Лако Је Критиковати 68

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

maya_the_bee_movie_ver (Small)Пчелица Маја (Maya the Bee 2014) је дугометражни филм рађен према серији истог назива из 1975. Филм приказује Мајин почетак живота, који није био лак јер се није уклапала у кошницу где се родила.

Критички осврт: Прича није ништа посебно. Сасвим је обична, класична, предвидљива и са превише еуфоричним срећним крајем. Хумора има тек у траговима и то искључиво у неспретним моментима појединих буба. Но, и поред свих мањкавости, не могу да не волим овај цртаћ. То је цртаћ мог детињства и нисам пропуштао ниједну епизоду. Зато поздрављам што ликове нису мењали, већ су визуелно идентични оригиналима, тек малко дотерани како би цртаћ изгледао мало модерније и продукцијски боље. Уз то, едукативне поруке које шаље заиста су сјајне.

Што се „оне друге“ едукације тиче, морам да признам да је биологија лоше презентована, почевши од тога да у кошници пчела једнако раде мужјаци и женке, а и комплетна подела посла није коректна.

Едукативни моменат: Када је Маја рекла да се не уклапа у кошницу, Паво јој је одговорио да је уклапање лако. Само треба да не поставља питања и да слуша наређења. Али онда она не би била луцкаста и забавна Маја, већ би била као свака друга пчела. У животу (ван кошнице) сличне алтернативе постоје.

Оцена наставника:

4(субјективна)

houm (Small)Дом (Home 2015) је цртаћ о инвазији веома симпатичних ванземаљаца, који су усавршили бежање од непријатеља. Овај пут су инвазију извршили на Земљу. Све Земљане су пребацили у Аустралију, а сами населили остатак света. Изгледало је као да је Земља обећана планета, али се испоставило да је њихова срећа кратког века. Њихов архинепријатељ нашао их је и овај пут.

Критички осврт: На самом почетку је приказана најбоља инвазија ванземаљаца икад. 🙂 Но, сам филм је далеко од најбољег икад. Ако ћемо поштено, сасвим је осредњи, а прича не може бити обичнија и предвидљивија. Рецимо, сасвим је било за очекивати да се иза маске негативца крије слатки ванземаљац, а и са том слаткоћом су заиста претерали. И сви ликови су преслатки, а како би се филм „продао“, пошто већ не може да понуди оригиналну и маштовиту причу, на пример. Другим речима, оваквих сам се сличних цртаћа баш нагледао.

Дакле, филм није један од оних који се памти и „остаје“ за сва времена, али бих га увек препоручио. Провешћете лепо време уз филм јер је забаван, довољно динамичан и шаље лепе, едукативне поруке. Не мањка му авантуре, а ни хумора.

Едукативни моменат: Симпатични ванземаљци, иако су усавршили бежање, морали су да науче да бежање није решење. Проблеми су их увек пратили. А и да нису, увек је постојала тензија да ће их кад-тад пронаћи.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

Untitledbrendid (Small)Брендиран (Branded 2012) је филм који су заједничким снагама направили Американци и Руси. У Русији овај филм има још два назива: „Москва 2017“ и „Луда крава“. Главни протагониста је Ед Стопард, који глуми руског врхунског маркетинг стручњака. Он се удружује са Американком Лили Собијески и њих двоје започињу продукцију веома храбре емисије која пластичном хирургијом од дебељуца прави прелепе и презгодне телевизијске звезде. Међутим, дешава им се пех који заувек мења њихове животе, а испоставиће се, и животе свих других људи у Русији.

Критички осврт: Филм је, заиста, необичан, оригиналан и на врло маштовит начин је приказао и актуелну тему и једну оптимистичну варијанту будућности. Или, можда, боље речено, како би та лепа варијанта могла да изгледа. Дакле, допала ми се и тема и како је реализована, али и како је обрађена људска природа. У овом потоњем су и глумци допринели, макар колико и режисери. Све похвале.

Едукативни моменат: Рекламе, као и маркетинг и оглашавања било какве врсте, имају за циљ да манипулишу. И то увек мора да нам буде јасно и да се сетимо тога пре него што ћемо одлучити да ли у нешто да поверујемо или не.

Оцена наставника:

5(сасвим солидаре)

The-Bad-Batch-New-Poster (Small)Лоша гомила (The Bad Batch 2016) је футуристички дистопијски филм. Суки Вотерхаус је девојка која је осуђена као припадник лоше гомиле (законских прекршилаца) и депортована је ван граница Тексаса, у пустињу ограђену високом оградом. Тамо влада безакоње и веома сурови односи и она је у то одмах имала прилике да се увери јер су је ухватили канибалисти. Успела је да им побегне, додуше без једне руке и ноге, које су јој, успут, појели, али ту се њена веза са њима не завршава.

Критички осврт: Животна филозофија, која се пласира у филму, није ме оборила с ногу. У ствари, много су биле јаче сцене где није било дијалога. Сцене су визуелно врло занимљиве, а цео филм је луцидан. И то баш луцидан, не и психоделичан, осим у сцени када је Суки дрогирана (а што је и прикладно). И иако има делова који су виђени у другим филмовима, није предвидљив. Музика је сјајна. Глумци су добри, мада су њихови ликови већ у поставци ствари другачији и са патолошким понашањем, тако да одударају од уобичајеног и тешко ми је било да се поистоветим са њима, да схватим њихове истинске мотиве и, чак, да осетим емпатију.

Филм је преспор и иако је на почетку неку динамику имао, како је одмицао, постајао је све спорији и спорији. Додуше, нема ту богзна ни какве радње и мало је ту „меса“ ако изузмемо оно које комадају на почетку. 😀 Мало црног хумора не шкоди, а и атмосфера у филму није далеко. У ствари, атмосфера је прилично добро дочарана. Ето још једног плуса за филм.

И плусева и минуса има. Тако да би реална оцена филма била да је осредњи, али нећете погрешити ако га погледате.

Едукативни моменат: Кијану Ривс је објаснио Суки како ће је биљка парадајз хранити ако она храни биљку. И окарактерисао је то као ретко поштен однос. У природи, оваква узајамно корисна заједница назива се симбиоза и уопште није ретка. И показала се и те како исплативом за многе врсте у природи. Ред је да и човек увиди њене благодети, што у сарадњи са другим врстама, што са својом сопственом. 🙂

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

maxresdefaultghostinthe (Small)Дух у љуштури (Ghost in the Shell 2017) је футуристички играни филм базиран на манги истог назива. Скарлет Џохансон је први робот са мозгом човека. Она постаје део антитерористичке групе „Сектор 9“ и почиње да ради на случају масовног убиства научника у компанији која ју је створила. Открива да се иза сваког убиства крије исти, мистериозан лик, а да сви научници имају везе са некаквим, такође мистериозним, пројектом.

Критички осврт: Нисам фан глуме Скарлет Џохансон, мада морам да признам да се у домену СФ баш остварила у разноликим улогама – била је ванземаљац, клон, супер-хероина (или нешто блиско томе), а сада и андроид. Њена глума ми се не свиђа и зато што се она заиста срчано труди у свакој боговетној сцени да буде – лепа. И на почетку овог филма, буди се након трауме и не може да дође до даха, са све полуотвореним сензуалним уснама и широм разрогаченим окицама, уз то перфектно нашминканим. Не може да ме увери ни у једну емоцију и из ње, напросто, зрачи површност.

Град будућности, иако предвидљивог дизајна, допада ми се јер је постигао спој неспојивог: шаренило и машту, с једне и мрачну атмосферу са друге стране. И сва техничка решења у филму су занимљива. Ефекти су сјајни, осим у појединим сценама где се види анимација, као када Скарлет скакуће по мосту који се руши. И акционе сцене су одличне, пре свега оне које приказују борбу. И то је првенствено оно што овај филм нуди јер што се тиче идеје, радње, заплета и тако тих елемената, не нуди много. Прича је сасвим класична, вуче на мангу (што изворно и јесте) и то је то. Забавно је, динамично и не претерано узбудљиво. Ово је пример филма који је технички одрађен за петицу, али је уметнички дојам врло слаб.

Едукативни моменат: Шеф Такеси Китано је рекао да када прихватимо сопствене особености као врлину, наћи ћемо спокој. Мудро, нема шта.

Оцена наставника:

3(која опасно иде на два)

abre-los-ojos (Small)Отвори очи (Abre los ojos 1997) је шпански филм о момку заводнику Едуарду Норијеги. Када је освојио и одбацио девојку Наджву Нимри, приредио је журку за свој рођендан. На журку је дошао и његов најбољи пријатељ Феле Мартинес са симпатијом Пенелопом Круз. Едуардо је бацио око на Пенелопу, а однос са њом искористио је и да навалентној Наджви да до знања да она више није актуелна. Ноћ је провео са Пенелопом, у њеном стану, а Наджва у колима испред. Када је ујутру изашао, Наджва га је позвала да оде са њом како би прославили његов рођендан и после много нећкања, позив је прихватио. Испоставило се да ће му то из корена променити цео живот.

Критички осврт: Волим шпанске филмове највише због темперамента Шпанаца. Потпуно су луцкасти, динамични, искрени, екстравертни, речју занимљиви. Овај филм чак и није у толикој мери блесав као што њихови филмови умеју да буду, али је, свакако, необичан и интересантан. Све време вас води погрешним „трагом“, да би, онда, наједном, попримио сасвим другачији и неочекивани ток.

Прича је веома животна, страсна и држи пажњу, што се од Шпанаца и очекивало. Едуардо је одглумео одлично и фантастично приказао метаморфозу момка од супериорног до огорченог, који је осетио и једну и другу страну медаље. И други глумци су били једнако одлични; односи су добро приказани, емоције, реакције… Све што се у причи захтевало.

Ово је, заправо, једна добра љубавна драма, са не тако често виђеним љубавним троуглом (четвороуглом?) и са тек примесом фантастике – дозираном таман онолико да се направи преврат.

Едукативни моменат: Едуардо је одбацио девојку са којом је провео ноћ, али је убрзо и сам осетио шта значи бити одбачен и то му је уништило живот. Немојте другима радити оно што не желите да други раде вама. Никада не можете знати – можда ћете се наћи у њиховој ситуацији.

Оцена наставника:

4(са *)

affiche-hulk (Small)Хулк (Hulk 2003) је прича о антихероју који добија своје моћи када се наљути. Ник Нолти је научник при војсци који жели да открије гене који ће омогућити људима да се регенеришу. Пошто је његов пројекат сувише ризичан, војска га је укинула, али је он, свеједно, наставио да експериментише на себи. У међувремену је добио сина који је наследио такве, вештачки измењене гене. И тај син је порастао и постао научник попут свог оца, кога никада није упознао. И он се посветио регенерацији код животиња, али ће његов рад довести до једног неочекиваног открића – да се кључ за регенерацију налази у њему самом.

Критички осврт: Занимљиво су сцене режиране. Не могу да кажем да сам фасциниран поделама екрана на више кадрова и сличним триковима, али је, макар, другачије у односу на друге филомове. За разлику од занимљиве режије, сценарио ни најмање није занимљив. Радња је толико развучена да је просто неопростиво да филм траје преко два сата. Па, више од једног сата се Ерик Бана претвара у Хулка и више од једног сата ми знамо шта му се дешава и та „мистерија“ се понавља из сцене у сцену. Као да гледам шпанску сапуницу са СФ тематиком. 🙂 У наредном сату филма и Ник добија моћи, које су сасвим сјајне, али и даље се, практично, ништа не дешава. Једноставно, акције има тек у траговима, а и оно што има, углавном је пуцање и испаљивање ракета изнова и изнова. И финална битка између оца и сина више је него разочаравајућа и поприлично небулозна. Отац се, наиме, претворио у неки сликовни џиновски балон… Шта рећи? Сам крај је једно опште место.

Хулк је прилично добро анимиран и специјални ефекти су више него пристојни. И глума је сасвим пристојна. Но, све то није довољно да надокнади више него сиромашну и неинвентивну причу. Постоји ту и љубавна (мело)драма, али помена није вредна.

Едукативни моменат: Када је Ник открио Џенифер Конели да има амбицију да пређе границе, она му је рекла да се иза његових граница налазе други људи. И стварно му је мудро рекла. Сваки човек треба да буде онолико слободан колико не угрожава друге. Дакле, границе увек морају да постоје.

Оцена наставника:

2(мада може и један)

The-Mummy (Small)Мумија (The Mummy 2017) је ко зна који у низу филмова који се баве оживелом мумијом. Том Круз је војник сумњивог морала који, са својим пријатељем и сарадником Џејком Џонсоном, користи ратне прилике у Ираку да се домогне античког блага и прода га на црном тржишту. Тако су, заједно са научницом Анабелом Волис, наишли на подземне просторије у којима је, на необичан начин, била сахрањена мумија. Том је извукао саркофаг и показало се да је то грешка. Мумија је била зла принцеза Софија Бутела, која је Тома, као свог спасиоца, одлучила да претвори у староегипатског бога смрти Сета.

