Лако Је Критиковати 75

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

switch (Small)Замена (Switch 1991) је америчка комедија о заводнику Перију Кингу, који воли и јури жене, али, истовремено, јако лоше их третира. Зато су се три даме, предвођене Џобет Вилијамс, удружиле да га убију. Пери је тако умро и отишао у чистилиште. Пошто је имао добар живот, заслужио је рај, али због лошег става према женама, следује му пакао. Бог није могао да се одлучи гледе њега, па му је дао још једну шансу. Вратио га је међу живе, али са задатком да пронађе једну женску особу која ће га искрено волети. Међутим, Луцифер (Брус Пејн) уложио је жалбу да је задатак сувише лаган за згодног Перија, те је предложио да га Бог претвори у жену, односно Елен Баркин.

Критички осврт: Пери, односно његов женски алтер-его, добио је задатак да пронађе једну женску особу која ће га заволети. Испоставило се да је то веома тежак задатак, чак и за успешног заводника, пошто се љубав гради на дубоким емоцијама и много тога треба урадити да би се она заслужила. И то је порука овог филма и иако је постављена тек тако, лагано и поједностављено, опет ми се допала, као и реализација. Прича је добра, одржива и без већих грешака.

Елен је заиста убедљива у улози мушкарца који је „свичован“ у тело жене. И унела је много хумора у своју улогу. Мада, филм није толико смешан колико је лепршав и лаган.

Едукативни моменат: Овај филм не говори толико о полној једнакости колико о томе да сваки пол има неке своје предности и да није лоше бити ни женски ни мушки анђео. 🙂 Но, пре свега, филм говори о томе да је неопходно поштовати сваки пол и да је само такав однос исправан. И никако не треба злоупотребити туђе емоције.

Оцена наставника:

4(сасвим солидна)

the-lazarus-effect (Small)Лазаров ефекат (The Lazarus Effect 2015) је филм који је добио назив по библијској причи о васкрслом Лазару. Све се дешава у лабораторији коју води пар доктора Оливија Вајлд и Марк Дуплас. Они раде на серуму који би требало да помогне људима у коми. Испоставило се да серум враћа мртве у живот. Тако су успели да поврате живот псу, што је изазвало негодовање Ејми Акино, декана универзитета у чијем склопу је Оливијина и Маркова лабораторија. Њихов пројекат је угашен, али је екипа, свеједно, одлучила да понови експеримент, овај пут тајно. Ушуњали су се у лабораторију и док су радили експеримент, десила се незгода у којој је Оливија погинула. Марк је одлучио да је васкрсне, као што је то урадио са псом. Остатак екипе је невољно прихватио да му помогне и успели су. Међутим, Оливија која се вратила из мртвих више није била она стара.

Критички осврт: Има превише стручне биологије, тако да сви они који се не разумеју тешко ће пратити шта су научници међусобно причали. И опет петљанције са тим да човек користи 10% свог мозга… Овај пут, Доналд Главер је распрострањени мит о функционисању људског мозга објаснио коректно, али, свеједно, последице појачане активности мозга исте су као у гомили других филмова. Радња је баш предвидљива, а прича је сасвим класичан лабораторијски СФ. Истина, режисер Дејвид Гелб, уз помоћ солидне глумачке екипе, направио је погодну атмосферу и филм има застрашујуће моменте, иако је сасвим извесно шта ће се догодити.

Едукативни моменат: Постоји изрека која каже да су правила ту да би се кршила. Међутим, Реј Мудри је рекао Оливији и да треба да научи да свако кршење правила има своје последице. Заиста је мудар као што се и презива. 🙂

Оцена наставника:

3(осредња оцена за осредњи филм)

antic (Small)Антихрист (Antichrist 2009) је дански тзв. експериментални хорор на енглеском језику. Шарлот Генсбург и Вилем Дафо је пар који је изгубио сина. Дечак је скочио са прозора док су они, у другој соби, водили љубав. Шарлот је упала у депресију и Вилем је одлучио да је лечи, пошто је психијатар. Он је одводи у брвнару у шуми како би оживео њене страхове и суочио је са њима, као део терапије. Ефекти које је произвео били су далеко од очекиваних.

Критички осврт: Фотографија је одлична. Што се идеје тиче, она је, заправо, веома једноставна и не морате да будете психијатар попут Вилема да бисте је разумели. Жена је изгубила своје дете јер је водила љубав у другој просторији. Сада, она секс повезује са оним што је довело до тога да изгуби највредније што је имала. Зато жели да казни и себе и партнера управо тако што ће имати секс, али екстремно садомазохистички. И то поприма размере хорор приче, појачане тиме што се све дешава на месту где се највећи број хорор прича и дешава: у шумској брвнари.

Наравно, има ту и више од тога; шума се назива Рај (енг. Eden), а у њу одлазе мушкарац и жена. Међутим, повратак у рај за „Адама“ и „Еву“ није могућ јер је зло сувише корумпирало људе, што се и види када се испољава деструктивна Шарлотина страна. Уосталом, филм самим својим насловом алудира на религијску поставку ствари, а нага тела која се појављују разбацана свуда наоколо док Вилем напушта шуму изгледају као прикази пакла на некој средњовековној слици. И, напокон, три просјака која треба да дођу, могла би бити алузија на три мудраца која су посетила Христа када се родио. У филму, они су управо супротни јер најављују не рођење, већ смрт. Све је анти, баш како филм наглашава.

Можемо ићи и дубље у анализу и позвати се на Фројда који се и помиње у филму и који је личност описивао кроз его, супер-его и ид (поменута шума на енглеском се каже „Идн“). Укратко, ид би био нагон који захтева задовољење потреба, без моралних и било каквих других оптерећења. Јасно је да је режисер и уједно сценариста Ларс фон Трир употребио много метафора у овом филму и тешко да ово дело може тек тако, олако да се схвати.

Хорор има и неких елемената фантастике, повезане са вештичарењем, али обрађених некако индиректно, кроз перцепцију ликова, која може бити и пука фантазија. Но, како год обрађено, није испало лоше.

Темпо филма није најбржи могући, али интрига се одржава све време, тако да филм држи пажњу. Пажње вредни су и дијалози који су истовремено и етерични и једноставни, а и експлицитне сцене, што секса, што насиља. Сцене експлицитног секса у непорнографским, односно да их назовем стандардним филмовима, нису новина. Равно деценију пре овога, француски филм „Романса“ шокирао је јавност управо таквим садржајима. Но, вероватно ће и то оставити утисак на гледаоце, али је на мене, пре свега, утисак оставила мрачна и тескобна атмосфера филма. Њој су допринели и глумци; Шарлот дефинитивно више од Вилема, али таква је и била подела улога.

Углавном, ово је филм који има причу и то добро испричану. Додуше, превише морбидно за мој укус, али и довољно језиво јер све изгледа сувише реално.

Едукативни моменат: Шарлот је испричала своје виђење жирева који падају са храста и повезала то са умирањем. Звук који су правили жиреви који су падали, звучао јој је као вапај ствари које умиру. На то јој је Вилем одговорио да би то било дирљиво да је текст у дечјој књизи, али она зна да жиреви не плачу и да њене мисли изврћу стварност, а не обратно. Другим речима, стварност је таква каква је, а од нас зависи колико ћемо је објективно перципирати. Што смо више ирационални, то су и наши страхови већи, каже Вилем, а њему је за веровати јер глуми психијатра. 🙂

Оцена наставника:

5(са минусом)

The-Return-of-the-Living-Dead (Small)Повратак живих мртваца (The Return of the Living Dead 1985) је америчка хорор комедија. Томас Мету је момак који је добио запослење као магационер у фирми која продаје животињске и људске делове тела за разне намене у медицини, полицијској пракси, образовању и сл. Како би га импресионирао, старији запослени Џејмс Даглас испричао му је причу како у подруму имају живе мртваце, које је у претходној зомби катастрофи војска упаковала у канистере и грешком послала овој фирми. Кренуо је и да му покаже како они изгледају, али се десила несрећа и један канистер се отворио. Од тог тренутка почела је права зомби зараза која је, из минута у минут, попримала све веће размере.

Критички осврт: Одлична је уводна прича. И надаље, сјајна је комедија, врцава и лепршава. У складу са декадом када је настала, коришћена је читава менажерија ликова и сви су, махом, живописни и доприносе општем шаренилу.

Ово је, заправо, успео спој хорора и комедије, мада не без пропуста. Џејмс је затворио канистер јер је непријатан мирис био неподношљив, а неколико сцена касније Беверли Рандолф наишла на отворен канистер. Но, опростиво је, пошто је прича сјајна, необична, откачена, динамична. Заиста имам само речи хвале.

И зомбији су другачији. Овде су врло разумни, чак виспрени, што, до тада, нисам баш виђао често у филмовима. Издвојио бих сцену када полицајац зомби зауставља полицијску колону како би их његови другари зомбији напали из заседе. Врло ефектна и, истовремено, смешна сцена. Још да додам да су и шминка и ефекти, за оно време, прилично добри.

Едукативни моменат: Клу Гулагер није хтео да реши проблем када је настао, већ је хтео да га заташка. И проблем је кулминирао дотле да је изгинуло скоро 4000 људи и уништено је 20 блокова града. И увек је тако са проблемима. Додуше, не гину људи увек и не долази до уништавања градова, али проблеми кулминирају и штета је све већа. Не смемо их гурати под тепих.

Оцена наставника:

5(сасвим солидна)

dvdr_vampire_suck (Small)Вампири су шоње (Vampires Suck 2010) је тзв. урнебесна комедија, односно пародија на прва два дела саге „Сумрак“. Јен Проск је тинејџерка која је дошла да живи са својим оцем Дидрихом Бадером у варошици заокупљеној вампирима. Тамо се страсно заљубљује у мистериозног Мета Лантера, као и он у њу. Међутим, њихова љубав је несрећна јер је Мет, наравно, вампир.

Критички осврт: Пародирали су све што је требало пародирати и још бонус приде. 🙂 Рецимо, сцена у другом делу саге када Кристен Стјуарт крвари пред вампирском породицом, довољна је пародија и у регуларном филму. Неке форе су успеле, али је већина сувише инфантилна, а посебно се издвајају оне које су својеврсна критика саге „Сумрак“. И та критика у доброј мери стоји, али су претерали и види се да су тенденциозно зли, тако да је ту више постигнут контраефекат.

Јен је одлично интерпретирала глуму Кристен, а Крис Риги у улози Тејлора Лаутнера није био довољно убедљив, већ више је глумео онако како се у пародијама очекује. Негде између њих двоје је Мет у улози Роберта Патинсона. И да додам да је Дидрих, у улози Јениног оца, сјајан комичар. Види се да се извештио у том жанру.

Углавном, критика је уништила овај филм и није ми јасно због чега. Истина, он није револуционарно ништа ново увео у односу на друге урнебесне комедије и да је могло боље – могло је, заиста. Филмови „Сумрака“ дали су заиста много материјала за спрдњу. Ипак, филм је лаган, забаван и на моменте смешан. Не видим да је најгори икад снимљен. Уосталом, гледао сам и горе, а доказ је следећи филм у овом посту. 🙂

Едукативни моменат: С обзиром да је овај филм својеврсна критика саге „Сумрак“ и прошла је како је прошла, морамо да будемо свесни две ствари. Прва је да све што радимо је подложно критици, а друга да је и наша критика, такође, подложна критици. 🙂 Другим речима, ако процењујемо нечији квалитет, морамо то да радимо на квалитетан начин.

Оцена наставника:

3(на једва)

Breaking-Wind (Small)Испуштени ветар (Breaking Wind 2011) је, такође, пародија саге „Сумрак“. Овог пута у питању је трећи део саге. Хедер Ен Дејвис је у улози Кристен Стјуарт и она је у опасности јер вампирица Келси Колинс и њен пратилац Мајкл Адам Хамилтон желе да јој се освете. Зато се Хедерин љубљени вампир Ерик Калеро и пријатељ вукодлак Френк Пашеко удружују да је заштите.

Критички осврт: Е, ово је заиста лоша „урнебесна“ комедија. Буџет је значајно мањи и то се види без проблема, али није проблем у томе. „Шале“ су глупе, вулгарне, монотоне… Нимало смешне. И оно што је невероватно постићи, али динамика ове комедије је преспора. Свеукупно, добија се један неиздрживо досадан филм.

На крају је аутор пустио снимке тинејџерки које лудују за „Сумраком“, а, ваљда, како би исмевао њихове превише бурне реакције. Но, и ту је ефекат изостао, мада ми је било занимљиво да видим како поједини клинци реагују на вампирску сапуницу.

Едукативни моменат: И комедија и шала су озбиљан посао. Не можете их правити тек онако, без промишљања и креативности. Мислим, можете, али нећете постићи жељени ефекат, као што то није учинио ни овај филм.

Оцена наставника:

1(а у ствари дефинитивна нула)

shadows (Small)Шта радимо у сенкама (What We Do in the Shadows 2014) је комедија пристигла са Новог Зеланда. Филм је снимљен као ријалити и прати живот четворице, а касније петорице вампира и једног човека приде. ТВ екипи је гарантовано да их станари куће неће појести, али су, свеједно, са собом носили крстове. 🙂

Критички осврт: Хумор је сјајан у овом филму, а и идеја. Сви вампири су одлични комичари и имају потпуно сулуде приче. Уз приче иду и флешбекови са описима тога како су постали вампири и у њима се појављују цртежи. Када је Џонатан Брог причао своју причу и како га је напао вампир, једна од слика је била и она сликара Франсиска Гоје, како староримски бог Сатурн прождире свог сина. 🙂 Таквих виспрених цака има доста. И било је пародија и на „Сумрак“, „Интервју са вампиром“, „Подземни свет“, „Дракулу“ из 1992. и све то врло суптилно, а ефектно.

Буџет овог филма је очигледно скроман, али је и очигледно да то није пресудно да се направи сјајна ствар. Са мало тога ми можемо да постигнемо много и то зависи искључиво од нас; колико смо вредни, посвећени, креативни. Режисери и сценаристи Тајка Вајтити и Џемејн Климент све су то поменуто. Они су заиста радили на ликовима. На пример, Џонатан хекла. И то није, као у другим, „урнебесним“ комедијама била фора за једну сцену, већ је од тога направљена читава спрдња која је трајала до краја филма. Најфасцинантније ми је што су се све време зезали, али су то радили тако вешто да нисам имао утисак да се зезају. Потпуно су били уверљиви да су озбиљни и да одистински раде емисију. Они су овом жанру, очигледно, пришли предано.

Едукативни моменат: Овде има едукативних момената колико волите за ауторе претходна два филма – да виде како се прави комедија. И ту нема ничег лошег, напротив. Узоре треба тражити међу најбољима.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

blade-ii (Small)Блејд II (Blade II 2002) је вампирска суперхеројштина са јунаком чије је име у наслову, а кога глуми Весли Снајпс. Он је рођен као вампир и има све предности вампира, а ниједну ману. Живот је посветио убијању вампира, све док га они сами нису замолили да направе савез. Наиме, на улицама се појавила нова и опасна врста вампира са другачијим, мутираним вирусом, који су назвали „Жетелац“ и та врста напада вампире. Блејд је свестан да када ови нови вампири „пожању“ старе, окренуће се људима, које он жели да заштити. Зато пристаје на савез, мада му је јасно да је такав пакт врло фрагилан и да може да очекује разна непријатна изненађења од својих новостечених савезника.

Критички осврт: Група вампира изгледа врло актуелно „Матрикс“ за оно време, али успорени ход када крећу у акцију заиста је вишак. Акција је стварно добра, мада се у много момената види анимација покрета приликом борби. И јако су ефектне сцене када Блејда и све остале нападају хорде мутираних вампира. Жао ми је што Дони Јен настрада онако брзоплето и неинвентивно јер је баш био јунак са потенцијалом, очигледно недовољно искоришћеним.

Прича ми се у овом делу највише допада. Не допада ми се што су желели Блејдову крв, што је пуко понављање из првог наставка, али без тог мотива, јунака не би имали разлога да одржавају у животу. Ипак, надао сам се нечему креативнијем. Такође, крај је мелодраматичан. Вампирица Леонор Варела је управо тако изгубила живот. Чак се и романтично распала у прах. Ах. 🙂 Но, свеукупан утисак није лош јер је филм динамичан и вазда има неких, додуше очекиваних, преврата – међусобна надмудривања непријатеља који су удржили снаге против трећег.

Едукативни моменат: Главни вампир Томас Кречман рекао је да се поноси својим непријатељем и да ужива у његовом успеху. Многе изреке кажу да се квалитет човека види и по квалитету његових непријатеља; што је јачи, такви ће и непријатељи бити. Међутим, ја то не видим тако. Најпре, нема потребе да икога посматрамо као непријатеља: дружићемо се са људима који нам пријају и мисле добро, а игнорисаћемо и избегавати оне друге. Уколико нас неко види као непријатеља, то су ситне душе и на њих не треба трошити време. Време је драгоцено и треба га трошити на оне који то заслужују.

Оцена наставника:

4(веома, али веома јака)

GztcNdJLvEk (Small)Чувари галаксије том 2 (Guardians of the Galaxy Vol. 2 2017) је суперхеројска свемирска фантастика са комичним, али упорним суперхеројима. Крис Прат (који потиче са Земље), након још једне луде авантуре са својим саборцима, упознао је свог оца (глуми га Курт Расел). Његов отац се зове Его (име није баш случајно) и испоставља се да је Бог. Живи на планети коју је сам створио и позива Криса да дође код њега и пружи му прилику да буде отац какав је желео да буде. Крис прихвата позив и одлази са неколико пријатеља и, заиста, лепота планете их је фасцинирала. Међутим, у бајковитом амбијенту нешто лоше се спрема.

Критички осврт: Нисам могао да верујем како су почели филм и одмах ми је било јасно да ће бити лудило. И било је. 🙂 Све што сам очекивао се испунило: филм је узбудљив, динамичан, маштовит, комичан и са сјајним специјалним ефектима. Не сећам се да сам игде гледао бољу уводну шпицу.

Мислим, ако ћемо искрено, ток радње је предвидљив. Али, свеједно, волим овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Крис је рекао да оно што тражиш цео живот, све време ти је пред очима, али то не знаш. Пошто је то тачно у великом броју случајева, ја бих додао да би, онда, мудро било када бисмо те очи отворили. 🙂

Оцена наставника:

5(да, да и да)

Red-Sonja (Small)Црвена Соња (Red Sonja 1985) је холандско-америчка епска фантастика. Ратница из наслова је Бригит Нилсен, која жели да се освети злој краљици Сандал Бергман. Међутим, краљица је дошла у посед веома моћног камена, односно талисмана, којим може да изазива олује и земљотресе. Талисман мора бити уништен, као и краљица, а то постаје Бригитина мисија. У томе јој помажу дотадашњи чувар камена Арнолд Шварценегер, мали принц Ерни Рејес Млађи и његов слуга Пол Л. Смит.

Критички осврт: Костими су скроз маштовити. И амбијенти су маштовити. И прича је маштовита, али залуд. 🙂 Нарација са самог почетка је неописиво глупа. Заиста је толико глупа да не знам како бих је описао. Дакле, неописиво. 🙂 Каснија дешавања су описива, али не баш на леп начин.

