Лако Је Критиковати 142

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

underw (Small)Под водом (Underwater 2020) је последњи филм који је урадио амерички филмски студио „Твентит сенчури фокс“ пре него што је припао Дизнијевој компанији. Прича се одвија на дну океана, негде у Маријанском рову, где нафтна компанија експлоатише енергенте. Ту се налази постројење са запосленима, које ће доживети хаварију непознатог узрока. Малобројни преживели покушавају да дођу до капсула за евакуацију, али се испоставља да то уопште није једноставан задатак.

Критички осврт: Након патетичне нарације, кренуло је врло жестоко и – предвидљиво. Но, иако филм има заплет многоструко виђен до сада, а пре свега у „Ејлијену“, не могу много да замерим режији. Све је прилично узбудљиво и застрашујуће, довољно динамично и донекле клаустрофобично, са финим једним специјалним ефектима. Крај у доброј мери подсећа на „Сунчев зрак“ из 2007. Глума је подношљива, ако занемаримо главну хероину Кристен Стјуарт. Променила је фризуру, видим, али глуму није ни за милиметар. Она се иначе бори са веома занимљивом животном формом која је представљена у виду мутуализма џиновског створења (налик на каквог старогрчког Титана) и хуманоидних грабљиваца. Чак је и биологија тих створења у приличној мери уверљива.

Едукативни моменат: Кирстен је рекла како постоје догађаји који чине да се осећамо беспомоћно и безначајно. Али је додала и да су то само осећања. Некада морамо да престанемо да осећамо и почнемо да делујемо. Немам шта да додам, лепо га је срочила.

Оцена наставника:

5(уз добар један минус)

inseminoid (Small)Инсеминоид (Inseminoid 1981) је свемирска фантастика која се дешава на некој далекој и хладној планети где су будући истраживачи нашли трагове нестале напредне цивилизације. Проблем је што нису сви представници те цивилизације заиста нестали, а још мање су пријатељски расположени.

Критички осврт: Потпуно ми је нејасно зашто је Дејвид Бакст наједном полудео и зашто нико није могао да помогне Розалинд Лојд и зашто је она себи одсекла ногу. Видим да се направила читава драма, али нисам схватио због чега. И надаље уопште нисам могао да похватам ни шта се дешава, а још мање зашто се дешава.  Сврха мистериозних кристала је само врх леденог брега на леденој планети. Уз то, глума је очајна, а хорор сцене апсолутно неуверљиве. Такве су и туче у филму. Сцена када Стивен Гривес умире потпуно је смешна. Најпре га Џуди Гисон погађа некаквим харпуном у груди, па потом се гуши од отровне атмосфере планете на којој су и напокон му Џуди једе стомак док он вришти… Јасно је мени да је ово тврди СФ, али је режисер Норман Ворен мало претерао у тврдоћи. У ствари, можда је претерао у својој амбицији да буде режисер.

Едукативни моменат: Када је друга екипа дошла (прекасно) није могла да закључи богзна шта јер није било сачуваних било каквих записа. Ми наставници први не волимо да пишемо администрацију, али да бисмо имали увид у било шта што је рађено свакако би требало да о томе буде нешто и записано.

Оцена наставника:

1(заслужена)

hellfest (Small)Паклени фестивал (Hell Fest 2018) је хорор који се бави посебним тематским парком који се сели из града у град током сезоне празника Ноћи вештица. Ејми Форсајт је дошла у посету код своје другарице Рејн Едвардс, те је ова желела да се проведу на посебан начин и повела ју је са друштвом у поменути парк. Оно што обе нису знале је да хорор у парку може бити стваран.

Критички осврт: Морам признати да је идеја баш добра. Убица има савршену маску јер забавни парк у коме се све дешава управо се бави ликовима попут њега. Жртве немају представу са ким имају посла, па сваки сусрет са њим њима изгледа само чудно, што је појачало језовитост тих сцена. Јасно је да у овом филму има општих места, много лажних узбуна и предвидљивих момената, укључујући и сам крај. Грешке нису крупне, али их, рекао бих, има много, пошто сам на прво гледање уочио неколико (на крају вести јављају да је било четворо жртава, а заправо их је било пет и када је Ејми упузула у кабину тоалета, она је била закључана са унутрашње стране). Уз то, убиства нису претерано „креативна“, ако изузмемо Кристијана Џејмса. Међутим, режисер Грегори Плоткин је све то упаковао у пристојан хорор, са добром динамиком. Да је био вештији, направио би унапређену верзију „Ноћи вештица“. Алузија на тај филм је више него очигледна.

Едукативни моменат: Мото забавног парка је био – или ћете покорити свој страх или ће он покорити вас. И то је заиста тако и у реалним, мање забавним ситуацијама.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Hell-Baby-Poster (Small)Беба из пакла (Hell Baby 2013) је хорор комедија о брачном пару Робу Кордрију и Лесли Биб који су се уселили у нову кућу. Лесли је иначе трудна, а ускоро ће бити и опседнута ђаволом.

Критички осврт: Радња је претерано расута, без фокуса и иако тече некаква прича, ту се укључује још много чега и то ми оставља недоумицу да ли је пар режисера Томас Ленон и Роберт Бен Гарант (који уједно и глуме свештенике из Ватикана) желео да прави пародију или само добре скечеве. Већи део њих су заиста добри. Оно што могу да похвалим је да хумор није баналан и сведен, али са друге стране није ни баш увек успео. Фора на самом крају је лоша и предвидљива. Такође ми није било најјасније да ли је режисерски двојац заиста желео да исмеје клишеје у филмовима у овом поджанру. Недомуце ми се стварају из два разлога. Први је тај што су поткачили и добре филмове попут „Предсказања“, а други што су комичне ситуације увели готово искључиво кроз ликове који су сви од реда луцидни. Неки чак толико да су буквално карикатуре. Но, глумци јесу били на висини задатка, посебно Лесли. Свакако, ово је један добар покушај добре пародије снимљен са очигледно ниским буџетом, што свакако морам да узмем као олакшавајућу околност.

Едукативни моменат: Отац Роберт је убио свог колегу оца Томаса јер је мислио да овај то тражи од њега. Томас је тражио нешто сасвим друго и да га је Роберт саслушао до краја, овај не би страдао. Дакле, не треба да изводимо преурањене закључке и важно је да саслушамо саговорнике.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

deadbirds (Small)Мртве птице (Dead Birds 2004) је вестерн који се дешава у време америчког грађанског рата. Група дезертера из Конфедерације опљачкала је банку и у бегу је ка Мексику. Уз пут ће наћи уточиште у напуштеној кући. Оно што они не знају је да је кућа запоседнута демонима.

Критички осврт: Већ ми се сцена спочетка није допала јер је било превише крви која липти. Чим у хорору специјални ефекти иду у том смеру, он неминовно губи на квалитету. Ни специјални ефекти који су даље били у филму углавном нису импресивни, али су колико-толико примеренији неком квалитетнијем хорору. Но, хорор је далеко од квалитетног, а врло близу осредњем. Прича ми изгледа збрзано и неразрађено. Режисер Алекс Тарнер је буквално прелетео преко мистерије, која није скроз ни најјаснија. Јасно је да је Мјус Вотсон желео да тајанственим ритуалом оживи своју супругу и да су га демони преварили тако што су му децу претворили у своју врсту, али је остало нејасно шта је он са њима конкретно урадио, као и мотиви тог његовог деловања. Такође је Алекс започео неке приче, попут погибије дечака која мучи главног актера Хенрија Томаса, а и сам почетак његове везе са Ники Ејкокс. Ту је и љубавни троугао са Патриком Фугитом, али све је то остало да виси негде са стране. Алекс је све подредио страви, те баш уложио сву своју енергију и ресурсе у њу, али залуд.

Едукативни моменат: Хенри је морао да направи избор између злата и живота и одабрао је оно прво, те су страдали и он и његов брат и његова вољена. Неке ствари вреднујемо много, али ипак треба знати и да им се одреди права цена.

Оцена наставника:

2(иде на три)

lightsoutshort (Small)Када се угасе светла (Lights Out 2013) је шведски кратак хорор филм о Лоти Лостен, која види утвару али само када искључи светло.

Критички осврт: Режисер Дејвид Ф. Сандберг је за ни целих три минуте направио нешто што његове колеге не успеју у преко сат времена хорора. Само могу да напишем – свака част.

Едукативни моменат: Управо ми је Дејвид био инспирација за едукативни моменат. Врло често, када смо концизни, јасни, имамо идеју о чему ћемо причати, можемо да пренесено поруку или едукујемо јако брзо и самим тим и ефектно.

Оцена наставника:

5(права)

lights (Small)Када се угасе светла (Lights Out 2016) је дугометражни филм инспирисан претходним истоименим филмом, али овај пут снимљен у Холивуду. У кући Марије Бело дешавају се застрашујуће ствари и њен син Гејбријел Бејтман живи у страху и то постаје очигледно и у школи. Зато педагошка служба позива Терезу Палмер, дечакову полусестру, како би помогла да се за њега нађе најбоље решење. Испоставиће се да је једино решење да се брат и сестра суоче са ужасном утваром која је обрлатила њихову мајку.

Критички осврт: Врло је било јасно да ће режисер Дејвид Ф. Сандберг искористити сцену из свог краткометражног првенца када Лота Лостен укључује и искључује светло јер је баш ефектна. Међутим, некако се брзо прешло са смрти Билија Берка на проблеме које имају његови пасторци. Но, премиса филма је интересантна и донекле другачија у односу на већину других, што је већ у самом старту плус. Дејвид је направио хорор који више интригира него што плаши и то је такође један нови приступ. Ипак, општих места има и није их избегао, па тако ни предвидљиве моменте. И мислим да је приказ злоћудне Дајане чист промашај. Због тога, филм ме није баш „одувао“, али јесте врло, врло солидан, баш као и сви глумци, са тим да према детету Гејбријелу морам да будем попустљив.

Едукативни моменат: Млађахни Гејбријел је инсистирао на томе да га његова полусестра Тереза не напусти, као ни њихову мајку Марију. И у томе је суштина породице – да увек буде ту за сваког свог члана, ма какве недаће га снашле.

Оцена наставника:

4(солидаре)

bloodshot (Small)Бладшот (Bloodshot 2020) је суперхеројски филм рађен према личности из стрипа компаније „Валијант“. Вин Дизел је војник који учествује у специјалним операцијама и спашава таоце. Након једне од успешних мисија, он одлази са својом супругом Талулом Рајли на одмор у Италију. Међутим, тамо их обоје отима и убија зликовац Тоби Кебел који је хтео да од Вина добије информације. Вин се буди у лабораторији научника Гаја Пирса, који не само да га је васкрсао, већ га је и „побољшао“ уз помоћ наноробота. Вин је најпре имао амнезију, а онда се наједном сетио свега и кренуо да се освети. Испоставиће се да је буквално незаустављив и да ће освета бити његова, али ће се такође испоставити да он не зна комплетну истину.

Критички осврт: Већ на самом почетку ми се допала фотографија, али и акционе сцене које прште од фасцинантних специјалних ефеката. Вин је глумац који је рођен за овај жанр, тако да је све то било одлично уклопљено. Оно што ми се допада као наставнику је што Вину није дарована само физичка снага и спретност, већ и изузетне умне способности, међу којима и брзо учење. Ипак, та фора је мање-више већ виђена у „Матриксу“. Неке цаке су виђене и у другом наставку „Терминатора“, а присутна је и сведенија верзија Доктора Октопуса из „Спајдермена“.

Режисер Дејвид С.Ф. Вилсон је желео да постигне једну добру динамику, што се и очекује за овај поджанр, те је некако збрзао радњу. Ипак, радња јесте одржива, чак има и неке какве-такве преврате. За овај, акциони жанр, сасвим је у реду.

Едукативни моменат: Гај је, према Виновим речима, био у праву што се једне ствари тиче, а то је да то што смо били не мора да одреди и ко ћемо бити. И ја признајем да је у праву.

Оцена наставника:

5(па, може, хајде)

onward (Small)Напред (Onward 2020) је цртаћ о фантастичном свету смештеном у урбаним, модерним условима. Наиме, фантастични свет је некада био узбудљив, пун авантура и – магије. Онда су неки открили науку и начин како да лакше дођу до неких ствари и од магије се одустало. У садашњици, прича прати вилењака тинејџера Ијана (глас је позајмио Том Холанд) који пати за оцем којег никад није упознао. На његов шеснаести рођендан мајка му је дала поклон који је чувала све те године и који је Ијанов отац наменио својим синовима када је био на самртничкој постељи. Испоставило се да је у питању чаробни штап који може да оживи Ијановог оца на један дан. Ипак, чаролија за такву акцију испоставила се врло компликована.

Критички осврт: Ово је једини филм у коме је нарација с почетка поновљена, али је то изведено тако да не буде глупо. Свакако је овај цртаћ далеко од глупог; сјајну анимацију прати добра једна динамика и авантура, прстохват патетике и лепе поруке. Чак је и крај донекле изненађујући, а има и неколико добрих фора. Углавном, фино, емотивно, узбудљиво – сасвим довољно за пет.

Едукативни моменат: Мантикора је имала мото да морате да направите и неки ризик у животу како бисте доживели авантуру. И у праву је, али немојте претеривати. Ипак је мантикора биће из персијских легенди.

Оцена наставника:

5(врло солидна)

farmagedon (Small)Филм овце Шона: Фармагедон (A Shaun the Sheep Movie: Farmageddon 2019) је цртаћ заснован на серији о јунаку из наслова и други наставак филма о њему. У овом делу Шон упознаје малог ванземаљца који је посетио Земљу, али му то није била намера. Наиме, он се ушуњао у свемирски брод свог тате док је овај спавао и насумице, у игри покренуо команде. Шон се спријатељио са придошлицом и иако проводе сјајно време заједно, схватио је да мора да му помогне да се врати на свој свет.