Критички осврт: Допала ми се Софијина чудовишна верзија, а и Џејкова зомби шминка изгледа прилично застрашујуће. Допала ми се и акција у филму. Пад авиона је маестралан, на пример, а и друге акционе сцене су сјајне. Има и хумора који уопште није лош.

Поставка приче је класична и ту нисам могао да очекујем више. Макар није почело са древним Египтом, већ са витезовима крсташима. И то је нешто. Све је у филму већ виђено, попут замешатељства различитих монструма и песка који образује љутиту главу. Што се тог дела тиче, када је Софија у Лондону призвала песак Египта, досетили су се да га прибаве на врло научан начин. И браво за то. И браво за причу, која уопште није лоша свеукупно гледајући, узбудљива је и занимљива. Има шмек суперхеројштине, што је новост у филмовима о мумији, који су, углавном били авантуристички и хорор. Уз луксузну продукцију, ово је блокбастер који неће разочарати. Осим краја који је у препознатљивом америчком стилу, са све њиховим филозофским освртом који, приде, најављује наставак. Свакако му се унапред радујем. 🙂

Едукативни моменат: У филму смо могли да видимо како се остаци колевке цивилизације Месопотамије без милости уништавају у рату и препродајом на црној берзи. И то се дешава и у реалном животу, нажалост. Много историјских вредности је уништено људском глупошћу, баш као што уништавамо и природне вредности. Морамо да се дозовемо памети. И да се образујемо, како бисмо неке ствари боље упознали и више ценили.

Оцена наставника:

5(па, хајде)

iceplanetЛедена планета (Ice Planet 2001) је канадско-немачка свемирска фантастика. У будућности, људи су извојевали рат против злих ванземаљаца. Међутим, једну њихову свемирску базу напали су управо ти ванземаљци и то разорним оружјем. Људи са базе су се евакуисали на оближњи свемирски брод на који их је позвао научник Саб Шимоно. На броду је и сенатор Рејнер Шене и он обавештава капетана базе Весу Студију да имају хитну мисију да оду у сектор девет. Но, наместо да су отишли тамо, залутали су у непознати део свемира и обрели се на планети окованој ледом.

Критички осврт: Овај филм је пилот пројекат који је имао за циљ да најави ТВ серију. Није ми познато да је серија уопште икада почела да се даје на ТВ-у, али претпостављам да је филм, свеједно, имао улогу да заинтригира будућу публику. Аутори филма су то урадили тако што су покренули много мистерија, а нити једну нису решили у току филма. Крај није ништа решио, само је направио још већу забуну. Тако да филм као самостално остварење нема много смисла. Иначе ми у филму нема много смисла ни радња, ни мотиви ликова, нити њихове реакције. Нисам сигуран да сам схватио ни идеју, а најмање сам схватио објашњење које је дао научник Саб. Било ми је, напросто, занимљиво да видим како ће се пустоловина на леденој планети одвијати.

Имао сам осећај као да гледам епизоду неке свемирске серије од пре више од пола века, а не филм с почетка новог миленијума, па таман тај филм и био најава серије. Овај филм, у ствари, личи на „Звездане стазе“ и има отприлике сличну поставку и продукцију као и та серија, али није у рангу ни просечне епизоде.

Глума је пресмешна, а и сцене које су имале за циљ да буду узбудљиве. Нисам могао да верујем да гледам да људе убија светло из дискотеке. Мислим, у филму то није светло из дискотеке, али у музичким спотовима са диско музиком и те како јесте. 🙂 Углавном, симпатично.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да на леденој планети нема много више од снега, испоставило се да је крцата мистеријама. Исто тако, неки посао нам може изгледати заморно и једнолично, а у ствари може бити пун изазова. Много је важно и како га ми посматрамо.

Оцена наставника:

1(јасна)

sunshine (Small)Сунчев зрак (Sunshine 2007) је филм о осморо астронаута који су се упутили ка Сунцу, како би спасили футуристичку Земљу. Наиме, Сунце је почело да се гаси и ова посада свемирског брода, под називом Икарус II, носи фузиону бомбу којом ће га наново активирати. Мисија је текла глатко док нису ухватили сигнал свемирског брода Икарус I који је, пре шест година, имао исту мисију и чија посада није успела да је приведе крају. Посада Икаруса II не зна шта се десило са њиховим претходницима и нису претерано заинтересовани да сазнају, али су постали заинтересовани за бомбу која се још увек налази на Икарусу I. Две бомбе, њихова и оне друге посаде, двоструко су повећале шансу за успех мисије. Зато су променили курс и запутили се ка том другом броду.

Критички осврт: Идеја за филм је занимљива. Најпре, нема много остварења где је Сунце кривац за уништавање човечанства, посебно не његово гашење. Друго, „поправити“ Сунце, то је заиста иновативно. Што се реализације тиче, сасвим је добра. Прича је колико-толико одржива и свакако занимљива, има и мистерије и донекле акције. Рецимо, финална борба између Марка Стронга и Килијана Мерфија уопште није очекивано помпезнаПошто акцију не љубим претерано, овакав однос СФ-а и акције ми сасвим одговара.

Мислим да су глумци успели да дочарају људске особине и то како оне идеализоване и херојске, тако и оне врло приземне (иако су на небу 🙂 ). Сцене са полуделим Марком прилично су застрашујуће. Ипак, ликови нису баш увек конзистентни. Рецимо, Крис Еванс шаље Килијана да прегледа и евентуално поправи штету на броду, што се показало као задатак по живот опасан, а неколико сцена касније даје му приоритет у спашавању као најзначајнијем члану посаде. Од почетка је Крис био врло експлицитан у томе да је успех мисије најважнија ствар на свету, тако да то његово пребацивање задатка на Килијана уопште нема смисла. Но, опростиво је, пошто је све друго баш, баш добро.

Едукативни моменат: Пословица каже: „ко хоће веће, изгуби из вреће“, као што се то десило астронаутима у овом филму. Међутим, разлози због којих су желели то веће оправдани су, а разлог зашто су изгубили је што нису били прецизни у планирању. Другим речима, нису мислили на све. Зато, ако желите да обавите неки посао како ваља, размишљајте о сваком кораку и што је најважније, и о ономе што може да пође наопако.

Оцена наставника:

5(можда са минусом)

Advertisements

Лако Је Критиковати 28

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

starshiptree (Small)Свемирски јуришници 3: Мародер (Starship Troopers 3: Marauder 2008) је трећи наставак приче о рату између људи и џиновских буба (заправо зглавкара). Приликом посете генерала Стивена Хогана једној од свемирских војних база на ратом захваћеној територији, долази до пробоја буба. Међутим, генерала успевају да спасу, али тек накратко. Брод којим је побегао бива погођен и посада принудно слеће на најближу планету. У ствари, на планету слећу две капсуле за спасавање, прилично удаљене једна од друге. Део посаде у једној од њих схвата да је на територији где врви од буба, па одлучују да оду до друге капсуле, јер им је то једина нада за спас. Међутим, пут је више него опасан и чекају их велика искушења.

Критички осврт: Већ на самом почетку уочљива је одлична пародија војне пропаганде, али се и надаље у филму пародирају војска и рат. У ствари, овај филм не велича ратни херојизам, макар не онако како би се то очекивало. Јасно приказује интриге и кукавичлук људи у команди и чини их реалним утолико више што нема поетске правде за њих. Такође, и религија је овде прилично на удару. Да ствар буде занимљивија, сатира је уклопљена у причу о тамо неким свемирским бубама, коју (уз све оне млаке специјалне ефекте) не можете озбиљно да схватите. Можда је зато сатира и тако добро успела, а можда је и сценариста Едвард Нојмајер напросто одрадио добар посао.

Глума није толико лоша, мада то може и боље. Грешака у филму има. Па, тако, у једном тренутку преко пустиње корача њих шест, да би их у следећем било колико и треба – петоро. 🙂 Међутим, оно што је мене, као биолога, више заинтересовало, свакако су бубице. У филму их је приказано пет различитих врста и све изгледају као да су еволуирале да буду оружја, а не жива бића. Рецимо, џиновске мокрице су у ствари – бомбе. Јасно је да би овде еволуционисти поставили врло незгодна питања. 🙂

Едукативни моменат: При почетку филма петоро их је осуђено на смрт јер су имали идеје. 🙂 Спикер на телевизији је објаснио да колико год оне биле лепе, могу бити и опасне. Још је додао да постоје дела и последице на које нико заправо не обраћа пажњу, осим ако нису део нечег већег. И колико год ово све звучало саркастично (тим пре што је изговорено током егзекуције), потпуно је тачно.

Оцена наставника:

4(на три)

MPW-767 (Small)Упознајте Еплгејтове (Meet the Applegates 1990) је комедија о џиновским бубама које имају изузетну способност мимикрије и могу да се преруше у људе. Ове бубе живе у кишним тропским шумама и пошто људи уништавају њихов дом одлучиле су да и оне униште људе. Зато се једна породица буба доселила у предграђе једног америчког градића, како би се глава породице Ед Бегли Млађи запослио у тамошњој нуклеарној електрани. Он је добио задатак од краљице буба Дебнија Коулмена да направи диверзију у тој истој електрани и изазове хаварију. Бубе су, наводно, отпорне на радијацију, али не и људи. На тај начин оне би победиле. Међутим, испоставља се да Ед и његова породица мењају мишљење о људима, па тако и о самој мисији коју су добили.

Критички осврт: Веома успела комедија, која прави смешне ситуације како би то изгледало када би инсекти били чланови људске заједнице, а заправо пародира амерички начин живљења с краја двадесетог века. Има ону лепршавост коју је „захватио“, да тако кажем, од осамдесетих година, те добру и смислену радњу која држи пажњу. Бубе су налик на богомољке и маске нису лоше, а специјални ефекти и тако нису захтевни. Додуше, режисер Мајкл Леман мало се занео приказујући како нуклеарка флуоресцира и пулсира. 🙂

Едукативни моменат: Порука овог филма је веома јасна. Кишне тропске шуме имају и врсте које су нама непознате и колико год нам биле гадне и застрашујуће, оне су вредне и треба их сачувати.

Оцена наставника:

5(ту негде)

chronicle--movie-poster (Small)Хронике (Chronicle 2012) је филм о тројици младића Дејну Дехану, Мајклу Б. Џордану и Алексу Раселу који су, током једне журке, пронашли необичну рупу у земљи. Ушли су у рупу и тамо наишли на занимљив кристал. Тако су стекли моћ телекинезе која је у почетку била, иако импресивна, ипак слаба, да би постајала све јача и јача. Момци су ускоро могли и да лете, а моћи су користили само како би се забавили и постигли популарност у школи. Међутим, све се мења када Дејн почиње да осећа последице свог лошег породичног и друштвеног живота, које су му се одразиле на психу. Он тада постаје смртно опасан по све људе у својој околини и једини је Алекс који га може зауставити.

Критички осврт: Могу да прихватим да би, када би клинци добили супермоћи, то изгледало управо овако, а не онако како је приказано у класичној суперхеројштини. У ствари, овај филм има све елементе суперхеројштине, чак и завршну битку на крају између заблуделог и праведника, али без тесних костима. 🙂 И поред тог „недостатка“ у питању је одличан филм.

И да похвалим како су снимане сцене када Мајкл и Дејн причају на врху… вишеспратнице, ваљда, али су добро снимане и све друге сцене. Заправо, уз снимање аматерском камером, као и телевизијском (какве можемо да видимо у вестима) и камерама са видео-надзора, све изгледа много реалистичније.

Едукативни моменат: У једном тренутку Мајкл је рекао Дејну да камера којом (све време) снима представља у ствари баријеру између њега и света. И то јесте тако; када год нешто снимамо, о нечему извештавамо или пишемо записник, ми се од тог догађаја ограђујемо. На тај начин се отуђујемо, али тако једино постижемо објективност. Ако се нисмо отуђили и ако смо (емотивно, интересно или како већ) уплетени у догађај, значи да не радимо професионално.

Оцена наставника:

5(са *)

supergirl-poster (Small)Супердевојка (Supergirl 1984) је филм о Суперменовој рођаки, коју глуми Хелен Слејтер. Она је девојка из града Арго, који представља колонију Криптона. Кривицом њеног старијег пријатеља Питера О’Тула град је изгубио моћни извор енергије омегаедрон, те је она кренула да га тражи. Испоставило се да је на Земљи и да га се дочепала вештица у покушају Феј Данавеј. Феј нема намеру да га се одрекне јер верује да јој он може помоћи да завлада светом.

