Лако Је Критиковати 136

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Породица Адамс (The Addams Family 2019) је цртаћ рађен према познатој монструозној породици. Глава породице Гомез је оженио вештицу Мортишу, али је венчање обављено на брзину пошто су преплашени мештани као руља нагрнули са циљем да отерају пошаст из своје варошице. Они су тако пребегли у Њу Џерзи и тамо пронашли напуштени уклети дворац који им је изгледао као савршено место да се ту настане. Године су пролазиле у том њиховом „рају“, све док њихов дом није засметао Марго, ТВ-звезди новокомпонованог програма који се бави преуређивањем стамбених објеката. Маргина идеја је да читаво насеље сачињавају слатке, колоритне и једнообразне куће и дом Адамсових се у ту слику није уклапао. Пошто није наишла на њихову сарадњу, Марго је одлучила да примени ултимативно оружје: провинцијске трачеве. То је био нови изазов за ову познату породицу, која се већ борила са неким својим проблемима – јазом генерација старијих и млађих Адамсових.

Критички осврт: Режисери Конрад Вернон и Грег Тирнан нису хтели исту ствар као и сви пре њих у филмовима и серијама о породици Адамс. Истина, они јесу супротставили два света: један морбидан, а други слаткаст и друштвено прихватљивији. У претходним верзијама морал и праве људске вредности налазиле су се на страни овог првог и то је добра поента. У овом цртаћу оба света пате од истог проблема: желе да устроје своје чланове да се уклопе и да буду исти као и сви други. Иако је овај приступ оригиналан, он неминовно мора да одскочи од духа породице Адамс и да учини ликове другачијим. Посебно ми штрчи лик Мортише и некако недостаје она страст која карактерише њену везу са Гомезом. И морам рећи да ми се ова њена верзија не допада. Сам филм није недопадљив и свакако шаље добре поруке, али не иде ми уз породицу Адамс.

Оно што још није добро у овом цртаћу је што је прича превише класична и предвидљива, што му мањка шмека и смешних фора, иако је анимација сасвим добра. И музика је добра.

Едукативни моменат: Гомез је схватио да није његов син Пагзли онај који га је изневерио јер није усавршио породичну традицију, већ је Гомез изневерио сина јер је заборавио да треба да му дозволи да буде оно што јесте. Често заборављамо да пустимо друге људе да буду оно што желе и требало би да имамо бољу меморију. 🙂

Оцена наставника:

(минус)

Сан летње ноћи (A Midsummer Night’s Dream 1999) је филмска адаптација истоименог романа Вилијама Шекспира. У 19. веку у Монте Атини у тадашњој краљевини Италији, очекује се венчање војводе Тезеја (Дејвид Стратерн). Међутим, овај леп дан војводи је помрачио племић Егеј (Бернард Хил) који је затражио правду против своје кћерке Хермије (Ана Фрил). Он ју је обећао Деметријусу (Кристијан Бејл), али она жели Лисандара (Доминик Вест). Зато ће Хермија и Лисандар покушати бег из Атине, а кроз шуму, за коју ће се испоставити да је походе магична бића.

Критички осврт: Ово је један заиста сладак филм, у који нису уложени богзна какви специјални ефекти, а нису били ни потребни. Живописна сценографија и костими и сјајна глума учинили су да Шекспирово дело буде достојно адаптирано.

Едукативни моменат: Оно што је покренуло готово све ликове у овом делу је љубав. Љубав изгледа као сладак, летњи сан, али то не треба да завара – она је најмоћнија сила која постоји.

Оцена наставника:

(сањива као у летњој ноћи)

Био свет је мој (Were the World Mine 2008) је романтични мјузикл инспирисан делом Вилијама Шекспира „Сан летње ноћи“. Танер Коен је геј момак који трпи насиље својих вршњака, а суочава се и са разочарењем своје мајке Џуди Меклејн. Ипак, наилази на разумевање своје наставнице Венди Роби, која га врбује да учествује у школској позоришној представи (јасно је који је комад у питању). Танер на почетку није разумео текст који треба да савлада, али временом у њему проналази „рецепт“ како да направи магични цвет из Шекспировог романа. Он је цвет заиста и направио и искористио најпре на другарима из одељења, а потом и на читавом граду који се из хомофобичног претворио у своју супротност. Иако Танеру одговара овакав развој ситуације, Венди га наново, као добар ментор, води ка томе да учини праву ствар и врати све односе какви су и били.

Критички осврт: Ово је један добро осмишљен филм. Идеја је заиста сјајна, а и проблем дискриминације је обрађен на један нов, а заправо старињски начин. И све се поклапа са Шекспировим делом; ту су глумци, несрећно заљубљени и чаролије. Такође ми се допало то што су ликови, под утицајем магичног цвета, заиста и почели да говоре попут познатог писца. Изгледало је као да их је заразила некаква древна, али слатка болест.

Међутим, реализација није на висини задатка, чак и ако изузмемо видно нискобуџетну продукцију. Проблеми које Танер има са дискриминацијом и у породици сувише су бледи. Са друге стране, у појединим случајевима бих рекао да је режисер Том Гистафсон претерао, односно његови ликови реагују на претеран начин (жена неће да купи крему за руке од Танерове филмске мајке јер је он геј). У појединим случајевима радња је у нереду и изгледа као да има рупа између сцена, а и мотивација ликова није увек најлогичнија. Крај је сувише исфорсиран како би био срећан, али у овом случају бих ипак дао вишу оцену због (добре) намере. Још бих похвалио и музику.

Едукативни моменат: Танер је ипак на крају вратио свима слободну вољу, без обзира што је до тада био у окружењу које га не осуђује и са особом која му се свиђа. Људи треба да воле и да буду толерантни не зато што су (чаролијом или на било који други начин) натерани на то, већ зато што тако заиста осећају.

Оцена наставника:

(веома сањива, тј. танка)

Почетак (Inception 2010) је филм о врло необичном криминалцу Леонарду Дикаприју који улази у туђе снове како би дошао до података које може да прода. Њега и његов тим унајмљује његова дојучерашња жртва Кен Ватанабе и даје му понуду коју овај не може да одбије. Такође му даје и посао који се унеколико разликује; наместо да извуче информацију, он треба да усади идеју у главу богатог наследника Килијана Мерфија. То захтева компликован захват који подразумева сан унутар сна, што је опасно за све учеснике, па тиме и самог Леонарда и његову екипу.

Критички осврт: Режисер Кристофер Нолан је искомпликовао радњу за неколико нијанси више него што је то права мера, али свеукупно добио је један добар трилер, са интересантним дешавањима и истом таквом идејом. Уз то, узео је одличну екипу глумаца.

Едукативни моменат: Леонардо је схватио да је моћ идеје изузетна, а да може бити и опасна ако идеја постане опсесија. Идеје су одлична ствар и оне покреће и људе и читава друштва, али чак и у идејама треба имати меру.

Оцена наставника:

(такође сањива)

После смрти (Oltre la morte 1989) је италијански хорор који се дешава на једном егзотичном острву. Љут на научнике који су дошли да траже лек за канцер, а јер их криви за смрт кћерке, вуду врач са тог острва претворио је своју жену у зомбија, те ју је напујдао на те исте научнике. Заправо, све становништво је претворено у зомбије и они су побили све придошлице. У животу је остала само девојчица која се, након више година, вратила на острво. Ту ће је снаћи судбина коју је, као мала, избегла.

Критички осврт: Не знам шта је смешније: маске зомбија или глума. Камера је, при томе, толико добра да све сцене које су снимане у мраку залуд су снимане. 🙂

При почетку филма у једном тренутку мајка пушта своју трогодишњу девојчицу да трчи потпуно сама кроз џунглу, а већ у следећој сцени је, изгледа, та девојчица одрасла и сада је Кендис Дејли. Како ли се спасила са острва? Чамац покренула није, не због својих година, пошто је очигледно у питању напредно дете, већ зато што чамцима отказује мотор како приђу острву. То се десило Кендисиној дружби и они кренуше да, па да шетају острвом. Један од њих је успут отрчао да се бије са зомбијем. Радња се све време дешава, али зашто се дешава тешко је рећи. 🙂 Ни сведени дијалози не помажу много да се радња схвати. Зомбији при томе полагано навиру, учествују у борилачким вештинама (нисам експерт, али рекао бих да су у питању основе каратеа), кукају, чаврљају са протагонистима или пуцају на њих. Већ зависи од тренутка. Протагонисти најчешће најпре згрожено гледају како черече једног од њих, а онда се тек активно укључују.

Нарација у филму је такође проблематична; Кендис на почетку на чамцу прича причу из свог детињства, да би негде при крају наново причала ту причу, али уз тврдњу да ју је заборавила све до тада… Можда је најбоље решење да и ми заборавимо на овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Вуду врач није разумео шта су научници радили на његовом острву, па их је зато осудио на страшну смрт. Незнање нас најчешће неће коштати живота, али нас много може коштати.

Оцена наставника:

(без поправног)

Угриз (Bite 2015) је филм о младој жени Елми Беговић, која је са две другарице отишла да проведе девојачко вече (мало дуже, додуше) у Костарики. Док су се тамо купале у заливу сакривеним од очију туриста, а према препоруци момка којег су упознале, Елму је ујео инсект. По повратку у Америку тај ујед се показао нимало безазлен и Елма је доживела застрашујући преображај.

Критички осврт: Очигледан пандан овом филму или узор, како желите, свакако је „Мува“ из 1986. јер у оба случаја имамо особу која се претвара у инсекта и љубавну причу у позадини. Међутим, док је верзија режисера Дејвида Кроненберга једна успела метафора на болест и кризу коју пролазе особе које су и болесне и које су везане за те болесне особе, у овој верзији практично није успело ништа. Лепа Босанка Елма, ма колико год се трудила, напросто није имала довољно ни простора, ни харизме да ме увуче у њену причу која јесте животна и тиче се страха од промена и обавеза. Она и режисер Чад Арчибалд тако су градили њен лик да сам стекао утисак да је у питању размажена, плитка и још неиживљена Американка. Такав лик не могу озбиљно узети у анализу, а још мање саосећати са њом. Глума није лоша, лоши су ликови и нејасни су и неуверљиви њихови мотиви.

