Лако Је Критиковати 102

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

SpiderManIII (Small)IVСпајдермен 3 (Spider-Man 3 2007) је последњи наставак трилогије започете 2002. Џејмс Франко је најбољи пријатељ Тобија Магвајера и зна да је овај Спајдермен. Пошто овог суперхероја криви за смрт свог оца Вилема Дафоа, напада га у жељи да се освети. У том окршају Џејмс се толико повредио да је доживео клиничку смрт, а потом и амнезију. Изгледало је да се тај немили конфликт по Спајдермена завршио, али се ипак појављују нове претње и Њујорку и самом суперхероју.

Критички осврт: Океј, пошто је Тоби у првом делу постао то што јесте, у другом раскрстио са тим да је добро то што јесте, у трећем је морао да спозна и лоше последице тога што јесте, а успут и да се приреди једна права, класична, акциона суперхеројштина. Већ у првих десетак минута режисер Сем Рејми је у причу увео чак три зликовца, пошто један више није довољан, као што јесте био у претходна два наставка. Случајно или намерно Сем је поставио спектакл „библијских“ размера: сада имамо несрећног оца (Томас Хејден Черч), несрећног сина (Џејмс) и несрећног духа (ванземаљца). Додуше, Томас је мало недоследно убачен у причу јер је наводно одговоран за смрт Клифа Робертсона, Спајдерменовог ујака, а како би се направила конекција са суперхеројем. У првом делу Клифа је убио Мајкл Папаџон, кога је, само коју сцену касније, убио сам Спајдермен. Сада је у причи и Томас и у флешбеку видимо како је он ту и то је урађено баш трапаво и непотребно, те је оптеретило и лик и радњу. Ипак, Томас је сјајан негативац са врло занимљивим моћима.

Осим инспиративних негативаца, Сем је убацио и трећи пут Бруса Кембела у мајушној, али упечатљивој епизоди. У првом делу он је био најављивач у рингу и практично је дао надимак Спајдермену, у другом му није дозволио да уђе у позориште, а у трећем води француски ресторан где је Тоби желео да запроси Кирстен Данст. И увек је Тоби у некој врсти симпатичног, полудуховитог дијалога са Брусом. По свему судећи, Сем иначе воли да понавља мотиве у својим филмовима и само сам чекао када ће Спајдермен да спаси дете из запаљене куће, што је урадио у оба претходна дела. Још једну личност коју је Сем убацио (али први пут) је Стен Ли, аутор стрипа и творац Спајдермена. Стен Ли је изговорио свега једну реченицу која је гласила: „Претпостављам да један човек чини разлику“. Ово је требало да буде цака за памћење и за посвећене фанове стрипа, па се надам и да је дала жељени ефекат. Таквих ситних цака има поприлично и филм врца од детаља (то је и разлог зашто траје преко два сата); поменутих зликоваца који се смењују један за другим, споредних ликова (попут Кирстенине ривалке Брајс Далас Хауард и Тобијевог ривала Тофера Грејса), емоција које таласају (те је Кирстен час уз Тобија, час није), превирања, спорадичне акције, туча, мудрих и мање мудрих дијалога… Јасно је да радња има расут фокус и заправо овде има неколико радњи у једној јер је неколико прича започето и свака од њих иде ка неком разрешењу. Право мајсторство би било повезати их на смислен начин и довести до неког врхунца, али бојим се да је Сем у томе тек делимично успео. Овако изгледа као да је серију из неколико епизода о Спајдермену спојио (селотејпом) у једну дугометражну целину. Но, та целина уопште није испала лоша и прича има и дубину и емоцију и динамику, па донекле и машту.

Едукативни моменат: Кирстен је била разочарана због лоше критике коју је добила након представе у позоришту. Истина јесте да све што радимо подложно је критици и увек ће бити и оних лоших. На нама је да те критике уважимо или не уважимо, али свакако морамо да прихватимо да ће их бити. То не значи да треба да се одрекнемо свог рада и да престанемо да верујемо у себе. Што се Спајдермена тиче, он је научио да увек имамо изборе у животу и да можемо да изаберемо да будемо најбоље што јесмо.

Оцена наставника:

4(фина)

betmenforever (Small)IVБетмен заувек (Batman Forever 1995) је трећи наставак филма о Бетмену у иницијалној филмској тетралогији. Овај пут Бетмена више не глуми Мајкл Китон, већ Вал Килмер и противници су му Дволични (Томи Ли Џоунс) и Загонетач (Џим Кери). Као да то није довољно, већ злосрећни Бетмен бије битку и са својом подељеном личношћу, у чему му помаже згодна докторка психологије Никол Кидман.

Критички осврт: Ако је у другом делу Дени Девито био пандан Џеку Николсону из првог, онда је Томи тек био суперпандан у трећем. Једнако је луцидан и неупоредиво блеђи. Томијева глума иначе није таква да оставља без даха, али рекао бих да му ова улога баш није легла. Мада морам да признам да је његова дуална природа сјајно осмишљена и реализована са све две помоћнице од којих свака и добра (Дру Баримор) и лоша (Деби Мазар) служи одговарајућу његову страну. Што се осталих тиче, иако је глума прилично помпезна, скроз ми се допала. Обично глумцима у суперхеројским филмовима замерају када сувише озбиљно схватају своје улоге (то је и главна замерка Бену Афлеку као најновијем Бетмену у „Лиги праведника“), али овде то уопште није случај, напротив. Имам утисак да су се сви добро забављали. У једном тренутку док Бетмен облачи ново одело и иду већ милион пута виђени сецкани кадрови опреме која належе на своје место, види се и Бетменова задњица. 🙂 Дефинитивно су се забављали, а чак су и озбиљне сцене прилично ублажене, што је можда и добро јер тако она Америма својствена патетика није дошла до изражаја.

Режисер Џоел Шумахер се трудио да одржи стил и стандарде које је поставио његов претходник Тим Бертон (ваљда и није имао избора јер је Тим у овом случају продуцент), али је ипак унео мало више боје и много више неонки. Акција је, као и у наставцима до сада, прилично уиграна, али је повремено толико брза да изгледа збрзана. Сама прича је сасвим пристојна, ништа епохално и ништа неочикавно за овај поджанр, али свакако врцаво и динамично.

Едукативни моменат: Зли Загонетач Џим је увидео да је знање моћ. Додуше, он је хтео да ту моћ злоупотреби, али свеједно је био у праву.

Оцена наставника:

4(прилично коректна)

BatmanAndRobin(4).jpgБетмен и Робин (Batman & Robin 1997) је наставак претходног филма, али овог пута са Џорџом Клунијем у улози Бетмена. Град Готам терорише Господин Ледени (Арнолд Шварценегер) кога занимају само дијаманти. Бетмен и помагач му Робин (Крис О’Донел), након пар неуспелих акција, ипак су успели да дохакају Леденку и зауставе његове пљачке. Но, ту се појавила Отровна Ајви (Ума Терман), васкрсла научница која обожава биљке и која је у Арнолду видела шансу да уништи свет (тако што ће изазвати ледено доба, разуме се), односно људе и тако омогући својим биљкама да несметано живе. Зато организује Арнолдово бекство из луднице (где су га били сместили), те њих двоје крећу да остварују свој апокалиптични план. Једини који их могу спречити су двојица јунака уз помоћ Бет-девојке Алише Силверстон.

Критички осврт: Робин се појављује још у претходном наставку, али овај филм је бољи тренутак за његових пет минута славе. Наиме, морам да приметим да комбинација Џорџ и Крис много боље изгледа него Вал Килмер и Крис. Џорџ изгледа старији од Вала и иако је у претходном наставку Вал требало да буде очинска фигура Крису, више је изгледао као старији брат. Ово је сада омогућило режисеру Џоелу Шумахеру да већ у првој сцени успостави тај родитељски однос Бетмена и да пружи хумор који такав однос прати. Џоел није одустао од свог врцавог хумора ни овај пут, тако да је наново добио један ведар филм. Томе је допринео и Арнолд који је феноменално духовит. Када већ правим поређења, иако ми је Мишел Фајфер (Жена Мачка из другог дела) љубимица, признајем да је Уми боље успела трансформација из ружног пачета у прелепу заводницу. Два главна негативца и Арнолд и Ума су биолози (он молекуларни, а она ботаничар), тако да је овај наставак добио све моје симпатије. Иначе, наставак изгледа више суперхеројски него сви претходни. Томе је допринела читава ергела суперхероја, али и натприродне моћи антагониста које су очигледније него икада до сада. И мотиви тих антагониста да замрзну свет јер до сада нисмо имали баш мегаломанске планове толико амбициозне и толико налик суперзликовцима из других, озбиљнијих суперхеројских филмова. И допринела је поменута значајније ведрија атмосфера, ако изузмемо болест која узима данак што се верног Мајкла Гофа тиче. Но, и ту имамо срећан крај. Другим речима, иако се стил режије и глуме не разликује значајно, сензибилитет филма се дефинитивно разликује. И не могу да кажем да је испало лоше.

Џоел се мало више заиграо са ледом леденог Арнолда, те је учинак смрзавања и одмрзавања на људе повремено потпуно нејасан. Рецимо, у једној сцени се полицајци гуше од хладноће? И смрзавање и одмрзавање се дешава малтене тренутно, што је такође спорно. Има ту још спорних момената, али не утичу значајно на квалитет филма.

Едукативни моменат: Алиша није видела живот њеног ујака Мајкла онако како га је сам видео. Она је веровала да је он Бетмену само слуга и да је све подредио свом „господару“. И погрешила је јер не можемо судити о туђим животима према сопственим аршинима. Можда Мајкл није имао идеалан живот, али га је проживео према сопственом избору и према сопственом признању био је срећан са тим.

Оцена наставника:

4(малко блеђа)

lego-batman-movie (Small)VЛего филм – Бетмен (The Lego Batman Movie 2017) је још један цртаћ који је направила компанија Лего. Главна фигурица је, наравно, Бетмен и он сам и без проблема сређује небројене зликовце који хоће да преузму контролу над лего градом и које предводи Џокер. Џокер тврди да му је Бетмен највећи непријатељ, али та мржња није узвраћена. Наиме, Бетмен се изјашњава да нема никаква осећања према Џокеру. То је озбиљно повредило Џокерова осећања и он се одлучује на корак који ће потпуно променити Бетменов живот – самовољно се предао полицији. Тако ће Бетмен врло брзо увидети да његов живот нема много смисла без зликоваца које треба да јури, али и та криза је кратког века, пошто ће наступити још већа.

Критички осврт: Већ сам увод је другачији и баш је духовит. И комплетан филм је такав, скроз је смешан. Бетмен више није намргођена, али мудра лего фигурица као у претходним наставцима, већ је потпуно самовољан и себичан и скроз ми се допада. Његов однос са Робином је сасвим пародиран и одлично постављен кроз несрећну везу оца и сина, а веза са Џокером је патолошки емотивна. Ситуација се компликује када Џокер схвата како да пробуди негиране емоције код свог архинепријатеља и одлази у димензију где се среће са злоћама које уопште не припадају причи о било ком суперјунаку у вези са Бетменом. Један од зликоваца је и кула злог чаробњака Саурона из „Господара прстенова“. Дакле, не сам Саурон, већ његова кула. 😀 Углавном, читав цртаћ је направљен као тотална лудница и сваком новом сценом све постаје луђе, са прегршт изванредних идеја у причи која је хипердинамична. Но, фокус се одржава све време, као и порука коју филм шаље. Она је и звезда водиља целе радње. Углавном, ово је можда и најбољи цртаћ који сам гледао, а који је направила компанија Лего.

Едукативни моменат: На самом почетку Бетмен је прочитао једну мудру мисао. Ако желите да свет буде боље место, погледајте себе и направите промену. Заиста мудро, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

5(и то врло фина једна)

petlejbor (Small)Мобилна полиција Петлејбор – филм (機動警察パトレイバー the Movie 1989) је цртаћ рађен према манга серији истог назива. Током 1999. Токио је у некој врсти ре-развоја и настају острва која су направили људи. На тим острвима главну делатност обављају роботи, али они, посебно у појединим подручјима, почињу да се покрећу без надзора и да бивају деструктивни. Мобилна полиција Петлејбор, на дужности 24 сата, истражује овај необични и немили случај.

Критички осврт: Прво што упада у очи је да је анимација баш добра. Цртежи ми се допадају чак и када су потпуно поједностављени. Ликови су врло занимљиви и симпатични, а цео цртаћ има неку ведрину и духовиту црту. Ипак, сама тема којом се цртаћ бави и како је обрађена, баш ми није легла. Напросто је досадна. Океј, ту су неки хуманоидни роботи-возила и подивљали су и сада мобилна полиција из наслова филма истражује зашто раде то што раде. И у тим истраживањима доминирају разговори. Сви ликови разговарају и разговарају и изгледа као да се њихови разговори никада неће завршити. Акције има при почетку и при крају филма (у овом потоњем случају више), али није била узбудљива иако се композитор музике баш трудио да звучно то буде што драматичније пропраћено. У ствари, музика и није лоша.

Едукативни моменат: Помоћник инспектора Гото је поставио једно реторичко питање. Ако би тајфун изазвао штету граду, нико не би био одговаран јер нико није одговаран за изазивање тајфуна, зар не? Ради се о томе да неко јесте одговаран. Ми не можемо да утичемо на то да спречимо неку елементарну непогоду или катастрофу било које врсте, али можемо да имамо добре системе заштите у случају да се тако нешто деси. Треба мислити на све и на макро и на микро плану. Готов помоћник је такође био мудар: рекао је да ако треба да зажали боље да зажали због нечег што је урадио, него зато што није урадио.

Оцена наставника:

3(плус)

neverland (Small)Недођија (Neverland 2011) је филм из два дела или мини серија, а која представља преднаставак познате бајке о Петру Пану. Филм говори о томе како су Капетан Кука (Рис Иванс) и Петар Пан (Чарли Роу) уопште пристигли у чудесну земљу и постали архинепријатељи.

Критички осврт: Недођија је заиста лепо осмишљена, мада ништа што би оставило без даха. Искоришћени су божанствени природни предели уз додатак нешто мало, углавном солидних специјалних ефеката. Ни глума не оставља без даха, али могу да похвалим да је сасвим коректна, а чак постоји и неки труд да буде више од тога. Баш као што је коректна и прича (посебно за један телевизијски филм), која заправо рационализује бајку и чини да она постане научна фантастика. И тај прелаз уопште није урађен лоше. Други део филма је мало разводњен, али изгледа да је то бољка доброг броја мини-серија.

Односи између ликова су добрано закомпликовани, а посебно Капетана Куке и Петра Пана, што причи даје једну добру и нову дубину. Они више нису само непријатељи без разлога и из забаве, већ имају историју која еволуира у садашњости. Можда је овакав, нов поглед на ова два лика био инспирација и за каснији филм „Пан“, али то већ не бих смео да тврдим. Углавном, добра је идеја повезати та два лика на овај начин.

Едукативни моменат: Патрик Гибсон се осећао осрамоћен јер је показао кукавичлук у борби са многоногим крокодилом. Онда је сазнао да је младом Индијанцу помогао да овај покаже храброст, на шта му је Индијанац био захвалан. Некада нам наши поступци неће изгледати онако добри као што бисмо желели, али и оно мало што пружимо за неког другог може да буде много. Важно је да имамо добру вољу.

Оцена наставника:

4(слаболика)

dddhgf (Small)Еон Флукс (Æon Flux 2005) је филм сниман према анимираној серији истог назива која се давала на МТВ каналу у периоду од 1991. до 1995. Радња филма се дешава у далекој будућности 2415. Смртоносни вирус је 404 године пре тога убио 99% човечанства и преосталих 1% се склонио у зидом ограђени последњи град на свету. Међутим, поједини становници тог града нису срећни животом у њему. Они сматрају да власт терорише становништво и зато су организовали покрет отпора. Једна од најбољих чланица тог покрета је Еон (Шарлиз Терон) и она добија задатак да убије главног човека Мартона Чокаша. У добро организованој акцији она је успела да стигне до њега, али када су се нашли очи у очи, схватили су да се заправо познају из неког другог живота. Наместо да га убије, Шарлиз открива да није он тај који је негативац, а уз његову помоћ открива и друге (мрачне) тајне града.

Критички осврт: Шарлиз је прави избор за хероину; савршено лепа, перфектно згодна и делује опасно. Са друге стране, Софи Оконедо има руке на ногама. При томе се ради о црнопутој глумици. Да ли је режисерка Карин Кусама само желела да направи атрактивни специјални ефекат или да поручи нешто друго, заиста не знам. Карин је мешанка Азијата и европеидне жене, па не би, макар због оца, требало да буде расиста. Но, како било, специјални ефекти и акција су визуелно јако добро одрађени. То не значи и да је акција увек убедљива. Има ту подоста оног „Рамбо“ пушкарања.

Сама радња има неодољиву сличност са „Логановим бегом“, што је и добро и лоше. Добро је јер је поменути филм мој филм број један, а лоше је што то не иде у прилог иновативности. Ако поредимо та два филма, мотиви клонирања у овом случају су значајно јаснији и приземнији. Романса између Шарлиз и маркантног Мартона је сувише мелодраматична, трапаво одглумљена, а још трапавије постављена. Она је, у ствари, мимо логике коју је сам филм поставио. Наиме, оригинални Мартон је био лекар који није успео да спасе своју супругу (Шарлиз), али јесте успео неколико милиона њих и пошто је нуспроизвод његовог лека била стерилност, куд ће, шта ће са толиким становништвом, он их је клонирао једно седам пута сваког. Лепо и свака му част, али како је сада међу свима њима пронашао њу наново? Па, зар не беше да је није спасио? С обзиром на то да су сви клонирани, тешко да ће се она реинкарнирати икад (јер сви су увек исти и увек нису она) и Дракулина љубавна прича овде воду (или крв) не пије. Али не лези враже, појављује се (и нестаје, па се опет појављује и све тако) Пит Послтвејт који је сачувао њену ДНК када је умрла и пласирао је после 400 година јер је знао да ће она бити јака и победиће. Зашто је, забога, чекао скоро пола миленијума, тешко је рећи, али се човек сада, према сопственом признању, уморио. Добро, то заиста могу да прихватим, с обзиром на временски период. Ја се заморим, да будем искрен, и после четири школска часа, а о четиристо година не желим ни да мислим. И, да, то је учинио упркос тврдњи неваљалог оригиналног Џонија Лија Милера да њена ДНК не ваља. Зашто не ваља? Ако је параметар тај да је злосрећна оригинална Шарлиз преминула услед болести онда заиста има смисла то што је Џони тврдио, али ако је био визионар и знао да ће снаха да му брата скрене са правог пута после 400 година, па и онда има смисла, само мало мање. Све у свему, овакво насиље над радњом давно не видех. Сценаристи Фил Хеј и Мет Манфреди су је свим средствима обликовали не би ли добили заплет, перипетију, преокрет и расплет и све су они то добили, али џаба. Тешка срца морам да се сагласим са критиком овај пут да је у питању један врло блед филм са ликовима тек овлаш обрађеним.

Едукативни моменат: Када је Шарлиз рекла Мартону да јој је убио сестру, он је одговорио да није знао ништа о томе. Она је на то узвратила да га то не оправдава (тим пре што је на врховодственој позицији). И иако изгледа нефер да будемо криви за нешто о чему нисмо имали сазнања, законски и морално гледано јесмо криви. Наше право и обавеза је да будемо информисани о ономе шта сме да се ради, а шта не. Ако не желимо да се информишемо, веће су шансе да урадимо нешто што је лоше – управо из незнања.

Оцена наставника:

2(може на три)

jurasiccprey (Small)Плен из доба јуре (Jurassic Prey 2015) је нискобуџетни филм снимљен директно за Де-Ве-Де. Тројицу другара који су одлучили да опљачкају банку гоне двојица детектива. Разбојници су отели таоца и она их је одвела у усамљену колибу. Међутим, у крају где је та колиба налази се и опасни диносаурус.

Критички осврт: Двојица детектива започињу случајем где човек у подруму позоришта држи заточеног човека као људског пса. Овај несрећник при томе лаје, а његов тамничар је го и са окрвављеном тестерицом за техичко. Шта ли је секао са њом? Можда кости за свог „љубимца“, тешко је рећи. 🙂 Још теже је рећи какве везе има та сцена са остатком филма. Након тога та двојица јуре пљачкаше који седе у колима и одају утисак као да се испред њих дешава неки застој, па касне на службени пут. Онда њихов таоц одлучује да их одвезе до брвнаре и она веома лагано одвози кола од полицијске заседе. Филм је крцат таквим неким небулозама, а праћен језиво лошом глумом. Специјални ефекти су још лошији. Мислим да су црно-бели филмови имали боље специјалне ефекте од овога. При томе не мислим само на диносаурусе, већ и најобичније могуће пушкарање.

Едукативни моменат: У овако испразном филму тешко је наћи било шта едукативно. Но, да пробам. Када је полицајац натерао диносауруса у воду био је убеђен да овај не зна да плива и да ће се удавити. Но, то се није десило. Немојте никога потцењивати, а нарочито не диносаурусе. 🙂

Оцена наставника:

1(односно нула, односно још мање)

iron_sky_poster (Small)IVГвоздено небо (Iron Sky 2012) је СФ који су заједничким снагама урадили Финци, Немци и Аустралијанци. Када су два америчка астронаута слетела на Месец, пронашли су нешто чему се нису надали. Пред њима је била колонија коју су направили нацисти после Другог светског рата, како би реорганизовали своје снаге и створили напредно оружје за напад на Земљу. Једног астронаута су убили, а другог Кристофера Кирбија су заробили. Са њим се једна група упутила на Земљу како би упознали америчку председницу Стефани Пол и одмерили снаге, али пре свега како би прикупили компјутере са Земље неопходне да покрену своје моћно оружје и започну инвазију.

Критички осврт: Овај филм је очигледна сатира или, боље да се изразим, требало је да буде сатира америчке политике (иако су немачки нацисти ти који су наводни негативци), али су критике упућене америчком естаблишменту толико јасне и транспарентне, да не можемо да причамо о виспренијем хумору. И то је велика штета с обзиром на то да је готово генијална поставка нудила обиље могућности и поређења (САД сада и Немачке некад). И хумор који није у директној вези са политичким препуцавањима такође је приземан и плитак. Симпатичних ситуација, пак, има и сјајна је сцена изненађења нациста када откривају да је астронаут кога су отели – црнац. 🙂

Пошто је комедија у питању не могу оштро да судим чудноватим законима физике на Месецу и то је, иначе, мањи проблем. Већи је проблем радња која је с почетка обећавала, а није испунила, као и врло блага глума. Некако очекујем већи труд чак и у комедији. Визуелно, филм је дојмљив, а такви су и специјални ефекти. Ипак, они нису искоришћени максимално јер је битка у свемиру разочаравајућа, а тек борба између Јулије Дитце и Геца Отоа је, најблаже речено, неспретна. Јача је битка коју после тога међусобно воде политичари. Свеукупно, филм има и добре идеје и много потенцијала, али готово сасвим неискоришћене.

Едукативни моменат: Нараторка је рекла да је освета незгодна ствар. Никада се не заврши онако како бисте желели. И у праву је, а бићемо и ми ако на освету заборавимо.

Оцена наставника:

4(било ми је жао да дам тројку)

gkostbII (Small)IVИстеривачи духова II (Ghostbusters II 1989) је други део филма из 1984. Екипа која је јурила духове у првом делу сада се већ растурила и готово је заборављена. Међутим, наново ће се активирати пошто се древни тиранин са Карпата појавио као дух и има намеру да загосподари светом.