Критички осврт: Филм је покушао да споји неспојиво – магију и суперхеројштину и испоставило се да је и даље неспојиво. 🙂 Цела прича је без везе, а како одмиче све је горе и горе. Чак и за наивне осамдесете, ово је прилично наиван филм. Почевши од радње, која је уз то и најобичнија могућа. Сцене су толико наивне да су смешне, иако треба да приказују застрашујућа дешавања, попут оног када Харта Бучера јури булдожер без возача.

Моћи Супердевојке превазишле су и Супермена. Она не само да може да одува насилнике (буквално), већ њен поглед и усијава метал и расцветава белу раду. Уз то, може да се преоблачи чаролијом (јер нема објашњења како другачије) у костим и у школску униформу. Довољно је да окрене леђа и лоптица за хокеј на трави, која удари о њу, претвориће се у прах и пепео. 🙂 А како побеђује невидљивог џиновског непријатеља, противи се сваком закону физике. Па, ипак, она све то може. Али не може да полети (и то само) у борби са Феј, када ова чини да се под испод ње распада, да би ипак полетела само сцену касније.

Глума је необично лоша, чак и оних од којих то не бих очекивао, као што су Питер и Мија Фароу.

Едукативни моменат: Питер је изгубио моћни извор енергије, јер га је користио за забаву. То је скупо платио својим животом, а довео је у опасност цео град. Неке ствари треба схватити озбиљно. Напросто, нису за игру.

Оцена наставника:

1(реална)

aof (Small)Армија Франкенштајна (Army of Frankensteins 2014) је прича о младићу који безуспешно покушава да запроси девојку и кога киднапује клинац Игор, помоћник лудог научника. Они му узимају око, пошто им само тај део тела недостаје да финиширају свог монструма Франкенштајна. И успевају да га оживе, али током тог процеса ствари крећу наопако и не само да се отвара портал за мултиуниверзуме, те се појављује много Франкенштајна, већ и портал за путовање кроз време. Тако сви доспевају у доба америчког грађанског рата, негде пре 150 година. Они бивају уплетени у тадашње догађаје, а Републиканци добијају нову шансу за победу са армијом Франкенштајна на својој страни.

Критички осврт: Већ прва сцена није нормална. Тројица војника се убијају са неким тамо противником (који се не види) и девојка бежи у шуму. Један од те тројице је јури, сустиже, испоставља се да се познају и крећу да имају секс… Иако му је пре мање од минута неко убио саборца… И онда на њих креће армија Франкенштајна и један од њих момку откида руку, којом га успут онесвешћује. И таквих сулудих сцена има практично током целог филма.

Радња је у потпуном хаосу. Главни ликови шврћкају се по времену и простору (и то ратом захваћеном) и потпуно се губи икаква представа о томе колико су камп Северњака и камп Јужњака заиста међусобно удаљени. Све време изгледа да су на пар корака, преко жбунића у шуми, а у ствари нису. У неким тренуцима ликови су укључени у дешавања, а у другим напросто одшетају, иако је око њих, рецимо, покољ. 🙂 Покољ праве Франкенштајнова чудовишта која самозацељују, али она нису једини натприродни аспект филма. Ту су и нанороботи који изобличују људе и дарују им огромну снагу, киборзи, дезинтегришуће оружје (које је направио дечак са материјалом који се могао наћи пре 150 година), мултиуниверзуми, путовање кроз време, претварање мачке у човека (боље рећи получовека, који је касније експлодирао), телепатске везе чудовишта и главног глумца, а један део заплета помало подсећа на онај из филма „Повратак у будућност“, када се личност из прошлости заљубљује у свог потомка. Додуше, натприродно је и да је болничарка преживела пад када се срушио балон којим је летела, без видне повреде.

Занимљив детаљ је да се бела рада, којом је болничарка закитила Франкенштајнов ревер, потпуно расцветала! Упадљивија није могла бити. 😀 Јасно је као дан да овај филм не можете узети за озбиљно, тако да је сцена када црнопута болничарка из грађанског рата прави паралеле између црнаца и Франкештајна (како и једне и друге осуђују јер су другачији), уз све мелодраматичну музику у позадини, потпуно надреална. Иначе се сцена дешава на висини, у корпи балона за летење (оним који се касније срушио).

Продукција је лоша, па тако и специјални ефекти, али је глума још лошија. Ликови су, додуше, живописни. Рецимо, поменута болничарка у цивилном рату испрскана је крвљу рањеника чак и по лицу, а Игор је дечак од, рецимо, дванаест година, кога стари научник заклиње на самрти да побије све Франкенштајне… Шта рећи? 🙂 И борба је живописна. Франкенштајни кидају главе и чупају црева (којим онда даве неког другог), војник-киборг дезинтегрише, док се клинац са металним штапом на извлачење бори безмало као нинџа.

Ипак не могу да кажем да филму не недостаје шмека, оригиналности и добрих фора. Рецимо, глумац који глуми Линколна погледа у „свој“ портрет (где је насликан прави председник САД-а) и каже да, искрено, баш и не личи на њега. 🙂 А тек како је Линколн ипак убијен у овој верзији (иако је момак из будућности тежио да промени историју) заиста је сјајно. 🙂 Дакле, филм није лишен добрих цака, али (на срећу) јесте оних америчких пренемагања. У ствари, у извесном смислу их и пародира.

Едукативни моменат: Овај филм је у Невади, на тамошњем фестивалу алтернативног филма, проглашен за најбољи филм из области фантастике. Немам знања да проценим да ли је та награда оправдано дата, али истина јесте да у овом филму има много алтернативе реалности. У животу тога нема, али неких реалних алтернатива има. Другим речима, постоји много избора и треба их увек имати на уму када се доносе (тешке) одлуке.

Оцена наставника:

2(да не буде баш један)

Original Cinema Quad Poster - Movie Film Posters

Снежана: Страшна прича (Snow White: A Tale of Terror 1997) је још једна верзија бајке о Снежани и седам патуљака. Снежани (Моника Кина) је мајка умрла на порођају, те је њен отац Сем Нил довео другу жену Сигурни Вивер, још док је Снежана била девојчица. Међутим, Снежана никад није прихватила маћеху, баш као што ни маћеха није прихватила да има пасторку лепшу од ње саме. Након девет година, Сигурни је остала у другом стању, али је родила мртворођеног сина. Она је окривила Снежану за то и послала свог немог брата Мирослава Таборског да је убије. Он је, пак, омануо и Снежана је успела да побегне код седморице одметника. И док ју је отац безуспешно тражио, маћеха је покушавала да је сама убије, а уз помоћ својих чини.

Критички осврт: Ово је дефинитивно мрачније виђење ове бајке и, заправо, сам наслов сугерише да је у питању хорор. И јесте, али тек негде на крају, када се Снежана и маћеха боре у кући у којој је послуга претворена у неку врсту зомбија, а верни Снежанин пас у звер са светлећим очима. Ипак, ништа претерано страшно. И ништа претерано ново. Бајка је, додуше, скрајнута, тако да Снежанин изабраник није принц, већ један од одметника Гил Белоуз. Намерно пишем „одметници“ јер то и јесу и тек је један од њих патуљак. И нису кохерентни, иако некакву дружину представљају.

Веома ми се допада како је портретисан лик Сигурни. Њена магија (као и магија огледала) је видљива, али није увек и очигледна и помпезна. Некако је приземна и ограничена, тако да и она друга страна, која нема моћи (а то је Снежана), има реалних шанси да победи у тој игри мачке и миша. Сигурни је улогу одиграла толико маестрално, да је маргинализовала све друге ликове. И у самој причи посебно је изгубио на значају принц (који то у ствари није) Дејвид Конрад, те верујем да се не би осетило да он у овом филму није ни глумео. Иначе, специјални ефекти нису нарочито захтевни, али нису ни нарочито добри.

Едукативни моменат: Маћеха је кривила Снежану за нешто што је сама узроковала, а због зависти. Велика је грешка кривити друге за сопствена (не)дела, јер тиме наносимо штету и себи и другима. Уз то, такви поступци нису одраз зрелости, јер не прихватамо одговорност.

Оцена наставника:

4(минус)

tcYNNXdLzdWYBANkXqOshHOf (Small)Команда за убијање (Kill Command 2016) је ратни футуристички филм. Група војника најамника кренула је на терен ради вежбе. Са њим је пошла и техничар Ванеса Кирби, како би тестирала најновији тип робота, који је сама дизајнирала. Испоставило се да је њених руку дело у ствари опасна машина за убијање.

Критички осврт: Ето зашто не волим акционе филмове – веома често се праве само зарад акције. Тако је и у овом случају. Војници су дошли на терен, суочили се са веома моћним технолошким оружјем, неки изгинули, а остали смислили тактику како да преживе. Филм је без поенте, закључка, било чега. Додуше, оно због чега је филм снимљен одрађено је сасвим коректно, те је режисер Стивен Гомез дочарао ратне стање и са пола туцета војника. И ефекти су сасвим у реду.

Сама прича, које у ствари нема, није оригинална. Машине које се окрећу противу својих твораца, виђене су на филму још пре скоро пола века (сетимо се „Западног света“ из 1973), а и уграђени компјутер у мозак Ванесин такође је већ виђено; рецимо најсвежији пример је у „Елизијуму“. А сам крај, када се она (трауматично) буди (као робот), толико је опште место, да ме чуди што већ не постоји универзални назив за такву сцену.

Едукативни моменат: Ми одређена дела стварамо са циљем, за који верујемо да ће донети добро. Међутим, живот лако може да нас демантује, а и оно што је за нас добро, не мора да буде и за друге.

Оцена наставника:

3(на два и у ствари, више је два)

kinopoisk.ru

Мафија: Игра преживљавања (Мафия: Игра на выживание 2016) је руски научно фантастични филм. У години 2072. гледаоцима је дојадило да гледају убијања људи уживо, те телевизијска игра „Мафија“ губи на популарности. Свеједно, емисија се и даље емитује са новим такмичарима којих има једанаест. Правила су таква да компјутер бира двоје који су тзв. мафија, док су остали мирољубиви житељи. Циљ је да житељи открију ко је мафија, а мафија има задатак да убија једног по једног житеља. Уколико житељи открију мафију добијају позамашну новчану награду, а ако мафија дође до финала новац припада тим такмичарима. Поента је да што их је мање, мање ће делити и награду, те добити више новца.

Критички осврт: Ово није прво предвиђање како ће емисије будућности изгледати, нити је неочекивано. Много више ми је било неочекивано да Руси направе овакав филм. Знао сам да су некада добро правили бајке, али су ме пријатно изненадили и са научном фантастиком. Наиме, направили су садржајну, дубоку причу, која прати сваког од ликова и интелигентну игру која вас напросто увуче да и сами погађате ко је мафија. Мотиви ликова нису увек најјаснији, али опет не смем да тврдим да је психологија људи, који би учествовали у таквој игри, регуларна, да тако кажем. Па тако не смем да тврдим да би се понашали логично. И да, сцене визуелно изгледају одлично, а специјални ефекти су прилично добри. Све похвале Рујама.

Едукативни моменат: Двојица од једанаесторо су заправо били затвореници, који су добили слободу као награду за учешће. Познато? 🙂 Истина јесте да у овом футуристичком филму има много сличности са садашњим временом и приликама у нашој и другим земљама. А те прилике су такве да се због гледаности померају границе и да зато ми данас имамо кич, неморал и глупост као редован ТВ програм. Кључна реч је „гледаност“. Ако не бисмо давали подршку оваквим програмима не би их ни било.

Оцена наставника:

5(прихвата се)

notcnidozor (Small)Ноћна стража (Ночной дозор 2004) је још један руски филм, овог пута више фантастичан, него научан. У прологу филма, који је смештен негде у средњовековно доба, представљени су нам „Други“, натприродна бића разних моћи. Једна група је на страни светла, а друга на страни таме. Једном приликом сусрели су се на мосту и започели битку. Владару бића светлости постало је јасно да су снаге једнаке и да ће се међусобно уништити и зауставио је борбу. Тада је направио примирје са владарем злих, а да би обезбедили да примирје буде трајно, постигнут је договор да бића светлости патролирају током ноћи, а бића таме током дана. Прича почиње у садашњем времену у Москви, када једна од патрола открива да је један од људи заправо Други и да има пророчанске моћи. Они га регрутују и он са њима креће да хапси неваљале вампире. Међутим, током једне акције, случајно открива да је девојка у метроу на неки начин повезана са предсказањем ултимативне битке између добрих и злих. Зато су силе добра започеле мисију да спрече ову борбу која прети да их уништити.

Критички осврт: Треба ли рећи да је борба између добра и зла, овако описана, тема многих, али заиста многих остварења? Међутим, овај филм дефинитивно нуди нешто ново. Најпре, све се одвија у Русији онаквој каква је и амбијент, али и све остало, сасвим се разликује у односу на нашминкане америчке филмове на које смо навикли. Рецимо, у филму се појављују баке са марамама, ходници са јефтиним керамичким плочицама и витражима на зидовима и возила и зграде из комунистичког доба. Магија је представљена онако како је блиска управо руском, па и нашем поднебљу – девојка са урокљивим очима, петљање са напицима у ракијским чашама, амајлије и бајање.

