Лако Је Критиковати 132

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

ogromannaslov (Small)30 ноћи паранормалних активности са ђаволом у девојци са тетоважом змаја (30 Nights of Paranormal Activity with the Devil Inside the Girl with the Dragon Tattoo 2013) је комедија, односно пародија на познате СФ и хорор филмове у чијој је жижи породица Кетрин Фиоре која живи у кући запоседнутој духовима. Кетрин и њен филмски муж Флип Шулц покушавају да нађу помоћ која ће их ослободити ове пошасти, али залуд.

Критички осврт: Ово је једна од оних урнебесних комедија која не адутира ни на радњу јер је нема, а заправо нема ничег другог, па не адутира ни на шта осим на хумор. Проблем је у томе што нема ни њега. Постоји пар добрих покушаја и то је то. За разлику од других урнебесних комедија које сам гледао, ова чак нема ни причу; увод у филм нема никакве везе са остатком, а све изгледа као набацани скечеви са ликовима употребљеним када је већ за којим било потребе, без јасних веза између самих сцена. Ово није филм, ово је неуспели комични шоу.

Едукативни моменат: Овај филм показује да чак и добро зезање захтева неко промишљање. Уколико желите да направите нешто пажње вредно или нешто макар смешно, потребно је да се више потрудите него што је то учинила екипа овог филма. И таленат не би био на одмет. 🙂

Оцена наставника:

1(само таква)

wishmaster (Small) (Small)Господар жеља (Wishmaster 1997) је хорор о духу из лампе (овог пута из драгуља) који испуњава жеље, али на накарадан начин чинећи да они који жељу затраже уједно и зажале. Ипак, главна мета овог духа (кога тумачи Ендру Дивоф) је млађана Тами Лорен јер она може да ослободи читаву расу духова из драгуља. Њихов циљ је да покоре цео свет.

Критички осврт: Поента овог филма је да злодух изокреће жеље тако да испадну лоше за онога ко их каже. И управо у том маниру је и морао да се деси расплет, односно да то буде нека врста надмудривања између њега и главне протагонисткиње Тами и тај део је у доброј мери успео, а режисер Роберт Керцман га је направио онолико узбудљивим и напетим колико је то било могуће. Само испуњавање жеља некада је успело, а некада баш и не. Рецимо, сјајно је изведена сцена где Ендру испуњава жељу Гречен Палмер. Но, оно што филму у целини морам признати то је много маште, почевши од саме журке на персијском двору. Прича је и добро осмишљена и добро реализована, са врло солидним специјалним ефектима. Једино што бих замерио је да је глума баш лоша, мада морам да приметим да Ендру има захвалну физиономију за злодуха каквог тумачи.

Едукативни моменат: Постоји изрека која каже да треба да пазимо шта желимо јер ће нам се можда и испунити. 🙂 Ништа није савршено и све има своје добре и лоше стране. Некада толико нешто желимо да лоше стране не видимо, али постају јасне када то и добијемо. Дакле, пажљиво са жељама, што би рекао Господар жеља.

Оцена наставника:

5(са ве-е-еликим минусом)

Dunwich-Horror-Pic (Small)Ужас Данвича (The Dunwich Horror 1970) је филм рађен према истоименој причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На Мискатониском универзитету у Аркхему (Масачусетс) професор Ед Бегли је одржао предавање о реткој књизи Некрономикон. Књига се брижљиво чува као музејски експонат, а за њу је заинтересован тајанствени Дин Стоквел из Данвича. Он је заинтересован и за лепу Сандру Ди, коју је успео да изманипулише да га одвезе кући, а потом и да буде његова гошћа. Дин има неке чудне намере са Сандром, а то схвата и Ед, чија је Сандра сарадница, те покушава да од мештана Данвича сазна више о младићу и његовом пореклу. Чињенице које је открио су узнемиравајуће и све указује да момак има план да искористи и Некрономикон и Сандру како би ослободио застрашујућа бића из друге димензије.

Критички осврт: Морам признати да је Дин као млад, уз стајлинг у овом филму, имао захвалну физиономију за тајанственог незнанца. Мистерија коју гради режисер Данијел Халер је сасвим добра, иако мотив тајанственог станара у кући свакако није новина. Цео тај део залета филма, да га тако назовем, прилично је добро урађен, мада не без мана. Мотиви ликова су неуверљиви, посебно млађане Сандре. Она упорно остаје уз момка иако се чудне ствари дешавају и иако је присуствовала врло дискутабилној смрти његовог деде Сема Џафа. Има и ситних логичких грешака, али ништа што бих баш могао много да замерим. У филму има смелих сцена, са врло суптилном еротиком, али оно што је важније је да су прилично добро режиране. Рецимо, врло занимљива сцена је разговор Сандре и Дина на трави уз флешбекове њеног сна. Дакле, до самог краја готово све је ишло у прилог филму, али велико финале…

Ретко када сам гледао филм који се највећим делом трајања одвијао тако добро, те чак на интересантан начин заобишао слабије специјалне ефекте какви су карактеристика независних филмова и, чак, виспрено решио преплитање димензија, да би сам крај био апсолутни фијаско и начисто урушио филм. Толико је лоше решен да је безмало генијално лош. У том финалу не само да нема логике, већ нема никаквог смисла. Буквално сам био очаран колико је небулозан. 🙂

Едукативни моменат: И још мало о жељама јер крај можемо протумачити и тако да је Дин буквално сагорео у својој жељи да призове бића из других димензија. Чак и код сасвим обичних жеља може да нам се деси то исто. У реду је нешто желети, али не треба имати опсесију. Чак и у жељама (можда баш нарочито у жељама) треба бити умерен.

Оцена наставника:

2(плус)

dodsno (Small)

Мртви снег (Død snø 2009) је норвешки хорор. Група младих студената је дошла у брвнару на планини како би се тамо дружила и уприличила зимске радости на снегу. У брвнари су набасали на кутију са благом, али се испоставило да су то благо опљачкали нацисти од сељана током Другог светског рата. Ти нацисти и даље обитавају у тим планинама, али као крвожедни зомбији, решени да благо поврате.

Критички осврт: Радња је за овај поджанр потпуно класична. Једино одступање је да је, наместо стандардних петоро, на зимовање кренуло седморо младих. И то је једино одступање и уједно једино што овом филму даје какав-такав пик у односу на равну линију. Можда бих тек пар сцена могао да означим као ефектне, док су све остале само допринеле да филм пређе „с ону страну крша“. Режисер Томи Виркола играо се са људским цревима на све начине и иако разумем да људи имају своје фасцинације, форсирање и претеривање напросто дају контраефекат. Сцене јесу крваве, али нису страшне, иако постоји Томијев труд да их таквим учини. Зомбији су у свом најбољем издању колико је то могуће за ситан буџет, али су представљени у таквом стању да тешко да би крв могла да циркулише кроз њихово тело. Но, то се обилато дешава и они пате једнако као и ликови. Један од момака има страх од крви, али то даље у филму није разрађено, па не видим ни смисао инсистирању на томе.

Овај филм има сасвим пристојну продукцију, солидну динамику и добро је режиран. Мислим да Томи има добре идеје, али их некако није разрадио, баш као ни своје ликове. Другим речима, филм има један добар потенцијал да се издвоји у поджанру у којем је рађен, али се то ипак није десило.

Едукативни моменат: У скандинавској митологији помиње се биће драуг. Викинзи су веровали да је драуг врста живог мртваца који похлепно чува богатство које је остављено у његову гробу, што је био обичај Викинга и многих других народа. Ето, да научимо нешто ново и занимљиво.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

zombilendouble (Small)Зомбиленд: Дупло тапкање (Zombieland: Double Tap 2019) је наставак сјајног филма „Зомбиленд“ из 2009. Четворо преживелих Вуди Харелсон, Џеси Ајзенберг, Ема Стоун и Абигејл Бреслин некако се сналазе у свету погођеном зомби апокалипсом и покушавају чак и да се забаве. Међутим, најмлађа Абигејл жуди за својим вршњацима и дечком, а Ема има фобију од удаје, на чему инсистира њен дечко Џеси. Зато две девојке напуштају своју мушку половину, али ће им се Ема ипак вратити пошто ће Абигејл напустити њу због симпатија према Евану Џогији који је успут стопирао. Ема је забринута за своју филмску сестру, тим пре што је Еван пацифиста у свету у коме зомбији мутирају у много опаснија створења и није богзна каква заштита за Абигејл. Кренуће у потрагу за њом, а придружиће јој се и мушки део екипе, што ће бити прилика да се односи међу њима поправе.

Критички осврт: Нема шта, одличан филм и исти такав хумор без обзира на предвидљиве делове попут оног да се Зои Дојч не претвара заиста у зомбија, као и оног да ће хорда зомбија напасти хипи-камп. Такође, ту су и они типични холивудски тренуци спасавања у последњој секунди, али је свеједно сјајан филм, динамичан и надасве забаван.

Едукативни моменат: Џеси је на крају закључио да дом није место, већ људи које волимо. Где су они, ту је и дом.

Оцена наставника:

5(солидна)

doctorsleep (Small)Доктор Слип (Doctor Sleep 2019) је хорор рађен према истоименом роману Стивена Кинга из 2013, а представља наставак култног филма „Исијавање“ из 1977. Дечак из тог филма је сада одрастао (Јуан Макгрегор) и покушава да побегне од себе самог, односно лошег живота који води. Тако долази до малог града у Њу Хемпширу и тамо наилази на Клифа Кертиса, који припада групи лечених алкохоличара и који му помаже да пронађе посао и стан. Међутим, Јуан ипак не налази свој мир јер са њим у контакт долази девојчица Кајли Каран која има моћи попут њега и која га дозива у помоћ. Наиме, негде у другој држави је култ људи са натприродним моћима који муче и убијају децу како би остали вечно млади. Њихов вођа Ребека Фергусон је успела и да је види и да је лоцира и жели да је се домогне и да је убије. Јуан добија мисију да уништи Ребеку и њену дружину и спаси девојчицу.

Критички осврт: „Исијавањe“ је изузетан хорор, култни филм и верујем ремек-дело у свом жанру, тако да је наставак својеврстан ризик. Ипак, олакшавајуће околности за режисера Мајка Фланагана је што је и наставак написао Стивен, а и човек зна да режира. Додуше, у много сцена свео је ризик на минимум држећи се испробаних и ефикасних рецепата, те је сцена када Карел Страјкен умире врло успешна (али и предвидљива) баш због тога. Специјални ефекти су сјајни и сјајно су искоришћени, а глума је на висини задатка, можда чак и један од јачих адута овог филма. Чак су и деца изненађујуће добра.

Сцена када се мајка и дете појављују у Јуановој соби је врло ефектна, али је остала да виси некако са стране, без смисла. Она је могла да израсте у један озбиљан трилер, у којем би се умешала полиција и, рецимо, оптужила Јуана за злочине и то би било и погодно (јер тела убијених злочинаца нестају у диму) и зачинило би причу, али се сценарио готово искључиво базирао на борби натприродних бића. И то је донекле у реду, али неизоставно оставља рупе у радњи јер испада да цео случај уопште није у интересу никог другог, иако су у питању убиства деце. Друга моја замерка би била да, осим Ребеке и Емили Алин Линд, нису уопште приказане моћи осталих чланова култа и према ономе што се да видети тих моћи или нема или уопште нису дошле до изражаја. То их је учинило сувише лаким противницима и радњу мање узбудљивом. Са друге стране, хорор сцене су сасвим добре и убиство дечака је више него мучно. Моја трећа и последња већа замерка је шаблон према коме је филм рађен и који води причу тако да расплет постаје јасан пре него што се десио.

Остаје наравно питање да ли је овај наставак достојан оригинала? Тешко, заиста, мада велики труд постоји и има много позитивних страна. Једна од њих је свакако да се Мајк заиста бавио својим ликовима и разрадио их, што јесте важно за психолошки хорор, а и добро је повезао ову причу са претходном и дао јој смисао.

Едукативни моменат: Иако је Јуан мислио да је за Кајли најбоље било да се крије, односно да крије свој таленат, на крају је схватио да ипак треба да „сјаји“. У животу људи неће позитивно гледати на ваш „сјај“ јер се успех тешко опрашта, како већ кажу. Уосталом, већ на малом узрасту су „штребери“ прокажени. То, ипак, не значи да треба да кријете знање и таленат од других. Треба да сјајите упркос мишљењу других.

Оцена наставника:

4(рецимо)

theroomСоба (The Room 2019) је француски хорор на енглеском језику. Брачни пар Кевин Јансенс и Олга Куриленко су купили кућу и док су се распакивали пронашли су скривену собу. Убрзо и сасвим случајно, Кевин је открио да соба испуњава жеље. Најпре престрављени, врло брзо су се опустили и почели себи да удовољавају желећи све и свашта, да би на крају Олга пожелела нешто заиста посебно. То је у потпуности изменило њихове животе.

Критички осврт: Можда је режисер Кристијан Волкман желео да направи метафору на тему породице и родитељства, те како ово потоње мења живот људи и заправо га подређује дечјем или је желео да преиспита границе људских страхова, а можда је само желео да исприча занимљиву причу, тек јесте у сваком случају понудио једну добру главоломку. Овај филм не може да вас остави равнодушним и без икаквих недоумица. И то ми се заиста допада, али оно што ми смета у овом филму је што је Кристијан префорсирао готово све, пре свега емоције и дијалоге. И глумци су томе допринели. Олга је дала све од себе да озбиљно уради ову улогу, али некако ми није била уверљива. У ствари, глумци који се труде превише, те драматизују и преглумљавају, некако су ми више иритантни него интересантни. И то чини да ми се њихов лик више удаљи него приближи. Такође, Кристијан је форсирао и режију, те као да се трудио да му читав филм буде сачињен од низа уметничких слика. Некада превише труда не мора да доведе и до жељених резултата, чак напротив, али сама идеја и радња која тече, иако у доброј мери предвидљива, свакако су пажње вредни.

Едукативни моменат: Џон Фландерс је рекао да је од особе која не може да добије шта жели опаснија особа која може да добије шта год пожели. Упркос томе што у филму глуми душевног болесника, Џон заиста мудро збори. 🙂

Оцена наставника:

4(јака)

starw (Small)Звездани ратови: Епизода IХ – Уздизање Скајвокера (Star Wars: Episode IX – The Rise of Skywalker 2019) је девети део најпознатије свемирске бајке. Мрачни витез Адам Драјвер успео је да пронађе планету на којој је база Сита, архинепријатеља Џедаја. Тамо је открио да пали император Ијан Макдермид није мртав и да има изузетну свемирску флоту у свом поседу. Адам има амбицију да убије Ијана и тако преузме престо, али наместо тога Ијан успева са њим да направи погодбу. Он му својевољно даје престо под условом да убије последњег џедаја Дејзи Ридли. Адам декларативно прихвата, али његова права намера је да од Дејзи начини своју краљицу. То је ипак захтеван задатак јер је Дејзи са покретом отпора и жели да ослободи галаксију од Адамове тортуре. Но, Адам ипак има адута – он зна тајну која може променити Дејзин став заувек.

Критички осврт: Јасно је да последња, трећа трилогија није понудила онај квалитет као претходне две и то из више разлога: недоследности, неинспиративне приче, бледих ликова, неразјашњених момената… Но, оно што бих ипак највише замерио у претходна два дела је што је курс којим ова прича тече скрајнут и изгубио се дух читаве саге. И тим неким кривим курсем је кренуо и овај наставак, да би се од тренутка када су се Дејзи и Адам сукобили, те се Адамова филмска мајка Кари Фишер умешала, режисер Џеј-Џеј Ејбрамс призвао памети и врло елегантно вратио радњу на прави пут. Од тог тренутка прича постаје озбиљно добра и ако занемаримо предвидљиве моменте, попут оног да ће на крају Адам пробудити успавану лепотицу Дејзи и дати живот за њу, те претеривања (када Ијан сам уништава читаву свемирску флоту електрицитетом из својих руку) и еуфоричне америчке моменте, готово да квалитетом може да парира наставцима из прве две саге.

При томе, Џеј-Џеј је направио причу која неодољиво подсећа на, по мом мишљењу најбољи, „Повратак Џедаја“ и то је урадио тако да то не изгледа као пуко понављање мотива. Док „напољу“ бесни битка епских рамера, Дејзи, као једини Џедај (као ономад Марк Хамил), доживљава личну породичну драму и покушава да се отме од мрачне стране која напокон прети да је убије. Наравно, она је принцеза попут њене менторке Кари јер ово јесте бајка и њу мора да пробуди принц. Али пошто је чинио недела, он мора и да умре. Баш као што се преподобио, те умро и Дарт Вејдер (тада га је глумио Себастијан Шо). Интересантно, али као да је Џеј-Џеј дао омаж још једном филму који је такође свемирска бајка, али никако није део ове саге. Мислим на „Дину пешчану планету“. У једном тренутку Оскар Ајзак са својим свемирским бродом пролеће поред џиновског црва, а касније сазнајемо о њему да је био шверцер зачина. Зашто то и чему то, заиста не знам, као што не могу да кажем да је то на било који начин утицало на филм.

Углавном, добро је урађен наставак, узбудљив, динамичан, са честим променама амбијента и фином акцијом и на крају ипак осветлао образ трећој, најслабијој трилогији.

Едукативни моменат: Кари је рекла својој ученици Дејзи да никад не потцењује дроида. Ја бих сваком свом ученику саветовао да никад не потцењује никог, па ни дроида. 🙂

Оцена наставника:

5(благодарна)

Cover (Small)Блиски сусрет треће врсте (Close Encounters of the Third Kind 1977) је култни филм режисера Стивена Спилберга који говори о доласку ванземаљаца. У жижи приче је електричар Ричард Драјфус који је доживео блиски сусрет и то му је потпуно променило живот.

Критички осврт: Стивен је одлучио да нам покаже и докаже да је путовање некада интересантније од циља или, макар, довољно интересантно. И успео је у томе, те добио врло коректну причу, иако није скроз у жанру који волим. Наиме, овде има свега много више од фантастике, а пре свега драме, трилера и акције. У ствари, овај филм ме подсећа на досадније епизоде „Досијеа Икс“ када су агенти Молдер и Дејна јурцали за вечито неухватљивим ванземаљцима и при томе наилазили на велике завере власти и емпатичне представнике тих власти који су им омогућавали да наставе даље да јурцају. Но, реално, филму немам шта да замерим, осим динамике која је преспора, посебно на крају. То не значи да је крај лоше решен, напротив. Специјални ефекти и глума су сасвим добри, мада не могу да се ослободим утиска да је Ричард ипак преглумљавао. Укупан утисак је да је ово један сладак и досадан филм, али му квалитет не могу оспорити. И оно што свакако не могу оспорити је да је овај филм поставио извесне стандарде, па и за поменути „Досије Икс“.

Едукативни моменат: Земљани су са ванземаљцима комуницирали језиком глувонемих и музиком. Страни језици увек добро дођу и добро их је знати, али је добро знати и много тога још. Можда нећемо комуницирати са иноземцима музиком, али познавање разних тема, па тако и музике, повећава шансу и да имамо о чему да причамо са новим људима у нашем животу.

Оцена наставника:

4(нисам могао да преломим на пет)

maleficent_mistress_of_evil_ver (Small)Грдана: Господарица зла (Maleficent: Mistress of Evil 2019) је наставак филма из 2014. о овој злоћудној вили из бајке, а коју глуми Анџелина Џоли. Њену штићеницу Ел Фанинг запросио је принц Харис Дикинсон и она је пристала да се уда, али се то Анџелини не допада. Ипак, она прихвата да заједно оду на свечану вечеру у дворац Харисонових родитеља, не слутећи да је тамо чека замка. Наиме, Харисонова мајка Мишел Фајфер не воли виле и намерава да их уништи. Зато ће направити зврчку Анџелини како би је оптужила за тежак злочин и добила оправдање за рат који спрема против вилинског света.

Критички осврт: Да, ово је бајка која говори о љубави принчевског пара Хариса и Ел, али је њих режисер Јоахим Ронинг потиснуо у други план, док је у први избацио две остареле, али никако оронуле лепотице Анџелину и Мишел. Попут две шаховске краљице, где бела није обавезно и добра, оне воде виспрене, бравурозне дијалоге за столом на којем је свечана вечера. Јоахим је увео и проверене трикове како би што боље продао филм: неодољива мајушна створења, подоста дворских интрига које подсећају на „Игру престола“ и прстохват епске фантастике у виду читавог рогатог и крилатог народа, али свакако моћног. Уз то их је разделио на различите типове, користећи се асоцијацијом на варијабилност људи, али и поднебља из којих ти типови потичу, те их све сместио у свет у малом. Све ово бих могао да назовем креативним идејама, али мислим да су трикови ипак прихватљивији термин у једном овако комерцијалном остварењу. Но, комерцијално или не, тек потпуно је успело.

Битка која се десила је заиста епска, са све сјајним специјалним ефектима, пуно боја, емоција и добре глуме. Све похвале.

Едукативни моменат: Што би рекао свештеник на венчању принчевског пара – ми нисмо дефинисани оним одакле смо, већ онима које волимо. Прелепо речено, заиста.

Оцена наставника:

5(бајковита)

Лако Је Критиковати 100

Следи листа „нових“ филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. А оно што овај чланак разликује од свих претходних сличних је што је јубиларан, па ће број филмова овог пута бити већи – 25! Да почнем полако. 🙂

annihaltion (Small)Уништење (Annihilation 2018) је СФ филм базиран на истоименом роману Џефа Вандермера. Нешто из свемира је пало на светионик на обали океана и почело да мења околну природу. Прича прати судбину научнице Натали Портман, која је силом прилика кренула у мисију откривања тајне овог ванземаљског феномена.

Критички осврт: Најпре да кажем да је филм добио моје симпатије јер је главни протагониста Натали по вокацији биолог и, логично, најбитнији члан тима. 🙂 Мени, као биологу, веома је било занимљиво да гледам овај филм, али ако ћемо реално, сличан учинак би дао и какав документарац о пустоловима који се пробијају кроз џунглу. И тамо има опасних створења, а ова су тек нешто измењена већ постојећа и при томе не нарочито инвентивна (осим медведа, он је врхунски осмишљен). Радња се развија веома споро, те више од половине филма главне глумице истражују околину. Негде после половине филма почиње нешто да се дешава. Најпре су то открића истраживачког тима, а која уједно откривају и идеју приче и морам признати уопште није лоша. Чак ми се и лична Наталијина драма допала као прича у причи.

Осим идеје, овај филм нуди неколико нових детаља у односу на уобичајену праксу на коју смо навикли у овом поджанру. Тим чине искључиво жене, а те жене су практично закорачиле у самоубилачку мисију јер су им животи руинирани. Јасно је да неће бити баш обичне личности (а одглумеле су их сјајно), што већ даје предност причи у којој су оне актери. Уз жене некако иде и цвеће, а овде га баш има; врло необичног и предивног. И има лишајева и то врло смртоносних, али прелепих. Буквално изгледају као морбидно уметничко дело. Специјални ефекти су иначе одлични, а све то шаренило, иако не претерано маштовито, свакако је ефектно.

Но, што би рекла браћа Енглези; „путовање“ је овде узбудљивљивије од циља и сам филм нуди озбиљну и узбудљиву причу, али она иде ка – ничему. Крај је испразан, неинвентиван, опште место и нимало ефектан.

Едукативни моменат: Бенедикт Вонг је закључио да је ванземаљац уништавао све. Натали је узвратила да није уништавао, већ је стварао нешто ново. Када неко мења наш рад, не мора увек да значи да га уништава. Некада га побољшава или му даје неку нову карактеристику о којој нисмо размишљали и која уопште не мора да буде лоша. Ово посебно морамо имати на уму када радимо у тиму са неким или када неко ревидира (рецензује) оно што смо урадили.

Оцена наставника:

5(уз абнормално велики минус)

Dragon Heart (Small)IIIЗмајево срце (DragonHeart 1996) је британско-америчка фантазија. Денис Квејд је витез и тутор млађаном принцу Лију Оексу. Лијев отац Питер Хрић је тиранин и његови поданици сељани су подигли буну против њега. Успели су да убију краља, а једна девојка је случајно и смртно ранила принца Лија. Но, краљица мајка Џули Кристи одвела је сина на самрти у пећину код змаја и замолила да га овај врати у живот. Он је то и учинио, тако што му је пресадио пола свог срца. Услов змаја је био да младић буде милосрдан владар. Но, десило се управо супротно и нови краљ је постао још грђи од свог оца. Денис је напустио свог ученика, постао ловац на змајеве и готово да је успео да их истреби све. Преостао је још само један, управо онај којем фали пола срца.

