Лако Је Критиковати 214

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Инвазија на канцеларију (Office Invasion 2022) је јужноафрички филм на енглеском језику. Три пријатеља запослена у истој фирми суочавају се са изазовима које доноси нова управа, али ће се суочити и са крвожедним ванземаљцима који желе да им преотму сировине.

Критички осврт: Допао ми се хумор у овом филму. Он није типичан, урнебесан амерички, а није ни монтипајтоновски, те верујем да неће свима бити смешан, али мени јесте. Режисери Гарет Крокер и Фред Волмаранс су пародирали корпорацијске односе и канцеларијске карактере и то су урадили са једном добром мером. Можда некад и преко мере, али свеједно је смешно. И трагично јер ми гледамо како бахати, безобразни, безобзирни, а у исто време неспособни и незаинтересовани људи командују, управљају судбинама и уништавају и компанију и запослене у њој. Ми такав живот сада живимо у Србији и асоцијација је толика да не можете да се не најежите. Посебно је страшна сцена када Реј Рангака расправља о здравственом осигурању (које му је потребно због болесне кћерке) са својим шефовима.

СФ део је наиван, али има неког шмека и иако је таква прича већ виђена много пута у различитим комедијама, где вампири, зомбији или нека већ чуда узурпирају канцеларисјки простор, опет некако вреди, уз солидне специјалне ефекте и исту такву глуму. Да, кад поменух глумце, Гарет и Фред су увели баш много ликова у причу и нису успели да их „исхендлују“ јер су се губили током филма и више се нису појављивали. Некако су остали недоречени. Највећи проблем је мафијаш који је склопио договор са Рејом и он је некако нестао у финалној сцени и ми не знамо како је Реј то решио. Чини ми се да са таквим људима то не иде тако једноставно, а и велики је новац био у питању.

Едукативни моменат: Реј је на крају схватио да су решења наших проблема често много ближа него што мислимо и неретко буквално пред носом. Само треба да научимо да их видимо.

Оцена наставника:

(мотивациона)

Црвени песак (Red Sands 2009) је ратни филм који се дешава током рата САД и снага Ал Каиде у Авганистану 2002. Чета војника под вођством Леонарда Робертса је добила задатак да се стационира у једној осамљеној и руинираној кући и да осматра да ли ће туда проћи непријатељске снаге. Такође је предвиђено да учествују у борбама ако их нападне непријатељ. Испоставиће се да је њихов непријатељ много моћнији него што су мислили и да потиче из арапских легенди.

Критички осврт: За један ратни филм фотографија и сценографија су сасвим прикладни и дочаравају све што треба. Сценарио је баш „масан“ и иако је логично очекивати да ће млађани војници да баљезгаре свашта, сценариста Сајмон Барет је ипак претерао. Прича је обична и очекивана у односу на најаву на почетку о духовима или џиновима како их већ називају, али хорор сцене су кудикамо другачије од уобичајених и више су ефектне него што су страшне. Како филм одмиче постаје јасно да ово неће бити у тој мери натприродни хорор колико психолошки јер односи међу војницима почињу да се захуктавају и готово сваки од њих пролази кроз неку врсту параноје. Двојица од њих Леонард и Калум Блу имају и свашта нешто на савести што су урадили у рату, али то некако није повезано са причом. И то јесте замерка, али највећа замерка је што је режисер Алекс Тарнер баш разводнио радњу и она се развија брзином морске звезде. Крај је решен мање-више класично, али је прича свакако заокружена. Глума је врло добра, а специјални ефекти осредњи, у једном тренутку и испод тога. Овај филм нема „атрибута“ који га чупају, али не могу да кажем да је лош.

Едукативни моменат: И без духова и џинова у рату, исходи су увек трагични као у овом филму. Исход у једном таквом безумљу и не може да буде бољи и рат треба избегавати свим средствима.

Оцена наставника:

(рецимо да је објективна)

#Непознати (#Unknown 2021) је прича која прати Хала Озана, писца који пише своју другу књигу. И оно мало концентрације које има за писање ће нестати када буде схватио да његову кућу опседају духови жртава серијског убице.

Критички осврт: Радња се јако полагано развија и ми до половине филма схватамо да Хала неко или нешто излуђује, али нема много наговештаја ко или шта би то могао/могло да буде. При томе су неке сцене баш исфорсиране, попут оне када Хал одгурује дете од телефона и пребија свог пријатеља у магновењу. И глума ми је исфорсирана са много хистерије. Некако су ми двоје главних протагониста све време били на граници уверљивости, а имали су захтеван задатак да дочарају нимало лаке карактере. Он (Хал) је лечени алкохоличар, а она његова супруга која жели дете (које он не жели) како не би остала сама. Границу уверљивости су прекорачили када је у питању хемија између њих двоје, односно нису успели да ме убеде да су пар који се воли.

Оно што је добра цака у филму је што Хал није сигуран да ли је оно што види стварно или последица халуцинација услед алкохолизма од којег се (показаће се тек делимично успешно) лечи. Међутим, та цака престаје негде од половине филма и сада је већ пар људи, поред Хала, схватило да је све то стварно, иако је нестварно. 🙂 Чак је и шериф почео да га држи на оку, а његова драгана је постала запоседнута. Што мало не укључити и „Егзорцисту“, па од вишка глава не боли? Заправо и не боли, али није помогло филму јер запоседнутост нема оправдања и сувише је нагло наступила. Најинтересантнија је та клаустрофобична средина Халове куће где се заправо све и дешава. Некако смо научили да се ова тематика обрађује уз доста полицијске истраге и на мноштву других локација. Режисер Лазраел Лазон је добро премостио очекивано окружење, али је онда морао да адутира на хорор који се у тој кући дешава. И хорор заиста није лош, а богами сам се најежио од сцене када духови изнад Халовог кревета шапатом најављују долазак убице. Преокрет је такође добар и Лазраел је прилично успешно таргетирао шерифа, али такав исход неминовно отвара питање зашто је полиција реаговала баш како је реаговала, а не ефикасније и раније, рецимо? Но, и поред тога, могу рећи да је ово сасвим солидан трилер, тим пре што је буџет прилично ситан.

Едукативни моменат: Хал се у филму лечио од алкохолизма и према ономе што је он исповедио, као и његови сапатници, алкохол узима све: дом, децу, брачне партнере, посао, достојанство. Много је велика цена, а као биолог бих додао и да узима здравље. Цироза јетре и чиреви на желуцу су само неке од последица.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Претеча (The Harbinger 2022) је филм о породици која се доселила у варошицу и која очигледно крије неке тајне. Мештани варошице, које чланови породице упознају, почињу да умиру и сва је прилика да отац те породице Вил Клипстајн (уједно и режисер филма) умешан.

Критички осврт: Оно што свакако не могу да замерим овом филму је да није динамичан. Практично у свакој сцени се нешто дешава, а дешава се много тога. И ти догађаји су некако исечени једни од других, па радња изгледа прилично разуђено, утолико пре што ту постоји и нека мистерија која се прилично дуго одржава и ми иначе немамо све делове овог пазла. Дакле, Вил се није показао баш као режисер јер нема јасну линију приче, а као глумац је солидан, мада му повремено глума „фалшира“; и њему и његовој филмској супрузи Аманди Макдоналд. Мадлен Макгро је већ озбиљнија глумица (иако значајно млађа), али ми сувише личи на Среду из породице Адамс и не могу да је схватим озбиљно. Главни антагониста је ђаво (Чарлс Хабел је баш исфорсирао своју улогу), али ми његове моћи делују сувише млако, баш као и ретке хорор сцене и као и само финале, односно сукоб који је антиклимактичан и сувише статичан са врло предвидљивим преокретима. Највећи адут је откриће природе града у који је Вил са породицом прешао, али то напросто није: није довољно, није разрађено и није на прави начин искоришћено. Крај је претерано патетичан и раздраган, али није значајније умањио утисак јер је он свеједно лош. 🙂

Едукативни моменат: Ајрин Бедард је рекла Вилу како је све магија и како магија не постоји. 🙂 Иако је ова реченица контрадикторна, она је у исто време врло мудра. Магија како је ми разумемо заиста не постоји, али јесте магија када креирамо нешто лепо или користимо савремена достигнућа науке, на пример. Ако се потрудимо, тренутке нашег живота можемо учинити магичним. 🙂

Оцена наставника:

(ту је негде)

Дневна смена (Day Shift 2022) је прича о Џејмију Фоксу који је званично чистач базена, а незванично ловац на вампире. Успешно је почистио и базен и вампирицу, али се испоставило да је она кћерка врло опасне шефице вампира Карла Соуза. Сада ће Џејми од ловца постати плен.

Критички осврт: Одмах од почетка креће акција која је заправо сјајна, ако занемаримо да је Џејми у сукобу са старицом разрушио пола куће, испалио сто метака из пушке и да нико у комшилуку то није приметио и сви мирно косе своје травњаке. 🙂 Но, све акционе сцене су маестралне. Ово је извитоперена верзија Прљавог Харија и то је Џејми, који не ради по правилима и који добија партнера новајлију (Дејв Франко) којег не жели, али ће се за њега везати. Сама прича је потпуно предвидљива и јасно је какву ће претњу представљати главна вампирица Карла за Џејмија. Заправо све је предвидљиво, погодно и наивно са слатким хепи ендом и све је подређено акцији. Ово је заиста филм за забаву, без дубине и удубљивања. Улоге су фино подељене и глумци су се лепо снашли, посебно млађахни Дејв који је доказао да је једнако талентован као и његов старији брат.

Едукативни моменат: Дејв је желео канцеларијски посао у синдикату, али се испоставило да му је ипак запао посао на терену. И ту се показао добар, иако је у међувремену постао вампир. Некада неки послови неће бити наш први избор, али то не значи да у њима не можемо бити добри и чак и уживати у раду. Свакако треба дати шансу и себи и том другачијем избору.

Оцена наставника:

(не може више)

Спавач (The Sleeper 2012) је прича која се дешава почетком осамдесетих у студентском кампу. Манијакални убица терорише сестринство у које је тек ступила млађахна Британи Беланд.

Критички осврт: Режисер Џастин Расел је очигледни фан „Ноћи вештица“ пошто већ прва сцена веома подсећа на тај филм. Чак и музика подсећа, али је далеко лошија. И толико је гласна да она није подлога дијалозима, већ је обрнуто. Дијалози се једва чују од музике, а и какви су, штета није велика. Осим дијалога лоша је и глума, а радња изгледа бесциљно и испразно. Заправо, све изгледа превише приземно, укључујући и убицу Џејсона Џеја Кребтрија који је можда више ретардиран него што је психопата. Упркос томе, он поби све актере, укључујући и неколико детектива и то већ чини филм сувише погодним. Сцене убиства нису страшне, већ су бесомучно досадне, а специјални ефекти који их прате су сиромашни. Џастин је успео успут да буквално изгуби неке ликове: Џену Фурније и Пола Муна. Они се појављују у потенцијално опасним сценама, али ми не видимо да их психопата убија или да су већ убијени. И то је заиста смешан промашај у режији оваквог филма, а начин како главна хероина Британи побеђује убицу је пренаиван и врло трапаво урађен.

Дакле, све је против филма, мада он има неке добре детаље. Џастин је у доброј мери успео да дочара дух осамдесетих и филм заиста личи на неки који је снимљен тих година. Такође, у овом филму можете видети једну од бољих диско плесних тачака. Свакако не вреди труда да одгледате цео (лош) филм да бисте видели само ту сцену, али ето да не испадне да је баш све лоше.

Едукативни моменат: Пол је био забринут због нестанка своје девојке и када сам није успео да је нађе, обратио се полицији. И то је сасвим у реду јер када нисмо сами довољно компетентни да нешто решимо, најбоље је позвати стручњаке. На крају крајева, знање јесте и то да знамо коме треба да се обратимо за помоћ.

Оцена наставника:

(може плусић)

Изнајмљивање (The Rental 2020) је прича о четворо младих људи који су изнајмили апартман како би у њему провели викенд. Међутим, тих пар дана су се наместо опуштања претворила у праву ноћну мору са трагичним завршетком.

Критички осврт: Морам да признам да су сценаристи Џо Свонберг и Дејв Франко урадили добар посао и дијалози су баш добри, посебно реплике које су у вези са дискриминацијом. Дејв се прилично добро снашао и у свом режисерском дебију и добро је разрадио ликове, као и односе између њих који нису сасвим једноставни, али јесу очекивани. Оно што ми се посебно допало је како је направљен заплет на основу тих односа. Објективно, идеја за причу није нова и виђена је у филму „Слободне собе“ снимљеном две године раније, али је у овом случају страшно дешавање много значајније закомпликовано тајном коју имају двоје прељубника Ден Стивенс и Шила Ванд. Како радња тече ствари се све више компликују, а тензија расте. Међутим, финале, које би требало да је хорор, баш и није на висини задатка. Као да је Дејв желео нешто другачији слешер, али то није остварио и све је прилично бледо. Сцена када пас дотрчава до убице је једна од последњих, а можда је требало да буде последња, пошто ми се чини да су све преко те сцене вишак. Но, како год, укупан утисак не изостаје.

Едукативни моменат: Алисон Бри је била девастирана што су остали одлучили да прикрију убиство, наместо да поступе правилно и пријаве га. На то јој је њен дечко Ден рекао да она ништа није учинила. И у томе и јесте ствар. Нечињење је некада једнако лоше као и чињење. На пример, ако се дешава насиље и ми окрећемо главу. То значи да то насиље одобравамо, прихватамо или нас не занима.

Оцена наставника:

(врло јака)

Наказе (Freaks 1932) је филм познат још под називима „Прича чудовишта“, „Забрањена љубав“ и „Грешке природе“. Сам филм је врло контроверзан јер прати дешавања у циркусу у којем су „атракција“ људи са дефектима. Филм је имао пробне пројекције у јануару 1932, при чему су многи чланови публике негативно реаговали сматрајући да је филм превише гротескан. Као одговор на ово, извршни продуцент Ирвинг Талберг, без сагласности режисера Тода Браунинга, монтирао је оригинални 90-минутни филм и значајно га скратио, те додао алтернативне снимке како би се продужило време приказивања. Коначна скраћена верзија филма, објављена у фебруару 1932, трајала је 64 минута; оригинална верзија више не постоји. Углавном, ради се о томе да се лепа артисткиња на трапезу Олга Владимировна Бакланова удала за патуљастог Харија Ерлса јер је сазнала да је овај наследио велико богатство. Олга је намислила да отрује свог мајушног мужа, како би све то богатство наследила. Ипак, сценарио који је испланирала одвијаће се сасвим другачије и врло трагично по њу.

Критички осврт: Иако би прича требало да објасни шта је снашло арогантну Олгу, ту се дешавају још неке љубавне сторије, срећне или несрећне и оне заиста не оптерећују радњу. Напросто доприносе читавој атмосфери и дочаравају нам свет који је истовремено и бизаран и живописан. Наравно, прво питање које ћемо поставити је зашто баш циркус и зашто људи са деформитетима? Одговор на ово питање је врло сложен, али може да буде и једноставан: зато што су се такве ствари у прошлости дешавале. Циркуси су заиста приказивали такве људе и половина глумачке екипе коју можете видети у филму је и у то време наступала на вашарима и у правим циркусима и такав шоу се називао „шоу наказа“. Рецимо, такав је случај са Шлитци који је патио од микроцефалије. Дакле, то је био део живота тада и сада већ део историје, тако да заслужује своју причу, баш као што и угњетавани црнци у минулим временима заслужују своју. И ова прича је коректно испричана и заправо ми се допало то што су такви људи приказани без велике помпе, у њиховом свету где су физичке мане уобичајена ствар. Са друге стране, најлепша жена Олга, те најјачи мушкарац Хенри Виктор, који би требало да су идеали којима стремимо, приказани су са накарадним особинама где су мане, иако не физичке природе, врло уочљиве. На неки начин је Тод изврнуо причу и ми навијамо за наказе у финалном делу (који је највише хорор), наместо за оне који од наказа беже и прихватамо њихову злу судбину као заслужену казну. На крају и савршени жена и мушкарац остају без своје женствености (претварају је у наказну жену-патку) и мушкости (у продуженој верзији га кастрирају), што опет причи даје нови слој. Кажем нови, јер прича је већ слојевита и ми само можемо да нагађамо значење метафоре наказе vs. идеали лепоте, као неку врсту и по некој основи раслојеног друштва. Свакако поздрављам и то што се Тод није бавио згражавањем над циркусом и мислим да је овако послао јачу поруку јер су људи сада могли да виде да необични људи имају сасвим обичан живот и исте такве љубавне и друге проблеме.

Оно што замерам филму су дијалози који су претерано сведени, но опет, у питању је циркуско окружење и не могу да очекујем да се тамо воде неки високоумни разговори. Такође, не могу да се не запитам зашто Хари ради у циркусу и живи у вагону, када има огромно богатство. Филм свакако има својих рупица, али је ипак велики помак у причању филмских прича и свакако храбар за оно време.

Едукативни моменат: Микроцефалија, коју сам поменуо, синдром је који може бити последица мутација, али га узрокују и неки спољашњи фактори и много чинилаца може довести до оваквог стања. Болест се још назива и ситноглавост јер долази до прераног срастања лобање. Због тога се мозак недовољно развије, што често резултује у менталну ограниченост.

Оцена наставника:

(веома јака)

После ковида (Post Covid 2021) је филм рађен према анимираној серији „Саут Парк“ и сматра се трећом епизодом двадесет и четврте сезоне. Прича се одвија у будућности када су дечаци, главни јунаци серије, већ одрасли и наступило је време када се човечанство напокон изборило са ковидом. Ипак, један из друштва Кени, умро је ипак од ковида и сви становници Парка су наново у излоацији и у хистерији. Кенијеви другари из детињства покушавају да пронађу прави узрок његове смрти и откриће врло чудне чињенице. 

Критички осврт: Таман када сам помислио да аутори „Саут Парка“ не могу да ме изненаде, они су то учинили већ у првој сцени, сасвим другачијим приступом. Чак је и анимација у неким сценама другачија у односу на сведену, аутентичну, али није то све испало лоше, тим пре што су аутори, упркос новинама, задржали онај њихов оштри хумор. Не баш у пуном капацитету и умеју они да буду и бруталнији, но, добро су поентирали и што се ваксера и што се антиваксера тиче. Саму причу није фер оценити јер она није завршена, пошто је овај филм дефакто део серије.

Едукативни моменат: У замишљеној будућности политичка коректност је ушла у свој максимум и хумор више није смешан. Иако је у реду да се туђа права поштују, у реду је нашалити се и на свој рачун, али никако није у реду претеривати ни у чему.

Оцена наставника:

(свакако може боље)

Бела Змија 2: Уздигнуће Зелене Змије (白蛇2:青蛇劫起 2021) је кинески цртаћ и наставак филма „Бела Змија: Порекло“ из 2019. Ове две змије су заправо женски демони који су се намерили на моћног свештеника и он их је победио и прогнао у неку врсту пакла. Тај пакао је град у којем обитавају људи, демони и чудовишта, али лишени моћи и принуђени да се боре за голи живот. Сестре су одвојене, али Зелена Змија има наду да ће пронаћи своју белу сестру.

Критички осврт: Овај цртаћ сигурно није за децу. Врло је суров и бруталан, са јако мрачним ликовима. Али и живописним, баш као што је и цео овај филм. Све то прати изузетна анимација. Акција је одлична и узбудљива, а и прича је занимљива и стварно добра. Претерано су одужили и учинили сувише патетичним завршну сцену, али на то може да се зажмури.

Едукативни моменат: Пакао у којем су се сестре змије нашле замишљен је тако да је из њега могуће отићи, али само ако се особа одрекне своје опсесије. И ликови, ма колико год угрожени били, никако нису могли да га напусте. Опсесије могу бити јаке и заиста нам могу приредити пакао. Мудри свештеник је на крају, када га је Зелена Змија поразила, рекао како нам не може бити дато све што нам је потребно и морамо са тим да се помиримо.  

Оцена наставника:

(може)

Лако Је Критиковати 208

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Не заустављајте камеру! (カメラを止めるな! 2017) је филм који је направила филмска екипа из Јапана, али је претходно добила задатак да снимање уради у једној јединој сцени без прекидања. Они су успели да тај задатак обаве, а ми гледамо најпре како то изгледа испред, а онда и како изгледа иза камере.

Критички осврт: Филм ми се допао већ од почетка, иако идеја није нова. И у „Преживео сам зомби холокауст“ из 2014. снимали су филм о зомбијима када су их прави зомбији напали. Међутим, овде је ситуација компликованија (прво видимо напад зомбија, па схватамо да је у питању филм, па на снимање упадају зомбији и онда схватамо да је у питању филм у филму) и хумор је заиста добар и нема шанси да вас не насмеје већ од прве сцене. Посебно ми се допао Такајуки Хамацу који глуми режисера, али су и други ликови скроз луцкасти. Филм се иначе састоји из два дела и оба су сјајна. 

Едукативни моменат: Овај филм показује да са врло мало (буџета) може да се направи много. Битна је идеја и добра подела улога у тиму, па таман она била и пар минута пред снимање, као што је овде био случај.

Оцена наставника:

(без двојбе)

Не заустављајте камеру! Спиноф: Холивуд главна мисија! (カメラを止めるな!スピンオフ ハリウッド大作戦!2019) је наставак претходног филма. Због успеха првог дела замишљено је да се направи и други филм о зомбијима, али који ће се дешавати у Холивуду. Пошто је спонзор отказао, пут у Холивуд није био могућ, па је одлучено да се Холивуд доведе у Јапан. Филмска екипа је и овај пут била на висини задатка и поред свих проблема током снимања.

Критички осврт: Наставак дефинитивно јаше на таласу успеха оригинала, али не бих рекао да је истом мером успешан. Синићиро Одес је овај пут био сценариста (у претходном је био режисер) и пренео је у нови филм старе ликове, али и форе. Нове форе које је унео јесу смешне, али су слабије јер је хумор исфорсиран, а пародија је очигледнија. Пародирано је чак и то како Јапанци доживљавају Холивуд, отприлике као престоницу плавокосих и сви носе исте перике, које повремено и спадају. Оно што чупа овај филм је љубавна прича која се дешава између режисерке и главног глумца која је испала слатка, али тужна. 

Едукативни моменат: Иако је глумац желео да млада режисерка пође са њим у Холивуд где би имала више услова за рад, она ипак није желела. И он је на крају схватио и зашто. Овде је имала своје људе и своју екипу која је давала све од себе да успе чак и један јефтин и безначајан хорор. Некада нећемо стварати велика дела, али ће и оно мало што урадимо бити вредно ако смо искрено уложили себе у то.

Оцена наставника:

(ово је сасвим довољно)

Освета зомбија (Revenge of the Zombies 1943) је филм о лудом научнику Џону Карадину који у Америци прави страшне експерименте оживљавања мртвих људи како би сачинио неуништиву војску за Трећи рајх. У томе ће га омести његов шурак Мориц Хуго и његова два пријатеља. 

Критички осврт: Од прве сцене појављују се зомбији и то је врло помпезно и драматично пропраћено. Они се крећу као роботи, сви одреда голи до паса (нејасно је зашто би тако сахрањивали људе), осим Веде Ен Борг (не само што би и то било нејасно, било би и крајње непримерено за оно доба) и безусловно слушају лудог научника Џона, који, да би нам доказао да је заиста луд и заиста научник, носи радну одећу хирурга и колачи очи. 🙂 Шминкери нису морали да се труде око зомбија и ту је лепота црно-белих филмова. Мантан Морленд је главним протагонистима описивао зомбија којег је видео и рекао како је имао црвене очи и ту немамо много избора него да му верујемо на реч. 🙂 Оно у шта нисам могао да поверујем је глума. Наиме, лишена је сваке емоције. Веда је преминула под чудним околностима и њен филмски брат Мориц и филмски муж Џон су хладни и углађени као да расправљају о неодложном послу. Разумем ја да је то било доба где су манири били све, али су се овде живи људи понашали једнако роботски као и зомбији. Једини животнији лик је био црнопути Мантан, који је уз то био и довољно комичан.