Идеја за филм уопште није лоша; доминантна феминистички усмерена краљица Сандал проналази камен која даје моћ искључиво женама. У причи имамо и мачоидног Арнолда који ту и те како може да помрси конце, узбурка осећања и уопште, учини да се од приче направи читава филозофија мушко-женских односа. И више од тога, пошто је камен-талисман моћан довољно да може да ствара светове, што је могло, опет, да се развије у интересантну алузију на религијско поимање света. Дакле, у питању је идеја са великим потенцијалом да се направи једна драматична, дубока и занимљива прича. И све је то протраћено захваљујући конзервативизму и ускогрудости сценариста Клајва Екстона и Џорџа Макдоналда Фрејзера. Они су се држали добро утабаних стаза епске фантастике и направили бледу варијанту Конана. Такође су се држали и свог мушког становишта, односно добро познатог страха мушкарца од моћних жена. Ове у филму су „моћне“ онако како их мушко око замишља; у секси крпицама, са мачем којим витлају и много згодне. И то, наравно, није моћ, већ поза на атрактивном календару у канцеларији или каквој радионици. Истински моћ жене није дошла до изражаја ни у случају Сандал, ни у случају Бригит јер код обе је постојала девијација (опет, у односу на мушки пол) која је водила ка деструкцији. Овако, Арнолдова улога је била да излечи Бригитине фрустрације (да је освоји, буквално, наравно и зар сте сумњали) и била је маргинална, што се, уосталом, и очекивало, али не баш у толико сведеној мери. Сам Арнолд је изјавио да је то најгори филм који је икад снимио и шалио се да кажњава своју неваљалу децу тако што их тера да гледају „Црвену Соњу“ десет пута. Довољно је и једном, па да вам је јасно да је у питању причица са врло танком и неинспиративном радњом.

Бригита је била лепа. Што се тиче осталог, попут харизме, глумачког умећа и уверљивости, па, била је осредња до лошег. Ни остали ме нису баш оборили с ногу. Акција у филму је у реду; углавном је ту било неког мачевања. Да, Арнолд је показивао да има снагу Самсона па је дизао тоне и тоне стена, на веома смешан начин.

Едукативни моменат: Сандал није била задовољна силним златом које је опљачкала и краљевствима које је освојила и разрушила. Њени апетити били су већи и на крају је трагично завршила од Бригитиног мача. Додуше, према причи, да је није дочекао мач, уништио би је сам талисман који је постао толико моћан, да се његова моћ више није могла контролисати. Амбиција, иначе, није лоша ствар, али треба имати меру.

Оцена наставника:

2(и ово је много)

Advertisements

Лако Је Критиковати 73

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

desssp (Small)Грозни ја (Despicable me 2010) је цртаћ о зликовцу Груу који жели да буде број један у свом „послу“. Зато има велику амбицију да украде Месец. Да би то постигао, мора од млађег „колеге“ (уметничко име му је Вектор, а зове се Виктор) да украде умањујуће зраке. Пошто је приметио да Вектор воли колаче које продају три девојчице из сиротилишта, Гру је одлучио да их усвоји како би оне, преко колача, унеле роботе у Векторову кућу, а који ће омогућити крађу. У целом том маестралном и монструозном плану Гру није рачунао на једну ствар: да ће му три девојчице, заједно са умањујућим зрацима, украсти и срце.

Критички осврт: Иако је врло предвидљиво шта ће се у цртаћу дешавати, свеједно ће вас пријатно изненадити. Сјајан је, са много хумора, лепих емоција и поука.

Едукативни моменат: Иако је Гру веровао да су очекивања од њега да уради неку грандиозну ствар, попут крађе Месеца, испоставило се да је много учинио и тиме што је „само“ збринуо три девојчице. Некада, оно што нам се чини ситним и те како уме да буде значајно. На пример, када дамо неки добровољан прилог за хуманитарну акцију, то неће бити много новца, али гомила коју су добри људи прикупили биће значајна помоћ.

Оцена наставника:

5(без имало двоумљења)

misinglink (Small)Карика која недостаје (Le Chaînon manquant 1980) је француско-белгијски цртаћ о томе како је, у ствари, човек еволуирао. Прича прати животни пут праисторијског човека званог О, рођеног 196303 п.н.е. и сасвим различитог од припадника своје врсте.

Критички осврт: Цртаћ је комплетна фантазија, биолошки, али и политички некоректан, у чему и јесте његова вредност. Звучи чудно, али неће бити ако одгледате филм. 🙂

Постоје алузије на многе ствари које су нам познате, али и на филмове и књиге, попут „Гуливерових путовања“, „Пинокија“, „Ратова звезда“, „Одисеје“… Аутор је показао да му је све инспирација и да све може бити инспирација. Сам цртаћ је баш инспиративан, са веома маштовитим решењима животних форми биљака и животиња. Многе су препознатљиве у природи, па и оне које су фантастичне. И радња је маштовита, са све приказом еволуције човека и поукама о искуству, учењу, злоупотреби, положају, политичарима (ова потоња је баш, баш успела алузија) и другим значајним темама. Асоцијације на савремена збивања су више него очигледне, а издвојио бих сцену када крече зидове пећине ултраталентованог сликара Ел Гориле и преко тога цртају пећинске цртеже. 🙂 Све у свему, креативно и интелигентно испричана прича.

Едукативни моменат: Главни јунак је желео свом народу да пренесе знање, како би боље живели, али су они то знање злоупотребили. Дакле, знање може и да се употреби и злоупотреби. Историја нас учи да је било и једног и другог, а ми би требало да учимо из наше историје. 🙂

Оцена наставника:

5(и то сигурна)

jurassIII (Small)Парк из доба јуре III (Jurassic Park III 2001) је трећи наставак саге о парку диносауруса. Вилијам Х. Мејси и Теа Лиони ангажују научника Сема Нила да им буде водич док надлећу острво диносауруса како би доживели незаборавно искуство. С обзиром на то да су понудили неограничену суму новца, Сем је пристао. Оно на шта није рачунао је да ће се авионом спустити на острво и да је мотив тог приземљења сасвим другачије природе.

Критички осврт: Јасно је да је и овог пута морало да буде нових диносауруса. Увођење спиносауруса је био пун погодак. Не само да је застрашујућ као тираносаурус, већ и изгледа необичније. Птеродактили нису разочарали, а велоцираптори су, очигледно, грабљивци од којих се, у овом серијалу, не одустаје. Ипак, последња сцена са велоцирапторима је потпуно неуверљива. Неуверљива је и сцена где спиносаурус напада у реци, готово од почетка до краја. Испоставило се да је спиносаурус толико упоран да вечера људе, да га је и ватра једва омела. Током ноћи и по магли, ма колико год да је месечине, тешко да би се под водом у реци ишта видело као што је у филму приказано. Рекао бих да је режисер Џо Џонстон веома желео да постигне успех претходна два филма, да је и претеривао и зато и правио грешке. Не морате да будете зоолог како бисте приметили да се животиње понашају прилично неприродно, па таман биле и диносауруси.

Истина, има и акције и можда није све време напето, али јесте динамично. Крај, помало, квари утисак јер је типично холивудски са све адекватном музиком. Но, утисак и није богзна какав, па не може много ни да се поквари. 🙂

Сама прича није лоша, ако прихватимо да тинејџер Тревор Морган може да опстане два месеца тамо где гомила одраслих и наоружаних људи није могла у претходном наставку. Овај наставак има мање радње од претходна два, а више је романсиран и иако има пар згодних цака (када велоцираптор први пут напада Теу) и комичних момената (највише захваљујући Вилијаму), значајно је најслабији.

Едукативни моменат: Сем је рекао да постоје две групе научника; они који би желели да буду атрономи и они који би желели да буду астронаути. Астрономи проучавају свакојака чудеса, али из безбедних кабинета, а астронаути би желели да та чуда доживе. Којој год групи припадали, важно је само да волите да проучавате и да сте добри у ономе што радите.

Оцена наставника:

3(ту негде)

the-island-of-dr-moreau-poster (Small)Острво доктора Мороа (The Island of Dr. Moreau 1977) је друга филмска адаптација на енглеском језику истоимене књиге Херберта Џорџа ВелсаМајкл Јорк је бродоломник кога је море донело на једно усамљено острво. На том острву главни је научник Берт Ланкастер и он је спасио и удомио Мајкла. Ускоро Мајкл открива чиме се Берт бави на том острву, као и застрашујућа бића која је створио својим експериментима.

Критички осврт: Сцена када Берт виси испред запаљеног здања заиста је ефектна. Нема много тако добрих сцена у филму, али има грешака у сценама које не можете да не уочите. На почетку филма Мајкл и његов сапатник бродоломник бацили су из чамца у море живог човека, а то се види јер се руком придржао за бродић. Верујем да је требало да изгледа да је њихов пајтос мртав, али није (на сличан начин се види и да Најџел Девенпорт није мртав). Након тога је Мајкл врло живахно јурцао по острву, иако је, пре тога, седамнаест дана провео у чамчићу без ичега. 🙂 Врата лабораторије у којој је радио Берт била су забрављена – споља!?! Како је то урадио и зашто би, за бога милога, то, уопште, радио? 🙂 У филму се форсира закон да животиње не смеју убити људе, а Мајклов сапатник бродоломник је, на почетку филма, очигледно убијен и то је остало да „виси“ негде на маргини приче.

Филм је рађен према оном старинском рецепту да се мистерија развлачи, да је све тако чудно, па се Мајкл чуди, па и ми се чудимо са њим и то траје и траје. Све то прати адекватна музика. Упоредо са мистериозном причом, одвија се и романтична прича између Барбаре Карере и Мајкла, типична за филмове из те декаде. И њу прати адекватна музика. Ту су и фотографије пејзажа рајског острва, снимање силажења Мајкла низ сваку степеницу у кући (трчкарао је, али ипак) и разна друга одуговлачења. Имао сам утисак као да се режисер Дон Тејлор мучи да попуни рупе у сценарију без довољно „меса“, а како би филм имао неко колико-толико пристојно трајање. Томе сведоче и разговори између Барбаре и Мајкла који се, суштински, понављају у пар сцена.

Мајкл је сјајан глумац и то се видело и у овом филму, а и сви остали су били на висини задатка. Сам задатак, пак, није био довољно изазован. Чини ми се да је основна грешка у филму што су се аутори одлучили да много већи простор дају акцији, а значајно мањи филозофији на којој почива филм (и прича на којој је базиран). Дијалози које воде Мајкл и Берт су, у пар наврата, прилично виспрени, а обојица су били уверљиви; Берт у својој загриженој решености и Мајкл у наивној неверици. Но, то је маргинализовано и подређено акцији и због тога филм маши поенту и усмерење; наместо да буде озбиљан СФ, он је више (не тако забавна) авантура. Тако да има много бесциљне јурњаве, борби и све то чини да радња изгледа расута, нефокусирана, иако се, реално, радња одвија неким својим колико-толико правим путем. Сама прича као прича, свеукупно, није лоша, али није ни добра. Љубавна мелодрама нема много поенте, осим да је јунак на крају приче уз спас, добио и девојку. 🙂

Едукативни моменат: Берт је показао Мајклу ембрионе пса, миша и човека и видело се да су међусобно веома слични. Прокоментарисао је како је ћелија „роб“ форме, судбине коју никад не може променити. И онда се запитао да ли можемо да променимо ту „судбину“. Мајкл је одговорио питањем: „Да ли треба да је мењамо?“ То је врло озбиљно, етичко питање и вреди размишљати о томе. С једне стране генетичким инжењерингом мењамо природни поредак ствари и, врло вероватно, не можемо предвидети све последице, а са друге, можемо лечити болести и спашавати животе. Аргумената за и аргумената против има, али, пре него што заузмемо став, морамо да урадимо оно што људи најчешће не ураде – да се добро информишемо о теми.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

UnderworldBloodWarsPoster (Small)Подземни свет: Крвави ратови (Underworld: Blood Wars 2016) је пети наставак саге о борби вампира и вукодлака. Кејт Бекинсејл су прогнали вампири, а вукодлаци је јуре како би се докопали њене кћерке полувампирице, а полувукодлака и, преко њене крви, стекли веће моћи. Оне су им потребне како би једном за увек потаманили све вампире. Вампири су свесни опасности, па једна од главних вампирица Лара Пулвер нуди Кејт да буде наново прихваћена међу својом врстом уколико се прихвати задатка да обучава њене регруте. Кејт је прихватила ову погодбу, али ствари се нису одвијале онако како су се договориле, већ се све још више закомпликовало.

Критички осврт: Пандан Мили Јововић из „Притајеног зла“ Кејт Бекинсејл остарила је, мада је шминка све то лепо прикрила. Осим, можда, руку. 🙂 Свеједно, она и у овом филму суверено праши и то од самог почетка. Акција коју прави, овог пута, изгледа спектакуларно, као да се мало „опоравила“ од претходног наставка, који је, најблаже речено, био фијаско у сваком смислу, те и у том гледе акције.

Има и непредвидљивих и врло похвалних момената, попут борбе Кејт и Бредлија Џејмса и у шта се она изроди, али оно што је најјачи адут овог наставка, а што претходна два нису урадила, то је да је „Подземни свет“ вратио на праве шине: модерну готику у којој се води рат између канџоликих вукодлака и зуболиких снобова у тесним кожним костимима, са „Матрикс“ оружјем и са све врцавим дворским сплеткама. Другим речима, подсетио је фанове због чега им се ова сага уопште и допала. Да, што се костима тиче, они су сада мање „Матрикс“ у односу на први део јер је костимограф Бојана Никитовић (нека наша?) заиста пустила машти на вољу, тако да ратници вампири изгледају више екстравагантно, а мање ратници. 🙂 Такође, када су кренули да помињу источни клан, северни клан и све друге, имао сам осећај као да гледам неке вампирске „Господаре прстенова“. 🙂 Тај ефекат су појачали чланови северног клана који изгледају попут вилењака из поменутог филма. Но, сви ти детаљи, заправо, обогаћују филм и то је једини и начин био да се филм учини занимљивим, пошто радње, практично, нема. Све време се вијају ови са овима или они са онима и то је то.

Но, филм јесте забаван, динамичан, напет, са финалном битком која је прави спектакл. И крај је, некако, поетски правичан. Све у свему, не испаде лоше.

Едукативни моменат: Лара, шармантни негативац, рекла је како је информација моћ. Пошто она воли моћ, информације је пасионирано сакупљала. И у праву је, иако је злоћа. 🙂

Оцена наставника:

4(прогледано кроз прсте)

Townload bluray (Small)Сумрак (Twilight 2008) је романтични амерички филм рађен према истоименој књизи. Кристен Стјуарт је девојчурак који је дошао у малену, кишовиту варошицу да живи код свог оца Билија Берка и тако пусти мало своју мајку Сару Кларк да нађе срећу са другим човеком. Тамо се Кристен заљубила у мистериозног младића Роберта Патинсона из локалне школе коју је почела да похађа. Роберт очигледно крије неке тајне и Кристен је заинтересована да сазна које су. И открива да је он, заправо, вампир. Међутим, то је није одбило, напротив. Почиње романса између њих, али ће Кристен врло брзо да схвати да није лако волети крвопију.

Критички осврт: Сада, након силних наставака, љубавна прича између лепушкасте Кристен и наочитог Роберта изгледа излизано. Уз то, мотив заљубљеног вампира далеко је од иновативног, али овом филму морам да признам кредите које је остварио. И то пре и изнад свега што је сензибилитет приче уникатан, односно другачији од сваког филма са сличном темом пре овога. За то су заслужне жене; сценариста је Мелиса Розенберг, а режисер Катарина Хардвик. Треба ли да напишем да је сценарио рађен према књизи коју је написала, такође, жена? 🙂 У питању је списатељица романтичне душе Стефани Мајер.

Романтика није исфорсирана, као што то може да се види у лаганим холивудским комедијицама и то је заиста мајсторство које само један овакав женски састав и може да изведе и, морам да признам (мада нерадо), да је и двоје главних протагониста значајно допринело. Има мелодраматике и у појединим сценама више него што би требало, али не нарушава атмосферу значајније.

Паралелно са љубавном тинејџ причом дешава се и друга, крими прича и оне се, очекивано, спајају. Свеукупно гледано, радња је у другом плану и очигледно није завредела пажњу ауторки филма колико сам однос између Кристен и Роберта. То је, вероватно, и разлог зашто је на стакленим ножицама цео уплив три дивља вампира у узавреле страсти тинејџерке и згодног вампира. Наиме, цео тај крими део је баш „напумпан“ како би се тај однос двоје млађаних учинио баш онаквим каквим су га ауторке замислиле, и то толико напумпан, да је пред пуцањем. Само разоткривање Кристен пред Камом Жигандеом, разлог зашто нису Кристен и Роберт побегли кад су могли, зашто долазак црне тројке није предвидела Ешли Грин, као и комплетна јурњава након тога, све изгледа неспретно и нелогично. Но, као што написах, радња није оно што пласира овај филм. Не би ни могла јер је далеко од спектакуларне.

Едукативни моменат: Мудрији од мене кажу да романтика нема дефиницију; свако на свој начин показује љубав, наклоност и поштовање. Но, како год показивали, свакако то чините, чак и ако нисте вампир или вампирица. 🙂 Оној другој особи то ће много значити, ма како год романтику дефинисала.

Оцена наставника:

4(реално, мање-више или више мање 🙂 )

eclipseofthe heart (Small)Сумрак сага: Помрачење (The Twilight Saga: Eclipse 2010) је трећи у низу филм који је настао после претходно описаног. Брајс Далас Хауард је вампирица којој је породица Роберта Патинсона убила партнера Кама Жигандеа. Зато је одлучила да се освети тако што ће убити Робертову љубав Кристен Стјуарт. Да би то могла да уради, направила је армију нових вампира, почевши од Завијера Самјуела, што је привукло и веома моћну вампирску породицу из Италије која жели да има контролу над вампирским светом. Армија новајлија прети да помори оближњи град Сијетл, али прети и Робертовој породици и његовој обожаваној Кристен. На помолу је битка коју ће Робертова породица морати да војева, али у коју ће бити увучено и локално племе вукодлака.

Критички осврт: Добра је фора када Брајс бежи и прескаче реку, са чије је једне стране јуре вампири, а са друге вукодлаци. Допадају ми се и ретки духовити детаљи, а и љубавни троугао је у овом делу забавнији од оног приказаног у другом делу саге. Рецимо, двосмислени дијалози између Тејлора Лаутнера и Роберта су врло врцави, а најјаче је када је Роберт допратио Кристен до Тејлора и упитао је да ли овај има неку кошуљу. 😀 Сигуран сам да је висок буџет филма омогућавао Тејлору да купи не једну кошуљу, али филм који таргетира женска узаврела срца у публици мора некако да одржи радњу живом. 🙂 Што се радње тиче, чак, има више смисла него у другим деловима ове саге. Брајс је одлучила да се освети и направила је добру стратегију. Ништа претерано оригинално и сасвим класично, али, опет, нека радња постоји која је и занимљива и динамична. Акционе сцене борби уопште нису лоше и добро се уклапају у причу, а и дозиране су. У ствари, више ми се допало када су вежбали, односно припремали се за битку.

Крај је потпуно безвезан са све Кристениним објашњавањем на који начин треба да гледамо на њену везу са Робертом и Тејлором. И то је покушано да се уради кроз суптилне, поетски инспирисане речи, а, у ствари, испало је глупо и приземно.

Едукативни моменат: Сара Кларк је рекла својој кћерки Кристен да жели да се увери да је ова донела добре одлуке по њу саму јер ће она морати и да живи са њима. Уз то, направила је прекривку за јорган од мајица које су накуповале на путовањима, што је маштовит начин рециклаже и лепо осмишљен ручни рад од успомена, приде. Веома мудра и креативна мајка, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

4(баш, али баш сам прогледао кроз прсте)

demonoid_messenger_of_death (Small)Демоноид: Гласник смрти (Demonoid: Messenger of Death 1980) је мексикански хорор на енглеском језику. Саманта Егар и њен супруг Рој Џенсон су у свом руднику пронашли древну просторију за обреде, али и метални калуп у коме је била мумифицирана рука. Испоставило се да је рука врло живахна и да припада демону, али да је рада да пронађе новог власника и учини га злим. То је учинила Роју, који је отишао у Лас Вегас. За њим је кренула Саманта са мотивом да уништи демонску руку. У томе ће јој помоћи свештеник Стјуарт Витман.

Критички осврт: Мислио сам да су Мексиканци одлучили да направе секси хорор (тако је некако наводила прва сцена), али испоставило се да су направили комплетну небулозу. Односно, направио ју је режисер Алфредо Сакараис, који је писао и сценарио. И заиста је доказао да је истински неталентован.