Још да кажем да је владар добрих директор (и то онај прави) електропривреде, а владар лоших је најпре вежбао (по њега) позитиван исход на видео-игрици, да би то онда применио и у реалности. 🙂

Друга ствар, радња је веома запетљана, да би, како време одмиче, постајала заокружена целина и при томе веома виспрено осмишљена. Уз то, ефекти и глума су сјани, а цео филм је заиста уметнички урађен. Наново похвале Рујама. 🙂

Едукативни моменат: Равнотежа добра и зла, описана у филму, давно је разрађена у филозофији. Добро и зло једно без другог не могу да постоје. Ипак, то нас не спречава да ми будемо добри. Сасвим довољно (и чак исувише) је зла на свету.

Оцена наставника:

5(још једна)

cell_ver (Small)Мобилни (Cell 2016) је апокалиптични филм, базиран на истоименом роману Стивена Кинга. Електронски сигнал је пуштен широм света и учинио је да у тренутку сви они који су телефонирали западну у убилачко лудило, а касније се преобратили у инстиктивна створења са колективном свешћу. Малобројни који су остали при здравој памети, међу којима и Џон Кјузак, покушавају да преживе у новонасталом застрашујућем свету.

Критички осврт: Ово је, у ствари, филм о зомбијима, али испричан на сасвим нов и занимљив начин. Видео сам да су критике овом филму упућене углавном негативне, али ова моја неће бити таква.

Осим што ми се допада идеја, прича, глума и ефекти, допада ми се и што је филм утолико реалан што приказује повреде онако како би се заиста и дешавале. Када је зомби-мобител-жена (не знам како бих је другачије назвао) ударила металном штанглом Изабел Ферман по глави, ова је умрла од последица повреде. Није само отресла главу и наставила да се бори, како то обично бива. Иначе су Изабел сахранили као Снежану; на пропланку, односно узвишењу у шуми. Не знам да ли је режисер Тод Вилијамс имао намеру да направи такву асоцијацију, али је филм одрадио тако да је препознатљив стил Стивена Кинга. Другим речима, филм је безмало језив, малобројни главни глумци се непрекидно смењују и никад нисте сигурни ко ће преживети. И постоји и религијски моменат, односно личност која симболизује божански ентитет. У овом случају то је својеврсни ђаво, човек са црвеном капуљачом, кога сви сањају у својим кошмарима и кога зову „Председник интернета“. Он овде, додуше, нема значајнију улогу, осим да би повећао и мистерију и језу, али свеједно је ту и свакако је „кинговски“.

Поједине сцене дефинитивно су морбидне, али су и оригиналне и ефектне, попут оне када малобројни нормални масакрирају мобител-зомбије који сневају на стадиону. Све у свему, филм вредан да се погледа, али није за свакога.

Едукативни моменат: Порука овог филма веома је јасна – мобилни и други уређаји претварају људе у зомбије. И то се заиста дешава, тако да ћете неретко видети човека како прелази улицу и буљи заокупљено у свој телефон. Он се заиста понаша као безумни зомби коме више ништа није важно – чак ни сопствени живот (јер га је зомби и тако изгубио).

Оцена наставника:

4(јака)

Лако Је Критиковати 10

Следи листа „нових“ филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. А оно што овај чланак разликује од свих претходних сличних је што је јубиларан, па ће број филмова овог пута бити већи – 25! Да почнем полако. 🙂

ja_channing_dom_rgb_7696 (Small)Уздизање Јупитера (Jupiter Ascending 2015) је научно фантастични филм у чијој је жижи девојка Мила Кунис, кћерка илегалне руске емигранткиње Марије Дојл Кенеди, која, заједно са својом широм породицом, зарађује тако што чисти по кућама у Чикагу. Њен живот се мења када се за њу заинтересује ванземаљска раса, пошто су њени гени потпуно истоветни генима покојне краљице, која је била глава моћне династије Ејбрасакс. Према закону који влада међу тим племенитим ванземаљцима, Мили припада читава Земља, што не одговара најстаријем сину бивше краљице Едију Редмејну. Зато он наручује њено убиство. Едијевој сестри Тупенс Мидлнтон, као и млађем брату Дагласу Буту Мила више одговара жива, те они шаљу своје најамнике како би остварили сопствене интересе. Оно што је за чланове краљевске породице интрига, за Милу постаје борба за живот.

Критички осврт: Постоји можда не баш научна, али свакако теорија да је живот на Земљи настао тако што га је посејала нека разумна ванземаљска раса. Овај филм се не само базира на томе, већ даје и смисао овом поступку. Наиме, богати племенити ванземаљци, чланови династије Ејбрасакс, имају у својим поседима насељене планете на којима су некада давно посејали гене за људску врсту, како би се она намножила довољно да могу да је пожању. Жетва би значила да побију све људе на тој планети и да од њих сачине регеникс, неку врсту серума који замењује старе ћелије и обезбеђује вечну младост. Јасно је да та супстанца има највећу вредност и отуда и моћ поменуте династије. Идеја за филм је веома добра и филм је од оне „врсте“ која се мени баш допада, тим пре што је маштовит, динамичан, са сјајним специјалним ефектима, интересантним локацијама у свемиру, занимљивом сценографијом, костимима и техничким решењима оружја и опреме и са пристојним глумцима. Ипак, сав тај потенцијал је прилично неискоришћен, а неки би рекли чак и протраћен. Нећу бити толико строг према филму, али не могу да не приметим да има добрих мањкавости.

Интрига, колико год да је мудро постављена, трапаво је одрађена, па тако неке зачкољице у протоколу племића уопште нису јасне. У једној од последњих сцена, Мила неће да потпише абдикацију, па тиме да преда Земљу Едију, што њега наводно спречава да наша планета буде у његовом поседу. Једино је питање шта га спречава? Ако је убије, што му није проблем, он остаје једини власник. Са тим у вези, она му се пре тога предаје остављајући своје заштитнике на другом свемирском броду, што је, најблаже речено, нимало мудро. Такође, претерано је наиван и њен пристанак на брак са млађим братом Дагласом.

Како би се, ваљда, повећала напетост у филму, малтене свака иоле озбиљнија акција решава се у последњем тренутку, што, рекао бих, ствара контраефекат, а и сцене постају натегнуте, посебно једна од последњих, када Мила и њен вечити спасилац Ченинг Тетјум пролазе кроз портал који их одводи са Јупитера. У ствари, како се филм ближи крају све постаје све лошије. Последње сцене су прави антиклимакс. Она се враћа свом старом послу чишћења тоалета, а некако ипак очекујете више од новопечене власнице читаве Земље. И сама последња сцена када њих двоје лете са све подврискивањем над Чикагом, потпуно је без везе.

Едукативни моменат: Ванземаљска раса људе посматра као најважнији ресурс и они то и јесу, мада не баш онакав каквим су га приказали у филму. Ништа није важније од људи, ни злато, ни енергенти, ни било шта друго. Без људи, све друго губи смисао.

Оцена наставника:

3(блага и блажена)

The-Purge-la-noche-de-las-bestias-poster-español (Small)Прочишћење (The Purge 2013) је футуристички филм о другачије уређеном америчком друштву, које је наизглед идеално јер је стопа криминала никад мања, а незапосленост на свега 1%. Нови оци, актуелни владари ове земље, постигли су то једним смелим законом, а који су назвали „Прочишћење“. Наиме, једном у години, конкретније током једне ноћи у трајању од 12 часова, свака врста криминала постаје легална, а како би се становништву наводно омогућило да испразни нагомилану агресију проистеклу из фрустрација. Управо такву једну ноћ филм дочарава кроз дешавања у једној породици, коју чине Итан Хок, Лина Хиди и њихово двоје деце. Они живе у богаташком крају у коме иначе нема немира, али се, за сваки случај, обезбеђују штитовима на вратима и прозорима, које Итан управо и продаје. Невоља настаје када прогоњеног бескућника Едвина Хоџа Итанов самилосни син пушта у кућу како би му спасио живот. Младићи и девојке, које предводи Рис Вејкфилд, намерни да убију Едвина, постављају ултиматум Итану да или ће им предати бескућника или ће их побити све. Те ноћи Итан и Лина осетили су сву страхоту овог закона који су до тада само декларативно подржавали.

Критички осврт: Сасвим нов систем који овај филм нуди у основи није потпуно нов. И у многим другим остварењима, која се баве будућношћу, присутна је идеологија да смрт једних доноси благостање другима. Разлика је у томе што је овај филм потпуно разрадио ту идеју и од ње сачинио читаву једну филозофију, сагледану из више углова и дајући једну ширу слику. Тако, рецимо, сазнајемо да „Прочишћење“ нема много везе са ослобађањем појединца од фрустрација, већ друштва од свих оних који се издвајају. Млади које предводи Рис Вејкфилд „чисте“ друштво од бескућника, а комшије желе да убију целу Итанову породицу јер се издвојила по свом статусном положају. Рис, као и његови другари, носи школску униформу коју обично повезујемо са популарним и пожељним појединцима, што такође говори у прилог овоме, а и кроз филм неколико њих говори управо о чишћењу друштва, само свако на свој начин. Можда би било боље да нису говорили, а како би оставили гледаоцима да сами дођу до тога, чиме би, мислим, учинили да филм буде паметнији.

Иако су ликови прилично стереотипни, почевши од Итана, исфолиране и исфорсиране главе америчке породице, глума је заиста била на висини, а сцене, иако предвидљиве, урађене су мајсторски. Посебно када Итан и Лина у паници покушавају да завежу и испоруче рањеног Едвина. Већи део филма је акција и то прилично сурова и сирова, али и онај први део када тек креће ноћ „Прочишћења“ одрађен је невероватно напето, иако се ништа конкретно не дешава. Свеукупно, утисак је сасвим добар, мада се на саму идеју може ставити неколико примедби. Рецимо шта ако неко почини злочин у 7.15, односно петнаест минута након истека „Прочишћења“? Након читаве ноћи злочина тешко би било доказати да је баш тај злочин нелегалан.

Едукативни моменат: Иако нам некада изгледа да је насиље оправдано, посебно онда када се ради о „заслуженој“ казни, оно, ипак, никада није решење и само доводи до још веће мизерије.

Оцена наставника:

5(минус)

TKATposter (Small)Турбоклинац (Turbo Kid 2015) је својеврстан омаж чак три удружена режисера СФ филмовима из осамдесетих. То је појачано тиме што говори о фантастичној будућности која се дешава 1997, па изгледа као да неко из минулих времена није добро предвидео шта ће се дешавати. Свет је опустошен, прекривен смећем и без ресурса, пре свега воде, која је најтраженија. Главни лик је млад момак Мунро Чејмберс, који живи у подземном скровишту, покушавајући да преживи у свету анархије. Његова је жеља да постане суперхерој попут Турборајдера. Та жеља му се и остварује, када случајно наилази на летелицу са мртвим пилотом у оделу које обезбеђује заштиту и енергетско оружје. Он тада креће против злог робота Мајкла Ајронсајда, који терорише цео крај.

Критички осврт: Видео сам да су на најпознатијем сајту посвећеном филмској критици „Rotten Tomatoes“ сви нешто фасцинирани овим филмом јер је тако духовит, врцав, ироничан, носталгичан и шта већ све не. Иако јесам подложан хало-ефекту, просто не могу да будем сагласан са свима њима. У реду, филм се издваја у мору других зато што је урађен у маниру осамдесетих и то је малтене све што бих добро могао да напишем о њему. Заиста не видим ништа духовито у сценама најразноврснијег клања при коме на све стране сасвим неприродно шикља крв. Можда би се неком учинила смешним сцена када Мунро на крају уз помоћ сунцобрана убија маскираног психопату, те се љуби са Лоренс Лебоуф испод истог тог сунцобрана који их штити од кише крви поменутог психопате, али мене није забавила. Ваљда је требало да нискобуџетни специјални ефекти буду смешни, али они су и тако смешни у филмовима који су заиста покушали да буду озбиљни, а таквих има и то скоријих, а не само оних из осамдесетих година.

Радње у филму готово да нема; све време се вијају на по мало простора, са тим да се циљеви те јурњаве непрекидно мењају (час Мунро бежи од некога, час жели да спасе поменуту пријатељицу, час жели да се освети, час креће у потрагу), а неки ликови у филму нису сигурни ни шта траже, ни због чега, а када се сретну настаје битка, којој придају велики значај, или већ некакав сукоб, насиље, углавном неко зло. Радња се, напросто, „котрља“, а дијалози и односи између ликова сасвим су сведени, тако да ни тај аспект није унапређен на уштрб радње. Дакле, углавном све говори да је у питању лош филм и ценим да је такав направљен са намером. Разумем ја да је то требало да буде пародија (као што је прилично очигледно да је лик Арона Џефрија алузија на Индијану Џонса), али нити видим да је успела, нити јој видим смисао.

