Лако Је Критиковати 91

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

stiii_poster (Small)Звездане стазе III: Потрага за Споком (Star Trek III: The Search for Spock 1984) је трећи наставак серијала. У претходном делу Спок (Ленард Нимој) је жртвовао свој живот како би спасио целокупну посаду свемирског брода Ентерпрајз. Капетан Кирк (Вилијам Шатнер) сахранио га је са свим почастима, али се испоставило да то није довољно добро. Наиме, он је тело пријатеља послао на најближу планету, а требало је на родни Вулкан. Пошто га је Споков отац Марк Ленард упозорио да се то коси са мистицизмом Вулканаца, Вилијам је решио да исправи своју грешку и пренесе тело пријатеља тамо где треба. Међутим, то се показало као тежак проблем и због прописа Звездане флоте чији је Вилијам адмирал, а и због необичног и тајанственог експеримента који се одвија на планети на којој је Споков леш и који је привукао непријатеље Звездане флоте Клингонце.

Критички осврт: Биологија нешто слабо функционише у „Звезданим стазама“. Иако Робин Кертис и Мерит Бутрик ходају кроз веома густо и довољно високо растиње, све време очитавају облик живота и трагају за њим. Биљке су такође (и веома) живе и то се учи још у млађим разредима основне школе. Има ту још неких биолошки дискутабилних појава на тој планети. Има и неких наивних или боље рећи погодних тренутака у филму. Клингонска летелица са лакоћом је уништила брод Грисом, али исти такав брод федерације Ентерпрајз (још плус руиниран авантурама из претходног наставка) им је несавладив проблем.

Дијалози су потпуно прозаични. Толико је јасно шта ће ликови изговорити у појединим тренуцима да није било потребе ни да изговоре. 🙂 Такође, и догађаји су били предвидљиви, те је било јасно да ће Џејмс Духан саботирати други брод Ексцелзиор. Радња је прилично спора и када је био дијалог, односно надмудривање између Вилијама и Кристофера Лојда, све време је постојала задршка када она друга страна треба да учини неки потез. У реду, требало је дочарати напетост и безизланост ситуације, али је све више личило као да се глумци присећају шта треба да кажу према сценарију. Иначе, Кристофер је бриљирао као негативац. Толико је био добар у својој улози да је бацио у засенак све остале. Но, филм, у ствари, уопште није лош, напротив. Мислим да је режисер Ленард нашао врло лукав начин да реинкарнира самог себе (пошто он глуми у филму Спокија) и то увезао у једну интересантну, добру причу.

Едукативни моменат: Најјачи утисак у овом филму оставља шта су све пријатељи спремни да учине. Чак и да прекрше правила. Неки људи кажу да правила постоје да би се кршила и ја нисам заговорник тога. Ипак, у неким ситуацијама оправдања за то има. Не можемо бити толико слабоумни да се безусловно држимо правила.

Оцена наставника:

5(не најјача могућа)

st-voyagehome-poster (Small)Звездане стазе IV: Путовање кући (Star Trek IV: The Voyage Home 1986) је наставак претходног филма. Екипа свемирског брода Ентерпрајз, предвођена капетаном Кирком (Вилијам Шатнер), остала је без своје летелице и сада су у туђинском, клингонском броду и враћају се са планете Вулкан на Земљу. Међутим, Земља је у опасности од непознате џиновске сонде која испушта необичне и људима неразумљиве звуке. Ипак, Споки (Ленард Нимој) је растумачио те звуке и испоставило се да су они песма грбавих китова, истребљених током 21. века. Како би спасили планету, посада бившег Ентерпрајза се враћа у тај век са циљем да пронађу и донесу китове.

Критички осврт: Овај филм има мотив једнак оном у првом филму саге и та рециклажа идеја ми се не допада. Међутим, онда је прича почела да поприма сасвим другачији ток и да се удаљава од интелигентне машине Војаџера из првог дела. И прича уопште није испала лоше.

Генијална је сцена када Споки плива са китовима у базену, Кирк прави паничне фаце, а водич Кетрин Хикс говори како се не зна која је сврха песме китова. И онда Вајола Кејтс Стимпсон, бакица из групе, каже да китови можда певају „оном“ човеку. 😀 Таквих комичних момената има још. Дакле, филм је комичан, забаван и сасвим добар наставак „звездане“ саге.

Едукативни моменат: Људи будућности су запали у невољу зато што су истребили грбаве китове још у 21. веку. Грбави китови још увек постоје, мада им се лоше пише уз наш немар, лов и загађивање. Не бих смео да тврдим да ће нас без њих у будућности снаћи невоље као протагонисте овог филма, али ако наставимо да уништавамо врсте свакако ће нас невоље снаћи.

Оцена наставника:

5(малко јача од претходне)

Devils-Gate-movie (Small)IIIЂаволова капија (Devil’s Gate 2017) је филм који се дешава у америчкој варошици чији је назив као и назив филма. Аманда Шил је агент Федералног истражног бироа која је допутовала авионом у то место како би решила случај нестале жене Бриџет Риган и њеног сина Спенсера Древера. Први осумњичени је Бриџетин супруг Мајло Вентимилија, али локални шериф Џонатан Фрејкс не верује да је он урадио ишта лоше и сматра да је Амандино уплитање у случај сувишно. Она ипак одлази до Мајлове куће, заједно са локалним полицајцем Шоном Ешмором и тамо наилази на врло чудну ситуацију која сваким тренутком постаје све невероватнија.

Критички осврт: Почетак није оригиналан, али је ефектан. И надаље филм се фино одвија, тако да се добила једна солидна хорор прича. Додуше, ништа што већ није виђено, а и страшне сцене нису баш страшне. Бића која се појављују су такође већ виђена и личе на ејлијене са прстима од Е.Т. ванземаљца. 🙂 Но, свеједно, филм има динамику, држи пажњу (иако нема претерано много глумаца, чак ни статиста), а сценариста и уједно режисер Клеј Штаоб добро је дозирао мистерију и давао је на кашичицу, што бисмо жаргонски рекли. Ипак, чини ми се да је на крају заборавио Адама Хертинга који је погинуо на самом почетку.

Мелодраматични тренуци са Шоном нису били неопходни и заиста је претерано драмио када је спознао истину о ванземаљцима. Ипак, глума је сасвим пристојна, баш као и специјални ефекти. Све у свему, ништа грандиозно и врло осредње.

Едукативни моменат: Аманда се исповедила Шону како је толико била фокусирана на решавање једног случаја из прошлости, да је заборавила суштину свог полицијског посла: да штити и служи народу. Када нешто радимо, увек треба да будемо свесни циља тог посла и не треба да дозволимо да нас у томе спрече личне амбиције. Зато посао и треба обављати професионално и не схватати га сувише лично.

Оцена наставника:

3(веома јака)

morggan (Small)IVМорган (Morgan 2016) је филм о девојци Ањи Тејлор-Џој, која је настала комбинацијом генетичког инжењеринга и нанотехнологије. Пошто је дошло до неких проблема, компанија, која финансира научни пројекат у коме је Ања и настала, шаље консултанта Кејт Мару, како би ова проценила ризик даљег одвијања поменутог пројекта. Иако екипа научника убеђује Кејт да ризика у ствари нема, она у то није сигурна. Сви чекају психолошку процену Ање која би требало да потврди или оповргне сумње. Као психолог појављује се Пол Џијамати и он открива да је Ања много више од обичног ризика.

Критички осврт: Филм почиње врло ефектном сценом. У наставку филма сцене нису биле толико ефектне колико напете и повремено застрашујуће. Иако је заплет, који креће тек од више од средине филма, донекле необичан, ипак је ово сасвим класичан, мада солидан хорор или трилер. Филмова о вештачкој интелигенцији има, а овај није донео ништа ново ни теми, ни поджанру.

Ања има врло занимљиву физиономију, а и глуми јако занимљиво. При првом разговору са Кејт успела је да одглуми особу која говори тачно оно што се од ње очекује и да буде уверљива у својој неуверљивости и то је прилично мајсторство. И други глумци су били на висини задатка. Њихове емоције су ме највише и импресионирале у овом филму и успели су, у складу са причом, да дочарају њихову дуалну природу. Са једне стране они су сујетни и задовољни својом божанском улогом јер су успели оно што само Бог или природа, како желите, може – да створе живот (и у томе предњачи Тоби Џоунс), а са друге стране емотивно су се везали за свој експеримент јер у питању је, ипак, девојчица (у тим емоцијама предњачи Роуз Лезли, а Мишел Јео је утолико махер јер је она дочарала подједнако и једне и друге емоције). При свему томе су конзистентни и у емоцијама и самој причи. Тако је, на пример, Бојд Холбрук највише дистанциран јер није научник, а јесте заводник довољно егоцентричан и нарцисоидан.

Режисер Лук Скот није много пазио на дневно-ноћну ритмику у филму, али, колико сам видео, то је честа грешка у филмовима. Вероватно их има још. Такође, нелогични су Кејтини поступци на крају и више имају за циљ демонстрацију онога што ће Брајан Кокс поентирати након тога. Можда би и били логични да њено деловање пре тога није било другачије.

Едукативни моменат: Мишел је рекла како је научила тешку лекцију да након сваке одлуке коју донесемо следе последице. Ја бих додао да оне не морају увек бити лоше, али последица мора бити. Зато и одлуке морају бити мудре.

Оцена наставника:

4(солидна)

darkmoon (Small)IУздизање тамног месеца (Dark Moon Rising 2009) је хорор филм који се дешава у једној америчкој варошици. Девојка из тог градића Џини Вејрик заљубљује се у мистериозног момка Криса Дивекија. Ускоро он открива да је вукодлак и то саопштава својој драгани. Пошто ју је уверио да је то заиста тачно, њих двоје покушавају да нађу решење, односно излаз из ове неугодне и натприродне ситуације, али то је утолико теже што је Крисов отац Макс Рајан такође вукодлак, који немоилосрдно убија своје жртве и жели да и наследник му крене његовим корацима (или шапама, како желите 🙂 ).

Критички осврт: Када је филм започео, запитао сам се: шта је, бре, ово? Међутим, наставио сам да гледам и дам филму шансу и поред два увода (и нарације која прати један од њих) који немају везе један са другим. И онда крећу сцене које у добрих првих пола сата немају много везе једна са другом, да би почеле полако да се међусобно увезују и дају једну причицу, већ виђену. Уз то, практично у свакој сцени је предвидљиво шта ће се дешавати. Неке сцене су развучене, а друге су или непотребне или непотребно мелодраматичне. Хорор сцене су смешне.

Удварање Криса Џини је толико приземно и цела та сцена, почевши од тога да Џини другарице наговарају да му приђе, потпуно је безвезна. Ама ич нема шарма у њој, сасвим је испразна. Цела та романса је требало, ваљда, да личи на ону из саге „Сумрак“ (Џини није баш шерифова кћерка, али је симпатија њеног оца шериф Марија Кончита Алонсо, па му то дође то, а и млађахна Џини визуелно личи на Кристен Стјуарт или макар има исту фризуру, те покушава да глумата као и она), али је испала као знатно блеђа и сведенија варијанта. Асоцијација на поменуту сагу има прегршт, мада се ту могу наћи и детаљи слични са неким другим филмовима. Речју, ничег оригиналног ту нема. Крај је, рецимо, тугаљив, а пре тога иде млака завршна битка, која и нема много логике, а пре тога крими мистерија која уопште није мистерија. Има ту и неког решавања загонетке у вези са масовним убиствима, али ништа помена вредно. Е, да. И онај први увод у филм нисам успео да повежем ни са једним каснијим дешавањем. Он, напросто, као да припада неком другом филму.

Дијалози у филму су у доброј мери неартикулисани. И глума је у доброј мери слаба. Укупно гледајући, ово је један врло слаб покушај да се ископира значајно боље остварење.

Едукативни моменат: Крис није желео да буде као његов отац Макс. И то је у реду, све да овај није вукодлак и манијаклани убица. Не морамо да будемо као неко други, таман нам тај други био родитељ. Треба да будемо своји.

Оцена наставника:

1(апсолутна)

suburban (Small)IVПриградска готика (Suburban Gothic 2014) је америчка комична прича о момку Метјуу Греју Габлеру, који није успео да пронађе посао, па је морао да се врати у кућу својих напорних родитеља и то управо у тренутку радова у дворишту куће. Радници су пронашли закопано тело давно умрле девојчице и један од њих Мел Родригез узео је медаљон који је носила око врата, а скелет је дат музеју. То је покренуло ланац паранормалних догађаја које је могао да уочи само хиперсензитивни Метју. Испоставило се да ће га дух девојчице прогањати све док не врати и њено тело и медаљон у сандук где су и били. Но, то није лак задатак јер сви, укључујући и Метјуовог оца, сматрају да је момак поремећен и сходно томе ништа му не верују. Једина која му верује је необична шанкерка мрачног стила Кет Денингс.

Критички осврт: Радња је потпуно класична, али режисер Ричард Бејтс уопште није типовао на њу. Уосталом, страшне сцене и уопште цело то замешатељство које укључује духове – све је подређено хумору. Верујем да је Ричард желео да прави пародију и свакако је препознатљива серија „Медијум“ и нека друга остварења. И пародија, односно хумор је у доброј мери успео. Неке сцене су урнебесне као када Метју вришти као девојчица и у собу утрчава његов отац са тимом рагбиста. 🙂 У неким форама су претерали, али, свеукупно, заиста није лоше. Можда Ричард није успео да постигне неки бриткији хумор као што то увек полази за руком Пајтоновцима, али јесте направио забаван и другачији филм.

Дијалози су адут овог филма; брзи и виспрени, а потпуно осликавају личности које у њима учествују. Томе су допринели и глумци који уопште нису лоши. Ликови су стереотипи, али који су доведени до екстрема. Ту је Метјуов презахтевни, превише критичан и доминантан отац Реј Мудри, мајка Барбара Нивен, заштитнички расположена и паланачког менталитета, мрачна и развратна девојка Кет и, напокон, Метју, екстравагантан са циљем да пркоси родитељима. Други ликови су површно одрађени и појављују се (и (заувек) нестају) само када је то погодно, те су и приче у вези са њима недовршене.

Едукативни моменат: Основа несугласица између Метјуа и његовог оца је што Метју није био по Рејовим аршинима. Морамо да прихватимо да су други људи различити од нас и да поштујемо те различитости, иначе ћемо увек бити у некој врсти конфронтације са њима, а то није добар однос.

