Лако Је Критиковати 203

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Случај 39 (Case 39 2009) је прича о социјалној радници Рене Зелвегер, која је добила необичан случај девојчице коју су њени родитељи желели да убију. Рене ју је спасила, али и више од тога: прихватила ју је у своју кућу док се не реши питање старатељства. Врло брзо ће Рене увидети зашто су се родитељи девојчице одлучили на тако страшан корак. 

Критички осврт: Одмах ме је освојила Рене и сасвим је било јасно зашто је цењена и Оскарима награђена америчка глумица. И било је јасно да она има довољно снаге, харизме и умећа да води цео филм, што се испоставило. Уз њу је режисер Кристијан Алварт добро водио причу и одмах је унео врло интересантну интригу: да су родитељи Џодел Ферланд хтели да испеку своју кћерку у рерни и то тек када она заспи. Рене ју је спасила, али је њој приоритет био добробит девојчице, а не да открије мотиве њених поремећених родитеља. И тај тизер је Џодел наизглед нехајно оставио по страни да нас мучи, али је радња и даље држала пажњу. Заиста је показао да је мајстор, баш као и директор фотографије Хаген Богданскиј. Заправо, треба похвалити целу екипу на добром раду, а свакако и Џодел која је тада била баш мала и са врло интересантном физиономијом.

Едукативни моменат: Када је Рене рекла тада мајушној Џодел да није „материјал“ за мајку, ова јој је узвратила питањем – како зна када није пробала? Заиста, нема много смисла да сматрамо да смо за нешто или да нисмо ако претходно не покушамо.

Оцена наставника:

(богами на пет)

Мастер (Master 2022) је психолошки хорор и можда мало натприродни, о девојци Зои Рене која је почела да похађа факултет у Новој Енглеској и о Реџини Гол која је тек постала професор на том факултету. Обе су црнкиње и обе ће, свака на свој начин, осетити колико је захтевно бити другачије боје у институцији чија традиција досеже до робовласничког периода Америке.

Критички осврт: Ово је филм о расизму, али овог пута датом у савременим, политички коректним временима. Факултет који се продаје за такав где се поштују различитости, има укупно шест црнопутих студената и две такве професорке, од којих је једна по том питању врло сумњива – и као професор и као стварна црнкиња. Режисерка Маријама Дијало је приказала нов облик расизма, кроз детаље, односе, без јасних увреда и гестова, али смо врло свесни шта је у позадини свега. Ипак, мени је најјача једна од завршних сцена на забави када се Реџини привиђају личности из минулих времена и када и она и ми схватамо да је немогуће градити праве вредности људских слобода на традицији која те слободе није давала. И последња сцена је решена маестрално.

Маријама је свакако успела да пошаље поруку и натера нас да размишљамо о томе да није све у реду и да оваква поставка система људских права оствара простор за манипулацију и накарадне односе, који су површни и нељудски. Са друге стране, причу уопште није водила вешто и цело то замешатељство са вештицом није баш најјасније, неки односи су остали недоречени и неиспричани (између Зои и Вила Хокмана), а Зоино самоубиство је префорсирано. Она јесте трпела притисак, па чак и од Реџине која ју је на неки начин терала да истраје, али је опет натегнуто. Такође, део који се односи на хорор заиста није страшан и мислим да то није жанр у којем би Маријама могла да да јачи допринос.

Дакле, ово је филм који има својих пропуста, али дефинитивно има вредност и треба му дати шансу.

Едукативни моменат: Расизам је ружна ствар и она има много лица. Нетрпељивост се не види само кроз увреде и насилно понашање, већ и кроз неповерење, сумњичавост, искључивање особе из друштва. Ако заиста прихватамо другачију особу, учинићемо то као да је иста. Ко разуме, схватиће. 🙂

Оцена наставника:

(хајде нека)

Тиха ноћ, смртоносна ноћ (Silent Night, Deadly Night 1984) је филм о момку Роберту Брајану Вилсону који је имао трауму као дечак јер је криминалац маскиран у Деда Мраза убио његове родитеље пред његовим очима. Како се замомчио, добра часна сестра (која га је одгајила) Гилмер Макормик му је пронашла посао магационера у локалној продавници играчака. Све је то функционисало до Божића када је Роберт морао да се маскира у Деда Мраза. Тада је његова траума преузела контролу и он је постао помахнитали убица.

Критички осврт: Ово је добра идеја, али недовољно добро реализована. Након упечатљивог деке, нису ми сви глумци били на нивоу задатка. Такође, режисер Чарлс Селијер је често форсирао неке сцене, практично почевши од уводне кључне где је Деда Мраз убица пренатегнуто суров и убилачки настројен. Сурова је била и главна часна сестра Лилијан Шовен, али је то некако могло да прође. Потом, ту је и ничим изазван сукоб између Рендија Стумпфа и Роберта, који се касније показао погодан. Међутим, тај припремни део (да га тако назовем) је некако и ферцерао, али хорор (који је уследио) није никако.

Чарлсу је очигледан узор био „Ноћ вештица“ и цео хорор јако вуче на ту страну, а и детаљи се поклапају. Наиме, у другом делу те франшизе полиција убија погрешног, што се и овде десило. Иако је добро осмишљен амбијент у којем крвави пир почиње, у продавници играчака, све је врло просечно и неспретно. Наравно, хорор је у спрези са сексом, а и како би другачије? Тако да је Роберт наставио да убија по кућама разблудели пар који до тада никакве везе није имао са причом. Наставио је да убија неваљалце и имао можда једино ефектно убиство момка који се санка. Све је очигледно врло насумично, али часна сестра Гилмер види ту некакву логику (иако никаквих података није имала ни где су се десила убиства) и предвиђа да ће полудели Роберт отићи у своје сиротиште. Он је то и учинио и није успео да убије злу Лилијан, која је из неког разлога у инвалидским колицима сада. Другим речима, радња се одвија, али је нејасно зашто се тако одвија.

Едукативни моменат: Овај филм има јасну поруку да насиље ствара само још насиља и то је посебно важно приликом одгајања деце.

Оцена наставника:

(на три)

Земља (The Zeme 2021) је хорор о Нику Престону, младом бизнисмену који је одлучио да направи хотел у једној варошици. Проблем је у томе што је земљиште где је пожелео да гради уклето, те је он постао запоседнут и опасан по своју породицу.

Критички осврт: У овом филму је очигледно урађена синхронизација, али на истом језику. Да ли током снимања тон није био добар, па су морали да доснимавају поново, не знам. Али знам да ако су поправили тон, глуму нису могли никако накнадним снимањима. На почетку филма аутори су се извинили стварним личностима да ће свака сличност бити случајна и мислим да за извињењем није било потребе. Глума је толико лоша да је потпуно неприродна и не верујем да ће се било која стварна личност поистоветити. Додуше, не знам ни како би бољи глумци глумили у овако нечему. А ово се заиста најбоље може назвати „овако нешто“. Прича је толико разуђена да изгледа као серија насумичних догађаја који прате лоше дочаране ликове. Двоје главних протагониста имају прилично јасне карактерне особине, али њихов однос превише флуктуира, тако да није баш најјаснији. Некако не штима, баш као ни све остало у овом филму. Ту се појављује њен шваца Фил Трасолини, који је типично спадало и вечити хипик који живи у комбију, а у ствари је опасан лик и пљачка бензинске пумпе на најнаивнији могући начин. И сви воде бесмислене, репетативне, глупаве разговоре.

Ту је и хорор, пошто је филм у том жанру. Једини ефекат који су хорор сцене постигле је да су иритантне. Људи се појављују и урокљиво гледају у протагонисте, па нестају уз драматичну музику. Зашто то раде, остало је мистериозно и када се филм завршио. И, да, на огледалу се појављује претећи натпис са ефектом као да је урађен у Пејнту. Остали ефекти су спорадично лоши или бољи. Једино што је добро у овом филму је фотографија. Углавном, хорор кулминира када Ник тек тако наједном постане запоседнут, а његова филмска жена Шенандоа Адамс највероватније неће остати запамћена као талентована глумица, али хоће као глумица која је највише пута изговорила име своје филмске кћерке. Филм је и до тада био глуп, али од тада он постаје фасцинантан колико је глуп. Они се вијају по шуми, изводе ритуале, док се Ник тетура са секиром и убија човека (у лоше изведеној сцени) који је из неког разлога у шуми ноћу, духови се појављују, њих двојица се туку, она тражи кћерку и дозива је (по милионити пут), столица се љуља… Хајде да кажемо да последња сцена има неког смисла и у неком другом филму би вероватно била ефектна, али у овом је залуд.

Едукативни моменат: Реч из наслова филма (како га Амери читају „зим“) потиче из прабалтословенског језика и речи *źémē. Звездица испред означава да је у питању реконструисана реч. Ова реч о којој говоримо је из латгалског језика и има значење земља, земљиште. Лингвисти нису сигурни да ли је латгалски заиста посебан језик само под дугогодишњим утицајем летонског (Латгала је регион у Летонији) или је само источни дијалект тог језика. Углавном, та реч постоји у летонском, а слична реч може се наћи у литванском језику.

Оцена наставника:

(дефинитивна)

Поноћни воз меса (The Midnight Meat Train 2008) или, како су га код нас превели, „Поноћни воз смрти“ је филм базиран на краткој причи Клајва Баркера у првој књизи серијала „Књиге крви“. Бредли Купер је фотограф који жели да успе у својој професији и зато је спреман чак и да се суочи са опаким бандама у ноћном метроу. Ипак, оно са чиме ће се заиста суочити превазишло је сва његова очекивања.

Критички осврт: Специјални ефекти јесу маштовити и интересантни, али су уједно и треши и самим тим толико су нестварни да је ефекат страве док Вини Џоунс убија људе у метроу изостао. Саме сцене када Вини вреба своје жртве што у метроу, што ван њега (попут Роџера Барта), већ су прилично страшњикаве и ефектно снимане.

Динамика се мењала током филма, али је интрига трајала, без обзира што је режисер Рјухјеј Китамура практично одмах показао и кривца и да је у питању завера у коју је укључено више људи, а Бредли и Вини су почели да се вијају још пре половине филма (у другим хорорима то би већ била завршница). Међутим, страва коју доживљава Бредли се наставила и постала му опсесија које више није могао да се ослободи јер ни сама опсесија није хтела да остави њега. Радња због свега тога изгледа врло разуђено, а тај осећај се појачава посебно у другој половини филма када разни ликови раде ствари независно једни од других. Међутим, прича некако тече и како се ближи финале постаје све луђе, сензибилитет филма се мења у нешто налик на „Уздигнуће пакла“ (што је и разумљиво с обзиром на то да је Клајв укључен у цео овај пројекат) и у сред тог амбијента имамо двобој месара. Све то изгледа интересантно, донекле експериментално, али ситних грешака има, па је нејасно када и зашто Вини транжира своје жртве. Завршна сцена је потпуно предвидљива, али добро.

Едукативни моменат: Бредли је рекао Брук Шилдс како својим фотографијама жели да дочара дух града у којем живи, а она му је узвратила да је омашио. Ако жели да сними „срце“ града, треба у том срцу и да буде, саветовала га је Брук. И то је добар савет и за нас ако желимо да на било који начин (текстом, сликом, музиком) нешто дочарамо треба то, ако не већ да искуствено пробамо, а оно да добро проучимо.

Оцена наставника:

(солидна)

Одсуство (Absentia 2011) је прича о трудници Кортни Бел и њеној сестри Кејти Паркер које живе у не баш безбедном суседству и покушавају да наставе живот: Кортни након седам година од мистериозног нестанка мужа Моргана Питера Брауна, а Кејти након лошег периода са дрогом. Таман када је Кортни требало да се посвети љубавној вези са оцем нерођеног детета детективом Дејвом Левином, Морган се вратио. Његов повратак неће разјаснити много, већ ће ствари само учинити још мистериознијим. 

Критички осврт: Режисер Мајк Фланаган уме да прави хорор. Сцена спочетка када Кортни има ноћну мору је баш, баш језива. И касније сцене су баш застрашујуће и при томе ненадане. Већ сам гледао нека Мајкова остварења која су била високобуџетнија и ту се показао, тако да изгледа њему новац није проблем и ако га има и ако га нема. Мајсторство је у овом случају утолико веће јер су специјални ефекти сведени на минимум, ужаси остају ван екрана, само наговештени. 

Овога пута Мајк се фокусирао на урбанизацију и шта нам она ради и представио је дехуманизацију и отуђење кроз нестајање људи и то управо од онда (а према Кејтином истраживању) када је започела озбиљнија изградња инфраструктуре. Даг Џоунс у филму изгледа као бескућник и он (као и касније Морган) пита Кејти да ли га она заиста види. У градовима заиста постоје невидљиви људи из тог разлога што не желимо да их погледамо. 

Иначе су глумци изузетни и они носе овај филм, иако не причамо о познатијим именима. 

Едукативни моменат: Ми смо ти који можемо да обратимо пажњу и на оне суграђане који имају мање среће од нас и да покажемо хуманост. Жалосно је да дозволимо да постоје невидљиви људи у нашој околини јер када остаримо и онемоћамо и сами се можемо наћи у сличној ситуацији.

Оцена наставника:

(и те како јака и иде на пет)

Дуална (Dual 2022) је прича о младој жени Карен Гилан која је открила да болује од неизлечиве и смртоносне болести. Како не би оставила уцвиљеног свог дечка Белу Коала и мајку Мају Паунио, одлучила је да се клонира. Клон је испао задовољавајући, осим што је боја очију била другачија. Међутим, испоставило се да је клонирана Карен и више од задовољавајуће за Белу и Мају, те је почела полагано да преузима Каренин живот још док ова није ни умрла. Хаос тек настаје када је оригинална Карен сазнала да се неким чудом излечила и да неће умрети уопште.

Критички осврт: Идеја да клон буде замена за тешко оболелу особу никако није нова. „Лабудова песма“ је снимљена само годину дана раније. Међутим, ова два филма су потпуно различита. Док је поменути нежна и тужна драма, овај је врло успела црна комедија и када слушате разговор главне протагонисткиње Карен и докторке Сане-Џун Хајд напросто не можете да верујете шта чујете. 🙂 И како се радња одвијала надаље, све је постајало још више сулудо. Карен се показала као изузетан комичар без обзира да ли је глумила оригиналан лик или дупликата. И други су били добри у својим улогама.

Едукативни моменат: Овај филм говори и о томе да није све у генима и да ми можемо бити боља верзија себе и много бољи према другим људима ако имамо другачије одлуке и ако им посветимо пажњу.

Оцена наставника:

(јака једна)

Вучја дружина (The Company of Wolves 1984) је филм рађен према краткој причи Анџеле Картер (која је и косценариста) и радијској адаптацији. Ради се о сну млађахне Саре Патерсон о шуми, сељанима који у њој живе, али и вукодлацима који такође у тој шуми обитавају.

Критички осврт: Филм је некако сладак (иако је хорор), маштовит и са сјајном сценографијом, чак солидним специјалним ефектима, а посебно ме је очарала стара дама Анџела Ленсбери, која је невероватно шармантна. Прича је слојевита, донекле и уметничка, са порукама које свако може да разуме како жели. Једна од вероватнијих метафора се односи на одрастање девојчице у жену и свим проблемима које тај прелаз собом носи. Стаза са које не сме да се скрене може бити пут морала јер ван њега вребају вукови – мушкарци са израженим секундарним сексуалним карактеристикама. Играчке се руше и ломе, а крваве капи су врло уочљиве на белом снегу, док леденице не изгледају баш као да су од леда. Режисер Нил Џордан је пазио на детаље, али није претеривао у експлицитним сценама и разголићивању својих ликова, већ се вероватно више уздао у машту својих гледалаца. Свакако је урадио одличан посао, морам признати.

Едукативни моменат: Анџела Ленсбери је дала савете својој унуци Сари да никад не скреће са стазе, никад не једе јабуку која је опала са стабла и никад не верује човеку са спојеним обрвама. Ако налазите да је бака мудра, ето онда савета и за вас. 🙂

Оцена наставника:

(са малим минусом)

Свет из доба јуре: Надмоћ (Jurassic World: Dominion 2022) је шести наставак франшизе о диносаурусима. Они су успели да освоје наш свет и да се укључе у постојеће екосистеме, али људи не би били људи када их не би злоупотребили. У томе предњачи богати Кембел Скот који се толико заиграо са генетичким инжењерингом да је направио скакавце који сада имају особине својих предака и прете да разоре житна поља широм планете. Једини који би могли да га зауставе су протагонисти из ранијих наставака који већ имају искуства са наново оживљеним изумрлим врстама.

Критички осврт: Филм је, пре свега, веома наиван и сва је прилика да су се створиле ситуације описане у филму оне се готово сигурно не би решавале на тај начин. Има ту и нелогичних момената (да Брајс Далас Хауард трчи брже од раптора, а који трчи једнако брзо колико се и мотор креће), као и врло погодних (готово сваки тренутак у филму), али је највећи проблем са овим филмом што је превише блед. Пред протагонисте уопште нису постављени неки јачи изазови, нити диносуаурси, нити акције антагонисте Кембела и у целом филму можда има тек три узбудљиве, ефектне сцене (једна од таквих је када пирораптор напада Криса Прата и Деванду Вајз и зарања испод леда). Врло танушно, млако и џаба ангажовање свих знаменитих ликова из претходних наставака.

Едукативни моменат: Лаура Елизабет Дерн је рекла да ако превише жалимо то значи да живимо у прошлости, а ми треба да живимо сад. Дакле, не треба да жалимо за оним што смо пропустили и за оним што нисмо добили, већ треба да сада будемо задовољни оним што имамо и да уживамо у томе.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Тинејџери мутанти нинџа корњаче: Из сенке (Teenage Mutant Ninja Turtles: Out of the Shadows 2016) је наставак филма о јунацима из наслова снимљеног две године раније. Архинепријатељ ових необичних тинејџера Брајан Ти успео је да побегне из затвора и има велике планове да загосподари Земљом. Корњаче треба да га спрече у томе, што је тешко, али је још теже да се покажу људима и да се изборе са неприхватањем друштва. 

Критички осврт: Очекивано је да ће ово бити јако инфантилан филм, али је испао јако, јако инфантилан. И то не само радња, већ и глума, акција и све остало. Ово је очигледно филм за мале дечаке и све оне који се тако осећају и то је у реду. Оно што није у реду су предвидљиве, већ виђене сцене крцате општим местима и то што је сваки покушај хумора остао само на покушају. Са друге стране, дијалози су прилично добри, а и специјални ефекти. Радња је довољно динамична, али сасвим класична за овај жанр, заправо сасвим неинвентивна.

Едукативни моменат: Вођа корњача се јадао пацову ментору да не може да изведе да све корњаче мисле исто. На то му је мудри пацов казао да то ни не треба јер је снага тима управо у различитим гледиштима чланова.

Оцена наставника:

(можда би могло и три)

Лако Је Критиковати 181

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кућа II: Друга прича (House II: The Second Story 1987) је наставак филма „Кућа“ из 1986, али, као што сам наслов казује, нема везе са њим. Ари Грос и Лар Парк-Линколн су се уселили у велику, али старомодну кућу коју је Ари наследио. Њима су се придружили Аријев друг Џонатан Старк и његова тренутна девојка Ејми Јасбек. Из библиотеке коју кућа поседује Ари је сазнао за кристалну лобању са драгуљима и добро претпоставио две ствари: 1) да је вредна и 2) да се вероватно налази у гробу његовог чукундеде. Ари и Џонатан су те исте ноћи откопали гроб и пронашли су лобању, али и чукундеду (Роајал Дејно) који је зомби. Лобању су сместили на њено место у кући, али је проблем што су собе у тој кући, али и зидови и прозори – портали за друге димензије, односно доба. Из свих тих димензија долазе врло насилни типови који желе да се домогну лобање.

Критички осврт: Већ након пет минута филма, када су се Ари и Лар уселили у стару кућу, одмах ми је било јасно да смо у осамдесетим, не само због фризура. Витраж у холу је бацао праву дискотеку свуда наоколо; све је било шарено. И надаље комплетна радња и сва дешавања су одражавали тај дух осамдесетих, тако да је све било питко и плитко, те донекле маштовито. Режисер Итан Вајли је остао доследан првом делу у том смислу да се играо са просторним и временским аномалијама и уводио зомбија и разна чудовишта, али је тема приче сасвим другачија и ни близу добро осмишљена. Заправо, поставка је тривијална. И јесте глупкасто (посебно део када лобању упорно враћају на постоље и на изволте свима на сред собе), али је макар смешно и симпатично, а ликови су интересантни. Занимљиво је да у филму има доста туча и појединачних удараца, али баш ништа од тога није изведено тако да заличи на реално. Са друге стране допао ми се револверашки окршај између Арија и зомбија, пошто се ту Ари показао као неспретњаковић (што би и било реално), а не као неки инстант херој. Крај је некако баш набуџен, али одговара остатку филма, тако да ни очекивања нису била висока.

Едукативни моменат: Ари је послушао свог чукундеду и од лобање је затражио само једну жељу, а онда ју је се отарасио. Некада су нам неке ствари више баласт него благодет, али све и да није тако, добро је бити умерен у свему, па чак и у жељама.

Оцена наставника:

(ту негде и можда чак и мање)

Парче (Slice 2018) је филм чија се радња дешава у граду Кингфишеру, који је некада имао проблема са духовима, али су становници, предвођени градоначелником Крисом Парнелом, успели да их иселе у суседни Град Духова. Онда је убијен достављач пице Остин Весесли (који је уједно и режисер овог филма) и међу грађанима влада мишљење да је то дело духова. Међутим, изгледа да је у све то умешан и један вукодлак.

Критички осврт: Дневно-ноћна ритмика је у овом филму не проблематична, већ забрињавајућа, али без обзира на њу, не могу да кажем да је ово лош филм. Заправо, врло је необичан. Режисер Остин као да је правио експеримент са жанровима, па унео од свега помало. Има ту и неоноар кримића, натприродне фантастике, суперхеројских музичких интермеца… Све је то зачињено софистицираним хумором и живописним ликовима. Но, овај филм није пука маштарија и он добрим делом одражава стварне животне ситуације, чак и на ширем плану. Остин је то урадио тако што је обрнуо ствари и реално подредио нереалном, иако је теже поверовати у то да је Лакин Валдез дух него у добре намере активисткиње Мерилин Додс Френк (за коју се испоставља да су јој намере врло приземне, а да јој градоначелник Крис није противник, већ интересни партнер). Другим речима, преокрети у овом филму нису полтергајтс или преображај вукодлака, јер то су већ виђени феномени (и више од тога; они су се уклопили у заједницу). Преокрете чине људски карактери и зато је овај филм толико другачији. Оно што га још чини другачијим је што су нека дешавања буквално претрчана, али то није нарушило ни радњу, ни суштину. Режија ове класичне приче уопште није класична, а и мудра је. Остин није стављао у филм оно што није могао да приушти и специјалне ефекте углавном чине шминка и нешто мало светлосних. Интересантно је да су дијалози сувише књижевни за овакав филм. Дакле, ништа није уобичајено и то заиста поздрављам.

Едукативни моменат: Реј Греј је била једна од заслужних што је спасила свет, али је скромно рекла како је само радила свој (новинарски) посао. Када би свако радио свој (али заиста само свој) посао и то добро као Реј, свет би засигурно био спасен.

Оцена наставника:

(јака, заправо)

Ноћ вештица убија (Halloween Kills 2021) је дванаести филм франшизе „Ноћ вештица“. Мајкл Мајерс (глуме га Џејмс Џуд Кортни и Ник Касл) је практично бесмртни убица који без речи масакрира сваког ко му се нађе на путу у његовом родном градићу и овај пут ће се суочити са њим сви они који су успели да преживе његове нападе као деца и омладинци, укључујући и Џејми Ли Кертис.