Цела прича има неког смисла, али сам пропустио зашто су Мориц и Роберт Лоуери заменили своје идентитете. То заиста ничему није допринело, тако да нити служи, нити ради, што би рекао Паја Патак. Такође је остао нејасан нестанак Барија Маколума. Човек је нестао у сцени са драматичном музиком и онда се појавио у једној од последњих сцена и то је то. Ликови су се све време вртели по кући и око ње (где је и мочвара) са врло нејасним мотивима и активностима које нису логично следиле једна другу. И то је највећи недостатак овог филма. Рецимо, када је радња требало већ увелико да кулминира, сви су сели да лепо вечерају (пре тога је Џон везао Роберта и затворио га у оставу, одакле се овај ослободио). Оно што свакако могу да кажем у прилог филму је да је идеја добра и за оно време дефинитивно актуелна.  

Едукативни моменат: Џон је издиктирао својој секретарици Гејл Сторм како метаболизам није неопходан да би се ћелије сачувале. И у овом фантастичном филму и није, али у реалном животу јесте. Ћелијски метаболизам означава да су ћелије живе јер подразумева све процесе у ћелији при којима се енергија ствара и троши. 

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Реци ми своје име (Tell Me Your Name 2018) је филм познат још под називом „Успут је дошао ђаво“. Сидни Свини је девојка коју је у детињству злостављао насилни отац и сада она живи код своје тетке Џесике Барт. Јако пати због смрти своје мајке Хедер Деван, али осећа да је њен дух присутан. Иако је то плаши, она ипак прижељкује да јој се мајка врати из света мртвих и њена другарица Медисон Линц, коју занима окултно, долази на идеју да је призову. Међутим, оно што ће се одазвати није Хедер

Критички осврт: Нарација на почетку је читава прича, па ми није јасно да ли је режисер Џејсон Деван имао намеру да напише књигу заправо? Не могу да се не запитам да ли је заиста било неопходно толико предуслова да би прва сцена уопште започела јер је та сцена заправо и показала оно што је писало у нарацији и то сасвим добро и јасно.

Продукција је пристојна, а морам да похвалим директора фотографије Џастина Дувала који је користио занимљиве углове снимања. Не могу да кажем да режисер Џејсон није добар у свом послу, али јесте оптеретио филм приказама, сенкама, звуцима и ноћним морама већ у првих пола сата и то је некако дало контраефекат, а није ни страшно. И приказе, сенке, звуци и ноћне море су се наставили све до половине филма и тек је онда почело нешто да се дешава. И иако је демон представљен врло успешно, некако су та дешавања остала млака, а цело остварење прилично осредње са много општих места. Заправо, толико је већ виђено да сам све време имао осећај као да сам већ гледао овај филм. Уз то, Џејсон је некако олако прешао преко страдања споредних ликова Медисон и Ахмеда Лукана (иначе обе ове сцене страдања нису најјасније), а и током филма је употребљавао споредне ликове, чак и наочитог ђувегију Остина Филсона, како је за којим од њих било потребе. Просто су се појављивали и нестајали или би се тек наједном појавили. Но, и поред свега овога што не иде у прилог филму, Џејсон је изгледа био толико убеђен да ће направити хит да је врло претенциозно на крају оставио места за наставак. Вероватно ћу гледати и њега, па ћу вам рећи да ли се штогод поправио. 🙂

Едукативни моменат: Пастор Мет Далас је парафразирао божје речи гледе греха. Буду ли нам греси као гримиз, побелеће попут снега и ако су греси наши црвени као скерлет, постаће бели као вуна. Зато је важно оба: и опростити и дозволити опрост како би примили божји благослов. Рекао бих да је и за атеисте ово добро, ако не због божјег благослова, онда свакако због унутрашњег мира.

Оцена наставника:

(на два)

Љутња (The Grudge 2020) је римејк истоименог филма из 2004, али по садржају више наликује неком наставку. Тара Вествуд је у журби напустила кућу у којој је радила у Токију, видно потресена, да би се хитно вратила у САД. Тамо ју је дочекао топли породични дом, али се није спасила од онога што је доживела у Токију. Пратило ју је до куће и кулминирало трагедијом. Од тада свако ко је крочио у Тарину кућу такође је трагично завршио. Много смртних случајева заинтересовало је полицајку Андреу Рајзборо и добила је случај коју је и њу лично погодио. 

Критички осврт: И у овом делу су прсти духа изашли из потиљка лика који се тушира, овог пута Џона Чоа. И то ме не чуди јер је то једина ефектна сцена у оригиналном филму. У овом чак није ни једина јер је потпуно предвидљива, баш као и све друге сцене убистава и самоубистава. И то је највећи проблем овог филма. Иначе филм има и логичких грешака, али оне су ређе и мањи су проблем. Рецимо, полицајка Андреа је пронашла Лин Шеј у кући у врло дискутабилном психичком стању, са великом вероватноћом да је убила свог филмског мужа Френкија Фејсона. И ипак се сасвим слободно кретала кроз болницу, те се сасвим слободно и убила. Финална сцена мало чупа ситуацију.

Још једну ствар је режисер Николас Пеш урадио исто као и његов претходник Такаши Шимизу, а то је да догађаје није поређао хронолошки. Међутим, некако се прати лаганије него Такашијев филм. Заправо, овај је некако узбудљивији, динамичнији и занимљивији. То не значи да заиста има све ове атрибуте, само сам упоредио ова два филма и овај је свакако у вођству и доследнији је. Критика и публика су искасапили овај филм горе него што су то учинили протагонисти у овом филму, али ја не бих био тако строг. Он објективно није лош, али ништа ново нема да понуди.

Едукативни моменат: Иако је искусни детектив Вилијам Садлер преживео лоше ствари због случаја на којем је радио, Андреа је веровала да је том случају ипак дорасла, што се није показало. И наместо да је послушала свог пертнера Демијана Бичира, она се ухватила у коштац са тим и извукла дебљи крај. Некада је боље да учимо из туђег искуства него да сами ударамо главом у зид.

Оцена наставника:

(врло лабава)

Црни телефон (The Black Phone 2022) је адаптација кратке приче Џоа Хила из 2004. Радња је смештена у 1978. и актуелан је „Грабежљивац“, којег глуми Итан Хок и који отима дечаке. Последња жртва коју је отео је тинејџер Мејсон Тејмс, те га заробљава у свом подруму. Међутим, тамо је и црни телефон који не ради јер је жица исечена, но он свеједно звони. Дечак ће врло брзо схватити да су са оне стране жице претходне жртве које му дају савете како да се спаси.

Критички осврт: Амери никако не одустају од тога да им је главни мали протагониста неко кога вршаци злостављају у школи, а ни од тога да се његова улога на крају сасвим промени и да из жртве настане херој. Но, добро, овај пут та позадинска прича има смисла, а и сцене насиља међу децом су баш бруталне и изгледају довољно хорор за цео филм. Но, и надаље је филм прави хорор и то врло трипозан. Итан делује застрашујуће са свим оним маскама, али и његова болесна „игра“. Како би дуел између дечака и набилдованог садисте била колико-толико равноправна, ту су и натприродне силе (телефон као комуникација са мртвима и сестрица која је видовита) које пружају неку наду да ће се ова жртва ипак спасити. И сами покушаји да се спаси су већ драматични и узбудљиви. Цео филм је такав, узбудљив и невероватно држи пажњу и иако изгледа да се добрим делом не дешава много јер су и жртва и насилник у статусу кво, заправо се дешава много тога. На крају се и показује да је сваки од пет духова дечака допринео да се овај шести спаси. Фотографија сјајно својим једноличним, браон бојама дочарава туробну и тескобну атмосферу, а глумци су одлични у својим улогама, посебно клинци. Иако је крај на неки начин срећан, опет није префорсиран и изгледа ми реално у контексту који је дат.

Едукативни моменат: Једна од порука филма је врло јасна, а то је да деца не треба да разговарају са непознатим одраслим особама на улици или било где другде. Додао бих да то није добро да раде ни на интернету, иако је радња овог филма смештена много пре него што се интернет појавио.

Оцена наставника:

(сасвим добра)

Пре него што се пробудим (Before I Wake 2016) је прича о дечаку Џејкобу Тремблеју, којег је усвојио пар Кејт Бозворт и Томас Џејн. Ускоро ће посвојитељима постати јасно да дечак има натприродну моћ да своје снове претвори у стварност. То је посебно значило за Кејт јер се у Џејкобовим сновима појављивао и њен прерано преминули син. То је била шанса да своје дете угледа наново, па је једва чекала да падне ноћ и малени Џејкоб заспи. Невоља настаје када су почеле да се обистињују и његове ноћне море. 

Критички осврт: Одлична је идеја за филм и реализација је иста таква. Ликови се понашају тачно онако како бисмо очекивали, али то не значи да је филм предвидљив, већ да је сасвим реално представљен у додуше нереалној ситуацији. Глумци су сјајни, чак и клинац, а и специјални ефекти. Допада ми се дизајн чудовишта. Оно јесте страшњикаво, али баш изгледа као да би га дете таквим замислило.

Финалне сцене су мало дискутабилне. Представљене су кроз сан којем присуствује Кејт и иако је живописан, недоследности има. Најпре, клинац није могао да зна да се Кејтин син удавио у кади, а и сувише је мали да би направио сцену где га Кејт обликује да буде њен мртви син. Таква метафора је, рекао бих, недостижно апстрактна за тај узраст. Цела та сцена је претерана холивудска кулминација и већ смо је видели, рецимо у „Цркни Фред“. Сам крај врца од емоција и одлично је што није патетично и што Кејт прича нормалним тоном, без плакања и ридања. Ово је филм углавном са правом мером.

Едукативни моменат: Кејт је испричала причу малишану из свог детињства. Она је веровала да вештица гребе по њеном прозору, али се испоставило да је то грање дрвећа које помера ветар. Када је то схватила, вештице више није било. Некада страшне ствари престају то да буду када их разумемо, закључила је. И закључак је на месту.

Оцена наставника:

(минус)

Архив (Archive 2020) је футуристички филм који се дешава у 2038. и прати судбину младог научника Теа Џејмса који живи осамљено у бази и кује велике планове. Наиме, техника је толико напредовала да може да складишти свест преминулих макар неко време и тако омогући ожалошћеној породици да још мало разговара са њима. Тео је одлучио да иде корак даље: да направи перфектног робота и да у њега ускладишти свест своје прерано умрле и вољене супруге Стејси Мартин. Он ће у томе и успети, али је и робот развио сопствену свест и осећања.

Критички осврт: Радња се некако споро развија и иако не могу да кажем да је досадно, свакако није ни инспиративно. Већ врло рано у филму је јасно шта Тео покушава, мада није јасно који људи су му претња и зашто. Да је то било јасније, можда би било узбудљивије. Овако прича изгледа баш млако макар што се тиче оног дела који се односи на трилер. Са друге стране, љубавна мелодрама је прилично успела, тим пре што је необично у овом филму да у љубавном троуглу учествују чак два робота. Можда је требало да се режисер Гавин Ротери искључиво посвети том мелодраматичном жанру. Он је у амбијенту који је споља зимски, а унутра хладан сместио једну тужњикаву, топлу романтику. И то је једини и свакако добар адут овог филма јер све остало је већ виђено у бројним филмовима до сада, попут „Екс машине“ из 2015. Иако радња нема много смисла с обзиром на њен крај, те иако би имала смисла ма каква год радња да се дешавала с обзиром на крај, оно што филму не могу да оспорим је емоција коју без сваке сумње има, а ту је некако и музика допринела, макар колико и амбијент, што природни, што у бази у којој је Тео боравио.

Едукативни моменат: Када је Тео питао свој други прототип да ли је у реду, она је одговорила да није. Он је узвратио да не види оштећења, али му је она наново рекла да то не значи да је у реду. И у праву је. Све што је видљиво није увек довољно за процену.

Оцена наставника:

(благодарна)

Амерички херој (American Hero 2015) је филм о суперхероју Стивену Дорфу који уопште не изгледа као суперхерој, иако има задивљујућу моћ телекинезе. Он живи у гету, склон је пороцима, опија се на журкама и по сили закона обавља друштвено користан рад. Међутим, његов дар ће ипак доћи до изражаја на најбољи начин када га животне околности натерају, а највише од свега да би могао да виђа свог малог сина којег обожава.

Критички осврт: Ово је нова и значајно блеђа варијанта „Хенкока“, али овај филм има неколико плусева у односу на холивудски блокбастер, укључујући и тај што није холивудски блокбастер. Најпре, главни протагониста Стивен је поцепао улогу, а и има више шмека од Вила Смита, што и није тешко постићи. Друго, иако су форе депласиране, филм ми је некако животнији и непосреднији, сасвим другачијег сензибилитета и има емоцију, морам да признам. Стивен је човек који се распада, али он није криминалац у правом смислу те речи и своје моћи злоупотребљава тек да би зарадио који долар. Таква поставка ми је некако блискија и није напуцана као у овом другом суперхеројском филму. Свему овоме доприноси и режија и филм је рађен попут неког документарца. Оно што смета овом филму је радња која се јако споро развија и гледате пола филма и не знате шта сте заиста гледали. Чини ми се да је режисер Ник Лав запоставио радњу да би изградио свог протагонисту. При томе је занемарио неке друге ликове и неки су се појавили у тек једној сцени без неке веће сврхе. Но, опет, у целини, све то добро изгледа. Ово је више драма него суперхеројска акција (иако објективно има све сегменте суперхеројштине, пад и успон америчког хероја) и тако треба овај филм и прихватити.

Едукативни моменат: Јоанс Мајлс је глумио наставника науке у локалном колеџу и то је свакако изузетно постигнуће, али сам је рекао да му то не даје ауторитет да зна све и да има људи који знају више од њега. Свакако став који је вредан.

Оцена наставника:

(вероватно је објективно мање)

Напад непознатог (Attack of the Unknown 2020) је филм о инвазији крвожедних ванземаљаца баш у тренутку када полицајци спроводе до затвора опасног криминалца Роберта Ласарда. Они ће успети да сместе Роберта у затвор, али ће убрзо схватити да он зна нешто о туђинима што може да им помогне да их победе. Хтели – не хтели, мораће да сарађују са њим како би преживели.

Критички осврт: Ово је један од оних филмова где већ у првим сценама видите да неће ваљати. Режисер Брендон Слејгл је поставио ситуацију у којој је супротставио опаку банду и полицију и то је изгледало врло млако и неуверљиво (такви су и глумци), са акцијом где сви пуцају једни у друге са три метра удаљености и готово сви су преживели. У једном тренутку је Брендон помислио да ће постићи узбудљиву атмосферу тако што се камера дрмуса на онај начин који изазива мучнину налик на ону коју изазива кривудав пут аутобусом, али то на срећу није дуго трајало. Додуше, мучнину налик на ону коју изазива кривудав пут аутобусом морате осетити када чујете дијалоге у овом филму који су псеудоумни и патетични. Углавном, по јутру се дан познаје у овом филму и како је прва сцена најавила, такве су биле и све остале. Ово је један досадан филм са много (глупаве) приче, премало (лоше) акције и са идејом која је океј, али нити је нова, нити је довољно јака да заслужује цео филм. Једино признајем Брендону да је танана средства употребио колико је максимално било могуће. То не значи да су уједно и маштовита и занимљива јер заиста нису и ванземаљци изгледају као унапређена верзија смешних креација из једнако смешних филмова шездесетих. Са друге стране Брендон је превише очигледно референцирао на каснија остварења попут Ејлијена, а расплет је преузео из „Светског рата З“. Лоши филмови често копирају добре, али то не постиже жељени ефекат и изгледа некако јадно.

Едукативни моменат: Ричард Грико је рекао колегама како има меланом и да је то рак крви. И погрешио је, пошто је меланом рак коже. Рак крви се зове леукемија.

Оцена наставника:

(може микро плус)

Лако Је Критиковати 207

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мртви као ја: Живот после смрти (Dead Like Me: Life After Death 2009) је филм настао из серије „Мртви као ја“ приказиване 2003. и 2004. Прича прати догодовштине „косача“ који убирају душе, а сами су некада били људи и ово обављају као редован посао. Њихову свакодневну рутину промениће нови шеф Хенри Ијан Кјузик. Његове методе се значајно разликују од рада претходника и то ће се допасти свима, осим Елен Мут (која и прича целу причу). Но, ускоро ће и остали схватити да им ново руководство више наноси штете него користи.

Критички осврт: Свакако једна слатка прича која држи пажњу и оптимистично гледа на живот, па чак и на смрт. 🙂 Међутим, не разликује се значајно од просечне епизоде серије, ни по формату, ни по озбиљности. Кад поменух ово друго, некако ми изгледа као да се режисер Стивен Херек није удубио и није разрадио пре свега лик Хенрија, тако да су његови мотиви до краја остали нејасни, иако су без сваке сумње важни. То исто није урадио ни у причи и иако ми видимо које репрекусије трпе главни ликови, некако је све то остало млако, баш као и поруке. Заправо не бих смео да потпишем да сам све поруке разумео. И рекао бих да је Стивен превише развукао неке сцене, посебно закључак између чланова Еленине породице. 

Едукативни моменат: Иако су „косачи“ веровали да ће проћи без последица ако не поштују правила, даља дешавања су их демантовала. Свака акција има своју реакцију и зато треба да будемо мудри.

Оцена наставника:

(али слатка)

Стигме (Stigmata 1999) је прича која прати младу жену Патришу Аркет, која ради у салону лепоте у Питсбургу у Пенсилванији. Када јој је мајка послала на поклон бројаницу коју је купила на сумњив начин на пијаци у једном селу у Бразилу, Патришин живот се променио. Почела је да добија ране по телу, тзв. стигме. Њен случај је привукао и свештенике и послат је Габријел Берн како би га истражио. Он је најпре мислио да Патриша не добија стигме јер је атеиста, али ће се уверити да она доживљава много више необјашњивих духовних феномена од наведених рана.

Критички осврт: Режисер Руперт Вејнрајт (или његов директор фотографије Џефри Л. Кимбал) се баш потрудио да сцене учини уметничким и необичним, из другог угла сниманим, са мноштвом крупних кадрова. И то је увек допадљиво, али ми некако не иде уз тему и сензибилитет овог филма. Свеједно, то и није тако лоше као што јесте често понављање мотива, па је Патриша макар два пута завршила на ауто-путу у хистерији, где аутомобили махнитају и сударају се, а црнопута пријатељица Нија Лонг јури за њом како би је спасила.

Руперт је показао амбивалентан однос и према науци и према цркви. У једној сцени смо имали силовит атак на науку коју заговара Габријел јер је он постао свештеник због наводних рупа у теоријама. При томе је мислио на теорију о постанку живота и за једног органског хемичара показао је крајње незнање (Земља није стара шест, већ четири и по милијарде година) и паушално схватање (елементи се нису поређали одједном у склад и дали живот). Са друге стране, Руперт је представио католичку цркву као олигархистичко тајно друштво које користи сва средства да би устројило религију како њему одговара. Оба ова гледишта ми превише вуку на теорије завере, што је у овом жанру дозвољено, али ми је уједно и прелако решење за заплет, те читав филм чини прилично лаганим штивом. И уз то је филм испао и наиван јер је на крају одговоран само један човек за устројство цркве и то је Џонатан Прајс. Јесте он кардинал, али да баш самостално одлучује некако ми не пије воду.

Патриша ме је врло непријатно изненадила, с обзиром на то колико је била слаба у овом филму, а иначе је сматрам добром глумицом којој оваква улога сигурно одговара.

Едукативни моменат: Стигме су ране које наводно настају без икаквог јасног узрока баш на оним местима где их је задобио и Христ када су га разапели (руке и ноге због клинова, леђа због бича, глава због круне од ружиног трња и бок због убода копљем). Стигматичари су најчешће жене, католкиње и врло религиозне, али божанска природа њихових рана није доказана. Заправо, у већини случајева истрага је показала да су у питању преваранти, а за одређен број њих да су у питању особе које имају неке поремећаје психичке природе, попут анорексије, на пример.

Оцена наставника:

(јесте јака, али је трица)

Авина запоседнутост (Ava’s Possessions 2015) је прича о девојци из наслова филма (глуми је Луиза Краус) која је, како опет наслов каже, била запоседнута демоном. Међутим, свештеник Џон Вентимилија је успешно извео егзорцизам и спасио је. Луиза се не сећа последњих месец дана, али је починила многа злодела и породични адвокат јој је саветовао да се пријави на групну терапију анонимних запоседнутих коју води Вас М. Стивенс и тако избегне затвор. Она је послушала савет, али то није решило питања која су је мучила, као ни демона који жели да се врати у Луизино тело.

Критички осврт: Овај филм је другачији у гомили опседнутих и док су се други режисери сличних филмова довијали како да препознатљиве сцене учине што ефектнијим, режисер Џордан Галанд је напросто био иновативан. При томе је и добар режисер и испричао је занимљиву причу која има и интригантну мистерију. Ипак, прича није перфектна јер ју је крај, који је потпуно опште место, унизио, а и љубавна прича између Луизе и Луа Тејлора Пучија завршила се пре него што је и почела и то онако успут. Момак није упоран, иако је тако изгледао све време појављивања. И нејасно је како то да се није заинтересовао за нестанак свог оца иако је постало врло јасно да Луиза има нешто са тим. Дакле, филм би требало мало избрусити, али и овако мислим да имамо један сиров дијамант. 🙂

Едукативни моменат: Ако демона посматрамо као своју мрачну страну, онда је Луиза успела сјајно да се избори са њим/њом јер није учинила оно што је желела (да убије свог филмског зета Закарија Бута), већ оно што је исправно (да га преда у руке правде).

Оцена наставника:

(ипак)

Џејкобове лествице (Jacob’s Ladder 1990) је прича која прати ратног ветерана из Вијетнама чије је име у наслову филма (глуми га Тим Робинс). Неколико година након рата он је разведен и живи са другом женом Елизабетом Пењом, која му је и колегиница са посла. Тада почињу да му се приказују демони, како их је он назвао, те он осећа да му је живот угрожен. Елизабет покушава да га разувери, али се тада појављују његови саборци, такође ветерани, који имају исти проблем као и он. Сви они покушавају да сазнају шта им је то војска учинила, али откривање истине показало се као немогућа мисија.

Критички осврт: Режисер Адријан Лајн уме да направи добре прелазе и да заинтересује већ у првим минутима филма врло ефектним детаљима. Кад кажем прелазе мислим и на оне када прави флешбекове ка претходном Тимовом животу, али и оне који се односе на жанр филма јер он из натприродног хорора полагано прелази у трилер, да би се наново вратио на оноземаљско. Међутим, колико ти прелази сценски изгледају добро, истовремено делују као дезоријентишући скокови логике и структуре. Овде немамо причу у правом смислу те речи или можда имамо више верзија једне приче које теку паралелно. Посебно је танана прича која се односи на теорију завере јер је реакција једне моћне Владе САД сувише млака, неспретна и неусредсређена. Свеједно, тешко је рећи шта је заиста лик који тумачи Тим преживео (или није), али емоције су праве, баш као што су и поруке овог филма. Никако не можемо оспорити квалитет целог овог остварења.

Едукативни моменат: Без обзира шта се заиста десило Тиму у том рату – да је био жртва неетичког експеримента или да је погинуо, исход је лош и то је једини исход који проистиче из рата. Јер рат је лош.

