Лако Је Критиковати 70

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Clown-poster (Small)

Кловн (Clown 2014) је хорор који не препоручујем људима који пате од коулрофобије. 🙂 Енди Поуерс је агент за некретнине. Пошто је аниматор отказао свој наступ кловна за рођендан Ендијевог сина, Енди је морао да смисли начин како ће ту потешкоћу да реши. Пошто је био на послу, односно у кући коју је требало да прода, претражио је подрум како би пронашао погодан материјал да сачини костим и да кловн буде он. Срећа му се осмехнула и пронашао је комплетан костим кловна. Рођендан је успео, али се Енди суочио са новим проблемом: више није могао да скине костим са себе.

Критички осврт: Идеја је океј и реализација није скроз лоша, мада има нелогичних момената (мало дете само у кући до касно у ноћ, полиције нема где треба, али јури жену у колима са девојчицом (сцена је таква да сви родитељи одлазе кућама са својом децом), Енди исече руку тако да је пререзао вене и његова жена Лаура Ален не одреагује на то, а он је, при томе, крварење зауставио тоалет папиром итд) и има општих места.

Метаморфозе људи у демоне нису нова ствар у хорор филмовима, па макар биле и постепене, као у овом случају. Међутим, прича која тај преображај прати јесте релативно иновативна и прилично занимљива. Филм је и динамичан и довољно страшан, као и Ендијева маска. Можда је онај рог на глави, ипак, био вишак. 🙂 Највише су ми се допали ликови, чији су карактери врло животни и све време се „клацкају“ на ивици моралног и исправног. Лаура је и жена која ће увек наћи оправдање за свог агресивног мужа и то јесте део „хорор филма“ који се дешава и у реалном животу многих породица. Све је то дало приличну дубину овом филму и некако га „подигло“ у односу на друга „само бежи и вришти“ остварења.

Едукативни моменат: На неки начин овај филм испитује и границе докле бисте ишли за особу коју волите. Лаура се нашла у зачараном кругу све док је син није отрезнио речима да чудовишни кловн више није његов отац. Другим речима, ако нека особа захтева да радите за њу нешто што није исправно, то није особа која вас воли.

Оцена наставника:

4(прилично бледа)

UryGe (Small)Подземни свет: Буђење (Underworld: Awakening 2012) је четврти у низу филмова из саге о рату између вампира и вукодлака. Људи су постали свесни да ова бића постоје и почели су истребљење. Рат је био свеопшти и бесмртници су схватили да ће га изгубити. Вампирица Кејт Бејкинсејл и њен љубавник хибрид (полувампир, полувукодлак) Скот Спидман припремали су се да побегну бродом, али су их војне снаге онемогућиле. Кејт се буди у лабораторији и схвата да се ситуација променила. Рат против људи је завршен, али опасност тиме није престала.

Критички осврт: Овај наставак је у односу на претходна три преслаб. Идеја је, практично, иста као и у првом делу, само је у питању варијација на тему. Дакле, филм није донео ништа ново, а није донео ни причу вредну гледања. Заправо, радња је у потпуном хаосу и при томе нема никаквог смисла. Научници желе девојчицу хибрида Индију Ајсли по сваку цену, иако имају њеног оца Скота и све што су хтели са њом, могли су да ураде и са њим. Нејасно је и за шта им је била потребна Кејт, а још је мање јасно како су знали да су Кејт и Индија телепатски повезане, када је Кејт била у коми све те године. Уосталом, према самом филму, Индија се телепатски повезала са Скотом тек када се овај пробудио. Даље, када се Кејт ослободила, по лабораторијама се борила са људима. Касније се испоставило да су сви запослени махом вукодлаци и има смисла да буду, али то онда нема смисла у поређењу са тим сценама Кејтиног бега.

Не само да радња не трпи логику, већ је и потпуно предвидљива. Дијалози су безвезни и повремено бесмислени, чему нису много помогле ни „велике речи“. Све у свему, овог наставка није требало да буде јер једино што га продаје је акција, која је, па, обична. Ништа спектакуларно и са заиста много убистава и мртвих, можда чак и више него у најкрвавијем наставку „Рамба“. А колико год да их је, то није довољно. 🙂

Едукативни моменат: Чарлс Данс је вођа вампира који је дао вукодлацима оно што су желели (како би заштитио своје људе), док је његов син Тео Џејмс желео да пружи отпор тим истим вукодлацима. Тешко је рећи ко је ту био у праву и да ли је отпор или попустљивост прави одговор јер све зависи од ситуације до ситуације. Међуљудске интеракције су компликоване, а животне околности разноврсне, тако да ту правог савета нема. Ми, свакако, треба да се трудимо да урадимо исправно, ма шта год то значило.

Оцена наставника:

1(дефинитивно јер више од овога не може)

CorpseBride (Small)Мртва невеста (Corpse Bride 2005) је британско-амерички цртани филм. Радња се дешава у Викторијанском добу и почиње најавом венчања између девојке Викторије, племићке крви, и момка Виктора, сина продавца рибе. Викторијини родитељи пристали су невољно да удају кћерку за момка без титуле, пошто су остали без новца. Проба венчања није прошла најбоље због Викторове неспретности и он је, очајан, отишао у шуму како би вежбао свадбени завет. И први пут када га је изговорио како треба, прстен је ставио на замишљени прст. Њему се чинило да је то гранчица дрвета, а заправо је био скелет шаке мртве девојке. И она је пристала да се уда за њега, те га је одвела у подземни град мртвих. Виктор је пробао да се спасе из ове мучне ситуације, тим пре што је желео да ожени Викторију, а не мртву девојку. Међутим, то није тако једноставно.

Критички осврт: Овај цртаћ веома је сличан ранијем цртаћу истог режисера Тима Бертона: „Ноћна мора пре Божића“ и по мотиву (све се дешава у свету мртвих) и по анимацији. Изгледа да Тим воли да прави мрачне цртаће и то ради поприлично успешно. Овај цртаћ је мрачан и по бојама јер су коришћене углавном плава и сива, а како би се дочарао свет живахних мртваца. И добро је дочаран тај свет, врцаво и занимљиво.

Сама прича није претерано богата, да тако кажем, али јесте лепа и заиста тужна. Она говори о љубави на један једноставан начин, а опет компликован. Такође, прича говори о моралу, осећају за исправно и прави тешке дилеме, а шаље заиста лепе поруке. Солидно добро је испричана, са тек пар недоследности. Рецимо, мртва невеста је свог драгог зграбила на мосту који води у град и виђени су заједно. Касније се испоставило да улазак у свет живих захтева посебну магију мудрог костура, а млада се понашала као да дуго до тада није видела Месец и лептира, као да сцене на мосту није ни било. Но, опростиво је. 🙂

Едукативни моменат: Иако је несрећна мртва невеста желела да поврати своје снове, као и живот за којим је жудела, неке ствари, напросто, не могу да се врате. И то морамо да прихватимо, а овај цртаћ нас, на један весели или можда више луцидан начин, учи и како да то учинимо.

Оцена наставника:

4(са *)

the-smurfs-poster (Small)Штрумпфови 2 (The Smurfs 2 2011) је други наставак играног филма из 2011. Зли чаробњак Гаргамел (глуми га Ханк Азарија) сада станује у реалном свету, конкретно Паризу, где забавља бројне обожаваоце својим чаролијама. То за њега, ипак, није довољно. Он жели да влада светом људи, а то може само ако дође до тајне формуле која чини да Штрумпфови буду плави. Он зна да Штрумпфета зна састав те формуле, па шаље другу Штрумпфету коју је направио (и која није плава), а како би отела своју сестру из села Штрумпфова. Зато отвара портал до села Штрумпфова и његова креација је заиста успешно обавила мисију. Проблем за чаробњака је што отета Штрумпфета неће да ода тајну, а и Велики Штрумпф са још три Штрумпфа на путу је да је спасе. Уз то, они имају савезнике у свету људи, а то је Нил Патрик Харис и његова породица.

Критички осврт: Свакако нисам објективан према омиљеном цртаћу из детињства (да, ја сам био од оних који је скупљао и сличице и све што је имало штрумпфове по себи), али ми се филм допао. Иако је радња потпуно класична и није више од пуког понављања првог наставка и цртаћа у коме је створена Штрумпфета, опет је допадљива. Допадљива је и музика, а анимација и специјални ефекти су више од допадљивог.

Постоји покушај у филму да се направи нека дубина и да се да прави смисао и значај породици, али је то урађено превише инфантилно, па и мало префорсирано и неспретно. Аутори филма су се, највероватније, руководили тиме да праве дечји филм, али ја, лично, никада не бих потцењивао децу. И избацио бих претерано патетичне делове. 🙂

Едукативни моменат: Лепо каже Велики Штрумпф: није важно одакле потичеш, већ је важно шта одабереш да будеш. Заиста је мудар тај мајушни, плави старкеља. 🙂

Оцена наставника:

3(мада сам желео да поклоним четворку)

trismurfs (Small)Штрумпфови: Изгубљено село (Smurfs: The Lost Village 2017) је цртани филм који нема везе са претходним филмом. Штрумпфета је несрећна јер не може да пронађе ниједну област која би је карактерисала. Наиме, нико у селу малих плавих људи није знао шта је она, док су сви остали имали по неку карактеристику која их је издвајала. Како би је орасположили, Кефало, Грубер и Трапавко су је позвали на сноубординг, али без снега и по гранама дрвећа. Тада је она открила да постоје и Штрумпфови за које нико није знао, а који се налазе у Забрањеној шуми, иза великог зида на који је набасала. Нажалост, Гаргамел је сазнао за ово њено откриће и одлучио да пронађе село тих других Штрумпфова. Зато је Штрумпфета одлучила да се оглуши о забрану Великог Штрумпфа и да оде у Забрањену шуму како би те Штрумпфове упозорила на опасност која им се спрема. У авантури су јој се придружила и тројица пријатеља са „дрвобординга“.

Критички осврт: И у овом цртаћу мотив је исти као у претходном филму; Штрумпфетин недостатак идентитета због порекла таквог какво је. Као да је неко задао исту тему различитим ауторима и сада су они направили две варијанте. И морам написати да је ова варијанта успешнија. Радња је и даље класична и предвидљива, али је богатија. Има некакву мистерију или интригу, а довољно је добро обрађена да држи пажњу све време. Уз то, има и акције много више и значајно је маштовитија. Хумор је ту негде као и у претходном филму, но све у свему, ово је један пристојан цртаћ о Штрумпфовима. Онакав какав треба да буде.

Едукативни моменат: Сваког Штрумпфа је нешто дефинисало; нека особина, посао који обавља или већ нешто треће. Штрумпфета је имала проблем што није могла да издвоји једну особину која ће је описати. На крају се испоставило да је она много тога. Неко ће се пронаћи у једном послу и биће сјајан у томе, али ће се неко пронаћи у више области. И једни и други су сасвим у реду; први нису уских погледа, а други нису површни. Само раде оно што им „лежи“.

Оцена наставника:

4(овде сам већ могао да поклоним мирне душе)

ted_ver_xlg (Small)Тед (Ted 2012) је филм о дечаку који није имао ниједног пријатеља. Зато су му родитељи купили једног – плишаног меду. Нови пријатељ му се толико допао, да је пожелео да оживи, што се и десило. Живи плишани меда био је медијска атракција једно време, а онда се живот вратио у колотечину. Дечак је одрастао (и као одраслог глуми га Марк Волберг), а и меда са њим. Њих двојица су и даље пријатељи и уживају у лудоријама, али се све мења када Маркова веза са Милом Кунис постане озбиљна и почне да захтева промену животног стила.

Критички осврт: Хумор је веома виспрен с једне стране, а веома политички некоректан са друге. Иако би требало да осудим такав хумор, баш зато што се очекује да и сам будем политички коректан, напросто не могу јер је урађен заиста добро. Режисер (и сценариста) Сет Макфарлан „купио“ ме је разговором који су водили Марк и његов меда за столом док је трајала журка. Реалне потребе за тим разговором у тој сцени није било и овде је било битно само приказати тај скеч. И њиме је све речено и све решено у корист Сетове храбрости да пласира такав хумор. Углавном, не знам да ли ће се сваком допасти и да ли ће свакоме бити смешан, али мени јесте био забаван. Као и цео филм, који ми се допао јер има јаку симболику и у којем сваки мушкарац може да се препозна. Највише, наравно, у лику главног глумца. Тед је, ту сумње нема, магична манифестација тешкоћа у сазревању (преласку из периода дечака), али осмишљена прилично оригинално и веома живописно.

Сама прича је чиста класика, са ликовима који су углавном стереотипи, па је ту богати и снобовски Марков ривал Џоел Макхејл, који је потпуно „шупаљ“, психопата који заводљиво игра уз ТВ Ђовани Рибизи и његов чудни, прекомерно гојазни син Един Минкс, као и љубоморне Милине колегинице, а и (вероватно) потајно заљубљена дружељубива Маркова колегиница Лора Вандервут. Ипак, и таква, прича је добро испричана и динамична, мада са не баш претерано узбудљивим акционим делом (када се Ђовани и Марк јуре колима). Тај део је трајао релативно кратко и није битно пореметио жанр који доминира, а и сва та акција је била више у служби неке друге приче.

И да, патетика је смањена на минимум, што заиста поздрављам. Овај филм се, по готово свему, значајно издваја у мору романтичних комедија (под условом да, уопште, припада том поджанру).

Едукативни моменат: Марк је много пута покушавао да се промени зарад Милине љубави. И заиста је имао јаку вољу, али у томе никако није успевао. Главни разлог је тај што никако није могао да прихвати одговорност за своје поступке. А то је предуслов за стицање зрелости.

Оцена наставника:

4(иде на пет)

back_to_the_future_verПовратак у будућност (Back to the Future 1985) је СФ који је прославио тада младу звезду Мајкла Џеј Фокса. Он је момак кога школа не занима претерано, али је добар пријатељ са знатно старијим и видно ћакнутим научником Кристофером Лојдом. Најновији изум овог откаченог научника је времеплов. Направио га је у колима веома модерног изгледа и одлучио је да истражи будућност. Но, на самој проби, десио се инцидент; терористи из Либана убили су професора јер им је преваром узео плутонијум (потребан за покретање времеплова). У метежу који је настао, Мајкл је морао да побегне од агресивних терориста и то управо у времеплову. Завршио је у времену тридесет година пре свог времена, баш када су његов отац Криспин Главер и мајка Леа Томпсон били млади.

Критички осврт: Нема ту много шта да се каже, филм је класик СФ-а. Има занимљиву и оригиналну идеју, добру причу и хумор, а и неодољиви шмек осамдесетих. Све ми се свиђа.

Едукативни моменат: Једна лекција из историје Мајклове варошице спасила га је и омогућила да се врати у своје време. Када је активисткиња желела да му је исприча, није га занимало. Наравно, нас не може да занима све, али понекад треба дати шансу и саслушати. Можда нам се допадне, а и ко зна када ће нам неко знање затребати.

Оцена наставника:

5(наравно, шта друго)

back-to-the-future-part-ll (Small)Повратак у будућност II део (Back to the Future Part II 1989) је, очигледно, наставак претходног филма. Овај пут, научник Кристофер Лојд одвео је Мајкла Џеј Фокса и његову девојку Елизабет Шу у будућност. Наиме, њиховом сину била је потребна помоћ. Мајкл је успео да му помогне, али оно на шта нису рачунали је да ће им времеплов украсти Том Вилсон, који познаје Мајкла и њихову породицу, а успео је да сазна и за постојање ове СФ машине. Он је променио прошлост, тако да, када су се Мајкл и Кристофер вратили у своје време, више ништа није било исто.

Критички осврт: Овај део је, чак можда, и узбудљивији од првог. Марфијеви закони обилато су коришћени и све што је могло да пође наопако, пошло је. Резултат је авантура и акција којима краја нема. У ствари, има, али је тај крај мало трапаво одрађен да би се прича увела у нов наставак. Но, замерки немам. Филм је, баш као и претходни део, сјајан.

Едукативни моменат: Кристофер је стално упозоравао Мајкла да буде опрезан шта ради јер ће свака његова активност да измени след догађаја. Ми не можемо да путујемо кроз време као они, али истина је да и ми нашим активностима мењамо догађаје. Тога треба да будемо свесни, посебно да не бисмо радили нешто што може да изазове и оне лоше догађаје.