Критички осврт: Иако је овај наставак практично исти претходни и одвија се по готово идентичном обрасцу, опет ми је сјајан. Истеривачи духова су на почетку прокажени, потом проналазе поље натприродне силе, па постају популарни, па нешто крене по злу и духови се ослобађају и тероришу људе по улицама, да би се ултимативно зло надвило над град и једини ко му се може супротставити су управо – истеривачи духова. И они постају хероји. Ах, да, и овај пут све креће од Сигорни Вивер. И даље је изабраник њеног срца Бил Мари, а он је и даље бритко ироничан, док су остали из екипе и даље замлате. Хумор је очекиван, мада је добар. Углавном, ако сте видели први део, видели сте и овај, тако да једини разлог зашто треба да га погледате је тај да ћете провести сасвим пријатних 108 минута, под условом да малко зажмурите на појачан амерички шовинизам. Главни негативац је Вилхелм фон Хомбург са Карпата, а његов помоћник је Питер Макникол који глуми др Јаноша са очигледно лошим акцентом (за којим нема потребе јер је рођен на Менхетну). Како би победили злог Вилхема истеривачи су „оживели“ Кип слободе и тако изазвали добру вољу својих суграђана. Јесу они правили пошалице на рачун тог кипа, али ипак…

Едукативни моменат: Да би победили зло истеривачи духова су тражили решење да призову добру вољу својих суграђана. За зле духове прастарих тирана не знам, али верујем да се уз добру вољу многи проблеми побеђују.

Оцена наставника:

4(апсолутно поклоњена јер више приличи блага тројка)

Advertisements

Лако Је Критиковати 100

Следи листа „нових“ филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. А оно што овај чланак разликује од свих претходних сличних је што је јубиларан, па ће број филмова овог пута бити већи – 25! Да почнем полако. 🙂

annihaltion (Small)Уништење (Annihilation 2018) је СФ филм базиран на истоименом роману Џефа Вандермера. Нешто из свемира је пало на светионик на обали океана и почело да мења околну природу. Прича прати судбину научнице Натали Портман, која је силом прилика кренула у мисију откривања тајне овог ванземаљског феномена.

Критички осврт: Најпре да кажем да је филм добио моје симпатије јер је главни протагониста Натали по вокацији биолог и, логично, најбитнији члан тима. 🙂 Мени, као биологу, веома је било занимљиво да гледам овај филм, али ако ћемо реално, сличан учинак би дао и какав документарац о пустоловима који се пробијају кроз џунглу. И тамо има опасних створења, а ова су тек нешто измењена већ постојећа и при томе не нарочито инвентивна (осим медведа, он је врхунски осмишљен). Радња се развија веома споро, те више од половине филма главне глумице истражују околину. Негде после половине филма почиње нешто да се дешава. Најпре су то открића истраживачког тима, а која уједно откривају и идеју приче и морам признати уопште није лоша. Чак ми се и лична Наталијина драма допала као прича у причи.

Осим идеје, овај филм нуди неколико нових детаља у односу на уобичајену праксу на коју смо навикли у овом поджанру. Тим чине искључиво жене, а те жене су практично закорачиле у самоубилачку мисију јер су им животи руинирани. Јасно је да неће бити баш обичне личности (а одглумеле су их сјајно), што већ даје предност причи у којој су оне актери. Уз жене некако иде и цвеће, а овде га баш има; врло необичног и предивног. И има лишајева и то врло смртоносних, али прелепих. Буквално изгледају као морбидно уметничко дело. Специјални ефекти су иначе одлични, а све то шаренило, иако не претерано маштовито, свакако је ефектно.

Но, што би рекла браћа Енглези; „путовање“ је овде узбудљивљивије од циља и сам филм нуди озбиљну и узбудљиву причу, али она иде ка – ничему. Крај је испразан, неинвентиван, опште место и нимало ефектан.

Едукативни моменат: Бенедикт Вонг је закључио да је ванземаљац уништавао све. Натали је узвратила да није уништавао, већ је стварао нешто ново. Када неко мења наш рад, не мора увек да значи да га уништава. Некада га побољшава или му даје неку нову карактеристику о којој нисмо размишљали и која уопште не мора да буде лоша. Ово посебно морамо имати на уму када радимо у тиму са неким или када неко ревидира (рецензује) оно што смо урадили.

Оцена наставника:

5(уз абнормално велики минус)

Dragon Heart (Small)IIIЗмајево срце (DragonHeart 1996) је британско-америчка фантазија. Денис Квејд је витез и тутор млађаном принцу Лију Оексу. Лијев отац Питер Хрић је тиранин и његови поданици сељани су подигли буну против њега. Успели су да убију краља, а једна девојка је случајно и смртно ранила принца Лија. Но, краљица мајка Џули Кристи одвела је сина на самрти у пећину код змаја и замолила да га овај врати у живот. Он је то и учинио, тако што му је пресадио пола свог срца. Услов змаја је био да младић буде милосрдан владар. Но, десило се управо супротно и нови краљ је постао још грђи од свог оца. Денис је напустио свог ученика, постао ловац на змајеве и готово да је успео да их истреби све. Преостао је још само један, управо онај којем фали пола срца.

Критички осврт: Најмање два ултрапозната глумца – Денис (стасом) и Шон Конери (гласом) требало је да обезбеде висок рејтинг овом филму и верујем да су у томе и успели, али није да није било преглумљавања, оног карактеристичног за холивудске блокбастере. Међутим, оно што много више замерам овом филму је што се темељи на – глупости. И у томе предњачи Денис који, иако учитељ дечака Лија, уопште не види његове лоше карактерне црте. Причамо о принцу који је отео из руку круну смртно рањеном оцу Питеру и викао: „Умри, умри, то је моје, ја сам сада краљ!“ Олакшавајућа околност је та што то Денис није видео, али неке особине личности тешко се могу сакрити. Верујте ми као наставнику. 🙂 Углавном, Денис је био искрено пренеражен у шта се његов ученик претворио и одлучио да је змај, који му је дао пола сопственог срца, у ствари крив за то. Логично, зар не? Додуше, можда би било логичније да је остао уз принца и да је покушао да позитивно утиче на њега, али онда не би било ове… виспрене радње. 🙂 У следећој сцени, након дванаест дугих година, Денис у смешном походу са тананим луком и још тананијом стрелом јуриша на горостасну животињу и ми не видимо шта се дешава, али видимо да лети перје (сено, заправо) и – хопла – Денис носи змајев зуб који је исекао ваљда том истом стрелом. 🙂 Шалим се, имао је мач за појасом, тако да режисер Роб Коен није баш у потпуности потценио своју публику.

Сцене су прилично предвидљиве. Рецимо, врло је јасно било да ће обесни Дејвид Тјулис убити убогог оца лепе и опасне Дајне Мајер. Већ тада је било јасно и да ће Дајна постати Денисова драгана, као и да ће се Дејвид заљубити у њу. Но, некакве приче има и иако је класична и са јасним током и пре него што сте је одгледали, није досадна. Свакако је превише романсирана и са све великим речима, али већ сам поменуо да је ово прави холивудски филм. Жанр коме припада је дефинитивно бајка и то је јасно и по томе што се појављује змај (који уме и да прича), а и по томе што су карактерне особине ликова доведене до екстрема. Они су потпуно добри или потпуно лоши. И та бајка неодољиво подсећа на исту ону о Робину Худу, са нешто разуђенијим фокусом.

Специјални ефекти су очекивано одлични и змај је сјајно направљен са врло суптилном мимиком лица. Борба у шуми између властелина и незадовољних сељана, пак, врло је разочаравајућа, мада има неке тактике, рецимо. Много боље су борбе које се касније дешавају у замку.

Едукативни моменат: Када је Денис подсетио младог краља Лија на завет, овај му је одбрусио да је краљ изнад завета. На то му је Денис рекао да нико није изнад завета, а посебно не краљ. Другим речима, да би било ко био први и узор другима, мора да покаже личним примером да поштује законе. Ниједна владавина није ваљала где властодршци крше тај закон.

Оцена наставника:

3(мање-више реална)

Monty_Python_Holy_Grail (Small)VМонти Пајтон и свети грал (Monty Python and the Holy Grail 1975) је комедија коју су заједно написали Пајтоновци. Грејам Чепмен глуми краља Артура који жели да сакупи витезове округлог стола. И он успева у својој намери, а ускоро им Бог даје и задатак: да пронађу свети грал.

Критички осврт: Филм је потпуни хаос. Они се спајају у дружину, раздвајају, да би се наново спојили и све то прате сулуде сцене и она типична монтипајтоновска анимација. Сасвим је занимљиво и скроз је смешно, али има јачих епизода самог серијала „Летећег циркуса Монтија Пајтона“. Оно што овај филм чини филмом (а не просечном епизодом серије) је што је прича једна, конзистентна, а не сачињена из више међусобно неповезаних скечева. Дакле, није најбоље што Пајтоновци могу да дају, али је довољно добро.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не морамо увек да досегнемо циљ (ни они нису нашли свети грал до краја филма), али можемо да уживамо у авантури, баш као што смо уживали у овом филму. Рецимо, на такмичењу из биологије не морамо бити први, али ћемо много тога научити и стећи значајно искуство док се будемо такмичили.

Оцена наставника:

5(наравно)

gremlins-movie-poster (Small)IVГремлини (Gremlins 1984) је филм о симпатичним бићима који воле да уносе хаос у живот људи. Естел Акстон је проналазач апарата који углавном не раде и које покушава да прода путујући по разним градовима и сајмовима. Када је обилазио кинеску четврт наишао је на антикварницу где је видео могваја, необично, слатко и распевано биће. Пошто је било време Божића, пожелео је да га купи за свог сина Заха Галигана. Власник радње Кеј Лук није желео да му изађе у сусрет, али је Кејов унук ипак мимо деде склопио посао са Естелом и предао му могваја. И дао му је три важна савета како да чува то биће. Естел је сину поклонио овог створа и предочио му савете, али их је, случајно, овај практично све прекршио. То је за последицу имало да се могвај размножио и дао злокобно потомство, које је ускоро постало још злокобније. И варошицу у којој Естел и Зах живе задесила је инвазија гремлина.

Критички осврт: Филм је потпуно инфантилан и са бајковитом атмосфером, а томе нису допринели само гремлини, већ и ликови који су врло екстремних карактера. Госпођа Поли Холидеј изгледа као женска варијанта главног протагонисте „Божићне песме“ Чарлса Дикенса, на пример. Овај утисак појачава и то што се комплетна радња и дешава на Божић. Гремлини, колико су цакани, толико су и језиви и део филма када опседају град заправо је хорор са све људима који гину. Међутим, и тај хорор је некако инфантилан и њихове зврчке изгледају као оне које можемо видети у цртаним филмовима о Томију и Џерију, рецимо. Тако да се добија необичан спој наизглед непомирљивих жанрова. Но, казаљка је ипак више скренула ка ведрој атмосфери и овај филм би био једна лагана комична бајкица, са бићима која се изгледом потпуно уклапају у кинеску митологију из које су, наводно, потекла.

Сами гремлини осмишљени су тако да, као што написах, буду цакани. Они би били спој Евокса из „Повратка Џедаја“ (медведићи су увек добитна комбинација), Јоде из „Империје узвраћа ударац“ и свих слатких животиња којих можете да се сетите. Када постају зли, њихове чауре, логично, личе на исте оне код ејлијена. Честитке свима који су учествовали у осмишљавању њиховог изгледа, као и животног циклуса јер су се добила створења која и уз сасвим класичну причу могу да пласирају филм. И успело се у томе, колико знам, те је филм био финансијски успех. Не могу да кажем да је успех постигнут и што се свих аспеката тиче, али филм свакако има прођу.

Едукативни моменат: Гремлини се размножавају пупљењем. То је бесполни процес када из тела једне јединке израсте друга јединка. Тако се размножавају, на пример, сунђери, корали, хидре из царства животиња, али и квасци из царства гљива.

Оцена наставника:

4(слатка као и филм што је)

wildlingposterhead (Small)IIIДивљач (Wildling 2018) је хорор о девојци Бел Паули, која је имала веома трауматично детињство уз „татицу“ психопату Бреда Дурифа. У тренутку очаја Бред извршава самоубиство, а Бел су пронашли у подруму куће и сместили у болницу. О њој је почела да се стара шериф Лив Тајлер и покушала да Бел пружи нормалан живот какав воде тинејџерке. Но, то није тако једноставно јер Бел ипак није обична тинејџерка.

Критички осврт: Филм има заиста застрашујућ, снажан почетак и обећавао је један добар психолошки хорор. Оно у шта се изродио је сасвим осредњи класичан хорор који не нуди више од ефектне и уверљиво језиве Белине глуме. Но, колико год талентована била и са више него занимљивом физиономијом, без неопходне подршке у причи, тешко да може да изнесе филм, а још теже да га подигне из мрака у коме је добар део времена. Но, тај мрак није толики проблем колико оштро сечене сцене које, уз то, кратко трају, па је акциони део сувише хаотичан. И поједини делови приче се некако хаотично и збрзано одвијају.

Занимљиво је видети Лив као шерифа наместо као лепотицу-заводницу. И добро се снашла, а и зреле године, сада већ преко 40, иду јој у прилог. Не допада ми се што је њен филмски брат сироче кога момци малтретирају у школи. То је толики клише да је већ одавно прешао границу депласираног. Ни други ликови не беже превише од стереотипа. Но, то није једина неоригинална ствар у филму. Има ту делова преузетих из других остварења, попут „Људи мачке“ из 1982. Настасја Кински је у почетку, чини ми се, била вегетаријанац исто као Бел у овом филму. Још неке сцене су сличне, као када Бел хода полунага кроз шуму, са окрвављеним устима. Како радња одмиче, постаје све јасније да је то дело имало један добар утицај на режисера и уједно сценаристу Фридриха Бема. Једино што овде наместо мачке имамо куцу и што су два главна актера тинејџери, а не зрели људи.

Што се тиче ликова, још морам да приметим да су њихове приче неразрађене и да је у финишу филма Бел толико истакнута у први план, да су сви употребљени само да би послужили њеној драми или када више нису били потребни, попут Лив, маргинализовани су. Појављује се Лив и у финишу, али је он лагано могао да тече и без ње. Иначе је финиш прилично сведен, па и разочаравајући. Љубавна прича која се дешава између Бел и њеног момка почела је солидно, мада предвидљиво, да би некако пресушила и претворила се у приплод (нема боље речи).

У филму бих могао да похвалим фотографију, али приказ предивних пејзажа и тако не може да омане.

Едукативни моменат: Једна од метафора у овом филму је колико је тешко сазревање једне младе особе. И јесте тешко, без обзира што се неће претворити у вукодлака. 🙂 Ситуацију може да олакша учење о периоду пубертета и адолесценције, односно биолошким и психолошким аспектима, те стицања сазнања о сопственом телу. И то је један од разлога зашто се биологија учи у школи.

Оцена наставника:

3(можда чак и два)

Exists-movie-poster (Small)IIIПостоји (Exists 2014) је хорор о групи младих који су одлучили да проведу неко време у дружењу у колиби у шуми. Већ када су долазили, случајно су аутомобилом ударили у неку животињу. Испоставило се да је у питању јети, веома насилан и веома снажан, жељан да се освети за нанесену штету.

Критички осврт: Американци не одустају од чаробног броја пет, односно три момка и две девојке, који су отишли у брвнару у шуми и тамо доживели хорор. Дакле, филм је светлосну годину далеко од инвентивног, али свеукупно заиста није лош и чак снимање видео-камером (како то већ режисери у оваквим приликама обичавају да раде) није толико заморно, иако се камера клати и дрмуса готово без престанка. Режисер Едуардо Санчез је успео да направи колико-толико реалну и помало језиву атмосферу, а да при томе није правио глупе грешке какве обично овакви филмови имају. Млади су успели прилично добро да одраде свој задатак, те је свеукупан утисак сасвим у реду. Овај филм је дефинитивна тројка; ништа нисте пропустили ако га не видите јер има толико филмова њему налик које сте већ сигурно гледали, почевши од „Вештица из Блера“, а ако га погледате нећете зажалити пошто је сасвим коректан и забаван са тек мало више развученим сценама но што добар укус налаже.

Едукативни моменат: Све је почело од тога што су млади колима налетели на јетија. Многе праве животиње страдају у саобраћају, па се зато у свету праве еколошки мостови. То су надвожњаци преко ауто-путева, често са засађеним биљкама, преко којих животиње могу безбедно да пређу.

Оцена наставника:

3(нешто мало јача)

hellraiser-vi-hellseeker (Small)IVУздигнуће пакла: Трагач за паклом (Hellraiser: Hellseeker 2002) је шести наставак саге „Уздигнуће пакла“. Дин Винтерс је човек који је доживео саобраћајну несрећу. Аутомобил у коме су се он и његова супруга Ешли Лоренс возили, завршио је у реци. Он је успео да се спаси, али је она остала заглављена у аутомобилу који је потонуо. Полиција се ангажовала око овог случаја и све указује да је он изрежирао ову несрећу, док он има халуцинације и главобоље и уз све то амнезију, те покушава да се сети шта се заиста десило. И коначно ће схватити шта се дешава, а његово откриће ће превазићи сва његова очекивања.

Критички осврт: Режисер Рик Бота ме је пријатно изненадио и морам да признам да је баш, баш добро урадио посао. Прича се одвија кроз сећања и халуцинације главног лика Дина, које делују веома неповезано, али опет дају једну конзистентну причу која има добар ток. Прича није грандиозна, али није ни лоша; то је један сасвим солидан трилер и нешто мање солидан хорор.

Мислим да су мањкавост овог филма глумци и неки други би боље одрадили посао. Улога коју тумачи Дин, рецимо, вапије за заменом. 🙂 Мислим, лепо је што су вратили Ешли у серијал, али, руку на срце, ни њоме нисам претерано одушевљен.

Едукативни моменат: Много тога мудрог је рекла лекарка Рејчел Хејвард: да сви чине ствари због којих касније жале и да је то део живота. И још је рекла да не можемо променити то што смо урадили, односно да не можемо променити прошлост, али се можемо суочити са њом. Другим речима, можемо (и треба) да прихватимо одговорност за своје поступке и можемо да пробамо да поправимо ситуацију колико је то могуће.

Оцена наставника:

4(можда малко поклоњена)

infinitychamber (Small)IVБескрајна комора (Infinity Chamber 2016) је футуристички филм о човеку Кристоферу Сорену Келију, који се буди у некаквој ћелији и врло брзо схвата да је ту како би био процесуиран због злочина за који тврди да није починио. У ствари, он уопште не зна за који је злочин оптужен и покушава на све начине да ступи у контакт са било ким ко би могао да реши његов случај. То се испоставља као немогуће и једино друштво му је вештачка интелигенција која има задатак да га одржи у животу.

Критички осврт: Већ сам помислио да ћу одгледати СФ варијанту Кафкиног „Процеса“ и иако изузетно поштујем и дело и писца, нисам га баш са радошћу својевремено читао. 🙂 Тако да ми ни ова почетна помисао није баш била допадљива. Но, врло брзо филм ме је демантовао.

Ово је један од оних клаустрофобичних филмова налик на „Коцку“, а који носи само један глумац. Нисам сигуран да Кристофер може у таквој монодрами да држи сву пажњу, као што је то успело Сему Роквелу у „Месецу“ или Харију Пејтону у „Последњем гурању“, али је свеједно имао не малу помоћ Касандре Кларк. Свакако, глумци су добро одрадили посао.

Прича није лоша, мада сам то и очекивао од сценаристе Трависа Милоја, који је написао и врло добри „Пандорум“. Ништа помпезно и ништа што ће донети усхићења вредан обрт, али урађено са виспреним дијалозима, као и филозофијом (о друштвеном поретку и технологији, углавном) која се пласира ненаметљиво. Допало ми се што је Травис човек који ради са оним што има, те иако је видан низак буџет у сцени са експлозијом, углавном није ни стављао у свој филм оно што није могао постићи (на пример, нигде нису приказане неке фенси зграде будућности). Он је специјалне ефекте напросто заменио садржајем, дијалозима и порукама и то је урадио сасвим солидно и што је важно – без патетике. Углавном, са мало направио је много и то не могу да не ценим.

Едукативни моменат: Касандра је рекла Кристоферу како је могао и лошије да прође; да време наместо са њом у кафеџиници проведе код зубара. Истина јесте да увек може да нам буде лошије него што јесте, те не треба стално да кукамо (што је и Кристофер закључио), већ да из ситуације у којој смо извучемо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

4(не баш најбљештавија звездица и свакако без звездице)

brazil_ (Small)VБразил (Brazil 1985) је дистопијски футуристички филм који прати судбину Џонатана Прајса, запосленог у министарству за прикупљање информација. Он је задовољан на свом необичном послу и редовно одбија унапређења која му преко веза намешта његова мајка Кетрин Хелмонд. Но, ипак мења мишљење када схвата да ће му нова позиција омогућити да сазна ко је жена из његових снова (Ким Грајст), а која заиста постоји у реалности. Наиме, Џонатан ју је једном случајно видео како на шалтеру покушава да се избори са бирократским перипетијама. Невоља је што ју је министарство у коме Џонатан ради прогласило за терористу.

Критички осврт: Обично у дистопијским друштвима овог типа влада застрашујући ред, али ово друштво је у хаосу од формулара, цеви и деце која су препуштена улици и имитирају старије у најгорем могућем смислу. То овај филм са једне стране чини другачијим, посебним, али са друге скреће пажњу са фокуса саме теме и са мотива ликова. Рецимо, такав је случај са Робертом де Ниром. Он је луцкаст и ради свашта нешто у тек пар минута, те прети пиштољем и развлачи и разбацује бесмислене цеви, али остаје нејасно зашто све то ради.

Сјајних сцена има заиста много и готово свака је врло ефектна. Осуда друштвеног уређења и система је очигледна и овај филм јесте одличан пример моћи комедије, односно сатире да нагласи озбиљне идеје. С обзиром на то да су у питању осамдесете, хумор је у некој мери наиван (што је одлика тог доба) и сатира зато изгледа пренаглашена, али свеједно је успешна. Режисер Тери Гилијам успео је да поткачи разне сегменте друштвеног живота. И у све се ту лепо уметнила љубавна прича између Џонатана и Ким која се некако поетично и сензуално (опет одлика тог доба) супротставља свему томе. Крај је решен ингениозно.

Глумачка екипа није мала и скроз је одабрана.

Едукативни моменат: Сваки посао мора да прати нека папирологија. Међутим, ако се са попуњавањем формулара претерује, као што је приказано у овом филму, посао ће трпети. Мора да се зна шта је важно, а шта маргинално у неком послу.

Оцена наставника:

5(баш пристојна)

ready (Small)VСпреман играч број 1 (Ready Player One 2018) је филм који се дешава у будућности када су људи заокупљени виртуелним светом названим „Оаза“. Овај свет је такође и бекство из реалности која је прилично суморна. Творац овог света Марк Рајланс је након смрти у завештање играчима оставио да пронађу ускршње јаје. Ко у томе успе, постаје власник читаве „Оазе“. Јасно је да су многи ради да га се домогну, а прича прати авантуру момка Таја Шеридана који постаје најозбиљнији кандидат да пронађе драгоцено јаје.

Критички осврт: Није први пут да режисер Стивен Спилберг пружи овакав спектакл – много више у виртуелном (јасно), него у реалном свету, који ме је у појединим моментима очарао. Како би причу учинио што маштовитијом, у борбе и у финалну (епску) битку унео је све чега се сетио, па тако имамо ликове или секвенце из разноврсних филмова, што из његових личних („Парк из доба јуре“), што из туђих („Терминатор 2“). „Исијавање“ је ипак било изненађење и иако филм ни по чему није сличан са овим, сасвим добро се уклопио. Некако сам се надао да ћу видети и Џека Николсона и тада би утисак био потпун, али је то било заиста тешко оствариво. Углавном, утисак је одличан, иако је крај оно право америчко пренемагање са више него наивним моментима. Пренемагања има и у току филма пре свега у мотивационим говорима које држи Тај, а његова улога вође свих играча је баш исфорсирана. Но, на то и могу да зажмурим у овако опако реализованом блокбастеру.

Још да додам да идеја није лоша, али није ни нова, па чак ни скроз фантастична. На интернету већ постоји „Други живот“ који је управо оно о чему филм говори: онлајн виртуелни свет у коме људи могу да узму лик неког аватара и буду и раде шта год желе. Поруке које филм шаље су сасвим добре и иако филм форсира да се добра забава дешава у виртуелном свету, упозорава на разне опасности које нам се могу десити тамо и упућује да се не запоставља стваран свет. И музика ми се допада, а одабрана је она старињска из седамдесетих година.