Оцена наставника:

(млака)

Сотонин мали помоћник (Satan’s Little Helper 2004) је прича о дечаку из једне америчке варошице, који је љут што је његова обожавана сестра Кетрин Виник пронашла дечка. Тумарајући улицом у бесу, наишао је на човека прерушеног у Сотону и замолио га да му буде помоћник, али и да пошаље дечка његове сестре у пакао. Испоставило се да је Сотона сјајан другар за игру и да на врло кул начин масакрира наоколо људе што је била несвакидашња и фасцинирајућа представа за клинца. Проблем је у томе што је све то стварно јер је дечаков другар поремећени психопата и масовни убица.

Критички осврт: Допала ми се идеја која „вози“ овај филм, мада јесте морбидна. Такође ми се допада и како је креирана дисфункционална породица мајушног деликвента Александара Брикела. Допада ми се јер није у питању класична прича и он није злостављано дете. Наиме, његова филмска мајка Аманда Пламер се труди, али очигледно све ради погрешно. Иначе и Аманда и клиња и сви остали глуме добро (клиња можда и најбоље). Сцене убиства у овом хорору су најслабији моменат. Нису страшне, често су недовршене и понекад су врло натегнуте, попут убиства два полицајца у колима. Са друге стране, режисер Џеф Либерман је показао да се разуме у свој посао и филм има неколико кул снимака, попут оног када се иза малог помоћника промаљају мале нинџе или када је Џеф правио компарацију сцене из видео-игре и дечака који бесциљно лута градом. Да ли је хтео да потцрта зависност од те забаве која је сада све присутнија међу младима? Опет, игрицу је дечаку набавио његов филмски отац Вас М. Стивенс и опет долазимо до родитељских грешака и породице која не функционише. То свакако причи даје неку дубину и слојевитост, али ћемо је ипак видети само ако се баш, баш потрудимо. Некако је јасно да је Џеф желео да направи само филм за забаву. И да поменем да је у многим сценама „Ноћ вештица“ била очигледан узор.

Неких танких и чудних момената има и мимо хорор сцена (за које нисам додао и да су праћене лошим ефектима, посебно Васово убиство), па тако Кетрин буквално запањено себе гледа у огледалу као да не зна колико је згодна и обдарена. Такође нисмо сазнали шта се десило са малим нинџама када им је Александар подметнуо лекове наместо слаткиша. Ситних грешака дакле има, а и сама реализација није најбоља. Све је врло осредње. Међутим, оно што не могу да занемарим је да је Џеф био на добром трагу и језу је правио на сјајан начин. Антагониста је ћутљив лик и он се несметано шврћка међу светином јер сви мисле да је он или неко други или безазлени маскирани партимен. Ликови заправо и не знају колико су рањиви. Уз нешто бољу продукцију и разрађеније хорор сцене ово би био изузетан хорор.

Едукативни моменат: Психопата је заиста убијао људе, а малишан је веровао да је све то игра. Не верујем да ћемо се у животу суочавати са нечим тако драстчним, али смо свакако на примеру овог клиње научили једну ствар, а то је да је јако важно да разликујемо оно што људи заиста чине од онога како ми тумачимо њихове поступке.

Оцена наставника:

(климава)

Моја душа да се узме (My Soul to Take 2010) је познати режисер Вес Крејвен написао и режирао након паузе од четврт века. У граду Ривертон полиција је у акцији лова на тамошњег вишеструког убицу који је управо убио своју трудну жену. Акција није прошла добро јер је он успео да убије и повреди још људи и побегне у шуму. Те вечери се родило седморо беба. Након шеснаест година тих седморо прослављају рођендан уз морбидну церемонију која је у вези са кољачем. Овај рођендан се испоставља различитим од свих претходних јер наново крећу убиства и управо страдају ових седморо младих.

Критички осврт: Почетне сцене су баш обећавале, морам признати и заиста су ме заинтересовале. Надаље се филм одвијао другачије и ово Весово дело извиждала је публика, а искасапила критика горе него касапин у његовом филму, али ја не бих био толико строг. Филм је дефинитивно испод Весових могућности, али има својих добрих страна, попут поделе улога, на пример. Не могу да замислим бољег детектива од Френка Грила, он просто има презахвалну физиономију и харизму за ту улогу, а и други су погођени потпуно. Такође, неких изненађења има, па смо тако тек након пола филма сазнали да су Макс Тириот и не баш уверљива Емили Мид брат и сестра, те цела та породична сага јесте некако интригантна. Вес је чак успео да на крају направи и интригу ко је заправо убица и било их је макар троје у игри: Макс, његов друг Џон Магаро или Емили. Можда чак и слепи Дензел Витакер. Надаље, избор се сузио, али се чини ми се сузио и Весов осећај за логично јер су се ликови понашали мимо сваког здравог разума, чак и за тинејџере. Макс голорук јури за убицом који има нож, да би натрчао најпре на Дензела, а потом на Џона, те су њих двојица започели ћаскање (сумњичаво, али и даље ћаскање) у кући са превише лешева и вероватно убицом у некој од соба. Џонова непристојна понуда која је уследила нема баш много везе са оним што се дешавало коју сцену раније, а нема много ни смисла што је убица одустао да зада коначан ударац Максу. Све је то врло трапаво. И ако ћемо да ситничаримо, а с обзиром на оно што се испоставило на крају, Зена Греј никако није могла да из учионице види убицу како се скрива иза дрвета. Дијалоге не могу да похвалим баш да су виспрени, али довољно су необични. На крају крајева, умни дијалози и нису нешто што од тинејџера очекујемо.

Нажалост, још много тога заиста не ваља у филму, пре свега хорор сцене које нимало нису страшне иако врцају од крволиптања. Вес је начео неку урбану легенду да седморо рођених има по неку страну личности иначе психотичног убице који је патио од поремећаја вишеструких личности и то звучи занимљиво. Међутим, ту идеју уопште није ни искористио, ни разрадио, тако да је све прошло као један сасвим просечан слешер са врло сведеним хорор сценама.

Едукативни моменат: Макс и Џон су представили (и то јако добро) калифорнијског кондора и рекли неколико тачних ствари о овој птици. Рецимо, да потиче из плеистоцена и да му је распон крила импозантних три метра, док је дуг преко једног метра. Занимљиво је да ове птице много чешће мешају са авионима него са другим врстама птица. То дечаци нису рекли, али је такође могло да се чује и научи у овом филму. 🙂

Оцена наставника:

(нажалост, објективна)

Урбане легенде (Urban Legend 1998) је прича која се дешава у студентском кампусу Универзитета Пендлетон. Студенти тог универзитета постају мете маскираног серијског убице, који своја убиства базира на урбаним легендама.

Критички осврт: Прва сцена убиства је добро осмишљена и реализована, уз велики плус што је у њој учествовала шашава Наташа Грегсон Вагнер и стандардно добри Бред Дуриф. И друга убиства су маштовита, а и каква би била када је тема филма таква, али сама радња апсолутно креативна није. Ово је сасвим класични хорор са (потпуно неубедљивом) лепотицом Алишом Вит која је у проблему јер јој убица убија редом све пријатеље и манијакално-депресивну цимерку Данијелу Харис. Ту је и принц спаситељ Џеред Лето, а да би се одвратила пажња ту је и виђени кривац Роберт Инглунд (кога је тешко заборавити као легендарног Фредија Кругера), мада и чудни домар Џулијан Ричингс, што свакако значи да они нису ти и да убица мора бити неко други и кога Алиша добро познаје. Да би одржао напетост, режисер Џејми Бланкс је неке сцене довео до ивице пуцања попут наводног напада на Ребеку Гејхарт на базену. Зашто би се девојка која је ушла тамо свлачила на самој ивици базена када постоји свлачионица коју смо сцену касније и видели? Џејми је такође одржавао и романсу, па имамо и разговор Алише и Џереда на журци који наједном, ничим изазван, постаде Алишина срцепарајућа тугованка погодна да је Џеред утеши. Наравно, ту упада Ребека јер љубавни троугао је ипак интрига коју не ваља не искористити. И зашто не искористити и мало сумње бачене на Џереда? Убица би свакако требало да буде мушко. Или не? 🙂 Углавном, када је Ребека прекинула романсу, некако је изгледало да ће Алиша да потрчи да се извини пријатељици јер јој је преотела дечка. Ипак то није учинила јер је просто било погодно. Крајње је чудно да пуна кућа младих на журци нису пронашли тело Мајкла Розенбаума у тоалету. Очекивао бих најмање ред испред тоалета, а и на таквим згодама увек има и младих у кухињи и сигурно би видели окрвављену и широм отворену микроталасну где је скончао Мајклов пас. Но, убица је свеједно успео да изнесе то тело из пуне куће и питање: како, бре – остаће једно од оних на које никада неће бити одговорено. Желим да кажем да је Џејми форсирао ствари и чинио их погодним, али је осим сцена натегао и време и простор и када бисмо размислили, тешко бисмо једног убицу могли да сместимо на сва места деловања. Студентски кампус ипак није толико мајушан. Но, и ако прихватимо да је Ребека имала натчовечанску снагу да све те лешеве прикупи и однесе на поткровље зграде, њено преживљавање је тек натчовечанско. Упуцана је два пута и пала са врха зграде, али и даље је замахивала секиром. Не можеш је убити попут Мајкла Мајерса. Но, последња сцена је сасвим добро решење.

Едукативни моменат: Алишина цимерка је боловала од манијакално-депресивног стања, који називају још и биполарни поремећај. Са овом болести можемо да се упознамо на овом линку.

Оцена наставника:

(објективна)

Урбане легенде: Коначни рез (Urban Legends: Final Cut 2000) је наставак претходног филма. Радња је премештена на престижни факултет драмских уметности. Неколико њих, укључујући и Џенифер Морисон, режира филмове који ће им бити дипломски радови, али и адути за стицање Хичкокове награде. Међутим, серија убистава десеткује Џениферину филмску екипу. 

Критички осврт: Ма шта год критика рекла, мислим да је режисер Џон Отман направио мудре резове у филму „Коначни рез“, ако изузмемо то да је направио наставак на један већ доказани финансијски успех и добро употребио два најзанимљивија лика одатле: Лорету Девајн и Ребеку Гејхарт. Напунио је филм прелепим људима и уз неколико чудака усмеравао је кривицу према многима од њих јер су сви сумњиви. Такође је филмску чаролију појачао тиме што његови актери снимају своје филмове, па имамо филмове у филму и самим тим је јунацима био изазов да разлуче стварно од фиктивног. Ту је и могућност да антагониста користи застрашујуће маске, а реквизити су допринели живописнијем амбијенту. То се посебно показало погодним у финалној сцени када се прави Лоретин пиштољ помешао са лажним пиштољима намењеним за сцену, па су протагонисти и антагониста грозничаво приграбили комад надајући се да узимају прави. Још једну ствар морам признати Џону, а то је да је правио мање логичких грешака у односу на свог претходника Џејмија Бланкса.

Што се квалитета приче тиче, он јесте упитан. Објективно, ово је сасвим осредњи хорор и исти такав трилер, са много општих места. Ништа ново није донео ни франшизи, ни поджанру у којем је рађен. Но, иако је Џон дао омаж филмској уметности, прилично сам убеђен да није имао идеју да овде ствара уметност, већ нешто значајно конкретније.

Едукативни моменат: Урбана легенда или савремена легенда је жанр фолклора који се састоји од прича које циркулишу као истините, посебно као случајеви који су се догодили „пријатељу пријатеља“ или члану породице, често са ужасним или шаљивим елементима. За разлику од легенди које су настале у култури древних народа, ове су новијег датума и карактеришу их модерни услови живота и технологија.

Оцена наставника:

(боља него претходна)

Фимејлијен: Космичка симпатија (Femalien: Cosmic Crush 2020) је секси СФ о свемирској експедицији коју сачињавају лепотице и које су на некој планети откриле храм. У том храму је ентитет који их запоседа и претендује да оне за њега направе царство. Међутим, Алтеријанке, бића од чисте енергије, доћи ће да стану на пут пипколиком узурпатору.

Критички осврт: Надам се да сам у горњем пасусу добро описао радњу јер ни мени није баш најсхватљивија. Све је врло глупо и са истом таквом глумом. Овај филм би требало да продају расне лепотице које су практично све време голишаве, али бојим се да то није довољно, посебно поред интернет садржаја врло богатог и значајно експлицитнијег на ту тему. 🙂

Едукативни моменат: Једину паметну је рекла Кира Ноар, а то је да енергија не може да се уништи, већ само може да прелази из облика у облик. Кира је то рекла пошто је глумила биће наводно сачињено из чисте енергије, а оно што је рекла је закон очувања енергије.

Оцена наставника:

(чита се нула)

Вини Пу (Winnie the Pooh 2011) је цртаћ рађен према истоименом роману аутора А. А. Милна и Е. Х. Шепарда. Јунак из наслова је плишани медвед који, заједно са својим другарима, живи у столетној шуми. Њихова данашња авантура је да тужном магарцу Иару пронађу реп који је изгубио.

Критички осврт: Прелеп је цртани и баш је за малу децу и због естетике и због васпитно-едукативног момента. И таман је одређена права мера код овог момента, а посебно ми се дојми што је све рађено у књизи, те је и то васпитни део сам по себи. Хумор ми се такође допада. Све похвале.

Едукативни моменат: Вини се одрекао свог меда да би помогао другару и такво постављање приоритета говори о једном исправном ставу и дивном карактеру.

Оцена наставника:

(слатка, баш као што је и филм)

Лако Је Критиковати 206

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Матурско вече (Prom Night 2008) је не баш римејк истоименог филма из 1980, али тема је врло блиска. Британи Сноу је девојка која има трауму јер је њен бивши наставник Џонатон Шек био болесно опседнут њоме и да би је се домогао побио је целу њену породицу. Три године након тога била је под старатељством свог ујака (Линден Ешби) и ујне (Џесалин Гилсиг) и дочекала је своје матурско вече. Међутим, вече које би требало да буде за памћење, претвориће се у незапамћено крвопролиће јер је у међувремену Џонатон побегао из затвора и жели да Британи буде само његова.

Критички осврт: Млади су, наравно, лепи, тако да имамо Барби (Британи), Кена (Скот Портер) и Барбине другарице бринету (Џесика Страуп) и црнкињу (Дејна Дејвис). Мало ми је та америчка политичка коректност преко главе, али разумем да неки стандарди морају да се испуне, а овај филм је управо такав – рађен према стандардима за слешер поджанр. Тако рађен филм неминовно мора да има сцене које су врло предвидљиве и јасно је ко ће бити следећа жртва. Чак ми је врло било јасно на који ће начин, поред толико присутне полиције, Џонатон напустити хотел. Овај филм није лош, али дефинитивно није добар. Он нема иновацију ни у једном детаљу и самим тим није померио поджанр у којем је рађен ни за милиметар. Упркос пристојном буџету и истој таквој глуми, безличан је и филм који је тешко запамтити по било чему.

Едукативни моменат: Када је Скот рекао Британи да јој обећава да ће полиција ухватити Џонатона, она га је резигнирано упитала како може да јој обећа тако нешто. И у праву је. Не можемо давати обећања која не можемо да испунимо, а још мање у нечије туђе име.

Оцена наставника:

(на три или три на два, свеједно)

Изгубљена душа (Anima persa 1977) је филм базиран на истоименом роману из 1966. аутора Ђованија Арпина. Лепушкасти момак Данило Матеи је дошао у Венецију да студира. Тамо је одсео код свог ујака Виториа Гасмана и ујне Катрин Денев. Врло брзо је открио да у њиховој луксузној кући имају тајну собу, али и да обоје имају још много тајни.

Критички осврт: Нисам сигуран колико је овај филм хорор или трилер, како га поједини сајтови сврставају, јер тих жанрова у овом филму има буквално у траговима. Али свакако јесте драма и то добра и врло тужна прича. И чудна је, али и донекле предвидљива. Глумци су више него солидни у својим улогама, мада је Виторио превише доминирао и добио заиста много простора за своје монологе. И монолози и дијалози су јаки, а референцирају и на нека књижевна и филозофска дела, што свакако ваља.

Едукативни моменат: Данило је на крају напустио студије примењене уметности јер је схватио да нема довољно талента да би био добар сликар. Свакако морамо да будемо објективни према себи како се не бисмо заносили нечим што је нереално.

Оцена наставника:

(прилична)

Мушкарци (Men 2022) је прича о Џеси Бакли која је постала удовица и путује на одмор на село како би се опоравила од шокантног самоубиства њеног мужа. Но, ни тамо мира нема јер је узнемиравају и муче чудни мушкарци у селу, а све их тумачи Рори Кинир.  

Критички осврт: Прво што сам приметио у филму је одлична глума и иста таква фотографија. И кућа у коју се досељава Џеси је одлична. Буквално изгледа као кућа из бајке, ако не већ дворац. Прави рај, али о томе ћу после. Темпо филма изгледа спор, али уопште није. Можда је до тога што је режисер Алекс Гарланд правио добре контрасте, па су се узнемирујући моменти дешавали у контрапункту са умирујућим и божанственим сликама природе. Једна од првих сцена се дешава у тунелу, након дуже Џесине шетње по шуми, где она певуши, али тада креће да се дешава страва и то прилично нагло. Код ове страве је занимљиво што сваки мушки лик у селу је заправо исти глумац, односно Рори. И у неким другим филмовима смо имали ситуацију да исти глумац тумачи више ликова, али овде је то утолико ефектније јер је у хорор контексту. Страшне сцене нису праћене јаким звуцима, како је то иначе случај, али је Алекс иначе добро уклапао звуке и музику.

Алекс је у доброј мери референцирао на религију и лајтмотив је дрво јабуке, а кућа са окућницом је прави рај. Ту је и Ева (Џеси), као и Адам (Папа Есиједу) који је настрадао због ње, ако ћемо према свештенику који се појављује у неколико сцена и којег наново глуми РориЏеси и јесте дошла на село како би се ревитализовала, али се преварила у начину. Овде није у питању промена средине, већ читавог друштва. Рори се појављује у виду различитих мушкараца од којих сваки има неки свој карактер, али нам Алекс поручује да сви они имају нешто суштински слично, а то су прихватљиви и неприхватљиви системи вредности. И они осуђују јер Ева је та која је крива, она је навела Адама да уради ово или оно, као да Адам нема сопствену слободну вољу и могућност одлучивања. Углавном, Рори задобија сличне повреде као и Папа, што има неког смисла, али ми се чини да је Алекс на крају ипак претерао са мултиплим порођајима мушкараца, без обзира што су специјални ефекти фантастични и без обзира што је метафора јасна. Рори је представљен као некакво божанство природе, односно Зелени човек, симбол поновног рађања, који у хришћанству има споредну улогу и најчешће се појављује као декорација у архитектури. Мушкарци који рађају један другог у ствари штите свој род и држе жене у потчињеном положају и то јесте оштра критика религији. Без сваке сумње филм има дубину.

Едукативни моменат: Папа је трагично завршио јер није желео да утиче на своје одлуке, већ на Џесине. Ми најчешће нећемо завршити баш трагично, али нећемо много урадити ако се руководимо туђим одлукама.

Оцена наставника:

(бледуњава, али четворка)

Хронике мутанта (Mutant Chronicles 2008) је футуристички филм инспирисан друштвеном игром истог назива. У будућности људско друштво је у непрекидном рату, али ће ситуација постати још грђа када све зараћене стране добију неочекиваног заједничког непријатеља. Наиме, наново се покренула машина из древних времена пристигла из свемира која људе претвара у убојите дронове. О овој машини највише зна свештеник Рон Перлман и он је организовао мисију са неколико војника са циљем да униште машину. 

Критички осврт: Морам да признам да је на почетку добро дочаран рат у свега неколико минута. И то нису једине добре сцене у филму. Режисер Сајмон Хантер је направио добру атмосферу користећи најчешће сиве и жуте тонове, а сцене су му прилично маштовите и интересантне. Цела прича има свој ток, довољно предвидљив, али опет узбудљив. Међутим, поставка приче није добра, збрзана је и без промишљања. У 2707. војска (која је све време активна и ратује, као што већ написах) није у стању да се избори са мутантима, али то јесу били у стању људи од пре 10.000 година, са каквим већ оруђем да су имали тада. Но, да кажемо да су били вештији и срчанији, али нису баш били интелигентни. Зашто ти стари нису искористили бомбу, коју су описали у својој хроници (чак и како се поставља), већ су је одвојили, а машину закопали? Нека питања остаће без одговора, али је то мањи проблем. Већи и највећи проблем у овом филму су прилично лоши специјални ефекти. Овакав филм не може да се снима без буџета. Иначе, глумци су солидни, свакако не прва холивудска поставка, али неки пристојан други ред.

Едукативни моменат: Стив Тусен је био једини учесник мисије који је одбио награду за то што чини. Рон га је описао као врсту људи коју треба да чувамо, а не жртвујемо. Заиста, племените људе треба и чувати и причати о њима као о узорима. 

Оцена наставника:

(ми наставници ово зовемо мотивациона оцена)

Ајкулина страна месеца (Shark Side of the Moon 2022) је наслов који много боље звучи у оригиналу, на енглеском јер се „ајкула“ (shark) римује са „тамна“ (dark). Руси су, током хладног рата, развили хибриде ајкула и људи и ти хибриди су доспели на тамну страну Месеца. Много година касније, екипа америчких астронома је доживела хаварију приликом слетања на Месец и доспела на исто место. И тамо су се суочили са ајкулама које су интелигентне и спремне да им преотму летелицу и њоме се домогну Земље.

Критички осврт: Већ прва сцена је јасно указивала да ће ово бити крш филм. Двојица научника су у супертајној руској установи ослободили људе-ајкуле на најглупљи могући начин, те су ови мутанти кренули да тамане све пред собом. Војска, иако наоружана, немоћна је и њих двојица одлучују да намаме свих неколико десетина монструма у ракету и лансирају је на Месец. При томе, један од њих је морао да се жртвује и да изађе из сигурности кабине и ми тада откривамо да људи-ајкуле нису још стигли до кабине, иако су тек сцену раније ударали на врата од кабине. И надаље је филм био треши и заправо све више треши како је време протицало (тај научник је преживео и касније сазнајемо да има усвојену кћерку на Месецу са леђним перајем и која тамо може да дише без проблема) и врло налик сличним црно-белим СФ филмовима. За један треши филм ефекти и продукција и нису увек били лоши; чак и људи-ајкуле не изгледају сасвим глупо. Глума је, пак, за један треши филм сасвим адекватна. 🙂 Емоције су превише површне и екипа заборавља своје настрадале другаре већ у наредној сцени. Неколико сцена је био јако препознатљиви „копи-пејст“ из првих делова „Парка из доба јуре“ и „Ејлијена“, али то ништа није поправило утисак. Баш као ни последња сцена која јесте симпатично решена. Оно што ме највише фасцинира је како је неко, односно сценаристи Рајан Иберт и Ана Расмусен, уопште дошли на ову идеју и како су, заједно са режисерима Гленом Кембелом и Тами Клен, разрадили овакву радњу? Треба имати заиста чудновату машту за овако нешто. 

Едукативни моменат: Нама ајкуле свакако изгледају и застрашујуће, крвожедно и моћно, али би тешко оне могле да буду модел организам који би преживео на Месецу. За сада знамо да сурове услове у свемиру могу да поднесу само водени медведићи, група животиња која се јасније види тек уз помоћ микроскопа. Кликом на овај линк видећете један чланак баш о томе.

Оцена наставника:

(размишљао сам се за плус, али ипак не)

Научна фантастика, први том: Озирисово дете (Science Fiction Volume One: The Osiris Child 2016) је футуристички филм који се дешава на другој, тераформираној планети где се између осталог налази и озлоглашени затвор. Компанија која води ту планету експериментише са затвореницима претварајући их у чудовишта, која се отимају контроли онда када су затвореници успели да побегну. Компанија, на челу са генералом Рејчел Грифитс, у сигурности објекта који лети над планетом, жели да заташка читаву ствар, али то никако не жели поручник Данијел Макферсон чија је кћерка Тиган Крофт на планети и изложена опасности. Он ће се спустити на планету и уложиће све напоре да је спаси.