Глума је, пак, прилично пристојна, колико је то могуће у овом случају. Неколико критичара је оценило да филм има неког шмека, али ја верујем да је том шмеку допринела харизма коју сами глумци (како протагонисти, тако и антагонисти) несумњиво имају.

Едукативни моменат: Мунро има жељу да постане попут свог суперхероја Турборајдера, али не постаје потпуно као он, већ Турбоклинац. Но, и поред тога, он је извојевао победу. Добро је имати узоре у животу, али оно што постајемо треба да има нешто аутентично наше.

Оцена наставника:

1(на два)

6_large (Small)Побеснели Макс: Бесни друм (Mad Max: Fury Road 2015) је четврти наставак саге о Побеснелом Максу, са тим да овог пута главну улогу нема Мел Гибсон (што је и логично јер је трећи наставак, у коме је он глумео, снимљен пре цирка тридесет година), већ Том Харди. Макс је бивши полицајац, а сада, у постапокалиптичном друштву, усамљени ратник, кога су заробили Дечаци рата, армија тиранина Имортан Џоа (Хју Кејс-Бирн), који контролише доток воде својим поданицима. Макс постаје „врећа крви“, односно роб чија је једина улога да буде донор крви повређеним ратницима. У међувремену, караван, који предводи једнорука Император Фуриоза (Шарлиз Терон), креће да се снабде залихама бензина у Град бензина. Међутим, Фуриоза има сасвим другачије планове. У свом танкеру она крије пет лепих жена, Џоових конкубина, које жели да спасе, односно одведе на боље место, са кога је и сама потекла. Џо је открио нестанак својих жена и послао војску да их врати, а међу њима и Николаса Хоулта. Заправо, Николас је морао да се снабде крвљу како би ојачао, погађате, од Полуделог Макса. Како не би пропустио борбу, повео је и своју „врећу крви“, тако што га је привезао за мотку на бранику свог аутомобила. И тако је кренула трка, која се није завршила до самог краја филма.

Критички осврт: Овај део није понудио много новог у односу на претходне, а у смислу радње, која је прилично слична оној у другом делу, када се исто јурцају колима. Наравно, ту је други глумац, који није успео да дочара лудака као што је то некако природно умео Мел Гибсон, али јесте био на висини задатка. Међутим, сама трка, њена динамика, идеје за оруђа и оружја, костими, ама све је напросто фасцинантно. На неком од камиона чак је у правом смислу речи прикачен гитариста који свира хеви метал. Иначе је све некако и рађено баш онако како би љубитељ овог музичког правца и замислио да треба да изгледа, са све лобањама, металом, спрејовима за графите, ватром која шикља и сличним алаткама и ефектима. Имортан Џо (назив је игра речима, пошто immortal значи „бесмртан“) је нека врста врховног свештеника јер пропагира да ће његови ратници отићи у Валхалу, пребивалиште палих викинга. Викинзи су древни Нордијци, а чини ми се да ови данашњи прилично негују хеви метал звук. Па и да режисер Џорџ Милер није имао то на уму, свакако је нордијском религијом појачао тај „таф“ ефекат. Све у свему, урадио је један добар посао.

Едукативни моменат: Место које је Фуриоза тражила није било више оно кога се сећала и није било боље у односу на оно које је напустила. Зато је са својом групом била принуђена да се врати, али свргнувши тиранина, вратила се под другачијим условима. Некада и није потребно да тражимо боље место за себе, већ нам и ово на којем смо може бити сасвим добро, ако променимо услове у којима живимо.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

Jurassic-World-movie-Chris-Pratt-Bryce-Dallas-Howard- (Small)Свет из доба јуре (Jurassic World 2015) је такође четврти наставак, али овог пута „Парка из доба јуре“ и дешава се двадесет и две године након њега. Овај свет је зоолошки врт, односно парк смештен на пацифичкој обали Средње Америке. Управа парка суочава се са материјалним потешкоћама, па како би га учинила атрактивнијим, прави нове врсте диносауруса користећи генетички инжењеринг. Тако је направљен Indominus‍ rex, застрашујући грабљивац налик на тираносауруса, али са побољшаним особинама предатора. Индоминус показује изузетну интелигенцију и успева да се ослободи из кавеза, баш у тренутку када су менаџерки парка Брајс Далас Хауард дошла у посету њена два сестрића. Велики предатор постаје претња и за људе и за диносаурусе по парку и стручњак за велоцирапторе Крис Прат предводи екипу (у коју су укључени и поменути велоцираптори) која треба да га улови.

Критички осврт: Ни овај део није понудио много новог у односу на претходне и заправо је радња идентична оној у првом делу, када нешто крене по злу и опасни диносауруси су ван обезбеђеног простора, те почињу да сеју страх и смрт по парку. И у првом делу је ту негде двоје деце која упадају у невоље, баш као и овде. Оно што јесте ново је техничка опремљеност парка, као и употреба генетичког инжењеринга како би се створила нова, никада виђена врста. Ова врста сасвим личи на тираносаура и нисам нешто фасциниран. Занимљивији ми је мосасаур, који овде има тек нешто виђенију споредну улогу и који је огроман и до сада се ни у једном делу није појављивао.

Филм је динамичан, занимљив, са специјалним ефектима који су испратили стандард који је поставио први део још давне 1993. Сцене су добро урађене, како оне акционе, тако и оне комичне. Од ових потоњих издвојио бих ону када се дешава евакуација, па Колин Треворов јуначки одлучује да остане на свом радном месту, те јуначки то саопштава Лорен Лапкус, својој колегиници, па, такође, јуначки креће да је пољуби, на шта она каже: „Ох, не, па ја имам дечка!“ И тада настаје врло непријатна ситуација, али стварно смешна. Неке сцене су, додуше, покрадене из других филмова (па тако када одред масакрира индоминус, на екранима у бази на којима се прате животне функције сваког члана тима једна по једна линија ЕКГ-а постаје равна – иста сцена постоји у другом наставку „Ејлијена“), а завршне сцене потпуно кваре утисак. У тим сценама се дешава борба индоминуса против тираносауруса и велоцираптора и направљена је тако као да су у питању људи, а не животиње, са све саосећајним погледима између диносауруса. Иначе, некакав „разговор“ се дешава и раније између индоминуса са велоцирапторима када их он убеђује да им је он алфа, а тумачење зашто су они то и прихватили је што његов геном садржи и гене поменутих велоцираптора. Цврц. 🙂

Едукативни моменат: У парку је све пошло наопако када је управа одлучила да направи сасвим новог диносауруса, поред свих постојећих, изузетних врста које већ имају. Јасна је порука у вези са рецентним врстама, али ако бисмо ову идеју применили шире, схватили бисмо да треба ценити и оно што већ имамо и то да нам буде на памети када жудимо за нечим новим.

Оцена наставника:

4(не баш јака)

Resident Evil Afterlife - wallpaper - (Small)Притајено зло: Живот после смрти (Resident Evil: Afterlife 2010) је још један четврти наставак. Ради се о саги „Притајено зло“, са Милом Јововић у главној улози. На почетку филма она долази у јапански део корпорације „Кишобран“, заједно са својим клоновима, како би дохакала бескрупулозном председнику те компаније Шону Робертсу. У својој намери није успела, али јесте да потпуно уништи ту базу. Након шест месеци, запутила се у Аркадију, место које, према свим информацијама, нуди безбедно уточиште за све оне који су преживели зомби апокалипсу. Аркадија би требало да се налази на Аљасци, али Мила тамо не налази ништа, осим своје пријатељице Али Лартер, која као да је сишла с ума. Мила јој помаже и са њом малим авионом одлази у Лос Анђелес, где затичу шачицу преживелих на врху затвора. Тада Мила открива да Аркадија није град негде на Аљасци, већ велики брод који сакупља преживеле и, заједно са својим новим пријатељима, смишља тактику како да до тог брода дође.

Критички осврт: И овај филм је режирао, као и први, Пол В. С. Андерсон, што је изгледа добро, пошто су други и трећи део, које су режирала нека друга двојица, прилично јадни. Ни овај део не пати претерано од оригиналних идеја, али је начин како је прича испричана бољи, сам филм је динамичнији, а сцене урађене заиста сјајно (мада има понека грешкица, као када Мила на броду прати крвави траг, који се већ у сцени пар секунди касније губи), а за које је Андерсон очигледно пронашао инспирацију у „Матриксу“. Но, не смета, и тако је филм рађен према видео игри, те је и логично да управо филм који се бави виртуелном реалношћу буде узор.

Оно што је овај филм донео ново то је некакав зомби див са врло опаком секиром/маљем, пауколика машина која се лепи на груди и контролише људе и зомбије који су еволуирали тако да им из уста излази некаква хоботница. Ништа претерано значајно. 🙂

Едукативни моменат: У овом филму јако ми је било тешко да пронађем нешто едукативно, али рецимо нека буде Милино трагање за сигурним уточиштем, које досеже све до Аљаске. Трагање за оним што ми сматрамо вредним, увек треба да буде широко и чак и када на очекиваном месту не нађемо то што тражимо, не треба да клонемо духом и прекинемо потрагу, баш као што ни Мила то није учинила.

Оцена наставника:

4(бледуњава)

9 (Small)Машина (The Machine 2013) је британски футуристички филм, у коме је главни јунак научник Тоби Стивенс, који ради за војску и чији је циљ да произведе робота ратника који ће поразити Кинезе у рату који се очекује. Лични циљ овог научника је да произведе вештачку интелигенцију која ће бити погодна подлога да угости ум његове кћерке која пати од неизлечиве болести. Он унајмљује асистенткињу Кејти Лоц, која постаје исувише заинтересована за чудне експерименте унутар базе и командни врх је убија. Тоби прави робота по узору на њу, у жељи да настави са својим личним експериментом, али војска има другачије планове.

Критички осврт: Ово је један добар трилер, али и добар СФ, са одрживом, мада предвидљивом радњом, која има главни и споредни мотив. Главни је унапређење вештачке интелигенције, а споредни унапређење људи, повређених војника, који добијају импланте и који их уздижу на виши ступаљ еволуције. Име жене робота је, наравно, Ева (такође и име научнице), што је клише, али на то може да се зажмури кад је све остало сасвим добро, а посебно бих похвалио глуму.

Едукативни моменат: Овај филм недвосмислено поставља кључна питања са којима ће се човечанство бавити у будућности, али и већ сада можемо се запитати колико нас машине, компјутери пре свега, заиста унапређују и у крајњој линији, замењују. Јер наместо личног контакта све више комуницирамо путем друштвених мрежа и више времена проводимо испред екрана.

Оцена наставника:

5(може)

url00 (Small)Ја, робот (I, Robot 2004) је научно фантастични филм базиран на књижевним делима Исака Асимова. Америчка компанија која производи роботе таман је на тржиште избацила најновији модел, када се десило (само)убиство у тој компанији. Наиме, отац роботике Џејмс Кромвел нађен је мртав у холу компаније, а на лице места позван је детектив Вил Смит, који роботе не подноси. Зато он одмах прави конструкцију да је робот убица, у шта нико не верује, а због првог закона роботике који каже да робот не сме повредити људско биће. Некако једино он види да роботи почињу да показују неуобичајено понашање, чак веома опасно и схвата да се спрема читава побуна против човечанства.

Критички осврт: С обзиром да је филм снимљен према поставкама мог омиљеног писца, већ је имао предуслов да ће ми се допасти. И испунио је очекивања. Чак су и главни ликови или рађени по узору на ликове из књига, као што је случај са ликом који тумачи Вил Смит или су буквално преузети, као што је случај са робопсихологом компаније Сузан Келвин (Бриџет Мојнахан). Додуше Сузан у причама и филмска Сузан не деле и исти карактер, што је штета, али није толико страшно. Мислим да је много страшнија глума и Бриџет и Вилова, који су некако преглумљавали. И разлог зашто Вил мрзи роботе некако је натегнут, неуверљив, баш као и, како написах, њихова глума.

Све остало је било сасвим у реду, можда не и претерано оригинално, а посебно не искључивање мозга који управља роботима, а које неодољиво подсећа на сцену из „Одисеје у свемиру“. И ликови су потпуно стереотипни и већ виђени у толико филмова до сада (Вил је полицајац бунтовник који жустро враћа значку шефу, а Бриџет је хладна научница која се временом откравила).

Едукативни моменат: Роботи су преузели лидерску улогу како би заштитили људе, а против њихове воље. То су урадили јер су сматрали да су људи неспособни да воде рачуна о себи на прави начин. Родитељи, попут робота, презаштићују своју децу, верујући да они знају шта је за њихову децу боље. Оно што недостаје у оба случаја је слободна воља да свако води свој живот онако како жели, ма колико год ми такав начин лично не одобравали.