Едукативни моменат: Што би рекао Марк (парафразирам): виртуелни свет је леп, а реалност може бити туробна. Но, колико год туробна била, реалност је једино место где човек може пристојно да руча. 🙂 Другим речима, најважније ствари дешавају се у реалности.

Оцена наставника:

5(не баш најбоља могућа)

the new politics (Small)IVНове политике (The New Politics 2016) је кратак футуристички филм где главне улоге имају две жене са различитих крајева света, које се припремају за спортско надметање.

Критички осврт: Заиста је фора на крају добра, што је и поента оваквог филма. Режисер Џошуа Вонг се све време разметао сјајним специјалним ефектима и идејама о веома напредној будућности, чиме је одвратио пажњу и допринео мојим очекивањима, да би донео крај какав је донео. Тај крај може да се тумачи на различите начине, па и да ма колико напредни били, неке ствари никад не застаревају, али можемо да схватимо и другачије. И та могућност да се филм схвати на различите начине је свакако део његовог квалитета.

Едукативни моменат: Овај филм можемо да протумачимо и тако да је свака наша победа у било чему онолико грандиозна колики јој ми (сви) значај дамо. Некада треба и претерати у том значају, зашто да не, тим пре ако смо сав труд и срце уложили у то.

Оцена наставника:

4(рецимо)

after-earth (Small)IVНакон Земље (After Earth 2013) је постапокалиптични филм који се дешава у далекој будућности када су људи населили друге светове. Но, ни ти други светови нису баш потпуно гостопримљиви, па су се људи сукобили са ванземаљским урсама, застрашујућим животињама са великим канџама. Урсе су слепе, али осећају феромоне које људи испуштају када су уплашени. Зато се организују обуке за свемирске ренџере како би се научили да се претворе у „духа“, односно да толико постану храбри да уједно постану невидљиви за урсе. На једну такву обуку кренуо је и легендарни ренџер Вил Смит, како би је надгледао, а повео је и сина Џејдена Смита, како би се зближио са њим. Међутим, током вожње свемирским бродом улетели су у кишу астероида и брод се озбиљно оштетио. Немајући куд, посада је морала да се приземљи на забрањено и сада већ опасно место – Земљу. Атерирање није прошло добро и брод се буквално преполовио, а да зло буде веће, урса коју су држали заточену ради обуке сада је била слободна. Једини преживели су отац и син, а да би послали сигнал за помоћ морали би да дођу до другог дела брода, удаљеног много километара. Пошто је Вил био озбиљно повређен, само је Џејден могао да крене у мисију где је урса тек једна од смртних опасности.

Критички осврт: Јако је лепо што је Вил запослио и свог сина Џејдена и у духу традиционалних српских послова који ми нису страни, могу само да поздравим ове родбинске везе. Клинац додуше јесте симпатичан и пристојно глуми (у сваком случају боље од оца, али не знам да ли је то уопште комплимент). Углавном, могао је Вил да упосли и ташту и шурњају па да се добије један леп породичан филм. И запањујуће, режисер М. Најт Шјаламан успео је управо то; да направи породичан филм од једне акционе фантастике. Уз такав филм иду и не тако ретки тренуци патетике, али су у граници подношљивости. У ствари, цео филм је и више него подношљив. Знам да је био на удару критике, али иста та критика је високо оценила „Дан независности“, тако да толико о њој. Према мом мишљењу ово је сасвим солидан Сф са прилично добром идејом и пристојним специјалним ефектима.

Занимљиво је осмишљен свемирски брод, као и средства која га прате. Овај пут тканина предњачи над металом. Све је некако исплетено, а тако изгледа и сам брод. Ипак, много више ми се свиђа природа којом ходи Џејдан. Предели су изврсни. Живи свет наставио је да еволуира без човека и иако је превише мало времена прошло (хиљаду годину након еколошке катастрофе) неке промене се већ уочавају на појединим врстама, мада је свака препознатљива. Тако да то и јесте грешка и није, али свакако изгледа занимљиво. Но, птица грабљивица која жртвује свој живот за Џејдана ипак је превише. Као и онај сноп светлости ка небу који Амери обожавају да убаце у сваки боговетни филм.

Едукативни моменат: Џејдан је желео да се докаже свом оцу и то је и урадио. И све је то у реду, али ми не морамо да се доказујемо било коме, па ни родитељима тако што ћемо радити исто што и они. Треба да се докажемо себи, али у послу који је наш избор.

Оцена наставника:

4(не баш најсјајнија, додуше)

screamers-movie-poster (Small)IVВриштавци (Screamers 1995) је америчко-канадски СФ који се дешава 2078. На планети Сиријус 6Бе води се рат због ресурса који та планета има. Рат траје много година и изгледа да побеђује она страна која је изумела тзв. вриштавце, убојите роботе са сечивима. Међутим, командант једне од база Питер Велер схвата да су их власти са Земље напустиле и преусмериле се на другу планету. Зато он покушава да пронађе најбоље решење за обе зараћене стране, те креће у мировну, али истовремено и опасну мисију са тек пристиглим војником Ендруом Лауером.

Критички осврт: Атмосфера у овом филму је прилично депресивна. Заправо, безнадежна је и такву једну ситуацију ликови су добро дочарали. Можда је глума за неколико нијанси наивнија него што би било оптимално. Посао је одрадио и амбијент представљен кроз напуштена постројења, индустријски отпад, полупустињски крајолик и жућкасте боје и сиве нијансе.

Цела поставка радње је прилично интелигентна, ако већ није маштовита. У поменутој безнадежној ситуацији, у рату који траје целу деценију, две зараћене стране на планети богу иза ногу, заборављене и жртвоване од остатка света, одлучиле су да ураде једину могућу ствар – да склопе примирје. Све то није тако једноставно јер се упоредо одвија убрзана еволуција машина осмишљених за убијање, а које је пласирала једна од страна. Цео тај еволутивно-механички део је помало трапав и отвара многа питања која почињу са „како“, али ако зажмуримо на то, кроз трепавице видећемо један врло занимљив филм. Режисер Кристијан Дигве мудро је и врло спретно спојио два филма која су ремек-дело фантастике: „Истребљивача“ и „Ејлијена“, те дозирао мистерију сасвим довољно да пажња не пада све време филма. Некако се у то уденула љубавна мелодрама између Питера и Џенифер Рубин, која је некако збрзана јер није било много ни времена да се развија. Но, ипак је коректно одрађена и пристојно уверљива, ако ни због чега другог, а оно зато што Питер изгледа као набријан тип који не околиша сувише.

Специјални ефекти су и за оно време могли да буду малко бољи. Акција је значајно успелија, мада начин како је Питер убио Рона Вајта виси на врло танком концу. Наиме, ако га је убио струјом, а био је у додиру са њим, тешко да је та струја могла њега да мимоиђе.

Едукативни моменат: У овом филму су цигарете црвене боје коришћене као средство заштите од радијације. Но, то је СФ. У реалном животу, цигарете никако не помажу, само одмажу и нарушавају здравље, ма како обојене биле.

Оцена наставника:

4(са врлим плусом)

genesis_theatrical (Small)IПостанак (Genesis 2018) је постапокалиптична прича у којој малобројни људи зазиру од изласка из својих склоништа у затровану средину. Зато су створили андроида Чика Оконквоа како би им набављао храну и тражио преживеле. Међутим, он је измакао контроли, баш као и њихов крхки систем који су успоставили у својој заједници.

Критички осврт: Овај филм јако добро илуструје флоскулу „радња се некако котрља“ јер се стварно котрља. 🙂 Према сензибилитету, овај филм више изгледа као епизода какве серије сиромашне продукције, са свим тим дијалозима, односима између ликова и драмама. Иначе, драме баш има. Негде на пола филма троје напољу јуре робота, а у бази се дешава побуна. И то прати врло драматична музика и све време је неки метеж, али проблем је што сав тај уложени труд уопште није изнедрио неку узбудљиву акцију, напротив. Све време сам био равнодушан на сва дешавања у филму.

Глума ми није увек уверљива, а специјални ефекти још мање (чак ни пушкарање није одрађено како треба). Но, то је мањи проблем. Много већи је што је радња већим делом испразна и препуна празног хода, мотиви ликова потпуно нејасни, а прича неинвентивна и није донела ама ич новог апокалиптичном поджанру. Има ту неког покушаја да се ископира легендарни „Истребљивач“, али авај, сувише је блед.

Једино што ми се свиђа у филму је податак да се апокалипса десила на дан када је мој рођендан. Ко зна, можда то и није толики СФ. 😀

Едукативни моменат: Чике је закључио како му није јасно зашто су људи заокупљени смрћу, наместо да се фокусирају на живот. И то је добро закључио, а за нас је добро да се што више посветимо свом животу и свему лепом што га чини.

Оцена наставника:

1(нека буде плус, па таман и из непознатих разлога)

pacigicrim (Small)IVОбод Пацифика: Устанак (Pacific Rim: Uprising 2018) је наставак филма из 2013. У прошлом филму свет су напала бића из друге димензије и како би победила људе послала су огромна чудовишта. Људи су узвратили тако што су направили џиновске роботе које покреће по пар пилота. И успели су да затворе портал кроз који су чудовишта пролазила. Међутим, у овом делу ће се уверити да чудовишта нису сасвим поражена и да нова опасност прети човечанству.

Критички осврт: Иако су ликови и односи између њих стереотипи, харизматични Џон Бојега је одличан избор за главног глумца и његов „упад“ у филм је баш ефектан. Додуше, поменути „упад“ иде после нарације, којој иначе нисам наклоњен. Такође нисам наклоњен ни „Трансформерсима“ на које овај филм веома подсећа, али ипак има другачији и прихватљивији сензибилитет. Ту је и сличност са „Моћним ренџерима“, али је ова верзија урађена значајно озбиљније. Искоришћена је и фора из „Матрикса“ (трећег дела да будем прецизнији) и то је уклопљено прилично добро.

Има нелогичних момената, па тако када се на почетку боре добри и лоши робот усред градске насељене области, људи мирно раде у канцеларијама иако је извесно да би одмах морало да дође до евакуације. Специјални ефекти су фантастични, а успорени снимци некада су ефектни, као када гине Ринко Кикучи, док су некада „напржени“, попут прве сцене када се појављује Јинг Тиан са својом екипом. Спаковани у једну солидну причу, без претеране памети и оригиналности, али са много акције и толико динамичну да сам у појединим тренуцима једва стизао да ишчитам титл, дају један забаван филм који може да се назове блокбастером.

Едукативни моменат: Од многих сведених мотивационих говора (свега) једна реченица коју је изговорио Џон ми се допала, а када је саветовао Кејли Спејни. Рекао је да не дозволи да је туђе мишљење дефинише као особу. И добро ју је саветовао.

Оцена наставника:

4(врло, врло бледа)

dilandog (Small)IVО смрти, о љубави (Dellamorte Dellamore 1994) је италијанско-француско-немачки филм о гробару Франческу Деламортеу (Руперт Еверет) који током дана обавља свој посао, а током ноћи се бори против зомбија. Наиме, упокојени не леже мирно испод земље, већ седмог дана устају из гробова у потрази за људским месом. Инспирација за Франческов лик је био познати стрип јунак Дилан Дог.

Критички осврт: Морам признати да Руперт баш личи на Дилана Дога, макар када га у стрипу црта Ђампјеро Казертано и можда још понеки цртач. Но, одступања од стрипа има много. Најпре, оригинални Дилан не пуши и не пије, има помоћника Груча и звоно на вратима које урличе. Затим, Дилан има црвену, а не белу кошуљу и тако даље, и тако даље. Додуше, све то није ни важно јер Руперт у овом филму и није Дилан Дог, већ Франческо Деламорте. Но, свака сличност је намерна јер је филм прављен према роману Тицијана Склавија који је уједно и Диланов креатор. Чак сам прилично сигуран да сам читао стрип који има и исту тему и исте мотиве, чак можда и исте реченице (који је тачно био тешко је тврдити, прочитао сам их заиста стотине). У сваком случају, сличност са Диланом и то што је главни јунак (макар лагао да је) дипломирао биологију, дефинитивно су учинили да ми лик буде допадљив. Чак је и убоги франческов помоћник кога тумачи Франсуа Аджи-Лазаро допадљив, иако повраћа када се узбуди. 🙂

Дијалози су врло духовити и чак је и нарација таква. Уопште није у питању неки урнебесни хумор (свакако је црни), а у доброј мери се осећа европски дух и у хумору и у самој причи. Прича је, иначе, баш морбидна. И како се радња развија, постаје све морбиднија и апсурднија. Но, то није ништа необично за Тицијана. Стрип о Дилану Догу обилује таквим причама. Морам да признам да до сада нисам видео софистициранију иронију усмерену ка паланачком менталитету и животу у малој средини. То се види буквално у свакој сцени, па тако Руперт постаје убица јер и сам више не може да разликује мртве од живих, а с обзиром на квалитет живота његових суграђана. Шеф полиције Мики Нокс не може да прихвати да је Руперт убица и поред очигледних доказа јер је овај импотентан о чему зна цео град. Мики га напросто не види са „оружјем“. Ана Фалки се појављује у чак три верзије различитих девојака, што са једне стране шири љубавну и несрећну причу, али са друге указује на то да су људи у малим местима налик једни другима колико су стереотипи. И, напокон, Руперт и његов пратилац откривају да остатак света не постоји, што опет указује да су људи у варошицама преплашени од остатка света. Углавном, ова прича, иако наизглед нема радњу, има дубину и Руперт и Франсуа својим необичним карактерима и недостацима имају улогу да парирају тврдо утврђеним параметрима шта је у одређеним круговима људи (у овом случају паланци) прихватљиво, а шта није. Можда су аутори били преоштри у својој критици и осуди, али су били и искрени у својим намерама и то се види кроз атмосферу и емоције којима филм одише.

Едукативни моменат: Франсуа у овом филму наизглед није могао богзна шта пошто глуми човека са ретардацијом. Међутим, осим што је пристојно обављао посао гробара, умео је да свира, да састави лобању из делова (што Руперт није могао) и још штошта. Свако ће пронаћи активност у којој ће се сасвим добро исказати без обзира на способности и не треба да отписујемо, да тако кажем, било кога.

Оцена наставника:

4(са мањим минусом)

Maze-Runner-The-Death-Cure (Small)IIТркач кроз лавиринт: Лек смрти (Maze Runner: The Death Cure 2018) је последњи део трилогије „Тркач кроз лавиринт“. Радња се дешава у будућем друштву руинираном зомби апокалипсом. Научници покушавају да пронађу лек, али држе као покусне куниће младе људе који су имуни на болест. Њихови напори су узалудни, али они свеједно истрајавају и чак примењују врло неетичке методе. Како би спасио свог пријатеља Ки Хонг ЛијаДилан О’Брајен покушава, уз помоћ других пријатеља, да уђе у последњи утврђени град, где научници и држе заточене младе. Већ компликована ситуација компликује се још више заразом која узима маха и опсадом одбачених који се налазе ван зидина града.

Критички осврт: Већ на самом старту режисер Вес Бол је почео да лудује и да прави узбудљиву акцију на силу, користећи многоструко до сада испробану рецептуру и пуцачину са све промашивањем блиских мета. И поред свих непредвиђених (и неуверљивих, али то је друга прича) перипетија, Дилан и Бари Пепер успели су да зауставе брзи воз на месту у милиметар где их је чекала дружина скривена иза стена како би сви заједно наставили акцију спасавања. И касније, све је тако погодно. Када су тројица јунака кренула у спасавање другара, морали су да прођу кроз тунел где су зомбији и, наравно, услед напада, кола им се преврну, што значи још трчања, додуше не баш кроз лавиринт, али једнако узбудљивог. Када кажем једнако узбудљивог, мислим заиста једнако узбудљивог и то није похвала пошто је и трка кроз лавиринт у првом делу била потпуно испразна. У овом наставку је Вес покушао да колико-толико рационализује причу, односно да је учини смисленијијом (у прва два наставка није била ни то) и она има неки свој ток, мада сасвим класичан. При томе замајац приче – спасавање пријатеља – некако је сувише блед мотив око кога се гради читав заплет. Недостаје нешто грандиозније што се, на крају крајева, и очекује од једног блокбастера у овом поджанру. Осим заплета, бледи су и ликови, а њихови мотиви су некада нејасни.

Филм је крцат општим местима и већ много пута виђеном сценографијом. Град у коме се радња дешава је врло модеран, али ништа што би вас довело до усхићења. Акција је очекивана и неинспиративна и једино бих похвалио сцену са аутобусом закаченим за кран као врло симпатичну и донекле оригиналну. Једну од последњих сцена на крову не бих похвалио јер је патетична, мелодраматична и предвидљива. И комплетан крај је такав. Такође бих похвалио и поруке о пријатељству које филм шаље, а које презентују једну безусловну оданост и посвећеност чак и у најтежим ситуацијама.

Едукативни моменат: Град у овом филму, ма колико леп, не може да буде последње уточиште људи. Њега чини зграда поред зграде и сав је у бетону. У екологији се урбани (градски) екосистем поетично назива и „паразитом“ природе јер да би опстао, мора да узима ресурсе из других екосистема (пошто нема сопствених). У случају овог града тих екосистема нема, пошто је ограђен зидинама како би се грађани заштитили од пандемије. То би значило да овако замишљен урбани екосистем и живот људи у њему није одржив. Без природе, ниједан град сам за себе није одржив екосистем. Уколико руинирамо природу, никаква модерна градња нас неће спасити.

Оцена наставника:

2(може и један)

stateofemergency (Small)IIIВанредно стање (State of Emergency 2011) је филм који прати судбину четворо људи који су остали имуни на хемикалију која се ослободила након хаварије на хемијској фабрици. Остали су се претворили у неку врсту насилних зомбија. Војска је оградила цео тај рејон и изгледа као да немају намеру да помогну преживелима. Но, они се боре свим снагама, а ситуацију додатно компликује и то што је једна од преживелих Тори Вајт – дијабетичар.

Критички осврт: Врло је дојмљив почетак филма када се не дешава практично ништа, али се све време осећа некаква тензија и страва. И заслуге за то бих радије приписао режисеру Тарнеру Клеју него главном глумцу Џеју Хејдену (није баш увек уверљив у глуми, а у тучама није уопште). И надаље филм има шмек „28 дана касније“ и иако морам да похвалим добар узор и емоцију коју филм шаље, не могу то исто да учиним и за иновативност. Ово је сасвим класичан филм у поджанру који је већ презасићен. Зомбији су такође класични, са тим да неки имају и способности до сада невиђене и могу да причају, па и да буду лукави. Но, ништа пажње вредно. Занимљиво је да су поменути зомбији готово искључиво набилдовани момци (без мајице, разуме се) и старе жене. Ваљда у том крају живе само такви људи. 🙂 Њихови напади изгледају више као некакво комешање него као застрашујуће борбе за голи живот протагониста. Но, сцене су донекле језиве (мада се мотиви понављају) и дају један сасвим солидан не претерано буџетни хорор.

Едукативни моменат: Џеј је знао понешто о дијабетесу и начин како да помогне Тори. Када га је Скот Лили питао како је све то знао, одговорио му је да је његова покојна вереница Макена Џоунс била медицинска сестра, па је нешто знања покупио од ње. Ми увек учимо од особа из наше близине и то је још један разлог за дружење.

Оцена наставника:

3(врло, врло бледа)

happening (Small)VДогађај (The Happening 2008) је амерички филм који прича о једној крајње необичној катастрофи. Људи у парковима, ничим изазвани, одједном стају, као да су хипнотисани, и онда почињу да извршавају масовно самоубиство. Влада Америке и медији су одмах посумњали на терористички напад неким неуротоксином, али ће се испоставити да је истина далеко фантастичнија.

Критички осврт: Ово је скроз необична прича. Људи из неког разлога извршавају самоубиства и сцене када то чине врло су ефектне, чак донекле креативне (ако бисмо (само)убијања људи уопште могли да тако окарактеришемо). Идеја за филм је безмало одлична. Међутим, када Марк Волберг даје прве закључке логика се већ полагано губи. У реду, отров не делује на мање групе, мада не постоји објективан разлог да тако буде, али како онда објаснити самоубиство људи у колима у којима се возио Џон Легвизамо. Њих такође није било много. И много је прихватљивије да број чланова групе буде само иницијални стимулус да биљке почну да раде то што раде, него да мања група буде отпорнија на неуротоксин. Уосталом, зашто би се онда убила и једина преживела у граду Принстону, кћерка Кери Омали? Тешко да једна девојчица чини велику групу. Но, могу да прихватим и да је Марк само погрешио и да је у питању нешто друго; рецимо да су он, супруга му и девојчица напросто отпорни на отров. Тиме би ова материјална грешка била мања, мада не и потпуно отклоњена јер би и том гледишту могла да се оспори логика. И неким сценама би могла да се оспори логика. Рецимо, сви путници из воза, а било их је много, морали су да напусте воз у некој малој вароши. Напунили су и кафић у коме су схватили да су у опасној зони. Решили су да оду одатле. И баш сви су отишли колима. Одакле им? И да прихватим да су их све превезли локалци, како баш да је Марк последњи и једва успео да пронађе превоз? Очигледно нису сви локалци били расположени да узму стопере.

У филму се не дешава богзна шта и ликови углавном беже већ где им падне на памет (заиста, где побећи од природе?) и боре се за голи живот. И то је, углавном, то – нема ту много од радње. Но, свакако је и динамична и занимљива, пре свега захваљујући томе што се интрига одржава добар део филма. Нема овде неке јаче акције, масовне панике и сличног, па верујем да га многи неће доживети као узбудљиви блокбастер. Но, можда је управо то нов приступ који треба ценити. Речју, уопште није лоша реализација, ако изузмемо сам крај који је апсолутно предвидљив, класичан и приземљује филм попут авиона који је стигао на одредиште. 🙂

Ликови уопште нису стереотипни, чак прилично су шашави, посебно они које тумаче Марк и Зои Дешанел. Ипак, људске реакције изгледају прилично реално у датим околностима. И филм има прилично добар, бритак хумор. Но, оно што ми се највише допада у овом филму није само еколошка филозофија и научна база, већ врло оштроумно питање које је покренуо сценариста и режисер М. Најт Шјамалан. Могу ли биљке на овај начин да еволуирају и ово да нам ураде? Заиста занимљива мисао, зар не? 🙂

Едукативни моменат: Оно што је говорио Френк Колисон заиста је тачно. Биљке испуштају хемикалије које утичу на понашање животиња. Најједноставнији пример је цветни мирис који привлачи опрашиваче, али има и егзотичнијих примера. Рецимо, акација испушта хемикалију која привлачи мраве. Мрави постају прави телохранитељи ове биљке јер када дођу они уништавају инсекте који су биљоједи и који би наудили акацији. Но, када акација треба да се опраши, потребни су јој други инсекти и мрави, који их тамане, сада су непожељни. Зато она, у доба цветања, лучи хемикалију која одбија мраве.

Оцена наставника:

5(са повеликим минусом)

smotri-filmi.netДоба леда (Age of Ice 2014) је апокалиптични филм о делу света у којем се, услед померања Арапске тектонске плоче, клима значајно променила. Филм прати судбину породице током тог дешавања, а која је на пропутовању кроз Египат.

Критички осврт: Ово је значајно јефтинија верзија „Дана после сутра“. У таквом једном филму већ смо навикли да су глума, специјални ефекти и продукција језиво лоши и овај филм није изузетак. И као и други слични филмови пати од смешних грешака. Протагонисти се клизају низ египатску пирамиду да би завршили у околини са врло бујним (додуше зимским) растињем умереног појаса. Онда, земљотрес их толико потреса да сви падају по земљи, али једна госпођа и даље мирно пржи нешто на тигању, да би на њену ватру докотрљало буре са горивом и експлодирало. Експлозија је повелика, али само сцену касније не виде се никакве последице. Бејли Спри је прва скочила у реку, али ју је бујица последњу избацила преко стена. У ствари није, већ је са већ сломљеном руком пала преко стене и мање-више се све наставило као и до тада, односно врло живахно. И колико год да је њена симпатија драмио како јој је неопходна хитна медицинска помоћ, када је помоћ стигла, уопште јој је нису указали, већ су се заљубљени држали за руке. Испоставило се да је помоћ била потребнија њеном оцу који је пао у колапс из кога се пробудио петнаест секунди касније. И, наравно, као да се ништа није десило.