Критички осврт: Ово је сасвим солидан СФ, али не без мана. Чудовишта, која су главна атракција филма, уопште нису страшна и нема много сцена где је у фокусу борба са њима. Много су фреквентније и узбудљивије сцене када се људи међусобно сукобљавају. Поставка радње је класична, а да таква не буде и реализација потрудио се режисер Шејн Абес који је целу причу изделио на више мањих и поређао их нешто другачијим редоследом. Ликови су стереотипи и њихове реакције су биле онакве каквим би их од таквих карактера и очекивали. Но, глумци су их добро тумачили и Келан Лац је био пријатно изненађење.

Едукативни моменат: Данијел је рекао да никада не треба веровати особи којој нешто треба од вас. Такође је рекао да никада није срео особу којој ништа није потребно од неког другог. Ово је мудро, али и збуњујуће, тако да је Келан ту био много прецизнији: поверење се гради. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може)

Рубикон (Rubikon 2022) је СФ који се дешава у будућности у једној свемирској станици на којој се обрело троје људи у тренутку када је глобална катастрофа уништила становништво на Земљи. Један од њих Марк Иванир развио је систем са алгама које неограничено производе кисеоник, што им је омогућило да на станици проведу и цео живот. Преокрет настаје када откривају да је на Земљи у бункеру опстало триста људи, али им понестаје кисеоник. Ово троје могу да их спасу, али то би значило да се одрекну сигурности станице и упусте се у ризик спуштања на Земљу. И мишљења су подељена, тим пре што откривају да је једини женски члан посаде Јулија Франц Рихтер – трудна.

Критички осврт: Одлична је сцена када лепа Јулија гледа смак света. Иначе су сцене добре у филму, мада нема много ефектних. Нема ни превише узбуђења и по свој прилици ми гледамо овде једну свемирску драму између троје људи који су присиљени да буду породица. Прича је превише предвидљива, али заиста није лоша, баш као ни глума. Оно што ми се јако допало у овом филму су дилеме у које нас је ставила режисерка Магдалена Лаурич о томе шта је морално, а шта исправно, колико вреди људски живот и да ли вреди живети га под било којим условима. То свакако филму даје одређену озбиљност и ово јесте једна таква, озбиљна прича.

Едукативни моменат: Према речима Џорџа Благдена за смак света описан у филму криви су гасови пермафроста. Реч пермафрост у српском језику представља англицизам и ако се етимолошки рашчлани представља сложеницу изведену од две енглеске речи; permanently („трајан”) и frost („мраз”), па би буквално значење у српском језику било „трајни мраз”. Представља зону вечито смрзнутог тла у којем је заробљена органска супстанца која потиче од организама који због ниске температуре нису могли да се разграде. Све док ова органска супстанца остане замрзнута, остаће у вечном леду. Међутим, ако се одмрзне, распадаће се, ослобађајући угљен-диоксид или метан у атмосферу. Због тога је угљеник пермафроста важан за проучавање климе.

Оцена наставника:

(јака)

Аниара (Aniara 2018) је СФ који су удруженим снагама зготовили Швеђани и Данци, а рађен је према истоименој песми нобеловца Харија Мартинсона који ју је објавио 1956. Прича се дешава у будућности када људи за свега три недеље путују од Земље до Марса. На једном таквом броду, чији је назив у наслову филма, људи су се упутили на суседну планету, али им је свемирски отпад направио хаварију. Последица тога је била да скрену са курса и да одбаце све гориво које имају. На броду који бесциљно плута, људи су препуштени празнини свемира.

Критички осврт: Аутори овог филма нису пазили баш на све детаље, тако да је Емели Гарберс по изласку из притвора угледала ђубре по броду којег касније није било. Осим тога, овде је врло упитно питање одрживости и то баш у вези са овим ђубретом. Ако се ствара и одбацује, мора да се стварају и нови предмети, а на броду сировине нити су доступне, нити су неограничене. Истина, у једној од последњих сцена ми видимо да је брод изгубио енергију. Неке сцене су предвидљиве, па је тако било прилично јасно да ће се Емелина филмска љубавница убити и да ће успут починити чедоморство. Но, свеукупно, дешавања на изолованом броду су ипак другачија од очекиваних. Нема побуна, хаоса и насиља, већ на неки начин брод наставља да функционише са посадом и путницима чије се улоге донекле мењају. Постепена деградација свих актера је више него приметна без обзира што се прича готово искључиво фокусира на Емели. Филм се завршава истовремено и депресивно и сатирично јер беживотни брод након готово шест милиона година од почетка путовања наилази у сазвежђу Лира на планету истоветну Земљи.

Филм можете да схватите како год желите, или као метафору људске креативности која увек тежи да изађе из зацртаних оквира који су нам физички дати (јер Емели прави холограм природе како би људи могли да гледају у светлост водопада, а не у мрак свемира) или као нашу потребу да дамо смисао чак и тамо где га одистински нема. Ту су наравно и сонда која је сламка спаса или нада која увек постоји. Филм у доброј мери референцира на устројство друштва и Арвин Кананијан је остварио упечатљиву улогу и прави је представник власти, у овом случају капетан брода. Некако у овом филму све има значење (подтекст) и верујем да ће на вас оставити утисак, баш као што је и на мене.

Едукативни моменат: У једном тренутку је Емели рекла својим ђацима да без неког великог открића они не би били ту где су данас. И то је саркастично јер Емели је мислила на технолошка достигнућа, а ситуација у којој су се баш они нашли је била безнадежна. Само откриће је ипак потребно и онај који је до њега дошао није одговоран ни за технолошка достигнућа ни за њихову тешку ситуацију. Одговорни су људи због начина како ће то откриће применити у пракси.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

2067. (2067 2020) је СФ који започиње у години из наслова филма. Пошто су људи уништили све биљке на планети, кисеоник се више не производи природним путем, већ га стварају велике компаније. Међутим, ни то није довољно и човечанство је пред колапсом. Младог радника на одржавању Кодија Смита-Макфија позвала је једна од шефица компаније Дебора Мејлман и понудила му да времепловом оде 400 година у будућност како би од будућих генерација добио решење проблема за недостатак кисеоника и лек за оне који су услед тог недостатка оболели. Наиме, неко из будућности је управо захтевао да Коди буде тај који ће доћи. Иако је нерадо оставио своју болесну супругу, ипак је отишао у будућност и тамо је схватио две ствари. Једна је да тамо нема више никог, а друга је да његова мисија уопште није била да пронађе лек и спаси све људе које је оставио у 2067.

Критички осврт: Филм је већ у поставци футуристички, али зашто не би био још футуристичкији? Зато момак из будућности Коди времепловом одлази у заиста далеку будућност. Но, идеја је добра, иако предвидљива, можда малко конфузно реализована са превише развученим сценама. Критичари су овом филму листом замерили дијалоге и морам да се сложим са њима. Они некако и највише уносе конфузију, а и лик који тумачи Рајан Квантен. Његов лик јесте у компликованом односу, али опет је толико неконзистентан да буквално осцилује све време у својим мотивима и осећањима. Крај је претерано помпезан и погодан, али не могу да занемарим добре еколошке поруке које шаље.

Едукативни моменат: Рајан је рекао да без таме нема ни светла. Све је рекао. 🙂 

Оцена наставника:

(свакако плус)

Инвазија (Вторжение 2020) је наставак филма „Привлачност“ из 2017. У прошлом наставку се ванземаљац Ринаљ Мухаметов жртвовао како би спасио вољену Земљанку Ирину Старшенбаум, а у овом ће се испоставити да је ипак жив и да није одустао од ње. Међутим, вештачка интелигенција приспела са његове планете је пресудила да је Ирина сувише опасна и одлучила је да је елиминише по сваку цену. 

Критички осврт: Ирина је баш била слаба у овом филму и глумила је отприлике као да се налази у некој нашој новокомпонованој серији. Остали ликови су се већ боље снашли, мада ми лик који тумачи Александар Петров није баш конзистентан. Радња је у реду, а Руси су пред своје протагонисте поставили велике изазове и све учинили да буде врло узбудљиво, са импресивним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: У овом филму је врло јасно показано како може да се манипулише јавним мњењем путем дезинформација у медијима. Пошто је ово СФ то је радила ванземаљска вештачка интелигенција, али у свакодневном животу то могу да ураде и (обични) људи. Зато увек треба имати критички став према информацијама.

Оцена наставника:

(блага)

Лако Је Критиковати 200

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Тајни прозор (Secret Window 2004) је психолошки хорор рађен према књизи „Тајни прозор, тајна башта“ Стивена Кинга. Џони Деп је писац који живи релативно осамљено у кући окруженој природом. Пошто је остао без жене коју воли Марије Бело, дане проводи углавном тако што спава на каучу. Све се мења када на његов праг долази Џон Туртуро који га оптужује за плагијат. Та непријатност за Џонија полагано постаје велики проблем и по њега и по људе који га окружују. 

Критички осврт: Џони је бриљирао и у овом филму и заиста влада сценом, нема шта. Морам ипак да приметим да ми није био страшан у хорор сценама, али то не мора да буде до глуме; једноставно саме сцене нису страшне, а и последња два убиства се нису ни јасно видела. Овом филму је критика највише замерила преокрет и он јесте некако очекиван, те дефинитивно није изненађење. Ипак, последњих пар сцена су врло ефектне. Свеукупно, ово је један солидан трилер, нешто мање солидан хорор, који има хумора и пристојну динамику. Прича заиста држи пажњу. Идеалан филм за недељу поподне, рекао бих.

Едукативни моменат: Џони је на крају закључио да је у једној причи најважнији њен крај. И у томе има истине, тако да је важно и за нас који нисмо писци да ако завршавамо неку причу, то учинимо на добар начин.

Оцена наставника:

(блага)

Невидљиви човек (The Invisible Man 2020) је филм инспирисан истоименим романом Херберта Џорџа Велса. Прича прати Елизабет Мос која је на самом почетку филма побегла од филмског мужа Оливера Џексона Коена и сакрила се код свог пријатеља полицајца Олдиса Хоџа. Ускоро сазнаје од своје сестре Харијет Дајер да је њен муж извршио самоубиство, али она не верује у то. Оливер је светски познат ингениозни научник и она подозрева да је пронашао начин да буде невидљив и да је и даље прогања. 

Критички осврт: Режисер Ли Ванел је успео да створи врло напете ситуације и чак и код оних сцена које су сасвим очекиване, а то је убиство Елизабетине филмске сестре Харијет, опет је све узнемиравајуће и шокантно. Елизабет је „покидала“ своју улогу и свакако допринела да све то изгледа добро, али ми је и Оливер баш био уверљив. Крај је прилично виспрен и читаво ово остварење има шмек интелигентног трилера (иако није било главоломне полицијске истраге) и причу која „пије воду“, чак и са становишта науке.

Едукативни моменат: Елизабета никако није могла да докаже породично насиље иако јој се оно све време дешавало. Нико јој није веровао и чак су њу прогласили лудом и лошом. Не смемо дозволити да такви феномени опстају у модерном друштву и да нам такав проблем буде невидљив, попут Оливера који је био невидљив за све актере.

Оцена наставника:

(врло, врло јака)

Подрум (The Cellar 2022) је натприродни хорор који прати судбину породице која се уселила у мистичну кућу запоседнуту демоном.

Критички осврт: Режисер Брендан Малдауни (који је уједно и писац приче) дао је све од себе да направи нешто пристојно са малим буџетом и то је донекле заиста и успело. Рецимо, Бафомет није испао тако лош, али се није ни видео дуже од неколико секунди, а и приказ пакла, иако интересантан, далеко је од грандиозног. Но, то је мањи проблем. Већи је тај што је прича већ испричана, уз то је и осредња и врти се у круг, да не кажем по кући. Свака истрага Елише Катберт и њеног филмског мужа Овена Макена је испала залудна и њихова сазнања су далеко од неких јачих преокрета. Врхунац њихове истраге је када су схватили да их не опседа демон Левијатан, већ демон Бафомет. Цврц, ко да је важно. Заправо, цела прича је некако бесмислена и много тога остаје нејасно и недоречено. Нејасно је зашто се Бафомет тако сурово поиграо са читавом породицом која је у фокусу, а недовршена је разрада породичних односа и неиспричана је прича о интернет насиљу које је трпела Елишина филмска кћерка Аби Фиц. Такође, поруке су изостале. И то је штета, с обзиром на то да је Брендан направио ефектан увод у причу Абиним нестанком.

Едукативни моменат: Елиша је у својој новој кући пронашла симболе и једначине којима није знала значење, али је знала којим стручњацима да се обрати. И то је знање које је корисно.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Језорама (Chillerama 2011) је омнибус од четири хорор приче које се дешавају у једном биоскопу на отвореном, а који приређује последње вече пред затварање.

Критички осврт: Већ први филм је потпуно луда идеја и како време одмиче све је луђа. Режисер Адам Рифкин (који уједно игра и главну ролу) одлично је пародирао хорор филмове педесетих користећи технички лоше, али генијално употребљене специјалне ефекте. И друге приче су пародије филмова из разних декада са намерним грешкама које се иначе ненамерно појављују у лошим филмовима, па су тако ликови у једном амбијенту, а већ у следећој сцени у другом. Друга прича је превише вукла на пародију конкретних остварења попут саге „Сумрак“ и култних „Бриљантина“ и „Изгубљених дечака“ и зато је најмање успела, као и због хумора који више вуче на ону америчку урнебесну комедију. Ипак, у целом филму има много добрих фора и иако су режисери претеривали са сексуалним алузијама, уопште све то не изгледа лоше, забавно је и донекле оригинално и целом остварењу свакако треба дати шансу.

Едукативни моменат: Ричард Рили је цитирао Орсона Велса: „Нико ко преузме нешто велико и тешко не може себи приуштити да буде скроман.“

Оцена наставника:

(мотивациона)

Град изгубљене деце (La Cité des enfants perdus 1995) је француска фантастика. Данијел Емилфорк је старац који живи у необичној грађевини са још необичнијом породицом и не може да сања. Зато убрзано стари и да би то зауставио краде снове од деце коју му доставља култ киборга. Тако је овај култ отео малог брата снагатора Рона Перлмана. Рон је кренуо у потрагу за дечаком, а у томе ће му помоћи мајушна обијачица сефова Џудит Вите

Критички осврт: Одмах ми се допала еститка филма, сценографија, костими (што никако не чуди јер је за њих био задужен Жан Пол Готје), саме сцене, па чак и физиономије глумаца. Све је некако гротескно, али скроз интересантно. Иако изгледа бајковито, прича је животна и слојевита и референцира на многе феномене, попут религије. Данијела је створио непознати научник и он не прихвата одговорност за злодела која чини, већ их приписује творцу. Ту су и друге друштвене теме, данас можда чак актуелније него тада. Доминик Пинон глуми чак шест клонова и спреман је да прекрши правила само зато да би баш он био оригинал, односно посебан. Сведоци смо да људи свашта раде, учествују у ријалитијима и изводе чак и животно опасне егзибиције по друштвеним мрежама како би се издвојили. Ту је и култ киборга који верују да боље виде него други људи иако имају само једно и то механичко око. Теоретичари завере се потпуно уклапају у ту слику. Режисери Жан Пјер Жене и Марк Каро само су екстремизовали оно што се у свакодневном животу дешава и своје ликове учинили ексцентричним и занимљивим, чак и допадљивим, без обзира да ли су у питању протагонисти или антагонисти.

Атмосфера је некако туробна и пуста, али хумора има. Сјајна је сцена када Данијел обучен у костим Деда Мраза пева како би деци подарио леп сан, а она престрављена плачу из свег гласа. Некада само труд није довољан, изгледа. 🙂 Само финале филма је општи метеж и некако ми више иде уз позориште, но за филм. Свакако је занимљиво и врло упечатљиво.

Едукативни моменат: Данијел је желео да украде дечје снове и то му није пошло за руком. Неке ствари не можемо украсти од других попут снова и маште – морамо их развијати сами.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Све свуда одједном (Everything Everywhere All at Once 2022) је прича о кинеској имигранткињи у Америци Мишел Јео која има неуспешну перионицу и кубури са порезима. Њен живот се мења када се променио и њен филмски муж Џонатан Ке Кван, те је од доброћудног шепртље у тренутку постао тајни агент из друге димензије. Он ју је упутио у тајне мултиверзума и обавестио је да је она једина која може изаћи на крај са подивљалом верзијом своје филмске кћерке Стефани Хсу која уноси терор у све димензије. Ипак, пред Мишел је тежак пут да овлада скоковима кроз поменуте димензије и избори се са компликованим породичним односима.

Критички осврт: Интересантан филм и прилично храбар, у појединим сценама можда и претерано храбар, али свакако врло маштовит и искорак у поджанру у којем је рађен. Идеја са димензијама је добро осмишљена и реализована, акциони део је сјајан са борилачким вештинама, а драмски део ипак претерано развучен, тим пре што су поруке филма довољно јасне и са мање драме. У филму има доброг хумора, а посебно је сјајна била Џејми Ли Кертис, мада су и други били на висини задатка.

Едукативни моменат: Мишел је на тежи начин спознала улогу мајке. Њено није било да дотерује живот своје кћерке Стефани, већ да је пусти да сама прави изборе, али и да буде ту као подршка. Када размислимо, то је улога и оца, брата, сестре, пријатеља.

Оцена наставника:

(прилична)

Неистражено (Uncharted 2022) је филм који се темељи на серији истоимених видео-игрица коју је развио тим „Ноти дога“. Том Холанд је ситан лопов којег ангажује преварант Марк Волберг како би пронашли злато које је наводно превозио Фернандо Магелан, али које никада није стигло на одредиште. Авантура у коју ће се двојица пустолова упустити ће се испоставити врло опасна и пуна преврата.

Критички осврт: Филм је забаван, прединамичан и узбудљив и исто толико наиван. Пустолови Том, Марк и Софија Тејлор Али ординирају слободно по културном наслеђу Барселоне где се малтене улазак у сваку засебну просторију у оквиру музеја или цркве наплаћује и добро је чувано, а не верујем да је онако пусто у било које доба у граду који посећују милиони туриста. Да не говорим о томе што разбијају, одваљују и премећу културне вредности, а да се не појави нити један припадник обезбеђења или полиције. Иначе је свака акција у филму пренаивна, практично нонсенс. Прича је већ виђена по сличним филмовима, а хумор је далеко од урнебесног. Објективно, ово је сасвим просечан филм са истом таквом причом, само је у њега уложено баш, баш много новца и уз популарне глумце, импресивне борилачке вештине и још импресивније специјалне ефекте ето нама блокбастера. 🙂

Едукативни моменат: Руди Панкоу је свом филмском брату Тому поклонио прстен на којем пише да величина настаје из малих почетака. Диван поклон је и прстен и животни мото.

Оцена наставника:

(може микро плус)

Уздигнуће мегалодона (Megalodon Rising 2021) је филм о чак три мегалодона који су напали ратне бродове САД и Кине. Војске две државе су најпре биле усмерене једна против друге, да би каснији схватили да ће опаке рибе победити само тако што ће сарађивати.

Критички осврт: Већину филма уопште нисам разумео, не зато што су повремено причали на кинеском (имао сам титл на енглеском), већ зато што га нисам разумео. Разговори се прилично добро разумеју с обзиром на то колико су сведени, а и ликови су једне исте реченице понављали и по више пута, што је олакшало разумевање. 🙂 Оно што ми је било и остало нејасно је чему толика драма и чему толико компликовање односа између два брода и две државе. Они су нон-стоп били на ивици трећег светског рата. Међутим, негде је морала да се прави тензија јер што се ајкула тиче то просто није било могуће. Ајкуле су пливуцкале, јеле једна другу и боковима ударале брод, што је пропраћено језивим специјалним ефектима. Очигледно буџет филма није дозволио више. Буџет није дозволио ни статисте. У филму се појављује десетак глумаца и то је цела посада оба војна брода и још којег приде. Онда су кренули да праве неке ултразвуке, а који су последица неке несхватљиве шпијунаже и видимо како се на броду створио светлосни сноп ка небу којег Амери обожавају, али овде му заиста никако није место. На крају крајева, не видим баш сврху од светлосног снопа ка небесима, ако су непријатељи испод брода, у мору. Наравно, не могу одмах да тај неки ултразвук пусте, него петљају по апаратури и преспајају и причају о томе и то је нехумано досадно, баш као и цео филм. Још да додам да су ликови бледи и толико неконзистентних карактера да је свако изговарао неки део текста и тако заузимао одређени став насумице, потпуно непредвидљиво. Ко је био помирљиве природе, одједном то није био, а ко је био сталожен, одједном је постајао сумњичав и тако даље. Филм се завршио помпезно и раздрагано, а такав сам био и ја јер се, јелте, завршио. 🙂

Едукативни моменат: Два Кинеза за столом су се пожалила један другом да ништа нису разумели шта су капетани причали јер су говорили на енглеском. Да су знали страни језик били би информисани о ситуацији у којој су и сами. Знање страних језика нам много значи у свакој ситуацији, чак и ако нас нападну непостојећи мегалодони. 🙂

Оцена наставника:

(неопозива)

Камени цвет (Каменный цветок 1946) је адаптација истоимене приче Павела Бажова, заснована на руском фолклору Уралског региона. Такође укључује елементе заплета из прича „Господарица бакарне планине“ и „Мајстор занатлија“. Владимир Дружников је талентовани каменорезац, али је његов сан да постигне немогуће: да својим творевинама од камена подари живот. У томе му једина може помоћи чаробна Господарица бакарне планине (Тамара Макарова) која поседује живи камени цвет. Међутим, једном када оде код ње, Владимиру више нема повратка међу људе и његовој вољеној Екатерини Деревшиковој.

Критички осврт: Слатка је бајкица, са причом која је коригована вероватно под притиском тадашњих политичких прилика и људи из народа су представљени као пожртвовани радници, док је властела бахата. Дефинитивно ту има дозе сарказма, али то је у реду, као што је у реду и да Екатерина постане једнако мајстор као и мушкарци и то јесте наглашавање једнакости полова што је опет у складу са тада актуелном политиком (и жене морају да раде у фабрикама). Ипак, има и тога што није у реду, пре свега Владимирове шишке. 🙂 Шалу на страну, моја највећа замерка је што је режисер Александр Птушко правио драмске паузе за неколико нијанси више него што је права мера, али оне имају оправдање или у унутрашњој борби главног протагонисте или у разметању сценографијом, костимима и специјалним ефектима од којих су ови потоњи заправо запањујући за оно време (рецимо када се гуштер претвара у чаробницу). Без обзира на то, стиче се утисак да је Александр ипак отезао јер прича заиста нема много „меса“.

Едукативни моменат: Владимир је закључио како је људски век кратак, али оно што човек направи може живети столећима. Дела су важна, сматра Владимир, па знамо шта нам ваља чинити.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Јаје (The Egg 2017) је кратки филм и руска верзија приче Ендија Вира. Ради се о човеку који је погинуо у саобраћајној несрећи и обрео се у лимбу, где га је дочекао Бог и објаснио му смисао живота.

Критички осврт: Рује нису лоше ово реализовале, али оно што „вози“ ову причу свакако је идеја. Иако сам помислио да ће ово бити још једно филозофско трућање о теизму, испоставило се да је ингениозно. Свака част, пре свега Ендију.

Едукативни моменат: Бог је рекао човеку да сваки пут када почини злодело починио га је себи и сваки пут када учини љубазан гест, био је љубазан према себи. И да кажемо да је све у овом филмићу пука фикција, ипак би било лепо да се руководимо овом идејом у животу.