Критички осврт: Ово је цртаћ за веома малу децу. Чак нема ни дијалога у правом смислу те речи. Форе су слатке и инфантилне, а такви су и што животињски, што ванземаљски актери. Има пар чак и смешних фора, а и интересантних цака, као што је, рецимо, када ванземаљчић показује Шону део свемира из кога је дошао, па за то користи лопту, гуме и другу приручну опрему. Нема ту високе технологије, што и није лоше за развијање дечје маште, да им нису потребна ни сам не знам каква средства, већ да креативне идеје могу да спроведу коришћењем ствари из околине. Филм има неколико порука (између осталих оне које истичу значај тимског рада и придржавања мера безбедности током рада), али их нема превише. Рекао бих да је за узраст коме су намењене ово права мера. Свакако цртаћ који бих препоручио малишанима.

Едукативни моменат: И Шон и ванземаљчић су на тежи начин научили да несташлуци, колико год забавни били, могу да доведу до озбиљних последица и правила постоје са разлогом.

Оцена наставника:

5(мајушна)

Лако Је Критиковати 101

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

avengers-imax-main-large (Small)Осветници: Бескрајни рат (Avengers: Infinity War 2018) је епизода са групом суперхероја који су осмишљени у стриповима фирме „Марвел“. Танос (Џош Бролин) је суперзликовац који има идеју да „растерети“ галаксију вишка становништва и за тај наум неопходно му је чудесно камење расуто по тој истој галаксији. Суперхероји и они који то нису (али имају вештину и технологију), удружују се како би га спречили.

Критички осврт: Овај филм је спектакл од почетка до краја. Акција се прекида тек да би се добацила нека довитљива и духовита досетка, а битка се води на више фронтова. Прегршт је ликова и више тимова се састаје како би стало на пут Таносу, који се показао као ултимативни противник. Посебно ми се допала борба на Титану између Таноса и екипе коју предводи Доктор Стрејнџ (Бенедикт Камбербач) и која изгледа потпуно стриповски. Радња је заиста хипердинамична и има тек пар нејасних делова, попут оног када Тор (Крис Хемсворт) на Нидавелиру поправља машину коју покреће звезда. Нејасно је да ли је он у слободном свемиру или није и ако јесте, зашто дише убрзано и шта, забога, удише? Но, тешко је овом филму наћи ману.

Посебно ми се допада идеја са којом наступа Танос. Он није негативац у правом смислу речи; он нема намеру да уништи живот у галаксији, већ напротив, да га сачува. И при томе он има логичну поставку ствари, али је проблем у томе што је метода којом се користи потпуно нехумана. Актуелност његове филозофије чини целу ову причу значајно озбиљнијом него да је у питању класичан зликовац који жели да пороби свет. И он сам постаје озбиљнији противник јер је вођен идеологијом (макар она била и демагогија), а не пуком жељом за моћи. Одувек сам веровао да су најопаснији они људи који верују да морају да чине зле ствари за општу добробит.

Едукативни моменат: Таносова идеологија веома је слична тврдњама Томаса Малтуса (1766-1834). Томас је сматрао да ће број становника расти великом брзином и да ће то изазвати демографску катастрофу јер је количина ресурса ограничена. Зато је предлагао чак и драстичне мере како би се број становника смањио. Његове тврдње нису се обистиниле и, на срећу, његови предлози нису усвојени. Савремени научници заговарају одрживи развој који форсира развој науке, технике и других области људског живота, али тако да се прави што мања штета животној средини и да се поштују хумане тековине развијених друштава.

Оцена наставника:

5(без да трепнем)

spiderII (Small)IVСпајдермен 2 (Spider-Man 2 2004) је наставак филма из 2002. У бројним обавезама које Тоби Магвајер (Спајдермен) има, једна је и да напише семинарски на факултету. Требало је да пише о раду ингениозног научника Алфреда Молине. Испоставило се да Алфред ради за компанију коју води Тобијев најбољи пријатељ Џејмс Франко, па их је Џејмс упознао. Тако је Тоби сазнао да Алфред ради на пројекту који треба да обезбеди бескрајан принос енергије и чак добио позив да присуствује демонстрацији. Демонстрација је привукла и новинаре и инвеститоре, али се испоставило да је пошла по злу и да се Алфред преобразио у зликовца кога су медији касније назвали др Октопус. Овај зликовац постао је претња за цео град и једини ко га може зауставити је, наравно, Спајдермен.

Критички осврт: У овом делу или је режисер Сем Рејми (са све глумцима, разуме се) више радио на емоцијама него у првом делу или су оне тек сада дошле до изражаја, али јесу приметне и имају учинка. Има и патетике, наравно, али шта сад. Уз то јако је добро урађена дуална природа суперхероја и мислим да ниједан филм из поджанра који се њима бави то није тако добро разрадио. У сваком другом филму жал суперхероја за његовим обичним егом је чисто фолирање, а овде се веома јасно види како се Тобијев нормалан живот распада у парчиће и његова одлука да напусти суперхеројски суперего потпуно је оправдана. Последња сцена у филму, пак, нема никакво оправдање. 🙂

Сем није одустао од колективног грађанског духа Њујорчана, па су и у овом делу суграђани припомогли Спајдермену да се избори са потешкоћама. И у овом делу Тоби је спасавао дете из пожара и да ли је могуће да је Сем наново искористио исто најопштије место у универзуму суперхероја? Ипак, свеукупно гледајући, акција је одлична, а Алфред изгледа веома моћно са оним његовим механичким змијоликим рукама. Све је то праћено прилично солидним специјалним ефектима. Но, научни пројекат који је осмислио Алфред ипак има својих рупица. Океј, фисија у центру машине привлачи метал, али зашто не и Алфредове пипке или штанглу којом је Кирстен Данст хтела да га одалами? Но, ништа није савршено, па тако ни наука. 🙂

Едукативни моменат: Када је научник Алфред окарактерисао млађаног Тобија да је брилијантан, али лењ, то му је и замерио. Интелект је значајан, али је и рад веома битан. Интелект није привилегија, објаснио је Алфред и у праву је. Не можемо и не смемо се ослањати само на интелигенцију јер је онда нећемо ни искористити колико можемо.

Оцена наставника:

4(баш јака)

batman osnovni (Small)Бетмен (Batman 1989) је филм о мрачном јунаку у измишљеном граду Готаму. Овај град је огрезао у криминал и корупцију и градске власти покушавају да се изборе са тим. Њихов задатак постаје утолико тежи када вођа криминалаца постане Џокер (Џек Николсон), психопата коме је киселина унаказила лице. Сви житељи града су у опасности, али појављује се тајанствени херој који ће стати на пут зликовцу.

Критички осврт: Мањкавост овог филма је крими део, на коме радња и почива. Џек Паланс је врховни шеф криминалаца и опет га Џек Николсон сувише лако убија. У ствари, сви су врло рањиви јер само Џек Николсон има своје људе са којима врши терор. Филм има и неких ситних грешака, па тако када Бетмен излази из музеја иза њега се види дим, иако је дим пре тога увелико нестао. Међутим, све остало иде у прилог филму.

Главни антагониста је Џек Николсон који просто плени и који је добио могућност да се „размаше“ до крајњих граница. Он је луцидан, ингениозан, разигран, уметнички настројен и креативан, те његова улога заузима много простора. Тим Бертон је филм сместио у неоноар, мрачни жанр, што за овог режисера није необично, али су тако љубичаста и зелена и све друге боје које су обележје Џека Николсона још више истакле лик који тумачи.

Са друге стране, позитивац Бетмен је тих и ефектан, готово роботских покрета и сва је прилика била да ће га Џек Николсон „појести“ у овом филму. Мајкл Китон није класичан лепотан и није могао да игра на карту физичког изгледа, а нема ни висину, што видимо у сценама са хероином Ким Бејсингер. Но, Мајкл има довољно харизме да је дошао до изражаја и тако смо добили два сјајна глумца у супротстављеним улогама који су, уз тек малу помоћ осталих, подигли филм довољно да буде озбиљан кандидат за ремек-дело суперхеројштине. Уз то, обојица су „добила“ занимљиве играчке које су читаво остварење учиниле бескрајно маштовитим.

Едукативни моменат: И Бетмен и Џокер су се користили науком како би постигли своје циљеве. Бетмен претежно техником, а Џокер хемијом. И нама ће наука помоћи у животу да постигнемо много тога, па је зато и учимо.

Оцена наставника:

5(без двоумљења)

betmensevrce (Small)VПовратак Бетмена (Batman Returns 1992) је наставак претходног филма. Град Готам је наново у опасности због циркусаната који праве циркус (а шта би друго) по граду. Изгледа да их предводи наказни Пингвин (Дени Девито), али се он договорио са бескрупулозним богаташем Кристофером Вокеном да га граду представи као добрицу који је несхваћен због свог изгледа и који је зато морао годинама да се крије у канализацији. Кристофер је отишао чак и корак даље; кандидовао је Денија за градоначелника, а како би остварио своје незаконите интересе. Једина сметња им је Бетмен (Мајкл Китон) који не верује у добре намере ни једног ни другог.

Критички осврт: Режисер Тим Бертон ни овај пут није одустао од својствене му мрачне атмосфере. Наравно, ту негде морају да буду и јарке боје као контраст, па када већ ту није Џокер (убио га је у претходном наставку), онда зашто да не уведе читав циркус? Из неког разлога циркус и зоо-врт су изгледали као логична комбинација (ваљда због животиња којих има и овде и тамо, али баш за пингвине не бих могао да тврдим) и ето га и Пингвин ту. Дени је заиста био на висини задатка и од њега нисам очекивао мање, те је свој лик представио као крајње гротескан, али ме је као негативац ипак очарао Кристофер и бојим се „појео“ мајушног, али бременитог Денија за доручак. Дени је пандан Џеку Николсону из првог наставка и колико год да је његов лик колоритан, опет је већ виђен. Кристофер, са друге стране, достигао је суштину психопатије и он остварује своје циљеве без икакве задршке и без емоција. Уз све то, има неоспорну харизму. Колико год да радња вуче ка Денију, толико Кристофер пажњу готово неосетно усмерава ка себи. Ту је још једна променљива у једначини где свега два противника (колико их је било у првом делу) више нису довољна (и сваки наредни део ће их имати све више). Чини ми се да сам се у овом филму заљубио у Мишел Фајфер. Она је заиста савршено лепа. У филму она је и позитивна и зла, а и нема другог избора јер је – мачка. 🙂 За разлику од вриштуће хероине Ким Бејсингер из првог дела, Мишел је значајно еманципованија и узима реп, пардон бич, пардон ствар у своје канџе, пардон руке. Међутим, њена појава не компликује радњу, напротив. Радња је врло једноставно постављена и сви ликови орбитирају мање-више око истог заплета, а који прави, погађате, Кристофер. Углавном, у већој или мањој мери, сви су допринели да филм буде живописан, динамичан и забаван.

Посебно бих истакао добру режију зликоваца када су направили ситуацију такву да окриве Бетмена за смрт Кристи Конавеј (Ледене принцезе), али и све касније што је уследило. Има прегршт занимљивих идеја, те је једна од њих да Пингвинови људи отимају децу и смештају их у дечји шарени возић (вози га Винсент Скијавели) са све кавезима. Бетмен је осујетио читаву акцију и шаље зликовцу писмо како деца ипак неће учествовати. 🙂 Као и у првом делу маште не недостаје; чак као да се Тим још више опустио.

И нешто да разјаснимо: у напуштеном зоо-врту на улазу у свет Арктика постављена је скулптура белог медведа и то је у реду, али није у реду што су ту стационирани пингвини. Они живе на Антарктику. 🙂

Едукативни моменат: Када је продавац таблоида желео да прода једне новине Мајклу Гофу уз вест да је „откривена карика између човека и птице“, овај је рекао да је каткад читање таквих глупости забавно, али је најчешће губљење времена. Моје мишљење је да је увек губљење времена, а које може да се утроши на много квалитетније начине. Један од њих је да погледате овај филм, на пример. 🙂

Оцена наставника:

5(као и претходна)

countess-dracula (Small)IVГрофица Дракула (Countess Dracula 1971) је британски хорор базиран на животној причи мађарске грофице Ержебет Батори, која је живела у другој половини 16. и почетком 17. века. Познато је да је Ержебет убијала девојке и купала се у њиховој крви верујући да ће тако бити млађа и лепша. Сценариста Џереми Пол је направио такву поставку да је грофицу (тумачи је Ингрид Пит) крв невиних девојака заиста подмлађивала, али је дејство било краткотрајно. Зато је морала да убија све више и више. За своја недела имала је још један мотив: заљубила се у значајно млађег војника Шандора Елеша, за кога је чак желела и да се уда. Шандор је био опијен њеном лепотом и мислио је да је заљубљен у грофичину кћерку. Временом ће открити да је права кћерка грофице Лесли Ен Даун, можда чак и следећа жртва рођене мајке. Почетна заљубљеност младића претворила се у праву ноћну мору.

Критички осврт: Крај изгледа некако сувише исечен, нагао, али филм свеукупно није испао лош, без обзира што радња нема много „меса“. То не значи да је лоше осмишљена, напротив. Понекад су мотиви ликова нејасни, пре свих учењака Мориса Денхама. Но, ликови су колико-толико конзистентни и глума је сасвим океј, мада карактеристично мелодраматична за оно време.

Едукативни моменат: Шандор је наследио коњушарницу од покојног грофа јер су покојник и Шандоров отац били ратни другари. Шандоров отац је грофу неколико пута спасио живот. И то је леп гест и Шандор је добио много захваљујући очевој репутацији. Сам Шандор је изјавио да не може трговати репутацијом свог оца, већ да има свој начин да оствари сопствену. Тај начин и не мора да буде исправан, али начин размишљања јесте.