Критички осврт: Најмање два ултрапозната глумца – Денис (стасом) и Шон Конери (гласом) требало је да обезбеде висок рејтинг овом филму и верујем да су у томе и успели, али није да није било преглумљавања, оног карактеристичног за холивудске блокбастере. Међутим, оно што много више замерам овом филму је што се темељи на – глупости. И у томе предњачи Денис који, иако учитељ дечака Лија, уопште не види његове лоше карактерне црте. Причамо о принцу који је отео из руку круну смртно рањеном оцу Питеру и викао: „Умри, умри, то је моје, ја сам сада краљ!“ Олакшавајућа околност је та што то Денис није видео, али неке особине личности тешко се могу сакрити. Верујте ми као наставнику. 🙂 Углавном, Денис је био искрено пренеражен у шта се његов ученик претворио и одлучио да је змај, који му је дао пола сопственог срца, у ствари крив за то. Логично, зар не? Додуше, можда би било логичније да је остао уз принца и да је покушао да позитивно утиче на њега, али онда не би било ове… виспрене радње. 🙂 У следећој сцени, након дванаест дугих година, Денис у смешном походу са тананим луком и још тананијом стрелом јуриша на горостасну животињу и ми не видимо шта се дешава, али видимо да лети перје (сено, заправо) и – хопла – Денис носи змајев зуб који је исекао ваљда том истом стрелом. 🙂 Шалим се, имао је мач за појасом, тако да режисер Роб Коен није баш у потпуности потценио своју публику.

Сцене су прилично предвидљиве. Рецимо, врло је јасно било да ће обесни Дејвид Тјулис убити убогог оца лепе и опасне Дајне Мајер. Већ тада је било јасно и да ће Дајна постати Денисова драгана, као и да ће се Дејвид заљубити у њу. Но, некакве приче има и иако је класична и са јасним током и пре него што сте је одгледали, није досадна. Свакако је превише романсирана и са све великим речима, али већ сам поменуо да је ово прави холивудски филм. Жанр коме припада је дефинитивно бајка и то је јасно и по томе што се појављује змај (који уме и да прича), а и по томе што су карактерне особине ликова доведене до екстрема. Они су потпуно добри или потпуно лоши. И та бајка неодољиво подсећа на исту ону о Робину Худу, са нешто разуђенијим фокусом.

Специјални ефекти су очекивано одлични и змај је сјајно направљен са врло суптилном мимиком лица. Борба у шуми између властелина и незадовољних сељана, пак, врло је разочаравајућа, мада има неке тактике, рецимо. Много боље су борбе које се касније дешавају у замку.

Едукативни моменат: Када је Денис подсетио младог краља Лија на завет, овај му је одбрусио да је краљ изнад завета. На то му је Денис рекао да нико није изнад завета, а посебно не краљ. Другим речима, да би било ко био први и узор другима, мора да покаже личним примером да поштује законе. Ниједна владавина није ваљала где властодршци крше тај закон.

Оцена наставника:

3(мање-више реална)

Monty_Python_Holy_Grail (Small)VМонти Пајтон и свети грал (Monty Python and the Holy Grail 1975) је комедија коју су заједно написали Пајтоновци. Грејам Чепмен глуми краља Артура који жели да сакупи витезове округлог стола. И он успева у својој намери, а ускоро им Бог даје и задатак: да пронађу свети грал.

Критички осврт: Филм је потпуни хаос. Они се спајају у дружину, раздвајају, да би се наново спојили и све то прате сулуде сцене и она типична монтипајтоновска анимација. Сасвим је занимљиво и скроз је смешно, али има јачих епизода самог серијала „Летећег циркуса Монтија Пајтона“. Оно што овај филм чини филмом (а не просечном епизодом серије) је што је прича једна, конзистентна, а не сачињена из више међусобно неповезаних скечева. Дакле, није најбоље што Пајтоновци могу да дају, али је довољно добро.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не морамо увек да досегнемо циљ (ни они нису нашли свети грал до краја филма), али можемо да уживамо у авантури, баш као што смо уживали у овом филму. Рецимо, на такмичењу из биологије не морамо бити први, али ћемо много тога научити и стећи значајно искуство док се будемо такмичили.

Оцена наставника:

5(наравно)

gremlins-movie-poster (Small)IVГремлини (Gremlins 1984) је филм о симпатичним бићима који воле да уносе хаос у живот људи. Естел Акстон је проналазач апарата који углавном не раде и које покушава да прода путујући по разним градовима и сајмовима. Када је обилазио кинеску четврт наишао је на антикварницу где је видео могваја, необично, слатко и распевано биће. Пошто је било време Божића, пожелео је да га купи за свог сина Заха Галигана. Власник радње Кеј Лук није желео да му изађе у сусрет, али је Кејов унук ипак мимо деде склопио посао са Естелом и предао му могваја. И дао му је три важна савета како да чува то биће. Естел је сину поклонио овог створа и предочио му савете, али их је, случајно, овај практично све прекршио. То је за последицу имало да се могвај размножио и дао злокобно потомство, које је ускоро постало још злокобније. И варошицу у којој Естел и Зах живе задесила је инвазија гремлина.

Критички осврт: Филм је потпуно инфантилан и са бајковитом атмосфером, а томе нису допринели само гремлини, већ и ликови који су врло екстремних карактера. Госпођа Поли Холидеј изгледа као женска варијанта главног протагонисте „Божићне песме“ Чарлса Дикенса, на пример. Овај утисак појачава и то што се комплетна радња и дешава на Божић. Гремлини, колико су цакани, толико су и језиви и део филма када опседају град заправо је хорор са све људима који гину. Међутим, и тај хорор је некако инфантилан и њихове зврчке изгледају као оне које можемо видети у цртаним филмовима о Томију и Џерију, рецимо. Тако да се добија необичан спој наизглед непомирљивих жанрова. Но, казаљка је ипак више скренула ка ведрој атмосфери и овај филм би био једна лагана комична бајкица, са бићима која се изгледом потпуно уклапају у кинеску митологију из које су, наводно, потекла.

Сами гремлини осмишљени су тако да, као што написах, буду цакани. Они би били спој Евокса из „Повратка Џедаја“ (медведићи су увек добитна комбинација), Јоде из „Империје узвраћа ударац“ и свих слатких животиња којих можете да се сетите. Када постају зли, њихове чауре, логично, личе на исте оне код ејлијена. Честитке свима који су учествовали у осмишљавању њиховог изгледа, као и животног циклуса јер су се добила створења која и уз сасвим класичну причу могу да пласирају филм. И успело се у томе, колико знам, те је филм био финансијски успех. Не могу да кажем да је успех постигнут и што се свих аспеката тиче, али филм свакако има прођу.

Едукативни моменат: Гремлини се размножавају пупљењем. То је бесполни процес када из тела једне јединке израсте друга јединка. Тако се размножавају, на пример, сунђери, корали, хидре из царства животиња, али и квасци из царства гљива.

Оцена наставника:

4(слатка као и филм што је)

wildlingposterhead (Small)IIIДивљач (Wildling 2018) је хорор о девојци Бел Паули, која је имала веома трауматично детињство уз „татицу“ психопату Бреда Дурифа. У тренутку очаја Бред извршава самоубиство, а Бел су пронашли у подруму куће и сместили у болницу. О њој је почела да се стара шериф Лив Тајлер и покушала да Бел пружи нормалан живот какав воде тинејџерке. Но, то није тако једноставно јер Бел ипак није обична тинејџерка.

Критички осврт: Филм има заиста застрашујућ, снажан почетак и обећавао је један добар психолошки хорор. Оно у шта се изродио је сасвим осредњи класичан хорор који не нуди више од ефектне и уверљиво језиве Белине глуме. Но, колико год талентована била и са више него занимљивом физиономијом, без неопходне подршке у причи, тешко да може да изнесе филм, а још теже да га подигне из мрака у коме је добар део времена. Но, тај мрак није толики проблем колико оштро сечене сцене које, уз то, кратко трају, па је акциони део сувише хаотичан. И поједини делови приче се некако хаотично и збрзано одвијају.

Занимљиво је видети Лив као шерифа наместо као лепотицу-заводницу. И добро се снашла, а и зреле године, сада већ преко 40, иду јој у прилог. Не допада ми се што је њен филмски брат сироче кога момци малтретирају у школи. То је толики клише да је већ одавно прешао границу депласираног. Ни други ликови не беже превише од стереотипа. Но, то није једина неоригинална ствар у филму. Има ту делова преузетих из других остварења, попут „Људи мачке“ из 1982. Настасја Кински је у почетку, чини ми се, била вегетаријанац исто као Бел у овом филму. Још неке сцене су сличне, као када Бел хода полунага кроз шуму, са окрвављеним устима. Како радња одмиче, постаје све јасније да је то дело имало један добар утицај на режисера и уједно сценаристу Фридриха Бема. Једино што овде наместо мачке имамо куцу и што су два главна актера тинејџери, а не зрели људи.

Што се тиче ликова, још морам да приметим да су њихове приче неразрађене и да је у финишу филма Бел толико истакнута у први план, да су сви употребљени само да би послужили њеној драми или када више нису били потребни, попут Лив, маргинализовани су. Појављује се Лив и у финишу, али је он лагано могао да тече и без ње. Иначе је финиш прилично сведен, па и разочаравајући. Љубавна прича која се дешава између Бел и њеног момка почела је солидно, мада предвидљиво, да би некако пресушила и претворила се у приплод (нема боље речи).

У филму бих могао да похвалим фотографију, али приказ предивних пејзажа и тако не може да омане.

Едукативни моменат: Једна од метафора у овом филму је колико је тешко сазревање једне младе особе. И јесте тешко, без обзира што се неће претворити у вукодлака. 🙂 Ситуацију може да олакша учење о периоду пубертета и адолесценције, односно биолошким и психолошким аспектима, те стицања сазнања о сопственом телу. И то је један од разлога зашто се биологија учи у школи.

Оцена наставника:

3(можда чак и два)

Exists-movie-poster (Small)IIIПостоји (Exists 2014) је хорор о групи младих који су одлучили да проведу неко време у дружењу у колиби у шуми. Већ када су долазили, случајно су аутомобилом ударили у неку животињу. Испоставило се да је у питању јети, веома насилан и веома снажан, жељан да се освети за нанесену штету.

Критички осврт: Американци не одустају од чаробног броја пет, односно три момка и две девојке, који су отишли у брвнару у шуми и тамо доживели хорор. Дакле, филм је светлосну годину далеко од инвентивног, али свеукупно заиста није лош и чак снимање видео-камером (како то већ режисери у оваквим приликама обичавају да раде) није толико заморно, иако се камера клати и дрмуса готово без престанка. Режисер Едуардо Санчез је успео да направи колико-толико реалну и помало језиву атмосферу, а да при томе није правио глупе грешке какве обично овакви филмови имају. Млади су успели прилично добро да одраде свој задатак, те је свеукупан утисак сасвим у реду. Овај филм је дефинитивна тројка; ништа нисте пропустили ако га не видите јер има толико филмова њему налик које сте већ сигурно гледали, почевши од „Вештица из Блера“, а ако га погледате нећете зажалити пошто је сасвим коректан и забаван са тек мало више развученим сценама но што добар укус налаже.

Едукативни моменат: Све је почело од тога што су млади колима налетели на јетија. Многе праве животиње страдају у саобраћају, па се зато у свету праве еколошки мостови. То су надвожњаци преко ауто-путева, често са засађеним биљкама, преко којих животиње могу безбедно да пређу.

Оцена наставника:

3(нешто мало јача)

hellraiser-vi-hellseeker (Small)IVУздигнуће пакла: Трагач за паклом (Hellraiser: Hellseeker 2002) је шести наставак саге „Уздигнуће пакла“. Дин Винтерс је човек који је доживео саобраћајну несрећу. Аутомобил у коме су се он и његова супруга Ешли Лоренс возили, завршио је у реци. Он је успео да се спаси, али је она остала заглављена у аутомобилу који је потонуо. Полиција се ангажовала око овог случаја и све указује да је он изрежирао ову несрећу, док он има халуцинације и главобоље и уз све то амнезију, те покушава да се сети шта се заиста десило. И коначно ће схватити шта се дешава, а његово откриће ће превазићи сва његова очекивања.

Критички осврт: Режисер Рик Бота ме је пријатно изненадио и морам да признам да је баш, баш добро урадио посао. Прича се одвија кроз сећања и халуцинације главног лика Дина, које делују веома неповезано, али опет дају једну конзистентну причу која има добар ток. Прича није грандиозна, али није ни лоша; то је један сасвим солидан трилер и нешто мање солидан хорор.

Мислим да су мањкавост овог филма глумци и неки други би боље одрадили посао. Улога коју тумачи Дин, рецимо, вапије за заменом. 🙂 Мислим, лепо је што су вратили Ешли у серијал, али, руку на срце, ни њоме нисам претерано одушевљен.

Едукативни моменат: Много тога мудрог је рекла лекарка Рејчел Хејвард: да сви чине ствари због којих касније жале и да је то део живота. И још је рекла да не можемо променити то што смо урадили, односно да не можемо променити прошлост, али се можемо суочити са њом. Другим речима, можемо (и треба) да прихватимо одговорност за своје поступке и можемо да пробамо да поправимо ситуацију колико је то могуће.

Оцена наставника:

4(можда малко поклоњена)

infinitychamber (Small)IVБескрајна комора (Infinity Chamber 2016) је футуристички филм о човеку Кристоферу Сорену Келију, који се буди у некаквој ћелији и врло брзо схвата да је ту како би био процесуиран због злочина за који тврди да није починио. У ствари, он уопште не зна за који је злочин оптужен и покушава на све начине да ступи у контакт са било ким ко би могао да реши његов случај. То се испоставља као немогуће и једино друштво му је вештачка интелигенција која има задатак да га одржи у животу.

Критички осврт: Већ сам помислио да ћу одгледати СФ варијанту Кафкиног „Процеса“ и иако изузетно поштујем и дело и писца, нисам га баш са радошћу својевремено читао. 🙂 Тако да ми ни ова почетна помисао није баш била допадљива. Но, врло брзо филм ме је демантовао.

Ово је један од оних клаустрофобичних филмова налик на „Коцку“, а који носи само један глумац. Нисам сигуран да Кристофер може у таквој монодрами да држи сву пажњу, као што је то успело Сему Роквелу у „Месецу“ или Харију Пејтону у „Последњем гурању“, али је свеједно имао не малу помоћ Касандре Кларк. Свакако, глумци су добро одрадили посао.

Прича није лоша, мада сам то и очекивао од сценаристе Трависа Милоја, који је написао и врло добри „Пандорум“. Ништа помпезно и ништа што ће донети усхићења вредан обрт, али урађено са виспреним дијалозима, као и филозофијом (о друштвеном поретку и технологији, углавном) која се пласира ненаметљиво. Допало ми се што је Травис човек који ради са оним што има, те иако је видан низак буџет у сцени са експлозијом, углавном није ни стављао у свој филм оно што није могао постићи (на пример, нигде нису приказане неке фенси зграде будућности). Он је специјалне ефекте напросто заменио садржајем, дијалозима и порукама и то је урадио сасвим солидно и што је важно – без патетике. Углавном, са мало направио је много и то не могу да не ценим.

Едукативни моменат: Касандра је рекла Кристоферу како је могао и лошије да прође; да време наместо са њом у кафеџиници проведе код зубара. Истина јесте да увек може да нам буде лошије него што јесте, те не треба стално да кукамо (што је и Кристофер закључио), већ да из ситуације у којој смо извучемо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

4(не баш најбљештавија звездица и свакако без звездице)

brazil_ (Small)VБразил (Brazil 1985) је дистопијски футуристички филм који прати судбину Џонатана Прајса, запосленог у министарству за прикупљање информација. Он је задовољан на свом необичном послу и редовно одбија унапређења која му преко веза намешта његова мајка Кетрин Хелмонд. Но, ипак мења мишљење када схвата да ће му нова позиција омогућити да сазна ко је жена из његових снова (Ким Грајст), а која заиста постоји у реалности. Наиме, Џонатан ју је једном случајно видео како на шалтеру покушава да се избори са бирократским перипетијама. Невоља је што ју је министарство у коме Џонатан ради прогласило за терористу.

Критички осврт: Обично у дистопијским друштвима овог типа влада застрашујући ред, али ово друштво је у хаосу од формулара, цеви и деце која су препуштена улици и имитирају старије у најгорем могућем смислу. То овај филм са једне стране чини другачијим, посебним, али са друге скреће пажњу са фокуса саме теме и са мотива ликова. Рецимо, такав је случај са Робертом де Ниром. Он је луцкаст и ради свашта нешто у тек пар минута, те прети пиштољем и развлачи и разбацује бесмислене цеви, али остаје нејасно зашто све то ради.

Сјајних сцена има заиста много и готово свака је врло ефектна. Осуда друштвеног уређења и система је очигледна и овај филм јесте одличан пример моћи комедије, односно сатире да нагласи озбиљне идеје. С обзиром на то да су у питању осамдесете, хумор је у некој мери наиван (што је одлика тог доба) и сатира зато изгледа пренаглашена, али свеједно је успешна. Режисер Тери Гилијам успео је да поткачи разне сегменте друштвеног живота. И у све се ту лепо уметнила љубавна прича између Џонатана и Ким која се некако поетично и сензуално (опет одлика тог доба) супротставља свему томе. Крај је решен ингениозно.

Глумачка екипа није мала и скроз је одабрана.

Едукативни моменат: Сваки посао мора да прати нека папирологија. Међутим, ако се са попуњавањем формулара претерује, као што је приказано у овом филму, посао ће трпети. Мора да се зна шта је важно, а шта маргинално у неком послу.

Оцена наставника:

5(баш пристојна)

ready (Small)VСпреман играч број 1 (Ready Player One 2018) је филм који се дешава у будућности када су људи заокупљени виртуелним светом названим „Оаза“. Овај свет је такође и бекство из реалности која је прилично суморна. Творац овог света Марк Рајланс је након смрти у завештање играчима оставио да пронађу ускршње јаје. Ко у томе успе, постаје власник читаве „Оазе“. Јасно је да су многи ради да га се домогну, а прича прати авантуру момка Таја Шеридана који постаје најозбиљнији кандидат да пронађе драгоцено јаје.

Критички осврт: Није први пут да режисер Стивен Спилберг пружи овакав спектакл – много више у виртуелном (јасно), него у реалном свету. Приказани виртуелни свет ме је у појединим моментима очарао. Како би причу учинио што маштовитијом, у борбе и у финалну (епску) битку унео је све чега се сетио, па тако имамо ликове или секвенце из разноврсних филмова, што из његових личних („Парк из доба јуре“), што из туђих („Терминатор 2“). „Исијавање“ је ипак било изненађење и иако филм ни по чему није сличан са овим, сасвим добро се уклопио. Некако сам се надао да ћу видети и Џека Николсона и тада би утисак био потпун, али је то било заиста тешко оствариво. Углавном, утисак је одличан, иако је крај оно право америчко пренемагање са више него наивним моментима. Пренемагања има и у току филма пре свега у мотивационим говорима које држи Тај, а његова улога вође свих играча је баш исфорсирана. Но, на то и могу да зажмурим у овако опако реализованом блокбастеру.

Још да додам да идеја није лоша, али није ни нова, па чак ни скроз фантастична. На интернету већ постоји „Други живот“ који је управо оно о чему филм говори: онлајн виртуелни свет у коме људи могу да узму лик неког аватара и буду и раде шта год желе. Поруке које филм шаље су сасвим добре и иако филм форсира да се добра забава дешава у виртуелном свету, упозорава на разне опасности које нам се могу десити тамо и упућује да се не запоставља стваран свет. И музика ми се допада, а одабрана је она старињска из седамдесетих година.

Едукативни моменат: Што би рекао Марк (парафразирам): виртуелни свет је леп, а реалност може бити туробна. Но, колико год туробна била, реалност је једино место где човек може пристојно да руча. 🙂 Другим речима, најважније ствари дешавају се у реалности.

Оцена наставника:

5(не баш најбоља могућа)

the new politics (Small)IVНове политике (The New Politics 2016) је кратак футуристички филм где главне улоге имају две жене са различитих крајева света, које се припремају за спортско надметање.

Критички осврт: Заиста је фора на крају добра, што је и поента оваквог филма. Режисер Џошуа Вонг се све време разметао сјајним специјалним ефектима и идејама о веома напредној будућности, чиме је одвратио пажњу и допринео мојим очекивањима, да би донео крај какав је донео. Тај крај може да се тумачи на различите начине, па и да ма колико напредни били неке ствари никад не застаревају. И та могућност да се филм схвати на различите начине је свакако део његовог квалитета.

Едукативни моменат: Овај филм можемо да протумачимо и тако да је свака наша победа у било чему онолико грандиозна колики јој ми (сви) значај дамо. Некада треба и претерати у том значају, зашто да не, тим пре ако смо сав труд и срце уложили у то.

Оцена наставника:

4(рецимо)

after-earth (Small)IVНакон Земље (After Earth 2013) је постапокалиптични филм који се дешава у далекој будућности када су људи населили друге светове. Но, ни ти други светови нису баш потпуно гостопримљиви, па су се људи сукобили са ванземаљским урсама, застрашујућим животињама са великим канџама. Урсе су слепе, али осећају феромоне које људи испуштају када су уплашени. Зато се организују обуке за свемирске ренџере како би се научили да се претворе у „духа“, односно да толико постану храбри да уједно постану невидљиви за урсе. На једну такву обуку кренуо је и легендарни ренџер Вил Смит, како би је надгледао, а повео је и сина Џејдена Смита, како би се зближио са њим. Међутим, током вожње свемирским бродом улетели су у кишу астероида и брод се озбиљно оштетио. Немајући куд, посада је морала да се приземљи на забрањено и сада већ опасно место – Земљу. Атерирање није прошло добро и брод се буквално преполовио, а да зло буде веће, урса коју су држали заточену ради обуке сада је била слободна. Једини преживели су отац и син, а да би послали сигнал за помоћ морали би да дођу до другог дела брода, удаљеног много километара. Пошто је Вил био озбиљно повређен, само је Џејден могао да крене у мисију где је урса тек једна од смртних опасности.

Критички осврт: Јако је лепо што је Вил запослио и свог сина Џејдена и у духу традиционалних српских послова који ми нису страни, могу само да поздравим ове родбинске везе. Клинац додуше јесте симпатичан и пристојно глуми (у сваком случају боље од оца, али не знам да ли је то уопште комплимент). Углавном, могао је Вил да упосли и ташту и шурњају па да се добије један леп породичан филм. И запањујуће, режисер М. Најт Шјаламан успео је управо то; да направи породичан филм од једне акционе фантастике. Уз такав филм иду и не тако ретки тренуци патетике, али су у граници подношљивости. У ствари, цео филм је и више него подношљив. Знам да је био на удару критике, али иста та критика је високо оценила „Дан независности“, тако да толико о њој. Према мом мишљењу ово је сасвим солидан Сф са прилично добром идејом и пристојним специјалним ефектима.

Занимљиво је осмишљен свемирски брод, као и средства која га прате. Овај пут тканина предњачи над металом. Све је некако исплетено, а тако изгледа и сам брод. Ипак, много више ми се свиђа природа којом ходи Џејдан. Предели су изврсни. Живи свет наставио је да еволуира без човека и иако је превише мало времена прошло (хиљаду годину након еколошке катастрофе) неке промене се већ уочавају на појединим врстама, мада је свака препознатљива. Тако да то и јесте грешка и није, али свакако изгледа занимљиво. Но, птица грабљивица која жртвује свој живот за Џејдана ипак је превише. Као и онај сноп светлости ка небу који Амери обожавају да убаце у сваки боговетни филм.

Едукативни моменат: Џејдан је желео да се докаже свом оцу и то је и урадио. И све је то у реду, али ми не морамо да се доказујемо било коме, па ни родитељима тако што ћемо радити исто што и они. Треба да се докажемо себи, али у послу који је наш избор.

Оцена наставника:

4(не баш најсјајнија, додуше)

screamers-movie-poster (Small)IVВриштавци (Screamers 1995) је америчко-канадски СФ који се дешава 2078. На планети Сиријус 6Бе води се рат због ресурса који та планета има. Рат траје много година и изгледа да побеђује она страна која је изумела тзв. вриштавце, убојите роботе са сечивима. Међутим, командант једне од база Питер Велер схвата да су их власти са Земље напустиле и преусмериле се на другу планету. Зато он покушава да пронађе најбоље решење за обе зараћене стране, те креће у мировну, али истовремено и опасну мисију са тек пристиглим војником Ендруом Лауером.