Оцена наставника:

(дефинитивно)

Лако Је Критиковати 199

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

flyson (Small)Мува II (The Fly II 1989) је наставак култног филма снимљеног три године раније. Ерик Столц је син научника из претходног наставка Џефа Голдблума и од њега је наследио брилијантан ум, али и хромозоме муве које је овај током петљања са телепортацијом несрећним случајем стекао. Ериково развиће се зато одвија необично брзо и другачије но код осталих људи и тим научника, на челу са злим Лијем Ричардсоном, који гаји Ерика у научној установи, очекује да ће гени муве преовладати. Оно што они не знају је да ће се њихово истраживање окренути против њих.

Критички осврт: Специјални ефекти који на почетку приказују рађање бебе у некој врсти чауре стварно су добри, чак импресивни. И остали специјални ефекти у филму нису лоши, али сама прича не би могла да прође са том описном оценом. Режисер Крис Валас није померио причу у односу на први део ни у ком смеру, нити ју је унапредио, нити уозбиљио. Заправо, радња је једна равна линија, макар до половине филма. Хорор који започиње у другој половини потпуно је разочаравајући, неспретан и нестрашан и наместо да поправи ствар, још више је погоршао.

Дафни Зунига и Ерик су добро одабрани, не само зато што су лепушкасти, него су успели да дочарају сензибилитет и харизму коју су имали њихови претходници Џеф и Џина Дејвис (Дафни је ипак било лакше).

Едукативни моменат: Ли је на крају осетио несрећну судбину својих експерименталних субјеката. Порука би била да не радимо другима оно што не бисмо желели да други раде нама.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Изабери или умри (Choose or Die 2022) је хорор у чијем је фокусу видео-игрица из осамдесетих која је некако завршила у модернијим временима. Заинтересовани играчи су се ипак нашли, али су и врло брзо зажалили. Игрица је постала део реалности и показала се погубном за људе око њих и њих саме.

Критички осврт: Видео-игра која постаје део реалности заиста није новитет у хорорима и већ у осамдесетим је та идеја пласирана. У овом филму видео-игра нуди крваве изборе, што такође није новина, а пример је „Петља“ из 2016. Но, филм не мора нужно да буде иновативан да би био добар, а овај је такав једним делом. Има своје успоне и падове, па је тако јачи пад када су Иола Еванс и Ејса Батерфилд у базену. Сасвим је нејасно шта се хтело постићи тиме, а избор који је стављен пред Иолу је бесмислен јер је требало да бира између живог Ејсе и свог филмског брата који је (давно) покојан. Успон у филму одмах долази након тога када се Иола и Ејса возе колима, па је то приказано у аркадној игрици што је добра форица. Свеукупно филм је више у успону него у паду, али некако није успео да се попне више од осредњег хорора можда и зато што је режисер Тоби Микинс губио фокус, односно није био доследан ни у радњи, ни у жанру. Филм је динамичан и држи пажњу, има добрих момената и неких финих, али неразрађених идеја, те нећете изгубити ако га погледате. Нећете много ни добити.

Едукативни моменат: Порука овог филма је код нас позната изрека: „Док једном не смркне, другом не сване“. Пошто сам биолог, таман да искористим ову народну изреку на примеру из еволуције. Наиме, изрека вероватно на најбољи начин изражава оно што се десило сисарима након нестанка диносауруса. Наиме, док су тираносауруси и остали предатори из редова диносауруса господарили нашом планетом, сисари су били мали и плашљиви и водили су ноћни начин живота, а током дана су се скривали од поменутих грабљиваца. Све се променило када су диносауруси нестали са планете јер су се сисарима указале нове, сада слободне еколошке нише. О томе следећи занимљиви текст:

Национална географија: Како су сисари након нестанка диносауруса почели да мењају животне навике (15.12.2018)

Оцена наставника:

(мање-више објективна)

The-descent (Small)Спуштање (The Descent 2005) је британски хорор о шест пријатељица које су се запутиле у авантуру истраживања још увек неоткривене пећине. Тамо ће пронаћи „ужас из дубине“ како су код нас назвали овај филм.

Критички осврт: Режисер Нил Маршал је пун изненађења. Он прави сцене које ће вас тргунути, као у другим хорорима, али овде су често врло ненадане и што је битније – дозиране. Но, осим у детаљима, он прави и изненадне мешавине сна и јаве, преокрете у односима и судбинама ликова и у првих пола сата је преокренуо и поджанр хорора. Ако нисте претходно гледали трејлер, Нил ће вас навести да помислите да је то оноземаљски хорор, тим пре што је Шона Макдоналд на почетку филма изгубила филмског мужа и кћерку. Ако бисмо гледали детаље, Нил као да наводи и да би хорор могао бити у вези некаквог култа или бигфута. Но, тада се хорор фокусира на пећину и постало је јасно да шта год треба да се деси, десиће се ту. Нил је показао изузетну умешност у режији и сцене у мрачној пећини уопште нису ни мрачне, ни напорне, напротив – врло су ефектне. Осветљења има сасвим довољно да може да се види, а да се истовремено дочара и амбијент. Да би све зачинио унео је и природне препреке, узане пролазе, литице и поноре и савладавање свега тога стварно је узбудљиво. И хорор део је прилично узбудљив, мада бића из пећине нису претерано маштовито осмишљена, а и нејасно је на који начин се оријентишу. Некако ме није убедило то да користе звук или ехолокацију, мада је јасно да морају бити слепа. Оно што је још неубедљиво је дубока бара крви. Општих места има, попут оног када је Натали Мендоза случајно и у страсти борбе пробола Алекс Рид кроз врат.

Ипак, сви ти тањи делови приче су опростиви, али акциони делови, којих такође има, баш и нису. Добро их је замислио, као и аутфит протагонисткиња који подсећа на исти појединих суперхероина, али реализација није сасвим стамена. Не изгледа импресивно, чак је помало и треши и доста ту има некаквог нејасног превртања. Свакако јесте добра ствар коју је Нил урадио то што је узео шест врло карактеристичних и карактерних глумица, тако да их је лако разликовати у свем том мраку и по физиономији и по нарави. Упечатљива је сцена када Шона проналази спас пентрајући се преко свих оних костију и ту вероватно има неке симболике. Међутим, још је упечатљивија последња сцена (коју су Амери избацили прибојавајући се да је сувише депресивна) када схватамо да Шона у ствари није успела да побегне даље од сопственог сна.

Едукативни моменат: Оливер Милберн је рекао да треба да волимо сваки дан. И то је један добар поглед на живот и како треба да га живимо.

Оцена наставника:

(на пет иде)

Спуштање: део други (The Descent: Part 2 2009) је наставак претходног филма. Спасиоци су дошли да траже шест жена које су нестале у пећини и њихова дводневна потрага је била неуспешна. Тада је пронађена једна од њих Шона Макдоналд, али она има амнезију. Полиција ју је повела са собом у јаму како би освежила памћење и упутила их до преосталих пет. Показаће се да ће спасилачкој екипи бити потребно спасавање.

Критички осврт: Ликови у овом филму су добро одабраних карактера и добро су дочарани, али не и односи између њих, конкретно хијерархија, па је у једном тренутку ауторитет Гавин Одерлихи, а у другом Даглас Хоџ. Но, то је миноран проблем. Овде је већи проблем логика самих сцена. Оно што је режисер претходног наставка Нил Маршал урадио маестрално, а то је коришћење светлости у пећини, овај режисер Џон Харис је потпуно омануо. Погибије су такође лоше изведене, крв очигледно није крв и све то изгледа врло треши. Са друге стране, сцене јесу страшне, али са шишмиш-људима и релативно мрачним и клаустрофобичним простором тешко је да хорор омане. Сама поставка филма не изгледа у реду јер шериф Гавин и његова полицајка Кристен Камингс, крајње необучени за претраге у пећинама, крећу са екипом и са једином преживелом Шоном управо у пећину. При томе, Шона је видно трауматизована (има амнезију, чак) и врло могући кривац за нестанак њених пет другарица, да не кажем осумњичена, те њено учешће у акцији не само да није у складу са процедуром, већ ни са здравом памети. Кад сам већ код здраве памети, колико човек мора да буде глуп да би се у пећини, где вребају чудовишта и где су све уски пролази и велики понори, лисицама везао за Шону? То је ипак урадио Гавин, али је зато његова погибија била врло ефектна, нема шта. Последња сцена није ефектна. Она је опште место без покрића, исфорсирана да би наставак заличио на доказано добри оригинал. Ипак, по квалитету ни налик му није.

Едукативни моменат: Шона и Натали Мендоза су на крају опростиле једна другој и чак спасиле једна другу у неком тренутку. Њих је удружила несрећа, али свеједно, праштање је племенита ствар и треба је пружити другима јер ако злопамтимо то ће нас изједати попут чудовишта из пећине, па можда чак и претворити у њих (што се у првом делу и десило са Шоном).

Оцена наставника:

(објективна)

Вормвуд: Апокалипса (Wyrmwood: Apocalypse 2021) је наставак филма из 2014. о зомбијима који пустоше Аустралију. У постапокалиптичном свету живи војник Лук Мекензи који хвата људе, зомбије и хибриде једних и других за потребе војске у бункеру. Он се нада да они праве лек у својој скривеној лабораторији, али када буде сазнао шта заправо раде то му се неће допасти.

Критички осврт: Николас Бошир има тик са руком нешто сведенији, али суштински исти оном који је имао и Брус Кејмпбел у „Злим мртвацима“ из 1987. „Мртваци“ су били треш, а такав је некакав и овај филм, али режисер Кија Роуч-Тарнер некако успева да буде уједно и добар. Сличне трикове је користио и код оригинала. Подозревам да је овде користио мотиве из других филмова, па је Лук разапет на дрво попут Арнолда Шварценегера у „Конану“, а онда је извео билдерску фору и свака част на томе. Да ли је заиста Кија користио мотиве из других филмова или није – не знам, али сцене јесу ефектне, а акција је баш динамична. При томе је ликове стављао у наизглед безизлазне ситуације и сасвим довољно изазова пред њих, а ти изазови чак нису ни били зомбији, већ војска. Ни прича није лоша, мада су мотиви ликова повремено нејасни, тим пре што се мењају у току радње, посебно Лукови.

Едукативни моменат: На почетку филма Лук је лоше делао и узроковао смрт многих из незнања. Ми нећемо бити толико екстремни, али свакако можемо много штете нанети ако знања немамо. Незнање је скупље од знања, заправо.

Оцена наставника:

(јака)

Свет се завршава у кампу З (World Ends at Camp Z 2021) је још један филм о зомбијима који нападају младеж док је боравила у кампу. Разлог њиховог боравка није била забава, већ посао: богати Мајкл Чемерис је одлучио да купи тај део природе. Но, некако му се није дало да посао и финишира.

Критички осврт: Лоша глума, исти такви дијалози и досадна дешавања, то би биле најважније карактеристике овог филма. Једино што је лепо у овом филму је камп и човек заиста да пожели да проведе викенд тамо. Углавном, до половине филма смо гледали како се успостављају некакви односи између ликова, а онда је започела зомби апокалипса. Ни једно ни друго није било инспиративно. Прво, ликови су стереотипи и потпуно бледи и незанимљиви, а друго зомбији нису страшни и сцене нису узбудљиве, нити су уверљиве. До краја се није разрешило ко је ставио маску злосрећном Артуру Бусијересу Галанту и правио чудне култне олтаре у шуми и какве везе то сада има са зомбијима, или се то ипак разрешило, само што сам превидео јер овакав филм баш не окупира сву могућу пажњу.

Едукативни моменат: Ен-Каролин Бинет је рекла свом дечку Мајклу да је најбоља ствар коју може да учини за камп да не чини ништа. И била је у праву и некад је нечињење свакако боље од било каквог чињења. Рецимо, ако постоји интенција да се направи рудник са застарелом технологијом која ће уништити природна богатства, свакако је боље не направити га. Или, још један пример. Ако има могућности и довољно новца да се направи овакав филм, боље је не направити га. 🙂

Оцена наставника:

(може плусић)

Мајка (Umma 2022) је прича о мајци Сандри Оу и кћерки Фивел Стјуарт које живе на ранчу без струје и технологије. Сандра верује да су срећне и да треба да развијају свој бизнис са пчелама, али Фивел има другачије планове за своју будућност. Њихов устаљени живот ће се променити када Сандру посети њен ујак Том Ји из Кореје и саопшти јој значајне вести. Наиме, њена мајка је умрла и од ње се очекује да је достојно испрати на онај свет. Проблем је у томе што старамајка не жели да оде. 🙂

Критички осврт: Радња се необично споро развија, али некако није досадно. Режисерка Ајрис Шим је јако добро дочарала атмосферу, те је тако градила сцене да оне увек имају неки подтекст који много говори о односима између ликова, као и њиховим карактерима. Многи родитељи се труде да не личе на своје родитеље у односу према деци, мада се то неминовно дешава и такву животну ситуацију Ајрис је екстремизовала у нешто мекшој хорор причи (мекшој у односу на оно шта Азијати могу да ураде са овим жанром). При томе је користила духове, што је чест мотив источњачких хорора и то је врло добро уклопила. Не и одлично јер је уплела изгледа и мало њихове митологије (или макар јапанске) и употребила кицуне, лисицу са много репова. Мало знам о томе, али кицуне би требало да буде месенџер између овоземаљског и света духова, тако да јесте правилно употребљена, али њена сврха у филму није јасна. Уз то, недовољно добро је анимирана и то се баш види. Крај филма је антиклимактичан, благ и неуверљив, те превише вуче на патетични Холивуд. Остаје готово бљутав укус након овог филма и једна врло добра идеја није добро и реализована, као да Ајрис није имала довољно снаге да је изнесе до краја.

Глумци су одлично урадили свој део посла, посебно Сандра.

Едукативни моменат: Сандра је схватила да је њена филмска мајка Мива Алана Ли имала тежак живот у иностранству, али због тога није желела да буде жртва и у праву је. Када блиски људи нису задовољни треба да их разумемо и да им помогнемо, али никако да трпимо због тога.

Оцена наставника:

(до пред крај филма била би четворка)

Икс (X 2022) је слешер који се дешава на једном осамљеном имању које је мала група порно филмаџија закупила да сними филм.

Критички осврт: Увод је уједно и тизер и то је врло мудро одрађено, таман довољно да привуче пажњу. И филм је одржао пажњу пре свега због свог ведрог духа и хумора који није баш чест у слешерима. Тема је интригантна јер је овде пустоловина порно групе и режисер Ти Вест је ту доста добро балансирао и одржавао је тај „кинки вајб“, али није прешао границу доброг укуса или је макар није прешао превише. Иначе ми се његова режија допала и то не само у хорор моментима, иако се он испраксовао за тај жанр. Очигледно Ти зна да је добар у свом послу, па се малко и разметао. Сцена са Мијом Гот и алигатором управо то и доказује и баш је ефектна, а добрих сцена има још. Но, да се вратим на Тијеву идеју да сними „кинки филм“ у хорор филму и чини ми се да ју је добро пласирао баш због тога што ју је представио из сасвим друге перспективе. Он није посезао за патетиком, емпатијом или моралним недоумицама, већ је кроз прилично добро написане дијалоге ликова провукао поруку да ти људи имају другачији поглед не само на секс, већ на живот уопште. У контрапункту са паром стараца који је изнајмио кућицу порно дружини, а који је немоћан да оствари физички контакт, све је то још ефектније пласирано. Такође ми се допада што је Ти сваки детаљ у филму поставио са разлогом, те је на крају заокружио причу и добио један ванредно добар хорор. Убиства нису маштовита као у сличним филмовима, али на њима и није акценат, ма колико то чудно изгледало у једном слешеру.

Едукативни моменат: Мија је имала мото да одбија да живи живот какав не заслужује. Ја бих подржао и додао да се свакако вреди потрудити да добијемо живот какав заслужујемо.

Оцена наставника:

(заиста може)

Свини Тод: Демонски берберин из улице Флит (Sweeney Todd: The Demon Barber of Fleet Street 2007) је хорор снимљен по истоименом мјузиклу Стивена Сондхајма и Хјуа Вилера из 1979. награђеном престижном наградом Тони за позоришну уметност у Америци. Сам филм је такође вишеструко награђен разним наградама, али је Оскара добио само за сценографију. Главни протагониста је лондонски берберин Џони Деп који се 1846. вратио у свој родни град из петнаестогодишњег изгнанства у које га је бацио главни судија Алан Рикман како би се докопао његове жене Лоре Мишел Кели. Џони је у приземљу свог стана срео неуспешну пекарку Хелену Бонам Картер која му је открила да се Лора отровала. Џони је одлучио да се освети користећи своје оруђе бритву као – оружје. Пошто није било баш тако једноставно да дође до судије, чекајући погодан тренутак започео је своју праксу, али и крвави и морбидни бизнис са Хеленом.

Критички осврт: Режисер Тим Бертон као да је преселио поставу из серијала о Харију Потеру у овај филм (Тимоти Спол, Хелена и Алан), а чак се и водећи протагониста Џони појављује у неком каснијем наставку ове саге (која се сада зове „Фантастичне звери“). Ипак, филм нема магију и не бави се тиме. Он је потпуно бертоновски и манир је више него препознатљива мрачна готика. Ово је тужна прича више него хорор, а мјузикл је од оне врсте где сви нешто певуше и мелодија се практично не разликује од почетка до краја филма. Зачуђујуће, али у овом филму то некако није напорно. Као што ни шљиштање крви на све стране не изгледа треши као у неким другим филмовима.

Иако су глумци одабрани, некако ме нису оборили с ногу својом глумом, али Џонијев изглед је зато безмало маестралан. Допада ми се крај и он је потпуни преокрет. Заправо он јесте на неки начин поетска правда, али је опет сасвим трагичан. Свеукупно, ово је једна добра несрећна љубавна прича.

Едукативни моменат: Џони је толико био заокупљен осветом да није приметио да је вољена жена Лора жива, нити је препознао своју кћерку Џејн Вајзенер. Када смо посвећени лошим циљевима, сва је прилика да ћемо пропустити добре ствари.

Оцена наставника:

(стамена)

Серија несрећних догађаја Лемонија Сникета (Lemony Snicket’s A Series of Unfortunate Events 2004) је филм рађен према истоименој трилогији књига писца из наслова. Лијам Ејкен и Емили Браунинг су сирочићи који су остали без родитеља јер су они погинули у пожару. Бригу о њима преузео је даљи рођак Џим Кери, гроф и неталентовани глумац, који има зле планове. Деца морају да се спасу од њега, али то није лак задатак јер их он увек пронађе и увек у некој новој улози.

Критички осврт: Нарација и дијалози су одлични. Одлична је и глума. Џим је сјајан као и увек, шармантан и духовит, а грофовски изглед је сасвим свеж и добро му стоји. Нови изазов је био и тај што је његов лик глумац и треба да глуми друге ликове у које се прерушава, а да опет остане препознатљив. Режисер Бред Силберлинг је правио неку врсту лепо дизајниране готике у свакој сцени и одговарајућем амбијенту и све време сам очекивао да ће однекуд да искочи Џони Деп као Маказоруки или Чарли. Ипак, Бред је пуштао и машти на вољу и уз костиме старе више од сто година и исте такве телескопе, комбиновао је фрижидер и врло модерну кухињу. Доба у којем се дешава радња је неодредиво, али свакако има свој шарм. Цео филм има шарм и необичну, али и дирљиву причу, лишену патетике што посебно ценим.

Едукативни моменат: Наратор је на крају филма рекао да је ово била прича о Бодлеровима, чија је одлика да верују да увек има нешто: нешто што треба изумити, нешто да се прочита или нешто да се загризе. И нешто да се уради да се начини уточиште, како год малено било. Можда нам је наратор поручио да ценимо то нешто што имамо јер, уз довољно умешности, од тог нечег можемо направити много шта.

Оцена наставника:

(јака)

Лако Је Критиковати 187

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Истина или изазов (Truth or Dare 2017) је ТВ филм о осморо младих које је њихов пријатељ Лук Бејнс довео у напуштену кућу где се, пре много година, десила трагедија. И тада су у кући боравили млади који су играли игру истина или изазов и при томе настрадали под мистериозним околностима. За Лукове пријатеље је представљало изазов да ту игру одиграју и они, али се готово одмах испоставило да је враг однео игру и постали су жртве врло сурових задатака од којих нису могли да побегну.

Критички осврт: Овај филм баш узнемирава због застрашујућих (и понеког гадног) задатака за омладину и да сам на месту сценариста Томија Хатсона и Итана Лоренса, који су их смишљали, мало бих се забринуо за себе. 🙂 Сцена када Каси Скербо и Бритни Сарпи комадају једна другу за столићем је преужасна. Свакако је узбудљиво и динамично, а за један телевизијски филм и сасвим солидно. Специјални ефекти су прилагођени и то је најбољи комплимент који могу да дам, а крај филма заслужује све комплименте. Колико год да је филм постигао у овој теми са малим изгледима да то успе (много кредита иде и глумцима), ипак су замерке прилично велике. Било је мање-више јасно ко ће остати у финалу, а некако је то најављено и кроз љубавни троугао на почетку, како би све било интригантније. Такође, неки изазови су предвидљиви или је такав њихов исход, али је најпроблематичнији део погибија Харвија Гилена. Њега је убила зла сила током задатка, а не зато што га није извршио и то обесмишљава цео концепт.

Едукативни моменат: Хедер Лангенкамп је рекла младима како могу бити паметнији од игре; поента је да деле изазове и помажу једни другима. На тај начин су протагонисти имали једину шансу да преживе, али на тај начин и ми имамо веће шансе да ефикасније и квалитетније урадимо посао.

Оцена наставника:

(више је реална од четворке)

Трик ил’ част (Trick ‘r Treat 2007) је хорор који се дешава током Ноћи вештица у фиктивној Вореновој долини у Охају. Поједини становници ове варошице сусрешће се са ужасавајућим бићима и људима и тај сусрет ће бити фаталан.

Критички осврт: Ово је збирка кратких прича у којима су ликови међусобно тек овлаш повезани, али су те везе врло занимљиве. Приче су све у духу празника Ноћи вештица не само зато што се одвијају те ноћи, већ и због бундева, слаткиша и костима који су лајтмотив сваке сцене. Ту је негде и мали дух овог празника који нам је на примеру напада на Брајана Кокса показао шта заиста значи чувена енглеска флоскула „Trick ‘r Treat“. Углавном, врло добро одрађен хорор са истим таквим превратима, тим пре што су миксовани поджанрови, што је ем мајсторство режисера Мајкла Дафертија да се снашао у сваком, ем није монотоно.

Едукативни моменат: Дилан Бејкер је убијао слабије од себе све док није налетео на Ану Паквин која му је дохакала. Људи који су силни кад-тад ће срести неког моћнијег. И то њима треба да буде на памети ако су довољно мудри (што најчешће није случај), а нама треба да буде јасна изрека да и над попом има поп.

Оцена наставника:

(врло јасна)

Трик или част (Trick or Treat 1986) је филм о момку Марку Прајсу који обожава рок и свог идола певача Тонија Филдса. Његов свет се срушио када је сазнао да је Тони погинуо у пожару у хотелу, па га је његов познаник који ради као радио-водитељ Џин Симонс утешио тако што му је дао јединствену, необјављену Тонијеву плочу. Марку није било довољно да само слуша плочу већ је схватио да када је пушта уназад да ће му се обратити његов идол. Невоља је што је то уједно и призвало Тонија из пакла. И као што каже трејлер овог филма: Тонијеви обожаватељи му нису дозволили да остане мртав, а он њима није дозволио да остану живи. Марк је схватио да мора стати на пут пакленом певачу.

Критички осврт: Радња се споро развија и то у овом случају јесте замерка јер првих четрдесетак минута ми све време гледамо како се Марк бори са момцима из школе који га угњетавају и заокупљен је глам роком и Тонијем, као и девојком Лисом Орголини, али никаквог напретка ликова и саме радње ту нема. Тек онда креће да се дешава нешто и ту се појављује чудовиште које напада девојку у колима. Режисер Чарлс Мартин Смит је направио предугачак увод у којем није изградио мистерију јер је нема; чест мотив у хард року и другим жешћим правцима је сатанизам, свирање плоче обрнуто и пакао који се због тога подиже. Било је само питање када ће се то десити и, као што написах, десило се касније него што би била права мера.