Оцена наставника:

4(у ствари врло коректна)

Byzantium (Small)Византион (Byzantium 2012) је ирски филм о две вампирице, мајци (Џема Артертон) и кћерки (Серше Ронан) које покушавају да преживе у вампирском свету који им није наклоњен. Наиме, братство вампира не прихвата женске чланове, а посебно не млађахну Серше. Зато су принуђене да се селе, те их пут наводи у приморско место за које се испоставља да је Сершеин родни град. Иако је Џема очекивала да ће се њихов живот и на том месту наставити као и до тада, догађаји који су уследили демантовали су је.

Критички осврт: Џема је тако олако убила Туреа Линдхарта да и импресивни специјални ефекти који су то убиство пропратили нису поправили утисак да је у питању слабо интелигентан филм. То потврђује и нарација коју изговара Серше и која прати филм. Попут монолога, ни дијалози нису претерано виспрени. Глуму бих већ могао да похвалим.

Ово је врло бледа верзија „Глади“, а може се схватити и као женствена верзија „Интервјуа са вампиром“. Но, са којим год од тих филмова га довели у везу, овај филм свакако губи. Радња је баш спора, мада није незанимљива. Иако недостаје неки јачи замајац или заплет, свашта се ту дешава и односи ликова, као и нешто налик на љубавну причу између Серше и Кејлеба Ландрија Џоунса, добро су умрежени и воде ка неком завршетку који заокружује причу. Додуше, љубавна прича много наликује на ону из „Сумрака“, само што су улоге замењене. Волели ми то или не волели „Сумрак“ се десио и мрак који баца на сва каснија остварења очигледно је незаустављив. 🙂

Едукативни моменат: Џема је рекла Тому Холандеру да сазнање може бити фатално. И у праву је. Нека сазнања нам неће донети срећу, благостање и оно чему се надамо, али то није разлог да их не стекнемо. Када се све сабере и одузме, боље је живети са знањем, него у незнању.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

sound (Small)IЗвук (The Sound 2017) је психолошки хорор о жени (Роуз Макгауан) која се бави разоткривањем прича о духовима и о томе блогује. Према њеној теорији, звуци ниске фреквенције стварају халуцинације код људи. Преко интернета добија поруку да се у метроу у Торонту појављује дух жене самоубице. Зато одлази тамо како би разоткрила и ову урбану легенду. Међутим, ствари се не дешавају како је очекивала.

Критички осврт: Након врло предвидљивог почетка креће да се дешава један врло мрачан филм са такође предвидљивим сценама. Поставка приче је најкласичнија могућа, а након пола сата постаје још класичнија јер се испоставља да је станица метроа грађена на гробљу (а где би другде) и то неверника (а којих би других) и да се њихове душе појављују у виду ноћних лептира (а чега би друго). Све то открива Роуз, која ме је пријатно изненадила. Постала је заиста зрела глумица која улива поверење. Не могу да кажем да је као млада била лоша, мада није баш добила ни неку јачу прилику да се докаже. Ни овога пута није добила богзна какву прилику јер је радња изнурујуће досадна. Невероватно се споро развија да би се на крају развила ни у шта. Режисерка Џена Матисон је толико опрезно градила мистерију (која то није јер је одмах јасно да су сви ликови које је Роуз видела у ствари духови) да је заиста претерала. На крају се филм развукао у некакву личну Роузину психозу и иако ми је јасна намера, па и реализација, није ми уједно јасно и зашто би то било пажње вредно.

Детектив Мајкл Еклунд је изгледа стварна личност, али су његов мотив, деловање и смрт апсолутно нејасни и остали су неразјашњени и непоменути до краја филма. Најнејасније је зашто је овај филм уопште снимљен.

Едукативни моменат: Очигледно је Роуз морала да се избори са неким својим духовима. И погрешила је што је одабрала да се са њима суочи на мрачним и опасним местима, као што је напуштени метро, већ је требало то да уради уз помоћ свог драгог Ричарда Гуна. На крају је то и урадила и помогло јој је. За решавање било којих проблема треба бирати и људе и место.

Оцена наставника:

1(хајде, може на два)

hellboundposter (Small)VВеза са паклом: Уздигнуће пакла II (Hellbound: Hellraiser II 1988) је други део саге о демонима Кенобитима. Ешли Лоренс, хероина из претходног дела, завршила је у психијатријској болници. Бригу о њој је преузео доктор Кенет Кранхам, који је веома заинтересован за окултно. Он је годинама истраживао о коцки која призива демоне и Ешли му је открила (не знајући његове праве намере) још неке трагове како да отвори врата пакла. Тако Кенет успева да из пакла призове Ешлину злу маћеху Кларе Хигинс и она му постаје водич у морбидном свету који је одувек желео да види.

Критички осврт: Морам да признам да ми није јасно зашто су у једној нормалној болници, па таман била и психијатријска установа, пацијенти затворени у подруму у којима су водоводне или какве већ цеви толико бушне да из њих лије као из облака. Разумем ја да је режисер Тони Рендал хтео да направи посебну атмосферу, али то је и тако претеривање, тим пре што су прикази самог пакла довољно живописни. У ствари, цео тај део са паклом и оним шта он представља делује прилично апстрактно, чак бесмислено, али ко каже да пакао и мора и треба да има смисла? Тако да је овај приказ и оригиналан и маштовит. Уз то, оно што се мора признати овом филму је да је потпуно језив, ако већ није страшан. Оно што му ја свакако признајем је да је на интригантан начин повезао тајне људског ума за којима су трагали многи психијатри и психолози попут Сигмунда Фројда и паралелне димензије које би могле да дочарају оно што људи називају паклом, а које су саме дочаране кроз лавиринт. Страх, страст, тегоба и тескоба, све се некако нашло у лавиринту и када је Кларе изашла из своје коже, а Ешли ју је навукла на себе, само је још једна одлична метафора. Доктор Кенет добија фалусоидну капицу (не знам како другачије да је назовем) која му у финишу откида главу. У ствари, тешко да сам скоро гледао хорор који може да понуди толико значења и тумачења као што то може овај.

Овде има сјајних реплика, попут оне када Пинхед каже Ешли да ће њене патње бити легендарне чак и за пакао. Има и занимљивих детаља, па тако мрачни Бог, који је овде сасвим апстрактан и више представљен као симбол (а не као човек или некакав монструм), шаље сноп мрака наместо уобичајеног снопа светлости. Има и грешака, али и оне су детаљи. Рецимо, када је Ешли навукла Кларину кожу имала је и њене минђуше, да их сцену касније више није имала.

Глума је претерано мелодраматична, а и глумци су махом преглумљавали. Додуше, почевши од главне хероине Ешли, није баш ни да су нешто претерано вешти у свом послу. 🙂 Тако ни Вилијам Хоуп није засијао, али је занимљиво што, упркос оном што смо могли да помислимо на почетку, врло брзо гине и не постаје главни херој и изабраник Ешлиног срца. Прича дефинитивно није предвидљива и сасвим је добра.

Едукативни моменат: Имоген Бурман је морала да реши слагалицу да би пронашла решење свог проблема. Ми у животу нећемо баш да решавамо слагалице, али ћемо решавати различите проблеме. Слагалице и друге „главоломке“ могу да нам буду добра вежба за велике проблеме који ће доћи. То је разлог зашто се бавимо задацима, односно „проблемима“ у школи.

Оцена наставника:

5(колеба се на четири)

THE_TITAN_WEB_ONE_SHEET (Small)IIIТитан (The Titan 2018) је футуристички филм о Земљи која је толико руинирана људским загађивањем, да су људи морали да пронађу дом на некој другој планети, у ствари сателиту Титану. Услови на том сателиту су потпуно другачији од овдашњих, па је научник Том Вилкинсон осмислио програм у коме ће од војника добровољаца направити генетичким инжењерингом нову врсту људи са новим адаптацијама. Филм прати судбину једног од тих војника Сема Вортингтона и његове супруге Тејлор Шилинг, која га је, макар у почетку, подржала у овом подухвату.

Критички осврт: Идеја у овом филму ми се баш допала. Доста је било тераформирања планета и прилагођавања ванземаљског околиша људима; хајде мало да се и људи прилагоде. Ипак сам се надао да ће измењене људе послати на Титан, те да видимо њихове догодовштине тамо јер овако је испала класична прича амбициозног научника Тома који је изгубио контролу над својим експериментом. И тако смо добили (ко зна коју по реду) поуку да са генетиком не треба брчкати. Међутим, на самом крају та порука се преиначује, тако да сам збуњен шта је у ствари и забога сценариста Макс Хурвиц желео да поручи овим филмом. Углавном, нешто много радње и није приказао; прича се састоји практично искључиво из припрема да нова врста људи оде међу звезде. Не могу да кажем да није занимљиво и да филм није динамичан, али то напросто није довољно. Специјални ефекти и акција су сасвим у реду, а маска је одговарајућа, мада ништа што већ нисмо видели. У једном делу филма романса између Сема и Тејлор кулминира и претвара се у нешто налик на „Лепотицу и звер“, али и то смо већ видели. Глума је, иначе, сасвим пристојна.

Генетика у овом филму је на врло дугом штапу и она је схваћена врло олако, иако је представљена врло компликовано. Ту су и ињекције и операције и вежбе и шта све не, а како би се добиле све потребне адаптације за живот на сателиту који уопште није гостољубив. Слична ситуација је и са астробиологијом и ако ћемо да постављамо незгодна питања, једно од њих би било како је могуће да је Сем једнако добро дисао и у Земљиној атмосфери и на Титану. Углавном, овај филм је један добар покушај, али аутори напросто нису успели да га подигну више од медиокритета.

Едукативни моменат: Професор Том је рекао да нико не покушава немогуће ако не верује у нешто веће од себе самог. Чак и када је то нешто у ствари неко. Није чудо да је Том професор. 🙂

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

thnightbeforebfore (Small)IIНоћ пред ноћ пред Божић (The Night Before the Night Before Christmas 2010) је телевизијски празнични филм. Деда Мраз (Р. Д. Рид) је кренуо својим саоницама са ирвасима да обиђе свет, али због техничке грешке његовог главног вилењака Џордана Прентиса, ем је пошао цео дан раније, ем су му се саонице срушиле на кућу породице Фокс. Чланови породице су указали помоћ несрећном старцу, који је због пада доживео амнезију. Да зло буде веће, загубио је и саонице и врећу, па је сва прилика да ће Божић ове године пропасти. Но, дечак Гег Манро, најмлађи члан породице, анимираће и друге чланове те породице да се дух празника сачува и у свету и у њиховом дому.

Критички осврт: Прво што ми је упало у очи, односно уши су испразни разговори које воде Деда Мраз и Бака Мраз (Марша Бенет). Режисер и сценариста Џејмс Ор је ваљда одмах хтео да нам да до знања да ћемо одгледати један лагани, породични, телевизијски филм. И то је у реду, али ипак бих ценио мало више труда, ма какав год да је рад у питању. Ни глумци се нису претерано трудили, а понајмање Рик Робертс који изгледа потпуно безличан. Ликови су иначе стереотипи, али су тако осмишљени да би порука овог филма била очигледнија, што и јесте и није лоше. Порука филма јесте лепа (ако не већ грандиозна) и у духу је празника. И да, сви ликови су предобри (једини изузетак је Карл Кембел, који је мало више напрасит), што целу причу прилично измешта из реалности. Но, она свеједно није реална, ако ћемо поштено. 🙂

Сама радња је класична и питка, прилично предвидљива и није ништа ново донела ни Божићу ни поджанру у коме је филм рађен. Дакле, прилично неинвентиван и досадњикав филм без јачих емоција. У ствари, повремено су толико површне да када је дечак Гег отрчао некуд и сви се дали у потрагу (што је ваљда већ довољно стресно), Рик је питао своју уцвиљену кћерку Ребеку Вилијамс шта није у реду; као да се случајно нашао ту, те не може да претпостави да највероватније није у реду то што јој се брат изгубио у гужви. Уосталом, и сам га је до тада безуспешно тражио. Крај је у том погледу малко поправио утисак, али свеједно и за један телевизијски филм овај је испод просека.

Едукативни моменат: Ребека је одлазила у кућу своје другарице за Божић јер је у тој породици проналазила све оно што није могла да нађе у сопственој. И то је погрешно. Довољно је било да поразговара са својом мајком Џенифер Билс и укаже јој на неке своје потребе. Другим речима, од проблема у свом окружењу не треба бежати, већ о њима треба разговарати и решавати их.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

Лако Је Критиковати 89

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

BeyondSkyline_Iko (Small)Иза линије хоризонта (Beyond Skyline 2017) је наставак филма „Линија хоризонта“ из 2010. Френк Грило је детектив чији син Џони Вестон запада у невоље. Таман га је већ трећи пут извадио из затвора у који је запао због туче, те су кренули метроом кући, када их је задесила инвазија ванземаљаца. Воз у метроу је стао и Френк и возач воза Бојана Новаковић повели су људе ка излазу. Испоставило се да излаз из метроа уједно није и пут ка сигурности јер ванземаљци отимају и убијају људе. Зато су се њих троје, уз још неке људе, запутили ка неком безбедном месту. Такво место ће наћи, након много перипетија, тек у Лаосу.

Критички осврт: Најпре, пријатно сам изненађен што је „Линија хоризонта“ из 2010. доживела свој наставак и поред подељених мишљења (ја мислим да је то сасвим солидан СФ, док огромна већина других сматра да је ужасан и такве је и критике филм добио). 🙂 Тиме је режисер Лијам Одонел показао известан кураж и добио почетне плусеве код мене.