Оцена наставника:

4(веома, веома јака)

FairlyOddChristmas_DVD (Small)IVНајоткаченији божић (A Fairly Odd Christmas 2012) је телевизијски филмић рађен према цртаној серији „Најоткаченији родитељи“. Главни лик је Тими (који је, за разлику од лика из серије, одрастао и глуми га Дрејк Бел) који има куме виле и уз помоћ њих испуњава свима жеље. Међутим, то ремети посао Деда Мразу (Донавон Стинсон) јер деца више немају потребу да му пишу и да желе поклоне за Божић. Дух Божића је угрожен и зато је Деда Мраз послао своја два патуљка да доведу Тимија како би га овај уразумио да више не ради то што ради. Тимијев долазак на северни пол испоставио се, пак, као кобна грешка.

Критички осврт: Радње има и уопште није лоше осмишљена. Ово је права једна дечја, симпатична празнична причица. И први филм је био инфантилан, али у овом је режисер Севиџ Стив Холанд повремено губио сваку меру и толико поједноставио да се изгубила и логика коју су сама серија и филм поставили. Виле заштитнице нико не сме да види, а оне лете на сред прометне улице и туку се са Деда Мразовим патуљцима. Такође, због несрећног случаја на северном полу виле су изгубиле своју магију, али им то није сметало да довезу летећи комби. И превише су површне емоције и поступци ликова. Негде у забрањеној шуми Данијела Моне је изгубила свог дечка Дрејка, али је то весело прихватила јер јој је пингвин показао пут из шуме.

Севиџ је у појединим тренуцима давао сувише машти на вољу. Северни пол уопште не личи на северни пол. Тамо сигурно нема четинара, а још мање пингвина. 🙂 У неким другим тренуцима могао је мало више да да машти на вољу. Рецимо, гегови се понављају, па тако ликови када год нешто бацају, чине то тако што бацају себи иза леђа. Можда је то смешно (није смешно, али заиста малој деци можда и јесте), али то свеједно показује да није уложено довољно труда да се направи духовит филм. Но, неке форе су и успеле, не могу да грешим душу. 🙂 Ипак, оно што највише замерам овом филму, баш као и претходном, то је што није одсликао дух серије која је, без двоумљења, сјајна.

Едукативни моменат: Тони Кокс је закључио да човек који мења срца добрим делима је човек који може да начини свет бољим местом. Права Божићна мудра мисао.

Оцена наставника:

4(поклоњена)

Finding Nemo (Small)VПотрага за Немом (Finding Nemo 2003) је цртаћ који су заједнички урадили Дизнијев студио и Пиксар. Немо је риба кловн којег одгаја његов самохрани отац Марлин. Марлин је превише брижан због лошег искуства са грабљивим рибама и то ствара контраефекат код Нема. Зато мала риба пркоси оцу и због таквог понашања доводи себе у опасност и то такву да га је уловио ронилац. Немо је тако завршио у акваријуму негде у Сиднеју, али његов отац не одустаје од њега и решен је да пређе пола океана и све опасности које тај океан собом носи, а како би нашао свог јединца. У том подухвату придружује му се плава риба Дори која има проблем са краткорочном меморијом.

Критички осврт: Цртаћ је предиван и све ми се допада. Посебно ми се свиђа како третира физички проблем који мали Немо има. Наставак овог филма се бави Дори и њен проблем је више психичког карактера, али, свеједно, оба ова цртаћа нас уче шта значи живети са проблемом телесне природе, шта је инклузија, шта она собом носи и како се правилно опходити према њој. Уче нас још много тога и поруке које шаљу су заиста сјајне.

Мало је натегнуто како су спасили Дори из рибарске мреже, али и то је једна од лепих порука овог цртаћа – да се тимским радом много тога може постићи.

Едукативни моменат: Немов тата се све време плашио за сина и да он не отплива у слободну воду океана. Није желео да му се ишта лоше деси и тај његов страх је оправдан. Међутим, Немо не може све време да буде презаштићен јер ће то створити контраефекат и ускратиће му многа животна искуства која мора да стекне, али и да научи да неке ствари мора да уради и сам.

Оцена наставника:

5(неопозива)

AllCreaturesBigAndSmall (Small)VУпс! Оде Ноа… (Ooops! Noah Is Gone… 2015) је цртаћ који је направило неколико европских земаља и који је у Америци познат и под насловом „Сва бића велика и мала“. Потоп се ближи, али срећом по животињско царство, којим суверено влада лав, Ноа је изградио арку; велики брод који ће их спасити. Међутим, не могу све животиње на барку, већ само оне које се налазе на листи. Међу животињама су и нестријани – отац и син, који се надају да ће се укрцати. Ипак, њих на листи нема. Зато отац Дејв смишља лукавство да се они ипак нађу међу путницима и то му успева. Но, срећа није дугог века јер се син Фини, заједно са гримпом (такође измишљена врста) Лијом нашао ван арке. Њих двоје покушавају да преживе потоп тако што ће се попети на највиши врх, а њихови родитељи, схвативши да им деца нису на броду, покушавају да убеде капетана лава да отпочне мисију спасавања. Но, лав нема слуха за њихове проблеме, који су утолико већи што нестријани и гримпови нису баш врсте које лако сарађују.

Критички осврт: Идеја за филм је сјајна и оригинална; бића попут преслатких нестријана, која не постоје у животињском царству, пропустила су Нојеву барку. Међутим, то не значи да она нису преживела, напротив. Преокрет на крају филма све ставља на своје место и заокружује једну лепу причу са лепим порукама.

Хумор је прилично добар, мада главни негативци грифини сувише подсећају на којота из цртаћа о птици тркачици (сећате се легендарног „бип-бип“) и тај део са њима је решен приземније.

Едукативни моменат: Лија је морала да научи да не може све да ради сама и да није слабост ако се и затражи помоћ пријатеља, напротив.

Оцена наставника:

5(може)

Sinbad-The-Fifth-Voyage (Small)IIСинбад: Пето путовање (Sinbad: The Fifth Voyage 2014) је једна од бројних екранизација авантура популарног морепловца кога је опевала позната Шехеризада из „Хиљаду и једне ноћи“. У овој верзији глуми га Шахин Шон Солимон. Док је ишао да својој љубљеној принцези Данијел Полак донесе огрлицу-амајлију о којој је сањала, поменуту принцезу отео је зли чаробњак Саид Фарај. Сада се Синбаду наметнула нова авантура: да спаси своју принцезу.

Критички осврт: Ово је филм из 21. века који има специјалне ефекте из средине двадесетог. 🙂 И прича је прилично старомодна. То је једна авантуристичка бајкица са монструмима из грчке и других митологија. Има ту и вампирица и сцене налик на завршну из другог дела „Блејда“. Углавном, изазови пред Синбада постављени врло су разноврсни и маштовити, а мој фаворит је борба са скелетом, кога Синбад побеђује тако што га је пробуразио мачем. Не питајте где га је пробуразио јер и мени самом није јасно, али да је оригинално, заиста јесте. Рупа у филму иначе има, али не превише пошто је режисер Шахин (уједно и Синбад) ишао добро утабаном и сигурном стазом бајковите фантастике, где јунак иде да спаси своју драгану и успут наилази на чудовишне препреке. И у финишу се сукобљава са злим ривалом и успут чаробњаком Саидом. Једна од поменутих рупа је број чланова Синбадове посаде; до половине филма уопште није јасно колико их заиста има. Од половине побијени су сви, па је ту та бројка макар јасна. 🙂

Глума је, најблаже речено, очајна. Очајна је и помпезна нарација. У ствари, не могу да се одлучим шта је од та два очајније. Ипак могу. Глума. 😀

Едукативни моменат: Дух из лампе је рекао да ће Синбаду испунити три жеље, али уз страшан услов: да га мора погубити након изласка сунца. При томе, једна од жеља не може да буде да му дух поштеди живот. И Синбад је нешто пожелео и ипак се спасио зле судбине. Шта је пожелео Синбад? Или погледајте филм да бисте открили (што баш и не препоручујем јер је филм прилично лош), или малко размислите. Ја бих рекао да је ово лепа вежба за мозак.

Оцена наставника:

2(на један и, у ствари, више је један)

Advertisements

Лако Је Критиковати 85

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

It-remake-movie-poster (Small)Оно (It 2017) је адаптација књиге Стивена Кинга, прецизније први део приче. Група деце из малог града Дерија радосна су јер је почео летњи распуст. Испоставиће се да то лето уопште неће бити безбрижно за њих. Непознато и застрашујуће зло отелотворено као кловн (глуми га Бил Скарсгор) прогони децу и храни се њиховим страхом, али и њима самима. Дружина, појачана новим члановима, одлучује да се супротстави.

Критички осврт: Филм има шмек „Страве у Улици брестова“, само што у овом случају актери не спавају већ застрашујуће приказе виде будни. Сцена када Софија Лилис доживљава страву у свом купатилу малтене је преписана, а и сцена када се на крају бори против кловна готово да јесте. У једном тренутку Џејден Либерхер трчи ка биоскопу који најављује управо пети део поменутог филма. Врло је могуће да је режисер Андрес Мускети желео да да омаж том другом хорору, а очигледно је да његов љубитељ и да је имао утицаја на његов рад (макар у овом филму).

Сам филм можда и није тако страшан колико је језив, а Андрес није много ризиковао и користио је већ испробане „рецепте“ попут застрашујућих шиљатих зуба и црних руку које се промаљају иза врата. Но, није увек био убедљив јер погибија дечака са почетка филма не изгледа уверљиво. Кловн му откида руку и дечак покушава да отпузи и тако побегне. Деца тог узраста се веома узнемире и препадну и код малих повреда, а код овакве не верујем да би остала довољно свесна да пробају да побегну. Но, тешко је рећи. Има и занимљивих сцена, као када безглави јури буцка у архиви библиотеке. Такође је добра сцена када Џејден сусреће малог брата у подруму своје куће. Све је праћено врло добрим специјалним ефектима. Има и предвидљивих детаља, те је било јасно шта ће Меган Чарпентјер написати на гипсу млађахном Џеку Дилану Грејзеру, као и шта ће Софи извући из сливника метром на развлачење. И промакло ми је како се црнопути клинац нашао са другарима на дну бунара, а био је на врху и без конопца. Прича о убиству Софијиног оца некако је остала да виси у ваздуху, такође без конопца, а и без коца. 🙂

Филм има својих сурових момената и напад хулигана на буцка на мосту је управо такав и много је језивији него хорор сцене. И реалнији је, а и клинци су добро одглумели. Бил у улози кловна био је прилично добар, тако да је млада глумачка постава сасвим била на висини задатка. Уз то, одабрали су физиономије тако да свака од њих буде симпатична и упечатљива. Клинци воде и симпатичне дијалоге, мада има превише псовки. Но, са друге стране, реално је претпоставити да ће клинчурија у тим годинама тако и разговарати. Уосталом, ово је хорор где су жртве деца, тако да је сама поставка довољно осетљива, те су псовке у дијалозима само додатак. И као да све то није довољно, ту је и проблематичан однос Софије са њеним оцем Стивеном Богером, а и однос Николаса Хамилтона са сопственим оцем Стјуартом Хјузом такође је насилан. У ствари, насиља у овом филму има баш много. Све то чини да је ова прича прилично храбра јер сва је прилика да неће наићи на свеопште одобравање. Но, моје одобравање, упркос свему, има. Пре свега због реалног приказа јаза генерација и порука које недвосмислено упућују како се одупрети насиљу и насилницима. Уз све то, филм уопште није лош и држи пажњу.

Едукативни моменат: Кловн је убедио дечака с почетка филма да нису странци ако се упознају. Када сазнате нечије име и нешто о тој особи изгледа као да сте се упознали, али то заиста није тачно. Некада нећете упознати неку особу ни када је виђате сваки дан. Да би неко за вас престао да буде странац, много тога мора да се деси (посебно у кризним ситуацијама) и много тога морате да сазнате.

Оцена наставника:

4(веома, веома блага)

temple-thunderbird-dvd (Small)Храм (Temple 2017) је хорор који се дешава у Јапану. Наталија Ворнер је докторанд која проучава религије и има идеју да обиђе Јапан и тамошње храмове. Друштво јој праве дечко Брендон Тајлер Шкленар и друг из детињства Логан Хафман. Посебно ју је заинтересовао један забачени крај, али становници Јапана који знају за њега сматрају да обилазак тог храма није добра идеја. Упркос томе, троје младих се запутило тамо.

Критички осврт: Хвала ауторима филма што је само троје младих кренуло у хорор авантуру, а не петоро, што је стандард. И то троје нису баш неки фасцинантни глумци, али су макар лепи, а и свесни да такви јесу, нису се ни трудили превише. 🙂 Други моменат који овај хорор чини другачијим је да више од половине филма готово да уопште није хорор. Они су дошли до уклетог храма тек после 40 минута (а филм траје ни сат и двадесет). Међутим, причица је питка и држи пажњу, а и интригантан је љубавни троугао између главних протагониста. И морам признати да је добро уклопљен у хорор који следи.

Проблем је што је хорор који следи сам са собом није добро уклопљен. Девојка сама по ноћи улази у напуштени рудник, иако није логично да је њен дечко тамо, те то није довољно већ она улази све дубље. При томе се пита има ли икога ту, а кренула је са том намером да помогне Брендону. Такође је нејасно зашто њена батеријска лапмпа ради, када је сцену пре тога истрошила батерију. Тек фијаско настаје када угледа свог унакаженог дечка. Иначе се све по ноћи и у шуми јако лепо види, а ни протагонисти немају проблема са ноћним видом. Саме сцене заиста нису страшне, а није да не очекујете после оноликог увода. Сцене су, углавном, махнито јурцање по шуми око храма и у руднику, а оне сцене које су иоле језиве и које је требало истаћи, као када деца духови погледају у Логана, трају прекратко и чудно су сечене. Изгледа да је режисер Мајкл Барет желео да направи нешто налик на јапански хорор, али ово је више него блед покушај. Азијски хорори су, по правилу, веома добри и застрашујући (сетите се „Круга“). Свеукупно, овај филм чак није ни у границама просека америчког хорора.

Сам крај ништа не решава, осим што потврђује оно што је све време било очигледно. Изгледа и хаотичан и бесмислен и као опште место и речју – изгледа свакако, само не успешно решен.

Едукативни моменат: Троје младих лако су се сналазили у Јапану и пронашли су храм који је интересовао Наталију захваљујући томе што је Логан знао језик. Познавање било ког страног језика значајно ће нам помоћи и улепшати путовања.

Оцена наставника:

2(на једва)

shadowp (Small)Људи сенке (Shadow People 2013) је амерички хорор у коме главну улогу има радио водитељ Далас Робертс. Младић (Џонатан Барон) који се јавио током Даласове емисије умро је на мистериозан начин. Пре тога је Даласу проследио податке о необичном истраживању и увукао га у мрачну мистерију опасну по живот. Но, Далас је решен да је истражи и докаже свету да су бића која вребају у сенкама стварна.