И тога има још у многим сценама које су иначе предвидљиве и погодне и све се одвија према много пута пређеном обрасцу. Режисер Емил Едвин Смит је пробао да исфорсира некакву акцију, али далеко је то од узбудљивог. Последње реченице које изговара глава преживеле породице боље да није изговорио. То је била мала, али једва издржива доза патетике. Иначе су дијалози били врло приземни, а у појединим ситуацијама личили су на курсеве енглеског језика колико су били формални и сведени. Но, оно што ми највише смета у овом филму су емоције. Када год неки (споредни) лик погине и то ужасном смрћу, нико не показује знаке да је ту смрт макар приметио. У реду је да шоу мора да се настави, али ово је претеривање у површности.

Едукативни моменат: У оваквом филму заиста је тешко било шта наћи едукативно, осим можда тога да је дечак Џо Супријано имао неколико креативних идеја које су се показале врло спасоносним. Добра ствар је да су га старији послушали. Некада и деца могу да буду веома бритка и свашта можемо да научимо од њих.

Оцена наставника:

1(сасвим заслужена)

Bleeding-Steel-Jackie-Chan-and-Show-Lo (Small)IIРаскрвављени челик (機器之血 2017) је кинески СФ са демонстрацијом борилачких вештина. Џеки Чен је полицајац коме мала кћерка умире од леукемије, али пошто дужност зове, он не одлази у болницу код ње, већ иде на задатак да заштити научника Кима Џингела. Испоставља се да је задатак сувише тежак и злокобни Калан Малвеј са својом бандом у фенси оклопима успева да десеткује Џекијев полицијски одред. Последњим снагама Џеки је успео да победи и, чинило се, уништи непријатеља у застрашујућој експлозији. Међутим, Калан је преживео и после тринаест година наново се среће са Џекијем. Овог пута његово интересовање је усмерено ка Џекијевој кћерки Нани Оу-Јан, коју је давно од смрти спасио Ким операцијом са напредном техником.

Критички осврт: Иако пуцају једни на друге са пет метара удаљености и ретко кад погађају, не могу да кажем да је акција лоша. У ствари, акција је главни адут овог динамичног филма (тако да повремено има и акције ради акције, небитне за саму радњу, као када хулигани јуре Нану). Иако у поодмаклим годинама (64 ако се не варам), Џеки праши само тако, а режисер Лео Џанг је у сваком тренутку знао шта ради, па и када је хаотично пуцање. И у том хаосу некакав ред се види и све ми је изгледало попут уигране акробатске тачке на какве су нас Кинези већ навикли. 🙂 То ме је опчинило, као и специјални ефекти. Боје у филму су јарке, што ми се баш, баш допада. Све је прешарено и весело, али свеједно сумњиви делови града које Нана походи и даље изгледају застрашујуће.

Главни антагониста Калан личи на каквог Кенобита из „Уздигнућа пакла“, како би се ваљда повећао тај злоћудни ефекат. И без тога Калан има врло захвалну физиономију за негативца. Ту се појављују још многи ликови са углавном нејасним мотивима, попут хипнотизера на сцени Сиднејске опере. У ствари, мотивација ликова и уопште њихово појављивање у филму је често под знаком питања, а убедљиво највећи проблем је прича која је толико танка да је у добром делу филма доведена до пуцања. Тек један од примера је начин како су девојке спасиле Џекија на крају са падобраном, а који је фантастичнији од металног срца које даје бесмртност. 🙂 Свака наредна сцена оспорава логику претходне. Колико год да су се трудили око акционих сцена, толико је радња површна и неразрађена. Имам осећај да се аутори филма уопште нису унели у свој рад. Има и патетике, али је подношљива. Некако је Кинези пласирају значајно мање иритантно од Амера. У сваком случају, филм пршти од потенцијала који је потпуно улудо протраћен. Џеки и други ликови уносе ведрину, али то дефинитивно није довољно.

Едукативни моменат: У овако површном филму тешко је наћи било шта едукативно, али да пробам. Научник Ким је завештао своје животно дело тако што је (тада малој) Нани спасио живот. Многи научници су на сличан начин оставили своје завештање и спасили су не један живот. И то не треба заборавити и увек имати на уму значај науке за квалитет људског живота. То је један важан разлог зашто је учимо у школи.

Оцена наставника:

2(волео сам да дам макар тројку, али не може)

sucker-punch (Small)IIIИзненадни ударац (Sucker Punch 2011) је филм о девојци Емили Браунинг која, уместо да спаси млађу сестру од очуха напасника Герарда Плункета, случајно убија сестру и завршава у душевној болници. Тамо се њен очух договорио са подмитљивим болничарем Оскаром Ајзаком да се девојци уради лоботомија како се не би више ничег сећала и како не би могла да оптужи очуха за насилништво. Међутим, лекар који то треба да обави долази тек за пет дана. Наједном, она више није у болници већ у ноћном клубу који води Оскар и који терорише девојке сматрајући их својим власништвом. Но, рок од пет дана и даље остаје и она за то време мора да оствари план за бекство. Њен план подразумева да се докопа четири предмета и још једног тајанственог, а помоћи ће јој и четири девојке из клуба. Ипак, Оскар је прозрео њихов план и све су у опасности.

Критички осврт: Режисер Зак Снајдер је обично на удару критике пре свега због тога што фаворизује стил у односу на садржај. Његово дело је и чувених „300“ и неке сличности можемо да видимо у оба филма, иако су теме апсолутно другачије. Не баш ведре, али јарке боје и те како долазе до изражаја у мрачном контексту приче, као и тескоби главних протагониста, у овом случају Емили и њених сапатница. Имао сам осећај као да Зак жели да његови кадрови изгледају попут уметничких слика из доба ренесансе, али све што је постигао је кич. Допадљив додуше, али и даље је то кич. 🙂

Виспрено дизајнирана прича уводи нас у светове маште које је креирала Емили и ту се она бори са зомбијима и којечиме, те је тиме акција покривена; одрађена са солидним специјалним ефектима и уз одличну готово адреналинску музику. Протагонисти су при томе перфектно згодне цице у секси крпицама и то није нешто што је новина; и други режисери су покушавали да на тај начин „обогате“ акцију и успех је био спорадичан. Но, овде, без сваке сумње, делује јако моћно. Или је у питању чиста мизогинија, како већ ко гледа на то. Но, ово ћу објаснити касније.

У сваком случају, занимало ме је и ка чему ће све то ићи, односно на који ће се начин решити и други жанрови које овај филм повезује – драма и трилер. И, богами, показали су се значајно озбиљнијим него што сам могао да претпоставим. Додуше, са нешто више дозе патетике него што је заиста потребно и Зак се на крају префорсирао како би затворио, да тако кажем, сваку причу у филму и чак сваки започети дијалог. Но, ако пажљивије сагледамо причу, улога, положај и статус жене у овом филму врло је под знаком питања. Са једне стране оне су једине жртве – нити један лик од угњетаваних није мушкарац. Сви мушкарци су насилни, бескрупулозни и тероришу и експлоатишу жене. Оне, додуше узвраћају ударац, на шта сугерише и наслов филма, али то раде пре свега и готово искључиво путем своје сексуалности (борилачке и друге вештине показују углавном у свету фантазије и то у доброј мери и да зло буде горе пародира њихову снагу). Да жене имају тек једно „оружје“ (што буквално и каже Карла Гуџино Емили пре него што ће ова заплесати први пут) већ наликује оном тврдокорном традиционализму који полагано постаје одлика слабије развијених друштава. Ако је Зак заиста заузео такав став, онда би ово била моја највећа замерка филму и смањује му вредност за много више од оне коју реално заслужује.

Едукативни моменат: Ретко када ми се нарација на почетку допадне, али ова је била врло виспрена. Нараторка је рекла како сви ми имамо своје анђеле чуваре и они могу да се појаве у разним „облицима“. Могу бити попут старца или девојчице. И немојте да вас изглед завара; могу бити разјарени попут каквог змаја. Ипак, није им задатак да воде наше битке, већ да нам шапућу са стране и подсећају нас ко смо. Свако од нас има моћ над световима које стварамо.

Оцена наставника:

3(веома јака, али ипак тројка)

spidermanI (Small)IVСпајдермен (Spider-Man 2002) је суперхеројски филм о момку Тобију Магвајеру, који је стекао моћи тако што га је, приликом студентске посете научној институцији, ујео генетички модификован паук. Након што му је криминалац Мајкл Папаџон убио ујака Клифа Робертсона (који га је одгајио), Тоби је одлучио да своју моћ искористи тако што ће стати на пут криминалу у свом граду.

Критички осврт: Млађахни Тоби ми некако изгледа сувише престарело за улогу тинејџера суперхероја или макар стармало. Каснији Спајдермени у неким другим адаптацијама стрипа деловали су ми у том погледу уверљивије, клиначки. Но, ништа не замерам. Филм је сасвим добра суперхеројштина.

Сцена у рингу јесте претерана (те се спушта кавез, те девојке Рендију Севиџу дају штанглу како би пребио значајно мршавијег Тобија), али је ефектна. И цео део са пљачком који иде касније, а који ће резултирати смрћу Тобијевог ујака, добро је одрађен. У неким каснијим наставцима овај моменат је више експлоатисан и прави читаву моралну дилему неискусном суперхероју, али то овде није случај иако су дијалози између ујака и момка „панчлајн“ овог филма. Режисер Сем Рејми је изгледа ту сцену одрадио тек да би показао поштовање према стрипу, али оно што је њега заиста занимало да има у филму је акција. Наиме, цео тај процес трансформације Тобија у супер Тобија иде прилично ужурбано и врло брзо се добија суперхерој спреман да се бори против исто тако инстант зликовца Вилема Дафоа. Можда је и то разлог што ми Тоби делује старолико. 🙂 Једини репови које Спајдермен вуче из обичног и младалачког му живота је ујна Роузмери Харис која је сувише маргинална, као и симпатија Кирстен Данст и најбољи пријатељ Џејмс Франко, али и то двоје су сасвим добро уклопљени и утопљени у акциони део филма. И та акција је сасвим у реду, али када Спајдермен спашава бебу из куће у пламену… Има ли општијег места од тога?

Вилем је добар зликовац и изгледа као да је изашао из серијала о Бетмену током деведесетих година. Занимљива ми је сцена када разговара сам са собом у огледалу. Веома сличан разговор има и Голум у „Господарима прстенова“. Оба филма снимљена су исте године, тако да је чак и мени, као искусном наставнику, тешко рећи ко је ту од кога преписивао. 🙂 Ако је судећи према датуму премијере, рекао бих да Сем није тај који треба да добије јединицу. 🙂 Напротив, заслужио је много већу оцену за целокупан филм који је забаван, динамичан и са сасвим солидном причом и сасвим пристојном глумом.

Едукативни моменат: Лепо је ујка Клиф објаснио Тобију. То што Тоби може да пребије Џоа Манганијелоа не даје му за право да то учини. Уз велику моћ иде и велика одговорност.

Оцена наставника:

4(са *)

ghostbusters (Small)VИстеривачи духова (Ghostbusters 1984) је комедија о тројици пријатеља који раде на Универзитету у Њујорку на катедри за парапсихолошка истраживања. Њих избацују са тог факултета јер млате празну сламу, па одлучују да направе приватни бизнис и лове духове по граду. На почетку није било посла, али након првог случаја позиви стижу из целог града. Ловци постају спасиоци Њујорка од злих сила, али ће се испоставити да ће им највећи изазов доћи из фрижидера згодне Сигорни Вивер.

Критички осврт: Одличан филм изведен са невероватном лакоћом или је макар такав утисак на мене оставила сјајна глумачка екипа. Виспрен хумор и за оно време импресивни специјални ефекти, симпатичне играчке и слатка прича чине овај филм класиком СФ-а.

Едукативни моменат: Од Ернија Хадсона смо научили да ако нас неко пита да ли смо Бог, треба да одговоримо потврдно. 😀 Другим речима, треба да проценимо ситуацију и да се прилагодимо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

5(без дискусије)

The-House-new-poster (Small)IVКућа духова (Ghost House 2017) је филм о пару Американаца Ску Тејлор Комптон и Џејмсу Хеберту који су кренули на пропутовање по Тајланду. Тамо су упознали двојицу Британаца Расела Џефрија Бенкса и Рича Лија Греја. Њих двојица су се пријатељски понудили да младом пару покажу ноћни провод у Тајланду, али се испоставило да су њихове намере далеко мрачније. У сваком случају, ово путовање ће за Ску и Џејмса постати авантура опасна по живот.

Критички осврт: Ово је тајландско-амерички филм у коме главну реч воде, разуме се, Американци. И прича је управо таква (американизована) и то видим као минус. Можда би боље било да су препустили тајландским партнерима да ураде ову причу јер су Азијати познати по изванредним хорорима. Додуше, неке хорор секвенце очигледно су рађене на азијски начин (видан је утицај „Круга“, рецимо), док их је већина рађена на онај „брзопрепадни“ начин који већ обичава америчка филмска индустрија. Но, не могу да кажем, прикази духова су прилично језиви. Иначе је визуелно филм баш дојмљив и са врло солидним специјалним ефектима. И оно што га издваја од других са сличном тематиком је што кућа духова није права кућа, већ народна радиност Тајланђана и неких других народа и личи на кућицу за птице, само што јој је намена да се у њој населе зли духови како не би терорисали праве куће и њихове станаре. Радња, пак, не издваја овај филм јер је прилично класична.

Глума је сасвим пристојна. И музика је сасвим у реду, а посебно ми се дојмила нумера када Џејмс и Мајкл Нови долазе код Марка Буна Млађег. Цела та „тура“ док га напокон не сретну помало подсећа на сцене из „Уздигнућа пакла“. Режисер Рич Рагсдејл је малко преписивао од бољих узора, али и то је у реду јер је добио један сасвим солидан хорор.

Едукативни моменат: Ску и Џејмс су погрешили јер су кренули на пропутовање са људима које су тек упознали. Лепо је бити дружељубив, али за одређене активности ипак је потребно упознати некога и стећи поверење.

Оцена наставника:

4(веома, веома бледуњава)

 

Лако Је Критиковати 97

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

dreamkecer (Small)IIIЗамка за снове (Dreamcatcher 2003) је филм снимљен према истоименом роману Стивена Кинга. Четворица пријатеља, који имају натприродне способности, одлучила су да проведу неко време заједно у брвнари у природи. Међутим, врло брзо се њихов одмор претварио у праву ноћну мору. Чудовишта непознатог порекла су напала и животиње у шуми и људе и самим тим и њих саме.

Критички осврт: Филм почиње веома интригантно, са четворицом пријатеља који имају и необичан натприродан дар и необичне карактере. Потом, полагано, у причу улази Ерик Кинслисајд и крећу да се дешавају још необичније ствари. И онда филм креће да се урушава. Иако су се аутори филма потрудили да унесу микс што више различитих хитова, попут „Рата светова“, „То“ и „Ејлијена“ (овај потоњи је толико очигледно утицао да је војска читаво замешатељство са ванземаљцима назвала „Рипли“, према лику који је у поменутом филму глумила Сигорни Вивер), чиме је ваљда требало и радњу да учине богатијом, све се свело на борбу са чудовишним ванземаљцима и „претрчало пут“ од обећавајућег ка разочаравајућем. Ипак, неких занимљивих идеја има, те је врло добро осмишљена ментална борба ванземаљца и запоседнутог Дејмијана Луиса, али то уопште надаље није ни разрађено, ни искоришћено. Дејмијан иначе има занимљиву физиономију и када се осмехује то изгледа стварно застрашујуће, тако да је режисер Лоренс Касдан изабрао правог човека за ту улогу. Глумци генерално нису лоши, али ме нису фасцинирали. Од Моргана Фримана очекивао сам много више, али ми је изгледало као да је префорсирао свој лик.

Прича није добро осмишљена јер четворица пријатеља који имају дар да знају ствари, нису ни предвидели, нити су се снашли у опасној ситуацији са ванземаљцима. Изгледа као да су имали дар онда када је то за поједине сцене било погодно. Таквих, погодних сцена има још, па када је војска направила преврат нису дирали и команданта паравојске Моргана, што није логична војна операција. Уз то, неке сцене су предвидљиве, попут оне када Морган кажњава војника Дарина Климека зато што га лаже.

Ванземаљци су осмишљени тако да буду језиви и сцене са њима јесу такве. Наравно, ту су зуби којих има прегршт и змијолико тело код једне форме, те нешто налик код друге. Змијолика форма јако личи на паклару, за нас безопасног и безвиличног кичмењака, што није лош избор јер та животиња има изглед који оправдава њено име. Но, опет, и тако успело осмишљени ванземаљци тешко да могу да извуку овај филм из осредњости.

Едукативни моменат: Дони Волберг (као млађег глуми га Ендру Роб) је својим пријатељима дао дарове у виду натприродних способности јер су били добри према њему. Све и да не добијемо никакве дарове (ни оне реалне), треба да будемо добри према својим пријатељима и људима уопште.

Оцена наставника:

3(једва)

rift-plakat_vs (Small)IIIПроцеп: Тамна страна Месеца (The Rift: Dark Side of the Moon 2016) је српски СФ на енглеском језику. Амерички војни сателит се срушио негде у источној Србији. Четворочлани експертски тим сачињен од америчких и српских агената отишао је на лице места како би прикупио податке о томе. Међутим, тамо их је дочекало нешто на шта нису били спремни, без обзира на знање и вештине које поседују.

Критички осврт: Уопште ми се није допало како су изградили лик који тумачи Катарина Час. Она је српско-словенска варијанта Никите, чији је син умро од канцера. Ова Никита је фенси јер је хакер, али је заправо значајно блеђа варијанта оригинала. А то што јој је умрло дете од рака требало је да се надовеже на њен однос пре свега са Денисом Мурићем, али и са професором Монтеом Маркхамом који очигледно има рак плућа. Но, и то је врло бледо и праћено истом таквом глумом. Некако ми изгледа као да се генерално глумци нису снашли у својим улогама. Драган Мићановић ми уопште није био уверљив као српски националиста, на пример, и поред религијске тетоваже на грудима. Ни као живи мртвац ми се није дојмио. Соња Вукићевић је дала све од себе, али ни она ми није била уверљива. Можда је СФ ипак превише редак жанр за глумце са ових простора. Монте је био претерано мелодраматичан.

Овде је проблем и језик. Ми смо одувек имали афинитета ка томе да се правимо Енглезима, те је овај филм макар деличак остварења те наше потребе. Међутим, нема никакве логике да се Катарина обраћа Соњи на енглеском; колика је шанса да ће стара, убога жена из неке недођије у источној Србији имати сертификован Б1 ниво? Колика је шанса да ће знати и да се поздрави на енглеском? 🙂 Но, добро, хајде да кажемо да је то могуће; уосталом ово је ипак СФ филм. 🙂 Изгледа да су сценаристи Милан Коњевић и Бари Китинг ти који немају висок сертификован ниво познавања енглеског језика. Наиме, интелигентни професор са докторатима из готово свих природних и техничких наука није умео да растумачи речи свог давно изгубљеног пријатеља јер је овај говорио уназад реченицу: „Смрт је мртва“. Да је на српском јасно би било зашто је тешко растумачити, али када ту реченицу изговарате на енглеском, малтене је палиндром. Не капирам шта није разумео?

Највећи проблем је прича, која има интересантну идеју, али је јако трапаво реализована. Рецимо, Драган је умирао и умро, а да остали чланови екипе нису превише марили за то; практично су га оставили на столу у некој шупи. И да су професионалци којима је посао на првом месту, ипак је превише. Онда, професор Монте је препознао свемирско одело свог пријатеља, које му уопште није скинуо. Макар кацигу, што би логика и здрав разум налагали. Тек се (много) касније виспрени Кен Фори досетио да би то било мудро, а онда је и уследило какво-такво објашњење зашто то баш не може. Кен је видео израз Монтеовог лица иако је био иза њега када је Драган рекао судбоносну реченицу и тако даље и тако даље. Надаље се све одвијало као у „Исијавању“ који има шмек „Коначног хоризонта“. Но, оно што је у првопоменутом филму било урађено мајсторски, овде је урађено неспретно и сигурно није било најбоље решење. Крај је тек посебна прича.

Зачуђен сам и пријатно изненађен да су експедицију на Месецу прилично добро приказали, односно да су специјални ефекти били врло пристојни. Ипак, овај филм је пао на много других и важних сегмената и то је штета јер је имао добру идеју и такође добар потенцијал. Можда у овом филму има неких алузија на религијска схватања, али ако је то и била намера, она се види тек у назнакама.

Едукативни моменат: Кен је рекао Драгану да воли да ради ствари сам јер без уплитања (других) нема ни грешака. И то није баш скроз тако и може да буде и потпуно супротно. Други могу да виде грешке које ми нисмо видели.

Оцена наставника:

3(бледуњава)

Cherry-Tree-Poster (Small)Дрво трешње (Cherry Tree 2015) је хорор у којој главну улогу има Наоми Бетрик, девојчица чији отац Сем Хазелдин умире од леукемије. Тада се у њеној школи појављује Ана Волтон, која је тренер женској екипи за хокеј на трави. Наоми ускоро открива да је Ана вештица и да може да спаси њеног оца. Но, цена за ту магију је да Наоми роди бебу и преда је Ани. Осећајући да нема избора, Наоми пристаје на овај бизарни споразум.

Критички осврт: Филм почиње као блажа варијанта „Кери“ на британски начин, да би онда наставио у духу бајке о Румпелстилтскину. Онда, уз то, филм почиње да личи на „Розмарину бебу“, а завршава се као „Предсказање“. Овај филм, заправо, личи на много других и јасно је да није оригиналан ама ич. И има пропуста. Рецимо, Патрик Гибсон је нестао и ама баш нико ни да се заинтересује за то где је тај момак, а о полицијској и свакој другој озбиљној потрази да и не говоримо. Но, тек је небулозно да је Елва Трил одвела своју другарицу Наоми у своју кућу (наместо у болницу, што је логичније) и две шеснаестогодишњакиње су извеле порођај без икаквих проблема и са тек нешто мало грмљавине из ведра неба. Косица бебе коју Наоми држи при крају филма уопште није иста снимано од напред и од назад. Има тога још.

Радња има приличну динамику, али је режисер Дејвид Китинг постигао да и поред тога буде досадна. Филм је права равна линија и по питању акције и по питању емоција. Постоји нека јурњава колима и моторима, али то је далеко од иоле интересантног, а камоли узбудљивог. Чак су и убиства неинвентивна и монотона, са тим да је Елвино убиство тотални фијаско. Маске су симпатично осмишљене; додуше ништа епохално, а и слабо реализовано. Баш као и цео филм.

Едукативни моменат: Иако је била љута на Наоми (и то са правом), Елва је ипак одлучила да јој помогне. Закључила је да је она ипак њена другарица. Ми ћемо се често наљутити на нама драге људе, али је увек потребно да будемо свесни да они нису савршени и да греше, баш као што грешимо и ми сами. Те грешке стављају на пробу наше пријатељство и ту се види колико је оно стварно и велико.

Оцена наставника:

1(заслужена)

The-Lodgers-Poster (Small)Станари (The Lodgers 2017) је хорор који се дешава 1920. у руралном делу Ирске. Двоје близанаца Шарлота Вега и Бил Милнер живе у оронулој породичној кући коју су запосели духови њихових предака. Они морају да живе по правилима према којима су васпитани и према тим правилима они су практично заточеници у сопственој кући. Све се мења за њих на дан када постају пунолетни и када у Шарлотин живот уђе наочити млади војни ветеран Јуџин Сајмон.