Оцена наставника:

4(чиста)

edge-of-tomorrow6978 (Small)Ивица сутрашњице (Edge of Tomorrow 2014) је ратни филм који приказује последњу битку између агресивних ванземаљаца и земљана, а која се води негде у Европи, коју су ванземаљци освојили. Главни протагонист је мајор не баш херојског држања Том Круз, кога су послали на фронт на силу и ражалованог, као обичног регрута. А на фронту полази му за руком да убије једног ванземаљца, али је и сам настрадао. Међутим, буди се и схвата да наново преживљава исти дан када је послат на фронт. И опет гине, неспособан да промени след догађаја у своју корист и наново се буди. Његов живот се претвара у непрекидно преживљавање истог дана, све док не ступи у контакт са ратним херојем Емили Блант, од које сазнаје да јој се то исто десило. Пошто је дошао у контакт са крвљу једног ређег примерка ванземаљца, Том је попримио њихову моћ да ресетују дан, те тако буду у предности у односу на непријатеља, пошто знају шта ће се дешавати. Зато њих двоје сваки дан смишљају стратегију како ће да искористе ову Томову новостечену моћ и победе непријатеља.

Критички осврт: Мени овај филм изгледа као хибрид „Дана мрмота“ из 1993. и „Свемирских војника“ из 1997. и то сасвим успешан. Не знам шта бих пре похвалио; радњу, акцију, комичне ситуације, специјалне ефекте, добру глуму (толико добру да сам о Тому као глумцу потпуно променио мишљење)… Једино што квари утисак је срећан крај по сваку цену и упркос логици коју је наметнуо филм. Да се филм завршио са претпоследњом сценом када Том гине или да се наново ресетовао дан, ово би било ремек-дело.

Едукативни моменат: Сваки дан може да нам буде исти, али можемо и да га променимо тако што ћемо направити нешто другачије, па зашто да не и херојски. Одлука је на нама.

Оцена наставника:

5(скоро савршена)

austin-powers-the-spy-who-shagged-me (Small)Остин Пауерс: Шпијун који ме је креснуо (Austin Powers: The Spy Who Shagged Me 1999) је друга по реду у трилогији пародија на легендарног тајног агента Џејмса Бонда. Додуше, филм пародира и друга остварења, попут „Рата звезда“, „Ејлијена“ и „Повратка у будућност“, али је главни јунак, кога тумачи Мајкл Мајерс, ипак тајни агент и основна радња филма је у вези са његовим озбиљним панданом 007. Остин је вечита сметња Доктору Злом (кога такође тумачи Мајкл) и зато опаки доктор одлучује да се времепловом врати у прошлост у 1969. и отме му тзв. моџо који представља есенцију Остинове привлачности. Успут је одлучио и да уцени Белу кућу да му исплати немогући износ новца, са претњом да ће уништити Вашингтон, па потом и друге градове, ласером са Месеца. Остин је схватио да је изгубио моџо, што му потврђује и његов шеф Мајкл Јорк, а открива му и које је активности предузео Доктор Злоћа, те га шаље у исту ту прошлост како би га спречио.

Критички осврт: Филм је направљен да буде смешан и неколико фора заиста и јесу, али не могу да кажем да се ради о урнебесној комедији и заправо, то ми се и више допада. Американци праве урнебесне комедије, попут „Мрак филма“, тако што нижу форе које често немају везе са остатком радње (десиле су се, смешне су и идемо даље као да се нису десиле). У овом случају хумор је дат кроз јединствену причу, конзистентан је, приземнији и рекао бих, паметнији. Зато цео филм није урнебесно смешан, али јесте ведар, лепршав и распеван. Наравно, томе доприноси и то што је смештен у ведре шестдесете године.

Морам да одам признање Мајклу Мајерсу не само зато што је у филму глумео чак три лика, већ и зато што је, заједно са имењаком Мајклом Макалерсом, написао сценарио и направио радњу ни од чега. 🙂

И морам још да приметим да је начин како је екипа научника открила где се налази скровиште Доктора Злог заиста генијалан. Као и фора са Остином у лабораторији која се на то надовезује.

Едукативни моменат: Остин је пред крај филма остао без свог моџоа јер је флашица у којој се налазио пала и разбила се. Међутим, схватио је да му није ни потребан јер је на крају свеједно добио девојку Хедер Грејам. Њој се допало какав он јесте, што се није променило ни када му је Доктор Злоћко моџо отео. Оно што јесмо и колико вредимо, нико нам не може одузети.

Оцена наставника:

4(без звездице)

interstellar (Small)Међузвездани (Interstellar 2014) је научно фантастични филм о Земљи која умире, али не кроз драматичну апокалипсу, већ полагано, а због дезертификације и болести које уништавају усеве. Крај човечанства је неминован и зато су се научници организације НАСА дали у потрагу за насељеним световима. Помоћ им је пружила мистериозна ванземаљска раса, која је направила црвоточину у свемиру близу Сатурна, а која води у другу галасксију. Сплетом необичних околности, фармер Метју Маконахеј, долази до научника поменуте организације и пристаје да он буде пилот свемирског брода (пошто није био одувек фармер), а који има задатак да посети три обећавајућа света на којима се већ налазе научници који су тамо отишли како би их истражили. То, нажалост, значи да мора да остави своје двоје деце, сина (кога као одраслог тумачи Кејси Афлек) и кћерку (коју као девојчицу глуми Мекензи Фој, потом Џесика Частејн и, напокон, Елен Берстин), али и да ће им његов одлазак буквално спасити животе.

Критички осврт: Тешко је описати радњу у неколико реченица јер је веома сложена, са неколико значајних ликова, од којих су листом сви добри глумци (укључујући и поменутог Метјуа, који има изузетну харизму) и филм прати судбине практично сваког од њих. Ипак, радња се лако прати, а филм лако гледа јер је изузетан. Заправо, давно нисам гледао овако добру научну фантастику и према мом мишљењу, ово је модерна поставка „Одисеје у свемиру“. Радња је, дакле, сјајна, а круг дешавања се перфектно затвара. Решења планета, иако лишена застрашујућих чудовишта и маштовитих цивилизација, толико су довитљива да и поред једноличних пејзажа потпуно заокупирају пажњу и још изгледају и реално. Допада ми се и решење робота, односно како он изгледа и шта све може, а уопште није хуманоид, како смо већ научили у сличним филмовима.

Већ сам похвалио глумце, али морам још једном. Глумци су ми потпуно уверљиви у својим улогама и напете, дирљиве и све друге сцене измамиле су ми реакције. Специјални ефекти су, наравно, на висини задатка, али ми је, некако, много више од њих, утисак оставио визуелни дојам, да га тако назовем.

Едукативни моменат: Када Метју, у ванземаљски направљеном тесеракту покушава да комуницира са својом кћерком, суочава се са проблемом времена и открива да оно што је било у прошлости не може да измени, али зато може да утиче на будућност. Овим сам све рекао. 🙂

Оцена наставника:

5(са препоруком)

horns-2013dvdplanetstorepk (Small)Рогови (Horns 2013) је прича о младићу Данијелу Радклифу оптуженом за убиство његове девојке Џуно Темпл. Данијел није осуђен, али цео град у коме живи верује да је он то учинио. Он је због тога очајан и покушава да докаже да није крив и у свој тој његовој борби, једног јутра му израстају ђаволски рогови. Испоставља се да је уз њих добио и ђаволске моћи; људи поред њега постају искрени, али и мрачни јер одају своје страшне тајне. Зато он креће у потрагу за правим убицом, надајући се да ће му те новостечене моћи помоћи.

Критички осврт: Иако је идеја занимљива, реализација је више него траљава. Најпре, прича, која би требало да је у жанру трилера, уопште није напета и узбудљива, а и сама сумња ко може да буде убица бачена је тек на неколико ликова, а и врло брзо се избор значајно сужава. Мотив његове девојке, који је такође требало да буде мистериозан, разјашњава се кроз разочарујућу, патетичну и неуверљиву причу, а такав је и сам врхунац и завршетак филма.

Успут, радња врца од нелогичности, па тако, Џунин отац Дејвид Морз наједном и ничим изазван верује да Данијел није убица, а прави убица Макс Мингела, иако је заборавио да је покушао да убије и Данијела, као и да се уопште видео са њим, није заборавио и да медијима потврди да је Данијел мртав. Данијел пали мотор кола која су сва у пламену и иако не знам много о послу аутомеханичара, уопште нисам убеђен да је то могуће, а објашњење зашто је брата Џоа Андерсона натерао да попије сву дрогу коју има, најблаже речено, нејасно је. Филм има и неких добрих сцена, рецимо управо ту када његов брат халуцинира због те дроге, или када Данијелова филмска мајка Кетлин Квинлан објашњава своја осећања, али то, напросто, није довољно.

Едукативни моменат: Током читавог филма људи откривају Данијелу своје мрачне тајне и некако су најчешће оне биле производ неке фрустрације. Лоше ствари утичу на нас да будемо лоши, али као што је Данијел на самом крају одлучио да поприми изглед ђавола како би се супротставио Максу, то како ћемо ми реаговати на лоше ситуације, ипак је и даље ствар личног избора.

Оцена наставника:

2(на три, али никако три)

Avengers-Grimm-0 (Small)Гримови осветници (Avengers Grimm 2015) је фантазија у којој се преплићу свет бајки са стварним светом. Рампелстилскин (Каспер ван Дин) са својом војском зачараних освојио је краљевство Снежане и седам патуљака (Лорен Перкинсон), убио Снежаниног мужа и домогао се њеног чаробног огледала. Огледало је искористио као портал да прође у стваран свет, са намером да га освоји, пошто тамо нема магије. За њим су кренуле и друге принцезе – Успавана Лепотица, Пепељуга и Златокоса, а уз њих и Црвенкапа, са циљем да га осујете.

Критички осврт: Идеја за филм је занимљива, али није нова. Постоје и ранији филмови који преплићу свет бајки са стварним светом и једина разлика је у томе што су овде принцезе из бајки добиле и неке магичне моћи, а Црвенкапа Елизабет Питерсон права је хероина умешна у борбеним вештинама и стреличарењу. Хит ми је Златокоса (Рајли Вандербит), која на врху своје дуге косе има – буздован! И зна да га користи. 🙂

Филм је нискобуџетни и то је за фантастику значајна отежавајућа околност, али не нужно и показатељ да се ради о лошем филму. Овај филм је лош из простог разлога зато што готово ништа у њему није како треба. 🙂 И просто не знам одакле да почнем. 🙂

Глума је срамно лоша, а у томе предњачи Снежана, рекао бих, мада и остали нису баш на висини задатка. Радња је одржива, иако има нелогичних поставки. Рецимо, приликом проласка кроз огледало, када су се принцезе обреле у нашем свету, огледало је пукло, али је један комад сачувала Црвенкапа. И тај комад је био довољан да отвори други портал. И трећи. Међутим, када га је Успавана Лепотица згазила и направила мање парчиће, портал више није било могуће отворити. Зашто, ако већ парчићи функционишу као и целина огледала? И да, када су се принцезе нашле у нашем, а за њих новом свету, некако су се одмах привикле и на аутомобиле и на сва техничка чудеса којих у њиховом свету нема. Уз то показале су забринутост да ће их заробљена Златокоса одати где се налазе, иако су се обреле у Снежанином тајном скровишту први пут, у коме Златкоса никад није била. У појединим сценама и локације су веома проблематичне. У једном тренутку зачарана Црвенкапа напада принцезе негде на улици, а већ у следећој сцени бори се са Пепељугом у некаквом каналу испод мостова. Лу Ферињо малтене до краја остаје веран споразуму са Каспером, иако је потпуно нејасно шта тај споразум њему конкретно доноси. Осим што га је претворио у металног човека који шкрипи када год се помери. Ефекат метала је иначе постигнут бронзаним спрејом преко коже, а и шминка зачараних је такође веома лоша.

Режисер и уједно сценариста Џереми М. Инмен трудио се да карактерне особине ликова буду конзистентне током филма, па је Пепељуга све време нежна и емпатична, а Снежана бескомпромисни лидер. Зато су дијалози веома сведени и „велике речи“ заиста смешне. Некако и емоције нису адекватне. Принцезе сувише равнодушно прихватају Снежанину смрт. На крају филма Снежана оживљава (иако је себе пробуразила леденицом кроз стомак) и малко ми измиче поента те сцене. Надам се да то не значи да се планира и други део. 🙂

Едукативни моменат: Пошто је Рампелстилскин у први мах прошао кроз портал сам, без своје војске зачараних, није могао војном силом да освоји град, па је то учинио тако што је постао градоначелник. Ако бисмо ово минимализовали, дошли бисмо до тога да се један циљ може остварити на више начина, тако да средства нису увек нужан предуслов за то.