Критички осврт: Имао сам осећај као да је режисер Метју Арнолд био неодлучан на који начин да почне, па је направио два почетка и оба су већ много пута виђена до сада. Показао је он неодлучност у много чему, тако да се филм ломи негде између полушизоидног психолошког хорора и обичног хорора. Овај потоњи је урађен баш, баш пристојно, али га је овај први поджанр, значајно слабији, потиснуо. Дакле, хорор прича није уопште лоша и сцене су, иако неинвентивне, прилично језиве. Посебно ми је страшан напад на медицинску сестру Жаклин Флеминг. Он је трајао много краће него напад на библиотекарку Марају Бонер, али је био знатно ефектнији.

Далас је глумац необичног понашања, који, очигледно, воли да хода бос, али су, свеукупно гледајући, ликови потпуни стереотипи. Његов однос са сином Матијем Липтаком (који, буди узгред речено, није баш најјаснији) неодољиво подсећа на онај из „Рата светова“, а цела радња подсећа на много других филмова. Има ту и „Круга“ и још којечега.

Метју је свако мало убацивао исечке са ТВ-а који су имали за циљ да филму дају шмек документарца и самим тим учине га реалним, па тако, ваљда, и страшнијим. Тих исечака било је превише и то без потребе. Ликови у њима дају или сведене изјаве (најблаже речено) или рекапитулацију оног што се у сценама види, тако да самом филму нису допринели. Метју је желео и да нас остави запитане (да ли у свему томе „има нечега“), али једино што сам се ја запитао је да ли је могуће да је толико неинвентиван и да ли је могао више да упропасти и упросечи идеју која, у ствари, и није тако лоша.

Едукативни моменат: У филму се говори о парализи спавања. То је непријатан доживљај који не искуси свако (процене су да их доживи око петина људи). У основи, то је сан, али особа верује да се пробудила и доживљава некакву застрашујућу халуцинацију. При томе не може да се помери, па се зато и назива парализом. Ја сам, иначе, једном то доживео и заиста је толико застрашујуће да, иако је било давно, још увек је се сећам.

Оцена наставника:

3(бледуњава)

deadinT (Small)Мртав у Тумбстоуну (Dead in Tombstone 2013) је амерички акциони хорор вестерн. Дани Трехо је вођа бандита који је успео да ослободи свог полубрата Ентонија Мајкла Хола из затвора – тврђаве и то у тренутку када су хтели да га обесе. Ентони је предложио Данију да украду злато из банке које је предмет спора у једном градићу, на шта је Дани пристао и повео дружину да обаве задатак. Задатак су обавили, али план ипак није протекао како је замишљен. Дани је убијен и завршио је у паклу код демона Микија Рорка. Да би избегао језиво мучење, Дани је Микију предложио нагодбу на коју је овај пристао и вратио Данија у живот тачно након годину дана.

Критички осврт: Након „грандиозног“ почетка који је требало да буде кул, креће занимљива поставка вестерна. Међутим, „кул“ није престао. Режисер је готово сваку сцену форсирао тако да филм одаје такав утисак и није постигао ефекат управо зато што је исфорсирано, а без шмека. Тако има успорених јахача тамо где им место није, акције која је хаотично снимана са камером која је у покрету, експлозија иза ликова који се споро и сасвим смирено удаљавају и других безуспешних покушаја. Такође, ликови су фенси „Матрикс“ обучени, што је требало акцију да учини узбудљивијом, а њих још више кул. Акција је испала сасвим солидна, а ликови прилично обични за један вестерн филм. Дијалози су неописиво глупави, а уз то и непотребни, попут оног када Мики и Дани разговарају у салуну.

Радња је била јасна и пре него што се десила, па тако и да ће Ентони имати тајни план, да ће издати брата Данија и остати у граду да њиме влада. Његова „владавина“ је опште место. Пошто је он зао један даса, свуда по граду су туче, блуд и разврат, што целу ту сцену чини сведеном. Део када Дани доспева у пакао је чак толико сведен да је баналан. Мики са оним његовим деформисаним лицем услед неуспелих пластичних операција заиста изгледа као какав грозоморан демон, али цела сцена је апсолутно и неопозиво безвезна. Погодба која се одвија у њој тек нема логике; шесторица бандита припадају ђаволу, па припадају. Да ли ће умрети тог дана или неког другог, бесмртном сотони је сасвим свеједно. Ипак, њему се нешто жури да њихове душе добије одмах, те се погодба склапа и креће више него предвидљив заплет. Предвидљиво је и било да ће Ентони узети Дајну Мајер за таоца, само је било питање када ће се то тачно десити. Баш као што је предвидљиво било да ће се филм завршити револверашким окршајем између Ентонија и Данија, тачно у подне, пардон поноћ.

Цео филм је потпуно неинвентиван. Чак је и замисао како пакао изгледа неинвентивна, а и специјални ефекти (оно мало што их има) такође су већ виђени.

Едукативни моменат: У једној од последњих сцена становници Тумбстоуна побунили су се против Ентонија. Он је сматрао да они то немају право да раде јер им је давао новац. Оно што је Ентони научио на тежи начин је да новцем не може да се купи баш све.

Оцена наставника:

1(на два)

Radius-poster (Small)Полупречник (Radius 2017) је филм о човеку Дијегу Клатенхофу који се буди након доживљене саобраћајне несреће. Он има амнезију и не може да се сети ко је и шта му се десило. Мистерију продубљава то што све време наилази на мртве људе са чудним, беличастим очима. Он успева да нађе своју кућу, али и даље не може да се сети ничега, а додатни проблем је што људи око њега умиру или су већ мртви. Тада се појављује жена Шарлота Саливан, која је, можда, решење његових проблема.

Критички осврт: Одлична је поставка филма и реализација је сасвим у реду, мада таква прича може да се исприча на сијасет узбудљивих начина и сигурно је да може боље. И оваквој јој ништа не фали јер се добио сасвим солидан, мада у доброј мери предвидљив трилер. Мистерија је дата дозирано и на крају се прича заокружила на сасвим логичан начин. Радња је динамична, држи пажњу и без уочљивих грешака.

Едукативни моменат: Шарлота није упознала Дијега све до краја филма, односно све црте његове личности, чак и када је веровала да је открила читаву тајну. Ми никада не можемо упознати неку особу и како ће она реаговати у различитим ситуацијама, ма колико год мислили да је знамо. Изненађења су увек могућа, како пријатна, тако и непријатна.

Оцена наставника:

4(на пет)

Happy-Death-Day-Poster (Small)Срећан дан за умирање (Happy Death Day 2017) је амерички тзв. слешер филм. Џесика Рот је девојка која је на колеџу и живи у кући сестринства. Једног јутра се пробудила у соби непознатог младића Израела Брусарда и тако јој је започео дан испуњен свакодневним уобичајеним активностима. Но, овај дан је другачији јер јој је рођендан, а на крају дана је и убија маскирани психопата. Џесика се буди наново у Израеловој соби и цео дан почиње од почетка. И опет је на крају дана убија исти маскирани зликовац. Она схвата да ће се тај дан понављати све док не открије ко је убија и не спречи га у томе.

Критички осврт: Од „Дана мрмота“ многе су варијације на тему понављања истог дана и ова је, тек, једна од њих коју је нешто морало да издвоји. И, заиста, оно што је издваја је што је у питању кримић, а не комедија. Већ на старту видела се класична поставка где главна хероина Џесика среће много ликова, а како би се ту пронашли могући осумњичени. Оно што не ваља у филму је што су ликови потпуни стереотипи и што је прилично предвидљив. Како сам ток радње, тако и поједини детаљи, а и то ко је заиста убица. Но, занимљиво је погађати, а ја сам само потврдио своју претпоставку. Ипак, сценариста и уједно режисер Кристофер Б. Ландон донекле је закомпликовао радњу како би нас навео на погрешан траг, но то није било тако успешно. Заиста се потрудио, али највише што је успео је да направи један забаван омаж поменутом „Дану мрмота“. Глумци су могли да следе пример режисера и мало више да се потруде. 🙂 Специјални ефекти су добри и оно мало што их има.

Има страшних сцена, а цео филм има шмек „Вриска“, а није далеко ни од „Ноћи вештица“. Ипак је ближи поменутом „Вриску“ и образложење мотива убице једнако је разочаравајуће као и у том филму. Кристофер је често варирао атмосферу у филму; од застрашујућег хорора до лагане и ведре тинејџ драме и тај микс је прилично добро уклопио, мада не у потпуности убедљиво и направио. Џесика сувише олако и ведро прихвата да ће бити убијена на крају дана, а и не поступа увек најлогичније. Но, пар цака није лоше, попут начина како открива убицу и део када изврши самоубиство како би спремнија дочекала наредни дан.

Едукативни моменат: Израел је рекао Џесики како је сваки нови дан шанса за њу да буде боља особа. То важи за све нас, без обзира што нам се дани не понављају.

Оцена наставника:

3(плус)

valerian-featured (Small)Валеријан и град хиљаду планета (Valerian and the City of a Thousand Planets 2017) је француски филм на енглеском језику, базиран на стрипу о јунаку Валеријану. Валеријан (Дејн Дехан) је федерални агент, који је, заједно са партнерком Каром Делевињ, пристигао на свемирску станицу како би обавио мисију. Та свемирска станица је попут свемирске амбасаде коју насељавају све интелигентне врсте у свемиру. У једном делу те станице појавило се по живот опасно подручје и командант базе Клајв Овен верује да је то дело терориста. Он је спреман да преговара, а Дејн и Кара треба да га заштите. Међутим, терористи су прилично добро опремљени и спретни и у муњевитој акцији заробили су команданта. Дејн је појурио да га спасе, али је и сам упао у невољу, па се Кара дала у потрагу за њим. Пред њима је мисија пуна опасности и тајни које им нису доступне.

Критички осврт: Филм је веома маштовит и, што је битније, веома живописан. Ту су различите планете, ванземаљци као у „Звезданим ратовима“, друге димензије, фасцинантне технологије и свашта нешто. Ријанин перформанс је био невиђено кул, са све сјајном музиком. Режисер Лик Бесон је заиста одрадио добар посао и посветио се сваком детаљу. Толико тога има и толико је све шарено да је тешко нешто не пропустити. Цела прича је класична, али сви ти наведени детаљи је обогаћују довољно да је немогуће да буде досадно ни у једном тренутку. Уз то, радња је хипердинамична.

Дијалози нису лоши и поруке које филм шаље, такође, мада би холивудску патетику требало смањити. Такође, део са мистериозним командантом Клајвом би требало избацити јер бисте морали да имате заиста низак коефицијент интелигенције да би вам било шта ту мистериозно било. Од почетка је јасно ко је ту позитивац, а ко негативац. Уз такву поставку, без беспотребног петљања, само је требало ускочити у свемирску авантуру и то би било сасвим довољно и много боље решење за овај филм. А авантуре и акције не мањка, мада се финална борба, најблаже речено, чудно прекинула.

Дејн ми није убедљив као свемирски агент. Сувише се трудио да буде леп, а при томе не зрачи неком снагом и другим потребним квалитетима. Једино што му признајем је да има заиста добар глас. Кара, са друге стране, сувише је класична; такав лик већ је виђен у много филмова до сада. Дакле, много је мана овом филму, али на Ликову срећу (за кога иначе сматрам да је извикан више него што је добар), заиста волим овај поджанр и сјајне специјалне ефекте приде.

Едукативни моменат: Валеријан је био у дилеми да ли да поступи према процедурама или да поступи исправно. Некада нам процедуре одузимају драгоцено време, али су најчешће оне потребне јер нам дају тачно утврђен редослед корака како у нечему не бисмо погрешили. Дакле, иако су досадне, не морају да буду и лоше.

Оцена наставника:

4(минус)

coverHerc (Small)Херкул (Hercules 1997) је Дизнијев цртаћ о познатом митолошком јунаку. У овој верзији, Херкул је син Зевса и Хере који, према пророчанству, озбиљно прети да угрози амбициозне планове бога подземља Хада. Зато он шаље своје слуге да дете учине смртним и да га убију. Они су остварили тек део плана и Херкул је постао смртан и изгубљен на Земљи, да би га пронашао доброћудни сељанин Амфитрион и његова супруга. Као младић Херкул је схватио да је другачији, а онда и сазнао да је син врховног бога. Но, да би повратио бесмртност и заузео место на Олимпу, које му рођењем припада, мора најпре да се докаже као јунак.

Критички осврт: Анимација је врло занимљива и некако је одговараћа за раздобље у којој се прича дешава. Цртачи су водили рачуна и да Херкул има грчки профил. Легенда о Херкулу је измењена и доведена на ниво просечне бајке. Једино што главна протагонисткиња искаче из клишеа и донекле чини причу необичнијом. Ипак, не допада ми се американизација (грчког) мита, па је Теба „Велика маслина“, као што је Њујорк „Велика јабука“. Таквих компарација има још и јасан ми је циљ да се грчки еп приближи малим Америма, али ми је све то и даље без везе. Сувише је романсирано, изван граница сваког доброг укуса.

Не допада ми се ни инфантилни хумор који се прави преко лупкања, саплитања и других неспретних момената, што је пропраћено адекватним звучним ефектима. Многи од тих детаља су вишак, као када Пегаз гази онесвешћеног кентаура. Такви детаљи баш приземљују цртаћ и чине га обичнијим и ступиднијим. И, коначно, радња изгледа збрзано и многе секвенце практично пролећу, тако да их је тешко пропратити, па је нејасно која им је сврха. Једино што ми се баш, баш допада је музика.

Едукативни моменат: Прави херој не мери се по величини своје снаге, већ по снази свога срца – рекао је поетични и симпатични Зевс.

Оцена наставника:

3(са *)

Song-of-the-Sea (Small)Песма мора (Song of the Sea 2014) је цртаћ који су заједничким снагама направиле Ирска, Данска, Белгија, Луксембург и Француска. Ради се о породици која насељава светионик на усамљеном острву. Ту породицу чини самохрани отац са старијим сином и кћерком. Очева мајка жели да одводе децу са тог острва јер верује да то није добра средина за децу. Међутим, оно што бака не зна је да је девојчица, у ствари, вила, која не може да живи без свог вилинског капута.

Критички осврт: Анимација је сведена и личи на ону из старих буквара, готово дводимензионална. Ипак, има неку лепоту и уметничку ноту. Рецимо, када сове нападају образују круг попут орнамента у коме се мотиви понављају. И тај мотив се види и у другим сценама.

Дијалози и монолози су сјајни, а има и заиста виспреног, иако дечјег хумора. Музика је чаробна, као и сам цртаћ кога красе феноменална, квалитетна прича и нежна емоција.

Едукативни моменат: Џин је доживео трагедију и плакао је толико да је створио океан који је претио да потопи цео свет. Његова мајка Вила сова је желела да одагна бол свог сина и других вила тако што ће им одузети емоције. Они су се тада претворили у камен. Емоције нас покрећу и без њих заиста постајемо као непомичан камен. Дакле, оне су нам потребне и не треба да бежимо од њих. Не треба ни да нас надвладају јер ако исплачемо океан – пресушићемо.