Оцена наставника:

5(као и претходна)

moking (Small)Краљ мајмуна (西遊記之大鬧天宮 2014) је кинески филм који приказује једну легенду о необичном мајмуну златног крзна. Прича почиње ратом између божанстава са неба и демона. Демони су изгубили, али су руинирали небеску палату. Зато је божица Чжан Цзилин обновила палату претворивши своје тело у кристале. Један кристал је пао на земљу и у њему се родио мајмунчић. Он је одрастао (глуми га Дони Јен) и његово образовање преузео је учитељ кога је ангажовала богиња милости Кели Чен. Међутим, за мајмуна је заинтересован и краљ демона Арон Квок јер у њему види шансу за нови окршај и овог пута и победу над небесима.

Критички осврт: Кинезима је фотографија веома важна у филму и чак и они делови који су видно нацртани, лепо су нацртани (што не значи и да су добро анимирани).

Колико сам схватио, нема код Кинеза премишљања, договарања, одуговлачења или пренемагања било какве врсте. Нема ни упознавања, ако ћемо поштено. Мајмун је видео старца у шуми, допало му се шта овај зна и одлучио је да оде са њим на курс. У следећој сцени, са леђа велике птице викао је саплеменицима како ће се брзо вратити. Радња мора да иде својим током и тачка. И логика је врло стриктна. Мајмун је у поменутој сцени држао лептира у шаци. Старац му је рекао да је мртав, на шта је мајмун упитао: „Ти ниси он. Како ти знаш да је мртав?“ Старац је мудро одговорио питањем: „Ти ниси ја. Како ти знаш да ја не знам да је он угинуо?“ То је тако мудра логика да сам морао да прекинем филм и размислим о томе. И, успут, узмем сладолед јер се уз сладолед лепше гледа филм. 🙂

Неке идеје су ми се допале, као када је богиња жртвовала себе тако што се њено тело распало у много кристала који су обновили небеску палату. Има тога још и све је занимљиво, али лако склизне и на ону другу, небулозну страну (мајмун који дише и прича под водом и скакуће и шта све не).

Моћи митских бића нису дефинисане, нити ограничене. Отприлике раде оно што је погодно за ту сцену или што, напросто, лепо изгледа у тој сцени, па лете или се трансформишу или бацају какву светлост… Мање-више раде свашта, повремено обесмишљавајући неке друге моћи. Ако већ сви могу да лете, шта ће им онда велике птице? Све то даје једну инфантилну црту или боље рећи додаје на инфантилности целог филма. Једини неинфантилни део је љубавна мелодрама Ромеа (господара демона Арона) и Јулије (богиње Џо Чен), која је прилично успела и која је најближа неком реалном животу. Све остало је, дакле, врло маштовито и врло хаотично, па и сумануто. Иако је јасно да је у питању митолошка прича и иако су њихова кошкања у ваздуху на све стране врло симпатична, ипак видно недостаје осећај за меру.

Едукативни моменат: Краљ мајмуна је разрушио целу небеску палату због своје наглости. Савладале су га емоције и то је разумљиво, али стоји да пре било каквог закључка и евентуалне акције треба испитати све околности. Реаговање „на прву лопту“ углавном није добра стратегија за било шта, а посебно не решавање спорова.

Оцена наставника:

3(има елемената и за плус, а богами и за минус)

maxresdefaultBS (Small)Крадљивци тела (Body Snatchers 1993) је трећа по реду екранизација истоименог романа Џека Финија. Крадљивци тела су, заправо, ванземаљци који се реплицирају тако што исисају садржај људског тела. Они изгледају сасвим као људи чије су тело искористили, али се понашају другачије и без емоција. Запосели су војну базу у Алабами баш у тренутку када је пристигла породица Терија Кинија. Тери је дошао у базу послом, у име Агенције за очување животне средине, како би проверио безбедност чувања хемикалија које војска користи. Ускоро ће открити да хемикалије нису опасност која вреба у овој бази.

Критички осврт: Већ на самом старту ми се није допала нарација са врло приземним „поукама“. Мислим да нарацију у филму, иначе, треба користити или ако је баш неопходно или ако је урађена са шмеком. Овде ниједно од два побројана није био случај. И како се надаље филм одвијао није ме фасцинирао. Некако ми је изгледао сувише збрзан и премало разрађен.

Глума је сва позерска, посебно двоје младих протагониста Габријеле Анвар и Билија Вирта. Најбоље, заправо, глуми клинац Рајли Марфи. Ликови су стереотипни и прозаични, а односи између њих најкласичнији могући. Рецимо, однос бунтовне тинејџерке Габријеле и њеног оца Терија већ је виђен у гомили, али гомили филмова, серија, драма, сапуница итд. Са друге стране, много је и било једноставније оставити ликове таквима јер за неку њихову разраду није ни било времена; све је подређено акцији.

Филм је прилично динамичан са много акције и много мање мистерије. И акција је сасвим солидна, мада ништа грандиозно. Можда су експлозије на крају имале за циљ да поправе утисак, али нису. Поједине сцене су ефектне, али не оне које се односе на акцију. На пример, добра је фора када је у обданишту сва деца цртају исти цртеж, осим Рајлија, па га учитељица гледа са неодобравањем. 🙂 И сцена у болници где се врши преображавање је прилично успела хорор сцена. Има и наивних момената, односно наивних реакција ликова.

Едукативни моменат: Када се отац наљутио на њу, Габријела је рекла како је попила „само“ једно пиво и закаснила „само“ пола сата. Та чаробна реч „само“ често је лош део оправдања младих (и не само младих) особа за лоше поступке. Договори се или поштују или не поштују и нема места за „само“ ово или оно. Тим пре што је „само“ веома релативно; некоме је само ако закасни пет минута, а другом пола сата. И ниједно од тога није у реду према особи која чека.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

Advertisements

Лако Је Критиковати 57

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

spacebetween (Small)Простор између нас (The Space Between Us 2017) је филм о дечаку Ејси Батерфилду, који је, стицајем несрећних околности, рођен на Марсу. Његова мајка астронаут Џенет Монтгомери кренула је са првом екипом која је требало да колонизује Марс, али оно што нико није знао је да је трудна. Умрла је на порођају, оставивши дечака чија се грађа, током одрастања, прилагодила условима друге планете. Та грађа је и отежавајућа околност да икад дође на Земљу, што он жели изнад свега. Између осталог и зато што се на тој планети налази Брит Робертсон, девојчица у коју је заљубљен.

Критички осврт: Дечаков робот подсећа на андроида из „Звезданих ратова“ (Си-3-Пи-О). Има ту још утицаја неких филмова, али је ово ипак нова прича. И актуелна. С обзиром на то да се у научним круговима све више говори о одласку на Марс, наметнуло се да се овакви филмови нађу међу модерним СФ остварењима.

Не постоји циљ ка коме се иде, као у многим другим филмовима, већ се радња базира на постулату „е, да видимо шта ће сад да се деси“. И то је у реду, под условом да се прича на крају ипак заокружи. А ова прича је сва романтична и то је највећи утисак о њој. Постоје и покушаји да буде филозофска, али су разговори превише отворени и конкретни и „мудрости“ које можемо да чујемо у њима су уопштена запажања о људској природи. Углавном, филм јесте романсиран и мелодраматичан, али пружа лепу емоцију и добру музику.

Едукативни моменат: Брит је закључила да се разлика између доброг и лошег губи када стварно желимо нешто. То је често истина, али не би требало да тако буде и боље је да нам се жеља не испуни него да учинимо нешто лоше. Дакле, циљ не оправдава средства.

Оцена наставника:

4(са *)

Свемирdb_posters_SR (Small)ски брод: Уздигнуће (Starship: Rising 2014) је футуристички филм. Дарен Џејкобс је осуђеник на смрт и он прича своју причу војника који је учествовао у свемирској бици и завери против Федерације.

Критички осврт: Читавих 15 минута од кратких исечака којекаквих дешавања диљем васионе уопште нисам могао да укачим о чему се ради. Видео сам да ту има гомила неких активности ликова, што убистава, што силовања, што разговора, што љубакања, што борби, али са нејасним међусобним везама. Но, оно што је заједничко за све активности је да су праћене изузетно лошом глумом (са много драме и са све чудним паузама након и у току сваке сцене, при којима су ликови унезверено гледали) и истим таквим специјалним ефектима. Додуше, било је много компјутерске анимације, али то није помогло.

Но, и кад сам отприлике схватио о чему се ради у филму, то није поправило утисак. Филм је очајан, развучен, досадан, са потпуно класичном радњом и уз то небулозно направљеном. Дарен је убио капетаницу свог свемирског брода и уопште нисам пропратио због чега (нити како). Тај брод се најпре насукао већ на неку планету, па се после тај исти брод наново нашао у свемиру са новим члановима посаде које су још пре срели, а где су их срели сад, уопште ми није јасно. И углавном ми је све остало нејасно; како су ликови сад овде, кад су били тамо и тако. Дијалози много не помажу у схватању целе те ситуације. Сведени су и једнолични. Понекад се дешавало и да ликови упадају једни другима у реч, тако да се нису чули сви увек. И акција је веома слаба и већ више пута виђена у нискобуџетним прастарим СФ серијама. Једино што је било узбудљиво у сценама које су замишљене да изгледају узбудљиво је – музика.

Едукативни моменат: На крају се некако испоставило да је један владар ратовао сам против себе, односно да је измислио рат како би учврстио своју апсолутистичку владавину. То делује и сулудо и научно фантастично, али треба имати на уму да ратови које поједини народи воде у свету јесу реални, али нису њихови и да су их измислиле (да тако кажем), моћне вође, како би оствариле сопствене интересе.

Оцена наставника:

1(на ништа)

bcposter (Small)10000. пре нове ере (10,000 BC 2008) је авантуристички филм чија се радња дешава у добу написаном у наслову. Припадници тадашњег племена ловаца, који живе негде на Уралу, пронашли су девојчицу плавих очију која је преостала из племена које су напали „четвороножни демони“. Духовник племена Велика Мајка протумачила је долазак ове девојчице као знак да ће у будућности племе дочекати зла судбина, али да ће их спасити будући ратник и муж те девојчице. Дечак, који се на први поглед заљубио у девојчицу, израстао је у таквог ратника (Стивена Страјта) и пошто су четвороножни демони унесрећили и одвели у робље и чланове његовог племена, па и изабраницу његовог срца, кренуо је да испуни своју (предсказану) судбину.

Критички осврт: Једна од замерки овом филму (које сам читао по туђим критикама) је што је, историјски гледано, некоректан. И то је смешно јер је мало више очигледно да то и није био циљ. Иако има шмек историјског спектакла, ово би више био приказ древне легенде, а не могу се занемарити ни паранормални елементи, почевши од видовитости Велике Мајке. Филм на почетку подсећа на „Великог Рапу“, а онда наставља у маниру „Конана“, са тим да је значајније лошије осмишљен од оба ова филма. И напокон, наставља као филм „Зулу“ из 1964. који нисам одгледао цео, али радња ми је позната. Радња у овом филму је потпуно класична, са стереотипним личностима. Ово потоње је тешко постићи, с обзиром на то да се ради о древним ликовима, али режисер Роланд Емерих је у томе, нажалост, успео.

Визуелни дојам и специјални ефекти су сјајни, а посебно ми се допада напад птица гасторниса. Нисам сигуран да су могле да раде све оно што је приказано у филму, али јесте импресивно и то су ретки узбудљиви тренуци. Покушај да причу учини импресивном је и нарација. Без обзира на поштовање према лику и делу наратора Омара Шарифа, то ипак није било потребно. Уместо да дешавања учини величанственим, заправо их је учинио инфантилним због начина нарације, префорсирано помпезног тона и због објашњавања оног што је сам филм учинио очигледним.

Највећу вредност филма видим у добрим порукама које шаље, а с обзиром на раздобље којим се бави, поручује и да неке људске вредности не застаревају никад. И пружа лепе, нежне емоције. Уз то, мотивациони говор Стивенов је прилично кратак, а ефектан, лишен америчке мелодраматике.

Едукативни моменат: Стивен није прихватио бело копље (симбол поглавице) и жену коју воли Камилу Бел јер их није заслужио, односно варао је. И то је велика врлина; одрећи се почасти уколико их нисмо заиста освојили. Не смем ни да замислим колико би свет био бољи када би то сви радили. 🙂

Оцена наставника:

4(поклоњена)

warriorgate (Small)Капија ратника (勇士之門 2016) је француско-кинески филм. Ураја Шелтон је момак који ради код Франсиса Нга, који му је поклонио старињски ћуп. Испоставило се да је тај предмет портал који води у стару и фантастичну Кину.

Критички осврт: Овај филм као да су правили Американци јер је препознатљиво њихово истрајавање да им је главни протагониста лепушкасти момак кога малтретирају вршњаци у школи. И остатак филма већ је виђен много пута у америчким лимунадама и сасвим предвидљив. У ствари, свака сцена је предвидљива. Не знам како им није било досадно да снимају филм који је снимљен толико пута до сада. Мени је свакако било досадно док сам гледао. Мада, морам да признам да неке цаке нису лоше, као када је Марк Чао објашњавао Ураји како ће изгледати његова мисија.

Но, све остало је потпуно лоше. Акције има тек толико да се каже да ју је било и некако су те борбе урађене само због тога што се подразумева да их један такав филм има. Последња борба између Ураје и Дејва Батисте је потпуно разочаравајућа. Дакле, акција је урађена про форме, а имао сам утисак да је тако урађена и фантазија, авантура и љубавна прича. Сваки тај жанр је „загребан“, али нити један задовољавајуће одрађен и свака прича која се успут дешава остала је да виси у ваздуху, без икаквог објашњења и, што је важније, сврхе.

Дијалози су напорни, крцати патетиком и „мудростима“ које сте имали прилике да чујете много пута у сличним филмовима и које су, сада већ, скроз излизане.

Едукативни моменат: Марк је морао да научи да је некада боље бити флексибилан. Правила су важна и треба их се придржавати, али слепи след правила ипак је екстрем.

Оцена наставника:

2(реална, али се креће се ка три)

A-Clockwork-Orange (Small)Паклена поморанџа (A Clockwork Orange 1971) је филм Стенлија Кјубрика рађен према роману Ентонија БарџесаМалколм Макдауел је млади деликвент, који током ноћи, забаве ради, туче старе људе и силује жене. Једне вечери је отишао предалеко и убио Миријам Карлин, у чију је кућу упао. Другови из банде су га препустили полицији, тако да је ухваћен и осуђен на 14 година затвора. Међутим, владајућа политичка партија желела је да испроба нови програм за преобраћање окорелих криминалаца и Малколм је видео своју шансу да раније изађе са робије. Зато се пријавио на програм. Оно што није очекивао је да га је програм заиста променио.

Критички осврт: Тешко да је остао било који сегмент друштва који Стенли није „закачио“. Рецимо, његово исмевање хришћанства налик је на пајтоновско, али је у филму фокус пре свега на друштвеним нормама. И њих такође исмева (при томе користи веома виспрен, бритак хумор) и имам осећај да се режисер јако добро забављао током снимања (у једном тренукту Малколм стоји крај плоче која је очигледна реклама Стенлијевог претходног филма „Одисеја у свемиру“), а заиста је дао све од себе да шокира публику на сваки начин. И, колико знам, у томе је и успео. Међутим, успех филма, пре свега, видим у доброј процени лоших сегмената друштва и после четрдесет година актуелној, што кроз дијалоге, што кроз поступке својих ликова. И, наравно, у маестрално испричаној причи, у којој је и нарација добро уклопљена (што је ретко) и која изазива мешавину осећања. Дефинитивно је допринео харизматични Малколм, који је од садистичког хулигана лако прешао у улогу жртве са којом морате да саосећате.

Занимљиво је како је Стенли видео будућност носача звука, па је то, у ствари, мини верзија касетофонске касете. Никада тако нешто није заживело (макар не у широј употреби) јер су касете заменили флопи, па онда и компакт дискови, што у то време Стенли није могао да зна. Баш као што није погодио моду будућности, али дизајн предмета виђен у овом филму видео сам и у другим СФ остварењима. Да ли је овај филм био узор, не знам, баш као што не знам ни да ли је банда којој је Малколм припадао била инспирација за касније „Ратнике подземља“, али сличности су више него очигледне.

Едукативни моменат: Једна од поенти овог филма је да добро дело није оно које учинимо због страха од казне, већ оно које желимо да учинимо, односно које је последица нашег слободног избора.