Критички осврт: Атмосфера у овом филму је прилично депресивна. Заправо, безнадежна је и такву једну ситуацију ликови су добро дочарали. Можда је глума за неколико нијанси наивнија него што би било оптимално. Посао је одрадио и амбијент представљен кроз напуштена постројења, индустријски отпад, полупустињски крајолик и жућкасте боје и сиве нијансе.

Цела поставка радње је прилично интелигентна, ако већ није маштовита. У поменутој безнадежној ситуацији, у рату који траје целу деценију, две зараћене стране на планети богу иза ногу, заборављене и жртвоване од остатка света, одлучиле су да ураде једину могућу ствар – да склопе примирје. Све то није тако једноставно јер се упоредо одвија убрзана еволуција машина осмишљених за убијање, а које је пласирала једна од страна. Цео тај еволутивно-механички део је помало трапав и отвара многа питања која почињу са „како“, али ако зажмуримо на то, кроз трепавице видећемо један врло занимљив филм. Режисер Кристијан Дигве мудро је и врло спретно спојио два филма која су ремек-дело фантастике: „Истребљивача“ и „Ејлијена“, те дозирао мистерију сасвим довољно да пажња не пада све време филма. Некако се у то уденула љубавна мелодрама између Питера и Џенифер Рубин, која је некако збрзана јер није било много ни времена да се развија. Но, ипак је коректно одрађена и пристојно уверљива, ако ни због чега другог, а оно зато што Питер изгледа као набријан тип који не околиша сувише.

Специјални ефекти су и за оно време могли да буду малко бољи. Акција је значајно успелија, мада начин како је Питер убио Рона Вајта виси на врло танком концу. Наиме, ако га је убио струјом, а био је у додиру са њим, тешко да је та струја могла њега да мимоиђе.

Едукативни моменат: У овом филму су цигарете црвене боје коришћене као средство заштите од радијације. Но, то је СФ. У реалном животу, цигарете никако не помажу, само одмажу и нарушавају здравље, ма како обојене биле.

Оцена наставника:

4(са врлим плусом)

genesis_theatrical (Small)IПостанак (Genesis 2018) је постапокалиптична прича у којој малобројни људи зазиру од изласка из својих склоништа у затровану средину. Зато су створили андроида Чика Оконквоа како би им набављао храну и тражио преживеле. Међутим, он је измакао контроли, баш као и њихов крхки систем који су успоставили у својој заједници.

Критички осврт: Овај филм јако добро илуструје флоскулу „радња се некако котрља“ јер се стварно котрља. 🙂 Према сензибилитету, овај филм више изгледа као епизода какве серије сиромашне продукције, са свим тим дијалозима, односима између ликова и драмама. Иначе, драме баш има. Негде на пола филма троје напољу јуре робота, а у бази се дешава побуна. И то прати врло драматична музика и све време је неки метеж, али проблем је што сав тај уложени труд уопште није изнедрио неку узбудљиву акцију, напротив. Све време сам био равнодушан на сва дешавања у филму.

Глума ми није увек уверљива, а специјални ефекти још мање (чак ни пушкарање није одрађено како треба). Но, то је мањи проблем. Много већи је што је радња већим делом испразна и препуна празног хода, мотиви ликова потпуно нејасни, а прича неинвентивна и није донела ама ич новог апокалиптичном поджанру. Има ту неког покушаја да се ископира легендарни „Истребљивач“, али авај, сувише је блед.

Једино што ми се свиђа у филму је податак да се апокалипса десила на дан када је мој рођендан. Ко зна, можда то и није толики СФ. 😀

Едукативни моменат: Чике је закључио како му није јасно зашто су људи заокупљени смрћу, наместо да се фокусирају на живот. И то је добро закључио, а за нас је добро да се што више посветимо свом животу и свему лепом што га чини.

Оцена наставника:

1(нека буде плус, па таман и из непознатих разлога)

pacigicrim (Small)IVОбод Пацифика: Устанак (Pacific Rim: Uprising 2018) је наставак филма из 2013. У прошлом филму свет су напала бића из друге димензије и како би победила људе послала су огромна чудовишта. Људи су узвратили тако што су направили џиновске роботе које покреће по пар пилота. И успели су да затворе портал кроз који су чудовишта пролазила. Међутим, у овом делу ће се уверити да чудовишта нису сасвим поражена и да нова опасност прети човечанству.

Критички осврт: Иако су ликови и односи између њих стереотипи, харизматични Џон Бојега је одличан избор за главног глумца и његов „упад“ у филм је баш ефектан. Додуше, поменути „упад“ иде после нарације, којој иначе нисам наклоњен. Такође нисам наклоњен ни „Трансформерсима“ на које овај филм веома подсећа, али ипак има другачији и прихватљивији сензибилитет. Ту је и сличност са „Моћним ренџерима“, али је ова верзија урађена значајно озбиљније. Искоришћена је и фора из „Матрикса“ (трећег дела да будем прецизнији) и то је уклопљено прилично добро.

Има нелогичних момената, па тако када се на почетку боре добри и лоши робот усред градске насељене области, људи мирно раде у канцеларијама иако је извесно да би одмах морало да дође до евакуације. Специјални ефекти су фантастични, а успорени снимци некада су ефектни, као када гине Ринко Кикучи, док су некада „напржени“, попут прве сцене када се појављује Јинг Тиан са својом екипом. Спаковани у једну солидну причу, без претеране памети и оригиналности, али са много акције и толико динамичну да сам у појединим тренуцима једва стизао да ишчитам титл, дају један забаван филм који може да се назове блокбастером.

Едукативни моменат: Од многих сведених мотивационих говора (свега) једна реченица коју је изговорио Џон ми се допала, а када је саветовао Кејли Спејни. Рекао је да не дозволи да је туђе мишљење дефинише као особу. И добро ју је саветовао.

Оцена наставника:

4(врло, врло бледа)

dilandog (Small)IVО смрти, о љубави (Dellamorte Dellamore 1994) је италијанско-француско-немачки филм о гробару Франческу Деламортеу (Руперт Еверет) који током дана обавља свој посао, а током ноћи се бори против зомбија. Наиме, упокојени не леже мирно испод земље, већ седмог дана устају из гробова у потрази за људским месом. Инспирација за Франческов лик је био познати стрип јунак Дилан Дог.

Критички осврт: Морам признати да Руперт баш личи на Дилана Дога, макар када га у стрипу црта Ђампјеро Казертано и можда још понеки цртач. Но, одступања од стрипа има много. Најпре, оригинални Дилан не пуши и не пије, има помоћника Груча и звоно на вратима које урличе. Затим, Дилан има црвену, а не белу кошуљу и тако даље, и тако даље. Додуше, све то није ни важно јер Руперт у овом филму и није Дилан Дог, већ Франческо Деламорте. Но, свака сличност је намерна јер је филм прављен према роману Тицијана Склавија који је уједно и Диланов креатор. Чак сам прилично сигуран да сам читао стрип који има и исту тему и исте мотиве, а можда и исте реченице (који је тачно стрип био у питању тешко је тврдити – прочитао сам их заиста стотине). У сваком случају, сличност са Диланом и то што је главни јунак (макар лагао да је) дипломирао биологију, дефинитивно су учинили да ми лик буде допадљив. Чак је и убоги Франческов помоћник кога тумачи Франсуа Аджи-Лазаро допадљив, иако повраћа када се узбуди. 🙂

Дијалози су врло духовити и чак је и нарација таква. Уопште није у питању неки урнебесни хумор (свакако је црни), а у доброј мери се осећа европски дух и у хумору и у самој причи. Прича је, иначе, баш морбидна. И како се радња развија, постаје све морбиднија и апсурднија. Но, то није ништа необично за Тицијана. Стрип о Дилану Догу обилује таквим причама. Морам да признам да до сада нисам видео софистициранију иронију усмерену ка паланачком менталитету и животу у малој средини. То се види буквално у свакој сцени, па тако Руперт постаје убица јер и сам више не може да разликује мртве од живих, а с обзиром на квалитет живота његових суграђана. Шеф полиције Мики Нокс не може да прихвати да је Руперт убица и поред очигледних доказа јер је овај импотентан о чему зна цео град. Мики га напросто не види са „оружјем“. Ана Фалки се појављује у чак три верзије различитих девојака, што са једне стране шири љубавну и несрећну причу, али са друге указује на то да су људи у малим местима налик једни другима колико су стереотипи. И, напокон, Руперт и његов пратилац откривају да остатак света не постоји, што опет указује да су људи у варошицама преплашени од остатка света. Углавном, ова прича, иако наизглед нема радњу, има дубину и Руперт и Франсуа својим необичним карактерима и недостацима имају улогу да парирају тврдо утврђеним параметрима шта је у одређеним круговима људи (у овом случају паланци) прихватљиво, а шта није. Можда су аутори били преоштри у својој критици и осуди, али су били и искрени у својим намерама и то се види кроз атмосферу и емоције којима филм одише.

Едукативни моменат: Франсуа у овом филму наизглед није могао богзна шта пошто глуми човека са ретардацијом. Међутим, осим што је пристојно обављао посао гробара, умео је да свира, да састави лобању из делова (што Руперт није могао) и још штошта. Свако ће пронаћи активност у којој ће се сасвим добро исказати без обзира на способности и не треба да отписујемо, да тако кажем, било кога.

Оцена наставника:

4(са мањим минусом)

Maze-Runner-The-Death-Cure (Small)IIТркач кроз лавиринт: Лек смрти (Maze Runner: The Death Cure 2018) је последњи део трилогије „Тркач кроз лавиринт“. Радња се дешава у будућем друштву руинираном зомби апокалипсом. Научници покушавају да пронађу лек, али држе као покусне куниће младе људе који су имуни на болест. Њихови напори су узалудни, али они свеједно истрајавају и чак примењују врло неетичке методе. Како би спасио свог пријатеља Ки Хонг ЛијаДилан О’Брајен покушава, уз помоћ других пријатеља, да уђе у последњи утврђени град, где научници и држе заточене младе. Већ компликована ситуација компликује се још више заразом која узима маха и опсадом одбачених који се налазе ван зидина града.

Критички осврт: Већ на самом старту режисер Вес Бол је почео да лудује и да прави узбудљиву акцију на силу, користећи многоструко до сада испробану рецептуру и пуцачину са све промашивањем блиских мета. И поред свих непредвиђених (и неуверљивих, али то је друга прича) перипетија, Дилан и Бари Пепер успели су да зауставе брзи воз на месту у милиметар где их је чекала дружина скривена иза стена како би сви заједно наставили акцију спасавања. И касније, све је тако погодно. Када су тројица јунака кренула у спасавање другара, морали су да прођу кроз тунел где су зомбији и, наравно, услед напада, кола им се преврну, што значи још трчања, додуше не баш кроз лавиринт, али једнако узбудљивог. Када кажем једнако узбудљивог, мислим заиста једнако узбудљивог и то није похвала пошто је и трка кроз лавиринт у првом делу била потпуно испразна. У овом наставку је Вес покушао да колико-толико рационализује причу, односно да је учини смисленијијом (у прва два наставка није била ни то) и она има неки свој ток, мада сасвим класичан. При томе замајац приче – спасавање пријатеља – некако је сувише блед мотив око кога се гради читав заплет. Недостаје нешто грандиозније што се, на крају крајева, и очекује од једног блокбастера у овом поджанру. Осим заплета, бледи су и ликови, а њихови мотиви су некада нејасни.

Филм је крцат општим местима и већ много пута виђеном сценографијом. Град у коме се радња дешава је врло модеран, али ништа што би вас довело до усхићења. Акција је очекивана и неинспиративна и једино бих похвалио сцену са аутобусом закаченим за кран као врло симпатичну и донекле оригиналну. Једну од последњих сцена на крову не бих похвалио јер је патетична, мелодраматична и предвидљива. И комплетан крај је такав. Такође бих похвалио и поруке о пријатељству које филм шаље, а које презентују једну безусловну оданост и посвећеност чак и у најтежим ситуацијама.

Едукативни моменат: Град у овом филму, ма колико леп, не може да буде последње уточиште људи. Њега чини зграда поред зграде и сав је у бетону. У екологији се урбани (градски) екосистем поетично назива и „паразитом“ природе јер да би опстао, мора да узима ресурсе из других екосистема (пошто нема сопствених). У случају овог града тих екосистема нема, пошто је ограђен зидинама како би се грађани заштитили од пандемије. То би значило да овако замишљен урбани екосистем и живот људи у њему није одржив. Без природе, ниједан град сам за себе није одржив екосистем. Уколико руинирамо природу, никаква модерна градња нас неће спасити.

Оцена наставника:

2(може и један)

stateofemergency (Small)IIIВанредно стање (State of Emergency 2011) је филм који прати судбину четворо људи који су остали имуни на хемикалију која се ослободила након хаварије на хемијској фабрици. Остали су се претворили у неку врсту насилних зомбија. Војска је оградила цео тај рејон и изгледа као да немају намеру да помогну преживелима. Но, они се боре свим снагама, а ситуацију додатно компликује и то што је једна од преживелих Тори Вајт – дијабетичар.

Критички осврт: Врло је дојмљив почетак филма када се не дешава практично ништа, али се све време осећа некаква тензија и страва. И заслуге за то бих радије приписао режисеру Тарнеру Клеју него главном глумцу Џеју Хејдену (није баш увек уверљив у глуми, а у тучама није уопште). И надаље филм има шмек „28 дана касније“ и иако морам да похвалим добар узор и емоцију коју филм шаље, не могу то исто да учиним и за иновативност. Ово је сасвим класичан филм у поджанру који је већ презасићен. Зомбији су такође класични, са тим да неки имају и способности до сада невиђене и могу да причају, па и да буду лукави. Но, ништа пажње вредно. Занимљиво је да су поменути зомбији готово искључиво набилдовани момци (без мајице, разуме се) и старе жене. Ваљда у том крају живе само такви људи. 🙂 Њихови напади изгледају више као некакво комешање него као застрашујуће борбе за голи живот протагониста. Но, сцене су донекле језиве (мада се мотиви понављају) и дају један сасвим солидан не претерано буџетни хорор.

Едукативни моменат: Џеј је знао понешто о дијабетесу и начин како да помогне Тори. Када га је Скот Лили питао како је све то знао, одговорио му је да је његова покојна вереница Макена Џоунс била медицинска сестра, па је нешто знања покупио од ње. Ми увек учимо од особа из наше близине и то је још један разлог за дружење.

Оцена наставника:

3(врло, врло бледа)

happening (Small)VДогађај (The Happening 2008) је амерички филм који прича о једној крајње необичној катастрофи. Људи у парковима, ничим изазвани, одједном стају, као да су хипнотисани, и онда почињу да извршавају масовно самоубиство. Влада Америке и медији су одмах посумњали на терористички напад неким неуротоксином, али ће се испоставити да је истина далеко фантастичнија.

Критички осврт: Ово је скроз необична прича. Људи из неког разлога извршавају самоубиства и сцене када то чине врло су ефектне, чак донекле креативне (ако бисмо (само)убијања људи уопште могли да тако окарактеришемо). Идеја за филм је безмало одлична. Међутим, када Марк Волберг даје прве закључке логика се већ полагано губи. У реду, отров не делује на мање групе, мада не постоји објективан разлог да тако буде, али како онда објаснити самоубиство људи у колима у којима се возио Џон Легвизамо. Њих такође није било много. И много је прихватљивије да број чланова групе буде само иницијални стимулус да биљке почну да раде то што раде, него да мања група буде отпорнија на неуротоксин. Уосталом, зашто би се онда убила и једина преживела у граду Принстону, кћерка Кери Омали? Тешко да једна девојчица чини велику групу. Но, могу да прихватим и да је Марк само погрешио и да је у питању нешто друго; рецимо да су он, супруга му и девојчица напросто отпорни на отров. Тиме би ова материјална грешка била мања, мада не и потпуно отклоњена јер би и том гледишту могла да се оспори логика. И неким сценама би могла да се оспори логика. Рецимо, сви путници из воза, а било их је много, морали су да напусте воз у некој малој вароши. Напунили су и кафић у коме су схватили да су у опасној зони. Решили су да оду одатле. И баш сви су отишли колима. Одакле им? И да прихватим да су их све превезли локалци, како баш да је Марк последњи и једва успео да пронађе превоз? Очигледно нису сви локалци били расположени да узму стопере.

У филму се не дешава богзна шта и ликови углавном беже већ где им падне на памет (заиста, где побећи од природе?) и боре се за голи живот. И то је, углавном, то – нема ту много од радње. Но, свакако је и динамична и занимљива, пре свега захваљујући томе што се интрига одржава добар део филма. Нема овде неке јаче акције, масовне панике и сличног, па верујем да га многи неће доживети као узбудљиви блокбастер. Но, можда је управо то нов приступ који треба ценити. Речју, уопште није лоша реализација, ако изузмемо сам крај који је апсолутно предвидљив, класичан и приземљује филм попут авиона који је стигао на одредиште. 🙂

Ликови уопште нису стереотипни, чак прилично су шашави, посебно они које тумаче Марк и Зои Дешанел. Ипак, људске реакције изгледају прилично реално у датим околностима. И филм има прилично добар, бритак хумор. Но, оно што ми се највише допада у овом филму није само еколошка филозофија и научна база, већ врло оштроумно питање које је покренуо сценариста и режисер М. Најт Шјамалан. Могу ли биљке на овај начин да еволуирају и ово да нам ураде? Заиста занимљива мисао, зар не? 🙂

Едукативни моменат: Оно што је говорио Френк Колисон заиста је тачно. Биљке испуштају хемикалије које утичу на понашање животиња. Најједноставнији пример је цветни мирис који привлачи опрашиваче, али има и егзотичнијих примера. Рецимо, акација испушта хемикалију која привлачи мраве. Мрави постају прави телохранитељи ове биљке јер када дођу они уништавају инсекте који су биљоједи и који би наудили акацији. Но, када акација треба да се опраши, потребни су јој други инсекти и мрави, који их тамане, сада су непожељни. Зато она, у доба цветања, лучи хемикалију која одбија мраве.

Оцена наставника:

5(са повеликим минусом)

smotri-filmi.netДоба леда (Age of Ice 2014) је апокалиптични филм о делу света у којем се, услед померања Арапске тектонске плоче, клима значајно променила. Филм прати судбину породице током тог дешавања, а која је на пропутовању кроз Египат.

Критички осврт: Ово је значајно јефтинија верзија „Дана после сутра“. У таквом једном филму већ смо навикли да су глума, специјални ефекти и продукција језиво лоши и овај филм није изузетак. И као и други слични филмови пати од смешних грешака. Протагонисти се клизају низ египатску пирамиду да би завршили у околини са врло бујним (додуше зимским) растињем умереног појаса. Онда, земљотрес их толико потреса да сви падају по земљи, али једна госпођа и даље мирно пржи нешто на тигању, да би на њену ватру докотрљало буре са горивом и експлодирало. Експлозија је повелика, али само сцену касније не виде се никакве последице. Бејли Спри је прва скочила у реку, али ју је бујица последњу избацила преко стена. У ствари није, већ је са већ сломљеном руком пала преко стене и мање-више се све наставило као и до тада, односно врло живахно. И колико год да је њена симпатија драмио како јој је неопходна хитна медицинска помоћ, када је помоћ стигла, уопште јој је нису указали, већ су се заљубљени држали за руке. Испоставило се да је помоћ била потребнија њеном оцу који је пао у колапс из кога се пробудио петнаест секунди касније. И, наравно, као да се ништа није десило.

И тога има још у многим сценама које су иначе предвидљиве и погодне и све се одвија према много пута пређеном обрасцу. Режисер Емил Едвин Смит је пробао да исфорсира некакву акцију, али далеко је то од узбудљивог. Последње реченице које изговара глава преживеле породице боље да није изговорио. То је била мала, али једва издржива доза патетике. Иначе су дијалози били врло приземни, а у појединим ситуацијама личили су на курсеве енглеског језика колико су били формални и сведени. Но, оно што ми највише смета у овом филму су емоције. Када год неки (споредни) лик погине и то ужасном смрћу, нико не показује знаке да је ту смрт макар приметио. У реду је да шоу мора да се настави, али ово је претеривање у површности.

Едукативни моменат: У оваквом филму заиста је тешко било шта наћи едукативно, осим можда тога да је дечак Џо Супријано имао неколико креативних идеја које су се показале врло спасоносним. Добра ствар је да су га старији послушали. Некада и деца могу да буду веома бритка и свашта можемо да научимо од њих.

Оцена наставника:

1(сасвим заслужена)

Bleeding-Steel-Jackie-Chan-and-Show-Lo (Small)IIРаскрвављени челик (機器之血 2017) је кинески СФ са демонстрацијом борилачких вештина. Џеки Чен је полицајац коме мала кћерка умире од леукемије, али пошто дужност зове, он не одлази у болницу код ње, већ иде на задатак да заштити научника Кима Џингела. Испоставља се да је задатак сувише тежак и злокобни Калан Малвеј са својом бандом у фенси оклопима успева да десеткује Џекијев полицијски одред. Последњим снагама Џеки је успео да победи и, чинило се, уништи непријатеља у застрашујућој експлозији. Међутим, Калан је преживео и после тринаест година наново се среће са Џекијем. Овог пута његово интересовање је усмерено ка Џекијевој кћерки Нани Оу-Јан, коју је давно од смрти спасио Ким операцијом са напредном техником.

Критички осврт: Иако пуцају једни на друге са пет метара удаљености и ретко кад погађају, не могу да кажем да је акција лоша. У ствари, акција је главни адут овог динамичног филма (тако да повремено има и акције ради акције, небитне за саму радњу, као када хулигани јуре Нану). Иако у поодмаклим годинама (64 ако се не варам), Џеки праши само тако, а режисер Лео Џанг је у сваком тренутку знао шта ради, па и када је хаотично пуцање. И у том хаосу некакав ред се види и све ми је изгледало попут уигране акробатске тачке на какве су нас Кинези већ навикли. 🙂 То ме је опчинило, као и специјални ефекти. Боје у филму су јарке, што ми се баш, баш допада. Све је прешарено и весело, али свеједно сумњиви делови града које Нана походи и даље изгледају застрашујуће.

Главни антагониста Калан личи на каквог Кенобита из „Уздигнућа пакла“, како би се ваљда повећао тај злоћудни ефекат. И без тога Калан има врло захвалну физиономију за негативца. Ту се појављују још многи ликови са углавном нејасним мотивима, попут хипнотизера на сцени Сиднејске опере. У ствари, мотивација ликова и уопште њихово појављивање у филму је често под знаком питања, а убедљиво највећи проблем је прича која је толико танка да је у добром делу филма доведена до пуцања. Тек један од примера је начин како су девојке спасиле Џекија на крају са падобраном, а који је фантастичнији од металног срца које даје бесмртност. 🙂 Свака наредна сцена оспорава логику претходне. Колико год да су се трудили око акционих сцена, толико је радња површна и неразрађена. Имам осећај да се аутори филма уопште нису унели у свој рад. Има и патетике, али је подношљива. Некако је Кинези пласирају значајно мање иритантно од Амера. У сваком случају, филм пршти од потенцијала који је потпуно улудо протраћен. Џеки и други ликови уносе ведрину, али то дефинитивно није довољно.

Едукативни моменат: У овако површном филму тешко је наћи било шта едукативно, али да пробам. Научник Ким је завештао своје животно дело тако што је (тада малој) Нани спасио живот. Многи научници су на сличан начин оставили своје завештање и спасили су не један живот. И то не треба заборавити и увек имати на уму значај науке за квалитет људског живота. То је један важан разлог зашто је учимо у школи.

Оцена наставника:

2(волео сам да дам макар тројку, али не може)

sucker-punch (Small)IIIИзненадни ударац (Sucker Punch 2011) је филм о девојци Емили Браунинг која, уместо да спаси млађу сестру од очуха напасника Герарда Плункета, случајно убија сестру и завршава у душевној болници. Тамо се њен очух договорио са подмитљивим болничарем Оскаром Ајзаком да се девојци уради лоботомија како се не би више ничег сећала и како не би могла да оптужи очуха за насилништво. Међутим, лекар који то треба да обави долази тек за пет дана. Наједном, она више није у болници већ у ноћном клубу који води Оскар и који терорише девојке сматрајући их својим власништвом. Но, рок од пет дана и даље остаје и она за то време мора да оствари план за бекство. Њен план подразумева да се докопа четири предмета и још једног тајанственог, а помоћи ће јој и четири девојке из клуба. Ипак, Оскар је прозрео њихов план и све су у опасности.