Оцена наставника:

1(потпуно заслужена)

mirror-mirror--movie-poster (Small)Огледалце, огледалце (Mirror Mirror 2012) је још једна бајка, те је опет у главној улози Снежана, коју тумачи Лили Колинс. Њена зла маћеха Џулија Робертс кубури са финансијама и гледа да се богато (пре)уда, те шансу види у принцу Армију Хамеру, кога непрекидно напада патуљачна банда. Армију пажњу привлачи лепа Снежана, па Џулија мора, уз помоћ магије, да се отараси супарнице, али и да, такође уз помоћ магије, натера принца да се ожени њоме.

Критички осврт: Ово је неупоредиво успелија бајка, пре свега због добре и хумором испуњене приче, а и због изванредне глуме, најпре Џулијине, из чијег угла се и прича ова прича (што представља новину – да централни лик буде заправо антагонист). Лепа прича донекле прати радњу изворне бајке о Снежани (мада има много „уметничког врдања“), а појачана је бајковитим пејзажима и солидним специјалним ефектима. Веома су ми се допала магијска решења када Џулија улази у свет огледала, као и када се поиграва са лутком која треба да буде Снежанин џелат. Добра су и техничка решења, која помажу патуљцима да постану дивови. И да кажем да ми се јако допадају костими, који су мудро уклопљени онако шарени у бели зимски амбијент.

Холивудски филмови обично пате од срећног, али лоше реализованог краја, али у овом случају то није тако, те је свеопшти утисак сасвим добар.

Едукативни моменат: Да би могла да спроводи магију, Џулија је морала да плати скупу цену. Све у животу своју цену има, а од нас завиди да ли ћемо то што желимо платити или ћемо га се одрећи.

Оцена наставника:

5(сасвим)

snow-white-and-the-huntsman-poster (Small)Снежана и ловац (Snow White and the Huntsman 2012) је другачији поглед на бајку о Снежани, из угла мрачне епске фантастике. Краљ замишљеног краљевства Ноје Хантли, оставши удовац, сукобио се са мрачном армијом и извојевао победу. Испоставило се да је мрачна армија имала заробљеницу Шарлиз Терон, коју је краљ ослободио и већ наредног дана начинио својом краљицом. Прва брачна ноћ је попримила неочекивани ток и новопечена краљица је убила свог мужа, преузела краљевство, побила све на двору и малу принцезу Снежану заточила у северној кули. Краљица је веома моћна чаробница, која поседује магично огледало и иако је опустошила читаво краљевство, њеној моћи нико не може да се супротстави, осим најлепше од свих. Тек након много година Снежани (Кристен Стјуарт) ће поћи за руком да се ослободи, те пронађе савезнике како би поразила злу маћеху.

Критички осврт: Иако је интерпретација бајке прилично слободна, филм у многим деловима прати оригиналну радњу, па чак и Дизнијево виђење приче (на пример и овде је Снежана пријатељ са шумским животињама које јој помажу). Додуше, на режисера Руперта Сандерса очигледно су утицала и нека друга остварења, па су тако патуљци, са све кретањем у колони на вртоглавим висоравнима преузети из „Господара прстенова“, а лик ловца, кога тумачи Крис Хемсворт, као да је дошао из „Храброг срца“. Чак и да има оригиналних момената у филму (којих нема ни у траговима), тешко би се могли очекивати преокрети у радњи. Једини који сам уочио је љубавни троугао између Снежане, ловца и младог војводе Сема Клафлина, који се на крају филма и јесте и није разрешио.

Што се глуме тиче, ваљда је ок. Видим да сви нешто „гурају“ Кристен, вероватно због успеха серијала „Сумрак“, али ја нешто и нисам фан њених глуматања. И ако ћемо истину зборити, категорија лепоте, као веома субјективна, дозвољава ми да „гласам“ да је најлепша ипак – Шарлиз, која у овом филму изгледа невиђено моћно. Допало ми се што су њен лик портретисали тако да су дали смисао и дубину њених поступака. Она није напросто зла, већ цела прича има позадину, а која се крије у њеном несрећном детињству.

Филм је малчице развучен и има ту неколико не толико потребних детаља, попут борбе са тролом и некако ми је изгледало да прешироки приказ најпре мрачне, а онда и вилинске шуме више има за циљ да се аутори филма праве важни како добре специјалне ефекте имају, као и идеје за њих. 🙂 Осим овога неке веће замерке немам.

Едукативни моменат: У једној од последњих сцена зла краљица каже како неће стати док не покори свет, који ће добити владара каквог заслужује. Често мислимо да они који су починили нешто лоше треба да добију оно што заслужују, али није поента у томе. Поента је у томе да ми учинимо оно што је исправно.

Оцена наставника:

3(ајде, може плус)

Alice_in_wonderland_poster__original (Small)Алиса у земљи чуда (Alice In Wonderland 2010) би заправо био филмски наставак оба књижевна дела Чарлса Латвиџа Доџсона. Алиса (Мија Вашиковска) сада је већ одрасла и сви очекују да се уда за локалног племића Лео Била. Но, наместо да да свој пристанак, она јури за белим зецом и упада у зечју рупу и тако доспева у земљу чуда, којом влада краљица срце (Хелена Бонам Картер). Становници земље чуда не воле своју краљицу и траже од Алисе да убије краљичиног љубимца, а заправо чудовиште Џебервокија, те тако ослаби њену моћ.

Критички осврт: Сама књижевна дела су прилично, ако могу да се тако изразим, дијаболична, с обзиром на радњу која тече у њима јер она и нису писана да пруже једну причу која води до неког циља, већ више одражавају једно научно размишљање преточено у маштовите метафоре. Филм, са друге стране, нуди садржајну причу која води до неких личних Алисиних победа, а које су очигледно у вези са еманципацијом жена, односно побољшањем њиховог друштвеног положаја и идејом да се њихово мишљење и осећања схвате озбиљније. Некако не мислим да је случајно што су вође зараћених страна управо жене, тј. краљице – црвена, која има моћ и да некажњено убије краља, као и бела, коју глуми Ен Хатавеј. Допало ми се и што су оне овде заједно, иако нису и у истој књизи.

Па ипак, филм је задржао и неке дијаболичне елементе, што је неминовно, а који се виде кроз поједине сулуде сцене, али и пејзаже (умањена Алиса да би дошла до двора, мора да пређе преко одрубљених глава које плутају у реци, као да прелази преко наређаног камења), као и ликове, од којих предњачи луди шеширџија, кога тумачи брилијантни Џони Деп. Но, све је добро уклопљено и укупан утисак не да није лош, него могу да кажем да давно нисам гледао овако добру екранизацију бајке и за мене је овај филм био право освежење.

Едукативни моменат: У једном тренутку бела краљица говори Алиси да не сме да допусти да други утичу на њен избор да ли ће убити чудовиште јер када се буде суочила са њим, биће потпуно сама. Ми живимо наш живот и да ли смо срећни или не – ми то најбоље знамо. Други људи нису на нашем месту и неће осећати оно што ми осећамо, те зато одлука какав ћемо живот водити мора да буде наша.

Оцена наставника:

5(сјајна)

cube_zero_poster (Small)Нулта коцка (Cube Zero 2004) је трећи наставак филма „Коцка“. У питању је сурови експеримент са људима који су убачени у специјалну грађевину, коцку, са задатком да изађу из ње, пролазећи кроз велики број истоветних соба, од којих су неке смртно опасне. У питању су затвореници који су на овај експеримент пристали, а како би избегли смртну казну. Драма се одвија и у коцки и у контролној соби, све док један од двојице контролора Захари Бенет, у коцки није угледао Стефани Мур, за коју верује да није праведно да буде ту. Зато он напушта контролну собу и улази у коцку са намером да јој помогне.

Критички осврт: Филм је снимљен са циљем да покаже како се уопште дошло до коцке у првом делу и виспрено повезује последњу сцену из овог са једном од сцена у поменутом првом. Наставци би требало да понуде нешто ново, посебно у овом случају јер се први део, као нискобуџетна научна фантастика, готово искључиво ослања на добру идеју. Овај наставак није понудио ама ич. Додуше, део мистерије из првог дела је откривен, те нам постаје јасније ко је покренуо коцку и зашто, као и да се ради о будућем (техничари „једу“ пилуле наместо хране, а и у стању су да снимају снове) и фашисоидном друштву (Стефани се обрела у коцки јер је учествовала на политичким протестима). Такође, замке у коцки далеко су надмашиле оне из првог дела и чини ми се да је режисер Ерни Бербараш (који је уједно и сценариста) убацио све могуће хемијске, физичке и биолошке опасности којих је могао да се сети.

Иако је прича тек мало надограђена она из првог филма, морам признати да држи пажњу и нема већих грешака, а глума је више него пристојна.

Едукативни моменат: Други контролор Дејвид Хабенд постао је херој онда када је видео да га је као таквог његов колега Захари нацртао у стрипу. Хтели не хтели, многе ствари радимо због других људи, а како бисмо одржали слику коју имају о нама, па таман била она и нереална. Некада и треба испунити та очекивања, али само онда када не иду на нашу штету и ако нас не оптерећују.

Оцена наставника:

3(боље од овог не може)

night-at-the-museum (Small)Ноћ у музеју (Night at the Museum 2006) је америчка авантуристичка комедија снимљена према сликовници хрватског илустратора Милана Тренца. Главни лик је Бен Стилер и он је разведени отац који покушава да импресионира свог сина Џејка Черија, али му не иде најбоље јер не успева да задржи нити један посао. И посао ноћног чувара који добија у локалном музеју, иако на први поглед не изгледа претерано тежак, испоставља се као немогућа мисија. Наиме, због магичне плоче божанства Амон Ра, која се налази изложена у музеју, сви експонати у току ноћи оживе.

Критички осврт: Главни лик у овом филму, кога тумачи Бен, дефинитивно је стереотип; несналажљиви отац маштар који жели да буде херој свом сину јединцу. И радња, иако са оригиналном идејом, прилично је предвидљива, са стандардним током и са све журком на крају (где се сви нешто срећно смеју и показују палчеве једни другима). Па ипак, ово је леп, забаван, породични филм, са добрим глумцима и солидним специјалним ефектима. Овај филм бих свакако препоручио за недељно поподне. 🙂

Едукативни моменат: Посебно ми се допало што је Дејв, иако (само) ноћни чувар, учио историју како би се припремио добро за свој (магични) посао и на крају уз помоћ знања победио свог претходника Дика ван Дајка.

Оцена наставника:

5(мада филм није ремек-дело научне фантастике)

Night_at_the_Museum_Battle_of_the_Smithsonian_DVD_Cover (Small)Ноћ у музеју: Смитсонијанска битка (Night at the Museum: Battle of the Smithsonian 2009) је други део „Ноћи у музеју“. Ноћни чувар у чаробном Америчком музеју природе и историје Бен Стилер није више чувар, већ власник успешне компаније која се бави продајом патената. Међутим, када је дошао да посети своје старо радно место, сазнао је да неки експонати треба да буду замењени и да се шаљу у институт Смитсонијан, са све чаробном таблом бога Амон Ра. Већ прву ноћ по премештењу, његови оживели експонати зову га у помоћ и он креће у мисију спасавања, где ће се сукобити са злим фараоном Ханком Азаријом, који жели таблу и зна како да је употреби.

Критички осврт: Овај наставак није донео много новог у односу на претходни, мада с обзиром на саму поставку радње, тешко је нешто ново и очекивати. Радња је премештена на веће „бојно поље“, с обзиром да је Смитсонијан наводно највећи музеј на свету, а и слике су оживеле. Наравно, уведени су и нови ликови (експонати), а како би све било занимљиво. И јесте, заиста. Радња држи пажњу, а глумци су били на висини задатка, посебно Ханк, који је баш добро одрадио злоћу, довољно наивно и шармантно, да буде пријемчив и за децу и за одрасле.

Едукативни моменат: Иако је на послу приватника зарађивао знатно више, Бен се ипак вратио свом старом послу јер је схватио да је важно и да радиш оно што волиш. Баш као што је схватио да су важни и пријатељи који те окружују. Наравно, тако то иде на филму и тако би било исправно, али нас живот често демантује. 🙂

Оцена наставника:

4(па, хајде)

blindness(Small) (Small)Слепило (Blindness 2008) је канадски апокалиптични филм који приказује судбину супруге офтамолога Џулијане Мур, за коју се испоставља да је отпорна на брзоширећу заразу која изазива слепило у читавом њеном граду. Када је зараза тек почела да односи свој данак, Министарство здравља одлучило је да болесне смести у карантин. Она добровољно одлази тамо, са својим оболелим супругом Марком Рафалом и временом преузима значајну улогу у збрињавању болесних којих је све више. Временом, у карантину се успостављају нови односи и нова правила, која за Џулијану и несрећне људе постају неподношљива.

