Лако Је Критиковати 186

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Превара такође! Капа против зла (Hoodwinked Too! Hood vs. Evil 2011) је цртаћ о Црвенкапи и наставак филма „Превара“ из 2005. Црвенкапа је агент Бироа за срећне завршетке и њен партнер је вук. Међутим, њихови односи нису сјајни и кулминирају баш у најгорем тренутку јер су Биро девастирале свиње, а Црвенкапину баку отела зла вештица која је отела и Ивицу и Марицу. Црвенкапа је кренула у самосталну мисију спасавања, док је мисија вештице да убеди баку да припреми специјалне колаче које дају велику моћ оном ко их поједе. Наиме, вештица и њени савезници кују велике планове да завладају градом.

Критички осврт: Веома ми се допало како су аутори уклопили елементе бајки у савремену причу крими-акционог жанра. Додуше, има ту мотива из различитих жанрова и поджанрова; шпијунских, суперхеројских, борилачких вештина и других и цело то замешатељство је солидно успело. Анимација ми се баш не допада; то је онај тип који више подећа на видео-игру него на цртаћ, али ми се зато хумор допао. Прича није лоша, али далеко је од иновативне. 

Едукативни моменат: Ивица и Марица су на крају били збланути како им то што су појели све колаче није дало више моћи, већ су постали прегојазни. Добили су објашњење да ће се осећати сјајно ако поједу један колач, али да је претеривање лоше. И то јесте тако у исхрани и једно од правила здраве исхране је уравнотеженост. 

Оцена наставника:

(блага и блажена)

Дечак звани Божић (A Boy Called Christmas 2021) је филм рађен према истоименој књизи Мета Хејга. Прича говори о томе како је Деда Мраз започео своју каријеру као дечак. 

Критички осврт: Меги Смит има невероватан шарм и мислим да је добар потез њој поверити улогу приповедача. Њена прича није еуфорично срећна јер има и трагичних момената (а у таквој атмосфери се и одвија), али јесте слатка и некако утешна. Режисер Жил Кенан се није размахао што се тиче специјалних ефеката, узбудљивих сцена и креативне сценографије и у ствари се није размахао ни једним сегментом филма. И поред тога је успео да оствари ефекат и добије један леп мали филм.

Едукативни моменат: Тоби Џоунс је рекао да је немогућност заправо могућност коју још увек не разумемо. Не знам да ли је ово тачно, али звучи добро. 

Оцена наставника:

(врло стабилна)

Тиха ноћ (Silent Night 2021) је црна комедија која се дешава на последњи Божић који ће човечанство прославити. Радња је смештена у кућу Давиде Макензи и Метјуа Гуда који су позвали пријатеље на прославу пре него што ће сви узети смртоносну пилулу. 

Критички осврт: У овом филму жене су доминантни ликови и потпуно владају и драмом и комедијом, свака на свој начин и мушкарци, ма колико год да су добро глумили, у другом су плану. Можда је и режисерка Камиј Грифин солидарно њима дала примат, не знам, али знам да је урадила добар посао и сцене учинила врло ефектним. Добила се једна интересантна драма, која се бави друштвеним темама, али потенцира свакодневни живот и шта је у њему заиста значајно. Поруке су упућене друштву, али фокус је на обичним људима и како се читаво друштво одражава на животе појединаца. Овај филм није једноставан, иако тако изгледа. Морам да похвалим и Камијиног сина Романа Грифина Дејвиса који је таленат за камеру изгледа наследио од својих родитеља и одлично одрадио своју улогу са свега петнаест година. И крај, иако предвидљив, ипак је добар.

Још бих приметио да ова тема (живот у кратком времену пред апокалипсу) изгледа да интригира режисере и већ има неколико филмова који су, попут овог, доста добро урађени, као на пример „Ови последњи сати“ из 2013. и овогодишњи „Како завршава“.

Едукативни моменат: Сопе Дирису је рекао Роману да живот није фер и овај му је на то одбрусио да то кажу људи који не желе да нађу решење. Обојица су били аргументовани, али бих ја за право дао Роману јер је млађи и надам се да ће млађи наћи решење тамо где смо ми тражили изговоре.

Оцена наставника:

(веома јака)

Притајено зло: Добродошли у Ракунград (Resident Evil: Welcome to Raccoon City 2021) је седми наставак „Притајеног зла“. Каја Скоделарио је аутостопом дошла у свој родни град (из наслова) како би упозорила брата полицајца Робија Амела да се ту дешава нешто чудно и опасно. Брат је није схватио озбиљно, али врло брзо ће се уверити да су сви у граду у смртној опасности, а неки већ и увелико мртви, иако ходају наоколо.

Критички осврт: Таман када сам помислио да је са овом франшизом готово још 2016, ево је наново и почиње као злокобна варијанта Бетмена из 1992. И поново се враћамо у Ракунград где је све и почело, али ми је нејасно у ком тренутку је смештена прича ако се осврнем на целу сагу. Овде је прича да је корпорација Амбрела допустила да њен тајни експеримент оде ван контроле, а у оригиналном филму то је био терористички напад који је наједном направио хаос. У том делу радње филм одудара, али у сваком другом се уклапа у франшизу. И овде је у питању адреналински хорор гејмерског типа са јаким женским протагонистом Кајом која је подмлађена верзија Миле Јововић и поквареним антагонистом Нилом Макдоном који је старија верзија Шона Робертса. Зомбији су и у овом делу застрашујући иако немају додатке попут хоботница које излазе из уста. Нејасно ми је и што су ранији режисери то уопште дозволили у својим филмовима. Режисер Јоханес Робертс није дозволио богзна шта у овом филму и то можда и јесте проблем. Он је поновио рад својих претходника у једној сасвим осредњој причи која заправо нема радњу. Целе ноћи протагонисти се вијају тамо и овамо да би разоткрили мистерију које заправо нема. Сваком ко је гледао франшизу јасно је у чему је мистерија, а и онима који нису било је довољно да виде првог зомбија. Цело дело је веома благо, без правих изазова, баш као што то није био ни чудовиштан Нилов облик.

Едукативни моменат: Поголемо чудовиште је средио Аван Тјудор Џогија, који је новајлија у полицији. На почетку приче сви су га исмевали и ниподаштавали баш зато што је новајлија и то и није у реду не само зато што није колегијално, већ и зато што то што је неко почетник не значи истовремено да ништа не зна и ништа не уме. Тај неко увек може да изненади, а наше је да не потцењујемо никога и да свакоме дамо прилику.

Оцена наставника:

(минус)

Затвореници Земље духова (Prisoners of the Ghostland 2021) је постапокалиптични филм у којем је главни херој Николас Кејџ, пљачкаш банке, којег је гувернер Бил Моусли послао у мисију да му врати одбеглу усвојену унуку Софију Бутелу. Бил се обезбедио тако што је обукао Николасу одећу са експлозивним деловима који ће се активирати ако овај не испуни задатак. А да би га испунио, он мора да оде у Земљу духова из које је наводно немогуће отићи.

Критички осврт: Ово би била варијанта „Бекства из Њујорка“ на још апстрактнији начин него што је то приказано у поменутом филму и сасвим у складу са необичним филмовима које режисер Сион Соно прави. Додуше, нисам их гледао много, али ми је остао у сећању „Звезда која шапуће“ из 2015. који је управо такав, чудан. И Николасова глума је била чудна, али у оваквом филму не могу да га кривим. Код оваквих филмова је кључно питање на шта референцирају и ту не видим проблем јер ће свако пронаћи начин да разуме оно што нам Сион поручује. Моје разумевање радње је да људи улажу велики напор да зауставе време и не могу, односно не желе да оду са места које је њихово иако им је ту лоше. Они се грчевито држе традиције јер она пружа зону комфора, иако је јасно да се све креће и да самим тим морају и они. Проблем код овакве радње је што је некако запела у Земљи духова и временом мора да постане монотона, ма колико год сценографија и костими били маштовити, фотографија одлична, а ликови луцидни.

Едукативни моменат: Заробљеници Земље духова су се бојали да ће сутра умрети и зато су свим силама заустављали време. Међутим, када је херој победио гувернера и постало је извесније да ће сутра заправо бити боље, пустили су да време тече. Ово говори у прилог томе да треба да гласамо и учествујемо макар тим делом у политичком животу јер ће наши избори одредити да ли ћемо се плашити сутрашњице или улагати наде у њу.

Оцена наставника:

(заиста на једва)

Девет дана (Nine Days 2021) је драма која се дешава у свету где обитавају умрли и нерођени. Један умрли Винстон Дјук има дужност да интервјуише душе још нерођених и да од њих одабере особу која ће стећи право на живот. Интервјуи и задаци трају девет дана и тада он мора да донесе коначну одлуку, мада се елиминација кандидата дешава све време. Овога пута је његов задатак утолико тежи јер је једна од његових бивших изабраница извршила самоубиство и тиме показала да није била најбоље решење. Некако изгледа као да Винстон тежи да овај пут одабере најјачег, а не најпогоднијег.

Критички осврт: Цео концепт овог филма је интересантан и донекле изгледа оригинално, иако такође изгледа и препознатљиво. Прича је некако тескобна и тужна, свакако необична, тим пре што се бави животом у свету где живота нема. Глумци су добро одабрани и њихове емоције су напросто опипљиве и ово је заиста један добро осмишљен и добро реализован филм. Све похвале.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да имамо среће што смо живи јер су биле много веће шансе (заправо биолошки, не фантастично гледано) да се не родимо него да се родимо. Зато треба тај живот заиста живети и уживати у лепим стварима које га чине. 

Оцена наставника:

(баш та)

Прошле ноћи у Сохоу (Last Night in Soho 2021) је психолошки хорор и последи филм у којем су глумиле Дајана Риг и Маргарет Нолан. Наиме, обе су умрле 2020. Филм је посвећен Дајани, познатој госпођи Пил из „Осветника“ из шездесетих. Томасин Макензи је девојка из малог града која је добила прилику живота: да се школује у Лондону као модни дизајнер. Када је отишла тамо схватила је да јој студентски дом не одговара и изнајмила собу код старе и џангризаве Дајане. Већ исте ноћи је уснила да се обрела у шездесетим, иначе њеној омиљеној декади. Фокус њеног сна је била млада плавуша Ања Тејлор-Џој која жели да оствари каријеру на сцени. Ања је успела да привуче опасног момка Мета Смита који има конекције њој потребне у шоу-бизу и не само да се остварује њен циљ, већ и узбудљива романса са њим. Томасин овај сан инспирише на јави, али јој постаје опсесија и наместо да се посвети сопственој романси са Мајклом Аџаом, који је очигледно заинтересован, она једва чека да заспи. Но, оно што је почело као леп сан, за коју ноћ постаће кошмар.

Критички осврт: Ако занемаримо ситне грешке (попут оне да се Томасин и Дајана нису угушиле од угљен-моноксида током пожара, чак ни закашљале се нису), прича је заиста добра. Она је мудро вођена и има успешне преокрете, а на крају се сви делови уклапају у њу као перфектан мозаик. Истина је да је режисер Едгар Рајт претерао са оним делом када ескалира Томасина параноја. Тај део има своју сврху, али превише је хаотичан или је превише психоделичан или превише дуго траје, ни сам нисам сигуран, али је свакако превише. Са друге стране, неке сцене су баш ефектне, највише она када Дајана, односно Ања, јуре Томасин уз степениште са ножем. Оно што је највећа вредност овог филма, ипак, свакако је прича коју вреди испричати и која и те како има емоцију, довољну да морате да осетите емпатију према несрећној Ањи, односно Дајани. Ликови су ми се углавном допали, посебно Ања, која је лепа, али не и фатална, заправо баш како и треба за њену улогу, као и Мајкл, који није наочит, али је неизмерно симпатичан.

Едукативни моменат: На крају је Дајана схватила нешто што је тужна истина: да она живот какав је имала није желела без обзира што јој је Мет управо говорио супротно. Она је то схватила прекасно, а да не бисмо то схватили и ми, треба да освестимо да колико је важно да знамо шта желимо, толико је значајно да знамо и шта не желимо.

Оцена наставника:

(са некаквим минусом)

Шенг-Чи и легенда о десет прстенова (Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings 2021) је још један Марвелов јунак отелотворен у блокбастеру. Симу Љу и Аквафина су пријатељи који раде у хотелском возном парку. Они су задовољни својим послом и пријатељством, као и повременим караоки-вечерима и што се њих тиче то би могло да потраје још дуго времена. Ипак, то није било суђено и Аквафина ће сазнати у једној врло драматичној ситуацији у аутобусу да је њен пријатељ имао врло живописно, заправо невероватно детињство и да има добрих разлога зашто се крије од свог оца Тонија Леунга.

Критички осврт: Режисер Дестин Данијел Кретон нам је пружио праву забаву уз нешто мање хумора и још мање емоција, али уз врло импресивну акцију. Заправо, не сећам се да сам и у једном филму гледао тако прецизну градацију у сценама борбе и пред главног јунака и друге протагонисте су постављани све већи изазови. Сама прича је обична за овај поджанр и има много предвидљивих сцена, али нисам уочио неке веће грешке и недоследности. 

Едукативни моменат: И отац и син у овом филму су погрешили што су кривили један другог, али је Тони ипак погрешио више. Наместо да се посвети својој деци и пружи им леп живот, он је јурио за нечим што не може да има, а то је његова убијена супруга коју је желео да врати из мртвих. Када јуримо за неким својим амбицијама које често могу бити неоствариве, промичу нам ствари и особе око нас које нас нас могу учинити много срећнијим. 

Оцена наставника:

(чак сам помислио да дам и пет)

Веном: Нека буде покољ (Venom: Let There Be Carnage 2021) је такође филм из Марвеловог серијала и наставак филма „Веном“ из 2018. Том Харди је новинар који је успоставио необичну симбиозу са ванземаљцем и практично стекао суперхеројске моћи. Са њим жели да разговара опасан криминалац и психопата Вуди Харелсон и Том заиста одлази у затвор да га обиђе. То ће се показати као лоша одлука јер ће се Вуди заразити, да тако кажем, истом врстом ванземаљца и постаће незаустављив. Његов циљ је да ослободи из добро чуване установе љубав из младости Наоми Харис, која има моћ да испушта звуке изузетне снаге. Своју намеру је испунио, али се ту не зауставља јер нови ванземаљац жели да убије свог родитеља јер га доживљава као претњу, а и Вуди жели да убије Тома јер верује да му је нанео неправду. Час је врло лош за Тома јер су се његов симбионт и он посвађали и одвојили и свако је кренуо својим путем. И обојица су зато врло рањиви.

Критички осврт: Некако ми филмови о Веному нису успели, мада је овај за неколико нијанси бољи од првог. Прича је класична, врло налик многим које сам већ виђао. Хумор је присутан, али се мање-више рециклира сукоб карактера Томовог и његовог симбионта и није баш урнебесан. Акција је добра и режисер Енди Серкис је фино искористио црквено звоно, али не и потенцијале свих својих ликова. И овде, као и у првом делу, имамо нејасне мотиве ликова и обрт у ставу црнопуте Наоми је ничим изазван, а конфликт између Вудија и његовог симбионта недовољно разрађен. Све у свему врло бледо са крајем који је оставио причу да виси негде у ваздуху и веома нејасно је решен. Разумем ја да се прави шлагворт за наставак, али све то изгледа прилично трапаво.

Едукативни моменат: За разлику од Тома, Мишел Вилијамс је умела да наговори Венома да им помогне упућујући му комплименте. Лепа реч и гвоздена врата отвара. 🙂

Оцена наставника:

(минус)

Медлинке (Madelines 2022) је прича о пару научника Парију Шену и Бреји Грант који су изумили времеплов. Бреја (која се у филму зове Медлин) је транспортовала себе у будућност, али је у програму грешком оставила временску петљу. То је имало за последицу да се свакога дана у њиховом дворишту појављује нова Медлин и то неће престати наредних неколико година.

Критички осврт: Идеја и није тако лоша, али реализација је баш слаба. Најпре, прича је осмишљена врло трапаво, тако некако и тече, без много логике, али ни емоција и без много ликова. Радња је испразна и досадна, а крај је збрзан и нејасан. Специјални ефекти су лоши, а ниски буџет није помогао. Лоши су и дијалози, као и сваки покушај (црног) хумора. Лоши су и глумци, односно Пари и Бреја који чак нису успели да ме увере ни да су муж и жена.

Едукативни моменат: Било би добро да неко из будућности може да дође и да нам каже да не чинимо грешке, али тешко да то може да се деси осим у оваквим филмовима. Једино нам преостаје да добро размислимо пре него што нешто учинимо.

Оцена наставника:

(објективна)

Лако Је Критиковати 183

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Смрзнута грозница (Frozen Fever 2015) је кратак филм који се надовезује на цртани хит „Смрзнута“ из 2013. Ледена краљица Елза је желела да приреди својој сестри Ани најлепши рођендан који је имала до сада и желела је да цео дан буде савршен. Међутим, у својој намери није успела јер се – прехладила.

Критички осврт: Пресладак цртаћ, нема шта. Тема је већ излизана, али је лепо реализована.

Едукативни моменат: Елза је желела да направи савршен рођендан за своју сестру и успела је у томе, иако је мислила да је све покварила и да неће успети. За рођендан јој је поклонила пажњу, а то је, заправо, најважније. Једна мудра особа ми је рекла да најлепши поклон који можемо некоме дати је време. 

Оцена наставника:

(са умањеницом)

Еинбо: Дух Амазона (AINBO: Spirit of the Amazon 2021) је прича која прати авантуру младе домороткиње по имену Еинбо (глас позајмила Лола Реј), која, заједно са својим спиритуалним водичима животињским духовима, креће да спаси свој рај у џунгли Амазона од дрвосеча и рудара.

Критички осврт: Нису ми јасна осећања девојчица у вези са смрти маме Куни. Зуми и Еинбо су претрчале смрт жене која им је толико блиска и кренуле у свађу са Атоком. И надаље ми је цртаћ одисао површношћу, пре свега у осећањима, а онда и у мотивацији ликова. Њихови поступци и намере су ми били повремено нејасни и уопште нисам капирао шта Аток жели да учини када је кренуо за Еинбо. А Еинбо је била кренула у потрагу за начином да скине клетву са свог народа и шуме, па је тако стигла у део где живи дуго најављивана и супер моћна Велика Мама (огромна корњача). Најпре што је окружење изгледа пристигло из „Аватара“ (баш као што су и животињски духови пристигли из „Краља лавова“), а онда што је моћна корњача и очигледно мама Амазона право разочарење. Све што је Еинбо добила од ње су упутства, након којих је уследио исцрпљујући успон ка вулкану. Све је то са премало изазова за главне протагонисте, некако испразно и готово сваки део изгледа као део пазла без кога се могло. Разумем ја да режисерски двојац Рихард Клаус и Хосе Зелада није желео насиље у филму, али је ипак све то могло са више узбуђења.

Некако ми је изгледало да ће филм имати везе са угрожавањем тропске области којом се бави, али није добацио даље од мистике, тако да је и тај део остао блед и без еколошких порука. Анимација је тенденциозно преслатка и луткаста, ако изузмемо неке старије чланове и, наравно, главног негативца. Аток чак изгледа, према облику лобање, као наш даљи предак. Мало је тога што могу да похвалим у филму; рецимо преврат, ко је заправо зликовац, што ће можда бити изненађење ако растерећено гледате и не трудите се да претпоставите. 🙂

Едукативни моменат: Када се Еинбо пожалила Куни да су духови водичи заправо шарлатани који јој ни у чему не помажу, ова ју је питала како мисли да нешто научи ако јој они све кажу и покажу. То је добро питање које довољно говори о квалитетном образовању.

Оцена наставника:

(можда чак и мање)

Божић Чарлија Брауна (A Charlie Brown Christmas 1965) је специјал серије о дечаку из наслова. Он је депресиван због празника и пошто је схватио да то није у реду, затражио је помоћ „психијатра“ Луси. Она му је предложила да као терапију режира школску божићну представу. Међутим, терапија није баш била оно чему се Чарли надао.

Критички осврт: Као и сваки цртаћ о Чарлију Брауну и овај је напросто неодољив.

Едукативни моменат: Чарли је набавио јелку која се никоме није допала. Међутим, када су је сви заједничким снагама окитили, испала је врло лепа. То само значи да људима и њиховим изборима треба дати шансу.

Оцена наставника:

(слатка, као и цртаћ што је)

Време је Божића поново, Чарли Браун (It’s Christmastime Again, Charlie Brown 1992) је још један цртаћ о дечаку из кикирики екипе и још један Божић. Филмић говори о томе како су се Чарли и његови другари провели за овај празник.

Критички осврт: Сам назив указује да је ово варијација на тему Божића. Претходно описани филм има мало конзистентнију причу од овог, изненађујуће обрте и лепе поруке. Овај филм просто плени шармом и хумором, тако да су оба успела сваки на свој начин.

Едукативни моменат: Пеперминт Пети се побунила што на Божићној приредби мора да глуми овцу. Марси јој је на то рекла да ниједна улога није мала, ако донесе задовољство публици. Мудра је мала Марси.

Оцена наставника:

(скоро стабилна)

Бетмен: Зла крв (Batman: Bad Blood 2016) је 24. по реду цртаћ из Ди-Сијевог универзума. Бетмен се сукобио са зликовцима, односно прискочио је у помоћ Бетвумен, али је настрадао како би њу спасио и нестао у акцији. Недељама га нема, па је његов костим преузео његов некадашњи помоћник Најтвинг. Бетвумен ће се удружити са њим, али и са малим Робином, као и Бетвингом, како би пронашли Бетмена и стала на пут великој завери која је у вези са нестанком суперхероја.

Критички осврт: Ово је врло озбиљна епизода са истом таквом причом зачињеном породичним интригама, поремећеним односима и нереалним очекивањима. Има ту и згодних цака са часним сестрама које су заправо гарда, али је и свеукупно акција прилично добра, чак донекле и узбудљива. Има мало приче и о толеранцији, с обзиром на то да је Бетвумен наклоњена женском полу. И све је некако дозирано, мада мањкају емоције, без обзира што су протагонисти очврсли суперјунаци.