Критички осврт: Атмосфера у филму је добро дочарана и глумци су били прилично добри у својим улогама. Радња има солидно добру поставку и колико-толико оригиналан приступ, али има и много мањкавости. Током већег дела филма имао сам осећај да радња тапка у месту. У реду, духови су брату и сестри наметнули правила и једно од њих их се беспоговорно придржава, док је друго бунтовно. И то је, отприлике, то. Зарад дешавања уведени су ту и други ликови, који имају обећавајуће сопствене приче, али се те њихове приче или нису завршиле или су се лоше завршиле. Ти споредни ликови су тек „загребали“ радњу или је радња тек „загребала“ њих, али, свеједно, смисао њиховог постојања је врло упитан. Ако ћемо искрено, и постојање радње је овде врло упитно. Крај је сасвим класичан и предвидљив. У сваком случају, један фин потенцијал сасвим неискоришћен.

Едукативни моменат: Шарлота је напустила породичну кућу и кренула је у свој живот који се разликује од живота њених родитеља и предака. Ми не морамо да живимо онако како породица од нас очекује, па таман то било и најбоље могуће по њиховим аршинима (у овом случају је било далеко од најбољег, али свеједно), већ треба да живимо онако како је најбоље за нас саме.

Оцена наставника:

3(заиста на једва)

ghosthunters-on-icy-trails-feat (Small)IIЛовци на духове на леденим стазама (Ghosthunters on Icy Trails 2015) је немачко-аустријско-ирски филм. Дечак Мајло Паркер је пронашао духа у свом подруму. И ма колико год да га је први сусрет са њим престрашио, убрзо је схватио да је дух, који се зове Иго, доброћудан и да му може бити добар пријатељ. Заиста опасан дух је у старој, напуштеној кући у којој је Иго некада боравио. Да би повратили Игоову кућу, те победили злог леденог духа, два другара су морала да се обрате ловцу на духове Анки Енгелке, која само што је добила отказ у агенцији за истребљивање духова.

Критички осврт: Хумор је прилично инфантилан, али ово је свакако дечји филм. У ствари, ово је микс „Истеривача духова“ и „Гаспера“ (има ту још неких остварења, попут „Људи у црном“). Прича је најкласичнија могућа, са потпуно стереотипним ликовима. Мајло је помало чудан дечак чија је старија сестра Руби О. Фи више заинтересована за свој социјални живот, него да буде бебисистерка. Она се искраде из куће у чијем је подруму симпатични дух, како би отишла на журку и Мајло остаје „Сам у кући“ да се избори са духом. Но, у помоћ му прискаче Анке, опасни и ћудљиви истеривач духова, која је све само не тимски играч. Све у свему, премного пута виђено; одвија се буквално према обрасцу и практично свака сцена је опште место, а и претераше са колажима – те како се дечак и Анке друже, те како је он несрећан…

Још већи проблем је што је филм прилично празњикав, без обзира што радње има. Уз то, породични односи мајушног Мајла стагнирају све време и мотиви виђени у њима се понављају. Поступци његовог оца Кристијана Улмена су све само не логични и на крају филма уопште нема разрешења свих тих односа. Има ту и пар симпатичних нумера, али џаба. Ситуацији не помажу много ни специјални ефекти који су готово пристојни, као ни мелодраматика које баш има много. И за дечји филм ово је испод сваког просека.

Едукативни моменат: Агент Кристијан Трамиц је рекао како планету нисмо наследили од наших предака, већ смо је позајмили од наше деце. Ту изреку није осмислио он, али је мудра и јасно указује каква треба да нам буде еколошка свест.

Оцена наставника:

2(на један или један на два, како год)

Black_Panther_SDCC (Small)VЦрни пантер (Black Panther 2018) је амерички научнофантастични суперхеројски филм редитеља Рајана Куглера по сопственом сценарију уз помоћ Џоа Роберта Кола, а на основу стрипа „Црни пантер“ аутора Стена Лија и Џека КирбијаЧедвик Бозман је принц афричке земље Ваканде, те му припада моћ црног пантера коју су имали сви његови преци. Утолико пре јер му је отац Џон Кани погинуо, те је млађани Чедвик преузео престо. Његова владавина није почела без проблема и Ваканди је суђен што рат са остатком света, што грађански рат. Чедвик ће морати да користи и своје моћи и своју мудрост да сачува и земљу и престо.

Критички осврт: Радња је сасвим класична и предвидљива, чак су предвидљиве и поједине сцене и јасно је било да ће Мајкл Б. Џордан бацити Чедвика са литице, као што је било јасно да ће га спасити Винстон Дијк и да ће га ту пронаћи малобројна дружина одана Чедвику. Међутим, оно што је другачије код овог филма је што су готово сви актери црнопути, осим Мартина Фримана и Ендија Серкиса, у нешто виђенијим споредним улогама. Црнци и црнкиње не само да лепо, већ и моћно изгледају и страствено су, као што то само они умеју, изнели своје улоге. Акција у филму, односно њихове борбе, фасцинантне су, осим последње између Мајкла и Чедвика која је разочаравајућа и видно анимирана. И Мајклова смрт је сувише романсирана и човек се уби и од приче и од гледања заласка сунца и од дивљења том заласку, да би се на крају сам убио, иако му је све време копље заривено у груди. Последња сцена када Чедвик наступа на међународном политичком скупу једнако је холивудски препеглана, а када је неко питао шта то афричка земља има да понуди остатку света, припала ми је мука. Под условом да је ико од превејаних европеидних политичара толико глуп да јавно постави такво питање, постоји ли ишта што остатак света већ није отео од ресурса које Африка и те како поседује? Но, генерално, што се идеологије у филму тиче, допала ми се, баш као и поруке које филм шаље. Такође ми се допао спој њиховог фолклора и тајанствене напредне технологије коју поседују, а сцена када Чедвик мистично разговара са прецима неодољиво подсећа на други сјајан филм „Људи маче“ и та алузија је одлично уклопљена. У ствари, допао ми се цео филм, иако има мањкавости, посебно у мотивацији ликова (најпосебније Данијела Калуја), која није увек ни конзистентна, нити логична.

Едукативни моменат: Две мудрости бих издвојио. Једну је рекао Чедвик, да у временима кризе мудри људи праве мостове, а они други бране. Ја бих додао да је то мудрост у свим временима, не само кризним. Другу мудрост је рекла Данај Гурира да ако нешто ради, то не значи да не може да се побољша.

Оцена наставника:

5(не баш брилијантна)

deadpool (Small)Дедпул (Deadpool 2016) је још један суперхеројски филм рађен према истоименом јунаку из стрипа. Овог пута јунака тумачи Рајан Ренолдс, који ради као плаћени силеџија. Он упознаје девојку Морену Бакарин и заљубљује се у њу. Међутим, романса је кратког века јер се открива да Рајан има рак који је метастазирао на више органа. Ситуација у којој се нашао је безизлана, али се појављује мистериозни Џед Рис који му нуди не само излечење, већ и побољшање; да од Рајана направи суперчовека. Рајан пристаје на сумњиви договор са њим, пре свега због љубљене Морене, али се испоставља да сва Џедова обећања имају и другу, мрачну страну.

Критички осврт: Уводна шпица је баш, баш оригинална и обећавала је добру забаву. И заиста, почевши од сцене у таксију, па надаље, сасвим је било јасно да ће ово бити сулуд филм. И испунио је очекивања.

Акција је одлична. Изузетно је сурова, а рађена са много хумора. Иначе је цео филм духовит, повремено ласциван, али дефинитивно сјајан. Животна прича главног јунака Рајана уопште није наивна, но ипак, режисер Тим Милер се потрудио да је не прикаже у тескобној већ ведрој атмосфери. Потпуно поздрављам његов приступ и једва чекам наставак.

Едукативни моменат: Колосус (Стефан Капичић) је рекао Дедпулу да сви мисле да је бити јунак сталан посао; да се пробудиш као јунак, умијеш се и опереш зубе као јунак и одеш да будеш јунак. Истина је да јунаци имају својих четири или пет кратких момената. Некада и мање, али је суштина да јунаком некога чине велика дела и исправне одлуке, а не начин живота и живописан костим.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

moonraker (Small)IVМунрејкер (Moonraker 1979) је једанаести филм о Џејмсу Бонду и четврти у ком тог тајног агента глуми Роџер Мур. Овај пут Џејмс има мисију да истражи где је нестала свемирска летелица Мунрејкер (сложеница од две речи и значило би „Месечеве грабуље“), а чији је творац супербогати Мајкл Лонсдејл. То ће Бонда одвести до завере планетарних размера коју Мајкл кује са циљем да постане владар новог светског поретка.

Критички осврт: Већ сам почетак је обећавао, када се Џејмс тукао километрима изнад земље за падобран који му је био ускраћен када је избачен из авиона. Шта ће, куд ће, Џејмс је сустигао злог падобранца и отео му још неотворен падобран. Онда га је сустигао други падобранац са необичном протезом зуболиког изгледа и хтео да га уједе за ногу. Међутим, сјајни 007 је и њега победио и овај је атерирао на циркуску шатру. Испоставило се да његов падобран није функционисао. При свему томе, прилично је јасно да глумац и дублер (који је заиста изводио вратоломије у ваздуху, док је овај први то радио у студију) нису иста особа. Треба ли поменути да лепа дама која је остала у саботираном авиону и која је део злочиначке екипе, уопште се више није појављивала, нити смо сазнали шта би са њом и зашто је, забога, тако лепа посрнула и прешла на мрачну страну? 🙂 Но, није ни важно јер у филмовима о Џејсму Бонду лепотица не мањка. Има их свуда, где год се тајни агент окрене. Рецимо, уђе у хеликоптер корпорације Дракс и вози га прелепи пилот Корин Клери у, ваљда, стандардној униформи те корпорације за пилоте, а која подразумева деколте до пупка. 🙂 А када је ушао у јужноамеричку тропску оазу са тамним орхидејама, све је изгледало као да присуствује избору за мис света.

Да је Џејмс феноменалан овај филм доказује у готово свакој сцени. Његовом шарму не одолева ниједна лепотица, а снага, издржљивост и све остале значајне особине далеко су изнад просека. У тренажној центрифуги, према речима докторке Лоис Чалс (која је и лепа и паметна) већина људи изгуби свест на 7G, али се испоставило да Џејмс на 13G не да не губи свест, већ ни присебност и делује бритко. Искрено, покушаји убиства Бонда, који се одвијају све време, толико су наивни да нисам сигуран да му је икаква бриткост неопходна, но он, свеједно, сјајно изналази излаз из сваке опасне ситуације. Ти покушаји убиства повремено наликују на цртани филм када зли геније Коста Којот покушава да налови птицу тркачицу. Но, не могу да кажем, све то има и хумора и духа и шарма и уосталом на то нас је Џејмс и навикао у његовим филмовима. Оно чега нема то је права радња, односно крими прича, мистерија и све оно што са тим иде. Џејмс све време путује по свету, мало се проводи, а мало истражује (мада је потпуно нејасно шта), љубавише и избегава смртоносне замке које му постављају. И тако до преко половине филма. Тек пред крај почиње да се дешава нешто, односно главни антагониста Мајкл открива своје праве намере, а то је могао да уради много, много пре у филму. Ипак, маштовитих идеја и цака има (на пример, када један монах победи другог у тренингу борилачке вештине, енергично се прекрсти изнад њега), тако да није досадно, напротив. Ратовање астронаута у свемиру са све ласерима је прави хит и до сада нешто што нисам видео, признајем.

Све у свему, мени је све ово јако симпатично, иако није много више од лаке забаве.

Едукативни моменат: Основна Мајклова грешка (међу многима) била је та што није уважавао разлике у односу на његов идеал изгледа. Тако да његов верни Ричард Кил више није био веран јер је схватио да га Мајкл не прихвата, те је помогао Џејмсу. Уколико правимо критеријуме како људи око нас треба да изгледају и шта треба да буду и одбацујемо све оне који се не уклапају у ту нашу слику, себе ћемо ускратити не само за верне сараднике, већ и за верне пријатеље.

Оцена наставника:

4(много поклоњена)

philadelphia-experiment-movie-collection (Small)IIIЕксперимент Филаделфија (The Philadelphia Experiment 1984) је филм чија радња почиње 1943. Како би добила предност у односу на немачку војску, америчка војска је покренула експеримент који је водио Ерик Христмас да ратне бродове учине невидљивим за радаре. Међутим, добили су много више него што су се надали; брод не само што је постао невидљив за радаре, већ је и буквално нестао. Прича прати судбину морнара са тог брода Мајкла Пареа, као и његовог пријатеља Бобија Дија Цикоа.

Критички осврт: Идеја, заправо, није лоше осмишљена, али је врло сиромашно реализована. Има ту и радње и приче, која се некако котрља до свог краја. Сам крај донекле поправља утисак и сцена када се морнари враћају, те су неки од њих утопљени у метал брода, прилично је ефектна.

Наивних сцена има прегршт, па изгледа као да су сви објекти, ма како чувани, никаква препрека за Мајкла, а има и ситних грешака, те каросерија комбија који Мајкл вози час гори, час не гори. Међутим, оно што је највећи проблем је што све те сцене нимало нису узбудљиве. Акција је највише приказана у јурњави колима и ту и тамо претњама пиштољем, али све је бледо, готово колико и Мајклова глума. Има ту и љубавне приче између Мајкла и Ненси Ален, која је окосница приче, али и она је бледа, некако збрзана и за неколико нијанси више патетична него што је права мера.

Едукативни моменат: Када је шериф Џо Дорзи упитао Ненси зашто не жели да тужи Мајкла и његовог пријатеља Бобија, она је одговорила да њих двојица већ имају довољно проблема. На то јој је шериф узвратио да их сви имамо, али да их не решавамо оружјем. Другим речима, постоје различити начини решавања проблема и нису сви једнако добри. И тиме морамо да се руководимо када решавамо сопствене.

Оцена наставника:

3(реалка)

polarexpress (Small)VПоларни експрес (The Polar Express 2004) је цртаћ рађен према истоименој књизи Криса Вана Олсбурга. Дечак из града Гранд Рапидс у Мичигену постао је довољно велики да сумња да Деда Мраз заиста постоји. Ноћ уочи Божића пред његову кућу зауставио се воз у који га је кондуктер позвао да се укрца. Дечак је након нешто нећкања прихватио и воз га је одвео у празничну авантуру чак на северни пол.

Критички осврт: Онај бич којим Деда Мраз „мотивише“ ирвасе баш и није био неопходан, иако је сав фенси и светлећи. Но, ако изузмемо тај детаљ, цртаћ ме је очарао. Другачији је, са лепом и маштовитом причом, а без патетике. Анимација је готово беспрекорна.

Едукативни моменат: Кондуктер је рекао да је некада довољно видети да бисмо веровали, али су неке „најстварније“ ствари на свету нашем оку невидљиве. Другим речима, није све доказиво, али то не значи да не постоји. 🙂

Оцена наставника:

5(права)

Лако Је Критиковати 96

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hercules_poster (Small)IIХеркул (Hercules 1983) је још једна прича о старом грчком јунаку из митова, кога овог пута глуми Лу Ферињо. Филм је по жанру тзв. пеплум или како га зову „мачеви и сандале“. Херкул је рођен из светлости, а Зевс (Клаудио Касинели) га је послао на Земљу да се избори са злом које је ослобођено из Пандорине кутије (која личи на микс амфоре, свемирског брода и диско кугле). Пошто је обдарен изузетном снагом, Херкул је дорастао том задатку.

Критички осврт: На почетку можемо чути помпезну нарацију која објашњавања веома широко схваћену и помало „испретурану“ Хесиодову Теогонију. У ствари цела митологија није епска колико је СФ, тако да су богови малтене ванземаљци који су населили Месец. И пошто се зло родило исто као што су и они, одлучили су да направе најинтелигентнијег и најјачег човека на свету који ће му се супротставити и тако је настао Херкул, односно Лу. Мени Лу баш не одаје утисак најинтелигентнијег, али не бих да будем заговорник предрасуда. Рецимо да прихватим да он то јесте и да је сјајан у сваком погледу и велики шампион. Ипак, не могу да прихватим и да је велики глумац. 😀 Неке сцене су веома сличне онима у Конану, снимљеним годину дана пре овога, али Лу није чак ни у рангу Арнолда Шварценегера. Глума је иначе театрална и посебно предњачи Ђани Гарко. Поред лоше глуме ту су и лоши специјални ефекти. За то време не очекујем богзна шта, али ово је баш, баш лоше.

Сама поставка приче је овде проблематична. Богови су заузели Месец, али ту се појављује и краљ Миној, као и Дедал (који је женско, односно Ева Робинс). Тако да ми није јасно ко, забога, живи на том Месецу и одакле сада сви они. 🙂 Хера (Росана Подеста) има и улогу конферансијеа, тако да је све помало налик на приредбу. И то приредбу коју су осмишљавала деца, а не наставници јер радња више личи на дечју игру где се следећи догађаји измишљају у ходу. И поједини ликови, попут самих богова и појединих краљева појављују се само онда када је то погодно и више их нема до краја филма, што опет говори о томе колико је радња расута.

Но, маште у филму има. Када је медвед убио Херкуловог тату (у ствари човека који га је усвојио), овај се толико разљутио да га је бацио чак у свемир. И тамо се он претворио у сазвежђе великог медведа. На то је Атена (Делија Бокардо) питала Зевса колико ће још сазвежђа настати док Херкул не буде заустављен. 🙂 Касније је Херкул бацао чак и балване на друге планете. Када је чистио краљевску шталу где су били божански коњи, померио је ток реке бацајући стене и то је урадио ван сваког закона физике и здраве памети и када је река опрала све то својом бујицом, штала се буквално цаклила колико је чиста. 🙂 Има тога још много – и бацања и разних лудости и све то чини да овај филм буде заиста померен, односно луцидан и то не могу да не ценим. Ово је један од оних филмова који је толико лош да је у ствари добар. Или да будем прецизнији – довољан. 🙂

Едукативни моменат: Херкул је рекао чак и једну мудру; да прихвата ствари какве јесу јер зна шта ће он урадити. Другим речима, његова стратегија је да се снађе у свим условима на које не може да утиче. Заиста, ем је мудро, ем је практично.

Оцена наставника:

2(са плусићем)

Man_From_Earth_Holocene (Small)IIIЧовек са Земље: Холоцен (The Man from Earth: Holocene 2017) је наставак филма из 2007. Дејвид Ли Смит је бесмртник који свако мало мења универзитете где предаје. Међутим, у последње време почиње да му се дешава нешто што за неколико хиљада година није; почео је да стари. Он покушава да пронађе решење за свој проблем, а четворо његових студената покушава да реши мистерију у вези са њим.

Критички осврт: Први филм је имао оригиналну идеју, па је она надоместила и мањак буџета и мањак радње, а овај сада наставак није баш могао да игра на ту карту. Режисер Ричард Шекман је покушао да уведе какву-такву радњу, па је са једне стране имао веома радознале студенте који су се дали у истраживање живота свог професора, те повремено и кршили закон, што је сувише одскочило од сензибилитета филма (мада је сличан мотив имао и у првом филму када су и пиштољи „радили“, па је то ваљда у реду), а са друге је Дејвид напокон почео да стари и да се суочава са сопственом смртношћу. Међутим, оба ова покушаја су сувише блага, без обзира што овај други има и својеврсну симболику. Крај је решен како је решен и судбине младих људи су остале да „висе у ваздуху“, што ми се није допало јер је изостала и порука и поука и смисао свег претходног дешавања. Могу само да закључим да је све то дешавање ништа више од сценографије која је омогућила умне дијалоге. И то некако није довољно.

Веома ми се допало како Дејвид, као универзитетски професор, разговара са студентима током предавања и ти дијалози су лепи и паметни. Чак сам научио да дебељушкасте представе Буде нису веродостојне јер Буда-дебељко има карактеристике монголоидног типа, а он, с обзиром на то да потиче из Индије, морао би бити европеидан. Очигледно је на различите представе било које религијске личности утицај имала и култура и вера неког народа. Углавном, у филму су ти разговори били религијског карактера и највећим делом су се тицали хришћанства. Имао сам утисак као да је Ричард имао идеју да нагласи мањкавости једностраног погледа на свет и да предложи религију која ће обухватити све људе; не према њиховом опредељењу, већ према њиховом карактеру. Немам ништа против таквог приступа, напротив. Најбољи део разговора се одвија у подруму где Стерлинг Најт држи као таоца Дејвида и покушава да открије да ли му овај говори истину. Та сцена приказује и докле су људи спремни да иду како би одбранили своја уверења.

Едукативни моменат: Када је Стерлинг рекао да ми знамо да је Исус био божанство, професор Дејвид га је упитао да ли заиста зна или тек верује? Знамо само оно што можемо да докажемо. У томе је разлика између науке и религије. Опширније текст на ову тему написао сам на овом блогу и можете га наћи овде.

Оцена наставника:

3(реална)

Scalps-images (Small)IСкалпови (Scalps 1983) је хорор који се дешава у некој од пустиња Калифорније. Шест студената археологије су кренула у експедицију са циљем да пронађу артефакте који датирају из древних индијанских села. Међутим, то се није допало духовима Индијанаца и запоседају једног од њих Ричарда Алана Хенча, те он почиње да убија чланове своје дружине.

Критички осврт: Филм почиње, најблаже речено, неартикулисано. Онда креће да се одвија радња која има неку идеју, али је развучена и са много непотребних детаља. Рецимо, када млади путују у колима камера снима крајолике којима пролазе. И то траје пар минута. Сама припрема, да је тако назовем, у хорор који ће уследити, траје преко пола филма и преко сваке мере. При томе, никад нисте сигурни које је доба дана јер се ноћ и сумрак смењују са ликовима на које је камера фокусирана. Маске страшних духова индијанаца су дефинитивно смешне, а један од њих носи маску лава и он је победио на такмичењу за најбесмисленију појаву у филму. Туче и убиства су једнако неуверљиви као и маске.

Филм је дефинитивно нискобуџетни, а не постоји труд режисера и сценаристе Фреда Олена Реја да од тог мало направи макар нешто. Не само да је прича танка и превише обична, већ су и дијалози веома често неповезани. Глума је заиста лоша, па тако Џорџ Рандал глуми старца коме се тресе штап отприлике онако како смо замишљали да се старци понашају када смо били деца. 🙂

Едукативни моменат: Иако маска лава може да миче горњу леву усну, што је вероватно највеће техничко средство које је овај филм могао да приушти, тешко да је лав могао да буде симбол Индијанаца. И за то није неопходно да знате историју. Довољно је да знате да лав насељава Африку, а да су Индијанци народ са подручја Северне Америке.

Оцена наставника:

1(и још мање)

hunger_poster (Small)IVГлад (The Hunger 1983) је прича о вампирици Катрин Денев, чији је вишевековни партнер Дејвид Боуи убрзано почео да стари. Како би му помогла, Катрин се обратила за помоћ клиници на којој се изучава старење и на којој ради доктор Сузан Сарандон. Одговоре није пронашла, али јесте пронашла следећу дружбеницу, управо лепушкасту Сузан.

Критички осврт: У реду је да експериментални мајмун брзо остари; то су истраживали. Али зашто је, забога, брзо и иструлио? Старење и труљење уопште нису исте ствари, односно процеси. 🙂 Режисер Тони Скот очигледно није мислио да наука у научно фантастичном филму мора бити коректна. 🙂 Зато је унео голишавости колико год је могао, а ту је и тада шокантна љубавна сцена између Катрин и Сузан. Или је макар требало да буде шокантна, ако је ишта било шокантно у веселим осамдесетим. Филм је, иначе, дефинитивно у духу те декаде. Додуше, није лепршав, већ је мрачан, али чак је и тај мрак некако раздраган, елегантан и екстравагантан.

Сам филм је другачији у односу на уобичајени приступ. Ту су вампири, али без очњака и који користе ножиће, у ствари фенси „скакавце“ стилизоване у виду привеска облика египатског симбола бесмртности (истовремено и погодно и прозаично). А онда, верни Катренин пратилац почиње да ради оно што су и сви пре њега; да стари. Она тугује због тога, али и тражи новог пратиоца или боље рећи пратиљу. Дакле, оригиналности не мањка, а и прича није лоша и лепо се заокружује на крају. Овде мањка динамике, као и дешавања, али је филм визуелно веома дојмљив, а и поменута еротичност, урађена врло сензуално и са мером, свакако доприноси.