Оцена наставника:

5(без сумње)

matrixreloaded (Small)Матрикс: Обновљен (The Matrix Reloaded 2003) је други део филма „Матрикс“. Последње уточиште људи у футуристичком свету, којим владају машине, град Зион, угрожен је јер су машине почеле да копају пут ка њему. Међу људима преовладала су два супротстављена мишљења. Капетан једног од ратних бродова Лоренс Фишберн је заговорник тога да се послуша пророчанство мистериозне Глорије Фостер, а командант Хари Џ. Леникс верује да све снаге треба усмерити на одбрану града. Лоренсова нада је Нео, односно Кијану Ривс, који од пророчнице Глорије сазнаје да мора да пронађе Кључара, а онда и Архитекту. Иако му је јасна права Глоријина природа, одлучује да јој верује и чак три капетана усмеравају своје снаге да он испуни свој задатак.

Критички осврт: Можда је Лоренс више причао и држао мотивационе говоре но што то добра мера налаже, а тзв. Архитекта је био сувише брз и компликован. Верујем да бих мање-више сваком дијалогу могао да нађем ману. Дијалози у овом филму, свакако, нису јача страна, али акција јесте. Филм је ултраузбудљив и то без обзира што сцене трају веома дуго. Само јурцање колима по аутопуту траје готово петнаест минута.

Ипак, ваљда зато што је у питању средишњи део саге, све је изгледало као припрема за праву ствар. Тако да овај део нема ни прави почетак, а још мање закључак, па је најслабија прича од свих.

Едукативни моменат: Разговор између Кијана и канцелара Ентонија Зерба је занимљив и са врло јасном поруком. Разговарали су о томе ко ту кога контролише; човек машине или машине човека. Контрола је у томе, казао је Кијану, што можемо да искључимо машине ако бисмо то хтели. Истина је, узвратио је Ентони, али онда бисмо остали без електричне енергије, воде и других погодности. Можда ми и контролишемо машине, али зависимо од њих. Не ваља ако ту зависност продубимо и, на пример, не устајемо (и не одустајемо) од компјутера. Постоје лепи догађаји у животу у које машине не морају бити укључене.

Оцена наставника:

5(умањена)

matrix-r (Small)Матрикс: Револуција (The Matrix Revolutions 2003) је трећи и последњи наставак „Матрикса“. Машине су успеле да продру у подземни град људи Зион и све је изгледало да ће успети да истребе све тамошње становнике, без обзира што су ови пружили жесток отпор. Једини који може да их спасе је Кијану Ривс који је одлучио да оде на површину, где су машине и склопи договор са њима.

Критички осврт: У овом делу фокус је померен са дешавања у Матриксу на борбу између машина и људи. И уопште није испало лоше, а и аутори филма Енди и Лари Вачауски успели су да избегну монотонију, која је неминовна ма колико год да су дешавања у Матриксу атрактивна. Можда су мало претерали са канонизацијом, да је тако назовем, Кијану Ривса, али добро, сваки холивудски филм тражи неки свој део пренемагања који морамо да отрпимо.

Едукативни моменат: Ламбер Вилсон је у једном разговору рекао да тамо где неко види случајност, он види последице, а тамо где неко види шансу, он види трошак. И по томе он није једини. Свако од нас ствари види са различите стране, а веома је важно и на којој страни се налазимо. Добро би било да разумемо и ону другу страну, односно да уважимо и туђе виђење и мишљење.

Оцена наставника:

5(свакако)

the-mist (Small)Магла (The Mist 2007) је адаптација приче Стивена Кинга. Магла се спустила на америчку варошицу и са собом донела паклена створења. Група људи, заробљена у супермаркету, покушава да преживи у новонасталој ситуацији. И док једни одлучују да у маркету направе утврђење, други планирају да организују бег из магле.

Критички осврт: Веома занимљива поставка, са врло солидном продукцијом и глумом. Специјални ефекти су, такође, солидни, али у овом филму заправо су страшније људске реакције од натприродних сила које их нападају. И на томе је акценат у довољној мери да овај филм буде једнако психолошки хорор, као што је (само) хорор. У прилог овоме говори и сам крај који је дефинитивно мучан. Праћен је веома занимљивом музиком, која се никако не уклапа, а у ствари се и уклапа. Попут детаља на одећи који одудара, али ту креацију уједно и употпуњује.

Углавном, ово је више него солидан филм и ред је да се дело писца попут Стивена Кинга обради на овакав начин. Често су његова дела адаптирана кроз телевизијска и не баш превише буџетна остварења, тако да свакако поздрављам овакав један оправдани трошак. 🙂

Едукативни моменат: Марша Геј Харден је завела људе својим богобојажљивим идејама. И то није тако страшно да последице тога нису биле деструктивне и по друге људе и по њих саме. Тако функционишу секте и верски залуђеници и иако треба бити толерантан за туђа убеђења, погрешно је прихватати их без икаквог критичког премишљања.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет, свеједно)

piranhadd (Small)Пирана 3 Де-Де (Piranha 3DD 2012) је наставак истоименог филма (али са једним словом Д мање) из 2010. Овај пут праисторијске пиране населиле су језеро близу Аква парка који је направио развратни Дејвид Кохнер. Радња почиње када је пристигла његова пасторка Данијела Панабејкер, сувласник тог парка. Након пар смртних случајева њених пријатеља, она открива о чему се ту ради и, што је још горе, да пиране покушавају да уђу у базене Аква парка. Одлучује да спречи отварање тог парка, али њен грамзиви очух није желео ни да чује. И, наравно, настаје масакр.

Критички осврт: Рибе које реже праћене су ништа мање небулозним сценама. Све време сам се надао да сцена (коју је лако предвидети) неће да се деси док Катрина Боуден и Жан-Лик Билодо воде љубав, али се она ипак десила. Јесте комична, али је потпуни нонсенс (и праћена очајном Жан-Ликовом глумом) и озбиљно доводи овај филм до границе треша, ако не и преко ње. И у целини, не могу да схватим овај филм озбиљно, али бих могао да га прихватим као једну солидну комедију за разбибригу. И како се ближи крај, комедија чак постаје, како то Амери називају, урнебесна.

Додуше, један део филма јесте узбудљив и режисер Џон Гулагер успео је ни од чега да направи напете сцене. И то му признајем. Сценаристима признајем добар хумор, а чак се шале на сопствени рачун (када Мет Буш са задњег седишта кола коментарише како је глуп сценарио). Сценарио, односно прича, није толико глупа, али није ни неочекивана за овај поджанр и потпуно је предвидљива. Филм је рађен у маниру претходног наставка (а у истом маниру се и завршава); и даље су ту расне голишаве лепотице и луде журке. Разлика је у томе што се радња изместила са језера на базен, а ту је сада и Дејвид Хаселхоф који (зачуђујуће одлично) пародира самог себе. И да не заборавим крајње симпатично урађен љубавни троугао.

Едукативни моменат: Дејвид није желео да послуша своју пасторку и њене пословне савете је олако схватио, иако је у посао уложио много новца. На крају је било много жртава, укључујући и њега. Највероватније нећемо бити жртве лоше одрађеног посла, али ако посао будемо схватали површно и олако, лако може да се деси и да нам пропадне.

Оцена наставника:

3(заслужена)

looper-movie-review (Small)Лупер (Looper 2012) је трилер о људима, који раде посао плаћених убица, али на врло необичан начин. Времеплов је пронађен тридесет година након њиховог времена, али је његова употреба забрањена. Користи га само мафија и то како би се решила непожељних; пошаље их времепловом у прошлост и тамо их Лупери, у заказано време, упуцају. У опис посла Лупера улази и тзв. затварање петље. Када жели да пензионише неког Лупера, мафија пошаље будућег њега за одстрел. Лупер ће убити самог себе и не знајући, а то ће открити само по исплати која је богатија. Након тога има 30 година да проживи захваљујући сребру и нешто злата које је стекао. У фокусу приче је Џозеф Гордон-Левит коме је послат старији он (Брус Вилис). Међутим, нешто је кренуло наопако и Џозеф није успео да обави свој задатак.

Критички осврт: Ово је необична варијанта „Терминатора“ без Терминатора. 🙂 Заиста, идеја је у основи иста, само што Терминатор креће са том идејом од почетка, а овде се идеја развија током филма да би почела да се реализује негде од средине. И морам признати да и овај приступ није лош, напротив. Радња је добро осмишљена, а што се реализације тиче, ово би био један трилер са елементима драме и прилично трагичне приче. Има и акције, али она дефинитивно не доминира. Тек у последњих двадесетак минута филма, а и тај део када Брус „праши“, превише је у стилу „Умри мушки“ и ништа ми се не свиђа. И то мало, боље да није ни било.

Има и недоследности. Ако мафија пошто-пото хоће да се реши тела убијених (основна премиса је да погубљења зато обавља у прошлости), зашто онда убија Сју Ћинг? Наравно, оправдање би могло да буде да се решавају само оних који би могли да се доведу у везу са мафијом. Али ако је могуће са мафијом довести у везу Бруса Вилиса, не видим да је проблем то исто урадити и са његовом женом.

Углавном, идеја није лоша, као ни реализација, мада филм има пар лоших момената који би се могли поправити.

Едукативни моменат: Оно што је Џозеф увидео је да када често тражимо узрок проблему видимо га у другима и негирамо сопствену улогу. Решење проблема је, заправо, једноставно (мада не и драстично као што је у филму приказано) ако препознамо сопствену одговорност.

Оцена наставника:

5(па, хајде)

Лако Је Критиковати 56

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Upstream-Color_poster (Small)Узводна боја (Upstream Color 2013) је прича о двоје људи који су се упознали у метроу и започели љубавну везу. Међутим, оно што њих везује није само заљубљеност, већ и нека врста телепатије проузрокована посебним црвима.

Критички осврт: Нисам љубитељ „уметничких“ филмова које разуме само сценариста и режисер – у овом случају исти човек Шан Карут и, ако им је веровати на реч, бројни критичари који, по правилу, воле луцидну креативност са интелектуалним шмеком. Ризикујући да будем обележен као неинтелектуалац, овог пута нећу поделити њихово мишљење. 🙂

Иако ми је идеја јасна, реализација ми се уопште не допада јер је, најпре, изнурујуће досадна (и како одмиче, све је досаднија), а онда и префорсирано алтернативна. Једино што филму не могу да замерим је атмосфера која је добро дочарана, толико тескобна да притиска. Филм нуди емоцију, чак и кроз сасвим уобичајена дешавања (попут вожње градским превозом, где људи напросто зверају унаоколо и једни у друге) на аутентичан начин. Свему овоме допринели су и глумци, који су добро одрадили посао, а сасвим сигурно им није било лак задатак у оваквом једном буновном остварењу. Додуше, и сам Шан је глумео и њему је, верујем, било лакше. Мислим да он треба да ради искључиво то – само да глуми. 🙂

У Шановом маниру рађени су, додуше ретки, дијалози, који су, као и дешавања, потпуно неповезани и готово је немогуће пропратити их. И то, нажалост, није јењавало до краја. Чини ми се да је, чак, постајало све небулозније са све до бесмисла развученим сценама. Крај је заиста кулминирао у том смислу да је било неподношљиво гледати.

Црв који овом филму даје фантастичну ноту је земљишни, а занимљив је јер је осмишљен тако да има везе са реалним биолошким врстама. Он се налази у ткиву које једе на исти начин као што то чини ларва паразитске осе када се нађе у телу гусенице, а Ендру Сенсениг га је извукао из ноге Ејми Сајмец исто као да је вадио гвинејског црва (Dracunculus medinensis). Очигледно је природа била инспирација, што се види и кроз фотографију, која није била лоша, али ни епохална.

Едукативни моменат: Ејми је у једном тренутку рекла како је вода, коју је пила, изгубила своју драж. Некада, када често радимо нешто што нам се свиђа, заиста изгуби своју чар и пређе у рутину. Можда је боље да нам неки лепи догађаји буду ређи, како би нам сваки наредни пут били довољно изазовни и занимљиви.

Оцена наставника:

1(да се не фолирам, не стоји ми 🙂 )

the-blob-remake (Small)Грудвица (The Blob 1988) је римејк филма истог назива снимљеног тачно тридесет година раније. Метеор је погодио околину варошице Арборвил у Тексасу и са собом је донео желатинозно биће које прождире људе. Ускоро у градић долази тим научника и војника који знају са чим су се суочили, али њихова намера није да помогну мештанима. Једини који ће им помоћи је онај од кога помоћ најмање очекују; момак на лошем гласу Кевин Дилон.

Критички осврт: Иако је ово класичан хорор осамдесетих и очигледна варијација на тему шест година раније снимљеног „Створа“, ипак је прилично добар. Чак и пародира други хорор филм, односно „Петак тринаести“ (који и јесте за пародирање) и таква смелост указује да је и режисеру Чаку Раселу било јасно да ће направити нешто изнад просека. Продукција и специјални ефекти уопште нису лоши за то доба (чак су и напредни, рекао бих), а ни глума, па, у крајњој линији, ни сама прича, колико то већ може да буде с обзиром на тему.

Едукативни моменат: Лош градски момак Кевин је у овом филму постао јунак. И када верујемо да смо лоши, то не мора да буде тако. Само је потребно да пронађемо ситуацију (област, посао) у којој ћемо показати своју добру страну.

Оцена наставника:

4(и то јака, богме)

starshiptroopers (Small)Свемирски јуришници (Starship Troopers 1997) је филм о рату између Земљана и ванземаљских џиновских инсеката. Радња филма прати троје младих који су доспели у различите родове војиске; Каспер ван Дин је пешадинац, Дениз Ричардс пилот, а Нил Патрик Харис је изабран да буде официр у обавештајној служби. Током обуке њих троје су се раздвојили, али их је једна значајна мисија наново повезала.

Критички осврт: Заиста занимљиво режиран филм, који почиње телевизијском војном кампањом, што је одмах обећавало да ће бити другачије. Грешака има (па је тако гадно повређена Дениз без проблема и пуцала и трчала), а и глума ме није баш оборила с ногу. Но, на то бих могао и да зажмурим, пошто је све остало веома добро.

Иако траје два сата, филм је динамичан и држи пажњу. Дефинитивно је акциони, али са том разликом што у овом случају та акција и те како има и смисла и метафору и сарказам. Ово потоње је појачано тиме што Каспер неодољиво подсећа на лутку Кена, а Дениз на Барбику (који су тековина америчке културе), који овог пута нису у романтичном и лепршавом, већ веома крвавом и суровом окружењу. Тако да су свима нама познате америчке вредности приказане баш онаквим какве заиста и јесу, са нескривеним мотивима и очигледне у својим циљевима. Додуше, радња је пренесена на цео свет, што се види и према локацијама које су у фокусу, али врло је јасно која нација је овде доминантна. Уосталом, и то је добра алузија на актуелну политичку међународну сцену.

Екологија буба је, већ, на стакленим ножицама. Занимљива идеја је да показују уређено друштво између различитих врста, али је крајње нејасно шта једу, тим пре што су веома масивне и јаке. phyМогле би да се хране једне другима, али у сваком ланцу исхране мора да постоји и неки произвођач и потрошач 1. реда.

Едукативни моменат: За галаксију не знам, али што се наше планете тиче, бубе су већ победиле. Њих има убедљиво више врста него код било које друге групе, што лепо илуструје шема десно (клик на њу за већу и јаснију).

Оцена наставника:

5(од мене)

PHtxW9MJ1YfwC_l (Small)Свемирски јуришници: Инвазија (スターシップ・トゥルーパーズ インベイジョン 2012) је америчко-јапански компјутерски анимирани филм рађен на основу малопре описаног филма. Џастин Доран је позајмио глас јунаку (сада већ времешном) кога је у филму тумачио Нил Патрик Харис. Он је сада министар који у рату руководи паранормалним тактикама и због једне тајне акције преузео је свемирски брод капетана Луци Кристијан (у филму Дениз Ричардс). Међутим, брод који је преузео је утихнуо и војни одред пешадинаца, заједно са Луци, кренуо је да види зашто. Оно на шта тамо наилазе неће им се допасти.

Критички осврт: Реакције ликова су понекад или претеране или нејасне, али не могу да кажем да је прича лоша, напротив. Међутим, од наставка из новијег доба, при томе анимације која није ограничена могућностима специјалних ефеката очекујете више, а овде добијате поновљен први и трећи део играног филма, уз неке сцене „Ејлијена“ и „Коначног хоризонта“.

Едукативни моменат: Џастин је имао идеју да „хакује краљицу“ (што би значило да је контролише), али се десило супротно; она је „хаковала њега“. Грешка је била у томе што је потценио свог противника. Да не бисте направили исту грешку немојте никог потцењивати, али ни проблем који желите да решите.