Едукативни моменат: Бетмен је на крају прихватио да има екипу, иако се био дистанцирао од других суперјунака. Тим ипак може да уради много више од појединца и то је схватио чак и тако моћан и богат суперхерој.

Оцена наставника:

(не баш чиста)

Истребљени (Extinct 2021) је цртаћ о необичним сисарима у облику крофни – фламелсима, који живе на острву и прослављају празник цвећа. Једина сметња су Ед и његова сестра Оп, који увек све покваре. Зато су им ове године фламелси забранили да присуствују овом празнику. Како би повратили углед међу својим сународницима, Ед и Оп су се попели на већу висину угашеног вулкана у потрази за ретким цвећем. И пронашли су један цвет за који се испоставило да је чак и магичан и да је времеплов. Тако су два спадала завршила у будућности и открила да је њихова врста у ствари истребљена. Ту су видели своју шансу да спасу своје племе и постану хероји. Испоставиће се да то ипак није тако лак задатак.

Критички осврт: Ово није лош цртаћ, ако изузмемо крајње класичну поставку, предвидљив ток и стереотипне ликове, без обзира што имају рупу у стомаку. 🙂 Он је ведар, има радњу, честе промене амбијента, динамику и чак је донекле узбудљив. Има и три, четири форе које су успеле, али му генерално мањка хумора и поруке које пружа некако су претрчане. Целокупан утисак је ипак осредњи и оцена четири овде би била баш поклоњена.

Едукативни моменат: Постоје врсте које су истребљене и оне у црвеним књигама имају ознаку EX (енглески: extinct). Када налетите на такву ознаку да знате о каквом статусу врсте се ради.

Оцена наставника:

(више је реална од четворке)

Сејдини последњи дани на Земљи (Sadie’s Last Days on Earth 2016) је филм о девојчици из наслова (глуми је Морган Тејлор Кембел) која се спрема за апокалипсу за коју је открила када је радила истраживање за свој школски научни пројекат. До судњег дана остало је око месец дана и толико и времена да она уради све што је написала на својој листи жеља.

Критички осврт: Овај филм може да се посматра на два начина; или као да ће апокалипса заиста доћи или, што је извесније, да су то само страхови једне тинејџерке да ће остати сама због сопствене интровертности. Свакако је идеја фина, али је врло лоше реализована. Нарација на почетку треба да послужи томе да се упознамо са хероином коју ћемо пратити и њеним окружењем и такав приступ није баш оригиналан, као ни њена листа свега онога што жели да учини до апокалипсе (листа је већ попуњена у „16 жеља“ из 2010. и сличним филмовима). Поменута нарација није ни послужила сврси јер све што смо чули од млађахне Морган могли смо уједно да видимо у наредним сценама. Можда је требало да послужи да се емотивно вежемо за хероину, али у мом случају није упалило јер ме некако није уверила у своје карактерне особине, баш као ни њени пријатељи. Могуће је да су томе допринели и дијалози који су исфорсирано паметни, а и ликови су равни, без емоција тако својственим тинејџерима. Сви су стармали и сви одишу мудрошћу, али не и животношћу, иако је порука филма да треба живети живот као да је крај света за који дан. И та порука је сувише опште место и у контрапункту са мудролијама које смо имали прилике да чујемо како их ликови изговарају. Са друге стране, старији ликови у филму су или незаинтересовани или плитки, тако да све то доприноси неуверљивости, али је већи проблем што су сви превише бледи.

Осим дијалога, режисер Мајкл Ситер је исфорсирао однос између Морган и њене би-еф-еф Кларк Бако и ја до краја нисам успео да схватим у чему је проблем између њих две. Све ми је то личило на оне типичне холивудске разводе када се као разлог помињу непомирљиве разлике у карактерима. Но, њих две су се на крају помириле и заједно са својим новостеченим момцима Манроом Чејмберсом и Рикардом Ојозом скочиле у базен јер последњи захтев на Морганином списку је да буде слободна. Где ћете већу слободу од скакања у базен у одећи? Ипак ту не могу да будем тако строг јер је то можда и једина ствар која ми некако иде уз тинејџерско понашање у овом филму и уједно је највећи изазов постављен пред главну протагонисткињу.

Едукативни моменат: Рикардо је започео реченицу да некада када нешто учинимо то не мора да има сасвим смисла, али ако је исправно… Смисао ће се наћи, довршио бих ја. 🙂

Оцена наставника:

(не знам да ли бих дао плус)

Ескејп рум: Турнир шампиона (Escape Room: Tournament of Champions 2021) је други део филма „Ескејп рум“ из 2019. Логан Милер и Тејлор Расел су двоје преживелих из претходног филма и они желе да раскринкају организацију Минос која прави застрашујуће игре Ескејп рум за богату и перверзну публику. Они проналазе траг да је та организација смештена у Њујорку и одлазе тамо, али су их спремно дочекали и увукли у нову смртоносну игру заједно са преживелима из других игара.

Критички осврт: Режисер Адам Робител је значајно боље започео први него овај филм. Док је у првенцу почетак касније искоришћен за озбиљан преокрет, овде је само чудан. Мастер игре наводно убија своју супругу у маниру ескејп рума и не могу да се не запитам да то ипак није мало превише.

Предвидљивих сцена има, па је тако било јасно да Логан сања у хотелу који се наводно урушава. Но, највећи проблем са филмом је што је практично поновљен први део. Није одмакао ни макац, ако не рачунамо замке које су, па слично виспрене као и претходне. Но, забаван је, студиозан, паметан и напет, макар је такав био до пред крај. Финале филма (назовимо га преокретом) је урушило једну солидну четворку (за једну, можда чак две оцене) јер је сувише неуверљиво и неспретно.

Едукативни моменат: Тејлор је кривила себе што је Логана увукла у причу наново, али јој је Холанд Роден рекла да није крива она, већ организација Минос која се бави криминалом и убијањем људи. Не можемо себе да кривимо за догађаје на које не можемо да утичемо, као што је у овом филму било Логаново страдање, али можемо да се потрудимо да променимо оно што можемо, а то је раскринкавање Миноса. На крају дана постоји изрека која каже: „Боже, дај ми снаге да прихватим оно што не могу да променим, храбрости да променим оно што могу и мудрости да разликујем једно од другога.“

Оцена наставника:

(ту негде)

Стари (Old 2021) је филм инспирисан графичким романом „Куле од песка“ Пјера Оскара Левија и Фредерика Петерса. Брачни пар Гаел Гарсија Бернал и Вики Крипс са двоје деце путују у тропско одмаралиште и то је требало да буде последњи породични одмор пре развода. По савету менаџера одмаралишта Густафа Хамарстена, породица се упутила на једну осамљену и изоловану плажу, заједно са још неким породицама, односно паровима. Испоставиће се да је плажа заправо смртна клопка за све њих.

Критички осврт: Некако су реакције ликова и посебно дијалози на почетку, док се прича захуктавала, звучали и изгледали не баш неприродно, али довољно чудно. Исфорсирани су и у појединим тренуцима нису разумљиви, док у другим су ми изгледали као рецитовање. Касније се то некако унормалило, али је режисер М. Најт Шјамалан сада имао нови изазов, а то је брзо старење. Повремено је то сасвим логично решио, као у случају бебе која се родила, а повремено је грешио, па је Гаелу ослабио вид тако да је постао кратковид, иако је за старење карактеристичнија далековидост. Неуверљиво је решио психичко старење деце и сва је прилика да би њихови карактери ипак требало да личе више на оно што смо видели у филму „Велики“ из 1988. него на ово. Свеједно је све било занимљиво, иако је ликове убацивао и избацивао из сцена како је где већ било погодно, што је одлика лоших филмова. Но, ово није лош филм и лепо је повезао позадинске приче ликова са оним што им се дешавало, а и режија и фотографија су на нивоу професионалца који је фантастичном жанру дао леп допринос и већ има десетак филмова иза себе. Прича је конзистентна, лепо заокружена и свака сцена има смисао, као и сама идеја. Крај је решен солидно, мада је вероватно могло и боље.

Едукативни моменат: Вики је питала зашто им не расту коса и нокти, с обзиром на то да убрзано старе. На то је Кен Ланг рекао да њих чине мртве ћелије, па да не реагују исто као живе. И само делимично је у праву. Стабло длаке јесу мртве ћелије, али њен корен није и одатле расту длаке. Дакле, нема разлога да коса ипак не расте, баш као ни нокти и то је нелогичност у филму.

Оцена наставника:

(солидно)

Невесте из Содоме (The Brides of Sodom 2013) је прича која се дешава у апокалиптичној будућности. Вампири су завладали светом и хране се преосталим људима на планети. Све се мења када се један од вампира ловаца заљуби у свој плен.

Критички осврт: Овај филм је дефинитивно лош, али на некако инфантилан начин. Таква је и прича, дијалози, глума. Као да је филм правио неки тинејџер пун хормона и разноврсних фантазија, а не тридесетпетогодишњи режисер Крип Криперсин. Углавном, све то личи на неку јефтину сапуницу са врло приземним мотивима и преокретима. Та мелодрама се дешава у вампирском свету, а ту се мувају и неки људи, њих троје заправо. Они буквално блеје и имају као неки љубавни троугао који уопште није битан у причи и не труде се да, шта знам, рецимо побегну одатле јер све врви од вампира који хоће да их прикољу. И то су вампири и урадили, али овде је тешко осетити емпатију према било којем лику који је убијен или унесрећен на било који начин. Чак није ни страшно, ни гадно. Крв само шљишти и сви неуверљиво вриште. И сви се шетају у неглижеима, ваљда да би се нагласила еротика и повремено имају секс и то дословно свако са сваким. Ипак, Крип би требало да зна да то не мора обавезно да значи да је направио и узбудљив еротски филм. Филм свакако еротски јесте, а и СФ јер се ту види нека апокалипса и вампири, али је ту и урбана фантастика са вештицама и магијом. И спој те две фантастике баш није најбољи, некако је једна налепљена на другу као да су две ролне филма лепили селотејпом. Крај је изненађујуће добро решен, али ипак то није довољно да подигне оцену.

Иначе су специјални ефекти врло јадни и верујем да неке игрице имају боље, а нису се потрудили ни око мистичне књиге. Изгледа као жврљотина која настане када нам је досадно на неком семинару. Можда је настала тако што су камермани и тонци жврљали док су радили на филму јер довољно је досадан и он.

Едукативни моменат: У овом филму озбиљан је проблем наћи било шта едукативно. Рецимо, протагонисти у филму су завршили трагично јер су веровали на реч Дилану Воксу, иако је патолошки лажов и манипулант. Ми наравно не знамо да ли нас неко лаже, као што не морамо да знамо ни карактерне црте неке личности, али можемо да видимо како се та особа понаша и да наслутимо. Дилан је у филму вампир који је зао и насилан према људима. Не можемо очекивати неку част и поштење од такве особе. 

Оцена наставника:

(и не видим начин како би могло бити више)

Лако Је Критиковати 180

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Напред, Тинејџери Титани! Против Тинејџера Титана (Teen Titans Go! vs. Teen Titans 2019) је филм који прати пету сезону серије о тинејџ Титанима. На почетку се тинејџерски суперхероји сукобљавају са Духом Господином, који је успео да запоседне Рејвен. Како се нашао у њеном уму успео је да пробуди њену демонску природу, која се јако допала њеном тиму. Али, допала се и њеном оцу демону који ту кћеркину моћ жели за себе како би покорио све светове мултиуневрзума. Зато се удружио са собом из другог света и организовао је борбу Титана из та два света како би Рејвенина моћ испливала и како би могао да је украде. Но, није му успело, али је успео да киднапује обе Рејвен. Њихове две екипе су сада морале да удруже снаге како би спасиле своје пријатељице, али и мултиуниверзум од пропасти.

Критички осврт: Овај филм је потпуна лудница. Толико је унесено добрих идеја и хумора да имам само речи хвале.

Едукативни моменат: Две екипе супермоћних тинејџера су морале да раде заједно упркос разликама. И успели су – и да превазиђу разлике, да раде заједно и да постигну циљ, односно спасу свет. Велике шансе да и ми постигнемо исто у неком тиму имамо ако поштујемо разлике међу нама.

Оцена наставника:

(сигурна)

Тинејџери Титани: Проблеми у Токију (Teen Titans: Trouble in Tokyo 2006) је финале серије о јунацима из наслова која се емитовала од 2003. до 2006. Младе Титане је у њиховом граду Џамп Ситију напао јапански нинџа (који може да се регенерише) Сајко-Тек. Они су успели да га заробе, а на испитивању је признао Робину да га је послао озлоглашени Брашоган. Након тога је нинџа нестао, па су се млади јунаци нашли на путу ка Токију како би дохакали Брашогану. Међутим, тамо су сазнали да он у ствари не постоји и да је урбана легенда. Но, Робин баш није убеђен у то.

Критички осврт: У централном делу филма радња се одвија засебно за сваки лик, па делује баш разуђено. Такође, логичких грешака има, па тако ликови и разумеју и не разумеју јапански (осим Старфајер која може да учи језике преко пољубаца и код ње је јасно). Но, све у свему прича није лоша, иако предвидљива, а посебно је занимљива анимација која је ту негде на ивици аниме и стандардног суперхеројског цртежа. На крају крајева, радња се и одвија у Јапану.

Едукативни моменат: Робин је прихватио да не мора само да буде суперхерој, већ да може и да се посвети себи и девојци коју воли. У реду је да будемо одговорни, чак и „вркохоличари“, али треба бити умерен у свему. Само једном се живи. 🙂

Оцена наставника:

(блага)

Титан П.З. (Titan A.E. 2000) је филм чија скраћеница у наслову значи „после Земље“ јер радња почиње у години 3028, када су ванземаљци уништили Земљу, а наставља се у 3043. Радња прати момка Кејла (глас је позајмио Мет Дејмон) који има моћ да окупи све људе расуте по свемиру и да им пружи нови дом.

Критички осврт: У анимацији се види комбинација стилова, ручног и ЦГИ, али не бих смео да потпишем да је баш успела. Некако одудара; као да сте сместили оне раније Дизнијеве ликове из бајки у врло реално компјутерски дочаран СФ свет. Прича је далеко од иновативне; људе су побила бића која су зла (и само зато што су зла), али одабрани (који је леп, а истовремено балансира на ивици криминала) спасиће човечанство и успут освојити срце девојке која је у покрету отпора. Познато? Ту су наравно и баш нереалне поставке да је људска технологија дошла дотле да смо способни да направимо целу планету из космичке прашине, а не можемо да се изборимо са ванземаљцима. Добро, после петнаест година смо се изборили, тако да је то океј ипак. 🙂 Но, филм има и својих добрих страна. Сама радња је сасвим у реду и довољно динамична, а и антагонисти су бића од енергије сачињена, као и њихова технологија, што је прилично ако не оригинално, а онда ретко. И преокрет је добар, како би дошло до прерасподеле снага. У сваком случају, филм има својих лоших и добрих страна и у просеку је – просечан. Некако верујем да би боље прошао и код критике и код публике да је играни, са Метом у главној улози, подразумева се.

Едукативни моменат: Кејл није веровао да су људи вредни спасавања све док их није упознао. И то је добра порука, да морамо некога да упознамо пре него што просуђујемо о тој особи.

Оцена наставника:

(исто блага)

Самоубилачки одред (The Suicide Squad 2021) је наставак истоименог филма из 2016. Зликовци из Ди-Сијевих стрипова су у затвору и да би добили блаже казне, Влада САД их је ангажовала за врло опасну мисију која се дешава на измишљеном острву Корто Малтезе. Испоставиће се да ће неки од њих постати прави суперхероји и спасиће хиљаде живота становника тог острва.

Критички осврт: Одличне су форе у филму и сјајан је, мада има сцена које су наивне, попут оне када Идрис Елба и Џон Сина у домородачком селу крећу да ослободе Џоела Кинамана. Ипак, и та сцена је таква да би се направила фора и исфорсирао ривалитет Идриса и Џона. Но, тамо где се режисер Џејмс Ган највише потрудио је да нас стално подсећа на то да протагонисти нису добри људи, те је то урадио и у тој и у многим другим сценама, а најефектнија је романса (врло кратка) коју је имала Марго Роби са Хуаном Дијегом Ботом. Такође ми се допало што није било извесно ко ће преживети, а ко не и иако се радња одвијала према обрасцу за суперхеројске блокбастере, изненађења је било. Такође и хумора, а динамика филма и специјални ефекти су допринели. Допала ми се надоградња Полка-Дот Мена (глуми га Дејвид Дастмалчијан) који се први пут појавио у играном филму и који испаде врло шаљив лик са врло озбиљним моћима. Такође ми се допала и прича са ванземаљском морском звездом, за коју је остало нејасно колико је она негативац, а колико несрећно биће. Заправо, све ми се свиђа у овом филму који је бољи него првенац.

Едукативни моменат: Таика Ваитити је рекао својој филмској кћерки Данијели Мелчиор да су пацови најпрезренији од свих бића, али да имају своју сврху. Њихова улога се показала при крају филма и испоставило се да је добра, што не чуди јер свака врста има своју значајну улогу у природи.

Оцена наставника:

(апсолутно)

Плима и осека (Tides 2021) је немачко-швајцарски СФ. У будућности богата елита је напустила Земљу јер наша планета више није пружала могућности за живот људи. Населили су се на планети Кеплер, удаљеној десет година путовања. Међутим, људи на Кеплеру су из генерације у генерацију изгубили фертилност и Земља је наново постала опција. Прича прати експедицију која је пристигла на родну планету како би се уверила да нуди шансе за живот и за – размножавање.

Критички осврт: Почетком нисам био фасциниран, али се испоставило да је у питању добар филм са разрађеном причом. Наиме, у почетку је све било превише класично и досадно; Нора Арнезедер се спустила на Земљу и видела је, јао замислите, децу! И заробила ју је комуна која је на врло ниском степену развоја и она је почела да саосећа и тако даље и тако даље. Међутим, онда се развила радња и заокупила ми пажњу и иако је било јасно да је Ијан Глен антагониста (а представио се као пријатељ), опет је било занимљиво. Иначе, приметио сам да су сви у филму били прљави, иако су се и туширали и купали у мору свако мало. Но, опет, атмосфера је добро дочарана и кроз ликове и кроз сценографију.

Едукативни моменат: Нора је желела да учини најбоље за своје људе са Кеплера, али то је значило да угрози домороце, па је одустала од тога. Не може се правити срећа на туђој несрећи.

Оцена наставника:

(на мишиће)

Измењена стања (Altered States 1980) је филм рађен према истоименом роману Педија Чајефског. Протагониста је научник Вилијам Херт који је изгубио веру у Бога и зато се окренуо себи. Желео је да досегне сопствену суштину, али кроз науку. Наиме, он је веровао да атоми од којих смо сачињени памте целокупну историју живота, баш као и наши гени, само што су успавани. Његова мисија је била да их пробуди, а у ту сврху је комбиновао модерну технику и печурке које су Мексиканци користили у ритуалима. Печурке су изазвале халуцинације, али невоља је настала када су његови експерименти постали сувише стварни и – опасни.

Критички осврт: Волим Вилијама јер он има и став, харизму и одличан је глумац. Без обзира да ли је препреден или наиван, увек успе да ме убеди у карактер свог лика, па је тако било и овај пут и за то му је довољна једна сцена. И уверио ме је да је луцидан, а из сцене у сцену овог филма и радња постаје све луђа. На почетку је експеримент био врло нејасан, апстрактан и изгледало је да ни сам Вилијам није имао идеју где ће га одвести, а онда се од средине филма врло конкретизовао у неочекиваном правцу. И што се идеје тиче могу да мислим ово или оно, али признајем да је све то урађено уз одличну маску аустралопитекуса и врло реално дочарано. Другим речима могу да прихватим да би се наш предак тако понашао када би се обрео у граду. Надаље је експеримент више заличио на „Одисеју у свемиру“, што има смисла, али умањује оригиналност који филм свакако има. И, као и у „Одисеји“, овде су визуелни ефекти прилично добри. На крају се из читавог тог хорора и СФ-а измигољила једна љубавна прича и то је занимљиво решење за крај. Некако је режисер Кен Расел често скретао „курс“ радње, али ју је и заокружио и то је прилично вешто радио, тако да делови приче не одскачу један од другог. Можда радња није довољно разрађена, али и овако сиров материјал није лош, заиста.

Едукативни моменат: Вилијам је све време тражио одговоре у наци, а заправо их је имао пред собом све време, а то су његова филмска супруга Блер Браун и његова деца. Схватио је заправо да је одговор који је њему потребан – љубав.

Оцена наставника:

(па, у ствари, може)

Седам у рају (Seven in Heaven 2018) је филм о младићу Тревису Тоулу који је отишао на журку и пожелео да учествује у игри која је у наслову филма. Џејк Манли, момак који стално задиркује Тревиса, делио је карте сваком учеснику и двоје који би извукли одређене карте могли су да бирају или да се пољубе пред свима или да проведу седам минута у ормару. Карте су извукли Тревис и девојка Хејли Рем, те су тако завршили у ормару. Но, када су изашли, схватили су да више нису у свом свету.