Маска остарелог Дејвида је одлична. Катрин је беспрекорно лепа и за пар нијанси више мелодраматична. Иначе су изабрани глумци сасвим океј и ако изузмемо сузе које су лиле у потоцима, добро су урадили посао.

Едукативни моменат: Катрин је дала дар бесмртности Сузан и погрешила је. Заправо, погрешила је што је није питала да ли тај дар уопште жели. Она је искључиво била фокусирана на сопствена осећања, али и када волимо некога то нам не даје за право да доносимо одлуке у име те особе.

Оцена наставника:

4(заиста може)

night-of-the-wolf-late-phases (Small)IIIКасне фазе (Late Phases 2014) је хорор у којој главну улогу има ослепели војни ветеран Ник Дамичи. Његов син Итан Ембри га доводи у насеље за старе људе. Тамо све изгледа учмало, а у ствари је врло опасно. Наиме, једном месечно дешавају се застрашујућа убиства. Полиција није мотивисана да детаљније истражи о чему се ради, али је Ник одлучан да стане на пут крвопролићу.

Критички осврт: Избор главног глумца је заиста добар и Ник има и те како шта да понуди, осим харизме која је више него очигледна. Сам филм и има шта да понуди и нема. Оно што нуди (и што је добро) уопште није оно због чега је филм и направљен, а то је хорор. Хорор је прозаичан, јефтин и препун општих места, практично на ивици треша, ако ту границу није и прешао. У овом филму је добра она позадинска прича која је у вези са старим људима, као и односом младих, односно њихове деце, према њима. У ствари, сама поставка је прилично добра. Све се дешава у насељу намењеном старима, које је на ивици шуме, те напади звери нису појава која би се могла протумачити необичном, а пошто су жртве стари људи, полиција их није поставила високо на листи приоритета. У овај рај за једног вукодлака долази тврд орах Ник, који му постаје претња. Овај прави нову стратегију; сопствену војску. Да би отежао јунаку што више, сценариста Ерик Столзе га је начинио слепим. Дакле, прича заиста није лоша, али је упропашћена ниским буџетом и младим шпанским режисером који изгледа да није био дорастао задатку, макар што се хорора тиче. И крај је без везе, патетичан и крцат великим речима, а које су врло обичне. На сахрану је дошло њих двоје, иако је Ник ратни ветеран и логично је да ће ту да се врзма и испаљује хице и нека војска. Овако је ефекат ваљда требало да буде јачи, али није постигнут. Ту негде је и рупа у филму јер тек на крају сазнајемо да у граду постоји и видео надзор. Логично је питање зашто полиција никад није погледала снимке за све претходне нападе звери, којих је било, по њиховим речима, сваког месеца.

Греота је овом филму дати оцену мању од три, али би сигурно била боља да је прича завршила у рукама неке боље продуцентске куће и вештијег режисера.

Едукативни моменат: Свештеник Том Нунан је на миси говорио о жртвовању и томе колико се родитељи жртвују за своју децу. Са друге стране, та деца често нису свесна тих жртви. И то није добро. Треба бити свестан онога шта родитељи чине за нас и враћати им на најбољи начин – посебно у старости.

Оцена наставника:

3(не баш најстабилнија могућа)

silent-night (Small)IVТиха ноћ (Silent Night 2012) је такође хорор који се дешава у америчкој варошици током празновања Божића. Маскирани Деда Мраз масакрира све оне који нису били добри. Полицајка Хаиме Кинг и њена мала јединица покушавају да га зауставе.

Критички осврт: Ово је занимљив спој радосне божићне приче и врло мрачног хорора. Томе је допринео режисер Стивен К. Милер, који је комбиновао сцене украшавања града и празничног духа не само са језивим сценама, већ и непријатним животним ситуацијама (када се градоначелник Том Анико свађа са кћерком Кортни Џејн Вајт или када се свештеник Кертис Мур набацује Хаими).

Донал Лог је живописан лик који деци прича окрутне животне истине о Божићу и родитељима. Заиста је забаван и напокон нешто ван стереотипа. Није лош ни Ендру Секон, Хаимин колега, а ни њен шеф шериф Малком Макдауел. Ликови су луцкасти и кроз филм провејава хумор и прилично успела иронија и све то даје известан шмек. Хорор део је баш гадан и сасвим је успео; много више него крими прича, која је овде потпуно маргинална. Океј, постоји негде ту мистерија ко је убица, али нешто много осумњичених ликова баш и нема, а и очигледно сценариста Џејсон Ротвел није адутирао на ту карту, нити је тајио по ком обрасцу убица бира своје жртве. Но, то није замерка јер је и овакав приступ сасвим динамичан и држи пажњу. Филм некако има шмек „Ноћи вештица“, али ми се ова прича више допада.

Има и рупа у филму, па је тако крајње необично да је крај кататоничног Брајана Ричардсона новчаник пун новца (који је његов унук Ерик Џ. Берг опљачкао), док је хоспитализован у специјализованој установи. Ипак, већих грешака нема.

Едукативни моменат: Када је Ендру закаснио на посао, Елен Вонг му је рекла како она успе и да опере косу и да се нашминка и да стигне на време. Он све то не мора. Истина је и да мора, нема оправдања; само је важно да се добро организујемо и свуда стижемо када треба. И још један савет за успешно обављање посла имао је и шериф Малком. Никада својим шефовима не износите проблем ако немате спремно решење.

Оцена наставника:

4(фина једна)

Grinch-stole-christmas-poster (Small)IVКако је Гринч украо Божић (How the Grinch Stole Christmas 2000) је филмска адаптација истоимене приче Теодора Суса Гајзела из 1957. У пахуљи снега постоји град Ко чији житељи обожавају Божић. Међутим, отпадник тог друштва Гринч (глуми га Џим Кери), који живи на планини крај тог града, не воли Божић и чак жели да га упропасти за све друге. Ипак, девојчица Тејлор Момсен верује да он није зао и тражи од својих суграђана да му дају другу шансу. Проблем је што је Гринч неће искористити како се она надала.

Критички осврт: Ово је један од оних дечјих филмова у коме се хумор гради на основу трапавости ликова, где падају, газе се и све им испада из руку. Дакле, тотално безвезан хумор, па таман био и намењен деци. Нешто успелији је када Гринч краде поклоне и декорацију од грађана Коа. Иначе је Џим био стандардан са оним његовим геговима на које нас је навикао, али истина је да уме да унесе душу чак и у улоге које су наивне и нестварне, баш попут ове.

Сценографија и костими су врло живописни. И поједине идеје су сјајне, као када Кристина Барански испаљује из некаквог топа расвету која се лепи за фасаду куће. Идеја да се читав град смести у пахуљу снега је заиста маштовита. Што се тог дела тиче, маште не недостаје, али што се приче тиче, она је сасвим обична. Но, за један дечји филм није лоша, довољно је динамична и држи пажњу, а оно што је најбитније је да шаље лепе поруке.

Едукативни моменат: Тејлор, иако мала девојчица, успела је да докаже својим суграђанима да Божић није бесомучна куповина поклона и светлећа декорација, већ повод да се људи окупе и проведу квалитетно време заједно. Ја бих рекао да је сваки дан празник ако смо окружени драгим људима.

Оцена наставника:

4(па, хајде, може)

gateway (Small)IVПролаз (The Gateway 2018) је аустралијски СФ. Џеклин Макензи је научница која пет година безуспешно покушава да направи апарат за телепортацију. На крају, она и њен асистент Бен Мортли, успели су да телепортују јабуку, али, испоставиће се, у другу димензију. Успели су и да остваре контакт са људима из те димензије и схватили да су они њихове реплике. То је мотивисало Џеклин да оде тамо и потражи супруга Мајлса Поларда, кога је изгубила у саобраћајној несрећи.

Критички осврт: Радња се одвија сувише погодно и сувише предвидљиво. Према изреци – дала баба, у овом случају Џеклин, динар да уђе у коло, а дала би сто да изађе, филм пружа јасну поруку: не можемо вратити особу коју смо изгубили, а понајмање ако на њено место поставимо другу, ма колико слична била. И да, не смемо брчкати са другим димензијама. 🙂

У филму има рупа, па тако када Џеклин открива своју мртву двојницу, ова је у прилично добром стању и према њеним реакцијама не осећа се непријатан задах леша, иако је сигурно више дана лежала у том кревету. И последња сцена нема превише логике. Но, уопштено гледајући, идеја је добра и сасвим солидно је реализована и то са прилично мало средстава, што свакако треба ценити. Рецимо, Џеклин и Мајлс су ме убедили да имају срећан брак, као што су ме касније убедили да се ту нешто опасно, манијакално дешава. Глума је сасвим солидна.

Едукативни моменат: Нико није незаменљив, то је стара истина. Ипак, не можемо ни једну особу заменити другом и очекивати да ћемо добити исти квалитет. Заменици увек доносе нешто своје (особено) јер смо сви ми различити. И на то треба мислити, па се нећемо ни разочарати.

Оцена наставника:

4(можда не најбљештавија, али ипак)

The-Hunchback-of-Notre-Dame (Small)IIIЗвонар Богородичине цркве (The Hunchback of Notre-Dame 1996) је Дизнијева адаптација истоименог романа Виктора Игоа. У Паризу 1482. судија Фроло прогања Роме и у једној таквој акцији погинула је Ромкиња која је желела да заштити своје дете. Дете је било наказно и Фроло је хтео да га баци у бунар, али га је спречио добри архиђакон катедрале Нотр Дам. Он га је убедио да наместо да убије дете, треба да га одгаји као своје. Фроло је заиста преузео бригу о детету, али га је затворио у катедралу, далеко од погледа људи. Назвао га је Квазимодо. Двадесет година је прошло и Квазимодо је пожелео да сиђе са звоника међу људе. Испоставиће се да то није тако једноставно јер за њих је он, ипак, наказа. Но, лепа Ромкиња Есмералда показала је емпатију према њему и наклоност. У исто време замерила се Фролу, те је овај почео да је прогања. Растрзан између оданости господару који га је подигао и симпатија према Есмералди, Квазимодо ће морати да одлучи којој страни да се приклони.

Критички осврт: Дизнијев студио још увек није био усавршио анимацију, тако да су поједини покрети сувише крути и опиру се законима гравитације. 🙂

Сама поставка је као код Дизнијеве Златокосе. Квазимодо је, наравно, значајно ружнији, али је заједничко то да обоје нису могли да напусте кулу у којој су заточени због лажи њихових тутора. То је сличност са тим цртаћем, који је снимљен касније, али општи образац дешавања је сличан са свим другим Дизнијевим цртаћима и веома је предвидљив. Нешто што је такође карактеристика свих Дизнијевих цртаћа је мјузикл. Песмице су певљиве и лепршаве, али тоналитетом одудара она коју пева министар Фроло како га раздире страст према Есмералди, што је у колизији са његовом религијом. И сцена која то прати је озбиљније урађена. Но, свеукупно, нема ту много чега оригиналног, али то је мањи проблем. Већи је проблем сама тема која, рекао бих, није разрађена. Наиме, тема је дискриминација, пре свега Рома, а онда и људи са деформитетима. И то је некако колико-толико добро почело, али се завршило као класично јурцање добрих јунака са злоћудним тиранином. Однос људи према Квазимоду представљен је сувише површно, те га они час прогањају и сурово се опходе, час га славе и при томе се понашају баш као гомила. Однос према Ромима није решен уопште, а на њему се није ни инсистирало јер је у фокусу ипак била жудња према Есмералди. Истина је да на нетрпељивост према неком народу утиче власт, али значајно утичу и предрасуде људи, тако да властодршцима не иде баш све на душу. Закључак је да је прича сувише једнострана и романсирана. Крај је романсиран у оном слаткастом холивудском стилу.

Едукативни моменат: Гаргојла је рекла Квазимоду да уколико буде само посматрао, живот ће проћи крај њега. Некада мора и да се укључи у активности. То важи за све нас и немојте да вам изглед или тако нека површна ствар буде препрека, као што је њему била.

Оцена наставника:

3(не може више)

zardoz (Small)VЗардоз (Zardoz 1974) је футуристички филм који приказује друштво дивљака које у крваве походе предводи бог Зардоз; огромна лебдећа глава од камена. Један од дивљака је Шон Конери, који се некако нашао унутар камене главе и открио праву истину о свом „богу“.

Критички осврт: Јако тешко ми је било да прихватим Шона, најчувенијег елегантног Џејмса Бонда, како шврћка наоколо у врућим црвеним гаћицама и дубоким чизмицама (док је био у кристалу заклео бих се да је носио и женске ципеле са потпетицом). Перушка до пола леђа употпуњује ову, најблаже речено, необичну појаву. Иако се нисам навикао на њега до краја филма, морам да признам да ми се филм јесте допао. На врло маштовит, готово уметнички начин, дао је једну филозофију где су одлично представљени односи у свету. Блажени у свом добро заштићеном граду згражавају се над патњама „дивљака“, али нити осећају емпатију, нити чине било шта да им помогну. Напротив; они су свесни да профитирају. Ту је и добри стари двојни морал јер док не виде да су једнаки са дивљацима, инсистирају на једнакости у оквиру своје заједнице. Ту је и однос према старима, који су „одметници“. Џон Алдертон признаје да они једва успевају да их прехрањују, али их свеједно одржавају у животу. Другим речима, медицина напредује толико да се старост становништа значајно подигла, те тиме и бројност, али нема довољно ресурса за све. Стари су одметници јер нису пожељни у друштву. Има тих метафора још и све су веома сурове, али и истините. Филм шаље веома јаке поруке.

Наратор на почетку каже да је његова прича богата иронијом, а посебно је сатирична. И заиста јесте. Такође каже да је та будућност могућа и да нас он упозорава. Све ово што сам у претходном пасусу излистао је снимљено крајем седамдесетих и иако је радња смештена у 2293, већ данас је кулминирало. Дакле, све ово је актуелно и данас, а и једнако допадљиво. Осим Шоновог имиџа, наравно. 🙂

Едукативни моменат: Када је Шон почео да чита књиге, према сопственом признању, сазнао је све што је за њега раније била тајна. Књиге то и раде; откривају нам ствари. 🙂

Оцена наставника:

5(што би Енглези рекли – индид)

Лако Је Критиковати 83

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Harry-Potter-and-the-Sorcerers-Stone-Poster (Small)Хари Потер и чаробњаков камен (Harry Potter and the Philosopher’s Stone 2001) је први филм о најпознатијем младом чаробњаку на свету, кога глуми Данијел Радклиф. Хари је сироче кога одгајају тетка Фиона Шо и теча Ричард Грифитс, који нису баш благонаклони према њему, тако да му детињство није најсрећније. Све се мења када добија позив да похађа школу за чаробњаке Хогвортс.

Критички осврт: Први део је највише дечји од свих каснијих наставака. И тај део је и заслужан за то да је запалио свестку публику и тако обезбедио да читава сага доживи толики успех. Од неколико њих сам чуо да филм није успео у потпуности да дочара књигу и верујем да је тако, али и овде има сасвим довољно сјајних момената и много маште; степенице које се по својој вољи померају и слике са ликовима који причају и машу, тек су део фантастичних идеја. Углавном, цео филм је креативан и занимљив и већ могу да кажем да је ремек-дело у поджанру у којем је рађен.

Морам још да приметим да ми се, као наставнику, допало како је Меги Смит поступила, односно казнила сво четворо ђака, иако Том Фелтон није очекивао казну.

Едукативни моменат: Ричард Харис је рекао како не ваља живети у сновима и заборавити живот. То је казао Харију док је овај стајао испред Ериседовог огледала које приказује жеље. Уместо да гледамо са жудњом у оно што не можемо имати, попут Харија који је зурио у огледало, треба да гледамо са радошћу оно што имамо и да живимо са тим најбоље што можемо.

Оцена наставника:

5(наравно и потпуно)

harry-potter-and-the-prisoner-of-azkaban (Small)Хари Потер и затвореник из Аскабана (Harry Potter and the Prisoner of Azkaban 2004) је трећи наставак саге. Тетка и теча Харија Потера и даље су лоши према њему, а врхунац је био када је пристигла течина сестра Пем Ферис, те почела да вређа Харијеве родитеље. Због тога је дечак употребио магију и казнио је, а онда и побегао од куће. Његови чаробњаци су се побринули за њега, те га отпремили у Хогвортс, али се тамо суочио са новим изазовом. Наиме, опасни одбегли робијаш је у близини и према мишљењу свих, мета му је, управо, Хари.

Критички осврт: Ли Инглби у улози кондуктера у магичном аутобусу био је сјајан. Чудо како мала улога уме да буде упечатљива. И сви остали, наравно, били су сјајни.

И Хари је морао да јаше већ неко крилато створење. Почевши од „Бесконачне приче“, изгледа да је јахање крилатих чудовишта врхунац дечје маште дечака и тај део у филму изгледа свуда исто, са једнаким заносом. Но, специјални ефекти, који прате и ту и све остале сцене, одлични су.

Мистерија се јако добро градила током филма и одржавала. На сваких неколико сцена дешавало се нешто ново што је продубљивало мистерију. На крају се добила једна лепа, симпатична и заокружена прича, довољно квалитетна да прати постављени стандард саге.

Едукативни моменат: Мајкл Гамбон је рекао да, када је у недомици, понављање корака му изгледа као мудар почетак. За понављање кажу да је мајка мудрости. Истина јесте да знање које се не понавља и не употребљава на крају избледи.

Оцена наставника:

5(као и претходна)

willow-poster-european-version (Small)Вилоу (Willow 1988) је бајковита фантазија о девојчици која је рођена са белегом на руци, за коју је проречено да ће доћи главе злој краљици Жан Марш. Жан је знала за пророчанство, па је наложила да се све труднице затворе, а дете са одговарајућим белегом преда њој. Међутим, бабица је спасила бебу од зле судбине и пустила је низ реку. Негде низводно, бебу су пронашла деца патуљка Вилоуа (Ворик Дејвис). За бебу је сазнало сеоско веће и Вилоу је припао задатак да девојчицу врати њеном народу. Касније, шумска вила је тај задатак преиначила и од патуљка начинила бебиног заштитника. Сада је он морао да је однесе на сигурно, у краљевство добрих владара. Но, то није тако једноставно јер је Жан намерна да пронађе и уништи дете.

Критички осврт: Филм је епска фантастика у којој има довољно и авантуре и акције, мада су сцене борбе превише смушене. То је симпатична бајкица са крајње несимпатичним главним глумцем. При томе мислим на Вала Килмера, а не Ворика, који је само декларативно главни. Зна се ко је холивудски лепотан који продаје филм. Ипак, добар је глумац, не могу да грешим душу, тим пре што у овом филму глума није баш најбљештавија што се осталих тиче.

Већина сцена је наивна. Но, ипак, филм има шарма, а село патуљака је напросто неодољиво. Били Барти у улози сеоског чаробњака је баш комичан, а и други ликови имају ту комичну црту, мада је хумор у доброј мери инфантилан.

Музику је радио Џејмс Хорнер и, колико знам, он није радио за „Ратове звезда“, али ми музички мотиви звуче слично. Можда је био инспирисан, а можда и ја нисам у праву. Но, с обзиром на то да је Џорџ Лукас писао причу, неке секвенце између овог и поменутог филма могуће је довести у везу. Гледајући овај филм не могу а да га не упоредим са „Господарима прстенова“ и да не приметим неке сличне мотиве у свим тим филмовима. Врло верујем да је овај филм поставио неке стандарде које су коришћени и у каснијим и то маестралним остварењима, попут „Господара“. И то није мала ствар. Истина је да је ово сада већ култни филм и, за разлику од неких других са истим статусом, овај га је у потпуности заслужио.

Едукативни моменат: Иако је мајушан и не баш спретан, Вилоу се показао као прави заштитник бебе и јунак. У томе су му помогле две ствари: добра воља да уради свој задатак и пријатељи. Можда то у животу није увек довољно, али лако може бити.

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија могућа)

beautyand (Small)Лепотица и звер (Beauty and the Beast 2017) је бајка о принцу Дену Стивенсу који је био толико горд да га је чаробница претворила у Звер. Једини начин да скине клетву је да искрено заволи и да буде вољен. Годинама је био изолован у свом дворцу и временом заборављен. А онда је луцкасти проналазач Кевин Клајн пронашао његов дворац. Пошто се уплашио услед необичних збивања у дворцу, брже-боље је похитао назад, али је уз пут видео руже, те пожелео да једну убере за своју кћерку Ему Вотсон. Испоставило се да је то грех због кога га је Звер заточила у замку. Кћерка је пошла за својим оцем, пронашла дворац и Звер и пристала да заузме очево место затвореника. Ипак, није била класичан затвореник, већ више гошћа, која је развила симпатије према зачараној послузи и њиховом застрашујућем господару.

Критички осврт: Нарација на почетку је, као и обично, непотребна. Надаље, прича се одвијала очекиваним током. Наиме, Дизнијев студио је одлучио да већ познати сопствени цртаћ претвори у играни филм. И, заиста, многи делови из цртаћа преточени су у веома занимљиве специјалне ефекте. И филм је управо такав; занимљив. Ништа грандиозно, мада у односу на цртаћ прича јесте унапређена и продубљена. Музику нису мењали (и зашто би кад је сјајна?); додали јесу три нове песме, али су задржали старе.

Нисам могао да се отмем утиску да Крис Еванс, поред све своје харизме, није добар избор за главног антагонисту. Он би требало да нас увери да је сиров, необразован и површан, али некако у томе није успевао и поред тога што се много трудио. Сувише је софистициран и зрачи интелектом. То јесу добре особине, али није добро за његову улогу. И Ден ми није био убедљив као звер. Да није имао онако добру маску, његова улога би била тотални фијаско. Овако је само фијаско. 🙂 Изгледа да је улога „погодила“ само Ему, која је доминирала. Њих двојица су били сувише млаки, а такве су и емоције у филму.

Занимљив је храбар потез Дизнијевог студија да покаже врло толерантан став према геј популацији. Можда је инспирација био Крис, за кога је познато да је отворен по питању своје сексуалности, а можда нови трендови намећу и нове приступе. У сваком случају, толеранција јесте тема на којој треба радити.

Едукативни моменат: Ова бајка има за циљ да покаже да је најважнија лепота једне особе „унутрашња“ или, боље речено, лепота карактера.

Оцена наставника:

4(опасно иде на три)

uglyws (Small) (Small)Ружни лабудови (Гадкие лебеди 2006) је руски филм базиран на роману истог назива браће Стругацки. Григориј Гладиј је представник Уједињених нација, чији је задатак да истражи мистерију у граду Ташлински, где су се појавили људи наказног лица које називају љигавцима. Ти људи управљају школом коју похађају ингениозна деца и уче о напредним технологијама. Једно од те деце је и Григоријева кћерка, па је његово интересовање за цео тај случај утолико веће. Он покушава да спасе кћерку пре него што руска војска започне бомбардовање града хемијским оружјем.

Критички осврт: Филм веома реално изгледа јер приказује стварне емоције људи у кризним ситуацијама. Радња помало подсећа на „Село проклетих“, али је, по квалитету, далеко изнад. Увод у радњу је баш, баш добар. Избегнута је нарација и из првих сцена извлачимо закључке о чему се ту ради. Имате осећај да тек улазите у причу, а она се, заправо, увелико одвија. Фотографија је интересантна, аутентична и необична. Ситуације снимане напољу су осветљене црвеном и наранџастом светлошћу, што појачава тај утисак.

Филм уопште није динамичан, али нуди занимљиву филозофију, прилично компликовану и виспрену. Она говори о лицемерном друштву и двоструким стандардима вредности, а дата је кроз дијалог старе и нове генерације. Током филма та друштвена тескоба је доведена до неког свог краја, те отерала младе у такво лудило да они више не могу да поднесу свет у коме живе и одрасли чине све да их убеде да је добро бити као и сви остали, односно прихватити погрешан систем. Порука је доста јака, али не могу да тврдим да је истом снагом и пласирана. Но, постоји добар покушај. Много боље је урађена идеја о љигавцима; они су различити и изазивају непознаницу, па тиме и страх код људи. Све време људи се труде да објасне њихово порекло. И то је и у реалном животу, иначе, тако: људи се увек труде да објасне шта је узрок некој различитости, те изгледа као да се тиме баве. И баве се, али не суштински. Они не желе заиста да упознају те људе и да их прихвате. И ту филм добро поентира. На крају се добила једна веома солидна прича, мада не нарочито оригинална.