Критички осврт: Режисер Дејвид Гордон Грин је овај филм започињао неколико пута у току првих пола сата. Најпре смо имали сцену у којој момак наилази на повређеног полицајца, потом повратак у прошлост, па у 2018. и напокон директан наставак претходног филма из 2018. (који још нисам гледао), који се одвија на другом месту. Све је то прилично хаотично са сценама где легендарни Мајкл Мајерс макар два пута стоји као манекен, па чак и у успореном снимку, попут каквог хероја, док у кафани Ентони Мајкл Хол држи говор који је превише дугачак и самим тим не претерано ефектан. Углавном, све ми је то изгледало некако неповезано и у нереду. Уз то, чини ми се да је Џејми у наставку из 1998. имала сина, па ми није јасно откуд сада кћерка? Но, франшиза и раније није била доследна што се тиче Џејмине проблематичне породице, па сам то занемарио. Оно што нисам могао да занемарим је Мајклова борба са ватрогасцима. Она је толико исфорсирана да је то претеривање чак и за овакав филм. Аман, у питању су ватрогасци, а не нинџа ратници. А управо тако су јуришали на Рамба, пардон Мајкла, који их је убијао једног по једног као у каквом акционом блокбастеру. И даље је ту било сличних акционих секвенци јер је заиста много ликова уведено у причу и масакра је било на све стране. Специјални ефекти који су то пропратили су солидни и јесте то све као страшно, али претерано много касапљења неминовно доводи до тога да се изгуби шмек оне језе коју овакви филмови треба да створе. И као да је Дејвид то исто схватио, комбиновао је масовни део са издвојеним инцидентима, али је ове потоње радио према сувише јасном обрасцу. Некако није добро водио причу, осим панике у болници која је имала ефектну сцену када гине Рос Бејкон. Међутим, и тај део је својеврсно претеривање јер је требало да да дубину и слојевитост причи која је у изворном облику, од свог првог наставка, заправо није имала. Но, хајде да кажемо да је порука прихваћена и искористићу је за едукативни моменат.

Уз причу, не ваљају ни дијалози. Монотони су јер се мотиви у њима понављају и најчешће су или испразни или предраматични и оптерећени великим речима које се нису уклопиле. И у тим разговорима је Дејвид покушавао да нађе смисао Мајкловог лудила, али залуд. И залуд је проналазити смисао у последњој сцени филма.

Едукативни моменат: Ентони Мајкл Хол је желео да стане на пут злу и зато је позвао људе да заједно убију човека који их касапи већ годинама. При томе није хтео да ствар препусти систему у којем су обучени полицајци и у свему је погрешио. Руља није могла ни да се организује, ни да се контролише и један невин човек је настрадао. Из овога можемо да закључимо да неке ствари, ма колико нам намере биле добре, ако за њих немамо знања, вештине и ингеренције, морамо да препустимо професионалцима. Јер, што је рекао колега полицајцу Томасу Ману, то што су нам намере добре, не мора да значи да ће све испасти добро.

Оцена наставника:

(не мере више)

Јадни (The Wretched 2019) је хорор за који поједини извори кажу да је шест недеља заредом био на врху топ листе зараде и тиме поновио успех недостижног „Аватара“, али у условима пандемије укупна сума није ни близу. Прича прати млађаног Џона-Пола Хауарда који је дошао у посету оцу Џејмисону Џоунсу, који живи растављено од мајке и у другом граду. Тамо ће се суочити са врло моћном вештицом која долази из шуме у домове људи и чини им најгоре ствари.

Критички осврт: Овај филм је већ на почетку стекао једну добру референцу, а то је уводна шпица која се дешава из два дела, са све музиком која се добро уклапа у оба. Међутим, и током филма радња се одвијала баш добро; режисери браћа Пирс (Брет и Дру) добро су уклапали след догађаја и свака сцена има своју сврху. Технички гледано, ово је заиста добар хорор, са преокретом који је маестралан. Што се тиче самих застрашујућих сцена, рађене су према опробаним рецептима из других филмова. Но, не смета јер су разноврсне; неке се дешавају у подрумима, друге преко видео-камере, треће су оне које вас тргну итд. Крај је одлично решен. Најављује наставак као у другим филмовима, али не очигледно – само буди оправдану сумњу.

Едукативни моменат: Ази Тесфај је рекла Џону-Полу да га његов филмски отац Џејмисон стварно воли. Он је узвратио да му је потребније да му верује. На то му је Ази одговорила да то мора да заслужи. И одиста, поверење мора да се заслужи.

Оцена наставника:

(али на четири)

Љубавна вештица (The Love Witch 2018) је прича о младој и лепој жени Саманти Робинсон, која се преселила из Сан Франциска у мању варош Аркејту у Калифорнији како би упознала мушкарца који ће је волети. Да би у томе успела, Саманта је применила чаролије које је научила на курсу за вештице. Међутим, оне јој нису донеле оно чему се надала.

Критички осврт: Морао сам пар пута да проверим које године је филм снимљен јер невероватно наликује шездесетим и по сензибилитету, изгледу ликова и у самим сценама; врло уочљиво у оној када Саманта вози кола. И глума је прилагођена том периоду и изгледа необично; у неком другом филму ми не би изгледала довољно добро. Сам филм је свакако довољно добар и он нуди један субјективни, феминистички поглед на мушко-женске односе. Не бих коментарисао да ли сам сагласан са ставовима режисерке (и очигледне феминисткиње) Ане Билер, али истина јесте да она добро поентира у томе да постоји неразумевање супротног пола, али истовремено и очекивања од њега. Уз то, Ана је била довољно фер да укаже на грешке које праве и жене и мушкарци и да стратегије, колико год нама изгледале смислене, не морају да буду и успешне. У сваком случају, филм је интересантан, интригантан и сензуалан.

Едукативни моменат: Ана није дала савет како остварити идеалну љубав; чак све приче у овом филму завршиле су се трагично. Но, то не значи да је Саманта погрешила када је одлучила да пронађе љубав, напротив. Љубав је нешто најлепше што може да нам се задеси и свакако је вреди тражити.

Оцена наставника:

(на пет)

Добра вештица (The Good Witch 2008) је телевизијски филм и уједно први део франшизе о личности из наслова, а који тумачи Кетрин Бел. Она се доселила у мирни амерички градић Мидлтон. Тамо је и отворила радњу за продају свећа, књига и разних ситница, али је и привукла пажњу градоначелникове супруге Кетрин Дишер, која ју је прогласила вештицом и повела кампању да се њена радња затвори. На страни Кетрин Бел је удовац и шеф полиције Крис Потер, који се успут заљубио у лепу придошлицу. Ипак, његова романса изгледа да је кратког даха јер Кетрин Бел намерава да напусти град због притисака њене имењакиње.

Критички осврт: Оно што сам мислио и о наставку, мислим и о првенцу. Ово је један сладак, опуштајући породични филм без много мистерије (иако је наводно има) и без изазова. Он додуше нема грешака, али нема богзна шта ни да понуди осим угодног гледуцкања рецимо недељом поподне. Угођај повећавају и глумци јер су врло добри.

Едукативни моменат: Добра вештица је рекла како је живот путовање, а не дестинација. Мудро и лепо речено.

Оцена наставника:

(свакако јака)

Мала вештица (Die kleine Hexe 2018) је немачка бајка рађена према истоименој књизи Отфрида Пројслера из 1957. Каролине Херфурт је вештица која живи у шуми и има тек 127 година, што је чини сувише младом да би је позивали на годишње окупљање вештица на Поломљеној планини. Пошто она јако жели да учествује на тим игранкама, старије вештице су јој задале да научи неколико хиљада враџбина и докаже да је добра вештица. Каролине је одлучила да их научи, али то није једина тешка одлука коју ће морати да донесе јер испоставиће се да старије вештице нису онакве каквим су се Каролини чиниле.

Критички осврт: Много је допадљивих елемената у овом филму. Опуштен манир у којем је рађен, костими и шминка (посебно вештица које су урнебесне), као и главна глумица Каролине која просто зрачи. Иначе, прича је океј, понегде предвидљива, а негде су просто општа места преузета из других филмова (мотив неваљалог дечака истоветан је оном из „Добре вештице“). Није много изазова постављено пред Малу Вештицу, тако да нема ту неких узбудљивих момената, али су овде битније поруке које кажу да се не треба одрећи сопствене личности зарад друштва, па макар то имало за последицу да нисмо део тог истог друштва. Уосталом, не морамо бити део ако је то друштво лоше. И то јесу јаке поруке, а дате кроз једну лагану, неоптерећујућу, слатку причу.

Едукативни моменат: Мала вештица се пожалила свом пријатељу гаврану како је од других вештица добила казну; велику књигу да из ње научи чаролије. Гавран је рекао да то није казна, већ прилика. Некада учење посматрамо као казну, али гавран је ипак у праву.

Оцена наставника:

(скоро па пет)

Зелени витез (The Green Knight 2021) је фантазија која се дешава око округлог стола легендарног краља Артура (глуми га Шон Харис). Када су витезови и Артуров сестрић Гавејн (Дев Пател) дошли краљу да прославе Божић, на гозби се појавио и непозвани Зелени витез (Ралф Ајнесон). Он је упутио необичан изазов свим присутнима да му неко зада ударац, а да потом, након годину дана, дође код њега да исти такав ударац добије од Зеленог витеза (ма какав год ударац задао). Једини који се осмелио да прихвати изазов је био Гавејн. Зелени витез му је дозволио да му одруби главу и то је Гавејн и учинио. Међутим, тело Зеленог витеза је устало и однело главу са собом, али је она и даље говорила и подсетила Гавејна да се завршетак овог сукоба завршава за годину дана у зеленој капели у којој нестварни витез обитава. Годину дана је брзо прошло и Гавејн се спремио за мисију у којој га чека смрт. Ипак, захваљујући чаролијама његове мајке Моргане (Сарита Чудури) постоји нада да крај не буде толико трагичан.

Критички осврт: Одличан је увод у причу, али је све указивало да је некакво ратовање у питању што се потом није показало. Но, сама атмосфера, поставка сцене, фотографија и глума обећавала је другачији и квалитетан филм. Одиста је такав. Визуелно, технички, уметнички, сјајан је. И прича је врло интригантна, а само Девово путовање попримило је неочекиван ток и ту је његова глума дошла до пуног изражаја. Иначе ме је запањило како је тај глумац од неугледног, мршавог шмокље из серије „Твинс“ од пре више од деценије успео да постане таква фаца данас. Визуелно, мислим, пошто витез којег глуми није баш онакав каквим га замишљамо и на својој мисији пао је на готово сваком искушењу. Но, то и јесте поента овог филма.

Едукативни моменат: Дев није прошао изазове онако како би требало, али јесте последњи и најважнији. И ту није много значајно да ли је одговорио на изазов; много је значајније какву је одлуку донео и овај филм јесте о томе. Да ли ћемо бити часни, храбри, витезови, узвишени или не, зависи од наших одлука. Одлуке опет зависе од тога колико имамо морала, храбрости и доброте.

Оцена наставника:

(наравно)

Слободни момак (Free Guy 2021) је филм о сасвим обичном лику Рајану Ренолдсу који ради у банци и којем је сваки дан једнак. Међутим, у свету у којем живи и у којем обитавају хероји (који су све само не хероји), доћи ће до промене када Рајан упозна жену својих снова – Џоди Комер. Она ће му открити да је његов свет заправо виртуелан и да му прети уништење које само Рајан може да спречи.

Критички осврт: Ово је добро осмишљен и технички одлично урађен филм, са успелим хумором и глумцима који су ваљано одабрани. Свакако заслужује статус блокбастера и филма који не треба пропустити, тим пре што нуди и поруке о томе да људи нису небитни, ма каквим год се послом бавили и да видео-игре не морају бити насилне. Оно што замерам филму углавном су замерке Рајану. Некако ми је био без енергије, никако на висини задатка (какав уме да буде) и претеривао је у гримасама. У филму се претеривало и са патетиком.

Едукативни моменат: Рајан је одлучио да неће да пљачка банке и удара пролазнике, што су „хероји“ у његовом свету чинили. Напротив, одлучио је да буде сјајан тип и тако је постигао чак и бољи резултат од осталих, а и већу популарност. Увек је одлука на нама и ако она буде таква да будемо сјајни, бићемо такви у сваком смислу.

Оцена наставника:

(са плусем дефинитивно)

Натприродно (เหนือธรรมชาติ 2014) је тајландска прича у којој се преплићу стварна прошлост и измаштана будућност. У тој будућности је Тајланд претворен у „Краљевство људи који чине добра дела и стекли су заслуге“ које предводи неки фиктивни лидер. Како би се Краљевство заштитило од лоших намера других земаља, направљен је штит у којем су сви ти „заслужни“ и који управо носи назив „Натприродно“. Међутим, изгледа да људи под тим штитом нису најсрећнији јер су контакти, чак и вербални, врло ограничени. Зато се надограђују верзије штита које омогућавају све већу слободу заточених у њему и филм прати неке њихове судбине и размишљања.

Критички осврт: Ово је очигледно геј филм који говори о овој теми и у контексту политике, религије и традиције. И то је важна тема, а и идеја која прати СФ уопште није лоша, али реализација јесте. Осим што је очигледно геј, режисер Танцка Пенситиворикл (ваљда сам успео да напишем име како треба) је и уметник и био је врло намеран да таквим начини и своје прво СФ дело. И можда је проблем баш у томе. Уметнички филмови имају тенденцију да буду несхваћени и неартикулисани и овај је у томе постигао пун потенцијал, тако да је Танцка искористио најлошији могући начин како да ову тему представи широј публици јер у томе и јесте поента активизма. Заправо, овде и јесте нејасно ко му је био циљна група. Ако му је била та шира популација онда је, како написах, начин да јој се све то представи заиста лош, а и не видим поенту у крупним плановима препона и задњица у златним хеленкама. Ако су били само геј људи, онда је тек читава ова мука нејасна јер не видим ниједан разлог да се тој популацији приближава шири или ужи друштвени контекст када га сами осећају на сопственом примеру.

Танцка јесте мање-више успешно повезао прошлост и будућност у логичан узрочно-последични однос, али није учинио свој филм атрактивним. Верујем да се многоумни критичари не би сагласили, али ја не могу да видим уметност у томе да се глумац читава три минута преврће по кревету јер је болестан од нечега што уопште у филму није објашњено, на крају крајева. У реду су и те инсталације, али да ипак имају неког смисла, да су колико-толико ефектне и да нису макар досадне, а овај филм углавном то јесте. Додао бих још да нисам видео много труда уложеног у филм, ако већ нема буџета. Једну сцену су снимали у кафићу (иако је требало да представља дом у будућности) и нису се потрудили да скину мени са исписаним ценама. У тој сцени се филм донекле бави и заштитом животне средине и то и има и нема везе са темом, али је можда погрешно и ширити тему која сама није обрађена како треба.

Едукативни моменат: У овом филму је незнање доведено у спрегу са страхом и дискриминацијом. И то увек иде у спрези и да се не бисмо плашили, дискриминисали или били дискриминисани, треба да се образујемо. Образовање је важно.

Оцена наставника:

(са микро плусем због понеке мудре која се могла чути)

Лако Је Критиковати 173

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кућа страве доктора Терора (Dr. Terror’s House of Horrors 1965) је прича која се дешава у возу. У исти купе се сместило пет мушкараца, а са њима и мистериозни Питер Кушинг. Остали путници су убрзо открили да је Питер стручњак за окултно и да уме да предвиђа судбину уз помоћ тарот карата. Сви, осим надменог Кристофера Лија, пожелели су да сазнају своју судбину и открили да их очекују натприродни догађаји који се завршавају фатално по сваког од њих. Чак је и Кристофер пристао да сазна своју судбину, која није била нимало боља. Ипак, сваки од њих је имао могућност да избегне такву судбину, али ни то решење није било спасоносно.

Критички осврт: Прва прича је потпуни фијаско; Кејти Вајлд је убијена, а тројка из њене околине није показала ниједну адекватну емоцију, чак ни њен деда Питер Маден. Но, ту се чудне реакције не завршавају. Нил Макалум је буквално помахнитао и од разумног човека који очито не верује у локалне легенде (јер је желео да провери шта има у мртвачком сандуку) претворио се (већ у две кратке сцене касније) у непоколебљивог верника у то да је Кејти убио вукодлак (чудне ствари су се издешавале, али мало разумне неверице није на одмет – тим пре што вукодлаци рецимо не постоје) и одлучио је да претопи сребрни крст у метке и исте вечери попричека крај ковчега и убије шта год изађе. Некако је изостала логична реакција да се због убиства позове, шта ја знам, полиција? Разумем да су приче кратке и да режисер Фреди Франсис није имао баш много времена за сваку од њих, али ову је баш „збуџио“. У другој причи је сценариста Милтон Суботски био премаштовит и развио биљку која има мозак и сече телефонске жице како би спречила укућане да комуницирају. И у трећој причи има претеривања, али је макар духовита, па то некако пролази. Вуду описан у тој причи већ тешко пролази јер је замишљен као цветни дизајн. Четврта прича ми је некако најбоља и једина од свих ових је заиста прича кратке форме. И онда пета која је симпатична, али ми је промакло како је Доналд Садерленд прозрео да је његова филмска супруга Џенифер Џејн вампирица… Прича која повезује све остале није лоша и даје фину завршницу. Осим прве две, приче имају својих добрих страна, али ми готово све изгледају збрзано и неразрађено.

Едукативни моменат: Практично можемо извести поуку из сваке приче, али нека то буде четврта. Кристофер је глумио ликовног критичара и толико је потцењивао сликара Мајкла Гофа, да се на крају сам обрукао. То ће нам се лако десити ако будемо глуматали неприкосновени ауторитет и са висине гледали на друге људе. Сви правимо грешке, тако да је само питање времена када ћемо то и ми учинити.

Оцена наставника:

(може на четири)

Књига од крви (Book of Blood 2009) је британски хорор рађен према истоименој књизи Клајва Баркера. Софи Ворд је факултетски професор који се бави паранормалним и у жижи њеног интересовања је кућа у којој је убијена девојка под мистериозним околностима. Уз њу је њен партнер са факултета Пол Блер, али је она ангажовала и студента Јонаса Армстронга, за којег верује да је видовит. Њих троје одлазе у кућу како би експериментално доказали да ту нечег натприродног има и, заиста, биће сведоци чудесних догађаја.

Критички осврт: Идеја за филм је добра и у складу је са мрачном естетиком по којој је Клајв препознатљив. Међутим, реализација ме није задивила. Немам ја ту много да замерим; глума и специјални ефекти су солидни, а режисер Џон Харисон је успео да одржава и тензију и пажњу током читавог филма. Ту су сасвим ситне рупе у радњи попут смрти Клајва Расела (јуноша може да одере човека, а не може да разбије обичан прозор), али ни то не бих могао баш да замерим. Заправо, једина би ми замерка била што се радња све време некако развлачи и савија сама у себе, наместо да има некакав ток или макар такав оставља утисак.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи о нашим жељама. Јонас је желео дар, који је и добио, али не на начин какав је желео. Заправо, када нешто јако желимо, морамо да будемо свесни и тога да остварење тих жеља не мора нужно да значи да ћемо бити задовољни. Оно што замишљамо не мора бити и оно што реално можемо добити. Софи је погрешила као научница зато што је силно желела да верује у успех експеримента; да ће доказати оно што заговара. Онда се разочарала када је открила Јонасову превару. Научник треба објективно да приђе експерименту, а чак и ако се хипотеза оспори и то је свакако научни податак.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија)

Дух (The Djinn 2021) је филм о дечаку Езри Дјуиу који је нем услед неке операције коју је имао. Његов филмски отац Роб Браунстајн и он су се доселили у нови стан и већ прве ноћи Езра је остао сам јер је његов отац отишао да ради као радио-водитељ. Пре тога је Езра у тој кући у ормару пронашао „Књигу сенки“ са враџбинама. У једном поглављу је научио како да затражи жељу и решио је да покуша када је отац отишао. Езри је у почетку изгледало као да враџбина није успела, али оно што је касније сазнао је да ће му жеља бити испуњена ако до поноћи преживи уз убилачки настројеног духа.

Критички осврт: Режисери Дејвид Шарбоње и Џастин Пауел изгледа да немају баш јасну идеју шта је страшно у једном хорор филму, па тако сцена где камера кружи празном кућом осветљеном црвеним светлом траје неколико минута. Са све застрашујућом музиком. Други страшни моменти нису ни близу оригинални, али су једнако досадни; жена која плаче окренута леђима, телевизор који се укључује сам од себе и јаки звуци изненадни. Међутим, овај филм јесте померио границе због тога што практично цео филм носи дете и то кроз врло тескобне сцене и без гласа. Дечак има занимљиву физиономију и сасвим добро глуми, тако да је успео да одржи пажњу, али је овај филм ипак био ризик управо због одабира главног протагонисте и то свакако ваља ценити и то је главни разлог високе оцене јер многи други разлози би били против (радња без превише „меса“, неразрађена прича и ликови, танки или никакви специјални ефекти итд).

Едукативни моменат: Роб је рекао свом филмском сину Езри да док мислимо о стварима које нам недостају, заборављамо на ствари које имамо. И то је једно добро запажање и уједно родитељски савет.

Оцена наставника:

(танана)

Момци из округа пакла (Boys from County Hell 2020) је ирски хорор о неколико становника тамошње варошице који су се суочили са древним вампиром.

Критички осврт: Опасни Ирци, вазда блеје по пабовима и вијају се по њиховим вриштинама, екосистемима који изгледају незанимљиво и мртво, али су увек инспирација за страшне приче. Према тврдњи протагониста овог филма, биле су инспирација и за Брама Стокера, иначе Ирца и творца „Дракуле“. Оно што ми се допало у филму је што вампир са којим се боре уопште није као Дракула и заиста је оригиналан, а и сам начин како долази до крви је такође никад виђен до сада. Прича је динамична, занимљива и мада има предвидљивих делова, свакако има шмека и врло је духовита.

Едукативни моменат: Џек Роуан тек када је прочитао „Дракулу“ сазнао је да Брам уопште није писао о томе да се овај плашио сунчевог светла. Неке Дракулине моћи и мане увели су режисери када су радили филмове према књизи. Тако је Џек сазнао нешто ново, а нове ствари ћемо научити такође читајући књиге као и он.

Оцена наставника:

(ипак може)

Перголe (The Arbors 2020) је прича о човеку Друу Метјузу, који ради као бравар у малом граду и очајнички покушава да има присан однос са незаинтересованим млађим братом Рајаном Девенпортом. Једне вечери је случајно пронашао на путу мртвог јелена, а убрзо је и установио да је узрок смрти животиње у њеном трбуху; необичан пауколики паразит. Како би задивио брата (јер су као мали ловили разне животиње) однео је створење кући и почео је да га гаји. Испоставило се да је створење врло опасно по људе и да расте. Но, најнеобичније од свега је што је са Друом успоставило врло чудну везу.