Чад очигледно нема Дејвидову вештину и његова режија је све само не мудра; ту су рупе и рупице, општа и предвидљива места (јасно је да ће куче показати одбојност према Елми како се она буде мењала), као и употреба ликова када то Чаду одговара. Елмин вереник Џордан Греј у добром делу филма уопште није присутан, што јесте чудно без обзира што не живе заједно. То све чини да радња буде мање реална, а више погодна. Сама прича има пристојну динамику и довољно је хорор, макар тиме што је гадан и што има пуно инсекатских јаја, чиме је циљ постигнут. Ту су и специјални ефекти који су успели да дочарају сву мучнину ситуације, тако да је и то плус филму. Велики минус је што филм остаје некако без поенте и завршава се општим местом, тако да не може да се уздигне изнад медиокритета у поджанру у којем је рађен. Чад се загледао у добар један Дејвидов узор, али није могао да му приђе ни на сто метара. 🙂

Едукативни моменат: Док се опијала у Костарики, Елму је сексуално искористио (и покрао) момак који се ту нашао. Док је болест којом се филм бави измишљена, алкохолизам је врло реална и може имати многе последице, па и ову коју је Елмин лик доживео.

Оцена наставника:

(на три)

Годзила (Godzilla 1998) је филм о чувеном јапанском чудовишту, односно огромном гуштеру. Настао генетичким мутацијама услед нуклеарних проба Француза, гуштер се запутио из Панаме у Њујорк и тамо почео да терорише становнике тог града. Војска САД је усмерила све своје снаге да се изборе са монструмом, а унајмили су и тим стручњака, међу којима и зоолога Метјуа Бродерика.

Критички осврт: Морам да признам да филм има духа и да је режисер Роланд Емерих унео низ ситних, али симпатичних фора (на пример када Метју буквално уђе у отисак стопала Годзиле и не види га). Некако је дао шармантан шмек овом филму, а Годзила је изгубила свој статусни симбол с правом стеченим у Јапану јер ју је Роланд претворио у само животињу. 🙂 Наиме, Годзила је у поменутој азијској држави настала нешто после Другог светског рата и представљала је метафору патње јапанског народа због бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки. Годзила је нарасла услед радијације и кренула да терорише људе. Некако такав монструм завређује више поштовања, али Роланд није мислио тако и наставио је сигурним стазама које су дубоко утабале звери из „Парка из доба јуре“. Неко би помислио да Амери све воле да подреде и маргинализују, али немојмо заборавити ко је бацио поменуте бомбе. 🙂 Интересантна је чињеница да је Холивуду било потребно чак 44 године да направи филм о овом монструму, тако да верујем да има ту неке филозофије или политике или макар отклона према читавом том феномену. Можда због тога, а можда и због неких других ствари, Роланд је направио филм значајно наивнијим него што сам очекивао. Пригрлио је звер у оној мери у којој су Јапанци приказали панични страх од ње. И, не мање битно, за звер је крива Француска због својих нуклеарних проба (које су вршили и Амери, али то сада није важно), но равноправно је учествовала у убијању звери преко свог представника Жана Реноа, па љутње и међународних инцидената нема. 🙂 Тим пре што се Жан показао макар једнако виспрен као Џејмс Боунд (сцена када пуца у лустере је сјајно осмишљена, на пример).

Наивних момената има не само у описаном крупном плану, већ и у детаљима. Марија Питило је украла Метјуу видео-касету на којој су наснимљени отисци стопала Годзиле у Панами, те је и објавила и тиме му нанела велику професионалну штету. И то је штета, а није ни логично – сви су сада у Њујорку могли да виде Годзилу уживо и милионску штету коју је направила зградама. Какве везе има што су сада сви могли да виде и њене отиске и то у држави за коју верујем да већина Амера не зна ни где се налази? 🙂 И све што следи је наивно; Французи отимају Метјуа, те га пријатељски убеђују да сарађује са њима, а прати их и све чује кроз полупани прозор новинар Ханк Азарија… И љубавни јади Маријини изгледају наивно и као у некој лабавој романтичној комедији.

И након нешто више од пола филма некако савладаше Годзилу и то се показало као тежак задатак чак и за супериорну америчку војску, а онда је филм променио и темпо и сензибилитет и претворио се у „Ејлијена“, да би се протагонисти наново вратили у „Парк из доба јуре“. Имао сам осећај као да се Роланд све време бори сам са собом какав филм заиста жели. Но, не могу да кажем да је све то испало баш, баш лоше. Филм има све елементе холивудског блокбастера, грандиозне је продукције и са сасвим солидним специјалним ефектима, те у доброј мери узбудљив. Ликови су симпатични, ако већ нису харизматични и све је то укупно врло солидно. Ово је један од оних филмова које су, према мом мишљењу, публика и критичари потценили.

Едукативни моменат: На примеру Годзиле видимо да чак и највећи падају. И то треба имати на уму. 🙂

Оцена наставника:

(на стакленом постољу)

Мрачно небо (Dark Skies 2013) је филм о драми коју преживљава породица Џоша Хамилтона коју походе ванземаљци. Џошу и његовој филмској супрузи Кери Расел постаје јасно да је њихов син у опасности и предузимају све како би га заштитили. Ипак, напредна врста из свемира делује као непобедив противник.

Критички осврт: Сам увод у причу се састоји из два дела која теку паралелно. Један је СФ-део који је у вези са необјашњивим догађајима у кући Џошове породице, а други је драма која нам приказује са којим проблемима се та породица бори. И ова два дела је режисер Скот Стјуарт лепо испреплетао, таман довољно да Џош и комплетна његова околина верује да су неприродни догађаји заправо природан сет последица које ће једна породица трпети због свађа и немаштине. Како се радња одвија, обе приче кулминирају и то је у реду. Заправо, читав филм је у реду. Он је технички солидно одрађен, али мени, са стажом од преко хиљаду одгледаних филмова, те сваком иоле искусном филмофилу, нема богзна шта да понуди. Све ово је већ виђено. На крају постоји као неки преокрет, ефекат изненађења или како бисмо већ то назвали, али не баш неочекиван. Не могу да кажем ништа против филма, али ни много у његову корист.

Едукативни моменат: Артур Кларк је рекао како постоје две могућности: или смо сами у свемиру или нисмо. И обе су једнако застрашујуће. 🙂

Оцена наставника:

(на три)

Лутка (人形 2014) или како је на енглеском преведено „Људски облик“ (Human Form) је кратак филм из Јужне Кореје. Прича прати девојчицу која жели да уради пластичну операцију лица и да буде као сви остали. Но, за то не наилази на одобравање своје породице, па се пријављује као добровољно заморче на експерименталну хирургију.

Критички осврт: Сећам се да сам гледао једну епизоду „Зоне сумрака“ која је имала практично истоветну тему. Међутим, у серији је акценат био на интелигентно испричаној причи, а овде је режисер Дојон Но више пажње посветио сензибилитету, односно атмосфери филма. Уосталом, главна протагонисткиња тамо је желела да сачува свој идентитет, а овде је уложила све моћи како би га се одрекла.

Тема је врло захвална за најразноврснија, па чак вероватно и политичка тумачења, тако да порука не може да изостане. Маске за које се млађани режисер Дојон одлучио врло су интригантне и, заправо, читав филмић је такав, интересантан. Не могу да проценим да ли је користио компјутерске ефекте или шминку, мада сам склонији да верујем у ово потоње.

Едукативни моменат: Девојчица је по сваку цену желела да буде као и сви други, али треба да знамо да оно што је лоше је увек лоше, чак и ако сви то раде.

Оцена наставника:

(суптилна)

Телма (Thelma 2017) је норвешки филм о девојци чије је име у наслову (глуми је Ејли Харбу), која је уписала факултет и жели да тамо стекне неке пријатеље. Међутим, тада почињу да јој се дешавају напади налик на епилепсију. Испоставиће се да су они много више од здравствених проблема.

Критички осврт: Филм почиње врло необичном сценом и довољно ефектном да заинтересује за причу која ће уследити. И надаље је било ефектних момената, попут оног када су Ејли и Окај Каја у театру и режисер Јоаким Трир, иако се одлучио за један спор, суптилан темпо, доказао је да уме да направи узбудљиву сцену. Међутим, та прва сцена је тако урађена да свако дешавање надаље референцира на њу, мада је у добром делу филма нејасно зашто. И ту је Јоаким вешто пласирао мистерију, чије је разрешење продужио, али заузврат понудио једну љубавну табу мелодраму која се дешава између две нове пријатељице. У овом филму изгледа као да ништа није случајно и сваки кадар има неку важност, те и Ејлин овлаш поглед на геј пар који је седео недалеко од њених родитеља и ње у ресторану.

Ликови су добро разрађени и глумци су урадили сјајно свој део посла. Иако нема много разговора, потпуно је јасно какве су Ејли и Окај девојке. Ејли је субмисивна девојка, оптерећена новостеченом слободом, али и грижом савести. Њена породица је хришћанског опредељења или је макар прибегла таквом ставу да би је контролисала. То значајно отежава Ејли да ужива у потпуности у ономе што заиста жели и доводи до фрустрације, а ту наступа и СФ моменат у филму јер фрустрације изазивају нападе праћене паранормалним феноменима. То и застрашује њене родитеље и отуда и жеља да је контролишу и не дозволе да се све то дешава и тиме се зачарани круг затвара. Јасно је да Ејли мора да изађе из тог круга и ту је окосница радње. Радња је врло слојевита јер и мотиви који покрећу ликове су врло великог спектра. Овај филм донекле подсећа на „Кери“, али је сасвим другачијег сензибилитета, а и протагонисткиње нису у истој ситуацији, нити сасвим истог карактера. И једном и другом филму признајем квалитет, само што је овај рађен студиозније, виспреније и суптилније.

Едукативни моменат: Ејлин филмски тата је рекао својој кћери како нас знање не чини бољим од других. И ту је у праву; оно што нас чини бољим од других, ако нас уопште чини, наш је карактер. Међутим, знање нам свакако даје неке предности.

Оцена наставника:

(може)

Лако Је Критиковати 71

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Подземни свет (Underworld 2003) је први филм из серије о вечитом рату између вукодлака и вампира. Кејт Бекинсејл је вампирица која има улогу ратника и мисију да лови вукодлаке и убија их. Пажњу су јој привукла двојица, са којима се сукобила у метроу. Сукоб је преживела, али је он, свеједно, код ње изазвао немир и сумње. Истраживањем је закључила да су вукодлаци желели да се домогну Скота Спидмана, али јој није било јасно због чега. Скот је сасвим обичан човек. Међутим, ускоро открива велике амбиције вукодлака, али и заверу међу својим (рођеним) вампирима.