Оцена наставника:

5(плус)

Monster High Boo York Boo York-zoom (Small)Средња монструмска: Бујорк, Бујорк (Monster High: Boo York, Boo York 2015) је дванаести по реду филм о фенси монструмима који се, успут, продају као играчке. Девојка Лагуна, која потиче из мора, има проблем са јавним наступом, иако веома лепо плеше. Због тога упада у конфликт са значајно мање талентованом другарицом и у сред свађе њих две и још пар пријатеља упали су у чаробни портал у базену. Тамо их је Посејдонова кћерка претворила у риболике створове и обећала је да ће их вратити у њихову школу под условом да Лагуна превазиђе свој страх. То је значило и да има јавни наступ на дну мора.

Критички осврт: Оно што замерам овом делу, замерам сваком у овој саги. Сви ђаци су прелепе луткице (знам да је филм намењен продаји тих истих луткица, али ипак), па нема ни буцмастих, ни бубуљичавих, нити са било каквом маном. Јасно је какав стандард изгледа пропагира овакав приступ. Уз то, луткице су на штиклама од најмање десет сантима и ако нису у минићима, онда су у врућим шортсевима, што је, благо речено, дегутантно. Ипак су они у школи, па таман и монструмској.

Нараторка је рекла како је подводни град диван не само због боја (боја све време има мноштво и апсолутно су претерали), већ због изванредне подводне културе. Лепо је то, али та „култура“ не да није представљена, него није ни дотакнута ни у једном тренутку. То је само једна у низу илустрација колико је филм површан, па насиље које се дешава на свим нивоима (онлајн, психичко, емцоионално, физичко) на такав површан начин и третира.

Сама радња није толико лоша, па чак није ни потпуно предвидљива (мада јесте већим делом). Анимација је, па колорична, али са врло ограниченим кретњама. У подводном свету коса луткица се не помера на природан начин и перфектне живо обојене фризуре не мењају облик.

Едукативни моменат: Лагуна је схватила да бежање није решење. Где год да побегла, страх ју је пратио. Једини начин да га победи био је да се суочи са њим.

Оцена наставника:

2(уз дебео минус)

Лако Је Критиковати 83

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Harry-Potter-and-the-Sorcerers-Stone-Poster (Small)Хари Потер и чаробњаков камен (Harry Potter and the Philosopher’s Stone 2001) је први филм о најпознатијем младом чаробњаку на свету, кога глуми Данијел Радклиф. Хари је сироче кога одгајају тетка Фиона Шо и теча Ричард Грифитс, који нису баш благонаклони према њему, тако да му детињство није најсрећније. Све се мења када добија позив да похађа школу за чаробњаке Хогвортс.

Критички осврт: Први део је највише дечји од свих каснијих наставака. И тај део је и заслужан за то да је запалио свестку публику и тако обезбедио да читава сага доживи толики успех. Од неколико њих сам чуо да филм није успео у потпуности да дочара књигу и верујем да је тако, али и овде има сасвим довољно сјајних момената и много маште; степенице које се по својој вољи померају и слике са ликовима који причају и машу, тек су део фантастичних идеја. Углавном, цео филм је креативан и занимљив и већ могу да кажем да је ремек-дело у поджанру у којем је рађен.

Морам још да приметим да ми се, као наставнику, допало како је Меги Смит поступила, односно казнила сво четворо ђака, иако Том Фелтон није очекивао казну.

Едукативни моменат: Ричард Харис је рекао како не ваља живети у сновима и заборавити живот. То је казао Харију док је овај стајао испред Ериседовог огледала које приказује жеље. Уместо да гледамо са жудњом у оно што не можемо имати, попут Харија који је зурио у огледало, треба да гледамо са радошћу оно што имамо и да живимо са тим најбоље што можемо.

Оцена наставника:

5(наравно и потпуно)

harry-potter-and-the-prisoner-of-azkaban (Small)Хари Потер и затвореник из Аскабана (Harry Potter and the Prisoner of Azkaban 2004) је трећи наставак саге. Тетка и теча Харија Потера и даље су лоши према њему, а врхунац је био када је пристигла течина сестра Пем Ферис, те почела да вређа Харијеве родитеље. Због тога је дечак употребио магију и казнио је, а онда и побегао од куће. Његови чаробњаци су се побринули за њега, те га отпремили у Хогвортс, али се тамо суочио са новим изазовом. Наиме, опасни одбегли робијаш је у близини и према мишљењу свих, мета му је, управо, Хари.

Критички осврт: Ли Инглби у улози кондуктера у магичном аутобусу био је сјајан. Чудо како мала улога уме да буде упечатљива. И сви остали, наравно, били су сјајни.

И Хари је морао да јаше већ неко крилато створење. Почевши од „Бесконачне приче“, изгледа да је јахање крилатих чудовишта врхунац дечје маште дечака и тај део у филму изгледа свуда исто, са једнаким заносом. Но, специјални ефекти, који прате и ту и све остале сцене, одлични су.

Мистерија се јако добро градила током филма и одржавала. На сваких неколико сцена дешавало се нешто ново што је продубљивало мистерију. На крају се добила једна лепа, симпатична и заокружена прича, довољно квалитетна да прати постављени стандард саге.

Едукативни моменат: Мајкл Гамбон је рекао да, када је у недомици, понављање корака му изгледа као мудар почетак. За понављање кажу да је мајка мудрости. Истина јесте да знање које се не понавља и не употребљава на крају избледи.

Оцена наставника:

5(као и претходна)

willow-poster-european-version (Small)Вилоу (Willow 1988) је бајковита фантазија о девојчици која је рођена са белегом на руци, за коју је проречено да ће доћи главе злој краљици Жан Марш. Жан је знала за пророчанство, па је наложила да се све труднице затворе, а дете са одговарајућим белегом преда њој. Међутим, бабица је спасила бебу од зле судбине и пустила је низ реку. Негде низводно, бебу су пронашла деца патуљка Вилоуа (Ворик Дејвис). За бебу је сазнало сеоско веће и Вилоу је припао задатак да девојчицу врати њеном народу. Касније, шумска вила је тај задатак преиначила и од патуљка начинила бебиног заштитника. Сада је он морао да је однесе на сигурно, у краљевство добрих владара. Но, то није тако једноставно јер је Жан намерна да пронађе и уништи дете.

Критички осврт: Филм је епска фантастика у којој има довољно и авантуре и акције, мада су сцене борбе превише смушене. То је симпатична бајкица са крајње несимпатичним главним глумцем. При томе мислим на Вала Килмера, а не Ворика, који је само декларативно главни. Зна се ко је холивудски лепотан који продаје филм. Ипак, добар је глумац, не могу да грешим душу, тим пре што у овом филму глума није баш најбљештавија што се осталих тиче.

Већина сцена је наивна. Но, ипак, филм има шарма, а село патуљака је напросто неодољиво. Били Барти у улози сеоског чаробњака је баш комичан, а и други ликови имају ту комичну црту, мада је хумор у доброј мери инфантилан.

Музику је радио Џејмс Хорнер и, колико знам, он није радио за „Ратове звезда“, али ми музички мотиви звуче слично. Можда је био инспирисан, а можда и ја нисам у праву. Но, с обзиром на то да је Џорџ Лукас писао причу, неке секвенце између овог и поменутог филма могуће је довести у везу. Гледајући овај филм не могу а да га не упоредим са „Господарима прстенова“ и да не приметим неке сличне мотиве у свим тим филмовима. Врло верујем да је овај филм поставио неке стандарде које су коришћени и у каснијим и то маестралним остварењима, попут „Господара“. И то није мала ствар. Истина је да је ово сада већ култни филм и, за разлику од неких других са истим статусом, овај га је у потпуности заслужио.

Едукативни моменат: Иако је мајушан и не баш спретан, Вилоу се показао као прави заштитник бебе и јунак. У томе су му помогле две ствари: добра воља да уради свој задатак и пријатељи. Можда то у животу није увек довољно, али лако може бити.

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија могућа)

beautyand (Small)Лепотица и звер (Beauty and the Beast 2017) је бајка о принцу Дену Стивенсу који је био толико горд да га је чаробница претворила у Звер. Једини начин да скине клетву је да искрено заволи и да буде вољен. Годинама је био изолован у свом дворцу и временом заборављен. А онда је луцкасти проналазач Кевин Клајн пронашао његов дворац. Пошто се уплашио услед необичних збивања у дворцу, брже-боље је похитао назад, али је уз пут видео руже, те пожелео да једну убере за своју кћерку Ему Вотсон. Испоставило се да је то грех због кога га је Звер заточила у замку. Кћерка је пошла за својим оцем, пронашла дворац и Звер и пристала да заузме очево место затвореника. Ипак, није била класичан затвореник, већ више гошћа, која је развила симпатије према зачараној послузи и њиховом застрашујућем господару.

Критички осврт: Нарација на почетку је, као и обично, непотребна. Надаље, прича се одвијала очекиваним током. Наиме, Дизнијев студио је одлучио да већ познати сопствени цртаћ претвори у играни филм. И, заиста, многи делови из цртаћа преточени су у веома занимљиве специјалне ефекте. И филм је управо такав; занимљив. Ништа грандиозно, мада у односу на цртаћ прича јесте унапређена и продубљена. Музику нису мењали (и зашто би кад је сјајна?); додали јесу три нове песме, али су задржали старе.

Нисам могао да се отмем утиску да Крис Еванс, поред све своје харизме, није добар избор за главног антагонисту. Он би требало да нас увери да је сиров, необразован и површан, али некако у томе није успевао и поред тога што се много трудио. Сувише је софистициран и зрачи интелектом. То јесу добре особине, али није добро за његову улогу. И Ден ми није био убедљив као звер. Да није имао онако добру маску, његова улога би била тотални фијаско. Овако је само фијаско. 🙂 Изгледа да је улога „погодила“ само Ему, која је доминирала. Њих двојица су били сувише млаки, а такве су и емоције у филму.

Занимљив је храбар потез Дизнијевог студија да покаже врло толерантан став према геј популацији. Можда је инспирација био Крис, за кога је познато да је отворен по питању своје сексуалности, а можда нови трендови намећу и нове приступе. У сваком случају, толеранција јесте тема на којој треба радити.

Едукативни моменат: Ова бајка има за циљ да покаже да је најважнија лепота једне особе „унутрашња“ или, боље речено, лепота карактера.

Оцена наставника:

4(опасно иде на три)

uglyws (Small) (Small)Ружни лабудови (Гадкие лебеди 2006) је руски филм базиран на роману истог назива браће Стругацки. Григориј Гладиј је представник Уједињених нација, чији је задатак да истражи мистерију у граду Ташлински, где су се појавили људи наказног лица које називају љигавцима. Ти људи управљају школом коју похађају ингениозна деца и уче о напредним технологијама. Једно од те деце је и Григоријева кћерка, па је његово интересовање за цео тај случај утолико веће. Он покушава да спасе кћерку пре него што руска војска започне бомбардовање града хемијским оружјем.

Критички осврт: Филм веома реално изгледа јер приказује стварне емоције људи у кризним ситуацијама. Радња помало подсећа на „Село проклетих“, али је, по квалитету, далеко изнад. Увод у радњу је баш, баш добар. Избегнута је нарација и из првих сцена извлачимо закључке о чему се ту ради. Имате осећај да тек улазите у причу, а она се, заправо, увелико одвија. Фотографија је интересантна, аутентична и необична. Ситуације снимане напољу су осветљене црвеном и наранџастом светлошћу, што појачава тај утисак.

Филм уопште није динамичан, али нуди занимљиву филозофију, прилично компликовану и виспрену. Она говори о лицемерном друштву и двоструким стандардима вредности, а дата је кроз дијалог старе и нове генерације. Током филма та друштвена тескоба је доведена до неког свог краја, те отерала младе у такво лудило да они више не могу да поднесу свет у коме живе и одрасли чине све да их убеде да је добро бити као и сви остали, односно прихватити погрешан систем. Порука је доста јака, али не могу да тврдим да је истом снагом и пласирана. Но, постоји добар покушај. Много боље је урађена идеја о љигавцима; они су различити и изазивају непознаницу, па тиме и страх код људи. Све време људи се труде да објасне њихово порекло. И то је и у реалном животу, иначе, тако: људи се увек труде да објасне шта је узрок некој различитости, те изгледа као да се тиме баве. И баве се, али не суштински. Они не желе заиста да упознају те људе и да их прихвате. И ту филм добро поентира. На крају се добила једна веома солидна прича, мада не нарочито оригинална.

Љигавци су прилично немаштовито осмишљени и њихове маске изгледају јефтино. Такође, осим сценографије, нема ту богзна каквог труда око ефеката. Но, то не умањује вредност филма.

Едукативни моменат: Алексеј Кортнев је рекао Глигорију како су сви имали исто искуство, односно како су сви „прошли кроз то“. Онда се присетио како му је један познаник рекао како сви пролазе кроз то, али не прођу сви. 🙂 Другим речима, неко ће из искуства нешто научити, а други неће. Боље је ако припадамо првој групи.

Оцена наставника:

4(плус)

therats (Small)Пацови (The Rats 2002) је телевизијски филм о нападу помахниталих пацова на Менхетну. Пацов је ујео муштерију у једној фенси продавници и управница Шејла Макарти позвала је стручњака за ове животиње и истребљивача Винсента Спаноа. Он је открио да пацова има много и да се понашају веома чудно. Представник Министарства здравља Дејвид Фонтено нема слуха за оно што Винсент жели да му саопшти, па он мора сам, односно уз помоћ колеге Шона Мајкла Хауарда и жене запослене у радњи Мејчен Ејмик, да се ослободи пацова и велике опасности коју представљају по читав град.

Критички осврт: Ово је један старомодан хорор, али настао после 2000. С обзиром на то да је прављен за ТВ, то већ не изгледа тако чудно. Оно што јесте чудно је да су специјални ефекти прилично пристојни. Ефекат, на крају филма, када пацови извиру у празан базен попут водоскока и добар је и сјајно осмишљен. Додуше сам крај филма је прилично натегнут, али све се ради због драматике. 🙂 Последња сцена је опште место, али таквих момената у филму има, иначе, много (прскање крви по екрану телевизора и синхронизована дешавања на телевизији и у реалности).

Радња је класична за овај поджанр и не нуди ни трунчицу новог. Додуше, филм садржи све оно што треба, па тако има и покушаја да буде узбудљив и тај део је мање-више коректно урађен. И цео филм је такав; готово коректан. Глума није баш најбоља и креће се у опсегу од јако лоше до подношљиве. 🙂

Винсент је све време сипао статистичке информације о пацовима и не знам да ли су тачне (мрзело ме је да проверавам), али ако јесу, ето нама и рубрике „Јесте ли већ чули да…“ Додуше, та „рубрика“ није значајније поправила утисак, који је, иначе, осредњи.