Логично је било да ће се наставак бавити управо оним што наслов и каже; шта је „иза“, односно шта је остало недоречено у претходном филму. И логично је било да ће бити елемената „Ејлијен против предатора: реквијем“ (труднице којима су извађене/поједене бебе), као и „Ејлијена“ уопште, што због блиских тема у овом и тим филмовима, што због тога што је Лијам радио као продуцент специјалних ефеката на поменутом „реквијему“. Маска, односно оклоп ванземаљца веома подсећа на исту такву код Предатора. Иначе су ванземаљци дизајнирани мање-више као и у претходном наставку. Јасно је да Лијам и екипа ту нису могли превише да се размашу због конзистентности прича. Уосталом, ова се у сваком смислу наставља на прву, па се протагониста из прве појављује у виду ванземаљца и у овој. Глумци нису исти, што је мањи проблем, а ретроспектива је истовремено и претерано мелодраматична и сасвим информативно објашњена, што је далеко већи проблем јер изгледа потпуно трапаво урађена. Међутим, сама идеја зашто су ванземаљци ту, те објашњење шта раде и како им се може дохакати, а које даје Калан Малвеј, већ је значајније смисленије него у првом филму и добро се уклапа у поменути филм, али не бих смео да потпишем да није било малко крађе из „Уздизања Јупитера“.

Занимљива је компарација сцена када Бојана и Џони покушавају да досегну ивицу и истовремено Френк порађа девојку у свемирском броду. Таквих упоредних сцена има још, а богами и узбудљивих. Неке сцене нису сасвим јасне као што је насумична и ничим изазвана борба између Френка и Ика Јувајс, те Икове сестре и Бојане. Ем што ми није јасан мотив, ем што су Ико и сестра му имали ватрено оружје, па чему онда шакатање? И чему на почетку Валентајн Пајен у болници и малтене на самрти када је видимо на крају филма ем живу и здраву, ем као капетана свемирског брода?

Углавном, прича није грандиозна, чак осредња је, мада није ни лоша. Филм је динамичан и често мења темпо, па од почетне урбане апокалипсе прелази на постапокалипсу и, напокон, свемирску фантастику. Успут има ту мало и шетње по свемирском броду и борилачких вештина, а све то прате специјални ефекти који су углавном солидни (има и лоших). Филм има и неке бонусе код мене, тим пре што се у репликама (углавном Иковим) види једна добра критика актуелне и нефантастичне америчке политике и да сам ја Американац малко бих се и запитао. 🙂

Едукативни моменат: Када је Френк замерио Ику за производњу дроге, овај је одговорио да када Амери престану да је купују, људи из Лаоса ће престати да је праве. Иако је то демагогија и класично пребацивање одговорности, у томе има истине. Било шта ће постати роба онда када има купаца. Ако ми прекинемо да показујемо интересовање и престанемо да купујемо ствари израђене од крзна животиња, на пример, људи ће престати да их лове и мучки убијају.

Оцена наставника:

4(бледа)

blade-runner-II (Small)Истребљивач 2049 (Blade Runner 2049 2017) је наставак култног филма истог назива (али без бројева) из 1982. Као и у претходном наставку, људи у будућности су генетичким инжењерингом створили робове који раде тешке и опасне послове наместо њих. Међутим, репликанти старије генерације су процењени као небезбедни и њих је потребно „пензионисати“. То сада раде други репликанти, али млађе генерације и послушни. Један од њих је Рајан Гозлинг и он је управо убио једног од старијих репликаната Дејва Баутисту, када је на имању где се Дејв крио пронашао нешто закопано и мистериозно, а што ће променити комплетно устројство тог футуристичког друштва. Сви постају заинтересовани за то закопано „благо“ и сви очекују да ће његову тајну решити управо Рајан.

Критички осврт: Несрећни Харисон Форд иако је загазио у осму деценију живота морао је да се појави у наставку сваког филма у коме је глумео. Гледали смо га у најсвежијем „Индијани Џоунсу“, „Ратовима звезда“, а сада и у овом филму. Други део „Истребљивача“ заиста одише својим претходником, па му и појединим детаљима одаје почаст на одређени начин; кадровима, неким ликовима који подсећају на оне пре (попут Силвије Хоукс која има исти статус као и главна хероина из претходног дела Шон Јанг, а Мекензи Дејвис има личност и изглед као Дарил Хана) или ликовима преузетим из претходног дела, као што је поменути Харисон. Међутим, у исто време, приметан је помак и промена у том универзуму, што је логично јер их дели не мали временски период. Тај нови универзум није сасвим различит од старог и тиме се не дистанцира, а и приче из оба дела тиме делују конзистентније. И уверљивије, у крајњој линији, пошто искуствено знамо да промене не могу бити тако драстичне за мање од пола века.

Искрено, имао сам приличну скепсу према наставку јер је стари „Истребљивач“ без двоумљења и одличан и култни филм. Некако је сигурније такав филм не дирати јер је ризик да ће се направити бледа варијанта веома велики, а поређење је немогуће избећи. Међутим, већ на самом почетку пријатно сам се изненадио. Рајан, који је безмало одличан, имао је мисију да приведе или убије Дејва и ту сцену су њих двојица одрадили тако добро да ме је емоција напросто запљуснула. Нисам могао да се одлучим да ли ме је више дотакао Дејвов беспомоћни гнев или Рајанова немоћна преданост оном што мора да уради. И касније је Рајан бриљирао и кроз његов живот јасно видимо и какав је свет у коме живи. И остали глумци су сјајни и харизматични. Сукоб две јаке жене Робин Рајт и Силвије сјајно је осмишљен и сјајно је одигран. У ствари, глумци су бриљирали у свакој сцени.

Режисер Дени Вилнев направио је мрачну атмосферу са мотивима који се понављају; поља где се нешто гаји или у граду зграде за живот које су униформне и ниске, док велике припадају корпорацијама које очигледно доминирају и вероватно управљају. Поруке које те корпорације шаљу су да људи могу ићи где год пожеле, али то некако не изгледа да постоји као опција. Већ у првим кадровима врло је јасно да то није слободарски свет. Тако да је режисер успео да направи такву атмосферу где су ствари тамо где треба да буду и то је била одлична подлога за причу. Додуше, атмосфери је допринела и музика (баш као и у оригиналном филму), а и фотографија. У оба случаја радили су, колико сам прочитао, мајстори свог заната (музику Ханс Зимер, а фотографију Роџер Дикинс) тако да то није неочекивано.

Прича је сјајна, мада се радња прилично споро развија. Крај је заиста тужан, а избегнута је она типична америчка патетика. Буквално је нема нимало. Неке техничке идеје током филма су сасвим иновативне. Рецимо, напад на Рајанову летелицу је такав да су му накачили змаја који је привукао муњу и тако довео до квара све електронике у возилу. Заиста ингениозно решење, посебно за мене коме је физика слаба страна. 🙂 Уз то, специјални ефекти су одлични, као и акција у филму. Речју, ово је филм коме тешко могу да нађем ману (тешко, али могу: веза између Рајана и холограма Ане де Армис нема други циљ до да буде трагична, па нема ни много оправдања у самој причи) и један добар кандидат за ремек-дело СФ-а, баш као и његов претходник.

Едукативни моменат: Силвија је поентирала у разговору са Робин да не може зауставити плиму метлом. И то је истина; ми смо сувише мали као појединци да бисмо могли да зауставимо промене или већ постојеће појаве у друштву, ма колико год нам се не допадале. Једино што нам преостаје је да их или прихватимо и да се прилагодимо најбоље што можемо или да живимо мимо њих, шта год да сви остали мислили.

Оцена наставника:

5(на шест)

star-trek-V-the-final-frontier (Small)Звездане стазе V: Коначна граница (Star Trek V: The Final Frontier 1989) је пети наставак саге, а последњи у којој глуми стара постава. На планети Нимбус III, која се сматра неутралном и служи за преговоре завађених раса, појављује се Вулканац Лоренс Лукинбил који води побуну против једног градића тамо названог Рај. Међутим, Лоренсова намера није да запоседне тај градић. Његове амбиције су много веће, а може да их оствари само ако се докопа звезданог брода. Изгледа да је познати Ентерпрајз погодан кандидат. Наиме, капетан Вилијам Шатнер пристиже са својом посадом како би ослободио изасланике раса које је Лоренс заробио. Капетан је ускоро схватио да је мисија спасавања прерасла у нешто што је превазишло сва његова предвиђања.

Критички осврт: Увод у филм је одличан. И надаље, како се одвијао, филм је постајао све занимљивији. У ствари, навијао сам за антагонисту Лоренса јер ме је јако занимало како изгледа бајковита планета Ша Ка Ри, а он се тамо упутио. 🙂 Углавном, вешто постављена и исто тако изведена радња, са доста интрига, па и породичних, и много ведрине којом ликови зраче. Хумор је сјајан, а предњачи тројац: Вилијам, Ленард Нимој и Дефорест Кели. Сцене у којима воде виспрене разговоре и доживљавају авантуре морао сам да вратим по више пута.

Едукативни моменат: Вилијам је имао једну одличну реплику када му је Лоренс понудио да одагна његов бол. Он је узвратио да ствари које су у нама нас и чине онаквима какви смо. Ако их изгубимо, изгубили смо и себе. Зато он није желео да његов бол нестане. Он му је, заправо, потребан. Иако ово звучи сулудо, чак мазохистички, у ствари је врло тачно. Што се Лоренса тиче, он је, пак, погрешио. Његова највећа грешка је што је идеализовао оно што је желео. Уколико схватимо да и предмет наше чежње (као и све друго на свету) није савршен, нећемо се разочарати када га добијемо. Нећемо се много разочарати ни ако га не добијемо.

Оцена наставника:

5(плус)

maxresdefaultjustice (Small)Лига правде (Justice League 2017) је филм који окупља суперхероје на челу са Бетменом, кога тумачи Бен Афлек. Амазонке на њиховом скривеном острву схватиле су да велика опасност вреба у лику и делу Сиарана Хиндса, који глуми моћно биће решено да завлада светом или да га уништи (није баш најјасније шта хоће, али очигледно је да је врло зао). Зато су упалиле ватру упозорења и тај знак схватила је Чудесна жена (Гал Гадот), те је, заједно са Бетменом, почела да регрутује суперхеројску војску. Ипак, Бетмену је јасно да ову борбу неће добити без најјачег од свих – Супермена (Хенри Кавил). Невоља је што је Супермен убијен још у претходном наставку, али шанса да га ипак врате у живот се указала и Бетмен неће да је пропусти без обзира на могуће последице.

Критички осврт: Свака група има свог духовитог члана и у овом случају то је Езра Милер (Флеш) и заиста је био на висини задатка. Без њега група би била сувише озбиљна и мрачна. Ионако је тема мрачна јер је Сиаран решио да уништи свет. Наравно, радња је класична и очекивана – Лига правде је добила довољно моћног противника који је одлучио да наплати неке старе дугове. Његов животни пут готово је истоветан злом чаробњаку из „Господара прстенова“, само што овде наместо прстења имамо кутије. Поређења можемо да правимо и са паралелном франшизом „Осветници“, где наместо кутија имамо камење и, углавном, у питању је ништа више до варијације на суперхеројску причу. Међутим, та прича покреће и другу, можда чак и узбудљивију, а то је окупљање лиге, а што подразумева и васкрснуће Супермена. Мислио сам да ће тај део мало више експлоатисати, али се ситуација, након кратке борбе, смирила и Супермен је опет био у супер форми. Сцена (док поменута борба траје) када полагано помера поглед ка Флешу, док овај јури убеђен да је пребрз за Супермена, заиста је и језива и сјајна.

У филму има одличне акције праћене ништа мање одличним специјалним ефектима. Финална битка је била у реду, мада су превише натегнуто победили Сиарана. Након тога она патетика, велике речи и нарација дефинитивно су вишак. Но, Амери никада неће научити шта је права мера. 🙂

Едукативни моменат: Супермен је рекао да је нада попут кључева од кола. Лако се изгубе, али ако их потражимо, увидећемо да су негде близу. Супермен је, очигледно, и суперпаметан. 🙂

Оцена наставника:

4(може и пет)

netflix-bright-movie (Small) (Small)Сјајно (Bright 2017) је америчка урбана фантастика о двојици полицајаца Вилу Смиту и Џоелу Еџертону, од којих је овај потоњи први припадник народа Орка у полицији Лос Анђелеса. Њих двојица откривају необично место злочина и схватају да је ту умешана магија. То им доноси много невоља, непријатеља и акције у којој је циљ преживети.

Критички осврт: Ово је једна симпатична идеја; да се сва она бића позната из „Господара прстенова“ пренесу у реално време, конкретно у једну крими причу. Нешто слично смо имали у серији „Права крв“, али су тамо били вампири међу људима и ово је корак даље. И необичнији корак јер су вампири и пре те серије добрано експлоатисани у сличне сврхе, а орци и вилењаци баш и нису. Дошао је ред сада и на њих. 🙂 Свет у филму баш по свему је једнак нашем, осим што га настањују разна бића из фантазија. Орци који се облаче као неки чланови банди и који су очигледан пандан америчким црнцима, вилењаци који су класични богаташи и на све остале гледају с висине и негде у средини су људи, који су по свему слични нама (ваљда како бисмо се поистоветили са сопственом врстом?), те чак и у овом поретку у којем има разних знатно јачих бића, наново смо на врху животног ланца и бројчано и у сваком смислу доминантни. Ово потоње је очигледно тако да би филм добио наше симпатије. Што се мене тиче, безуспешно.