Критички осврт: Мода из „Матрикса“ је очигледно била инспиративна дизајнеру одеће Венди Партриџ, а акционе сцене режисеру Лену Виземану. 🙂 Додуше, уски кожни костим је у случају млађане Кејт имао улогу да покаже колико је презгодна, па је и то један адут који продаје овај филм. И немам ништа против – оно што је лепо и треба показати, мада ме је овај филм, без обзира на ту лепоту, купио потпуно. Скроз ми се допада јер је у поджанру баш какав волим, а довољно је динамичан, држи пажњу и има причу која је сасвим дозирано запетљана у некој врсти дворских интрига.

Мало више су претерали са тужним причама главних ликова, пропраћених адекватним изворима патетике, али ништа није савршено. Нису ни специјални ефекти, мада уопште нису ни лоши, напротив, а маске вукодлака су прилично застрашујуће.

Едукативни моменат: Мотив деловања Била Наја је била хијерархија која је морала да буде стриктно успостављена. Она, сигурно, мора да постоји или што би се народски рекло „да се зна ко коси, а ко воду носи“, али не сме да пређе у другу крајност, а то је потчињавање других и инсистирање на класама. О ниподаштавању потчињених нећу ни да говорим.

Оцена наставника:

(са умањеницом)

Подземни свет: Еволуција (Underworld: Evolution 2006) је наставак претходног филма. Главни вампир Тони Каран се пробудио из свог вековног сна, те врло брзо сазнао о најновијим догађајима. Највише га је заинтересовала Кејт Бекинсејл јер она има кључ који је њему потребан. Зато је он јури, а она, заједно са својим хибридном дечком (полувампиром и полувукодлаком) Скотом Спидманом покушава и да му побегне, али и да га заустави у његовом деструктивном походу.

Критички осврт: Овај део је, за више од неколико нијанси, класичнији у односу на први. Док су мотиви ликова у претходном делу били људски (иако су у питању вампири и вукодлаци) и реалнији, што целом делу даје на животности (иако су у питању немртви), овде је Тонијев план грандиозно амбициозан. И то причи даје онај карактеристичан шмек суперхеројштине, где имате типичног, моћног зликовца с једне стране и добру лигу (или пар, као у овом случају) са друге, који имају довољно моћи да њихов сукоб изгледа фантастично. И радња се одвија управо по обрасцу таквих филмова. Зликовац све време тражи нешто чиме ће стећи нешто друго, а како би постао супермоћни господар света (па макар и подземног) и све то води ка крају где имамо финалну битку између најјачих, која није разочарала, али је имала очекивани исход.

Но, као и у првом, ни у овом филму акције не недостаје, динамике и интриге, те свега што је потребно да се добије један узбудљив блокбастер. Велика замерка је што овде постоје две уводне приче и то је, заиста, превише. Верујем да је то могло да се реши и боље.

Едукативни моменат: Вампири у овом филму би рекли да истину много теже прихватају него светлост. И ми, обични смртници, тешко прихватамо истину. Али то није разлог да је не чујемо.

Оцена наставника:

(наново са умањеницом)

Сумрак Сага: Млади Месец (The Twilight Saga: New Moon 2009) је други део приче о великој љубави између вампира Роберта Патинсона и нове девојке у варошици Кристен Стјуарт. Он је одлучио да је остави, како би је заштитио од себе и своје породице. Међутим, није успео да је заштити и од ње саме. Њен бол је био толики да је скочила са високе литице у море. Мислећи да се убила, Роберт је одлучио и сам себи да одузме живот. У ствари, да се препусти крволочним вампирима да га убију. Сада Кристен мора, уз помоћ Робертове сестре Ешли Грин, да заштити Роберта.

Критички осврт: Све оно што је пласирао први филм, сада више није довољно. Наравно, романса између Кристен и Роберта још увек траје и има тенденцију да траје заувек (или, макар, у овом и још три филма), али то је превише дуг период да би држала пажњу. Зато су аутори филма убацили „кеца из рукава“: свеже ошишаног и још свежије набилдованог Тејлора Лаутнера. И направили су оно што никад не би смело да омане у роматичним филмовима: љубавни троугао. Овај је успео да занавек подели армију девојчурака и жена на љубитељке згодног, софистицираног и анемично бледог вампира и обожаватељке дивљег и тек помало збуњеног вукодлака. За разлику од „Подземног света“, овде се рат између вампира и вукодлака не води само на биоскопском платну, већ једнако жестоко и међу женском публиком испред платна. 🙂 Проблем код овакве љубавне геометрије у овом и сличним филмовима је што се увек зна ко је победник код даме око које се боре, па то, баш, и није толико узбудљиво (једини изузетак кога могу да се сетим су „Игре глади“, мада тамо тај љубавни троугао није био у фокусу колико је то овде случај). Ипак, не могу да кажем да у овом конкретном случају нема никаквог смисла.

У ствари, тај љубавни троугао је једино смислено на шта овај филм може да рачуна. Радња то свакако није. Због незгоде (која изгледа више као пародија) у својој породичној и вампирској кући, Роберт је одлучио да занавек напусти Кристен, како би је заштитио, те је тако препустио на милост и немилост освети жељним непријатељским вампирима. Пошто је закључио да се она убила, одлучио је да изврши самоубиство тако што ће прекршити вампирски закон, па ће га други вампири убити. На почетку филма је направљен час у школи (уз Робертову упечатљиву рецитацију) о љубави Ромеа и Јулије, како би нам било што очигледније да радња алудира на ту причу. Можда су аутори погрешно веровали да сличност са Шекспировим делом нећемо открити у овако „компликованој“ радњи, па су то зато тако направили, али који год разлог био зашто су тако направили, лоше су направили. Радња је тиме постала још приземнија него што иначе јесте.

Морам да кажем да радња није узбудљива, иако је, ваљда, Кристенино самоубилачко понашање током филма и Робертов егзибиционизам при крају требало да буде ефектно. У ствари, постигао се контаефекат. Ради се о томе да овај филм, за разлику од свих других наставака, није имао да понуди ама ништа, што је можда разлог зашто су неоправдано сцене доведене до усијања (без сјаја), а у свему се претеривало; осећањима, љубави, поступцима, чак и ноћним морама мучене Кристен. И у патетици се претеривало, посебно у последњим сценама које су развучене до бесмисла, а свака логика се изгубила. Ешли Грин је најпре пустила да други вампири (буквално) разбију милог јој брата Роберта (можда јој није баш тако мио као што се трудила да одглуми), да би тек онда понудила очигледно решење и зауставила цео сукоб. И ако је премиса да на Кристен не делује ниједна вампирска моћ, како је онда Ешли могла да види њену будућност? Робертова појављивања у визијама од измаглице не вреди ни коментарисати.

Едукативни моменат: Били Берк је рекао својој кћерки како некада треба научити да волиш оно што је добро за тебе. У филму тешко да је могао бити у праву јер тешко је разумно утицати на питања срца, али у свакодневном животу то није лош савет. Рецимо, нездрава храна уме да буде и те како укусна и лако се заволи, али је много боље научити да се воли она мање заносна, али значајно више здравија храна. 🙂

Оцена наставника:

(размишљао сам и о двојци, али ипак)

Породица Адамс (The Addams Family 1991) је филм рађен по стрипу истог назива. Ова језива породица вештица и наказа живи лагодним и уврнутим животом захваљујући значајном породичном богатству. Њихов адвокат Ден Хедаја је у дуговима и имао је нежељену посету Елизабет Вилсон и њеног сина силеџије Кристофера Лојда, којима новац и дугује. Да би избегао батине, он долази на идеју да породици Адамс представи Кристофера као давно изгубљеног (а сада, наводно, нађеног) брата главе породице Раула Хулија. Идеја је да га убаци у кућу како би се овај домогао поменутог породичног богатства. На тај начин, Елизабет би стекла богатство, а онда и Дена оставила на миру. Проблем настаје када Кристофер схвата да му се језиви начин живота, који породица Адамс води, заправо, свиђа.

Критички осврт: Раније сам волео да гледам и црно-белу серију о овој породици јер ми се, иначе, концепт невероватно допада. То је врло интелигентно смишљен начин исмевања традиционално прихваћених породичних вредности Американаца. Све је изврнуто наопачке и оно што је лоше, заправо је добро, па су електрична столица и сатаре омиљене играчке деце у овој породици, а мучење и смрт уживање коме се радују.  Све то иде уклопљено са огромном љубави и подршком коју чланови породице осећају једни за друге. Они су наивни готово до лаковерности и отвореног срца прихватају и Кристофера и Елизабетине савете; њима је завист непозната, а сваког гледају без икаквих предрасуда, ма како изгледао. Ликови који чине обичан и „нормалан“, односно опште прихваћен свет, ван дома Адамсових, показују и похлепу, корумпираност и жељу да присвоје туђе. Тако постављене ствари заиста наводе на неке закључке о двоструким нормама на којима америчко (па и многа друга) друштво почива.

Ова породица веома поштује своју историју и традицију кроз претке који су били масовне убице и други злотвори. То је јака алузија на америчку историју. Постоје и конкретнија исмевања у филму. Када учитељица каже Мортиши (Анџелика Хјустон) да су нека деца као своју омиљену личност одабрала председника Америке, ова је шокирано упитала да ли је разговарала са њиховим родитељима.

Углавном, интелигентна поставка, симпатична радња са свим авантурама које је прате, бритак хумор и добри глумци, чине да ово дело буде достојно идеје коју је у стрипу пласирао Чарлс Адамс још давне 1938.

Едукативни моменат: Мислим да сам све рекао кроз критички осврт филму; треба добро да се запитамо шта је добро, а шта лоше када год расуђујемо о нечему јер лако може да се деси да су нам вредносни системи наопаки.

Оцена наставника:

(наравно, шта друго)

Љубавни напитак број 9 (Love Potion No. 9 1992) је романтична комедија у којој је Сандра Булок први пут (или први пут помена вредан) заиграла главну женску улогу. Она је научница и колегиница Тејту Доновану, који је, једном, са пријатељима, отишао код врачаре Ен Банкрофт, како би им ова прорекла судбину. Ен је видела у Тејтовом длану да овај нема среће са женама, па му је дала љубавни напитак. Напитак делује тако да онај ко га попије добије толико очаравајући глас да му ниједан представник супротног пола не може одолети. Тејт, као човек од науке, није поверовао врачари, па је узорак напитка одбацио. Игром случаја, његова мачка се докопала напитка и могао је да се увери у његова магична својства. Упознао је са својим открићем и колегиницу Сандру и они су, након опсежног тестирања, одлучили да га примене и сами. И обома се живот, из корена, променио.