Критички осврт: Режисер Зак Снајдер је обично на удару критике пре свега због тога што фаворизује стил у односу на садржај. Његово дело је и чувених „300“ и неке сличности можемо да видимо у оба филма, иако су теме апсолутно другачије. Не баш ведре, али јарке боје и те како долазе до изражаја у мрачном контексту приче, као и тескоби главних протагониста, у овом случају Емили и њених сапатница. Имао сам осећај као да Зак жели да његови кадрови изгледају попут уметничких слика из доба ренесансе, али све што је постигао је кич. Допадљив додуше, али и даље је то кич. 🙂

Виспрено дизајнирана прича уводи нас у светове маште које је креирала Емили и ту се она бори са зомбијима и којечиме, те је тиме акција покривена; одрађена са солидним специјалним ефектима и уз одличну готово адреналинску музику. Протагонисти су при томе перфектно згодне цице у секси крпицама и то није нешто што је новина; и други режисери су покушавали да на тај начин „обогате“ акцију и успех је био спорадичан. Но, овде, без сваке сумње, делује јако моћно. Или је у питању чиста мизогинија, како већ ко гледа на то. Но, ово ћу објаснити касније.

У сваком случају, занимало ме је и ка чему ће све то ићи, односно на који ће се начин решити и други жанрови које овај филм повезује – драма и трилер. И, богами, показали су се значајно озбиљнијим него што сам могао да претпоставим. Додуше, са нешто више дозе патетике него што је заиста потребно и Зак се на крају префорсирао како би затворио, да тако кажем, сваку причу у филму и чак сваки започети дијалог. Но, ако пажљивије сагледамо причу, улога, положај и статус жене у овом филму врло је под знаком питања. Са једне стране оне су једине жртве – нити један лик од угњетаваних није мушкарац. Сви мушкарци су насилни, бескрупулозни и тероришу и експлоатишу жене. Оне, додуше узвраћају ударац, на шта сугерише и наслов филма, али то раде пре свега и готово искључиво путем своје сексуалности (борилачке и друге вештине показују углавном у свету фантазије и то у доброј мери и да зло буде горе пародира њихову снагу). Да жене имају тек једно „оружје“ (што буквално и каже Карла Гуџино Емили пре него што ће ова заплесати први пут) већ наликује оном тврдокорном традиционализму који полагано постаје одлика слабије развијених друштава. Ако је Зак заиста заузео такав став, онда би ово била моја највећа замерка филму и смањује му вредност за много више од оне коју реално заслужује.

Едукативни моменат: Ретко када ми се нарација на почетку допадне, али ова је била врло виспрена. Нараторка је рекла како сви ми имамо своје анђеле чуваре и они могу да се појаве у разним „облицима“. Могу бити попут старца или девојчице. И немојте да вас изглед завара; могу бити разјарени попут каквог змаја. Ипак, није им задатак да воде наше битке, већ да нам шапућу са стране и подсећају нас ко смо. Свако од нас има моћ над световима које стварамо.

Оцена наставника:

3(веома јака, али ипак тројка)

spidermanI (Small)IVСпајдермен (Spider-Man 2002) је суперхеројски филм о момку Тобију Магвајеру, који је стекао моћи тако што га је, приликом студентске посете научној институцији, ујео генетички модификован паук. Након што му је криминалац Мајкл Папаџон убио ујака Клифа Робертсона (који га је одгајио), Тоби је одлучио да своју моћ искористи тако што ће стати на пут криминалу у свом граду.

Критички осврт: Млађахни Тоби ми некако изгледа сувише престарело за улогу тинејџера суперхероја или макар стармало. Каснији Спајдермени у неким другим адаптацијама стрипа деловали су ми у том погледу уверљивије, клиначки. Но, ништа не замерам. Филм је сасвим добра суперхеројштина.

Сцена у рингу јесте претерана (те се спушта кавез, те девојке Рендију Севиџу дају штанглу како би пребио значајно мршавијег Тобија), али је ефектна. И цео део са пљачком који иде касније, а који ће резултирати смрћу Тобијевог ујака, добро је одрађен. У неким каснијим наставцима овај моменат је више експлоатисан и прави читаву моралну дилему неискусном суперхероју, али то овде није случај иако су дијалози између ујака и момка „панчлајн“ овог филма. Режисер Сем Рејми је изгледа ту сцену одрадио тек да би показао поштовање према стрипу, али оно што је њега заиста занимало да има у филму је акција. Наиме, цео тај процес трансформације Тобија у супер Тобија иде прилично ужурбано и врло брзо се добија суперхерој спреман да се бори против исто тако инстант зликовца Вилема Дафоа. Можда је и то разлог што ми Тоби делује старолико. 🙂 Једини репови које Спајдермен вуче из обичног и младалачког му живота је ујна Роузмери Харис која је сувише маргинална, као и симпатија Кирстен Данст и најбољи пријатељ Џејмс Франко, али и то двоје су сасвим добро уклопљени и утопљени у акциони део филма. И та акција је сасвим у реду, али када Спајдермен спашава бебу из куће у пламену… Има ли општијег места од тога?

Вилем је добар зликовац и изгледа као да је изашао из серијала о Бетмену током деведесетих година. Занимљива ми је сцена када разговара сам са собом у огледалу. Веома сличан разговор има и Голум у „Господарима прстенова“. Оба филма снимљена су исте године, тако да је чак и мени, као искусном наставнику, тешко рећи ко је ту од кога преписивао. 🙂 Ако је судећи према датуму премијере, рекао бих да Сем није тај који треба да добије јединицу. 🙂 Напротив, заслужио је много већу оцену за целокупан филм који је забаван, динамичан и са сасвим солидном причом и сасвим пристојном глумом.

Едукативни моменат: Лепо је ујка Клиф објаснио Тобију. То што Тоби може да пребије Џоа Манганијелоа не даје му за право да то учини. Уз велику моћ иде и велика одговорност.

Оцена наставника:

4(са *)

ghostbusters (Small)VИстеривачи духова (Ghostbusters 1984) је комедија о тројици пријатеља који раде на Универзитету у Њујорку на катедри за парапсихолошка истраживања. Њих избацују са тог факултета јер млате празну сламу, па одлучују да направе приватни бизнис и лове духове по граду. На почетку није било посла, али након првог случаја позиви стижу из целог града. Ловци постају спасиоци Њујорка од злих сила, али ће се испоставити да ће им највећи изазов доћи из фрижидера згодне Сигорни Вивер.

Критички осврт: Одличан филм изведен са невероватном лакоћом или је макар такав утисак на мене оставила сјајна глумачка екипа. Виспрен хумор и за оно време импресивни специјални ефекти, симпатичне играчке и слатка прича чине овај филм класиком СФ-а.

Едукативни моменат: Од Ернија Хадсона смо научили да ако нас неко пита да ли смо Бог, треба да одговоримо потврдно. 😀 Другим речима, треба да проценимо ситуацију и да се прилагодимо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

5(без дискусије)

The-House-new-poster (Small)IVКућа духова (Ghost House 2017) је филм о пару Американаца Ску Тејлор Комптон и Џејмсу Хеберту који су кренули на пропутовање по Тајланду. Тамо су упознали двојицу Британаца Расела Џефрија Бенкса и Рича Лија Греја. Њих двојица су се пријатељски понудили да младом пару покажу ноћни провод у Тајланду, али се испоставило да су њихове намере далеко мрачније. У сваком случају, ово путовање ће за Ску и Џејмса постати авантура опасна по живот.

Критички осврт: Ово је тајландско-амерички филм у коме главну реч воде, разуме се, Американци. И прича је управо таква (американизована) и то видим као минус. Можда би боље било да су препустили тајландским партнерима да ураде ову причу јер су Азијати познати по изванредним хорорима. Додуше, неке хорор секвенце очигледно су рађене на азијски начин (видан је утицај „Круга“, рецимо), док их је већина рађена на онај „брзопрепадни“ начин који већ обичава америчка филмска индустрија. Но, не могу да кажем, прикази духова су прилично језиви. Иначе је визуелно филм баш дојмљив и са врло солидним специјалним ефектима. И оно што га издваја од других са сличном тематиком је што кућа духова није права кућа, већ народна радиност Тајланђана и неких других народа и личи на кућицу за птице, само што јој је намена да се у њој населе зли духови како не би терорисали праве куће и њихове станаре. Радња, пак, не издваја овај филм јер је прилично класична.

Глума је сасвим пристојна. И музика је сасвим у реду, а посебно ми се дојмила нумера када Џејмс и Мајкл Нови долазе код Марка Буна Млађег. Цела та „тура“ док га напокон не сретну помало подсећа на сцене из „Уздигнућа пакла“. Режисер Рич Рагсдејл је малко преписивао од бољих узора, али и то је у реду јер је добио један сасвим солидан хорор.

Едукативни моменат: Ску и Џејмс су погрешили јер су кренули на пропутовање са људима које су тек упознали. Лепо је бити дружељубив, али за одређене активности ипак је потребно упознати некога и стећи поверење.

Оцена наставника:

4(веома, веома бледуњава)

 

Лако Је Критиковати 94

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

star_wars__IV (Small)IVЗвездани ратови: Епизода VIII – Последњи џедај (Star Wars: Episode VIII – The Last Jedi 2017) је осма епизода саге о рату између Првог реда (остатака Галактичке империје) и побуњеника. Ове потоње предводи принцеза Леја (Кари Фишер) и након успешне, мада импровизоване акције, добри момци нису могли дуго да славе јер их је Први ред сустигао и отпочео мучну опсаду у свемиру. Схвативши да немају много изгледа за контранапад, побуњеници су морали да испланирају бег на оближњу планету где се некада налазило утврђење старог покрета отпора. Но, лукавог непријатеља тешко је надиграти, тим пре што велики вођа Првог реда Енди Серкис тачно зна потезе својих противника или макар има начина да их сазна. За све то време млађана Дејзи Ридли на усамљеном острву стиче џедајска знања и има план да свог парњака џедаја Адама Драјвера одвуче са мрачне стране и тиме да предност побуњеницима. Но, и то се показало као веома тежак задатак.

Критички осврт: У односу на претходни наставак, који је на синусоидној правој био доњи пик саге, овај није досегао горњи пик, али је свакако изнад икс осе. 🙂 Додуше, након млаког почетка уследио је средишњи део филма који ми је изгледао попут претходног наставка. Већ сам се сморио, што би млађи рекли, када сам видео да се наново рециклирају идеје. Океј, одустало се од Звезде смрти и то заиста поздрављам, али обука Дејзи на некој тамо планети исувише је личила на исту такву коју је у другом наставку имао Марк Хамил. Тамо је била мочвара, овде острво у сред мора, али то је то. И „мрачни део“ да је искуша је, такође, био ту. Са друге стране, побуњеници су били у клопци и на све начине су покушавали да преваре надмоћне непријатеље, а који су прозрели сваку намеру и тиме отежали добрим момцима, што је већ виђено у трећем (хронолошки шестом) делу саге. Енди унакаженог лица био је јасан пандан императору из претходних наставака и завршио је на исти начин као и његов претходник. Додуше, овај зликовац изгинуо је сувише наивно, тако да је тај део више него разочаравајући. Наивних момената има још, али највећа замерка филму је промена правила, односно моћи џедаја које постају у неким моментима готово божанске, а у другим смешно слабе. Од тога је чак и више патио претходни наставак.

Обећавајући су били телепатски дијалози између Дејзи и Адама, али недовољни да држе пажњу у том делу филма који је превише развучен и где се, реално, не дешава много више од игре мачке и миша између зараћених страна.

А онда је уследио завршни део филма који ме је, буквално, „одувао“. Акција је била одлична са сјајним специјалним ефектима и то праћено одличним идејама како да буду што импресивнији (попут песка на тој некој побуњеничкој планети који је бео, али оставља црвени траг). Преокрети и преврати су се низали, реплике су биле тек за пар нијанси помпезније него што пристојност налаже и чак је било и пар духовитих цака, а мотиви ликова су постали потпуно реални као никада до тада. Пре свега у лику млађаног Адама, који је, као и у претходном делу, био више него сјајан. Ретко када сам гледао филм где је крај толико одличан да поправља утисак толико да ми цео филм сада изгледа одличан, иако, реално, није.

Едукативни моменат: Када је Џону Бојеги спасила живот, Кели Мари Тран му је рекла да ће победити не тако што ће уништити оно што мрзе, већ тако што ће спасити оно што воле. Сјајно речено, заиста.

Оцена наставника:

4(колико-толико реална)

kinopoisk.ruКонтакт (Contact 1997) је амерички филм о пасионираној научници Џоди Фостер која жели да пронађе ванземаљску интелигенцију. Она не наилази на разумевање својих колега и, што је битније, спонзора, те је сва прилика да ће њен пројекат СЕТИ бити угашен. Међутим, управо у том, кризном моменту, њене антене хватају сигнал из свемира који је недвосмислено послала нека напредна ванземаљска цивилизација. Ово је привукло пажњу светске јавности и самог политичког врха, али ту се Џодина борба не завршава. Она сада мора да убеди све њих да су намере ванземаљаца добре и да морају да имају вере у инструкције које су им ови послали, а односе се на то како да направе летелицу за међузвездана путовања.

Критички осврт: Филм је одличан и то сваки његов сегмент. Прича се лагано гради, али опет није спора. Мистерија је бритка и режисер Роберт Земекис давао ју је „на кашичицу“, односно праву меру. Односи између ликова делују реално и ненашминкано, баш као и политичка сцена, а филозофија науке и религије која провејава током филма прилично је виспрена. Због тога овај филм постаје још и више од (само) кандидата за ремек-дело СФ-а. Он шаље јаке, па и храбре поруке и успева да не заступа ни страну науке, ни страну религије. У причи, научници су ти који трагају за истином. Религија, тиме и креационизам, само балансира и са новим сазнањима покушава да одржи и да увек наново докаже старе концепте. Са друге стране, сама главна хероина морала је да се кроз не баш пријатно искуство увери у моћ вере и колико је она, заиста, потребна. Причу морам да похвалим и због иновативности. Она нуди сасвим нов приступ међузвезданим летовима, а што се види у необичности летелице (или како год да се то звало). И пре свега морам да приметим да је прича веома слојевита и добро разрађена.

Џоди је још једном доказала да је фантастична глумица. Заиста је заслужила све оскаре које је добила. Осећања која је приказала током путовања – то не може свако да изведе. И остатак глумачке екипе је више него океј.

Едукативни моменат: Када је Том Скерит рекао Џоди да би волео да је све другачије и да се њен ентузијазам награди, а не само искористи, али да је свет другачије скројен, она му је одговорила да је одувек веровала да је свет онакав каквим га ми учинимо. И тиме је све рекла. 🙂

Оцена наставника:

5(сигурна)

melancholia (Small)VМеланхолија (Melancholia 2011) је филм из две приче. Свака од њих посвећена је једној сестри. Прва описује неуспело венчање Кирстен Данст, а друга агонију кроз коју пролази Шарлот Генсбур због предстојеће апокалипсе.

Критички осврт: Веома поштујем Кирстен као глумицу, а што се Шарлот тиче, она јесте добра, али ми је и некако чудна и увек глуми у чудним филмовима, баш попут овог. Иначе су сви глумци заиста добри. Ликови које тумаче су луцидни, са извесном дозом хумора и неоспорно упечатљиви. Толико су добри глумци да су дочарали и осећања и стања у којима се налазе, као и мотиве за њих, а да уопште не знамо позадину свега тога, односно њихове животне приче. Рецимо, у другом делу који се бави Шарлот, веома је јасно да јој је потребнија Кирстен него ова њој јер бригом о сестри скреће фокус са сопствене анксиозности.

С обзиром на наслов филма, ако изузмемо сам почетак, радња уопште није спора, а чак се ту штошта и дешава иако простор, време и догађаји нису велики. Фасцинантно у овој причи је управо то што она осликава унутрашње драме ликова и то је у првом плану, док су дешавања само средство да се то стање прикаже. Прва прича тек касније, у другом делу, добија смисао и Кирстен открива једну своју способност која објашњава све оно што је изгледало неповезано. И све је то право мајсторство и режисера Ларса Вон Трира и глумаца.

Одлуку режисера да своје ликове убије знали смо и пре свих дешавања и логично је питање зашто је то открио на самом почетку. Једино ми пада на памет да је хтео да поентира да су неке ствари у животу неизбежне. Углавном, сам крај филма је био врло известан, али је завршна сцена свеједно веома ефектна. Такође бих похвалио и као ефектну сцену када је Кифер Садерланд извршио самоубиство. Он је у овом филму био глас разума и неко ко је стуб, ослонац за све остале, а понајвише Шарлот и његов крах је утолико био више застрашујућ, а на такав некакав језив начин је и изведен. Свака част, свакако.

Едукативни моменат: Неки научници су у овом филму погрешили у процени да ли ће планета која се приближавала Земљи ударити у њу. Не верујем да ће се тако драстичне грешке дешавати у будућности, али грешке у науци су се дешавале и историја их је забележила много. Но, добра ствар у науци је њена динамичност; она се стално надограђује и мења и стара уверења замењују нова сазнања. Ми данас знамо много више него што смо знали раније.

Оцена наставника:

5(јака)

fling (Small)IVПородица Кременко (The Flintstones 1994) је филм рађен према цртаној серији из шездесетих година прошлог века. Фред Кременко (Џон Гудман) је не баш претерано паметан пећински човек који ради у каменолому. Изгледа да је то посао који му је суђен до пензије, али се појављује шеф Кајл Маклаклан са понудом за раднике; да ће онај који покаже највеће знање на тесту постати део управе. Фред ту види своју шансу и заиста се труди да има најбољи резултат на тесту, но узалуд. На његову срећу, његов најбољи пријатељ Барни (Рик Моранис) је видео колико је Фред лоше урадио тест и заменио га је са сопственим. Испоставља се да је Барни најбоље урадио и тако Фред, уз помоћ пријатеља, постаје директор. Међутим, та позиција му не доноси оно чему се надао.

Критички осврт: Глума је баш инфантилна, посебно Џонова и Рикова, ваљда како би одмах било јасно да су циљна публика деца. И мислим да то није требало толико пренаглашавати, без обзира што је у питању дечји филм, но добро. Специјални ефекти су солидни, али сам очекивао боље. Идеје за механизме апарата у пећинском добу су симпатичне, али су такође могле бити боље, тим пре што је многе од њих разрадила цртана серија. Уосталом, начини функционисања савремених апарата на пећински начин један су од главних адута поменутог цртаћа.

Допада ми се што је прича блиска обичном животу (нема грандиозног зликовца који жели да пороби (у овом случају праисторијски) свет, као што смо навикли у сличним филмовима, већ малог шефа Кајла који хоће да проневери новац), бави се обичним људима и њиховим проблемима и начиње теме које су увек актуелне. И можда их не обрађује скроз добро, односно није довољно разрађена, али шаље добре поруке. Свеукупно, утисак није лош.

Едукативни моменат: Немојте да вас овај филм завара; људи и диносауруси нису живели у исто време. Диносауруси су изумрли много пре појаве човека на Земљи.

Оцена наставника:

4(стрмоглаво иде ка три)

broomsticks (Small)IVДршке од кревета и метле (Bedknobs and Broomsticks 1971) је Дизнијев играни филм који се дешава на самом почетку Другог светског рата. Пошто је Лондон у опасности од бомбардовања, деца су склоњена по засеоцима. У једном таквом селу бригу о троје деце преузела је Анџела Ленсбери. Деца ће веома брзо открити да је Анџела вештица приправница, а њена намера је да магијом помогне Британцима да победе у рату. Међутим, колеџ за вештице се, услед ратних услова, наводно затворио и Анџела је остала ускраћена за последњу и најважнију лекцију. Зато она са децом одлази у Лондон како би пронашла професора Дејвида Томлинсона, те завршила своје студије и остварила циљ. Они су заиста пронашли професора, али он баш није оно чему су се надали.

Критички осврт: Овај филм личи на варијанту приче о Мери Попинс (коју је Дизнијев студио снимио мање од деценије пре овога), не само према поставци, већ и сензибилитету, а ту су и нацртане животиње које парирају реалним ликовима. Наравно, у питању је мјузикл са давнашњом музиком и одличним плесом. Прича има ону старињску углађеност, а испричана је са фасцинантном лакоћом. И баш је маштовита, па тако и људи могу без проблема да дишу под водом, али то је у оваквом филму опростиво. Не знам колико би могао да буде пријемчив овим новим генерацијама, али је свакако ово симпатичан, инфантилан и наиван дечји филм, са добрим мотивима и порукама. Чак је и битка Енглеза и Немаца управо тако – наивно представљена, што је у складу са концептом филма, али јако чудно изгледа с обзиром на ратне страхоте за које знамо да су се тада дешавале и, бојим се, даје једну сасвим другачију, романсирану представу о томе. То би свакако био најтањи део филма.

Едукативни моменат: Анџела на почетку није желела да троје деце буде код ње, али касније није желела да оду од ње. У међувремену их је заволела. Ако некоме или нечему дамо шансу може да се деси да нам прирасте за срце и постане значајан део нашег живота.

Оцена наставника:

4(не баш најјача могућа)

starilord (Small)IIIГосподар прстенова (The Lord of the Rings 1978) је цртаћ рађен према књизи Џ. Р. Р. Толкина. Зли господар Саурон жели да завлада светом у коме живе људи, вилењаци и патуљци. Међутим, људи, предвођени чаробњаком Гандалфом, опиру се Саурону и његовој армији орка. Но, њихова борба биће завршена тек онда када мајушни хобит Фродо уништи Сауронов прстен који му даје моћ. Зато он, са својим пријатељем Семом, креће у опасну мисију како би спасио свет од зла.

Критички осврт: Цртаћ нема ту озбиљност у приступу као суперпознати играни римејк, а ни сензибилитет није исти. Ово је прави разиграни дечји филмић. Но, поређење и тако по било ком основу није фер. Гледајући га независно, овај филмић сигурно има много квалитета. Цртежи су одлични, а анимација за оно време солидна. Поједине делове су решили тако што су пребојавали праве глумце, те је ово формално цртаћ, али одистински полуиграни филм. Мени се та техника баш не допада јер пребојени део сувише одудара од цртаног, али јесте иновативна пошто је ово први пут да је тако нешто рађено.

Режисер Ралф Бакши се углавном држао приче испричане у књизи, тако да овај Арагорн нема романсу са вилењакињом. Прича, дакле, није романсирана, али не могу да тврдим да је то баш минус. Маште не недостаје, али можда мањка мало више емоција, на којима се није радило довољно јер је компликовану радњу из књиге требало сместити на два сата филмића (што би одговарало причи из чак прва два дела популарне саге који трају много сати). Зато и радња делује збрзано и поједностављено. Но, свеукупно, прича је испричана колико-толико коректно за један дечји филм.

Едукативни моменат: Ни добри чаробњаци, ни вилењаци нису желели прстен иако га је Фродо нудио. Знали су да је прстен створен да чини зло, а да даје моћ и нису желели да их искушава. И заиста, ако знамо да је нешто превелико искушење за нас, а чини нам зло, добра стратегија је то избегавати. Ако смо склони слаткишима, а имамо проблем са вишком килограма, најбоље решење је да их не купујемо. Немамо их у кући, па неће бити ни искушења у часовима доколице или кад нам „падне шећер“. 🙂

Оцена наставника:

3(на четворку)

movie_road-wars (Small)IДрумски ратови (Road Wars 2015) је филм намењен за Де-Ве-Де. У питању је постапокалиптични филм у коме је узрок апокалипсе вирус који људе претвара у неку врсту безумних вампира-зомбија. Једна група људи покушава да преживи, а наду им даје Кол Паркер кога су нашли у пустињи и који је изгледа имун на ујед безумника. Идеја је да из његове крви издвоје антитела којима ће зауставити заразу.

Критички осврт: Овај… филм толико обилује нелогичним сценама да је потпуно бесмислен. Поједине сцене су развучене, али то је овде заиста мањи проблем. Велики проблем је, као што написах, конфузна и неартикулисана радња. Не бих ни наводио примере које сцене су што нелогичне, што нејасне јер је много брже навести сцене које су добре и јасне: ниједна. Режисер и сценариста Марк Аткинс нам је контрапримером показао како треба направити причу; тако да она буде разумљива другима.

Глума је углавном смешна, а специјалних ефеката нема. На пример, један од ликова је изгубио руку и ми то видимо готово искључиво по његовој болној гримаси. Има овде покушаја хумора у три реплике и покушаја имитирања „Побеснелог Макса“, али то чак није ни неуспео покушај. То је потпуно, апсолутно и неопозиво неуспео покушај. 🙂

Едукативни моменат: Клоу Фарнворт је све учинила како би помогла њеном љубљеном Филипу Андреу Ботелу, али у томе није успела. Некада нећемо успети у нечему ма колико били мотивисани и ма колико труда уложили, али то не значи да не треба увек да покушавамо.