Глума је сасвим у реду, мада Вил мени није бравурозан као што је већини. Ретко када он одмакне од кул (или напрженог, како желите) лика. Даун Оливјери ми није била уверљива уопште, па ни као Вилова супруга. Некако у њиховом филмском браку није било хемије. Додуше, нешто много брака није ни приказано. Вилова животна ситуација је класична и он не одскаче од других филмских полицајаца. Дакле, он као лик ни по чему није занимљив и зато ми није јасно зашто је толико времена утрошено на њега, наместо на развој саме идеје. Било је и губљења времена на пушкарања и луде вожње са обичним људима. Тога има у сваком крими филму и нејасно је зашто би сада овде то било узбудљиво, па ма какви да су специјални ефекти (а нешто претерано импресивни и нису). Иначе, пушкарања и мртвих има и то у гомилама, а у вештини предњаче вилењаци који убијају лагано као да су у „Матриксу“. Но, ни они нису дорасли Вилу који им увек некако измакне. Вилу је придодата таква вештина да он, без проблема, сређује четворо полицајаца одједном, а као од шале ради и све друге мајсторије. Тај „Рамбо синдром“ увек ме подсети зашто не волим акционе филмове.

Радња је, заправо, толико класична да ме је све време подсећала на друга остварења. Асоцијација на „Ванземаљску нацију“ је неминовна, а Луси Фрај је пандан хероини из „Петог елемента“. Улога је готово истоветна, а у оба случаја протагонисти имају задатак да заштите значајно биће. Но, добри узори не значе обавезно и добар филм, а овај је мање него осредњи.

Едукативни моменат: Сви су желели чаробни штап/мач и сви су желели да га добију, осим Вила. Иако је чаролија могла да му реши многе проблеме, крађа штапа није била исправан поступак. Много је тешко одолети искушењу и поступити исправно, али то је онај прави, искрени морал коме сви треба да тежимо. Морал није када осуђујемо друге, ма какве друштвено неприхватљиве и шокантне ствари урадили. И ту је Вил, такође, узор на који се треба угледати у овом филму јер је његов партнер омражени и робустни Орк, који друштвено није прихватљив.

Оцена наставника:

2(без плуса)

powerfirst (Small)Прва моћ (The First Power 1990) је крими прича о масовном убици Џефу Коберу који ритуално убија своје жртве. Њега успева да улови Лу Дајмонд Филипс уз помоћ мистериозне доушнице. Иако јој је обећао да Џеф неће добити смртну казну, Лу се управо за такву казну залагао. Иако је изгледало да је извршењем те казне убица завршио свој мучни посао и добио шта је заслужио, убиства су се наставила. Лу ће ускоро открити да је убица и даље Џеф, али да делује преко мрачних, натприродних сила.

Критички осврт: Идеја је у основи слична као у филму „Шокер“, снимљеним годину дана раније, али је значајније боље реализована и спакована у једну солидну крими причу. Ово је прави онај кримић са све пуцањем и полицијским замкама у парковима ноћу где су полицајци скривени међу обичним светом. И где обучени полицијски инспектори не могу да из пиштоља погоде бегунца са пар метара раздаљине. 😀 Према строго утврђеном обрасцу, мора да постоји и мотив и Лу уз помоћ Трејси Грифит га је и пронашао. У питању је инцест у породици, који је био траума за Џефа. Инцест је, иначе, у тој декади, а и ранијима, био често коришћен шок за гледаоце (сетите се култне „Кинеске четврти“), пошто је у свим тим декадама експанзија сексуалних слобода била толика да је мало тога и остало да шокира. 🙂 Језивих сцена нема много, али и то што има, прилично је успело. Рецимо када Нада Деспотович лебди са друге стране прозора у који гледа Трејси. И цео тај напад – туча и касније вожња колима са Надом – сјајно је изведен. И крај није лош, заиста оставља у недоумици, нема шта.

Џеф се можда извештачено смеје, али је сулудог убицу уверљиво одглумео (и физиономија помаже, нема шта). И други су били на висини задатка или макар солидни. Сју Ђиоза баш не уме да се прави мртва, али је улогу жртве добро изнела. 🙂

Едукативни моменат: Џеф је постао насилник зато што је и сам доживљавао насиље као дете. Насиље ствара насиље – то је доказана истина. Зато комуникација мора бити ненасилна.

Оцена наставника:

4(и то јака)

beautiful-creatures-movie-poster (Small)IVПредивна створења (Beautiful Creatures 2013) је романтична фантазија у којој главне улоге тумаче Алис Енглерт и Алден Ехренрајх. Алден је момак из малог града коме се паланачки живот смучио и жели да упише колеџ у неком већем граду и што даље. Међутим, у његову варошицу пристиже Алис, необична девојка која заокупља Алденову пажњу. Он открива да је Алис чаробница, тзв. кастер и да је тешка одлука пред њом. Зато он жели да јој помогне да та одлука буде повољна и по њу и по љубав која се међу њима у међувремену развила, али то нимало није лако у чаробном свету.

Критички осврт: Већ ми се почетак са помпезном нарацијом није допао. Много је боље урађен флешбек у биоскопу испред Алдена и Алис и то је оригиналан начин како могу ефикасно и, што је важније, ефектно да се испричају делови значајни за радњу, а да то не буде пука нарација. Нису ми се допали ни псеудоинтелектуални дијалози. И у нарацији и у дијалозима чујемо сувише мудрих мисли и великих речи, али оне имају врло очигледно и приземно значење. Говор Еме Томпсон о људима је, најблаже речено, врло прозаичан. И схватили смо: Алден не жели да остане у малом месту у коме као да је време стало и нема дешавања и не видим разлог да нам то прикаже кроз толике описе градића и различито накићене метафоре које све указују на исту ствар. Понављања има још у току филма и као да се режисер Ричард Лагравенес прибојавао да нећемо схватити из прве. 🙂

Општих места има, као када су се Зои Дојч и Тифани Бун молиле на часу, а како би испровоцирале Алис. Но, колико општих места, толико има и добрих сцена, као када Џереми Ајронс омађија Алдена да каже своје реалне планове и животни пут, а што се значајно разликује од онога о чему машта и што пропагира другима. И то јесте нешто што можемо да препознамо и код себе самих, а цела сцена је добра и због Џеремија који је, као и обично, одличан. Има још добрих сцена, као када Алис показује Алдену поезију коју „сакупља“ на зачараним зидовима своје собе или када је љута на њега, па ствара кишни облак само изнад њега, као у цртаћу. Што се саме приче тиче, није нарочито добра, а још мање грандиозна, иако је добар обрт на крају. Има пренаглашени шмек саге „Сумрак“, почевши од тога да девојка долази у мало место. Дакле, једна осредња прича, са много мелодраматике и са прилично потенцијала који се види само у појединим сценама.

Млади пар протагониста је заиста занимљив, чак и визуелно. Алис није нарочита лепотица, али просто исијава харизму, а Алден, иако има несразмерно велику главу у односу на релативно ситно тело, недвосмислено има шарма. И Алден је свакако другачије изнео улогу у односу на своје колеге које су радиле исто то у другим филмовима. Свеукупна сјајна глумачка екипа је још један потенцијал који овај филм није искористио.

Едукативни моменат: Алден је испричао Алис како га је, као малог, мајка одвела у библиотеку и рекла му да је то њена црква; тамо њена породица иде да слави оно што им је свето – идеје. Заиста лепо речено, а и истинито; књиге су неисцрпан извор идеја.

Оцена наставника:

4(поклоњена)

madagascar (Small)Мадагаскар (Madagascar 2005) је цртаћ о четворо животињских пријатеља у зоолошком врту у Њујорку. Они се лепо слажу, иако припадају различитим врстама и имају добар третман, али то зебри Мартију није довољно. Он чезне за дивљином и због тога не наилази на разумевање својих пријатеља. Зато је одлучио да побегне из зоолошког врта макар на једну ноћ. Његови забринути пријатељи су кренули за њим како би га вратили и одговорили од луде идеје, и то их је увалило у невоље и авантуру која их је одвела чак до Мадагаскара.

Критички осврт: Анимација је добра, а животиње су веома гипке и разигране. Хумор је спорадичан; негде је успео, негде баш и не. Океј, неке цаке јесу виспрене попут оне када лемур држи књигу „Служити лемуре“ и виче: „То је кувар!“ Цака је преузета из једне од бољих епизода „Зоне сумрака“ и алузија је добро употребљена, али све то није довољно да буде перфектно.

Оно што ми се допада код ове приче јесу реални мотиви животиња које лако проналазимо код нас самих; зебра која жели више од живота и верује да је „тамо негде“ боље него овде, лав који иде линијом мањег отпора и слободу и природу подређује комфору, жирафа која, у недостатку пажње, бежи у болест и нилска коњица која је пронашла неког над киме може да тренира строгоћу, односно да постигне онај ауторитет који природно произилази из мајчинског својства жене. Друге ликове можемо да препознамо у својој реалности; краљ лемура као политичар који слуша искључиво себе и никог другог, најбољи је пример. И надаље, мотиви ликова се мењају како се мења ситуација и сценариста Марк Бартон и његова екипа веома паметно смештају животиње у контекст који ће показати њихову праву природу; пре свега лава, који је, наравно, предатор, те је његово пријатељство са зебром на дебелој проби. Цела радња иде тим паметним током и ако вас филм не заинтересује одмах, не треба одустајати јер најбоље тек следи. Битно је да није класична и, у ствари, уопште није наивна иако је филм намењен првенствено деци. Приказује све добре и лоше стране које проистичу из сваке наше одлуке и шта је заиста важно што наше одлуке и формира и треба да формира. Заиста ми се свиђају поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Иако цртаћ даје поглед на зоолошке вртове као на рај за животиње, ипак није тако. У многим зоолошким вртовима животиње немају услове и простор и често се муче, саморањавају, па чак и угину. Оне треба да живе у природи, где неће добити негу ветеринара и редован оброк, али ће имати све што им је потребно.

Оцена наставника:

5(не баш прејака)

037_m_n3d_1sht_V1.inddКрцко Орашчић 3Де (The Nutcracker in 3D 2009) је британско-мађарска божићна филмска адаптација истоимене бајке. У дому Ричарда Е. Гранта увек је ужурбана атмосфера, чак и за Божић. Његова супруга Јулија Висоцкаја, оперска дива, позвана је на бал како би песмом увесељавала госте. Зато је у кућу пристигао ујак Нејтан Лејн како деца Ел Фанинг и Арон Мајкл Дрозин не би били сами. Ричард није одушевљен Нејтановим слободоумним идејама, али свеједно га задужује да му причува децу и овај користи прилику да им поклони кућу са луткама. Једна од лутки је и Крцко Орашчић и Ел ускоро открива да је жив, баш као и све друге лутке. И више од тога; Крцко је води у авантуру спасавања краљевства од злог Краља пацова.

Критички осврт: Књигу „Крцко Орашчић и Краљ мишева“ добио сам као поклон за одличан успех од основне школе „Франце Прешерн“. Нисам је прочитао одмах, већ сам је одложио у кућну библиотеку. Тек након неког времена сам је се сетио наново, прочитао и – одушевио се причом. Што се тиче овог филма, нисам баш одушевљен, али не могу да кажем да је лош. Не прати причу дословно, али пропратио је неке аспекте, попут тога да је принц зачаран и да му је непријатељ Краљ пацова. Ова прича је далеко класичнија и рађена према шаблону холивудских хитова. Има симпатичних сцена, попут оне када се лутак заглавио бежећи од металног пацова, а и преображаји лица Џона Туртура су заиста страва. Но, све и да је више од тога, такве сцене нису довољне да филм учине иновативнијим.

Нејтан је очигледна алузија на Алберта Ајнштајна и овај филм је занимљив спој бајке и науке. И то не само бајке „Крцко Орашчић“; користећи се теоријом релативности, режисер Андреј Кончаловски лукаво се играо простором, чинећи да најпре Крцко буде већи, а потом да Ел, попут „Алисе у земљи чуда“, постане мања. Присутни су и мотиви из „Алисе иза огледала“, „Чаробњака из Оза“ и „Лепотице и звери“. Међутим, ту миксовању жанрова није крај; има ту и неоноар жанра, као и правог СФ-а са све техничким помагалима. И, напокон, с обзиром на то да је ово и мјузикл, музика је узета махом од Петра Чајковског, пре свега истоименог балета и то ће одмах да вам западне за ухо. Наравно, речи је Едвард Артемјев дописао за потребе филма. Оволико замешатељство може да не личи ни на шта, али је довољно вешто уклопљено, мада не и перфектно. И још се упоредо са свим овим дешава и реална породична прича, превише класична додуше.

Поменути неоноар је у вези са пацовима који су окупирали краљевство Крцка Орашчића и који подсећају на нацисте (мене увек такве алузије подсете на стрипове „Миш“ Арта Шпигелмана), а које маестрално предводи Џон. У прилог томе говори и да жена у Џоновој музичкој пратњи неодољиво подсећа на Хелгу из суперпознате серије „Ало, ало“. Њихове тамнице подсећају на логоре из Другог светског рата. Саме униформе више доликују војсци из Првог светског рата. Углавном, ова асоцијација јесте оптеретила причу која је, у основи, лагана, а при томе метафора није успела и није дала жељену дубину. У реду, они су пацови налик на нацисте и даље ништа ту није разрађено. Једино што могу да закључим је да је Европљанима (који су и правили овај филм) још увек најјача асоцијација на окупаторску војску она од пре више од пола века.

Глума је у овом филму јака страна и сви су махом бриљирали, али ми се највише дојмила Франсес де ла Тур. Све у свему, филм има својих јаких страна, али и повеликих проблема са којима се бори. Највећи је што је упросечио једну натпросечну причу. Ипак, критика је, колико сам прочитао, била преоштра према њему. За децу ово је сасвим солидан филмић.

Едукативни моменат: Како Нејтан, пардон Алберт каже, за некога је Крцко Орашчић обична играчка, а за другог најбољи пријатељ. И то је један од многобројних примера теорије релативности. Нама показује да наука, чак и она врхунска која изгледа недостижно, и те како има везе са свакодневним животом.