Критички осврт: Ово је онај тип комедије који датира, макар, деценију пре снимања овог филма, када неугледни људи преко ноћи постају најлепши и најпопуларнији у друштву. При томе, ми знамо да су у питању холивудски лепотани и лепотице, али ипак делује утешно, чак и када је све што су урадили то да су средили своју разбарушену или „гиковски“ у страну очешљану фризуру. 🙂 Јасно је да таква поставка мора бити површна. И испоставило се да таквих, површних момената у филму има јер су Тејт и Сандра колеге, па је логично да ће се виђати на послу и нема потребе да Тејст безуспешно покушава да дође до ње. Но, рецимо да су били на одмору, као, очигледно, и сценариста Дејл Лаонер. 🙂 Ипак, овај филм није класична глупава романтична комедија и издваја се из много разлога.

Најпре, прича је садржајна и, чак, донекле и узбудљива. Глумци су сасвим добри, како главни, тако и споредни. Филм шаље и лепе и позитивне поруке и уопште је позитиван, не оптерећује чак и када се лоше ствари дешавају. Ипак, највише од свега у овом филму ценим хумор, који је заиста урађен добро, почевши од прве маестралне сцене са врачаром.

Едукативни моменат: Иако је Ребека Стаб имала иритантну улогу да Тејту покаже где му је место, донекле она и има право. Колико год ми говорили да изглед није важан и да је права лепота оно што је унутра (где год то унутра било), оно што ће друге особе привући и што ће свакоме омогућити извесну популарност у друштву јесте изглед. Међутим, треба имати на уму две ствари. Прва је да изглед није само шминка и лепа одећа, већ и тело обликовано здравом исхраном и вежбањем, а друго је да изглед може да привуче, али оно што ће да задржи другу особу мора да буде више од тога.

Оцена наставника:

(можда није скроз заслужена)

Јарац Један (Capricorn One 1977) је трилер у вези са мисијом слетања на Марс која је носила назив из наслова филма. Тројица астронаута Џејмс Бролин, Сем Ватерстон и О Џеј Симпсон никада нису узлетела јер је Хал Холбрук, задужен за мисију у НАСА, морао да је обустави. Испоставило се да ракета није изграђена како је било планирано и да би, по свему судећи, астронаути умрли на путу ка Марсу. Но, пошто је хтео да се мисија настави по сваку цену, организовао је сцену у хангару далеко у пустињи, где је требало да астронаути симулирају да су на Марсу. Тако би уверили јавност, али и политички врх, да се мисија, ипак, одвија. Астронаути су одбили да саучествују у томе, али их је Хал уценио. Лажна мисија је, тако, почела да се одвија, али не без проблема.

Критички осврт: Заплет је сасвим интригантан и развија се у солидну причу. Радња је мање-више добра, мада има и предвидљивих и наивних момената. Цела акција завере је веома озбиљна, а превише траљаво одрађена. Сувише је трагова, а врхунац је када је Елиот Гулд ушао у хангар где је спроведена лажна мисија и хајде што је пронашао узорке непочишћене земље, него што су и рефлектори били укључени. 🙂 Но, има и интелигентних трагова. Елиот је приметио да је Бренда Вакаро остала затечена речима свог мужа астронаута Џејмса, те је открио да је разлог грешка коју је њен муж направио, а за коју се испоставило да је, заправо, мудро смишљена порука. Још један наиван и нејасан моменат је како је Елиот пронашао Џејмса и како је знао где се налази и да се налази уопште. Што се спасавања тиче, то је тек фијаско. Јурцање хеликоптерима и авионом баш им није требало јер нити је узбудљиво, нити је уверљиво. Крај је прекинут баш тамо где треба. Један од ретких срећних завршетака који су срећно и урађени. 🙂

Углавном, радња има својих добрих плусева и дебелих минуса. Дијалози су смислени и врцави. Има и мало више (мело)драме; што у дијалозима, што у поступцима, али добро сад. Ипак су то седамдесете.

Едукативни моменат: Теорије завере су увек занимљиве приче, али не треба их узимати здраво за готово. Најчешће су оне СФ, баш као што је и овај филм. Некада су те теорије и врло уврежене и имају велике последице, као приче о вакцинацији и њиховој наводној штетности. Зато деца умиру у 21. веку због последица богиња, а ми, уместо да се чудимо зашто се то дешава, боље је да се информишемо о теми. И не треба да слепо верујемо у будалаштине које је, ко зна ко и из којих разлога, измислио.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, свеједно)

Оргазмо (Orgazmo 1997) је прича о мормону Треју Паркеру, који је, обилазећи куће у мисији ширења божје речи, набасао на вилу Мајкла Дин Џејкобса, продуцента порно филмова. Мајкл је препознао некакав Трејов таленат и одлучио да од њега направи порно звезду. Успео је да га приволи тако што му је понудио огромну суму новца, која је Треју била потребна како би се оженио Робин Лин Раб. Треј је у филму глумео Оргазма, суперхероја чије оружје тера негативце на оргазам и тако их онеспособљава. Испоставило се да је филм постао невероватан хит, па је Мајклова идеја да Треја учини звездом, заиста почела да се реализује. Проблем је што Треј нема амбиције да постане славан у порно индустрији, па је Мајкл морао да примени силу како би задржао своју „златну коку“. Оно на шта није рачунао је да ће Оргазмо из филма постати стваран.

Критички осврт: Продукција је баш, баш слаба, али је из ње извучено максимално колико је било могуће. Глума је, очекивано, смешна, мада су и радња и ликови такви да није претерано ни захтевна. У питању је једна заиста лагана комедија, која на врцав начин исмева мормоне и секту уопште, суперхеројске и порно филмове и све чега се Треј, који је уједно и режисер, досетио. Заиста има смешних фора, али је већина потпуно приземна. Некако сам више очекивао од аутора „Саут Парка“, мада манир у коме је рађен овај филм јесте у доброј мери препознатљив.

Неке сцене су изненађујуће, као када је Треј пребио Мајклове гориле, што је личило, безмало, на сцену из неког квалитетнијег филма са борилачким вештинама. У ствари, већина акционих сцена изгледа прилично пристојно (у непристојном филму 🙂 ). Свеукупно гледајући, радња није изненађујућа, ни шокантна, иако је, можда, то била намера. Филмови – који имају мотив да се члан затворене верске групе „преобратио“ на овај или онај начин – нису нови, а чак сам видео да постоји и ријалити у Америци који се бави управо том темом. Тако да филм није донео ништа ново ни у једном аспекту, али признајем му врцавост, храброст и што је од мало (новца) направио не баш много, али солидну причу.

Едукативни моменат: Треј је све време размишљао о томе шта ће Исус да мисли о његовим поступцима и према томе се управљао или се тиме оптерећивао. На крају, радио је оно у чему је добар и у чему се добро осећао, али је своју веру сачувао. И у томе је суштина. Одговорност за своје поступке треба да преузмемо сами, а не да је стављамо у руке Свевишњег, а веру ћемо увек имати ако је то оно што заиста желимо.

Оцена наставника:

(баш, баш блага или блажена, како год)

Чудесна жена (Wonder Woman 2017) је филм о суперхероини из наслова, односно о њеном детињству и мисији за коју је рођена – да победи старогрчког бога рата Ареја. Глуми је лепа Гал Гадот.

Критички осврт: Фотографија је фантастична, посебно део када се приказује митолошка прича. Одличне су и сцене борби Амазонки, са све успореним акробацијама. Сцена када Гал прелази ничију земљу потпуно је надреална. Морам признати да је много тога у овом филму импресивно. И завршна битка два божанства је импресивна, мада и холивудски претерана са све великим речима и патетиком.

Што се тиче саме радње, није импресивна, мада јесте занимљиво постављена. Аутори филма су се, можда, надали да ће направити добру ствар ако примене испробани и од критике и публике одобрени рецепт који се могао видети у првом наставку саге о Капетану Америка. У оба филма пратимо причу о самом пореклу ликова и њихов одлазак у рат (само је разлика да ли је први или други) у којем ће се, логично, борити на страни савезника. Ипак, Капетан Америка је победио; и у рату и у квалитету филма.

Шта ми смета овде? Управо тај спој импресивног и идеје коју је требало дочарати. Основни мотив је да је рат страшна ствар која уништава животе. Режисерка Пати Џенкинс заиста се потрудила (као и за све остало) да та страдања дочара колико год је то било могуће и у спрези са трудом главне протагонисткиње да добро одглуми саосећајну, брижну и емотивно погођену особу тим дешавањима. И шта се добило? Лепотица која, сва заносна, јуриша да спаси несрећну нејач и донесе мир у свету. Другим речима, филм је постао екранизација добро научених говора кандидаткиња при избору за мис света. Прелепа Гал, очигледно, није макла даље од подијума када је, давне 2004, понела ленту мис Израела. Овај „подијум“ је технички перфектно решен, али је, и даље, само подијум.

Углавном, прича је класична, траје дуже него што има реалне потребе и није растерећена општих места, као када Крис Пајн објашњава дивљакињи тековине модерног света. Када сам написао да је занимљиво постављена, мислио сам, пре свега, на то што почиње на рајском митолошком острву са цивилизацијом из старе Грчке, а наставља се у реалном свету у коме бесни историји добро познат рат. Такође, судар култура где владају жене и где је скандалозно да жене уопште имају право гласа, такође је занимљив и врло видан концепт, што не чуди јер је режисер, управо, жена. Главни утисак и јесте да се овде „сударају“ противуречности, некада успешно, а некада су потпуни промашај. Нажалост, ови потоњи су упечатљивији.

Едукативни моменат: Крис је рекао да је чуо од оца да када се нешто лоше дешава у свету, имаш два избора: да не урадиш ништа и да покушаш да урадиш нешто. Он је већ покушао да не уради ништа. 🙂 Другим речима, иако ова прва опција изгледа лакше, некада је једнако тешка као и ова друга, ако не и тежа.