Оцена наставника:

1(у ствари нула)

Running-man-poster (Small)IVТркач (The Running Man 1987) је футуристички дистопијски филм, у коме друштво будућности пропада на свим пољима, па и културном. Година је 2017. (што је за тадашње време била далека будућност) и људи су окренути лаким и уједно суровим забавним ријалитима на ТВ-у. Најгледанија је „Тркач“ и у тој емисији осуђеници беже од мишићавих гонича који хоће да их искасапе. У жижу јавности доспева Арнолд Шварценегер, јер је, са неколико сапатника, успео да побегне из затвора. Он је бивши полицајац који је доспео у затвор зато што је одбио да изврши наређење надређених. Власти га наново хватају и он постаје нова звезда популарне емисије. Међутим, нико није рачунао на Арнолдову изузетну снагу, те емисија поприма неочекивани ток.

Критички осврт: Волим филмове са Арнолдом и много ми је симпатичан, иако не зна да глуми, а у овом филму је то баш доказао. 🙂 Похвалио бих главну хероину Марију Кончиту Алонсо која добро парира Арнолдовом шмеку, а њена негодовања на шпанском чине да њен лик буде још симпатичнији.

Сам филм је занимљив, динамичан, крцат акционим сценама и према сензибилитету више припада том жанру, него фантастици. Те акционе сцене су успешније у арени него када је било финалног пушкарања, а и нејасно је шта је тада Марија радила сама у ходнику студија, осим што је било погодно да је спопадне Ерланд ван Лидт (и то још увек у опреми, иако му је, недвосмислено, указана лекарска помоћ и сва је прилика да би му опрему скинули). Акционе сцене су такође и прилично насилне, али је филм толико лепршав да то није пренаглашено, напротив. Такође, сам друштвени феномен који је тема филма некако није дошао у први план и прича не нуди неку дубљу филозофију, већ је више филм за забаву. Као што је и емисија о којој се овде ради и, ако размислимо, нема велике разлике између нас у публици испред биоскопског платна (који смо навијали да Арнолд побије гониче) од публике у филму (која је навијала да гоничи масакрирају Арнолда и његову дружину). Уосталом, за њих су они били негативци. Ја бих рекао да смо успешно заведени да се не препознамо у нечему у чему смо и сами учествовали (додуше, ми имамо изговор да је ово ипак само филм) и свака част режисеру Полу Мајклу Глејзеру на томе. Као што је водитељ Ричард Досон дао својој публици оно што им је потребно, тако је урадио и Пол са својом.

Лепршавост осамдесетих којим овај филм одише види се и у његовој наивности, посебно што се краја тиче. Расплет је херојски и велики Арнолд побеђује читав систем као од шале, те водитељ Ричард постаје главни негативац у причи коју, ипак, води државни врх (што видимо по самом почетку филма). Дакле, овај филм је и плитак и виспрен истовремено и неком другом остварењу бих вероватну дао лошу критику да има много неискоришћеног потенцијала, али не и овом. Потенцијал није искоришћен колико је било могуће, али шарм дефинитивно јесте.

Едукативни моменат: „Будуће“ друштво које је представљено користило је медије како би лажима устројило јавно мњење. Телевизија и медији често користе лажи за манипулацију и морамо тога да будемо свесни. И да ствари које нам се пласирају посматрамо критички.

Оцена наставника:

4(са умањеницом)

ruby-sparks-movie-wallpaper (Small)IVРуби Спаркс (Ruby Sparks 2012) је романтична прича о младом признатом, али несрећном писцу Полу Дејну, који не може да нађе љубав свог живота, а и има креативну блокаду. Тада почиње да сања девојку Руби (Зои Казан) у коју се заљубио и која му постаје инспирација (муза) за нову књигу. И онда се дешава нешто невероватно; затиче Руби у свом стану. Након првог шока, Пол не само да прихвата да је Руби заиста постала стварна, већ и доживљава романсу са њом.

Критички осврт: Последња сцена је готово истоветна оној у филму „Опчињен“ из 2000. и, према мом мишљењу, сасвим је вишак. Не мора срећан крај да буде по сваку цену. Што се осталог дела филма тиче, заправо је врло добар. Радња се развија занимљивим током и добила се једна више него солидна романтична драма. Не и комедија (што обично иде заједно) јер је хумор спорадичан. Ликови су мање-више стереотипни, али јесу занимљиви. И глума је у реду.

Едукативни моменат: Докле год је Руби радила оно што је Пол желео, њему је било лепо, али је и сам био свестан да то није права љубав. Она је тако радила јер је морала. Права љубав постоји само онда када постоји и могућност избора.

Оцена наставника:

4(може)

Basic CMYKКраљица проклетих (Queen of the Damned 2002) је слободнија филмска адаптација треће књиге Ен Рајс „Вампирске хронике“. Вампира Стјуарта Таунсенда пробудила је, после стогодишњег сна, метал музика која му се допала. Он је одлучио да буде вођа бенда који ју је свирао и ускоро је стекао велику популарност. Међутим, заједница вампира то није одобрила пошто према њиховом кодексу они морају да воде тајни живот. Зато су одлучили да га униште на концерту који је најавио. У исто време, његова музика је пробудила краљицу вампира Алију, која са Стјуартом има другачије планове.

Критички осврт: Алија је веома интересантна и напросто зрачи путеношћу, али што се глуме тиче, ту ме већ није фасцинирала. И Стјуарт као да је глумео у неком музичком споту, а не филму. И поједине сцене изгледају примереније музичком споту, као када напада две плавојке у својој (изнајмљеној) кући. Но, не смета ми музика у филму, напротив, уопште лоша није. Спорна је глума; копка ме да ли глумци који глуме вампире говоре тако зато што им додати очњаци сметају или зато што верују да би вампири тако требало да причају. Углавном, ово је један од управо таквих филмова и глума је прилично театрална.

Овај филм је део „Вампирских хроника“ и самим тим наставак култног „Интервјуа са вампиром“ и донекле има везе са њим. У ствари, изгледало је као да се режисер Мајкл Ример напросто ломи између сензибилитета тог филма и неких модернијих приступа као што је „Подземље“ или „Блејд“. Истина је да ова прича покрива и минула столећа и ово савремено доба, тако да је једно са другим требало уклопити, али тај спој некако није спретно одрађен. Да замешатељство буде још веће (и грђе) има ту и мотива из филма о Супермену (када Стјуарт лети са Маргерит Моро по граду, па му она наводно испадне) и којечега. Очигледно су идеје пристизале са разних страна што се режије тиче, али што се саме приче тиче, идеја ми је промакла, баш као и мотиви ликова који нису ни конзистентни, ни увек логични.

Нарација, без обзира ко је изговара, потпуно је непотребна. На срећу, брзо је престала.

Едукативни моменат: Маргерит је желела да је Стјуарт преобрази јер је имала романтичну представу о вампирима. Када је видела како убија жену у парку предомислила се. Ми нећемо бити пред тако драстичним одлукама, али када год бирамо између нечега морамо да сагледамо све плусеве и минусе.

Оцена наставника:

2(крајње реална)

Лако Је Критиковати 93

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

TESBHardcover (Small)Звездани ратови: Епизода V – Империја узвраћа ударац (Star Wars: Episode V – The Empire Strikes Back 1980) је друга епизода саге, али пета према хронологији догађаја. Три године након уништења Звезде смрти, галактичка империја прогнала је побуњенички савез на ледену планету, али и то им није довољно јер желе да униште сваки преостали отпор. Мрачни лорд империје Дарт Вејдер (у овом наставку га тумачи Дејвид Праус) жели да пронађе младог џедаја Лука Скајвокера (Марк Хамил), који је један од побуњеника и преобрати га на мрачну страну. Међутим, дух Дартовог учитеља Оби Ван-Кеноби (Алек Гинис) упућује младог витеза на мочварну планету где ће га обучавати добри џедај мајушни зелени Јода (Сем Игл).

Критички осврт: Режисер Ирвин Кершнер се снашао довољно (мада је Џорџ Лукас и даље присутан и као сценариста и у продукцији), тако да се сага наставила као што је и започела, а то значи одлично. Мислио сам најпре да је незгода на снежној планети коју Марк доживљава само непотребна драма, али није тако. Сваки део ове приче има смисла. Осим пелена које је Марк носио после у стакленој туби док се опорављао од поменуте незгоде. 😀

У овом делу, за разлику од претходног, уочљивије је да су специјални ефекти древни. У првом делу су били импресивнији или зато што су их урадили бољи мајстори или зато што су тада пред њих постављени мањи изазови. Углавном, ни у овом делу нису скроз лоши, напротив. У овом делу бих похвалио и то што има много маште и маштовитих бића, попут чудовишта у астероиду.

Едукативни моменат: Када је Марк рекао свом мајушном учитељу Јоди да не може да поверује, овај му је одговорио да зато и не успева. Да бисмо успели у нечему, морамо да верујемо у успех.

Оцена наставника:

5(наравно!)

ReturnOfTheJediPoster (Small)Звездани ратови: Епизода VI – Повратак џедаја (Star Wars: Episode VI – Return of the Jedi 1983) је хронолошки последња епизода, а у ствари је трећа по реду у саги. Покрет отпора је помоћу својих шпијуна сазнао важне шифре и осмислио план како да дохака новој свемирској станици Звезди смрти коју гради галактичка империја како би уништавала планете са непослушним становништвом. Међутим, добро осмишљен план лагано почиње да пропада јер је император (Ијан Макдиармид) све време знао за намере побуњеника и пустио их је да улете у замку која треба да их уништи све. Ипак, ни галактичка империја није рачунала на то да и покрет отпора има мале, али моћне савезнике.

Критички осврт: Ово је један од првих СФ филмова, а можда и први, који сам гледао. И тад ме је очарао, а и сада када га гледам. Све ми се допада – и машта, и акција и авантура. Као и прва два наставка и овај је ремек-дело СФ-а.

Едукативни моменат: Џедаји сматрају да су бес, страх и агресивност сигуран пут ка мрачној страни. И у праву су.

Оцена наставника:

5(и опет: наравно!)

mitty (Small)Тајни живот Волтера Митија (The Secret Life of Walter Mitty 2013) је авантуристички филм са Беном Стилером у главној улози. Он глуми повученог сањара који обавља посао у подруму за потребе часописа „Лајф“. Фирма која издаје овај часопис доживљава промене у руковођењу и најављено је да ће издање на коме раде уједно бити и последње. На насловној страни треба да објаве најбољу фотографију икад реномираног фотографа Шона Пена, а управо је Бен задужен да развије негатив који је од Шона добио. Међутим, негатив је нестао и Бен мора да пронађе Шона како би сазнао где је. То није лак задатак јер нико не зна где се фотограф налази, а могао би бити било где на свету.

Критички осврт: Главни јунак је социјално неснађени самац који сања велике снове и који је окружен безобразним сарадницима. Такав лик је експлоатисан у гомили оствaрења и самим тим није занимљив, што је врло лоша стартна позиција. Ликови су углавном стереотипи, а Адам Скот се толико трудио да буде лик који волимо да мрзимо, да није оставио јачи утисак. Његова брада заиста јесте, пошто му нипошто не стоји. Много живописнији лик је онај који тумачи Пол Фицџералд и он је унео оригиналнији приступ у исмејавање менаџмента јер увод у причу се добрим делом бави управо тиме. Ни то није новост јер већ и врапци на грани знају да се суровост менаџерског система капитализма безуспешно крије иза стратегија како да се на хуман и саосећајан начин отпусте људи са посла. Дакле, хумор је прозаичан и једино бих издвојио као јако успешну сцену када Бен пародира Бенџамина Батона. Има још пар смешних реплика и то је, мање-више, то.

Фотографија и режија у овом филму ми се баш, баш допадају, а праћени су више него солидним специјалним ефектима. Музика ми се такође допала и сјајно је уклопљена. Уз лагану причу (која, додуше, нема много „меса“ и предвидљива је, али свеједно држи пажњу), свеукупно даје једну сасвим солидну романтичну авантуру са лепим порукама и истом таквом емоцијом. Морам да похвалим Бена да је заблистао у последој сцени. Заиста је успео да пренесе емоцију искрене ганутости.

Едукативни моменат: Занимљиво гесло „Лајфа“ је могло да се види у овом филму. Гласи: „Видети свет, опасне ствари, видети преко зидова, прићи ближе, међусобно се пронаћи и осећати – то је сврха живота“. Ако вам се гесло допало, знате шта вам је чинити.

Оцена наставника:

4(искрена)

downs (Small)VСмањивање (Downsizing 2017) је филм који започиње једним сјајним научним открићем Ролфа Ласгорда да људи могу да се смање. Идеја овог научника је била да се смањи и штета коју људи наносе планети и тако и загађивање. Међутим, оно што је почело као еколошка идеја, прерасла је у економску јер је живот патуљастих људи значајно јефтинији. То је био мотив Мета Дејмона, као и његове супруге Кристен Виг, да се подвргну медицинском захвату смањивања и да се доселе у свет патуљака.

Критички осврт: Јако ми се допало како је режисер Александер Пејн замислио сам процес самњивања. Изгледа као производни процес где се фабрикују мали људи, а све је праћено адекватном музиком. Све изгледа уједно и бајковито и врло реално.

Сама идеја за филм је сјајна. Аутори филма су прилично исцрпели све могућности које би човечанству пружило овакво једно откриће, а провукли су и све недоумице, односно лоше последице које би га пратиле да ли кроз размишљања ликова или кроз саму радњу. Рекао бих да је тема довољно разрађена. И, кад то помињем, ту се негде нашао и Србин, кога тумачи Кристоф Валц и који је нашао начин да у том, мајушном свету направи велику зараду. 🙂 Иако изгледа као да се догађаји у Метовом животу одвијају случајно, у ствари су врло усмерени и комплетна радња и те како има циљ и прича се на крају заокружује. Углавном, и прича и идеја су добре, праћене истим таквим порукама, а Мет је био стандардно добар, као и сви други у филму. Ту су негде и специјални ефекти који и нису нарочито експлоатисани како бисмо већ очекивали.

Едукативни моменат: Око седам милијарди људи насељава Земљу и потреба за ресурсима је веома велика и то не само како бисмо задовољили биолошке потребе, већ и како бисмо се развијали технолошки, научно и на многе друге начине. Последица тога је велика штета коју наносимо природи и другим врстама јер ресурсе узимамо од њих. Можда је решење и да се смањимо, али пошто је то ипак СФ, много реалније и боље је да се развијамо – одрживо.

Оцена наставника:

5(од мене)

Rie (Small)VГосподар прстенова: Повратак краља (The Lord of the Rings: The Return of the King 2003) је трећи и последњи наставак суперпознате саге рађене према роману Џ. Р. Р. Толкина. Зли чаробњак Саурон решен је да покори бајковити свет, али се људи опиру на челу са Арагорном (Виго Мортенсен). Ипак, највећа нада је малени хобит Фродо (Елајџа Вуд), који је са пријатељем Семом (Шон Астин) кренуо у опасну мисију са циљем да уништи прстен – извор Сауронове моћи.

Критички осврт: Овај пут ми се највише дојмио Џон Нобл. Његов лик је најсложенији од свих представљених и иако има врло приземне и очигледне мотиве, показао је широк спектар и понашања и емоција. Свака сцена са њим ми је сјајна, а истакао бих ону када наводно очајава за сином Дејвидом Венамом и приближава се зидинама града, те угледа непријатељску војску у формацијама испред тих истих зидина. Иначе, све сцене у овом филму су сјајне; посебно сцене битака, а сцена када паук напада Елајџу је безмало маестрална.

Углавном, овај филм је пружио оно што се очекује од последњег дела сјајне трилогије; спектакуларно финале. Према мом мишљењу, најбољи је део од сва три.

Едукативни моменат: Краљеви и племићи у овом филму нису стајали у позадини и командовали. Они су први улетали у битку и показали велико јунаштво. Не очекујем да вође показују јунаштво у рату јер је боље да рата уопште нема, али је прави вођа онај који сопственим примером показује како ваља радити.

Оцена наставника:

5(сигурна)

Oz-reytunr (Small)Повратак у Оз (Return to Oz 1985) је Дизнијев филм базиран на серијалу књига Л. Френка Баума и може се рећи наставак чувеног филма из 1939. Дороти у овом филму глуми мајушна Феруза Болк и њој нико не верује да чаробна земља Оз одистински постоји. Чак, њена тетка Пајпер Лори је одводи код лекара Никола Вилиамсона који има намеру да је лечи електрошоковима. Но, пре првог третмана, Дороти је успела да побегне уз помоћ мистериозне девојчице Еме Ридли и упада у оближњу реку. И река је односи право у Оз, који се променио од њеног последњег боравка тамо.

Критички осврт: Прича је веома маштовита, али то није невероватно; базирана је на књигама невероватно маштовитог писца. Мени се, искрено, не допада у потпуности како је испричана. Има сувише површних момената, што у емоцијама, што у поступцима ликова. У реду је да дечји филм буде поједностављен и да има наивних момената, али је то овде некако пренаглашено. Тако да и емоције у овом филму мањкају и нису ми уверљиве.

Специјални ефекти за оно време уопште лоши нису, али Дизнијев студио никада и није штедео на буџету. Ипак, мислим да та продуцентска кућа може да понуди много више, а могла је и тада.

Едукативни моменат: Сваким новим доласком у Оз Дороти је стицала нове пријатеље (овај пут лименог војника на навијање, страшило са главом бундеве и једног наново оживљеног вапитија). И то ће се и нама дешавати ако путујемо и долазимо на нека нова места. То је још један разлог зашто су путовања сјајна ствар.

Оцена наставника:

4(реална је тројка, али ево на поклон)

Isolation-large (Small)IIIИзолација (Isolation 2005) је ирски филм који се дешава на једној фарми крава коју води Џон Линч. На кравама се врше генетички експерименти зарад добијања раса које ће бити економски исплативије. Међутим, нешто је кренуло по злу и рођено је теле веома опасно за све људе на фарми.

Критички осврт: Филм ме је већ на самом почетку подсетио на „Створа“; хладно је и ликови ординирају по лабораторији (касније је било још асоцијација, попут сцене када окупљени ликови гледају у животињу коју су спалили). Осим овога, оно што сам још уочио је да је глума добра, баш као и фотографија, а да су сцене тако постављене да све изгледа у доброј мери реално. Такође, од почетка се прави некако туробна атмосфера (кроз изглед фарме која је скромно опремљена и сва у блату, а и временске (не)прилике ништа нису боље), али и доста напета, пре свега кроз односе између ликова који нипошто нису позитивни. И надаље, од тељења краве, па све до онога што ће уследити као главни део радње, та напетост није јењавала. И тај део је урађен сасвим добро, а и хорор део је прилично језив, те самим тим солидан. Има ту и мало „Ејлијена“ и којекаквих других одличних остварења који су послужили као очигледни узори.

Оно што ми се не допада је то да прича није разрађена, без обзира што се веома полако, готово опрезно одвија. Закључци које ликови извлаче напречац немају много покрића и далеко су од научних, што би макар Марчел Јуреш морао да зна јер глуми научника. Ипак, некако се испоставља да су исправни. Углавном, таква, неразрађена прича са више него предвидљивим крајем није добро испричана и све што сам навео у претходном пасусу даје један добар потенцијал који готово уопште није искоришћен. Додатно је лоше то што ми реакције ликова у кризним ситуацијама нису биле убедљиве.

Још да додам да ме специјални ефекти нису оборили са ногу, а само мутирано створење, осим што је недефинисано физички, није дефинисано ни по питању животног циклуса.

Едукативни моменат: Овај филм би требало да упозори да петљање са ГМО не мора увек да да жељене резултате, али је мени далеко значајнији моменат тај да се ГМО примењивао како би газда Марчел имао више користи од своје стоке. Не морамо увек да посматрамо друге врсте само као робу од које ћемо имати користи, већ и као жива бића. Неке врсте су нам привредно значајне, али ипак треба да будемо хумани и према њима.

Оцена наставника:

3(па и мање)

Da_Vinci_Code_characters_poster (Small)IIДа Винчијев код (The Da Vinci Code 2006) је филм рађен према истоименој књизи Дена Брауна. У париском музеју Лувру десило се убиство. Наиме, убијен је кустос Жан-Пјер Марел. Француска полиција, на челу са Жаном Реноом, позвала је Тома Хенкса наводно као стручњака за симболе, а заправо као првог осумњиченог. Међутим, полицајка и Жан-Пјерова унука Одре Тоту не верује да је Том кривац, већ да је он кључан за решавање загонетке убиства њеног деде. Испоставља се да ће њих двоје заједно открити и много више од тога.

Критички осврт: Сценариста Ден Браун је сувише закомпликовао причу и у жељи да буде више преврата, па тиме ваљда и узбудљивије, начинио је од Ијана Макелена негативца и тиме много изгубио на логици, тим пре што је тај лик замислио као ученог и мудрог човека. Напросто тај преврат није био спретан, а и убиство његовог слуге Жана Ива Бертлоа, ем је предвидљиво, ем је беспотребно. А начин како је Одри схватила да је он негативац, па је он морао да се разоткрије, тек је дечји филм. 🙂 Наивних момената има у доброј мери, највише када пар протагониста избегава опасне, па и фаталне ситуације. Све је то некако сувише погодно и површно и једва балансира на граници уверљивости. Уз то, антагонисти су се у свим случајевима показали као преслаби противници, тако да то није помогло. Филм је пао управо на главном жанру, а то је трилер. Овакав филм мора да буде виспренији.

Што се мистерије тиче заиста није лоша. Посебно је дојмљив део када расправљају о Да Винчијевој слици „Тајна вечера“ и разоткривају шта је заправо свети грал. Има ту разних загонетки, а добар део њих је рађен према већ постојећим уметничким делима. Промена локација диљем света доприноси и динамици филма. Уз добре глумце овај филм је имао добру идеју и један леп потенцијал, али све је то протраћено.

Едукативни моменат: Симболе често тумачимо на различите начине, а није реткост ни да буду злоупотребљени (пентаграм и свастика (кукасти крст) тек су неки од примера). Ипак, они много олакшавају комуникацију, а могу да помогну и у учењу. Један час о ендокриним жлездама сам урадио користећи симболе о чему можете да прочитате овде.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

the-philosophers-after-the-dark (Small)IVКада падне мрак (After the Dark 2013) је филм познат и под називом „Филозофи“. Џејмс Дарси је наставник филозофије који предаје одељењу напредних ђака. За последњи час у години одлучио је да сви заједно размотре један мисаони експеримент: шта би се десило са свима њима када би отпочео нуклеарни рат. Услови за све њих нису исти и морају да одлуче ко ће живети, а ко не. Испоставља се да овај задатак нимало није лак, ни интелектуално, ни емотивно.

Критички осврт: Идеја за филм је заиста добра и прилично солидно је реализована. Додуше, у појединим моментима сувише театрално, али с обзиром на то да су у питању млади људи, сва та мелодраматика и помпезност некако и приличе. Крај је малко натегнут и стичем утисак као да режисер Џон Хадлс није имао идеју како да га реши, па је нешто хтео, али ни сам не зна шта. Или, од нас двојице, само он зна шта је хтео, али мени то не чини разлику. Но, све у свему утисак заиста није лош.

Едукативни моменат: У мисаоном експерименту који је Џејмс поставио тешко је предвидети, чак и према образовању, пословима, преференцијама и неким особинама која ће особа бити корисна, а која не. На то утиче заиста много и унутрашњих, али и спољашњих фактора. Но, ја сам свакако уверен да свако може бити користан у неком делу ако то заиста жели и ако се заиста потруди. Уосталом, и ако немамо знања за нешто, можемо га стећи учењем.

Оцена наставника:

4(рецимо)

megamecha (Small)IМегаајкула против механоајкуле (Mega Shark vs. Mecha Shark 2014) је трећи наставак франшизе о мегаајкули, односно мегалодону. На једном теретном броду лед који је овај брод превозио почео је да пуца и ослободио се мегалодон који је одмах почео да терорише морепловце и друге људе. Пар научника Елизабет Рем и Кристофер Џаџ направили су механичку ајкулу управо да би се изборили са овом морском немани. Војска САД их је у овоме подржала и обезбедила им чак и бољу верзију овако дизајниране подморнице, те су они кренули у необични и опасни риболов.