Оцена наставника:

3(сасвим солидна)

black_waters_of_echos_pond (Small)IЦрне воде Ехоиног језерцета (The Black Waters of Echo’s Pond 2009) је хорор који се дешава групи младих који су пристигли на острво како би се дружили. Једини становник тог острва Роберт Патрик испричао им је како су се ту дешавале мистериозне смрти, али их то није превише омело да спроведу у дело своју намеру. У кући у којој су одсели пронашли су старињску друштвену игру и почели да је играју. Временом се испоставило да их игра наводи на необичне поступке, а потом и на насиље. Циљ игре постао је очигледан – преживети.

Критички осврт: Већ на почетку можемо видети како се мудро користи низак буџет. Прва сцена је заправо црно-бели документарац који нас уводи у причу, односно сада већ сцену филма, која је такође црно-бела, да би постепено добила боју. Судећи према изреци да се „по јутру дан познаје“, то је обећавало да режисер Гејбријел Болоња и зна шта ради и да од малог може да направи много. И испоставило се да режија није испунила сва очекивања. То је једна хорор сапунска опера са крдом младих људи, који махом не знају да глуме, а у томе предњачи млађахна Електра Авељан (или њена сестра близнакиња Елис, свеједно). Толико је лоша глумица да иритира. Чак и старија и нешто познатија постава је била слаба. Шон Лолор је дефинитивно преглумљавао, а Роберт је одрађивао гажу у филму испод његовог нивоа. У једној сцени Роберт је тумарао ноћу по дивљини острва и разговарао сам са собом, а како би нам објаснио шта ради ту. Може ли бити глупље?

Радња је већ виђена и крцата општим местима. Наравно да је Аркадиј Голубович пронашао древне артефакте у дотрајалом подруму куће. Где би иначе били? Први део филма и то, богами, више од половине је сапуница, а која има за циљ да нам покаже односе између младих. Тај део је сувише развучен и разводњен, иако за њега има оправдања, односно утицаја на даљи (хорор) ток приче. Колико су глумци били неуверљиви у сапуњавом делу, толико се нису снашли ни у оном хорор. Цака је била да треба да помахнитају, налик ономе што се дешавало у другој сезони серије „Права крв“, али се то некако није десило. Било је ту много крви, моторних тестера и црних беоњача, али је глума била млака, а туча између Аркадија и Ника Менела потпуно смешна. У ствари, хорор прича изгледа као да се језиве сцене дешавају независно једна од друге, већ зависно од тога који ликови у њима учествују. Готово сваки пут док неки лик доживљава сопствени хорор морао сам да се запитам где су сви наједном? И при томе нико не чује ни моторну тестеру ни самртне крике. Понашање ликова у тој ситуацији је углавном логично, али има и чудних тренутака, попут онога када Џејмс Дувал тумара по кући иако је очигледно да у њој није безбедно.

Сигуран сам да ће прва асоцијација на овај филм бити хорор верзија филма „Џуманџи“ и то јесте свакако филм са сличним мотивом, али је асоцијација на поменуту серију јача. И у „Правој крви“ дочекује се бог Пан, али у овом случају, осим ретких приказа тог бога, нема баш много везе са њим, тако да је и цела поставка овог филма (која се тиче старогрчких легенди) узалудна.

Едукативни моменат: Млади људи су имали проблема у међусобним односима, који су кулминирали и због тога су сви изгинули. У животу исход неће бити тако драстичан, али о проблемима у односима не треба ћутати. Треба их решити, баш зато да не би кулминирали.

Оцена наставника:

1(може мајушни плус)

Лако Је Критиковати 63

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lawnm (Small)Косач (The Lawnmower Man 1992) је филм који носи исти назив као прича Стивена Кинга. Само је назив исти, али не и приче, осим у једној сцени. Када је експеримент који је изводио Пирс Броснан са шимпанзом пропао, одлучио је да покуша наново, али са људским субјектом. Пажњу му је привукао Џеф Феј, ретардиран младић чији је посао да коси травњаке. Пирс је лако убедио Џефа да се укључи у експеримент који је требало да га учини паметнијим. Испоставило се да је експеримент учинио много више од тога.

Критички осврт: Овај филм није први ушао у виртуелну реалност; то је деценију раније учинио „Трон“. Међутим, овај филм јесте отпочео један нови поглед на овај поджанр, а који подразумева сегрегацију људи и машина, односно нашег и виртуелног света, што јесте била инспирација за гомилу каснијих остварења. Врло је могуће да је и поставио образац по коме су се одвијале радње тих каснијих филмова. У сваком случају је дело које не може да се прескочи у историји научно фантастичне кинематографије. Другим речима, овде се ради (најмање) о култном филму.

Има много наивних сцена и цео сајбер-простор скроз је смешан, али опет има неког шарма. Према сензибилитету више нагиње осамдесетим годинама, него деведесетим, али је значајно озбиљније урађен. Глума је више него солидна, што је и очекивано. Да су глумци озбиљни сведочи и чињеница да се, осим дечака Остина Огбријена (који је, ипак, јелте, био дечак), нико није појавио у наставку овог филма који је потпуни крш.

Едукативни моменат: У овом случају ученик је надмашио свог учитеља. То се, на крају, показало лошим, али само када је реч о СФ филму. 🙂 У реалности, највеће постигнуће учитеља је да га његов ученик надмаши. Ја то желим свим својим ђацима.

Оцена наставника:

5(можда не најлепша)

sixth_day (Small)Шести дан (The 6th Day 2000) је прича о будућем друштву у коме је донесен закон који носи назив као и филм. Овај закон забрањује клонирање људи. Међутим, клонирање животиња, односно кућних љубимаца уобичајена је пракса. Арнолд Шварценегер је пилот који зарађује за живот тако што хеликоптером-авионом превози муштерије до жељеног одредишта. У једном тренутку унајмљује га богати Тони Голдвен, али се посла прихватио Арнолдов партнер Мајкл Рапарорт, а како би Арнолд свратио до продавнице љубимаца и купио клонираног пса својој кћерки. Када се Арнолд навече вратио кући, угледао је другог себе како прославља рођендан са његовом породицом. Након првог шока, почињу да се дешавају још неки, Арнолду нејасни, догађаји и он полако схвата да је постао део велике машинерије илегалног клонирања људи.

Критички осврт: Одувек сам волео СФ филмове са Арнолдом Шварценегером. Истина, Арнолд је много више симпатичан него што је глумац, али свеједно. Филм се бави занимљивом темом, која јесте озбиљна и јесте филозофска, али је у овом случају обрађена опуштено кроз радњу акционог филма. Опуштено, али и прилично солидно. Рецимо, „Острво“ обрађује исту тему кроз исти поджанр и, такође, површно, али је то тамо одрађено значајно блеђе и без шмека. Углавном, прича је врло смислена; једноставна, а сасвим довољна да се направи и добар заплет и сасвим пристојан преокрет.

У филму има много маштовитих момената (лутка која говори је пун погодак, пре свега због свог изгледа и улоге коју је одиграла). Уз то, филм је динамичан и акциони готово од самог почетка, што је заштитни знак многих филмова у којима глуми Арнолд. И логично је толику мишићну масу искористити на такав начин. 🙂

Едукативни моменат: Када је Тони рекао Арнолду да је он један од оних који верују да је наука зла, Арнолд је одбрусио да он не мисли да је наука зла, већ да је Тони зао. И то изгледа као шаљиви, лаконски одговор, а у ствари је потпуна истина. Научна постигнућа никада нису добра или зла, већ начин како их примењујемо.

Оцена наставника:

4(и то добра једна)

escape_plan (Small)План за бег (Escape Plan 2013) је амерички акциони трилер. Главну улогу тумачи Силвестер Сталоне, који зарађује тако што открива слабе тачке затвора. Наиме, њега затварају под лажним именом и он тестира колико је делотворан систем тако што покушава бекство. Силвестер је махер у свом послу јер успева да побегне из сваког затвора. Зато добија понуду да тестира затворски систем до тада невиђен, а унајмљује га ЦИА. И испоставља се да је овај посао значајно другачији од осталих.

Критички осврт: Џејмс Кавизел је харизматичан негативац, под условом да је заиста негативац, пошто су поделе на добре и лоше у овом филму прилично изврнуте. Фаран Тахир је краљ нарко-дилера, али је представљен са толиким врлинама, да готово да не изгледа чудно када му у једној од последњих сцена Силвестер каже како је добар човек. 🙂 Но, ово је „таф“ филм са истим таквим ликовима и истим таквим глумцима, па, ваљда, то тако треба прихватити. За оне који воле акцију, ово је, сигурно, више него прихватљиво. Све време је динамично, напето и чак прилично виспрено, са необичном причом и елегантним преокретом. Све у свему, утисак уопште није лош и поред тога што радња није све време конзистентна. Рецимо, Џејмс једно време свакодневно мучи Силвестера и то са циљем, али то, без видног објашњења, просто престане. Има још пар детаља који су тако остали да „висе у ваздуху“, али не кваре утисак значајно.

Едукативни моменат: Силвестер је показао да уз много мозгања може да се побегне и из добро чуваних затвора. Осим логике, морао је да користи и разна знања из физике, технике и информатике која је имао. И управо томе знања и служе; да се уз помоћ њих спасимо од проблема (у затвор, надам се, нећемо ни доспети). 🙂

Оцена наставника:

4(са „таф“ минусом)

Outlander (Small)Туђин (Outlander 2008) је филм о дошљаку из свемира Џејмсу Кавизелу који је у потрази за зверком која је побила његову посаду. Својим бродом спустио се у Скандинавију и то у доба викинга, баш у време размирица између племена. Уз помоћ високе технологије научио је језик и успео је да докаже викинзима да имају посла са застрашујућим чудовиштем. Врло брзо и сами постају његове жртве и удружују снаге са странцем како би убили звер и спречили даљи покољ.

Критички осврт: Невербална комуникација између везаног Џејмса и дечака заиста је сјајна. Толико тога реченог без речи. Са друге стране, неке сцене нису баш успеле, иако је требало да буду акционе. Рецимо, борба са медведом у пећини. Догађаји су превише сецкани, а сувише је мрачно, па се не види много више од метежа у коме сви (по мало) боду медведа мачевима или неким дрвцима која се ломе. Иначе су акционе сцене могле да буду и узбудљивије, мада борбе викинга јесу добро изведене.

Целокупна прича заиста није лоша, мада није иновативна. Ликови су више него стереотипи, а љубавни троугао сасвим предвидљив. Специјални ефекти нису сјајни. Опет, глумци су добро одабрани. Значи, има ту и плусева и минуса, па се то, збирно, некако потире.

Едукативни моменат: Џејмс је осетио кајање што су његови људи отели земљу од звери којима је припадала. Да би то извели, целу врсту су истребили. И ми то исто радимо; и отимамо земљу и уништавамо врсте. И ту активност према врстама морамо што пре да прекинемо, а што се станишта тиче да пређемо на одрживо коришћење. Но, пре свега треба да се образујемо у области екологије и заштите животне средине.

Оцена наставника:

3(иде на четири)

legendja (Small)Легенда (Legend 1984) је бајка коју је режирао Ридли Скот. У дивној, летњој шуми, дешава се платонска љубав између принцезе Мије Саре и шумског момка Тома Круза. Том толико воли Сару да је одлучио да јој покаже највеће богатство шуме – једнороге. Оно што њих двоје не знају је да их прате гоблини како би те исте једнороге убили, а по налогу злог господара Тима Курија. Наиме, једнорози су света бића и ако она више не постоје, светом ће завладати тама, што Тим и жели.

Критички осврт: Том у овом филму није глумео. Трудио се да изгледа леп, али, на његову жалост, све што је постигао са свим оним његовим бечењем и свевременским отвореним устима је да изгледа као да са њим нешто није у реду. Када му је вилењак Давид Бенет (иако тада дечак, глумео је за шест дужина боље), поставио загонетку, био сам убеђен да неће знати одговор. Некако ми није уливао поверење. 🙂 Остала глумачка екипа је била на висини задатка, а посебно је на мене оставила утисак вила Алис Плајтен, која има и врло занимљиву физиономију.

Разумем ја да је у питању бајка (можда би деминутив, ипак, био прикладнији), али је и даље превише мелодраматична. Рађена је у духу осамдесетих, са све шљокицама и мехурима од сапунице, па је естетски гледано филм врло дојмљив. Лепи призори и иста таква фотографија попуњавали су сав празан ход у сценарију и режији, кога је било подоста.

Иако је маска коју је носио Тим очигледно представљала ђавола, односно лик који је многоструко експлоатисан, свеједно је импресивна. Што се саме бајке (бајкице) тиче, није претерано импресивна, а још мање маштовита и више представља компилацију већ виђеног. Рецимо, Том је попут Петра Пана, а крај филма је попут Успаване Лепотице. И са мно-о-ого махања. 🙂

Едукативни моменат: Тим је желео да баци свет у таму, али су га силе добра у тој намери спречиле. Живот није бајка и добро не побеђује увек зло, али, свеједно, морамо се борити за праве вредности и бити добри према другима.

Оцена наставника:

3(стамена)

elfi (Small)Вилењак (Elf 2003) је филм о сирочету, кога као старијег тумачи Вил Ферел, а одгајио га је вилењак Боб Ниухарт на Северном полу у радионици Деда Мраза (Ед Азнер). Вил на тежи начин открива да није као остали јер је људско биће, а потом сазнаје и да има оца Џејмса Кана. Отац му живи на „чаробном месту“ званом Њујорк и Вил се упутио тамо како би га пронашао. Његова потрага је била успешна, али не и пријем каквом се надао.

Критички осврт: Била ми је смешна критика овог филма која је почела реченицом: „ово ће се пуштати на телевизији до краја наших живота“. Филм је заиста прикладан за празнике и мислим да је то баш одговарајући епитет. Лаган је и комичан, а опет довољно квалитетан и продукцијски и са аспекта приче коју нуди. Хумор је прилично виспрен, а успешно је изведено и пародирање односа према онима који имају посебне потребе.