Едукативни моменат: Џо Пинг је приметио да Мејчен не зна ко су јој праве комшије. Ми најчешће и не примећујемо да у нашем комшилуку живе друге врсте и зато се и немарно опходимо према њима. Пре свега треба да се информишемо о њиховој улози у природи и правом утицају на нас.

Оцена наставника:

3(у деминутиву и још нагиње на двојкицу)

remnantpos (Small)Остатак (Remnant 2015) је кратак британски футуристички СФ филм, о момку који се, у роботу хуманоидног изгледа, враћа из рата у град.

Критички осврт: Специјални ефекти су одлични, али ипак немају моје симпатије јер и они, као и цео филм, вуку на Трансформерсе. У ствари, у питању је једна акциона сцена из таквог филма и ништа више од тога. Вероватно је режисер и сценариста Ендру Вонг желео да дочара бесмисао рата, али је то урадио на један врло приземан и нимало оригиналан начин. Уз то, сцена није, чак, ни уверљива. Виђао сам боље режиране музичке спотове.

Едукативни моменат: Момак који је ушао у ратног робота није могао да пронађе ништа више до деструкције. Рат само то и доноси, без обзира каква га пропаганда и политичка обећања пратила.

Оцена наставника:

1(без да трепнем)

space_truckers_poster (Small)Свемирске камионџије (Space Truckers 1996) је СФ у којем главну улогу тумачи Денис Хопер, независни камионџија, који улази у сукоб са компанијом и зато мора да прихвати посао на другој страни, иако не зна шта конкретно треба да превезе. Придружују му се колега новајлија Стивен Дорф и млада конобарица Деби Мазар. Колико је товар који превозе опасан сазнаће тек онда када их заробе гусари.

Критички осврт: Већ према наслову филма, који је (у доброј мери предвидљива) радња испратила, можете да закључите да се овде ради о американизованом свемиру. И, иако има добрих фора и иако глумци нису лоши, таква поставка мора да буде глупа и тешко је овај филм посматрати као озбиљно СФ остварење. Не могу да га посматрам ни као комедију јер, иако има комичних сцена, није нарочито смешан. Јесте лепршав, али није смешан. Рецимо, Чарлс Данс је занимљив негативац са још занимљивијим додацима и причи даје комичан аспект, али ништа урнебесно. Верујем да је режисер и, уједно, сценариста Стјуарт Гордон правио комичан филм, али је пре свега желео да направи свемирску авантуру. Авантуре и акције истина има и туче су кудикамо успешне, мада, повремено, смушене и неуверљиве.

Специјални ефекти јесу лоши и види се да не постоји већи труд када су они у питању. Прозор иза Стивена у свемирском камиону је скандалозан, на пример. Мислим да би пано ђака из моје школе боље дочарао звезде у свемиру. Такође, грешака у вези са недостатком гравитације има, што потврђује да се није много водило рачуна о томе. И то одаје утисак површности, а површна је и сама прича. Било је важно да главни протагонисти напусте гусарски свемирски брод тик пре него што експлодира, а разлог зашто је, уопште, експлодирао (и то у парампарчад) потпуно је нејасан.

Сама прича није претерано оригинална, али није скроз лоша. Боље речено, има својих лоших и својих добрих момената. Ако ћемо право, више лоших него добрих.

Едукативни моменат: Денис је одустао од тога да ожени Деби јер је, и тако, њен пристанак добио неком врстом уцене. Уценом се не постижу циљеви, а посебно не нечија љубав. Другој особи треба дати разлоге да вас воли, а не услове.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

ratchet_and_clank (Small)Рачет и Кланк (Ratchet & Clank 2016) је цртаћ базиран на видео-игри истог назива. Рачет је зверолики ванземаљац који ради као механичар свемирских бродова и других СФ летелица. Његов сан је да постане ренџер који ће спасавати галаксију. И прилика му се указала када је зли Алонзо Дрек почео да уништава планете. Председник галаксије је позвао добровољце да постану ренџери и тако буду појачање тиму који ће се борити против Дрека.

Критички осврт: Ведар је филм и иако много пута виђен до сада („Моћни ренџери“ и „Ратови звезда“ су тек неке од јачих асоцијација) и са више него стереотипним ликовима, не могу да кажем да је тотално лош (то да није тотално лош је највећи комплимент који могу да упутим) и да нема икаквог хумора. Додуше, хумор је, најчешће, инфантилан. Анимација је прилично добра, а добре су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Да бисте били хероји не треба да радите велике ствари, већ само оне исправне – рече мудро један од ликова.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, како желите)

emoji (Small)Емотикони – филм (The Emoji Movie 2017) је цртаћ о емотиконима и апликацијама у мобилном телефону. Главни протагониста је смајли који би требало да буде „сморени“ смајли, што би рекли моји ђаци. Међутим, он није у стању да буде стално сморен, већ мења расположења у зависности од ситуације. Зато други смајлији желе да га дилитују, пошто верују да је неисправан. Како би избегао злу судбину, он бежи, заједно са иконицом „баци пет“. Циљ му је да пронађе хакера који ће да га репрограмира како би имао пожељан израз лица. И, заиста, проналази једног таквог, а то је женски смајли који жели да побегне из мобилног телефона.

Критички осврт: Веома ми се допада идеја, иако јесте популистичка и подилази публици, посебно оној млађој. Но, оригинална је и интересантна. Филм има јако занимљивих фора и иако није смешан, опет је, некако, ведар и симпатичан. Поруке које шаље су добре, али нису баш на најбољи могући начин пласиране. Наиме, оним темама које је потребно акцентовати, дато је премало простора, маргинализоване су и уз то су површно одрађене. Осим овога и тога да је прича могла да буде оригиналнија, немам већих замерки. Филм је, иначе, лоше прошао код критике, али не и код мене. 🙂

Едукативни моменат: Можда је боље да, наместо емотикона на дигиталним апаратима, драгим људима поклонимо праве емоције у стварном животу, односно правом дружењу. То су чак и поједини емотикони у филму схватили. 🙂

Оцена наставника:

4(минус)

Лако Је Критиковати 65

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

toy_story_three_ver (Small)Прича о играчкама 3 (Toy Story 3 2010) је трећи наставак трилогије о играчкама дечака Ендија. Енди је сада већ порастао и спрема се за колеџ. Више му није до игре и одлучио је да своје играчке отпреми на таван, а да понесе са собом само свог омиљеног шерифа Вудија. Међутим, Ендијева мајка је грешком однела играчке на ђубре. Оне су се спасиле зле судбине на отпаду и одлучиле да оду у обданиште. Вуди покушава да их одговори од тога, али њима се тамо допада и немају намеру да се враћају Ендију. Но, врло брзо ће схватити колико је њихова одлука фатална.

Критички осврт: За разлику од претходна два наставка, овде је анимација урађена значајно боље – што се људских ликова тиче, а што је и очекивано, с обзиром на то да је снимљен деценију касније. И док су прва два наставка адутирала на хумор и причу, овај је додао још један адут, а то је нежна и сетна емоција условљена растанком и одрастањем. И није испало лоше, напротив, тим пре што је избегнута свака патетика. У ствари, ништа у овом филму није лоше, једино што је можда за нијансу претерано Вудијево наваљивање да се играчке врате свом власнику Ендију, а како би се (пре)нагласила његова оданост.

Едукативни моменат: Када је Енди описивао Вудија, рекао је да је он храбар, паметан и љубазан, али као најбитнију Вудијеву особину навео је то да он никада није одустао од њега и да је био ту, без обзира на све. И то је, заиста, најважнија особина пријатеља.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

lostblaggo (Small)Звончица и изгубљено благо (Tinker Bell and the Lost Treasure 2009) је још једна прича о вили чије је име у наслову и која живи у земљи Недођији. Овај пут Звончица је добила задатак да направи скиптар на који ће бити постављен месечев камен. Овај камен има моћ да, на посебну ноћ, прелама месечеву светлост и претвара је у плаву вилинску прашину, неопходну за летење свих вила. Њен пријатељ Теренс понудио се да јој помогне, али ју је његова помоћ више оптеретила него што јој је значила. На крају је Звончица поломила и скиптар и камен, а са Теренсом се посвађала. У једној представи је чула да постоји магично огледало које испуњава жеље и добила је идеју да пронађе то огледало и њиме поврати месечев камен. И тако је кренула у авантуру у којој ће јој се придружити један мали свитац.

Критички осврт: И ово је прилично добро осмишљена прича, са много добрих порука и поука. Анимација је и даље сјајна, а не недостаје ни авантуре и лепих емоција.

Едукативни моменат: Звончица је имала класичан проблем неприхватања одговорности. Увек јој је неко други био крив за лоше поступке због њене брзоплетости или немарности. Тек када је променила ставове и прихватила одговорност за своје поступке, ствари су почеле да се решавају повољно.

Оцена наставника:

5(да)

Tinker-Bell-and-the-Great-Fair (Small)Звончица и велико вилинско спашавање (Tinker Bell and the Great Fairy Rescue 2010) је наставак претходног филма. Виле су одлучиле да неко време проведу у земљи људи скривене у свом малом кампу од лишћа. Међутим, Звончицина знатижеља за људским изумима је била толика, да је на крају остала заглављена у кућици за лутке девојчице Лизи. Испоставило се да Лизи воли виле и да не жели да науди Звончици, а ни да је држи затворену. Тако су њих две постале пријатељице, а мала вила је схватила да је њена мисија да помогне девојчици да јој њен отац научник посвети више пажње. То, ипак, није тако лако постићи јер је он човек од науке и не верује у виле.

Критички осврт: Ово ми је најслабији наставак од свих, не зато што није добар, напротив. И даље је то заиста леп цртаћ који бих сваком детету препоручио, пре свега због добрих едукативних порука које шаље. Моја замерка је што овде нема много материјала за радњу. Добар део филма се своди на дружење између Лизи и Звончице, са једне, и вратоломије вила у спасилачкој мисији, са друге стране. Има ту и авантуре и помало хумора, али, све у свему, овај наставак не нуди много, а још мање много новог.

Едукативни моменат: Лизин отац морао је да схвати да потребе и жеље његове кћерке нису једнаке његовима и да то што њега фасцинира наука, не фасцинира на исти начин и њу. Ми одрасли често заборављамо да деца имају нека своја интересовања и да и она заслужују пажњу, без обзира што нама не изгледају довољно озбиљно и важно.

Оцена наставника:

4(са више од једног минуса)

othersajd (Small)Друга страна огледала (The Other Side of the Mirror 2016) је филм који има још један назив – „Алиса: Мрачна страна огледала“. Алиса је тинејџерка чија је вољена мајка умрла и која не воли школу претерано. Једва је дочекала летњи распуст и један дан је провела са својом надобудном сестром у природи. Тада се појавио мистериозни човек, кога је Алиса пратила све до зечје рупе и у њој открила нови свет.

Критички осврт: Нисам имао утисак да гледам филм, већ више некакву представу… Не, преслабо је ово чак и за представу. Више је личило на неки школски пројекат тинејџера који су несхваћени, па траже метафизику у свом постојању. 🙂 Продукција је управо као да се ради о школском пројекту. Камера је пробала да уради оно што продукција није и то помало необичним кадровима. То је успело свега у пар покушаја у филму, рецимо на самом почетку када је Алиси умрла мајка. Иначе, тај почетак је застрашујуће патетичан.

Буџет за филм, очигледно, био је веома, веома скроман. Случајно или намерно, Алиса је имала поцепану хаљину на лактовима, а старињска кола су возила модерним друмовима и то је превише видно да се не би опазило. Сценографију, костиме и шминку не треба ни помињати, а специјалних ефеката није ни било.

Идеја за филм, заправо, уопште није лоша, али је, нажалост, баш лоше реализована. Ту је и неспретан и непотребан спој са хришћанством, а има и мало националне историје, политике, па чак и биологије, што поздрављам, али, опет, све је потпуно сувишно. Можда би било боље да се филм базирао на људској драми, што је и премиса филма. Додуше, сигурно би било боље да је филм имао било какав фокус. Радња је у потпуном хаосу и иако прича Луиса Керола даје добру подлогу за различите маштовите иступе, овде је то баш лоше урађено, тешко се прати и врло брзо постаје досадно. Поједини ликови су упечатљиви, попут Белог Зеца, али ме глума није оборила с ногу. Дијалози и монолози су врло запетљани и, напросто, бујају од великих речи, али ако размислите о њима биће јасно да су у питању веома приземне „мудрости“. Једно од првих правила праве мудрости је да причате јасно и употребљавате једноставне реченице, ако ни због чега другог, а оно да би вас други разумели. У супротном, сама мудрост нема много смисла. И сам филм изгледа као да нема много смисла, мада ми је намера аутора прилично јасна; желео је да направи уметнички филм. Ипак, због свега овога што сам навео, све што је направио је контраефекат. Неке ствари, напросто, не могу да се одраде „на силу“.

Едукативни моменат: Алиса је прихватила и таблету од Белог Зеца и напитак на столу који је могао да остави било ко, а касније и печурке. И упала је кошмарни свет. Такав свет је једини који може да се очекује онда када узмете таблете или било какве супстанце од лоших људи.

Оцена наставника:

1(и ово је много)

EARTOECHO (Small)Земља Еху (Earth to Echo 2014) је филм о тројици дечака, пријатеља, који су, вођени необичним дешавањима на својим мобилним телефонима, отишли у оближњу пустињу. Да би то урадили, лагали су својим родитељима да ће преспавати један код другог. Те ноћи су у пустињи открили нешто чему се нису надали: маленог ванземаљца коме је била потребна помоћ да састави свој свемирски брод.

Критички осврт: У питању је један потпуно контрадикторан филм. По поставци веома подсећа на легендарног „Е. Т. ванземаљца“, а и овај ванземаљац је заиста дражестан и подсећа на неку малу сову. И ту се сва чаролија завршава. Све остало је потпуни треш. Клинци мали, мили и свилени, буквално прелазе све границе деликвенције. Они се туку међусобно, упадају у туђе куће, обијају радње, беже од полиције, посећују барове за одрасле и луде журке и, као шлаг на торту, возе кола (која су, такође, украли). Тако да ја ово не бих назвао дечјим филмом, иако су се, можда, аутори филма надали да ће направити баш такав. Да буде грђе, вероватно су се надали да ће направити омаж поменутом „Е. Т. ванземаљцу“ са све вожњом бициклима. Није баш све преузето из тог филма; једна сцена је преузета и од „Вештица из Блера“.