Готово од самог почетка ништа ми није имало смисла. Рој је успео да натера гомилу рудара у рудник, сам самцијат, да минира улазе у рудник и активира те мине. Онда се радња, само тако, премешта у коцкарницу у Лас Вегас, где га отимају двоје из већ неког разлога и он их убија, па потом и себе. Радња се одвија и надаље без много смисла, а прати је прегршт нелогичних и наивних момената. Саманту нико није обавестио да јој је супруг изгинуо, иако су га идентификовали, а пре тога она са све штиклама улази у рудник како би посетила супруга на послу. Полицајац пуца из најнепосредније могуће близине на возача у колима и не погађа га. Чак не погађа ни шофершајбну у коју је пуцао. Но, да занемаримо детаље; много значајније је што уопште не видим ка чему води и радња и прича комплетна. Некакве лоше ствари се дешавају, али шта је сврха и поента тог дешавања, тешко је рећи и после одгледаног филма. Макар ми је очигледно да се режисеру Алфреду допада када аутомобил са стране налеће на други, па се искриви на тај начин и онда преврне. Наиме, у бесциљној јурњави колима макар два пута смо видели такав описани удес у року од петнаест секунди. 🙂

Реакције ликова су потпуно неуверљиве. Саманта сасвим смирено прихвата да јој је супруг изгорео до непрепознатљивости, а још смиреније да је васкрсао из гроба. Ни свештеник Стјуарт није ништа бољи, а ни дијалози који су неспретан покушај филозофије религије.

Едукативни моменат: Саманта је дошла на идеју да увери раднике да је њихово празноверје погрешно тако што ће и сама ући у рудник. То је у филму лоша идеја, али у животу и није. Ако желите некога да уверите у нешто, треба и сами то да практикујете. На пример, ако пропагирате здраве стилове живота, треба сами да их се придржавате.

Оцена наставника:

1(у ствари је нула)

MPWbeowulf (Small)Беовулф и Грендел (Beowulf & Grendel 2005) је још једна екранизација чувене древне епске песме о нордијском јунаку који је убио трола. Ингвар Егерт Сигурдсон глуми трола који се свети ратницима данског краља Стелана Скарсгорда јер су му убили оца. У помоћ краљу прискаче јунак Беовулф (Џерард Батлер) са својим саборцима. Међутим, све што више сазнаје о тој крвавој причи, Беовулф је све мање сигуран да је на правој мисији.

Критички осврт: Прво морам да приметим да су предели који се могу видети у филму божанствени и заиста доприносе атмосфери коју филм прави. А атмосфера, уз глумце, уверљиво дочарава време када се бајка одвија и северњаке као народ из тог доба. Кроз разне детаље приказано је много тога о гордим северњацима, њиховим веровањима и ономе што они сматрају врлином. Глума је заиста добра, а глумци су и одабрани и харизматични. Стелан као несрећни краљ је одличан и његов лик је направљен много успешније него лик главног Беовулфа, који је сувише романсиран и идеализован.

Дијалози су јако добри и виспрени, а има, чак, и хумора. Постоји и неки дубљи, па и критички поглед на религију, хришћанску, паганску, било какву. И та критика се односила не на оно што религија јесте, већ на оно што људи желе да буде. Такође је добро поентирана људска особина да одбацује и прогања све оно што је другачије и то на разним пољима; нације, изгледа, начина живота.

Ипак, оно што сматрам највећим адутом ове верзије приче је то што се аутор трудио да пружи ширу слику, виђену из угла обе стране или свих страна, ма колико да их има. Див је у овој верзији несрећно биће, инфантилни шерет који уме да се радује, што је јак контраст у односу на његов чудовишан изглед. Цео филм има ту трагичну црту јер све актере чини несрећним, без обзира да ли ће преживети бој или неће и, што је битније, не дели их на позитивне и негативне ликове, чиме ова бајка постаје значајно озбиљнија и реалнија. На неки начин ово јесте сатиричан поглед на читаву ту причу о древном јунаку и оним што га јунаком чини. Многе древне легенде и житија и свакаква та предања у себи носе позадину приче у којој можемо да наслутимо колико је ту, заправо, било терора, мучења, убистава и поробљавања. Сада, канадски режисер исландског порекла нуди управо такву причу и јасно износи оно што би могла бити истина, вековима касније улепшавана у одама.

Едукативни моменат: Беовулф је цитирао данску изреку: када мачеви говоре истину, речи нису потребне. Пошто ми нисмо ратоборни као древни Данци, превешћемо то на мирољубивији, али једнако мудар начин – када дела говоре, речи нису потребне.

Оцена наставника:

5(иде на четворку)

dropFred (Small)Цркни Фред (Drop Dead Fred 1991) је прича о младој жени Фиби Катс која је у једном дану изгубила ташну, ауто, мужа и посао. Фиби је, очигледно, жена која нема самопоуздања и није сналажљива, тако да њена доминантна мајка Марша Мејсон преузима бригу о њој. Она је одводи својој кући, у предграђе, и Фиби се наново враћа у своју стару, дечју собу. Тамо проналази кутију замотану лепљивом траком. Када је пресекла траку, из кутије је излетео Цркни Фред (глуми га Рик Мајал), њен измишљени пријатељ из детињства. Фред је и тада правио силне невоље Фиби, док је била девојчица, а и сада је наставио са својим неваљалствима. Фиби је убеђена да јој он уништава живот, али ће временом разумети да га он мења, баш као што је требало да она сама учини.

Критички осврт: Идеја је баш добра и прича сама по себи, која је веома смислена и заокружена. Међутим, реализација је више него неспретна, превише инфантилна и са много претеривања. Уз то, глумци и улоге које су остварили сувише су ми бледи, а реакције не увек логичне.

Са друге стране, филм је забаван и има неколико добрих цака, а и хумор није толико лош. Истина, филм није толико комичан, колико је лепршав и ведар.

Едукативни моменат: Фиби је морала да схвати да људе које воли не треба да пусти да управљају њеним животом. Наш живот је само наш и ми једини знамо како треба да га живимо.

Оцена наставника:

4(јашта него поклоњена)

Лако Је Критиковати 72

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

underworld-rise-lycans-poster (Small)Подземни свет: Успон Лајкана (Underworld: Rise of the Lycans 2009) је трећи наставак саге о борби вампира и вукодлака. Овај пут, радња нас води у мрачни средњи век у коме су вампири суверено владали људима. Успели су да одгаје расу вукодлака, коју су назвали Лајкани, а која се разликовала од претходно преображених јер је могла да поприми и људски облик. Први од њих био је Мајкл Шин, кога је присвојио водећи вампир Бил Нај. Захваљујући Мајклу створени су и други, које су вампири користили као своје робове. Међутим, Рони Митри, Биловој кћерки, Мајкл је постао више од кућног љубимца. Они су се заљубили једно у друго, али њихова љубав је забрањена и морају да је крију, пре свих од Била. То је Мајкла мотивисало да побегне и са собом поведе своју љубљену. Но, то није уопште лак задатак.

Критички осврт: Радња се измешта из савременог доба у средњи век и то је, можда, највећи разлог што овај наставак значајно мења курс серијала. Наиме, у питању је занимљива, фантастична поставка Ромеа и Јулије, која се дешава у малтене исто време када се дешава и оригинална Шекспирова драма. И да, има мало и мотива преузетих из Спартаковог устанка. Оно што највише замерам филму јесте да су се аутори толико трудили да објасне дешавања у прва два дела (пошто је ово, јелте, преднаставак), да су у доброј мери занемарили радњу у овом делу. Да, знали смо ми да су се Рона и Мајкл несрећно волели, али, ипак је требало да буде нешто више од тога. Једино „више“ су на добар начин уведени стари ликови у причу, попут Кевина Гревијуа. И то „више“ је заиста мало.

Рона је по физиономији морала да буде веома слична Кејт Бејкинсел, како би се оправдале касније Билове симпатије према Кејт. Међутим, нисам очекивао да ће пронаћи толико међусобно сличне глумице; изгледају безмало као сестре. У сваком случају, Рона је прилично била добра у својој улози, али ни други ликови нису разочарали.

Филм је динамичан и акционе сцене су прилично успеле. Посебно ми се допало када вукодлаци беже из таминица, а вампири их гађају копљима кроз мајушне прозоре. Све је то праћено заиста добрим ефектима. Филм је, свакако, забаван, ту спора нема, али у смислу наставка и саме приче не нуди превише.

Едукативни моменат: Мајкл је лепо рекао својим саборцима, робовима које је ослободио, да не може да им уклони окове око врата, ако их не замени сопственим. Другим речима, када се један лидер замени другим, то аутоматски не значи и слободу. Али може да значи много тога другог, рецимо квалитетнији живот, па су Мајклови саборци ипак изабрали да им он скине окове.

Оцена наставника:

3(можда чак и мање)

maxresdefault (Small)Сумрак сага: Праскозорје – 1. део (The Twilight Saga: Breaking Dawn – Part 1 2011) је четврти део саге о заљубљеној девојци Кристен Стјуарт у наочитог вампира Роберта Патинсона. У овом делу они су се венчали и одлучили да проведу медени месец на рајском острву близу Рија де Жанеира, али да Кристен још увек буде људско биће, а не преображена у вампира. Међутим, то се испоставило као лоша идеја јер се десило нешто о чему нису сањали – да ће Кристен да затрудни.

Критички осврт: Хајде да почнемо од венчања. Бил Кондон је прилично добро режирао, тако да је прилично уверљиво приказао напетост коју Кристен осећа и цео тај део је урађен са добром атмосфером. Онда је атмосфери морало да се дода мало скандала и можда се са тим и претерало, али све у свему, није испало лоше и обећавало је да ће овај наставак бити добар, макар колико и претходни. И ваистину јесте и због приче, али више због поменуте добро урађене режије. На пример, сцена са руинирањем кревета је храбра, врцава и духовита. Додуше, режија није ни савршена, тако да има и небулоза, попут телепатије између вукова која изгледа као епизода „Опстанка“.

Што се приче тиче, у ствари, и није тако лоша, с обзиром да је у питању најпипавији део „псеудотрилогије“, односно први део завршног дела. Тај део има улогу да уведе у велико финале, што је већ незахвална позиција јер је јасно да прича неће бити завршена и самим тим много ризикује да не поентира и не буде сасвим јасна. Међутим, прича се заокружује, ипак, а могла би, чак, да прође и као независна од других наставака. Много личи на „Розмарину бебу“, али са значајно бољим ефектима, мање мистерије и више интрига. Довољно је динамичан и забаван да држи пажњу, али је далеко од савршеног.

Цео сукоб између вукодлака и вампира је исфорсиран, а и филм није растерећен патетике која прати целу сагу, као ни преузетих идеја из других фантастичних филмова (на пример, када Кристен оживљава, па како јој се активирају вене и свашта нешто по телу). И морам да приметим да је сцена када Кристен пије крв како би нахранила бебу, биолошки гледано, потпуна глупост, чак и у фантастичном филму.

Едукативни моменат: Оно што су вампири показали као своју највећу вредност је да су били ту за чланове своје породице и спремни да се жртвују за њих. Чак су и крвопије показале колико је породица важна, а и без њих ми би то требало да знамо и да негујемо лепе односе унутар породице и да се посветимо сваком члану.

Оцена наставника:

3(са *)

the-twilight-saga-breaking-dawn---part-II (Small)Сумрак сага: Праскозорје – 2. део (The Twilight Saga: Breaking Dawn – Part 2 2012) је наставак претходног филма. Кристен Стјуарт је имала мучан порођај, али се из мртвих дигла као вампирица. Њена новорођена кћерка је зачуђујући феномен у свету вампира и не престаје да чуди својом неочекиваном природом. Њу је угледала рођака вампирица Меги Грејс и пријавила је моћној италијанској вампирској породици. Према Мегином виђењу, прекршен је закон који говори о томе да се деца не смеју преображавати у вампире. Зато је моћна породица кренула у одмазду клана оца девојчице Роберта Патинсона. Знајући са ким имају посла, чланови Робертове породице почели су да окупљају савезнике из свих делова света, како би се супротставили.

Критички осврт: Занимљиво је како је једна прешећерена сапуница еволуирала у суперхеројски филм са јунацима који имају убојите наднаравне моћи, са све грандиозном битком на крају. И морам да признам да је преокрет са битком одличан. Јако ми се допадају зликовци, посебно Мајкл Шин. Очигледно се једнако добро сналази у улогама добрих вукодлака из „Подземног света“ и злобних вампира. И Дакота Фанинг ми је прилично слатка, онако сва зла.

И онда се, на самом крају, филм вратио на ушећерену сапуницу и то је било као отрежњење или, боље рећи, враћање у „стварност“ из лепог сна. 🙂 Сага о натприродној љубави се завршила и ми можемо, напокон, да оставимо Роберта и Кристен на миру и то за њих заувек, пошто су, јелте, бесмртни. Решење љубавног троугла, који траје већ четврти филм, некако се нашло, а да сви буду задовољни. Мени је решење по систему да све остаје у породици и занимљиво, и, истовремено, чудно. Но, добро, некакво решење јесте, баш као што је и ово некаква радња и има смисла, забавна је и динамична. Такође је и сасвим класична и не увек инвентивна.

Едукативни моменат: Ешли Грин је имала добар план да спречи Мајкла да јој повреди породицу, али је, свеједно, упутила Кристен у још један план; да њена кћерка Макензи Фој и Тејлор Лаутнер отпутују заједно и спасу се макар они. Ми се вероватно нећемо налазити у проблемима да нас прогањају амбициозни вампири, али при ковању било каквог плана, увек је добро имати и један у резерви (тзв. план Б).

Оцена наставника:

4(поклоњена као и претходне, али јача од њих)

Bunker-of-the-dead-poster (Small)Бункер мртвих (Bunker of the Dead 2015) је немачки филм на енглеском језику. Патрик Џанс је момак који је кренуо у авантуру да у старом нацистичком бункеру, који још увек нико није открио, пронађе злато. Иако је, уз помоћ пријатеља, успео да пронађе бункер, задатак се испоставио као изузетно тежак. Наиме, у бункеру се налазе зомбији нациста, а и Патрика јуре амерички војници јер је бункер у оквиру њихове базе.

Критички осврт: Да ли је ауторима филма као инспирација послужио други филм „Изненадни ударац“, заиста не знам, али видех да су направили причу са нацистима зомбијима. У сваком случају је погодно јер је овај филм рађен као дугометражни снимак неког гејмера, а где ћете боље него да гледате како гејмер убија нацисте, па још зомбије? За оне који не знају, гејмери су људи који постављају снимке тога како играју видео-игре. Изгледа да је „пуцачина из првог лица“, како они то већ називају, прилично популарна и ово није први филм где сам видео да је искоришћена као модел режије. И изгледа да велики број млађарије воли то да гледа. Мени је концепт гејмера и њихових активности потпуно досадан, као и овај филм. Има акције и то баш много, али, некако, огољене, без мистерије, интриге, било чега. И не допада ми се тај „популистички“ начин прављења филмова. Јасно је да сваки филм мора да има у некој мери тога да подилази публици, али ово је, заиста, претерано. Он је наменски прављен као производ, играчка малтене, која ће се продати клинцима.

Но, хајде што је филм досадан, него нема ни радњу. Све време се Патрик вија са зомбијима по бункеру, након што се, краће време, вијао са војницима по војној бази. Ах, да, има и ванземаљаца, потпуно класичних, који не доприносе бољитку. И оно што је важно, измиче ми смисао целе ове… приче. Много тога у њој није ни логично. Некако је јасно да је излаз тамо одакле сте и ушли, а Патрик се тога сетио тек када су све друге опције за излаз пропале.

Глума је спорадична; има примера и баш лоше и сасвим солидне. Да се не лажемо, није ни претерано захтевна. Патрик је прилично уверљив као адреналински тип, иако његово описано херојство, ипак, изгледа нестварно. Дијалози су прилично сведени.

Што се зомбија тиче, они су тек лоше решени. Маске мање-више, али се час понашају као живи, час као мртви, те их је могуће убити као и сваког другог човека, али и није увек. Могуће их је и онесвестити, што је новина, али не баш и смислена. Поједини су јаукали, умарали се, имитирали, били збуњени и тако. Појавио се и Хитлер, значајно масивнији и јачи него што можете да видите у документарцима. Хитлер јесте био звер, али не на начин приказан у овом филму.

Едукативни моменат: Једино што бих издвојио позитивно у овом филму је нетрпељивост према нацистима. То је покрет који је био лош и донео је много зла свету и свакако га треба осуђивати, као и неонацизам који, нажалост, још увек постоји. И то нису у питању зомбији, већ реални људи.

Оцена наставника:

1(на два)

sparks (Small)Спаркс (Sparks 2013) је суперхеројски филм базиран према истоименом стрипу. Када је метеор пао на Рочестер, већина мештана те варошице је изгинула, а преживели су касније помрли од последица радиоактивног зрачења метеора. Ипак, њих тринаесторо је успело да преживи, мада са мутацијама које су их промениле. Двадесет осам година касније млади Чезе Вилиамсон пожелео је да буде маскирани суперхерој који ће спасавати град од злочина. Срео је и суперхероину Ешли Бел и постали су партнери, па и више од тога. Невоље настају када налећу на серијског убицу Вилијама Ката који је постао један од тринаесторо мутираних људи из Рочестера.

Критички осврт: Почетак је баш језив. И надаље је филм заиста мрачан, али не зато што је богзна какав хорор, већ због приче и атмосфере. Што се тиче фотографије и начина режије, филм припада неоноар жанру, који не видим често у СФ остварењима, па ми је занимљив. Ипак, прича ми је занимљивија јер има много мистерије (додуше не увек непредвидљиве) која се намеће некако индискретно. Другим речима, главни протагониста се не суочава са мистериозним убицом и значајним детаљима из свог живота зато што му је то циљ коме тежи, већ се, напросто, делићи слажу као мозаик, а кроз оно што му се у том тренутку дешава. Он је антијунак, али далеко од класичног јер у једном тренутку постаје самоубица, а у другом чак и сводник. Већ сам гледао антијунаке у различитим филмовима, али у овом филму су портретисани сасвим другачије. Они, заправо, нису постали зли колико су посрнули.

Допао ми се и спој романтичног кримића из четрдесетих, психолошког хорора и суперхеројштине попут оне из саге о Икс-људима, али миксованих тако да један жанр у једној сцени замењује други у другој. Не могу да кажем да је ово перфектан филм јер му недостаје акције, мало више напетости и још штошта, али свакако је занимљив и држи пажњу.

Едукативни моменат: Иако је веровао да нема супермоћ, Чезе је сазнао да има такву моћ која му даје предност у односу на друге суперхероје. И у свету „обичних“ људи, није истина да су други увек бољи од нас. Имамо и ми способности и знања која могу да нас издвоје. Само је потребно пронаћи их и радити на њима.

Оцена наставника:

4(рецимо)

homecome (Small)Спајдермен: Повратак кући (Spider-Man: Homecoming 2017) је суперхеројски филм о јунаку из наслова (глуми га Том Холанд), а која се надовезује на причу о Осветницима. Младог суперхероја под свој надзор узима други суперхерој и, уједно, мултимилионер Ајронмен (Роберт Дауни Јуниор). Међутим, тинејџеру под утицајем хормона није занимљиво да учи, сазрева и чека своје време, већ жели да учествује у мисијама. Он се упушта у авантуре, али оне нису претерано грандиозне, све док не наиђе на тзв. Лешинара (Мајкла Китона) који је направио бизнис од илегалне производње оружја ванземаљског порекла. Испоставља се да је добио противника који је довољно изазован, али и прилично опасан.