Љигавци су прилично немаштовито осмишљени и њихове маске изгледају јефтино. Такође, осим сценографије, нема ту богзна каквог труда око ефеката. Но, то не умањује вредност филма.

Едукативни моменат: Алексеј Кортнев је рекао Глигорију како су сви имали исто искуство, односно како су сви „прошли кроз то“. Онда се присетио како му је један познаник рекао како сви пролазе кроз то, али не прођу сви. 🙂 Другим речима, неко ће из искуства нешто научити, а други неће. Боље је ако припадамо првој групи.

Оцена наставника:

4(плус)

therats (Small)Пацови (The Rats 2002) је телевизијски филм о нападу помахниталих пацова на Менхетну. Пацов је ујео муштерију у једној фенси продавници и управница Шејла Макарти позвала је стручњака за ове животиње и истребљивача Винсента Спаноа. Он је открио да пацова има много и да се понашају веома чудно. Представник Министарства здравља Дејвид Фонтено нема слуха за оно што Винсент жели да му саопшти, па он мора сам, односно уз помоћ колеге Шона Мајкла Хауарда и жене запослене у радњи Мејчен Ејмик, да се ослободи пацова и велике опасности коју представљају по читав град.

Критички осврт: Ово је један старомодан хорор, али настао после 2000. С обзиром на то да је прављен за ТВ, то већ не изгледа тако чудно. Оно што јесте чудно је да су специјални ефекти прилично пристојни. Ефекат, на крају филма, када пацови извиру у празан базен попут водоскока и добар је и сјајно осмишљен. Додуше сам крај филма је прилично натегнут, али све се ради због драматике. 🙂 Последња сцена је опште место, али таквих момената у филму има, иначе, много (прскање крви по екрану телевизора и синхронизована дешавања на телевизији и у реалности).

Радња је класична за овај поджанр и не нуди ни трунчицу новог. Додуше, филм садржи све оно што треба, па тако има и покушаја да буде узбудљив и тај део је мање-више коректно урађен. И цео филм је такав; готово коректан. Глума није баш најбоља и креће се у опсегу од јако лоше до подношљиве. 🙂

Винсент је све време сипао статистичке информације о пацовима и не знам да ли су тачне (мрзело ме је да проверавам), али ако јесу, ето нама и рубрике „Јесте ли већ чули да…“ Додуше, та „рубрика“ није значајније поправила утисак, који је, иначе, осредњи.

Едукативни моменат: Џо Пинг је приметио да Мејчен не зна ко су јој праве комшије. Ми најчешће и не примећујемо да у нашем комшилуку живе друге врсте и зато се и немарно опходимо према њима. Пре свега треба да се информишемо о њиховој улози у природи и правом утицају на нас.

Оцена наставника:

3(у деминутиву и још нагиње на двојкицу)

remnantpos (Small)Остатак (Remnant 2015) је кратак британски футуристички СФ филм, о момку који се, у роботу хуманоидног изгледа, враћа из рата у град.

Критички осврт: Специјални ефекти су одлични, али ипак немају моје симпатије јер и они, као и цео филм, вуку на Трансформерсе. У ствари, у питању је једна акциона сцена из таквог филма и ништа више од тога. Вероватно је режисер и сценариста Ендру Вонг желео да дочара бесмисао рата, али је то урадио на један врло приземан и нимало оригиналан начин. Уз то, сцена није, чак, ни уверљива. Виђао сам боље режиране музичке спотове.

Едукативни моменат: Момак који је ушао у ратног робота није могао да пронађе ништа више до деструкције. Рат само то и доноси, без обзира каква га пропаганда и политичка обећања пратила.

Оцена наставника:

1(без да трепнем)

space_truckers_poster (Small)Свемирске камионџије (Space Truckers 1996) је СФ у којем главну улогу тумачи Денис Хопер, независни камионџија, који улази у сукоб са компанијом и зато мора да прихвати посао на другој страни, иако не зна шта конкретно треба да превезе. Придружују му се колега новајлија Стивен Дорф и млада конобарица Деби Мазар. Колико је товар који превозе опасан сазнаће тек онда када их заробе гусари.

Критички осврт: Већ према наслову филма, који је (у доброј мери предвидљива) радња испратила, можете да закључите да се овде ради о американизованом свемиру. И, иако има добрих фора и иако глумци нису лоши, таква поставка мора да буде глупа и тешко је овај филм посматрати као озбиљно СФ остварење. Не могу да га посматрам ни као комедију јер, иако има комичних сцена, није нарочито смешан. Јесте лепршав, али није смешан. Рецимо, Чарлс Данс је занимљив негативац са још занимљивијим додацима и причи даје комичан аспект, али ништа урнебесно. Верујем да је режисер и, уједно, сценариста Стјуарт Гордон правио комичан филм, али је пре свега желео да направи свемирску авантуру. Авантуре и акције истина има и туче су кудикамо успешне, мада, повремено, смушене и неуверљиве.

Специјални ефекти јесу лоши и види се да не постоји већи труд када су они у питању. Прозор иза Стивена у свемирском камиону је скандалозан, на пример. Мислим да би пано ђака из моје школе боље дочарао звезде у свемиру. Такође, грешака у вези са недостатком гравитације има, што потврђује да се није много водило рачуна о томе. И то одаје утисак површности, а површна је и сама прича. Било је важно да главни протагонисти напусте гусарски свемирски брод тик пре него што експлодира, а разлог зашто је, уопште, експлодирао (и то у парампарчад) потпуно је нејасан.

Сама прича није претерано оригинална, али није скроз лоша. Боље речено, има својих лоших и својих добрих момената. Ако ћемо право, више лоших него добрих.

Едукативни моменат: Денис је одустао од тога да ожени Деби јер је, и тако, њен пристанак добио неком врстом уцене. Уценом се не постижу циљеви, а посебно не нечија љубав. Другој особи треба дати разлоге да вас воли, а не услове.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

ratchet_and_clank (Small)Рачет и Кланк (Ratchet & Clank 2016) је цртаћ базиран на видео-игри истог назива. Рачет је зверолики ванземаљац који ради као механичар свемирских бродова и других СФ летелица. Његов сан је да постане ренџер који ће спасавати галаксију. И прилика му се указала када је зли Алонзо Дрек почео да уништава планете. Председник галаксије је позвао добровољце да постану ренџери и тако буду појачање тиму који ће се борити против Дрека.

Критички осврт: Ведар је филм и иако много пута виђен до сада („Моћни ренџери“ и „Ратови звезда“ су тек неке од јачих асоцијација) и са више него стереотипним ликовима, не могу да кажем да је тотално лош (то да није тотално лош је највећи комплимент који могу да упутим) и да нема икаквог хумора. Додуше, хумор је, најчешће, инфантилан. Анимација је прилично добра, а добре су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Да бисте били хероји не треба да радите велике ствари, већ само оне исправне – рече мудро један од ликова.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, како желите)

emoji (Small)Емотикони – филм (The Emoji Movie 2017) је цртаћ о емотиконима и апликацијама у мобилном телефону. Главни протагониста је смајли који би требало да буде „сморени“ смајли, што би рекли моји ђаци. Међутим, он није у стању да буде стално сморен, већ мења расположења у зависности од ситуације. Зато други смајлији желе да га дилитују, пошто верују да је неисправан. Како би избегао злу судбину, он бежи, заједно са иконицом „баци пет“. Циљ му је да пронађе хакера који ће да га репрограмира како би имао пожељан израз лица. И, заиста, проналази једног таквог, а то је женски смајли који жели да побегне из мобилног телефона.

Критички осврт: Веома ми се допада идеја, иако јесте популистичка и подилази публици, посебно оној млађој. Но, оригинална је и интересантна. Филм има јако занимљивих фора и иако није смешан, опет је, некако, ведар и симпатичан. Поруке које шаље су добре, али нису баш на најбољи могући начин пласиране. Наиме, оним темама које је потребно акцентовати, дато је премало простора, маргинализоване су и уз то су површно одрађене. Осим овога и тога да је прича могла да буде оригиналнија, немам већих замерки. Филм је, иначе, лоше прошао код критике, али не и код мене. 🙂

Едукативни моменат: Можда је боље да, наместо емотикона на дигиталним апаратима, драгим људима поклонимо праве емоције у стварном животу, односно правом дружењу. То су чак и поједини емотикони у филму схватили. 🙂

Оцена наставника:

4(минус)

Лако Је Критиковати 80

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the-mummy-resurrected-dvd (Small)Васкрснуће мумије (The Mummy Resurrected 2014) је још један у низу америчких филмова чија је тема египатска мумија која се, након много векова, враћа у живот. На ову мумију наилази група научница, предвођених оцем једне од њих.

Критички осврт: Филм уопште не личи на авантуру или хорор, већ на неку испразну америчку сапуницу. За ову прилику унајмљена је гомила лепих „глумица“, тако да је „сапуњави“ утисак потпун. Доприносе и дијалози који су приземни и досадни. И, напросто, врцају од општих места.

Продукција није потпуно лоша, али специјалних ефеката и оно мало што је било, далеко је од импресивног. Неки моменти су нелогични. Човек себи реже вене кључевима, као да то ради скалпелом. Много значајнији проблем је што су поступци ликова нелогични, а емоције су неуверљиве. Радње овде нема уопште јер се све време вијају по гробници и са мумијом. Ако бисмо то назвали радњом, она је обична, неинвентивна и досадна. Филм, заиста, није ни помена вредан. Дакле, то што сам исписао о филму неколико реченица највећи је могући комплимент који може да добије.

Едукативни моменат: Девојке нису унајмиле лиценцираног водича, већ су прихватиле услуге илегалних радника, па их је снашла велика невоља. Лиценце, односно дозволе за рад, у свакој земљи и за сваки посао постоје са разлогом. Баш као и свака друга документација (ма колико год нас она замарала) и пре склапања било каквог посла треба је проверити.

Оцена наставника:

1(уз губљење времена)

pirates-of-the-caribbean-dead-mans-chest (Small)Пирати са Кариба: Шкриња мртвог човека (Pirates of the Caribbean: Dead Man’s Chest 2006) је други наставак саге о пиратима са Кариба. Овог пута капетан гусарског брода Џони Деп заинтересован је за кључ од шкриње у којој се налази срце Летећег Холанђанина. Ова утвара из морнарских прича у филму заиста постоји и заинтересована је за Џонија, односно његову душу. Судбина људи који постану део посаде Холанђанина није нимало светла, те Џони жели по сваку цену да је избегне. Он зна да ако се домогне срца, окренуће ситуацију у своју корист. Међутим, за тај вредни орган заинтересован је и бескрупулозни лорд Том Холандер. Он шаље Орланда Блума да се домогне Џоновог посебног компаса који може да пронађе оно што неко жели највише од свега. Да би натерао Орланда да обави мисију, хапси његову љубљену Киру Најтли, али њен отац Џонатан Прајс успева да је ослободи. Сада су сви на мору у вратоломној авантури где свако има свој циљ.

Критички осврт: Попут првог наставка и овај је сјајан; динамичан, забаван, маштовит, са сјајним глумцима и одличним специјалним ефектима. Прича је добра и допада ми се што су баш искоришћене познате легенде у вези са морем, попут чудовишта Кракена, што свему даје шмек какав и треба да има један овакав филм. Све похвале.

Едукативни моменат: Џони Деп је направио погодбу са Билом Најтом коју није желео, односно могао да испуни. И онда се нашао у великом проблему, да би га, на крају филма, чак појело гадно чудовиште. Немојте правити такве погодбе за које знате да нећете моћи да их испуните јер су проблеми, у том случају, неизбежни. Неће вас појести чудовиште, али ће вас појести брига како их решити. 🙂

Оцена наставника:

5(додуше, са мајушним минусом)

AWEIP (Small)Пирати са Кариба: На крају света (Pirates of the Caribbean: At World’s End 2007) је наставак претходног филма. Џони Деп је заробљен на оном свету, пошто га је појео Кракен. Чланови његове посаде, као и Орландо Блум, Кира Најтли, Наоми Харис и Џефри Раш, кога је Наоми васкрсла, кренули су на крај света, како би стигли у свет мртвих и спасили га. Они су у тој мисији успели, али то је био тек почетак њихове авантуре, пошто лорд Том Холандер жели да уништи све гусаре. Зато се окупља деветоро капетана гусарских бродова на тзв. Братском суду како би одлучили како да се изборе са овом претњом. Имају неколико опција, па чак и да призову богињу Калипсо, коју је овај суд, некада давно, заробио. Но, Џони има другачије планове.

Критички осврт: Не могу да кажем да овај наставак не заостаје много за претходним, пошто то не би била истина. Прича је за више од неколико нијанси блеђа него претходна, мада јој авантуре и акције, али и добрих фора не недостаје. Додуше, пркосили су свим могућим законима физике у борбама, али добро. 🙂 Више ми сметају рупе у причи.

Наставак је довољно динамичан, забаван, крцат превратима и новим моментима, некада исфорсираним јер поступци ликова нису увек најјаснији. На пример, пропустио сам део када је Том Холандер превише помирљиво прихватио пораз, односно нејасно ми је зашто је то тако учинио. То су те рупе у причи које у мањој или већој мери кваре утисак. Као и сам крај, који је тек покушај да буде другачији, а у ствари је опште место, превише предвидљив и за нијансу више мелодраматичан.

Овом наставку могу да замерим и што није донео ништа ново у односу на претходни, осим богиње Калипсо, која се и није показала као богзна каква атракција, а прича у вези са њом је сувише предвидљива. И филм је у неким деловима развучен више него што је заиста било потребно.

Едукативни моменат: Када су бирали гусарског краља, сваки од капетана је номиновао себе јер је сваки од њих био себичан. Једини који то није урадио је Џони. И тиме је показао да је мудрији јер је и једини остварио свој циљ. Себичност није одраз мудрости, нити ће људи увек удовољавати себичњацима када их, већ, процене какви су заиста.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

harry-potter-and-the-goblet-of-fire (Small)Хари Потер и ватрени пехар (Harry Potter and the Goblet of Fire 2005) је четврти наставак саге о младом чаробњаку, кога тумачи Данијел Радклиф и који похађа чаробњачку школу Хогвортс. У тој школи организован је трочаробњачки турнир у коме учествују још две школе; Бобатонс из Француске и Дурмстранг, која је негде у североисточној Европи. Из сваке школе бира се по један одважан чаробњак који ће представљати своју школу на турниру. У име Хогвортса изабран је Роберт Патинсон, али уз њега и Хари Потер. Проблем је у томе што се Хари није кандидовао, а и, према правилима, нема довољно година за такву врсту такмичења. Његови наставници подозревају да су ту ситуацију наместиле мрачне силе, али, свеједно, дозвољавају да Хари учествује надајући се да ће их то довести до онога ко је све то замесио.

Критички осврт: Лавиринт, као финални и „најстрашнији“ задатак, био је потпуно разочарење. Очекивао сам не знам ни ја шта, а добио травицу која гута чаробњаке. Такође, у филму има општих места, као када се Хари, ипак, појављује након што је, заједно са змајем, пао у понор. И глумци драме више него што је реално потребно, а и емоције су претеране. Но, и поред тога, филм је сјајан, баш као и сваки други део о Харију Потеру, пре свега због одличне приче, маште, шарма и специјалних ефеката.

Едукативни моменат: Хари Потер и Роберт показали су шта значи фер надметање. Један другом су открили значајне информације које су обојици помогле и изједначиле шансе. И није важно ко ће победити јер је већ такав однос права победа сваког од њих.

Оцена наставника:

5(плус и плус)

harrypartone (Small)Хари Потер и реликвије смрти: први део (Harry Potter and the Deathly Hallows – Part 1 2010) је претпоследњи филм серијала о чувеном чаробњаку. Мрачни лорд, кога тумачи Рејф Фајнс, завладао је светом чаробњака и он и његови следбеници прогањају све оне који им нису по вољи. Хари Потер је главна мета, па мора да бежи, али, истовремено, са својим пријатељима Емом Вотсон и Рупертом Гринтом креће у мисију да дохака злом владару.

Критички осврт: Режисер Дејвид Јатс је желео две ствари: да пролонгира кулминацију, односно остави је за део други и да поради на личној драми ликова. И успео је у оба, али је зато растегао причу до граница пуцања. Тако да драмских момената има, али за неколико нијанси више него што је баш било неопходно. Но, прича је и даље у реду, мада не врца претерано ни од маште, ни од акције и авантуре, а радња је сведена на тражење делића душе злог лорда. Сама идеја како је расцепкао своју душу, те на тај начин себе заштитио, није лоша.

Занимљиво је гледати еволуцију прича о Харију Потеру. Како је одрастао, филмови су постајали све мање дечји, а све више озбиљнији и мрачнији, док је зли лорд постајао све присутнији, да би у овом делу био апсолутно доминантан. Углавном, рекао бих да је у овом филму много више од саме приче значајна та атмосфера која је завладала чаробњачким светом, распоред и однос снага, као и идеали или идеологија који су водиље ликова. И због тога, према својој озбиљности, овај филм превазилази све раније наставке.

Едукативни моменат: Веома је било видно да су Џејсон Ајзак и његов филмски син Том Фелтон на смрт преплашени у друштву свог мрачног господара и да им све што се дешава нимало не прија. Постоји изрека која каже да је баба дала динар да уђе у коло, а онда даје два да из њега изађе. Веома је важно проценити у шта се упуштамо, да не бисмо плаћали много скупљу цену изласка.

Оцена наставника:

5(у ствари, између четири и пет)

catseye (Small)Мачје око (Cat’s Eye 1985) је омнибус од три приче које је написао Стивен Кинг. Све три приче прате авантуре мачка који је, бежећи од пса, улетео у камион за испоруку и завршио у Њујорку, а потом и у другим градовима.

Критички осврт: Не могу да кажем која је прича најбоља јер свака је необична и има неки свој квалитет. Прва има скроз занимљиву идеју, друга је веома узбудљива и напета, а у трећој доминира преслатко и маштовито замишљено чудовиштанце. Спој све три приче је мачак који сасвим случајно долази на дестинацију где је потребан, што је генијално осмишљено. У једном истом филму са крими прича прелазимо на бајковиту дечју и то се сасвим уклопило, што је, заиста, мајсторство.

Добра је фора када у првој причи Џејмс Вудс гледа ТВ и филм „Мртва зона“ и каже како ништа не разуме тај филм и чуди се ко уопште пише такве глупости. Сценарио и за овај и за други филм написао је Стивен. 🙂 Човек уме да се шали на свој рачун. И уме да прави приче и није разочарао ни овај пут. Уз добру режију и одличну глуму, ово је одличан филм који вреди погледати.

Едукативни моменат: Главни глумац у овом филму припада раси египатских мау мачака. О њој и другим расама можете више научити на овом линку.

Оцена наставника:

5(свакако)

brotherh (Small)Братство (The Brotherhood 2001) је први наставак у саги о крволочним братствима која се успостављају на америчким колеџима. Самјуел Пејџ је момак који је добио стипендију као спортиста на колеџу и који нема високо мишљење о братствима, али га је Бредли Стрикер, вођа једног од њих, свеједно врбовао. Самјуел ће открити да је његов анимозитет у овом случају оправдан јер су момци из тог братства листом – вампири.

Критички осврт: Што се хорор прича са братствима и сестринствима на колеџима тиче, оне свакако нису новина. Уосталом, колико сам разумео, такве дружбе имају неке своје иницијације, чак ритуале, а и тајне које млади деле међу собом. Потпуно су погодне за овакву врсту страшних прича, па је логично да ће бити експлоатисане. Само су у питању варијације; некада су чланови братства или сестринства демони, некад вештице, а у овом случају вампири. Но, идеја оригинална није, а конкретно ни њена реализација. Радња је сасвим и класична и очекивана, са крајем који не може бити глупљи. Прича више личи на неку сапуницу са покушајем мистерије.

Обично су у јефтиним хорорима заступљене лепе и згодне цице које добро вриште. Ово је такав (јефтин) тип хорора, али са том разликом што су овде набилдовани момци који лоше глуме. 🙂 Дакле, постоји геј сензибилитет, мада пре у алузијама него у експлицитним односима и ликови су, наводно, оријентисани ка нежнијем полу. И потпуни су стереотипи. Продукција је, јасно, прилично слаба. Специјални ефекти су сведени на мрдање камером и кечапом наместо крви.

Дијалози су потпуно приземни, а при томе и досадни. Углавном се једна мисао врти у више реченица и неколико минута. Најсмешније је када је Самјуел декламовао патетичну причу о свом несрећном одрастању, што је пропраћено врло прикладном музиком.

Едукативни моменат: Овај филм је покушао да поентира да се стереотипи стварају на реалним основама и да момци који личе на „гикове“ и оне који личе на спортске стипендисте на колеџу, најчешће то и јесу. И јасно је да се стереотипи праве на основу онога што је виђено, то нико не спори. Но, поента је у томе да стереотипи не важе за све људе и да ће увек бити не мали број изузетака, те због њих и треба да се боримо против предрасуда.

Оцена наставника:

1(безвредна, као и цео филм)

Revolt-New-Film-Poster (Small)Побуна (Revolt 2017) је амерички филм који се дешава негде у Африци у ратом захваћеном поднебљу. Рат се води између људи и напредних машина и у њему учествује војска САД. Један од америчких војника је и Ли Пејс, који се онесвестио током једне борбе. Пробудио се у затвору са мањим повредама и амнезијом. Он не зна ко је и шта му се десило, али га то не спречава да, заједно са лекарком Беренис Марло, настави борбу.

Критички осврт: Након врло ефектног почетка (и што се сцене и што се специјалних ефеката тиче) креће потпуно глупава нарација. Американци су мајстори да приземље филм, али, свеукупно гледајући, режисер Џо Мијале није урадио лош посао. Није урадио он ништа епохално; више је ишао на сигурне, већ опробане варијанте. Но, немојте ме погрешно схватити јер режија је далеко од перфектне, тако да пропуста има, а и патетике и то, нажалост, обилато. Сценографија је пресмешна. У разрушеном граду беспрекорно окречени зидови готово су геометријски правилно срушени, са гомилом камења (и само камења јер у кућама, осим зидова, ничег, очигледно, није било) наоколо.

Ли се страсно трудио да покаже колико су му бицепси нарасли, али је, обрнуто пропорционално, глумачко умеће значајно опало. 🙂 Но, добро, бар зна да се бије, а за филм овог типа то је сасвим довољна вештина. Беренис то умеће има мање изражено, а и туче у којима она учествује сувише су погодне за њу и то толико да не може да изгуби. Кад написах „филм овог типа“, мислио сам на ратни СФ са темом ванземаљских освајача. Ови су налик на трансформерсе који се не трансформишу, већ имају тикове попут какве животиње или „Ејлијена“ (утицај ове саге је више него очигледан у више од пар сцена), што је чудно, с обзиром да су роботи.

Прича је потпуно обична, много пута виђена и нити је донела ишта ново, нити је унапредила поджанр у било ком смислу. Радње заиста нема. Све време Ли и Беренис или упадају у заседе махнитих црнаца или беже од квазитрансформерса. И то је мање-више то. У другом полувремену има и сегмената из „Линије хоризонта“, али то значајно није побољшало причу. Пошто филм није узбудљив, иако је то била Џоова намера, композитор Бер Макрири је то покушао да постигне музиком. И то је био један слабашан покушај. 🙂 Финални обрачун донекле поправља утисак. И у прилог филму још могу да кажем да су специјални ефекти пристојни.

Едукативни моменат: Без обзира са којим афричким народом се сусрео, Ли је знао њихов језик. Додуше, то му је омогућила ванземаљска технологија, али, свеједно, комуникација је била ефикаснија и могао је да разуме све шта су причали, што му је давало предност у борби. Ми не морамо да се боримо, а тешко да ћемо имати помоћ ванземаљаца, но, свакако, треба да уложимо сопствене напоре и да учимо стране језике – баш зато што ће нам бити лакше да комуницирамо са другим народима и што ћемо бити у предности где год да одемо.