Критички осврт: Изгледа да се особа која је нашминкала Тревиса мало занела и претерала са кармином. Немам ништа против мушке шминке, а још мање филмске, али ово је било баш уочљиво, а очигледно без идеје да тако буде. Но, то је заиста миноран проблем овог филма. Знчајно већи је што филм не ваља ништа. Дакле, двоје младих су најпре завршили у димензији сличној, али утолико различитој што је ниво агресије већи, а потом у можда некој другој димензији где се све претворило у крајње неразумљиву дубиозу. Тревис и Хејли су се борили против некаквих лоших намера и све то уопште нема поенту. Мислио сам да ће Тревисова филмска мајка Џасинда Барет унети мало светла објашњавајући мистериозну карту због које је Тревис завршио у ормару, али је она дала апсолутно антиклимактично објашњење. Ништа није објаснила и тако наставила серију безразложних дешавања у филму, а додатну забуну уноси школски саветник Гари Кол, који у свакој димензији нешто зна, али је проблем што то што он зна нисмо сазнали и ми. Видим да је режисер Крис Ајгеман потенцирао Тревисову несрећу због губитка филмског оца, али је и то остало некако недоречено и, што је једнако лоше, лишено емоција. У филму нисам видео нити идеју, нити поенту, тако да неке логичке грешке (попут оне да су двоје младих преживели у запаљеној кући у потпуном диму седам минута) заиста нису пажње вредне.

Едукативни моменат: Млади на журки су мислили да им полицајци не могу ништа јер су се затворили у кућу, а ови нису имали налог, нити шансе да га добију. Међутим, један од полицајаца се досетио и позвао родитеље деце. Никад немојмо потцењивати противника, тим пре ако не радимо исправну ствар.

Оцена наставника:

(ни плуса, ни разгледнице)

Облак (La Nuée 2020) је француски хорор. Филм прати судбину самохране мајке са двоје деце која се одлучила да гаји скакавце јер верује да је то посао будућности. Међутим, посао јој иде слабо и приноси скакаваца су испод очекиваних. Приликом једне незгоде она је открила да су ови инсекти врло заинтересовани за људску крв и месо, те да се након таквог оброка више размножавају. Посао почиње да јој се развија и она ту види шансу да својој деци пружи све неопходно, али цена постаје све већа.

Критички осврт: Тема ме је одмах заинтересовала јер главна протагонисткиња гаји скакавце. Знам да би то било логично негде у Индонезији, рецимо, али жена је Францускиња? Додуше, Французи једу пужеве, а некако верујем да је то гадније. 🙂 За сам филм могу да кажем да је гадан (и то не само онима који се грозе инсеката), али није страшан, иако је хорор. Ово је једна веома успела драма, мање због теме, а више због глумаца који су одлични, укључујући и децу. У прилог филму иде и то што се драстично разликује од других, пре свих америчких, који се баве истом темом – нападима инсеката. Заиста није по шаблону. Ипак, имам и замерке за филм, пре свега ту што није довољно разрађен. Аутори филма су користили ликове и њихове пропратне приче мудро, али су све те приче остале да висе у ваздуху након више него наглог краја. На самом крају филма сам се запитао – добро и шта сад? Разумем потребу да се једна оваква прича исприча, она је слојевита, говори о тешком животу људи на фармама, али пре свега о самохраним мајкама, о нетолеранцији према различитима у сваком смислу, насиљу које се дешава у породици и на интернету; много тема је ту начето, али је тако лоше решено да порука изостаје. Или су аутори имали идеју да нам изнесу проблеме о којима су размишљали, па да ми сами мозгамо о њима и успут се згрозимо и препаднемо због хорор сегмента. У сваком случају, добар је филм, али мислим да је на њему могло још да се поради.

Едукативни моменат: Скакавци не једу људе, већ биљке. И могу да поједу онолико хране на дан колико су тешки. И то је импресивно, без обзира што су много мањи од нас.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Воштана фигура (Waxwork 1988) је филм инспирисан немачким немим филмом из 1924. истог назива (само у множини). Дејвид Ворнер је отворио Музеј воштаних фигура у варошици и позвао младе мештанке Мишел Џонсон и Дебору Форман, као и њихове пријатеље, на ноћни парти. Оне и њихови пријатељи су прихватили позив, али ће се испоставити да је то велика грешка. Дејвидов музеј није обичан и млади ће имати посла са мрачним силама које обитавају у њему.

Критички осврт: Сценографија је сасвим добра, ако изузмемо то да су у музеју воштаних фигура постављени прави глумци, односно статисти, те је неминовно да се види како се мрдају. Али добро, и то може бити део шмека. Похвалио бих и костиме, а глумци су лепи или занимљиви, али не сви једнако умешни. Рецимо Дејна Ашбрук је заиста био лош.

Идеја ми се допада и ово би могао бити омнибус са врло фином везивном причом (што често није случај), али су приче спорадичне. Прва, са вукодлаком, сувише је и предвидљива и збрзана. Много ми се више допала прича у којој је Мајлс О’киф вампир и запањујуће је да се тип виђен за Тарзана и ратника у јефтиној епској фантастици добро снашао у улози злокобног и префињеног аристократе. Оно што квари приче су монолози које повремено имају ликови док лутају музејом јер је то заиста непотребно. Ни дијалози нису на висини, односно прилично су површни, баш као и односи између ликова. Разрешење ми се није допало, мада то не мора да значи да је лоше. Некако ми је у првом делу „Страве у Улици брестова“ то легло, а овде баш и није. И онда је уследила финална битка која ми а) није имала много смисла јер злодуси нису баш најбоље дефинисани – шта раде, какву претњу представљају и зашто су и жртве сада злодуси једнако као и они који су их жртвама начинили и б) неспретна је. У старињским филмовима, попут оних о Робину Худу, те су битке изгледале једнако величанствено и врцаво, а ова, која је савременија, значајно је лошија. Но, и да похвалим да у овом филму има и хумора и морам признати да, иако га има у малим дозама, прилично је добар.

Едукативни моменат: Млади су отишли у музеј и снашла их је страшна судбина. Но, ово је фантастика. У реалном животу, у музеју могу да вас снађу само занимљиве ствари и увек треба да посетите музеј када год сте у прилици – и то не само воштаних фигура.

Оцена наставника:

(на четири)

Воштана фигура II: Изгубљени у времену (Waxwork II: Lost in Time 1992) је наставак претходно описаног филма. Једини преживели у авантури у музеју Моника Шнаре и Зак Галиган сада су у новом проблему: Моника је оптужена да је убила свог очуха Џорџа Бака Флауера. Њена одбрана је да је то урадила рука воштане фигуре, али суд то није прихватио. Зато су Моника и Зак отишли у кућу покојног Патрика Макнија који је био упућен у причу и тамо открили збирку чаробних предмета. Један од њих је био и времеплов и њих двоје су га искористили како би пронашли доказ Моникине невиности. Проблем је био у томе што путовање кроз време уопште није тако једноставно, а још мање је безбедно.

Критички осврт: Нема сумње да је ово наставак првог дела и почиње тамо где први завршава, само што главна девица није више Дебора Форман, већ Моника, па је Зак (који је остао у улози) најпре морао да је назове њеним филмским именом (Сара) како бисмо ваљда били сигурни да је то тај лик. И та уводна сцена ме је подсетила како је Патрик неуверљиво погинуо. Иначе је Зак таксисти рекао да иду у Улицу ружа и тиме ми је потврдио да режисер Ентони Хикокс очигледан фан „Страве у Улици брестова“ и да је пар мотива из претходног филма ипак преписао из тог филма. Није ми јасно што онда није преузео и лик Фредија Кругера као једног од воштаних злодуха. Инспирацију коју је имао од „Ноћи живих мртваца“ није крио и то је једина прича у причи која је била црно-бела. У овом наставку смо сазнали да је и фан „Кери“ јер је Моника сва била исполивана крвљу након ефектне и потпуно небулозне борбе са откинутом шаком која ју је пратила још од првог дела. Након те сцене уследила је колико-толико логична сцена у суду, али је после ње наново филм враћен на колосек теме јер то се од њега и очекује. И ту је у ствари и проблем. У првом делу комплетно замешатељство са разним чудовиштима имало је смисао јер се све дешавало у музеју који је имао хорор поставке. Овде је премиса да су протагонисти путовали кроз време, а заправо су путовали кроз различите филмове са чудовиштима. Они су тражили доказ да чудовишта постоје, истина, али је без обзира на то ипак сасвим нелогично и потпуно бесмислено. Или је можда управо генијално, а то би већ било питање става гледаоца. Углавном, сви ти филмови у филму су спорадично успели, ако изузмемо онај у свемирском броду који је потпуни фијаско из много разлога. Један је да су направили рупу у свемирском броду кроз коју је усисан сав ваздух, али је чудовиште након тога наставило да јури за њима. Гравитације је и даље било, али су се сви, укључујући и чудовиште, кретали као на површини Месеца. Ваљда Ентони има мишљење да се тако крећеш у простору без ваздуха. Кретње ван свемирског брода не бих ни коментарисао. Прича са Брусом Кембелом већ је успешнија, макар зато што је смешна (а каква би са Брусом и била), али и даље је небулозна. Протагонисти су се највише задржали у мрачном средњем веку, али тек ту је настао проблем јер је Ентони обелоданио да се окренула и премиса приче, док су се мотиви ликова мењали из минуте у минут… На крају се све претворило у бесмислену дворску интригу беспотребно растегнуту и са баш, баш површним дијалозима. Да би још више закувао ствар, финалну битку између Зака и Александра Годунова Ентони је изместио у више временских раздобља, односно различитих хорор прича и то заиста више није личило ни на шта.

Закључио бих да је Ентони очигледно фан хорора и то је показао, што јасним алузијама, што преузетим моментима. Оно што није доказао је да је уме да направи сопствени добар хорор.

Едукативни моменат: Моника није желела да бежи, иако је било јасно да тамо куда су кренули нико не би могао да је нађе (у другом времену), већ је желела да се суочи са оним за шта је терете. Другим речима, хтела је да преузме одговорност за активности у којима је учествовала. И то је добар мотив у овом лошем филму.

Оцена наставника:

(само зато што је у пар наврата смешно, иначе кец)

Лако Је Критиковати 163

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Поседник (Possessor 2020) је СФ трилер који је написао и режирао Брендон Кроненберг, син чувеног Дејвида Кроненберга, који је (макар у овом случају) оправдао славно презиме. Андреа Рајзборо је врло необичан плаћени убица, која може, уз помоћ СФ технологије, да преузме контролу над другом особом и да на тај начин елиминише своју мету. Задатак који је добила је убиство Шона Бина, власника велике компаније, као и његове кћерке Тапенс Мидлтон. Међутим, задатак постаје утолико тежи што њен домаћин Кристофер Абот успева да поврати контролу над својим умом.

Критички осврт: Морам да признам да ме иритирају ликови попут оног који тумачи Андреа и нажалост њен лик је уједно и један од главних протагониста. Међутим, улогу је одрадила добро и свакако прихватам да таква особа не може бити без душевних проблема, с обзиром на тему филма. Што се теме тиче, режисер и сценариста Брандон је направио СФ варијанту Никите, али је одлучио да помери границе не само природне (уводећи натприродне моменте), већ и донекле експлицитним сценама секса и врло бруталног насиља. Преокрет настаје када Кристофер враћа контролу над својим умом, након што је убио своју девојку Тапенс и повредио њеног филмског оца Шона. И док се Кристофер борио да држи контролу над својим телом, Брандон је добро држао контролу над тим делом филма, мада он у доброј мери изгледа као да је у хаосу.

Ово је филм који се у ужем смислу може разумети као прича о родном идентитету, али у ширем покрива и вечиту тему мушко-женских односа. Са једне стране имамо Андреу која је растрзана између породице и посла и која жели да напредује у овој другој сфери, те јој је породица терет, баласт којег се на крају ослобађа. У другом делу филма ми видимо како се она и Кристофер боре за доминацију, односно „ко има контролу“ и назнаке тога постоје чак и у еротским сценама. Некако се и убиства дешавају симболично; хладно оружје је намењено за мушки пол и Андреа буквално касапи своје мушкарце, док је ватрено оружје оно којим елиминише жене. Истина јесте да овде има много симболике. Прича изгледа недоречено, мада бих ја рекао да није тако. Садржај је испоручен у сасвим довољној мери и на нама је да га протумачимо како мислимо да треба. Брандон је напросто изложио проблем и препустио га је нашем суду. Андреа је убила своје дете, али то су чиниле и многе митске жене пре ње, а и жене у књижевности су се сопствене деце одрекле. Да ли су оне лоше и зле или су жртве, могло би се дискутовати.

Оно што бих могао да замерим филму је понављање мотива (убиства Шона и Росифа Садерланда су са истим преокретом) и понека предвидљива сцена (било је врло јасно која је улога Раула Банеџе), али ништа заиста озбиљно тим пре што комплетна прича свакако није предвидљива. Ово је једно фино, студиозно урађено дело.

Едукативни моменат: Уколико посветимо живот лошим одлукама, морамо да рачунамо на то да ће многи трпети због тога, чак и наша породица, као што је то у овом филму био случај са Андреином.

Оцена наставника:

(али врло јака)

Временски злочини (Los cronocrímenes 2007) је шпански филм о породичном човеку Кари Елејалдеу који је, сплетом околности, завршио у временској машини која је још била у пробној фази. Вратио се који сат кроз време, али се то испоставило као катастрофална грешка са трагичном последицом.

Критички осврт: Овај филм је потпуно опичен, што сам и могао да очекујем од Шпанаца. Све је сулудо и поступци ликова су сулуди, али, опет, то су Шпанци, па је све некако прихватљиво. Има ту ситних грешака, али оно што је најинтересантније у овом помереном филму је да заправо нема парадокса. Све у свему, јако симпатично и држи пажњу, нема шта.

Едукативни моменат: Кара је схватио да шта год радио, прошлост не може да измени. Зато је најбоље да не чинимо нешто што ћемо пожелети да изменимо у прошлости.

Оцена наставника:

(можда и више)

Његова кућа (His House 2020) је филм о двоје избеглица од грађанског рата који се дешава у њиховом родном Судану. Успели су да дођу до Велике Британије, али су успут изгубили кћерку. Тамошња комисија за мигранте даровала им је кућу и новчану помоћ, али и захтевала да се придржавају правила. То младом пару неће бити проблем. Проблем ће им направити сама кућа за коју ће се испоставити да је запоседнута.

Критички осврт: Режисер Реми Викс је правио врло интересантну фотографију; као да се трудио да тонови и сенке истовремено дочарају и уметничку и хорор сцену истовремено. Проблем је што се исте застрашујуће сцене понављају и баш их се накупило у првом делу филма, што неминовно води у монотонију. Међутим, овде је најзначајнија трећа трећина филма када наступа потпуни преокрет и сасвим нов поглед на ситуацију. Тада добијамо кључне информације које до тада нисмо имали и које отварају есенцијална животна питања; шта све човек чини да би преживео, да ли ствари чинимо зато што морамо или зато што не можемо другачије и где престаје љубав, а почиње себичност. Крај је срећан, али и реалан, што је јако тешко извести. Ово је заиста један леп мали филм.

Главни пар глумаца Вунми Мосаку и Сопе Дирису су врло упечатљиви, маркантни и изузетни у својим улогама.

Едукативни моменат: Сопе је променио државу, али су га проблеми пратили и у њој. Од проблема не можемо побећи.

Оцена наставника:

(малко је лабава)

Чаролија (Spell 2020) је филм о судбини породице богатог Омарија Хардвика која се запутила из великог града у руралне крајеве због сахране Омаријевог оца. Њихов авион је претрпео незгоду и принудно слетање. Том приликом се Омари онесвестио, да би се пробудио у дому двоје стараца. Брзо је схватио да је њихов заточеник и да њихове намере уопште нису добронамерне.

Критички осврт: Приметио сам да је све више филмова где су главни глумци црнопути и где је тема расизам или се макар помиње. То је очигледно једна прихваћена кампања која треба да има утицаја (а ко ће више него Холивуд) на шире народне масе и то свакако вреди поздравити. Ово је један такав филм, са тим да је тема расизма овде споредна, те више у функцији судбине главног лика Омарија и вечитог питања да ли нас асимилација у страначко друштво заиста чини странцима.

Читава радња веома подсећа на „Мизери“, али нема тај сензиблитет и ту идеју. И урађен је значајно слабије у односу на поменути филм. Некако се одвија сувише неспретно, са грешкама преко којих је тешко прећи. Омари је очигледно јак мушкарац, али његова моћ опоравка од физичких и психичких траума је превише брза. Ни реакције ми нису логичне. Режисер Марк Тондерај је успео да створи мучну и тескобну атмосферу, али не и изненађујуће ситуације. Било је, на пример, веома јасно где ће шериф одвести Омарија. Финална борба сувише је млака, а све се завршава општим местом.

Едукативни моменат: Омари се много одупирао знањима које је сазнао од Лорете Девин, али их је на крају прихватио и окористио се. Ми често имамо отпор према нечему новом, али ако изађемо из своје зоне комфора, можемо да учинимо много.

Оцена наставника:

(може на три)

П-51 Змајев ловац (P-51 Dragon Fighter 2014) је филм чија се радња дешава током Другог светског рата. Нацисти су пронашли јаје змаја и успели да одгаје то митско биће, али и читаво јато потом. Змајеве контролишу чаробнице које су у служби нациста, те тако змајеви постају моћно оружје. Савезничка војска (авијација пре свих) покушава да се избори са овим неманима. 

Критички осврт: Веома је јасно да је ово нискобуџетни филм са амбициозном идејом. Сценариста и режисер Марк Аткинс је самом себи задао тежак задатак да избегава све оне ефекте које филм није могао да приушти и очигледно је у томе успео, али је очекивани ефекат изостао. Пилоти су се обрели у крајње клаустрофобичним сценама у кабинама својих летелица, што заиста није импресивно. Додуше, повремено се појављују и змајеви који лете за авионима, али ништа није узбудљиво. Марк је ту негде уденуо и кафанску тучу и иако није испала лоше, ни она није узбудљива. Филм је заиста предосадан.

Да кажемо да су се глумци колико-толико снашли, али и то је далеко од импресивног, тим пре што су ликови потпуни стереотипи, почевши од главног Скота Мартина. Он је јунак какав је виђен у превише других филмова. Разговори су прозаични, а љубавне сцене сувише патетичне. Много је тешко наћи иједан део филма који је добар, мада филм није треши, упркос теми. Оно што га у некој мери чини треши су свастике на крилима мужјака змаја. Ако је већ у питању древно биће из легенди, онда му такви украси заиста нису потребни. И некако се толико најављиван, громовити мужјак змај уопште није показао. Борба са њим је, најблаже речено, разочаравајућа. Баш као и цео филм, ако уопште будете полагали наде у њега већ након првих пар сцена.

Едукативни моменат: Од Османа Сиргуда смо научили да се змајеви размножавају партнегонезеом. То је фикција, али партеногенеза заиста постоји у природи и представља вид размножавања када женка да потомство без учешћа мужјака – из неоплођене јајне ћелије. Водена бува (или дафнија) је пример врсте код које се то дешава, али има их још.

Оцена наставника:

(на два или два на један, свеједно)

Вештице (The Witches 2020) је филм рађен према истоименом роману Роалда Дала из 1983. и друга је по реду адаптација овог дела. Октејвија Спенсер је преузела бригу о свом унучету које је остало сироче након саобраћајне несреће, али је ускоро схватила да је оно у опасности јер га прогони вештица (налик на једну коју је и сама видела када је била мала). Зато га је одвела у један скуп хотел, не рачунајући на то да управо тамо вештице имају свој самит.

Критички осврт: Збуњује ме почетак филма. Дечакови родитељи су настрадали због снега, а бака Октејвија га доводи у кућу у сред лета. Није изгледало као да је баш толико дуго чекао да га бака преузме, макар судећи по његовој одећи. Такође је нејасно на који начин је конкретно Октејвија успела да приушти онакав хотел. Но, то су ситни пропусти, пошто се овај филм бори са малко јачим проблемима. Рецимо, хумора заиста мањка, али и више од тога мањкају узбудљиве сцене. Иако вештице, посебно Ен Хатавеј, имају изузетне моћи, премало је изазова постављено пред главне протагонисте. Крај је посебно интересантан јер је заправо трагичан, пошто је дечаку (и његовим другарима) остало мало од живота и то се може довести у везу са некаквом болести, попут канцера, као и са прихватањем или неприхватањем такве ситуације. Ми овде имамо обе варијанте и док су Октејвија и њен унук прихватили, Моргана Робинсон није могла да прихвати такву ситуацију код свог детета. Но, пошто је бајка дечја/инфантилна, обе те варијанте некако су испале недоречене и површне, мада је интенција била да буду ведре. Свакако прихватам добру намеру режисера Роберта Земекиса да проблематику приближи, као и идеју о некаквом активизму међу децом. 

Музика у филму је одлична и, морам рећи, буди носталгију. Морао бих да похвалим глуму, дечју нешто мање, али посебно је била маестрална Ен. Вештице су добро осмишљене и специјални ефекти готово увек на нивоу. 

Едукативни моменат: Октејвија је рекла како некада божје лекције дођу на начине који не можемо да видимо, али то не значи да не треба да учимо. Нисам религиозан, али сам сагласан. 🙂

Оцена наставника:

(слабуњава)

Дебељко (Fatman 2020) је прича о Деду Мразу којег глуми Мел Гибсон. Овај Деда Мраз се суочава са моралном и економском кризом које му је донело ново доба, а као да то није довољно, суочиће се и са плаћеним убицом Волтоном Гогисом.

Критички осврт: Кад је могао Курт Расел, што не би и Мел био Деда Мраз? Можда ће то постати холивудска мода, да остарели суперпознати глумци, таман кад им брада проседи, одиграју ову чаробну личност и улепшају нам празнике. Заправо, питање је да ли је Мел успео у томе – да нам улепша празнике? Јесте и то кроз једну оригиналну црнохуморну верзију о најславнијем деди на свету. Много тога је овде доведено у питање, али пре свега што се божићног духа тиче по читавом свету и какве последице производи та подела деце на ону која су добра и ону која то нису. Цела прича је одличан кримић, који поприма неочекивани ток. Верујем да је ту и тамо могло да се доради или другачије одради понешто, али је ипак утисак прилично добар.