Критички осврт: Ово је пример тинјеџ филма који није досадан и испразан. Све ми се свиђа у овом филму, почевши од лика Спајдермена који је баш компатибилан са Ајронменом као ментором. Спајдермен је штребер који све зна и иде на такмичења и то је кул у овом филму што ми се баш, баш допада. Даље, допада ми се хумор, акција, специјални ефекти, глума… Као што написах, све. 🙂

Едукативни моменат: Спајдермен је рекао Ајронмену како би желео да буде као он. На то му је овај одговорио да би желео да буде бољи од њега. Још једна мудра реплика је када је Ајронмен одлучио да одузме костим Спајдермену, а овај га је замолио да то не чини јер без костима је ништа. Ако је тако, закључио је Ајронмен, онда и не треба да га носи. Другим речима, ако нисте постигли ништа без униформе и положаја, значи да ту униформу и тај положај не заслужујете.

Оцена наставника:

5(уз браво)

dedazone (Small)Мртва зона (The Dead Zone 1983) је филм рађен по истоименом роману Стивена КингаКристофер Вокен је наставник који је лудо заљубљен у колегиницу Брук Адамс. Њих двоје су провели угодно вече заједно, а након што ју је испратио кући, доживео је саобраћајну несрећу. Када се пробудио из коме, сазнао је да је превише времена прошло, да се Брук удала и да је он стекао натприродне моћи. Наиме, могао је да предвиди будућност. Овај новостечени дар за Кристофера је, уједно, проклетство јер како моћи јачају, тако и тело слаби.

Критички осврт: Филм уопште није предвидљив. Очекивао сам да ће то бити трилер посвећен проналаску масовног убице, али се та епизода завршила веома брзо. Или да ће бити љубавна мелодрама између Брук и Кристофера, али и то је било спорадично актуелно. Филм се, наиме, састоји из више прича у којима је само главни протагониста исти човек. Испоставило се да су све те приче довољно међусобно повезане да воде, попут пречки на мердевинама, ка једној ултимативној, где је и врхунац филма. И то је генијално направљено, баш како аутор таквог калибра као што је Стивен Кинг и може да уради.

Филм је динамичан и држи пажњу, пре свега јер је радња занимљива, а и због тога што се дешавања стално мењају, те све време пристижу нови ликови. Крај је поприлично напет, за разлику од сцена са масовним убицом, које јесу помало гадне, али нису узбудљиве, нити страшне. Да додам и да је крај решен фантастично. У филму бих још похвалио и глуму Кристофера, кога, иначе, памтим као сјајног глумца. Ни остали нису лоши, напротив.

Едукативни моменат: Кристофер је био пред тешким дилемама и одлукама и, иако је чинио добро људима, морао је да пролази кроз ружне ситуације и свађе, а на крају је изгубио живот. И то све због тога што је знао шта ће се дешавати у будућности. Ми нећемо да идемо толико далеко и озбиљно, али истина јесте да што више знате имаћете и већи утицај на друге, а тиме и већу одговорност.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

jurrass (Small)Парк из доба јуре (Jurassic Park 1993) је филм о томе како је Ричард Атенборо направио парк са диносаурусима које су његови научници оживели. Он је у том парку видео светску атракцију, али да би му одобрили да га уопште отвори за јавност, морао је да има пристанак неких светски познатих научних имена. Зато је позвао троје научника: Џефа Голдблума, Сема Нила и Лору Дерн. У посету му је дошло и његових двоје унука Аријана Ричардс и Џозеф Мазело. Сви они, заједно са адвокатом и инспектором парка Мартином Ферером, кренули су у обилазак. Међутим, запослени систем администратор Вејн Најт направио је дил са конкурентском фирмом да ће им, за позамашну своту новца, однети фетусе диносауруса. Да би спровео ово (не)дело, морао је да укине сигурносне системе. То је значило и да ће се искључити електронска ограда, а то је опет значило да она више неће бити препрека за диносаурусе, тако и оне опасне – тираносауруса и велоцирапторе. Обилазак парка претворио се у борбу за живот.

Критички осврт: Живописни су ликови, а и глумци су одлични. Само они већ довољно подижу атмосферу филма, а где су тек идеја, радња и специјални ефекти… Сама идеја како су васкрсли диносаурусе толико је добра, да се о њој полемише и у научно популарним чланцима. Полемике које могу да се чују у филму одличне су и презентују научну мисао на најбољи могући начин. Радња је предвидљива и креће се ка томе да се направи узбудљив, забаван филм са фокусом на борбу диносауруса и људи, али има своје озбиљне моменте, попут поменутих дијалога. Има и мало више игре са тираносурусом, па је нејасно кад он шта види и зашто гура аутомобил са литице, на пример, али некако су морали да се направе напете акробације. Но, све је то опростиво и уживање је гледати. Нема шта, филм је урађен врхунски, а тек је поштовања вредан с обзиром да је превазишао могућности доба у коме је настао и заслуге за то има, наравно, Стивен Спилберг. Без сумње, ремек-дело научне фантастике.

Едукативни моменат: Сем је испрепадао дете причом о велоцираптору и како је убијао плен. Свакако да је то био предатор који изгледа застрашујућ људима, али он није био суров и зао. Само је био адаптиран на услове живота и начин живота који је водио. И ту нема разлике између диносауруса из парка из доба јуре и данашњих, рецентних врста. Када је Сем рекао дечаку да покаже мало поштовања према тој древној животињи, исправно га је саветовао. Природу треба поштовати и на тај начин опходити се према њој.

Оцена наставника:

5(још како)

shrknadoVАјкулорнадо 5: Глобално ројење (Sharknado 5: Global Swarming 2017) је пети наставак саге о ајкулама које долазе заједно са торнадом. Код Стоунхенџа, Каси Сербо је пронашла некакав древни храм који чува тајну о пореклу натприродног климатског феномена. Позвала је највећег стручњака за ајкулорнада Ијана Зијринга, како би заједно истражили то место и нашли начин да заувек зауставе летеће убојите ајкуле. Међутим, испоставило се да су урадили управо супротно: ајкулорнада су постала глобална појава. Изазов за Ијана је већи него икад јер апокалипса се спрема.

Критички осврт: Богами, „Ајкулорнадо“ доживе и свој пети наставак, као да се ради о некој високобуџетној и високоцењеној саги. 🙂 И пети наставак је, заиста, померио границе. Радња је толико сулуда, да сам напросто био опчињен! Ово је микс најразнорснијих жанрова и филмова, па има мало „Немогуће мисије“, мало „Џејмса Бонда“, мало „Индијане Џоунса“, мало „Побеснелог Макса“, мало „Годзиле“, мало „Повратка у будућност“, а има и суперхеројштине, налик на „Ајронмена“ или „Робокапа“ јер је Тара Рид некакав андроид који голим рукама зауставља (цео) хеликоптер (кад сам је последњи пут видео у другом наставку, још увек је била обична жена). Заиста, по мало од свега, у, наравно, сведенијој и јефтинијој варијанти. Ово потоње посебно; на пример, костур човека кога су Каси и Ијан пронашли има видљиву жуту пластику између пршљенова. Исти такав имам у кабинету, а жуто обојена пластика има за циљ да ђацима прикаже хрскавицу. Такође, Каси и Ијан пронашли су и шешир, какав је носио Индијана Џоунс, и то толико очуван, као да је из радње, а не из клопке-гробнице у пећини никад истраженој. 🙂 Та пећина је, да поменем, испод Стоунхенџа. И то у провалији од много десетина метара. Никад нисам обишао Стоунхенџ, али сам прилично сигуран да нико никад није помињао понор у близини, а посебно не у шумарку.

У овом филму не могу да очекујем да ће ико глумети озбиљно (мада има покушаја драме), али поједине старлете и старлетани, који су се ту задесили, заиста су испод сваког критеријума. Једино је ТВ водитељка била иоле уверљива када је замолила грађане да не мазе и хране ајкуле и да их не узимају за кућне љубимце. 🙂 Иако звучи сулудо, ово се испоставило као тежак задатак јер су се ајкуле закуцавале у прозоре лондонских станова. Како је почео ајкулорнадо, све је постало још чудесније. Једна од сцена је када је Каси аутобусом налетела на музичара Брета Мајклса, није га чак ни угрувала. Јакна му се, додуше, заглавила за предњи део баса, а он је почео да свира гитару док су ајкуле наоколо лебделе и обезглављивале и обезногивале (ову потоњу реч сам измислио) наоколни народ. И да не описујем даље сцене – ама све су, без изузетка, неопозиво паранормалне. Наивне и нелогичне моменте је немогуће пребројати. На пример, Каси умире на сред улице, док два полицајца стоје неколико корака поред и не предузимају апсолутно ништа. Или када Ијан и Тара улазе у тајну и закључану просторију у египатској Сфинги, ем што је све чисто, ем што бакље на зидовима горе увелико. 🙂

Негде сам прочитао да је овај филм реакција на излазак САД из Париског споразума о климатским променама. Председник САД Доналд Трамп је једини лидер на свету који се јавно изјаснио да су климатске промене лаж. Ако су аутори филма заиста правили спрдњу на такав став председника, а с обзиром на то да филм јесте спрдња, па им онда верујем, филм има моје симпатије. 🙂 А и музика је одлична, без шале.

Едукативни моменат: Глобално загревање је не само истина, већ и проблем са којим се човечанство већ сада суочава. Укратко, у питању је уништавање целокупне природе на Земљи због повећања годишње просечне температуре. А она се повећава због интензивног сагоревања фосилних горива и ослобађања гасова стаклене баште у атмосферу – угљен-диоксид пре свих, који имају својство да задржавају сунчеву топлоту на Земљи. Најразорније последице су отапање (до скоро вечитог) снега на половима, чиме се повећава ниво мора. То значи да ће много копна бити поплављено, а то ће утицати и на промену климе и тако на сав живи свет, укључујући и људе.

Оцена наставника:

2(због активизма, иначе један)

soylent_green_poster (Small)Зелени сојлент (Soylent Green 1973) је футуристички филм рађен према роману „Направите места! Направите места!“ аутора Харија Харисона. Будућност у овом филму је врло тескобна; људи има превише и огромна већина становништва је сиромашно и гладује. Власти су се зато ангажовале на производњи тзв. сојлента, храни која обезбеђује довољно енергије и у малим порцијама. Полицајци живе незнатно боље од других и један од њих Чарлтон Хестон ангажован је на решавању случаја убиства богаташа Џозефа Котена. Чарлтон, уз помоћ знатно старијег цимера Едварда Г. Робинсона, сазнаје да је Џозеф вршио истраживања океанског планктона од кога се и прави најновији зелени сојлент. Такође сазнаје да је уплетен у тајне које зна само политички врх. Оно што ће још сазнати потпуно ће променити спознају о друштву у коме живи.

Критички осврт: Ово је, заиста, занимљив кримић са мистеријом, али и љубавном авантуром између Чарлтона и Ли Тејлор-Јанг, које држе пажњу и заједно праве једну кохерентну и занимљиву причу. Сва дешавања у филму, па и она која нису директно повезана са истрагом убиства, у функцији су тога да дочарају будућност која је сиромашна и која деградира човека у сваком смислу. Ли, на пример, има „статус“ намештаја.

Филм не гледа на будућност прогресивно у смислу технике и технологије, чак види се и извесно назадовање (Едвард педала како би напунио батерије за кућну расвету), већ се више базира на устројство будућег друштва, што је и занимљиво и прилично ново виђење. Рецимо, режисер Стенли Р. Гринберг осмислио је установу која легално врши еутаназију, а у коју Едвард одлази.

Глумци су добри, а посебно Чарлтон, који глуми бахатог полицајца. Повремено је преглумљавао и било је мелодраматике (посебно у завршној сцени) али за оно време, ово је још и дозирано. 🙂 Једино што замерам филму је да је малко више развучен него што је потребно, али су зато сцене врло ефектне.

Едукативни моменат: Истина јесте да природне ресурсе искоришћавамо преко мере и да многи људи на свету гладују баш као протагонисти овог филма. Ресурсе морамо да користимо одрживо. Одрживо коришћење подразумева скуп планских активности које у великој мери чувају природу, развијају хуманији однос, а не спречавају развој науке и технологије.

Оцена наставника:

5(свакако)

Лако Је Критиковати 71

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

underworld-poster (Small)Подземни свет (Underworld 2003) је први филм из серије о вечитом рату између вукодлака и вампира. Кејт Бекинсејл је вампирица која има улогу ратника и мисију да лови вукодлаке и убија их. Пажњу су јој привукла двојица, са којима се сукобила у метроу. Сукоб је преживела, али је он, свеједно, код ње изазвао немир и сумње. Истраживањем је закључила да су вукодлаци желели да се домогну Скота Спидмана, али јој није било јасно због чега. Скот је сасвим обичан човек. Међутим, ускоро открива велике амбиције вукодлака, али и заверу међу својим (рођеним) вампирима.

Критички осврт: Мода из „Матрикса“ је очигледно била инспиративна дизајнеру одеће Венди Партриџ, а акционе сцене режисеру Лену Виземану. 🙂 Додуше, уски кожни костим је у случају млађане Кејт имао улогу да покаже колико је презгодна, па је и то један адут који продаје овај филм. И немам ништа против – оно што је лепо и треба показати, мада ме је овај филм, без обзира на ту лепоту, купио потпуно. Скроз ми се допада јер је у поджанру баш какав волим, а довољно је динамичан, држи пажњу и има причу која је сасвим дозирано запетљана у некој врсти дворских интрига.

Мало више су претерали са тужним причама главних ликова, пропраћених адекватним изворима патетике, али ништа није савршено. Нису ни специјални ефекти, мада уопште нису ни лоши, напротив, а маске вукодлака су прилично застрашујуће.

Едукативни моменат: Мотив деловања Била Наја је била хијерархија која је морала да буде стриктно успостављена. Она, сигурно, мора да постоји или што би се народски рекло „да се зна ко коси, а ко воду носи“, али не сме да пређе у другу крајност, а то је потчињавање других и инсистирање на класама. О ниподаштавању потчињених нећу ни да говорим.

Оцена наставника:

5(са умањеницом)

evol (Small)Подземни свет: Еволуција (Underworld: Evolution 2006) је наставак претходног филма. Главни вампир Тони Каран се пробудио из свог вековног сна, те врло брзо сазнао о најновијим догађајима. Највише га је заинтересовала Кејт Бекинсејл јер она има кључ који је њему потребан. Зато је он јури, а она, заједно са својим хибридном дечком (полувампиром и полувукодлаком) Скотом Спидманом покушава и да му побегне, али и да га заустави у његовом деструктивном походу.

Критички осврт: Овај део је, за више од неколико нијанси, класичнији у односу на први. Док су мотиви ликова у претходном делу били људски (иако су у питању вампири и вукодлаци) и реалнији, што целом делу даје на животности (иако су у питању немртви), овде је Тонијев план грандиозно амбициозан. И то причи даје онај карактеристичан шмек суперхеројштине, где имате типичног, моћног зликовца с једне стране и добру лигу (или пар, као у овом случају) са друге, који имају довољно моћи да њихов сукоб изгледа фантастично. И радња се одвија управо по обрасцу таквих филмова. Зликовац све време тражи нешто чиме ће стећи нешто друго, а како би постао супермоћни господар света (па макар и подземног) и све то води ка крају где имамо финалну битку између најјачих, која није разочарала, али је имала очекивани исход.

Но, као и у првом, ни у овом филму акције не недостаје, динамике и интриге, те свега што је потребно да се добије један узбудљив блокбастер. Велика замерка је што овде постоје две уводне приче и то је, заиста, превише. Верујем да је то могло да се реши и боље.

Едукативни моменат: Вампири у овом филму би рекли да истину много теже прихватају него светлост. И ми, обични смртници, тешко прихватамо истину. Али то није разлог да је не чујемо.

Оцена наставника:

4(наново са умањеницом)

The Twilight Saga New Moon (Small)Сумрак Сага: Млади Месец (The Twilight Saga: New Moon 2009) је други део приче о великој љубави између вампира Роберта Патинсона и нове девојке у варошици Кристен Стјуарт. Он је одлучио да је остави, како би је заштитио од себе и своје породице. Међутим, није успео да је заштити и од ње саме. Њен бол је био толики да је скочила са високе литице у море. Мислећи да се убила, Роберт је одлучио и сам себи да одузме живот. У ствари, да се препусти крволочним вампирима да га убију. Сада Кристен мора, уз помоћ Робертове сестре Ешли Грин, да заштити Роберта.

Критички осврт: Све оно што је пласирао први филм, сада више није довољно. Наравно, романса између Кристен и Роберта још увек траје и има тенденцију да траје заувек (или, макар, у овом и још два филма), али то је превише дуг период да би држала пажњу. Зато су аутори филма убацили „кеца из рукава“: свеже ошишаног и још свежије набилдованог Тејлора Лаутнера. И направили су оно што никад не би смело да омане у роматичним филмовима: љубавни троугао. Овај је успео да занавек подели армију девојчурака и жена на љубитељке згодног, софистицираног и анемично бледог вампира и обожаватељке дивљег и тек помало збуњеног вукодлака. За разлику од „Подземног света“, овде се рат између вампира и вукодлака не води само на биоскопском платну, већ једнако жестоко и међу женском публиком испред платна. 🙂 Проблем код овакве љубавне геометрије у овом и сличним филмовима је што се увек зна ко је победник код даме око које се боре, па то, баш, и није толико узбудљиво (једини изузетак кога могу да се сетим су „Игре глади“, мада тамо тај љубавни троугао није био у фокусу колико је то овде случај). Ипак, не могу да кажем да у овом конкретном случају нема никаквог смисла.

У ствари, тај љубавни троугао је једино смислено на шта овај филм може да рачуна. Радња то свакако није. Због незгоде у кући вампира која изгледа више као пародија, Роберт је одлучио да занавек напусти Кристен, како би је заштитио, те је тако препустио на милост и немилост освети жељним вампирима. Пошто је закључио да се она убила, одлучио је да изврши самоубиство тако што ће прекршити вампирски закон, па ће га други вампири убити. На почетку филма је направљен час у школи (уз Робертову упечатљиву рецитацију) о љубави Ромеа и Јулије, како би нам било што очигледније да радња алудира на ту причу. Можда су аутори погрешно веровали да сличност са Шекспировим делом нећемо открити у овако „компликованој“ радњи, па су то зато тако направили, али који год разлог био зашто су тако направили, лоше су направили. Радња је тиме постала још приземнија него што, иначе, јесте.

Морам да кажем да радња није узбудљива, иако је, ваљда, Кристенино самоубилачко понашање током филма и Робертов егзибиционизам при крају требало да буде ефектно. У ствари, постигао се контаефекат. Ради се о томе да овај филм, за разлику од свих других наставака, није имао да понуди ама ништа, што је можда разлог зашто су неоправдано сцене доведене до усијања (без сјаја), а у свему се претеривало; осећањима, љубави, поступцима, чак и ноћним морама мучене Кристен. И у патетици се претеривало, посебно у последњим сценама које су развучене до бесмисла, а свака логика се изгубила. Ешли Грин је најпре пустила да други вампири (буквално) разбију Роберта, да би тек онда понудила очигледно решење и зауставила цео сукоб. И ако је премиса да на Кристен не делује ниједна вампирска моћ, како је онда Ешли могла да види њену будућност? Робертова појављивања у визијама од измаглице не вреди ни коментарисати.

Едукативни моменат: Били Берк је рекао својој кћерки како некада треба научити да волиш оно што је добро за тебе. У филму тешко да је могао бити у праву јер тешко је разумно утицати на питања срца, али у свакодневном животу то није лош савет. Рецимо, нездрава храна уме да буде и те како укусна и лако се заволи, али је много боље научити да се воли она мање заносна, али значајно више здравија храна. 🙂

Оцена наставника:

1(размишљао сам и о двојци, али ипак)

addams_family_ver_xxlg (Small)Породица Адамс (The Addams Family 1991) је филм рађен по стрипу истог назива. Ова језива породица вештица и наказа живи лагодним и уврнутим животом захваљујући значајном породичном богатству. Њихов адвокат Ден Хедаја је у дуговима и имао је нежељену посету Елизабет Вилсон и њеног сина силеџије Кристофера Лојда, којима новац и дугује. Да би избегао батине, он долази на идеју да породици Адамс представи Кристофера као давно изгубљеног (а сада, наводно, нађеног) брата главе породице Раула Хулија. Идеја је да га убаци у кућу како би се овај домогао поменутог породичног богатства. На тај начин, Елизабет би стекла богатство, а онда и Дена оставила на миру. Проблем настаје када Кристофер схвата да му се језиви начин живота, који породица Адамс води, заправо, свиђа.