Критички осврт: Допада ми се лик који тумачи Дру јер је потпуно ван клишеа. Он је екстремно интровертан и исто толико инфантилан, безличан и досадан да га чак и рођени брат Рајан избегава и чак га није питао ни шта му је са руком која је дуже времена у завоју. И онда се појавило то биће које није претерано оригинално и наравно пауколико јер таква животна форма нас највише плаши. Тада креће да се показује Друова (најблаже речено) необична природа и успоставља се веза између чудовишта и њега. Међутим, и споредни лик Брукс Адис показује чудно понашање и иако је желео да се спријатељи са Друом, опет ми је његово саучешће у сулудим Друовим активностима није јасно. Полицијска истрага такође није јасна; они су ухватили Брукса у врло необичној активности и он се успаничио и почео да бежи. Претражили су његово власништво, али су занемарили део шуме близу којег су га нашли, ако су већ сумњали да он може бити убица. Но таква полицијска неактивност била је погодна за даљу причу, па и њено разрешење. Дакле, прича има својих мањкавости, али је интересантна (иако спора), решена на необичан начин и, с обзиром на танак буџет, специјални ефекти нису лоши. Додуше, чудовиште се овде не појављује много и сцене са његовим нападима нису ни хорор ни превише присутне. Ово није филм о чудовишту, већ филм са чудовиштем, које врло лако може бити и метафора. У сваком случају ја сам за то да се да шанса и оваквим остварењима јер су другачија у односу на већину, тим пре што је глума одлична, посебно Друова.

Едукативни моменат: Дарил Манро је желела да убеди Друа да пође са њом рекавши му да те не прате сви проблеми где год да одеш. Неки су укорењени у месту где си. И то може бити тачно; неки проблеми су карактеристика места где живимо, као и људи који су ту. Свако треба да иде тамо где му је боље и где му се радују. Опет, треба имати на уму да има проблема и од којих не можемо побећи, посебно ако те проблеме стварамо сами. Дакле, није поента променити место где живимо, већ и променити себе ако је то потребно.

Оцена наставника:

(не баш најстаменија)

Велика бела (Great White 2021) је филм о пару Аустралијанаца Катрини Боуден и Арону Јакубенку који пружају туристичке услуге заинтересованима. Тако су добили посао од младог и богатог Тима Каноа, да његову филмску супругу Кими Цукакоши и њега одведу на Ђавољи гребен. Са њима је пошао и кувар Те Кохи Туака. Како је петоро пристигло на плажу, тако су пронашли мртвог Џејсона Вајлдера, очигледно жртву ајкуле. Катрина је код њега пронашла мобилни и преко фотографија сазнала да је са њим и девојка Татјана Марјановић. Пошли су у потрагу за њом, али су стигли прекасно и Те Кохи се уверио да је девојка мртва. У том неком тренутку ајкула је напала њихов хидроплан и толико га оштетила да је потонуо. Те Кохи је успео да активира пластични чамац за спасавање и сада је њих петоро на отвореном мору, препуштен морским струјама и – ајкулама.

Критички осврт: Већ ми се одабир пара који воде посао на том неком острву није допао; Катрина и Арон сувише су Барбике без иоле шарма или харизме. Њихови ликови су патетични и исфорсирано романтични, те имају сапунски однос. Дакле, поставка је већ досадна, баш као и уводна сцена. Остали ликови (њих троје заправо) су необичнији и занимљивији, као ликови, али и њихове физиономије (Те Кохи је Маор, на пример). Сама прича је класична и није померила поджанр у којем је рађена ни за милиметар. Оно што јој иде у прилог су висок буџет и врло ефектне сцене, посебно када се камера фокусира на положај ајкуле у односу на протагонисте. То је требало да унесе и неку тензију у чему је режисер Мартин Вилсон донекле и успео, иако је јасно да ће ајкула увек бити ту негде и спремна за напад. Нејасно је зашто је ајкула напала авион, а није гумени чамац који је значајно крхкији (макар није у првих сат времена филма), али прича је некако морала да плута. И у правом смислу речи је плутала јер се највећим делом одвијала на поменутом гуменом чамцу и морале су да се десе ситуације (чак и исфорсиране) када ће поједини ликови доспети у воду. Можда би било боље да је тако и доплутала до свог завршетка, али су Катрина и Арон сморали да постану хероина и херој и потпуно руинирају крај и чак филм доведу, удруженим снагама са Кими, до саме ивице крша и мало преко тога. У једном моменту се Катрина бори против ајкуле која режи међ неком подводном металном конструкцијом, али се онесвестила услед недостатка кисеоника. Тада је доронила Кими која јој је дала вештачко дисање под водом и Катрина се толико опоравила да је врло срчано убила ајкулу не узевши ни дах изнад воде… Ко зна, можда је Мартин био инспирисан „Ајкулнадом“. 

Едукативни моменат: У једном тренутку је Тим изгубио живце и направио ситуацију у којој је Те Кохи изгубио живот. Не верујем да ћемо се често наћи у тако драматичним ситуацијама, али карактер треба обуздавати јер ако изгубимо живце, ризикујемо да изгубимо још понешто вредно. 

Оцена наставника:

(могло је да буде и три, али…)

У Земљи (In the Earth 2021) је прича која се дешава у свету погођеном пандемијом. Џоел Фрај је научник кога је Влада послала у подручје изузетно плодне шуме у околини Бристола како би помогао истраживању своје бивше колегинице Хејли Сквајрс. Хејли се бавила микоризом и задатак јој је био да повећа приносе садница. У хотелу који је постао привремени камп за хитне случајеве, након што је прошао здравствену контролу, Џоел је упознао свог водича Елору Торчију, која га је убрзо повела у шуму. Они ће тамо заиста пронаћи Хејли, али и врло опасног Риса Шерсмита. Испоставиће се да Хејли испитује микоризу, али на начин који излази ван домета науке.

Критички осврт: Алтернативни филмови увек имају ту карактеристику да су тешко разумљиви и овај није изузетак, али и ако не видите метафоре које шаље, свакако је ту поједностављено стање ствари – гљиве испуштају у ваздух халуциногене супстанце које су довеле до тога да антагонисти полуде и убијају људе. Ипак, ако је судећи по критичарима, овде ипак има нечег више. Режисер Бен Витли је себи задао тежак задатак – да са малим буџетом направи прилично складан спој слешера, научне фантастике и мистицизма. У самој режији видан је утицај других филмова, посебно култних „2001: Одисеје у свемиру“ и „Исијавања“, којима је највероватније Бен желео да да омаж и чак је и те детаље добро уклопио. Тему је актуелизовао тако што је референцирао на пандемију, коју је искористио као поставку. Он није дао објашњења зашто нам се све ово дешава и чак је и исказао став да је против тога да људи објашњавају природу и да покушавају да је разумеју на свој начин. Наместо тога, он поручује да треба да је саслушамо. Филм обилује ефектним сценама, а оне које су хорор заиста су гадне. Глумци су добро одрадили свој део посла.

Едукативни моменат: У филму се спомиње микориза – то је посебна веза између биљака, односно њиховог корења и хифа гљива. Ова веза може бити мутуалистичка и углавном то и јесте. Гљиве и биљке размењују минералне и хранљиве супстанце, па тако и утичу на хемијски састав земљишта.

Оцена наставника:

(није да се нисам двоумио)

Клупко (The Tangle 2019) је футуристичка прича у којој су улогу интернета преузели нанороботи и направили мрежу чији је назив у наслову филма. У том свету десило се убиство; убијена је Мери Џејн и то тако да „Клупко“ није успело то да детектује. Агенти који су изван „Клупка“ Кристофер Сорен Кели, Никол да Силва и Џесика Грејам ухапсили су јединог осумњиченог Џошуу Битона кога је неко унајмио да прати Мери. Међутим, све указује да он није убица, а да су агенти и те како упетљани у цео случај.

Критички осврт: Кристофер је у овом случају и сценариста и режисер и одлучио се за крими причу која је у реду, али њен ток и разрешење ме нису фасцинирали. Требало је да заличе на неку причицу Агате Кристи, али тај ниво једноставно није достигнут. Такође, дијалози су били превише поетични (у појединим случајевима су Кристофер и Џошуа заиста и рецитовали), али су тиме били јако тешки за праћење и некако нису наметнули идеју, филозофију, размишљања на тему, било шта што је већ Кристофер имао на уму. Само је постигао контраефекат да су сморили јер сви ти стихови нису имали на шта да референцирају; радња и тако није била усмерена ка филозофији и могућим правцима културне еволуције људе, већ ка крими причи која је у основи љубавна сапуница. Дакле, јасно је мени шта је Кристофер желео, али то на овај начин није могао да постигне. Чак и завршни разговор између Џошуе и вештачке интелигенције, који јако личи на „Косача“ из 1992. и донекле на „Њен“ из 2013, нема ту снагу јер ми није убедљив и не могу да осетим емпатију према нечему о чему се у филму причало као некој СФ стварности која постоји ван буџета филма. Високо технолошки разговори нису допринели јер сам се изгубио у мору скраћеница које ми не значе ништа и чије значење сам могао да наслутим из контекста. Зато морам да се оградим да сам можда нешто и предвидео и видео рупе које то у ствари нису. Рецимо, ако су Кристофер и Џесика су били ван „Клупка“, а он је остварио романсу са Мери из спољњег света (наводно су ово двоје били у некој врсти изолације) и како је он сада успео да хакује њен лични софтвер који је део тог „Клупка“? Углавном, овај филм је добар покушај, али идеја, тон и слика нису усаглашени. 

Едукативни моменат: Кристофер је помислио да би вештачка интелигенција могла да лако учини недело које је сам учинио. Међутим, морамо да будемо свесни да ако мислимо лоше, онда је проблем пре свега у нама.

Оцена наставника:

(са микро-плусићем)

Ускрснули (Risen 2021) је СФ који почиње тако што је метеор погодио подручје близу сеоцета Беџер на северу Пенсилваније, САД. Из себе је испустио отрован гас који је за врло кратко време побио све мештане; преко хиљаду људи. Војска и научници су дошли да испитају случај и сусрели се са још једним невиђеним феноменом – неки од лешева људи су васкрсли. Ускоро је постало јасно да их је запосео ванземаљски ентитет.

Критички осврт: Није ми се допао цртеж спочетка. Да ли је могуће да је за кућу у снегу са камионом испред потребан специјални ефекат и то лош? Онда сам током филма схватио да има још цртежа врло реалних објеката и људи, па посумњујем да су аутори филма баш фанови ЦГИ ефеката. На крају крајева, овај филм је редак по томе што су ЦГИ коришћени тамо где уопште није било потребе за њима. Да не грешим душу, користили су их и тамо где је било, али су и даље били лоши. Прича није ништа што нисмо видели у оном делу серијала оног дела „Досијеа Икс“ који се бавио посетама ванземаљаца и филму „Дан када је Земља стала“ и у још неким. И пропуста има. Егзобиолог Никол Шамо обавештава војску САД да су и Руси имали сличну ситуацију тако што је претражила интернет. За једну моћну војску прилично су а) необавештени и б) дигитално неписмени. Поменути егзобиолог је главна протагонисткиња и толико је патетична да је иритантна. Уз један њен монолог где пати за својим тужним детињством буквално свира тужна виолина. Тих мелодраматичних сцена има више и све трају поприлично. Но, да се вратим на пропусте – има их још, па када је војнике напао ванземаљац својим менталним моћима, поскидали су маске и тако се изложили отровном гасу, али то код неких није било ни видљиво, ни довољно, па су почели да се убијају међусобно ножевима и пиштољима. На крају Никол улази у забрањену зону без проблема јер је нико и не чува, иако је врло постало јасно да се ради о опасности од међунационалног значаја. Има и један допадљив моменат у филму када широм планете почињу да се дешавају феномени и то је пропраћено феноменалним инструменталом и ефектним сценама, али авај, тај део више личи на трејлер него на секвенцу филма.

Има ту и некакав преокрет, који у неком другом филму и не би био лош, али је у овом решен опет у патетичном маниру. Наиме, режисер Еди Ајра је поставио оправдану сумњу да је главну протагонисткињу отац злостављао као малу, да би се на крају испоставило нешто сасвим друго. И у самом том обрту постоје превиди у логици: како би мала девојчица уопште могла у тајној војној и научној установи да приђе ванземаљцу, а камоли да оствари било какав контакт? Цео тај обрт има прилично добру идеју и прилично је лоше реализован, баш као и цео филм, а и глума није помогла баш. Филм је повремено и заличио на озбиљан СФ, али то просто није довољно.

Едукативни моменат: Никол је ванземаљски облик живота изгледао као клица и није га сматрала довољно важним да га пријави војсци. Или га је сматрала сувише крхким и није желела да га војска уништи. Како год га посматрала, потценила га је и тај облик је израстао до џиновских размера и уништио цео свет. Некада нам проблеми изгледају минорно, али ако их игноришемо могу се претворити у велике и тешко савладиве проблеме.

Оцена наставника:

(може на два)

Празнични специјал Миниона (Minions Holiday Special 2020) је кратак цртаћ о Минионима који се састоји од четири још краће приче.

Критички осврт: Свака прича је слатка јер су актери бескрајно симпатични Миниони, али нису једнаке по квалитету. Прва је баш слаба и не садржи ништа више од њихових уобичајених вратоломија, док су преостале већ имале неку идеју, мада је у трећој причи она до сада баш експлоатисана у другим остварењима и то практично на сличан начин. Утисак је океј, али далеко од тога да сам одушевљен. Пошто је овај филм замишљен и као рекламни за оно што следи од ове продукцијске куће, рекао бих да ова реклама ипак није довољна. 

Едукативни моменат: У последњој причи Миниони су се баш потрудили да освоје значку извиђача и нису успели. На крају су је ипак добили од својих пријатељица. Заправо, сваки труд ће нам се исплатити на овај или онај начин.

Оцена наставника:

(врло иде на три)

Лако Је Критиковати 165

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Бег (Run 2020) је хорор прича која се дешава у кући самохране мајке Саре Полсон. Она има кћерку Киру Ален која је непокретна (и глумица је у инвалидским колицима у стварном животу) и има неколико болести, попут дијабетеса и астме. Кирин живот је зато испуњен свакодневном рутином, а школује се од куће. Већ је стасала за колеџ и сваки дан очекује одговор да ли је примљена, али он не пристиже. Тада она почиње да сумња да њена брижна мајка крије неке тајне од ње.

Критички осврт: Режисер Аниш Чаганти је врло мудро водио причу, почевши од мајке Саре која је незадовољна својим животом, преко мистерије која се одвијала сасвим добрим, динамичним темпом, све до тога да се испоставило шта се испоставило. Увод у причу је добро осмишљен такође, да наведе на одређене закључке. Финале је малко нејасно, односно Сарини мотиви шта је она заправо желела да уради у подруму, али се све то некако привело крају. Крај је баш урађен одлично. Веома узбудљив филм, са одличном глумом обе протагонисткиње.

Едукативни моменат: Овај филм нам показује, додуше на екстреман начин, да деца не треба да живе живот онакав каквим су га замислили њихови родитељи, већ свој сопствени. Родитељи свакако знају шта је добро за њихово дете, али могућност избора мора да постоји.

Оцена наставника:

(уз микро минус)

Златно дете (The Golden Child 1986) је прича о социјалном раднику из Лос Анђелеса Едију Марфију, који воли децу и свој посао, а посебно је посвећен проналажењу нестале деце. Зато га је за помоћ замолила Шарлот Луис како би пронашао једног несталог дечака. Проблем је што је дечак са Тибета, поседује магичне моћи и отеле су га силе зла, тако да ће Едијева мисија овог пута бити значајно компликованија.

Критички осврт: Овом филму можда треба дати прилику. Форе с почетка нису смешне, али се некако поправљају током филма и иако су далеко од урнебесних, Еди је бескрајно шармантан и смешан у оном смислу како би нам био смешан пријатељ који се добро зеза. Прича је пренаивна и површна и лепо осликава деценију филмске наивности и површности, како бисмо могли да назовемо осамдесете, али је с почетка крими део заиста, али заиста површан. Некако је одрађен тек да бисмо могли да кажемо да је ту неке истраге, рецимо, било, мада за њом није било богзна какве потребе. Са путовањем на Тибет креће значајно маштовитија и за филм прикладнија авантура, мада блеђа варијанта Индијане Џоунса. Ово је микс кримића и мистичне авантуре, не претерано успео у оба наведена дела и још мање успео као њихов спој. И не само да није било потребе да се убаци крими део, већ мислим да је проблем режисера Мајкла Ричија био у томе што је много тога желео да убаци у овај филм, а истовремено да да простора и Едијевим бравурама, те зато све изгледа збрзано и превише погодно.

Идеја је симпатична и нудила је велики потенцијал, који свакако није искоришћен.

Едукативни моменат: Изгледало је, када је Еди кренуо по мистични нож, да чаша са водом (коју је при томе морао да носи) само одмаже, али се показало супротно. Некада ће нам неки задатак, информација, особа, било шта, изгледати као терет, нешто што нам отежава, али може да се испостави супротно. Зато ништа и никог не треба да узимамо олако.

Оцена наставника:

(али благонаклона)

Чаробњаци изгубљеног краљевства (Wizards of the Lost Kingdom 1985) је аргентинско-америчка епска фантастика. Мирно краљевство је покорио превртљиви чаробњак Том Кристофер и успут убио доброг чаробњака Едгарда Мореиру. Ипак, умакао му је Едгардов син Видал Питерсон, такође чаробњак и довољно моћан да угрози Тома. Зато је Том упро све своје снаге да пронађе Едгардов прстен и обезбеди своју власт.

Критички осврт: Овај филм буквално почиње ударцем у гонг и тако најављује помпезне осамдесете. И ово су заиста осамдесете у пуном сјају и један од оних филмова где све мора буквално да се дочара. На почетку наратор прича о томе како је владао хаос и сви се туку мачевима, а онда је завладао мир и сви плешу у плаветним спаваћицама (додуше, отац младог чаробњака има љубичасту и то такву да је заиста немужевна чак и за једног либерала какав јесам), а када су нападнути сељани бацају поврће високо у ваздух и то баш сви. Иако све то представља најбуквалније реакције, како написах, ипак је некако шокантно изненађујуће јер не очекујете баш толико да буде буквално. Тада је млађани Видал изгубио прстен који садржи невероватну моћ рекордном брзином; заправо пар секунди касније након што му га је отац дао. И онда се са својим љубимцем или заштитником који као да је дотрчао из „Улице Сезам“ обрео у некаквој шуми, док је прстен завршио незнано како у устима гаргојле или шта ли је већ. Тамо је Видал могао да гледа по површини воде потока борбу чаробњака (свог оца и злог узурпатора), али наопачке. Сцена је била окренута ка нама, а не ка младом чаробњаку. И тога има заиста много свуда по филму оптерећеном споредним дешавањима јер радње објективно нема.

Сцене масовних борби су некако смушене, али колико-толико остављају утисак због масовности и што сви негде јурцају и гуркају се. Међутим и ту се у детаљима борбе види колико је цео овај филм неозбиљан. И то се види буквално по свему; не само по детаљима приче, већ и самој причи која се завршила пре него што је почела, са много нејасних делова, посебно када је чаролија у питању. Дечак је час моћан, час није и сва је прилика да сопственом судбином не управља он, већ дух његовог оца. Но, то је мањи проблем. Већи је што чаролија обесмишљава све активности у филму. Глума је најчешће очајна, а ликови су стереотипи и нимало занимљиви, осим по фризурама и очајним костимима. Специјални ефекти су углавном светлашца и лутке попут оних из Мапета, а кулисе буквално као из дечјих представа. Видан је утицај других дела попут „Звезданих ратова“, „Господара прстенова“ и „Конана“, али залуд. Једини светлији тренутак филма је када је Киклоп заробио Боа Свенсона зато што није хтео да ожени његову сестру близнакињу и ту могу да кажем да је било мало духовито. Ипак недовољно, што је и оцена целог филма.

Едукативни моменат: Ратник Бо је рекао младом чаробњаку да је добра ствар код јуче то што је било – јуче, односно што је прошло време. Данас је нови дан и могућност да се грешке исправе. И то је добар став правог ратника.

Оцена наставника:

(на два)

Љубавни угриз (Love Bite 2008) је кратак филм о двојици момака који блеје, што би млади рекли, у соби једног од њих. До заплета долази када један одлучује да открије своју мрачну тајну другом.

Критички осврт: Режисер Крејг Борехам је у три минуте успео да смести свашта нешто – и провокацију, тензију и онај необични енглески хумор. Крејг очигледно уме за три минута да каже нешто што други режисери не умеју ни за сат и по. Једино му замерам што се није мало више потрудио око специјалних ефеката и квалитета камере, а није баш да је имао много улагања у то с обзиром на дужину филма.

Едукативни моменат: Један момак се огрешио о свог друга што га је оптужио пре него што је сазнао све чињенице. То га је коштало живота. У реалним ситуацијама неће бити толико драматично, али свакако лоше може да се заврши по пријатељство.

Оцена наставника:

(мање-више)

Љубавни угриз (Love Bite 2012) је британски хорор који се дешава у приморској варошици. Прича прати судбину четворице младића, другара који очајнички желе да пробају прво сексуално искуство. Баш због тога што га нису имали, они постају мете вукодлака гладног девица.

Критички осврт: Хумор је одличан у овом филму и иако су можда нека дешавања збрзана, а друга се одвијају преспоро, управо је хумор тај који држи пажњу све време. Изгледа да су се Британци извештили у филмовима са вукодлацима и не праве их лоше, а млађахни Ед Спелирс се окушао у два таква. Овај је необичан по томе што је микс секс комедије какве су биле популарне осамдесетих (попут „Поркија“, на пример) и хорора, мада је ово друго некако потиснуто у други план. Прича као прича је разбацана свуда наоколо по варошици где се одвија, баш као што су разбацане и емоције тинејџера који се појављују у овом филму, Еда пре свих. Обично ми смета та разуђеност у радњи, али овога пута је опростиво баш због тих варљивих и променљивих емоција пубертетског узраста које су тема овог филма. И крај је потпуно блесав, као и цео филм уосталом.

Глумачка постава је добра, а Џесика Зор заиста изгледа моћно и као сан сваког тинејџера. Похвалио бих и музику. Оно што су мане филма су свакако специјални ефекти и премало узбудљивих сцена борби са вукодлаком.

Едукативни моменат: Тимоти Спол је дао савет (док је био на самрти) младом Еду: увек чувај еластичне траке. Ово можда не звучи смислено, али треба веровати прекаљеном ловцу на вукодлаке.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Смртоносна битка (Mortal Kombat 2021) је практично нова верзија филма из 1995, мада (према релевантним изворима) није римејк. Наш свет је виђен за освајање, а окупатори долазе из озлоглашене димензије крцате суровим чудовишним зликовцима које предводи чаробњак Чин Хан. Но, да би тај поход успео, шампиони из тог света треба да се сукобе са шампионима из нашег и то по последњи, десети пут. До тада су девет победа извојевали и сада им је потребна још и ова. Међутим, показаће се да је нова генерација наших бораца тврд орах.

Критички осврт: Овај филм заиста изгледа као римејк јер је поставка приче идентична, а и ток радње није далеко. Но, чак и да је радња сасвим другачија, опет је предвидљива. Практично је било могуће предвидети сваку наредну сцену. Истина, специјални ефекти су врло фини и учинили су борбе упечатљивим, али ништа се у филму није појавило што већ није виђено или у сличним или у суперхеројским филмовима. Овај филм није померио жанр у којем је рађен ни за милиметар. Осим тога неке веће замерке немам (тим пре што је филм прилично динамичан и држи пажњу). Када бих цепидлачио, приметио бих да је врло нејасно то замешатељство са световима јер ту се негде нашао и пакао, тако да цео тај део изгледа прилично конфузно.

Едукативни моменат: На почетку је изгледало да добри бог Таданобу Асано изабрао прилично лошу, неспретну екипу, али се показало да су сви они пронашли своје супермоћи и победили све чланове Чиновог тима. У томе су успели тако што су вежбали. Да бисмо били успешни, па можда чак и победници, свакако је потребно да учимо и вежбамо.