Оцена наставника:

3(у деминутиву)

matrix (Small)Матрикс (The Matrix 1999) је филм у чијој је жижи млади хакер Нео (Кијану Ривс) за кога почињу да се интересују две групе; једна су владини агенти, а друга мистериозна, коју познаје само преко интернета. Испоставља се да ова друга зна тајну која објашњава читаво устројство света, а Нео је кључ да се то устројство, које је против читавог људског рода, промени.

Критички осврт: Овде никакве сумње нема; у питању је ремек-дело научне фантастике. Специјални ефекти су за оно време били импресивни, али сада, када их гледам, нисам једнако одушевљен и и те како видим пропусте. Ипак, истина јесте да је овај филм неке стандарде поставио; између осталог и заустављање сцена приликом борби, а како би се (наизглед нелогично) дочарала њихова велика брзина. Поставио је стандарде и што се овог поджанра СФ-а тиче.

И још да додам да је ово, сасвим извесно, животна улога Кијанова.

Едукативни моменат: Да ли ми заиста живимо у Матриксу, тешко је рећи. Оно што је сигурно је да заиста живимо у свету који су други створили за нас. И не мора све у том свету да нам се свиђа, али зато можемо да научимо да живимо најбоље што умемо, па, зашто да не, понешто и да променимо.

Оцена наставника:

5(супериорна)

once-bitten (Small)Једном уједен (Once Bitten 1985) је филм о вампирици Лорен Хатон, која, да би остала млада, мора три пута да попије крв девици пре празника Ноћи вештица. Међутим, у врцавим осамдесетим годинама испоставља се као тежак задатак пронаћи девицу. Срећа јој се ипак осмехнула када су њени вампири пронашли Џима Керија, момка фрустрираног зато што његова девојка Карен Копинс још није спремна да са њим има сексуалне односе.

Критички осврт: Сама поставка личи на наивну верзију „Глади“ снимљену пар година раније. Но, оно што замерам овом филму је што је потпуно испразан, чак и за осамдесете које иначе баш не слове за неке дубокоумне године. Радња је готово у реду, мада ништа епохално занимљива и оригинална, а и на више места се губи фокус.

Оно што су критичари истакли као позитивно у овом филму су сексуалне алузије у тинејџерском филму, што га, ваљда, чини смелим и комичним. За смелост заиста не знам, а што се хумора тиче, можда га и има у неком покушају, али мени је потпуно промакао. И цео филм је у покушају и то сасвим неуспешном.

Едукативни моменат: Џимова двојица другара направила су читаву фарсу под тушем и осрамотила се пред целом школом, због чега су касније жалили. Све би то избегли да су питали свог пријатеља оно што их је занимало. Често ћемо се и осрамотити и зажалити ако сами хоћемо да откријемо нешто што нас занима у вези са нашим пријатељима. Такође, лоше је и да се наљутимо због неког поступка, који, можда, нисмо добро протумачили. Најбоље решење у оба случаја је разговор.

Оцена наставника:

1(са микро плусићем)

Van-Helsing (Small)Ван Хелсинг (Van Helsing 2004) је америчка мрачна фантазија у којој главну улогу има ловац на вампире, али и друга чудовишта и кога тумачи Хју Џекман. Ватикан је овог мистериозног ловца послао у борбу са Дракулом (Ричард Роксбург), али и да заштити брата Вила Кемпа и сестру Кејт Бекинсејл, чији се предак заветовао да ће његови потомци Дракули доћи главе. Тако Хју одлази у Трансилванију и открива да Дракула има велике планове који озбиљно могу угрозити људски род.

Критички осврт: Ричард је дочарао Дракулу некако комично, луцидно и готово трапаво, без обзира на језиву маску. И не могу да кажем да је то лоше урадио. И други ликови су комични, а у приказу цркве и Ватикана има и сатире. Но, оно што ми се допало је идеја да подземље Ватикана буде живописно и живахно и да представља заједнички рад свештеника разних вера. Идеја није оригинална, али јесте још један корак ка пропагирању заједништва међу различитим традицијама и то, свакако, поздрављам.

Овај филм је, осим замешатељства различитих религија, понудио и замешатељство разних чудовишта, па осим вампира (који се, због наслова филма, подразумевају), ту су и вукодлаци, Франкенштајн и доктор Џекил и мистер Хајд. Чак се нашло места и за „Бал вампира“. Спој који није зачуђујући, али јесте иновативан. Све друго није; радња је класична у потпуности и све до краја, када у финалној борби свако има себи равног противника. Хју Џекман, као и сваки херој, има свог помоћника (сајкика, што би рекла браћа Енглези) Дејвида Венама.

Обично филмовима замерим када су преспори, а код овог је потпуно другачији случај; толико су динамична дешавања, дијалози, одлуке и емоције да све делује збрзано. А што је занимљиво, филм траје преко два сата. Но, неминовно је, због свега тога, филм и узбудљив и држи пажњу све време. Има и претеривања, па је тако Кејт преживела и то без озбиљније повреде падове и ударе о греде и камење, али није једно обично обарање на кауч. 🙂 Има и претеране мелодраматике, али укупно гледајући, филм је испунио циљеве због којих је направљен.

Едукативни моменат: Нису сва чудовишта – чудовишта, као што се показало у случају Франкенштајна, нити су сви људи – људи, као што се показало у случају Ван Хелсинга. Оно што нас сврстава у било коју категорију није наш изглед, већ оно што радимо.

Оцена наставника:

4(преслаба)

the-time-machine (Small)Временска машина (The Time Machine 2002) је римејк филма из 1960, а базиран на књизи истог назива писца Херберта Џорџа Велса. Гај Пирс је луди научник који живи у добу краја 19. века. У ноћи када је запросио изабраницу свог срца Сијену Гилори, напао их је разбојник и убио ју је. Четири године касније Гај је направио времеплов, како би се вратио у тај дан и спасио Сијену. Иако је окренуо след дешавања, она је ипак погинула, али у сасвим другачијој несрећи. Њему је јасно да ће се то дешавати сваки пут како се буде враћао кроз време и он жели да сазна зашто не може да је спасе. Зато одлази у будућност како би пронашао одговор.

Критички осврт: У овом случају бићу субјективан и то због писца Херберта, који је најпознатији због својих СФ романа, а иначе је студирао биологију. Тај спој не могу да занемарим. 🙂 Тако да ћу максимално оценити филм, који ми се, иначе, и допао јер је узбудљив, занимљив и не мањка му ни авантуре, ни акције, а богами, ни фантастике.

Џереми Ајронс веома подсећа на авети из серије „Звездана капија: Атлантида“, па помишљам да је, можда, био инспирација. Како год било, ова прича јесте инспирисана неким другим причама и неки делови су већ виђени, али има и оних који представљају веома оригинална решења. Нека од њих су еволуција по кастама или холограмски Орландо Џоунс који је „преживео“ хиљаде година и из музеја се изместио у пећину.

Едукативни моменат: Џереми је рекао нешто заиста мудро и лепо. Сви ми имамо своје временске машине. Оне које нас воде у прошлост су наша сећања, а оне које нас воде у будућност су наши снови.

Оцена наставника:

5(као што написах)

aecearth (Small)У средишту Земље (At the Earth’s Core 1976) је филм рађен по истоименој књизи оца Тарзана Едгара Рајса БароузаДаг Маклоре и његов (откачени) професор Питер Кушинг изумели су возило које ће их одвести до дубина испод површине Земље. Већ на пробној вожњи нешто је кренуло наопако и завршили су дубље него што су се надали и обрели у фантастичном подземном свету.

Критички осврт: Прича почиње без готово икакве припреме. Даг и Питер одмах су ушли у своју неочекивано генијално дизајнирано возило (макар споља гледано) и кренули у авантуру. Оно на шта су наишли научно гледано све је бесмислица, а филмски, па, режисер Кевин Конор се трудио да, колико је то време у коме је сниман филм дозвољавало, испрати књигу. А књига је таква каква је и верујем да је цењена међу књижевницима, но, мени сама прича изгледа као блеђа варијанта „Пута у средиште Земље“ Жила Верна. Радња није баш у нереду, али јесте све време у некаквом метежу; час су у пећини, час ван ње, час се овај ослободи, час неко други, па се враћају, па их наново заробе, па се боре… Мислим, јасно је где све то иде, ка ком циљу, али пут ми се не допада јер је превише запетљан, а петље се понављају.

Прича је потпуно наивна, са све подземним људима који течно причају енглески и животињама које су обавезно поголема чудовишта. Костими за чудовишта потпуно су смешни као специјални ефекти, али морфолошки гледано има ту занимљивих решења. Смешне су и борбе људи и тих чудовишта, а посебно Дага и четвороножног рептила. Има ту још смешних сцена, највише због наивности коју већ поменух.

Едукативни моменат: Свако путовање и свако научно истраживање или било какав подухват који има за циљ да стекнемо неко ново сазнање је, у ствари, авантура. Не очекујем да ћемо наићи на праисторијске измишљене птице које имају телепатске моћи, али ћемо, свакако, наићи на веома занимљиве ствари.

Оцена наставника:

2(просто не могу да дам више)

unborn (Small)Нерођени (The Unborn 2009) је хорор у коме главну улогу има Одет Анабл, девојка која најпре има чудне снове, а потом почињу да јој се дешавају чудне ствари. Ускоро, због проблема са очима, сазнаје да је требало да има брата близанца, али је он умро на рођењу. Но, изгледа као да њен брат, ипак, жели да уђе у свет живих, али проблем је што је зао и што прогони њу и све људе које воли.

Критички осврт: Филм је крцат што класичним (када Одет прилази својој мајци Карли Гуџино, за коју се, наравно, испоставља да је чудовиште), што проверено језивим (када се деформише тело старца Мајкла Сасона који јури Џејн Александар) хорор моментима. Рекао бих да је ово хорор рађен по стандарду од почетка до краја, тако да је прича сасвим обична и предвидљива са тек мањом дозом мистерије. Глума је солидна, а продукција добра. Очигледно је режисер (који је уједно и сценариста) Дејвид С. Гојер ишао на сигурну карту, али зато овом поджанру није донео ама ич новог.

Едукативни моменат: У току једне ејакулације излучи се различит број сперматозоида, али се њихов број креће од 180 до 400 милиона. И само један од њих ће се спојити са јајном ћелијом. Са близанцем или без њега, шанса да се свако од нас роди је невероватно мала. Ако тако посматрамо ствари, када смо се родили, ми смо већ победили стотине милиона других. Свако од нас је победник поштовања вредан. 🙂

Оцена наставника:

3(вуче на два)

Лако Је Критиковати 54

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

fieldofdreams (Small)Поље снова (Field of Dreams 1989) је америчка спортска драма. Кевин Костнер је фармер и породични човек који живи у варошици у Ајови. Једног дана зачуо је глас у пољу кукуруза и растумачио да му је говорио да изгради терен за бејзбол. Он је то и учинио, упркос лошој финансијској ситуацији. Након неког времена на том терену су се појавили духови давно умрлих играча. Међутим, тиме његов задатак није био завршен и глас није утихнуо.

Критички осврт: Када сам видео о чему се ради у филму, нисам баш био раздраган идејом да га гледам. Бејзбол је спорт који нити разумем, нити ме ич занима. Међутим, како је филм одмицао, просто ме је радња заокупирала. Уз то, сасвим су добри глумци.

Крај ми је покварио утисак. Иако прича добро прави пазл, да га тако назовем, који се уклапа у финалу и заокружује целу причу (додуше, очекивано), ипак је превише разводњен и испуњен оном Американцима својственом патетиком. А има и непотребног претеривања, па на самом крају колона кола долази са људима који једва чекају да гледају празан бејзбол терен у некој селендри у Ајови… Мада, Американцима можда то и не звучи тако бесмислено.

Едукативни моменат: Берт Ланкастер глуми неуспелог бејзбол играча, који је умро, а да није остварио своје снове у првој лиги. Међутим, да је успео у томе, не би постао лекар у свом родном месту и помогао многој деци и утицао на живот свих тамошњих суграђана. Пораз не треба увек трагично схватити јер он и не мора да доведе до трагедије. Он може да нам преусмери живот, можда чак и на боље или да нас ојача или научи нечему. Колико год лудо звучало, пораз је, у ствари, веома користан. И потребан, такође.

Оцена наставника:

4(на три)

I Am Gabriellarge (Small)Ја сам… Гаврило (I Am… Gabriel 2012) је филм чија се радња дешава у малом граду у Тексасу под називом „Обећање“. За житеље овог градића наступио је веома тежак период праћен разним недаћама. А онда се појавио необичан дечак који изгледа да има одговоре на сва питања.

Критички осврт: Већ на почетку су кренули филозофски дијалози, а истовремено толико сведени, да ми је одмах било јасно да ме сценарио неће задивити. Надаље, било ми је јасно ни да ме глума неће задивити. У ствари, ништа у овом филму ме није задивило. Идеја је потпуно неинвентивна, а радње практично и нема. Филм више изгледа као промотивни спот Јеховиних сведока или већ неке секте или религије. Уз све то, ликови су толико дивни људи да више нису реални, а чак и они који су грешни, врло брзо су се прешалтовали на толико покорне и понизне покајнике да, напросто, морате да им опростите. И да им ви не опростите, Бог свакако јесте и Он их воли, што је дечак у филму поновио безмало двадесет и осам пута.

Углавном, потпуно ми измиче поента снимања овог и оваквих филмова. Није ми јасно како преко измишљене филмске префорсирано романсиране приче може да се промовише Божја реч, пошто је то очигледно била намера. Но, оставимо то по страни; што се самог филма тиче, он је лош, баш као и продукција.

Едукативни моменат: Град „Обећање“ доживео је период кризе и лоших дешавања, да би се онда ствари поправиле. Можете то да припишете и божанској милости, пошто је вера ствар избора и права човека, али можете и да прихватите то као део живота. Све има свој крај, па и лоша времена. Морају и она да прођу, а ми треба да се трудимо да их пребродимо и превазиђемо. Најбоље би било да активно учествујемо у томе.

Оцена наставника:

1(али сигурна)

crimson_peak_mondo (Small)Гримизни врх (Crimson Peak 2015) је амерички хорор рађен у духу готике. Прича почиње у граду Буфало у савезној држави Њујорк, крајем 19. и почетком 20. века. Главна хероина је Мија Вашиковска, богата наследница, која покушава да постане писац. У њен град долази енглески племић Том Хидлстон са пословним предлогом за њеног оца. Пословна сарадња није успела, али се десило нешто друго; Мија и Том су се заљубили једно у друго. Након што је Мијин отац Џим Бивер трагично настрадао, она се удала за Тома и са њим отишла у Енглеску, где му је дом. Томова кућа је велика, пропала и чува неке страшне и натприродне тајне.

Критички осврт: Видан је утицај других филмова на овај (лептир је лајтмотив дела „Кад јагањци утихну“), а и прича је далеко од оригиналне. Па, ипак, лепо је испричана, са необичном и интересантном естетиком. Ефекти су допринели да филм буде језив, а костими, глума и дијалози да се дочара одговарајуће време. У филму има помало од свега; мистерије, хорора, љубавне мелодраме… И то свеукупно у збиру не изгледа лоше, напротив.

Едукативни моменат: Џим је рекао како се у Америци цени труд, а не привилегије. Не знам да ли је у Америци стварно тако, али знам да је извор свих проблема код нас то што се привилегије дају без труда. Рецимо, диплому можете стећи без труда, али и позиције и многе друге ствари. И док се то не промени, боље бити неће.

Оцена наставника:

5(али не баш најјача могућа)

The-mummy (Small)Мумија (The Mummy 1999) је авантуристички филм чија радња почиње у старом Египту и причом о несрећној љубави између Арнолда Вослуа и Патрисије Веласкез. Та прича се завршила трагично и Арнолд је жив мумифициран. Године 1926. Џон Хана показао је предмет, до кога је дошао сумњивим путевима, својој сестри Рејчел Вајс, библиотекарки у музеју археологије у Каиру. Она је видела своју шансу да се докаже као египтолог, те кренула у авантуру живота. Испоставило се да је предмет кључ за васкрсење Арнолда, али и свег зла који он представља.

Критички осврт: Има заиста ефектних сцена, које сам морао да одгледам више пута. И цео филм ми се јако допао јер има шарма, духовит је, виспрен и права авантура. Само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Иако је Џон мислио да ништа нису ућарили од читаве ове опасне авантуре, видели смо, на самом крају, да то баш није тако. И када нам се чини да из неког рада ништа нисмо добили, варамо се. Некаква корист увек постоји.