Оцена наставника:

(рецимо да је реална)

Изгубљени свет: Парк из доба јуре (The Lost World: Jurassic Park 1997) је други наставак саге о парку са диносаурусима. Парк се показао као фијаско и преопасан за људе још у првом делу. Међутим, његов творац Ричард Атенборо има и план, односно локацију Б. То је острво Сорна где је диносаурусима омогућено да се размножавају и развијају без уплитања људи. Ричард тамо шаље четворо људи, стручњака који су му неопходни да документују тај васкрсли праисторијски живот и јавност упознају са њим. Један од чланова екипе кога шаље је и Џеф Голдблум, који је већ имао блиске сусрете са диносаурусима. Испоставиће се да ће и ово искуство бити једнако трауматично као и претходно.

Критички осврт: Филм је заиста напет, нема шта. Специјални ефекти сјајни, људско понашање, са све глумом, уверљиви, а радња динамична. Прича није унапредила серијал, али могу да прихватим да је заиста тешко смислити ту нешто епохално ново у односу на први део, а да није нека нова врста диносауруса. 🙂 Наравно, има их неколико у односу на претходни наставак. Ни ови стари нису разочарали. Тираносауруси више-мање, али сцена када велоцираптори нападају људе у високој трави генијално је одрађена.

На самом крају имамо и једну варијанту Рекс-Конга, пошто је крвожедни грабљивац доведен у Сан Дијего и ту је било још мало прилике за разметање специјалним ефектима, те упоређивање величине тираносауруса са нама познатим објектима. И то је у реду.

Едукативни моменат: Арлис Хауард је желео да експлоатише диносаурусе, иако нису сасвим проучени, па чак и једног од најкрволочнијих да доведе у градски простор. Наравно да се то завршило катастрофом, па и по самог Арлиса, али је поента у томе да људи готово увек гледају какву ће корист имати и пре него што неку појаву, процес или живо биће уопште упознају. Још горе и грђе, и пре него што сагледају све последице такве једне експлоатације. Зато данас имамо толико проблема са нарушеном животном средином.

Оцена наставника:

(малко блеђа од оне коју заслужује први део саге)

Чудовишта: Мрачни континент (Monsters: Dark Continent 2014) је наставак филма „Чудовишта“ из 2010. Ванземаљци дивовских размера и чудовишног изгледа походе Земљу и то у државама трећег света. Американци су усмерили своје снаге да им дохакају, али страда и локално становништво. Зато су се Арапи организовали да узврате. Амерички војници сада тамо имају две групе непријатеља: ванземаљце и људе. Овај сукоб пратимо кроз личну причу тек пристиглог војника Сема Килија.

Критички осврт: Јасно је мени да је Том Грин желео да нас уведе у то какав је тип личности главни протагониста Сем и из каквог друштвеног миљеа долази, али то је урадио на најиритантнији могући начин, кроз нарацију крцату великим речима и патетиком (праћену адекватним инструменталом). Нажалост, Том од такве нарације није одустао ни надаље током филма. Том је, иначе, и сценариста и режисер и у овом потоњем значајно је бољи, али само зато што је сценарио баш, баш лош и без много поенте. Глуму бих могао да похвалим као баш добру.

У првом „полувремену“ сценарију замерам што је неинвентиван и што гледаоцима све пружа на тацни. Све у филму је потпуно јасно постављено, а и ако постоји шанса да иоле нешто не буде тако, укључује се наратор. Нема непознаница, недоречености или, не дај боже, да, напросто, нешто и наслутимо и сами схватимо. Такође, сувише је оптерећен грубим шалама војника и бесмисленим дијалозима, којима је дат неоправдано велики простор у филму. Друго „полувреме“ замишљено је као акциони део. Али, акција је слаба, сувише развучена, а тако мало ефекта даје. Једна од ретких ефектних сцена је када Џони Харис претражује избомбардован школски аутобус како би нашао воду. Та сцена, боље него било каква лична драма ликова, која се форсирала у филму, одлично илуструје и ужасе рата и психичко стање војника који у њему учествују. Све остале сцене су имале тај циљ, али је све то сувише холивудски и са сасвим погрешном директивом. Другим речима, пажња гледаоца усмерена је на мање битан део. У једном тренутку сам помислио да смо, сви заједно, „скокнули“ до „Аватара“ када су ванземаљци почели да ослобађају медузолике споре, али је то кратко трајало.

Највише замерам филму што је и преспор и досадан. И то је заиста „мајсторство“ постићи јер са једне стране имамо актуелни рат западних сила са Арапима, а на другој џиновска чудовишта која су ефектима сасвим солидно дочарана. Дакле, материјала има, али је протраћен.

Едукативни моменат: Да сам зао написао бих да је порука овог филма да је рат бесмислен као што је и овај филм. Међутим, пошто нисам зао, зауставићу се само на првом делу реченице и закључити да је рат бесмислен и да, веома често, ни људима није јасно зашто у њему учествују, а губе све – и породицу, драге људе, здравље, па и сопствени живот.

Оцена наставника:

(реалка – филм је лош, али није баш за један)

Лако Је Критиковати 65

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Прича о играчкама 3 (Toy Story 3 2010) је трећи наставак трилогије о играчкама дечака Ендија. Енди је сада већ порастао и спрема се за колеџ. Више му није до игре и одлучио је да своје играчке отпреми на таван, а да понесе са собом само свог омиљеног шерифа Вудија. Међутим, Ендијева мајка је грешком однела играчке на ђубре. Оне су се спасиле зле судбине на отпаду и одлучиле да оду у обданиште. Вуди покушава да их одговори од тога, али њима се тамо допада и немају намеру да се враћају Ендију. Но, врло брзо ће схватити колико је њихова одлука фатална.

Критички осврт: За разлику од претходна два наставка, овде је анимација урађена значајно боље – што се људских ликова тиче, а што је и очекивано, с обзиром на то да је снимљен деценију касније. И док су прва два наставка адутирала на хумор и причу, овај је додао још један адут, а то је нежна и сетна емоција условљена растанком и одрастањем. И није испало лоше, напротив, тим пре што је избегнута свака патетика. У ствари, ништа у овом филму није лоше, једино што је можда за нијансу претерано Вудијево наваљивање да се играчке врате свом власнику Ендију, а како би се (пре)нагласила његова оданост.

Едукативни моменат: Када је Енди описивао Вудија, рекао је да је он храбар, паметан и љубазан, али као најбитнију Вудијеву особину навео је то да он никада није одустао од њега и да је био ту, без обзира на све. И то је, заиста, најважнија особина пријатеља.

Оцена наставника:

(уз препоруку)

Звончица и изгубљено благо (Tinker Bell and the Lost Treasure 2009) је још једна прича о вили чије је име у наслову и која живи у земљи Недођији. Овај пут Звончица је добила задатак да направи скиптар на који ће бити постављен месечев камен. Овај камен има моћ да, на посебну ноћ, прелама месечеву светлост и претвара је у плаву вилинску прашину, неопходну за летење свих вила. Њен пријатељ Теренс понудио се да јој помогне, али ју је његова помоћ више оптеретила него што јој је значила. На крају је Звончица поломила и скиптар и камен, а са Теренсом се посвађала. У једној представи је чула да постоји магично огледало које испуњава жеље и добила је идеју да пронађе то огледало и њиме поврати месечев камен. И тако је кренула у авантуру у којој ће јој се придружити један мали свитац.

Критички осврт: И ово је прилично добро осмишљена прича, са много добрих порука и поука. Анимација је и даље сјајна, а не недостаје ни авантуре и лепих емоција.

Едукативни моменат: Звончица је имала класичан проблем неприхватања одговорности. Увек јој је неко други био крив за лоше поступке због њене брзоплетости или немарности. Тек када је променила ставове и прихватила одговорност за своје поступке, ствари су почеле да се решавају повољно.

Оцена наставника:

(да)

Звончица и велико вилинско спашавање (Tinker Bell and the Great Fairy Rescue 2010) је наставак претходног филма. Виле су одлучиле да неко време проведу у земљи људи скривене у свом малом кампу од лишћа. Међутим, Звончицина знатижеља за људским изумима је била толика, да је на крају остала заглављена у кућици за лутке девојчице Лизи. Испоставило се да Лизи воли виле и да не жели да науди Звончици, а ни да је држи затворену. Тако су њих две постале пријатељице, а мала вила је схватила да је њена мисија да помогне девојчици да јој њен отац научник посвети више пажње. То, ипак, није тако лако постићи јер је он човек од науке и не верује у виле.

Критички осврт: Ово ми је најслабији наставак од свих, не зато што није добар, напротив. И даље је то заиста леп цртаћ који бих сваком детету препоручио, пре свега због добрих едукативних порука које шаље. Моја замерка је што овде нема много материјала за радњу. Добар део филма се своди на дружење између Лизи и Звончице, са једне, и вратоломије вила у спасилачкој мисији, са друге стране. Има ту и авантуре и помало хумора, али, све у свему, овај наставак не нуди много, а још мање много новог.

Едукативни моменат: Лизин отац морао је да схвати да потребе и жеље његове кћерке нису једнаке његовима и да то што њега фасцинира наука, не фасцинира на исти начин и њу. Ми одрасли често заборављамо да деца имају нека своја интересовања и да и она заслужују пажњу, без обзира што нама не изгледају довољно озбиљно и важно.

Оцена наставника:

(са више од једног минуса)

Друга страна огледала (The Other Side of the Mirror 2016) је филм који има још један назив – „Алиса: Мрачна страна огледала“. Алиса је тинејџерка чија је вољена мајка умрла и која не воли школу претерано. Једва је дочекала летњи распуст и један дан је провела са својом надобудном сестром у природи. Тада се појавио мистериозни човек, кога је Алиса пратила све до зечје рупе и у њој открила нови свет.

Критички осврт: Нисам имао утисак да гледам филм, већ више некакву представу… Не, преслабо је ово чак и за представу. Више је личило на неки школски пројекат тинејџера који су несхваћени, па траже метафизику у свом постојању. 🙂 Продукција је управо као да се ради о школском пројекту. Камера је пробала да уради оно што продукција није и то помало необичним кадровима. То је успело свега у пар покушаја у филму, рецимо на самом почетку када је Алиси умрла мајка. Иначе, тај почетак је застрашујуће патетичан.

Буџет за филм, очигледно, био је веома, веома скроман. Случајно или намерно, Алиса је имала поцепану хаљину на лактовима, а старињска кола су возила модерним друмовима и то је превише видно да се не би опазило. Сценографију, костиме и шминку не треба ни помињати, а специјалних ефеката није ни било.