Оцена наставника:

(за труд)

Црвена планета Марс (Red Planet Mars 1952) је филм базиран на позоришној представи „Црвена планета“ из 1932. Амерички научник Питер Грејвс пронашао је начин да комуницира са Марсовцима и од њих открива да је њихова цивилизација напреднија. То му је дало наду да читаво човечанство може да направи велики скок у развоју технологије, али се испоставља да ће друштво заправо назадовати.  

Критички осврт: Овај филм представља једну од најјачих хипербола које сам гледао. Јасно је да у фантастици морамо очекивати претеривање, али у контексту који је поставио режисер Хари Хорнер, напросто „не пије воду“. Морам и да приметим да у време када је рађен овај филм родна равноправност баш није била на свом врхунцу. Андреа Кинг је имала монолог у којем је исказала како све жене на свету све време живе у страху. Онда је разговор кренуо ка томе како се сваки изум може злоупотребити и овај филм је и направљен са циљем да се то и прикаже, али је у томе некако омануо. Када су људи сазнали да Марсовци не користе угаљ као гориво, а при томе нису ни видели Марсовца, а камоли њихову технологију, економија у читавом свету је колабирала. Режисер Хари и двојац сценариста Ентони Вејлер и Џон Л. Болдерстон очигледно су веровали да један новински наслов и једно научно истраживање може да промени комплетно устројство света. Проблем је у томе што ја у то не могу да поверујем. Идеја јесте донекле добра, али је сувише трапаво и како рекох неуверљиво приказана. 

Оно што замерам овом филму је и вечито препуцавање Амера и Руса, где су ови други приказани као друштво без људских слобода и у сваком смислу назадно (што додуше и није тако далеко од истине било тада), али је напорно. Баш као и количина патетике на крају, која је морала да се отрпи јер је ипак у питању црно-бели холивудски филм. Радња нема превише „меса“, али има неки свој ток који је у реду. 

Едукативни моменат: Андреа је свакако била у праву што се тиче злоупотребе научних постигнућа, али ми реално можемо да злоупотребимо било шта, уколико нам је то намера. Ако би нас то спречавало да начинимо напредак, онда не бисмо заиста ништа радили. Наместо тога треба да развијемо свест о томе да ствари употребљавамо на најбољи начин за све.

Оцена наставника:

(на три)

Лего ратови звезда – празнични специјал (The Lego Star Wars Holiday Special 2020) је цртаћ о најновијој екипи из „Ратова звезда“. Реј је џедај и ментор младом џедају, али никако не успева да пренесе знање. Иако је искористила све књиге које су јој доступне, успех никако да постигне. Онда је у једној књизи видела како одговоре може да пронађе у мистериозном храму. Зато се упутила тамо заједно са малим роботом и наишла на кључ који откључава прошлост и будућност. Реј је жељна знања и покушава да обиђе што је могуће више светова и види што више догађаја, али невоља настаје када је упала на Звезду смрти злог императора.

Критички осврт: Цртаћ је сладак, са идејом која није превише оригинална, али јесте погодна да се направи осврт на све делове „Звезданих стаза“. Могу рећи да је ово нешто јача епизода цртане серије, те заиста заслужује да буде специјална. Хумора има, али би могло да га буде више. 

Едукативни моменат: Јода је рекао Реј да из неуспеха можемо учити да будемо успешни и као ђаци и као наставници. Јода је мудар чак и у лего цртаћу.

Оцена наставника:

(мало више је поклоњена)

Мртви простор: Последица (Dead Space: Aftermath 2011) је цртаћ чија је прича веза између видео-игре „Мртав свемир“ и „Мртав свемир 2“. Радња је смештена у будућности на пусту планету где се налазила рударска колонија. На тој планети је пронађен ванземаљски артефакт који је уништен, а уништење прети и читавој планети. Корпорација задужена за тај део посла је послала свемирски брод „О’Бејнон“ како би се докопао остатака артефакта. Међутим, веза са тим бродом је прекинута. Зато је послат следећи брод који је затекао покољ на „О’Бејнону“, али и четворо преживелих. Они су пренети на брод како би се сазнало шта се десило.

Критички осврт: Нема шта, прича је одлична, а занимљива је и анимација. Како ко прича своју причу он је другачије и види, је ли тако, па је и ми видимо кроз другачију анимацију. Чак се у појединим причама физиономије ликова значајно разликују. Заједничко је да је у свакој причи анимација више него солидна, а ликови су допадљиво нацртани. Једини је проблем што су млађи мушкарци у првој причи често налик један другом и самим тим их је теже разликовати ако се појаве заједно, а појављивали су се.

Едукативни моменат: Једна од преживелих, официр и шеф медицинског особља Изабел Чо (глас је позајмила Гвендолин Јео) није хтела да прихвати понуђени пројекат јер је схватила да је опасан по људе. Своје непристајање скупо је платила, али свеједно, увек треба имати на уму да је и непристајање опција.

Оцена наставника:

(сигурица)

Мртви простор: Пропаст (Dead Space: Downfall 2008) је цртаћ који претходи гореописаном. Радња је смештена 2508. на пустој планети коју су колонизовали људи и на којој су пронашли артефакт ванземаљског порекла. Испоставило се да је артефакт изузетно опасан и да ће уништити практично све људе у колонији.

Критички осврт: У овом цртаћу је анимација веома необична. Неки детаљи врло су реално представљени, попут металних делова свемирског брода, док су други прави цртаћ. Прича је добра, али за много нијанси слабија од наставка. Овде су многе ствари остале да висе у ваздуху (или свемиру, пошто се ту ствари и дешавају), тако да је нејасна судбина многих виђенијих ликова, као и мотиви неких од њих. Некако ми је и промакло како је др Кајн (глас је позајмио Кит Шарабајка) стигао тамо где је стигао (након што је убио капетана) и шта је он конкретно успео да изведе.

Едукативни моменат: Посада свемирског брода је настрадала јер су упорно носили терет који их је уништио. Некада ће нам неке ствари изгледати драгоцене, али заправо ће нам бити много боље без њих, посебно ако нас угрожавају. Исто важи и за особе.

Оцена наставника:

(али јака једна)

Лако Је Критиковати 164

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Судија Дред (Judge Dredd 1995) је футуристички филм рађен према серији стрипова. У пренасељеним мегаградовима будућности има много криминала на улицама, а за његово сузбијање задужене су посебне јединице судија. Они су и полицајци и порота и егзекутори у једној особи. Један од њих је и Силвестер Сталоне, који има изузетан углед међу судијама. У једном тренутку дешава се убиство Мичела Рајана, новинара који је на трагу скандалозној причи у вези са судијама, те сумња пада на Дреда. Иако је судија Дајана Лејн дала све од себе да га одбрани од врховног суда, докази су били против Дреда и он завршава у затвору. Заправо, до затвора ни не успева да стигне јер га главни судија Јирген Прохнов жели мртвог и шаље своје људе да га убију. Јирген кује читаву заверу која би требало потпуно да промени стање ствари.

Критички осврт: Некако ми Силвестер није тај калибар као Арнолд Шварценегер (мада му је једини раван; сви остали су смешни), али морам признати да је у овом филму заиста кул. Само његово појављивање при почетку је пресмешно позерско, али свеједно кул. Импресивно је колико је у овом филму утрошено на СФ амбијент, техничке идеје, па и специјалне ефекте. Судије изгледају богато у својим металом накићеним униформама, али ми истовремено та униформа не одаје утисак погодности за антитерористичке или било какве акције. И то ми се допада, али ми се не допадају делови који су преузети из „Звезданих ратова“, и шлемови, па и музика. Увек гласам за оригиналност, па таман и необичну попут поменуте Силвестерове униформе. Оно што ми се још дојмило је и та претерана помпезност у филму, баш као и у Силвестеровој глуми. И, оно од чега се Силвестер никако није дао ослободити у тим раним радовима, свакако је „синдром Рамбо“, када сам убија гомилу наоружаних, оклопљених полицајаца из непосредне близине.

У овој причи сплетке постоје, али оне су далеко од мистерије колико је и футуристичко време из филма далеко од данашњег. Одмах је ту јасно ко је негативац, а ко је добрица. Но, прича дефинитивно није лоша. Мада морам да укажем на ситну стручну омашку; да би Силвестер и Арманд Асанте имали исти ДНК морали би и да изгледају исто.

Едукативни моменат: Силвестер је могао на сопственом примеру да се увери колико закон, у који се клео, нимало није савршен (пошто је и сам био осуђен иако недело није починио). Колико год да смо уверени да је неки систем, идеја, научни или било какав други рад савршен, никако нисмо у праву. Ништа није савршено и свему се може наћи мана. Зато је и потребно критички сагледавати све.

Оцена наставника:

(не баш јака)

Космички грех (Cosmic Sin 2021) је футуристички филм који се дешава неких петсто година од сада, када је човечанство колонизовало друге планете. Тада је и остварило контакт са ванземаљцима који су се показали врло непријатељски расположени, па је земаљска војска одлучила да прва нападне и пренесе рат на туђинску територију. 

Критички осврт: Заиста постоји труд сценариста Едварда Дрејка и Корија Ларџа да дијалоге учине виспреним, али они то некако нису успели. Са друге стране Едвард као режисер нас вратоломном брзином упознаје са гомилом неких ликова (без иоле разрађених личних прича) тако да је тешко и све њих пропратити, као и осетити било какву емпатију или поистоветити се. Мотивација је при томе нејасна, осећања плитка, а карактери су стереотипи.

Сама прича је у неким ситуацијама збрзана, а у другим буквално изгледа као одуговлачење, попут оних момената када посада са мисијом креће да нападне ванземаљце. Кад поменух ванземаљце, они су нека врста Предатора са ејлијенском крви и обучени по последњој моди епске фантастике. Прилично јефтино све то изгледа, иако су специјални ефекти у свемиру донекле у реду. Углавном, Едвард се нагледао фантастике и очито је био жељан да све поджанрове смести у један филм, па су те сцене у свемиру врло налик на Марвелове суперхероје који се боре са силама зла… Но, колико год да је фантастике одгледао, Едвард није научио богзна шта, а толико је и показао у овом досадном, неинвентивном филму. Цео филм је једна равна линија и ниједну емоцију није изазвао код мене.

Едукативни моменат: Овај филм поручује да је напад најбоља одбрана. Ја нисам сигуран да је то тако, али свакако можемо да помислимо и то да ако нас неко напада, да се у ствари брани. Можда је онда добра тактика да објаснимо тој особи да нема потребе да се брани, па тиме ни да нас напада. 

Оцена наставника:

(дефинитивна)

Извађен (Extracted 2012) је филм о научнику Саши Ројзу који је изумео начин како да практично уђе у свест другог човека. Овај изум наменио је за хумане циљеве, али се за патент заинтересовала полиција која му је довела и „заморче“ – Доминика Богарта, наркомана који је наводно убио своју девојку Ожи Дјук. Задатак за Сашу је био да покаже да ли је Доминик крив или невин. Међутим, на крају експеримента нешто је кренуло по злу и Саша је остао заробљен у Доминиковим сећањима. 

Критички осврт: Ово је још један, али додуше редак пример, како филмови независне продукције могу да буду у ствари добри, а са малим буџетом. Идеја није грандиозна, али са друге стране није ни помпезна. Режисер Нир Пенери није хтео да направи неки компликовани трилер у којем се кују велике завере и опет је добио интересантну причу коју вреди испричати. Напросто је нашао праву меру, па није претерао ни у патетици иако је крај за једног од двојице главних протагониста потпуно трагичан. Уз то, глумци су одрадили свој део посла сасвим коректно, а такве су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Ликови које су тумачили Доминик и Ожи трагично су завршили иако су се јако волели. То је зато што су били наркомани и наместо да имају своју љубав и леп заједнички живот, они су имали дрогу. Та отровна супстанца даје само један исход у животу и то нимало није научно фантастично као овај филм; то је реално.

Оцена наставника:

(заиста је ту негде)

Лутке (Dolls 1987) је хорор чија се радња дешава негде у забитима Енглеске. Његова радња прати судбине шесторо људи који су пронашли склониште за време олује у вили постаријег луткара и његове супруге. Ту ноћ ће открити да су лутке у тој кући сасвим другачије од обичних.

Критички осврт: Већ ми се допао сам почетак када Керолин Перди-Гордон вози кола, онако одевена и са онаквом фацом прави онакав штос. Сјајно! И форе су се наставиле, као и ведар дух тако карактеристичан за осамдесете. И за оно време специјални ефекти су прилично солидни, са тим да режисер Стјуарт Гордон није приказивао оне које није могао да приушти, попут напада лутака на Банти Бејли. Међутим, иако је прича заокружена на крају, некако је у неком тренутку филм постао само идеја, концепт, скица, како желите, потпуно неразрађена, без дубине, емоције, било чега што би нас „укључило“ у дешавања. Ово би била врло солидна епизода „Зоне сумрака“, али за цео филм некако није довољно.

Едукативни моменат: Овај филм нам у свом хорор маниру поручује да је бољи начин да сачувамо оно дете у себи које смо били јер ћемо онда бити и мање незадовољни и мрзовољни. Некада заиста није лоше бити детињаст.

Оцена наставника:

(са плусем, мада не знам зашто)

Спирала (Spiral 2019) је канадски филм о хомосексуалном пару Џефрију Бојеру-Чепмену и Арију Коену, са малолетном кћерком Џенифер Лапорт, који су се сви заједно доселили у једну мирну варошицу. Џефрију се нису допали мештани, а посебно не најближи суседи – брачни пар Лохлин Манро и Чандра Вест, те, за разлику од његовог безбрижног партнера, подозрева да им они спремају велико зло. 

Критички осврт: Режисер Куртис Дејвид Хардер је направио озбиљан трилер или хорор, али је баш отегао мистерију чије се разрешење све време наслућивало. Међутим, на крају је направио добре преокрете и сјајно повезао Џефријеву трауматичну прошлост са дешавањима у филму. Причу је водио паметно, а сцене је учинио врло ефектним (и повремено застрашујућим), почевши од прве. Уз то, филм шаље јаке поруке и све је то у затвору појаснио Лохлин, мада је тај део могао да буде и сведенији. Сигуран сам да бисмо схватили и без толико објашњења.  

Едукативни моменат: Лохлин би могао да симболизује зло које опстаје све док постоје предрасуде према одређеним групама људи. И наместо да као друштво напредујемо и постанемо толерантнији према свима, ми се заиста уврћемо као спирала описана у филму. Практично не напредујемо и нећемо све док имамо такве ставове.

Оцена наставника:

(иде на пет)

Урлик (Howl 2015) је хорор који дожављају путници једног воза који се, усред ноћи, покварио док је пролазио кроз шуму и – стао. Машиновођа је нестао, а кондуктеру Еду Спелирсу, стјуардеси Холи Вестон и малобројнима који су се ту задесили убрзо је постало јасно да могу нестати и они сами. 

Критички осврт: Интересантна је музика у филму, а и ликови су занимљиви. Посебно ми се допада што Ед глуми шоњицу који ни колица дами нема снаге да подигне и хвала богу да су се једном досетили да такав један буде главни протагониста у оваквом филму, а не вазда неки ничим изазван херој који има завидне бицепсе и уз то је и кул фаца. Можда је и то успех овог филма јер су ликови у њему, почевши од поменутог Еда, прилично реални, животни, аутентични. Режисер Пол Хајет није баш имао много изгледа да гради мистерију јер је врло брзо постало јасно да затечени путници воза имају посла са вукодлаком, па је зато градио драму у самом возу и то прилично успешно. И хорор део је заиста добар, стварно узбудљив, без већих грешака и са необично солидним специјалним ефектима за нискобуџетни филм. Прича није оригинална (и поступци ликова су очекивани), али је свеједно интересантна, као и сам амбијент. Можда је крај могао Пол да реши и другачије, али и овако је сасвим солидно заокружио причу.

Едукативни моменат: Када је воз стао Елиот Кауан је рекао да имају два избора: или да се жале у недоглед или да учине нешто да се спасу из такве ситуације. Ово друго, рекао бих, захтева више напора, али је боље решење.

Оцена наставника:

(малко сам се колебао)

Муза (Muse 2017) је шпански филм на енглеском језику рађен према роману „Дама број тринаест“ писца Хосе Карлоса Сомозе. Елиот Кауан је факултетски професор који има везу са студенткињом. Међутим, она је тек тако, без видног разлога, извршила самоубиство у његовом купатилу. Након годину дана Елиот и даље није прежалио своју љубљену, али из ноћи у ноћ сања убиство непознате жене. Тај сан га интригира, али ће га тек заинтригирати када буде схватио да се убиство из сна заиста десило и на јави.

Критички осврт: Морам да признам да ми током гледања ова прича некако није фасовала. Након необичног и донекле ефектног почетка, крећу да се појављују неке музе којима се приписују убиства врло необична, али и дешавања у којима има пророчанских снова, мистериозног јајета које је попут коцке у „Чуварима пакла“, култа професора са универзитета и као да све то није довољно, главна протагонисткиња Ана Улару има проблем са мафијом. Први део филма је заиста у потпуном хаосу, који Кристофер Лојд као једини преживели у сусрету са музама није много уредио својом претерано језгровитом причом. Другим речима, баш и није дао Елиоту неку информацију која би њему, али и нама, приближила проблематику са којом се суочава. Да, суочава се са музама (пише и у наслову филма), а и оне су страшне и имају натприродне моћи, што је и сам Елиот (а са њим и ми) открио коју сцену раније у директном сусрету. Заиста је изгледало као да је труд улуд што је Елиот уопште потражио Кристофера. У другој половини филма је режисер Жауме Балагеро почео да склапа делиће догађаја као пазл, те и Кристоферу дао конкретнију улогу. Међутим, добио је онај пазл где се комади уклапају тек након интервенције чекићем. Тај део филма више је отворио него затворио питања и то пре свега што се логике дешавања тиче. Некако ме није убедио и некако ми цела прича „није пила воду“. Рецимо, сасвим је нејасан тренутак када је Ана спознала шта је у ствари, а њена мотивација да ради то што ради је тек постала нејасна. Међутим, у самом финалу филма више није био потребан чекић и комадићи су се уклапали лепо. Ту је већ Жауме дао и интересантан преокрет и заокружио причу.

Динамика филма је могла да буде за нијансу бржа, а глума је могла да буде за више нијанси боља. Хорор у овом филму је баш софт, али филм свеједно оставља један леп утисак. Међутим у сваком аспекту му нешто фали, те неке нијансе које би га учиниле петице достојним.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да поезија може да учини изванредне ствари. Да бисте поверовали у то, нису вам потребне музе из филма. Довољно је да прочитате неку лепу песму.

Оцена наставника:

(нејака)

Гладни (Les affamés 2017) је канадски филм на француском језику. У руралном и шумовитом делу Квекеба тамошњи становници су се суочили са епидемијом налик на зомби апокалипсу.

Критички осврт: Има овде разних мотива, као што је „Мобилни“ снимљен годину дана пре овога, али и „Отимача тела“, чак и „Зомбиленда“. Међутим, режисер Робин Обер је успео да да неки свој, готово европски шмек филму и да га учини другачијим. И он је заиста добар (као и глума протагониста), са ефектним и понекад духовитим сценама, али је и веома спор (што је необично за зомби филм) и радња се пужећим темпом развија. Тако да је нејасно ка чему иде. Преживели из те варошице су се сакупили и беже од зомбија и шта сад? То питање остаје отворено заправо читав филм. Но, Робину изгледа није толико била значајна радња, колико поруке које је желео филмом да пошаље, а које можемо тумачити како нам драго. „Закачио“ је он ту и породичне вредности, положај жене у друштву, вечиту борбу коју појединци имају са свим животним проблемима и друштвеним токовима и довео у питање смисленост материјалних ствари. У сваком случају је успео да учини да се замислим док сам гледао његов филм. 

Едукативни моменат: Моња Чокри је све време носила хармонику са собом и изгледало је као да је то непотребан терет. Међутим, на крају је управо тим инструментом спасила живот девојчици. Предмети постају важни у зависности од тога како их употребимо.

Оцена наставника:

(негде се ту врти)

Хауард Лавкрафт и краљевство лудила (Howard Lovecraft and the Kingdom of Madness 2018) је цртаћ и то трећи део о млађаном Хауарду, дечаку који је упознао паралелне димензије и црну магију. Овог пута нашем свету прети уништење јер се баријера између димензија истањила. Хауард покушава, уз помоћ одраслих, школованих магова, да спаси свет.

Критички осврт: Анимација у овом цртаћу напросто није довољно добра. Мислим, ликови су занимљиви, као и поједина решења, али су покрети сувише стегнути, понекад неприродни. Укупно гледајући, ово је сасвим просечна, непотребно закомпликована (ваљда баш зато да не буде просечна, али није успело) епизода цртане серије.

Едукативни моменат: Поред све магије и науке, на крају се испоставило да је највећа сила пријатељство. Она то и јесте и у нашем немагичном свету.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Душа (Soul 2020) је цртаћ о наставнику музичког Џоу Гарднеру (глас му је позајмио Џејми Фокс), који је таман добио посао за стално. Међутим, он заправо жели да свира џез у неком бенду. И таман када му се указала прилика да наступи у једном бару и то са познатом џезерком, погинуо је тако што је упао у шахт. Џоова душа се нашла у предворју раја, али он није могао да се помири са тим када је већ био на прагу остварења свог животног сна. Зато је покушао да побегне и завршио у простору предвиђеном за душе које се још нису родиле, те су га тамо заменили за ментора. Њему је припао рад са посебно проблематичном душом која већ вековима одбија да се роди на Земљи. Међутим, управо у њој Џо види своју шансу да се врати у своје тело и стигне на своју вечерњу свирку.

Критички осврт: Цртаћ је прелеп, маштовит, духовит и паметан. Напросто не можете да не осетите емоцију. Уз то, нуди и промовише џез, музички правац који чак и ако нам се не допада, не можемо да га не поштујемо.

Едукативни моменат: У животу није важно да имамо сврху, већ је важно да га живимо најбоље што можемо. То поручује овај дивни филм.

Оцена наставника:

(дивна као и филм што је)

Лако Је Критиковати 158

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 

Вук снежне удолине (The Wolf of Snow Hollow 2020) је филм о полицајцу Џиму Камингсу који има проблем са бесом и пићем, а испоставиће се и са вукодлаком који масакрира локалне девојке.

Критички осврт: Случајно или намерно, тек режисер и главни глумац Џим има својеврстан атавизам; веома изражене очњаке, што је баш некако интригантно у филму о вукодлаку. Личио ми је на кривца за убиство девојке од самог старта. И већ у првој сцени како се појавио, изгледало је да има израженији слух у односу на све друге присутне. Но, некако се испоставило да ипак он није тај, али се у филму појављује приличан број ликова, те се мистерија ко заиста јесте вукодлак продубљивала и у том смислу ово је сасвим пристојан трилер.

Хумора у филму има, углавном кроз реакције главног протагонисте. Ту је Џим подлегао томе да он буде главна звезда и да све буде подређено његовом лику, док је друге ликове разрадио у мањој мери. У ствари, више се бавио духом варошице у којој се све збива и камера је више пута прошетала беспућима дочаравајући мирно, учмало место. Но, свеукупно је направио врло солидан филм који држи пажњу.