Критички осврт: У реду је да у оваквим филмовима специјални ефекти нису богзна какви, али ми је нејасно да аутори нису постигли чак ни најједноставније. На пример, када Елизабет испробава могућности механичке ајкуле и жели да види да ли може да се извије на бок под углом од шездесет степени, много је боље окренути камеру него да сиротица извија свој врат. Па, зар није? 😀 Но, то је још и мали проблем овог филма. Много већи је што су сцене доведене до бесмисла, ако изузмемо премису која је најбесмисленија – зашто би ико правио подморницу у облику ајкуле, па таман имао за циљ да победи мегалодона? Углавном, већ у првој акцији подморница (права, не ајкулизована) избацује торпедо који експлодира на кожи ајкуле не начинивши никакву штету. И ту небулози није крај. Она га репом ћушне и врати, попут пинг-понг лоптице, ка подморници. Да, добро сте прочитали – претходно је експлодирао, али га је ајкула свеједно вратила неоштећеног, да би погодио подморницу. Он је погоди и војници обучени за такве ситуације понашају се као да су се случајно ту задесили; хаотични, дезоријентисани и као да не познају опрему којом иначе рукују. И након неколико секунди цела подморница је експлодирала. Океј, погођена је она, те једино могу да закључим да је подморница ратне морнарице нешто као цистерна са бензином. Ни друге акционе сцене са мегалодоном нису ништа боље, а нису много ни другачије.

Сама прича је очекивана и у складу са насловом филма. Са једне стране имамо мегалодона, који је практично неуништив и са друге стране механодона, последњу реч технике снабдевене вештачком интелигенцијом која има толико слабости да ми уопште није јасно како победисмо. 😀 Углавном, та два се боре, а онда се из неког већ разлога механоајкула окреће против својих твораца и пошто је амфибијско возило, почиње да терорише копно. При томе Елизабет све време покушава да ујури и спаси девојчицу која се од свега и сваког плаши, осим – механичке ајкуле, те јој се нуди као на послужавнику. Ово се, иначе, надовезује на Елизабетину животну драму јер јој је умрла кћерка истих година као и ова мала неурачунљива, па је Елизабет неописиво стало да је спасе. Доза патетике никад није на одмет, али смисао тог бола ми измиче, а о вези са остатком филма да и не говорим. Но, да се вратим на главну радњу; имамо опасност у мору, опасност на копну и рекао бих да је све покривено. Није узбудљиво, није занимљиво, а јесте нискобуџетно и већ виђено у многим филмовима овог типа до сада. Чак су се и подморнице у облику ајкуле појављивале у неким цртаћима (који још испадоше суперозбиљна остварења у односу на ово). Није баш да се режисер Емил Едвин Смит није потрудио да буде иоле узбудљиво, те је мегалодон наскакао и на авион који је у облацима, али га је механодон пресрео и спречио у злој намери тик испред носа тог авиона. Но, и поред свег труда, учинак је једнак нули. 🙂

Едукативни моменат: Глобално загревање је довело до топљења вечитог леда у коме је био заробљен мегалодон. Не очекујем да ће се из леда са полова Земље ослободити какво праисторијско чудо, али ће тај процес свакако имати негативне последице по живи свет. И то се већ и дешава јер се ниво мора подиже и потапа до тада суве екосистеме. Упоредо са тим, мења се и клима, што такође има свој утицај, врло непредвидљив.

Оцена наставника:

1(на ништа)

Лако Је Критиковати 92

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

ejecta (Small)IИзбачени материјал (Ejecta 2014) је филм о човеку Џулијану Ричингсу, који у интернет круговима важи за великог познаваоца астрономских догађаја, па и оних који укључују ванземаљски живот. Млади ентузијаста Адам Сејболт добија мејл од Џулијана и одмах креће до њега, иако то подразумева четрнаест сати вожње. Оно на шта је наишао превазишло је сва његова очекивања.

Критички осврт: Ово је варијанта „Вештица из Блера“, али наместо вештица у овом случају су ванземаљци. И ако су поменуте вештице за оно време биле нешто иновативно, ако већ не и квалитетно остварење, сада је то већ депласирано. И далеко је, али заиста далеко од квалитетног. Има ту некаквог покушаја драме, али што се тиче радње, она не постоји ни у покушају. Све време се нешто јурцају, муче, убијају, али потпуно бесциљно. И при томе сва та мука је узалудна јер је и невероватно досадна. И оно мало радње што има, сасвим је класично, баш као и ванземаљци – виђени много пута до сада.

Лик који тумачи Џулијан, иначе глумац који је једнако ружан колико и харизматичан, заиста је иритантан са свим својим неартикулисаним понашањем. Но, не могу да кажем да су глумци потпуно лоши.

Едукативни моменат: Адам jе добио мејл од Џулијана и кренуо је да се састане са њим, иако није био сигуран да га је заиста Џулијан контактирао. И то је веома, веома погрешно. Ако нисте сигурни са ким се дописујете преко нета, никако не треба да се састајете са том особом јер можете завршити много горе него Адам у овом филму (који је завршио са главобољом и амнезијом).

Оцена наставника:

1(на два или два на један)

EPIII_RotS_poster (Small)Звездани ратови: Епизода III – Освета сита (Star Wars: Episode III – Revenge of the Sith 2005) је шеста епизода саге, али трећа према хронологији догађаја. Џедај Анакин Скајвокер (Хејден Кристенсен) и бивша краљица планете Набу Падме Амидала (Натали Портман) су се венчали и она је остала у другом стању. Међутим, млади џедај има (пророчанске) снове да ће његова љубљена да умре на порођају. То га чини очајним, али и подложним тамној страни, односно злом ситу Палпатину (Ијан Макдиармид) који је видео прилику да Скајвокера придобије ради постизања великих амбиција; владавине галаксијом.

Критички осврт: Колико се Хејден снашао у улози младог и недоказаног ученика џедаја у претходном делу, толико се у улози одраслог мрачњака није снашао уопште. У ствари, подозревам да је он онај тип глумца кога улога мора да „погоди“ и да буде што сличнија његовој личности, иначе ништа од посла. 🙂 И дијалози између њега и лепе Натали знатно су сведенији у овом делу. Можда је сценариста Џорџ Лукас испуцао све романтичне и поетичне мудролије, па за овај наставак није остало бог зна шта.

Приметио сам да Џорџ има проблем са рукама. Ако бисмо бројали одсечене руке у овој саги, било би их заиста много. Ако изузмемо спорадичне споредне ликове, без руку је остао млађани Хејден у претходном наставку, а и у овом, као и Кристофер Ли, Самјуел Л. Џексон и Метју Вуд који је глумео заиста добро осмишљеног киборга. У оригиналној трилогији без руке су остали и Марк Хамил и Џејмс Ерл Џоунс. И те две руке иду Џорџу на душу јер, иако није био режисер, писао је сценарио. 🙂

Овај наставак, према мишљењу већине, најбољи је од сва три дела. Мени је бољи други, али није ми невероватно да се већини допада баш овај јер он даје финиш причи и смешта ствари на своје место. Уклапа две трилогије попут пазла и то чини да филм изгледа одлично. Уосталом, то јесте мајсторство, без сумње. Последња сцена када заправо и настаје Дарт Вејдер и када упоредо умире Натали заиста је ефектна. После тога све је романсирано за неколико нијанси више него што је неопходно. Чак ни сјајни Џорџ не може да се одупре холивудском маниризму.

Едукативни моменат: Млађахног Хејдена је корумпирала моћ. Он се зато окренуо против свих који га воле и нанео им штету. Моћ нам омогућава да постигнемо много тога што желимо, али може лако и да нас исквари. Зато, када добијемо неку позицију или било шта што нам даје (над)моћ, треба бити опрезан да не бисмо прешли на „мрачну страну“.

Оцена наставника:

5(си!)

episodefour (Small)Звездани ратови: Епизода IV – Нова нада (Star Wars: Episode IV – A New Hope 1977) је, заправо, прва епизода саге икада снимљена. Галаксија се налази усред грађанског рата. Шпијуни су за побуњенички савез украли планове за најмоћније оружје Галактичке Империје – Звезду смрти, огромну свемирску станицу која може да уништи читаву планету. Вођа побуњеника принцеза Леја (Кари Фишер) има планове за Звезду смри, али њен брод су заробиле Империјалне снаге под командом злог Дарт Вејдера (у овом наставку тумачи га Дејвид Праус). Пре него што су је ухватили, Леја је сакрила планове у меморији дроида и послала их је заједно са поруком за помоћ старом пријатељу њене породице џедају Обију Ван-Кенобију (Алек Гинис). Међутим, порука је отишла младом Луку Скајвокеру (Марк Хамил), за кога ће се такође испоставити да је џедај у најави.

Критички осврт: Мелодраматични тренутак са све заносном музиком када Марк гледа небо, њему недостижно, потпуно је урнебесан. Као и неке друге сцене и техничка решења. Ипак, ово јесте ремек-дело научне фантастике и у то сумње нема.

Што се ефеката тиче, види се да је у питању давно минула декада, али су за оно време заиста импресивни. Глума је некако раздрагана и тај полет, пре свега тада млађаних Харисона Форда и Марка, баш ми се допада. Према сензибилитету ова трилогија је знатно лепршавија од наредне. Новија трилогија је рађена са врло озбиљним приступом, политичким интригама и колико је то год било могуће лукавим превратима. У овој свега тога нема, али јој то не умањује квалитет, напротив.

Едукативни моменат: Алек се запитао ко је будаластији: будала или онај који га прати? Занимљива питалица, на коју ћете сами дати одговор, а ја бих само приметио да није добро бити ни у једној ни у другој улози.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

Twixt (Small)Између (Twixt 2011) је тзв. експериментални хорор трилер, чија се радња одвија у малој америчкој варошици. Ту је пристигао писац романа о вештицама Вал Килмер. Он има за циљ да прода свој најновији роман и то му баш не полази за руком, али зато наилази на инспирацију за своје ново дело. Наиме, у граду се десило необично убиство девојке и то је само врх леденог брега. Градић у коме се Вал обрео крије многе морбидне тајне.

Критички осврт: Није новина да писац, у овом случају Вал, дође у неко мало место и доживи авантуру живота („Мизери“ ми је први пао на памет, али има још таквих филмова). Такође, ни сама радња није иновативна, али није ни лоша.

Режија у филму ми се баш, баш допада, а и фотографија је прилично добра и повремено необична, готово бајковита. Један део радње изгледа управо тако – бајковито. И онда се све враћа на уобичајену сцену на какву смо већ навикли у филмовима и то миксовање стилова изгледа заиста занимљиво. С једне стране ту је мистицизам Едгара Алана Поа, а са друге солидан трилер који тражи разрешење. Филм се некако нагло прекида, али је јасно ко је ту шта учинио и крај изгледа радије вицкаст него недовршен. Све у свему, стварно није лоше.

Вал је сада времешан и гојазан глумац, али, интересантно, изгледа много мање одбојно него када је био млад и леп. И мора му се признати да је одличан глумац. Сцена када започиње писање романа је сјајна. Ликови су иначе комични и живописни, попут шерифа Бруса Дерна и његовог помоћника. Идеја да шериф чита Валу своју хорор причу како би га успавао и генијална је и урнебесна.

Едукативни моменат: Не морате читати романе какве пише Вал, ако вам се такви романи не допадају, али је веома важно да читате. И то из много разлога.

Оцена наставника:

4(заиста може)

rapture-palooza-dvd-cover (Small)IIIЗанесеност (Rapture-Palooza 2013) је апокалиптични филм који прати судбину двоје младих Ане Кендрик и Џона Франсиса Дејлија. Ради се о апокалипси коју је предвидела Библија и према којој се на Земљи појављује антихрист. И заиста се појављује и то је Крејг Робинсон, коме се Ана много допала. Он жели да она постане његова краљица, али њој та опција уопште не долази у обзир. Зато она покушава, уз помоћ свог дечка Џона и породице, да зароби Крејга на хиљаду година, баш као што пише у Библији.

Критички осврт: Ово је једна од многих комедија које се баве апокалипсом библијских размера. И почетак је обећавао када нестају сви они које Бог спашава. Сам њихов нестанак је сјајно осмишљен. И касније има заиста добрих фора, али су неке и прастаре. Но, то је тек део проблема. Режисер Пол Мидледич је желео да направи добру комедију или макар добро зезање, веома блиско оном виђеном у „Ово је крај“ и окупио је глумачку екипу која се до тада доказала у разним комедијама и комедијицама и за које је очекивао да ће своје улоге изнети у жељеном, али и амбициозном обиму. При томе је Пол највише наде улагао у Крејга и не само да му је доделио улогу главног антагонисте, већ му је очигледно дао и највише простора, тако да је и његов лик и све пошалице које са њиме иду у пакету исцрпео до сува, што би рекли хемичари. У реду, он је антихрист, зао и развратан, али монолози и дијалози у вези са тим у неком тренутку почињу већ да оптерећују радњу и развлаче је довољно да постаје спора. И то је штета јер радња има један здрав потенцијал. Идеја да Ана и Џон започну посао са продајом сендвича у време апокалипсе и да њихов свеже изграђени штанд погоди усијани метеор прилично је симпатична. Заправо, сама радња има идеју водиљу која није лоша уопште.

Много значајније од комедије је да ли је успела иронија пошто је ово очигледно начин да сценариста Крис Матесон каже коју о религијској догми. Он то и чини у пар наврата (ако не рачунамо целу идеју која је превасходно направљена са циљем да филм буде смешан) и то није нарочито успешно. Иронија мора да буде виспренија. Поентирао је он, додуше, неке нелогичности у библији и цело то замешатељство са тим да ће бити спашени искључиво верници без обзира да ли су у овоземаљском животу били добри људи или, пак, нису, али све је то некако и бледо и маргинално, што због његовог површног сценарија, што због Полове још површније режије.

Дакле, неки потенцијал се види, али је неискоришћен због постављања у први план оног што је споредно и предвидљивости разрешења заплета. Танки специјални ефекти не поправљају значајније ситуацију. Глумци би поправили да им је дато више шансе; Крејг убедљиво доминира са фором коју рециклира на хиљаду различитих начина, Ана покушава да парира, а сви остали су подређени спашавању њене невиности. Не могу да вам обећам да ћете се забавити гледајући овај филм, али ако желите да се одморите уз баш, баш лагану комедију, овај филм може бити решење.

Едукативни моменат: Сви су на крају закључили да им није потребан нико „главни“, већ да су они сами главни, односно одговорни за свој живот. И, заиста, није потребно да вас ико води кроз живот. То можете и сами, као што свака одрасла особа и треба да ради.

Оцена наставника:

3(минус)

my-boyfriend-is-back (Small)IIМој дечко се вратио (My Boyfriend’s Back 1993) је филм чији је наслов дат према једној старој песми из шездесетих година прошлог века. Иначе, песма је боља него филм. 🙂 У филму се ради о момку Ендруу Ловерију који је заљубљен у лепу Трејси Линд. Како би је освојио, осмислио је да његов најбољи пријатељ Дени Зорн одглуми оружани напад на продавницу у којој Трејси ради. Идеја је била да је Ендру спаси и буде њен херој. Баш у том тренутку прави криминалац Џо Стивенс се појавио како би заиста опљачкао радњу. Ендру је свеједно желео да буде херој и – погинуо. Но, његова смрт је била кратког века.

Критички осврт: Режисер Боб Балабан је решио да направи лагану комедију, али идеја да су сви мирно пропратили повратак Ендруа из мртвих није уопште смешна, а представља премису приче. Нису смешна ни сва друга догађања и реплике у филму. Тако да је Боб успео да оствари само оно „лагана“. Можда чак и прелагана. Заправо, имао сам осећај као да гледам филм из осамдесетих, али не зато што је лепршав (јер није), већ зато што је потпуно површан. Схватио сам да Ендруови родитељи треба мирно да прихвате васкрснуће сина, али онда, са друге стране, њихова осећања ама ич нису била уверљива; ни туга услед губитка, ни срећа или шок услед повратка. Тиме је направљен контраефекат, без обзира што је комедија у питању. Код младих Ендруових другара на то може да се зажмури, пошто су у тим годинама и емоције хаотичне и понашање чудно, али свеједно, површност напросто врца из овог филма. И то је у колизији са љубавном причом између Ендруа и Трејси која је замишљена као дубока, малтене епска. Сам крај филма је урађен управо у том маниру и он заиста није лоше решен. Са треће стране хумор, осим што није успео, повремено прелази у ону америчку „урнебесну комедију“, па тако Ендруова мајка Мери Бет Херт доноси дете које је „пронашла у супермаркету“ како би га сину послужила у тањиру са прилогом од поврћа. Наравно, дечак је жив и лиже лизалицу. Тако да је нејасно за коју врсту комедије се режисер Боб одлучио, али би можда било најбоље да није експериментисао и да се држао лагане љубавне приче, коју је одрадио кудикамо спретније него све остало. Цео филм је недефинисан и поједини његови делови веома су грубо уклопљени један у други, а рађени су са различитом дозом озбиљности.

Поруке које филм шаље су у реду и јасно ми је шта је Боб хтео, али, попут хумора, и њих је неспретно пласирао. Док се Ендру и Трејси грле на улици, пролазници добацују како то није природно, а њу вређају и пребацују јој да је љубитељка зомбија. Зомби у овом случају симболизује црнца (којих у овом филму готово да нема). Међутим, та идеја није разрађена. Нешто разрађенија је метафора која се односила на пубертет и све оно што он собом носи, посебно развој сексуалности.

Ликови су стереотипи, па је нејаки Ендру заљубљен у популарну Трејси, а која има још популарнијег дечка Метјуа Фокса. Он има најбољег ортака силеџију Филипа Симора Хофмана, а Ендру пријатеља неспретњаковића Денија. Остин Пендлтон је луди научник и тако даље и тако даље. Да зло буде веће, уз хумор који сам описао сваки лик је практично интелектуално деградиран. Глума која то прати није потпуно лоша, али није ни захтевна.

Едукативни моменат: Када су на часу разговарали о херојима, један добар ђак је рекао да се хероји не рађају већ постају. И заиста је добро научио ту лекцију. 🙂

Оцена наставника:

2(не може више)

dr-phibes-rises-again (Small)IVДр Фајбс се уздиже поново (Dr. Phibes Rises Again 1972) је британски хорор и наставак филма „Гнусни др Фајбс“ из 1971. Др Фајбс, кога тумачи Винсент Прајс, зли је геније руинираног лица, који обожава своју супругу Каролину Манро. Међутим, она је мртва, односно у некаквом стању између живота и смрти и он има намеру да је врати у живот. Да би у томе успео мора да оде у Египат и да тамо пронађе реку живота о којој говоре легенде и једна древна мапа. Но, за ту реку заинтересован је и Роберт Квари. У Египат долази и полиција која тражи Винсента због неколико убистава. Углавном, права гужва је настала у пустињи код планине која крије тајну вечног живота.

Критички осврт: Ово је потпуно дијаболичан филм и веома духовит. Када је др Фајбс васкрсао, прво што је урадио пришао је оргуљама и театрално почео да брише прашину са прашком. Свакако, прашина се за три године нахватала, али, ипак. 😀 И убиства у филму су управо таква, дијаболична и одвијају се према филозофији – зашто једноставно, кад може компликовано. 🙂 И како Винсент једе рибу преко врата (пошто су му уста за ту работу из неког разлога недоступна), непроценљива је сцена. Но, да је маштовито, заиста јесте. И ту маштовиту радњу прати ништа мање маштовита сценографија. Посебно бих истакао сцену у Египту када су људске кости несрећних пустолова наслагане на ноктима ножних прстију џиновске статуе. 🙂 Фотографија је, иначе, зачуђујуће добра.

Радња је класична авантура, са мало више мелодраме коју је готово искључиво правио Винсент у својим монолозима. Он је био сав помепзан и имам осећај да су имена његове супруге Викторије и његове помоћнице Волневије (Вали Кемп) одабрана са намером сценаристе (и режисера) Роберта Фуеста како би била погодна да их Винсент изговори што помпезније. И други ликови су прилично комични, попут Терија Томаса и Џона Кајтера, али је хумор којим су они допринели значајно приземнији. Други антагониста Роберт, пак, превише је озбиљан лик и када упоредим све ликове међусобно, имам утисак као да је свако од њих глумео у неком свом филму пошто сензибилитет који су показали уопште није уједначен.

Крај филма је поправио утисак, који иначе није лош. Филм јесте смешан у многим сегментима, али има шарма и као што већ написах, маште. Нисам гледао први део, тако да не могу да упоредим квалитет, али и да је први део био значајније бољи (а верујем да је био ту негде), и овај је сасвим у реду и поред рупа и рупица (археолози истражују кости пустолова као да су у питању фосили, а Роберт је без икаквог разлога чекао три године да би предузео експедицију баш када се Винсент пробудио, те тако добио конкурента итд).

Едукативни моменат: Две ствари се морају признати др Фајбсу. Једна је да је заиста много труда уложио у сваки свој изум (иако су намењени злим стварима), а друга је да је користио сазнања из макар две области; технике и историје. И на крају је остварио свој циљ. Изгледи да ћемо остварити циљ повећавају се што више труда уложимо и у што се више области разумемо.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

The_two_tower (Small)VГосподар прстенова: Две куле (The Lord of the Rings: The Two Towers 2002) је други део саге базиран на истоименом роману Џ. Р. Р. Толкина. Зли чаробњак Саурон и његов савезник Саруман (Кристофер Ли) покушавају да униште градове људи и шаљу огромну војску орка да то спроведе у дело. Међутим, људи, предвођени Арагорном (Виго Мортенсен), те уз помоћ својих савезника вилењака, успевају да одоле нападу. У исто време, Сарумана нападају дрволика бића и успевају да га потисну у његову кулу. Но, тиме се рат не завршава, те и даље све зависи од малог хобита Фрода (Елајџа Вуд) и његовог пријатеља Сема (Шон Астин) који су се отиснули на опасно путовање како би прстен моћи Саурона уништили заувек и тако победили зликовца.

Критички осврт: Овом делу замерам понављање мотива. У прошлом наставку су мислили да је Ијан Макелен страдао, а сада су мислили да је страдао Виго. Шон Бин, односно Боромир је заиста страдао у првом делу, да би га сада заменио брат који се слично и зове – Фарамир (Дејвид Венам) и има сличне карактерне особине и мотиве. Позиције ликова су при томе једнаке и ништа се суштински није променило, ако не рачунамо да је чаробњак Гандалф сада бео, а био је сив. Ах, да, ни то није суштинска промена. 🙂

Рат се закувава и једна фина битка је приказана, али се велико финале тек очекује. Средњи део саге по дефиницији мора да има најслабију причу јер ту она нити почиње, нити се завршава, па све мора остати недоречено, али довољно врело. Задатак за режисера није лак, признајем, али он свеједно мора да направи неки квалитет и, ако је могуће, унесе неку новину. И Питер Џексон се у том смислу и потрудио и то се види. Једна од новина је љубавни троугао. У иначе замршену Ромео (Виго) – Јулија (Лив Тајлер) варијанту је улетела лепушкаста Миранда Ото, некако као „скројена“ за времешног, али духом и телом млађаног Вига. Она је боља ратница него куварица, тако да она и фасцинира вештином и храброшћу и прави луцкасте ситуације са својим несрећним чорбуљаком, те је сва прилика да ће Вига очарати.

И овога пута је прича била на довољној висини, а глумци су све то добро испратили. Бред Дуриф је одлично дочарао гнусног типа. Лако је у оваквој саги глумети јунака или отелотворење зла, али за овакву улогу заиста се треба много потрудити. Продукција и специјални ефекти су и даље такви да су у овом поджанру поставили стандард за све наредне филмаџије који држе до квалитета.

Едукативни моменат: Двојица симпатичних хобита Доминик Монахан и Били Бојд су се нервирали зато што су Енти (људи-дрвеће) јако дуго разговарали о теми која је горућа. Дрво им је објаснило да треба много времена да би се било шта рекло на староентском, а они неће да изговарају ништа што није вредно да се дуго изговара. 🙂 Веома лепо речено, а истина јесте да некада чак и актуелне теме захтевају много разговора јер није добро ни неке одлуке доносити напречац.

Оцена наставника:

5(мало блеђа)

thor_ragnarok (Small)VТор: Рагнарок (Thor: Ragnarok 2017) је трећи наставак филмова о суперхероју Тору (Крис Хемсворт). Торов отац Один (Ентони Хопкинс) умире и тај догађај ослобађа злу Торову старију сестру Кејт Бланчет из заточеништва где ју је отац и послао. Њена моћ је застрашујућа, али је Тор ипак одлучио да јој се супротстави. Но, пре тога мора и сам да се ослободи из заточеништва у које је запао код ексцентричног господара Џефа Голдблума.