Оцена наставника:

5(од мене)

the-mummy-returns (Small)Повратак мумије (The Mummy Returns 2001) је наставак претходног филма. Рејчел Вајс је у браку са Бренданом Фрејзером и у своје археолошке авантуре воде и свог малог сина Фредија Боута. У последњој таквој авантури докопали су се наруквице Краља Шкорпиона Двејна Џонсона, коју жели и Арнолд Вослу, наново васкрсли древни велики свештеник. Његов циљ је да васкрсне, а потом убије Двејна и тако од њега преузме непобедиву војску бога Анубиса.

Критички осврт: Јасно је да је овде морало да се убаци штошта новога, а тога има на претек. Неке новине су пигмеји налик на гоблине, реинкарнација која се сасвим добро уклапа у причу и Краљ Шкорпиона који и изгледом оправдава своје име.  Наравно, ту су и старе, опробане ствари и ликови који су и даље једнако шармантни и духовити, а и клинац уопште није лош. Специјални ефекти нису најбољи могући, али су сасвим пристојни, док је прича и више од тога.

Едукативни моменат: У завршној сцени, када су се обојица – и Брендан и Арнолд – нашли у истој и наизглед безизлазној ситуацији, различито су одреаговали и они, али и изабранице њиховог срца Рејчел и Патрисија Веласкез. Другим речима, љубав оба пара била је на проби и опстала је само она између Рејчел и Брендана. У таквим ситуацијама се и види да ли је љубав заиста права. Да додам да је у тој сцени Арнолд показао право глумачко умеће јер му се у погледу видела завист према другом пару, као и очај што његова љубав није попут њихове.

Оцена наставника:

5(још једна)

shocker-poster (Small)Шокер (Shocker 1989) је хорор филм о масовном убици Мичу Пилеџију који убија читаве породице у предграђу Лос Анђелеса. Питер Берг је млади рагбиста кога не дотиче општа паника становника тог предграђа, али ускоро ће убица ударити и на његову породицу. Питер схвата да је са њим повезан на другачији, натприродан начин.

Критички осврт: Очигледно је режисер Вес Крејвен инспирацију за хорор филмове проналазио у ноћним морама. И при томе јесте био креативан, можда и више него што је била права мера јер то неминовно доводи до тога да филм у мањој или већој мери скрене у дубиозу. Посебно је финале филма такво, па више нисам разумео ни где су, ни шта раде. Довољно је рећи да је Мич говорио кроз ватру у разваљеном телевизору, а да ју је Питер угасио – даљинским управљачем. 🙂

Нелогичности и наивних момената има, баш као у сваком филму овог типа и овог ранга. При почетку филма Питер, током рагби тренинга, налеће на стуб у који удари заиста јако и иако показује све симптоме потреса мозга, готово да нико не реагује, па ни његов тренер (што је мени, као наставнику, незамисливо). Онда, како Мич одгриза усну једном чувару, а прст другом, када покушају да га врате у живот пре егзекуције, најблаже речено је смешно. У парку лежи мртав човек врло уочљив и недалеко од људи и деце који уживају у рекреацији. Таквих сцена има прершт.

Не могу да кажем да филм није маштовит, а очигледно је утицао на касније наставке „Страве у Улици Брестова“. Ипак, можда је боље да није. 🙂

Едукативни моменат: Питер се у прво време понашао веома индиферентно према проблему масовног убице, са којим се суочио цео град, да би му, касније, тај исти убица променио цео живот. Не можемо игнорисати неку општу ситуацију у којој се наши суграђани или сународници налазе и да се посветимо искључиво сопственим циљевима јер та „туђа“ ситуација неминовно мора да утиче и на нас.

Оцена наставника:

3(па, може са плусићем)

children of the night (Small)Деца ноћи (Children of the Night 1991) је хорор о вампирима. Две девојке Ами Доленц и Маја Маклафлин из малог града отишле су у стару цркву како би направиле лични „обред чишћења прљавштине“ од поменутог градића. Подрум цркве је поплављен, па се обред састојао у томе да пливају у тој води. Ова наивна младалачка игра пробудила је злокобног вампира који је био потопљен у тој води и који је шчепао једну од њих. Ускоро, цео град је био под опсадом вампира.

Критички осврт: Нисам сигуран да сам гледао добру верзију (а такву – добру верзију тешко је наћи када је у питању лош филм), али ова коју сам гледао има потпуно неприродне прекиде између сцена. Но, и да ти међупростори постоје у оригиналном филму, свеједно, радња је у тоталном хаосу, а на крају не само да се хаос не разрешава, већ кулминира. А завршна сцена је тек нејасна. Дан свиће након победе над вампирима и просјак је сада богати бизнисмен, а свештеник је поштар… И они машу главним јунацима који су још у дроњцима и прљави због целоноћне битке. Шта рећи? 🙂 Идеја за филм није скроз лоша, али је веома лоше реализована, да не кажем режирана.

Маске за вампире јесу гадне и смешне и већ до тада виђене много пута у сличним филмовима, али има и оригиналних момената виђења вампира. Па, тако, Маја спава тако што су јој плућа изван тела, која прогута када се пробуди по ноћи, а Карен Блек пљује некакву слуз која се претвара у чауру. Неки од вампира су и симпатични попут Амине бакице и цео филм донекле има неког шмека, али то, напросто, није довољно.

Едукативни моменат: Маја је својој другарици рекла да вечни живот, који је добила од вампира, уопште није дар јер је, истовремено, и много изгубила. Ми, наравно, нећемо добити вечни живот, али ће нам се дешавати да добијемо нови посао или позицију. Иако ће нам то изгледати као обећана награда, треба ипак сагледати и шта тиме заиста добијамо, али и губимо.

Оцена наставника:

2(вуче на један)

stargatecon (Small)Звездана капија: Континуалност (Stargate: Continuum 2008) је дугометражни филм рађен према серији „Звездана капија СГ-1“ и други је такав филм по реду. Екипа која чини СГ-1 успела је да дохака свим ванземаљским паразитима и остао је још само један у телу Клифа Симона. Сви су се окупили на погубљењу (најпре одвајању паразита од домаћина), али је нешто пошло наопако. Чланови тима почели су да нестају један за другим, а испоставља се да Клиф не само да зна зашто је то тако, већ је и узроковао да се то деси. Једини преостали су Аманда Тапинг, Бен Броудер и Мајкл Шенкс и они покушавају да побегну одатле и поврате све оне и све оно што је нестало.

Критички осврт: Да бисте могли да пратите овај филм неопходно је да познајете серију. Код филмова који проистичу из серија, потребно је да ипак буду јачи, да тако кажем, него просечна епизода. И овде то јесте случај (мада не и што се тиче продукције и специјалних ефеката) и прича балансира негде на граници апокалипсе и грандомазних планова, а има и авантуре, акције и интрига. Похвалио бих још и што је солидно решено путовање кроз време, што је, иначе, увек замка због парадокса које је тешко избећи. Ипак, све ми је прилично млако и нимало узбудљиво. Није да филм није забаван, али није ни блокбастер.

Едукативни моменат: Џо Бриџиз није дозволио Аманди, Бену и Мајклу да прођу кроз звездану капију и измене садашњост, иако је требало да је побољшају. Људи се, напросто, плаше промена и зато су промене веома спор процес. То и није тако лоше јер промене могу да се покажу и лошим. Моје мишљење је да треба бити и мудар и храбар истовремено, али посебно ово потоње јер, на крају крајева, промене су неминовне.

Оцена наставника:

4(веома, али веома блага)

spaceballsСвемирске лопте (Spaceballs 1987) је пародија „Ратова звезда“, а у мањој мери и других СФ филмова попут „Ејлијена“ и „Планете мајмуна“. Свемирске лопте су народ који предводи неодговорни председник Мел Брукс и чија је родна планета остала без свежег ваздуха. Зато су одлучили да отму ваздух од планете Друидије којом руководи краљ Дик Ван Патен. План је да отму краљеву кћерку Дафни Зунига и уцене га да им ода шифру за отварање штита око планете. Међутим, краљ Дик ангажује свемирског пустолова Била Пулмана да спасе принцезу.

Критички осврт: Неке ствари никад не застаревају, па ни хумор у овом филму. Иако има инфантилан карактер, скроз је добар и виспрен. Уз то, сви глумци су сјајни у улози комичара.

Едукативни моменат: Мел (у улози Јогурта) би рекао: „Никад не потцењујте снагу Шворца.“ Ја бих додао да не потцењујете ништа и никога. Најпре, то је ружан став, а потом, то нешто или неко некада може и (не)пријатно да вас изненади.

Оцена наставника:

5(сигурица)

legend-of-the-guardians-the-owls-of-gahoole (Small)Легенда о чуварима: Сове Га’Хула (Legend of the Guardians: The Owls of Ga’Hoole 2010) је цртаћ о совама. У ствари, главни јунак је једна млада сова која сања да припада легендарној армији Га’Хула и да се бори против злих сова. Ускоро ће се испоставити да ће му се жеља испунити када његовог брата и њега отму зле сове, а са циљем да их претворе у своје војнике.

Критички осврт: Цртаћ веома подсећа на „Господаре прстенова“, што донекле јесте занимљиво. Ипак, радња је потпуно класична, а ликови стереотипи (једино што су у питању сове). Има и узбудљивих момената, као и прилично симпатичних. Уз то, анимација уопште није лоша. И оно што јесте важно је да филм има емоцију и шаље добре поруке.

Едукативни моменат: Једна сова је рекла: „Само зато што се пева, то је не чини песмом“. Сове су веома мудре, нема сумње.

Оцена наставника:

4(ту негде, можда и мање)

Лако Је Критиковати 41

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

bfg-smallВелики пријатељски џин (The BFG 2016) је бајка о земљи џинова. Руби Барнхил је девојчица која живи у сиротишту и воли да остане будна до касно у ноћ. Тако је, једне ноћи, видела да се по граду шуња прави правцати џин. И он је видео њу, те је отео и одвео у своју земљу. Испоставило се да је тај џин доброћудан, али да то није случај и са његовим сународницима.

Критички осврт: Ово је једна нежна и лепушкаста и надасве досадна прича. У ствари, приче практично и нема. Или је виц у томе да је испричана за сасвим мали узраст јер за сваки иоле старији је увреда интелигенције. Другим речима, толико је сведена и лишена било какве авантуре и мистерије, да јој не помажу ни лепе речи изречене, а ни покушај филозофског погледа на велике теме.

Фотографија и специјални ефекти су одлични, али то некако није довољно. Чак ни лепе идеје, попут земље снова. Додуше, има и решења која су потпуни промашаји, као што је наводно леп сан малог дечака да прича са председником САД-а и ангажовање британске краљице у целој причи. Ако је Стивен Спилберг мислио да ода почаст тој жени и њеној крунисаној глави, само је проузроковао контраефекат јер богатство којим је окружена и небројена послуга тескобан су контраст животној причи сироте девојчице. Иначе су поруке које филм шаље некако збуњујуће. Са једне стране филм прича о пријатељству и храбрости, а са друге имамо девојчицу која скаче са балкона јер верује да ће је џин спасити, те управља воланом кола која други див користи за раскалашне игре попут оних америчких вашара где се камиони сударају. А џин је, наводно, добар, иако ју је отео из сиротишта на самом почетку филма.

Ликови су потпуни стереотипи, почевши од управнице сиротишта, жене у зрелим годинама запуштене и са виклерима. У филму иначе нема ич оригиналног.

Едукативни моменат: Како би решила проблем девојчица се обратила особи за коју је знала да тај проблем може да реши (у овом случају то је била енглеска краљица). Можда ће нам изгледати да када се обраћамо за помоћ да смо беспомоћни и да немамо довољно знања да проблем решимо сами. Међутим, управо је обрнуто. Знање је и када умемо да препознамо ситуацију када и коме треба да се обратимо када имамо проблем, посебно када је здравље у питању.

Оцена наставника:

2(може плус)

timeline-smallВременска линија (Timeline 2003) је авантуристички филм базиран на истоименој књизи. Говори о томе како је откривен портал за путовање кроз време и то у годину 1357. у време сукоба између Енглеза и Француза. Овим порталом манипулише Дејвид Тјулис, председник моћне фирме, која финансира археолошка истраживања баш у вези са поменутим ратом. Научници на терену открили су, на необичан начин, да је вођа тима професор Били Коноли у невољи и то заробљен у времену од пре шестсто година. Зато су се они, заједно са професоровим сином Полом Вокером, запутили кроз портал да га пронађу и врате у садашњост.

Критички осврт: Прича заиста није лоша (као ни продукција), мада је готово у потпуности предвидљива. Видан је труд режисера Ричарда Донера да је учини динамичном, па тако, ваљда, и занимљивом, те се догађаји прилично брзо смењују један након другог. Има ту као неке и мистерије, као када Френсис О’Конор повезује археолошке ископине у садашњости са оним које је видела у прошлости и тако проналази тајни тунел, али све је то некако тек овлаш обрађено, односно недовољно да би се направила интрига. Глума је, па, солидна, мада у појединим моментима има и преглумљавања, а и општих места.

Едукативни моменат: Џералд Батлер је рекао да сами стварамо своју историју. И то јесте тачно и увек је било, а добило је нову димензију у време информационо комуникационих технологија јер за сваким од нас остаје тзв. интернет отисак. Све оно што напишемо или створимо на интернету даје представу о томе шта смо све радили и ствара слику о нама самима. И то треба увек имати на уму.

Оцена наставника:

3(јака)

theoneiloveblucover-smallЈедан кога волим (The One I Love 2014) је филм о брачном пару који има проблема и зато им њихов терапеут Тед Денсон предлаже да оду да проведу викенд на месту које им је препоручио. У питању је лепа, али усамљена кућа, уз коју се налази и гостинска кућа. Веома брзо откривају да се у тој другој кући дешавају необјашњиви догађаји. И они заиста почињу да утичу на њихову везу, као што им је терапеут и обећао.

Критички осврт: Све ми се допада у овом филму. Идеја је сасвим оригинална, а и реализована је одлично и то уз учешће свега двоје глумаца. И њих двоје (као и сама радња, наравно, а са свим превратима) успевају потпуно да одрже пажњу и при томе потпуно су успели да буду уверљиви у обе улоге – главног пара и њихових побољшаних двојника. Мистерија се до краја не разјашњава потпуно, али то у овом филму уопште није минус.

Моја препорука, посебно за оне који воле љубиће. 🙂

Едукативни моменат: Постоје стране наше личности које су допадљиве и оне друге које нису. И тога треба да будемо свесни посебно када судимо о другима и њиховим мање допадљивим странама.

Оцена наставника:

5(са два плуса)

affiche_blood_shot_-smallЗакрвављен (Blood Shot 2013) је помало комични трилер у којем вампир Мајкл Бејли Смит уништава опаке терористе у својству америчког агента. Међутим, испоставља се да је група коју предводи Бред Дуриф достојан противник чак и бесмртном вампиру. Ова група планира да активира нуклеарну бомбу у сред Лос Анђелеса. Шеф одреда вампира Ланс Хенриксен ангажује вампира, а са њим у мисију креће и полицајац који тек што је изгубио посао Бренан Елиот.

Критички осврт: Идеја са којом је овај филм направљен прилично је добра, као и закључак, али је реализација прилично лоша. Додуше, има пар симпатичних цака (као када вампир штити Бренана од метака), продукција није скроз лоша, као ни специјални ефекти, а и глума је углавном солидна. Међутим, у већем делу филма место радње је проблематично (потпуно је нејасно одакле су узели радиоактивни материјал, на пример), емоције су више него површне, а мотиви ликова не увек јасни. Уз то, сцене се понављају (те Бренан у више наврата има сличан дијалог пред вратима куће своје жене Кристи Клајнос), а оне које се односе на акцију претеране су, што је честа грешка у акционим филмовима. Тако да пуцају једни на друге са пар корака удаљености и не погађају се, а Бренан преживљава експлозију при којој, у реалним условима, од њега не би остао ни прах.

У једном тренутку филм улази у дубиозу и испоставља се да је Бред некакав чаробњак који призива духа који светли плавичастом светлошћу и тај дух опседа вампира. Онда се радња наново враћа на прави колосек, да би постала предвидљива и завршила се класичним општим местом.

Едукативни моменат: Иако је Мајкл био вампир чудовишног изгледа, чудовишта су заправо били људи против којих се борио. Да ли је неко добар или лош не одређује изглед, већ поступци.