Филм је режирао Џон Фавро, чије сам готово све филмове гледао и неки су успешнији, други мање. Овај свакако припада првој групи, мада је радња класична и мотив већ виђен. Такође, прилично је наиван, готово дечји, са врло предвидљивим завршетком. Додуше, пред крај има и мало акције када ренџери Централног парка јуре Деда Мраза и доста је добро уклопљена. Свеукупно, филм има и (божићног) духа и маште.

Едукативни моменат: Вил се тешко уклапао у живот у Њујорку јер је одгајан на другачијем месту. Васпитање које неко добија код куће у значајној мери нам помаже или одмаже да се уклопимо. И то говори две значајне ствари: да је васпитање веома важно, а и да онима који су другачије одгајани и показују другачије понашање треба дати шансу, а не отписати их као чудне или непродуктивне чланове друштва.

Оцена наставника:

4(па, рецимо, на пример)

Sinister Squad (Small)Злокобни одред (Sinister Squad 2016) је прича о ликовима из бајке који живе у реалном свету. Алиса из земље чуда и њени сарадници окупили су негативце како би, заједничким снагама, победили Смрт, која делује преко чланова свог култа и жели да уђе у њихов свет.

Критички осврт: Овај филм је снимљен исте године када и „Самоубилачки одред“ и представља јефтину и ружнију варијанту поменутог. Иако је идеја добра и чак се и прича на крају заокружује, реализација је врло лоша. Превише је клаустрофобична и толико је у хаосу, да прилично губи смисао. Већи део филма се одвија кроз дијалоге и то временом замара, тим пре што су ти дијалози и развучени и досадни, а оно мало акције што има, тек делимично је успела.

Све личности су, заправо, личности из бајки и не могу да кажем да су незанимљиве. С једне стране постоји труд да оне буду у кохезији са оригиналима, али са друге стране оне су и модернизоване и уједно пародиране. Краљица Срце, на пример, личи на проститутку, а и њено понашање не одаје другачији утисак. Но, колико год да су ликови занимљиви, глума која их дочарава није увек на висини задатка.

Едукативни моменат: Рампулстилтскин је преварио Смрт договором који је само њему донео добит. Често ћемо бити у прилици да склапамо договоре, односно уговоре и веома је важно да о сваком од њих добро размислимо, а писане уговоре добро да прочитамо, а како бисмо били сигурни да ће и за нас они бити повољни.

Оцена наставника:

2(на три)

curious_case_of_benjamin_button (Small)Необични случај Бенџамина Батона (The Curious Case of Benjamin Button 2008) је филм о човеку кога глуми Бред Пит и који стари – уназад. Након смрти, оставио је за собом дневник који сада чита Џулија Ормонд својој мајци Кејт Бланчет док је ова на самрти у болничкој постељи. Прича из дневника говори о животу овог необичног човека.

Критички осврт: Прелеп филм са сјајном идејом и истом таквом реализацијом. Нуди једну филозофију о пролазности, људима, срећи и свим тим великим темама на један једноставан, питак начин. Такође нуди и топлу људску причу, са нежним емоцијама, али растерећен патетике, што поздрављам изнад свега. Приче људи који се појављују су дубоке и искрене, крајње животне и обичне, а опет занимљиве. Филм држи пажњу све до краја и не пада ни у једном моменту. Све ми се у филму допада и препоручујем га, посебно љубитељима драме.

Едукативни моменат: Бред је у једној сцени филма рекао како нам је живот дефинисан приликама које нам се нуде, чак и онима које смо пропустили. Мени ово звучи као ведар поглед на живот. То би значило да не треба жалити за пропуштеним приликама јер оне нису заиста пропуштене, пошто су једнако усмеравале наш живот. И у збиру, уопште не мора да испадне лоше.

Оцена наставника:

5(дивна, као и филм што је)

afterlife (Small)После. Живот (After.Life 2009) је филм о девојци Кристини Ричи, која је погинула у саобраћајној несрећи. Њено тело је преузео погребник Лијам Нисон, како би га припремио за сахрану, али проблем је што Кристина одбија да прихвати да је мртва.

Критички осврт: Филм помало подсећа на серију „Шест стопа испод“ (Six Feet Under), код нас преведена као „Два метра под земљом“. И то је већ први плус. Други плус је што је филм „померен“ од уобичајеног. Идеја за филм је прилично свежа, мада има предвидљивих момената. Сличну дилему – шта је стварно, а шта креација ума потенцијалног психопате, која чини интригу филма и која је најбољи аспект филма, имали смо и у „Кловерфилдском путу 10“, али овај филм је снимљен осам година раније. Реализација у смислу режије, продукције и фотографије прилично је добра, а што се тиче приче, нешто мало мање. Прича, истина, држи пажњу и сасвим се добро одвија, али ми крај није најбољи могући.

Атмосфера у мртвачници није застрашујућа, мада постоји пар (неуспелих) покушаја да буде. Више је приказана као тескобна и заиста тера на размишање или, да будем прецизнији, на црне мисли. Томе доприносе и дијалози, који су више него солидни и може се чути и пар мудрих, не могу да кажем. Глумци су сасвим добро одрадили своје улоге и мислим да су добра решења баш свако од њих. Ликови су прилично конзистентни и добро су разрађени, тако да ни ту немам примедбу. Све у свему, готово да примедби и немам.

Едукативни моменат: Када је Кристина питала Лијама зашто умиремо, одговорио јој је да бисмо ценили живот. Веома мудро речено, а сагласан сам да живот треба ценити. И то сваки живот на овој планети.

Оцена наставника:

5(са пар минуса)

TheHordePoster (Small)Хорда (The Horde 2016) је хорор сниман за Де-Ве-Де. Наставница Тифани Брувер је повела своје ђаке на екскурзију са задатком да направе лепе фотографије природе. Са њом је кренуо и њен момак Пол Логан. Но, уместо лепог провода у природи, наишли су на групу канибалиста гротескног изгледа.

Критички осврт: Филм помало подсећа на „Урођен“ из 2011, али му, по квалитету, није ни до колена. У ствари, питам се да ли филм може бити класичнији са више клишеа, општих места, стереотипних ликова… Вероватно може, али овај је лишен сваке назнаке иновативности и креативности, почевши од тога да младих има тачно онолико колико треба за хорор овог типа: три момка (од којих је један аутсајдер) и две девојке. Глума, посебно главног протагонисте Пола, језива је. Но, он је набилдован, па је то, ваљда, довољно. 🙂 Уз глумца такве физиономије некако иде и акција. Међутим, некако је и млака. Сцене када Пол убија једног по једног негативца монотоне су, сцене туче неуверљиве су (посебно са Метом Вилингом), а јурњава колима није ни помена вредна и уз то и сасвим нелогична. Дијалози су потпуно досадни и испразни.

Аутори филма нису успели да постигну да буде занимљива радња, дијалози, ликови или било шта друго, већ су адутирали на сцене насиља, као и акционе сцене. У овим потоњим нису направили успех, као што већ објасних, а ове прве јесу грозне, али, такође, већ виђене и не постижу ефекат каквом су се надали.

Не допадају ми се поруке које овакви филмови шаљу. Обично су хорде, попут ове из филма, дефектне на неки начин и осим психолошког, ту је обавезан и физички дефект. Људи који су унесрећени неком деформацијом у оваквим филмовима приказују се као накарадни, садисти и слично, што је и тешка дискриминација и жалосно, на крају крајева. Објашњење зашто су ти људи такви је загађење радиоактивним материјалима у комбинацији са инцестом, што читаву поставку чини још већим трешом. А објашњење на крају филма, које је требало да да смисао свему, нити је имало смисла уопште, нити је поправило утисак.

Едукативни моменат: Што би рекла учитељица Тифани, лепота је у свему. Само је треба уочити и, што да не, забележити фото-апаратом или већ на било који други креативан начин. Сигуран сам да вас у томе неће омести деформисани канибалисти јер они постоје само у веома лошим филмовима. 🙂

Оцена наставника:

1(уз препоруку да не губите време)

Лако Је Критиковати 27

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

The-Divergent-Series-Allegiant-6-movie-poster (Small)Одани (Allegiant 2016) је трећи наставак саге о „Другачијој“. У постапокалиптичном Чикагу становници су схватили да су део експеримента, који изводи неко ван градских високих зидина. Међутим, новоуспостављена владарка Наоми Вотс одлучила је да никог не пусти ван тих зидина и да сурово казни све оне који су били саучесници претходној владарки. Њен син Тео Џејмс, „Другачија“ Шејлин Вудли и њихово мало друштво, супротставили су се Наоми и решили да побегну ван града како би видели свет, који тамо очигледно постоји.

Критички осврт: Овај трећи део саге потпуно је добио шмек „Игара глади“ (и то такође трећег дела) јер опет је у питању надигравање младе хероине Шејлин Вудли и моћника Џефа Денијелса. Иако Џеф није Доналд Садерланд, сасвим је био добар. Углавном, у поређењу са овом другом поменутом сагом, овај трећи део је далеко бољи. И уопште ме није разочарао, чак прича је баш добра. Осим оног дела како је човечанство отпочело рат до истребљења, који не само да ми није логичан, већ ми уопште није јасан. Такође, генетика која прати целу причу нема утемељења у реалној науци. Има још лоших момената, па тако бег преко зида био је поприлично наиван, са све пушкарањима где нико никог не погађа (иако су мете ничим заштићене), осим несрећне Меги Кју и то на најпредвидљивији могући начин.

Но, идеја да уз експериментални град Чикаго постоји Завод фокусиран на њега, чији становници прате животе житеља Чикага (као да је у питању ријалити будућности), заиста је добра, као и разлог зашто се то дешава. Технологија коју сам видео у Заводу стварно је сјајно осмишљена, те као зачин даје онај прави, добар „укус“ научне фантастике.

Едукативни моменат: Главни јунаци су релативно лако премостили високи зид којим је заштићен град. Међутим, „зид“ који су много теже прешли је подела међу људима – на присталице нове и старе власти, на осветнике и мирољубиве, на генетички „чисте“ и „оштећене“… Тек када су успели да пренебрегну разлике и уједине се вођени истим циљем, схватили су да им је добро баш ту где јесу и да не морају више да беже. Зидови су престали да буду важни јер их, реално, више није ни било. 🙂

Оцена наставника:

4(са микроплусићем)

Project-Almanac-poster (Small)Пројекат Алманах (Project Almanac 2015) је псеудодокументарац о групи клинаца који су пронашли нацрте конструкције времеплова. Нацрт је израдио покојни отац једног од њих, односно Џонија Вестона. И успели су у томе да времеплов саставе и врло брзо увидели какву добит могу имати. Међутим, оно што је почело као забава и друга шанса за пропуштене животне прилике, постала је ноћна мора са трагичним ланцем последица услед промена прошлости.

Критички осврт: Филм је добро сниман (као да је аматерска камера), баш у духу теме којом се бави, али ми је било заморно да гледам како се камера нон стоп клати. Но, то би била моја једина замерка. Ово је један одличан тинејџерски филм, који шаље добре поруке и доказује да и без деструктивних лудовања као што је алкохол, дрога и насиље, млади могу лепо да се проведу. И уз тај провод иде и одлична музика.

Допало ми се што је прошлост приказана значајно пластичније него у другим филмовима. У другим остварењима, која се баве овом темом, прошлост увек иде по тачно одређеном редоследу. У овом, наставник хемије Гари Грабс увек је млађаном Сему Лернеру постављао другачије питање. И то је потпуно логично, јер на поступке људи утиче милион детаља, а наступ Семов сваки пут је био другачији, као и тајминг када је шта радио и говорио. Другим речима, путовање кроз време успешно је решено и то је један од свега пар филмова, од свих које сам гледао, где ово могу да напишем.

Едукативни моменат: У филму су ми се допале две ствари. Најпре, Џони Вестон да би аплицирао на колеџ приказује шта уме, а не шта зна (као код нас), а друго, осваја девојку Софију Блек-Д’Елију тиме што је паметан. Било би лепо да оно прво постане пракса у нашем школству, а оно друго много чешћа појава. 🙂

Оцена наставника:

5(уз честитке)

Synchronicity (Small)Синхронија (Synchronicity 2015) је још један филм о путовању кроз време. Мали тим научника, које предводи физичар Чед Макнајт, направио је времеплов. Но, да би га покренули потребан им је веома скуп материјал, који им може обезбедити богаташ Мајкл Ајронсајд. Он то и чини, али је његова цена прескупа. Пошто је сатерао Чеда у ћорсокак, овај утрчава у портал који је његова машина направила и наново преживљава све испочетка, али сада је добио могућност и да види ситуацију из сасвим другог угла.

Критички осврт: Рецимо да је ово био покушај да се направи један уметнички филм. Не знам колико је тај покушај успео, али оно што је свакако успело је да је направљен добар филм, са веома интересантним паром глумаца. И то без коришћења готово икаквих ултратехнолошких специјалних ефеката, нити неког значајнијег буџета.

И овде имамо добро осмишљено путовање кроз време, практично без иједне рупе. У овом случају нема неке тешке физике, већ више спекулације о паралелним димензијама, уз занимљиву и помало компликовану љубавну причу. Све у свему, утисак је баш, баш добар.

Едукативни моменат: Чед је осудио поступке девојке у коју се заљубио јер није знао све. Тек када се вратио у прошлост, постало му је јасно да га је она у ствари заиста волела и да је много жртвовала за њега. Не смемо судити о поступцима других док не видимо целу причу јер може да се деси да се о те друге огрешимо.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

hot-tub-time-machine-portrait (Small)Џакузи времеплов (Hot Tub Time Machine 2010) је такође филм о путовању кроз време, али овај пут комично. Средовечни Роб Кордри је покушао да изврши самоубиство, али су га спасили и лекар је саветовао његовој двојици најбољих другара Џону Кјузаку и Крејгу Робинсону да проведу неко време са њим. Они га воде у долину Кодијак, где су као млади провели лепе дане. Међутим, ово зимовалиште се сада потпуно променило и све је изгледало као да им забава ипак није суђена. У неко доба и на неки магичан начин прорадио је џакузи на отвореном, у склопу њиховог апартмана, па они одлучују да искористе макар то. Испоставља се да је џакузи у ствари времеплов и води их у луде осамдесете.