Критички осврт: Претпостављам да су се ауторима саге о Тору допала оба наставка „Чувара галаксије“ јер је овај наставак Тора према сензибилитету веома близак овим филмовима. Ја то поздрављам јер обожавам „Чуваре“. И овај филм ми се такође баш, баш допао. Радња је добра, маштовита и динамична и у доброј мери одступа од класике за овај поджанр. У ствари, ово је, можда, најбољи део од свих који се баве Тором.

Едукативни моменат: Тор је покушао да спаси свој родни Асгард и морао је да схвати да не треба да спашава грађевине. Највредније што треба у том граду спасити су – људи. Људи чине један град, колектив на послу, групу пријатеља, породицу. Уз добре људе биће вам лепо било где да се налазите.

Оцена наставника:

5(бљештава)

shapewater (Small)VОблик воде (The Shape of Water 2017) је прича о немој девојци Сали Хокинс која ради у научном институту у Балтимору као чистачица. Њен живот се мења када научници (и војска) доводе необично амфибијско биће (тумачи га Даг Џоунс) у институт. Она врло брзо схвата да је биће интелигентно и способно да воли. Ускоро ће биће заволети њу, а и она њега.

Критички осврт: Прича је практично проширена верзија кратког филма „Простор између нас“ из 2015; поставка је готово једнака, као и улога главне хероине, у овом случају Сали. Разлика је у томе што је кратки филм футуристички, а овај се дешава у периоду шездесетих година прошлог века који режисер и сценариста Гиљермо дел Торо на известан начин пародира, пре свега кроз лик Мајкла Шенона.

Фотографија је одлична и живописна. То је први утисак, али и други, ништа мање значајан је тај што иако је филм амерички, према сензибилитету и аутентичности ликова више одговара шпанском филму и у некој мери француском, али свакако европском, што и није чудно с обзиром на то ко је режисер. Оно што дефинитивно признајем режисеру је да је ни од чега направио причу. Јесте та прича предвидљива у готово свакој сцени, али је лепа и нежна, а није патетична. Још бих похвалио све глумце који су сјајни.

Едукативни моменат: Мајкл је погрешио што је омаловажио Сали и њену другарицу Октејвију Спенсер као чистачице, те није поверовао да су оне могле да предузму мисију спашавања амфибијског човека. Никада не омаловажајте некога, без обзира на његов положај или било коју другу карактеристику јер никада не можете знати колико и шта тај неко може да уради. Некада чак и за вас.

Оцена наставника:

5(са малим минусом)

Лако Је Критиковати 90

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lilo--stitch (Small)VЛило и Стич (Lilo & Stitch 2002) је Дизнијев цртаћ о ванземаљцу Стичу, кога је створио зли геније и такође ванземаљац Џумба. Непредвидљивог Стича нису желели да задрже у Галактичкој федерацији, већ су га утамничили. Он се, пак, ослободио и украо један од свемирских бродова, побегао потери и завршио на Земљи, конкретно Хавајима. Пошто је командант федерације послао Џумбу да зароби и врати Стича, Стич је своју шансу видео у томе да га удоми мала девојчица Лило. Девојчица га је прихватила пуног срца, али мајушни ванземаљац не може против своје деструктивне природе, те задаје и Лили и њеној старијој сестри гомилу проблема и оне упадају у свемирске авантуре каквим се нису надале.

Критички осврт: Веома ми се допада како су изградили Лилин карактер. Она је девојчица са проблемом у понашању, а што је изазвано породичном ситуацијом. Њен проблем је погоршан тиме што је другарице одбацују и она на то узвраћа агресијом. Управо такву децу и срећемо у школској пракси. Сценаристи и режисери Крис Сандерс и Дин Деблоа ништа нису улепшали, али јесу дали бајковити приказ излаза из такве тешке ситуације. У реалности нисам сигуран да би кућни љубимац решио проблем, па макар то био и Стич, али сигурно јесте да је таквом детету потребан пријатељ и сва подршка коју му може пружити. Углавном, базиран на једној таквој тешкој животној причи малог детета и уз „зачин“ у виду неодољивог ванземаљца, на овај цртаћ не можете остати равнодушни. Он даје веома јаке емоције и важне животне поруке.

Едукативни моменат: У овом цртаћу охана, односно породица на хавајском, значи да нико не сме бити остављен или заборављен. Сасвим добра дефиниција породице и треба је примењивати. 🙂

Оцена наставника:

5(и још звездица)

matilda (Small)IVМатилда (Matilda 1996) је прича о девојчици (глуми је Мари Вилсон) која је рођена у породици која не мари много за њу. Отац Дени Девито (уједно и режисер) и мајка Ре Перлман су сувише заокупљени својим проблемима да би открили колико је Матилда паметна. Када су је напокон пустили да иде у школу, њен интелект је ипак уочила учитељица дивног карактера Ембет Дејвиц. Оно што ће Ембет тек открити о Матилди превазићи ће сва њена очекивања.

Критички осврт: Ох не, наново она глупост да је познато да људи користе мали део свог ума. Заправо, могуће је да Американци заиста користе само мајушан део свог мозга, али да ли је могуће да тамошњи режисери макар не прочитају нешто о томе пре него што проспу глупости у филму?

Јасно ми је шта је режисер Дени желео, али је толико поједноставио и екстремизовао Матилдину породичну ситуацију да она делује више нестварно него медиокритетски. У прилог бајковитости приче сведочи и то да су ликови потпуно бели или црни, попут добрих вила и вештица у бајкама. Директорка школе Пем Ферис тек делује бајковито. Она је права валкира која се гнуша деце и која је страх и трепет од кога деца вриште, а баца децу по школском дворишту као кладиво?!? Матилдине грубе шале према оцу су, најблаже речено, инфантилне и пре бих рекао да припадају неком плићем хумору. Да не помињем када је Ре скидала шешир (залепљен суперлепком) Денију у ресторану, те када су почеле да падају торте и сличне сластице по људима. До тада сам веровао да је та врста хумора превазиђена још пре пола века и да се задржала искључиво у лаганим Дизнијевим серијама. Но, ово је, очигледно, дечји филм, па га тако треба и третирати. И он свакако има добрих страна; глуму, емоцију, поенту и актуелност. И добрих сцена, попут оне када Пем тера малог Џимија Карца да поједе целу торту (данас Џими уопште није крупајлија као што је био као дете). И, напокон, све оно што сам навео као лоше стране филма, могу истовремено навести и као добре јер мора да се призна и аутору приче и аутору филма храбар и оригиналан приступ теми.

Прича је за неколико нијанси више развучена него што добар укус налаже, али има сасвим довољно авантуре и напетих сцена. Крај је срећан и у реду, направљен наивно као и цео филм, али ми ту недостају деца, односно Матилдини другари.

Едукативни моменат: Иако је застрашујућа особа, Пем је добро поентирала када је дала савет учитељици Ембет. Рекла је да даљина до које бацамо куглу зависи од нашег труда. Уколико уложимо више труда у децу, она ће даље добацити, да се спортски изразим. 🙂

Оцена наставника:

4(млака)

starfantom (Small)VЗвездани ратови: Епизода I – Фантомска претња (Star Wars: Episode I – The Phantom Menace 1999) је први од три преднаставка трилогије „Звездани ратови“. Филм започиње уводним текстом у коме се наводи да немири потресају Галактичку републику. Kао одговор на увођење пореза одређених трговачких путева, Трговачки савез организовао је блокаду ратних бродова око планете Набу. Врховни канцелар Финис Валорум (Теренс Стамп) је послао два џедаја витеза – Kвај Гон Џина (Лијам Нисон) и његовог ученика Оби Ван Kенобија (Јуан Макгрегор) на преговоре са Трговачким савезом како би се блокада завршила. Међутим, блокада је само део великог плана и тајанственом вођи није у интересу да се она прекине. Зато два џедаја нису ни успела да преговарају већ су готово одмах увучени у борбу која неће јењавати до краја филма.

Критички осврт: Оно што ми се највише допада у овим преднаставцима је што џедаја има више; ради се о времену пре него што су их истребили. Друго што ми се допада је обиље ванземаљских животних форми, много више него техничка решења, која су исто тако богата. Шта ћу кад сам биолог. 🙂 Но, морам признати да је она њихова рели или каква већ трка у средини филма заиста импресивна, тим пре што моћна возила изгледају некако сувише крхко, као да им мотори висе на кабловима. Корусант, планета-град, такође је импресивна. Специјални ефекти су исто тако сјајни.

Маска Реја Парка изгледа сувише ђаволико, тако да је он очигледан негативац у овој свемирској бајци. И то је управо оно што је био пун погодак овог наставка – одржао је дух бајке. Ту је и добро осмишљена политичка интрига, битка на више нивоа, чудовишта из дубина и авантура на неколико маштовитих локација (планета), те све то упаковано у једну добру причу. Само могу да похвалим. Посебно ми се допала битка између Лијама и Јуана с једне и Реја са друге стране, са све паузама због енергетског заштитног поља које се непланирано укључује, па су противници присиљени да се само мрско гледају. Заиста оригиналан приступ.

Едукативни моменат: Једно од учења џедаја је да се мисли на будућност, али не на штету садашњости. Свашта можемо у овој саги научити од мудрих свемирских витезова.

Оцена наставника:

5(наравно!)

Aotctpb (Small)Звездани ратови: Епизода II – Напад клонова (Star Wars: Episode II – Attack of the Clones 2002) је наставак претходног филма. Филм започиње уводним текстом који говори да је прошло десет година од инвазије на планету Набу коју је извршио Трговачки савез и да се Галактичка република налази пред распадом. Анакин Скајвокер (Хејден Кристенсен) сада је ученик Оби Ван Kенобија (Јуан Макгрегор), а бивши џедај витез гроф Дуку (Кристофер Ли) организовао је сепаратистички покрет против Републике. У исто време галактички сенат води дебате око креирања војске за Републику која ће помоћи џедајима против сепаратиста. Но, први задатак џедаја је да заштите сенаторку Падме Амидалу (Натали Портман) и бившу краљицу планете Набу, а која има мисију да подржи галактички сенат у доношењу нових амандмана који ће променити цео систем.

Критички осврт: Овај део ми је некако највише „легао“ од свих осталих преднаставака. Све ми се допада у овом филму. И авантура и акција, чак и љубавна романса између млађаног Хејдена и лепе Натали. Урађена је некако шекспировски, малтене кроз стихове. Нисам фасциниран Хејденовом глумом, али мора се признати да он јесте добар избор за улогу дечака који жели да буде одрастао и уважен. Он напросто зрачи тиме, чак и када не глуми. Другим речима, прави је петлић. 🙂 Што се акционих сцена тиче, не могу да се одлучим да ли је боља борба у прстену сатурнолике планете или авантура у творници робота. Ова потоња буквално личи на цртаћ, али су иначе све те опасне ситуације осмишљене јако креативно.

У овом делу саге има једнако политичких интрига као и у првом, али је прича мало замршенија. Ијан Макдиармид и даље вешто води политику са циљем који је већ познат, али се сада појављује Кристофер који баца ново светло на целу ситуацију. То је допринело да буде занимљивије, мада је сама прича могла да буде још виспренија. Но, и овако није лоша. И има заиста много детаља које је тешко пропратити за само једно гледање.

Едукативни моменат: Хејден је рекао и једну добру; некада морамо заборавити на понос и урадити оно што је потребно. Односно, некада неки посао мора да буде испред нас самих. Но, када успешно завршимо такав један посао, свакако ћемо бити поносни, па све дође на своје. 🙂

Оцена наставника:

5(два пута наравно!)

beyond (Small)III na IVИза (The Beyond 2017) је британски филм о томе како се у свемиру близу Земље појавила необична светлосна појава. Научници покушавају да открију о чему се ради, а подозревају да се иза те појаве крије ванземаљска интелигенција.

Критички осврт: У овом случају цео филм је урађен као документарац са научницима који дају интервјуе. До сада сам видео варијанте да је део филма урађен тако, а део као прави играни филм и ово је унеколико другачији приступ, те све изгледа реалније иако је прилично тврд СФ у питању. У ствари, изгледа да је аутор филма „ћапнуо“ са више страна и објединио у једну причу; црвоточина се појављује у сваком другом свемирском филму, роботи са људским мозгом у „Духу у љуштури“, а сфере су окосница серије „Ентерпрајз“ у оквиру франшизе „Звезданих стаза“. Нелеен Комиски проживљава авантуру сличну оној у филму „Контакт“ коју је доживела Џоди Фостер, а крај је једнак „Другој Земљи“. Ту још много тога може да се препозна. И прича изгледа као да је закрпљена од разних „крпа“ јер тек кад се заврши један проблем креће се на други и то свеукупно не изгледа лоше јер је колико-толико добро уклопљено, али не изгледа ни добро. Можда је аутор филма ипак могао да мало смањи доживљај; овако је убацио све чега се сетио и оптеретио је причу. Крај је развучен више него што добар укус налаже, али ми се на самом крају допадају еколошке поруке које филм шаље. Са друге стране, наука је приказана у доброј мери као неетичка.

Глума је изузетно добра и глумци су заиста били убедљиви у својим улогама. Џејн Пери пре свих, морам рећи. Специјални ефекти нису лоши, мада нису претерано ни били захтевни.

Едукативни моменат: Џејн је сликовито објаснила како научници уче о неким феноменима који су нам тешко доступни. Она је рекла да је то као када хоћемо да видимо шта је иза веома великог зида. Да бисмо видели, морамо много да скачемо, али нећемо моћи да видимо све што нас занима. Ипак, са сваким скоком добијамо све више информација. Ово је заиста добар опис, а показује колико труда научници улажу да би нешто сазнали и то свакако треба утолико више ценити.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

princeza Marsa (Small)IПринцеза Марса (Princess of Mars 2009) је Де-Ве-Де адаптација романа Едгара Рајса Бароуза. Овог пута радња се дешава у садашњем времену и Антонио Сабато Јуниор је главни лик Џон Картер. Он је амерички војник на задатку у Авганистану и током једне акције задобио је тешке повреде. Његови надређени су били убеђени да он неће преживети ноћ, али то их није спречило да га телепортују на егзопланету Марс, за коју су веровали да је насељена интелигентним животом. И одиста, Антонио се и сам уверио у то и доживео авантуру живота.

Критички осврт: На самом почетку је нарација која је потпуно беспотребна и глупа, а потом Антонио са поменуте нарације прелази на дијалог који је још глупљи и који има циљ да нам покаже да су амерички војници преко потребни у земљама у којима ратују. А онда следи „Рамбо“ акција, уз то потпуно неуверљива. Цео тај почетак је био довољан да ми буде јасно какав филм ћу одгледати. И није ме изневерио. 🙂 Режисер Марк Аткинс је покушао да рационализује причу, па је сам пренос главног јунака на Марс другачији, а и то није наш Марс него неки други. Међутим, чак и ако занемаримо да се оригинална прича високо цени чак и међу факултетским професорима престижних светских универзитета, ове измене свакако нису најспретније могуће јер је потпуно нејасно како је америчка војска спасила Антонија од сигурне смрти и послала га дубоко у свемир.

Радња можда није толико нединамична, колико има празног хода. Највећи проблем са њом је што је бесциљна. Све се нешто дешава, али је нејасно ка чему све то иде. У ствари, зна се; иде ка потпуно бесмисленом крају са потпуно неуверљивим мачевањем. Специјални ефекти су нискобуџетни, а такве су и маске ванземаљаца. Рецимо, када су очигледно компјутерски генерисане двоножне животиње ходале преко пустиње, нигде се није подигло ниједно зрнце песка или прашине (тек касније су се тога сетили, па убацили и тај детаљ). Акција је сасвим неинвентивна; на свемирској летелици су хуманоиди, а са тла пуцају таркови (ванземаљци са кљовама) и меци се одбијају о каросерију летелице. Или пуцају на џиновске пауке или џиновске летеће пауке. И то је то. Како би целу причу, која је слаба, учинио колико-толико атрактивном, Марк је неке детаље пренео из суперпознате саге „Звездани ратови“, па је тако Антонија прогласио џедајем, а главни тарк је прилично задригао и помало подсећа на Џабу Хата. Има ту и „Тоталног опозива“ и којечега, али све је то залуд.

Антонијев задатак у овом филму је био врло једноставан и то није била глума, пошто човек не зна. Требало је само да покаже извајане бицепсе и по коју тетоважу и то је коректно урадио. 😀 Сама принцеза Трејси Лордс је била боља од Антонија, али то и није богзна какав комплимент. Сви су бољи од Антонија. 😀 Углавном, Трејси је неутешно седела у кавезу од лагане трске из кога је могла да изађе када год је желела. Мислим да су шипке на справама у дечјем игралишту мање размакнуте од овога. Но, то је тек деличак наивних момената у филму и тек мајушан део лоших ствари.

Едукативни моменат: На самом почетку Антонио је рекао једну мудру: да много тога можеш рећи о човеку према ономе шта ради. Ваистину можеш. 🙂

Оцена наставника:

1(правцијата)

the-fly-movie-poster (Small)VМува (The Fly 1986) је римејк истоименог филма из 1958, а снимљен је према краткој причи Жоржа Ланжелана. Прича почиње тако што се на једном скупу упознају научник Џеф Голдблум и новинарка Џина Дејвис. Он јој обећава причу о изуму који ће променити свет и она, након кратког нећкања, прихвата да оде са њим у његову лабораторију. Тамо се заиста уверила да је Џеф говорио истину. Наиме, приказао јој је уређај за телепортацију. Уређај још увек није био усавршен јер још увек није могао да телепортује жива бића, па је Џеф предложио да Џина прати даљи рад на овом изуму. Ускоро је он успео да телепортује бабуна, а потом и себе самог. Међутим, у овом потоњем случају, у капсули за телепортацију умувала се и једна мува.

Критички осврт: Џеф можда није класичан холивудски лепотан, али има невероватну харизму и ову улогу је одрадио сјајно. Уз њега, његова бивша супруга Џина је изгледала као осредња глумица, а можда то заиста и јесте.

Критичари су целу ову трагедију главног јунака видели као метафору за сиду. Сам режисер Дејвид Кроненберг је видео ширу слику; као било какву болест, рак, рецимо (што је и Џеф поменуо у једној сцени филма), као и процес старења. Према мом мишљењу та метафора није у потпуности успешна јер се болесни људи не претварају у чудовишта, мада неких аналогија има. Било како било, причу свакако треба видети јер је добро испричана.

Едукативни моменат: Научно гледано, цела прича „пије воду“ донекле. Ако се мува стопила са Џефом као други организам, зашто то нису урадиле и небројене бактерије, које су такође организми? Џеф је рекао да процес захтева чистоћу управо због муве, али би услови морали да буду и више од тога, чак стерилни, ако узмемо у обзир и организме које не видимо, а има их око нас и то много. Но, чак и да се средина довољно стерилише да бактерија око Џефа нема, биће их у самом Џефу. Немогуће их је избећи јер бактерије насељавају разне средине.

Оцена наставника:

5(добра једна)

farenhajt (Small)VФаренхајт 451 (Fahrenheit 451 1966) је филм рађен према истоименом роману Реја Бредберија. Ради се о дистопијском будућем друштву у коме главну реч воде ватрогасци и који спроводе стриктан закон да нико не сме да чита књиге. Уколико неко неког пријави да поседује књиге ватрогасци долазе, заплењују књиге и спаљују их на температури од 451 степена Фаренхајта. Ипак, постоје људи који не желе да се одрекну читања и сакривају књиге где год могу. Филм прати ватрогасца Оскара Вернера, који ће променити своје ставове у вези са тим колико су књиге лоше и тако сам постати мета својих колега ватрогасаца.

Критички осврт: Овај филм (и књига, наравно) је више од идеје. То је читава филозофија чија актуелност не престаје. Залуђеност медијима, маргинализовање образовања, бесмисленост бирократије, плитки разговори на ТВ-у, недостатак емпатије и многе друге проблеме добро истакнуте у филму можемо препознати у нашем окружењу. Све је то приказано кроз причу једног човека, без уводне нарације и сличних објашњења и то је урађено сасвим добро. Сама прича је приказала све што је потребно. Дијалози изгледају прилично смирени и рационални, али су кроз њих глумци ипак успели да дочарају много емоција. И иако тадашња критика није била наклоњена Џули Кристи, ипак сматрам да је добро одрадила обе своје (дијаметрално супротне) улоге и била уверљива довољно да се стекне утисак да се ради о две различите особе.

Оно што ми се највише допада у овом филму је што друга страна, она која уништава књиге, није представљена банално. Она има своје гледиште које на први поглед има и смисла и аргументе, мада је јасно да је у питању чиста демагогија. Управо као и у животу и целу ту идеологију лако можемо препознати у односу власти према народу. Крај је потпуно сулуд и апсолутно нема покрића у здравом разуму, али има много шарма и пре свега маште да се уопште осмисли.

Верујем да су и књига и филм утицали на многа каснија остварења која се баве дистопијским друштвом будућности. Рецимо, прва асоцијација ми је „Еквилибријум“ из 2002, али има таквих још. У сваком случају, ово јесте добар узор који ваља следити.

Едукативни моменат: Кирил Кјузак је навео разлог да су књиге лоше јер чине људе несрећним. А то је зато што људи читају о животу какав не могу да имају. У ствари, у томе је њихова вредност; да научимо да замислимо, односно створимо слику о нечему што искуствено не знамо. На тај начин стичемо способност да речи претварамо у слике и обратно.

Оцена наставника:

5(дакако)

LoTR-Fellowship-of-the-ring (Small)VГосподар прстенова: Дружина прстена (The Lord of the Rings: The Fellowship of the Ring 2001) је први део саге рађене према књизи Џона Роналда Руела Толкина. У измишљеној средњој земљи, где живе вилењаци и патуљци барабар са људима, зли чаробњак Саурон (Сала Бејкер) наново, после много стотина година, постаје претња свима. Саурон је владао уз помоћ прстена који му је, у древној бици, одсекао (заједно са прстима) млади принц Исилдур (Хари Синклер). Прстен је након тога био изгубљен, макар две и по хиљаде година, а онда га је нашло биће Голум (Енди Серкис), а потом је припао хобиту Билбу Багинсу (Ијан Холм). Међутим, чаробњак Гандалф (Ијан Макелен), који је дошао у посету свом пријатељу Билбу, открио је да овај има прстен. Знајући да је тај комад накита веома опасан и да привлачи неслућено зло, он ангажује Билбовог сестрића Фрода Багинса (Елајџа Вуд) да овај однесе прстен вилењацима. Испоставља се да то није довољно и да прстен мора да се однесе до вулкана у коме га је Саурон и направио и да се тамо једном заувек уништи. И тог задатка се Фродо прихватио, а овај пут добио и пратиоце раде да га заштите на том опасном путовању. И тако се направила дружина прстена.

Критички осврт: Познато је да овај филм и читава сага веома успешна. Моје неко виђење је да је то зато што је прича постала снажна попут легенде, а таквим су је направили аутор књиге и аутори овог филма. Некако су сваком догађају дали на важности, као и ономе ко је у догађају учествовао (без обзира да ли је херој или није), а предмети произашли из тих догађаја су постали праве реликвије. Наравно, прича је, уз то, и добра, праћена богатом продукцијом, импресивним специјалним ефектима (мада не савршеним јер се понегде види анимација) и сјајном фотографијом. Глумци су били на висини задатка, тако да ниједан сегмент филма није пао.

Оно што причу чини лепом је њена наивност (почевши од помпезне нараторке), те она више личи на бајку него на епску фантастику. Томе доприноси и љубавна романса између главног баје и (наравно) принца Вига Мортенсена и лепотице и (наравно) принцезе Лив Тајлер, која касније (у наставцима филма) постаје увек интригантни љубавни троугао, а већ у овом наставку личи на Шекспирово дело, пошто двоје заљубљених припадају различитим световима. Свеукупно, ова прича више наликује на древни филм „Чаробњак из Оза“; има тај манир, наивну црту и нежну емоцију. Уз једну добру дозу и авантуре и акције, ово је свакако кандидат за ремек-дело фантастичног жанра.

Едукативни моменат: Чаробњак Гандалф је имао одличну реплику када је Фродо изјавио да је боље да је Голум био убијен. Рекао је да неки људи који живе заслужују смрт, али и неки људи који умиру заслужују да живе. Да ли овим потоњима то можемо да дамо? Такође је рекао још једну мудру, а то је да ми само можемо да одлучујемо шта ћемо са временом које нам је дато. Када већ одлучујемо, треба да одлучујемо мудро и да лепо проживимо то време, а да баталимо питања живота (и смрти) других људи.