Оцена наставника:

1(плус)

narcopolis-movie-poster-smallНаркополис (Narcopolis 2015) је британски футуристички филм. Детектив Елиот Кауен проналази леш коме недостаје пола главе и упркос наређењу свог шефа да напусти случај, он наставља да истражује. Истрага га доводи до шокантних преврата и до краја филма остаје усамљени борац који покушава да победи моћног власника компаније за производњу дроге.

Критички осврт: Ово бих назвао једним заиста добрим покушајем да се уради квалитетан СФ трилер. Прича је добра и солидно реализована, што се режије, продукције и глуме тиче. Иако је довољно компликована да ју је јако тешко пратити и донекле предвидљива, има добре преокрете. Ипак, има и нелогичних момената, а посебно је лоше решен крај, када Елиот преокреће причу у корист свог сина Гарија Лојда. На почетку Гари на неки начин извршава самоубиство јер нема времена да заврши мисију хакерисања коју је започео, а на крају филма испоставља се да је имао времена и за то и да се изгрли, изљуби и исприча са својим оцем… Такође, нејасна је уплетеност и убиство руског научника Џонатана Прајса. Уз све то, туче су некако неуверљиве. Но, добро, ово потоње је мањи проблем у овом филму.

Едукативни моменат: Да ли је легализација дроге наша будућност заиста не знам. Засигурно знам да са дрогом будућности нема.

Оцена наставника:

4(на три)

dreddik-small

Дред (Dredd 2012) је футуристички филм који претпоставља да људи живе у мегаполисима (градовима са много десетина милиона становника). У таквим градовима царује криминал, а једини који се боре против њега су судије, односно полицајци који имају овлашћења да донесу пресуду и да је спроведу у дело. Један од њих је и Дред (Карл Ербан) који, осим задатка, добија и налог да испита подобност новајлије Оливије Тирлби, која има парапсихолошке моћи. Они одлазе у зграду, која је у ствари град у малом, са намером да истраже три убиства. Међутим, тамо наилазе на нешто веће и организованије и вођа тамошње банде Лина Хиди затворила је сваки излаз из зграде и наредила лов на двоје судија.

Критички осврт: Не могу да кажем да је радња оригинална и до сада невиђена, напротив, али је дефинитивно динамична и све време држи пажњу. Томе доприносе и импресивни (али и поприлично насилни) специјални ефекти. Овакве акције типа „Рамбо“, где један јунак побеђује гомилу, а тако својствене Силвестеру Сталонеу (додуше, он је и глумео Дреда 1995), тешко да могу да прођу без рупа, односно нелогичности. И овај пут режисер Пит Тревис то није успео да избегне и поједини поступци су сувише наивни, а моћ Оливије није доследна. У једној сцени је толико психички измучила Вуда Хариса да се, несрећник, упишкио од страха, да би у се некој од наредних сцена немоћно предала да је овај отме.

Овај филм не нуди много више од тек пар површних порука. Нека дубља прича ликова је само загребана, тако да је овај филм само – забаван.

Едукативни моменат: Један судија је победио на десетине криминалаца, иако је Лина Хиди била убеђена да ће они победити њега. То само говори да је, осим квантитета, квалитет веома значајан и није реткост да се појединац издвоји из гомиле.

Оцена наставника:

4(на пет)

suicide_squad_movie_poster_by_arkhamnatic-smallСамоубилачки одред (Suicide Squad 2016) је мало другачија суперхеројштина. Након смрти Супермена, официр Вајола Дејвис је покренула пројекат формирања одреда људи натпросечних способности који ће бранити грађане од опасности. Невоља је једино што је намислила да одред сачињавају негативци – лопови и убице. Упркос здравом разуму, одред је формиран и већ је добио и свој први задатак.

Критички осврт: Ову суперхеројштину издваја од гомиле других то што су антихероји у ствари протагонисти. И тај необични спој је у потпуности успешан. Радња је за овакву врсту филма сасвим обична, али и закомпликована тиме што је тешко пропратити ко је када на чијој страни и ко је ту у ствари позитиван, а ко негативан лик. Тим пре што су приче о супер-зликовцима продубљене и дата им је довољно јака емотивна подлога да могу да изазову емпатију нас гледалаца.

Похвалио бих глуму, живописност ликова, специјалне ефекте и то што филм нимало није досадан.

Едукативни моменат: Приметио сам тренд да се са суперхеројима (људима или бићима који имају натприродне моћи) мешају и људи који супермоћи немају, али имају изузетне способности. Рецимо, Вил Смит је сасвим обичан човек, али непогрешиво погађа мету. Неке способности које поједини људи имају заиста су поштовања вредне, без обзира што нису паранормалне.

Оцена наставника:

5(заслужена)

barbarella-smallБарбарела (Barbarella 1968) је филм снимљен према француском стрипу са истоименом хероином. Барбарелу глуми Џејн Фонда и она је представник Владе планете Земље у далекој будућности. Њу шаље председник Клод Дофен да на другој (такође насељеној) планети пронађе професора изумитеља позитронских зрака и тако отклони претњу својој планети на којој већ стотинама година влада мир.

Критички осврт: Веома врцав филм са маштовитом радњом и још маштовитијим костимима. Поједине идеје у филму су веома занимљиве и чак и за ово време биле би оригиналне, а има и урнебесних, као када Џејн нападају крвожедни папагаји тигрице. Филм је аутентичан за оно време, лепршав, питак и плитак, са основном идејом да ослика тадашњу поп културу и сексуалне слободе, пре свега истичући адуте оскудно одевене лепотице Барбареле. Посебно бих истакао да радња није класична и да се на исти (некласичан) начин и завршава. Све похвале.

Едукативни моменат: Барбарела се у два наврата сусрела са опасношћу која јој уопште није изгледала као опасност. У првом случају напала су је деца и њихове лутке, а у другом папагајчићи. У животу нам се то највероватније неће десити, али се дешава да се испостави да је нешто што доживљавамо као безопасну и безбрижну игру, заправо веома опасно. Ово посебно важи за децу. Тако да, децо, пре било какве игре размислите колико је она заиста безбедна.

Оцена наставника:

5(од мене)

8kfbf0ts-smallСкот Пилгрим против света (Scott Pilgrim vs. the World 2010) је америчка тинејџ комедија. Скот (Мајкл Сера) је момак из Торонта у Канади. Након једва одболованог раскида са Бри Ларсон, Скот почиње платонску везу са средњошколком Елен Вонг. Међутим, у то неко време среће девојку из својих снова (буквално) Мери Елизабет Винстед. Започиње паралелно везу и са њом, али да би везу одржао, мора да се бори против њених седам бивших љубави.

Критички осврт: Као што је претходни филм осликавао популарну културу шестдесетих, тако и овај филм осликава, додуше алтернативну, културу данас. И то што популарише алтернативу – кроз музику, видео-игрице и начин размишљања заиста ми се допада. У овом филну гикови су хероји и освајачи симпатија. И зато је и овај филм освојио све моје симпатије. Уз то, глума је добра, специјални ефекти зачуђујуће и задивљујуће добри и прича је сасвим откачена. Мада не и оригинална, а посебно није оригиналан начин како је режирана. Овај начин је ипак „патентирао“ Оливер Стоун у „Природно рођеним убицама“ (ако већ не неко пре њега). Такође, поједине сцене су преузете из суперпознатог филма „Кил Бил“, али то већ није последица крађе идеја, већ јасне алузије. Све у свему, утисак је сасвим позитиван.

Едукативни моменат: Осим музике и трендова који нам се већ дуги низ година (практично једини) нуде и које, нажалост, већина младих прихвата, треба дати шансу и другим музичким и уопште културним правцима и садржајима јер и они могу бити „кул“, а сасвим извесно су и квалитетнији и смисленији.

Оцена наставника:

5(сигурна)

room-movie-poster-small1408 (1408 2007) је хорор филм о уклетим хотелима. Џон Кјузак је писац који се бави баш тиме и о томе пише књигу. Власници хотела га зову да посети њихове уклете собе, али осим рекламе за њихове услуге, Џон није добио много материјала за своје писаније. Онда је сазнао за собу број 1408 у хотелу „Делфин“ у Њујорку и покушава да је резервише. Међутим, први пут се дешава нешто необично. Менаџер хотела Самјуел Л. Џексон не жели да му изда собу и Џон је морао да посегне чак и за правним саветима како да ту собу ипак добије. Чак и тада Самјуел покушава да га одговори од замисли, наводећи да је заиста много људи умрло у тој соби, али Џон се није поколебао. Испоставило се да је његова одлука била потпуно погрешна.

Критички осврт: Ово је необична мешавина правог хорора од кога се најежите и психолошког, од којих овај потоњи нуди и једну дубљу причу. Неке сцене јесу језиве (као када Џон схвати да је у згради насупрот његовој лик који га имитира), друге јесу добро осмишљене (када покушава да кроз прозор преко симса пређе у другу собу), али има и неуверљивих (када среће зомбија у цевима за вентилацију). Међутим, не могу да кажем да су сцене и уопште цео филм оригинални, али опет, шта може ново да понуди прича о уклетим кућама? Овако испричана свакако ништа.

Џон и Самјуел су били стандардно добри, а ни специјални ефекти нису лоши. Као и цео филм – није лош, али је далеко од грандиозног.

Едукативни моменат: Да би писао о нечему и уопште судио о томе, Џон се трудио да то нешто (у овом случају хотеле и оно што нуде) најпре упозна. И то је једини исправан начин ако већ хоћемо да критикујемо.

Оцена наставника:

4(заиста блага)

Лако Је Критиковати 37

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

mip-smallПоноћ у Паризу (Midnight in Paris 2011) је филм који је режирао Вуди Ален. Главни јунак је Овен Вилсон, успешан, али неиспуњен холивудски сценариста који жели да постане прави писац. Зато са својом вереницом Рејчел Макадамс одлази у Париз, како би га тај град инспирисао. Овен се заљубљује у Париз, али не и површна Рејчел која сања о луксузном животу у Америци. Једне вечери, када је одлучио да сам прошета улицама града, пошто су црквена звона огласила поноћ, његову пажњу је привукла весела дружина у старинском аутомобилу. На њихов наговор, улази у кола и изненада пролази кроз време – затиче се у друштву познатих уметника из двадесетих година прошлог века, његовог омиљеног периода. Тада се његов живот мења; посвећује се књизи, а ноћи проводи у друштву својих идола и девојке Марион Котијар која га је поколебала у одлуци да ожени Рејчел.

Критички осврт: Прича почиње као прозаична, типична америчка. Наравно, уз такву причу иду и стереотипни ликови, али руку на срце и сјајна глума, посебно Овена Вилсона који се већ показао у различитим улогама. А онда, неосетно, креће фантастични моменат који је заиста добро уклопљен. Једино је ограничење (и то поприлично) да бисте пратили радњу треба да познајете америчку и донекле француску књижевност с почетка прошлог века. И не само књижевност. Име Хемингвеј ће вам бити познато, али ту су и Гертруда Стајн, Жан Кокто, Ђуна Барнс, као и брачни пар Фицџералд. Ту је и Кол Портер, који је био композитор, а ликова има још.

Волим филмове Вудија Алена, али истина јесте да у њима постоји шаблон који он готово увек практикује. Увек је у центру збивања несхваћени јунак, отпадник (или отпадак, како кад) од друштва, те када је сам Вуди глумео то је увек био он, а овога пута је то Овен. Вуди воли и да компликује и петља са некаквом личном животном филозофијом (и у пар момената је заиста тешко схватљив), али има ту неку лакоћу којом износи радњу. Тако да је филм лепршав, али није претерано динамичан. Додуше, и тема је таква. И морам рећи, добра је, а и лепо је обрађена.

Едукативни моменат: Као што рече Хемингвеј у филму: „Ниједна тема није лоша, ако је прича истинита, ако је проза чиста и искрена, и ако афирмише лепоту и храброст под пристиском.“ Шта ја могу мудрије да кажем? 🙂

Оцена наставника:

5(минус)

disaster-movie-smallКатастрофа филм (Disaster Movie 2008) је америчка апокалиптична комедија. Момак Мет Лантер сања да је дивљак који је живео 10.001. године п.н.е. и да наилази на Ејми Вајнхаус (коју глуми Никол Паркер). Она му предочава пророчанство да ће апокалипса наступити 29. августа 2008, а да ће је проузроковати кристална лобања. На тај дан Мет је направио журку за 16. рођендан (иако пуни 25) и заиста, апокалипса је почела да се дешава. И једини који може да је спречи управо је Мет.

Критички осврт: Форе су, заправо, потпуно сведене, бесмислене и нимало смешне. Да зло буде горе, неке форе се и понављају и то већ након неколико минута. Има алузија на разне филмове (суперхеројштине и Дизнијеве блокбастере) и серије („Секс и град“, „Чари“ итд), као и славне личности, углавном певаче и глумце, те постоји некакав покушај сарказма, али он је успео само у наслову. Овај филм је дефинитивна катастрофа. Ја заиста верујем да је за хумор потребан неки коефицијент интелигенције, али изгледа да аутори филма Џејсон Фридберг и Арон Селцер не заступају то становиште.

Радња у филму је небитна, без фокуса и без смисла, а глума је префорсирана. Нико ми се од глумаца није допао. Једино могу да кажем да ми је колико-толико симпатична Никол Паркер у улози Дизнијеве принцезе. Иначе, тешко да је у филму било шта симпатично. Лишен је сваког шмека.

Едукативни моменат: У филму има много баналности и оне не само да нису смешне, већ нису ни шокантне. Напросто су глупе. Када неко вређа некога, он није духовит. Глуп је јер нема ниједан виспрени начин да упути критику.

Оцена наставника:

1(и нимало смешна)

race-smallТрка до Вештичије планине (Race to Witch Mountain 2009) Дизнијев је филм и римејк такође Дизнијевог филма из 1975. Свемирски брод са паром младих ванземаљаца Анасофијом Роб и Александром Лудвигом принудно је слетео недалеко од Лас Вегаса. Тајна јединица америчке војске јури ово двоје, али их није лако ухватити јер осим напредне технологије поседују и натприродне моћи. Они наилазе на таксисту Двејна Џонсона који нерадо пристаје да им помогне, а касније им се придружује и специјалиста за НЛО Карла Гуџино. Невоља је што их, осим америчке војске, гања и опасни убица са планете са које су и двоје младих. Једина шанса да се спасу је да се домогну свог свемирског брода, који се налази у војној бази унутар Вештичије планине. И тако је кренула трка до те дестинације из наслова филма.

Критички осврт: Већ на самом почетку филма било је јасно да су ликови чисти стереотипи, почевши од Двејна Џонсона, који је возач жељан живота ван тркачких стаза, али му криминалци не дозвољавају да то и оствари у миру.

Много је општих места. Тајни пролази у напуштеној кући који воде до задивљујућих предела и заслепљујуће експлозије које погађају свуда наоколо аутомобила, али не и сам аутомобил – само су нека од њих. И да, опет она прича да људи користе тек деличак капацитета мозга… Не знам колико је потребно, у времену експанзије интернета, да се аутори Дизнијевог студија информишу да то заиста није тачно. Или је напросто заиста тачно да Американци користе тек део свог мозга. Једино ми није јасно зашто се тиме толико диче, да то помињу у безмало сваком другом филму овог типа? Ваљда је срамота да ти мозак ради 10%…

Специјални ефекти су ме разочарали, посебно онда када вагон прелеће преко аутомобила и када деца ванземаљци заустављају метке које војници испаљују. Углавном, поред свих тих лоших ствари, трка из наслова овог филма није била узбудљива. Напротив, досадна је. Када је Карла Гуџино видела свемирски брод заиста се потрудила да буде ванредно фасцинирана. За разлику од мене, који сам већ увелико био нефасциниран самим филмом, а и свемирски брод је обичан лимени покров, толико пута виђеног облика.

Прича, као прича, није лоша, па чак и има своју логику, мада ми је нејасно зашто су ванземаљци уопште напустили и препустили свој брод на почетку, а има још неких мање јасних делова. Има и делова чији смисао не видим уопште, као што је борба ванземаљског убице и Двејна у броду, обесмишљена супермоћима Александра (који је ту присутан и који своје моћи једва користи) и због које се бродица љуља лево-десно, иако је пола свемира прошла. Па, ако је једна туча љуља, шта ће тек да јој ураде опасни објекти у свемиру? Патетични крај ништа није поправио утисак.

Едукативни моменат: На крају је Александар признао Двејну да је погрешио када је рекао да му људи никада не би помогли. Јер увек се нађе и човек који би. Другим речима, не треба никада генерализовати јер у свакој групи људи постоје изузеци.