Како је кренуо хорор да се одвија, радња је већ постала интересантнија и свакако се померала у неком смеру. Тај смер је свакако могао да буде и бољи, али је и овако довољно добар. Чарлс је ћапнуо помало мотива из „Страве у Улици брестова“ и „Кери“ и вероватно других битнијих хитова, али ништа превише ресавски, тако да је колико-толико направио аутентични култни класик.

Едукативни моменат: Марк је идеализовао Тонија и није желео да прихвати да је рок музичар и те како имао своје бубице и заправо био лоша личност. Тек када је било касно и када му се много тога лошег десило, схватио је какав је он. Слепо праћење некога није опција, односно није потребно да имамо идоле. А ако имамо узоре, онда треба и да разумемо да ни они нису савршени јер то заиста нико и није.

Оцена наставника:

(врло реална)

Јелењи рогови (Antlers 2021) је филм рађен према краткој причи Ника Антоске (који је уједно и у тиму сценариста) „Тихи дечак“ објављеној две године раније у часопису „Герника“. Кери Расел је наставница у варошици у централном делу Орегона и она примећује повученог ђака Џеремија Т. Томаса, те почиње да сумња да се ради о злостављаном детету. Испоставиће се да је његова прича заиста мрачна, али много фантастичнија.

Критички осврт: Филм је режирао Скот Купер, али изгледа као да је то учинио ипак Гиљермо дел Торо. Филм је страшан, укључена су деца и чудовиште је попут оних из „Пановог лавиринта“. Да ли је Скот узимао савете од свог продуцента не знам, али видим да је ово испао сасвим солидан (мада никако савршен) хорор са глумцима који су добро одабрани, чак и деца. Оно што овом и другим хорорима смета су погодне сцене и нејасне мотивације ликова. Чудовиште прождире, али то није урадило са Роријем Кокраном и Џесијем Племонсом, са тим да овог потоњег није ни убило, а могло је на идентичан начин. Кери јури за Џеремијем и утрчава у напуштени и мрачни рудник сасвим сама, док јој је у колима брат Џеси који је малтене на самрти и којег није збринула у болници. Све је то на тако танком леду да се он већ претвара у воду коју ова прича не пије. 🙂 Финална борба између чудовишта и Кери је разочаравајућа, али је сам крај решен изненађујуће добро.

Интересантно је да су поруке овог филма еколошке и прелаз са приче Грејама Грина о томе како су духови предака љути на сцену загађења обале је маестрално изведена. Ипак, заштита животне средине се јавља тек у уводној и још неким ефектним сценама и скрајнута је. Акценат је више на злостављању деце и туробним судбинама протагониста и те две теме заиста не иду заједно и у комплету је то лоше испало, неразрађено, без фокуса, недоречено и без закључка. Овај филм не изгледа као коначни производ, већ нешто на чему треба још радити.

Едукативни моменат: Кери је доказала и да најстрашнији проблеми могу да се реше ако неко покаже интересовање, као што је она за свог ђака Џеремија

Оцена наставника:

(врло блага)

Истекао (Expired 2022) је филм који прати судбину Рајана Квантена, који живи негде у будућности и који убија људе. Рајан се загледао у Џилијан Нгујен, коју је видео у метроу, а потом се и заљубио. Испоставиће се да је за њега та љубав буквално фатална.

Критички осврт: Филм је невиђено сморан са туробном атмосфером, крупним кадровима и Рајановим монолозима који су више него прозаични. Само му је недостајало да убацује узвике „ах“. Радња се врло споро одвија и велики део филма они ходају улицама. Више од половине филма је прошло, а мени уопште није било јасно ка чему све то иде и где они иду када ходају тим улицама. На крају се испоставило да је у питању несрећна љубавна прича са СФ зачином, чија поставка није лоше замишљена, али реализација је неподношљиво напорна. Могао бих да похвалим глуму свих актера, али ми у овом случају изгледа као расипање енергије.

Едукативни моменат: Џилијан је питала Хјуга Вивинга шта он жели, а он је одговорио да жели истину. Џилијан му је рекла да не може наћи истину на месту где су (нека врста бордела). Онда ју је он упитао зашто људи ту долазе када знају да је све лаж. Она је одговорила зато што је то боље од ничега. Не могу да кажем да је Џилијан у праву, али могу да закључим да то да ли ћете добити истину, лаж или ништа много зависи и од места где тражите.

Оцена наставника:

(да)

Мајка/андроид (Mother/Android 2021) је филм чија је радња смештена у блиску будућност у којој је обавезна послуга у кући андроид. Међутим, у једном тренутку је дошло до бага на мрежи и андроиди су почели да раде оно што никако нису смели: да убијају људе. У фокусу приче су Клои Грејс Морец и Алџи Смит, двоје младих који покушавају да дођу на сигурно место. То је утолико тежи задатак што је Клои у деветом месецу трудноће.

Критички осврт: Овај филм нема оригиналну поставку. Она је виђена у бројним филмовима почевши од култног Терминатора, а и Емили Блант у „Тихом месту“ из 2018. је такође била трудна. Углавном, апокалипса се десила и сада Клои и Алџи настоје да преживе, а настојање сценаристе и режисера Матсона Томлина је да нам укаже на очигледно: да нам нису потребне погодности које имамо јер их нису имали ни наши преци. На Клоином примеру је желео да нас увери да и порођају дајемо више кредита но што га заслужује јер су се толике жене порађале на њиви, а ако идемо даље у прошлост – док су прикупљале плодове и ловиле и зубима кидале пупчану врпцу. Мени то звучи више као демагогија него као аргумент, али хајде да прихватимо да су нас највиши домети науке и технике размазили. И шта даље? Даље су двоје у безизлазној ситуацији покушавали да нађу излаз и таман када сам помислио да ће ово бити још један у низу постапокалиптичних филмова са елегантно избегнутим специјалним ефектима и кул СФ-моментима, протагонисте су напали андроиди у шуми. И сцена је била заиста узбудљива, морам рећи. Таква је и још страшнија сцена када је Клои ушла у кућу андроида са спаси Анџија. На крају је све то испало са јако добро осмишљеним обртом, мада сам га ја предвидео. Не могу да тврдим да је то зато што је предвидљив или зато што имам толико одгледаних филмова, посебно у овом поджанру, али не могу да тврдим ни да је лоше реализован. Као ни сам филм, уосталом, који је динамичан чак и у оним сценама које су више драмске. Допада ми се и што Матсон није трошио време на јефтине акције попут туче Анџија и војника, али јесте на патетичне тренутке на крају филма које, руку на срце, баш и није могао да избегне. Морам да похвалим и фотографију. 

Едукативни моменат: Када је Клои кренула да спаси Алџија, Раул Кастиљо јој је рекао да само може да одшета оданде, Алџи неће ни знати. Тада му је одговорила да не може јер ће она знати. И то је права ствар јер треба да будемо племенити, пожртвовани, солидарни, савесни и морални због себе, а не због других.

Оцена наставника:

(климава)

Сусрет (Encounter 2021) је филм о бившем маринцу Ризу Ахмеду који има мисију да спаси своја два сина од инвазије ванземаљаца. 

Критички осврт: Риз има сјајну харизму (коју не показује у сваком филму, али у овом јесте) и одлично је одглумио. При томе његова улога се мења или макар наш поглед на њу, како Октејвија Спенсер (и ми са њом) чује другачије мишљење које јој даје Рори Кокран. И тај преокрет у причи је одличан јер оно што је кренуло као СФ, сада поприма сасвим нови крими жанр и мотив главног протагонисте је другачији. За разлику од тог преокрета, друге сцене у филму, посебно оне завршне, нису изненађујуће и непредвидљиве. Јасно је било да ће Риз одлучити да остави дечаке у неком ресторану и да ће се старији од њих сакрити у колима. То малко чини да филм није од оних који ће вас одувати, али је добар у готово свим аспектима, посебно је добра сама прича и фотографија.

Едукативни моменат: Када је Октејвија рекла свом пријатељу како је тужна што је погрешила у процени Ризове личности, пријатељ јој је узвратио да не можемо увек бити у праву. И добро ју је утешио, рекао бих, а биће утешно и нама ако схватимо да је то тако и у нашем случају.

Оцена наставника:

(рекао бих да је то то)

Пророчанство (The Prophecy 1995) је филм о рату између анђела који се боре и на небу и на Земљи. На Земљи они су у потрази за мрачном душом која се обрела у телу мајушне Мораје Снајдер, коју покушава да заштити њена учитељица Вирџинија Мадсен и полицајац који није успео као свештеник Елајас Котијас. Показаће се да су њих двоје достојни противници моћним анђелима.

Критички осврт: „Пророчанство“ има своје добре моменте, али су само моменти у питању, пошто цео филм није добар. Док се дешава епонимна битка на небесима која утиче на читаво човечанство, на Земљи се одвија једна блага и бледа крими прича која се и не одвија баш потпуно логички. Наиме, Елајас врло брзо креће сам у истрагу и наместо да тражи помоћ сарадника, придружује му се локална учитељица Вирџинија. Но, хајде да кажемо да му је она била нужан сарадник, али му Кристофер Вокен уопште није био изазован противник иако нас је у много сцена уверио да је његова моћ огромна. Заправо, улога једног таквог глумца је протраћена у овом филму. И идеја је протраћена кроз крајње неинспиративну радњу која још и нема неку јачу динамику, а мистерију ни у траговима, иако се режисер и сценариста Грегори Вајден баш потрудио да нас увери да је у ствари има.

Едукативни моменат: Кристофер је глумио анђела Гаврила и у филму је представљен као арханђел смрти, освете, откровења и благовести. За ова прва два нисам сигуран, али је у Библији свакако описан као божји гласник и он је један од седам великих серафима, што значи да припада групи анђела који у хришћанској религији заузимају прво место уз Бога.

Оцена наставника:

(некако је објективна)

Доле на Земљу (Down to Earth 1947) је наставак филма из 1941. „Ево долази господин Џордан“. Рита Хејворт глуми музу Терпсихору која је из свог дома Парнаса пратила рад младог бродвејског режисера Ларија Паркса и незадовољна његовим мјузиклом о музама (и њој, пре свих) одлучила је да се спусти на Земљу и утиче на њега да измени сценарио. Она ће у томе успети, али ефекат којем се надала ће изостати.

Критички осврт: Капирам зашто су анимирани небески двори, али ми није јасно зашто се то радило са зградама у реалном граду? Ваљда је тако морало, а и доприноси шарму који филм без сваке сумње има, а који је имало и доба када је филм снимљен. У овом филму је полазиште планина Парнас, дом муза из грчке митологије и она је некако уклопљена у религијску представу раја или макар представу какву је имао Холивуд. Јасно је да је режисер Александер Хол хтео да направи некакав компромис између древне и модерне религије. Грчку религију је представио некако лепршаво, наивно и површно и ма шта год мислили о томе, то се заиста уклопило у сензибилитет филма. Глума је, па, онако, слатка и неуверљива и онај део филма који се односи на јаде незадовољне музе и љубавну комедију оправдава сву ту лепршавост и религије и глуме. Међутим, филм има и врло озбиљне моменте у причи.

Наиме, овај филм има врло озбиљну тему; Рита је поборник праве уметности, док је Лари наклоњенији комерцијали. Проблем је у томе што се ово друго много више исплати и питање је да ли би требало ипак инсистирати на правим вредностима. Режисер Александер је поставио ову дилему, али ју је уједно и елегантно заобишао тако што је у причу увео гангстера Џорџа Макридија који ће у случају финансијског неуспеха убити Ларија. С обзиром на то да је Рита сазнала за то захваљујући анђелу Роланду Калверу, онда је и њена одлука да промени мишљење постала јасна. Таква одлука је свакако и оправдана, али да ли је тиме порука филма на правој стази, могли бисмо дискутовати. Оно за шта мислим да нема дискусије је сам шоу и то онај комерцијални, који је углавном схватљив, али је сувише „goofy“, што би рекла браћа Амери. Крај филма је урађен прилично интелигентно, некако и срећно и тужно истовремено, са компликованом драмом када Рита има кризу идентитета. Све у свему, две крајности су спојене у овом филму – неозбиљна прича и озбиљне одлуке ликова, заправо много успешније него спој старе и нове религије.

Едукативни моменат: Главну улогу у овом филму је имала Терпсихора. У грчкој митологији је била муза заштитница плеса. Научили смо нешто ново.

Оцена наставника:

(рецимо да да)

Превара (Hoodwinked 2005) је анимирана бајка о Црвенкапи рађена у крими жанру. Полиција је пронашла Црвенкапу, баку, вука и дрвосечу у сумњивој сцени у бакиној кући и решила је да испита случај. Приче ликова су различите, али опет потврђују једна другу. Карика која их спаја уједно је и кључ ове мистерије коју ће решити жабац налик на старињске детективе, попут Поароа.

Критички осврт: У случају овог цртаћа сам радио наопако: најпре сам гледао наставак, па први део. Тако да ми је анимација била позната, те и даље ми се није дојмила (можда бих изузео неколико успелијих ликова попут полицајца роде), а и знао сам ко је негативац. Опет, морам признати да је режисер Кори Едвардс добро упаковао те сцене које и изгледају и не изгледају тако да је јасно који шумски створ је крив. Иначе ми је прича боља него она у другом делу, свежа, уз сјајне идеје да се бајке повежу са крими причама и да увек књига креће из почетка како који лик прича. Уз солидан хумор ово је врло успео цртаћ.

Едукативни моменат: Већ на почетку овог цртаћа се може чути изрека да не треба судити о књизи преко корица. Мудра изрека и не односи се само на књиге. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може)

Лако Је Критиковати 185

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Црвене ципеле и седам патуљака (Red Shoes and the Seven Dwarfs 2019) је јужнокорејски цртаћ на енглеском језику и верзија бајке о Снежани. Седморица момака су хероји земље бајки јер спасавају наоколни народ од пошасти попут змајева. Једном су се тако сукобили са вештицом, али су се преварили. У питању није била вештица већ вила и она је бацила клетву на њих: претворила их је у зелене патуљке који ће повратити свој лик онда када их пољуби најлепша жена на свету. Испоставило се да је то Снежана, али само зато што је обула црвене ципеле које је магијом сачинила њена зла маћеха. Ципеле имају моћ да ономе ко их носи подаре лепоту и младост и Снежана их је заправо украла. Маћеха се дала у потеру за њом, а ова се сакрила код седам патуљака. Када су је видели колико је лепа, они су видели и своју шансу да наново поврате свој изглед и бацили се на посао да освоје Снежанино срце. 

Критички осврт: Занимљива је цака да патуљци имају свој прави, људски облик када их нико не види и режисер Сунг-хо Хонг је углавном покрио све те сцене, мада мислим и да је правио пропусте. Но, то је заиста мањи проблем у филму. Ова прича има веома добру и важну поруку и сјајну премису да је принцеза Снежана заправо дебељуца. Но, реализација је површна и трапава. Радња је баш поједностављена и све време се врти у круг, без већих изазова. Дијалози нису лоши, али је тема лепоте сувише форсирана, тако да су више оптерећени него што су ефектни. Анимација и акциони део су одрађени пристојно, али хумора нема ни у траговима. Можда је и било покушаја неких фора, али сам их ја изгледа пропустио баш све. 

Едукативни моменат: Мерлин је све време био оптерећен спољашњим изгледом и зато је и правио грешке и био фокусиран на сасвим погрешне циљеве. Он је веровао да ће Снежана бити поносна на њега као свог дечка зато што је згодан, а није размишљао о томе да је разлог за понос његова племенитост и јунаштво, који му свакако нису мањкали. Он није видео да се она заљубила у њега баш због тих особина, чак и када је био мали, зелени патуљак. Оно што сви треба да видимо је унутрашња лепота која одистински завређује и пажњу и љубав.

Оцена наставника:

(рецимо да може плус)

16 жеља (16 Wishes 2010) је ТВ филм о девојчици Деби Рајан која је напокон дочекала свој шеснаести рођендан и жели да буде савршен. Осмислила је листу од шеснаест жеља и нада се да ће јој на овај велики дан бити испуњене. Већ на почетку дана појавиће се вила Ана Меј Раутлеџ која ће јој поклонити чаробне свећице и како коју упали, тако ће јој се жеље заиста остваривати. Испоставиће се да те жеље нису најсрећније срочене.

Критички осврт: Овај филм врца од наивности и не тако брзе, колико збрзане динамике. Деби је за свега пар минута поверовала да су свећице магичне (мада доказ јесте био уверљив), а потом је ушла у бесна кола, за која је поверовала да су рођендански поклон, са потпуно непознатом особом (Аном). Разумем ја слатке шеснаесте и млади смо-луди смо, али чекај мало. При томе Дебини родитељи је шаљу у пижами у школу итд. итд. Тога има баш много за један ТВ тинејџерски филм. Сам филм је врло трапаво режиран и иако има добру, мада не и нову идеју, тек делимично ју је реализовао и има тек понеку ефектну сцену. Рецимо, једна од таквих је када је Деби освестила на журки колико је протраћила дан на глупе жеље. Но, већ следећа сцена је претеривање, пошто док је ишла кући аутомобил јој је успут остао без бензина, поломила је штиклу, улепила се на жваку и испрскала су је кола. Режисер Питер Делуиз очигледно има проблем са тим када треба стати (или кад треба главну јунакињу довести кући). Након тога је дошао на ред закључак и он је сасвим у реду и колико-толико оправдава причу која му је претходила, но све је то могло много боље. Тим пре што је овај филм морао да адутира на добре и смешне сцене (ових потоњих нема), јер на радњу није могао; сувише се одвија према обрасцу и предвидљивија бити не може. Но, адута у овом филму свакако нема ни у једном сегменту. 

Едукативни моменат: Некада смо и ми као Деби превише фокусирани на оно што желимо, а мало на оно што већ имамо. Када бисмо то освестили, схватили бисмо да неке жеље већ живимо.

Оцена наставника:

(на два или два на три, свеједно)

Пало Санто (Palo Santo 2018) је кратак СФ који се дешава или у будућности или на некој другој планети, где владају роботи. Они више од свега желе да осете емоције и зато су створили друге роботе, попут Витаје Пансрингарма, да пронађу људе који ће их забавити у кабареу. Витаја одлази у стари, напуштени град Пало Санто и проналази Олија Александера кога андроиди прихватају и он постаје атракција на сцени. Међутим, то за Витају не значи уједно и да је обезбедио своју егзистенцију.

Критички осврт: Иако радња делује препознатљива, поставка је унеколико другачија. У култном „Истребљивачу“ из 1982. и многим другим филмовима који су уследили андроиди су ти које људи искоришћавају, а овде су улоге окренуте. Мотив који покреће такву поставку је добар; оно што није живо жели да оживи и може да референцира на многе друштвене теме, а допада ми се и што је нама остављено да сами пронађемо онај сегмент друштва где поруку препознајемо.

Нека осећања постоје у филму и могу да се осете чак и за кратко време његовог трајања, чему су глумци свакако допринели. Посебна атракција овог филма је млађани Оли, који је врло очигледно геј и који је још очигледније пласирао музику коју ствара (јер је музичар). И мислим да је и једно и друго у реду јер то јесте корак ка развоју толеранције код младих, а Оли им се обраћа на начин који они прихватају. При томе свакако има и шмека и харизме, а уме и да глуми. 

Едукативни моменат: Андроиди су тражили емоције и пронашли су их у Олијевом перформансу, али су и даље били бездушни према застарелом моделу Витају. Ми, попут андроида, увек тражимо нове и новије атракције, а напуштамо неке класичне вредности које нас јесу формирале и користиле су нам. Вероватно је увек најбоље држати се златне средине; треба пратити нове трендове и научна и техничка достигнућа, али да не заборавимо оне класичне које су се добрим показале.

Оцена наставника:

(на пет или пет на четири, свеједно)

Упозорење (Warning 2021) је футуристички СФ састављен из више прича. Оне почињу и завршавају се са Томасом Џејном који је астронаут и врши поправку летелице у свемиру. Он доживљава нешто налик на струјни удар који га идбацује довољно далеко да остаје сам на милост и немилост свемиру. Тај удар је изазвала необична олуја недалеко од њега која сада напредује према Земљи. Не слутећи ништа, становници планете живе своје необичне животе.

Критички осврт: Режисерка Агата Александар је повезала неке ликове тек у заиста ситним детаљима, те је било занимљиво уочавати их. И без тога, приче су сасвим добре, маштовите и интригантне. Ово је очигледна сатира будућности, технологије, религије и то прилично успела, морам рећи. Крај је сјајно решен и некако заокружује целу причу која изгледа, а и замишљена је расуто јер се састоји из више прича. Део са младом проститутком Гаранс Марилије је најслабији, ипак, што због тога што су неки други филмови имали ту тему (рецимо „Гејмер“ из 2009), што због тога јер је баш предвидљив. Но, укупан утисак је свакако добар.

Едукативни моменат: Инспиративна реченица коју је добила Алис Ив је: „Најбоља припрема за сутра је да дате најбоље од себе данас“. Ваистину је инспиративна.

Оцена наставника:

(од мене)

Паранормална активност: Најближи рођак (Paranormal Activity: Next of Kin 2021) је седми део франшизе „Паранормална активност“. Емили Бејдер је девојка која, уз своје пријатеље, снима документарце. Овај пут се одлучила да сними документарац о себи јер ју је контактирао Хенри Ерс-Браун, њен рођак. Наиме, Емили је сироче и до тада није имала сазнања о свом пореклу и сада се појавио Хенри, који је  имао неке одговоре. Он је Амиш и повео је њу и њене пријатеље у своје село, али тамо нису дочекани раширених руку. Међутим, њен деда Том Новицки је ипак попустио и угостио их је. Емили је срећна што је напокон блиска са својом породицом, али ће њену срећу помутити мрачне тајне које та породица крије.

Критички осврт: Ликови су стереотипи, али то не могу да замерим јер да нису, цела прича можда не би успела. Режисер Вилијам Јубанк је користио технику псеудодокументарца (фаунд футиџ) и та техника уме да буде напорна за гледање, али у овом случају углавном није била; можда и зато што није била присутна све време. И морам рећи да ју је искористио максимално за овај жанр. Или да будем прецизнији: максимално ефектно, али не и квантитативно и изгледа да му то бројни критичари замерају. Очигледно су желели хорор филм, а добили мистерију која баш и није мистерија у правом смислу речи, пошто већи део филма подозревате о чему се ту може радити. Идеја заправо и није лоша, макар онај део који је у вези са завером, али је ипак све то на нивоу осредњости. Крај има неке делове који су успорени и нејасно је зашто се Вилијам одлучио и на такве секвенце. Само финале је занимљиво решено, али остаје питање зашто свеопшта зараза демоном није захватила и Емили и Роланда Бака III. Некако ми читав тај њихов бег из амишког села изгледа прилично трапаво и на стакленим ножицама. Нејасан је и начин како је Емили и да ли је уопште била запоседнута пре него што је требало да буде жртвована демону. 

Едукативни моменат: Емили је силно желела да буде са породицом са којом је у крвној вези, али сама та веза није гаранција да ће породица бити срећна и њени чланови у слози. Да би се то десило, мора да постоји љубав, поверење и брига о другим члановима, које Емили није нашла. Њен најближи рођак у ствари и није био Хенри, већ Роланд јер он није одустао од ње и чак је кренуо у дубоку и мрачну рупу како би је спасио. 