Едукативни моменат: И сам Деда Мраз је прихватио да су његове моћи ограничене и да не може да постигне идеал у целом свету, али је ипак за неке мале људе могао да направи промену. И то је сасвим довољно.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ми можемо да будемо хероји (We Can Be Heroes 2020) је филм о деци суперхероја. Земљу су напали ванземаљци и то у толиком броју да су сви суперхероји морали да крену у борбу са њима, али су ту борбу изгубили. Судбина света сада је на подмлатку који има моћи као и њихови родитељи, али нису вични тимском деловању. Зато се једина међу њима Јаја Гослин, која нема правих моћи, прихватила улоге вође како би их организовала.

Критички осврт: Дечји филмови налик на овај обично су глупави, али је режисер Роберт Родригез успео да га учини коректним, пре свега зато што је избегао замке великих борби са напредном технологијом, које обично испадну смешне. Причу је учинио маштовитом, али је ипак у први план истакао едукативни моменат и поруке које су сасвим добре. Посебно ми се допало што је један од малих суперхероја у инвалидским колицима, те тако унео и неку врсту инклузије, а за вођу поставио девојчицу која моћи нема, али има вештине организације. Наравно, све време је потенцирао децу и њихову снагу, а све у смислу тога да будућност припада њима, што је неоспорно. Сама деца у филму су се спорадично снашла, а и специјални ефекти су некако више телевизијски. Мана има, али све у свему рад није лош.

Едукативни моменат: Педро Паскал је рекао како добар вођа води својим примером. И зато и јесте био добар вођа својим суперјунацима.

Оцена наставника:

(не баш суперхеројска)

Филм о Сунђеру Бобу: Сунђер у бекству (The SpongeBob Movie: Sponge on the Run 2020) је цртаћ рађен према серији о јунаку из наслова. Зли Планктон је напокон схватио да његов конкурент Кеба Краба није његов прави проблем, већ је то Сунђер Боб који ради у Кебином ресторану брзе хране. Зато је отео Бобовог љубимца пужа Герија како би га дао сујетном владару мора богу Посејдону. Планктон је укапирао да ће Боб кренути да поврати свог љубимца у град Атлантиду и да ће Кеба остати без свог најдрагоценијег запосленог. Тако се и десило и Кебин бизнис је био потпуно руиниран. Међутим, тада је и Планктон схватио да таква победа није она којој се радовао, па је, заједно са Кебом и Веверицом Сенди, кренуо да спаси Боба (и нераздвојног му друга Патрика) од беса моћног и хировитог Посејдона.

Критички осврт: Овај филм о Сунђеру Бобу је као неправилна синусоида, можда и зато што је режисер Тим Хил желео да помири две непомирљиве ствари: добру идеју и холивудски опробани патетични рецепт. Тако да светлих момената има, али и инфантилног хумора такође и претерано нежних момената. И у тим моментима се губи онај дух који цртаћ о Сунђеру Бобу негује. На крају, темпо успорава и постаје досадњикав, а укупно се добио један сасвим осредњи квалитет (ни близу првом делу на који личи), иако труд да се унапреди анимација постоји.

Едукативни моменат: Сунђер Боб је признао да није храбар, али је схватио да му храброст чак и није потребна да се отисне у авантуру ако има пријатеље.

Оцена наставника:

(заиста слаба)

Филм о Сунђеру Бобу Коцкалонеу (The SpongeBob SquarePants Movie 2004) је први филм о јунаку из наслова. Зли Планктон је смислио план како да победи Кебу, а успут и да освоји свет и то је урадио тако што је украо круну краљу Нептуну и тај злочин подметнуо свом конкуренту. Иако љут на свог газду, Боб се сажалио и одлучио да врати круну и тако Кеби спаси живот (пошто је краљ хтео да га спржи). Но, круна је доспела у озлоглашени Шкољкоград и сам пут до тамо је опасан, али се Боб ипак одважио да крене уз пратњу свог нераздвојног пријатеља Патрика и помоћ сирене, краљеве кћерке.

Критички осврт: Немам сумњи да је сјајан цртаћ, духовит и маштовит, потпуно у духу серије и са причом која је довољно грандиозна заслужује да буде филмска, а не само епизода.

Едукативни моменат: Сунђер Боб је на крају схватио да је ипак клиња и да то није могла да промени ни магија сирене, ни унапређење у менаџера Кеба Крабиног ресторана. Али је уједно и схватио да је то сасвим у реду јер је успео у ономе за шта су тврдили да клиња не може да уради: стигао је до Шкољкограда, победио Киклопа, возио се на Хаселхофу и вратио је Нептунову круну. Дакле, неважно је на којој позицији се налазимо, већ шта све можемо да урадимо.

Оцена наставника:

(добра једна)

Лако Је Критиковати 158

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 

Вук снежне удолине (The Wolf of Snow Hollow 2020) је филм о полицајцу Џиму Камингсу који има проблем са бесом и пићем, а испоставиће се и са вукодлаком који масакрира локалне девојке.

Критички осврт: Случајно или намерно, тек режисер и главни глумац Џим има својеврстан атавизам; веома изражене очњаке, што је баш некако интригантно у филму о вукодлаку. Личио ми је на кривца за убиство девојке од самог старта. И већ у првој сцени како се појавио, изгледало је да има израженији слух у односу на све друге присутне. Но, некако се испоставило да ипак он није тај, али се у филму појављује приличан број ликова, те се мистерија ко заиста јесте вукодлак продубљивала и у том смислу ово је сасвим пристојан трилер.

Хумора у филму има, углавном кроз реакције главног протагонисте. Ту је Џим подлегао томе да он буде главна звезда и да све буде подређено његовом лику, док је друге ликове разрадио у мањој мери. У ствари, више се бавио духом варошице у којој се све збива и камера је више пута прошетала беспућима дочаравајући мирно, учмало место. Но, свеукупно је направио врло солидан филм који држи пажњу.

Едукативни моменат: Када му је колега рекао да ће неко већ пронаћи убицу, Џим је одговорио да су тај „неко“ управо они сами. Не можемо вечито чекати тог неког и морамо реаговати и решити ствари управо ми или ризикујемо да их никад не решимо. Уосталом, свако ће размишљати да ће то урадити тамо неко.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ноћ страве део 2 (Fright Night Part 2 1988) је наставак филма из 1985. Вилијам Рагсдејл је момак који је у прошлом наставку победио вампира, заједно са самопрокламованим ловцем на вампире Родијем Макдауалом. У овом делу појављује се Џуди Кармен, сестра настрадалог вампира, жељна освете.

Критички осврт: Наставак је значајно луциднији у односу на први део, мада није смешнији. Некако ми је изгледало као да се режисер Томи Ли Волас разиграо и радња зато не изгледа фокусирано, мада јесте и има какву-такву нит. Сцене варирају од неочекиваних до врло предвидљивих и свеукупно се добија нека прича, мада танка. Овај пут специјални ефекти ни близу нису занимљиви као они у првом делу, осим када гине Брајан Томпсон.

Едукативни моменат: Трејси Линд је успела да победи Џона Грајса ружама и то не би могла да претходно није прочитала књигу. Свашта из књига може да се научи. И још један едукативни моменат у филму изрекао је Роди – да пријатеље можете пронаћи и на чудним местима (након што га је из луднице спасио Џош Ричман, такође пацијент те установе).

Оцена наставника:

3(врло солидна)

Ноћ страве 2 (Fright Night 2 2013) је наставак римејка из 2011. првог дела претходног филма. Група младих је у Румунији на екскурзији на којој имају предавања. Гостујући предавач је професорка Џејми Мари, врло допадљива, али, испоставиће се, опасна такође – посебно по студента Вила Пејна и његове пријатеље.

Критички осврт: Ово је онај тип наставака који ништа не ваља. Како би прикрио чињеницу да апсолутно ништа ново није урадио у односу на своју претходну причу, сценариста Том Холанд је наместо главног вампира увео вампирицу (Џејми), а саму радњу изместио у Румунију (а где би другде). Све остало је сасвим исто (практично су сцене поновљене) и при томе испричано на један обичан, крајње неинспиративан начин и уз глумце који се заиста нису показали, пре свих главни протагониста Вил. Чак ни специјалне ефекте не могу да похвалим јер стварно нису богзна шта. Могу да похвалим пар сцена пред крај које су ефектне попут оне када Саша Паркинсон напада Вила или када гине Крис Волер.

Едукативни моменат: Да би победио моћну Џејми, Вил је искористио њену вештину ехолокације. Ми не морамо да побеђујемо овог и оног, нити ћемо успети да савладамо ехолокацију, али је увек згодно да стекнемо вештину, односно научимо од некога.

Оцена наставника:

(може плусић)

Вампир у Бруклину (Vampire in Brooklyn 1995) је филм о Едију Марфију који је једини преостали вампир, па је из свог природног станишта у Бермудском троуглу дошао у Бруклин како би пронашао драгану.

Критички осврт: Улоге су добро подељене и глумци су урадили добар посао, али сама радња није богзна шта. Она је тек варијанта Дракулине романтичне приче, измештене у црначки гето, што је у реду, али све остало није. Најпре, осим што је оптерећена општим местима и наивним моментима, радња је некако у хаосу. Као да се режисер Вес Крејвен двоумио да ли да направи комични хорор или романтичну комедију, па је започео и једно и друго, али потом чудно их и трапаво умиксовао.

Еди је упечатљив вампир, али његове моћи су претеране и оптерећујуће. Некако испада као да је чаробњак и врло тешко савладив противник, али се на крају у финалној борби баш и није показао.

Едукативни моменат: Ален Пејн је рекао Анџели Басет како њих двоје виде ствари другачије, али то не мора да буде лоше. Заправо, тако могу да уче једно од другог. 

Оцена наставника:

3(ту негде)

Понтипул (Pontypool 2008) је канадски филм о радио-водитељу Стивену Макхатију, који је започео још једну нову емисију у малом месту Понтипулу, али је завршио са апокалиптичним вестима о крајње необичној епидемији.

Критички осврт: Већ од почетка (од уводне нарације, а потом и прве сцене) је било јасно да ће ово бити необичан филм. И заиста и јесте оправдао очекивања. У њему нећете видети богзна какву зомби акцију, мада пар сцена заиста јесте језиво, али хоћете видети једну другачију причу и смелу идеју. Заправо, идеја и јесте адут овог филма који поентира друштвене односе данас. Глума је сасвим добра и тек неколико глумаца који се појављују заиста држе пажњу.

Едукативни моменат: Једна од порука овог филма је да изречене речи имају ону снагу коју им ми сами дајемо у зависности од тога како смо их разумели.

Оцена наставника:

(прилично јака)

Ноћ зомбија (Zombie Night 2013) је ТВ филм који прати судбину две породице у једној калифорнијској варошици током ноћи када су мртви изашли из својих гробова и нападају сав наоколни народ.

Критички осврт: Прва сцена је већ предвидљива, али први напад зомбија је потпуно небулозан. Зомби је из неког разлога остао без ногу и пење се на крхку девојку, која уопште не осећа његову тежину. И како би и могла, када он лебди?!? Друго двоје посматрају све то из непосредне близине, али све то изгледа као да су најмање петсто метара далеко јер су им и реакције такве. Дакле, у првих пет минута филма је било јасно да ће бити лош. И био је. Радња је класична и досадна, а ред општих места смењује ред патетике. Сцене су глупаво снимане и глума је сигурно испод нивоа. Заправо, Дарил Хана је била очајна и некако је баш деградирајуће за једну сирену из сјајног „Пљуса“ из 1984. да се појави у оваквом једном филму и покаже једну онакву глуму. Мотивација ликова је проблематична, тако да је нејасно да ли је Џенифер Тејлор пожртвована мајка или како јој нагрне инспирација.

Зомбији су гадни, са много мумлања и крварења из уста, али иако устају из гробова сви су у мање-више сличном стању распадања. Као да су сви умрли прекјуче. Све у свему, неубедљиво и свакако нимало страшно.

Едукативни моменат: Протагонисти су све време тражили сигурно место од проблема који их је снашао. И нису га нашли до краја филма, већ су ипак морали са проблемима да се – изборе. Тако је и у животу јер се са проблемима морамо суочити наместо да бежимо од њих.

Оцена наставника:

(на два)

Бил и Тед се суочавају са музиком (Bill & Ted Face the Music 2020) је трећи наставак франшизе о Биловим и Тедовим авантурама. Бил (Алекс Винтер) и Тед (Кијану Ривс) су виђени као хероји будућности који ће ујединити цео свет својом музиком. Међутим, њихова музичка каријера није баш ишла у правцу у којем су се надали, па нису направили песму која ће испунити очекивања људи из будућности. Због тога је настао парадокс и стварност је почела да се урушава. Двојица авантуриста имају мало времена да спасу свет, али и своје бракове, па су узели времеплов од људи из будућности како би пронашли песму и заправо је украли од себе самих (али старијих).

Критички осврт: Филм је врло шармантан, готово као први део, са изненађујућим идејама и уопште врло маштовит. Има ту свега; путовања кроз време, али и до пакла и назад, робота убица и којечега и све је то потпуно сулудо и са много (намерно) нарушене логике, али свакако врло ведро и допадљиво.

Едукативни моменат: Бил и Тед су на крају схватили да је људе ујединила песма не зато што је то била најбоља песма коју су икад написали, већ зато што су сви учествовали у њеном стварању.

Оцена наставника:

(на четири)

Пре рата (Antebellum 2020) је филм који би могао да имао и превод: „Пре америчког грађанског рата“ јер се и енглески наслов и тема филма односе на тај период. На једној плантажи у Луизијани Џанел Моне је робиња која бере памук и коју сексуално злоставља генерал конфедерације Ерик Ланг. Након мучног дана и ноћи Џанел се буди у садашњости и сазнајемо да је она доктор наука, да пише књиге, држи предавања из социологије и промовише људска права. Њу контактира врло непријатна Џена Малон, која је очигледан расист и са којом Џанел брзо прекида разговор, а потом одлази управо у Луизијану како би одржала семинар. Иако је Џанел заборавила на Џену, очигледно је да ова друга није и да има врло лоше намере.

Критички осврт: Иако има предвидљивих момената, прича је дефинитивно озбиљно урађена. Наводни фантастични преокрет се дешава тек након пола сата, али је постигао ефекат. Такође ми је фасцинантан прелаз скромне робиње Исауре (Џанел) у раскошну лепотицу. Дијалози су веома виспрени, а глума је на нивоу, баш као и режија. Режисерски двојац (Герард Буш и Кристофер Ренц) су у првих пола сата успели да нас сасвим успешно уведу у причу о ропству и дочарају сву тескобу таквог односа. Онда је уследио поменути преокрет, па још један, те се све заокружило и морам рећи да је идеја одлична.

Едукативни моменат: Џанел је рекла својој кћерки да некада оно што изгледа као бес заправо је страх. Ствари нису увек онакве какве нам се чине.

Оцена наставника:

(сигурица)

Демонска мачка (妖猫传 2017) је кинески филм базиран на причи јапанског аутора Бакуа Јумемакуре. Прича се дешава у Кини у време династије Танг, када је демонска мачка почела да опседа и убија царску породицу и чланове њихове гарде. Један монах и један песник покушавају да одгонетну зашто се то дешава.

Критички осврт: Ово је једна добро вођена прича, са много емоција и минимумом патетике. Допада ми се тај спој мистерије налик на оне које виђамо у филмовима тематике какву би осмислила Агата Кристи и легенде. Врло дојмљиво, естетски перфектно и са нешто мање успелим специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Једна од ствари које смо научили у овом филму је да је стварност унутар илузије и да морамо добро погледати мачку како бисмо проникнули шта је она заиста. Мачка, наравно, може симболизовати било шта.

Оцена наставника:

(врло стабилна)

Тролови: Светска турнеја (Trolls World Tour 2020) је други филм о троловима који воле да играју уз поп музику. Њихова краљица Попи (глас је позајмила Ана Кендрик) сазнаје да постоје и рок тролови чија је краљица Барб (Рејчел Блум) најавила светску турнеју. Поп  тролови су престрављени због овог гостовања, али Попи види шансу да њено племе добије нове другаре са којима ће певати.

Критички осврт: Цртаћ ме је позитивно изненадио и иако сам очекивао једну инфантилну, сведену и неукусну епизодицу, у ствари ме је дочекао сасвим добар филм, са успелим хумором, разрађеним ликовима и врло јаким едукативним порукама. Цртаћ је прешарен, али и то има своју симболику, тим пре што је све у дугиним бојама. Углавном, препоручио бих млађем узрасту.

Едукативни моменат: Идеја овог филма је да не морамо сви да слушамо исту музику (или да будемо исти у било ком смислу) да бисмо се слагали. Довољно је да толеришемо туђе стилове и изборе.

Оцена наставника:

(лепа, као и филмић што је)

Лако Је Критиковати 154

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

vamp (Small)Вамп (Vamp 1986) је прича о двојици студената Крису Мејкпису и Роберту Руслеру, који имају идеју да уђу у братство, пошто им се допадају погодности (журке и кабловска ТВ) коју оно нуди. Да би их примили у своје редове, чланови братства им дају задатак да пронађу стриптизету за журку. Ниједна девојка у њиховом кампусу (а коју Роберт познаје) није заинтересована, па су морали да оду до оближњег града и пронађу професионалку. Испоставило се да је то био смртно опасан подвиг.

Критички осврт: Ово је типичан филм осамдесетих, у којем је канализација обасјана љубичасто, а из ње избија измаглица као на каквом концерту. Тамо је завршио Крис у једном тренутку метежа који се дешава током ноћи. Дакле, радња се дешава, ликови проживљавају авантуру живота, без да све то има неког смисла, шире слике, поруке, наравоученија, било чега. Морам признати да ефектних сцена има, као када девојчица вампирица убија насилника. Заправо, и поента је да ефектних сцена има, да читав филм буде ефектан. Једноставно је све ту зато што је тако кул. Иначе су такви филмови били популарни тада и сећам се да сам их као клинац одушевљено гледао. Све је изгледало као један сјајан музички спот, додуше мало дужег трајања. И што се филм ближио крају све више је личио на спот, а све мање је имао смисла. Иначе сам наклоњен осамдесетима, али овај филм је дефинитивно испразан, безидејан, пренаиван…

Едукативни моменат: Перформанс који је извела Грејс Џоунс много се допао Роберту, али он ипак није успео да направи сарадњу са њом. То што је неко добар у свом послу не мора да значи да је сарадљив или пријатан, као што не значи ни обрнуто; да неко ко није пријатан уједно није ни добар у свом послу. Некада нам неко неће одговарати као особа за разговор или дружење, али ћемо моћи да радимо са њим. На крају крајева, често је и добро одвојити приватно од пословног.

Оцена наставника:

2(може и мање)

carriebljak (Small)Кери (Carrie 2002) је римејк истоименог филма из 1976. Анџела Бетис је Кери, девојчица коју вршњаци нису прихватили и коју исмевају, посебно зла Емили де Равин. Девојке су претерале када је Кери добила прву менструацију и скандирале јој, а потом и напуниле школски ормарић тампонима. Наставница Рена Софер је одлучила да казни све девојке, али Емили чак ни такву, блажу казну није хтела да прихвати, па ју је наставница казнила строже: забранила јој је да дође на матурски плес. Зато је Емили, уз помоћ свог дечка деликвента Џесија Кадота, припремила Кери сурову освету.

Критички осврт: Гледао сам бледе копије, али ова је светло бледа. Океј, то је телевизијски филм, са ограниченим буџетом и самим тим и таквим специјалним ефектима, али то није спречило режисера Дејвида Карсона да убаци чак и метеорите који падају на кућу. Дејвид Карсон је у филм убацио много неких сцена које су непотребне, али са друге стране поједине реплике су препознатљиве. Није унео све сцене из оригинала, што није проблем. Највећи проблем је што је филм претворен у сапуницу налик на оне из латино серија. Цео пројекат више личи на Есмералду него на Кери. Тиме му је вредност већ опала на нулу, а није је подигао ни крими део који је такође уведен у филм, пошто читаву причу говоре преживели у масакру детективу Дејвиду Киту. При томе сви су врло опуштени, иако је пре две недеље изгинуло преко двеста људи и то другара из школе, те је њихова мотивација врло нејасна. Можда је мука Дејвида Карсона била та да је требало да хорор преиначи у породично гледање-уживање, за шта ТВ филмови и служе, па је вероватно морао да му да шмек кримића, али је или погрешну тему одабрао за то или је то урадио крајње неспретно. И крај је више у крими маниру (мада, изгледа, у складу са књигом), са подизањем Кериних моћи на ниво суперхероине Фамке Јансен из наставка о Икс људима из 2006. и не могу да се не запитам чему сад то. И уз то, филм је развучен и неоправдано траје преко два сата, а далеко је од динамичног.

Не могу да кажем да је глума лоша, јер заиста није, али Керину филмску мајку Патришу Кларксон улога уопште није погодила. Све време је деловала неуверљиво. Анџела је била врло солидна Кели, али је изгледала престарело. У време снимања имала је око тридесет година и то се баш види. Поређења ради, главна злица Емили је тада имала 21 годину, а заиста лепа Кандис Маклар, која је натерала дечка да позове Кери на матуру, тада је имала 22 године, баш колико и још једна злица Кетрин Изабел. Готово деценија мање заиста није занемарљива када глумите тинејџере. Сцена када Анџела први пут добија менструацију и престрашена је изгледа пресмешно управо због тога. Тобијас Мелер је главни баја и он је прилично стар за ту улогу, али макар има бејби-фејс, па се некако провукао. Углавном, рекао бих да Дејвид Карсон није ни најсрећније поделио све улоге.

Едукативни моменат: Лепа наставница Рена је саветовала Кери да ништа што јој се дешава не узима к срцу, већ да лепе ствари задржи, а остало да остави. Добар савет.

Оцена наставника:

1(можда може на два)

Egzorcizam_Emili_Rouz (Small)Истеривање ђавола из Емили Роуз (The Exorcism of Emily Rose 2005) је филм који је надахнут истинитим догађајем. Џенифер Карпентер тумачи Емили Роуз, девојку која је умрла након обреда егзорцизма. Држава је оптужила локалног пароха Тома Вилкинсона за убиство из нехата јер је саветовао Џенифер да не пије лекове за наводну епилепсију коју су јој дијагностиковали. Филм је заправо прича која се дешава током суђења овом свештенику.