Критички осврт: Раније сам волео да гледам и црно-белу серију о овој породици јер ми се, иначе, концепт невероватно допада. То је врло интелигентно смишљен начин исмевања традиционално прихваћених породичних вредности Американаца. Све је изврнуто наопачке и оно што је лоше, заправо је добро, па су електрична столица и сатаре омиљене играчке њихове деце, а мучење и смрт уживање коме се радују.  Све то иде уклопљено са огромном љубави и подршком коју чланови породице осећају једни за друге. Они су наивни готово до лаковерности и отвореног срца прихватају и Кристофера и Елизабетине савете; њима је завист непозната, а сваког гледају без икаквих предрасуда, ма како изгледао. Ликови који чине обичан и „нормалан“, односно опште прихваћен свет, ван дома Адамсових, показују и похлепу, корумпираност и жељу да присвоје туђе. Тако постављене ствари заиста наводе на неке закључке о двоструким нормама на којима америчко (па и многа друга) друштво почива.

Ова породица веома поштује своју историју и традицију кроз претке који су били масовне убице и други злотвори. То је јака алузија на америчку историју. Постоје и конкретнија исмевања у филму. Када учитељица каже Мортиши (Анџелика Хјустон) да су нека деца као своју омиљену личност одабрала председника Америке, ова је шокирано упитала да ли је разговарала са њиховим родитељима.

Углавном, интелигентна поставка, симпатична радња са свим авантурама које је прате, бритак хумор и добри глумци, чине да ово дело буде достојно идеје коју је у стрипу пласирао Чарлс Адамс још давне 1938.

Едукативни моменат: Мислим да сам све рекао кроз критички осврт филму; треба добро да се запитамо шта је добро, а шта лоше када год расуђујемо о нечему јер лако може да се деси да су нам вредносни системи наопаки.

Оцена наставника:

5(наравно, шта друго)

Love-Potion-No-poster (Small)Љубавни напитак број 9 (Love Potion No. 9 1992) је романтична комедија у којој је Сандра Булок први пут (или први пут помена вредан) заиграла главну женску улогу. Она је научница и колегиница Тејту Доновану, који је, једном, са пријатељима, отишао код врачаре Ен Банкрофт, како би им ова прорекла судбину. Ен је видела у Тејтовом длану да овај нема среће са женама, па му је дала љубавни напитак. Напитак делује тако да онај ко га попије добије толико очаравајући глас да му ниједан представник супротног пола не може одолети. Тејт, као човек од науке, није поверовао врачари, па је узорак напитка одбацио. Игром случаја, његова мачка се докопала напитка и могао је да се увери у његова магична својства. Упознао је са својим открићем и колегиницу Сандру и они су, након опсежног тестирања, одлучили да га примене и сами. И обома се живот, из корена, променио.

Критички осврт: Ово је онај тип комедије који датира, макар, деценију пре снимања овог филма, када неугледни људи преко ноћи постају најлепши и најпопуларнији у друштву. При томе, ми знамо да су у питању холивудски лепотани и лепотице, али ипак делује утешно, чак и када је све што су урадили то да су средили своју разбарушену или „гиковски“ у страну очешљану фризуру. 🙂 Јасно је да таква поставка мора бити површна. И испоставило се да таквих, површних момената у филму има јер су Тејт и Сандра колеге, па је логично да ће се виђати на послу и нема потребе да Тејст безуспешно покушава да дође до ње. Но, рецимо да су били на одмору, као, очигледно, и сценариста Дејл Лаонер. 🙂 Ипак, овај филм није класична глупава романтична комедија и издваја се из много разлога.

Најпре, прича је садржајна и, чак, донекле и узбудљива. Глумци су сасвим добри, како главни, тако и споредни. Филм шаље и лепе и позитивне поруке и уопште је позитиван, не оптерећује чак и када се лоше ствари дешавају. Ипак, највише од свега у овом филму ценим хумор, који је заиста урађен добро, почевши од прве маестралне сцене са врачаром.

Едукативни моменат: Иако је Ребека Стаб имала иритантну улогу да Тејту покаже где му је место, донекле она и има право. Колико год ми говорили да изглед није важан и да је права лепота оно што је унутра (где год то унутра било), оно што ће друге особе привући и што ће свакоме омогућити извесну популарност у друштву јесте изглед. Међутим, треба имати на уму две ствари. Прва је да изглед није само шминка и лепа одећа, већ и тело обликовано здравом исхраном и вежбањем, а друго је да изглед може да привуче, али оно што ће да задржи другу особу мора да буде више од тога.

Оцена наставника:

5(можда није скроз заслужена)

capricorn_one_ver_xlg (Small)Јарац Један (Capricorn One 1977) је трилер у вези са мисијом слетања на Марс која је носила назив из наслова филма. Тројица астронаута Џејмс Бролин, Сем Ватерстон и О Џеј Симпсон никада нису узлетела јер је Хал Холбрук, задужен за мисију у НАСА, морао да је обустави. Испоставило се да ракета није изграђена како је било планирано и да би, по свему судећи, астронаути умрли на путу ка Марсу. Но, пошто је хтео да се мисија настави по сваку цену, организовао је сцену у хангару далеко у пустињи, где је требало да астронаути симулирају да су на Марсу. Тако би уверили јавност, али и политички врх, да се мисија, ипак, одвија. Астронаути су одбили да саучествују у томе, али их је Хал уценио. Лажна мисија је, тако, почела да се одвија, али не без проблема.

Критички осврт: Заплет је сасвим интригантан и развија се у солидну причу. Радња је мање-више добра, мада има и предвидљивих и наивних момената. Цела акција завере је веома озбиљна, а превише траљаво одрађена. Сувише је трагова, а врхунац је када је Елиот Гулд ушао у хангар где је спроведена лажна мисија и хајде што је пронашао узорке непочишћене земље, него што су и рефлектори били укључени. 🙂 Но, има и интелигентних трагова. Елиот је приметио да је Бренда Вакаро остала затечена речима свог мужа астронаута Џејмса, те је открио да је разлог грешка коју је њен муж направио, а за коју се испоставило да је, заправо, мудро смишљена порука. Још један наиван и нејасан моменат је како је Елиот пронашао Џејмса и како је знао где се налази и да се налази уопште. Што се спасавања тиче, то је тек фијаско. Јурцање хеликоптерима и авионом баш им није требало јер нити је узбудљиво, нити је уверљиво. Крај је прекинут баш тамо где треба. Један од ретких срећних завршетака који су срећно и урађени. 🙂

Углавном, радња има својих добрих плусева и дебелих минуса. Дијалози су смислени и врцави. Има и мало више (мело)драме; што у дијалозима, што у поступцима, али добро сад. Ипак су то седамдесете.

Едукативни моменат: Теорије завере су увек занимљиве приче, али не треба их узимати здраво за готово. Најчешће су оне СФ, баш као што је и овај филм. Некада су те теорије и врло уврежене и имају велике последице, као приче о вакцинацији и њиховој наводној штетности. Зато деца умиру у 21. веку због последица богиња, а ми, уместо да се чудимо зашто се то дешава, боље је да се информишемо о теми. И не треба да слепо верујемо у будалаштине које је, ко зна ко и из којих разлога, измислио.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

orgazmo_ver_xlg (Small)Оргазмо (Orgazmo 1997) је прича о мормону Треју Паркеру, који је, обилазећи куће у мисији ширења божје речи, набасао на вилу Мајкла Дин Џејкобса, продуцента порно филмова. Мајкл је препознао некакав Трејов таленат и одлучио да од њега направи порно звезду. Успео је да га приволи тако што му је понудио огромну суму новца, која је Треју била потребна како би се оженио Робин Лин Раб. Треј је у филму глумео Оргазма, суперхероја чије оружје тера негативце на оргазам и тако их онеспособљава. Испоставило се да је филм постао невероватан хит, па је Мајклова идеја да Треја учини звездом, заиста почела да се реализује. Проблем је што Треј нема амбиције да постане славан у порно индустрији, па је Мајкл морао да примени силу како би задржао своју „златну коку“. Оно на шта није рачунао је да ће Оргазмо из филма постати стваран.

Критички осврт: Продукција је баш, баш слаба, али је из ње извучено максимално колико је било могуће. Глума је, очекивано, смешна, мада су и радња и ликови такви да није претерано ни захтевна. У питању је једна заиста лагана комедија, која на врцав начин исмева мормоне и секту уопште, суперхеројске и порно филмове и све чега се Треј, који је уједно и режисер, досетио. Заиста има смешних фора, али је већина потпуно приземна. Некако сам више очекивао од аутора „Саут Парка“, мада манир у коме је рађен овај филм јесте у доброј мери препознатљив.

Неке сцене су изненађујуће, као када је Треј пребио Мајклове гориле, што је личило, безмало, на сцену из неког квалитетнијег филма са борилачким вештинама. У ствари, већина акционих сцена изгледа прилично пристојно (у непристојном филму 🙂 ). Свеукупно гледајући, радња није изненађујућа, ни шокантна, иако је, можда, то била намера. Филмови – који имају мотив да се члан затворене верске групе „преобратио“ на овај или онај начин – нису нови, а чак сам видео да постоји и ријалити у Америци који се бави управо том темом. Тако да филм није донео ништа ново ни у једном аспекту, али признајем му врцавост, храброст и што је од мало (новца) направио не баш много, али солидну причу.

Едукативни моменат: Треј је све време размишљао о томе шта ће Исус да мисли о његовим поступцима и према томе се управљао или се тиме оптерећивао. На крају, радио је оно у чему је добар и у чему се добро осећао, али је своју веру сачувао. И у томе је суштина. Одговорност за своје поступке треба да преузмемо сами, а не да је стављамо у руке Свевишњег, а веру ћемо увек имати ако је то оно што заиста желимо.

Оцена наставника:

4(баш, баш блага или блажена, како год)

Wonder-woman-poster (Small)Чудесна жена (Wonder Woman 2017) је филм о суперхероини из наслова, односно о њеном детињству и мисији за коју је рођена – да победи старогрчког бога рата Ареја. Глуми је лепа Гал Гадот.

Критички осврт: Фотографија је фантастична, посебно део када се приказује митолошка прича. Одличне су и сцене борби Амазонки, са све успореним акробацијама. Сцена када Гал прелази ничију земљу потпуно је надреална. Морам признати да је много тога у овом филму импресивно. И завршна битка два божанства је импресивна, мада и холивудски претерана са све великим речима и патетиком.

Што се тиче саме радње, није импресивна, мада јесте занимљиво постављена. Аутори филма су се, можда, надали да ће направити добру ствар ако примене испробани и од критике и публике одобрени рецепт који се могао видети у првом наставку саге о Капетану Америка. У оба филма пратимо причу о самом пореклу ликова и њихов одлазак у рат (само је разлика да ли је први или други) у којем ће се, логично, борити на страни савезника. Ипак, Капетан Америка је победио; и у рату и у квалитету филма.

Шта ми смета овде? Управо тај спој импресивног и идеје коју је требало дочарати. Основни мотив је да је рат страшна ствар која уништава животе. Режисерка Пати Џенкинс заиста се потрудила (као и за све остало) да та страдања дочара колико год је то било могуће и у спрези са трудом главне протагонисткиње да добро одглуми саосећајну, брижну и емотивно погођену особу тим дешавањима. И шта се добило? Лепотица која, сва заносна, јуриша да спаси несрећну нејач и донесе мир у свету. Другим речима, филм је постао екранизација добро научених говора кандидаткиња при избору за мис света. Прелепа Гал, очигледно, није макла даље од подијума када је, давне 2004, понела ленту мис Израела. Овај „подијум“ је технички перфектно решен, али је, и даље, само подијум.

Углавном, прича је класична, траје дуже него што има реалне потребе и није растерећена општих места, као када Крис Пајн објашњава дивљакињи тековине модерног света. Када сам написао да је занимљиво постављена, мислио сам, пре свега, на то што почиње на рајском митолошком острву са цивилизацијом из старе Грчке, а наставља се у реалном свету у коме бесни историји добро познат рат. Такође, судар култура где владају жене и где је скандалозно да жене уопште имају право гласа, такође је занимљив и врло видан концепт, што не чуди јер је режисер, управо, жена. Главни утисак и јесте да се овде „сударају“ противуречности, некада успешно, а некада су потпуни промашај. Нажалост, ови потоњи су упечатљивији.

Едукативни моменат: Крис је рекао да је чуо од оца да када се нешто лоше дешава у свету, имаш два избора: да не урадиш ништа и да покушаш да урадиш нешто. Он је већ покушао да не уради ништа. 🙂 Другим речима, иако ова прва опција изгледа лакше, некада је једнако тешка као и ова друга, ако не и тежа.

Оцена наставника:

3(рецимо да је реална)

jurassic-park-ii--the-lost-world (Small)Изгубљени свет: Парк из доба јуре (The Lost World: Jurassic Park 1997) је други наставак саге о парку са диносаурусима. Парк се показао као фијаско и преопасан за људе још у првом делу. Међутим, његов творац Ричард Атенборо има и план, односно локацију Б. То је острво Сорна где је диносаурусима омогућено да се размножавају и развијају без уплитања људи. Ричард тамо шаље четворо људи, стручњака који су му неопходни да документују тај васкрсли праисторијски живот и јавност упознају са њим. Један од чланова екипе кога шаље је и Џеф Голдблум, који је већ имао блиске сусрете са диносаурусима. Испоставиће се да ће и ово искуство бити једнако трауматично као и претходно.

Критички осврт: Филм је заиста напет, нема шта. Специјални ефекти сјајни, људско понашање, са све глумом, уверљиви, а радња динамична. Прича није унапредила серијал, али могу да прихватим да је заиста тешко смислити ту нешто епохално ново у односу на први део, а да није нека нова врста диносауруса. 🙂 Наравно, има их неколико у односу на претходни наставак. Ни ови стари нису разочарали. Тираносауруси више-мање, али сцена када велоцираптори нападају људе у високој трави генијално је одрађена.

На самом крају имамо и једну варијанту Рекс-Конга, пошто је крвожедни грабљивац доведен у Сан Дијего и ту је било још мало прилике за разметање специјалним ефектима, те упоређивање величине тираносауруса са нама познатим објектима. И то је у реду.

Едукативни моменат: Арлис Хауард је желео да експлоатише диносаурусе, иако нису сасвим проучени, па чак и једног од најкрволочнијих да доведе у градски простор. Наравно да се то завршило катастрофом, па и по самог Арлиса, али је поента у томе да људи готово увек гледају какву ће корист имати и пре него што неку појаву, процес или живо биће уопште упознају. Још горе и грђе, и пре него што сагледају све последице такве једне експлоатације. Зато данас имамо толико проблема са нарушеном животном средином.

Оцена наставника:

5(малко блеђа од оне коју заслужује први део саге)

monsters_dark_continent_ver (Small)Чудовишта: Мрачни континент (Monsters: Dark Continent 2014) је наставак филма „Чудовишта“ из 2010. Ванземаљци дивовских размера и чудовишног изгледа походе Земљу и то у државама трећег света. Американци су усмерили своје снаге да им дохакају, али страда и локално становништво. Зато су се Арапи организовали да узврате. Амерички војници сада тамо имају две групе непријатеља: ванземаљце и људе. Овај сукоб пратимо кроз личну причу тек пристиглог војника Сема Килија.

Критички осврт: Јасно је мени да је Том Грин желео да нас уведе у то какав је тип личности главни протагониста Сем и из каквог друштвеног миљеа долази, али то је урадио на најиритантнији могући начин, кроз нарацију крцату великим речима и патетиком (праћену адекватним инструменталом). Нажалост, Том од такве нарације није одустао ни надаље током филма. Том је, иначе, и сценариста и режисер и у овом потоњем значајно је бољи, али само зато што је сценарио баш, баш лош и без много поенте. Глуму бих могао да похвалим као баш добру.

У првом „полувремену“ сценарију замерам што је неинвентиван и што гледаоцима све пружа на тацни. Све у филму је потпуно јасно постављено, а и ако постоји шанса да иоле нешто не буде тако, укључује се наратор. Нема непознаница, недоречености или, не дај боже, да, напросто, нешто и наслутимо и сами схватимо. Такође, сувише је оптерећен грубим шалама војника и бесмисленим дијалозима, којима је дат неоправдано велики простор у филму. Друго „полувреме“ замишљено је као акциони део. Али, акција је слаба, сувише развучена, а тако мало ефекта даје. Једна од ретких ефектних сцена је када Џони Харис претражује избомбардован школски аутобус како би нашао воду. Та сцена, боље него било каква лична драма ликова, која се форсирала у филму, одлично илуструје и ужасе рата и психичко стање војника који у њему учествују. Све остале сцене су имале тај циљ, али је све то сувише холивудски и са сасвим погрешном директивом. Другим речима, пажња гледаоца усмерена је на мање битан део. У једном тренутку сам помислио да смо, сви заједно, „скокнули“ до „Аватара“ када су ванземаљци почели да ослобађају медузолике споре, али је то кратко трајало.

Највише замерам филму што је и преспор и досадан. И то је заиста „мајсторство“ постићи јер са једне стране имамо актуелни рат западних сила са Арапима, а на другој џиновска чудовишта која су ефектима сасвим солидно дочарана. Дакле, материјала има, али је протраћен.

Едукативни моменат: Да сам зао написао бих да је порука овог филма да је рат бесмислен као што је и овај филм. Међутим, пошто нисам зао, зауставићу се само на првом делу реченице и закључити да је рат бесмислен и да, веома често, ни људима није јасно зашто у њему учествују, а губе све – и породицу, драге људе, здравље, па и сопствени живот.

Оцена наставника:

2(реалка – филм је лош, али није баш за један)

Лако Је Критиковати 70

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Clown-poster (Small)

Кловн (Clown 2014) је хорор који не препоручујем људима који пате од коулрофобије. 🙂 Енди Поуерс је агент за некретнине. Пошто је аниматор отказао свој наступ кловна за рођендан Ендијевог сина, Енди је морао да смисли начин како ће ту потешкоћу да реши. Пошто је био на послу, односно у кући коју је требало да прода, претражио је подрум како би пронашао погодан материјал да сачини костим и да кловн буде он. Срећа му се осмехнула и пронашао је комплетан костим кловна. Рођендан је успео, али се Енди суочио са новим проблемом: више није могао да скине костим са себе.

Критички осврт: Идеја је океј и реализација није скроз лоша, мада има нелогичних момената (мало дете само у кући до касно у ноћ, полиције нема где треба, али јури жену у колима са девојчицом (сцена је таква да сви родитељи одлазе кућама са својом децом), Енди исече руку тако да је пререзао вене и његова жена Лаура Ален не одреагује на то, а он је, при томе, крварење зауставио тоалет папиром итд) и има општих места.

Метаморфозе људи у демоне нису нова ствар у хорор филмовима, па макар биле и постепене, као у овом случају. Међутим, прича која тај преображај прати јесте релативно иновативна и прилично занимљива. Филм је и динамичан и довољно страшан, као и Ендијева маска. Можда је онај рог на глави, ипак, био вишак. 🙂 Највише су ми се допали ликови, чији су карактери врло животни и све време се „клацкају“ на ивици моралног и исправног. Лаура је и жена која ће увек наћи оправдање за свог агресивног мужа и то јесте део „хорор филма“ који се дешава и у реалном животу многих породица. Све је то дало приличну дубину овом филму и некако га „подигло“ у односу на друга „само бежи и вришти“ остварења.