Оцена наставника:

2(на једва)

planet_fifty_one_ver-smallПланета 51 (Planet 51 2009) је цртани филм чија се радња одвија на поменутој планети. Џастин Лонг је зелени хуманоид који је таман добио посао у опсерваторији и намерава да изведе девојку својих снова Џесику Бил на састанак. Изгледа као да је све кренуло да се одвија по најбољем могућем сценарију за млађаног ванземаљца, када у близини његове куће слеће ванземаљска летелица. Из летелице излази људски астронаут Двејн Џонсон и судбина га повезује управо са Џастином. Џастин пристаје да помогне ванземаљском астронауту, али цена је превелика – не само да губи посао и девојку коју воли, већ је на добром путу да изгуби и мозак. 🙂

Критички осврт: Већ на самом почетку генијална фора за „Ејлијена“ обећавала је да ће ово бити добар цртаћ. Одличне су алузије и на друге филмове, попут „Е. Т. ванземаљца“ и „Певајмо на киши“.

Филм је необичан спој педесетих и будућности, што је мало чудно с обзиром да је прављен у скорије време, али се мени свакако допада. Ликови су потпуни стереотипи, али то је извесно и била намера, како би асоцијација са приликама на Земљи била очигледнија.

Има америчких „пренемагајућих“ момената, посебно пред крај, али дозирана драма може да прође. Цео овај цртаћ може да прође – забаван је, нуди нови поглед на тему (ванземаљски, да будем прецизнији), има одличну анимацију и шаље позитивне поруке. И осим дозиране драме и све остало је дозирано – и врцави моменти и насиље.

Едукативни моменат: Ванземаљци су се препали од људског астронаута јер га нису познавали. Страх од непознатог је један од најчешћих и најпроблематичнијих страхова, те је то још један аргумент зашто су образовање и искуство важни – да нам непознате ствари учине познатима.

Оцена наставника:

4(плус)

epic-smallЕпски (epic 2013) је цртани филм о девојци која долази на село да живи са оцем. Она није одушевљена овим обртом у свом животу јер јој је отац научник занесењак, опчињен идејом о мајушним људима који одржавају равнотежу у природи. Девојка је покушала да одврати оца од маштарија и таман када је одустала од те намере, сама се уверила да мајушни људи заиста постоје. И више од тога; увели су је у свој магични свет.

Критички осврт: Прича је, реално, већ више пута испричана. Уз то, предвидљивија не може бити, а и ликови су потпуни стереотипи. Са друге стране, прича је лепа, динамична, са добром анимацијом и поједини детаљи су одлично решени. Рецимо, када зла створења својим малим стрелама погоде дрво, на том месту набујају гале (оно карактеристично болесно ткиво, заправо тумори). И има сјајног хумора, више инфантилног него виспреног, али свакако смешног.

Едукативни моменат: Гусеница је рекла да свици из годова мудрости не приказују будућност. Само нас воде уз знање из прошлости. И то је мудра реченица, али треба јој нешто додати и нешто избацити. Најпре ћемо избацити оно „само“, јер звучи сувише скромно и умање значај знања које смо у прошлости и из прошлости стекли. А додаћемо да нам знање из прошлости може помоћи да ако већ не можемо да предвидимо будућност, а оно да нам та будућност буде свакако боља.

Оцена наставника:

4(готово реална)

snezhnaya-koroleva-perezamorozka-smallСнежна краљица 2: Поново замрзнута (Снежная королева 2: Перезаморозка 2014) је руски цртаћ и наставак класичне бајке о Снежној краљици. Један од јунака из претходног дела који је победио краљицу је трол Орм, сада житељ одлеђеног краљевста тролова. Но, његов живот није идиличан и бори се са многим, углавном материјалним проблемима, а има велику жељу да својој баки омогући да проживи лепу старост. На крају, немајући куд, одлучује се да лажима постигне циљеве. И то је имало велику цену; ослободио је Снежног краља, који је напао његов народ и његове пријатеље.

Критички осврт: Анимација ме није очарала, али је добра. И форе нису лоше, али су ипак сувише инфантилне, а јурњава и незгоде су префорсиране. Уводна прича о лошем животу трола у његовом свету траје предуго, тако да ништа, у ствари, није урађено са мером. Још неке сцене су развучене, као када зли близанац трола тријумфује и јасно је да је то урађено јер прича нема „меса“, што довољно говори колико је слабашна. Уз то, није ни претерано креативна.

Све ово је велико разочарење, с обзиром да памтим руске бајке (и анимиране и игране) као феноменална, ма монументална филмска остварења.

Едукативни моменат: Трол је у једном писму написао да лажи могу да боле, али истина боли више. И то је тачно тако. Али се показало и да је истина, колико год болна била, ипак најбољи излаз из сваке тешке ситуације и да ће она најмање штете направити другим људима.

Оцена наставника:

3(због старе славе руских бајки у филмовима, иначе двојка)

the-legend-of-tarzan-poster-imax-smallЛегенда о Тарзану (The Legend of Tarzan 2016) је нова прича о светски познатом човеку из џунгле. У овој верзији Тарзан је већ „припитомљен“ и живи у Лондону поштован као племић. Он није вољан да се враћа свом старом животу, али га амерички изасланик Самјуел Л. Џексон моли да то ипак учини, а како би испитао да ли је истина да Белгијанци поробљавају афричка племена. Тако Тарзан одлази у Конго, не знајући да га тамо чека изасланик белгијског краља Кристоф Валц са планом да му дохака.

Критички осврт: Колико сам схватио, Тарзан у овом филму није носио познате тарзанке, а које су у давна времена уведене (без иоле логике) ради пристојности и превенције евентуалне цензуре. Некако сам очекивао више врцавих сцена, тако и са партнерком Марго Роби, тим пре што је Александер Скарсгорд тип глумца који нема срама те врсте, те обожаван диљем света пре свега због своје појаве. Режисер Дејвид Јатс се одлучио више за романтичну и тек помало шкакљиву варијанту и то је у реду. Оно што ову причу чини добром ипак није то, већ сама позадина приче која одсликава читав један мучан друштвени поредак тог доба – ропство, као и вечити мотив „прогресивног“ света – новац. Уз добру глуму, али и режију (честитке Дејвиду) са флешбековима тачно тамо где треба и дозираним, сасвим пристојном и колико год је то могуће реалном радњом, филм је сасвим добар. Посебно су добре сцене са животињама које иду у пакету са сјајном фотографијом. И сцене борби су одличне. Не мањка ни оно класично скакутање с лијане на лијану, као ни легендарни Тарзанов крик. 🙂

Крај је предвидљив и прави иритантно амерички, али добро, макар је срећан. 🙂

Едукативни моменат: Многи људи немају милости према другим људима. Тај однос је у овом филму још више појачан тиме што постоји компарација са односом животиња које су показале милост према човеку (Тарзану). Уз то, Тарзанове животињске одлике би требало да превагну на страну окрутности, а приказано је сасвим супротно. Свакако морамо да се запитамо шта је то што нас чини људима и што нас чини хуманима (енг. human значи „човек“) и да ли смо заиста бољи (ма шта год то значило) од животиња. То што смо рођени као људи и са (само)свешћу није довољно. Морамо више да се трудимо.

Оцена наставника:

5(са микро минусом)

robocop-poster-smallРобокап (RoboCop 1987) је кримић који се дешава у америчком граду Детроиту. Челник тамошње мега-компаније Дан О’Херлихи има сан да направи град будућности, а да би у томе успео, мора најпре да очисти град од криминала. Зато је компанија купила и полицију, али то није било довољно. Милиони су уложени како би се полицијске снаге ојачале роботима, али се роботи нису показали као добро решење. Млад и амбициозни сарадник Мигел Ферер је предложио програм израде киборга (Робокапа) и указала му се прилика да свој план реализује у дело када је новајлија Питер Велер погинуо на дужности. Над Питером је извршена компликована операција и додати су му механички делови, а одстрањени органски. Сва је прилика била да је пројекат успео, све док Робокап није почео да сања и да се сећа свог претходног живота.

Критички осврт: Ово је некаква визија будућности какву су имали људи осамдесетих и иако има напредних решења, представља необичан спој прошлости и будућности, донекле екстремизован и свакако бруталан. Прича није необична, напротив. Сасвим је обична и без мистерије и било чега што не бисте очекивали. У ствари, површна је и празњикава, попут многих других из тог периода; једна од познатијих је „Ватрене улице“, али је адут тог филма одлична музика. Овде је музика сувише (мело)драматична. Уз то, прича је сувише фокусирана на главни ток радње, тако да су неке друге приче или маргинализоване (као што је породична прича Робокапа) или недоречене.

Види се да је филм рађен осамдесетих и то не само због смешних специјалних ефеката (додуше, понека каскадерска вратоломија је била сасвим успешна (остале су више личиле на гимнастичке вежбе)). Све је тако наивно и разиграно, чак и пљачкаши банке. 🙂 Борба између Робокапа и робота Еда 209 не само да је наивна, него је и пресмешна, да би се завршила тако што робот, милионе долара вредан, не уме да се спушта низ степенице (и при томе се бацака и испушта крике попут бебе годзиле). Сасвим је нејасно како су замислили да се бори против криминала. У филму има још момената који нису јасни, па тако ни полицијска масовна акција против Робокапа.

Едукативни моменат: У овом филму очигледна је борба између људи и машина која не јењава још од Индустријске револуције. И данас смо сведоци да ИКТ све више помаже људима у раду, али и смањује потребу за радном снагом. И то јесте цивилизацијски проблем. Међутим, филм такође даје јасну поруку да је Робокап значајно бољи у односу на већег и снажнијег Еда 209. Машине не могу потпуно заменити људе, али људи који поседују технологију и знање да раде са њом, дефинитивно ће заменити оне који то знање немају. (Ово су рекли мудрији од мене, а згодно иде као порука овог филма.)

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

the-remaining-smallОстатак (The Remaining 2014) је апокалиптични филм који почиње венчањем млађане Алексе Веге. Међутим, наместо да то буде најлепши дан у животу једне девојке, испоставило се да јој је, заправо, последњи. Најпре су многи људи, укључујући и Алексине родитеље, једноставно пали мртви, да би онда уследила права катаклизма и долазак палих анђела. У метежу који је настао, Алекса и њени пријатељи покушавају да преживе.

Критички осврт: Иако изгледа да јесте у питању нискобуџетни филм, продукција је сасвим добра, а специјални ефекти солидни. Уз то, хорор је заиста успео. Другим речима, сцене су прилично језиве, без обзира што се демони ни у једној сцени не виде најбоље. Заправо, практично се не виде уопште.

Ликови су стереотипи, али верујем за Амере сасвим прихватљиви. То и да је прича сасвим класична, биле би једине моје замерке филму. Све остало је сасвим у реду, без већих грешака и са много динамике. Додуше, филм је навијачког типа и усмерен је ка религији, односно вери као једином критеријуму за спасење душе. Но, добро, то је премиса и то могу само да прихватим, свиђало се то мени (као атеисти) или не. Објективно, било би некоректно да то утиче на оцену коју дајем.

Едукативни моменат: У једном тренутку свештеник је рекао да су сви људи добили исте доказе (алудирајући на Христово појављивање међу људима), али да су се различито определили. Ово не мора да важи само за религију. Ми сви добијамо исте вредносне системе, а које нам друштво у коме живимо пласира, али да ли ћемо их поштовати зависи од нас самих. И као што ми имамо могућност избора, тако треба да прихватимо да их имају и други и да имају право на тај избор.

Оцена наставника:

4(не баш најјача могућа)

hereafter_keyart-smallЗатим (Hereafter 2010) је амерички филм који је режирао Клинт Иствуд. Филм прича три различите приче. Једна се одвија у Француској и протагониста је новинарка Сесил де Франс која је доживела тзв. искуство блиске смрти. Друга се одвија у Америци и у њој главну улогу има Мет Дејмон, медијум за мртве. И трећа у Лондону, где дванаестогодишњи дечак у несрећном сплету околности губи свог брата близанца. Главни ликови ове три приче срешће се на једном месту, на крају филма, што ће променити живот сваког од њих.

Критички осврт: Било је очигледно да ће близанац настрадати и на који начин ће се то десити. И то је толико опште место, да ни патетика која је уследила није утицала да осећам емпатију. Заправо, много су јаче сцене које су дошле након ње (сахрана и када мајка Линдси Маршал објашњава преосталом сину зашто мора да га напусти). Има још предвидљивих сцена, па је било прилично јасно у шта ће се изродити разговор Мета Дејмона са умрлим родитељима Брајс Далас Хауард, као и шта ће јој отац поручити. Такође, неке сцене су и непотребно развучене, тако да филм није морао да траје више од два сата, а вероватно би постигао исти ефекат. Па, ипак, сцене јесу јаке, односно тешке и пуне емоција, тако да никако не могу рећи да филм не вреди. Уз то, глума је одлична, али су и глумци одабрани.

Допало ми се што филм није ни потпуно сив, ни потпуно ведар. Срећне догађаје замењују лоши, а лоше добри, а такви су и поступци ликова. Све то, дефинитивно, чини да филм изгледа реалније. И допало ми се што крај није потпуна америчка патетика. Дозирана је. Све укупно даје једну добру, лепу, помало тужну и свакако топлу људску причу.

Едукативни моменат: Када је Сесил питала свог љубавника да ли постоји живот после смрти, он јој је одговорио одречно. Да постоји, рекао је, неко би то до сада већ открио (доказао). И ту је само донекле у праву. Много тога ми још увек нисмо ни открили, ни доказали, али то не значи да све то не постоји. Сведоци смо готово свакодневних нових научних открића. Разумно је претпоставити да ће их у будућности такође бити јер наука напредује џиновским корацима.

Оцена наставника:

5(може)

Лако Је Критиковати 36

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

beowulf-smallБеовулф (Beowulf 2007) је анимирани филм (онај тип анимације који се добије компјутерским снимањем покрета правих глумаца) рађен према старој енглеској епској песми истог назива. Једно данско краљевство на северу терорише застрашујући трол. Због тога је краљ Ентони Хопкинс затражио помоћ јунака да их ослободи напасти. На његов позив јавио се Беовулф (тумачи га Реј Винстон) који је голорук успео да убије трола. Међутим, мајка тог чудовишта Анџелина Џоли сурово се осветила тако што је побила готово све Беовулфове људе. Самом Беовулфу понудила је погодбу коју овај није желео да одбије. Овом погодбом много је добио, али се испоставило да је много и изгубио.

Критички осврт: Прича је одлична, што и не чуди, с обзиром да се ради о делу из древних времена за које многи аутори кажу да је изузетне уметничке и историјске вредности. И у филму прича је обрађена сасвим добро и са сјајним акционим сценама. И сцене и анимација су веома занимљиви. Ово је један од оних покушаја да све изгледа реално, као на филму. И на моменте заиста изгледа, а свеукупно гледајући уопште није лоше. Заправо, занимљиво је да су се глумци у овом начину снимања (који ипак има нека ограничења) показали бољим него многи глумци који су глумели уживо. 🙂

Едукативни моменат: Сваки човек, па и велики хероји попут Беовулфа, имају тренутке слабости. Тренуци слабости имају своју цену, некада и превелику. Да ли ћемо је платити, зависи од тога да ли ћемо поклекнути.

Оцена наставника:

5(минус)

hobbit-unexpected-journey-ring-poster-smallХобит: Неочекивано путовање (The Hobbit: An Unexpected Journey 2012) је први део епско фантастичне трилогије коју је написао Толкин. Ово је прича из младости хобита из наслова (глуми га Мартин Фриман), кога је чаробњак Гандалф (Ијан Макелен) позвао у патуљачку дружину, како би патуљцима помогао да поврате домовину. Наиме, њу им је отео змај Шмауг. Он је опасан противник, али и путовање до планине, где живе патуљци, није ништа мање опасно.

Критички осврт: Сама прича је сасвим добра, права једна бајка. 🙂 На крају малко више амерички пренемагајућа, али добро. Има безброј детаља који су сјајне цаке. Рецимо, кад један од патуљака хрче, усиса ноћне лептириће, које потом издува, да би их наново усисао. А ови лете око њега све време. 🙂

Специјални ефекти су и даље и готово увек сјајни. Најмање уверљиве су ми биле, заправо, патуљачке секире. 🙂 Патуљци, а и сви остали, сјајно су одрадили своје улоге, посебно принц патуљака – Ричард Армитиџ. Прави је лик за ту улогу.