Критички осврт: Одличан је филм, са сјајном идејом и дијалозима који су виспрени и све време преиспутују веру и религију, па и ставове које она заступа. Ликови су добро одабрани и упечатљиви су, ако већ нису харизматични. Прича се сасвим добро развијала и режисер Скот Дериксон у потпуности је искористио судницу као узбудљиво место дешавања, са убаченим хорор флешбековима, тако да су крими и хорор жанр феноменално измиксовани. Сваки нови сведок је уносио и нове интересантне детаље и продубљивао сумњу да ипак ту нечег има. Да би осигурао ту оправдану сумњу, Скот је демонима опседао и адвоката одбране Лору Лини, што није било толико неопходно, али јесте било одмерено. Иначе је сјајно режирао и камера је некако увек снимала из доброг угла и покретима добро дочаравала ситуацију.

Едукативни моменат: Џенифер је одлучила да проведе своје последње дане, па чак да и свој живот како би људима доказала да постоји ђаво, па самим тим и Бог. Није потребно да будемо толико екстремни, али свакако да највише личним примером можемо да покажемо оно што ми сматрамо вредним, није довољно само да причамо о томе.

Оцена наставника:

5(врло сигурна)

deliverus (Small)Ослободи нас од зла (Deliver Us from Evil 2014) је такође филм надахнут истинитим збивањима и са сличном темом као претходни. Детектив Ерик Бана ради на неколико случајева који су необични, а ускоро ће открити да постоје и везе између њих, које су у домену натприродног.

Критички осврт: Режисер Скот Дериксон је имао приступ да крене од неповезаних прича које ће се временом и учесницима повезати, а заједничка спона су били детектив Ерик и партнер му Џоел Макхејл који су истраживали те приче. Да би то све било тако, Скот је Ерику подарио неку врсту прекогниције, што је лабаво и неуверљиво, али је то као објашњено касније и некако је ферцерало јер је радња интригантна. Отприлике знате ка чему то иде, али је нејасно како је замишљено да тече, па има ту неке као мистерије. Ипак, укупно гледано, ово је прилично класичан хорор и потпуно класичан кримић. Џоел је наравно погинуо јер је правило (још успостављено код Прљавог Харија) да партнер главног цаје мора да изгине негде пред крај. Иначе ми је нејасно зашто се Џоел спуштао степеницама са двадесет и неког спрата када је могао да иде лифтом надоле. Чак и да је хтео да направи сачекушу главном антагонисти Шону Харису, не видим како би са толико високог спрата пресекао пут овоме из подрума. За једног искусног полицајца то је баш неискусно. Но, преокрет приликом егзорцизма уопште није изведен лоше и заправо показује да зло долази са оне стране са које најмање очекујете.

Флешбек који је имао Ерик је сасвим добро урађен, као и режија, што је био изазов јер се главни делови радње дешавају у мраку. Глума је такође добра, мада не и одабир глумаца јер су Ерик и свештеник Едгар Рамирез сувише сличних физиономија и сензибилитета, а добар део филма су заједно. Некако ми то није добро решење.

Едукативни моменат: У својој прошлости Ерик је убио човека који је био масовни убица деце. Он је знао да је овај крив и да је заслужио смрт, али га је ипак то изједало. Едгар му је рекао да чак и да је дао том човеку оно што је заслужио, то није била правда. То је била освета. И веома је важно да разликујемо та два јер освета никоме није донела добро, поготово не оном ко се свети.

Оцена наставника:

3(колико-толико објективна)

AD_IT_TOM_1SHT_5Анђели и демони (Angels & Demons 2009) је екранизација истоименог романа Дена Брауна, а сматра се наставком филма „Да Винчијев код“ из 2006. и од којег је значајно бољи. У Ватикану је папа умро и треба изабрати новог, али баш у том тренутку су отета сва четворица кандидата за ову водећу католичку позицију. Терориста који их је отео обелоданио је да ће их побити редом, а на крају уништити и цео Ватикан користећи украдену антиматерију из ЦЕРН-а. На случају ради комплетна полиција и гарда Ватикана, али су добили и помоћ двоје научника: Тома Хенкса, који се разуме у симболе и Ајелет Зурер, биофизичара из ЦЕРН-а.

Критички осврт: Оно што ми баш смета код овог филма је амерички манир, који је шармантно дрзак само Американцима. Мени је, рецимо, безвезан. Углавном, режисер Рон Хауард уз двојац сценариста је у том маниру пецнуо Ватикан пар пута, а ваљда како би показао чак и њима ко су главне баје. Но, опет, све то није незанимљиво, тим пре што се ту меша интригантна ватиканска култура и шпекулативна религија која укључује Илуминате. И малко и научне фантастике, тек да ето има мало и антиматерије. У ствари, мало више него што се заиста може добити. И да би се у причу укључила и стамена Ајелет која је мешавина биолога и физичара, али таква да зна одговор на свако питање из ове две науке ако јој га поставите. Такви научници увек добро дођу у оваквим филмовима, па и Том који свашта зна о религији, симболици, историји Ватикана, али авај не зна и латински језик (зато Ајелет зна). Но, и Том добро дође у оваквим филмовима. А овакви филмови углавном нису лоши; има ту претерано много погодних момената, али и заиста добре акције, мистерије и загонетки у којима тешко да ико има довољно знања да активније учествује, али није важно. Све то јури, све то жури, узбудљиво је и динамика је сјајна.

Филм, наравно, има својих стаклених ножица. Читава организација Илумината испаде један једини терориста Николај Ли Кас. Није реткост да цела књига паде на једно слово, али је овако заиста мање уверљиво. Додуше, Николај поби гро обучених полицајаца, жандарма, гардиста, па је некако и био довољан. Са друге стране и Том је и жилав и неустрашив, те се не да, иако није обучени полицајац, жандарм и гардиста него (само) професор. Још када је у друштву маркантне Ајелет, ма они сами иду у тамне тунеле да се супротставе масовном убици наоружани само знањем. Има ту и као неких завереника у ватиканским редовима и све време сам се трудио да не сумњичим Стелана Скарсгорда због тога што је сувише очигледан избор. Но, ето, напокон и једна загонетка у којој сам ипак донекле могао да учествујем. Но, некако је на крају филм чак испао и паметан, макар док није нападнут Јуан Макгрегор. Тада је већ постало јасно о чему се ради, али то је ионако било при крају.

Едукативни моменат: Јуан је у једном тренутку говорио окупљенима на конклави и запитао се да ли је незналица онај ко не уме да дефинише муњу или онај који не поштује своју природну моћ. Заиста добро питање, а некада је питање значајније чак и од одговора.

Оцена наставника:

4(може, хајде)

killgiants (Small)Ја убијам џинове (I Kill Giants 2017) је прича о девојчици Медисон Вулф, која је проблематична у школи и која се спрема у бој са џиновима. Међутим, иза те њене битке је борба која је још страшнија и коју Медисон не може да прихвати на једнако храбар начин.

Критички осврт: Медисон није сјајно урадила своју улогу, она ју је урадила маестрално. Не знам како то дете није добило Оскара за ово. Старији глумци не би успели да јој парирају. Но, остали глумци су свакако били на висини задатка. Не могу рећи да прича има оригиналну идеју, али је свеједно перфектно испричана. Специјални ефекти су одлични, али оно што пре свега даје вредност филму је емоција. Ово је један од најтужнијих филмова који сам гледао.

Едукативни моменат: Када нам је болестан члан породице или на самрти, тада се заиста боримо са џином кога не можемо победити. Једино можемо исто што и Медисон; да будемо јаки колико год је то могуће.

Оцена наставника:

5(готово без двојбе)

kickass (Small)Кик-Ес (Kick-Ass 2010) је филм о момку Арону Џонсону који је одлучио да буде супер-херој. Набавио је костим и отиснуо се у борбу са криминалом, али је проблем у томе што он нема ни супер-моћи, ни вештину.

Критички осврт: Овај филм је начисто померен и заиста је смешан. Истина, сцене када малена Клои Грејс Морец (у то време је имала тринаест година) касапи дилере, па чак и проститутку, већ су на ивици и, заправо, добрано су прешли ивицу доброг укуса, али је баш и суштина филма да суперхероји буду деца и да се при томе боре са криминалом у правом смислу те речи. Тако да – да, све ми се свиђа у овом филму: реплике, хумор, сцене (чак и гејмерске), специјални ефекти, музика, шминка… Иначе су улоге одлично подељене.

Едукативни моменат: Обично се у суперхеројским филмовима каже како велика моћ повлачи и велику одговорност. Кик-Ес је суперхерој без супер-моћи, али је схватио да свеједно одговорност мора да постоји.

Оцена наставника:

5(сигурица)

kickassII (Small)Кик-Ес 2 (Kick-Ass 2 2013) је наставак претходног филма. Када је одустао од свог суперхеројског алтер-ега, Арон Џонсон је схватио како му је досадно. Зато је замолио Клои Грејс Морец, која је доказано јачи супер-херој од њега, да га обучава. Међутим, обука је морала да се прекине јер је Клоин старатељ Морис Честнат захтевао од ње да прекине са тим својим животом и да буде обична тинејџерка. Проблем је што се Клои није уклопила са својим вршњацима, а и Арон се нашао у неприлици јер је Кристофер Минц Планс, озлојађени син криминалца кога је у претходном наставку убио Кик-Ес, одлучио да се освети.

Критички осврт: И у другом делу је настављена лудница. Овај пут главни зликовац Кристофер дошао је до пуног изражаја, те је пародија суперхеројштине кулминирала. У претходном наставку је главни антагониста био његов филмски отац Марк Стронг, који је озбиљан криминалац, па је дао сасвим другачији, бруталнији сензибилитет причи. Кад смо код приче… Док је у првом делу она изведена маестрално, у овом делу није више од просечне епизоде хумористичке серије. Сигуран сам да је у првом делу пародија успела управо због суровог окружења у којем су се нашли млади протагонисти, док је ово само претеривање. Режисер Џеф Водлоу је овај пут као суперхероје представио ликове који не разликују стварност од фикције и који су заправо свој свет маште пренели у реалност, али им некако полази за руком да победе злоће. И бојим се да је тиме унизио и идеју филма и хумор који је прати, а на крају крајева учинио је наивнијом. Уз то, многе сцене су предвидљиве.

Оно што овај филм „чупа“ је да плива на таласу сјајног претходног дела и да су ликови интересантни. Уз то, динамика и акција су врло солидни, мада ово потоње је у претходном делу било импресивније.

Едукативни моменат: Овај филм је показао како је добро када неко, као што је Кик-Ас, надахне друге да раде добре ствари попут њега. Међутим, онда се показало да то што је започело као добро, завршило као јако лоше и полиција је почела да хапси све костимиране. Ствари не треба да пређу у крајност јер онда напросто морају да буду лоше.

Оцена наставника:

3(на два, а можда чак и два)

JLFlashpoint_VODEST_KeyartPrint_2000x2841_USЛига правде: Парадокс тачке паљења (Justice League: The Flashpoint Paradox 2013) је седамнаести по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Главни суперјунак је ипак Флеш и он се буди једног дана у потпуно измењеном свету. Том свету прети апокалипса јер су сада Аквамен и Чудесна жена против човечанства и воде беспоштедни рат до истребљења. Флеш подозрева да се његов архинепријатељ Професор Зум вратио кроз време и променио ток историје. Зато он мора да учини то исто и у томе ће му помоћи Бетмен који је у овој стварности заправо Бетменов отац јер је син тај који је изгубио живот током чувеног напада бандита.

Критички осврт: Већ ми се допала сцена спочетка када су сви суперјунаци искористили своје моћи и свако на свој начин деактивирао бомбу. И остатак цртаћа је сјајан; немам замерки, само речи хвале.

Едукативни моменат: Да би схватио шта га је мајка учила, Флеш је морао искуствено да прође то о чему је говорила. Најчешће учимо много боље када прођемо практично нешто него када чујемо од других. Но, колико је важно како ћемо научити, важно је и да не престанемо да учимо.

Оцена наставника:

5(можда и најбоља од свих цртаћа из ове серије)

public (Small)Супермен и Бетмен: Јавни непријатељи (Superman/Batman: Public Enemies 2009) је шести цртаћ поменутог серијала. У овом наставку Лекс Лутор је постао председник САД и свог архинепријатеља Супермена ставио на црну листу. И не само то, већ је и нахушкао остале суперхероје на њега. Једини Суперменов пријатељ је Бетмен и њих двојица покушавају да раскринкају праве Лексове намере, а успут и да спрече да метеор падне на Земљу и направи апокалипсу.

Критички осврт: Прича је у реду, са заиста много акције, али има неких мањкавости. Заиста велики број суперјунака напада ову двојицу и морате бити врло упућени у читав тај суперхеројски свет како бисте их све пропратили. У овом случају обиље ликова прави контраефекат. Такође, у филму се помиње да суперзликовци готово помахнитало, као да су под нечијом контролом, нападају двојицу јунака, али то даље у филму није ни поменуто, а камоли разрађено. Мотивација ликова је најпроблематичнија ствар и суперхероји се понашају превише заведено, а Лекс изгледа као да се ломи да ли да сам постане херој човечанства или његов ултимативни судац. Прича није конзистентна и некако је превише закомпликована (иако је поставка прилично класична), да чак ни режисер Сем Љу као да у неким тренуцима није знао шта ће са свим тим јунацима, па их је или слао негде (где год то већ било) или се више нису појављивали из већ неког разлога.

Едукативни моменат: Иако су Супермен и Бетмен означени као непријатељи, они су се показали као спасиоци људи. Некада не можемо знати намере људи, а некада нам могу изгледати лоше. Но, свакако није добро да судимо унапред.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 151

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

justice legaue (Small)Лига правде против тинејџ Титана (Justice League vs. Teen Titans 2016) је двадесет и пети по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Дејмијен Вејн, Бетменов син, незадовољан је својом маргиналном улогом током борби суперјунака са суперзликовцима. Зато га је Бетмен послао у интернат за младе суперхероје, односно Титане. Дејмијен се није уклопио са својим вршњацима, макар не у почетку, али је онда наступила огромна опасност и хтео-не хтео морао је да ради тимски са другим малим суперјунацима. Наиме, једина девојчица у групи Рејвен има оца демона који је успео да уђе у њихов свет са мотивом да га покори и руинира. Претходно је успео да узурпира старије суперхероје, односно Лигу правде, тако да је судбина човечанства зависила од нове генерације.

Критички осврт: Интересантна причица, пре свега намењена млађој публици. Згодна су цака ти тинејџери Титани јер они показују одговарајућем узрасту да није тако мали и да неке моћи има, што тој младој публици свакако импонује. И тиме је млађа публика придобијена, што је и у реду, мада би због сцена насиља и врло еротичних костима суперхероја и суперзликоваца вероватно овај филм требало забранити за клинце. У сваком случају, прича је добра и занимљива, чак слојевита, пошто су ту садржани и односи деце и родитеља, њихова очекивања, проблеми у социјализацији због породичних проблема итд, итд. Сама поставка је једноставна, али је све наведено у доброј мери чини богатијом, садржајнијом, а и добро је уклопљено.

Едукативни моменат: Дејмијен је морао да научи како да буде део тима. То није било лако, али је временом дошао до тога да ако не може спасити своје, никог другог не може спасити. Дакле, да би научио да буде херој, те све оно што са тим иде, морао је најпре да прихвати да има неког свог. Другим речима, да бисмо били хероји морамо да маримо за друге.

Оцена наставника:

5(свакако)

fatalfive (Small)Лига правде против Фаталних пет (Justice League vs. the Fatal Five 2019) је тридесет и четврти филм из поменутог серијала. Из будућности је пристигла тројка суперзлочинаца са намером да ослободе преосталих двоје из затвора Зелених фењера. Са њима је успео да дође и футуристички херој Старбој, али је врло брзо доживео делимичну амнезију и завршио у затворској лудници. Но, некако се сетио своје мисије, а то је да заштити Џесику Круз (новајлију међу Зеленим фењерашима), те је побегао из затвора. Уместо да га тамо врате, чланови Лиге правде ће му се придружити у мисији да спречи зликовце у свом науму.

Критички осврт: Анимација у овом филму је значајно сведенија, као и прича, макар у поређењу са другим филмовима из серијала. Има ту мало брчкања са путовањем кроз време које није баш без рупа, али свеједно, није ни много проблематично. Акција је у реду, чак ни толико нападна, па је било и времена да се развије однос између Џесике и Старбоја, што је за причу важно. Укупан утисак је некако осредњи, тим пре што има превише и патетике и општих места.

Едукативни моменат: У цртаћу су цитирали Мартина Лутера Кинга који је рекао да само у мраку можете видети звезде. Шта рећи више?

Оцена наставника:

3(не више од овога)

WhereTheWildThingsAre_1400x2100Где дивље ствари јесу (Where the Wild Things Are 2009) је филм снимљен према истоименој књизи Мориса Шендака из 1963. Ради се о дечаку Максу Рекордсу који је усамљен, али му чланови породице не пружају пажње колико би он желео. Зато је побегао у свој магични свет где су његове плишане играчке постале грозоморна чудовишта и прогласиле га краљем. Иако је обећао да ће их учинити срећним, некако није успео у томе и свет маште претворио се у тескобни свет из кога је наново пожелео да побегне.

Критички осврт: Сама идеја да дечак бежи у неки свој свет маште није нова (сигурно није, с обзиром на то када је књига настала), али дешавања у том свету и њихова кулминација јесу свеж приступ. Аутори филма су пренели стварност у свет маште, али тако да су оголели осећања, отелотворена кроз огромне звери, учинили их искреним и транспарентним. И дете се наново суочило са сличним проблемима као у реалном свету, иако сада није имало посла са компликованим одраслим особама. Јер није поента да препознамо осећања и то заиста и деца могу. Поента је да се суочимо са њима. И о томе говори овај филм кроз врло интересантну авантуру и бритке дијалоге. Допало ми се и то што Макс није стармали, сувише интелигентан и напредан за свој узраст. Он је дете и реагује као дете и то је филм учинило значајно објективнијим. Такође ми се допало што нема патетике, иако има емоције. Сасвим добар дечји филм, урађен са правом мером.

Едукативни моменат: Када је Макс рекао свом чудовишном пријатељу Керолу да ће Сунце једног дана нестати, овај му је одговорио да је он велики, а Макс краљ. Зашто би се тако велики момци бринули око нечег тако сићушног као што је Сунце? Ово само показује да је много тога у перцепцији. Проблеми су велики онолико коликим их ми учинимо.

Оцена наставника:

5(са мером и по мери)

girlsmonsters (Small)Девојчица против чудовишта (Girl vs. Monster 2012) је ТВ филм са Дизнијевог канала. Девојчица је Оливија Холт и она је кћерка ловаца на чудовишта, мада то не зна. На Ноћ вештица је желела да иде на журку и пева у бенду своје симпатије Лука Бенварда. Међутим, родитељи је нису пустили и чак укључили аларм како не би могла да напусти кућу. Зато је Оливија направила диверзију и искључила струју у кући. То је довело до тога да се из лабораторије њихових родитеља ослободе чудовишта која су они успели да заробе. Најмоћнија од њих Трејси Досон је одмах кренула да се свети Оливијиној породици, а крајњи циљ јој је сама Оливија.

Критички осврт: Режисер Стјуарт Гилард је преузео идеје из многих филмова, попут „Истеривача духова“, „Хокус покус“, „Харија Потера“, „Сок од буба“, а главну глумицу Оливију је претворио у Бафи, убицу вампира. И у читавом том замешатељству направио је један врло слабашан филмић, са сведеним дијалозима. Чак ни туђе добре идеје није умео да употреби на прави начин. Филм је пренаиван, што не могу (много) да замерим јер је дечји, али све остало могу. Хумор је заиста јадан, а радња пред крај почиње да губи смисао. Дечурлију најпре јуре натприродне силе и они су у клопци налик на ону из другог дела „Страве у Улици брестова“, али већ сцену касније они лудују на живој свирци и плешу са мање-више увежбаном кореографијом. Глумци се нису снашли или нису ни имали мотивације да глуме у овако нечему, тешко је рећи. Једини разлог зашто овом филму дајем плусић је музика која је певљива.

Едукативни моменат: Трејси је рекла како страх ствара чудовишта. Заправо, можемо и тако да посматрамо јер ако нас савлада страх, савладаће нас и чудовишта која смо због њега у нашој глави створили.

Оцена наставника:

1(уз бледи плус)

ginger (Small)Угрижена Џинџер (Ginger Snaps 2000) је филм о две сестре морбидних интересовања Кетрин Изабел и Емили Перкинс. Једно вече су кренуле да се освете доминантној другарици из разреда Данијели Хемптон, када их је успут напала звер и гадно израњавила Кетрин (у филму је она Џинџер). Иако су се спасиле, врло брзо је Емили схватила да опасност није прошла и да јој се сестра претвара у вукодлака, те грозничаво покушава да нађе лек. У томе ће јој помоћи локални нарко дилер Крис Лемки.

Критички осврт: Ово је свакако један од бољих филмова са вукодлацима које сам гледао. Све је уклопљено у тинејџ причу и промене које проживљава Кетрин лако могу да се доведу у везу са променама у пубертету, те је тиме филм нека врста црног хумора, веома успела. Поједини делови, односно сцене су у бојама, пре свих црвеној како би се мало евоцирали хорор филмови из осамдесетих и овај филм заиста има шмек „Америчког вукодлака у Лондону“ (тако некако се и завршава, а не очекивано срећно) и то је заправо плус. Још један у низу плусева је што филм није класичан хорор са оним сценама које вас тргну уз изненадни звук, али јесте бруталан. Ликови су врло живописни, почевши од главних протагонисткиња, мада је на мене највећи утисак оставила њихова филмска мама Мими Роџерс.