Критички осврт: Филм у ствари и нема праву радњу, већ је више фокусиран на животе тројице другара, њихове међусобне односе и кризу средњих година. А и оно што има од радње, или боље рећи – сва дешавања у филму – прилично су предвидљива, тако да је врло брзо постало јасно да је Роб Кордри отац од Кларка Дјука. Као што је било јасно да ће Роб да изгуби опкладу итд. Без обзира на то, заиста има добрих фора и свеукупно, ово је добра комедија. Уз то, има све моје симпатије јер говори о осамдесетим, које су ми омиљена деценија. 🙂

Едукативни моменат: Када су били на крову, Роб и Џон имали су добар разговор о пријатељству. Роб је замерио Џону што га је искључио, а Џон се правдао тиме да није желео да буде увучен у све Робове глупости. Мање је зло, сматрао је Џон, да мизеран буде само један (Роб), а не обојица. То звучи логично, али није исправно. Пријатељи се препознају једино у невољи. Када вам иде добро, увек ћете имати људе око себе.

Оцена наставника:

4(на пет)

source (Small)Изворни код (Source Code 2011) је француско-амерички СФ. Војни пилот Џејк Џиленхол буди се у возу као нека друга особа, у друштву девојке Мишел Монахан, коју не познаје. Међутим, она познаје њега и затечена је његовим чудним понашањем. Неколико минута од тада воз је експлодирао и Џејк, наместо да погине, буди се у некој врсти капсуле. Тада сазнаје да је део напредног војног експеримента, да се експлозија у возу заиста десила и побила све путнике и да он може небројено пута да се „враћа“ у воз тачно осам минута пре те трагедије. Његов задатак је да открије где је бомба и ко ју је поставио, а како би спречио нов напад истог бомбаша.

Критички осврт: Иако нешто нисам импресиониран ликом и делом Џејка Џиленхола, морам признати да је одабрао добар филм у коме ће одиграти главну улогу. Филм је доста добро дозиран, тако да када год постане досадна једна интрига, појављује се друга. Уз то, има довољно акције, али ништа претерано, тако да је режисер Данкан Џонс и ту такође пронашао праву меру. И направио сјајан филм. Овај режисер је урадио до сада свега три филма, од којих сам гледао два и оба су одлична, тако да и то мало што је урадио, заиста поштујем. Видећемо да ли је трећа срећа. 🙂

Едукативни моменат: Порука коју шаље овај филм сасвим је јасна, а ако и није, дефинитивно ће бити на самом крају. Ако упоредимо свакодневне проблеме људи са трагедијом која им се десила, схватамо шта проблеми заиста јесу. Велики проблеми могу да нас нађу било где. Не можемо од њих побећи, макар бежали (возом) цео живот и зато ове мале проблеме треба маргинализовати и уживати у животу. Колико год је то могуће.

Оцена наставника:

5(ко суза)

Iinside (Small)Унутрашње ја (The I Inside 2003) је прича о момку Рајану Филипију, који се буди у болници са делимичном амнезијом. Наиме, не може да се сети ичега што се десило у последње две године. Уз помоћ педијатра Стивена Рија покушава да поврати сећање, али убрзо схвата да не само да може да се сети прошлих догађаја, већ може и да им се врати и – промени их.

Критички осврт: Ово није први филм са оваквом тематиком, тако да не нуди неку оригиналну причу. Мада, сама прича није лоша, иако има неких трапаво одрађених сегмената. Рецимо, када мења прошлост, хајде што у садашњости његов цимер из болничке собе Стивен Ленг умире (на сличан начин као што га Рајан у прошлости случајно убија), већ и његовој жени Пајпер Парабо почиње да крвари чело, услед повреде нанете две године раније. Хм. Има још нелогичних момената. Рецимо, како је Сара Поли у болници, као посетилац, у два сата ноћу или како Пајпер може да запали цигару у тој истој болници? Но, опет, то значајније не квари утисак. Утисак највише квари сам крај, који свакако даје објашњење, али је далеко од маестралног и већ је виђен у много бољем филму „Други“, код нас преведеном као „Духови у нама“.

И да, глума Рајанова је вазда проблематична. Улога је била прилично захтевна, а он ју је урадио некако… инфантилно. Додуше, требало је да глуми младог, размаженог богаташа, али, свеједно, није био на висини задатка.

Едукативни моменат: Рајан је покушавао увек изнова и изнова да промени след догађаја, како би исход био прихватљив за њега. И ни у једном покушају није био задовољан, па је пробао поново. Ми не можемо да мењамо прошлост, али можемо да увежбавамо неку вештину, све док напокон не будемо задовољни како смо је увежбали. Од Рајана можемо научити да треба бити истрајан.

Оцена наставника:

3(на два)

virtuosity986 (Small)Виртуозност (Virtuosity 1995) је прича о будућем друштву у коме се полицајци обучавају у виртуелној реалности. Пошто је тај програм тек у фази пробе, испитивања се врше на затвореницима. Дензел Вошингтон је један од њих и прилично је успешан, што и не чуди с обзиром на то да је бивши полицајац. Невоља настаје када Стивен Спинела, креатор криминалца у програму, своју креацију пушта у реалан свет. Она се отелотворује у лику Расела Кроуа, који почиње да сеје страх и смрт. Једини који је дорастао овом сајбер-криминалцу је управо Дензел и он добија понуду да ако ухвати Расела, као награду добије слободу.

Критички осврт: Радња је прилично предвидљива и било је јасно шта ће психопата Расел следеће да уради. Али не и Дензелу, који је, наводно, једини дорастао овом виртуелном криминалцу. Идеја није оригинална, али изгледа да сценаристи Ерику Бернту ни радња ни идеја нису били главни адути, већ акција. А има је у филму поприлично, углавном пушкарања и нешто јурњаве аутомобилима.

Поједине сцене нису баш уверљиве. Рецимо, Кели Линч је тек овлаш погледала тело убијене жене и знала је да је убијена с леђа (иако није патолог), а знала је и да је била окренута ка Дензелу, иако није била присутна када се пуцало. Расел Кроу је, пак, уверљив као психопата и некако више осећам, него што могу да тврдим, да је то зато што има агресију као црту личности. Његов лик је требало да буде хибрид гомиле масовних убица, али сам препознао тек двојицу: Џокера из „Бетмена“ и прилагодљивог Терминатора кога у другом наставку глуми Роберт Патрик. Било како било, занимљиво је Раселово оркестрирање врисцима таоца и компоновање симфоније од тога. Мотиви осталих ликова нису увек јасни, пре свега Стивена Спинеле, али добро, можда и може да се објасни неурачунљивошћу.

Почетна компјутерска симулација прилично је смешна, рецимо у поређењу са „Матриксом“, „Троном“ (наставком, наравно) или већ неким другим филмом који се бави алтернативним генерисаним реалностима, али опет има нечег занимљивог и некако је урађена са шмеком. Ипак, специјални ефекти су могли да буду и бољи.

Едукативни моменат: Оно за чим је Расел жудео је да буде снимљен камером и да сви гледају у њега. Огромна већина људи неће, попут њега, да прибегава екстремним деловањима како би постала позната, али има и оних који ће за славу урадити свашта. Отуда старлете и клаберке, тзв. скандал-мајстори и слично. Међутим, од нас зависи да ли ћемо све те људе гледати и дати им на значају који, наравно, не заслужују.

Оцена наставника:

2(може на три)

tell_tale_xlg (Small)Издајица (Tell-Tale 2009) је трилер, а можда и психолошки хорор, о човеку Џошу Лукасу, самохраном оцу девојчице са ретким генетичким поремећајем, којем је пресађено срце. Оно што Џош није очекивао, то је да његово срце задржи сећања донора, те почне да управља његовим животом. Наиме, донор је убијен и одговорни за његову смрт су управо запослени у болници у којој је Џош добио срце. Џош се претвара у осветника и почиње да их убија једног по једног.

Критички осврт: Филм је инспирисан делом Едгара Алана Поа „Издајничко срце“, мада сама радња није иста, а башка што је смештена у модерно време. Поова кратка прича настала је 1843.

Идеја да ћелије, односно органи људског тела задржавају памћење одређене особе, које се онда преноси и на онога коме је орган трансплантован, није нова. Већ је виђена у неколико филмова, само се разликују сами органи – у овом случају то је срце, али били су и око и рука и слично. Признајем да је овде та идеја добро разрађена, али је и даље филм помало заморан, спор и некако депресиван (што је, изгледа, обележје британске кинематографије).

Са друге стране, не могу да кажем да филм није добар. Има јаку и довољно застрашујућу причу, те таман када сам помислио да измиче главни мотив, односно интерес негативаца зашто су урадили то што су то урадили, прича се на самом крају заокружује и постаје потпуна. Што се глуме тиче, дефинитивно се види труд глумаца, али не бих могао да тврдим да сам очаран.

Едукативни моменат: Често говоримо да се за љубав чини све и то је прилично звучна парола. Међутим, када се примени у животним ситуацијама, напросто су јасније границе и питање је да ли их је увек могуће и морално прећи. Другим речима, идеали и узвишени циљеви јесу лепа ствар, али живот их често демантује. Зато је најважније бити искрен према себи и што је могуће више реалан јер тако ћемо једино знати шта можемо да очекујемо од нас самих, а шта могу од нас да очекују други.

Оцена наставника:

4(минус)

a-christmas-horror-story-poster (Small)Божићна хорор прича (A Christmas Horror Story 2015) је хорор који се састоји из четири независне приче. Заједничко за све њих је што се дешавају током божићне ноћи.

Критички осврт: Ово је чудан спој једног доброг хорора и бајковитог треша. Део који се односи на хорор је стандардно рађен, са све оним моментима који ће вас тргнути. И ту има свега – религијски мотивисаних крвавих масовних убистава, духова и деце које обузимају мрачне силе. У бајковитом делу Деда Мраз се бори са вилењицама зомбијима. Шта рећи? 🙂

У ствари знам шта да кажем. Овај необични омнибус је озбиљан опонент идиличним божићним причама и заиста уноси једно фино освежење у тај део поджанра. Све ми се допада у филму, а посебно крај последње приче о Деда Мразу.

И да кажем да је уводна нумера сјајна!

Едукативни моменат: Уз Деда Мраза појављује се и Крампус, демон из баварских легенди, који кажњава неваљалу децу. Крампус у филму је прилично бруталан, али истина јесте да у животу мора да постоји и казна, једнако као и награда јер у супротном деца ће се размазити, стећи утисак да без последица могу лоше да се понашају и заиста ћемо имати хорор. 🙂

Оцена наставника:

5(може)

Species__poster_usa (Small)Врсте: Буђење (Species: The Awakening 2007) је други део, односно наставак филма „Врсте“. Хелена Матсон је професорка на факултету, коју због лепоте студенти напросто гутају очима, а због изузетног знања уважени Универзитет Оксфорд нуди јој запослење. Пред њом је много избора и изгледна сјајна каријера, али све се мења када је проналазе нагу у парку са необичним подливима по телу. Одводе је у болницу, где лекари добијају невероватне анализе и пре него што су успели да их потврде, она се преобразила у чудовиште и масакрирала медицинско особље. У болницу долази њен ујак Бен Крос, који је одводи одатле и води у Мексико. На путу ка тамо открива јој да она није људско биће, већ хибрид човека и ванземаљца и да је настала у експерименту у коме је и сам учествовао. У Мексику је његов бивши колега Доминик Китинг, за кога се нада да ће им помоћи. И заиста га проналазе у Мексику, али и још бића налик на Хелену.

Критички осврт: И да прихватимо да би двојица научника независно од било какве (Владине) институције могли да петљају са ванземаљском ДНК, филм је свеједно почео да губи смисао већ након пола сата. Тада је таксиста, који је возио Бена Кроса, почео да се преображава у ванземаљца и напао га, да би уследила борба која је, најблаже речено, неуверљива. Тек објашњење које је уследило, не само да је неуверљиво, већ нема ни схватљиву логику. Онда су ствари наставиле хаотично да се одвијају, да би се негде након сат времена филма вратиле у колосек првог наставка (када је Хелена постала слична опасност као што је то била Наташа Хенстриџ у поменутом наставку). Но, ни тада права радња не почиње, јер радње у овом филму, заправо, ни нема. Све време се бесциљно јурцају по Мексику.

Овај филм је требало да прода разголићеност две лепотице: Хелене Матсон и Марлене Фавела. Глума сигурно не, с обзиром на то да је очајна. Како њих две, тако и осталих. То чак иде дотле да убијени рецепционар видно и чак убрзано дише, иако је пробуражен (већ нечим, нисам баш укапирао шта је то) кроз груди. Додуше, нејасно је зашто је уопште имао ту цев кроз груди, када га је већ Хелена убила тако што му је пробила главу. И мотиви ликова су крајње нејасни, како оних који глуме људе, тако и оних који глуме ванземаљце.

Маске су океј, али специјални ефекти нису богзна шта. Но, и да јесу, тешко би помогли овом филму.

Едукативни моменат: У овако небулозном филму тешко је пронаћи било шта едукативно, али да пробам. Хелена је млада, прелепа и препаметна, али је ипак била несрећна, јер је била чудовиште. То се у реалном животу не дешава (макар не да буде право чудовиште као у филму), али поента је у томе да чак и када нам се чини да неко има све, то не значи да нема неке своје бриге и проблеме. Никоме живот није идеалан и не треба завидети другима и идеализовати их.

Оцена наставника:

1(са постољем)