Оцена наставника:

5(лепа једна)

spawn (Small)IIСпоун (Spawn 1997) је филм рађен према истоименом суперхероју из стрипа. Њега тумачи Мајкл Џај Вајт и он је агент организације која примењује врло екстремне мере у својим тајним операцијама. Пошто се Мајклу не допада што том приликом страдају и цивили, он жели да се пензионише. Међутим, његов шеф Мартин Шин је склопио пакт са ђаволом и добио је задатак да убије свог најбољег агента. Он то и чини, а ђаво сада склапа договор са Мајклом (који је завршио у паклу) да предводи његову паклену армију против небеске. Но, да би то учинио, мора најпре да изазове апокалипсу. Зато га ђаво васкрсава као свог супермоћног демона Споуна.

Критички осврт: Акција није толико лоша, али су прве акционе сцене сувише збрзане и замка за Мајкла сувише наивна, а ваљда како би се што пре прешло на ствар. И поједини делови главног дела филма су збрзани јер је све подређено акцији, а читава радња је већ виђена и то заиста много пута. Уз већ испричану причу, ту су суперхерој из пакла (који је, у ствари, добар), његов претходник Никол Вилиамсон (који је правио исте грешке као и он, па је сада мудри саветодавац), као и зли кловн (какав би другачији био?). Дакле, ликови које смо већ имали прилике да видимо у неким другим улогама, односно филмовима. Кловн је онај зликовац који прави пошалице у исто време док чини зло и то је толико пренаглашено, да временом постаје монотоно.

Има ту и наивних момената, а мотиви ликова су понекад нејасни. Рецимо, нејасно је зашто је Мартин прихватио понуду кловна да му се детонатор за бомбу угради уз срце, како би се бомба активирала када то исто срце стане. Замисао и јесте била да се бомба свакако активира, што значи и да Мартин мора да умре. С обзиром на то да је планирао да загосподари светом (а који би мотив други имао?) некако смрт не иде уз те планове. Углавном, сплетке које су сценаристи смислили, могле су да буду и виспреније или макар уверљивије. Но, и ако сплетке нису виспрене, нарација је тек прилично глупава. Врхунац је када наратор објашњава шта ће се у наредним сценама дешавати са главним јунаком и какав ће то емотивни ожиљак оставити на њему. Финална битка је праћена и слабим специјалним ефектима, а бојим се да се у њој свака логика губи. И не знам шта је мање логично: сама битка, слабост сатане и његове многобројне војске или поступци свих актера у њој.

Нису сви специјални ефекти слабашни и свиђају ми се они који су у вези са Споуном и његовим моћима. Огртач је врло кул, што би рекли клинци. У ствари, овај суперхерој ми се веома допада; има несвакидашњу и врло маштовиту опрему са којом може да ради заиста свашта и која се понаша у складу са његовим што потребама, што инстинктима. Речју, ово је суперхерој који има изузетан потенцијал, потпуно неискоришћен у мање него осредњем филму.

Едукативни моменат: Што би рекао Никол сваки избор има своје последице. Зато бирајте мудро.

Оцена наставника:

2(иде на три)

Лако Је Критиковати 26

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

ea_anotherearth (Small)Друга Земља (Another Earth 2011) је филм о девојци Брит Марлинг, која је заљубљеник у астрономију и која је са седамнаест година примљена на Технолошки институт у Масачусетсу. С обзиром на то да се ради о престижном факултету, Брит је ово прославила са пријатељима уз пиће. Када се колима враћала кући са забаве, чула је на радију да је откривена планета веома блиска Земљи и да се, чак, може видети и на ноћном небу као плави круг. Брит се загледала у небо, па је тако скренула поглед са пута и изазвала чеони судар са трагичним исходом. У другим колима је био Вилијам Мејпотер, као и његова трудна жена и мали син. Жена и син су погинули, а Вилијам је остао у коми. Због овога је Брит провела у затвору четири године, а када је изашла, запослила се као домар у једној средњој школи. Вођена грижом савести, пожелела је да се извини Вилијаму, али није имала храбрости. Зато му се понудила да му буде собарица јер је наводно шаље нека агенција. У то доба организовало се путовање на Другу Земљу и фондација једног милијардера расписала је конкурс за оне који желе да путују. Брит је победила на конкурсу и освојила путовање, баш у тренутку када је постала блиска са Вилијамом.

Критички осврт: Овај филм практично носи само пар глумаца – Брит Марлинг и Вилијам Мејпотер. И генијално су одрадили своје улоге (она ипак више него он). Искрено, филм је тескобан и иако нема мелодраматике, напросто вас запљускују емоције. Динамика филма је веома спора, али је напросто таква тема и филм заправо и нема праву радњу. Више је фокусиран на однос који еволуира између двоје људи којима је (кривицом једног од њих) живот угашен, да би једно друго наново вратили у живот. И тек онда настаје кулминација, о којој не бих, да вам не упропастим ако ћете гледати филм (али макар да кажем да је маестрална).

Друга Земља је једини научно фантастични моменат и она је више у служби метафоре за снове који су нам увек ту негде, изнад главе и видљиви, али их је тешко или готово немогуће досегнути. Планета која би нам се приближила толико сигурно би изазвала катаклизме. Ова планета, у филму описана, напросто се притајила, али не без последица, макар на животе Брит и Вилијама. Тако смо наместо фантастике добили животну драму. Зато ово дело није ремек-дело научне фантастике и можда није ни ремек-дело филмске уметности, али уметничко јесте и ја га препоручујем.

Едукативни моменат: Овај филм има дубоке, мисаоне поруке. Ја бих издвојио једну, можда сведенију, али практичну. Никада немојте сести пијани за волан и када возите будите фокусирани. У супротном, можете упропастити и свој и туђе животе.

Оцена наставника:

5(чиста)

worlds-end-poster- (Small)Крај света (The World’s End 2013) је британски научно фантастични филм у коме главну улогу тумачи Сајмон Пег. Он је лечени наркоман, који није успео у животу и очигледно је у кризи средњих година. Када је матурирао, са своја четири другара покушао је да направи подвиг познат као „Златна миља“. Подвиг се састојао у томе да обиђу свих дванаест пабова у свом родном градићу и у сваком попију по пиво. Сада, много година касније, одлучио је да понови подвиг и овај пут га и финишира. Окупио је четворицу другова, који су невољно пристали, те су се вратили у своју варошицу и кренули да обилазе пабове. Међутим, већ у трећем пабу откривају да град више не насељавају људи, већ андроиди који имају плаву наместо црвене крви. И имају намеру да преобрате људски род. Почиње трка да се спасе човечанство, али и доврши изазов.

Критички осврт: Дијалози  су комични, виспрени и динамични. Специјални ефекти, као и сцене борбе, изненађујуће су сјајне, али не и сасвим уверљиве јер се средовечни и сасвим просечни мушкарци боре попут нинџи, а против бројчано знатно надмоћнијег непријатеља. Има још ту нелогичности, али на које може да се зажмури јер је филм, заправо, прилично добар. Оригиналан је, паметан и забаван. Мислио сам да ће да га покваре на самом крају, са све великим речима, али су га заправо завршили неочекивано. Британци, очигледно, нису Американци. 🙂

Едукативни моменат: Ник Фрост је препознао да Мартин Фриман није оригиналан, већ клониран јер је имао белег који је уклонио пластичном операцијом. Пошто су га наново створили из ДНК, белег се код клона појавио. Касније су момци процењивали ко је од њих прави, а ко клониран према томе да ли још увек имају повреде и ожиљке које су стекли током живота. Дакле, ако нас нападну ванземаљци добро је знати које особине се наслеђују, а које не. 🙂

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

movieposterЛеприкон 4: У свемиру (Leprechaun 4: In Space 1997) је четврти наставак саге о злом патуљку који терорише људе. Овај пут је намислио да буде краљ, па је отео ванземаљску принцезу Ребеку Карлтон. Тада је наишла патрола маринаца из свемира и изгледало је као да су бомбом разнели патуљка, а спасили лепу принцезу. Међутим, Леприкон је васкрсао на њиховом свемирском броду и почео да убија једног по једног члана посаде, а како би се докопао принцезе и остварио свој циљ.

Критички осврт: Ово је необичан покушај споја акционе научне фантастике и свемирске бајке, те можда још неког (под)жанра приде. Покушај је, дакле, необичан и поприлично неуспешан. Сцене варирају од оних само за одрасле до врло дечјих (боље рећи инфантилних) када Леприкон прича (можда и рецитује) сам са собом, без неког јасног смисла зашто то ради. Јер оно што прича, а то су његове намере, веома су јасне и да их нисмо чули.

Хајде што многе сцене нису баш убедљиве, односно нису баш војно тактичне (а предузимају их маринци), него је и радња прилично танка. Има и јадних покушаја копирања, односно пародирања других (и неупоредиво бољих) филмова, као када је Леприкон секао светлосном сабљом (позајмљеном из „Ратова звезда“) једног војника или када је изашао из тела другог – као у „Ејлијену“, само што овде није био у питању грудни кош, већ пенис. Та сцена није шокантна, напросто је вулгарна, ако занемаримо да је биолошки некоректна. Филм иначе има вулгарних, као и врцавих делова, па је тако Ребека Карлтон остала без грудњака, а набилдовани главни глумац без мајице, те и једно и друго без много оправдања (нешто мора да прода филм, али то и даље није оправдање). Иначе, „Ејлијен“ је копиран макар у три наврата, а препознају се и сцене из „Терминатора“ други део и „Муве“ из 1958.

Глума је спорадична. Рецимо, Тим Колкери, који глуми наредника с металном главом, везе нема. Остали су мање или више солидни. Ствар вади Гај Синер, који је комичан попут познатог поручника Грубера из серије „Ало, ало“, а кога је некада тумачио. Међутим, хумор, кога у филму има, напросто није довољан. Филм је потпуно небулозан и како одмиче, све је ступиднији. Имао сам осећај као да гледам играну екранизацију цртаног филма где Душко Дугоушко разним лудоријама надиграва свог вечитог архинепријатеља ловца. Ово је једини наставак саге о Леприкону који сам гледао и остаће тако, макар док не заборавим колико је овај филм глуп.

Едукативни моменат: Принцеза Ребека потужила се да су се њени сународници односили према њој као да је – обична. Можда би добила поштовање какво је желела да је показала и неке добре особине личности, а не да је само глумила принцезу. 🙂

Оцена наставника:

1(неопозива)

large_lovers (Small)Љубавници (The Lovers 2015) је филм чија је радња смештена у будућности и у прошлости, на два различита континента. Наиме, у 2020. години крај Великог коралног гребена, археолог Џош Хартнет и његова супруга Темсин Егертон наилазе на значајно откриће из минулих векова, дубоко под морем. У питању је прстен љубавника који води порекло из Индије. У жељи да се домогне прстена, Темсин је учинила храбар, али непромишљен чин и остала је заробљена на дну мора. Џош ју је спасио, али не без последица. Пошто је ронио без опреме, пао је у кому. Филм даље приказује шта се са Џошом дешава док је у коми – он сања да је капетан у енглеској војсци у граду Пуна у Индији, 1778. Укључен је у преврате који се у то доба дешавају у Индији, али и политичке сплетке које праве Енглези, а како би се домогли области у Индији које не поседују. Током једног повереног му задатка, заљубљује се у Басу Бипаша, ратницу у краљичиној гарди. И она у њега, али не жели да му узврати љубав због пророчанства да ће га издати. Басу има прстен љубавника јер јој га је краљица поклонила, али он није помогао да њихова несрећна љубав добије срећан крај. Зато је друга шанса дата у будућности и Темсин се бори да пронађе прстен и врати у живот човека кога воли.

Критички осврт: Ово је покушај да филм прати чак три жанра (или радње, како желите); романтичну љубавну причу, историјски спектакл и научну фантастику. Колико је тај покушај и успешан, друга је прича. Рецимо да ће најзадовољнији бити љубитељи роматике, с обзиром на то да је та прича „појела“ све друге, а толико доминирала на крају, да су политичке сплетке и преврати остали недоречени и цео тај део некако збрзан. Иначе, та романтична прича је сасвим класична и све у вези са њом је већ виђено. Но, ипак, лепо је испричана, а глумци су солидно урадили свој посао (осим краљице која се није баш показала). Сцене борбе су прилично добре, а Басу је веома занимљива као борац. Иако је прекаљена у тој активности, и даље је женствена.

Едукативни моменат: Овај филм приказује све слабости љубави јер је особа која воли рањива. Са друге стране, приказује и снагу љубави, која је највећа снага у свемиру (каже мудри гуру из филма), која чак и мртве враћа у живот. Можда ово потоње и није тачно, али свакако даје смисао животу.

Оцена наставника:

4(на три)

8uzqtdwyil-_sl00_ (Small)Лутка из излога (Mannequin 1987) је филм о момку Ендруу Макартију, који је сувише уметнички тип да би радио неки посао где се захтева ништа више од вештине. Зато стално мења послове, да би, пуким стицајем срећних околности, почео да ради у робној кући Власнице Естел Гети. У тој робној кући налази се и лутка, за коју се испоставља да може да оживи, али само пред очима млађаног Ендруа. Она му помаже да уреди излог тако да привлачи пажњу купцима, те Ендру постаје љубимац газдарице, али и сметња конкуренту Стиву Виновичу. Стив зато, свим средствима, покушава да наговори Ендруа да ради за њега, али овом се не мили да мења посао јер се у међувремену заљубио у своју лутку/девојку.

Критички осврт: Иако радња иде утабаним и крајње предвидљивим стазама, има неких сцена које немају баш неко оправдање, попут безразложне туче између Џорџа Бејлија и Ендруа. Има и много празног хода јер прича нема много „меса“, па је то искоришћено за романтичне колаже (а заправо музичке спотове) и бесциљне јурњаве са много ломљаве.

Почетак ми се допао када се млада/стара Египћанка Ким Катрал крије као мумија да се не би удала. И можда у филму има још пар добрих фора, а све остало је сувише инфантилно да би било смешно. У ствари, сам филм је смешан, али у негативном контексту. Толико је наиван, пре свега ликови (који су потпуни стереотипи) да је то већ претерано. То је један од оних филмова када киша почне да пада након несугласица у љубавној вези. 🙂 И сав је лепршав. Више је као тра-ла-ла филмић, без икакве објективне вредности.

Едукативни моменат: Ендру је уметник, односно вајар, који је склапање лутки из излога доживео као изазов. Касније је то исто чинио и када је продавао балоне, поткресивао живу ограду и правио пицу. И увек би добијао отказ, али није поента у томе. 🙂 Поента је да у сваком послу можемо да будемо креативни и да се остваримо, ако то заиста желимо и ако будемо аутентични у оном што радимо.

Оцена наставника:

2(бледолика)

hellcomestofrogtown (Small)Паклени је дошао у Жабоград (Hell Comes to Frogtown 1988) је постапокалиптични филм чија је радња смештена у период након нуклеарног рата. Људи су махом стерилни, али не и Роди Пајпер, па га привремена влада ставља у своју службу. Његов задатак је да оплоди фертилне жене и тако продужи људску врсту, која је, разумљиво, значајно проређена. Невоља је што је неколико жена заробио главни мутант жабац у Жабограду, у свој харем. Зато Роди, у пратњи две згодне даме, мора најпре да их ослободи како би свој задатак успешно финиширао. 🙂

Критички осврт: Не могу да порекнем да има добрих фора. Роди Пајпер је добио некакав појас невиности (заправо, пре ће бити супротно од појаса невиности, али појас свакако јесте) на коме пише „власништво привремене владе“. 🙂 У Жабограду, један од мутаната у бару чита бајку о Принцу Жапцу, а посвуда се чује крекетање. Логично, с обзиром на то да су сви мутирали у жабе. 🙂

Хумор није само општег карактера, да тако кажем. Има и пародије. Када један од мутираних привлачи Сендал Бергман канапом ка себи, асоцијација на „Повратак Џедаја“ више је него очигледна. Као и асоцијација на „Побеснелог Макса“ други део, када протагонисти беже од фуриозних жаболиких људи у розе комбију. 🙂 А када Роди и Сендал не проналазе тело Вилијама Смита који је пао са друге стране литице, сцена изгледа као завршна из „Ноћи вештица“.

Но, и поред свег хумора, филм је дефинитивно небулозан. Радња и дијалози сведени су до најнижег могућег нивоа, мотиви ликова су нејасни (посебно Вилијамовог), а глума је очајна. Ипак, верујем да је глумцима било заиста тешко да озбиљно одраде своје улоге у оваквом једном филму, па то не бих узео за зло. Са друге стране, маске уопште нису лоше, тим пре што је филм сниман осамдесетих.

Нема сумње, у питању је треш филм, али чак и за такав један потребан је неки квалитет и мислим да га је овај филм донекле постигао, једино како је и могао – бритким хумором.

Едукативни моменат: Робију је тешко пало то што мора да обави специфичан поверен му задатак, иако он није непријатан, напротив. Чак и фантастични послови биће оптерећујући ако их као оптерећење прихватамо. 🙂

Оцена наставника:

3(или четири на три, свеједно)

The-Princess-And-The-Frog-poster (Small)Принцеза и жаба (The Princess and the Frog 2009) је Дизнијев цртаћ базиран на бајци „Принц жабац“. Сиромашна девојчица Тијана из Њу Орлеанса има свој сан да постане власник ексклузивног ресторана и цео свој живот подредила је томе. Међутим, баш када је била на домак остварења, власници зграде, коју је желела да купи, одлучили су се за другог купца. Несрећна, замолила је вечерњу звезду да јој помогне, али наместо помоћи, крај ње се створио жабац који говори. Био је то, у ствари, принц Навин, кога је зли вуду чаробњак претворио у жапца, како би се домогао богатства виђене наследнице Шарлоте. Жабац је замолио Тијану да га пољуби како би са њега скинула чини, што је и учинила, али се онда десило неочекивано – и она је постала жаба. Сада су њих двоје кренули у потрагу за начином да наново постану људи, а та потрага одвела их је у опасну мочвару и занимљиве авантуре.

Критички осврт: Не могу да кажем да је филм неочекиван јер много тога јесте могуће предвидети. Када је мали свитац страдао, јасно је било шта ће се даље десити са њим и да ситуација ипак неће бити трагична. Међутим, прича јесте оригинална, можда више шармантна него духовита и шаље добре поруке. Пред ликове су постављене тешке дилеме, посебно пред Тијану, али то овај цртаћ и чини животним, чак и озбиљним. Осмишљен је као мјузикл (што је Дизнијева рутина), али углавном са џез музиком, што доприноси необичности. Уз такву музику, логично, Тијана је црнопута, што, пак, није честа пракса ни у играним филмовима. Све у свему, необично и нежно. И лепо.

Едукативни моменат: Слепа вуду чаробница жабама поручује да је много важније да добијемо шта нам треба, него шта желимо. То је једна добра филозофија, коју није лако ни разумети, ни прихватити, јер нас жеље заслепе. Али, ако „копамо довољно дубоко“, као што чаробница каже, разумећемо да је то заиста тако и једино добро за нас.

Оцена наставника:

5(уз похвалу)

Superman-Man-of-Steel--Movie-Poster-e700 (Small)Човек од челика (Man of Steel 2013) је филм о Супермену, кога тумачи Хенри Кавил. Криптон, родна планета Супермена, била је пред колапсом. Тамошњем виђенијем јунаку Раселу Кроуу било је јасно да становништву спаса нема, па је одлучио да свог сина Хенрија, првог након неколико векова рођеног природним путем, пошаље на Земљу, заједно са кодексом (шифрама генетичких генома Криптонаца). То је и учинио, а Супермена су на Земљи одгајили Кевин Костнер и Дајана Лејн. Након тридесет и три године, одметник са Криптона Мајкл Шенон, са својом малобројном војском, пристигао је на нашу планету, решен да је уништи и прилагоди за живот криптонској раси. Једини ко га може спречити је, разуме се, Супермен.

Критички осврт: Рад са оваквим суперхеројем, који мане нема, много је проблематичан и уме радњу да доведе до апсурда, а сцене до нелогичности. Рецимо, ако брада не може да изгори, односно неуништива је, како ју је онда обријао? 🙂

Но, без обзира на то колико је Супермен захтеван за филмску причу, она је сасвим добра… Можда у неким деловима сувише мелодраматична. Костнерова смрт не само да је управо таква, већ је и бајковита. Специјални ефекти су пристојни, а и не могу да кажем да се аутори филма, предвођени режисером Заком Снајдером, нису потрудили; срушили су пола Њујорка, односно Метрополиса. А труд ваља ценити. 🙂

Едукативни моменат: Знак на грудима Супермена означава прво слово његовог надимка. Међутим, на планети Криптон значи „нада“. Исте ствари разумећемо различито и то не мора да зависи увек од језика којим причамо. Рецимо, Мајкл Шенон разумео је да спас његовог народа почива на пропасти другог, док су Расел Кроу и Хенри Кавил схватили да је кључ у кооперацији.

Оцена наставника:

4(осредња за исту такву суперхеројштину)

BATMANVSUPERMAN (Small)Бетмен против Супермена: Зора правде (Batman v Superman: Dawn of Justice 2016) је наставак претходног филма. Бетмен (Бен Афлек), јунак из Готам ситија, града у суседству Метрополиса, сматра да је Супермен антихерој и покушава да му дохака. Зато жели да се домогне криптонита, минерала који је убојит за овог ванземаљца, а који у државу хоће да увезе илегалним каналима богаташ Џеси Ајзенберг. И сам Џеси има идеју да уништи Супермена, те иако очигледно психотичан, кује прилично мудар план како то да учини.

Критички осврт: У филму има много мањих прича које се уливају у једну велику и то тек у појединим сценама, па је тешко пропратити баш сваку, односно повезати их. Радња је прилично комплексна, те значајније озбиљнија него она у првом филму о Супермену и за разлику од ње, излази из клишеа. Сходно томе, има и много ликова. Главни лик је Бетмен и он је прилично другачији у односу на оне које сам гледао до сада. Нема онај бајковити и тајновити шмек, већ је више мрачан и срдит, а и има неке натприродне моћи – или макар назнаку таквих, што је за овог суперхероја до сада невиђено. Нисам сигуран да је Бен Афлек добар избор да га глуми, али зато је Џеси Ајзенберг прави за злицу Лекса Лутера.

Дијалози су веома виспрени, а посебно ми се допао дуел Бетмена и Супермена, који је занимљив готово као и њихова борба. Цео филм је у ствари занимљив, а сценаристи, у жељи да буде што је могуће занимљивији, додали су и необичног и нелогичног хибрида и заиста не знам шта им је то требало. И зашто хибрид изгледа као чудовиште, када су људи и Криптонци физички потпуно истоветни? 🙂 И што је то биће бесполно?

Крај је сувише развучен (иако свака сцена има неко своје оправдање), мелодраматичан и потпуно амерички.

Едукативни моменат: У једном дијалогу сенаторке Холи Хантер и младог богаташа Џесија Ајзенберга она му говори: „Узми кофу урина и назови то бакин чај од брескве. Узми оружје и назови то средством одвраћања. Мене нећеш заварати.“ Ова добра реплика јасно говори шта је критичко мишљење; промишљање о туђим речима, које не значе увек оно у што друга особа покушава да нас увери.

Оцена наставника:

4(за пар нијанси јача него претходна)

SS-AS-IMAX--DEC (Small)Седми син (Seventh Son 2014) је епска фантастика режисера Сергеја Бодрова о борби витеза против мрачних сила. Пошто је изгубио ученика Кита Харингтона, тзв. дух, а у ствари витез Џеф Бриџиз решио је да нађе новог. Према традицији, то је морао да буде седми син седмог сина и избор је пао на Бена Барнса, који је обдарен да има визије о будућности. Бен пролази кроз убрзани тренинг, а како би се његов учитељ и он обрачунали са краљицом вештица Џулијаном Мур, која је и убила Џефовог претходног ученика.

Критички осврт: Овај филм би био спој „Ромеа и Јулије“ (забрањене љубави између чланова супротстављених страна) и „Чаробњаковог ученика“, само што у овом потоњем случају Џеф Бриџиз није чаробњак, већ посебна врста витеза који се обрачунава са силама таме. Могуће је да ћете пронаћи још неке сличности са другим делима јер овде ништа ново нећете видети. Сходно томе, све је прилично предвидљиво.

Зато ћете видети добру глуму, сјајне специјалне ефекте и лепу и дубоку причу, којој ништа не фали – ту су и магија и авантура и романтика – много и правих и промашених љубави. Све у свему, сасвим добро за овај поджанр. Мада, кад боље размислим, можда малко млако.

Едукативни моменат: Учитељ је Бену рекао на крају да заборави све што га је научио и да постави сопствена правила по којима ће живети. Бољи савет није могао да му да.

Оцена наставника:

4(колико-толико стабилна)