Оно што могу да замерим филму је фантастични део; маска је лоша и већ депласирана, а и читаво то замешатељство са моћима вукодлака нису најјасније. Могуће га је убити регуларним начином, иако му ране зацељују готово одмах. Но, добро, није нешто што баш прави велику штету филму.

Едукативни моменат: Емили и Крис су урадили две паметне ствари: најпре су рационализовали проблем, а потом применили знања из биологије (ботанике, заправо) и разних доступних извора. И успели су да нађу лек. То и јесте начин како проблеме можемо решавати.

Оцена наставника:

4(на пет)

suck (Small)Сисање (Suck 2009) је рокенрол филм о бенду чији је фронтмен Роб Стефањук. Бенд није успешан, али то ће се променити када једини женски члан Џесика Паре постане вампир.

Критички осврт: Ово је нека врста мјузикла, али није напоран као други у том жанру јер је музика сјајна. Режисер Роб (који је и главни глумац) је увео и музичаре у овај филм и сјајно су се уклопили, а посебан утисак је оставио Димитри Коутс који је истовремено и страшан, величанствен и смешан. Иначе су физиономије свих глумаца баш добре за улоге које су тумачили. Има и алузија на славне музичаре, па тако млађани чланови бенда прелазе пешачки прелаз као што су то учинили Битлси на чувеној фотографији из 1969. Овај филм је напросто посвећен музичарима и у причи и у детаљима који је чине.

Хумор је сјајан, врцав. Роб је учинио смешним и специјалне ефекте, чак и тамо где није било потребе за њима, као када се протагонисти возе колима. Са друге стране, добро је уклопио сцене из филма „О, срећни човече“ из 1973. јер је било потребно да прикаже младог Малкома Макдауела. Свеукупно, дао је изузетан шарм филму, чија је радња тек наизглед тривијална.

Едукативни моменат: Радио водитељ Хенри Ролинс је саветовао своју публику да никад није касно за извињење. И заиста није, само је важно да то свакако учинимо. И многе ствари ћемо тако решити.

Оцена наставника:

5(рецимо)

omen (Small)Предзнак (The Omen 2006) је римејк истоименог филма из 1976. Лијев Шрајбер је кумче председника САД и политичар чија је каријера у успону. Његова супруга Џулија Стајлс се породила док су били у Риму, али је свештеник у тој болници Џовани Ломбардо Радиче саопштио Лијеву да је беба мртворођена. Понудио му је решење да усвоји сироче рођено истог дана коме је мајка наводно умрла на порођају. Договор између свештеника и Лијева је да Џулија ништа не зна о томе и да верује да је то заиста њен син. Испоставило се да је Лијев тада склопио пакт са самим ђаволом.

Критички осврт: Морам да приметим да су глумци одлично одабрани. Њихове физиономије, харизма и глума потпуно одговарају улогама које су им додељене. Мија Фароу је била изузетна (можда и зато што се од рођења Розмарине бебе извештила у овој теми), а ни Лијев није био лош, заиста. Режисер Џон Мур није ризиковао и није мењао оригиналну причу, осим у неким детаљима. На пример, Дејвид Тјулис је изгубио главу на другачији начин (и уз боље специјалне ефекте, што се очекивало) него његов претходник и имењак Дејвид Ворнер. Уколико сте гледали оригинални филм неће, дакле, бити изненађења, нити мистерије, али не могу да кажем да филм није узбудљив. Некако је Џон то надоместио добром акцијом (можда ипак пребрзом и прекратком) и солидном динамиком филма. Углавном, није урадио блистав посао, али коректан свакако.

Едукативни моменат: Оно што је добро код Лијева јесте што је дао прилику и Дејвиду и Питу Послтвејту да кажу своју верзију приче. Треба чути свако гледиште да би могао да се донесе суд о неком проблему. Некада ће нас убедити (као што су они Лијева), некада неће, али ће нам свакако представити неке аспекте о којима нисмо можда ни размишљали.

Оцена наставника:

4(богобојажљива)

yearone (Small)Година прва (Year One 2009) је филм који прати судбину Џека Блека и Мајкла Серае, који су практично избачени из свог племена прилично налик на какво праисторијско. Запутили су се у град Содому јер су начули да је тамо добар провод, а успут су срели неколико библијских личности. Но, у Содоми их чека авантура која ће променити њихов живот.

Критички осврт: Допада ми се хумор у овом филму и има чак и пајтоновских момената, као када се туку Каин (Дејвид Крос) и Авељ (Пол Рад). Глумци су добро одабрани и показали су се као добри комичари, Џек испред свих, мада је и Мајкл био безмало сјајан. Хумор ми се свиђа и зато што је врло виспрен и у доброј мери преиспитује религију. Режисер Харолд Рамис је убацио значајне библијске личности (мада без временске хронологије) и тиме јасно ставио до знања на шта ће хумор бити фокусиран. Додуше, могао је лако да склизне у пародирање догађаја из Библије, али срећом то није урадио. Некако верујем да би онда добио сведенији, очигледнији и предвидљивији хумор, тако да је овде добио праву ствар.

Едукативни моменат: Иако га је у првом трену слава понела, Џек је схватио да најбољи избор за народ није он, већ њихов сопствени избор. И у томе је суштина коју ни наше главешине не разумеју.

Оцена наставника:

4(ту негде)

Palm-Springs-Hulu-poster (Small)Палм Спрингс (Palm Springs 2020) је варијанта култног „Дана мрмота“. Увек исти дан испочетка преживљава Енди Семберг, који је један од званица на венчању Камиле Мендес и Тајлера Хочлина. Он је, заправо, момак деверуше Мередит Хагнер, али изгледа као да га она превише не занима. Више је интересовања показао за Камилину сестру Кристин Милиоти и успева да је заведе. И таман када је требало да имају романтичан тренутак у пустињи, тада се појавио Џеј Кеј Симонс и почео да гађа стрелама Ендија. Он га је израњавио, али не и убио, те је отишао у оближњу пећину из које је допирала чудна светлост. Енди је некако отпузао за њим, а за њима је кренула и Кристин и поред Ендијевих упозорења да то не чини. Следеће што се десило је исти дан – овог пута и за Кристин, као и за Ендија.

Критички осврт: Иако је било врло предвидљиво како ће се све то одвијати на почетку, а богами и на крају, опет је филмић заиста занимљив. Режисер Макс Барбаков је мало тога увео новога у односу на све раније верзије, али једну и то кључну ствар јесте; иако дан који се понавља сигурно мора бити иритирајући и без много смисла, ипак има и неких предности које је Енди уочио, а касније и заједно са Кристин. То је била добра потка да се касније развије и (филозофска) расправа између двоје заљубљених шта јесте најбоље решење за њих. Заправо, овде није у фокусу само љубана прича, већ и читав смисао онога што радимо, међуљудски односи, одлуке које доносимо и шта заправо сами себи радимо. И, наравно, излазак из зоне комфора који је увек болан.

Филм има неколико добрих фора, али не могу да кажем да је баш уренебесан. Више је некако шармантан. И има ту неких грешака и наивних момената, пре свега када се Кристин бави онлајн квантном физиком. Некако не могу да поверујем да било ко на такав начин може да овлада таквом једном материјом. И диносаурусе је тешко објаснити у филму, мада ми је јасна Максова идеја.

Едукативни моменат: Иако је Кристинин живот био поприлично лош, односно грешке које је направила су је унередиле, ипак је одлучила да не побегне у дан који се понавља и где се све што уради заборави, већ да настави са животом. Бег није решење, а погрешне одлуке и грешке које смо чинили могу да се поправе.

Оцена наставника:

4(заиста може)

closer (Small)Ближе Богу (Closer to God 2014) је филм о научнику Џеремију Чајлдсу који је успео да клонира људско биће и добио девојчицу коју је назвао Елизабета. Међутим, јавност је подељена гледе његовог рада и започели су протести људи по улицама. Он је принуђен, како би заштитио и себе и свој рад, да девојчицу доведе у своју кућу. То краткорочно решење није дало жељене резултате и Џереми није решио проблем протеста (који су се сада преместили испред његове капије), а настала је и нова опасност којој се није надао.

Критички осврт: Филм је некако необично спор. Сцене изгледају као да се режисер Били Сенесе двоумио шта даље да ради. И није урадио богзна шта. Преко половине филма се одвијала већ испричана и помало досадна прича са више него јасним и много пута изреченим недоумицама у вези са људским клонирањем. Ту су постављени и неки односи међу ликовима, али недовољно јасно и у потпуно суморној атмосфери (која одбија уколико дешавања нису баш фасцинантна или макар интересантна). При томе, глумци су се заиста потрудили и свој део урадили заиста добро, а и фотографија је сасвим на нивоу. Заправо, све то, уз сасвим солидно кадрирање, добро је замаскирало очигледно мајушан буџет филма.

Само финале филма је некакав хорор који није страшан и некако је неспретно изведен. Помахнитало чудовиштанце из већ неког разлога умлаћује мочугом кога стигне и закључујемо да је он тек неуспели експеримент, али напросто не видим суштину. Е, сад, да би дао какву-такву суштину, Били се поново вратио теми и унео једну (и једину) ефектну сцену када Џереми износи мртво тело бебе испред гомиле и пита их „да ли се овога плашите“. Не добија одговор, већ га убија човек из гомиле, што исто има неко своје метафоричко значење. Онда се филм враћа на Џеремијев монолог (интервју) и ту Били јасно заузима став, што је у реду, али би све то вероватно било далеко боље да је тај говор Били (који је и сценариста) боље и написао. Заправо, замерам Билију што је дубиозно желео да представи тему којој се није посветио више од површног мишљења које може да се чује у јавности.

Едукативни моменат: Један од људи који су протестовали је рекао како није питање да ли нешто можемо да урадимо, већ да ли треба. Ми свакако можемо много тога, али за неке ствари и нисмо сигурни и онда оне представљају изазов. Некада је боље том изазову одолети.

Оцена наставника:

2(на три)

Лако Је Критиковати 150

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

thirst (Small)Шишмиш (박쥐 2009) је јужнокорејски филм. Канг-хо Сонг је католички свештеник који се пријавио у медицинску установу као добровољац за проналажење вакцине за смртоносан Емануел вирус који напада само мушкарце Азијате. Експеримент је пропао и сви добровољци су помрли, а са њима и Канг-хо. Међутим, непосредно пред смрт примио је трансфузију која му је не само спасила живот, него га учинила и бесмртним. Но, да би сачувао такво стање морао је да се крије од сунчеве светлости и да пије крв. У том периоду га је мајка његовог друга из детињства замолила да помогне њеном сину који пати од канцера. Канг-хо се молио за њега и овај је заиста чудесно оздравио. Ту ипак није био крај њиховом поновном садруживању јер се Канг-хо загледао у лепу супругу свог друга.

Критички осврт: Режисер Чан-Вук Парк није изузетак од правила које се намеће из азијатских филмова; да сцене морају бити или лепо постављене као уметничке слике или једнако ефектне. Рецимо, када Канг-хо срче крв из цевчице која доводи до вене пацијента у коми, то је без двојбе врло упечатљива сцена и изгледа интересантније него у класичним вампирским филмовима где се забијају очњаци у вратне артерије. При томе, ни ефекти нису лоши, попут оног када Канг-хоу нестају брадавице са лица. Но, оно што је најбоље у овом филму је сама прича која је у основи класична, али је реализована на један другачији начин. Радња се споро развија, али се све време нешто дешава, тако да никако није досадна. Ликови су живописни, а интересантно је да су листом сви конзистентни осим Канг-хоа који се рапидно мења. У ствари, Чан-Вук је успео да ме наведе на то да се Канг-хо променио, како би то (зло)употребио на одличан начин у завршним сценама.

Други део филма је још бољи када љубавнике походи дух човека кога су убили. Те сцене су потпуно померене и урнебесне. Заправо, колико је први део филма суморна драма, са депресивном атмосфером где буквално осећате тегобу коју осећа и Ким Ок-бин, други део је по сензибилитету сасвим другачији и он је врцаво духовит и више нагиње трилеру. Свеукупно оба дела филм чине сјајним.

Едукативни моменат: Канг-хо је наводно силовао жену у кампу где су били очајни људи који су све време чекали њега. Заправо, извео је представу која је имала за циљ да они изгубе веру у њега и да не троше више живот на узалудно чекање. Некада наизглед лоша ствар коју нам неко уради може бити заиста добра по нас. На пример, када нам наставник да лошу оцену, то изгледа као да је нама учинио лоше, а заправо нам је учинио услугу на дуже стазе.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

impaler (Small)Набијач (The Impaler 2013) је у ствари надимак грофа Дракуле о којем се ради у овом филму. Седморо младих Американаца одлази у Трансилванију у Дракулин замак. Тамо ће их дочекати заносна, али и чудна Дајана Ангелсон, која ће се представити као домаћица замка. Испоставиће се да има скривене и убојите намере.

Критички осврт: Ово је отприлике као сапунска опера Б продукције смештена у филм Ш продукције. Режисер Дерек Хокенбо је имао добру идеју; да направи наопачке причу о Дракули. Сада је он имао своју реинкарнацију, а вољена је имала мисију да га оживи. При томе је требало да убије седморо људи поистовећених са седам демона. Наравно, то је изискивало да ликови покажу карактерне црте које ће их представити демонима налик, односно да буде видљив један од седам смртних грехова. И то баш није функционисало јер сам успео код свега два лика да повежем који су греси у питању, док се код осталих пет то напросто није јасно видело. Но, то је још и мањи проблем. Глума је претерано лоша, радња је досадна, а дијалози сигурно нису јачи аспект филма. Ни низак буџет не помаже, мада је Дерек учинио све што је могао да не користи специјалне ефекте које не може да приушти. Но, свеједно, сцене убиства нису нимало страшне.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да избегавамо седам смртних грехова. То су: superbia (понос), avaritia (похлепа), luxuria (блудност, пожуда), invidia (завист), gula (прождрљивост), ira (љутња, бес) и acedia (лењост). Филм не морате одгледати (и не бих ни препоручио), јер и без тога је јасно да није добро да имамо ове грехе на савести.

Оцена наставника:

1(мора)

ThePyramid_1400x2100Пирамида (The Pyramid 2014) је филм о археолозима оцу и кћерки Денису О’Херу и Ешли Хиншо који су пронашли песком затрпану египатску пирамиду, по свему различиту од свих до тада познатих. С обзиром на политичке неприлике у тој земљи, њихов рад је обустављен, али су њих двоје, њихов сарадник Амир К, као и репортер Криста Никола и сниматељ Џејмс Бакли одлучили да ипак истраже пирамиду. Испоставило се да ће то бити кобна грешка.

Критички осврт: Ово би био неки квази фаунд футиџ. Такви филмови где камера неког лика нешто снима умеју да буду врло напорни за гледање, тако да сам више фан уобичајних кадрова. То свеједно не могу да замерим, али могао бих да замерим све остало. Режисер Грегори Лавасер је имао згодну идеју (и заиста поздрављам што није убацио мумију у причу, што би било, најблаже речено, депласирано), али је уопште није разрадио. Чак ју је руинирао и како се крај ближио, било је све горе. Финалне сцене су апсолутно предвидљиве толико да сам могао да причам шта ће се следеће десити иако никад филм до сада гледао нисам. Сцена када Анубис треба да извади Ешлино срце толико је натегнута да је оно просто немогуће гледати без превртања очију. Ово је један од оних филмова где финале урушавају и оно мало ефектних сцена које филм има.

Изгледа да се Грегори ломио око тога ја ли ће обичан хорор са зверком, односно божанством које их тамани једног по једног или авантуру налик на оне које је имао Индијана Џоунс, па је преломио и унео оба. И поред толико дешавања заборавио је да нам објасни намену читаве те пирамиде и шта Анубис заиста хоће. На крају крајева и шта кошчате мачке хоће. Верујем да би се свему томе могла наћи логика, али је свеједно испало некако стихијски, неспретно. Сама прича је чиста класика и ништа новога није донела у поджанру у коме је рађена.

Едукативни моменат: Криста је била бесна на археологе што је пошла са њима у пирамиду и довела свој живот у опасност. И ту је погрешила. Не можемо да приписујемо другима одговорност за властите поступке. Такође, не треба да пратимо друге у поступцима који нису мудри или нису безбедни. Чак и ако то учинимо, они нам нису криви већ смо сами криви што смо поводљиви.

Оцена наставника:

2(на три, а може и три на два)

donnie (Small)Дони Дарко (Donnie Darko 2001) је прича о момку чије је име у наслову (глуми га Џејк Џиленхол). Он месечари и, према речима психијатра Кетрин Рос, пати од параноидне шизофреније. Дони заиста има халуцинације и приказује му се замишљени пријатељ у језивом костиму зеца, који му открива да је путовање кроз време могуће. Дони је започео истраживање тог натприродног феномена, а како би разјаснио ситуацију у којој се нашао, односно пронашао јој смисао.

Критички осврт: Истина је да нисам Џејков фан, али ову улогу је заиста покидао. Ипак, много више кредита бих дао сценаристи и режисеру Ричарду Келију који је направио врло необичну причу. Она је некако тескобна, иако не сасвим мрачна. Он је дао филму шмек уметничког, али није упао у манир уметничким филмовима наклоњених режисера да као производ добије нешто што је досадно, неартикулисано и споро, често и нејасно. Прича је врло смислена и веома паметна. Ричард у филму преиспитује све; пуританство и двоструки морал друштва, уметност и тренд, религију и науку, школски систем… смисао живота, на крају крајева. Многе теме су овде започете, неке дате кроз детаље, а друге кроз ширу слику, али свеједно довољно да се о њима размисли. Дијалози при томе помажу, али су на мене много већи ефекат оставиле сцене и поступци ликова. Крај јесте жалостан, али је истовремено и маестралан. Ово је филм који је неоспорно квалитетан и који тешко могу да заобиђу еминентни фанови фантастике, али и драме.

Едукативни моменат: У овој причи изгледа као да је животни пут сваког од нас унапред зацртан, међутим када боље погледамо увидећемо да је овде веома важан однос узрока и последице. Да Дони и Џена Малон нису отишли до куће старице, Џену не би згазила кола. Другим речима, сваки наш поступак има последице и боље је да их будемо свесни пре него што нешто учинимо. Пут ће изгледати „зацртан“ јер ћемо моћи да предвидимо дешавања, али ће бити и сигурнији или већ онакав какав желимо да буде.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

batteries (Small)*батерије нису укључене (*batteries not included 1987) је прича о станарима једне зграде који грчевито покушавају да сачувају свој дом, иако је предвиђен за рушење и иако свуда наоколо се гради модеран комплекс. Њихова ситуација је незавидна јер их малтретира Мајкл Кармајн, а кога је платио богати Мајкл Грин. Ипак, неочекивана помоћ стиже у виду мајушних ванземаљаца.

Критички осврт: Ово је један не наиван, већ превише наиван чак и за (наивне) осамдесете филм, али је причица колико-толико смислена. У овом случају имамо некакве трансформерсе у зачетку који личе на минијатурне тањире и помажу убогим људима у згради предвиђеној за рушење. И они поправљају. И без проблема рестаурирају поломљену вазу и керамичку статуу деве Марије, иако су ванземаљци. Чак ни од напредне интелигенције способне за међузвездана путовања не очекујем да прецизно зна како је изгледала ваза и керамичка статуа из неке јефтине продавнице, али добро. Ако сам прихватио да су метални летећи тањирићи живи, те да се размножавају тако што рециклирају конзерве, па онда могу да прихватим и ово, као и то да Хјум Кронин и Џесика Танди имају ресторан који финансијски опстаје на разрушеном градилишту. И да прихватим да читава зграда опстаје, иако станаре на очиглед свих терорише Мајкл Кармајн и да нико ту не реагује, а посебно не полиција, јер је иза целе делатности моћник Мајкл Грин. У једном тренутку Мајкл Кармајн остаје без своје банде, и то је некако објашњено, али и даље остаје нејасно зашто.

Међутим, много тога иде у прилог овом филму. Најпре, број ликова је оптималан и сваки од њих има своју личну причу која је добро уклопљена у општу слику. Иако је режисер Метју Робинс исфорсирао трагедију Хјума и Џесике (мада ни прича Елизабет Пење није баш идилична), очигледно играјући на карту емоција, успео је да сасвим избегне патетику и свака част на томе. Заправо, унео је некакву ведрину и наду и, наравно, срећан и потпуно предвидљив крај, те таквим лепршавим учинио цео филм уз сасвим солидне ефекте за оно доба.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да неке старе вредности не можемо срушити. Не мислим при томе на зграду, она је само метафора, већ на солидарност коју су показали становници зграде и хуманост коју су показали ванземаски тањирићи.

Оцена наставника:

4(не баш ванземаљска, више као тањирић)

guliver (Small)Гуливерова путовања (Gulliver’s Travels 2010) је модерна верзија и уједно екранизација познате књиге Џонатана Свифта. Гуливер је Џек Блек, који ради као разносач поште у новинској фирми у Њујорку. Како би освојио срце Аманде Пит, плагирао је текстове са интернета и заиста успео да је задиви. И више од тога; она га је лаковерно унајмила као теренског извештача. Поверила му је задатак да отпутује до Бермудског троугла и открије његове тајне. За ту прилику он је добио бродић и све је упућивало на то да ће то бити једно монотоно крстарење, али се наједном појавила олуја, врло необичног изгледа, те прогутала и њега и бродић. Када се освестио, Џек је схватио да су га заробили мајушни људи.