Клинци су добро одрадили своје улоге, а њихови ликови су сасвим солидно разрађени. Такође бих похвалио и специјалне ефекте, а пре свега идеју како се склапа свемирски брод. Радњу, пак, не бих похвалио. Иако је идеја заиста добра, да се за опроштајну ноћ издешава све што се десило, реакције свих одраслих или су сувише наивне или сувише пасивне или сувише помирљиве, али, у сваком случају, потпуно неуверљиве чак и за псеудодечји филм попут овог. Крај је сасвим хаотичан, тако да нисам разумео да ли су они наставили своје дружење и на који начин.

Едукативни моменат: Као што дечак на крају филма закључује, даљина је питање ума. Уколико вам је неко пријатељ, остаће вам то и даље, без обзира колико далеко живео од вас.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

recallthe (Small)Опозив (The Recall 2017) је филм о масовној отмици коју су започели ванземаљци на разним местима по свету. У жижи приче је петоро младих који су, баш тада, дошли у шумску брвнару како би се тамо дружили и лепо провели. Већ прво вече схватају да их ванземаљци прогоне и покушавају да побегну на неко сигурније место.

Критички осврт: Поставка је врло класична, већ виђена – млади одлазе у брвнару у шуми, а тамо је и чудак Весли Снајпс, а који, наравно, једини зна о чему се ради. Чак је и број младих, а и њихове улоге у групи, стандардан. Ванземаљци су, такође, сасвим класични. И збивања у унутрашњости свемирског брода су већ виђена – нека по филмовима са сличном тематиком, а друга у „Матриксу“. У ствари, филм је већ снимљен много пута до сада. 🙂 Није донео ни мрвицу новог, осим идеје о еволуцији људи која је тек пред крај почела да се реализује. Сам крај је, уједно, и најзанимљивији, али и он је преписан из филмова о „Икс-људима“. Овде се ради о компилацији познатих блокбастера и не могу да кажем да није успешно умрежена у причу која је одржива, али није грандиозна.

Глума ме није фасцинирала, мада није ни претерано захтевна. Туча између Џедидејаха Гудекре и његовог пријатеља уопште није уверљива, а ни саобраћајни удес који је уследио. Но, то су мањи проблеми са овим филмом. Много већи проблем је тај што је наместо оригиналности и инвентивности морао да адутира на неке друге аспекте како би колико-толико постигао квалитет, што, рекао бих, није био случај. Другим речима, нема много тога што бих могао да похвалим.

Едукативни моменат: Ванземаљци су побољшали људе које су отели. Петоро младих на излету или било где не могу баш да очекују да ће кренути инвазија с неба која ће их унапредити, али ће свакако бити побољшани ако су нешто научили из искуства које су на том путовању имали.

Оцена наставника:

2(на један или један на два, свеједно)

solomon (Small)Рудници краља Соломона (King Solomon’s Mines 2004) је телевизијска мини-серија и пета по реду филмска адаптација истоименог романа. У Африци професор Џон Стендинг је успео да пронађе мапу која води до легендарних Соломонових рудника, али је то сазнао окрутни поглавица Хаким Ке-Казим. Он је заробио Џона и наредио му да напише писмо својој кћерки Алисон Дуди да дође у Африку и донесе мапу, која је, у међувремену, пристигла њој у Лондон. Она се одазвала очевом позиву и ангажовала водича Патрика Свејзија. И њих двоје, уз помоћ пријатеља, кренули су у мисију спасавања, која ће им заувек променити животе.

Критички осврт: Ово је једна солидна лимунада, која се конзумира у породичном окружењу. 🙂 И не можете да очекујете више од теле-новеле. Авантуре има, али сасвим дозиране, љубавне мелодраматичне романтике (и уопште мелодраматике) доста више и понешто од природних лепота Африке. И то би било то. Авантура је, дакле, далеко од оних које доживљава Индијана Џоунс. Уз то, није ни увек уверљива. У силном пушкарању на отвореном, толико су промашивали да сам се напросто запањио када је један од маргиналних ликова рањен. Наивних момената има још, па се тако Патрик упутио у опасну мисију проналаска камена предака само у друштву нежне даме Алисон, а Гавин Худ га је онесветио једним ударцем истим оружјем којим га је, пар сцена пре тога, премлатио горостасни црначки ратник и при томе ниједном није изгубио свест. Чак је тог ратника победио. Но, кад већ поменух туче, сасвим су добре, а згодна цака употребљена је и за ону финалну између Патрика и Гавина (мада је то виђено у „Флашу Гордону“ много година пре овог).

Ликови су класични и не бих могао да издвојим нити један који је харизматичан или занимљив по било којој основи. Патрик ми је изгледао некако сувише озбиљно и истрошено. Ни трага оној његовој страсти која га је и прославила. Чак ми није изгледао уверљиво ни у љубавном заносу према прелепој Алисон; напросто се није видела „хемија“. Дијалози су неинспиративни и повремено и неповезани, али углавном лагани, баш као што је и сам филм.

Едукативни моменат: Када се Џон запитао какав је то отац када је довео своју кћерку у опасност, врачара му је одговорила питањем: какав је то отац када се кћерка изложила опасности да га спасе. Сваки проблем можемо посматрати са више становишта и сходно томе, извући различите закључке. При томе је веома важно да чујемо и ставове других људи.

Оцена наставника:

3(ма, може)

faceoff (Small)Скинуто лице (Face/Off 1997) је акциони филм у коме је главни протагониста Џон Траволта, а главни антагониста Николас Кејџ. Николас је опасни терориста кога Траволта, као шеф Еф-Би-Ај одсека за борбу против тероризма, настоји да ухвати. То му и полази за руком, али Николас, услед повреде, упада у стање коме. Невоља је што је бомба, коју је Николас поставио, још увек активна, али Еф-Би-Ај не зна где се она налази. Једини који то зна је Николасов брат Алесандро Нивола, који је, додуше, у затвору, али нема намеру да да информацију. Зато Си Си Ејч Паундер предлаже Траволти невероватну пластичну операцију замене лица са Николасом, како би убедио Алесандра да му је брат и сазнао тајну која га занима. Са новим идентитетом убацују га у затвор и он успева да обави своју мисију, али невоља је што се, у међувремену, Николас пробудио из коме.

Критички осврт: Траволта је био сав мелодраматичан, а и цео филм прилично нагиње ка мелодраматици. Посебно крај који је са све грљењем и толико срећан да је бајковит.

Специјални ефекти замене лица изненађујуће су добри, али је, заиста, превише када је фризер почео да ради свој посао у току тако једне комплексне операције. Разумем ја да је режисер Џон Ву желео да постигне ефекат како се Траволта комплетно преображава у Николаса, али је претерао. Тек је Николасов преображај на „стакленим ножицама“. Он се буди из коме, без проблема скида завоје са практично одраног лица, зове кога треба и кулира уз цигарету. То, наравно, нико не види на монитору установе у којој се дешавају веома значајни експерименти. Ти експерименти су, иначе, супертајни и фактички нелегални, али, свеједно, Николасови пајташи проналазе главног хирурга Колма Фиора у року од неколико минута и овај, без припрема, ради свој посао. И тако је мали Перица, пардон мали Џон Ву, замислио научну фантастику. Фантастика свакако јесте, али научна мало мање. 🙂

Акција је, пак, сасвим солидна. Џон Ву је тада већ имао много филмова снимљених иза себе и колико сам успео да пропратим, управо се усавршавао у овом жанру. Тако да је и не претерано енергичног Николаса успео да начини акционим херојем. Да не грешим душу, лепо је одглумео. И радња је сасвим у реду, тако да већих замерки немам.

Занимљиво је да се Николас и Алесандро у филму зову Кастор и Полидеук, у грчкој митологији познати и као јунаци Диоскури, Зевсови синови. То је, ваљда, требало нешто да значи.

Едукативни моменат: Колико год се трудили да будемо неко други, нећемо моћи против властите природе. Траволта са Николасовим лицем једва је сакривао гађење према криминалцима, а Николас са Траволтиним није могао да сакрије да је, суштински, мизантроп. Тешко је ићи против себе и верујем да је много боље да наместо да се трудимо да будемо неко други, радимо на томе да будемо аутентични, али све бољи.

Оцена наставника:

4(мислим да је реална)

these-final-hours (Small)Ови последњи сати (These Final Hours 2013) је апокалиптични филм који прати судбину Нејтана Филипса у последњих девет сати пред катастрофу. Нејтан је одлучио да напусти Џесику Де Гов, девојку коју воли, а како би отишао на луду журку код свог пријатеља Данијела Хеншхала, где га чека девојка Кетрин Бек. Међутим, догађаји у које се уплео на путу до тамо, промениће му приоритете.

Критички осврт: Филм почиње као потпуна лудница и са прилично насилним и адреналинским сценама. Како се радња одвија, фокус се премешта са насиља и анархију на људске судбине током последњих девет сати Земље и тај „пребачај“ је урађен веома елегантно. Предстојећа апокалипса дочарана је невероватно реално и то, практично, само кроз понашања људи. Глума је изузетна, тако да су глумци, удруженим снагама, створили једну тескобну атмосферу која вас просто држи хипнотисане. Чак сам остао тако да гледам и док је последња сцена, а то је ништавило, трајала готово двадесет секунди. И све време сам више размишљао о филму, него што сам га заиста гледао. Филм нуди једну филозофију живота, о његовој пролазности и важним и неважним стварима које га чине и то презентовано на одличан начин. Сцене су невероватно јаке, испуњене емоцијама које прште из пуке мимике лица и дијалога који су више него сведени. Сам филм није сведен. Дубок је и што је најважније, представља доказ да се врло смисленом, артикулисаном причом може постићи уметничко дело. Свака част и све препоруке.

Едукативни моменат: На крају су два главна лика Нејтан и Ангури Рајс изабрали место на коме ће дочекати последњи час. И нису била важна сама места, већ људи са којима су желели да буду. На било ком месту може да вам буде лепо, ако сте окружени људима које волите.

Оцена наставника:

5(плус и плус)

Detention_of_the_Dead (Small)Казна од мртвих (Detention of the Dead 2012) је америчка хорор комедија која се дешава у тамошњој средњој школи. Седморо младих је задржано у школи због казне, а из разних разлога. Међутим, једном од њих је припала мука, а потом се претворио у зомбија. Остали су га савладали, али ту није крај. Зомби је постала и њихова наставница, али и сви други у школи. Преосталих шесторо се забарикадирало у библиотеку и покушавају да осмисле план за бег.

Критички осврт: Филм је, иначе, рађен према истоименој позоришној представи и неки делови заиста изгледају као позориште, попут оног када троје преживелих прави необично „возило“ за бег из библиотеке. Радње овде нема; филм прати судбине шесторо младих који покушавају да преживе у школи окупираној зомбијима. Има неколико добрих фора, попут оне када је рука зомбија ухватила Јакоба Закара за незгодно место и Џастин Чон му помаже да је скине. И не могу да кажем да филм није донекле забаван, пре свега због живописних ликова. Занимљиво је да су наменски урађени да буду стереотипи са препознатљивим облицима понашања, што овај филм чини пародијом америчих филмова и система вредности. То се види и кроз разговор између Јакоба и Кристе Британи Ален.

Сами зомбији су смешни и по понашању и како су нашминкани, а догађаји у вези са њима нису претерано логични. Час нападају, час само млате наоколо, час трче… Нема конзистентног обрасца. Ипак, то је маргинална ствар јер су овде, очигледно, друге ствари биле у фокусу. И што се тих ствари тиче, а то је пре свих иронија, филм је испунио своје циљеве.

Едукативни моменат: Разговор између Јакоба и Кристе Британи је смешан зато што је очигледно колико је статус у неком друштву бесмислена ствар. Статусни симбол није уједно и мерило нечије вредности.

Оцена наставника:

4(иде на тројку и то опасно)

Лако Је Критиковати 64

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

interview (Small)Интервју са вампиром: Вампирске хронике (Interview with the Vampire: The Vampire Chronicles 1994) је филм снимљен према истоименој књизи америчке списатељице Ен Рајс. Бред Пит је вампир који је пожелео да попије крв Кристијану Слејтеру. Међутим, када је сазнао да овај прави аудио-записе о животима људи, предомислио се и наместо да га убије, одлучио је да му исприча своју причу која траје већ два века.

Критички осврт: Филм ми је изгледао у многим моментима као позоришна представа. Има неки необичан шмек, интригантан је, па и донекле шокантан, са дубоком причом која прати све ликове. Занимљиво је настојање аутора филма да продају свој производ, иако је прича већ у сценарију била, очигледно, добра, а предвиђен буџет велики. Тако да има и оног типично холивудског шминкања, које је непотребно, а ликови су за више од нијансе префорсирано романсирани. И наравно, узети су били све сами најлепши и напопуларнији глумци које је то време могло да понуди (против којих је била и сама Ен, али је, касније, променила мишљење).

И глумци су заиста одрадили свој посао, мада је занимљив сам лик који тумачи Бред. Он је у овом филму потпуно пасиван, иако најзначајнији јер он прича своју причу. Чак је и Кристијан, виђен као слушалац, активнији од њега. Поставка је да Бред одбија да буде то што је постао, али његов отпор је тек декларативан, превише помирљив да би био озбиљан и тиме једва уочљив. Карактер свог лика постигао је више сензибилитетом него конкретним поступцима, што верујем и јесте плус за његово глумачко умеће. Иначе, од свих славних глумачких имена, највише ми се дојмила Кирстен Данст, тада девојчица, која је показала да ће бити изузетна глумица. Заправо, све ми се допало у филму, укључујући и музику.

Неколико грешака прати овај филм, а ја сам уочио свега пар очигледних. У сцени када Стивен Ри плеше по своду тунела, нити његова коса, нити плашт не подлежу сили гравитације, а мртвој жени у таверни се очигледно мичу трепавице. Другу жену, на позоришној сцени, раскопчавају вампири, иако је сцену пре тога она већ раскопчана. Без обзира на све то, многи ласкави епитети могу ићи уз овај филм: антологијски, култни, па и ремек-дело вампирског поджанра.

Едукативни моменат: Кристијан ништа није научио из Бредовог искуства, већ је морао сам да прође то исто. Добро је учити из сопствених грешака, али је много мудрије учити из туђих.

Оцена наставника:

5(и још плус и још браво)

dorian_gray_ver (Small)Доријан Греј (Dorian Gray 2009) је филм рађен према делу Оскара Вајлда. Доријана глуми Бен Барнс, младић који је наследио велико имање у Лондону од свог деде. Њега је уочио сликар Базил Холвард (Бен Чаплин). Базил, занесен Доријановом лепотом, у слику уноси сва своја осећања према младићу. Портрет је толико добар да га Доријан показује свима, па тако и лорду Хенрију Вотону (Колин Ферт). Лорд Хенри убрзо опчињава Доријана својим теоријама о хедонизму и њих двојица постају блиски пријатељи. Доријан постаје охол због своје лепоте и младости, те је пожелео да буде вечно млад као на портрету. Жеља му бива испуњена, што му дозвољава да посвети свој живот потрази за новим, све мрачнијим задовољствима.