Едукативни моменат: На неки начин овај филм испитује и границе докле бисте ишли за особу коју волите. Лаура се нашла у зачараном кругу све док је син није отрезнио речима да чудовишни кловн више није његов отац. Другим речима, ако нека особа захтева да радите за њу нешто што није исправно, то није особа која вас воли.

Оцена наставника:

4(прилично бледа)

UryGe (Small)Подземни свет: Буђење (Underworld: Awakening 2012) је четврти у низу филмова из саге о рату између вампира и вукодлака. Људи су постали свесни да ова бића постоје и почели су истребљење. Рат је био свеопшти и бесмртници су схватили да ће га изгубити. Вампирица Кејт Бејкинсејл и њен љубавник хибрид (полувампир, полувукодлак) Скот Спидман припремали су се да побегну бродом, али су их војне снаге онемогућиле. Кејт се буди у лабораторији и схвата да се ситуација променила. Рат против људи је завршен, али опасност тиме није престала.

Критички осврт: Овај наставак је у односу на претходна три преслаб. Идеја је, практично, иста као и у првом делу, само је у питању варијација на тему. Дакле, филм није донео ништа ново, а није донео ни причу вредну гледања. Заправо, радња је у потпуном хаосу и при томе нема никаквог смисла. Научници желе девојчицу хибрида Индију Ајсли по сваку цену, иако имају њеног оца Скота и све што су хтели са њом, могли су да ураде и са њим. Нејасно је и за шта им је била потребна Кејт, а још је мање јасно како су знали да су Кејт и Индија телепатски повезане, када је Кејт била у коми све те године. Уосталом, према самом филму, Индија се телепатски повезала са Скотом тек када се овај пробудио. Даље, када се Кејт ослободила, по лабораторијама се борила са људима. Касније се испоставило да су сви запослени махом вукодлаци и има смисла да буду, али то онда нема смисла у поређењу са тим сценама Кејтиног бега.

Не само да радња не трпи логику, већ је и потпуно предвидљива. Дијалози су безвезни и повремено бесмислени, чему нису много помогле ни „велике речи“. Све у свему, овог наставка није требало да буде јер једино што га продаје је акција, која је, па, обична. Ништа спектакуларно и са заиста много убистава и мртвих, можда чак и више него у најкрвавијем наставку „Рамба“. А колико год да их је, то није довољно. 🙂

Едукативни моменат: Чарлс Данс је вођа вампира који је дао вукодлацима оно што су желели (како би заштитио своје људе), док је његов син Тео Џејмс желео да пружи отпор тим истим вукодлацима. Тешко је рећи ко је ту био у праву и да ли је отпор или попустљивост прави одговор јер све зависи од ситуације до ситуације. Међуљудске интеракције су компликоване, а животне околности разноврсне, тако да ту правог савета нема. Ми, свакако, треба да се трудимо да урадимо исправно, ма шта год то значило.

Оцена наставника:

1(дефинитивно јер више од овога не може)

CorpseBride (Small)Мртва невеста (Corpse Bride 2005) је британско-амерички цртани филм. Радња се дешава у Викторијанском добу и почиње најавом венчања између девојке Викторије, племићке крви, и момка Виктора, сина продавца рибе. Викторијини родитељи пристали су невољно да удају кћерку за момка без титуле, пошто су остали без новца. Проба венчања није прошла најбоље због Викторове неспретности и он је, очајан, отишао у шуму како би вежбао свадбени завет. И први пут када га је изговорио како треба, прстен је ставио на замишљени прст. Њему се чинило да је то гранчица дрвета, а заправо је био скелет шаке мртве девојке. И она је пристала да се уда за њега, те га је одвела у подземни град мртвих. Виктор је пробао да се спасе из ове мучне ситуације, тим пре што је желео да ожени Викторију, а не мртву девојку. Међутим, то није тако једноставно.

Критички осврт: Овај цртаћ веома је сличан ранијем цртаћу истог режисера Тима Бертона: „Ноћна мора пре Божића“ и по мотиву (све се дешава у свету мртвих) и по анимацији. Изгледа да Тим воли да прави мрачне цртаће и то ради поприлично успешно. Овај цртаћ је мрачан и по бојама јер су коришћене углавном плава и сива, а како би се дочарао свет живахних мртваца. И добро је дочаран тај свет, врцаво и занимљиво.

Сама прича није претерано богата, да тако кажем, али јесте лепа и заиста тужна. Она говори о љубави на један једноставан начин, а опет компликован. Такође, прича говори о моралу, осећају за исправно и прави тешке дилеме, а шаље заиста лепе поруке. Солидно добро је испричана, са тек пар недоследности. Рецимо, мртва невеста је свог драгог зграбила на мосту који води у град и виђени су заједно. Касније се испоставило да улазак у свет живих захтева посебну магију мудрог костура, а млада се понашала као да дуго до тада није видела Месец и лептира, као да сцене на мосту није ни било. Но, опростиво је. 🙂

Едукативни моменат: Иако је несрећна мртва невеста желела да поврати своје снове, као и живот за којим је жудела, неке ствари, напросто, не могу да се врате. И то морамо да прихватимо, а овај цртаћ нас, на један весели или можда више луцидан начин, учи и како да то учинимо.

Оцена наставника:

4(са *)

the-smurfs-poster (Small)Штрумпфови 2 (The Smurfs 2 2011) је други наставак играног филма из 2011. Зли чаробњак Гаргамел (глуми га Ханк Азарија) сада станује у реалном свету, конкретно Паризу, где забавља бројне обожаваоце својим чаролијама. То за њега, ипак, није довољно. Он жели да влада светом људи, а то може само ако дође до тајне формуле која чини да Штрумпфови буду плави. Он зна да Штрумпфета зна састав те формуле, па шаље другу Штрумпфету коју је направио (и која није плава), а како би отела своју сестру из села Штрумпфова. Зато отвара портал до села Штрумпфова и његова креација је заиста успешно обавила мисију. Проблем за чаробњака је што отета Штрумпфета неће да ода тајну, а и Велики Штрумпф са још три Штрумпфа на путу је да је спасе. Уз то, они имају савезнике у свету људи, а то је Нил Патрик Харис и његова породица.

Критички осврт: Свакако нисам објективан према омиљеном цртаћу из детињства (да, ја сам био од оних који је скупљао и сличице и све што је имало штрумпфове по себи), али ми се филм допао. Иако је радња потпуно класична и није више од пуког понављања првог наставка и цртаћа у коме је створена Штрумпфета, опет је допадљива. Допадљива је и музика, а анимација и специјални ефекти су више од допадљивог.

Постоји покушај у филму да се направи нека дубина и да се да прави смисао и значај породици, али је то урађено превише инфантилно, па и мало префорсирано и неспретно. Аутори филма су се, највероватније, руководили тиме да праве дечји филм, али ја, лично, никада не бих потцењивао децу. И избацио бих претерано патетичне делове. 🙂

Едукативни моменат: Лепо каже Велики Штрумпф: није важно одакле потичеш, већ је важно шта одабереш да будеш. Заиста је мудар тај мајушни, плави старкеља. 🙂

Оцена наставника:

3(мада сам желео да поклоним четворку)

trismurfs (Small)Штрумпфови: Изгубљено село (Smurfs: The Lost Village 2017) је цртани филм који нема везе са претходним филмом. Штрумпфета је несрећна јер не може да пронађе ниједну област која би је карактерисала. Наиме, нико у селу малих плавих људи није знао шта је она, док су сви остали имали по неку карактеристику која их је издвајала. Како би је орасположили, Кефало, Грубер и Трапавко су је позвали на сноубординг, али без снега и по гранама дрвећа. Тада је она открила да постоје и Штрумпфови за које нико није знао, а који се налазе у Забрањеној шуми, иза великог зида на који је набасала. Нажалост, Гаргамел је сазнао за ово њено откриће и одлучио да пронађе село тих других Штрумпфова. Зато је Штрумпфета одлучила да се оглуши о забрану Великог Штрумпфа и да оде у Забрањену шуму како би те Штрумпфове упозорила на опасност која им се спрема. У авантури су јој се придружила и тројица пријатеља са „дрвобординга“.

Критички осврт: И у овом цртаћу мотив је исти као у претходном филму; Штрумпфетин недостатак идентитета због порекла таквог какво је. Као да је неко задао исту тему различитим ауторима и сада су они направили две варијанте. И морам написати да је ова варијанта успешнија. Радња је и даље класична и предвидљива, али је богатија. Има некакву мистерију или интригу, а довољно је добро обрађена да држи пажњу све време. Уз то, има и акције много више и значајно је маштовитија. Хумор је ту негде као и у претходном филму, но све у свему, ово је један пристојан цртаћ о Штрумпфовима. Онакав какав треба да буде.

Едукативни моменат: Сваког Штрумпфа је нешто дефинисало; нека особина, посао који обавља или већ нешто треће. Штрумпфета је имала проблем што није могла да издвоји једну особину која ће је описати. На крају се испоставило да је она много тога. Неко ће се пронаћи у једном послу и биће сјајан у томе, али ће се неко пронаћи у више области. И једни и други су сасвим у реду; први нису уских погледа, а други нису површни. Само раде оно што им „лежи“.

Оцена наставника:

4(овде сам већ могао да поклоним мирне душе)

ted_ver_xlg (Small)Тед (Ted 2012) је филм о дечаку који није имао ниједног пријатеља. Зато су му родитељи купили једног – плишаног меду. Нови пријатељ му се толико допао, да је пожелео да оживи, што се и десило. Живи плишани меда био је медијска атракција једно време, а онда се живот вратио у колотечину. Дечак је одрастао (и као одраслог глуми га Марк Волберг), а и меда са њим. Њих двојица су и даље пријатељи и уживају у лудоријама, али се све мења када Маркова веза са Милом Кунис постане озбиљна и почне да захтева промену животног стила.

Критички осврт: Хумор је веома виспрен с једне стране, а веома политички некоректан са друге. Иако би требало да осудим такав хумор, баш зато што се очекује да и сам будем политички коректан, напросто не могу јер је урађен заиста добро. Режисер (и сценариста) Сет Макфарлан „купио“ ме је разговором који су водили Марк и његов меда за столом док је трајала журка. Реалне потребе за тим разговором у тој сцени није било и овде је било битно само приказати тај скеч. И њиме је све речено и све решено у корист Сетове храбрости да пласира такав хумор. Углавном, не знам да ли ће се сваком допасти и да ли ће свакоме бити смешан, али мени јесте био забаван. Као и цео филм, који ми се допао јер има јаку симболику и у којем сваки мушкарац може да се препозна. Највише, наравно, у лику главног глумца. Тед је, ту сумње нема, магична манифестација тешкоћа у сазревању (преласку из периода дечака), али осмишљена прилично оригинално и веома живописно.

Сама прича је чиста класика, са ликовима који су углавном стереотипи, па је ту богати и снобовски Марков ривал Џоел Макхејл, који је потпуно „шупаљ“, психопата који заводљиво игра уз ТВ Ђовани Рибизи и његов чудни, прекомерно гојазни син Един Минкс, као и љубоморне Милине колегинице, а и (вероватно) потајно заљубљена дружељубива Маркова колегиница Лора Вандервут. Ипак, и таква, прича је добро испричана и динамична, мада са не баш претерано узбудљивим акционим делом (када се Ђовани и Марк јуре колима). Тај део је трајао релативно кратко и није битно пореметио жанр који доминира, а и сва та акција је била више у служби неке друге приче.

И да, патетика је смањена на минимум, што заиста поздрављам. Овај филм се, по готово свему, значајно издваја у мору романтичних комедија (под условом да, уопште, припада том поджанру).

Едукативни моменат: Марк је много пута покушавао да се промени зарад Милине љубави. И заиста је имао јаку вољу, али у томе никако није успевао. Главни разлог је тај што никако није могао да прихвати одговорност за своје поступке. А то је предуслов за стицање зрелости.

Оцена наставника:

4(иде на пет)

back_to_the_future_verПовратак у будућност (Back to the Future 1985) је СФ који је прославио тада младу звезду Мајкла Џеј Фокса. Он је момак кога школа не занима претерано, али је добар пријатељ са знатно старијим и видно ћакнутим научником Кристофером Лојдом. Најновији изум овог откаченог научника је времеплов. Направио га је у колима веома модерног изгледа и одлучио је да истражи будућност. Но, на самој проби, десио се инцидент; терористи из Либана убили су професора јер им је преваром узео плутонијум (потребан за покретање времеплова). У метежу који је настао, Мајкл је морао да побегне од агресивних терориста и то управо у времеплову. Завршио је у времену тридесет година пре свог времена, баш када су његов отац Криспин Главер и мајка Леа Томпсон били млади.

Критички осврт: Нема ту много шта да се каже, филм је класик СФ-а. Има занимљиву и оригиналну идеју, добру причу и хумор, а и неодољиви шмек осамдесетих. Све ми се свиђа.

Едукативни моменат: Једна лекција из историје Мајклове варошице спасила га је и омогућила да се врати у своје време. Када је активисткиња желела да му је исприча, није га занимало. Наравно, нас не може да занима све, али понекад треба дати шансу и саслушати. Можда нам се допадне, а и ко зна када ће нам неко знање затребати.

Оцена наставника:

5(наравно, шта друго)

back-to-the-future-part-ll (Small)Повратак у будућност II део (Back to the Future Part II 1989) је, очигледно, наставак претходног филма. Овај пут, научник Кристофер Лојд одвео је Мајкла Џеј Фокса и његову девојку Елизабет Шу у будућност. Наиме, њиховом сину била је потребна помоћ. Мајкл је успео да му помогне, али оно на шта нису рачунали је да ће им времеплов украсти Том Вилсон, који познаје Мајкла и њихову породицу, а успео је да сазна и за постојање ове СФ машине. Он је променио прошлост, тако да, када су се Мајкл и Кристофер вратили у своје време, више ништа није било исто.

Критички осврт: Овај део је, чак можда, и узбудљивији од првог. Марфијеви закони обилато су коришћени и све што је могло да пође наопако, пошло је. Резултат је авантура и акција којима краја нема. У ствари, има, али је тај крај мало трапаво одрађен да би се прича увела у нов наставак. Но, замерки немам. Филм је, баш као и претходни део, сјајан.

Едукативни моменат: Кристофер је стално упозоравао Мајкла да буде опрезан шта ради јер ће свака његова активност да измени след догађаја. Ми не можемо да путујемо кроз време као они, али истина је да и ми нашим активностима мењамо догађаје. Тога треба да будемо свесни, посебно да не бисмо радили нешто што може да изазове и оне лоше догађаје.

Оцена наставника:

5(као и претходна)

moking (Small)Краљ мајмуна (西遊記之大鬧天宮 2014) је кинески филм који приказује једну легенду о необичном мајмуну златног крзна. Прича почиње ратом између божанстава са неба и демона. Демони су изгубили, али су руинирали небеску палату. Зато је божица Чжан Цзилин обновила палату претворивши своје тело у кристале. Један кристал је пао на земљу и у њему се родио мајмунчић. Он је одрастао (глуми га Дони Јен) и његово образовање преузео је учитељ кога је ангажовала богиња милости Кели Чен. Међутим, за мајмуна је заинтересован и краљ демона Арон Квок јер у њему види шансу за нови окршај и овог пута и победу над небесима.

Критички осврт: Кинезима је фотографија веома важна у филму и чак и они делови који су видно нацртани, лепо су нацртани (што не значи и да су добро анимирани).

Колико сам схватио, нема код Кинеза премишљања, договарања, одуговлачења или пренемагања било какве врсте. Нема ни упознавања, ако ћемо поштено. Мајмун је видео старца у шуми, допало му се шта овај зна и одлучио је да оде са њим на курс. У следећој сцени, са леђа велике птице викао је саплеменицима како ће се брзо вратити. Радња мора да иде својим током и тачка. И логика је врло стриктна. Мајмун је у поменутој сцени држао лептира у шаци. Старац му је рекао да је мртав, на шта је мајмун упитао: „Ти ниси он. Како ти знаш да је мртав?“ Старац је мудро одговорио питањем: „Ти ниси ја. Како ти знаш да ја не знам да је он угинуо?“ То је тако мудра логика да сам морао да прекинем филм и размислим о томе. И, успут, узмем сладолед јер се уз сладолед лепше гледа филм. 🙂

Неке идеје су ми се допале, као када је богиња жртвовала себе тако што се њено тело распало у много кристала који су обновили небеску палату. Има тога још и све је занимљиво, али лако склизне и на ону другу, небулозну страну (мајмун који дише и прича под водом и скакуће и шта све не).

Моћи митских бића нису дефинисане, нити ограничене. Отприлике раде оно што је погодно за ту сцену или што, напросто, лепо изгледа у тој сцени, па лете или се трансформишу или бацају какву светлост… Мање-више раде свашта, повремено обесмишљавајући неке друге моћи. Ако већ сви могу да лете, шта ће им онда велике птице? Све то даје једну инфантилну црту или боље рећи додаје на инфантилности целог филма. Једини неинфантилни део је љубавна мелодрама Ромеа (господара демона Арона) и Јулије (богиње Џо Чен), која је прилично успела и која је најближа неком реалном животу. Све остало је, дакле, врло маштовито и врло хаотично, па и сумануто. Иако је јасно да је у питању митолошка прича и иако су њихова кошкања у ваздуху на све стране врло симпатична, ипак видно недостаје осећај за меру.

Едукативни моменат: Краљ мајмуна је разрушио целу небеску палату због своје наглости. Савладале су га емоције и то је разумљиво, али стоји да пре било каквог закључка и евентуалне акције треба испитати све околности. Реаговање „на прву лопту“ углавном није добра стратегија за било шта, а посебно не решавање спорова.

Оцена наставника:

3(има елемената и за плус, а богами и за минус)

maxresdefaultBS (Small)Крадљивци тела (Body Snatchers 1993) је трећа по реду екранизација истоименог романа Џека Финија. Крадљивци тела су, заправо, ванземаљци који се реплицирају тако што исисају садржај људског тела. Они изгледају сасвим као људи чије су тело искористили, али се понашају другачије и без емоција. Запосели су војну базу у Алабами баш у тренутку када је пристигла породица Терија Кинија. Тери је дошао у базу послом, у име Агенције за очување животне средине, како би проверио безбедност чувања хемикалија које војска користи. Ускоро ће открити да хемикалије нису опасност која вреба у овој бази.

Критички осврт: Већ на самом старту ми се није допала нарација са врло приземним „поукама“. Мислим да нарацију у филму, иначе, треба користити или ако је баш неопходно или ако је урађена са шмеком. Овде ниједно од два побројана није био случај. И како се надаље филм одвијао није ме фасцинирао. Некако ми је изгледао сувише збрзан и премало разрађен.

Глума је сва позерска, посебно двоје младих протагониста Габријеле Анвар и Билија Вирта. Најбоље, заправо, глуми клинац Рајли Марфи. Ликови су стереотипни и прозаични, а односи између њих најкласичнији могући. Рецимо, однос бунтовне тинејџерке Габријеле и њеног оца Терија већ је виђен у гомили, али гомили филмова, серија, драма, сапуница итд. Са друге стране, много је и било једноставније оставити ликове таквима јер за неку њихову разраду није ни било времена; све је подређено акцији.

Филм је прилично динамичан са много акције и много мање мистерије. И акција је сасвим солидна, мада ништа грандиозно. Можда су експлозије на крају имале за циљ да поправе утисак, али нису. Поједине сцене су ефектне, али не оне које се односе на акцију. На пример, добра је фора када је у обданишту сва деца цртају исти цртеж, осим Рајлија, па га учитељица гледа са неодобравањем. 🙂 И сцена у болници где се врши преображавање је прилично успела хорор сцена. Има и наивних момената, односно наивних реакција ликова.