Критички осврт: Џонатан је направио сатиру, пародију друштва коју, на крају крајева, и данас живимо. Аутори филма су се одлучили да не прате тај тренд и рекао бих да су добро одлучили. Мислим да уопште није лако направити сатиру тог квалитета, а да у модерним условима она не изгледа претерано наивно. Наместо тога, направили су једну слатку, романтичну комедију у којој је Џек показао све своје умеће (и други глумци су, мада у значајно мањој мери), симпатичну ако не већ смешну и углавном довољно забавну. Успели су и да пласирају неке поруке о малим људима и великим пословима, користећи се алузијом на висину Лилипутанаца и оне јесу исправне, иако су префорсиране и површне, посебно у контексту савременог капитализма. Но, са друге стране морам да похвалим то да је режисер Роб Летерман избегао сувишну патетику и направио врло успелу сцену како је Џек убедио Лилипутанце и њихове непријатеље у бесмисао рата.

Углавном, ово је причица (деминутив је једини могућ) са радњом која се дешава по обрасцу (успони и падови главног протагонисте у најбуквалнијем смислу се одвијају према обрасцу) и која је сувише бајковита чак и у реалном свету. Амери (још на школском узрасту) имају ту ружну поделу људи на лузере (губитнике) и винере (победнике) и ово је типична прича о једном лузеру који на крају постаје винер. Не само да су такви преврати неуверљиви (у овом конкретном филму баш, баш нису били уверљиви), већ ми је и читава подела људи на такав начин лично врло одбојна, а овде се пласира као нормална.

Едукативни моменат: Џек Блек је за себе сматрао да је ситан, али његов пријатељ Лилипутанац Џејсон Сигел га није тако видео јер је за њега и његов народ урадио много добрих ствари. Нико није ситан ко за друге људе чини добро.

Оцена наставника:

3(ту негде, ако не и мање)

wizards (Small)Чаробњаци (Wizards 1977) је цртаћ о два брата чаробњака која су живела у постапокалиптичном свету где је радијација претворила људе у мутанте. Након те необичне апокалипсе пробудила су се бића из бајки и населила добре земље. Она су живела у миру 3.000 година и баш када су прослављала јубилеј благостања, њихова краљица је напустила забаву и повукла се у свој дом. Зачуђени, виле, вилењаци и патуљци пратили су је до њеног дома да би открили да је родила близанце – два чаробњака – једног доброг и једног злог. Након много година њих двојица су се сукобила и добар је победио. Он је протерао брата у земљу мутаната. Након још много година, зли брат је успео да окупи армију која ће покорити бајковите земље. Једини спас за вилинске земље је да добри брат дође до злог и да га победи још једном.

Критички осврт: Цртаћ је по много чему изненађујући. Он најпре почиње нарацијом праћеном преслатким цртежима налик на оне из старих књига бајки које сам читао као дете, а онда бајка добија сасвим другачији сензибилитет. Анимација је крајње необична, сасвим извесно из неког алтернативног стрипа (мада ту има обиља различитих техника и стилова), а сама прича напросто одише контракултуром. Због експлицитних сцена насиља, па и еротике, ово је бајка за одрасле, а и њен наратив је паметан и садржи метафоре које превазилазе дечји узраст.

Зли маг Блеквулф већ на самом почетку креира идеологију тако да себи обезбеди власт. И шта прво чини? Шаље своје убице да униште све оне који верују у идеале, овде преточене у магију. Потом шири национализам, односно шовинизам везујући се за остатке онога што су људи ископали и што сматрају делом своје историје. Неважно је, при томе, што је та историја заправо била рат који их је и довео у ужасно стање мутаната, а још мање важно што од тих остатака они стварају оружје. Све врло брзо поприма обележја немачког нацизма, али филм и даље нуди актуелност јер рат је завршен (нејасно је када), а спрема се нови. Сам рат је чудно замешатељство епске фантастике, тј. очигледне асоцијације на „Господаре прстенова“ и документараца из Другог светског рата. Занимљиво је да епске битке између два брата чаробњака нема, већ се све завршава неочекивано, у маниру овог филма. Можда је ово пародија на поменуте „Господаре“, а можда и на сам живот коме сами не дозвољавамо да буде бајка, али у сваком случају врло успело и врло креативно.

Едукативни моменат: Када је Елеонор рекла како су покушали, Аватар је узвратио да је то нешто највише што неко може да учини. Иако нам не изгледа довољно, посебно када не успемо, Аватар је потпуно у праву.

Оцена наставника:

5(свакако)

hevim (Small)Хеви метал (Heavy Metal 1981) је филм рађен према узору на истоимени часопис, познат још од 1977. по стриповима из области научне-фантастике (стимпанка, посебно) и еротици. Астронаут је са путовања донео поклон својој кћерки, а који је пронашао у свемиру. У питању је била зелена светлећа кугла. Међутим, кугла је заправо живи ентитет и злокобан, те је убио астронаута, а кћерку приморао да гледа застрашујуће приче у којима је учествовао.

Критички осврт: Ово је заправо омнибус из много прича која немају много везе једна са другом. У некима од њих су препознатљиви мотиви других прича, попут „Џона Картера“, али је свеједно све то врло маштовито уз крајње интересантну анимацију. Има ту и мало пародије, рецимо на „Одисеју у свемиру“, али ништа претенциозно, чак симпатично. Међутим, шале на рачун религије, расизма и других тема прилично су смеле, баш као и еротски делови у овом цртаћу. Но, цртаћ помера границе, другачији је, одважан и самим тим свакако поштовања вредан.

Едукативни моменат: Кугла је на крају била уништена јер је потценила девојчицу и снагу прича. Никад не смемо потцењивати било кога и било шта, јер ће се лако десити да будемо побеђени.

Оцена наставника:

5(сигурна)

apocalips (Small)Лига правде – Тама: Рат Апокалипса (Justice League Dark: Apokolips War 2020) је тридесет и осми по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. У овој верзији суперјунаци су се ујединили у Лигу правде и састанак ове лиге сазвао је Супермен како би упозорио своје саборце на опсаност од Дарксајда. Дарксајд је супезликовац који се налази на вештачкој планети Апокалипса и ради управо оно што назив те његове планете и означава. Већ је уништио неке светове и Супермен је уверен да ће и Земља бити мета. Зато је позвао своје суперјунаке како би га они напали први. Они су кренули са Суперменом на Апокалипсу и, нажалост, изгубили су. Након две године Дарксајд је владао руинираном Земљом, преко Бетмена (коме је претходно испрао мозак) и преплашеног Лекса Лутера. Ипак, неки јунаци су преживели и почели да се регрупишу како би пружили отпор.

Критички осврт: Ово је једна прилично једноставна, а компликована прича. Једноставна је поставка, али има много ликова са различитим (углавном злосрећним) судбинама, тако да је то прилично тешко пропратити. Или да вас просто не занима много који су све то споредни ликови и уживате у акцији, а није да је нема. Ликови Фурија су врло маштовити. У једном тренутку Дејмијен Вејн и Бетмен испред Дарксајда имају сличан разговор као и Лук Скајвокер и Дарт Вејдер испред императора у „Звезданим ратовима“ и то је такође врло симпатично. Тим пре што Дејмијен има сабљу врло налик на светлосну, односно џедајску. Онда је уследила битка и веома слична дешавања, али завршетак те сцене се у ова два филма сасвим разликује. Заправо, у финишу се дешава обрт за обртом и то уопште не изгледа лоше. Крај је преодличан. Стварно је студиозно, инвентивно и за сваку хвалу урађен цртаћ.

Едукативни моменат: На самом почетку филма је писало: прихвати ствари које не можеш да промениш, имај храбрости да промениш ствари које можеш и буди довољно мудар да знаш разлику. Сасвим довољно, али свакако треба видети и цртаћ.

Оцена наставника:

5(сигурна)

konstantin (Small)Константин – Град демона: Филм (Constantine City of Demons: The Movie 2018) је филм о јунаку из наслова, који је личност Ди-Сијевих стрипова. Он поседује магијске вештине, али је његов живот далеко од чаробног. Након једне од његових криза, појављује се његов пријатељ из детињства и младости Час Чандлер. Он га моли да му спасе кћерку која је у коми и за коју Час верује да је под црном магијом. Испоставиће се да је у праву и да ју је запоседнуо демон који очекује Константина у Лос Анђелесу. Он тамо одлази са Часом и демон га дочекује у свом личном паклу. Нуди му посао у замену за душу девојчице и Константин га прихвата, али нити је задатак лак, нити је демон партнер који се држи погодбе.

Критички осврт: Режисер Даг Марфи је одржавао заиста језиву, мрачну атмосферу током филма и није је испуштао до самог краја. Крај није срећан, иако јесте повољан за добру страну, што је јако добро уклопљено у целу причу. Прича ми се баш допада јер није ни преједноставна, а ни прекомпликована и прилично је паметна. Малко је чак ишла и корак даље јер се овде, осим магије, појављује право правцато божанство Миктлантекутл (бог смрти према веровању Астека), као и персонификација читавог града Анђела. То је заиста инвентивно, с обзиром на то да такви ликови нису баш уобичајена појава међу суперхеројима.

Едукативни моменат: Константин је упозорио пријатеља да мора да плати велику цену за спас своје кћерке и заиста ју је и платио, на најгори могући начин. И то је оправдано, наравно, али треба да будемо свесни да различите погодности различито коштају и на нама је да пресудимо да ли ћемо ту цену платити.

Оцена наставника:

5(добра)

Лако Је Критиковати 148

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

dejavu (Small)Дежа ви (Déjà Vu 2006) је филм о агенту Бироа за алкохол, цигарете, оружје и експлозиве САД Дензелу Вошингтону, који ради на случају масовног масакра, последице терористичког бомбашког напада у Њу Орлеансу. За Дензела се заинтересовала посебна служба Еф-Би-Аја, која има и посебан начин праћења догађаја. Дензел открива да није у питању само софтвер и да оно што они имају може да се искористи за много више од пуког посматрања прошлих догађаја.

Критички осврт: Допао ми се лик који је изградио Дензел, пре свега зато што није набријани агент каквим би га начинили неки други глумци. Он је непосредан и шаљив, али се уозбиљи када ради посао. Изашао је из клишеа, а то су мање-више урадили и други полицајци, чак и Вал Килмер. И наместо уобичајене тензије (која се пласира из трилера у трилер, па из трилера у крими-серије и назад) између разних врста полиције (знате оно када сви хоће да имају ингеренције над случајем), овде је приказан завидан ниво кооперације, што је такође другачији приступ.

Прича је много добро почела, мада ми је нејасно зашто се Дензел баш заинтересовао за изоловани случај несрећне Пауле Патон, када је већ радио на случају са преко петсто убијених. Но, хајде, нешто га је заинтересовало, а морам признати, филм је врло брзо заинтересовао и мене. И заиста држи пажњу, пре свега интересантном, паметном причом и врло брзом динамиком. Акционе сцене су прилично добре, а трка аутомобилима, која је обавезна у оваквим филмовима, изведена је невиђено (и никад виђено до сада и сасвим узбудљиво). Наравно, путовање кроз време је увек проблематично, а у овом филму апсолутно проблематично и уз неминовне парадоксе, али то је у овом случају некако опростиво.

Едукативни моменат: Када је Вал питао Дензела да ли има питања, овај му је одговорио да да би имао питања, мора најпре нешто да сазна. И у томе и јесте кључ образовања; морамо сазнавати о свему да бисмо постављали питања и – учили.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

mindgamers (Small)Играчи умом (MindGamers 2015) је филм о групи младих и ингениозних људи који су осмилили начин да повежу мозгове људи. Њихово откриће је револуционарно, баш као и технологија коју користе и која има много више могућности у односу на то што су они веровали.

Критички осврт: Аутори филма су се одлучили да узму гомилицу младих и лепих људи, те је режисер Ендру Гот неке сцене дотерао да личе на музичке спотове. Филм заиста подилази млађој публици, којој је и намењен, на крају крајева, али јој не пружа изазов. Дијалози су прозаични, што је било својеврсно мајсторство с обзиром на тему, а мотиви су крајње приземни. Ендру је желео да пружи младима нов поглед на науку и научнике, приказујући их што је могуће више кул, како по изгледу, тако и по тематским журкама које су, како сам разумео, сваковечерња активност у кампусу. И ту популаризацију науке поздрављам, али то је и даље површан поглед. Главна порука филма – да је наука стварна и да је треба пригрлити (што смо видели написано пре одјавне шпице) сувише је бледа у току саме приче. Изговорила је то додуше Мелија Крејлинг и тако се нешто испоставило у срећној алтернативној реалности, али је та порука некако скрајнута.

Погодност овог филма је расута радња јер се бави разним димензијама или исходима стварности. Расута пажња је опет својствена младима, а овде је то требало да да и неки уметнички шмек. Не могу да грешим душу, има ту неке лепоте и интересантних, па и ефектних детаља (попут бала на коме се сви повезују и покретима дочаравају супертечност), али истовремено делује и неартикулисано. Но, некако је Ендру успео да повеже и мозгове протагониста, у значајно мањој мери и њихове поступке и да да колики-толики смисао целој тој причи. Гледам овај филм као један заиста добар покушај који са једне стране прави бравурозне детаље, али са друге пада попут нежне Антоније Кембел Хјуз са крова високе зграде.

Едукативни моменат: Наука напредује и сваким даном је све импресивнија, али то не би била без свих оних који се њоме баве или ће се бавити. Ако желите и ви да будете импресивни, бавите се науком.

Оцена наставника:

3(танкица)

hejliks (Small)Спирала (Helix 2015) је футуристички филм који се дешава у граду подељеном на три зоне. У првој зони живе богати и повлашћени, док је друга зона у руинама. У њој се налази млади полицајац Марк Пети, који је због херојског дела унапређен да буде део полиције прве зоне. Ово унапређење ће Марку ипак донети само проблеме који иду дотле да су га чак оптужили за убиство које није починио.

Критички осврт: Многе ствари у овом филму сам некако пропустио, а прва је херојско дело млађахног Марка. Подела града на зоне је изгледа алузија на глобалну поделу на земље првог, другог и трећег света, али то режисер (и сценариста) Ерик Пети (претпостављам Марков брат) није истакао у први план. Он је истакао крими причу која није ништа нарочито и која се завршава врло млако, нејасно и нагло. Има ту још много нејасних делова, као и сувише погодних, па је јунаку дато много времена и прилика да се избави из немогућих ситуација, а његова пратиља Елфина Лук разбуцава тројицу рмпалија као од шале (и то два пута). У реду је ефекат изненађења, али ипак не изгледа уверљиво. Туче изгледају сувише смушено, а глума, па она и не изгледа.

Едукативни моменат: Марк се на крају одлучио да не прихвати раскош прве зоне, већ љубав особе која је његову љубав и заслужила – Елфине. Свако место, свака зона је добра ако сте са особом или особама које су вам драге.

Оцена наставника:

1(на два)

EXTINCTION art (Small)Истребљење (Extinction 2015) је постапокалптични филм са зомбијима. Након девет година од последњег напада, у забаченом и напуштеном насељу на северу, животаре Метју Фокс и Џефри Донован у две суседне куће. Њих двојица не разговарају међусобно и сваки се сналази како уме, а Џефри уједно и одгаја кћерку Квин Маколган. Иако су убеђени да је опасност од зомбија прошла, љуто су се преварили; они долазе и много су опаснији него што су били.

Критички осврт: Зомбији који еволуирају (током једне генерације што је нонсенс, али хајде) већ су виђени у „Притајеном злу“. Но, овде је то изведено некако злокобније и уверљивије, тим пре што уопште нисам сигуран да су у питању зомбији или „само“ заражени, а и маске су врло гадне (и врло налик онима у „30 дана ноћи“). Сцене су прилично застрашујуће и давно нисам гледао хорор који је толико страшан. Некако су те сцене урађене тако да је ишчекивање горе од саме акције која ће уследити, мада је и она у доброј мери страшна. Режисер Мигел Анхел Вивас није правио класичне „тргни публику уз изненадне, јаке звуке“ сцене, али јесте направио прилично спор хорор, што је необично за овај жанр. Некако је фокус више усмерио ка драми коју доживљава троје преживелих и који су у неочекиваним односима за последњу тројку на свету, што и јесте адут овог филма. Зомбији су више као некакав зачин. Можда је Мигел био свестан да је хорор део филма компилација виђенијих филмова (попут поменутог „30 дана ноћи“, а када је Метју заробио зомбија, то врло личи на сцену из „28 дана касније“), па је желео да истакне идеју која је колико-толико инвентивна, односно саму поставку односа између протагониста. А можда је и Мигел ипак Европљанин који од филма тражи ипак нешто више од пуке акције, што би пружио просечан Американац у оваквој некој причи.

Акција није тако честа, али је ефектна. Рецимо, прва сцена која се дешава у аутобусу је одлична. Сам ледени амбијент, који је Мигел изабрао, заиста је добар. Добри су и глумци, а најбоља је била заправо девојчица Квин. Џефри се мало више бечио него што је потребно, а можда му је то и тик, тешко је рећи. Сама радња има неких пропуста, па је заиста тешко замислити ситуацију да су одрасли затворили мало дете у подрум, па таман и ради заштите, а и нејасно је како актери само спрат ниже не чују буку коју праве Џефри и зомби. Такође, оно што филму недостаје је малко више емоција. Обично у америчким хитовима претерају са тим, па све постане патетично, али овде је већ друга крајност. Но, свеукупно, мане филма су мање од врлина и ово је врло солидан зомбијевски филм.

Едукативни моменат: Џефри је био љут на Метјуа, свакако са разлогом, али је одлучио да склопи примирје јер сам није могао да помогне Квин. Некада ћемо због виших, племенитих или на било који начин битних циљева морати да превазиђемо нетрпељивост према некоме и то је у реду. У тимском раду на послу то је и професионализам.

Оцена наставника:

4(мртва, као зомби)

Ibiza UndeadИбиза немртва (Ibiza Undead 2016) је филм о тројици пријатеља који су одлучили да се проведу на острву из наслова. Зомби пандемија већ је присутна, али је Ибиза означена као безбедно место где млади могу да лудују. Међутим, испоставља се да то ипак није случај.

Критички осврт: Ово је један филмић режисера Ендија Едвардса који је желео да направи нешто налик „Шону од мртвих“, али му то није пошло за руком. Форе у филму напросто нису смешне, а тек нису пародирани сегменти филмова из осамдесетих (на које је требало да асоцирају сцене обојене у црвено, жуто и зелено). Емоције ликова су површне, а сами ликови потпуни стереотипи. Додуше, глумци који их тумаче имају заиста занимљиве физиономије и трудили су се, није да нису. Причица је већ виђена више пута, са предвидљивим колажима познатих журки са Ибизе и расних лепотица. Крај донекле поправља утисак, мада је завршна сцена потпуно опште место.

Едукативни моменат: Ед Кир је настрадао јер се није информисао како се инфекција преноси. Ово је иначе реална опасност и вреба и мимо зомби апокалипсе, рецимо у случају сиде и других заразних болести. Зато је неопходно бити информисан о могућим путевима заразе и самим тим ћемо знати како да се заштитимо.

Оцена наставника:

2(ипак не може три)

Ink - poster (Small)Мастило (Ink 2009) је филм о бићима која егзистирају у паралелној димензији, али могу да се неопажени крећу међу људима. Њих чине две завађене стране – Приповедачи који доносе лепе снове и Инкубији који доносе кошмаре. Осим њих, ту су и Луталице које су неопредељене. Један од ових трећих, Инк (мастило) је отео душу девојчице Квин Хунчар са намером да је преда Инкубијима, како би постао један од њих. Приповедачи покушавају да је спасу и зато су потражили помоћ слепог, али моћног духа Џеремија Мејка, који је све снаге фокусирао на то да у ову акцију уведе девојчициног оца Кристофера Сорена Келија. Кристофер изгледа незаинтересовано за рођену кћерку, али у ствари има много проблема са којима се бори. Оно што он треба да уради је да одреди приоритете и среди свој несрећни живот.

Критички осврт: Јако су ми се допале туче на почетку између оних који доносе лепе снове и носатог јер се сав разбацани намештај враћа на место. Није то ефекат богзна какав, а и види се да филм није буџетан, али ми се допала идеја. Чак ми се и глума допала. Једино ми се није допао онај сноп светлости ка небу, толико битан Америма, а у овом случају беспотребан, али иначе све остало јесте. Режисер Жамин Винас је урадио одличан посао. Дао је себи одушка да, као и сваки уметник, има те тренутке апстракције, али прича је сасвим смислена. И добра је и, додуше, предвидљива, али ако. Има емоцију, има поруку и оригинална је. Ликови су интересантни, баш као и реплике. Маски и није било толико, али и оно што је било боље да није. Инкубији су имали занимљив изглед, али главни протагониста није. Разумем да је морао да има маску и да је морао да буде ругоба, али са оноликим носем заиста је испао „треши“.

У ствари, овај филм је можда прави смер у којем би независна продукција требало да се креће у односу на мејнстрим. Она би требало да укаже на неке друге погледе у односу на оне опште прихваћене и самим тим комерцијалне и не нужно квалитетне; да буде права алтернатива.

Едукативни моменат: Џереми је рекао како се тек након понижења сетимо ко смо. И то је тачно, а ја бих додао да је можда начин да избегнемо понижење да знамо ко смо све време. Ко разуме, схватиће.

Оцена наставника:

5(мајушни минус)

indianalast (Small)Индијана Џоунс и последњи крсташки рат (Indiana Jones and the Last Crusade 1989) је трећи наставак о пустолову археологу из наслова. Овога пута он јури за светим гралом, заједно са својим оцем Шоном Конеријем, којем је тај артефакт фасцинација. За грал је заинтересован и богати Џулијан Главер, али су заинтересовани и нацисти. Но, само старији и млађи Џоунс могу да му уђу у траг и при томе избегну све замке које га окружују.

Критички осврт: Ривер Финикс је одлично урадио улогу младог Индијане, тачно приказујући карактер који је изградио Харисон Форд у претходним наставцима. И остали глумци су били на висини задатка, а однос Шона као ћалета и Харисона као јуниора заиста је урнебесан. Филм је баш духовит и има много добрих фора, сасвим луду динамику и, иако има што предвидљивих, што наивних детаља, дефинитивно није разочарао као трећи наставак.