Оцена наставника:

(могла би бити и двојка)

Животиња (Dýrið 2021) је исландски филм који на енглеском говорном подручју називају „Јагње“ (Lamb). Ради се о двоје фармера Нуми Рапас и Хилмиру Снајру Гуднасону који гаје овце. Негде након Божића, у њиховој штали се окотила овца и дала гротескно потомство. Међутим, брачни пар је прихватио младунче, те чак више од тога; почели су да га гаје као сопствено дете. Иако су веровали да је то дар који су добили, показаће се да ће за њих бити трагедија.

Критички осврт: Одмах је било јасно да ћемо овде имати посла са уметничким филмом, једним од оних који нам приказује протагонисту како темељно пере руке и где је фотографија перфектна. Све то не делује привлачно, али филм има своје квалитете. Рецимо, већ у првим сценама је било јасно шта мучи двоје протагониста, што је мајсторство јер то ниједно од двоје супружника није изговорило. Увек постоје овакви филмови где затекнем себе да у ствари не гледам филм колико размишљам о њему. Мислим да је зато режисер Валдимар Јохансон и успео да предочи проблем својих ликова и убеди ме да је сасвим прихватљиво што ће след догађаја ићи на необичан начин. Објективно, очекивао бих сасвим другачију реакцију људи када су открили то што су открили. Додуше, и ми откривамо то што су они открили тек на крају првог поглавља и након пола сата филма, али је већ могло да се претпостави каква мистерија је у питању. У вези са том мистеријом овај филм би могао да се протумачи кроз низ метафора, свакако религиозне (име мале овце већ вуче на библијско – Ада), али се може односити и на децу која имају некакав синдром или чак на ропство. Морам да признам да се нисам бавио метафорама, али јесам размишљао о ствари о којој ми се чини да никад нисам: како ликови из цртаћа, који су хуманизоване животиње, изгледају тамо слатко и прихватљиво, а колико изгледају чудно, страшно и тужно када се прикажу реално. Тако некако изгледа и овај филм, који не врца од динамике, али свакако држи пажњу и нуди једну интересантну причу.

Едукативни моменат: Право питање је на који начин треба гледати необично створење у овом филму. Нуми и Хилмир су је гледали као нову кћерку, а Бјурн Хлинур Харалдсон као животињу. Можда је најбоље посматрати и њу, као и сваку другу особу, онаквом каква је она заиста, а не шта ми очекујемо од ње. Да су тако поступили, пар главних ликова можда не би трагично завршио.

Оцена наставника:

(да)

Хипнотичан (Hypnotic 2021) је прича о жени Кејт Сигел, која се бори са неким животним проблемима и у том неком периоду њена пријатељица Луција Гест је упознаје са психијатром Џејсоном О’маром. Џејсон је заинтересован за Кејт и убрзо му она постаје пацијент. Он јој предлаже терапију хипнозом и изгледа да је успела, те се Кејтин живот мења набоље, али се ту прича ипак не завршава јер Џејсон има неке личне планове.

Критички осврт: Мислио сам да је проблем са овим филмом што је већ у првих двадесет и пет минута постало јасно какве су намере злог доктора, а филм треба да траје још сат времена. Међутим, очигледно сценаристи Ричарду Д’овидију и режисерима Сузани Кут и Мету Ејнџелу није била намера да праве паметну мистерију, већ напети кримић и лепа Кејт и наочити Џејсон су се убрзо потом нашли у игри мачке и миша где је било неизвесно ко ће победити. Када сам написао да су одлучили да не праве паметну мистерију, тако сам и мислио, односно мислио сам на обе речи. Овај филм није паметан, што због превише погодних (када Џејсон открива да Џејми М. Калика има алергију), што због превише предвидљивих сцена (када гине Луција). Добро је урађена цака у сцени када полиција треба да спаси Кејт, али и она је предвидљива. И већ виђена у „Кад јагањци утихну“, а и наставак је малтене преписан јер све остаје на главном полицајцу Џоди Фостер, овај не, већ Дулеу Хилу да се појави на правом месту и у мраку изврши ризичну мисију. Такође ту постоји још једна ствар која овај филм приземљује. Он нема сцена вишка и свака од њих има своје место у филму и разлог и зато све то делује перфектно ефикасно, али можда зато и сувише конкретизовано. Заправо, могао бих овај филм да упоредим са клизачима на леду јер прича и клизи по танком леду пошто је у доброј мери сулуда (али такав је и главни антагониста, па је то ваљда прихватљиво). Ово је заиста технички врло добро одрађен трилер, али где је уметнички дојам омануо и тешко да би у поменутој дисциплини освојио медаљу. Но, право да се уопште такмичи је заслужено јер су продукција, динамика и глума солидни, а у самој причи нема већих недоследности и логичких грешака, осим можда те да је Дуле преживео. Нејасно је и како је Тања Диксон-Ворен ипак успела да хипнотише Кејт. Но, добро, то су већ мањи проблеми у односу на наведене.

Едукативни моменат: Доктор Џејсон је цитирао свог ментора који је рекао да се прозаичним методама служе немаштовити. Ко жели трајне резултате треба да отвори ум. И у овоме има истине у том смислу да храбро треба да испробамо нове методе рада, али ако отварамо ум ка псеудонауци, то би већ био погрешан правац. На неки начин је то у овом филму имплицитно и речено, али стваран живот нам ипак даје боље примере.

Оцена наставника:

(на танком леду)

Војска лопова (Army of Thieves 2021) је приквел „Војске мртвих“ снимљене исте године (Амери су почели као Јапанци да комплетирају франшизе исте године). Овде је фокус на Матијасу Швајгхеферу, који је чиновник у немачком граду Потсдаму. Његова страст је обијање сефова и он о томе прича на Јутјубу, али нико нема слуха за његов хоби. Међутим, један једини коментар који је добио на свој видео мења све; најпре постаје учесник необичног такмичења, а потом и члан познате банде за којом трага Интерпол. Њихова мисија је обијање сефова који су прављени са мотивом нордијских легенди, а и сами су већ легендарни. Такав изазов Матијас није могао да пропусти.

Критички осврт: Башка што му је додељена и режисерска улога, али сам свакако веровао да ће главну ролу у овом преднаставку имати Матијас јер је његов лик и у оригиналном филму био заиста живописан. Исти је такав и у овом наставку, а када је у својој краткој пижами и папучама, заиста је урнебесан. Урнебесан је у још много сцена и има заиста добрих фора. Уз њега некако и иде Натали Емануел, која је егзотична лепотица и врло интересантна, мада једнако толико и неуверљива. Но, може јој се опростити. И остали ликови су живописни и сјајно дочарани. Сам филм је један од оних кримића у којима доминирају паметни пљачкаши, а ту је негде и Клузо (Жонатан Коен) из „Пинк Пантера“, односно његова нешто озбиљнија верзија. Заправо, овај филм је необичан по томе што је фантастични део (назовимо га Зомбиленд) толико скрајнут да сам филм заправо не припада том жанру. И нека друга остварења су користила фантастику како би истакла главни жанр или поруку или шта ли већ и она ни у тим филмовима није значајна (као у филму „Право време“ из 2013), али овде није значајна ни због чега. Изгледа да је само било згодно да се шармантни Матијасов лик понови и да добије своју причу, која је добра, нема ту шта. И духовита и динамична, напета са врло добром фотографијом. И осим у глуми, Матијас се показао и у режији.

Крај је лепо решен, романтично, са дозираном патетиком и много емоција. Некако је жалостив јер ако сте гледали оригиналан филм знаћете да у овој (љубавној) причи срећан крај није писан.

Едукативни моменат: У овом филму има више едукативних момената у вези са тимским радом, али бих ја издвојио реченицу коју је изговорио Матијас, а то је да бисмо стварно разумели нешто, морамо се тиме бавити. Заиста лепо речено.

Оцена наставника:

(сигурица)

Помало зомби (A Little Bit Zombie 2012) је филм о четворо младих који су одлучили да проведу викенд у брвнари заједно пред венчање двоје од њих: Кристал Лоу и Кристофера Тарнера. Међутим, десио се пех управо Кристоферу јер га је ујео комарац неколико пута. Проблем је, наиме, што је комарац био инфициран крвљу зомбија. Кристофер је почео да осећа чудне симптоме и четворка је врло брзо открила да је постао зомби, али не скроз.

Критички осврт: Филм је добио углавном позитивне критике и освојио је десет награда на разним фестивалима, али мене напросто не ради, што би рекли млади. Ако изузмемо поставку која је на стакленим ножицама које су опет добрано напукле (цео свет и четворо младих не верују у зомбије иако се у њиховој близини дешава нешто врло налик на апокалипсу чему сведочимо у сцени где се с њима боре Стивен Макхати и Емили Улеруп), сама идеја је океј, мада сам сличне успеле или неуспеле покушаје гледао и по другим филмовима, не нужно са зомби тематиком – да ближњи помажу ближњем иако се он очигледно претворио у чудовиште. Овде је то урађено са неком ведрином и хумором, али тај хумор је врло приземан и није смешан, ако изузмемо неуротичног комарца који је солидно дочаран. Режисер Кејси Вокер је у једном тренутку покушао да хумор постигне тако што ће ликови бити политички некоректни, али то чак није звучало ни шокантно. Дијалози у филму недостају, а мотиви ликова су или нејасни или исфорсирани, док сами ликови нису конзистентни. Заправо, нема богзна шта у филму што бих могао да похвалим. Цео филм ми изгледа испразно и без поенте.

Едукативни моменат: Кристофер је објаснио својој филмској сестри Кристен Хагер да жели да се ожени како би средио свој живот јер му је досадило да се стално нешто бори и да жели више. На то му је она одговорила да то изгледа као да је већ умро. Он то заиста и јесте урадио у филму, али поента њене констатације је да, ма колико то напорно било, живот чине ствари које желимо и за које се боримо.

Оцена наставника:

(објективна)

Сами у мраку (Alone in the Dark 2005) је филм базиран на видео-играма из серије истог наслова. Кристијан Слејтер је бивши агент јединице за натприродне догађаје и он истражује артефакте измишљене древне цивилизације у Северној Америци која је нестала јер се петљала са чудовиштима из таме. Та чудовишта још увек постоје и вребају иза зида који Кристијан може да отвори.

Критички осврт: Привукло ме је да погледам овај филм јер је у неким изворима описан као најгори свих времена. То је свакако претерана квалификација, али филм јесте лош. Уопште ми се не свиђа нарација у овом филму. Кристијан нас извештава што о свом животу, што о ситуацији са чудовиштима и то све изгледа јако глупо. Такође изгледа и нелогично да Кристијан убије човека на сред пијаце и у сред бела дана и да ама баш нико не поведе неку истрагу гледе тога. Но, хајде да кажемо да је у контексту то одбрањиво, али глума Таре Рид није никако одбрањива.

Акција је баш лоша и има делова који су небулозни. Океј, протагонисти се боре против земаљске варијанте ејлијена (прилично сам сигуран да је други део те франшизе био инспирација), али и против зомбија (рецимо) и све то није ништа што већ није виђено, али јесте невиђена сцена када сви пуцају (и истовремено позирају) у мраку уз жестоку музику. Не само да је невиђена, него је и невиђено глупа, а у једном тренутку колико-толико нормализоване акције уз пуцачину на све стране, један агент се бори против зомбија користећи карате и обојица су Азијати. Хм. Углавном, режисер Уве Бол очигледно воли да снима униформисане људе и њихову технику и оружје и тих манекенских перформанса баш има у филму. Оно чега нема у филму је нека оригиналнија идеја, хорор и акција, прича, било шта. Овом филму су замерили дијалоге и специјалне ефекте, што је, према мом мишљењу, мањи део проблема. Већи је недостатак логике у мотивима ликова, њиховом понашању, али и деловању тих неких мрачних сила. Ако мало размислимо, зомбији су крајње непотребни. Занимљиво је да је Френк Ц. Тарнер испричао Кристијану све мане звери и нити једна није искоришћена у филму, ако не рачунамо да су људи из старе цивилизације затворили једну од њих у златни ковчег (метал који их слаби). На крају Стивен Дорф готово неопрљен преживљава експлозију која је разорила комплетно подземље, а Кристијан и Тара доживљавају крај у виду најкласичнијег општег места које озбиљно ремети логику филма коју је сам Уве поставио. Но, такав крај не урушава општи утисак, напротив, а из простог разлога што ништа није ни остало да се уруши. 🙂

Едукативни моменат: Кристијан је имао прилику да отвори древна врата и није то желео. Испоставило се да је добру одлуку донео, али свакако је добро нека врата не отварати. Не морамо свуда да завиримо и све да сазнамо, рецимо како изгледа када човек узме дрогу или када се напије.

Оцена наставника:

(ништа мање)

Лако Је Критиковати 176

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Улица Страха: 1994. (Fear Street: 1994 2021) је почетак трилогије рађен према серији истоимених књига Р. Л. Стајна. У градићу Шејдисајду у Охају, током читаве историје те варошице, дешавала су се масовна убиства и сујеверни мештани су то приписивали вештици која је спаљена 1666. Ова прича не дотиче превише Кијану Мадеиру јер је муче љубавни проблеми. Међутим, и она ће морати да се суочи са вештицом пошто ће се окомити на њену бившу девојку Оливију Велч.

Критички осврт: Како не би био само кољи-вришти-изненадна јака музика-хорор, што јесте највећи део слешер филмова, режисерка Ли Јанијак се трудила да максимално закомпликује причу, али да она ипак има неку конзистентну нит. И у томе је тек делимично успела. Када су протагонисти открили да васкрсле убице јуре само Оливију и да их други не занимају, те поткрепили теорију ранијим дешавањима, онда постаје нејасно зашто је немртва девојка напала Фреда Хехингера, а немртви момак Дејвид В. Томпсон убио болничаре. Међутим, без обзира на то, прича јесте паметна, слојевита и динамична, што је за овај поджанр необично. Сцене су ефектне, а ликови су интересантни, доследни својим карактерима и односи између њих добро одрађени. Ли је дала омаж класицима попут „Ноћи вештица“, „Петка тринаестог“ и „Страве у улици брестова“, али их је уједно и превазишла. И морам да кажем да ми се готово све песме које су се чуле у филму свиђају, као да је пустила „Мој микс“ са Јутјуба.

Едукативни моменат: Полицајац Ешли Цукерман је рекао Кијани да је није послушао када је требало, али да жели да је чује сада. Међутим, сада је већ било касно. Свакако треба дати прилику и себи и другима да чујемо туђе мишљење или виђење. То не значи да морамо и да послушамо, али не треба ни да унапред одбацујемо оно што ће нам рећи.

Оцена наставника:

(врло, врло јака)

Призивање: Ђаво ме је натерао да то учиним (The Conjuring: The Devil Made Me Do It 2021) је трећи део у серијалу „Призивање“. Двоје истраживача оностраног Вира Фармига и Патрик Вилсон присуствовали су егзорцизму деветогодишњака и све је кренуло по злу; демон је код Патрика изазвао срчани удар и уселио се у тело млађаног Руаирија О’Конора. Сада опседнути Руаири је наизглед био у реду, али је касније убио свог станодавца Ронија Џина Блевинса. Полиција га је ухапсила, али су Вира и Патрик одлучни да га ослободе оптужби и пронађу ко је на деветогодишњег дечака, а тако и на Руарија, бацио клетву.

Критички осврт: Има ситница које ремете логику, па тако Вира и Патрик проваљују у мртвачницу при полицији, а да се ни аларм није огласио; башка што је нико не чува по ноћи. Међутим, без обзира на то, тема је интригантна и све време се одржава мистерија. Сцене можда нису страшне тако да вас препадну, али јесу језиве и напете. Финална сцена није лоша, али је разрешење било некако предвидљиво, а уосталом и једино могуће.

Едукативни моменат: Ежени Бондиран је рачунала на то да је љубав Вире и Патрика њихова слабост, а заправо је била њихова снага. Љубав је највећа снага коју било ко има.

Оцена наставника:

(свакако)

Отворена кућа (The Open House 2018) је хорор у чијој су жижи мајка Пирси Далтон и син Дилан Минет који су се након трагичне смрти супруга и оца Арона Ејбрамаса привремено уселили у планинску викендицу Пирсине филмске сестре. Испоставиће се да је кућа велелепна и да је на продају, тако да је договор да мајка и син не буду ту када кућу разгледају потенцијални купци. Но, и оно мало времена што су ту дешавају им се чудне ствари које уносе неспокој, посебно Дилану, а испоставиће се да ће постати и фаталне по обоје.

Критички осврт: Режисери Мет Ејнџел и Сузана Кут су заједно урадили и „Хипнотичан“ из 2021. и ако је судећи по ова два филма и с обзиром на то да бих увек фаворизовао тимски рад и дух, мислим да ово двоје тај дух треба да развијају у одвојеним тимовима. Они су се одлучили да прикажу трагедију коју је доживео Арон, а тако и његова филмска породица Дилан и Пирси, али можда је могло и без тога и можда би и било боље без тога. Но, пад породице Волас (како се већ у филму презивају) смо пропратили и сада су они у планинској кући коју сви разгледају и сви који их окружују су врло сумњиви чудаци, док се истовремено чудне ствари дешавају у кући. Но, двоје унесрећених некако олако прелазе преко тога и филм тече. И просто видите да не тече баш како треба, али тече и почиње да кулминира након неких сат времена и јаче. Режисерски двојац је желео да укаже да је кривац Шариф Аткинс и то су суптилно урадили, али џаба. Иначе је ликова који се појављују мало, тако да је тешко градити неку мистерију у стилу Агате Кристи и тај део им свакако није успео. И хорор део није успео богзна колико; садржан је у највећој мери у финалу филма и претерано је клишеизован. Читава прича је сасвим осредња, а ако прихватимо да има неку радњу, сасвим је нејасно шта је покреће и то остаје нејасно до краја филма. Завршава се потпуно антиклимактично, без одговора и без икакве поенте. Овом филму недостаје идеја, али и готово све остало. Глумци су добро урадили посао, али не видим много вајде од тога. Другим речима, не видим много вајде од уласка у отворену кућу.

Едукативни моменат: Дилан и Пирси су имали добар разлог да чим пре напусте кућу, али су нашли изговор да то ипак не учине (нису могли да приуште мотел) и то се показало погубно за обоје. Када је безбедност и здравље у питању, увек треба наћи начин да се заштитимо јер ништа није важније, а свакако не новац.

Оцена наставника:

(заиста не може више)

Цензор (Censor 2021) је филм о младој жени Нијам Алгар која ради на цензури филмова. У једном тренутку видеће филм који описује догађај из њеног детињства због којег она много пати. Ту ће њена патња преовладати над разумом и упустиће се у хорор причу налик на оне које је до тада цензурисала.

Критички осврт: Овај филм има врло необичан ток који из сцене у сцену постаје све морбиднији и док је у почетку прича била необична, али ипак приземна, некако се од пола филма одвојила од тла. Међутим, опет је све испало смислено и одлично, сасвим померено од уобичајених хорора. Морам да поменем и глуму која је стварно добра, посебно младе Нијам, која има и веома интересантну физиономију.

Едукативни моменат: У филму је Нијам радила за Британски одбор филмских цензора. Тај одбор заиста постоји и њему су овлашћења дата након усвајања Закона о видео снимцима 1984. Закон је изгласао Парламент Уједињеног Краљевства, а на снагу је ступио формалним пристанком краљице Елизабете II и важи и данас. Одбор је увео строга ограничења филмских садржаја који се у УК могу гледати на видео-издањима. Стандарди филмске цензуре у УК значајно су строжи у односу на Европу и остатак западног света.

Оцена наставника:

(од мене)

Оштећење мозга (Brain Damage 1988) је филм о момку Рику Херсту кога је напао крајње необичан паразит црволиког изгледа. Рику је омогућио да доживи необичне сензације, али је цена била превелика: момак је морао да омогући паразиту да убија људе. Како време одмиче, ситуација је све лошија по Рика јер он не може више да живи без течности коју му паразит убризгава директно у мозак.

Критички осврт: Почетак је заиста обећавао са паром старих људи који су очигледни хистерични зависници у кризи и увођењем Рика у причу са све његовим чарапицама за спавање. Међутим, како је убрзо откривена тајна, потпуно је постало јасно да је у питању треш филм. Паразит којег је зарадио Рик јесте симпатичан, али није довољан и радња је потпуно без „меса“ и сцене које никако не би требало да су развучене – развучене су. Специјални ефекти су смешни једнако као и чудовиште, а ни глума није далеко. Истина је да је режисер Френк Хененлоптер адутирао на карту хумора, којег има, али је претеривао у неким сценама (попут оне са убиством Вики Дарнел) и углавном је правио алузије на секс. Заправо, имао је он неке добре идеје и све је то врло врцаво и интересантно, али недостатак праве радње, добре глуме и готово свега осталог што чини добар филм је ипак сувише очигледан и то је штета заправо.

Едукативни моменат: Ако бисмо паразита посматрали као дрогу (на крају крајева Рик је у филму управо добијао то), можемо закључити да је Рик почео да губи и људе и контролу над својим животом. А кад је одлучио да не користи стимулусе, осећао је јаку кризу, бол и мучнину. И то јесте последица психоактивних супстанци.

Оцена наставника:

(објективно)

Сутрашњи рат (The Tomorrow War 2021) је филм о томе да су људи из блиске будућности пронашли начин да путују кроз време и да се врате тридесет година уназад, како би од својих родитеља и бака и дека затражили помоћ да им се придруже у рату против ванземаљаца који губе. Владе свих држава су прихватиле да помогну и спасу будућност. Прича прати Криса Прата, наставника биологије, који је регрутован као и многи други.

Критички осврт: Одмах су ми се у филму допале три ствари: емоције, идеја и форсирање науке. Уз то, Крис глуми наставника биологије и где ћете боље од тога? Оно што ми се мање допало је увод у проблематику након ефектног доласка људи из будућности, а који је дат кроз ТВ вести јер је то превише рабљено по другим филмовима. Што се остатка филма тиче, свакако ми се допао дизајн чудовишта и акција која је више него напета и динамична, али патетични отац (Крис) и кћерка (Ивон Страховски) однос сасвим је безбезе, а и предвидљиво је унет у филм. Иначе патетике и општих места има јер је режисер Крис Макај радио према давно утврђеном холивудском рецепту за блокбастере. Специјални ефекти су на нивоу, хумор далеко испод, али све у свему ово је забаван филм који неће разочарати. Не треба заборавити ни да филм има еколошку конотацију, имплицитно дату, али која говори о томе да наше акције данас формирају живот у будућности.

Едукативни моменат: Крис је саветовао своју филмску кћерку шта треба да уради да би била најбоља. Треба да каже да ће урадити нешто што нико други није вољан да уради. Има истине у томе, морам признати.

Оцена наставника:

(танка, али може)

Окупација: Падавина (Occupation: Rainfall 2020) је наставак филма „Окупација“ из 2018. Ванземаљци су напали Земљане и влада страшан рат између њих, те на обе стране има оних који би истребили непријатеља, али и оних који би склопили примирје. Људи су начули да ванземаљци припремају операцију „Падавина“ која би могла да им донесе победу, па је зато наредник Ден Јуинг са ванземаљским савезником кренуо у мисију да ту операцију осујети.

Критички осврт: За разлику од првог дела, овај већ на нешто и личи. Не бих баш могао да га назовем одличним СФ-ом, тим пре што ратовања има у обилним количинама и изгледају као видео-игра, али има својих добрих момената. Рецимо, велики ванземаљски предатор је осмишљен прилично добро. Међутим, оно што је најбоље у овом филму је како је Лук Спарке приказао рат као нешто што буди најгоре у људима и овом делу дао значајну озбиљност, а ликовима закомпликовао односе и уверења. Као да је сазрео у односу на првенац и фокусирао се и на драму, а не само пуку забаву. Но, филм јесте забаван, динамичан и напет. Опет, продукција и специјални ефекти су могли да буду за више нијанси бољи, а драматичност да се за неколико нијанси умири.