Критички осврт: Дијалози су врло виспрени и на једноставан начин приказују једну животну филозофију која осуђује људску лицемерну природу, али и бежи у екстрем. Ту, наравно, предњачи Хенри, према чијој филозофији Доријан и заузима животне ставове. И цела радња филма ми се допада, али ту и није могло да буде грешке јер је филм и рађен према ремек-делу фантастичне књижевности. Могу само да приметим да је режисер Оливер Паркер добро презентовао дело и дочарао доба у коме се све то одвија. Искористио је и колико је могао модерних специјалних ефеката и то није испало лоше, мада мислим да је црв који испада из ока лика на слици потпуно непотребан.

Ликови (пре свих Бен и Колин) просто зраче, можда не харизмом, али неком необичном енергијом, набојем, очекивањима… Глумци су заиста добро одрадили посао. Ни млађани Бен није био лош, а на руку му иде и физиономија. Он је леп момак, али има и ту злокобну и безобразну црту која његов лик чини уверљивијим.

Едукативни моменат: Портрет Доријана Греја на фантастичан начин показује једну животну истину; да свако наше искуство оставља траг на нама. Тај траг не мора да се види на нашем лицу или било где на телу, али он, неумњиво, постоји.

Оцена наставника:

4(са покојим минусом)

alienout (Small)Предстража 37 (Outpost 37 2014), познат и као „предстража за ванземаљце“ (Alien Outpost) је футуристички војни филм који се бави инвазијом ванземаљаца на Земљу из угла војника једне од ретких преосталих предстража.

Критички осврт: Иако су ликови живописни довољно да их веома брзо запамтите, опет је филм, како је одмицао, постајао све досаднији. И то не само зато што је ово класичан ратни филм, те тако поджанр који ме не занима претерано, већ и зато што је заиста постајао монотон. Осим спорадичних борби, није понудио много више од пуких грубих шала старијих војника према млађима. Није помогло ни то што су сцене прекидане интервјуима са ликовима. То је, ваљда, требало филму да да шмек различитости и ноту реалности јер је онда налик каквој документарној емисији, али и то је мотив већ виђен у другим остварењима. Исто тако виђено је и снимање телевизијском (или видео) камером и то тако да сцене буду сецкане и нејасне, па се ми питамо како ти ванземаљци заиста изгледају. А они класичнији не могу бити.

У последњој трећини филма акција постаје значајно динамичнија и напетија и почиње да се дешава радња, које до тада није било. Па, ипак, ништа што већ нисмо видели, са све снопом светлости који иде равно у небо и који је неизбежан тренутак америчких СФ остварења. Признајем, глума је одлична, режија и продукција сасвим солидни, али све то не може да надокнади сценарио који је, најблаже речено, сиромашан.

Едукативни моменат: Млади „гуштер“ је схватио да старији војници збијају (додуше грубе) шале са њим, а како би видели каква је личност. У многим друштвима постоји обред, да га тако назовем, иницијације, а и да не постоји, у ново друштво, колектив на послу или било какву другу групу, никад није лако уклопити се од почетка. Треба упознати људе, њихове обичаје, сензибилитет, начине рада… И треба да постоји труд да будемо део те екипе, али не треба изгубити ни сопствену личност и, како кажу, „своје ја“.

Оцена наставника:

2(мада може и један без проблема)

Astronaut-The-Last-Push (Small)Последње гурање (The Last Push 2012), познат још и као „Астронаут: Последње гурање“, прича је о двојици астронаута који су кренули на пут ка Европи, Јупитеровом сателиту. Требало је да буду у хибернацији шест година док не стигну тамо, али успут их је ударио микроастероид и проузроковао штету и смрт астронаута Џејмса Мадија. Хари Пејтон је преживео, али му следује мукотрпан повратак кући, пошто је мисија отказана. Наиме, у малој просторији треба да проведе две дуге године.

Критички осврт: Занимљиво је да овај филм има исту тему и прилично сличну режију као годину дана каснији „Извештај са Европе“, али је овај потоњи, ипак, бољи. Но, далеко од тога да је овај филм лош. Хари је успео готово сам да изнесе филм, заробљен у свемирској капсули не већој од једне просечне затворске ћелије, а да не буде нимало досадно. При томе, глуми лика који је толико суздржан да бисмо лако могли да га назовемо „дрвеним“ и који не нуди врцаве досетке, занимљиве вештине и емоције које прште. И када има изливе емоција, опет су некако контролисане, под добром дозом супресије. И то јесте изузетно глумачко мајсторство.

И прича је добра, иако уопште не иде у смеру у ком је започета, а то је сателит Европа. Оно мало специјалних ефеката, пак, нису ме фасцинирали, али и очигледно низак буџет, утрошен и на њих и на цео филм, само још више појачава мој позитиван став.

Едукативни моменат: Иако мисија није успела, Хари је успео. Он је постао инспирација многим људима на Земљи, а посебно деци чији је херој и узор. Некада нас не чине великима успеси, награде и признања, већ труд, пожртвовање и посвећеност.

Оцена наставника:

5(да)

lrgscale (Small)Звончица (Tinker Bell 2008) је први у низу филмова о мајушној вили која живи у земљи Недођији. Као и друге виле и она је рођена из осмеха бебе и доспела у земљу вила. Тамо су друге виле процениле њен таленат и испоставило се да је припала групи радилица. Међутим, Звончица није задовољна овим избором и жели да ради нешто друго јер би јој то омогућило да посети Главну земљу. Другарице покушавају да јој помогну у томе, али изгледа да за Звончицу других опција нема. Ипак, она не одустаје, иако то наноси штету целом вилинском свету, па и самој природи.

Критички осврт: Као и други филмови о овој вили и овај је сјајан. Прича је добра и шаље много лепих едукативних порука за децу. Када год се прави цртаћ за девојчице, увек је идеја да оне треба да буду принцезе и лутке. У овом случају то није тако, а Звочнчица се, уз то, бави пословима који се традиционално сматрају мушким. И то ми се јако допада. У ствари, све ми се допада у овом цртаћу.

Едукативни моменат: Звончица је покушала да буде и вила воде и животињска вила и вила ветра и шта све не, али није успела јер је њен таленат био да прави ствари. Ипак, у том свом настојању није погрешила. Врло је важно да у животу пробамо да радимо што више тога како бисмо открили где смо најбољи. Није искључено ни да ћемо се пронаћи у више различитих послова, а не само у једном.

Оцена наставника:

5(може)

toy_story_ver (Small)Прича о играчкама (Toy Story 1995) је филм о играчкама дечака Ендија, које уживају у игри са њим, а посебно Ендијева омиљена играчка каубој Вуди. За Вудија све се мења када Енди за рођендан добија База Лајтјира, акционог свемирског хероја са много више опција. Он заузима Вудијево место и изазива завист код дрвеног шерифа. Вуди жели некако да поврати своју позицију и предузима конкретне кораке, али то се испоставља као грешка која може бити кобна и за њега и за База.

Критички осврт: Овај филм нуди врло виспрен хумор, са ликовима који су боље разрађени него реалне особе у неким играним филмовима. Све то прати и врло добра, чак компликована прича, са необичним превратима која играчке воде у увек нову авантуру.

Играчке су анимиране сасвим добро, док су људски ликови некако мање симпатични. Можда је то урађено и да би се фокус пребацио на играчке, које изгледом напросто плене, али шта год је намера аутора цртаћа била, свакако је успешно реализована.

Едукативни моменат: Вуди је морао да схвати да је замењен Бадијем и да то и прихвати. Сазнање да смо заменљиви никада није лако и може да нам изазове широк спектар различитих емоција, укључујући и љубомору, али морамо да будемо свесни тога. Колико год да смо добри у неком послу, пре или касније појавиће се неко једнако добар, бољи или лошији, али свакако неко ко ће радити тај наш посао наместо нас. Можда је најбољи савет да то не узимамо за зло тој особи, већ да пронађемо неку другу улогу, која ће за нас бити прихватљива или да почнемо да радимо у тиму са тим неким, баш као што је то урадио Вуди.

Оцена наставника:

5(наравно)

toy-story-ii (Small)Прича о играчкама 2 (Toy Story 2 1999) је наставак претходног филма. Шериф Вуди је упао у невољу покушавајући да спасе играчку пингвина са дворишне распродаје. Наиме, Вудија је украо подли продавац играчака. Испоставило се да је Вуди део старињске и вредне колекције играчака и да може добро да се препрода музеју у Токију. Остале играчке дечака Ендија кренуле су у мисију спасавања.

Критички осврт: Према квалитету приче, те авантури и хумору који је прате, овај филм не заостаје за претходним. Ретко се дешава да наставци буду овако добри.

Едукативни моменат: Енди није повео Вудија у камп зато што је бринуо о њему, а не зато што га је одбацио, као што је Вуди мислио. Не можемо знати које мотиве има друга особа базирано искључиво на сопственим импресијама.

Оцена наставника:

5(иста)

southpark (Small)Саут Парк: већи, дужи и нецензурисан (South Park: Bigger, Longer & Uncut 1999) је дугометражни цртаћ рађен према серији „Саут Парк“. Дечаци Стен, Кени, Кајл и Ерик отишли су у биоскоп да гледају филм у коме глуме њихови омиљени канадски глумци Теренс и Филип. Филм је препун ружних речи, које су дечаци радо прихватили, а у својој школи постали хероји јер су гледали филм забрањен за њихов узраст. То се одразило на њихово понашање у школи и позване су њихове мајке. Једна од њих одлучила је да иде и корак даље; да оснује организацију која ће се борити против ружних речи у филмовима где глуме Канађани. Међутим, ствар је попримила велике размере, измакла контроли и САД су ушле у рат са Канадом.

Критички осврт: Иначе сам љубитељ „Саут Парка“, иако ме поједине колеге критикују због тога. То је врло интелигентно урађена цртана серија са поприлично грубим и ироничним хумором који, без пардона, исмева све оно што и треба исмевати, а припада америчким системима вредности (мада повремено поткаче и остатак света).

Обично аутори у филму имају задатак да направе нешто „веће, дуже и нецензурисано“ у односу на серију према којој је филм рађен и овај пут не могу да кажем да је то тако. Гледао сам епизоде које имају боље одрађене теме, а поједине су значајно „тврђе“ у односу на ову. Тако да су од три поменута епитета успели да испуне само овај који се односи на трајање. И поред тога, немам много да замерим; „Саут Парк“ је увек сјајан, чак и када није. 🙂

Едукативни моменат: Лош речник у филмовима је свакако проблем, али њиме не треба да се баве мајке, већ друштво. Мајке треба да раде свој „посао“ и што каже Кајл, њему није потребно да његова мајка буде борац, већ да буде ту за њега. И да треба са њим да се суочи када направи неки проблем, а не да криви неке друге. Ја бих се сагласио са Кајлом и додао да свако, а не само мајке, треба да се бави својим послом.

Оцена наставника:

5(минус)

movie_the-scorpion-king-rise-of-a-warrior (Small)Краљ Шкорпион 2: Уздигнуће ратника (The Scorpion King 2: Rise of a Warrior 2008) је епска фантастика о народу Акађана (који су, заправо, заиста постојали), којима влада краљ чији је симбол шкорпија. Он има своју одабрану војску, којој жели да се придружи и син једног од главних ратника. Иако је направио инцидент на испиту у арени, младића примају у специјални одред и он постаје ратник шкорпион. Након шест година обуке враћа се у своју варошицу и открива да је старог краља заменио нови Ренди Котур. Млади ратник (глуми га Мајкл Копон) подозрева да му је Ренди убио оца, а сада му је убио и брата. Он зато жели да му се освети, али то није лако, пошто је Ренди слуга мрачних богова и поседује велике моћи.

Критички осврт: Наратор, који се убацивао повремено, потпуно је непотребан. Филм много подсећа на оригиналног „Конана“. Пре свега, ту је дружина од три члана коју чине јунак Мајкл, жена ратница Карен Дејвид и момак сумњивог морала Симон Квартерман. И боре се против мрачног чаробњака Рендија. И као што је Џејмс Ерл Џоунс у „Конану“ убио Сандал Бергман, на сличан начин је Ренди убио Мајкловог брата. Сличности има још, а речи наратора на крају малтене су преписане из последње сцене „Конана“. И ово копирање је јадно, али ни оригинални делови сценарија немају богзна шта да понуде иновативно. Сценарио је, напросто, безидејан.

Прича представља спој грчке митологије и епске фантастике и то сасвим солидно уклопљених. Додуше, реализација јесте поприлично трапава, а посебно финална битка која је за пар нијанси развучена више него што то добар укус налаже. Уз то, победа у арени је на стакленим ножицама јер када су Карен и Том Ву угасили упаљену нафту, војници са зидина су вољшебно нестали.

Глумци су необични и харизматични, али колико су успешно изнели своје улоге, могли бисмо дискутовати. Специјални ефекти нису лоши ако изузмемо џиновског шкорпиона који је решен као у филмовима од пре пола века.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не може свако да буде Конан, без обзира колико се трудио. Не може свако да буде ни Новак Ђоковић, нити било која друга личност, ма колико год се трудили и желели да будемо такви. Али то не значи да не можемо да будемо успешни у ономе што радимо и срећни, што је и поента. Дакле, не морамо да будемо срећни ако смо неко други, ма колико тај други успешан био, већ зато што смо ми остварени онако како нам одговара. 🙂

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

basket (Small)Случај из корпе 3: Потомство (Basket Case 3: The Progeny 1991) последњи је наставак саге о чудовишном сијамском близанцу који живи у корпи. Овај филм почиње сценама којим се завршава претходни; Кевин Ван Хентенрјк је, у паници и случајно, убио Хедер Ратреј, када је открио да она у свом стомаку носи чудовиште. Тада је полудео и пришио на своје тело близанца којег су му, давно, одстранили. Након неколико месеци Хедерина мајка Ени Рос пустила је Кевина из собе у којој га је држала затвореног. Ени је власница азила за особе чудовишног изгледа и води рачуна о њима, па тако и о Кевиновом монструозном брату. Испоставило се да Кевинов брат има жену сличну себи и да она очекује бебу. Порођај особе са толико деформисаном физиономијом сигурно није једноставан задатак, па је Ени одлучила да је одведе у други град код Бена Дигерса, доктора коме верује. Са њом су пошли и сви други монструми из куће, а и Кевин. Но, уместо решења, Ени је тамо наишла на нове проблеме.