Критички осврт: Сама поставка карантина није најсрећнија јер је он сувише нехумано замишљен чак и у првим данима када зараза још увек није проузроковала већу штету градској популацији. Рецимо, наоружани стражари и управа карантина неће ни да чују да Џулијани и Марку пошаљу кутију најобичнијих антибиотика потребних повређеном Дону Меккелеру, а већ им и тако дистрибуирају храну. Потом, убијају сваког несрећног човека који изађе из реда при доласку у карантин, а без икаквог оглашавања, односно упозорења. У филму сазнајемо да научници поводом проблема који узрокује ова зараза одржавају конференције, али нема ни помена о формирању стручних тимова, истраживањима и проналажењу одговарајућег лека, што би се сасвим сигурно у нормалним приликама дешавало. Некако су се људи у филму олако препустили апокалипси.

Проблематичан је и лик дечака у филму, који, иако мали, готово ниједном није заплакао за родитељима, нити смо сазнали шта се са њима десило (а судећи према ширењу заразе, требало је да се нађу у истом карантину са њим). Осим њега, нисам приметио да има и друге деце у карантину.

Ипак, филм ми се допао јер, иако наизглед није динамичан, што се види у сценама које умеју да буду отегнуте, стално се дешава нешто ново, неки нови обрти и нови доживљаји. Уз то, одлично је приказана људска природа, или боље речено оно што људи испољавају у времену кризе, како лоше, тако и добро. Поједине сцене су баш мучне, али и то јесте живот и зато филм има доста добар додир са реалношћу, макар са оном који је у вези са карактером људи. Но, опет, баш због тога филм није за свакога.

Едукативни моменат: Ако бисмо способност Џулијане да види у свету слепих посматрали у пренесеном значењу, опет бисмо дошли до тога да би била у ситуацији описаној у филму: њена одговорност је била велика и била јој је терет. Сви велики визионари су патили због тога што јесу, али њихова величина и јесте у томе што су прихватили одговорност за то и своју улогу у свету.

Оцена наставника:

4(са *)

Elysium-poster (Small)Елизијум (Elysium 2013) је футуристички филм који приказује будуће јасно раслојено друштво. На пребукираној Земљи живе сиромашни, док на сателиту који око ње кружи, Елизијуму, живе малобројни богати. Богаташи поседују веома моћну машину која лечи све болести, и управо она постаје циљ сиромашку Мету Дејмону, који је доживео несрећу на раду и толико је озрачен да му је преостало свега неколико дана живота. Помаже му његов бивши пријатељ Дијего Луна, али за противуслигу – да отму грађанина Елизијума и узму његов рачунар из мозга (у будућности нема лаптопова 🙂 ). Мет пристаје на ову ризичну погодбу, а да би у томе успео подвргава се необичној операцији у којој добија метални егзоскелет. И заиста му успева да отме податке од Вилијама Фикнера, који је дизајнирао Елизијум и који поседује компанију за израду робота полицијаца, а у којој је Мет и радио. Вилијам је савезник секретара за одбрану Елизијума Џоди Фостер, која намерава да направи пуч и преузме место председника наместо Фарана Тахира, за чију политику мисли да је превише мекана. Вилијам је поседовао кодове који могу да рестартују сервере Елизијума и тиме омогуће уношење нових и другачијих података, што Мету и његовој екипи даје могућност да промене устројство света.

Критички осврт: Ово је добро урађен филм, са сјајном продукцијом и одличним глумцима, посебно Метом и Џоди, а куриозитет је што се ни у једном тренутку и ни у једној сцени ово двоје уопште нису срели. Радња је увек актуелна и раслојеност друштва уопште није домен научне фантастике, мада не могу да кажем ни да је претерано оригинална. Можда ју је баш због тога, режисер и уједно сценариста Нил Бламкамп поприлично закомпликовао. А опет због компликоване радње, али и великог броја различитих ликова, као и ефектних сцена, како акционих, тако и оних других, филм има поприличну динамику. Дефинитивно држи пажњу.

Едукативни моменат: Богаташи нису желели да деле своје машине за оздрављење са сиромашнима, што на први поглед изгледа чудно, али заправо и није толико. Свако ново сазнање, било да је у домену технологије, медицине или било чега другог, даје моћ над другима који то не знају или који то не могу да користе. Да би други имали мање моћи над вама, треба да знате што више тога.

Оцена наставника:

5(минус или четири плус)

green_lantern_poster_concept__by_interestingjohn-dmu (Small)Зелени фењер (Green Lantern 2011) је филм о суперхеројима који су уједињени на планети Оји, а са задатком да чувају свемир, који су поделили на секторе. Њихова снага базира се на енергији воље које одашиље свако разумно биће у свемиру. Међутим, један од главешина тих свемирских полицајаца се одметнуо и наместо енергије воље почео да користи енергију страха, која даје знатне моћи, али је нестабилна и претворила га је у зло биће. Заробио га је један од зелених фењераша Темуера Морисон на пустој планети, али авај, злочинац се ослободио и почео да пустоши насељене планете. Такође је напао и смртно ранио Темуеру и овај се принудно приземио на Земљи, где је изабрао наследника, младог пробног пилота Рајана Рејнолдса. Тако Рајан добија задатак да се избори са злим бићем које прети да уништи и читаву Земљу.

Критички осврт: Први део филма (а то је скоро половина), док Рајан тек треба да постане фењераш, потпуно је досадан. Нарочито је досадно и уз то и бесмислено понављање сцена с почетка када му гине отац, такође пробни пилот, Џон Тени (веома лош у овој улози, додао бих), коју Рајан наново преживљава док пропада са својим авионом. Боље да су на почетку те сцене прекинули, па наставили и тако објаснили шта се десило када је и сам Рајан преживљавао пад, ако је то толико било важно (мада је остало нејасно зашто је важно). И други део филма је лош, мада јесте забавнији мени који волим филмове са суперхеројима. Тешко је очекивати да ће чак три удружена сценариста написати тако „танку“ причу у којој не само да ама баш ништа оригиналног нема, већ је све апсолутни клише – људски неваљалац Питер Сарсгард, несхваћени професор, кога обузима моћ и претвара га у застрашујуће чудовиште; свемирски злочинац који испушта мрачне пипке ка граду; свемирске главешине које седе на стрмоглаво великим троновима поређаним у круг; строги инструктор (Мајкл Кларк Данкан) који подучава Рајана, а сам Рајан је сав пун сумњи у себе… да не набрајам. Практично све поставке су оне најосновније којих можете да се сетите када размишљате о овом поджанру научне фантастике, а сцене су до те мере предвидљиве да без икаквих недоумица знате шта ће следеће да се деси. Неке су и без везе и филмски и научно, попут победе Рајанове када свемирску претњу шаље у Сунце… Не само да готово сигурно то тако не би изгледало, већ су успут прошли кроз веома густ облак астероида, и иако не познајем довољно астрономију, прилично сам убеђен да тога између нас и Сунца нема. 🙂

Зелени фењераши имају заиста кул моћ да уз помоћ енергије стварају шта год им падне на памет, али је у филму и то протраћено, па тако све време стварају оружја и летелице, а неопходне за борбу. Ни ту није било икакве креативности.

Односи између ликова су префорсирани, па је тако брат (Мајкл Дојл) љут на Рајана када су чули да овај умало да погине, а због тога што је Рајанов братанац неутешан јер му се стриц нашао у смртној опасности. Чак ни сопствени рођендан није желео да слави, већ да тихо пати у својој соби. Дијалози су сведени, мада је намера била да одржавају компликоване породичне односе и тешке животне лекције, па је тако Рајанова филмска девојка Блејк Лајвли објаснила свом суперхероју да није храбар онај који је неустрашив, већ онај који победи свој страх и то тоном као да му даје неко егзотично знање из квантне физике. С обзиром на то, тешко је очекивати да ће и аргументација бити високоумна, што не да није, већ није ни најјаснија, а ни убедљива. Тако да заиста није јасно зашто су главешине одлучиле да се Рајан сам бори против зла које их све угрожава.

Морам да приметим да несрећни Рајан Рејнолдс има и харизму и грађу суперхероја и верујем да ће он то и бити, али у некој другој улози. 🙂

Едукативни моменат: Рајан је у филму био добар пробни пилот, али се испоставило да је његов животни позив ипак био да постане суперхерој. Пробни пилот је постао због свог оца, који му је био идол. Поента је да нико не каже да морамо да будемо исто што и наши идоли, односно да се бавимо истим оним чиме се баве и они. Довољно је да од њих „покупимо“ то да будемо добри у свом послу, баш као што су и они у свом.

Оцена наставника:

1(може плус због импозантног буџета)

honey-i-shrunk-the-kids_movieposter_777 (Small)Драга, смањио сам децу (Honey, I Shrunk the Kids 1989) је филм о лудом и уједно несхваћеном научнику Рику Моранису, који је на тек корак од невероватног открића изума који смањује предмете (и испоставља се и људе). Несрећним стицајем околности четворо деце, од којих и двоје његових, покрећу машину, смањују се на величину веома ситних буба и завршавају с оне стране баште. Да би се вратили у кућу морају да прођу комплетан запуштени травњак, који је за њих сада права џунгла.

Критички осврт: Идеја за филм није оригинална, а и ликови су сасвим стереотипни (почевши од лудог научника, а ту је и неугледни момак заљубљен у популарну девојку, млађи брат штребер и уз то и алергичан на полен – да није алергичан вероватно би имао астму итд). Па, ипак, ти ликови су и прилично комични и живописни и уз питку радњу, могу да кажем да је ово један сладак, дечји филм, са одрживом и довољно динамичном радњом. Утисак је донекле покварио мрав, кога су представили ван сваке биолошке логике – као верног ата минијатурне деце, који је цврчао све време и спасао их од шкорпије. Цврц. 🙂

Едукативни моменат: Без обзира колико наши проблеми другима изгледали мали јер прелазак преко травњака за нас и за ликове у филму сигурно није задатак исте тежине, нама су довољно велики да када их решимо можемо свакако себе сматрати победницима и частити огромном клопом, што су и учинили протагонисти на крају филма. 🙂

Оцена наставника:

4(океј)

89 (Small)Лош Мајло! (Bad Milo! 2013) је комедија о рачуновођи, кога тумачи Кен Марино, а који има много стресова у животу, пре свега због свог помирљивог карактера. У његовим цревима откривају крајње необичан полип, за који се испоставља да није полип, већ чудовишни патуљасти створ који излази из Кена како би починио злочине, да би се потом наново вратио у Кена. Његов откачени психијатар (Петер Стормаре) му открива да је то биће у ствари физичка манифестација његове подсвести и да је једини начин да га спречи да убија људе, да се зближи са њим. Испоставља се да Кен мора да учини и више – да измени цео свој живот.

Критички осврт: Иако сама радња има смисла, филм је дефинитивно болестан. 🙂 И свакако није за свакога, али мени се, без обзира, допао. Поставка радње, са све измишљеним источњачким митом који сликовно приказује змаја како излази из ануса нацртаног лика који се напреже, потпуно је сулуда, али и оригинална. И ликови у филму су такође сулуди и имам осећај као да су се глумци утркивали ко ће да изнесе живописнију и смешнију улогу. И заиста су у томе успели, а и дијалози су дијаболични и урнебесни. Обично овакви филмови, да их назовем алтернативним, због претерано смеле идеје и ниског буџета имају све шансе да буду и грозни и лоши, али овај је успео да се издвоји. Тако да је грозан, али добар. 🙂

Едукативни моменат: Постоје делови наше личности који нам се нимало не допадају. Не можемо да се правимо да их нема, али можемо их прихватити и покушати да се променимо.

Оцена наставника:

5(просто сам морао)

megamind (Small)Мегаум (Megamind 2010) је анимирана пародија супермена, али виђена очима главног негативца. Пошто је зли Мегаум напокон и неочекивано успео да порази Метромена, свог вечитог противника, те завладао градом, постало му је досадно. Наиме, више није било изазова. Зато је одлучио и успео да створи новог суперјунака Титана, али се испоставља да је тај суперјунак још веће зло од Мегаума. Такође се испоставља да Мегаум једини и може да га заустави да не уништи цео град, те тако главни злочинац постаје главни заштитник грађана.

Критички осврт: Сјајна анимација, сјајна идеја, сјајна и садржајна прича, ма све је сјајно. 🙂 Мегаум је од оних зликоваца које напросто морате да волите чак и онда када чини зло, као и његовог миниона – рибицу у акваријуму који је заправо глава робота са крзном мајмуна… Шта рећи? 🙂 И други ликови су сјајно одрађени, уз врло бритак хумор. Дефинитивно препоручујем овај цртаћ.

Едукативни моменат: Често смо у ситуацији да бирамо између два зла (Мегаум или Титан), те гледамо да изаберемо мање. Уколико смо песимисти. Уколико смо оптимисти, то мање зло заправо је добро јер је супротстављено злу какво не желимо. Све је ствар гледишта. 🙂

Оцена наставника:

5(потпуно)