Едукативни моменат: Чаробњак је рекао хобиту да не може да осети живот закључан у свом дому. Нико то не може, иако модерне технологије пружају привид да може. Зато, идите мало напоље, дружите се и доживите авантуре. 🙂

Оцена наставника:

5(стандардна)

mimic-two-smallМимикрија 2 (Mimic 2 2001) наставак је филма из 1997. У овом филму џиновски инсекти, са посебним типом мимикрије – таквом да подсећају на људе, тероришу један део Њујорка. Наиме, појављују се лешеви људи без лица и детектив Бруно Кампос покушава да реши случај. Испоставља се да су све жртве у некаквој вези са ентомологом, наставницом у једној школи. Бруно најпре сумња да је она убица, али му временом постаје јасније да је на трагу нечем већем и ужасавајућем.

Критички осврт: Већ ми се почетак филма није допао. А и надаље ми није било јасно зашто праве мистерију, с обзиром да је у другом наставку познато оно што се испоставило у првом – да су мистериозни нападачи у ствари огромни инсекти са мимикријом таквом да подсећају на људе. А онда ми је постало јасније и не могу да кажем да је новоуведена цака лоша, али није ни маестрална. Исту оцену бих дао и глуми. И специјалним ефектима.

Ово је једна причица (деминутив намерно употребљен), која, дефинитивно, има рупе. Када детектив Бруно на крају спасава своју драгану, нико од присутних (а има их и то обучених агената) не примећује да је он, у ствари, инсект. И како су га, касније, колеге идентификовале, када није имао лице (јер је инсект појео лице свакој својој жртви)? Што се биологије тиче, такође има глупости. У филму је представљено да се инсект закачио за наставницу, а због њених феромона. Чак и да људи имају тако нешто, зашто би тај мирис привлачио једну еволуционо значајно удаљену врсту? Дакле, у жену се заљубио зглавкар. И при томе јој нуди парче пице као свадбени поклон. И уз то се топи од милине када га његова изабраница мази по глави. Да ли то има икакве везе са мозгом? Најгоре је што је то окосница целе приче.

Едукативни моменат: Наставница је задала ђацима да напишу текст о томе како би њихов живот изгледао да су неки инсект. Веома креативна идеја за час, морам признати и највероватније ћу је искористити. 🙂

Оцена наставника:

2(незаслужена)

galaxyg-smallИстраживање галаксије (Galaxy Quest 1999) је америчка комедија о бившим телевизијским звездицама, које су се прославиле СФ серијом „Истраживање галаксије“. Они више немају каријере, али су редовни на сајмовима где се окупљају обожаваоци поменуте серије. Тамо деле аутограме и жале што то морају да раде. Све се мења када их посете ванземаљци, који су серију протумачили као „историјске записе“ и којима је очајнички потребна помоћ. Чак су направили и свемирски брод по угледу на онај из серије. „Посада“ нема куд и мора да одглуми епизоду, овај пут одистински. 🙂

Критички осврт: Има добрих фора, али су такође и наивне, прилично „старе“, а и предвидљиве. Но, опет, измамиле су ми осмех. Цео филм је заиста ведар, пружа добру забаву, сјајну глуму и сасвим солидне специјалне ефекте. Уз све то, крај није типична америчка бљувотарија, мада јесте класичан хепи енд. 🙂

Још да приметим да је Сигурни Вивер у овом филму права лепотица. Некако је увек тај део ње маргинализован, али не и овај пут. Свакако плус. 🙂

Едукативни моменат: Некада животне улоге не бирамо ми, већ оне бирају нас. И лако може да се деси да је избор – онај прави. 🙂 Другим речима, неке прилике не треба пропустити.

Оцена наставника:

5(с мајушним минусом)

affiche-age-of-tomorrow-smallДоба сутрашњице (Age of Tomorrow 2014) је апокалиптични филм, а узрок за апокалипсу је метеор који треба да се судари са Земљом. Војска САД шаље екипу на метеор, како би тамо поставили бомбу и уништили га, али се убрзо открива да метеор није метеор и да тиме опасност по Земљу није прошла. Напротив.

Критички осврт: Филм је почео као лоша копија иначе лошег филма „Армагедон“ из 1998. Поставка радње је практично истоветна, а уз значајно лошију глуму, а једнако мелодраматичну. Надаље се радња разликује, али би лако могли да се нађу филмови из којих је и за тај део преузета идеја. Рецимо, ту су „Ејлијен“, „Свемирски војници“, „Прометеј“, „Џон Картер“, „Уздигнуће пакла“… Од много филмова је „ћапнуто“ мало или више.

Крцат је нелогичностима. Астронаути траже оружје да би ишли на метеор који треба да разнесу (заиста је потребно да IQ буде изузетно низак да бисте упутили такав захтев, а они треба да иду у свемир да спашавају цео свет). И пошто је ово фантастика испоставља се да им је оружје заиста било потребно. И некако га они и имају, иако им није дато. Водећа научница међу астронаутима Кели Ху која је пронашла портал ка планети ко зна колико удаљеној, дошла је на (брилијантну) идеју да Земљи пошаљу С.О.С. Океј, има она некакве појачиваче, али… Ма, потпуно је сулудо чак и дискутовати такву глупост. 🙂 За то време, на Земљи, снимак ванземаљских летелица је нејасан због дима и зато не могу да виде ватрогасце, који су се притајили и око којих дима уопште нема (што видимо када камера снима њих). 🙂 И опет на ванземаљској планети – Ентони Маркс безуспешно испаљује рафал у ванземаљца, да би другог (истог таквог) Кели средила ножићем… Углавном, у филму се смењују догађаји са Земље са догађајима са друге планете и истовремено се смењују глупост са глупошћу, да би последњи напад људи на ванземаљце био круна све те глупости. Тако да мотиви ванземаљаца, који су потпуно нејасни и нелогични, нису ни зачуђујући. Ипак, баш сам крај донекле поправља утисак.

Филм је крцат и општим местима, великим речима и стандардизованим ликовима, па тако имамо разочараног и бунтовног, али брилијантног Ентонија, који је антихерој, а у ствари је херој… И сви други ликови потпуни су клише. Малко се издвајају ватрогасци који облаче униформу у стилу суперхероја, а тако се и понашају и то је донекле шармантно. Додуше, сама сцена, када спашавају жену из зграде која гори, није довољно узбудљива ни за обичан, а камоли суперхеројски филм. У ствари, сваки покушај у филму да се направи нека узбудљива акција, остао је само на покушају.

Специјални ефекти су веома, веома слаби, баш као и цео овај… назовимо га филмом.

Едукативни моменат: Док су војници јуришали на ванземаљце оружјем, ватрогасац је користио – своју секиру. Наравно, то је још једна глупост у филму, али једна ствар се мора признати. Ватрогасац ће бити умешнији са секиром него са митраљезом јер коришћење ове алатке је део његовог посла. Не можемо очекивати од њега да ће бити добар војник, али ако смо добри у ономе што радимо могуће је да ћемо применом наученог из тог рада моћи да обавимо и какав други посао.

Оцена наставника:

1(на нула)

arq_ka-smallЕј-Ар-Кју (ARQ 2016) је футуристички филм у коме је свет у некаквом рату за престиж. Роби Амел је инжењер, коме је пошло за руком да направи перпетуум мобиле. У његову кућу упадају побуњеници и један од њих Адам Бучер гине зато што је дотакао направу. То покреће временску петљу и Роби и његова симпатија Рејчел Тејлор све време проживљавају исти дан, покушавајући сваки пут да пронађу најбоље решење и остану живи.

Критички осврт: Време које се непрекидно понавља захваљујући напредној машини далеко је од иновације. Прича, ипак, није лоша, мада јесте донекле предвидљива. Предвидљиво је било да је Рејчел једна од чланова банде. И овим вам нисам покварио гледање – исувише је било очигледно, готово од самог почетка.

Однос између главних глумаца Роби и Рејчел некако је недефинисан. Филм почиње тако што спавају у истом кревету, а испоставља се да јесу били заљубљени пар, па ипак, он је тек у току филма видео њене ожиљке на леђима. Да бисмо онда открили да она њега у ствари мрзи и тако даље. Све је то некако на стакленим ножицама. Но, глума је зато сасвим солидна, као и цео филм.

Едукативни моменат: У једном тренутку чула се пропагандна порука да они који забораве прошлост, у опасности су да је понављају. И то је заиста истина и заиста је опасност.

Оцена наставника:

4(солидаре)

my-science-projectМој научни пројекат (My Science Project 1985) је америчка научна фантастика о момку Џону Стоквелу кога у животу занима само поправка аутомобила. Школа му није приоритет, али да би је завршио мора да уради научни пројекат. Идући линијом мањег отпора, одлази на војни отпад како би пронашао било шта што би могао да представи као свој пројекат. И случајно проналази давно заборављену ванземаљску направу, за коју се испоставља да је некаква врста времеплова.

Критички осврт: На почетку филма заповест председника Двајта Д. Ајзенхауера била је да се уништи ванземаљски брод са (можда) посадом која је у њему. И то је најмање вероватан сценарио који би се десио у случају да армија САД дође у посед таквог објекта. Након тога уследила је прозаична тинејџ прича у којој је Данијел вон Зернек требало да буде класична хероина која упада у нежељене авантуре и због тога звоца свом драгану Џону Стоквелу, али некако није успела у тој улози. Или је била сувише неуверљива или сувише млада за такву ролу, не бих знао да оценим. Џонов пријатељ/пратилац Фишер Стивенс боље се снашао и унео ведрину. Тако да је ово једна ведра, плитка и надасве нелогична прича, са нефокусираном радњом и површно обрађеним ликовима.

Сама теорија, на којој се филм заснива, на стакленим је ножицама са све сценама које је прате. Наводни неандерталац уопште не личи на неандерталца, а извежбаног гладијатора и вијетнамске војнике побеђује троје клинаца из школе. У једном тренутку су се тркали са енергијом која је протицала далеководом… И престигли су је тако што је Џон у колима укључио турбо погон и постигао брзину од 120 км по часу… Шта рећи? 🙂 И остало ми је потпуно нејасно зашто је на крају шериф ухапсио наставника Дениса Хопера.

Филм помало наликује на „Повратак у будућност“, али са значајно мање уложеног труда у идеју и разраду и значајно мање уложеног новца. Такође, Џон је, изгледа, требало да буде пандан Траволти из „Бриљантина“, али ако то и јесте, онда је много, али заиста много блеђи.

Едукативни моменат: Када је Џон питао Данијел како то да, иако су четири године ишли у исти разред, никада нису разговарали, она му је одговорила да је све то време он живео испод кола, а она у књигама. Лепо је бавити се нечим и посветити се томе, али не треба запоставити ни друге аспекте живота.

Оцена наставника:

1(на два)

land-of-the-lost-smallЗемља изгубљених (Land of the Lost 2009) је прича о несхваћеном и дефинитивно ћакнутом научнику Вилу Ферелу који је направио тахионски апарат, чија је намена да отвори портал друге димензије где се преплићу прошлост, садашњост и будућност. Једина која верује у генијалност овог научника је Ана Фрил која је успела да га наговори да испробају машину. И испоставило се да машина ради и да их је одвела у чудесан, али и опасан свет.

Критички осврт: Филм има шмек „Путовања у средиште Земље“, али и још неких дела (попут једне од пустоловина Индијане Џонса, а ту је и један од наставака „Парка из доба јуре“), но није неоригиналан. У ствари, режисер је баш пустио машти на вољу јер земља у којој су се протагонисти нашли није баш испреплетана прошлост, садашњост и будућност нашег света, већ више Земља чуда. Рецимо, ту се нашао један интелигентни и осветољубиви тираносаурус (додуше нисам пропратио како су га се решили код сладолеџинице), а и примат какав никад није постојао и чији народ је открио знаковно писмо пре него што је и (људски) проговорио. 🙂 Међутим, након сата и десетак минута, машта је толико набујала да се претворила у небулозе. Животне теме у разговору са тираносаурусом и борба са гуштероликим ванземаљцима, који уз сву напредну технологију и морфологију која изгледа врло покретно, падају мртви на сваку ћушку, некако је мало, заправо мало више, превише. Уз то, има много неконзистентних детаља, па је један од њих да њихов пратилац примат час разуме, час не разуме шта они заправо причају.

Ликови су ми се допали, јер су потпуно сулуди. У ствари, толико су сулуди да су нестварни, баш као и свет у коме су се нашли. Машта је главни адут овог филма, али не и радња. Радња је нефокусирана и реално је и нема. Режисер је протагонисте сместио у нестваран свет и тамо им се нешто дешава. И то је то. Филм је направљен због комичних ситуација којих има дефинитивно, али то некако није довољно. Свеукупно гледајући ово је једна површна, комична и небитна прича, са солидним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Вил је веровао да постоји свет у коме се прошлост, садашњост и будућност преплићу и због свог уверења чак је био избачен из научних кругова. Ми не морамо ићи тако далеко да нас избацују из било чега, али можемо да верујемо у неки бољи свет, да маштамо о њему и да покушамо да га створимо.

Оцена наставника:

3(и још мање од овога)

hottubtimemachinetwo-smallЏакузи времеплов 2 (Hot Tub Time Machine 2  2015) је наставак филма из 2010. Још у прошлом наставку, протагонисти су изменили прошлост у своју корист и уживају у великом богатству које су стекли, мада не баш потпуно задовољни. Роб Кордри је направио велику журку у својој великој кући, али га је неко од гостију погодио у незгодно место. Како би спречили да умре, Робов син Кларк Дјук и пријатељ Крејг Робинсон га уносе у џакузи који их одводи у будућност. Веома брзо схватају да одатле долази и убица и они су намерни да га нађу.

Критички осврт: Почетак је баш обећавао. И надаље није било лоше. Поставка је као у „Повратку у будућност“ други део, па се јавља алтернативна будућност и прича која то сасвим добро прати. Крај је малко претерано шизоидан, али добро.

Филм није досадан, напротив. Има добре глуме и доброг зезања, а има и сатиричних момената о будућности, односно садашњости – која је доведена до екстрема, па су програми уживо банализовани и потпуно морбидни. Све у свему, паметно и врцаво испричана прича, можда за коју нијансу блеђе од претходног наставка.

Едукативни моменат: Управо емисије будућности, које сам помињао, добро осликавају оно што нам се данас нуди: кич, неукус, двоструки морал (не само неморал – ово је много горе), нехуманост и да не набрајам. Адам Скот је најпре одобравао овакве емисије, али када је и лично био уплетен, више му није било свеједно. Нама изгледа као да нисмо лично уплетени јер оно што се дешава иза екрана изгледа далеко. Па, ипак, када погледамо наше друштво и нашу децу, постаће нам јасно да утицај, који те емисије остварују, прилично нас лично погађа.

Оцена наставника:

4(плус)

horsemen-smallКоњаници (Horsemen 2009) је верзија приче о јахачима апокалипсе, смештена у оквире колико-толико реалног крими-психолошког хорора. Детектив Денис Квејд ради на необичним случајевима убиства, која изгледају ритуално, а веома брзо постаје јасно да је убица више и да себе називају – јахачима апокалипсе. Како истрага одмиче, случај постаје замршенији и испоставља се да је танка граница између убице и жртве.

Критички осврт: Загонетка, коју филм прави (и која је за овакав тип филмова обавезан покретач радње) није лоша, мада има делова „позајмљених“ из филма „Седам“ из 1995. (у оба филма жртву су натерали да поједе нешто што је касније детективу било траг за даљу истрагу, али има и других сличних детаља). Овај новији филм, ипак, није паметан као овај старији и мотиви убиства су прилично јасни и прилично предвидљиви, те тако и ко може бити убица. Но, опет некаква мистерија постоји током филма и она у довољној мери држи пажњу. Продукција и глума су добри (мада ово потоње повремено мелодраматично), а специјални ефекти су, рецимо, солидни.

Не бих оштро да судим о филму јер није у „мом“ жанру и са њим има тек благе додирне тачке (те да не испадне да сам априори против свега што није фантастично), али, ипак, свеукупно гледајући, ово је једно сасвим осредње дело.

Едукативни моменат: И овај филм се бави приоритетима. Денис је трагичан лик јер је због превеликог ангажовања на послу запоставио сина. Ерик Балфур је, опет због хомофобије, одбацио рођеног брата. Да ли је уопште нешто прече од људи које волимо и који су нам породица? Мислим да није потребно одгледати овај филм да би се одговорило на то питање.

Оцена наставника:

3(таман таква)