Едукативни моменат: Испоставило се да свети грал уопште није од злата и украшен драгим камењем, већ је најобичнија дрвена посуда. Скупоцене и светлуцаве ствари нису обавезно и вредне.

Оцена наставника:

5(ништа слабија од оних за претходне наставке)

robinhood (Small)Робин Худ: Мушкарци у хулахопкама (Robin Hood: Men in Tights 1993) је пародија на филмове о јунаку из наслова. Робина Худа тумачи Кери Елвес, који се вратио са крсташког похода и затекао немилу ситуацију код куће, у родној Енглеској. Наиме, порезници принца Џона (Ричард Луис) конфисковали су му породични замак, односно одузели целокупно имање. Зато се он повукао у Шервудску шуму како би организовао побуну против принца, узурпатора престола.

Критички осврт: Нису баш све форе успеле, али има стварно смешних. Рецимо да је ово стандардни рад режисера Мела Брукса, који није добар као „Свемирске лопте“, али није ни лош. Одабрао је солидне глумце, али су се мени некако највише дојмили Ричард и Ејми Јасбек. Мел је некако заборавио на споразум између чаробнице Трејси Алман и Ричарда, а и цео филм ми је нефокусиран и збрзан јер је, чини ми се, желео да обухвати што је могуће више сцена из оригиналних филмова. Но, свакако је филм забаван и држи пажњу.

Едукативни моменат: Иако су у хулахопкама, Робин Худ и његова дружина су се херојски изборили са тиранима. Одело не чини човека, рекла би мудра пословица.

Оцена наставника:

4(с минусом на квадрат)

wizardveverly (Small)Чаробњаци с Вејверли Плејса: Филм (Wizards of Waverly Place: The Movie 2009) је филм рађен на основу итоимене Дизнијеве серије. Породица Русо (главни протагонисти и чаробњаци) одлучили су да оду на породични одмор на Карибе. То најмање прија кћерки Селени Гомез, која се у једном тренутку толико наљутила на своју мајку Марију Каналс-Бареру да је пожелела да се њени мајка и отац (Дејвид Делиз) никада нису ни срели. Да невоља буде већа, то је пожелела док је држала чаробни штапић, па се то и остварило. Сада је све троје деце упало у невољу; ако се њихови родитељи никада нису срели, њихова егзистенција је (логиком ствари) доведена у питање. Једино што их може спасити је камен снова, који се налази на Карибима, али пут до њега је врло опасан.

Критички осврт: Увек ми се свиђуцкала ова серија на Дизнијевом каналу јер је била СФ (наравно), маштовита и духовита. Сада је требало направити филм који ће надмашити просечну епизоду и режисер Лев Л. Спиро се за ту сврху послужио триком; изместио је радњу из уобичајеног амбијента чак на егзотичне Карибе. Јасно је да то није довољно, па је ту направио мало замешатељство налик на оно из „Повратка у будућност“, те су се деца главни протагонисти (овог пута због несмотрене магије, а не због несмотрене промене догађаја у прошлости) нашли у истој ситуацији као и Мајкл Џеј Фокс у поменутом филму. Ту је додао и мало авантуре попут оне у Индијани Џоунсу (са значајно мање изазова, али ово је ипак ТВ филм, па је опростиво) и прстохват емоције изеђу Дејвида Хенрија и Селене, те добио симпатичан породични филм. Више од тога није могло, тако да је то сасвим у реду.

Лев је почетак искористио да малко представи ликове, посебно проблематичну Селену и штреберског јој брата Дејвида Хенрија, што је такође у реду јер недајбоже може да се деси и да неко пожели да погледа филм, а да није погледао серију. И заиста, може да се прати без тог предзнања. Нема шта, филм је технички одрађен сасвим добро, те са врло пристојним специјалним ефектима. При томе, довољно је динамичан и забаван, а и пружа лепе поруке. Недостаје му хумора, али не можемо имати све, зар не? Има и мало пропуста у радњи или макар нејасноћа, посебно када су мотивација и отрежњење Маријино и Дејвида Делиза у питању, али није толико проблематично.

Едукативни моменат: Дејвид Хенри није успео у чаролији у којој Селена јесте јер је чаролија захтевала да је направи онај ко има добре намере. Селена је желела да спаси своју породицу, што је додуше желео и Дејвид Хенри, али је при томе желео и да буде заслужан. Када радимо нешто од срца, заслуге нису значајне.

Оцена наставника:

4(колика-толика)

batmanunite (Small)Лего Бетмен: Филм – Ди-Си суперјунаци, уједините се (Lego Batman: The Movie – DC Super Heroes Unite 2013) је филм базиран на видео-игри „Лего Бетмен 2: Ди-Си суперхероји“. Лекс Лутор је негативац који жели да победи на председничким изборима, а да би у том успео потребна му је помоћ другог негативца Џокера који уме да направи посебан гас. Тај гас чини да га људи заволе. Једину сметњу коју Лекс види је Супермен, па му Џокер помаже и да нађе криптонит (минерал који лоше утиче на Суперменове моћи). Међутим, на трагу им је Бетмен, тако да је и он препрека коју треба премостити.

Критички осврт: Ово је сасвим просечно добра лего епизода и немам богзна каквих замерки. Могло је да буде више хумора, рецимо, мада је режисер Џон Бартон покушао у пар наврата да направи неке форе.

Едукативни моменат: Бетмен никако није желео да прихвати Суперменову (нити било чију помоћ) јер му је филозофија била да може да се ослони искључиво на сопствене снаге. На крају је био принуђен да потражи помоћ и победио је. Свакако треба да будемо самостални, али не и самодовољни; многе послове ћемо боље завршити тимски.

Оцена наставника:

4(минус)

Лако Је Критиковати 147

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

bendersgame (Small)Футурама: Бендерова игра (Futurama: Bender’s Game 2008) је трећи по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Серија се дешава у будућности 1.000 година касније и прати судбине јунака запослених у фирми за доставу. Како би достављали својом свемирском летелицом, потребна им је тамна материја као гориво. Међутим, цена тог горива је невероватно скочила, а због економских калкулација Маме, која поседује једини рудник тамне материје на свету. Професор, вођа достављача (и уједно главних јунака), упознао је свој тим са својим радом који је обављао за Маму и обелоданио да је он тај који је открио да тамна материја може бити гориво. Међутим, у исто време је открио и начин како да та иста материја постане безвредна, а уз помоћ кристала који је створио. Невоља је што не може да се сети где се тај кристал налази, па се цео тим дао у потрагу како би Мами помрсили конце. Но, Мама није противник за потцењивање.

Критички осврт: Као и други цртаћи „Футураме“ и овај је стандардно добар. Иако изгледа да сваки лик има неку своју причу, оне су се успешно повезале у јединствену и овог пута епску фантастику.

Едукативни моменат: Бендер се жалио како не може да има маште, на шта ми је Фрај рекао да то не зна док не покуша. И покушао је и створио читав један маштовити свет. Добар савет је Фрај дао.

Оцена наставника:

5(минушчић)

yonder (Small)Футурама: У дивљим зеленим даљинама (Futurama: Into the Wild Green Yonder 2009) је четврти по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Овај пут јунаци се суочавају са бахатим богатим Леом који хоће да уништи пола галаксије и сав живи свет у њему како би саградио највећи терен за мини голф икад. Спорадично, јунаци се боре да сачувају тај драгоцени живот, посебно Лила, која се придружила еко-феминисткињама. Фрај, који је стекао способност да чита мисли, а због незгоде коју је доживео, доспео је у контакт са култом који зна неке велике тајне свемира и који је такође за то да се сачува живот. Посебно је важно да Лео не уништи љубичасту звезду и Фрај добија задатак да је сачува.

Критички осврт: Нема шта, „Футурама“ је сјајна, а и увек актуелна тема заштите животне средине обрађена је на њихов, изокренути и оригинални начин.

Едукативни моменат: У цртаћу постоји Енциклопод који чува ДНК свих изумрлих и угрожених врста. У стварном животу ми морамо да будемо Енциклоподи и да чувамо врсте које су са нама на планети Земљи.

Оцена наставника:

5(мини, као и терен за голф)

new (Small)Лига правде: Нова граница (Justice League: The New Frontier 2008) је други по реду у низу цртаћа о Ди-Сијевим суперхеројима. Зли ентитет „Центар“ има намеру да уништи човечанство и војска може да га победи само ако се удружи са суперхеројима. Проблем је што људи не верују супер-људима.

Критички осврт: Радња је превише расута и нејасно је зашто су неке сцене ту. С једне стране, режисер Дејв Булок је вероватно желео да пропрати еволутивни ток сваког лика, али ликова је превише, тако да сецкане сцене не изгледају ни повезано, ни конзистентно. Свакако није постигао ефекат. Међутим, сетио се нечега што нико није; да спали Суперменов плашт. У реду је да Супермен буде нерањив, али за одору заиста нема оправдања.

Прича је тенденциозно америчка и патриотска, мада неки наговештај критицизма према вијетнамском рату има. Наравно, све је то праћено добром дозом патетике и испразних говоранција. Једино што у овом филму ваља је акција, која је интересантна, колико и ентитет са којим се суперјунаци боре. Такође, готово сваки јунак је употребљен на прави начин. Ипак, то није довољно.

Едукативни моменат: Тек када су јунаци премостили своје разлике и међусобне конфликте, могли су да победе врло моћног непријатеља. Ми не морамо баш да се боримо са непријатељима, али са проблемима свакако. И боље ћемо их решити ако се удружимо и превазиђемо међусобна неслагања.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

flash (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Флеш (Lego DC Comics Super Heroes: The Flash 2018) је седми филм из серијала о лего Ди-Си суперхеројима. Овог пута члан Лиге правде који је у фокусу је Флеш, најбржи од свих. Он среће мистериозног Обрнутог Флеша који је још бржи и очигледно има зле намере. Флеш покушава да га стигне и у њиховој јурњави они постижу такву брзину да се отворио временски тунел и Флеш завршава наново у истом дану. Сваки пут проживљава исте догађаје и сваки пут јури за својим противником, али је учинак исти. Све док једном није успео да достигне већу брзину и завршава у блиској будућности, али без моћи и са сазнањем да су сви, укључујући и његове суперхеројске пријатеље, љути на њега. Врло брзо му његов непријатељ открива да је то његово замешатељство и да неће остати на томе. Флешу не преостаје ништа друго него да затражи помоћ чаробњака.

Критички осврт: Као и сваки други филм о Лего јунацима и овај је симпатичан, забаван и поучан, али би свакако мало више хумора помогло.

Едукативни моменат: Флеш се на крају одрекао ултимативне моћи јер је сматрао да ниједан човек не треба да је има. И ја мислим да је то добро размишљање јер ниједан човек није савршен.

Оцена наставника:

4(сигурица)

legisupergirl (Small)Лего Ди-Си суперхероине: Средња за суперзликовце (Lego DC Super Hero Girls: Super-Villain High 2018) је још један лего филм, овог пута о дешавањима у средњој школи за суперхероине. Лена Лутор је млађа сестра зликовца Лекса и жели да надмаши његову славу. Зато се ушуњала у средњу школу за суперхероје и маскирала у директорку те школе. Тамо је изманипулисала неколико ученица да пређу у „нову“ школу, која има више „практични“ приступ. Сада, маскирана у директорку те школе, даје им задатке који су наводно практичан рад, а у ствари су крађе врло моћних предмета.

Критички осврт: Ово је слаткаст (не баш сладак јер та реч не садржи довољно шећера) лего филмић који има циљ да лего играчке прода и девојчицама и њима пружи њихов део суперхеројштине. Битке ласерима и биљкама месождеркама, па и џиновским маљем ако треба, једнако су женствене, као што су и жестоке, поручује режисерка Елса Гарагарса. Осим што поручује девојчицама да је лего сјајна играчка, да је бити суперхероина исто што и принцеза са супер-моћима и да је тимски рад оно што нас чини комплетним, Елса шаље још неке поруке, мада верујем да је то већ несвесно.

Ако занемарим да ми мотиви суперјунакиње Чите уопште нису јасни, позабавио бих се Лениним ликом. Она није примљена у школу суперхероја из очигледних разлога јер нема супер-моћи, а и зла је. Не бих рекао да није довољно паметна јер је без проблема одглумила чак две одрасле особе и то директорке школа, а и добар део суперхеројки су приказане као гускице које чекају да им Бет-девојка, као доказана паметница, каже шта да раде. И то је још један проблематичан део јер о каквим се онда заиста суперхеројима ради и шта јесу вредности за једно дете које промовише Елса? Ако су мање обдарене интелигенцијом онда треба да слушају шта им паметнији каже? То је, најблаже речено, престрашно. Но, враћам се несрећној Лени која, иако ингениозна, ипак није ђак школе и школује се од куће, макар верујем. И то тако што изучава злочин и пошто је на листи (са одраслим криминалцима) оцењена са Бе (а не са А као сви остали) одлучује да се докаже. И то уз помоћ супер-напредне технологије која кошта милијарде и коју она без проблема користи… Чак и за наиван дечји цртаћ заиста је превише. Наравно, потпуно је бесмислено да крећем у дубљу анализу поставке самог тог друштвеног система, где злочине чине деца и уједно их решавају, или у психологију одбачене девојчице о којој нико не води рачуна, међутим, запањујућа је лакоћа Елсине површности која пласира све то. При томе Елса није показала инвентивност ни за трачак већу од гомиле, али гомиле цртаних серија и филмова који се баве малим принцезама и њиховим нереалним проблемима. У овом лего филму нисам видео нити једну сцену за коју могу да кажем да је иоле ефектна, а о хумору боље да не кажем ништа.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да ћемо много више постићи ако сарађујемо са неким наместо да се са тим неким такмичимо. И то тврде сви светски методичари, а и ја, као један од њих, придружујем се том мишљењу.

Оцена наставника:

1(без плуса)

the-princess-bride (Small)Принцеза невеста (The Princess Bride 1987) је бајка о двоје младих фармера Керију Елвесу и Робин Рајт који су били заљубљени. Како би стекао иметак и обезбедио породицу коју је желео да стекне, Кери је отпутовао бродом. Робин је чула како је његов брод напао зли гусар Роберт, познат по томе што не узима заробљенике. Верујући да јој је драги убијен, након пет година пристала је да се уда за принца те земље Криса Сарандона. Међутим, једном док је јахала коња у шуми, будућу принцезу отели су разбојници и повели је у другу земљу. Принц је кренуо за њом да је спаси, али са истом намером кренуо је и маскирани пират.

Критички осврт: Прелеп је филм, заиста урађен са мером у сваком погледу; има мало дворских интрига, прстохват епске фантастике, баш колико и чаролије, те подношљиву дозу мачевања и битки. Има емоцију, али без патетике, а и лепе поруке шаље. Хумор ми се посебно свиђа и на тренутак ми је чак заличио на пајтоновски. Дијалози су сјајни. Заиста филм који треба похвалити и због свега наведеног и због приче која је мало другачија од уобичајене бајке.

Едукативни моменат: На почетку (тада мајушни) Фред Севиџ није био одушевљен бајком коју му је читао деда Питер Фалк, али како је прича одмицала све му је била занимљивија. Оно што је било добро је да је књизи дао шансу. И исплатило се. Тако је то са књигама.

Оцена наставника:

5(сигурна)

himen (Small)Господари универзума (Masters of the Universe 1987) је филмска варијанта истоимене линије играчака фирме „Мател“, као и цртане серије. Радња започиње на планети Етернији где се налази дворац Сива лобања у којој обитава моћна чаробница Кристина Пиклс, која одржава ред у свемиру. Међутим, амбициозни зликовац Скелетор (Френк Лангела) заробио је Кристину како би се домогао велике моћи и постао господар свих. Једина препрека му је јунак Хи-мен (Долф Лундгрен) који може да му парира и који води устанак против њега.

Критички осврт: Овај филм је према сензибилитету веома налик „Ратовима звезда“, а чак је и музика препознатљива. Нисам читао стрипове о Хи-мену, а слабо се сећам и цртаних филмова, тако да не смем да тврдим да то заиста није аутентична представа овог јунака, али свакако изгледа као имитација поменуте звездане франшизе. Заправо филм и почиње усред неких дешавања, што је манир „Ратова“, Скелеторови војници носе кациге попут оне коју има Дарт Вејдер, а и Хи-мен одбија ласере о свој мач попут Џедаја. Додуше, нешто се присећам да је и у цртаћу његов мач имао неку моћ… Свеједно, акционе сцене су сувише смушене да би биле озбиљније схваћене, а да не говорим о томе колико (ни)су узбудљиве. Напад на радионицу са музичким инструментима никакве логике нема; док се Хи-мен и његова екипа боре као на фронту у самој радњи, у собичку поред сасвим је безбедно и нико га не напада иако је очигледно изложен улици. Хајде да кажемо да је то био део стратегије зле Мег Фостер, која је сасвим чудно ту уметнута (стратегија, не Мег), но некаквог смисла има. Оно што нема много смисла су поједини поступци ликова.

И док је Долф показивао мишиће, Френк је био сасвим добар у улози Скелетора, с обзиром на смешну маску коју је имао.

Овај филм свакако има моје симпатије јер заиста подсећа на маштовиту дечју игру, макар онакву каква је постојала у моје време. Сад је нешто Скелетор замрзао чаробницу Кристину, а ова трепери светлошћу и… вууууш… магија врца на све стране.

Едукативни моменат: Стара пословица са Етерније каже да треба да живимо кроз путовање јер свако одредиште је пролаз до другог. Ето мало ванземаљске народне мудрости.

Оцена наставника:

4(наравно да је поклоњена)

faq (Small)Најчешће постављана питања о путовању кроз време (Frequently Asked Questions About Time Travel 2009) је комедија у чијем су фокусу тројица другара Крис О’Дауд, Дин Ленокс Кели и Марк Вутон, који су открили да постоји временска аномалија у тоалету паба у којем пију пиће. Наиме, када год уђу у тоалет, изађу из њега у неко друго време.

Критички осврт: Одличан је филм са сјајном причом и још бољим форама. Дефинитивно препоручујем.

Едукативни моменат: Марк је писао свашта у свој нотес верујући да ће се све те идеје исплатити. Заиста ваља записивати и идеје и правити „базен“ идеја и свакојаког материјала јер лако се може десити да затребају и да се исплате. Можда нас и прославе као Марка.

Оцена наставника:

5(наравна)

jeruzalem (Small)Јерусалим (JeruZalem 2015) је израелски хорор. Данијела Џедлин је Американка која је изгубила брата у саобраћајној несрећи и да би јој одвукла мисли од те жалосне ситуације, најбоља другарица је са њом кренула на путовање у Тел Авив. У авиону су упознале студента антропологије, који се допао Данијели и убедио је, а тако и њену другарицу, да део одмора ипак проведу у Јерусалиму са њим. Но, оно што троје младих не знају је да се у том граду налазе двери пакла и да ће се отворити у току Јом кипура, верског празника који се дешавао баш у то доба.

Критички осврт: Овом филму вероватно може свашта да се замери, рецимо предугачак увод и радња која је већ виђена и (након уводне нарације) више него предвидљива, али дефинитивно има добрих идеја. Једна од њих је да фаунд футиџ филм није снимљен камером, већ – гугловим наочарима. При томе је снимљен не тако да се све клати и изазива мучнину код гледаоца (налик на ону од морске болести), већ прилично добро. Режија је, иначе, врло добра и чак и сцене опште пометње нису напорне. Има врло језивих сцена, посебно она када Данијела покушава да ослободи свог љубавника из луднице (није најјасније како је у њу уопште доспео), али има и погодних сцена јер се отац Тома Грацијанија баш досетио да је као дете шверцовао подземним катакомбама храну. Већ ми је сам Јерусалим деловао као лавиринт са свим оним узаним уличицама и простор душу дао за хорор који преживљавају ликови, а тек шта рећи о подземним тунелима. Међутим, некако ти тунели више долазе као хладан туш филма; сувише је нелогичних и нејасних детаља, као и крупних планова који јесу разумљиви, али не значе много мени као гледаоцу. Но, крај јесте добро осмишљен и он је такође један од плусева овом филму. Свеукупно, прича није лоша и када би се очистила од општих места којих има, те задржале оригиналне идеје и макар малко више фокус померио ка бићима из пакла, ово би био један натпросечан хорор.

Едукативни моменат: Без обзира што је Јерусалим у филму представљен као капија за пакао, верујем да девојке нису погрешиле што су одлучиле да га обиђу. Ни ми не бисмо погрешили ако би нам се указала прилика, баш као и за сваку другу дестинацију. Увек вреди видети.

Оцена наставника:

4(објективно је тројка, али нисам имао срца да дам)

thirstlb (Small)Изгубљени дечаци: Жеђ (Lost Boys: The Thirst 2010) је наставак филма из 2008, а који је наставак култног филма из 1987. Из тог првог дела филмска браћа Корј Фелдман и Џејмисон Њуландер настављају да лове вампире. Додуше, Џејмисон је у међувремену постао један од њих, али свеједно. Њихова мета је ди-џеј Себ Кастанг, који прави илегалне рејв журке и за кога верују да је алфа, односно главни вампир.

Критички осврт: Овај филм нема шмек првог наставка, али некакав шмек има. Пре свега због Корја који је више него успешно изнео своју улогу набеђеног ловца на вампире, а и Кејси Б. Долан је дефинитивно допринела. Додуше, конзистентан баш и није био, па је час био сјајан борац, час шепртља. Корј ни под старе дане није изашао из осамдесетих, а није баш ни филм јер има много наивних и предвидљивих, па и непотребних делова. Постоји ту и неки преокрет који није лоше замишљен, али упркос томе ово је сасвим осредњи вампирски филм који ич није допринео поджанру у којем је рађен. У ствари, да не грешим душу, убиство алфа вампира на крају је ипак и оригинално и шмекерски урађено. 🙂

Едукативни моменат: Вампирица је рекла Феликсу како не треба да даје обећања која не може да одржи. И то је добар савет иако га је дала крвопија.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)