Идеја за филм, заправо, уопште није лоша, али је, нажалост, баш лоше реализована. Ту је и неспретан и непотребан спој са хришћанством, а има и мало националне историје, политике, па чак и биологије, што поздрављам, али, опет, све је потпуно сувишно. Можда би било боље да се филм базирао на људској драми, што је и премиса филма. Додуше, сигурно би било боље да је филм имао било какав фокус. Радња је у потпуном хаосу и иако прича Луиса Керола даје добру подлогу за различите маштовите иступе, овде је то баш лоше урађено, тешко се прати и врло брзо постаје досадно. Поједини ликови су упечатљиви, попут Белог Зеца, али ме глума није оборила с ногу. Дијалози и монолози су врло запетљани и, напросто, бујају од великих речи, али ако размислите о њима биће јасно да су у питању веома приземне „мудрости“. Једно од првих правила праве мудрости је да причате јасно и употребљавате једноставне реченице, ако ни због чега другог, а оно да би вас други разумели. У супротном, сама мудрост нема много смисла. И сам филм изгледа као да нема много смисла, мада ми је намера аутора прилично јасна; желео је да направи уметнички филм. Ипак, због свега овога што сам навео, све што је направио је контраефекат. Неке ствари, напросто, не могу да се одраде „на силу“.

Едукативни моменат: Алиса је прихватила и таблету од Белог Зеца и напитак на столу који је могао да остави било ко, а касније и печурке. И упала је кошмарни свет. Такав свет је једини који може да се очекује онда када узмете таблете или било какве супстанце од лоших људи.

Оцена наставника:

(и ово је много)

Земља Еху (Earth to Echo 2014) је филм о тројици дечака, пријатеља, који су, вођени необичним дешавањима на својим мобилним телефонима, отишли у оближњу пустињу. Да би то урадили, лагали су својим родитељима да ће преспавати један код другог. Те ноћи су у пустињи открили нешто чему се нису надали: маленог ванземаљца коме је била потребна помоћ да састави свој свемирски брод.

Критички осврт: У питању је један потпуно контрадикторан филм. По поставци веома подсећа на легендарног „Е. Т. ванземаљца“, а и овај ванземаљац је заиста дражестан и подсећа на неку малу сову. И ту се сва чаролија завршава. Све остало је потпуни треш. Клинци мали, мили и свилени, буквално прелазе све границе деликвенције. Они се туку међусобно, упадају у туђе куће, обијају радње, беже од полиције, посећују барове за одрасле и луде журке и, као шлаг на торту, возе кола (која су, такође, украли). Тако да ја ово не бих назвао дечјим филмом, иако су се, можда, аутори филма надали да ће направити баш такав. Да буде грђе, вероватно су се надали да ће направити омаж поменутом „Е. Т. ванземаљцу“ са све вожњом бициклима. Није баш све преузето из тог филма; једна сцена је преузета и од „Вештица из Блера“.

Клинци су добро одрадили своје улоге, а њихови ликови су сасвим солидно разрађени. Такође бих похвалио и специјалне ефекте, а пре свега идеју како се склапа свемирски брод. Радњу, пак, не бих похвалио. Иако је идеја заиста добра, да се за опроштајну ноћ издешава све што се десило, реакције свих одраслих или су сувише наивне или сувише пасивне или сувише помирљиве, али, у сваком случају, потпуно неуверљиве чак и за псеудодечји филм попут овог. Крај је сасвим хаотичан, тако да нисам разумео да ли су они наставили своје дружење и на који начин.

Едукативни моменат: Као што дечак на крају филма закључује, даљина је питање ума. Уколико вам је неко пријатељ, остаће вам то и даље, без обзира колико далеко живео од вас.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Опозив (The Recall 2017) је филм о масовној отмици коју су започели ванземаљци на разним местима по свету. У жижи приче је петоро младих који су, баш тада, дошли у шумску брвнару како би се тамо дружили и лепо провели. Већ прво вече схватају да их ванземаљци прогоне и покушавају да побегну на неко сигурније место.

Критички осврт: Поставка је врло класична, већ виђена – млади одлазе у брвнару у шуми, а тамо је и чудак Весли Снајпс, а који, наравно, једини зна о чему се ради. Чак је и број младих, а и њихове улоге у групи, стандардан. Ванземаљци су, такође, сасвим класични. И збивања у унутрашњости свемирског брода су већ виђена – нека по филмовима са сличном тематиком, а друга у „Матриксу“. У ствари, филм је већ снимљен много пута до сада. 🙂 Није донео ни мрвицу новог, осим идеје о еволуцији људи која је тек пред крај почела да се реализује. Сам крај је, уједно, и најзанимљивији, али и он је преписан из филмова о „Икс-људима“. Овде се ради о компилацији познатих блокбастера и не могу да кажем да није успешно умрежена у причу која је одржива, али није грандиозна.

Глума ме није фасцинирала, мада није ни претерано захтевна. Туча између Џедидејаха Гудекре и његовог пријатеља уопште није уверљива, а ни саобраћајни удес који је уследио. Но, то су мањи проблеми са овим филмом. Много већи проблем је тај што је наместо оригиналности и инвентивности морао да адутира на неке друге аспекте како би колико-толико постигао квалитет, што, рекао бих, није био случај. Другим речима, нема много тога што бих могао да похвалим.

Едукативни моменат: Ванземаљци су побољшали људе које су отели. Петоро младих на излету или било где не могу баш да очекују да ће кренути инвазија с неба која ће их унапредити, али ће свакако бити побољшани ако су нешто научили из искуства које су на том путовању имали.

Оцена наставника:

(на један или један на два, свеједно)

Рудници краља Соломона (King Solomon’s Mines 2004) је телевизијска мини-серија и пета по реду филмска адаптација истоименог романа. У Африци професор Џон Стендинг је успео да пронађе мапу која води до легендарних Соломонових рудника, али је то сазнао окрутни поглавица Хаким Ке-Казим. Он је заробио Џона и наредио му да напише писмо својој кћерки Алисон Дуди да дође у Африку и донесе мапу, која је, у међувремену, пристигла њој у Лондон. Она се одазвала очевом позиву и ангажовала водича Патрика Свејзија. И њих двоје, уз помоћ пријатеља, кренули су у мисију спасавања, која ће им заувек променити животе.

Критички осврт: Ово је једна солидна лимунада, која се конзумира у породичном окружењу. 🙂 И не можете да очекујете више од теле-новеле. Авантуре има, али сасвим дозиране, љубавне мелодраматичне романтике (и уопште мелодраматике) доста више и понешто од природних лепота Африке. И то би било то. Авантура је, дакле, далеко од оних које доживљава Индијана Џоунс. Уз то, није ни увек уверљива. У силном пушкарању на отвореном, толико су промашивали да сам се напросто запањио када је један од маргиналних ликова рањен. Наивних момената има још, па се тако Патрик упутио у опасну мисију проналаска камена предака само у друштву нежне даме Алисон, а Гавин Худ га је онесветио једним ударцем истим оружјем којим га је, пар сцена пре тога, премлатио горостасни црначки ратник и при томе ниједном није изгубио свест. Чак је тог ратника победио. Но, кад већ поменух туче, сасвим су добре, а згодна цака употребљена је и за ону финалну између Патрика и Гавина (мада је то виђено у „Флашу Гордону“ много година пре овог).

Ликови су класични и не бих могао да издвојим нити један који је харизматичан или занимљив по било којој основи. Патрик ми је изгледао некако сувише озбиљно и истрошено. Ни трага оној његовој страсти која га је и прославила. Чак ми није изгледао уверљиво ни у љубавном заносу према прелепој Алисон; напросто се није видела „хемија“. Дијалози су неинспиративни и повремено и неповезани, али углавном лагани, баш као што је и сам филм.

Едукативни моменат: Када се Џон запитао какав је то отац када је довео своју кћерку у опасност, врачара му је одговорила питањем: какав је то отац када се кћерка изложила опасности да га спасе. Сваки проблем можемо посматрати са више становишта и сходно томе, извући различите закључке. При томе је веома важно да чујемо и ставове других људи.

Оцена наставника:

(ма, може)

Скинуто лице (Face/Off 1997) је акциони филм у коме је главни протагониста Џон Траволта, а главни антагониста Николас Кејџ. Николас је опасни терориста кога Траволта, као шеф Еф-Би-Ај одсека за борбу против тероризма, настоји да ухвати. То му и полази за руком, али Николас, услед повреде, упада у стање коме. Невоља је што је бомба, коју је Николас поставио, још увек активна, али Еф-Би-Ај не зна где се она налази. Једини који то зна је Николасов брат Алесандро Нивола, који је, додуше, у затвору, али нема намеру да да информацију. Зато Си Си Ејч Паундер предлаже Траволти невероватну пластичну операцију замене лица са Николасом, како би убедио Алесандра да му је брат и сазнао тајну која га занима. Са новим идентитетом убацују га у затвор и он успева да обави своју мисију, али невоља је што се, у међувремену, Николас пробудио из коме.

Критички осврт: Траволта је био сав мелодраматичан, а и цео филм прилично нагиње ка мелодраматици. Посебно крај који је са све грљењем и толико срећан да је бајковит.

Специјални ефекти замене лица изненађујуће су добри, али је, заиста, превише када је фризер почео да ради свој посао у току тако једне комплексне операције. Разумем ја да је режисер Џон Ву желео да постигне ефекат како се Траволта комплетно преображава у Николаса, али је претерао. Тек је Николасов преображај на „стакленим ножицама“. Он се буди из коме, без проблема скида завоје са практично одраног лица, зове кога треба и кулира уз цигарету. То, наравно, нико не види на монитору установе у којој се дешавају веома значајни експерименти. Ти експерименти су, иначе, супертајни и фактички нелегални, али, свеједно, Николасови пајташи проналазе главног хирурга Колма Фиора у року од неколико минута и овај, без припрема, ради свој посао. И тако је мали Перица, пардон мали Џон Ву, замислио научну фантастику. Фантастика свакако јесте, али научна мало мање. 🙂

Акција је, пак, сасвим солидна. Џон Ву је тада већ имао много филмова снимљених иза себе и колико сам успео да пропратим, управо се усавршавао у овом жанру. Тако да је и не претерано енергичног Николаса успео да начини акционим херојем. Да не грешим душу, лепо је одглумео. И радња је сасвим у реду, тако да већих замерки немам.