Едукативни моменат: Када му је колега рекао да ће неко већ пронаћи убицу, Џим је одговорио да су тај „неко“ управо они сами. Не можемо вечито чекати тог неког и морамо реаговати и решити ствари управо ми или ризикујемо да их никад не решимо. Уосталом, свако ће размишљати да ће то урадити тамо неко.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ноћ страве део 2 (Fright Night Part 2 1988) је наставак филма из 1985. Вилијам Рагсдејл је момак који је у прошлом наставку победио вампира, заједно са самопрокламованим ловцем на вампире Родијем Макдауалом. У овом делу појављује се Џуди Кармен, сестра настрадалог вампира, жељна освете.

Критички осврт: Наставак је значајно луциднији у односу на први део, мада није смешнији. Некако ми је изгледало као да се режисер Томи Ли Волас разиграо и радња зато не изгледа фокусирано, мада јесте и има какву-такву нит. Сцене варирају од неочекиваних до врло предвидљивих и свеукупно се добија нека прича, мада танка. Овај пут специјални ефекти ни близу нису занимљиви као они у првом делу, осим када гине Брајан Томпсон.

Едукативни моменат: Трејси Линд је успела да победи Џона Грајса ружама и то не би могла да претходно није прочитала књигу. Свашта из књига може да се научи. И још један едукативни моменат у филму изрекао је Роди – да пријатеље можете пронаћи и на чудним местима (након што га је из луднице спасио Џош Ричман, такође пацијент те установе).

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ноћ страве 2 (Fright Night 2 2013) је наставак римејка из 2011. првог дела претходног филма. Група младих је у Румунији на екскурзији на којој имају предавања. Гостујући предавач је професорка Џејми Мари, врло допадљива, али, испоставиће се, опасна такође – посебно по студента Вила Пејна и његове пријатеље.

Критички осврт: Ово је онај тип наставака који ништа не ваља. Како би прикрио чињеницу да апсолутно ништа ново није урадио у односу на своју претходну причу, сценариста Том Холанд је наместо главног вампира увео вампирицу (Џејми), а саму радњу изместио у Румунију (а где би другде). Све остало је сасвим исто (практично су сцене поновљене) и при томе испричано на један обичан, крајње неинспиративан начин и уз глумце који се заиста нису показали, пре свих главни протагониста Вил. Чак ни специјалне ефекте не могу да похвалим јер стварно нису богзна шта. Могу да похвалим пар сцена пред крај које су ефектне попут оне када Саша Паркинсон напада Вила или када гине Крис Волер.

Едукативни моменат: Да би победио моћну Џејми, Вил је искористио њену вештину ехолокације. Ми не морамо да побеђујемо овог и оног, нити ћемо успети да савладамо ехолокацију, али је увек згодно да стекнемо вештину, односно научимо од некога.

Оцена наставника:

(може плусић)

Вампир у Бруклину (Vampire in Brooklyn 1995) је филм о Едију Марфију који је једини преостали вампир, па је из свог природног станишта у Бермудском троуглу дошао у Бруклин како би пронашао драгану.

Критички осврт: Улоге су добро подељене и глумци су урадили добар посао, али сама радња није богзна шта. Она је тек варијанта Дракулине романтичне приче, измештене у црначки гето, што је у реду, али све остало није. Најпре, осим што је оптерећена општим местима и наивним моментима, радња је некако у хаосу. Као да се режисер Вес Крејвен двоумио да ли да направи комични хорор или романтичну комедију, па је започео и једно и друго, али потом чудно их и трапаво умиксовао.

Еди је упечатљив вампир, али његове моћи су претеране и оптерећујуће. Некако испада као да је чаробњак и врло тешко савладив противник, али се на крају у финалној борби баш и није показао.

Едукативни моменат: Ален Пејн је рекао Анџели Басет како њих двоје виде ствари другачије, али то не мора да буде лоше. Заправо, тако могу да уче једно од другог. 

Оцена наставника:

(ту негде)

Понтипул (Pontypool 2008) је канадски филм о радио-водитељу Стивену Макхатију, који је започео још једну нову емисију у малом месту Понтипулу, али је завршио са апокалиптичним вестима о крајње необичној епидемији.

Критички осврт: Већ од почетка (од уводне нарације, а потом и прве сцене) је било јасно да ће ово бити необичан филм. И заиста и јесте оправдао очекивања. У њему нећете видети богзна какву зомби акцију, мада пар сцена заиста јесте језиво, али хоћете видети једну другачију причу и смелу идеју. Заправо, идеја и јесте адут овог филма који поентира друштвене односе данас. Глума је сасвим добра и тек неколико глумаца који се појављују заиста држе пажњу.

Едукативни моменат: Једна од порука овог филма је да изречене речи имају ону снагу коју им ми сами дајемо у зависности од тога како смо их разумели.

Оцена наставника:

(прилично јака)

Ноћ зомбија (Zombie Night 2013) је ТВ филм који прати судбину две породице у једној калифорнијској варошици током ноћи када су мртви изашли из својих гробова и нападају сав наоколни народ.

Критички осврт: Прва сцена је већ предвидљива, али први напад зомбија је потпуно небулозан. Зомби је из неког разлога остао без ногу и пење се на крхку девојку, која уопште не осећа његову тежину. И како би и могла, када он лебди?!? Друго двоје посматрају све то из непосредне близине, али све то изгледа као да су најмање петсто метара далеко јер су им и реакције такве. Дакле, у првих пет минута филма је било јасно да ће бити лош. И био је. Радња је класична и досадна, а ред општих места смењује ред патетике. Сцене су глупаво снимане и глума је сигурно испод нивоа. Заправо, Дарил Хана је била очајна и некако је баш деградирајуће за једну сирену из сјајног „Пљуса“ из 1984. да се појави у оваквом једном филму и покаже једну онакву глуму. Мотивација ликова је проблематична, тако да је нејасно да ли је Џенифер Тејлор пожртвована мајка или како јој нагрне инспирација.

Зомбији су гадни, са много мумлања и крварења из уста, али иако устају из гробова сви су у мање-више сличном стању распадања. Као да су сви умрли прекјуче. Све у свему, неубедљиво и свакако нимало страшно.

Едукативни моменат: Протагонисти су све време тражили сигурно место од проблема који их је снашао. И нису га нашли до краја филма, већ су ипак морали са проблемима да се – изборе. Тако је и у животу јер се са проблемима морамо суочити наместо да бежимо од њих.

Оцена наставника:

(на два)

Бил и Тед се суочавају са музиком (Bill & Ted Face the Music 2020) је трећи наставак франшизе о Биловим и Тедовим авантурама. Бил (Алекс Винтер) и Тед (Кијану Ривс) су виђени као хероји будућности који ће ујединити цео свет својом музиком. Међутим, њихова музичка каријера није баш ишла у правцу у којем су се надали, па нису направили песму која ће испунити очекивања људи из будућности. Због тога је настао парадокс и стварност је почела да се урушава. Двојица авантуриста имају мало времена да спасу свет, али и своје бракове, па су узели времеплов од људи из будућности како би пронашли песму и заправо је украли од себе самих (али старијих).

Критички осврт: Филм је врло шармантан, готово као први део, са изненађујућим идејама и уопште врло маштовит. Има ту свега; путовања кроз време, али и до пакла и назад, робота убица и којечега и све је то потпуно сулудо и са много (намерно) нарушене логике, али свакако врло ведро и допадљиво.

Едукативни моменат: Бил и Тед су на крају схватили да је људе ујединила песма не зато што је то била најбоља песма коју су икад написали, већ зато што су сви учествовали у њеном стварању.

Оцена наставника:

(на четири)

Пре рата (Antebellum 2020) је филм који би могао да имао и превод: „Пре америчког грађанског рата“ јер се и енглески наслов и тема филма односе на тај период. На једној плантажи у Луизијани Џанел Моне је робиња која бере памук и коју сексуално злоставља генерал конфедерације Ерик Ланг. Након мучног дана и ноћи Џанел се буди у садашњости и сазнајемо да је она доктор наука, да пише књиге, држи предавања из социологије и промовише људска права. Њу контактира врло непријатна Џена Малон, која је очигледан расист и са којом Џанел брзо прекида разговор, а потом одлази управо у Луизијану како би одржала семинар. Иако је Џанел заборавила на Џену, очигледно је да ова друга није и да има врло лоше намере.

Критички осврт: Иако има предвидљивих момената, прича је дефинитивно озбиљно урађена. Наводни фантастични преокрет се дешава тек након пола сата, али је постигао ефекат. Такође ми је фасцинантан прелаз скромне робиње Исауре (Џанел) у раскошну лепотицу. Дијалози су веома виспрени, а глума је на нивоу, баш као и режија. Режисерски двојац (Герард Буш и Кристофер Ренц) су у првих пола сата успели да нас сасвим успешно уведу у причу о ропству и дочарају сву тескобу таквог односа. Онда је уследио поменути преокрет, па још један, те се све заокружило и морам рећи да је идеја одлична.

Едукативни моменат: Џанел је рекла својој кћерки да некада оно што изгледа као бес заправо је страх. Ствари нису увек онакве какве нам се чине.

Оцена наставника:

(сигурица)

Демонска мачка (妖猫传 2017) је кинески филм базиран на причи јапанског аутора Бакуа Јумемакуре. Прича се дешава у Кини у време династије Танг, када је демонска мачка почела да опседа и убија царску породицу и чланове њихове гарде. Један монах и један песник покушавају да одгонетну зашто се то дешава.

Критички осврт: Ово је једна добро вођена прича, са много емоција и минимумом патетике. Допада ми се тај спој мистерије налик на оне које виђамо у филмовима тематике какву би осмислила Агата Кристи и легенде. Врло дојмљиво, естетски перфектно и са нешто мање успелим специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Једна од ствари које смо научили у овом филму је да је стварност унутар илузије и да морамо добро погледати мачку како бисмо проникнули шта је она заиста. Мачка, наравно, може симболизовати било шта.

Оцена наставника:

(врло стабилна)

Тролови: Светска турнеја (Trolls World Tour 2020) је други филм о троловима који воле да играју уз поп музику. Њихова краљица Попи (глас је позајмила Ана Кендрик) сазнаје да постоје и рок тролови чија је краљица Барб (Рејчел Блум) најавила светску турнеју. Поп  тролови су престрављени због овог гостовања, али Попи види шансу да њено племе добије нове другаре са којима ће певати.

Критички осврт: Цртаћ ме је позитивно изненадио и иако сам очекивао једну инфантилну, сведену и неукусну епизодицу, у ствари ме је дочекао сасвим добар филм, са успелим хумором, разрађеним ликовима и врло јаким едукативним порукама. Цртаћ је прешарен, али и то има своју симболику, тим пре што је све у дугиним бојама. Углавном, препоручио бих млађем узрасту.

Едукативни моменат: Идеја овог филма је да не морамо сви да слушамо исту музику (или да будемо исти у било ком смислу) да бисмо се слагали. Довољно је да толеришемо туђе стилове и изборе.

Оцена наставника:

(лепа, као и филмић што је)

Лако Је Критиковати 151

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Лига правде против тинејџ Титана (Justice League vs. Teen Titans 2016) је двадесет и пети по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Дејмијен Вејн, Бетменов син, незадовољан је својом маргиналном улогом током борби суперјунака са суперзликовцима. Зато га је Бетмен послао у интернат за младе суперхероје, односно Титане. Дејмијен се није уклопио са својим вршњацима, макар не у почетку, али је онда наступила огромна опасност и хтео-не хтео морао је да ради тимски са другим малим суперјунацима. Наиме, једина девојчица у групи Рејвен има оца демона који је успео да уђе у њихов свет са мотивом да га покори и руинира. Претходно је успео да узурпира старије суперхероје, односно Лигу правде, тако да је судбина човечанства зависила од нове генерације.

Критички осврт: Интересантна причица, пре свега намењена млађој публици. Згодна су цака ти тинејџери Титани јер они показују одговарајућем узрасту да није тако мали и да неке моћи има, што тој младој публици свакако импонује. И тиме је млађа публика придобијена, што је и у реду, мада би због сцена насиља и врло еротичних костима суперхероја и суперзликоваца вероватно овај филм требало забранити за клинце. У сваком случају, прича је добра и занимљива, чак слојевита, пошто су ту садржани и односи деце и родитеља, њихова очекивања, проблеми у социјализацији због породичних проблема итд, итд. Сама поставка је једноставна, али је све наведено у доброј мери чини богатијом, садржајнијом, а и добро је уклопљено.

Едукативни моменат: Дејмијен је морао да научи како да буде део тима. То није било лако, али је временом дошао до тога да ако не може спасити своје, никог другог не може спасити. Дакле, да би научио да буде херој, те све оно што са тим иде, морао је најпре да прихвати да има неког свог. Другим речима, да бисмо били хероји морамо да маримо за друге.

Оцена наставника:

(свакако)

Лига правде против Фаталних пет (Justice League vs. the Fatal Five 2019) је тридесет и четврти филм из поменутог серијала. Из будућности је пристигла тројка суперзлочинаца са намером да ослободе преосталих двоје из затвора Зелених фењера. Са њима је успео да дође и футуристички херој Старбој, али је врло брзо доживео делимичну амнезију и завршио у затворској лудници. Но, некако се сетио своје мисије, а то је да заштити Џесику Круз (новајлију међу Зеленим фењерашима), те је побегао из затвора. Уместо да га тамо врате, чланови Лиге правде ће му се придружити у мисији да спречи зликовце у свом науму.

Критички осврт: Анимација у овом филму је значајно сведенија, као и прича, макар у поређењу са другим филмовима из серијала. Има ту мало брчкања са путовањем кроз време које није баш без рупа, али свеједно, није ни много проблематично. Акција је у реду, чак ни толико нападна, па је било и времена да се развије однос између Џесике и Старбоја, што је за причу важно. Укупан утисак је некако осредњи, тим пре што има превише и патетике и општих места.

Едукативни моменат: У цртаћу су цитирали Мартина Лутера Кинга који је рекао да само у мраку можете видети звезде. Шта рећи више?

Оцена наставника:

(не више од овога)

Где дивље ствари јесу (Where the Wild Things Are 2009) је филм снимљен према истоименој књизи Мориса Шендака из 1963. Ради се о дечаку Максу Рекордсу који је усамљен, али му чланови породице не пружају пажње колико би он желео. Зато је побегао у свој магични свет где су његове плишане играчке постале грозоморна чудовишта и прогласиле га краљем. Иако је обећао да ће их учинити срећним, некако није успео у томе и свет маште претворио се у тескобни свет из кога је наново пожелео да побегне.

Критички осврт: Сама идеја да дечак бежи у неки свој свет маште није нова (сигурно није, с обзиром на то када је књига настала), али дешавања у том свету и њихова кулминација јесу свеж приступ. Аутори филма су пренели стварност у свет маште, али тако да су оголели осећања, отелотворена кроз огромне звери, учинили их искреним и транспарентним. И дете се наново суочило са сличним проблемима као у реалном свету, иако сада није имало посла са компликованим одраслим особама. Јер није поента да препознамо осећања и то заиста и деца могу. Поента је да се суочимо са њима. И о томе говори овај филм кроз врло интересантну авантуру и бритке дијалоге. Допало ми се и то што Макс није стармали, сувише интелигентан и напредан за свој узраст. Он је дете и реагује као дете и то је филм учинило значајно објективнијим. Такође ми се допало што нема патетике, иако има емоције. Сасвим добар дечји филм, урађен са правом мером.

Едукативни моменат: Када је Макс рекао свом чудовишном пријатељу Керолу да ће Сунце једног дана нестати, овај му је одговорио да је он велики, а Макс краљ. Зашто би се тако велики момци бринули око нечег тако сићушног као што је Сунце? Ово само показује да је много тога у перцепцији. Проблеми су велики онолико коликим их ми учинимо.

Оцена наставника:

(са мером и по мери)

Девојчица против чудовишта (Girl vs. Monster 2012) је ТВ филм са Дизнијевог канала. Девојчица је Оливија Холт и она је кћерка ловаца на чудовишта, мада то не зна. На Ноћ вештица је желела да иде на журку и пева у бенду своје симпатије Лука Бенварда. Међутим, родитељи је нису пустили и чак укључили аларм како не би могла да напусти кућу. Зато је Оливија направила диверзију и искључила струју у кући. То је довело до тога да се из лабораторије њихових родитеља ослободе чудовишта која су они успели да заробе. Најмоћнија од њих Трејси Досон је одмах кренула да се свети Оливијиној породици, а крајњи циљ јој је сама Оливија.

Критички осврт: Режисер Стјуарт Гилард је преузео идеје из многих филмова, попут „Истеривача духова“, „Хокус покус“, „Харија Потера“, „Сок од буба“, а главну глумицу Оливију је претворио у Бафи, убицу вампира. И у читавом том замешатељству направио је један врло слабашан филмић, са сведеним дијалозима. Чак ни туђе добре идеје није умео да употреби на прави начин. Филм је пренаиван, што не могу (много) да замерим јер је дечји, али све остало могу. Хумор је заиста јадан, а радња пред крај почиње да губи смисао. Дечурлију најпре јуре натприродне силе и они су у клопци налик на ону из другог дела „Страве у Улици брестова“, али већ сцену касније они лудују на живој свирци и плешу са мање-више увежбаном кореографијом. Глумци се нису снашли или нису ни имали мотивације да глуме у овако нечему, тешко је рећи. Једини разлог зашто овом филму дајем плусић је музика која је певљива.

Едукативни моменат: Трејси је рекла како страх ствара чудовишта. Заправо, можемо и тако да посматрамо јер ако нас савлада страх, савладаће нас и чудовишта која смо због њега у нашој глави створили.

Оцена наставника:

(уз бледи плус)

Угрижена Џинџер (Ginger Snaps 2000) је филм о две сестре морбидних интересовања Кетрин Изабел и Емили Перкинс. Једно вече су кренуле да се освете доминантној другарици из разреда Данијели Хемптон, када их је успут напала звер и гадно израњавила Кетрин (у филму је она Џинџер). Иако су се спасиле, врло брзо је Емили схватила да опасност није прошла и да јој се сестра претвара у вукодлака, те грозничаво покушава да нађе лек. У томе ће јој помоћи локални нарко дилер Крис Лемки.

Критички осврт: Ово је свакако један од бољих филмова са вукодлацима које сам гледао. Све је уклопљено у тинејџ причу и промене које проживљава Кетрин лако могу да се доведу у везу са променама у пубертету, те је тиме филм нека врста црног хумора, веома успела. Поједини делови, односно сцене су у бојама, пре свих црвеној како би се мало евоцирали хорор филмови из осамдесетих и овај филм заиста има шмек „Америчког вукодлака у Лондону“ (тако некако се и завршава, а не очекивано срећно) и то је заправо плус. Још један у низу плусева је што филм није класичан хорор са оним сценама које вас тргну уз изненадни звук, али јесте бруталан. Ликови су врло живописни, почевши од главних протагонисткиња, мада је на мене највећи утисак оставила њихова филмска мама Мими Роџерс.

Оно што могу да замерим филму је фантастични део; маска је лоша и већ депласирана, а и читаво то замешатељство са моћима вукодлака нису најјасније. Могуће га је убити регуларним начином, иако му ране зацељују готово одмах. Но, добро, није нешто што баш прави велику штету филму.

Едукативни моменат: Емили и Крис су урадили две паметне ствари: најпре су рационализовали проблем, а потом применили знања из биологије (ботанике, заправо) и разних доступних извора. И успели су да нађу лек. То и јесте начин како проблеме можемо решавати.

Оцена наставника:

(на пет)

Сисање (Suck 2009) је рокенрол филм о бенду чији је фронтмен Роб Стефањук. Бенд није успешан, али то ће се променити када једини женски члан Џесика Паре постане вампир.

Критички осврт: Ово је нека врста мјузикла, али није напоран као други у том жанру јер је музика сјајна. Режисер Роб (који је и главни глумац) је увео и музичаре у овај филм и сјајно су се уклопили, а посебан утисак је оставио Димитри Коутс који је истовремено и страшан, величанствен и смешан. Иначе су физиономије свих глумаца баш добре за улоге које су тумачили. Има и алузија на славне музичаре, па тако млађани чланови бенда прелазе пешачки прелаз као што су то учинили Битлси на чувеној фотографији из 1969. Овај филм је напросто посвећен музичарима и у причи и у детаљима који је чине.

Хумор је сјајан, врцав. Роб је учинио смешним и специјалне ефекте, чак и тамо где није било потребе за њима, као када се протагонисти возе колима. Са друге стране, добро је уклопио сцене из филма „О, срећни човече“ из 1973. јер је било потребно да прикаже младог Малкома Макдауела. Свеукупно, дао је изузетан шарм филму, чија је радња тек наизглед тривијална.

Едукативни моменат: Радио водитељ Хенри Ролинс је саветовао своју публику да никад није касно за извињење. И заиста није, само је важно да то свакако учинимо. И многе ствари ћемо тако решити.

Оцена наставника:

(рецимо)

Предзнак (The Omen 2006) је римејк истоименог филма из 1976. Лијев Шрајбер је кумче председника САД и политичар чија је каријера у успону. Његова супруга Џулија Стајлс се породила док су били у Риму, али је свештеник у тој болници Џовани Ломбардо Радиче саопштио Лијеву да је беба мртворођена. Понудио му је решење да усвоји сироче рођено истог дана коме је мајка наводно умрла на порођају. Договор између свештеника и Лијева је да Џулија ништа не зна о томе и да верује да је то заиста њен син. Испоставило се да је Лијев тада склопио пакт са самим ђаволом.

Критички осврт: Морам да приметим да су глумци одлично одабрани. Њихове физиономије, харизма и глума потпуно одговарају улогама које су им додељене. Мија Фароу је била изузетна (можда и зато што се од рођења Розмарине бебе извештила у овој теми), а ни Лијев није био лош, заиста. Режисер Џон Мур није ризиковао и није мењао оригиналну причу, осим у неким детаљима. На пример, Дејвид Тјулис је изгубио главу на другачији начин (и уз боље специјалне ефекте, што се очекивало) него његов претходник и имењак Дејвид Ворнер. Уколико сте гледали оригинални филм неће, дакле, бити изненађења, нити мистерије, али не могу да кажем да филм није узбудљив. Некако је Џон то надоместио добром акцијом (можда ипак пребрзом и прекратком) и солидном динамиком филма. Углавном, није урадио блистав посао, али коректан свакако.

Едукативни моменат: Оно што је добро код Лијева јесте што је дао прилику и Дејвиду и Питу Послтвејту да кажу своју верзију приче. Треба чути свако гледиште да би могао да се донесе суд о неком проблему. Некада ће нас убедити (као што су они Лијева), некада неће, али ће нам свакако представити неке аспекте о којима нисмо можда ни размишљали.

Оцена наставника:

(богобојажљива)

Година прва (Year One 2009) је филм који прати судбину Џека Блека и Мајкла Серае, који су практично избачени из свог племена прилично налик на какво праисторијско. Запутили су се у град Содому јер су начули да је тамо добар провод, а успут су срели неколико библијских личности. Но, у Содоми их чека авантура која ће променити њихов живот.

Критички осврт: Допада ми се хумор у овом филму и има чак и пајтоновских момената, као када се туку Каин (Дејвид Крос) и Авељ (Пол Рад). Глумци су добро одабрани и показали су се као добри комичари, Џек испред свих, мада је и Мајкл био безмало сјајан. Хумор ми се свиђа и зато што је врло виспрен и у доброј мери преиспитује религију. Режисер Харолд Рамис је убацио значајне библијске личности (мада без временске хронологије) и тиме јасно ставио до знања на шта ће хумор бити фокусиран. Додуше, могао је лако да склизне у пародирање догађаја из Библије, али срећом то није урадио. Некако верујем да би онда добио сведенији, очигледнији и предвидљивији хумор, тако да је овде добио праву ствар.