Едукативни моменат: Када се отац наљутио на њу, Габријела је рекла како је попила „само“ једно пиво и закаснила „само“ пола сата. Та чаробна реч „само“ често је лош део оправдања младих (и не само младих) особа за лоше поступке. Договори се или поштују или не поштују и нема места за „само“ ово или оно. Тим пре што је „само“ веома релативно; некоме је само ако закасни пет минута, а другом пола сата. И ниједно од тога није у реду према особи која чека.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

Лако Је Критиковати 56

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Upstream-Color_poster (Small)Узводна боја (Upstream Color 2013) је прича о двоје људи који су се упознали у метроу и започели љубавну везу. Међутим, оно што њих везује није само заљубљеност, већ и нека врста телепатије проузрокована посебним црвима.

Критички осврт: Нисам љубитељ „уметничких“ филмова које разуме само сценариста и режисер – у овом случају исти човек Шан Карут и, ако им је веровати на реч, бројни критичари који, по правилу, воле луцидну креативност са интелектуалним шмеком. Ризикујући да будем обележен као неинтелектуалац, овог пута нећу поделити њихово мишљење. 🙂

Иако ми је идеја јасна, реализација ми се уопште не допада јер је, најпре, изнурујуће досадна (и како одмиче, све је досаднија), а онда и префорсирано алтернативна. Једино што филму не могу да замерим је атмосфера која је добро дочарана, толико тескобна да притиска. Филм нуди емоцију, чак и кроз сасвим уобичајена дешавања (попут вожње градским превозом, где људи напросто зверају унаоколо и једни у друге) на аутентичан начин. Свему овоме допринели су и глумци, који су добро одрадили посао, а сасвим сигурно им није било лак задатак у оваквом једном буновном остварењу. Додуше, и сам Шан је глумео и њему је, верујем, било лакше. Мислим да он треба да ради искључиво то – само да глуми. 🙂

У Шановом маниру рађени су, додуше ретки, дијалози, који су, као и дешавања, потпуно неповезани и готово је немогуће пропратити их. И то, нажалост, није јењавало до краја. Чини ми се да је, чак, постајало све небулозније са све до бесмисла развученим сценама. Крај је заиста кулминирао у том смислу да је било неподношљиво гледати.

Црв који овом филму даје фантастичну ноту је земљишни, а занимљив је јер је осмишљен тако да има везе са реалним биолошким врстама. Он се налази у ткиву које једе на исти начин као што то чини ларва паразитске осе када се нађе у телу гусенице, а Ендру Сенсениг га је извукао из ноге Ејми Сајмец исто као да је вадио гвинејског црва (Dracunculus medinensis). Очигледно је природа била инспирација, што се види и кроз фотографију, која није била лоша, али ни епохална.

Едукативни моменат: Ејми је у једном тренутку рекла како је вода, коју је пила, изгубила своју драж. Некада, када често радимо нешто што нам се свиђа, заиста изгуби своју чар и пређе у рутину. Можда је боље да нам неки лепи догађаји буду ређи, како би нам сваки наредни пут били довољно изазовни и занимљиви.

Оцена наставника:

1(да се не фолирам, не стоји ми 🙂 )

the-blob-remake (Small)Грудвица (The Blob 1988) је римејк филма истог назива снимљеног тачно тридесет година раније. Метеор је погодио околину варошице Арборвил у Тексасу и са собом је донео желатинозно биће које прождире људе. Ускоро у градић долази тим научника и војника који знају са чим су се суочили, али њихова намера није да помогну мештанима. Једини који ће им помоћи је онај од кога помоћ најмање очекују; момак на лошем гласу Кевин Дилон.

Критички осврт: Иако је ово класичан хорор осамдесетих и очигледна варијација на тему шест година раније снимљеног „Створа“, ипак је прилично добар. Чак и пародира други хорор филм, односно „Петак тринаести“ (који и јесте за пародирање) и таква смелост указује да је и режисеру Чаку Раселу било јасно да ће направити нешто изнад просека. Продукција и специјални ефекти уопште нису лоши за то доба (чак су и напредни, рекао бих), а ни глума, па, у крајњој линији, ни сама прича, колико то већ може да буде с обзиром на тему.

Едукативни моменат: Лош градски момак Кевин је у овом филму постао јунак. И када верујемо да смо лоши, то не мора да буде тако. Само је потребно да пронађемо ситуацију (област, посао) у којој ћемо показати своју добру страну.

Оцена наставника:

4(и то јака, богме)

starshiptroopers (Small)Свемирски јуришници (Starship Troopers 1997) је филм о рату између Земљана и ванземаљских џиновских инсеката. Радња филма прати троје младих који су доспели у различите родове војиске; Каспер ван Дин је пешадинац, Дениз Ричардс пилот, а Нил Патрик Харис је изабран да буде официр у обавештајној служби. Током обуке њих троје су се раздвојили, али их је једна значајна мисија наново повезала.

Критички осврт: Заиста занимљиво режиран филм, који почиње телевизијском војном кампањом, што је одмах обећавало да ће бити другачије. Грешака има (па је тако гадно повређена Дениз без проблема и пуцала и трчала), а и глума ме није баш оборила с ногу. Но, на то бих могао и да зажмурим, пошто је све остало веома добро.

Иако траје два сата, филм је динамичан и држи пажњу. Дефинитивно је акциони, али са том разликом што у овом случају та акција и те како има и смисла и метафору и сарказам. Ово потоње је појачано тиме што Каспер неодољиво подсећа на лутку Кена, а Дениз на Барбику (који су тековина америчке културе), који овог пута нису у романтичном и лепршавом, већ веома крвавом и суровом окружењу. Тако да су свима нама познате америчке вредности приказане баш онаквим какве заиста и јесу, са нескривеним мотивима и очигледне у својим циљевима. Додуше, радња је пренесена на цео свет, што се види и према локацијама које су у фокусу, али врло је јасно која нација је овде доминантна. Уосталом, и то је добра алузија на актуелну политичку међународну сцену.

Екологија буба је, већ, на стакленим ножицама. Занимљива идеја је да показују уређено друштво између различитих врста, али је крајње нејасно шта једу, тим пре што су веома масивне и јаке. phyМогле би да се хране једне другима, али у сваком ланцу исхране мора да постоји и неки произвођач и потрошач 1. реда.

Едукативни моменат: За галаксију не знам, али што се наше планете тиче, бубе су већ победиле. Њих има убедљиво више врста него код било које друге групе, што лепо илуструје шема десно (клик на њу за већу и јаснију).

Оцена наставника:

5(од мене)

PHtxW9MJ1YfwC_l (Small)Свемирски јуришници: Инвазија (スターシップ・トゥルーパーズ インベイジョン 2012) је америчко-јапански компјутерски анимирани филм рађен на основу малопре описаног филма. Џастин Доран је позајмио глас јунаку (сада већ времешном) кога је у филму тумачио Нил Патрик Харис. Он је сада министар који у рату руководи паранормалним тактикама и због једне тајне акције преузео је свемирски брод капетана Луци Кристијан (у филму Дениз Ричардс). Међутим, брод који је преузео је утихнуо и војни одред пешадинаца, заједно са Луци, кренуо је да види зашто. Оно на шта тамо наилазе неће им се допасти.

Критички осврт: Реакције ликова су понекад или претеране или нејасне, али не могу да кажем да је прича лоша, напротив. Међутим, од наставка из новијег доба, при томе анимације која није ограничена могућностима специјалних ефеката очекујете више, а овде добијате поновљен први и трећи део играног филма, уз неке сцене „Ејлијена“ и „Коначног хоризонта“.

Едукативни моменат: Џастин је имао идеју да „хакује краљицу“ (што би значило да је контролише), али се десило супротно; она је „хаковала њега“. Грешка је била у томе што је потценио свог противника. Да не бисте направили исту грешку немојте никог потцењивати, али ни проблем који желите да решите.

Оцена наставника:

3(у деминутиву)

matrix (Small)Матрикс (The Matrix 1999) је филм у чијој је жижи млади хакер Нео (Кијану Ривс) за кога почињу да се интересују две групе; једна су владини агенти, а друга мистериозна, коју познаје само преко интернета. Испоставља се да ова друга зна тајну која објашњава читаво устројство света, а Нео је кључ да се то устројство, које је против читавог људског рода, промени.

Критички осврт: Овде никакве сумње нема; у питању је ремек-дело научне фантастике. Специјални ефекти су за оно време били импресивни, али сада, када их гледам, нисам једнако одушевљен и и те како видим пропусте. Ипак, истина јесте да је овај филм неке стандарде поставио; између осталог и заустављање сцена приликом борби, а како би се (наизглед нелогично) дочарала њихова велика брзина. Поставио је стандарде и што се овог поджанра СФ-а тиче.

И још да додам да је ово, сасвим извесно, животна улога Кијанова.

Едукативни моменат: Да ли ми заиста живимо у Матриксу, тешко је рећи. Оно што је сигурно је да заиста живимо у свету који су други створили за нас. И не мора све у том свету да нам се свиђа, али зато можемо да научимо да живимо најбоље што умемо, па, зашто да не, понешто и да променимо.

Оцена наставника:

5(супериорна)

once-bitten (Small)Једном уједен (Once Bitten 1985) је филм о вампирици Лорен Хатон, која, да би остала млада, мора три пута да попије крв девици пре празника Ноћи вештица. Међутим, у врцавим осамдесетим годинама испоставља се као тежак задатак пронаћи девицу. Срећа јој се ипак осмехнула када су њени вампири пронашли Џима Керија, момка фрустрираног зато што његова девојка Карен Копинс још није спремна да са њим има сексуалне односе.

Критички осврт: Сама поставка личи на наивну верзију „Глади“ снимљену пар година раније. Но, оно што замерам овом филму је што је потпуно испразан, чак и за осамдесете које иначе баш не слове за неке дубокоумне године. Радња је готово у реду, мада ништа епохално занимљива и оригинална, а и на више места се губи фокус.

Оно што су критичари истакли као позитивно у овом филму су сексуалне алузије у тинејџерском филму, што га, ваљда, чини смелим и комичним. За смелост заиста не знам, а што се хумора тиче, можда га и има у неком покушају, али мени је потпуно промакао. И цео филм је у покушају и то сасвим неуспешном.

Едукативни моменат: Џимова двојица другара направила су читаву фарсу под тушем и осрамотила се пред целом школом, због чега су касније жалили. Све би то избегли да су питали свог пријатеља оно што их је занимало. Често ћемо се и осрамотити и зажалити ако сами хоћемо да откријемо нешто што нас занима у вези са нашим пријатељима. Такође, лоше је и да се наљутимо због неког поступка, који, можда, нисмо добро протумачили. Најбоље решење у оба случаја је разговор.

Оцена наставника:

1(са микро плусићем)

Van-Helsing (Small)Ван Хелсинг (Van Helsing 2004) је америчка мрачна фантазија у којој главну улогу има ловац на вампире, али и друга чудовишта и кога тумачи Хју Џекман. Ватикан је овог мистериозног ловца послао у борбу са Дракулом (Ричард Роксбург), али и да заштити брата Вила Кемпа и сестру Кејт Бекинсејл, чији се предак заветовао да ће његови потомци Дракули доћи главе. Тако Хју одлази у Трансилванију и открива да Дракула има велике планове који озбиљно могу угрозити људски род.

Критички осврт: Ричард је дочарао Дракулу некако комично, луцидно и готово трапаво, без обзира на језиву маску. И не могу да кажем да је то лоше урадио. И други ликови су комични, а у приказу цркве и Ватикана има и сатире. Но, оно што ми се допало је идеја да подземље Ватикана буде живописно и живахно и да представља заједнички рад свештеника разних вера. Идеја није оригинална, али јесте још један корак ка пропагирању заједништва међу различитим традицијама и то, свакако, поздрављам.

Овај филм је, осим замешатељства различитих религија, понудио и замешатељство разних чудовишта, па осим вампира (који се, због наслова филма, подразумевају), ту су и вукодлаци, Франкенштајн и доктор Џекил и мистер Хајд. Чак се нашло места и за „Бал вампира“. Спој који није зачуђујући, али јесте иновативан. Све друго није; радња је класична у потпуности и све до краја, када у финалној борби свако има себи равног противника. Хју Џекман, као и сваки херој, има свог помоћника (сајкика, што би рекла браћа Енглези) Дејвида Венама.

Обично филмовима замерим када су преспори, а код овог је потпуно другачији случај; толико су динамична дешавања, дијалози, одлуке и емоције да све делује збрзано. А што је занимљиво, филм траје преко два сата. Но, неминовно је, због свега тога, филм и узбудљив и држи пажњу све време. Има и претеривања, па је тако Кејт преживела и то без озбиљније повреде падове и ударе о греде и камење, али није једно обично обарање на кауч. 🙂 Има и претеране мелодраматике, али укупно гледајући, филм је испунио циљеве због којих је направљен.

Едукативни моменат: Нису сва чудовишта – чудовишта, као што се показало у случају Франкенштајна, нити су сви људи – људи, као што се показало у случају Ван Хелсинга. Оно што нас сврстава у било коју категорију није наш изглед, већ оно што радимо.

Оцена наставника:

4(преслаба)

the-time-machine (Small)Временска машина (The Time Machine 2002) је римејк филма из 1960, а базиран на књизи истог назива писца Херберта Џорџа Велса. Гај Пирс је луди научник који живи у добу краја 19. века. У ноћи када је запросио изабраницу свог срца Сијену Гилори, напао их је разбојник и убио ју је. Четири године касније Гај је направио времеплов, како би се вратио у тај дан и спасио Сијену. Иако је окренуо след дешавања, она је ипак погинула, али у сасвим другачијој несрећи. Њему је јасно да ће се то дешавати сваки пут како се буде враћао кроз време и он жели да сазна зашто не може да је спасе. Зато одлази у будућност како би пронашао одговор.

Критички осврт: У овом случају бићу субјективан и то због писца Херберта, који је најпознатији због својих СФ романа, а иначе је студирао биологију. Тај спој не могу да занемарим. 🙂 Тако да ћу максимално оценити филм, који ми се, иначе, и допао јер је узбудљив, занимљив и не мањка му ни авантуре, ни акције, а богами, ни фантастике.

Џереми Ајронс веома подсећа на авети из серије „Звездана капија: Атлантида“, па помишљам да је, можда, био инспирација. Како год било, ова прича јесте инспирисана неким другим причама и неки делови су већ виђени, али има и оних који представљају веома оригинална решења. Нека од њих су еволуција по кастама или холограмски Орландо Џоунс који је „преживео“ хиљаде година и из музеја се изместио у пећину.

Едукативни моменат: Џереми је рекао нешто заиста мудро и лепо. Сви ми имамо своје временске машине. Оне које нас воде у прошлост су наша сећања, а оне које нас воде у будућност су наши снови.

Оцена наставника:

5(као што написах)

aecearth (Small)У средишту Земље (At the Earth’s Core 1976) је филм рађен по истоименој књизи оца Тарзана Едгара Рајса БароузаДаг Маклоре и његов (откачени) професор Питер Кушинг изумели су возило које ће их одвести до дубина испод површине Земље. Већ на пробној вожњи нешто је кренуло наопако и завршили су дубље него што су се надали и обрели у фантастичном подземном свету.

Критички осврт: Прича почиње без готово икакве припреме. Даг и Питер одмах су ушли у своју неочекивано генијално дизајнирано возило (макар споља гледано) и кренули у авантуру. Оно на шта су наишли научно гледано све је бесмислица, а филмски, па, режисер Кевин Конор се трудио да, колико је то време у коме је сниман филм дозвољавало, испрати књигу. А књига је таква каква је и верујем да је цењена међу књижевницима, но, мени сама прича изгледа као блеђа варијанта „Пута у средиште Земље“ Жила Верна. Радња није баш у нереду, али јесте све време у некаквом метежу; час су у пећини, час ван ње, час се овај ослободи, час неко други, па се враћају, па их наново заробе, па се боре… Мислим, јасно је где све то иде, ка ком циљу, али пут ми се не допада јер је превише запетљан, а петље се понављају.

Прича је потпуно наивна, са све подземним људима који течно причају енглески и животињама које су обавезно поголема чудовишта. Костими за чудовишта потпуно су смешни као специјални ефекти, али морфолошки гледано има ту занимљивих решења. Смешне су и борбе људи и тих чудовишта, а посебно Дага и четвороножног рептила. Има ту још смешних сцена, највише због наивности коју већ поменух.

Едукативни моменат: Свако путовање и свако научно истраживање или било какав подухват који има за циљ да стекнемо неко ново сазнање је, у ствари, авантура. Не очекујем да ћемо наићи на праисторијске измишљене птице које имају телепатске моћи, али ћемо, свакако, наићи на веома занимљиве ствари.

Оцена наставника:

2(просто не могу да дам више)

unborn (Small)Нерођени (The Unborn 2009) је хорор у коме главну улогу има Одет Анабл, девојка која најпре има чудне снове, а потом почињу да јој се дешавају чудне ствари. Ускоро, због проблема са очима, сазнаје да је требало да има брата близанца, али је он умро на рођењу. Но, изгледа као да њен брат, ипак, жели да уђе у свет живих, али проблем је што је зао и што прогони њу и све људе које воли.

Критички осврт: Филм је крцат што класичним (када Одет прилази својој мајци Карли Гуџино, за коју се, наравно, испоставља да је чудовиште), што проверено језивим (када се деформише тело старца Мајкла Сасона који јури Џејн Александар) хорор моментима. Рекао бих да је ово хорор рађен по стандарду од почетка до краја, тако да је прича сасвим обична и предвидљива са тек мањом дозом мистерије. Глума је солидна, а продукција добра. Очигледно је режисер (који је уједно и сценариста) Дејвид С. Гојер ишао на сигурну карту, али зато овом поджанру није донео ама ич новог.

Едукативни моменат: У току једне ејакулације излучи се различит број сперматозоида, али се њихов број креће од 180 до 400 милиона. И само један од њих ће се спојити са јајном ћелијом. Са близанцем или без њега, шанса да се свако од нас роди је невероватно мала. Ако тако посматрамо ствари, када смо се родили, ми смо већ победили стотине милиона других. Свако од нас је победник поштовања вредан. 🙂

Оцена наставника:

3(вуче на два)

Лако Је Критиковати 25

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

zoolander-b6ef0k (Small)Зулендер (Zoolander 2001) је америчка сатира о модном свету, коју је режирао Бен Стилер. Он глуми и главну улогу, најбољег мушког манекена Зулендера. Заправо, ову титулу најбољег Зулендер је освојио три године заредом, да би му је преотео новајлија Овен Вилсон. У то време дешава се још једна несрећа млађаном Зулендеру и његова три цимера страдају у, најблаже речено, сулудој несрећи на бензинској пумпи. Због свега овога Зулендер се повукао из посла и отишао у свој родни град, како би, заједно са оцем Џоном Војтом и браћом Винсом Воном и Џудом Фридлендером постао рудар. Међутим, то се не испоставља као оптимално решење, а и натраг у свет моде позива га дизајнер Вил Ферел, који га никада до тада није ангажовао. Зулендер прихвата, али не зна да Вил само жели да га искористи да изврши атентат на премијера Малезије. Премијер жели да ослободи децу трећег света од рада, што би угрозило модну мафију, па тако и самог Вила.

Критички осврт: Филм толико деградира мушке манекене, правећи од њих исфолиране глупаке, да их је свео на ниво карикатуре и некако не изгледа поштено према њима. Са друге стране, можда је модни свет то и заслужио. 🙂 И не могу да кажем да није смешно, напротив. И необично јер су и идеја и реализација, најблаже речено, луцидни. Све у свему, занимљив филм.

Едукативни моменат: На сахрани његовим цимерима, Зулендер је рекао да постоји поука из те страшне трагедије. Иако мушки модели имају плочице на стомаку и изузетан изглед, то не значи да не могу умрети у сулудој несрећи на бензинској пумпи. 🙂 Ако бисмо ову лекцију применили на нормалан живот, могли бисмо закључити да који год квалитет да имамо, лако може да нам се деси да доживимо неуспех. Ништа није гаранција, али то не значи да треба да престанемо да покушавамо, као што није ни Зулендер после свих недаћа које су га задесиле.