Занимљиво је да се Николас и Алесандро у филму зову Кастор и Полидеук, у грчкој митологији познати и као јунаци Диоскури, Зевсови синови. То је, ваљда, требало нешто да значи.

Едукативни моменат: Колико год се трудили да будемо неко други, нећемо моћи против властите природе. Траволта са Николасовим лицем једва је сакривао гађење према криминалцима, а Николас са Траволтиним није могао да сакрије да је, суштински, мизантроп. Тешко је ићи против себе и верујем да је много боље да наместо да се трудимо да будемо неко други, радимо на томе да будемо аутентични, али све бољи.

Оцена наставника:

(мислим да је реална)

Ови последњи сати (These Final Hours 2013) је апокалиптични филм који прати судбину Нејтана Филипса у последњих девет сати пред катастрофу. Нејтан је одлучио да напусти Џесику Де Гов, девојку коју воли, а како би отишао на луду журку код свог пријатеља Данијела Хеншхала, где га чека девојка Кетрин Бек. Међутим, догађаји у које се уплео на путу до тамо, промениће му приоритете.

Критички осврт: Филм почиње као потпуна лудница и са прилично насилним и адреналинским сценама. Како се радња одвија, фокус се премешта са насиља и анархију на људске судбине током последњих девет сати Земље и тај „пребачај“ је урађен веома елегантно. Предстојећа апокалипса дочарана је невероватно реално и то, практично, само кроз понашања људи. Глума је изузетна, тако да су глумци, удруженим снагама, створили једну тескобну атмосферу која вас просто држи хипнотисане. Чак сам остао тако да гледам и док је последња сцена, а то је ништавило, трајала готово двадесет секунди. И све време сам више размишљао о филму, него што сам га заиста гледао. Филм нуди једну филозофију живота, о његовој пролазности и важним и неважним стварима које га чине и то презентовано на одличан начин. Сцене су невероватно јаке, испуњене емоцијама које прште из пуке мимике лица и дијалога који су више него сведени. Сам филм није сведен. Дубок је и што је најважније, представља доказ да се врло смисленом, артикулисаном причом може постићи уметничко дело. Свака част и све препоруке.

Едукативни моменат: На крају су два главна лика Нејтан и Ангури Рајс изабрали место на коме ће дочекати последњи час. И нису била важна сама места, већ људи са којима су желели да буду. На било ком месту може да вам буде лепо, ако сте окружени људима које волите.

Оцена наставника:

(плус и плус)

Казна од мртвих (Detention of the Dead 2012) је америчка хорор комедија која се дешава у тамошњој средњој школи. Седморо младих је задржано у школи због казне, а из разних разлога. Међутим, једном од њих је припала мука, а потом се претворио у зомбија. Остали су га савладали, али ту није крај. Зомби је постала и њихова наставница, али и сви други у школи. Преосталих шесторо се забарикадирало у библиотеку и покушавају да осмисле план за бег.

Критички осврт: Филм је, иначе, рађен према истоименој позоришној представи и неки делови заиста изгледају као позориште, попут оног када троје преживелих прави необично „возило“ за бег из библиотеке. Радње овде нема; филм прати судбине шесторо младих који покушавају да преживе у школи окупираној зомбијима. Има неколико добрих фора, попут оне када је рука зомбија ухватила Јакоба Закара за незгодно место и Џастин Чон му помаже да је скине. И не могу да кажем да филм није донекле забаван, пре свега због живописних ликова. Занимљиво је да су наменски урађени да буду стереотипи са препознатљивим облицима понашања, што овај филм чини пародијом америчих филмова и система вредности. То се види и кроз разговор између Јакоба и Кристе Британи Ален.

Сами зомбији су смешни и по понашању и како су нашминкани, а догађаји у вези са њима нису претерано логични. Час нападају, час само млате наоколо, час трче… Нема конзистентног обрасца. Ипак, то је маргинална ствар јер су овде, очигледно, друге ствари биле у фокусу. И што се тих ствари тиче, а то је пре свих иронија, филм је испунио своје циљеве.

Едукативни моменат: Разговор између Јакоба и Кристе Британи је смешан зато што је очигледно колико је статус у неком друштву бесмислена ствар. Статусни симбол није уједно и мерило нечије вредности.

Оцена наставника:

(иде на тројку и то опасно)

Лако Је Критиковати 58

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Убрзани снимак (Time Lapse 2014) је филм о троје младих; Мету О’Лирију који је неостварени сликар, а у ствари је домар у комплексу апартмана где живи, његовој девојци Данијели Панабејкер и њиховом цимеру Џорџу Фину. Њихов комшија Џон Рис-Дејвис тајанствено је нестао, а Мет је у обавези да провери шта је са њим. Наместо њега ипак је у Џонов апартман отишла Данијела. И тамо је сазнала да је њихов комшија нека врста воајера. Пошто је његов апартман преко пута њиховог, сваки дан је правио фотографије сликајући њихов прозор. Њој су се придружила и њих двојица и схватали су да је ствар далеко компликованија; фото-апарат је заправо СФ машина која снима оно што ће се десити сутрадан. Такве фотографије су им готово одмах биле инспирација да своју будућност искористе најбоље што могу.

Критички осврт: У једној од епизода „Зоне сумрака“, које су се снимале средином прошлог века, видео сам управо ову идеју. Тако да није оригинална, али јесте добро постављена. И реализација је прилично добра, са сјајно уклопљеним љубавним троуглом, тако да овај филм жанровски балансира између драме и трилера.

Већих грешака у филму нема, што је похвално с обзиром на то да их често буде када је замешатељство с временом посреди. Иако је од почетка било јасно да ће се све ово лоше завршити, поступци ликова нису баш предвидљиви и изненађења и преврата има. Све у свему, вреди погледати.

Едукативни моменат: Грешка у поступцима ликова је да су правили изборе како би добили оно што је на слици. Другим речима, владали су се према ономе како будућност треба да изгледа, а не онако како су желели да изгледа.

Оцена наставника:

(дакако)

Исплата (Paycheck 2006) је трилер у коме главну улогу тумачи Бен Афлек, инжењер који се бави крађом технологије. Нека компанија га унајми да прекопира технологију друге компаније и након тога му његов пријатељ Пол Џијамати обрише сећање, а та друга компанија профитира. Радња почиње када Бенов пријатељ Арон Екхарт, на забави коју је приредио, даје предлог да оно што ради уради за њега. За то ће му бити потребне три године, али ће исплата бити милионска. Бен пристаје на то и након три године испоставља се да је заиста успео. Међутим, не може да се сети како, нити на чему је радио. Убрзо је схватио да је обећану суму решио да не узме и да све што је „зарадио“ је двадесет наизглед обичних предмета у коверти.

Критички осврт: Идеја је добра и добро је реализована, ако изузмемо дијалоге између Уме Терман и Бена, који су или примењена филозофија живота или нежно одлучна мелодраматика, али промашај у оба случаја.

Филм је прилично узбудљив и има много акције. Акцију најчешће прати и претеривање, па је тако и у овом случају. Бен трчи испред воза у метроу, који не може да га стигне… Као да су у питању брзе пруге Србије. 😀 После има и експлозија и којечега, а Бен је и даље неповређен, без обзира на силину поменутих експлозија. И иако и Арон каже да Бен није супер агент, већ обичан инжењер, показује спретност у борби безмало као Џејмс Бонд. Ума га у томе прати у стопу, иако је и она (обична) научница. Додуше, она је у овом филму биолог, што јој свакако даје кредита, али не баш оволико. 😀

Едукативни моменат: Иако је Бен мислио да су ситнице у коверти непотребне, испоставило се да су му спасиле живот. И у свакодневном животу кажу да ситнице живот значе. То треба да разумемо кад нам неко нешто поклони од срца или када смо незадовољни што немамо много.

Оцена наставника:

(мада сам помислио да дам и четворку)

Ловац на уцењене главе (Bounty Killer 2013) је футуристички акциони филм у којем главну улогу имају убице које раде по налогу деветочлане Владе. Њихов задатак је да побију бизнисмене са жутим краватама који желе да потлаче обичан народ. Један од најуспешнијих је Скитница (Метју Марсден), заљубљен у женског убицу, која је, пак, превише еманципована. Проблем настаје када обоје откривају да је Влада расписала потерницу за њега. Метју одлучује да оде до чланова Владе и суочи се са њима. Међутим, то није тако једноставно јер су сви заинтересовани да га улове.

Критички осврт: Свака борба, иако сурова, скроз је сјајна, попут добро уиграног балета. И пуцачина је добра. Део када Метју бежи од Цигана је, у том смислу, најслабији. Превише подсећа на „Побеснелог Макса“ и експлозије су слабо одрађене. Иначе специјални ефекти нису на висини. Амбијенти су маштовито осмишљени, али не изгледају реални. Мислим, и не треба да буду реални, али треба тако да изгледају. 🙂

Флешбекови су сјајни, без обзира да ли су део филма или анимација. Такође, има врло ефектних сцена, као када Метју и Кристана Локен разговарају у звучно изолованој канцеларији са лаганом музиком, а око њих се дешава покољ. Има и предвидљивих сцена, попут последње. Међутим, оно где ја видим највећу вредност овог филма је тај концепт борбе једног друштвеног поретка против другог, која је потпуно огољена и претворена у „дивљи запад“. Једне вредности су замењене другима, па и друштвени статус; успешни, пословни људи су негативци, а убице не само позитивни, већ и слављени. Ред, који тренутно имамо, замењен је нередом и све то указује колико су друштвени односи у ствари фрагилни и да договори, на којима почивају, могу да буду и прекршени. Устројство света, напросто, никада није довољно добро или, макар, није довољно добро за све. И та идеја је добро спакована у причу на ивици суперхеројштине, коју, сасвим успешно, воде не тако познати и признати глумци.

Едукативни моменат: Капитализам, демократија, анархија… Сваки друштвени поредак има своје предности и мане. И нити један од њих неће бити добар за сваког човека. И ту нема правог савета шта нам ваља чинити, али свакако треба да познајемо сваки од тих друштвених или државних уређења, како бисмо се лакше снашли када се нађемо у неком од њих.

Оцена наставника:

(са добрим једним плусом)

Подивљали (Savaged 2013) је филм познат и под називом „Avenged“ (Осветнички). Аманда Адријен је глувонема девојка која је пошла на дуг пут ка свом дечку Марку Ентонију Самјуелу, са којим је намеравала да отпочне заједнички живот. Међутим, уз пут је наишла на банду локалних дивљака који су, пред њом, убили два Индијанца, а њу отели, брутално је силовали и убили. На њу је наишао Индијанац, чувар светог гробља, који познаје древну вештину врачева и који је успео да је врати у живот. Са њом, вратио је и дух древног поглавице, жељног освете.