Едукативни моменат: Иако га је у првом трену слава понела, Џек је схватио да најбољи избор за народ није он, већ њихов сопствени избор. И у томе је суштина коју ни наше главешине не разумеју.

Оцена наставника:

(ту негде)

Палм Спрингс (Palm Springs 2020) је варијанта култног „Дана мрмота“. Увек исти дан испочетка преживљава Енди Семберг, који је један од званица на венчању Камиле Мендес и Тајлера Хочлина. Он је, заправо, момак деверуше Мередит Хагнер, али изгледа као да га она превише не занима. Више је интересовања показао за Камилину сестру Кристин Милиоти и успева да је заведе. И таман када је требало да имају романтичан тренутак у пустињи, тада се појавио Џеј Кеј Симонс и почео да гађа стрелама Ендија. Он га је израњавио, али не и убио, те је отишао у оближњу пећину из које је допирала чудна светлост. Енди је некако отпузао за њим, а за њима је кренула и Кристин и поред Ендијевих упозорења да то не чини. Следеће што се десило је исти дан – овог пута и за Кристин, као и за Ендија.

Критички осврт: Иако је било врло предвидљиво како ће се све то одвијати на почетку, а богами и на крају, опет је филмић заиста занимљив. Режисер Макс Барбаков је мало тога увео новога у односу на све раније верзије, али једну и то кључну ствар јесте; иако дан који се понавља сигурно мора бити иритирајући и без много смисла, ипак има и неких предности које је Енди уочио, а касније и заједно са Кристин. То је била добра потка да се касније развије и (филозофска) расправа између двоје заљубљених шта јесте најбоље решење за њих. Заправо, овде није у фокусу само љубана прича, већ и читав смисао онога што радимо, међуљудски односи, одлуке које доносимо и шта заправо сами себи радимо. И, наравно, излазак из зоне комфора који је увек болан.

Филм има неколико добрих фора, али не могу да кажем да је баш уренебесан. Више је некако шармантан. И има ту неких грешака и наивних момената, пре свега када се Кристин бави онлајн квантном физиком. Некако не могу да поверујем да било ко на такав начин може да овлада таквом једном материјом. И диносаурусе је тешко објаснити у филму, мада ми је јасна Максова идеја.

Едукативни моменат: Иако је Кристинин живот био поприлично лош, односно грешке које је направила су је унередиле, ипак је одлучила да не побегне у дан који се понавља и где се све што уради заборави, већ да настави са животом. Бег није решење, а погрешне одлуке и грешке које смо чинили могу да се поправе.

Оцена наставника:

(заиста може)

Ближе Богу (Closer to God 2014) је филм о научнику Џеремију Чајлдсу који је успео да клонира људско биће и добио девојчицу коју је назвао Елизабета. Међутим, јавност је подељена гледе његовог рада и започели су протести људи по улицама. Он је принуђен, како би заштитио и себе и свој рад, да девојчицу доведе у своју кућу. То краткорочно решење није дало жељене резултате и Џереми није решио проблем протеста (који су се сада преместили испред његове капије), а настала је и нова опасност којој се није надао.

Критички осврт: Филм је некако необично спор. Сцене изгледају као да се режисер Били Сенесе двоумио шта даље да ради. И није урадио богзна шта. Преко половине филма се одвијала већ испричана и помало досадна прича са више него јасним и много пута изреченим недоумицама у вези са људским клонирањем. Ту су постављени и неки односи међу ликовима, али недовољно јасно и у потпуно суморној атмосфери (која одбија уколико дешавања нису баш фасцинантна или макар интересантна). При томе, глумци су се заиста потрудили и свој део урадили заиста добро, а и фотографија је сасвим на нивоу. Заправо, све то, уз сасвим солидно кадрирање, добро је замаскирало очигледно мајушан буџет филма.

Само финале филма је некакав хорор који није страшан и некако је неспретно изведен. Помахнитало чудовиштанце из већ неког разлога умлаћује мочугом кога стигне и закључујемо да је он тек неуспели експеримент, али напросто не видим суштину. Е, сад, да би дао какву-такву суштину, Били се поново вратио теми и унео једну (и једину) ефектну сцену када Џереми износи мртво тело бебе испред гомиле и пита их „да ли се овога плашите“. Не добија одговор, већ га убија човек из гомиле, што исто има неко своје метафоричко значење. Онда се филм враћа на Џеремијев монолог (интервју) и ту Били јасно заузима став, што је у реду, али би све то вероватно било далеко боље да је тај говор Били (који је и сценариста) боље и написао. Заправо, замерам Билију што је дубиозно желео да представи тему којој се није посветио више од површног мишљења које може да се чује у јавности.

Едукативни моменат: Један од људи који су протестовали је рекао како није питање да ли нешто можемо да урадимо, већ да ли треба. Ми свакако можемо много тога, али за неке ствари и нисмо сигурни и онда оне представљају изазов. Некада је боље том изазову одолети.

Оцена наставника:

(на три)

Лако Је Критиковати 143

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Некрономикон (Necronomicon 1993) је омнибус сачињен из четири приче које су базиране на причама Хауарда Филипса Лавкрафта. Хауарда глуми Џефри Коумс који је сазнао да се Некрономикон, књига мртвих, налази у библиотеци једног манастира. Позивајући се на свој углед, успео је да изведе да га пусте у библиотеку и тамо је украо кључ монаху. Тај кључ откључава посебну просторију у којој се Некрономикон налази. Тако је Џефри успео да се домогне књиге и почео је да је чита, те дознао о фантастичним догађањима.

Критички осврт: Приче су врло маштовите и врло захтевне, што специјални ефекти углавном нису адекватно пропратили. Рецимо да изгледају старије од самог филма најмање једну деценију. Све четири приче су довољно интригантне, па донекле и застрашујуће. Занимљиво је да су тројица режисера Кристоф Ган, Брајан Јунза и Сузукеј Канејко изгледа донела консензус о томе да је љигаво исто што и страшно, тако да у свим причама само липте неке густе и обојене течности у које сигурно не бисте умочили прсте.

„Утопљеница“ ми је најбоље испричана прича и мој фаворит. „Хладноћа“ је превише погодна и превише предвидљива и као што је нејасно како је новинар Денис Кристофер тако наивно ушао у кућу Бес Мајер (коју сумњичи за масовна убиства), тако је било врло јасно да ће у чају који је од ње добио бити средство за омамљивање. „Шапат“ је солидан, луцидан и има потенцијала, а и искоришћене су неке прилично оригиналне цаке, док „Библиотека“ није имала веће шансе као везивна прича. Но, када бисмо рачунали просек за све те приче, свакако је утисак позитиван.

Едукативни моменат: Дејвид Ворнер је у другој причи тачно описао криптобиозу; да је то стање у које поједини организми упадну, када им се метаболизам готово угаси, те тако могу да поднесу екстремне услове попут потпуног недостатка воде и кисеоника или прениске температуре. Дејвид је као пример искористио амебу (она прави цисту, чак и када је окована ледом), а још један пример би био водени медведић. Ето мало и биологије.

Оцена наставника:

(малко поклоњена)

Од изван (From Beyond 1986) је филм такође рађен према причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На колико-толико осамљеном имању двојица научника Тед Сорел и Џефри Коумс успели су да покрену свој изум, машину коју су назвали резонатор, а која омогућава да се уђе у другу димензију. Теду ова димензија представља врхунац његовог истраживања, али у њој обитавају опасна бића.

Критички осврт: Иако је филм настао у деценији наивности, морам признати да дијалози заиста имају неког смисла, па чак и научног. И сама прича има смисла, а и мотиви ликова су у доброј мери оправдани.

Режисер Стјуарт Гордон је помешао хорор и еротику, што није необична комбинација, а овде доста добро и фасују једно уз друго јер је у питању некакав облик СМ-а. Нешто као у „Уздизању пакла“, са тим да је овај филм настао годину дана раније, па преписивања није било. Но, истина је да је Стјуарт добро искористио еротичност својих протагониста, Барбаре Крамптон пре свих, те уједно и добро померио границе година које треба да имате да бисте гледали овај филм. Но, као што написах, добро је он уклопио те сцене, оне никако не сметају, напротив. И хорор део је прилично успео, са више гадним него страшним сценама додуше, али врло маштовито осмишљене са колико-толико успелим специјалним ефектима. Допала ми се туча између Теда и Џефрија на крају која је заиста инвентивна; када излазе један из другог, просто се преливају и глођу до костију… Тешко је речима дочарати, треба видети. Као и цео филм, за који сам сигуран да је култни и то заслужено.

Едукативни моменат: Џефри је поменуо пинеалну жлезду (епифизу) као мистичну жлезду, односно треће око. Истина је да ништа нема мистичног у њој. То је мала жлезда смештена између можданих хемисфера и регулише будност и спавање преко хормона мелатонина. Одговорна је за још неке процесе, али ниједан натприродан.

Оцена наставника:

(може)

Амерички вукодлак у Паризу (An American Werewolf in Paris 1997) је наставак филма из 1981, када је амерички вукодлак гостовао у Лондону. Том Еверет Скот је са двојицом другара Филом Бакманом и Винсом Вијлуфом на пропутовању по Европи, односно Паризу. Један од његових планова је да упозна софистицирану девојку и то му се и дешава на Ајфеловом торњу. Осетио је љубав на први поглед и решен је да освоји девојану, али ће сазнати да мистериозна лепотица крије страшну тајну.

Критички осврт: Критика није исекла, она је пресекла овај филм. Ја не бих био толико строг. Истина, овај филм има гомилу мана, као што је исфорсиран први Томов састанак са Жили Делпи, али је опет некако симпатичан, ведар. Такође је и глума префорсирана (посебно млађахног Тома), мелодраматике има преко сваке мере, као и не баш логичних поступака ликова. Причица је класична, али је интересантан начин како је режисер Ентони Волер дошао из тачке А (где обично млади крећу у луд провод) у тачку Б (где млади доживљавају хорор) и морам признати да је градио радњу значајно студиозније него у просечним, испразним хорорима. И при томе је успео да задржи ту романтичну ноту кроја провејава кроз цео филм (која подсећа на „дракулску“ љубав, али овде срећну и сведенију). При томе унео је врло ефектне сцене, попут оне у катедрали, а има и хумора као када немртва Џули Боуен покушава да звижди или када Фил истрчава из поменуте катедрале. Свакако је Ентони показао један добар потенцијал, који, како ми се чини, касније није разрадио и није направио богзна какву каријеру. Осим каријере, ако ћемо искрено, Ентони није разрадио ни филм. Тако да у радњи има рупа и то правих рупа; сцене се смењују, али је често врло нејасно како се ситуација у претходној сцени заиста разрешила.

Едукативни моменат: Пјер Косо је пропагирао нацистичке, скинхед идеје и ипак је пропао. Победила је љубав, односно Жили и Том, и ја заиста верујем да је тако и у животу, а не само у научној фантастици и да ће љубав увек победити мржњу.

Оцена наставника:

(објективно је можда и мање, али ипак додајем и плус)

Скретање (The Turning 2020) је модерна адаптација приче „Окретај завртња“ из 1898. писца Хенрија Џејмса. Макензи Дејвис је учитељица која је добила понуду да буде приватни учитељ девојчици на богаташком имању. Веровала је да ће ово бити лаган посао за њу, али се грдно преварила. Наиме, девојчицин старији брат Фин Вулфхард је врло проблематичан, а кућепазитељка Барбара Мартен је задрта стара дама. Но, највећи проблем су застрашујуће необјашњиве ствари које се дешавају у кући.

Критички осврт: Режисерка Флорија Сигизмонди је направила сличну „грешку“ као и многи пре ње, односно правила је хорор од самог почетка и то тамо где му место није. Макензи је тражила девојчицу у штали (како би је упознала) и све је то пропраћено застрашујућим звуцима и ничим изазваном неизвесношћу. При томе ми још увек ни не наслућујемо шта би заиста могло да уплаши нову дадиљу. Такође, Флорија није успела да избегне општа места, као ни класичне хорор сцене које вас тргну уз изненадни звук. Међутим, највећи проблем са овим филмом је што је досадан. Флорија је набацала толико необјашњивих ствари које се дешавају некако насумице и ништа се не открива и више од половине филма тапкамо у месту. Уз то, ту је тај иритантни клинац Фин (који добро глуми, додуше) и потпуно нејасан однос између њега и Макензи, као и њен статус. Она јесте дадиља, али некако испада да је она малтене старатељ деце, што никако не може бити. Она је унајмљена, да тако кажем, и може отићи било када. Барбара је слушкиња, кућепазитељка, шта ли је већ и очигледно није старатељка ни она. Право је питање шта малолетна деца раде сама у дворцу без родитеља, односно старатеља? Ко је то дозволио и ко је уопште запослио Макензи? Још једна нејасна ствар је зашто је Мекензи трпела све то што је трпела. Питање мотива овде је више него дискутабилно.

Не могу да грешим душу, ово је технички добро урађен хорор са сасвим солидном глумом, али није унапредио поджанр у којем је рађен ниједним детаљем. Крај донекле поправља утисак јер има некакву идеју, али на неки начин и обесмишљава целу причу. Утисак је једва осредњи.

Едукативни моменат: Када је кренула да буде гувернанта, Макензи је рекла својој цимерки Ким Адис да ако упореди свој посао у школи где подучава 25 немирне деце са тим што ће бити дадиља једној девојчици, свакако је лакше. Испоставило се управо супротно. Ниједан посао не треба потцењивати.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Уклета кућа 2 (A Haunted House 2 2014) је наставак истоимене комедије снимљене годину дана раније. Марлон Вејанс је покушао да спаси своју демоном запоседнуту вереницу Есенс Аткинс, али све је пошло по злу и она је умрла. Марлон је, са својим рођаком Ефионом Крокетом, побегао са лица места и годину дана касније већ је имао нову жену Џејми Пресли. Са њом и њено двоје деце се уселио у нову кућу, али се испоставило да је и та кућа, попут оне из претходног филма, уклета.

Критички осврт: Заправо ми је нејасан мотив да се сними овај филм. Форе су практично истоветне оним у првом наставку, што је вероватно требало да буде фора само по себи. Ако јесте, свакако није успела. И то највише зато што форе у првом наставку нису биле смешне. И прича је иста, мада су сада овде пародирани други филмови, а и од уводне сцене је било јасно на коју страну ће радња ићи. И не само што су рециклиране форе из претходног дела, већ су се рециклирале током читавог филма, па је Марлон у више наврата имао хистеричне нападе приказане кроз сецкане сцене. Добро он то ради, али ипак… Свеукупан утисак је да није смешно, није ни инвентивно, а још мање смислено као целина.

Едукативни моменат: Марлон се понадао да ће уз нову жену имати нову прилику. Ипак, није успео да побегне од лоших дела које је починио раније. Од одговорности не можемо побећи само тако што ћемо напустити све оно што смо урадили.

Оцена наставника:

(наравно)

Ја сам мајка (I Am Mother 2019) је аустралијски постапокалиптични СФ. У свету у коме више нема људи, у технолошки напредној бази, робот, који себе назива Мајком, одабрао је један од замрзнутих фетуса и иницирао његов убрзани развој. Добила се беба коју је Мајка одгајила и која је израсла у младу девојку Клару Ругард. Девојка показује добре резултате на тестовима које јој Мајка задаје и њихов суживот изгледа добро. То ће пореметити упад Хилари Сванк у базу, од које ће Клара сазнати врло узнемиравајуће информације.

Критички осврт: Ово је једна добро и интелигентно испричана прича и то са врло скромним буџетом. Режисер Грант Спјутор је успео да угради читаву једну филозофију о људским поступцима и карактеру и при томе је одговорио на кључна питања, јасно раздвајајући битно од небитног. Није се бавио детаљима ако за њима није било потребе, мада у филму детаља има. На пример, у једном тренутку робот који је персонификација мајке не може да покреће руку у довољној мери, да би се Клара побринула за то. Ми тек касније видимо да је и то, као и све остало, био део маестралног плана вештачке интелигенције. Крај је стварно ефектан и заправо објашњава све; зашто прва кћерка (Хилари то сасвим извесно јесте) није успела, док трећа јесте. Ситних грешака има (па тако јак ветар са мора није одувао папирног коњића кога је Клара направила за Хилари), као и предвидљивих момената (да Хилари неће желети анестезију током операције и да ће је извести Клара), али то је заиста занемарљиво. Морао бих да похвалим глуму обе глумице, која је врло солидна, а и глас који је Мајци позајмила Роуз Берн је пун погодак. Све је добро у овом филму и тешко да вас може оставити равнодушним.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је за Клару све било тест. И тако и јесте. Тестови нису само они које радимо када уписујемо средњу школу или факултет. Прави тестови су животне ситуације.

Оцена наставника:

(врло добра, чак одлична)

Неонски демон (The Neon Demon 2016) је прича која прати шеснаестогодишњу девојчицу Ел Фанинг, која је остала без родитеља и дошла у Лос Анђелес како би постала манекенка. То јој је и пошло за руком и она је напросто зачарала модне креаторе и фотографе, али и изазвала љубомору других манекенки што ће се показати фаталном.

Критички осврт: У овом филму је пре свега битна естетика. Неко би могао да замери режисеру Николасу Виндингу Рефну да је естетику претпоставио причи, али, руку на срце, имао је и оправдање. Наиме, филм се бави модом, а како каже Алесандро Нивола „лепота није најважнија, она је једина“. Николас моду и глорификује и демистификује истовремено. Од овог режисера сам гледао само један филм „Уздизање Валхале“ (пошто је он само закорачио у жанрове које волим), али иако су оба ова филма сасвим различита, сличности постоје и можда су и својственост Николасовог рада. Његови филмови су сачињени не из покретних, већ уметничких слика, врло су спори, али са врло јаким порукама које прилично гађају суштину. Карактери које бира врло су живописни, они плене, иако су чудни и особењаци. У овом случају врло изражени особењаци јер се ради о хировитим модним властелинима. Истина, ликови нису разрађени, али у овом случају то некако ни није било битно. Врло интересантан део овог филма је онај који је посвећен хорору јер је невероватно језив, значајно више него у класицима тог жанра. Рецимо, када Кијану Ривс убија младу Елину комшиницу или када Џена Малон има некрофиличну епизоду. Сам тај контраст бруталног и гламурозног је сасвим успео у овом филму, рекао бих као и све остало. Уз то, Николас је показао изузетну храброст и заиста померио границе тог бруталног, па ипак некако није претерао преко сваке мере. Он је чак и натприродни моменат сасвим дозирао, мада све је ту; ритуално жртвовање младе девице и ефекти моћи која постаје очигледна.

Заправо, дијалози у филму нису ни претерано чести, ни претерано јаки. Николас није правио овај филм како бисмо га прочитали попут некакве књиге, већ како бисмо га искусили. Он поставља питања не кроз реплике, већ кроз поступке. Када Ели умире, она гледа у небо за које је сама тврдила да се осећа маленом у односу на његову величину и то је такође једно од питања које морамо да поставимо о сопственом животу; колико има смисла нека шира, велика слика, универзалне и више друштвене вредности, ако јој ми не сведочимо. Прича се на крају колико-толико заокружује и свеукупно заиста оставља утисак. Похвалио бих и музику.

Едукативни моменат: Чак и у модном свету лепота није све. Аби Ли Кершо и Бела Хиткот су лепотице без сваке сумње, али су остале у Елиној сенци јер је она ипак имала нешто што оне немају. Дакле, лепо је бити леп, али треба радити и на много чему другом.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Марица и Ивица (Gretel & Hansel 2020) је екранизација познате бајке браће Грим. Марица (Софија Лилис) је принуђена да оде из мајчине куће и са собом је повела свог млађег брата. Племенити ловац Чарлс Бабалола, кога је успут упознала и који је је спасио од немртвог, упутио ју је до људи који ће их збринути, али она није стигла до њих. Наместо тога завршила је у кући више него чудне Алис Криге, која има некакве намере, по свему судећи нимало добре.

Критички осврт: Ово је један заиста мрачан филм, што је режисер Оз Перкинс дочарао и фотографијом (која је безмало сјајна), али и самом причом. На почетку, у уводној нарацији, он креће као бајка, али онда поприма сасвим другачији, драмски ток. Марица је и у овој причи изгубљена девојчица, али не у шуми, већ у нехуманом систему друштвеног поретка тог давног доба. Она живи буквално на ивици езистенције са поремећеном мајком и наметнутом бригом за млађег брата. Читаву ту ситуацију је режисер заиста озбиљно поставио, иако она делује бајковито, односно одговара оној описаној у бајци каквој знамо.

Дијалози су врло виспрени, а ликови сасвим гротескни. Заправо, Оз је учинио све што је било у његовој моћи да ову причу учини паметном и дојмљивом, и то је и постигао. Филм је прилично спор, али опет је врло испуњен. Оно што је интригантно у овом филму су детаљи, који су довољно упечатљиви да их не можемо прескочити. У једном тренутку Софија гледа на раскошну трпезу Алис, а кроз отвор који је троугластог облика. Софијино око кроз такав отвор веома подсећа на знак масона. На самом почетку отац лепе девојчице (касније вештице) је „указао поверење тами“, а тај мотив се понављао више пута. Право питање је шта је Оз желео да поручи овиме. Можда је само поставио ствари једноставно; сваку намеру и сваки поступак протумачићемо онолико добро или лоше колико сами то желимо. Све зависи од нашег угла посматрања. То каже и Софија на крају, а наше је да се (не) сложимо са њом.

Још да додам да ми се свиђа и музика, иако некако одудара од атмосфере филма.

Едукативни моменат: Алис је упозорила Софију да буде опрезна и не покреће нешто што не може да заустави. И то је добар један савет.

Оцена наставника:

(си)

Стакло (Glass 2019) је последњи део трилогије којој припадају „Несаломљив“ из 2000. и „Подељен“ из 2016. Тројица људи Џејмс Макавој, Брус Вилис и Самјуел Л. Џексон су у психијатријској установи на посебном третману. Њихове случајеве води Сара Полсон, психијатар чији је циљ да их убеди да они нису суперхероји. Њихове моћи изгледају стварне и импресивне, али ће она унети оправдану сумњу. Ипак, Самјуел, као мозак ове групе, учиниће све да докаже супротно и то читавом свету.

Критички осврт: Обично режисери када направе искорак из супергеројштине ураде заиста искорак. Режисер М. Најт Шјамалан искорачио је неколико корака и направио сасвим другачију причу, донекле оригиналну и довољно интелигенту, са солидним преокретима. При томе уопште није користио импресивне специјалне ефекте и епске битке, што је својеврсно мајсторство. Утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Самјуел је рекао да све што је изузетно може бити објашњено рационално, али ипак да буде стварно. Самјуел иначе глуми суперхероја чија је моћ у интелекту и ова реченица то и доказује.

Оцена наставника:

(баш, баш солидна)

Супермен: Црвени син (Superman: Red Son 2020) је цртаћ о суперхероју из наслова који је јунака сместио на тле СССР-а. Када је, као мали, Супермен открио какве моћи има, он се ставио на распологање држави. Међутим, пошто је открио да Јосиф Стаљин, тадашњи председник ове државе, лоше поступа са народом, убио га је и преузео власт. Тада се Супермен суочио са непријатељима изнутра, попут Бетмена, али и споља – Лексом Лутером из Америке. Без обзира на све препреке и противнике није одустао од сна да свет учини бољим за људе.