Оцена наставника:

2(бледуњава)

rocky-schouten-theater-poster-thespacebetweenus (Small)Простор између нас (The Space Between Us 2015) је холандски краткометражни филм на енглеском језику. Радња се дешава у будућности која је потпуно загађена. Кисеоника више нема у атмосфери и људи су одлучили да дишу под водом. Да би то могли, морају да узму шкрге од сирена. Једну сирену под именом Адам су заробили, али Јулија, девојка која чисти, не жели да ово дивно биће настрада.

Критички осврт: Идеја за филм је свежа и занимљива (ако занемаримо да кисеоник у атмосфери има утицаја на растворен кисеоник у води), али реализација је више него класична и отрежњујућа. Сукоб себичних људи и других, па и напредних врста, чест је мотив, као и емпатија девојке према згодном ванземаљцу. Иначе, прилично је добро урађена маска за сирену. Град у коме сирена живи, већ је виђен у „Амбису“. Јулија свакако не би могла да стигне жива до њега, као што је у филму приказано, пошто би је притисак здробио. Углавном, лепа идеја, одлична маска и солидна сценографија и све то упропашћено причом која је лишена сваке инвентивности.

Едукативни моменат: Кисеоника за дисање ће бити, али сам квалитет ваздуха је већ у данашње време смањен због загађивања. Ако не желимо да нам обавезан додатак буде боца с кисеоником или да тражимо шкрге које ћемо уградити, као у овом филму, треба да заштитимо и унапредимо животну средину.

Оцена наставника:

3(нажалост)

megamind-the-button-of-doom (Small)Мегаум: Дугме пропасти (Megamind: The Button of Doom 2011) је краткометражни цртани наставак сјајног „Мегаума“ из 2010. Пошто више није зликовац, Мегаум је одлучио да распрода све своје зле изуме и обуче одело суперхероја које је сам дизајнирао. Међутим, то се испоставља као јако лоша идеја.

Критички осврт: Мегаум је, заиста, сјајан цртаћ. За свега нешто више од десет минута успео је да донесе много хумора, узбуђења, акције, свежих идеја… Одлична прича је испричана и са сјајним поукама.

Едукативни моменат: Мегаум је зажалио што није направио каталог својих злих изума јер није могао да се сети шта је све направио. Увек је добро да имамо неку врсту списка, табеле, каталога или било каквог записа о ономе што радимо.

Оцена наставника:

5(наравно)

Лако Је Критиковати 79

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

death-note-l-poster (Small)Бележница смрти (Death Note 2017) је филм базиран на манги истог назива. Током једног спортског тренинга у школи, Нат Волф, момак који је седео са стране и гледао своја посла, пронашао је свеску необичног изгледа и још необичнијег садржаја. Испоставило се да је свеска зачарана и да људи умиру уколико се њихово име упише у њу. Уз свеску иде и Бог смрти, коме је глас позајмио Вилем Дафо. Апетити овог бога су незасити, али Нат ипак жели да буде позитивац, чак и када убија људе. Он постаје нека врста праведника и у том „походу“ придружује му се девојка проблематичног карактера Маргарет Кали. Но, ствари нису тако једноставне, још мање херојске, а најмање се одвијају по плану двоје младих.

Критички осврт: Радња иде веома занимљивим током. И иако јесте логичан и преврати јесу очекивани, није уједно и предвидљив, што је прилично мајсторство. Прича је, без сваке сумње, сјајна и интелигентна.

Режија је више него коректна, без великих грешака и празног хода, а и глумци су сасвим коректно одрадили своје улоге. Нису ме баш оборили с ногу, мада морам да похвалим Маргарет, а и Кит Станфилд није лош.

Демон је заиста гадан и то са толико труда такав направљен да је величанствен. Тако да он није страшан, већ занимљив, харизматичан, речју, управо супротан од онога што очекујете у хорору. Но, не могу да кажем да је то грешка. Уосталом, такво виђење Бога смрти је и оригинално.

Едукативни моменат: Детектив Шеј Вигам је имао врло непопуларан став чак и међу својим колегама. Он је сматрао да Кира нема право да ради то што ради, односно да одлучује о животу и смрти, иако су у питању били окорели криминалци. При томе не постоји место жалбе на ту одлуку. Ово је пример разлике између тога шта ми мислимо да је исправно (Кирино деловање) и шта је заиста исправно (Шејов став). Другим речима, оно што је популарно и што други желе да чују, није увек и исправно.

Оцена наставника:

5(да, свакако)

pirates-of-the-caribbean the-curse-of-the-black-pearl (Small)Пирати са Кариба: Проклетство Црног бисера (Pirates of the Caribbean: The Curse of the Black Pearl 2003) је авантуристички филм чија се радња одвија у Карипском мору у првој половини 18. века. Џони Деп је капетан гусарског брода Црни бисер, чија се посада побунила, те га је свргла и оставила на пустом острву. Он се некако спасио и одлучио да прикупи нову посаду и освети се новом капетану Џефрију Рашу. Испоставило се да је Џефри жртва древне клетве, која је и њега и његову посаду учинила бесмртним. Тако да Џони мора да се бори против духова како би повратио свој брод.

Критички осврт: Филм је прави авантуристички и у том жанру испунио је сва очекивања, без обзира на више него класичну радњу и стереотпне ликове. Додуше, лик враголастог капетана кога тумачи Џони је, такође, стереотипан, али са много харизме и шарма. И други ликови су живописни, а глумци су добро одрадили посао. Такође, има и много добрих поука из поступака и дијалога ликова. Дијалози су, иначе, добри и виспрени.

Филм је узбудљив је и занимљив све време, са много добрих фора и цака. Има и много преврата и надмудривања противника. Ниједна битка није разочарала, а ни специјални ефекти. Обично су у филмовима ти ефекти тупави када су скелети они који нападају (као што је случај у следећем филму у овом чланку), али у овом случају није било тако. Аутори филма су се мало и разбацивали (да не кажем правили важни) ефектима, што се види у једној од финалних борби у пећини кроз чију таваницу се пробија сјај Месеца, па се мало виде људи, мало костури.

Едукативни моменат: Гувернер Џонатан Прајс је рекао својој кћерки Кири Најтли да мисли да је донела добру одлуку. Али је додао да чак и најбоља одлука која је донесена из погрешног разлога, може и сама бити погрешна. Мудар човек и очигледно није гувернер без разлога, макар само у филму. 🙂

Оцена наставника:

5(додуше, са мајушним минусом)

large_uRvNOES (Small)Страва у Улици брестова 3: Ратници снова (A Nightmare on Elm Street 3: Dream Warriors 1987) је трећи наставак саге о злочинцу Фредију Кругеру који убија тинејџере у сновима. Патриша Аркет је девојчица коју Фреди прогања у сновима и повређује је. Њена мајка Брук Банди верује да јој је кћерка покушала самоубиство, па шаље Патришу у установу која се бави тинејџерима склоним деструкцији. Испоставља се да сва деца тамо имају истоветни проблем као Патриша и истоветног зликовца у својим ноћним морама.

Критички осврт: Овај наставак ми се највише допада од свих, чак и од првог дела ми је бољи. Идеја о ноћној мори која постаје реална опасност је потпуно искоришћена и то на маштовит начин, а да, опет, прича буде одржива и смислена и да не скрене у небулозу. Чак је сценариста Вес Крејвен убацио и суперхеројштину и то, у жанровски сасвим другачију причу, уклопио на врло добар начин. Ово је један од оних дела где је Вес показао колико може, а може много.

Занимљиво је колико је добрих глумаца било у овом, али и у другим филмовима о Фредију. Патриша је и у тим годинама била сјајна глумица, али ми Хедер Лангенкамп није била уверљива.

Едукативни моменат: Крејг Васон је, осим традиционалне медицине засноване на науци, користио и друге начине како би помогао деци; нове лекове, хипнозу, савете Хедер који су били, најблаже речено, чудни, као и религију. О сваком његовом избору могли бисмо много да причамо, пишемо и дискутујемо и то не увек позитивно, али да не улазимо сувише у дубиозу, само ћемо истаћи суштину. Добра ствар код Крејга је што је тражио увек нове начине да би решио проблем и био отвореног ума за све то. Ово је важно јер животни проблеми најчешће нису једноставни и нема неког општег обрасца како се решавају.

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија)

elm_st_dreammaster (Small)Страва у Улици брестова 4: Господар снова (A Nightmare on Elm Street 4: The Dream Master 1988) је наставак претходног филма. Улогу Патрише Аркет је сада преузела Туесдеј Најт и она није уверена да је Фреди мртав. И, заиста, он васкрсава и убија најпре Кена Сагоеса, а потом и Роднија Истмана. Када је убио и саму Туесдеј, сва деца из Улице брестова била су побијена. То Фредију није било довољно, па је потражио нове жртве.

Критички осврт: У овом филму је форсиран мотив девојчица у белим хаљиницама које песмицом призивају Фредија. То је један од препознатљивих мотива ове саге и, заиста, даје језиву ноту целој причи. Међутим, од овог дела саге креће суноврат. Идеја о Фредију је сјајна и може да се реализује на низ маштовитих начина, али то у овом наставку није случај. Заправо, сценарио је срамно танак и безличан. Радње готово да нема.

Безидејност овог филма види се у многим сегментима преузетим што из ранијих наставака, што из других филмова. Фреди убија Роднија готово на исти начин као што је у првом делу убио Џонија Депа. Андрас Џоунс док вежба карате покрете не само да личи на Ралфа Макиа из четири године раније снимљеног „Карате Кида“, већ обојица имају повез око чела са истом шаром, само у другој боји. Лиса Вилкос неодољиво подсећа на „Кери“ гледајући начин облачења и понашања. И имала је сличан однос са оцем Денисом Мелом, као што је Кери имала са својом мајком, када јој ова није дозволила да оде из куће. Остало је још само да има моћ телекинезе у сновима. Но, она је добила неке моћи, док је Фреди добио душе – на исти начин као и у претходном наставку. Тако да су се мало играли са ласерима или већ некаквим светлосним ефектима, мало су практиковали карате, гимнастику и све у свему, наместо да финална битка буде епохална, заправо је била досадна и са сувише приземном завршницом.

Речју, требало је да сага буде трилогија и овај део је, заједно са каснија два, вишак.

Едукативни моменат: Лиса је стекла неке способности својих пријатеља и то није толики СФ. Наиме, ми учимо од своје околине и многа знања и вештине нам драги људи, напросто, „пренесу“. То је још један од разлога зашто је дружење добра ствар.

Оцена наставника:

1(без поправног)

affiche-rupture (Small)Руптура (Rupture 2016) је СФ трилер у коме главну улогу игра Нуми Рапас. Она је разведена жена која покушава да буде самостална. Има сина Персија Хајнш-Вајта који има проблема са математиком. Пошто је оставила сина код бившег супруга, кренула је да, са колегиницом, скаче падобраном из авиона. На путу до те пустоловине пукла јој је гума и морала је да заустави ауто крај пута. Испоставило се да је та незгода испланирана и да су је људи, који су се ту затекли, отели. Одвели су је на непознато место и заробили у некаквој оронулој установи. Они имају нека очекивања од ње, али све што Нуми жели је да побегне одатле.

Критички осврт: Овај филм није најбоље прошао код критике и у „Гардијану“ је, на пример, окарактерисан као „луцидни, перверзни, насилни порно хорор“. Он, свакако, има компоненте и луцидног и насилног, али сигурно није у питању порно филм, а и као хорор није застрашујућ како, већ, очекујемо да филмови у том жанру буду. Како год било, готово у целих сат и петнаест минута трајања филма чудио сам се оваквој негативној критици. Наиме, оно што морам да признам ауторима филма је да су добру атмосферу направили. Када је ситуација требало да буде напета, била је, када је требало да буде тескобна, такође. Режисер Стивен Шејнберг је мистерију одржавао прилично дуго, па је мало и одуговлачио, те је прича развучена за неколико нијанси више него што је права мера. Но, ништа неопростиво. Нуми је сјајно одрадила свој лик и богами се намучила, а и други глумци нису били лоши. Све у свему, сасвим солидан трилер. И, онда, у самом финишу, филм је почео да пада. Идеја, која, заправо, уопште није лоша, некако је реализована на приземан и површан начин. Уместо да финале заокружи причу и учини је смисленом и ефектном, потпуно ју је покидао, баш као што наслов филма и каже. 🙂

Занимљива је одлука сценариста да Нуми, приликом бега, оде у тоалет. Прилично је логично да ће жртва имати и физиолошке потребе, али нико о томе не размишља. Макар није размишљао до овог филма. 🙂 И друге одлуке Нуми су биле занимљиве и филм у целини није незанимљив, напротив, али све то, на крају, није било довољно.

Едукативни моменат: Друштво које је отело Нуми није баш најбоље могуће и људи који отимају друге и експериментишу на њима нису узор који треба пратити, али у једном су у праву. Они желе да промене лош однос према животној средини и сматрају да ако они то не ураде, нико други неће. И истина је да не треба чекати на друге да се нешто промени. Нико то неће урадити наместо нас.

Оцена наставника:

3(са мини плусем)

leptirica_cover (Small)Лептирица (Лептирица 1973) је југословенски филм чија је радња смештена у сеоцету и у давна времена. Сељани муку муче са вампиром који им убија воденичара. За годину дана променили су четворицу воденичара и више нико не жели да се прихвати тог посла. Некако су успели да приволе сиромашног Петра Божовића да постане воденичар и он је једини преживео сусрет са вампиром. Сељани схватају да морају да предузму неке конкретније мере да се отарасе вампира, што и чине. Упоредо са тим помажу и Петру да се ожени девојком коју воли.

Критички осврт: Ово није филм у рангу „Маратонаца“, „Ко то тамо пева“ и „Давитеља“, али јесте још једна црна комедија квалитетно и аутентично урађена. Иако има комичних момената, пре свега захваљујући ликовима који су такви какви су, приступ причи је заиста озбиљан и задире у српску традицију и веровања. То је још једна разлика између овог и поменутих филмова јер се они баве српским менталитетом, а овај је већу пажњу посветио културолошком наслеђу или боље речено коренима. То не пребацује тас ваге ни на једну страну, већ, једноставно, чини овај филм другачијим.

Временска дистанца дочарана одећом (ношњом), шминком, старим занатима, начином говора и понашањем, као и форсирањем обичаја, чини да филм изгледа бајковит (да се све дешавало некада давно), а тиме и његова радња прихватљива. То би се много теже постигло да је све то смештено у време нама блискије јер нас наша свакодневица онемогућава да се уживимо у нешто што је, ипак, пука маштарија. Код страних филмова то је мањи проблем, рекао бих, пошто се све дешава негде далеко.

Осим комичних ликова, ту су и стални и добро познати метежи, који су увек сјајни у нашим филмовима. Такође, јауци и узвици ликова су урнебесни. „Види, види, како јој прилази, гле! Отидоше, гле!“ И таквих монолога, реплика или чега ли већ има заиста много, са све акцентом и надсинхронизованих, пошто статисти у самој сцени, очигледно, ћуте. 🙂 Иначе је атмосфера сјајна у филму, а постигнута је на више начина, па и појањем женског хора без музике, такође аутентичног.

Велика вредност овог филма је и у његовој једноставности. Док Амери троше огромна средства и улажу велике напоре како би дочарали зла бића, овде је то приказано врло бритко. Видна је метафора када се вампир појављује, те напада воденичаре. Точак, који може да симболише живот због свог окретања, стаје, а црна рука злог вампира опипава бело, чисто, добро брашно. Брашно је добро јер се од њега прави хлеб, односно намирница која је најчешће у изрекама оно најосновније што човеку омогућава егзистенцију. Када нам неко узима посао и плату, рећи ћемо како нам узима хлеб из руку. Ако нечиста сила упрља тај хлеб или онемогући људе да дођу до њега, онда таква сила мора бити врхунски зла. Једноставно, зар не? 🙂

Филм кратко траје и изгледа да није испричао целу причу, тако да је веома интригантан и занимљив лик строгог „оца“ Слободана Перовића остао недоречен. И то је штета.

Едукативни моменат: Расположено друштво сељана је желело да за Петра украде девојку. И иако су веровали да чине добро дело, пошто је момак честит и ваљан, а девојка Мирјана Николић га воли, опет су морали да питају за дозволу и попа Танасија Узуновића „да не буде грехота“. Морал је веома важан и добро је да га људи имају, али је некада у колизији са исправним. Зато не би требало спроводити морал по сваку цену и доводити га до екстрема. Другим речима, чак и морал мора да има неку меру. 🙂

Оцена наставника:

5(увек)

Weird_Science (Small)Уврнута наука (Weird Science 1985) је филм о двојици непопуларних тинејџера Ентонију Мајклу Холу и Илану Мичелу Смиту. Једно вече одлучили су да направе виртуелну девојку која ће испунити њихове еротске маштарије. Испоставило се да су добили више од занимљивог софтвера – девојка је оживела у виду заносне и чудотворне лепотице Кели Леброк. Она је имала мисију да своје творце учини срећним, али су њени начини поприлично чудни. Но, двојица момака доживели су авантуру живота и за њих се све променило на боље.

Критички осврт: Већ на самом почетку, у првих петнаест минута, филм је испунио оно што је у наслову најављено. „Наука“ је, заиста, приказана уврнуто, потпуно инфантилно и ван сваке логике, а о научној да не говорим. Но, не могу да кажем да није било баш никаквог шарма, напротив.

Дијалози су повремено скроз бесмислени, а понекад и без енергије. Поједине форе су занимљиве, ако не већ смешне, али веома често има претеривања у поступцима ликова и врло сведеног хумора. Но, филм јесте чудан, другачији и морам да ценим храброст аутора филма да направе нешто овако, а да опет радња има неког смисла и да добро поентира.

Едукативни моменат: Кели је рекла Ентонију и Илану да ће их људи волети због онога какви су, а не због онога што им дају. И то је истина јер ако вас неко „воли“ због онога што му дајете, биће да вас само користи. Пријатељи се не могу купити.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

green-lantern-emerald-knights (Small)Зелени фењер: Смарагдни витезови (Green Lantern: Emerald Knights 2011) је цртаћ о суперјунацима који се, уз помоћ зелених прстенова, боре против зла у свемиру. Звезда, око које кружи планета Зелених фењера, постала је портал за пролаз Крона, злоће сачињеног од антиматерије. Он шаље демоне који уништавају фењераше, а потом и сам улази у њихов свет. Но, они не желе да се препусте без борбе.

Критички осврт: Превише суров почетак за један цртаћ одмах је показао да је намењен великим дечацима. 🙂 Такође је најавио и крајње обичну причу. Прича за овај жанр јесте класична, али је упакована у омнибус сачињен од флешбекова. Тако да имамо више прича у једној, па то чини да филм, ипак, буде унеколико другачији у односу на гомилу других. Све те приче уопште нису лоше и на крају се, мање или више успешно, повезују.

Занимљиви су облици зелених фењера и како су искоришћени у филму у смислу кретања и борбених тактика. Анимација је, за овакав вид цртаћа, сасвим очекивана, но, опет, квалитетна и занимљива. На пример, када су у флешбеку приказане силе зла, њихови свемирски бродови који уништавају планете изгледали су као микроби који нападају ћелије. Врло маштовито и ефикасно, а једноставно, приказано је стање свемира, што са становишта јунака ове приче и јесте релевантно јер су они заштитници тог свемира (да не кажем имуни систем). Микрокосмос сликовито је пребачен је у макрокосмос и тако му је дата животност, а и смисао целој причи. Има смисла бранити нешто што је живо, али никако нема много смисла штитити свемир као празан, мрачан простор са планетама које у тишини орбитирају. Томе је допринела и жива планета, која је један од хероја. По томе и још неким моментима у филму, рекао бих да је овај цртаћ био узор за „Чуваре галаксије“ из 2017. Ако је то заиста тако, онда је то још један плус за овај филм.

Занимљиво је и да неке савремене теорије помињу могућност постојања антиматерије у звездама, па чак и у нашем (рођеном) Сунцу. Тек да се зна.

Едукативни моменат: Једна од хероина је рекла да суочавање са познатим може да изазове веће бриге од суочавања са непознатим. Ту, свакако, има истине јер ћемо се теже одлучити да нешто урадимо ако имамо лоше претходно искуство. Но, познатим или непознатим, свеједно, добро је докле год смо спремни да се суочимо са проблемима.

Оцена наставника:

5(не баш најбљештавија)

moviesu-g-i-joe-the-rise-of-cobra (Small)Џи Ај Џо: Успон кобре (G.I. Joe: The Rise of Cobra 2009) је филм намењен промоцији истоимених акционих фигурица. Кристофер Еклстон је власник моћне компаније за израду оружја под пригодним називом „Марс“. Његов најновији изум су нанороботи који једу метал и у стању су да униште читаве градове. Ову нанотехнологију откупио је НАТО, али су за њу заинтересовани и терористи који желе да загосподаре светом. Једини који може да спречи да оружје падне у нежељене руке је специјални одред који предводи Денис Квејд.

Критички осврт: Филм је прединамичан, крцат догађајима и акцијом. Чак су и флешбекови чиста акција. Специјални ефекти су местимични; има и добрих и лоших, а таква је и глума. Запањујуће, али лош у овом филму је Денис. Ни Кристофер, ни Ченинг Тејтум, а ни Џозеф Гордон-Левит нису се баш прославили. Прича је сасвим класична и ако би постојале процедуре за израду војног СФ-а са високом технологијом, радња овог филма би одсликавала једну од њих. Истина је да је у овом филму акција направљена ради акције, али није узбудљива, мада се режисер Стивен Сомерс из петних жила трудио да је таквом учини. Хумора нема, ако не рачунамо пар неуспелих покушаја, али зато општих места има ко шаше. 🙂 И, нажалост, има и оних америчких напржених момената, али их је у филму са овом тематиком тешко и избећи. Постоје чак и оригинални моменти, додуше ретки, као што је туча двојице дечака која изгледа као код одраслих истренираних бораца. Чак, финална борба, када се исти ликови боре као одрасли, значајно је мање уверљива и без енергије.

У прилог филму могу да кажем да је забаван и држи пажњу и да нема већих грешака. Али је зато крај потпуно безвезан и покварио је утисак, који је, ионако, био осредњи. Сцена када Џозеф прави слугу од свог бившег господара Кристофера толико је инфантилна да више приличи серији „Моћни ренџери“.

Едукативни моменат: Денис је рекао да је знање пола победе. Ја мислим да је више, али и ако је пола, то је сасвим довољан разлог да га стекнемо.

Оцена наставника:

2(на три)

despicable-me-iii (Small)Грозни ја 3 (Despicable Me 3 2017) је, очигледно, трећи део саге о злочинцу Груу који је напустио „каријеру“ зликовца и посветио се усвојеним кћеркама и позиву агента који лови неке нове зликовце. Један од њих је Треј Паркер, односно лик који тумачи – пропали глумац из осамдесетих који жели да се освети Холивуду који га је одбацио.

Критички осврт: Прича је превише разуђена јер се састоји из више мањих прича. Оне се на крају некако уклапају, али је ипак превише да готово сваки лик има неку сопствену авантуру. Због тога главни негативац није дошао до пуног изражаја, што је штета јер је заиста симпатично осмишљен. Заправо, ово је најзабавнији зликовац у сва три наставка.

Но, и даље, серијал „Грозни ја“ плени хумором, динамиком, занимљивим идејама и мудрим поукама. Није на нивоу претходна два наставка, али је, свеједно, одличан.

Едукативни моменат: Гру је рекао својој кћерки да није нашла једнорога већ јаре, са једним рогом, додуше. Но, она је и даље била задовољна и закључила је да има најбоље јаре на свету. И добро је реаговала. Неке жеље нам неће бити испуњене јер су нереалне и недостижне, али то не значи да не треба да будемо задовољни и оним што нам се испунило. И то је нешто, зар не?

Оцена наставника:

5(унеколико блеђа)