Критички осврт: Када су лоши момци отели Марка, Родни Роуланд је певушио веома слично као што је то радио Дејвид Патрик Кели у закључној сцени „Ратника“ из 1979. Свакако да има још паралела са другим остварењима, али је најуочљивија она са филмом „Убити Била“, а чак су и глумице Ума Терман и Аманда веома сличне гледајући физиономију. Додуше, освета сваке од ових жена различито је решена у оба ова филма. Ова идеја није лоша, мада није ни оригинална. Што се реализације тиче, филм је дефинитивно мучан, али далеко од тога да није добар. Глума је одлична, фотографија такође, а и специјални ефекти свакако доприносе.

Едукативни моменат: Тема овог филма је расизам. Много ликова је страдало због расизма, па чак и они који су то страдање изазвали. Било каква мржња према било коме може да изазове само лоше ствари и то по све актере. И при томе не мора да дође до паранормалних појава; реалност је ово сасвим добро показала.

Оцена наставника:

(јака, богме)

Бранитељи (Защитники 2017) је руски суперхеројски филм. Током Хладног рата Совјети су развили пројекат „Патриота“ који је подразумевао и експериментисање на људима. Од тих људи створени су суперхероји. Пројекат је напуштен и они су се разишли по васцелој Русији. Међутим, када је преамбициозни научник Станисал Ширин постао претња за државу, војска се дала у потрагу за суперхеројима јер само они могу да га зауставе.

Критички осврт: Када Рује направе суперхеројштину некако из тог филма напросто зрачи снага и наспрам њихових стамених суперхероја, амерички изгледају као напудерисане цурице. И то не могу да не поштујем. Са друге стране, замерам што се режисер Сарик Андреасјан сувише трудио да његов филм личи на холивудски хит. Видан је утицај „Матрикса“, „Фантастичне четворке“ и других. У реду је труд да се прати стандард што се продукције и специјалних ефеката тиче, али у свему осталом мислим да би било боље да је ово био аутентичан руски филм. Овако, направљена је једна сасвим обична прича, без већих грешака (ситних има, па тако Антон Пампушњиј свако мало цепа панталоне када се преображава у звер, али му се свако мало наново враћају кад поврати лик човека), али и без икакве инвентивности. Другим речима, технички је урађена сасвим солидно, али креативности ни трага.

Едукативни моменат: Алина Ланина је поменула како је њена супермоћ што уме да прави добро боршч (руско национално јело). Ову моћ не треба занемарити, посебно када смо гладни. Другим речима, треба ценити и наизглед обичне способности, посебно када нам добро чине.

Оцена наставника:

(гравитира ка два)

Њушкало (Sniffer 2006) је норвешки краткометражни филм. Дени Шлесинџер је човек који ради на испитивању парфема тако што мирише пазух ознојеног корпулентног мушкарца. Сваки корак његовог посла одвија се на звук пиштаљке. Да би дошао на посао, мора да носи металне чизме јер људи на његовом свету немају тежину. За њега се све мења када је голуб случајно улетео у просторију у којој ради.

Критички осврт: Потпуно је гротескан филм са погодно одабраним глумцима. Иако је прекратак и без дијалога и монолога, много тога поручује, баш је ефектан и даје комплетну, заокружену причу. Неко са мало тога каже много, док појединим филмовима не вреди ни што трају преко два сата.

Едукативни моменат: Свакодневни посао и уобичајена рутина држе нас „приземљенима“, попут металних чизама које су ликови у филму носили. Главни јунак је одлучио да их се ослободи, али да ли је то значило и слободу за њега, то нам је режисер Боби Пирс препустио да размислимо. Ја свакако верујем да повремено треба одступити од устаљеног. Нећемо полетети, али можемо да доживимо неке лепе ствари.

Оцена наставника:

(може)

Вампири (Vampires 1998) је филм базиран на истоименом роману Џона Стиклија. Џејмс Вудс и Данијел Болдвин су део екипе која убија вампире и коју подржава Ватикан. Тај посао обављају мање-више сасвим добро све док нису налетели на Томаса Ијана Грифита, за кога се испоставило да је веома моћан вампир и противник кога је тешко победити. Томас има планове да повећа своју моћ и буде још јачи. Џејмс схвата да Томас нешто смера и покушава да га заустави, без обзира што су наредбе кардинала Максимилијана Шела сасвим другачије.

Критички осврт: Главни вампир није Дракула и то јесте нека промена, али је ипак ово сасвим просечна прича, што и није чудно јер ју је радио сасвим просечан режисер. Очигледно нисам љубитељ рада Џона Карпентера, мада овај филм и не личи на Џона, већ више на Квентина Тарантина. Уколико је Џони заиста одлучио да потражи узоре међу бољим колегама, то могу само да похвалим. 🙂

Истина је да овај филм није најбржи могући, али има неког шмека и фотографија је прилично ефектна, баш као и сцене. Но, са друге стране, Џон је префорсирао ликове и превише су „кул“. Даље, некако је ни из чега направио љубавну причу између Данијела и Шерил Ли, те је нејасно када се толико заљубљивање десило. А како је Џејмс у финалној борби дохакао Томасу, потпуно је разочаравајуће. Као и свака борба пре тога – потпуно неинвентивна, неубедљива и млака. Дакле, Џон је започео и љубавну мелодраму и акцију, али је обе оставио са много рупа, некако празњикаве (да не кажем испразне), а хорор није ни начео. Уз све то, радња се креће потпуно предвидљивим током. Све у свему, ово је један солидан покушај да Џон буде Квентин.

Едукативни моменат: Иако је кардинал, Максимилијан се показао сасвим супротан од онога у шта га је сопствена вера упућивала. Када се човек бави неком професијом, то није гаранција да ће његов карактер бити у складу са њом. У сваком послу има и добрих и лоших и људи и стручњака.

Оцена наставника:

(и то врло блага)

Паранормални филм (Paranormal Movie 2013) је америчка пародија која се дешава у кући запоседнутој демоном, кога глуми Дип Рој.

Критички осврт: Филм је рађен као пародија пре свега на јефтине и лагане емисије, попут „Ловаца на духове“ (енг. Ghost Hunters) на каналу Сај-фај и то је у реду. Глупаве емисије и треба пародирати, али је у овом филму то урађено превише приземно јер хумор је управо такав и сваки скеч, да га тако назовем, траје дуго, како би се, ваљда, тај хумор потцртао. Уз то, претенциозно је рађен да буде „добро зезање“ филмске екипе. У филму учествују и популарни гости, као што су Вилијам Кат, Ерик Робертс и Кевин Сорбо. Међутим, ни та тројица сасвим солидних глумаца нису поправила утисак (Ерик у овом филму није био чак ни солидан). Ово је само још један у низу нискобуџетних треш филмова, у покушају да буде „урнебесна комедија“.

Едукативни моменат: Вилијам је на крају прихватио да га преузме демон и тако спасио запоседнутог Кевина Фарлија. Оно што је нама неприхватљиво, не мора да буде и другима. О томе треба размишљати и када се (олако) одбацују ствари које нам више нису потребне.

Оцена наставника:

(наравно)

Вила пират (The Pirate Fairy 2014) је још један од филмова о Звончици. Додуше, у овом наставку главну ролу има друга вила Зарина, која поставља много питања и жели да створи нешто ново. Пошто је експериментисала са вилиним прахом, произвела је грдне невоље у насељу вила и један од главних вилењака разрешио ју је дужности. Она се одметнула и постала гусар, а годину дана касније успела је својим бившим пријатељима да украде и плави вилински прах. Њене другарице, заједно са Звончицом, кренуле су у потрагу за њом, да врате и прах и њу.

Критички осврт: Дефинитивно одобравам цртаће са Звончицом, пре свега јер садрже добре едукативне поруке, имају смислену причу и чак и када у њима има борбе (као у овом случају) потпуно су ненасилни. Уз све то анимација је сјајна, а у овом случају радња је добро уклопљена са причом о Петру Пану, односно Капетану Куки.

Едукативни моменат: Често млади пронађу друштво у које ће се уклопити, тј. у коме ће бити прихваћени, а да то друштво, у ствари, није добро за њих. Тако је вила Зарина пронашла гусаре, за које се испоставило не само да су лоши по њу, већ и да желе само да је искористе. Друштво треба мудро бирати.

Оцена наставника:

(стабилна)

Барби: Звездана авантура (Barbie: Star Light Adventure 2016) је још један цртаћ, али у ком главну улогу има кћерка популарне лутке Барбике. Она живи у футуристичком свету, на планети са предивном природом. Међутим, њеном и свим другим световима прети уништење, пошто, према пророчанству, звезде ће престати да играју. Да би то спречио, краљ Старлијан позива младе на своју планету, како би им задао мисију спасавања свемира. Једна од позваних је и Барби.

Критички осврт: И овај пут имамо Барбику са њеним другарицама и нешто модернијом варијантом Кена, са том разликом што је ова у СФ издању и неодољиво личи на Дизнијеву суперпопуларну снежну краљицу Елзу. Лутка мора да се прода, а у маркетингу и у рату – све је дозвољено. 🙂 Филм је крцат шареним аранжманима, скупим луткицама и јефтином филозофијом. И, наравно, све је пренаглашено слатко. Додуше, нема срца и стилизованог цвећа, али има звездица (филм се и бави галаксијом, уосталом) у свим могућим варијантима и на свим могућим местима.

Прича је потпуно бесмислена и отприлике изгледа као смишљање „у ходу“ девојчице која се игра луткама. У ствари, верујем да би и просечна девојчица смислила причу налик на ову, ако не и бољу. Још већи проблем је што овај филм, намењен деци, не шаље никакве значајније поруке. Лик Барбике је ведар, она има лепоту (пре свега), харизму вође, вештину и показује иницијативу и донекле интегритет, али не представља неки квалитетнији узор. Све то чини да филм буде, некако, испразан.

Едукативни моменат: Краљ који је организовао мисију грешио је од почетка јер је веровао да само он, неприкосновено, може да реши проблем. Титула и позиција нису гарант да ћемо бити најпаметнији. Добро је чути и туђе мишљење, а најбоље је решавати проблеме тимски.

Оцена наставника:

(али заиста једва)