Критички осврт: Врло интересантно направљена варијанта приче о Супермену и читавој његовој екипи у алтернативној историји. Иако је Америка на крају победила, у овом филму нема баш стриктно добрих и лоших ликова. У оквире СФ-а убачена је једна врло озбиљна, политичка, али и социјална прича, са личним драмама ликова и све је то испало прилично добро. Маштовит цртаћ, са онолико сурових момената колико је било неопходно, без много претеривања.

Едукативни моменат: Супермен је схватио да је био толико доследан сопственим идеалима да није био у стању да види стварност. И то идеали свима нама могу да ураде, ма колико год нам изгледали добро. У свему треба имати меру (па и у идеалима којима тежимо), а није лоше и имати слуха и за друге људе, при томе.

Оцена наставника:

(солидна једна)

Лако Је Критиковати 115

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Сама (Alone 2015) је индијски хорор. Главна јунакиња је лепа Басу Бипаша, која сазнаје да јој је мајка Нена Гупта тешко повређена, те мора да се врати у своју родну Кералу како би је посетила у болници. Са њом на пут креће и њен супруг Каран Синг Гровер. Басу је у страху од повратка у породичну кућу јер је за њу везују страшне успомене у вези са њеном покојном сестром сијамском близнакињом. И чим је дошла, испоставља се да је страх оправдан јер дух њене сестре почиње да је прогања.

Критички осврт: Боливуд смешта музички интермецо свуда, па и у хорор филм. И када Каран у првих десет минута филма касни на рођендан своје супруге Басу, почиње песма, а уједно и ветар (додуше у стану су, па је то можда наједном подивљао клима уређај) који јој косу дира. Наравно, уз Боливуд иду и препознатљиве мелодраматичне сцене као из „Мале невесте“, које прате лепо нашминкане разрогачене очи без обзира која је емоција у питању. 🙂 Но, Басу је толико лепа жена да јој је за опростити и што није вична глуми даљој од сапунице. У ствари, не могу уопште да узмем за зло нешто што је већ традиција и део културног миљеа боливудских филмова. Уосталом, има ту и нешто глуме, па је Каран прилично био уверљив у својој улози набуситог типа.

Оно што дефинитивно замерам филму је што је режисер Бушан Пател превише дуго правио оне сцене које вас препадну у тренутку. У реду, схватили смо, Басу прогања њена сестра и хајдемо сада даље. 🙂 Међутим, то даље никако да се деси, баш као и у сапунским серијама са тог поднебља. Неке сцене јесу биле добро осмишљене, али свеједно. Ипак, не могу да кажем да филм није занимљив, напротив. Заправо, занимљив је читав тај феномен мелодраматичних остварења (пре свега поменутих серија) која обилују празним ходом, а ипак су суперпопуларна и неком чаролијом држе пажњу. Режисери драматике са тих простора успели су да украду пелцер од латиноамеричких серија и сву ту испразну патетику учинили гледљивом. И овај филм заиста јесте такав, мада је јасно да никакве иновативности, маште, занимљивих обрта и свега другог што би га учинило иоле квалитетним – нема.

У финалу филма најпре смо имали боливудску варијанту „Истеривача ђавола“, а онда је кренуо као неки преврат који је баш, баш лоше изведен. Најпре што је предвидљив, а онда и нелогичан (тело испод дасака мора да почне да се распада, а то има разне последице којих у филму није било) и није ни рационалан јер Каран, заправо, побија самог себе. Уз све то, филм лоше и поентира, иако јесте истина да две особе не могу бити једнаке, па макар оне биле и природни клонови, односно једнојајчани близанци.

Едукативни моменат: Басу није желела да јој пријатељица гледа у тарор карте јер није веровала у те ствари, а и запитала се зашто учити о себи од других. За тарот не бих смео да гарантујем да ће вам пружити било шта значајно осим забаве, а што се учења од других тиче, Басу ипак није у праву. Од других можемо да научимо много тога о себи, па макар то било и какав утисак остављамо.

Оцена наставника:

(солидна)

Апокалипса „Ејприл“ (April Apocalypse 2013) је прича о момку Рицу Томпсону, који је заљубљен у девојку из детињства Ејприл, а која је, опет, заљубљена у најпопуларнијег спортисту у школи Рендија Вејна. Но, таман када је изгледало да ће Риц ипак победити у овом љубавном троуглу, испоставило се да она мора да се пресели са својом породицом. Њега је то бацило у очајање, чак дотле да га је породица послала код психијатра. Но, много више од психијатра на Рица је утицао његов деда који га је охрабрио да започне нов и самосталан живот ван дома родитеља који му нису били довољна подршка. И таман се Риц отиснуо на пут, када је започела зомби апокалипса.

Критички осврт: Фора на почетку је слатка, али је већ виђена. Хумора је било и током филма и на моменте није био лош, али је далеко и од смехотресног и од виспреног. Најсмешнији лик је убедљиво Тод Сташвик и штета је што је кратко трајало његово појављивање.

Сам филм је са најкласичнијом поставком, која није баш завидна стартна позиција која може да заинтересује. Када је кренула зомби апокалипса, филм је већ постао значајно занимљивији, а већ први Рицов сусрет са зомбијима је обећавао. Сами зомбији нису страшни, а и нису ни могли да буду с обзиром на очигледно низак буџет. Ипак, зачуђујуће, филм није треш. Добар део недостатака у филму (не баш најсјајнија продукција, као и танана и много пута испричана прича) Џарет Тарнол је санирао солидном режијом и добро решеним крајем. Уз то, успео је некако да све то буде интересантно, што је мајсторство за које не могу да тврдим како је постигао. Јесте често мењао амбијент, али све је то некакав полурурални део САД-а и није атрактивно. Све време је уводио и нове глумце и иако њихови ликови јесу симпатични, нису уједно и толико упечатљиви. И глумци нису баш прва постава. Тако да ми заиста није јасно како му је успело.

Да, свакако бих похвалио музику у филму.

Едукативни моменат: Риц је рекао да му је, упркос упозорењима да је дрога лоша, дрога учинила живот лакшим. То свакако није истина јер дрога, на дуже стазе, живот чини неподношљивим, а и није поента да ствари постану лакше, већ да постану реално боље.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Рушевине (The Ruins 2008) је филм рађен према истоименом бестселеру Скота Смита. Група младих људи ужива покрај базена на одмору у Мексику. Тада срећу Немца Џоа Андерсона и његове пријатеље Грке и он им предлаже да са њим оду на излет до једног тајног места где су пронађене древне рушевине храма народа Маја. Они се одлучују на то путовање не знајући да их тамо чека застрашујућа судбина.

Критички осврт: Ликови су толики стереотипи да су ми били иритантни. Глумци нису харизматични, тако да ми је глума с почетка изгледала испразно и без енергије (иако је неки труд могао да се види). Уз то је ишла и више него класична поставка и једно у спрези са другим није обећавало неку занимљиву пустоловину.

Међутим, прича је почела да се одвија сасвим добро. Додуше, чудовишне биљке нису новост у СФ-у, али ове приказане овде су врло успеле, маштовито и виспрено осмишљене. Са натприродним хорором упоредо се дешава и психолошки хорор, који постаје све интензивнији што је ситуација петоро младих људи све више безнадежна. Чини ми се да нисам скоро гледао страшнију сцену од оне када Џоу секу ноге. Некако ми је изгледало да режисер Картер Смит све више помера границе и да нема намеру да убије своје јунаке пре него што их добрано измучи, а са њима и публику. И успео је, заиста. Специјални ефекти су сасвим добри, а и глума је већ увелико почела да бива уверљива. Но, пре свега, прича је испала сјајна, па и донекле оригинална. Мотиви домородаца су ми у почетку били нејасни, да би се на крају прича заокружила у врло смислену, у ствари одличну целину.

Едукативни моменат: Основни проблем је настао од тренутка што се млади Амери и Европљани нису разумели са домороцима јер нису знали језик. То је још један разлог зашто је учење језика важно; да не би било проблема и неспоразума. И учење биологије је важно, а да бисмо препознали опасне врсте биљака. 🙂

Оцена наставника:

(на једва)

Пре него што нестанемо (散歩する侵略者 2017) је јапански филм који је режирао Кијоши Куросава (није у роду са Акиром Куросавом). Троје ванземаљаца су пристигла на Земљу као извидница пре него што отпочне инвазија. Њихов задатак је да науче што више о људској врсти коју намеравају да униште.

Критички осврт: Јапанци заиста имају духа и њихов хумор је некако луцидан. Рецимо, стварно је смешно када ванземаљац вежба људске покрете тако што гледа водитеља на ТВ-у који показује карту са временском прогнозом. Уз луцкасти хумор иду и исте такве идеје, па је врло маштовит предмет интересовања ванземаљаца и начин како га сакупљају. И реакција људи након тога доприноси тој оригиналности, али и читавој филозофији личне слободе и потреба друштва у коме се налазимо. У складу са тим и крај је решен генијално. И ту видим највећу вредност овог остварења и његов једини (али врло јак) адут.

Азијски филмови су увек помало и чудни, па тако има и нејасних сцена, попут оне када новинар и ванземаљац разговарају са детективом у болници, а ништа мање није чудна ни туча која је уследила између детектива и девојчице. Ипак, најчуднији од свега су мотиви новинара да уради онако како је урадио.

Филм је негде до пола био прилично спор, да би онда кренула врло озбиљна акција, заиста маестрално изведена. И даље се није темпо значајније убрзао, али је нешто почело да се дешава. Ипак, дефинитивно је филм требало да траје краће и верујем да би једнако добро поентирао.

Едукативни моменат: Новинар, када је држао говор људима на улици, рекао је да што дуже не чинимо ништа то ће горе бити. Он је мислио при томе на инвазију ванземаљаца, али то важи и за много реалније теме – загађивање животне средине, на пример. Што више запуштамо било који проблем, то ће проблем бити већи.

Оцена наставника:

(на пет)

Будући свет (Future World 2018) је постапокалиптични филм који приказује руинирано и расуто људско друштво у коме доминирају сурове банде. Једну од њих предводи Џејсм Франко који је пронашао женског андроида Суки Вотерхаус. Он ју је и тражио како би му била „невеста“ и извршавала његова наређења. И остварио је свој наум све док није одлучила да исправи недела која је починила у његово име и помогне несрећном принцу Џефрију Волбергу да пронађе лек за своју тешко болесну мајку Луси Лу.

Критички осврт: Филм је варијанта „Побеснелог Макса“, а има мало и шмек „Чери 2000“. Већ опустошену Земљу и даље пустоши Џејмсова банда. Међутим, та банда сувише је позерска; вичу „јухууу“ и „јеее“ и раде лоше ствари људима на које наиђу и једни другима. И све то изгледа а) већ виђено и б) крајње неуверљиво.

Нарација је потпуно беспотребна, а други је проблем и што је претерано мелодраматична. Међутим, она је била решење двојице режисера (један је Џејмс) како би објаснили преокрет у Сукином понашању, који је био нагао и без емотивне или било какве друге позадине и мотивације. Иначе је прича што танка, што предвидљива. Да ли је Џејмс желео да је направи јер је позната његова фасцинација одређеним филмовима (можда баш овим које сам навео на почетку) или зато што воли да вози мотор по беспућу, заиста не знам, али свакако одаје утисак да је правио нешто што се њему свиђа. Такође одаје и утисак да је у процесу изгубио из вида да треба да направи и филм који вреди погледати и који шаље неке смислене поруке. На пример, уопште ми није јасан смисао насиља које се десило у празном базену са Џефријем и његовим чудноватим противником. Оно је буквално насиље ради насиља и такво нема много оправдања; само је гадно. У мноштву филмова које нуде најразноврсније видове насиља, од којих су неки заиста језиви, ово чак није ни шокантно. Дакле, учинак је потпуно изостао. Баш као и на самом крају филма, који је тако решен да ниједан сегмент не остане недоречен. Сасвим је довољно и ефектно када се Џефри расплакао над постељом своје мајке, али смо ипак морали да их видимо обоје опорављене и срећне у наредној сцени.

Једино што могу да кажем у корист Џејмсовог филма је сасвим солидна глума и пристојна продукција, као и фотографија. Кажем солидна глума, иако Џефри као принц и Суки као робот нису заблистали. То су ликови који имају врло занимљиву физиономију и очигледно знају да глуме, али им улоге у оваквом контексту нису ишле на руку, што бисмо рекли.

Едукативни моменат: Суки је рекла Маргарити Левијевој да треба да негује своја осећања било да су добра или лоша. И то је заиста добар и здрав савет.

Оцена наставника:

(мада је реалнији кец)

Тинејџер вукодлак, такође (Teen Wolf Too 1987) је наставак филма из 1985. Џејсон Бејтман је момак који је кренуо на колеџ. Уписао га је захваљујући спортској стипендији, иако њега не занима спорт, већ наука. Но, стипендија се морала одрадити и то – у рингу. Џејсон баш није виђени боксер, али ће се то променити када открије да је вукодлак.

Критички осврт: Ово је пребледео наставак иначе не баш сјајне комедије. Сцена када Џејсон мења свој распоред код административне раднице идентична је сцени када Мајкл Џ. Фокс изнуђује буре пива од продавца. Има ту још копираних сцена, али то ништа не чуди јер је радња практично преписана из претходног наставка. И оно што је измењено боље да није. У сваком случају, први филм је могао да прође, али други би већ био превише.

Требало је да Џејсон буде адут овог филма јер је лепушкаст дечко и личи на Мајкла, који му је филмски брат од ујака (или стрица – ко ће га знати код Амера). Проблем је што је значајно мање уверљив, баш као и сви остали глумци. И сасвим су без енергије. Уз то, ликови које тумаче понашају се повремено сасвим нелогично, али хајде да кажемо да је то мањи проблем. Већи је проблем хумор који је толико приземан да испаде да је најсмешнија фора када лепу студенткињу погоди чинија са салатом… Да, ово је један од оних филмова где је гађање храном, питама и салатама апсолутни хит. 🙂 Гађали су се и жабама и то тек не знам како бих коментарисао. У филму морам да похвалим плесно-певачку тачку коју изводи млади вукодлак, али је режисер Кристофер Лич ипак претерао са музичким интермецима. У реду је да у филму буде један такав са колажем сцена, што је одлика те декаде, али их је овде био читав низ са различитим музичким нумерама и активностима вукодлака; те је популаран, те се бори у рингу, те вози кола… У реду је, схватили смо да је то део филма где проживљава процват, заиста није потребан комплетан саундтрак који то прати. И последња борба је заиста била узбудљива, ако занемаримо да је момак од седамдесетак кила добио застрашујуће батине од истренираног стокилаша целе две рунде, да би га у трећој нокаутирао као од шале. Но, ни та борба није значајније поправила утисак јер ем је варијација на тему из претходног наставка, ем је исход био врло јасан. Мало вероватан, али јасан. 🙂

Едукативни моменат: Професорица Ким Дарби је саветовала Џејсона да не сме изгубити свој циљ без обзира шта други рекли или урадили. И ту је прилично у праву и права је професорица.

Оцена наставника:

(на два)

Кука (Hook 1991) је бајка о Петру Пану, али која се дешава када је он већ одрастао и заборавио своје детињство и авантуре у Недођији. Сада има супругу и двоје деце и успешну каријеру. Његов живот се мења када је из Недођије дошао Кука (Дастин Хофман) и отео му децу. Петар (Робин Вилијамс) је уз помоћ виле Звончице (Џулија Робертс) успео да се врати у Недођију, али мора и да се присети ко је он заправо и како да лети јер само тако може да победи свог архинепријатеља и поврати децу.

Критички осврт: Стивен Спилберг је режисер који је увек волео да прави мегаблокбастер. Оно што је главни адут у тој активности свакако су били специјални ефекти, као и вратоломна прича. Сетите се само саге о Индијани Џоунсу. У овом случају специјални ефекти нису били ни импресивни, ни увек успешни, већ је ефекат постигао више сценографијом и колоритом, а прича је била можда мање узбудљива, а више породична. При томе је пружио мало другачији угао, мада суштински сасвим класичан; тата Робин сувише је заокупљен послом и сувише запоставља породицу, да би онда пронашао дете у себи и схватио који су му приоритети у животу. Лепо и поучно, холивудски типично, а Стивен је вешто балансирао на ивици патетике, тако да је целој причи дао довољну дозу нежности. И, свакако веома важно, окупио је звучна имена тог доба. Но, ово последње није гаранција успеха јер Џулија је била зачуђујуће неуверљива. И деца су, мада је њима за опростити. 🙂 Са друге стране, Робин и Дастин су били сјајни као и увек.

Морам да признам да је Стивен мислио на детаље и да има сјајних сцена, попут оне када дечаци уче Робина да лети. И свеукупно гледано филм је свакако забаван и држи пажњу.

Едукативни моменат: Када је Робинова кћерка оптужила Дастина да лаже, овај је одговорио да то никада не ради јер је истина много забавнија. Некада заиста и јесте, али истину ипак треба говорити због других и бољих мотива.

Оцена наставника:

(солидна једна)

300 (300 2006) је филм рађен према серијалу стрипова аутора Френка Милера. Радња се дешава у древној Спарти коју су напали Персијанци. Спартански краљ Леонида I (Џерард Батлер) није добио потврду од пророчишта да поведе целу војску, па је зато повео њих триста под изговором да иду да извиде ситуацију, а заиста како би се супротставили бројчано надмоћном непријатељу.

Критички осврт: Поетична нарација у филму је потпуно непотребна. Џерард и Лина Хиди су сасвим добро одиграли сцену растанка пред битку и буквално су њихове очи рекле више од речи. Тако да је накнадно разјашњење њихових осећања увреда и њиховој глуми и нашој интелигенцији. Глума свих је била на нивоу, а глумци су максимално харизматични и добро одабрани за Спартанце и Спартанке. Напросто зраче снагом и при томе не мислим на извајане бицепсе, мада они у овом случају свакако помажу. За разлику од поменуте нарације, дијалози су одлични и виспрени, посебно онај када преговарају два краља.

Филм је сјајан и све оно што очекујете од историјског спектакла (мада ово заиста није историјски спектакл, али правимо се да јесте), пре свега због борби које без даха остављају. Режисер Зак Снајдер учинио је сцене максимално ефектним користећи се свим могућим триковима и веома јарким бојама. Понекад је претеривао, па сам у макар једном тренутку имао осећај да гледам фестивал поводом кинеске Нове године са све петардама, ватрометом и бизарним костимима. Одсецање главе црнопутом генералу је тек претерано. Зак је уводио необичне створове (углавном људске наказе), па је џелат имао надограђена сечива наместо руку, а и целокупан његов изглед је некако гротескан. Одсечена глава је одлебдела у ваздух и ту се некако вртела попут добро дриблинговане фудбалске лопте, мада начин егзекуције не би требало да произведе такав ефекат. Још једну ствар коју бих биткама могао да замерим је превише мелодраматике, али те негативне ствари нису претекле тас ваге у односу на онај други где су позитивне, а ова битка их има довољно да се са правом може назвати епском.

На крају је Леонида епски и завршио живот, а његова смрт и смрт сабораца кадрирана је попут неке ренесансне или такве некакве религијске слике. Но, метафора ту и тако није неопходна; опште је познато да хришћанство има дебеле корене у култури, традицији и митологији Старе Грчке. Што се осталих аспеката филма тиче, осим поменутих борби, па, има их сасвим мало. Све је подређено јунаштву на бојном пољу. Има ту неке дворске, односно политичке интриге, али је она буквално не више од зачина у овом „јелу“. Из истог разлога и прича је поједностављена, те доведена на праву меру, рекао бих.

И наравно, филм није могао да прође без легендарног лаконског одговора. Када су Персијанци запретили да ће се небо затамнити од њихових стрела, Спартанац је одговорио да је то одлично јер ће се борити у хладовини. 🙂

Едукативни моменат: У филму је објашњено да ниједан Спартанац, ни роб ни краљ не могу бити изнад закона. И у томе лежи тајна добре државе. Надам се да ће то једном схватити и наша власт.

Оцена наставника:

(може)

Експеримент „Белко“ (The Belko Experiment 2016) је амерички филм који се дешава у главном граду Колумбије Болготи. На пустој периферији тог града смештена је компанија која се бави запошљавањем Американаца у тој јужноамеричкој држави. Радни дан тог јутра није започео као сваки други јер је запослене на капији дочекало непознато обезбеђење и вратило све оне који су из Колумбије кућама. Ипак, Американци су свеједно започели своје јутарње активности док их није прекинуо глас са разгласа који им је саопштио да морају да убију две трећине својих колега ако мисле да преживе. Већина је мислила да је у питању (груба) шала, али су малобројни, који су се успаничили, убрзо схватили да бекство из зграде није могуће. Након тога сви су схватили и да је глас са разгласа мислио озбиљно.

Критички осврт: Овај филм је изузетно насилан и заиста није за сваког. Онима који „имају стомак“ да погледају овај филм, не знам да ли бих га препоручио. Мени се лично допао, пошто има доста психологије и режисер Грег Маклин се одлично поиграо и са својим ликовима и са мојим живцима. У 88 минута успео је да ме убеди да је танка линија између доброг и лошег и да ситуације које личе на неке друге ситуације, лако могу да дођу до свог екстрема. Да појасним; некако не видим да је случајно да се баш Тони Голдвин, шеф читавог одсека капиталистичке фирме трансформисао у правог наци официра који у концентрационом логору одлучује ко ће живети, а ко умрети. Заиста, има овде доста очигледних и мање очигледних метафора, као и сатире. Хумор је овде заиста виспрен, а интересантно је да га Грег уопште није препустио ликовима, већ га је постигао искључиво својом режијом. Рецимо, када је Џон К. Макгинли искасапио сатаром људе у тоалету, камера је зумирала натпис на коме пише како треба оставити тоалет чистим након употребе за следећег корисника. 🙂

Осим сатире, филм нуди и филозофска питања за која се верује да немају правог одговора. Типа, да ли бисте убили једну особу како бисте спасили живот многима? Адрија Архона се нашла у тој ситуацији над злосрећним Овајном Јомејном и одлучила је како је одлучила. Филозофске расправе су једна ствар, али пракса увек показује другачије. И, према мом мишљењу, уверљивије. Уверљивост су пружили и глумци који су заиста били на висини задатка. И оно што је такође важно, филм је веома динамичан, држи пажњу и углавном је непредвидив. Отприлике можете да процените који ликови ће остати на крају, али и ти битнији ликови врло лагано губе животе, попут Мелони Дијаз и Адрије, на пример. И крај је решен прилично добро и другачије у односу на друге филмове са сличним тематиком.

Можда би неко могао да замери како су запослени уопште допустили да им уграде било шта у главу, а камоли бомбе. Додуше, они нису знали да су у питању бомбе, већ су мислили да су у питању локатори. Објашњење је било да им то уграђују ако се деси да их неко киднапује. И мени је то ваљано објашњење јер су Амери толико пуни себе и толико мисле да су од злата саздани да ми је сасвим уверљиво да они мисле како сви други народи желе да их отму. Тако да да, „пије ми воду“ објашњење да су дозволили да им та чудеса уграде у главу.

Едукативни моменат: Тони је свакако негативац у филму који размишља на лош начин, али у једној ствари је био у праву. Не можемо се претварати да се лоше ствари дешавају. Морамо се суочити са њима.

Оцена наставника:

(дефинитивно)

Ескејп рум (Escape Room 2019) је психолошки хорор филм који су заједничким снагама урадили Амери и Канађани. Шесторо људи је добило необичну позивницу за игру „ескејп рум“ и понуђена им је богата награда ако успеју да изађу из соба са загонеткама. Испоставило се да ће награда престати да буде битна, већ да се сачува голи живот.