Оцена наставника:

5(бледуњава)

Zoolander-Cast-Movie-Poster (Small)Зулендер 2 (Zoolander 2 2016) је наставак претходног филма. На почетку филма Џастина Бибера (који глуми самог себе) убија маскирани мотоциклиста и овај, у самртном ропцу, шаље свој селфи са загонетним изразом лица. Тај израз лица је заинтересовао Пенелопе Круз, агента са одсека за светску моду при Интерполу, која се бави случајем масовних убистава поп звезда. Траг је одводи до Зулендера, који је пристигао у Рим да би се, након подуже паузе и трагичне смрти своје супруге Кристин Тејлор, вратио манекенству. Зулендер и Пенелопе се удружују; она како би решила случај, а он како би пронашао сина, кога су му одузели јер је био несавестан родитељ. Испоставља се да је његов син изабрани, те да је његова крв, у ствари, фонтана младости. И до ње многи модни дизајнери желе да дођу, те Зулендер не само да мора да сина врати себи, већ и да га заштити.

Критички осврт: Обично су наставци знатно блеђи него први филмови, али то у овом случају није случај. 🙂 Први филм је био луцидан, али овај је неопозиво сулуд. Додуше, неке форе су предвидљиве, попут оне када Овен Вилсон открива своје „унакажено“ лице. Наиме, прилично је јасно да није унакажено и да ће Бен Стилер свеједно реаговати драматично. Међутим, неке друге форе су не само непредвидиве, већ и заиста померене од сваког здравог разума. 🙂 И сама радња је таква и током филма нисте баш сигурни где ће вас одвести, али на крају све добија (некакав, колико – толико оправдан) смисао. У филму се појављује гомила имена из света музике и филма који глуме сами себе, а има и јаких асоцијација на друге филмове (попут „Ратова звезда“, рецимо), те све то доприноси општем шаренилу, које већ сам постер за филм најављује. Све у свему, није незанимљиво, далеко од тога. 🙂

Едукативни моменат: Када је Овен питао Бена да ли зна шта значи то да је једини спас за њих двојицу да пронађу себе, Бен је одговорио „да погледамо унутра и повежемо се са својом аутентичном истином“. На то је Овен рекао – не, већ да наново постану два највећа и најзгоднија манекена на планети. 🙂 Другим речима, некада је филозофирање непотребно, већ треба поставити јасне циљеве и конкретне жеље.

Оцена наставника:

5(чак можда и јача него претходна)

twok_tagline (Small)Звездане стазе II: Канов гнев (Star Trek II: The Wrath of Khan 1982) је још један наставак „Звезданих стаза“. Један од бродова Звездане флоте звани Релијант, кренуо је у потрагу за ненастањеном планетом, а како би се реализовао пројекат „Настанак“ који води Киркова (Вилијам Шатнер) бивша љубав Биби Беш. Капетан Пол Винфилд и официр Волтер Кениг верују да су пронашли праву планету и спустили су се на њу да је испитају, али их тамо затиче и заробљава Кирков архинепријатељ Рикардо Монталбан. Рикардо сазнаје за пројекат и схвата да га може искористити као моћно оружје, те кује план како да се освети Кирку.

Критички осврт: Највећи проблем са већином филмова саге „Звездане стазе“ је што личе једни на друге као јаје јајету. Напросто се одвијају према неком протоколу, попут оних које практикују на свемирском броду Ентерпрајз. Радња је дакле, па, уобичајена (мада знатно боља него у неким другим наставцима), глума је спорадична – час добра, час мелодраматична, а има и таквих, претерано мелодраматичних сцена.

Посебно је драматичан главни антагонист Кан, односно Рикардо, који је занимљив лик, али само по изгледу. Он је набилдовани, деколтовани Мексиканац. Међутим, пошто је у време снимања филма имао шестдесет и две године (и то се види да их је толико имао), некако те бујне груди нису ишле уз њега, па сам се све време питао да ли су му их ипак додали (да тако кажем) за потребе филма. 🙂 И то је све интригантно што је у овом филму пружио. Канова дружина неодољиво подсећа на хипике, што и није невероватно с обзиром на годину када је филм снимљен. 🙂 Дакле, глумци и костими су симпатични, али то није једина вредност филма.

Филм има емоцију, а и шмек доба у коме је сниман. Такође, није лоше ни то надмудривање Кирка и Кана, као и Кирково већ пословично изналажење решења за нерешиве ситуације.

Борбе, посебно оне прса у прса (било набилдована, било намештена или било каква год) су неуверљиве. На срећу, није их било много. Више је било оне, за „Звездане стазе“ препознатљиве, свемирске битке између бродова. И наука у филму је неуверљива. Што се тиче физике, нисам стручан, али никад нисам чуо да муње севају у маглинама у свемиру, а што се биологије тиче, довољно сам стручан да тврдим да је цела поставка и реализација у вези са пројектом „Настанак“ најобичнија глупост. Рецимо, унутар астероида све буја од живота и биљака, иако сунца нема. И не може да га буде. 🙂

Едукативни моменат: Спокова логика налаже да је добробит већине испред добробити мањине или појединца. И сходно томе се и владао и жртвовао. Ми нећемо ићи тако далеко, али свакако је похвално када појединац допринесе заједници, па таман то за њега било и напорно, односно тешко на било који начин.

Оцена наставника:

4(на три)

Original Cinema Quad Poster - Movie Film Posters

Врсте (Species 1995) је научно фантастични филм чија радња почиње у тајној научној лабораторији, из које бежи девојчица Мишел Вилијамс, а коју су намеравали да убију. Испоставило се да је девојчица производ експеримента укрштања ванземаљске и хумане ДНК и да је њен развој фасцинантно брз. Још док се возила возом до Лос Анђелеса (као слепи путник), одрасла је у прелепу девојку Наташу Хенстриџ. Но, колико лепа, толико је и опасна, те је почела да убија људе које среће. За њом је кренуо стручни тим, предвођен Беном Кингслијем (који је и одговоран за пројекат укрштања ванземаљске и људске врсте), са задатком да је елиминише, па тако и претњу коју она представља по цео људски род.

Критички осврт: Прича је добра и без већих грешака, радња је одржива и глумци су урадили свој посао како треба. Специјални ефекти нису богзна шта, али све у свему, утисак је сасвим у реду. Једини проблем који ја видим код овог филма је што је потпуно комерцијализован (што се и испоставило гледајући зараду коју је имао), па тако није изостављен готово ниједан део који је довољно атрактиван публици, али по систему – од свега по мало. Па тако, присутно је мало голотиње, мало секса, мало романтике, мало јурцања колима, мало страве (са све оним наглим препадањима уз адекватне звучне ефекте и мачке (веверице у ствари) које искачу у одсутним тренуцима), мало више насиља, мало на „Створа“ налик ванземаљаца, мало мудрих надигравања и мало умних речи на самом крају. 🙂

Едукативни моменат: Људска потреба за напредовањем је несумњива. У филму, то се остварило кроз укрштање нашег са геномом ванземаљаца. И научници су то урадили, мада су проузроковали низ проблема. Испоставило се да оно што су они сматрали напретком, постало је веома опасно, чак погубно. И сваки напредак у науци или било којој другој сфери људског живота може имати и такав резултат. Ипак, то није разлог да не напредујемо, а због бољитка који нам много може донети.

Оцена наставника:

4(ипак не пет)

0796 (Small)Вукови (Wolves 2014) је канадски филм о вукодлацима. Централна личност је Лукас Тил, спортска звезда своје средње школе, који почиње да пролази кроз неуобичајене промене. То кулминира када је напао своју девојку Кејтин Либ, те се преобразио у вукодлака. У неко доба ноћи пробудио се у својој кући, схвативши да су му родитељи искасапљени. Верујући да је он то учинио, Лукас бежи бесциљно, све док не упозна Џона Пајпера Фергусона, а који га је упутио у градић где живе људи попут њих двојице. Такође га је упозорио да му се неће допасти то што ће тамо пронаћи. И тако је и било и млађани Лукас сазнаје ствари које му потпуно мењају ионако већ уздрман живот.

Критички осврт: Па да, то је то: филм о вукодлацима. Сасвим просечна прича какву бисте очекивали на ту тему, без иоле оригиналних момената. Момак на тежи начин сазнаје да је вукодлак, враћа се коренима, упознаје девојку својих снова која је у невољи и коју ваља избавити из ње (невоље), бори се са опаким чопором, а он је тако чистокрван, док ови други нису, а ту је и вечито питање – да ли је то што је вукодлак дар или проклетство… Све је већ испричано у литератури, попут оне из које се момак информисао о свом проблему (а и та претрага литературе је већ виђена у другим филмовима). У свој тој неоригиналности, има и копирања бољих остварења, па сцена када Мерит Патерсон јурца са Лукасом и показује му дражи живота вукодлака (јер су им чула толико изоштрена и уживају у природи више него други људи) неодољиво подсећа на серију са Дизнијевог канала „Вучја крв“. Пошто режисер Дејвид Хејтер у самој радњи није направио икакву интригу, морао је да је направи у односу између ликова, али то је извео прилично трапаво.

И то се види кроз (не и једини) проблематични лик у филму, кога тумачи Џејсон Момоа, а који је час сулуди убица канибал, час несрећни емотивни љубавник, час силоватељ, час праведник, час мученик… У настојању да направи што је могуће више преврата у што мање последњих минута филма, режисер Дејвид варирао је толико лик Џејсона да га је учинио у тој мери комплексним, да више није био конзистентан. Невоља је у томе што је Џејсонов лик главни антагонист, а због свега наведеног није претерано убедљив.

Сцене су добро снимане, посебно борба, мада је помало нејасно зашто је у последој борби Џејсон помирљиво дозволио да његове људе и њега Стивен Макхети сасвим смирено пушком скида једног по једног као глинене голубове. Но, то је мањи проблем у филму. Много већи су ликови који нису доследни својим карактерима, као што већ написах, и њихови крајње нејасни мотиви.

Едукативни моменат: Џејсон је желео да себи обезбеди мушко потомство, као завештање. Испоставило се да се управо жељено потомство окренуло против њега, а због лоших дела које је чинио. Није много важно какво завештање остављамо иза себе, већ колико је оно добро за генерације које долазе.

Оцена наставника:

3(минус)

maxresdefault (Small)Уздигнуће пакла: Откровење (Hellraiser: Revelations 2009) је девети наставак саге о демонима познатим као Кенобити. На почетку филма двојица другара одлазе у Мексико како би се тамо дивље провели. И тамо је на њих наишао чудак који им је поклонио коцку, чија је моћ да пружи ултимативно задовољство садомазохизма. Момци су након тог догађаја нестали, а њихове породице добиле су ствари које су остале за њима, укључујући и коцку и видео камеру са снимљеним секвенцама њиховог боравка тамо. Међутим, када су се, након годину дана, обе породице окупиле на заједничкој вечери, Ник Еверсмен, један од момака, неочекивано се појавио. И та ноћ за све присутне претворила се у ноћну мору.

Критички осврт: Глума је спорадично лоша јер нису оманули баш сви глумци (додуше, и нема их много). Ово је први филм где Дуглас Бредли није глумио главног Кенобита и нови глумац Стефен Смит Колинс није ми се допао. Верујем да је Дуг дао један такав печат овом лику (а и глумио га је у осам филмова) да је замена постала, практично, немогућа. Но, могућа или не, тек Стефен није био на висини задатка. Додуше, ни сам задатак није био на висини.

Радња се некако котрљала, али је суштински нема. Тај недостатак неког доброг и занимљивог дешавања, режисер Гери Џ. Тјуниклиф (који је познатији као шминкер управо специјализован за хорор филмове, па и за овај) покушао је да надомести шокантним дешавањима, као што је љубакање (филмских) брата и сестре Ника Еверсмена и Трејси Феирвеј. Дијалози су, најблаже речено, небулозни. Као и цео филм, који је најслабији наставак од свих.

Едукативни моменат: Ник је радио оно што му је његов пријатељ тражио, па чак је и убијао за њега. На крају је одбио да испуњава његове захтеве и трагично је завршио. Поводљивост је особина која доводи до трагичних последица, свакако не увек овако екстремних, али, свеједно, лоших. Треба мислити својом главом и важно је и рећи – не, али одмах на почетку.

Оцена наставника:

1(апсолутно)

The-One (Small)Једини (The One 2001) је научна фантастика и акција са борилачким вештинама. Прича полази од претпоставке да живимо у мултиуниверзуму кога сачињава много димензија. Те димензије су сличне и у њима живе исти људи, али другачијим начином живота. Џет Ли, бивши агент за мултиверзум, схватио је да ће стећи невероватне моћи ако побије све своје двојнике у другим димензијама. Остао му је још само један, и он успева да оде у димензију где је он и покушава да га убије. Међутим, друга два агента Делрој Линдо и Џејсон Стејтам покушавају да га спрече у тој намери.

Критички осврт: Прелепа тип-топ сређена девојка (у овом случају Карла Гуџино) која спасава негативца, виђена је у многим филмовима. Сцене борбе виђене су у „Матриксу“, мада су овде за пар нијанси слабије. Добро је изведено када Џет Ли успева да савлада и лисицама зароби своје колеге у болници. И идеја филма виђена је у „Горштаку“, само што је овде модификована и не могу да кажем да ми се не допада, као и сам филм који је динамична, добра акција.

Ипак, филм није ништа специјално, а и има неких мањкавости. Глумци су некако преглумљавали, посебно Џејсон Стејтам, а крај је потпуно набуџен. И има и нелогичности. Рецимо, Џејсон је препознао да је прави Џет онај који има отисак бурме на прсту, а прилично сам сигуран да није био присутан у сцени када ју је скидао. Како је могао да зна? Па, не знам, али знам да ништа нисте пропустили ако не погледате овај филм, али ако га погледате, неће вам бити досадно. 🙂

Едукативни моменат: Овај филм почива на закону о очувању енергије (јер када један двојник умре, његова животна енергија се распоређује другима у другим димензијама), који каже да се енергија не може уништити, већ да прелази из облика у облик. Не знам да ли је заиста примењив на паралелне светове, али на екосистеме свакако јесте. 🙂 Сунчева енергија прелази у хемијску (односно у храну), процесом фотосинтезе, а дисањем (односно сагоревањем хране) трансформише се у механичку и топлотну. Ако ово знамо, нећемо стећи супермоћи као Џет Ли, али ћемо бити паметнији. 🙂

Оцена наставника:

3(осредња, као и филм што је)

the-woman-in-black-uk-dvd-art (Small)Жена у црном (The Woman in Black 2012) је британски хорор, чија је радња смештена крајем 19. века и у коме главну улогу тумачи Данијел Радклиф. Он је удовац са сином, запослен у лондонској правној фирми. Добио је задатак да оде у варошицу Критин Гифорд, а како би уредио продају куће преминуле жене, те пронашао сва релевантна документа, која је она за собом оставила. Тамо наилази на негостољубиве мештане, са изузетком богатог Кијарана Хајндса. Данијел одлази у кућу коју треба да прода, али тамо затиче оно чему се није надао – утвару жене чија је кућа била. То покреће ланац трагичних догађаја у варошици, а каквих је било и у прошлости. Међутим, Данијел је уверен да може да их заустави, што му је и у личном интересу јер све указује да је и његов син у смртној опасности.

Критички осврт: Филм нимало није динамичан, али је напросто таква тема. Уз то, било је потребно дочарати депресивну атмосферу, у чему се и успело. Британци су махери за то, ваљда и зато што им је такав сензибилитет.

Радња је базирана на роману Сузан Хил, мада има и шмек Едгара Алана Поа (рекао бих да има сличности са „Падом куће Ашерових“), иако је радња смештена готово пола века након смрти овог писца. Филм се води као хорор, али није класично страшан, већ је више онако језив. Реално, нема ту ничег новог што већ нисте видели у другим сличним филмовима – сујеверни и непријатељски настројени мештани, момак који проводи ноћ сам у запоседнутој кући, језиве приказе које излазе из креветског чаршава итд. Међутим, радња јесте добра, као и глума. Крај је добро осмишљен, али има ману. Воз би стао, не би само прошао, што због несреће, што због тога јер му је ту иначе станица. 🙂

Едукативни моменат: Иако се Данијел значајно намучио да би задовољио Жену у црном и иако је мислио да је то довољно, није било. Напросто, оно што је довољно добро за нас, не мора да буде и за друге.

Оцена наставника:

5(слабашна)

Scorchtrials-poster (Small)Тркач кроз лавиринт: Усуд згаришта (Maze Runner: The Scorch Trials 2015) је други део саге о авантурама момка који је трчао кроз лавиринт (Дилану О’Брајену) у постапокалиптичном друштву. Када су, наводно, спашени из лавиринта, Дилан и његови другари одведени су у базу, одакле су их изводили групу по групу и премештали на друго место. Међутим, момак из базе Џејкоб Лофленд показао је Дилану нека необична дешавања у бази, довољно да овај посумња да нешто није у реду. И испоставило се да није у реду и да им људи из базе не желе добро, те су морали да побегну. Међутим, напољу су их тек чекала искушења – немилосрдна пустиња и застрашујући зомбији. Једини спас им је био покрет отпора, за чије постојање је Дилан чуо док је боравио у бази.

Критички осврт: И оно мало радње што филм има (јер се већи део филма вијају преко пустиње и опустошених градова, да ли са зомбијима (Махнитим) или са научницима (Опаким)), преузето је из других филмова. Дакле, тренд из претходног наставка и овде је присутан, те и овај филм изгледа као компилација других (и бољих) остварења. Рецимо, избор младих у уточишту који су одабрани за нешто лепо (а у ствари страшно) потпуно подсећа на „Острво“, град у који су момци доспели разрушен је на исти начин као и Чикаго у „Различитој“, а сцена када је Роза Салазар на прозору чије стакло пуца изнад провалије, виђена је у неколико филмова који се баве катастрофама, као што је „Дан после сутра“. Ипак, није да баш нема оригиналних момената. Зомбији су овај пут пустили некакво корење, мада то даље није разрађено, па тако ни објашњено.

Иако је глума солидна, а акционе сцене пристојне и довољно хаотичне да прикажу општи метеж, промакла ми је идеја овог филма, а о смислу зашто је уопште направљен лавиринт у првом делу да не говорим.

И да додам – фасцинантно је како Дилан О’Брајен може да зине, а да му се, при томе, нити један зуб не види!

Едукативни моменат: На крају филма Дилан више није хтео да бежи, већ да се суочи са Опакима јер му је постало јасно да они никад неће престати са својим неделима. И то је прави начин решавања проблема. Не треба бежати од њих, већ се са њима суочити.

Оцена наставника:

2(на један)

the-pagemaster (Small)Господар страница (The Pagemaster 1994) је комбинација играног филма и цртаћа. Дечак који се свега плаши Маколи Калкин кренуо је својим екстра обезбеђеним бициклом до радње да купи материјал за кућицу на дрвету, коју му је правио његов отац Ед Бегли Млађи. Успут га је изненадило невреме, па се склонио у библиотеку. С обзиром да је био мокар, киша, која се сливала са њега, оквасила је под и Маколи се оклизнуо и пао. Услед пада се онесвестио, те је уснио да је у свету цртаћа. Тамо му је Господар страница, иначе чаробњак, рекао да ће се наново вратити у реалан свет ако се суочи са три теста – хорором, авантуром и фантазијом.

Критички осврт: Ово је један наиван, дечји филм, солидно анимиран и са допадљивом причом, која представља микс прича из разних књига, па је можда малко и конфузна. И можда је могла да се исприча и другачије, али јој и овако ништа не фали, напротив. Што се мене тиче, могу само да похвалим филм и добру поруку коју шаље.

Едукативни моменат: Неке од најлепших авантура које свако проживи као дете, проживео је уз неку књигу. И више од самог доживљаја; уз књиге из детињства, што каже Господар страница, машта може да се укорени и да порасте до неслућених висина. Децо, само читајте. 🙂

Оцена наставника:

5(сјајна)