Едукативни моменат: Упркос свему, Џет Трантер је показала да и у рату може да буде неке етике и хуманости и зато је она и призната као прави лидер, а не бескрупулозни Данијел Гилис, иако је изузетан ратни стратег. Осим вештина и знања, од велике важности је и какве ставове имамо.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Геја (Gaia 2021) је јужноафрички филм који се дешава у шуми коју надгледа пар ренџера. За тај посао користили су и дрон, али га је оборио младић који у тој шуми живи. Женски ренџер Моник Рокман се запутила у потрагу за дроном, али ће пронаћи нешто много више и чудесније.

Критички осврт: „Геја“ је уметнички филм и као такав са једне стране губи, а са друге добија. Губи ширу публику којој више лежи комерцијала и мејнстрим, а добија на критици, као и кредите да постаје непристојно да питамо нека логична питања која бисмо у „обичним“ филмовима лако поставили, попут одакле њима двојици шумских људи свеће и одакле сви ти људи претворени у печурке? Да, овај филм је заправо о томе – да се људи претварају у печурке и понеки лишај по обрасцу који није најјаснији; људи се претварају у безумна, агресивна и страшна бића која шврћкају по шуми, али се Моник практично претворила у шумску стељу прекривену разним врстама гљива. Очигледно је режисер Жако Баувер имао идеју која покреће радњу, али је зарад уметничког дојма расуо и учинио причу прилично конфузном. Кроз односе између ликова и њихове разговоре супротставио је све чега је могао да се дотакне: технику и модеран начин живота, које је заступала Моник, са природом, чији је посланик Карел Нел, али је кроз лик Карела супротставио и култ (он верује у Геју као богињу) и религију (попут библијског Аврама желео је да жртвује свог филмског сина Алекса ван Дајка), као и веровање и науку (јер је Карел биолог). И све то има своју поенту, баш као и сам крај када Алекс доспева у цивилизацију, али сувише је ту „додиривања“ разних тема (у неком тренутку у контекст је стављена и демократија), али је некако промакла дубина. Такође, не могу да се не запитам зашто су само гљиве оружје Земље? Додуше, у једном тренутку видимо да се Алексова мајка претворила у дрво и то јесте ефектно, али су гљиве ипак доминантно царство у овом филму. И оно што бих још могао да замерим је да колико год да ме је филм визуелно дотакао, толико није емотивно. Емоција у филму готово да нема и напросто нисам могао да осетим емпатију према ликовима. Прича је океј, заокружена, са идејом која није нова, а није ни начин како је Жако правио страшне сцене. И свакако, као биолог морам да поздравим тај еколошки сегмент који је у овом филму врло изражен.

Едукативни моменат: Карел је дао Моник оброк који се њој није допао јер су га чинили црви и којешта, а он јој је рекао како би тако нешто скупо платила у фенси ресторану. Истина је да ми и скупе и неопходне ствари узимамо из природе и никако то не смемо да сметнемо с ума, те у складу са тим и да се односимо према природи.

Оцена наставника:

(заиста нисам део армије фасцинираних)

Изванредне приче (Extraordinary Tales 2013) је цртани омнибус прича Едгара Алана Поа. Сваку од тих прича приповеда гавран који је заправо Едгар и који своју инспирацију налази на гробљу.

Критички осврт: Едгарова дела припадају класицима фантастике и признају их ауторитети у целом свету. Тако да овај филм нема проблем са причама; оне су сјајне у својој једноставности, а свака од њих се опет може разумети као метафора на компликована питања живота. Нарација у филму је сврсисходна, а анимација је за сваку причу различита, али увек врло необична и дочарава мрачну атмосферу која је свим причама неопходна. Некако ми се највише дојмила анимација везивне приче, да је тако назовем. И музика доприноси атмосфери, иако је некако помпезна. Углавном, ово није цртаћ који може да достигне квалитет Едгарових дела, али јесте цртаћ који свакако треба видети.

Едукативни моменат: У трећој причи помиње се месмеризам. То је идеја Франца Месмера (1734-1815) да сва жива бића (укључујући и човека) поседују природну силу која може да утиче на физичко стање тела, чак и да доведе до излечења. За свог живота није успео да научно докаже ту идеју, а нису ни његови следбеници који делују и дан данас, а њихова пракса се сматра алтернативном медицином. За месмеризам се везују магнети и хипноза. Ето, научили смо нешто ново. Ипак, да би едукативни моменат био потпун, требало би да вас овај филм инспирише да прочитате Едгарова дела.

Оцена наставника:

(мало је танушна)

Лука (Luca 2021) је цртаћ о дечаку који припада подводном народу и кога у исто време и привлачи и плаши живот на копну. Његов живот се мења када упознаје несташног Алберта који увелико живи на копну и нуди забаву какву Лука није видео у подводном свету.

Критички осврт: Прича је класична са крајње стереотипним ликовима, без превише изазова за главне протагонисте. Међутим, опет очарава; анимација је безмало сјајна, прича је слојевита, а поруке које шаље су фантастичне. Много тога деца могу да науче из овог цртаћа.

Едукативни моменат: Алберт је схватио да је право пријатељство ако Луки омогући да испуни оно што заиста жели, а не оно што сам мисли да је добро. Лукин отац је схватио да ће око његовог сина увек бити људи који га неће прихватити (јер је морско чудовиште), али да то не треба да га спута да оствари то што жели јер ће увек наћи и добре људе који ће га прихватити и волети.

Оцена наставника:

(на пет)

Лако Је Критиковати 174

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кисеоник (Oxygène 2021) је СФ на француском језику. Мелани Лоран се буди у криогенској комори и схвата да је затворена ту и да јој понестаје кисеоника. Она покушава да се спаси из овог клаустрофобичног простора, али је отежавајућа околност што има амнезију. Ипак, уз помоћ Мила, вештачке интелигенције која јој стоји на располагању, почеће да открива ко је и како се ту нашла. 

Критички осврт: Прича је сасвим фина и иако је у доброј мери предвидљива, заокружује се на крају и добија неки смисао. Мелани је имала тежак задатак да држи пажњу публике у врло ограниченом простору и то је и урадила макар у мом случају, пре свега захваљујући доброј глуми.

Едукативни моменат: Мелани је успела много тога да сазна и о себи и о ситуацији у којој се нашла у врло скученом простору и са Милом и још понеким саговорником као јединим ресурсима, те све то за врло кратко време, нешто дужим од сата. Учење и са скромним средствима може бити врло ефикасно, ако умемо да учимо.

Оцена наставника:

(ту негде се врти)

Армија мртвих (Army of the Dead 2021) је хорор који је погодио Лас Вегас. Наиме, војни експеримент је пошао по злу и практично су сви житељи овог града, као и бројни туристи, постали зомбији. Влада САД је одлучила да баци нуклеарну бомбу на град, око којег је постављена привремена ограда. Док се то још није десило, богати Хиројуки Санада је унајмио Дејва Батисту да из Вегаса узме милионе, заједно са тимом људи које одабере. Силан новац се налази у великом и добро чуваном сефу, па је један од чланова био и чувени обијач Матијас Швајгхефер. Читава акција је добро осмишљена, али ће ипак кренути лоше и попримити нежељени ток.

Критички осврт: Овај филм је најављен као један од хитова хорора 2021. и имао сам очекивања која су тек делимично испуњена. Рецимо, заплет је истоветан оном у корејском „Полуострву“ снимљеном годину дана раније. Драматично-патетичне сцене трају исувише дуго, мада неког оправдања имају. Међутим, допада ми се како је решена ситуација са Лас Вегасом у уводу филма и пре свега главни протагониста Дејв, који је заиста баја. И остатак екипе није лош, мада су ликови, иако живописни, ипак стереотипни. Сама прича је акција и атмосфера јесте напета, али се главни окршај дешава практично при крају филма. Но, разочарао није, баш као ни цела прича. Јесте предвидљива, али нема празног хода и има духовитих детаља (рецимо када Тиг Нотаро брише крв са шофершајбне хеликоптера како би видела атомску бомбу која пролеће у супротном смеру), посебно када су укључене и музичке нумере. Ту је и моја омиљена „Зомби“ од Кренбериса. И дефинитивно морам да похвалим крај који је решен маестрално. Ретко у којем филму хорор жанра је крај тако ефектан. Још да додам да су маске зомбија осредње, а такви су и специјални ефекти. У пар наврата се види анимација.

Едукативни моменат: Дејв је разлучио шта жели, а то је да отвори ресторанчић у којем ће правити сендвиче и ролнице од јастога и да изглади односе са филмском кћерком Елом Пернел. За то му нису били потребни милиони, нити да излаже свој живот и животе пријатеља ризику. Некада имамо велике прохтеве, иако оно што суштински желимо можемо да остваримо уз много мање средстава и уз нешто више труда.

Оцена наставника:

(минус)

Мртви тупани (Dead Dicks 2019) је филм о девојци Џилијан Харис која је добила посао у другом граду. Проблем је што то мора да каже старијем брату Хестону Хорвину јер је он психијатријски случај и некако се подразумева да она мора да води рачуна о њему. Испоставиће се да је баш тренутак када мора да му се посвети више него икад јер се њему дешавају крајње чудесне, натприродне ствари.

Критички осврт: Радња је заиста непредвидљива; нејасно је ка чему води, иако су режисери Ли Паула Шпрингер и Крис Бавота давали неке наговештаје попут заборављене исечене ноге леша у купатилу. Идеја је интересантна, а уз радњу и приче из прошлости ликова, лако може да референцира на многе животне теме, пре свих на породичне односе и колико су они заиста обавезујући. Глумци су добро обавили свој посао; можда Хестон ипак нешто боље од Џилијан, али свакако су били на нивоу задатка. Мотиви Мета Киза ми нису увек били најјаснији, али фора са његовом клиничком смрти је баш добра. Свакако прича има неки свој ток и логику и не могу да кажем да је лоша, напротив. Уз то, треба имати на уму да је филм очито нискобуџетни, а опет је добар, што је увек за поштовање.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи како је тешко направити промене и Хестон, колико год пута да се наново рађао, остајајо је исти. Џилијан није веровала да може да промени свој живот и заиста оде на други посао у други град. У ствари није могла да напусти брата. Свака новина ће нам нешто одузети, али ћемо њоме нешто и добити; Џилијан прилику за другачији живот у којем ће напокон моћи да се посвети себи. Свакако тако морамо посматрати промене; не само кроз оно што губимо, већ и кроз оно што добијамо.

Оцена наставника:

(веома јака)

Бесконачни (Infinite 2021) је филм чији је сценарио базиран на причи Тода Стајна, а која је опет адаптација романа Ерика Мајкранца „Реинкарнационистички радови“ из 2009. Филм полази од тога да се реинкарнација дешава и да тек стотињак људи може да се сети својих претходних живота. И не само то, већ да задрже све вештине и знања која су стекли. Један од њих Чуетел Еџиофор ово не посматра као дар, већ проклетство и жели да заврши ову бесконачну траку живота. Зато је изумео посебно јаје које има снагу да уништи сав живи свет на Земљи. Међутим, други бесмртници су му отели ту застрашујућу технику, односно конкретно Дилан О’Брајен и сакрио је пре него што је умро. Дилан се реинкарнирао у Марка Волберга, који се, пак, својих прошлих живота не сећа. Зато је мисија и добрих и лоших бесмртника да поврате сећање Марку и докопају се јајета пре оне друге стране.

Критички осврт: Ево како изгледа хибрид „Горштака“ и „Икс-људи“ у сценографији „Црног пантера“ и уз нешто ефеката из „Матрикса“. Но, не кажем да је лоша идеја, напротив, макар док није дошло до претеривања (дигитални меци који узимају душу људима су одвећ превише). Филм има врло добру акцију којој је све подређено, па чак и логика. Ако изузмемо неизбежне „Рамбо – форе“ где протагонисти убијају гомиле обучених војника из непосредне близине, без обзира на врло озбиљне повреде, логичких грешака – мањих и већих – има још. Софи Куксон је у својој не баш сигурној глуми саопштила Марку како припада парцији бесмртника који желе да оставе свет бољим него што је био. Само сцену пре тога буквално је оставила улицу са масакрираним полицијским одредом. Некако се тон и слика не слажу у том сегменту. Када је Чуетел (који има изузетну физиономију) узео из Дилановог тела фамозно јаје, оно није било запрљано никаквом крвљу или другим ткивом. Океј, тело му је било замрзнуто, али опет, некако не изгледа уверљиво. Но, све је то ипак ситно у односу на акцију која је за више степени превазишла ниво „Чарлијевих анђела“ с почетка миленијума. Општи утисак је да је режисер Антоан Фукуа склон претеривању у свему (и у СФ и у акционом делу) и то је највећа замерка, али је макар забавно.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да је сваки људски живот прилика за унапређење, без обзира да ли реинкарнација постоји или не – додао бих ја.

Оцена наставника:

(могла би да буде и тројка)

Несвети (The Unholy 2021) је филм рађен према роману „Светилиште“ из 1983. Џејмса Херберта. Џефри Дин Морган је новинар нарушене репутације који трчи за сензацијама. Једна од таквих искрсла је у варошици крај Бостона, али се испоставило да прича није довољно добра. Међутим, тада налеће на глувонему девојку Крикет Браун, која је наводно вођена божанском руком и у стању је да чини чуда. Зато је остао у том месту како би пропратио дешавања, а уједно добио ексклузиву и наново вратио своје позиције виђенијег новинара. Испоставиће се да ће његов задатак постати значајно озбиљнији.

Критички осврт: И овај хорор је најављен ове године као један од „топ“ хорора, а заправо и није тако топ. Сувише је оних општих сцена које вас плаше уз изненадни јак звук, а практично су све предвидљиве. Сама идеја уопште није лоша и ликови су добро одабрани, а и глумци. Међутим, реализација је заиста осредња. Оно што је ипак мало „чупа“ је што је режисер Еван Спилиотопулос приказао две стране цркве; правоверну коју представљају Диого Моргадо и Вилијам Садлер и популистичку, која води политику, продаје сувенире и жели да допре до што више верника без обзира на све, а коју представља бискуп Кери Елвес. Чини ми се да је Еван ту добро поентирао да права вера не подразумева обавезно и божје људе; на крају крајева главни протагониста није ни верник, ни безгрешан, али се показао исправан.

Едукативни моменат: Када је бискуп Кери питао Џефрија зашто жели да обелодани да Крикет ипак не проповеда реч Дјеве Марије, већ ђавола и тако упропасти све, чак и сопствене интересе, Џефри је одговорио зато што је то истина. Истина је ипак испред сваког личног интереса.

Оцена наставника:

(баш, баш минус)

Ноћ демона (Night of the Demon 1957) је филм рађен према краткој причи „Позивање руна“ из 1911. писца М.Р. Џејмса. Дејна Ендруз је професор из Америке који је пристигао у Британију на конференцију где је требало да његов колега Морис Денам раскринка мистични култ Нила Макгиниса, али је затекао вест да је Морис погинуо под чудним сплетом околности. Морисова нећака Пеги Каминс, као и Морисове колеге, убеђени су да су натприродне силе на снази, али не и Дејна. Мишљење му неће променити чак ни Нилова најава да је он следећа жртва и да га очекује смрт за три дана.

Критички осврт: Одмах смо имали прилике да видимо чудовиште, малтене у првој сцени. Нема ми ту шта да се питамо са чиме ће се протагонисти суочавати. Чудовиште је смешно (а какво другачије у време када је сниман филм), али су сцене изненађујуће застрашујуће. Сами кадрови шуме ноћу и како демон напада прилично су успешни. Оно што је мање успешно је прича. Начелно она није лоша и свакако има идеју и заокружена је, али је некако неразрађена и површна. Заправо, она тиме одише. Када су се Дејна и Пеги договарали када да се виде, он ју је позвао у хотел, али није рекао који. Када су хипнотисали Брајана Вајлда, говорили су му чији глас да слуша и он је то чинио, иако није могао да зна Дејну и друге професоре по имену (до тада је био кататоничан, без реакција). Такође, мотиви ликова су врло дискутабилни; не само Нилови (и зашто је забога на крају отео Пеги), већ и његове филмске мајке Атен Сејлер. И, можда је то и највећи проблем, овом филму недостаје драме, што је помало чудно, с обзиром на то да је црно-бели и да су тада много више драмили. Свеједно, утисак је прилично млак.  

Едукативни моменат: Дејна није желео да прихвати гласине и празноверја већ научне доказе. Иако је на крају морао да то ипак учини, треба имати на уму да није грешио; јер ово је ипак фантастични филм, а у реалном животу демони не постоје.

Оцена наставника:

(минус)

Зли цртаћи (Evil Toons 1992) је филм о четири девојке које су унајмљене да очисте кућу пре него што се нови станари уселе. План је да остану у кући током викенда и оне су дан провеле у чишћењу, а увече им је на врата дошао Дејвид Карадин са неочекиваном пошиљком. Иако нису знале за кога је пакет оне су га отвориле и виделе морбидно дизајнирану књигу. Књига је исписана на латинском, који само Моник Габријела разуме, па је својим другарицама читала наглас. То је била грешка јер је прочитала враџбину која је оживела нацртаног демона.

Критички осврт: Иако је настао почетком деведесетих, филм има више шмек осамдесетих, али би био лош и у тој декади. Режисер Фред Олен Реј нам је, након уводне сцене са Дејвидом, представио четири расне лепотице, а врло брзо их је и разголитио. И надао се да ће му то продати филм јер апсолутно ништа друго не може, а понајмање глума и дијалози. И при томе није се обазирао колико има смисла да Медисон Стоун изводи стриптиз пред својим колегиницама и евентуално другарицама, само је битно било да се скине. Медисон то очигледно није био проблем, а изгледа да је у неким другим филмовима изводила и штошта радикалније. Ово би више био еротиски филм или „цртаћи“ за старије (буквално).

Главне протагонисткиње јесу старије и све време помињу да су у школи, а очигледно нису. У време снимања филма Барбара Дер, Моник и Дон Доу (који је члан школског рагби тима) имали су око тридесет година, а поменута Медисон тек пар година мање. Но, то је миноран проблем у филму у односу на квалитет којег нема ни у траговима. Нема ни приче, логике, а ни хумора, иако неки покушаји постоје да овог потоњег буде.

Едукативни моменат: Девојке су кренуле да чисте од подрума јер им је то било најомраженије место, па да га првог пребрину. Ето савета како да се ради посао.

Оцена наставника:

(а чита се нула)

Супер ја (超级的我 2019) је кинески филм о момку Дарену Вангу који покушава да пише сценарије и тако заради неки новац, али не може да се фокусира већ много месеци јер има застрашујуће ноћне море. Зато живи практично као бескућник са никаквим могућностима да чак купи и храну. Међутим, у једном тренутку ће успети да материјализује своје снове и да из њих дограби драгоцености и да их пренесе у стваран свет. Временом постаје све вештији и све бољи у контролисању свог сна, а драгоцености постају све веће. Од сиромашка Дарен постаје мултимилионер. Мећутим, ствари никада нису тако лагане, посебно оне са друге стране стварног.

Критички осврт: Већ у првих петнаест минута филм ми се допао; некако је обећавао да ће бити маштовит, а заиста је комичан. Касније се сензибилитет филма мења у значајно озбиљнији, али свеједно и тада држи пажњу. Посебно ми се допао главни јунак Дарен. И његова трансформација је заиста добра; донекле личи на оне америчке „Пепељуге“, али је урађена са много више шмека. Наравно, оно што се очекивало је да млађани Дарен почне да плаћа цену за оно што је добио, само је било питање како ће то изгледати. И финале је оправдало очекивања, уз сасвим добру акцију коју прате солидни специјални ефекти. Кинези воле мало да претерују са моралним подукама и то је и овде случај и свакако би било боље да су се фокусирали на једну или пар мудрих, али добро. Финална сцена је ипак опште место, но некако ефектна. Ово је филм са фином идејом, разрађеном радњом, одличном глумом и уз неке корекције (попут контраховања развучених делова), био би на добром путу да буде респектабилно дело фантастике.

Едукативни моменат: Сонг Ћа је рекла како на крају сваке приче смо награђени или успехом или искуством. Заиста добар начин на гледање на ствари, чак и када формално нисмо победили.

Оцена наставника:

(још мало јој треба да буде сјајна)

Будни (Awake 2021) је филм о необичној апокалипси: људи су наједном престали да спавају. То је пропраћено свим тегобама које доживљава организам лишен сна и људи почињу да се понашају ирационално и насилно. Прича прати судбину самохране мајке Џине Родригез, чија је филмска кћерка јединствена по томе што може да спава.

Критички осврт: Идеја за филм је одлична, а реализација је солидна. Филм јесте напет и динамичан, а режисер Марк Расо је стављао обећавајуће изазове пред протагонисте. Негде су испунили очекивања, попут оног у цркви, негде донекле, попут манијака на ауто-путу, а негде су остали млаки попут одбеглих робијаша. У просеку свих тих сцена, утисак је врло добар. Иако је дао врло солидно научно објашњење феномена којим се бавио, Марк је ипак навијао за религију и то се види и по лику свештеника којег је тумачио Бари Пепер, али и по последњој сцени која је врло очигледна метафора.

Едукативни моменат: Здрав стил живота подразумева и здрав сан. И о тој важној теми нас учи биологија и зато никако не треба прескакати часове овог предмета, а овај пут једна занимљивост: Светски дан сна се обележава 21. марта.

Оцена наставника:

(упркос општој критици)

Савршен (Perfect 2018) је филм о момку Гарету Ворингу, који је у наступу несвесног беса убио своју девојку Кортни Итон. Његова богата мајка Аби Корниш је то решила тако што га је послала на психијатријску клинику коју води Морис Компт. На тој клиници се млади лече тако што се мењају према сопственом избору, а уз помоћ врло агресивних метода и СФ-технологије.

Критички осврт: Идеја за филм је већ виђена, а и начин како је режиран. Визуелно, овај филм јако асоцира на „Неонског демона“, али нема тај шарм. Пар идеја је врло добро, попут апгрејда који млађани Гарет ради, а и наратор се појављује на сцени као учесник СФ-клинике, што до сада нисам виђао. Но, можда би боље било да је остало невиђено јер је нарација која прати цео овај, па назовимо га перформанс, највећи проблем. Прилично оптерећује превише апстрактним мислима које, када се преведу, заправо понављају тек пар ставова. Она свакако јесте у функцији осликавања личности главног протагонисте и има неког оправдања. Поменути главни протагониста је и одабран зато што има изразито андрогини изглед; довољно и мускуларан, мужеван, баш као и феминизиран. Речју – идеалан манекен, те се режисер Еди Алказар у појединим тренуцима пребацио на музичке спотове наместо на филм и тиме скрајнуо и сензибилитет и квалитет. Некако је други део филма почео да пада, врло вероватно као и пажња гледалаца, те је скренуо у дубиозу и ту су уметнути и невешти Едијеви покушаји да повеже религију и еволуцију кроз неке древне и мучне богове, попут Крона, који су јели своју децу. Уз овај лош микс, ту је и лоше придодата ванземаљска компонента.

Сам крај ми сугерише да је Еди погрешио у две ствари. Прва је да можда није довољно добро артикулисао идеју да би адекватно приказао метафору, а друга је да му је идеја послужила као основа на којој је градио естетику, те је естетика „појела“ идеју. Наиме, изгледа да су му се се допали и „Одисеја у свемиру“ и „Косач“ (не замерам, напротив) и да је одлучио да завршнице ова два филма споји у једну завршницу сопственог. Углавном, Еди је завршио филм како га је завршио, али није заокружио приче ниједног виђеног лика у филму осим Гаретове (под условом да прихватимо да је то у Гаретовом случају заиста урадио).

Едукативни моменат: Овај филм нам говори да нам додаци у виду технологије нису довољни да бисмо напредовали од нашег претка у савани. Напредак треба да усмеримо на природу свог карактера.

Оцена наставника:

(нажалост не може више)