Критички осврт: Давно нисам гледао овако динамичан филм. Готово свих 100 минута је акција. Једини део када акција пада је онај када ликови причају своје животне приче, што са једне стране има оправдања јер је требало објаснити образац по коме су бирани, а са друге стране и не пошто је из кратких флешбекова била јасна позадина сваког лика. Уз то, животна прича Џеја Елиса је била предвидљива, односно да он није рекао целу истину. Предвидљиво је било и да ће Тејлор Расел преживети, као и како ће се битка између ње, Логана Милера и мастера игре одвијати и, напокон, да ће сви трагови целе активности бити уклоњени када дође окаснела рука правде. Но, има и непредвидљивих момената, па је тако Логанов лик право изненађење. Био сам убеђен да је он миноран лик, што се није испоставило. Заправо, ниједан лик овде није миноран јер су прилично сви разрађени и, за разлику од других хорора, нису само „месо за клање“. То је уједно и одговор на питање како је режисер Адам Робител успео да направи тако напету атмосферу; можда нећете пропратити све интелигентно постављене трагове у собама (због брзине темпа радње), али свакако ћете навијати за ликове са којима је лако осетити „присност“ и тиме према њима и емпатију.

Овај филм је унапређена и „тренди“ верзија „Коцке“, са мотивом на самом почетку преузетом из „Уздигнућа пакла“ и то управо коцком. Очигледно је која је Адамова омиљена геометријска фигура. Адам се свакако снашао добро у овом поджанру, али не и сасвим савршено. Рецимо, прелако је пустио двоје преживелих и иако је јасно да у целом замешатељству учествује тим људи (у последњој сцени се то и показало), испало је да је ван СФ конструисаних соба поприлично пусто.

И морам да поменем собе. Оне су дизајниране делимично успешно. Неке су ми се више дојмиле, попут прве и рецимо оне наопачке, а друге су ми биле мање маштовите и већ виђене по другим филмовима.

Едукативни моменат: Да би изашли из једне собе у другу, протагонисти су морали да решавају логичке проблеме. Слично је и у животу када желимо да пређемо са једне фазе посла у другу. Логика, знање, добра организација, сарадња са другима, све оно што су они морали да примене у овом филму, помоћи ће и нама у мање опасним, али значајним ситуацијама.

Оцена наставника:

(на пет или пет на четири, свеједно)

Лако Је Критиковати 113

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Зачаран (Bewitched 2005) је филм о глумцу Вилу Ферелу који веома воли да буде цењен, али му то баш не полази за руком. Зато је одлучио да све своје снаге усмери ка снимању серије „Зачаран“ за коју се нада да ће га афирмисати, тим пре што је то римејк већ доказано популарне серије. Како би обезбедио да сва пажња буде усмерена ка њему, одлучио је да ангажује сасвим непознату глумицу која још увек нема симпатије публике. Његов план је да наклоност публике и не стекне, па је потпуно маргинализовао њену улогу. Одлука је пала на Никол Кидман, али ће Вил схватити да избор није најбољи. Наиме, глумица која треба да глуми вештицу је заиста вештица.

Критички осврт: Никол је сва била слатка и неуверљива. Но, свеједно, овде је, ионако, требало да буде само слатка и ефекат је постигнут. И цео филм је такав – сладак, питак и плитак, без неке веће филозофије и шире слике и са премало изазова за главне ликове. Хумор је углавном унео Вил и нешто мало при крају Стив Карел и то је дало ону неопходну половину романтичној комедији. Све ово је дефинитивно осредње и очигледно су главни адут режисерке Норе Ефрон била позната имена којих у овом филму свакако има, пошто ниједан други квалитет нисам успео да видим.

Едукативни моменат: Вил је схватио да ће његова серија бити успешнија ако се он мало повуче и да више простора Никол. То му је тешко пало, али је то било најбоље решење. Кључно у тимском раду је да ми не водимо главну реч, већ да радимо са другима у правом партнерском односу.

Оцена наставника:

(реалка)

Фантастичне звери: Гринделвалдови злочини (Fantastic Beasts: The Crimes of Grindelwald 2018) је наставак серијала „Фантастичне звери“ започетог 2016, али и део франшизе о Харију Потеру. Из чаробњачког затвора успео је да утекне зликовац Гринделвалд (Џони Деп). Он има идеологију, има следбенике и има жељу да загосподари светом чаробњака, али и светом људи. Министарство магије покушава да му стане на пут, али и да пронађе Езру Милера, младог чаробњака мистериозног порекла, који би могао да буде кључан за борбу против Џонија. Међутим, и сам Џони је заинтересован за њега. Сада је питање ко ће га први пронаћи, а вредан траг може бити откривање његовог правог идентитета. Чаробњаци су се дали у потрагу користећи сва (магична) средства.

Критички осврт: И овај наставак је рађен и у духу и по стандардима серијала о Харију Потеру, али и према причи, за коју аутори верују да је неисцрпна. Заиста нема ту ничег новог; тамо је био главни и пунокрвни злоћа лорд Волдемор (Рејф Фајнс), а овде је Гринделвалд, односно Џони. И један и други имају исту идеологију, а и ману лако уочљиву на лицу. Волдију је мањкао нос, а овом једно око. Или му са оком нешто није у реду, свеједно. И сваки је негативца дочарао на сличан начин, али у оба случаја успешно; обојица су харизматични и добри глумци. И све остало је слично, али се нисам уморио од гледања великих завера и малих издаја у свету чаробњака, прегруписавања и како ужурбано мењају локације у потрази за којекаквим траговима. Има овде и нешто од занимљивих зверки, како би се оправдао назив серијала, праћених прилично добрим специјалним ефектима. Ни битке чаробњака нису разочарале. Свакако је некакав квалитет одржан.

Моја крупна замерка односи се на радњу. У сваком наставку филма о Харију Потеру постојала је нека тема, која је чинила филм засебном целином. У једном делу су организовали такмичење са гостима из других чаробњачких школа, у другом је заговорница сулуде реформе постала управница школе, у трећем је у фокусу био дневник који се сам исписује и који је у вези са страшним чудовиштем скривеним негде у подрумима школе за чаробњаке и тако редом у сваком филму. Све те теме имале су мотив који се провлачио кроз сваку од њих и све их је повезивао, да би у последња два наставка кулминирао и довео до рата између чаробњака. У овом наставку „Фантастичних звери“ не постоји тема која заокружује филм, већ само поменути мотив који је огољен и избачен у први план. Отворена борба добра и зла је кренула и тражи свој наставак. И то је то. Врло сиромашно и врло неинвентивно, без правог изазова и, што је најгоре, без маште. Са једне стране штета је овом филму дати малу оцену, али није фер ни наградити га.

Едукативни моменат: У овом филму зараћени чаробњаци се нису утркивали у наоружању колико у људским ресурсима. И једни и други су трагали за што моћнијим савезницима. Но, и када није ратно стање, које ћете људе имати у тиму је веома, веома важно. Људи могу и са мало средстава да ураде одличан посао, али и да га упропасте са врхунским средствима.

Оцена наставника:

(заиста реална)

Тинејџер вукодлак (Teen Wolf 1985) је прича о момку Мајклу Џеј Фоксу, који жели да буде успешан кошаркаш и да има лепу девојку. Он увиђа да пролази кроз неке промене и схвата да оне нису баш уобичајене, пубертетске. Међутим, не наилази на разумевање своје околине, све док промене не постану сувише очигледне. Он се претвара у вукодлака и, након првог шока, налази начин да своју ситуацију искористи најбоље што би један тинејџер могао. Постаје веома популаран у друштву, али убрзо схвата да то није баш тачно оно што је желео.

Критички осврт: Ово је класична прича како је момак заљубљен у суперпопуларну девојку која има прилично робустног момка (Марка Арнолда). Супарник је и добар спортиста и само је још фалило да и она буде чирлидерсица, па да прича буде потпуни класик осамдесетих. Причица је слатка и њена предност је што у доброј мери осликава праву природу тинејџера. Оно што је мањкавост је да је мотив за њу већ више пута испричан и далеко је од инвентивног. Филм се бави вечитом дилемом богатих и славних; да ли су вољени због својих карактерних особености или због тога шта су постигли и шта имају. На страну то што ништа не би ни постигли, ни имали да немају управо те карактерне особености, филм је ову дилему разрешио високо морално и високо бајковито; дакле на начин који јесте поучан, али није уверљив.

Има добрих фора у филму, али и врцавих, као када Мајкл арлауче због сладострашћа са Лори Грифин, а разговор са Џејом Тарсесом је заиста урнебесан. Све то има шарма, не могу да кажем, мада је, у духу осамдесетих, филм потпуно површан.

Едукативни моменат: Мајкл је желео Лори, иако му је Сузан Урсити све време била пред очима. Некада желимо нешто што нам је тешко достижно, а нисмо свесни да нас може усрећити и нешто (или неко) што нам је много ближе. Уосталом, никаква гаранција није да би нас испуњење те амбициозне жеље учинило задовољним и у случају младог вукодлака се и испоставило да није.

Оцена наставника:

(знам да сам претерао)

Веном (Venom 2018) је екранизација приче о Марвеловом јунаку ванземаљцу кога је на Земљу донео богати и амбициозни Риз Ахмед. Оно што Риз не зна је да је ванземаљска форма врло свесна и да има план како да освоји Земљу.

Критички осврт: Сва моја очекивања од овог филма нису испуњена. Након више него класичне поставке кренула је најкласичнија могућа радња у којој сам сваку сцену, и то до последње, могао унапред да предвидим. Осим што то филм чини досадним, не додаје му баш ни на инвентивности, рекао бих. 🙂 Осим радње, разочарење су били и глумци, без мрвице карактера, харизме, било чега, а није баш да све то нису показали у неким другим филмовима, односно улогама. Башка што су сви ликови које тумаче стереотипи. Сценарио је испразан, лишен хумора и у целом филму сам наишао на свега две добре форе, од којих једне сад тренутно, да ме убијете – што би рекли, не могу да се сетим. 😀 Наивних момената или боље рећи инфантилних има и те како. Разговор ванземаљца са Томом Хардијем свакако је један од њих.

Има и ситних грешака у филму, као оне када је Мишел Вилијамс, са перфектном фризуром, дотрчала из густе шуме у цивилизацију баш на време да некако пусти висок звук и да га усмери баш ка коме треба, опет – некако. Но, то је мањи проблем. Много је већи проблем нагла и ничим изазвана промена мотива ванземаљца да промени и страну. То је толико било исфорсирано да ми се чинило као да сценаристи траже изговоре зашто је то тако. 🙂

Ипак, два момента у филму су успела да цело ово дело подигну на (макар) прелазну оцену. Један је продукција, а други је акција. Сцене акције су у највећој мери успеле, потпомогнуте углавном добрим специјалним ефектима, а битка између Риза и Тома (када се хаотично одлепљују и слепљују са својим симбионтима) изведена је маестрално.

Едукативни моменат: Мишел је рекла Тому како је он крив за ситуацију коју имају, а не Риз. Риз јесте уништио Томову каријеру и везу, али је то учинио због Томових одлука. Често је погодно кривити другог за сопствену лошу ситуацију, али је исправније (и корисније) преузети одговорност.

Оцена наставника:

(минус, а може и један плус)

Варалица (Impostor 2002) је филм рађен према истоименој краткој причи Филипа К. Дика. Радња се дешава у будућности у 2079. Земљани су открили ванземаљску врсту Кентауријанце, али је та врста ратоборна и напада Земљу. Рат дуго траје и обе стране се такмиче у што разорнијем оружју. Један од инжињера који прави оружје за земаљску армију је Гари Синис. Изгледа као да је Гари прави патриота, али га је свеједно ухапсио Винсент Д’Онофри. Винсент руководи тајном јединицом која проналази кентауријанске репликанте инфилтриране у редове људи. Он је убеђен да је Гари један од њих и да је направљен са циљем да изврши атентат на канцеларку Линдси Крус. Међутим, Гари зна да је људско биће и бежи из заточеништва како би то и доказао.

Критички осврт: Нарација на почетку је толико богата да је солидно могао да се направи приквел овом филму. Иначе су та разјашњења у филму прилично лоше решена (почевши од поменуте нарације), па је дијалог између државног секретара Кларенса Вилијамса III и Винсента (где се објашњава зашто се примењује тако сурова техника откривања ванземаљских репликаната) сасвим непотребна. Сама радња није лоша, али има веома предвидљив ток. Упркос томе, радња је прилично узбудљива. Сцене борби су одличне. Филмови који се праве на основу кратких прича обично пате од празног хода јер ту причу треба развући на дугометражни филм, али то код овог филма није случај. Углавном, овде се ради о једном више него солидном СФ-у.

Глума је сасвим добра, али то и не чуди с обзиром на то која екипа глумаца је окупљена.

Едукативни моменат: Мекај Фајфер је рекао Гарију да ако нема искрености у односу, нема ни односа. Кратко и јасно, а мудро.

Оцена наставника:

(баш солидна)

Видеодром (Videodrome 1983) је канадски хорор. Џејмс Вудс је директор ТВ-станице у Торонту која је специјализована за лаку забаву, пре свега еротику. У потрази за довољно провокативним садржајем, успео је да дође (преко сарадника ТВ-пирата Питера Дворског) до емисије „Видеодром“ која обилује насиљем. Заинтригиран тим материјалом, Џејмс жели да сазна више о њему и да направи пословни договор са онима који га снимају, како би га емитовао. Међутим, испоставља се да су ти снимци много више од илегалних видео-касета за перверзне и да ће Џејмсу потпуно променити живот.

Критички осврт: Филм свакако није за млађи узраст, не само због еротике, већ и насиља које је у спрези са њом. Оно што овај филм чини једнако занимљивим и шокантним је врло искрен приступ људским осећајима и нагонима. Гледао сам неколико каснијих филмова (не обавезно фантастичних) где се покушало са сличним приступом, али учинак није био ни близу овога. Некако се све у овом филму погодило; и атмосфера и необична, некако дезоријентисана режија Дејвида Кроненберга, одлична глума (Џејмса, пре свих) и прича која је иновативна и, рекао бих, и данас актуелна. Дејвид је заиста маестрално води тако да кроз њу пружа једну филозофију, па и прилично тачну претпоставку о људској технолошкој еволуцији која нам се већ дешава – механички додаци телу (чак ни специјални ефекти који то прате за оно време уопште нису лоши) и мозак који тражи искуство више.

Едукативни моменат: Џејмсове халуцинације би могле да се протумаче као његова жеља да му се оно што пласира телевизија и што може само да види на екрану, претвори у реална искуства која ће доживети. Некада свако од нас пожели да је на месту или у улози коју види. Најчешће ће то и остати само на жељи, а некада је и добро да је тако. Но, најбоље је да телевизију схватимо као прозор у свет, а да лепе тренутке ипак потражимо и ван ње.

Оцена наставника:

(добра)

Бежи (Get Out 2017) је филмски деби Џордана Пила, који је уједно и режисер и сценариста. Данијел Калуја је млади црнац који је у вези са белопутом девојком Алисон Вилијамс. Она је одлучила да га за викенд одведе код својих родитеља како би га упознали. Данијел има зебњу да га њени неће прихватити због боје коже, али је свеједно кренуо. Оно што је затекао тамо превазишло је чак и његова најгора очекивања.

Критички осврт: Филм је добио Оскара за најоригиналнији сценарио и то није зачуђујуће. Све време вас филм наводи на једно, да би се испоставило нешто сасвим другачије, што би рекли Пајтоновци. Углавном, прича је одлична и интелигентно вођена, подела улога је сјајна, а поруке које филм шаље су више него јаке. Једино што ја овај филм не видим као хорор, већ више као трилер. И имам тек пар примедби. Поједини сегменти су предвидљиви, попут оног на чијој је заиста страни Алисон. Такође, Џордан је могао више изазова да стави пред Данијела када се овај ослобађао из куће Алисоних родитеља. Но, ништа није савршено, па ни овај филм, али вредан гледања јесте.

Едукативни моменат: Прави хорор у овом филму је расизам, али такав однос је хорор и у свакодневном животу. Ми не треба да будемо део хорор прича, већ лепих дешавања којих и те како има у овом нашем кратком животу.

Оцена наставника:

(готово сјајна)

Немој да одрастеш (Don’t Grow Up 2015) је филм који се још зове и „Сами“. Ради се о групи тинејџера без родитеља, који су, увидевши да им васпитач није у установи, одлучили да оду до града и покраду пиће и намирнице из продавнице како би прославили осамнаести рођендан другарице. Испоставља се да ће у граду открити како је наступила епидемија безумне агресије одраслих према рођеној деци. Ситуација је постала смртно опасна по њих и некако су успели да побегну. Међутим, бег ипак није решење јер је болест захватила и њихову групу.

Критички осврт: Атмосфера у овом филму је потпуно насилна, почевши од самог почетка јер су клинци – протагонисти ако не деликвенти, а онда врло близу томе. Такву атмосферу прати и адекватна и врло уверљива акција. И глума је на нивоу и дечица су стварно талентованија од многих одраслијих и признатијих глумаца.

И од самог почетка филм је имао моју пажњу. Радња је интригантна, застрашујућа и, иако нема ту много приказа зомби апокалипсе, заиста је добра и без рупа. Наиме, ако је ово обрнута варијанта „Деце кукуруза“ где (наместо да млади киње старије) старији убијају своју децу, онда је заиста логично да преживели буду управо – сирочићи. Још један аргумент да овај филм нема рупа је и та што су двоје протагониста затекла луку у пламену. Веома је јасно да ће услед такве апокалипсе избити пожар, а мора да избије услед милион разлога. Једино што је натегнуто је како су здрава деца, па таман била и старији школарци, успела да победе помахнитале одрасле којима оружје није страно. Једино објашњење је да је болест преовладала и довољно ослабила те старије, мада то у филму није експлицитно речено.

Животна прича Фергуса Риордана помало оптерећује радњу. Истина јесте да је добро уклопљена у главно дешавање, али ми је нејасно шта су хтели њоме да постигну.

Може се рећи да овај филм донекле има и симболику (јаз између генерација) и да преиспитује шта одрастање заиста значи и када се оно дешава. Одлични Дарен Еванс је тумачио лика који уопште не изгледа зрело, напротив, али је ипак подлегао болести. Аутори филма нису нам дали готово решење шта одрастање подразумева, мада некакав систем елиминације јесу, па тако можемо да закључимо да сексуални однос није мерило (Мадлен Кели и Фергус су га имали, али само је он оболео). У сваком случају, ако прихватимо да су Мадлен и Фергус прошли некакав животни пут; од детињства, преко (раскалашне) младости, те успуст изгубили све пријатеље (контакте) и усмерили се једно ка другоме и напокон, добили дете које нису желели (или Фергус макар није), то што се Мадлен отиснула сама са девојчицом у чамцу преко мора можда је још једна метафора растурене породице која је одлика модерног друштва. Хоћу да кажем да овај филм има дубину и више је драма по сензибилитету него што је хорор. Ипак, сва дешавања у њему толико су реално приказана да је овај филм много више застрашујућ од већине других (и наменских) хорора и то јесте својеврсно мајсторство.

Едукативни моменат: Млади су били препаднути од тога да ће одрасти и променити се. У свакодневном животу одрасла особа неће постати зомби, али ће добити одговорности које као млада није имала. Одрастање и свака промена у животу није лака и увек буди зебњу, али треба да будемо свесни и да нам доноси неке нове и лепе ствари које до тада нисмо имали.

Оцена наставника:

(сасвим океј петица)

Астро Бој (Astro Boy 2009) је цртаћ који су заједничким снагама продуцирали Хонгконг и САД. У будућности су људи напустили површину Земље и отиснули се у град који лебди изнад облака. Све послове обављају роботи и људи живе у благостању захваљујући високој технологији, за коју је најзаслужнији доктор Тенма (глас му је позајмио Николас Кејџ). Од овог научника председник небеског града (Доналд Садерленд) захтевао је да му дизајнира и покрене застрашујућег робота како би одржао своју владавину која је у опадању. Током демонстрације, у робота су ставили део црвене, зле енергије (коју су изоловали из делића звезде), те је све кренуло лоше да се одвија. У хаосу, који је настао, погинуо је Тоби, Тенмин син јединац. Несрећни научник је зато направио Тобијеву савршену реплику – робота, коме је додао неке одбрамбене механизме како би био неуништив и како не би изгубио „сина“ по други пут. Међутим, робот није испао онакав каквог је Тенма очекивао.

Критички осврт: Режисер Дејвид Боуерс отворио је много тешких тема, које значајно превазилазе (инфантилно) поимање циљне групе којој је цртаћ намењен. Зато се тим темама није бавио дубље, већ је цртаћ напросто прилагодио младом узрасту. И то се види по многим елементима филма. Рецимо, млади имају кратку пажњу, па ниједна тема није разрађена на озбиљнији начин, већ готово искључиво кроз акцију, а убачено је обиље различитих сегмената. Чини ми се да давно нисам одгледао цртаћ са толиким богатством различитих тема, мотива и, речју, прича у причи. Све то чини да филм буде хипердинамичан, али и веома површан. Дејвид је све започете приче разрешио исфорсирано срећним крајем и после свег тог рушења и пропасти читавог града нико није чак ни повређен. Односи међу ликовима су кулминирали до свеопштег прихватања, па и они који нису ни разјашњени до краја.

Анимација је спој карикатуре одраслих и обавезно носатих ликова и манге када су у питању млађи. Ништа сензационално, баш као ни хумор, а и техничка решења у филму. У ствари, цео филм је далеко од сензационалног и, као што написах, подилази млађарији на уштрб квалитета.

Едукативни моменат: Астро је на крају нашао своју „сврху“, а она није била да буде неко други, односно Тоби. Заправо, његова сврха је лежала у томе да он буде аутентичан, свој. И то се испоставило као довољно добро и за све друге, па чак и за његовог „тату“.

Оцена наставника:

(без плуса или минуса)

Када шунка утихне (The Silence of the Hams 1994) је италијанско-америчка пародија на велике филмске хитове тог доба, пре свих на „Кад јагањци утихну“. Масовни убица убија у свом малом, морбидном хотелу и млади службеник Еф-Би-Аја Били Зејн добија задатак да га пронађе. У томе му може помоћи само други масовни убица Доктор Животиња (Дом Делуаз), који је у строго чуваном затвору.

Критички осврт: Обично овако „урнебесним“ комедијама дајем неке тројкице јер су макар забавне и имају у просеку пет добрих фора. Углавном им је прича компилација пародија на неупоредиво боље филмове, те једино што могу да оценим је колико ми је било смешно. Но, ова је испод сваког критеријума, па чак и тако ниско постављеног. Са врло ретким изузецима, хумор је потпуно глуп. Рецимо, једна од фора је када је у Билијеву канцеларију ушла Џоана Пакула, одевена сва у црвено, наратор је рекао како је ушла дама у плавом. Ни друге форе нису много виспреније. Уз то, једна фора се рециклира више пута, па је тако вишеструко употребљена она цака када гледаоци заиста виде како се праве специјални ефекти.

Утисак једино поправља Дом и као да је за њега писан бољи сценарио. Изгледа да је инспирисао сценаристу (и уједно режисера и глумца) Еција Греџа на добар начин. Утисак је требало да доправи и Мартин Балсам, који је глумео у филму „Психо“ из 1960. и то исту улогу као и сада у пародији тог филма, али авај. У овом филму се у епизодној улози појављује и Џон Карпентер, што мени није претерано зачуђујуће. 🙂

Едукативни моменат: Можда оно што најбоље можемо да научимо из овог филма је да не треба да правимо спрдњу од нечијег дела. На крају може да испадне да је спрдња оно што смо ми направили.

Оцена наставника:

(може на два)