Критички осврт: Једино што не могу да замерим овом „филму“ је предвидљивост. Он и не може да буде предвидљив јер је: 1. потпуно небулозан и 2. нема радњу, већ се дешавања нижу без икакве смислене суштине. Људи са лошим маскама раде ово или оно, а то исто раде и они који маске немају. И то је то. Постоји неки покушај хумора, а постоји и још слабији покушај хорора, али све се на покушају и завршило. Глума није чак ни у покушају.

Едукативни моменат: Ени је на крају филма била у праву у једном: ово није само наш свет и морамо да га делимо и са другим људима, без обзира да ли нам се свиђали или не. Зато, верујем, да ће свет за сваког бити боље место ако прихвати да различитости постоје.

Оцена наставника:

1(у покушају јер је реална нула)

Лако Је Критиковати 60

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

void (Small)Празнина (The Void 2016) је канадски хорор. Полицајац Данијел Пул проналази младића Евана Штерна у шуми и пошто је видео да је повређен, одвезао га је у болницу. У болници нема много ни особља, ни људи, пошто је ноћ, али су Евану одмах указали помоћ. Међутим, тада почињу да се дешавају застрашујуће и необјашњиве ствари у болници, а и око ње се сакупља група маскираних људи која не дозвољава онима који су унутра да изађу напоље. Заробљени у клопци, Данијел и остали покушавају да преживе, а ситуацију компликује долазак Данијела Фатерса и његовог сина, који немају пријатељске намере.

Критички осврт: Иако сам имао осећај да гледам нешто што сам већ гледао, а и утицаји „Створа“, „Уздигнућа пакла“, па чак и турске „Рације“ више су него очигледни, опет је овај филм некако постигао одређени ниво и оригиналности и креативности. Прича није предвидљива и свако мало мења темпо, тј. мења се атмосфера, мада је све време мрачна. Није застрашујућ филм, али јесте гадан и због ефеката и због начина како су жртве убијене. Ефекти нису импозантни, али нису ни лоши, баш као ни глума. Ово је, заправо, један сасвим солидан хорор, који је постигао онолики квалитет колико је то било могуће са овом, недовршеном причом (остала су нека отворена питања која се на крају нису решила).

Случајно или намерно, тек секта која немо прати овај догађај има одору налик на ону коју носе чланови Кју-клукс-клана са троуглом на делу где је лице, који је, можда, алузија на знак Масона. Међутим, чак и да филм има неко дубље значење, ја га нисам видео. Нема ни дубље приче која прати протагонисте; она је само „загребана“ тек толико да би радња могла да се одвија са довољно логике да би била одржива.

Едукативни моменат: Болнице су за многе људе застрашујућа места и без хорора натприродног карактера. Ипак, оне су потребне и не треба да их се плашимо, а још мање избегавамо. Јер чудовишни пипци и живи мртваци су део фикције, а реалност је да су болнице многим људима спасиле и продужиле живот. Некада неке ствари морамо да прихватимо као нужно зло.

Оцена наставника:

4(па, може)

alien_covenant_poster_by_scpmaniac (Small)Ејлијен: Ковенант (Alien: Covenant 2017) је наставак „Прометеја“ и шести наставак у саги о Ејлијену. Посада свемирског брода Ковенант доживела је хаварију свог брода и губитак капетана Џејмса Франка док је била у криогенском сну. Ожалошћени због смрти капетана, почели су да оправљају брод  и тада су добили поруку, недвосмислено људску, са планете за коју нису ни знали да постоји. Одлучили су се да истраже планету, а како би је колонизовали. Међутим, тамо наилазе на нешто чему се нису надали.

Критички осврт: Обично очекујем да су наставци значајно слабији од првог филма, али у овом случају то је претерано. Филм је потпуно разочарење. Очекивао сам не знам ни сам шта, а добио злоћудног робота који уништава све интелигентне врсте у свемиру јер има комплекс Бога. Радња је потпуно обична и толико предвидљива да предвидљивија бити не може. Уз то, потпуно приземљује цео серијал. Филм не може да игра ни на карту хорора јер, као што написах, толико је предвидљив да нема изненађења које би могло да уплаши или макар да вас тргне.

Акција је, такође, оманула и имам осећај да су сценаристи убацили крдо ликова само како бисмо видели што више крвавог масакра и што више начина како људи могу да изгину када несмотрено лутају свемиром. И поред свег тог маштовитог изгинућа, понављања из (практично свих) претходних наставака има и ваљда је то требало да буде кул, а у ствари изгледа прилично јадно и безидејно. Када се Катрин Вотерстон јурца са Ејлијеном по свемирском броду са све затварањем пролаза појединих одељака видели смо у трећем делу серијала (само што је тад неупоредиво боље урађено), а када га избацује у свемир у првом (исти коментар) и тако даље, и тако даље. Речју, ништа ми се не свиђа и то толико да ни врло солидни глумци нису поправили утисак. Крај филма свакако није.

Едукативни моменат: Посада свемирског брода Ковенант припремала се за пут до једне планете, али се предомислила јер је пронашла ближу. Са овом планетом значајно је себи уштедела време. И готово сви су изгинули, те се та идеја показала лошом. Ми због бржих решења вероватно нећемо изгинути, али треба да знамо да брза решења не морају уједно да буду и боља.

Оцена наставника:

2(само због поштовања према саги о Ејлијену, иначе један)

Tooth-Fairy (Small)Зубић вила (Tooth Fairy 2010) је филм о хокејашу Двејну Џонсону, који је добио надимак Зубић вила јер се специјализовао само за то да избија зубе члановима противничке екипе. Пошто је превише реалан и нема милости ни према дечјим сновима, виле су га довеле к себи и претвориле у једног од њих. У ствари, његово ангажовање као виле која узима зубиће деци, а које стављају испод јастука, казна је коју мора да одслужи због свог лошег карактера. Он није одушевљен овим новим „послом“, али нема избора; морао је да научи да лети и да посипа вилински прах. Но, оно што је важније, овај посао заиста је почео да мења његове ставове.

Критички осврт: Идеја да се хвалисави тип „васпита“ кроз филм, као и да велики баја, попут Двејна, обуче нешто нежно и розе, уопште није нов начин како направити заплет. И, надаље, филм се одвија по утврђеном обрасцу, са тим да је део када се дешава пад морала (пре великог финала, када и морал расте и када сви у свему побеђују) урађен претерано мелодраматично и не баш уверљиво. Углавном, причица виђена стотинама пута до сада.

Ипак, филм изгледа свеже, пре свега због атмосфере коју је створио и лаганог хумора (не приземног, али не ни претерано виспреног). Двејн ми не изгледа као неки карактеран глумац, али некако зрачи и нема проблем да се нађе у смешним, чак бламантним ситуацијама и то, заиста, ценим. Рецимо, када Двејн у плавичастом костиму виле са нежним крилима клиза поред огрубелих чланова свог хокејашког тима, заиста је нестварно и непроценљиво.

Едукативни моменат: Оно што је Двејн рекао дечаку на почетку филма јесте сурово, али је и истинито. Ми имамо хиперпродукцију спортских нада у школама. Бављење спортом сјајна је ствар, али собом носи ризике. Ако се дете потпуно посвети спорту, а запостави све остало, мора да се суочи са два велика проблема. Један је што влада велика конкуренција међу спортистима и оно мора бити најбоље од свих или, макар, у самом врху. Други је што је довољна било каква повреда да прекине кратку каријеру, а повреде у спорту нису ретка ствар. Ја, свакако, свима желим успех, али мудро је имати план бе и никако, али никако, не треба, зарад спорта и фиктивне спортске каријере, запостављати образовање.

Оцена наставника:

3(мислим да је реална)

affiche-le-voyage-dans-la-lune-a-trip-to-the-moon- (Small)Пут на Месец (Le Voyage dans la Lune 1902) је неми црно-бели, али и ручно бојени, филм режисера Жоржа Мелијеса. Жорж је и глумео у свом филму и он је председник астрономског клуба, који је својим члановима предложио путовање на Месец. Након метежа који је настао, чланови су пристали на ово путовање и кренули у магичну авантуру.

Критички осврт: Свака сцена развучена је колико год је то било могуће, али и даље филм не траје ни 13 минута. 😀 И без обзира на толико развучене сцене, уопште није досадан. У ствари, скроз је симпатичан, са пуно духа и хумора. Најјаче је када господа уђе у ракету (која изгледа као џиновски метак), а онда је девојке погурају (у ствари, гура само њих пар, ове остале гурају једна другу) у исто тако џиновску цев (катапулт?) и онда, након успешно завршеног посла, машу публици. 🙂 А момци, када су стигли на Месец, најпре су се радовали и махали Земљи, а онда извадили ћебиће, те се покрили да спавају. 😀 И док су спавали, изнад њих су се појављивале персонификације небеских тела, између осталих и – Месеца.

Заиста пресладак филм са потпуно суманутом, али разиграном радњом и урађен са пуно маште. И веома театрално, тако да сам имао утисак да гледам кабаре, што је и била карактеристика Жоржовог рада.

Но, све и да ми се није допао, старост овог филма од преко 100 година, његов значај и утицај на каснија остварења, чине га и култним и ремек-делом.

Едукативни моменат: Уз помоћ маште можемо да одлетимо и на Месец и у било коју другу узбудљиву авантуру. Треба неговати машту и не спутавати је.

Оцена наставника:

5(наравно)

hjugo (Small)Иго (Hugo 2011) је филм рађен према истоименој књизи Брајана Селзника. Иго је дечак (глуми га Ејса Батерфилд), који живи у Паризу са својим оцем удовцем Џудом Лоом, сајџијом. Када му отац настрада у једном пожару, Иго мора да се пресели код свог ујака Реја Винстона, човека који је задужен за одржавање великих градских сатова. Ујак је алкохоличар и једног дана изненада нестаје, па је дечак био принуђен да настави његов посао и краде храну како би преживљавао. Међутим, налази и времена да ради на роботу који је преостао од његовог оца и за кога се нада да ће му пренети поруку коју му је отац оставио.

Критички осврт: Филм јесте превише развучен, али је, такође, и једна лепа, емотивна и дирљива људска прича, а да при томе није ушао у трагедију и чемер. И то је мајсторство, с обзиром на нимало слатку судбину детета, а и мајсторство је извести срећан крај који није патетичан. Не би ме чудило ни да је било плакања по биоскопима. 🙂 Томе свему је допринела и сјајна глума и естетика режисера Мартина Скорсеза. Све похвале.

Едукативни моменат: У овом филму се појављује и лик режисера Жоржа Мелијеса (глуми га Бен Кингсли). Он је био несрећан јер је веровао да је све што је радио узалуд. Међутим, испоставило се да уопште није тако. Сваки рад се исплати, само је некада потребно више времена да би се то показало.

Оцена наставника:

5(али чиста, без плуса)

the-green-hornet-movie-poster (Small)Зелени стршљен (The Green Hornet 2011) је комедија о „суперхероју“ чији је надимак у наслову филма. Игра га Сет Роген, син богатог власника дневних новина Тома Вилкинсона. Када је његов отац умро, Сет наслеђује фирму, али га тај посао претерано не занима. Ускоро проналази свој хоби, а то је да буде суперхерој који је добар, али има стратегију да се приказује јавности као лош. Додуше, све то не би било могуће без његовог помоћника Џеја Чоуа, а који је прави суперхерој.

Критички осврт: Веома оригиналан филм, где су суперхерој и његов помоћник, у ствари, заменили улоге. На тој поставци је базиран и хумор, који није лош, али реално гледано то је један скеч који се рециклира многоструко током читавог филма. Све време је Сет лајави крелац, а Џеј глас разума, чија стрпљивост синусоидира. Има ту и других ликова који су и квалитетни и харизматични, попут Камерон Дијаз и Кристофа Валца, али у овом филму њихов капацитет није дошао до пуног изражаја. Сва пажња је некако окренута ка двојици главних протагониста, а сви остали асистирају.

Што се осталог тиче, немам богзна какве замерке, али немам ни богзна шта да похвалим. Прича је потпуно класична. Нема већих грешака, динамична је и узбудљива, са осредње одрађеном акцијом у смислу борби и јурњаве колима. У појединим сценама борбе види се анимација, тако да изгледају пластично, а не реално.

Едукативни моменат: И док је Сет углавном причао о томе како је супер, Џеј је заиста био суперхерој. Он је прешао са речи на дела, што је, увек, боља опција.

Оцена наставника:

4(опасно иде на три)

barbw (Small)Барб Вајер (Barb Wire 1996), што би значило „бодљикава жица“, име је хероине из стрипа и уједно и главне хероине овог филма, коју глуми Памела Андерсон. Занимљиво је да је филм футуристички, а приказује управо ону годину у којој смо сада – 2017. Према филму, то је година када влада други грађански рат у САД и једини слободан град је Стил Харбор. У том граду Памела има свој бар, али и ради посао плаћеника „са стране“. Тако преживљава и она и њен бар, али се све мења када Викторија Роуел, докторка која зна важне тајне, затражи помоћ од ње да јој омогући бекство до Канаде. Викторија је, очигледно, значајна за обе зараћене стране и сви су заинтересовани за њу, те Памела мора да се одлучи којој страни ће се приклонити.

Критички осврт: Памела је била толико љута на Темуера Морисона да сам очекивао неку заиста срцепарајућу причу у флешбеку, а добио разочаравајућу. Но, цео филм није разочаравајући, чак је превазишао моја очекивања, с обзиром ко је главна звезда. Истина, ликови су чисти стереотипи, радња прилично обична, мада запетљана, а глума спорадично збрзана како би било више места за акцију. Али, са друге стране, филм има динамику, држи пажњу, а и акција је урађена сасвим добро. Памела изгледа прилично моћно као секси хероина и у доброј мери дочарава личност из стрипа. Чак су и реплике запањујуће виспрене и има неколико добрих фора.

Нејасан је статус Стил Харбора, града у коме се све дешава. Према наратору, то је једини слободан град где конгресионални директорат нема контролу, а све време тај директорат терорише тај град, па и саму Памелу. Но, прича је око нечега морала да се направи, а одржавала се упркос што нелогичним, што наивним сценама. Тако се испоставило да опасни део града уопште није тако опасан, а и да јесте нема много смисла да се баш у том делу налази аеродром. Или када грађевински радник безбрижно ради иако се свуда око њега дешавају туче и пуцњаве, а непознатом, који му је упао у кабину крана, веома информативно објашњава команде. Углавном, када се све сабере и одузме, филм је бољи него што сам мислио да ће бити, али далеко је од ремек-дела. 🙂

Едукативни моменат: Памела је морала да научи на тежи начин да је неутралност у било ком смислу прилично тешко постићи. Поједине животне ситуације и професије неутралност захтевају, али с времена на време морамо и одабрати страну која је у праву, посебно ако је угњетавана.

Оцена наставника:

3(ту негде)

NY (Small)Бекство из Њујорка (Escape from New York 1981) је дистопијски филм Џона Карпентера. Њујорк је претворен у затвор, али без чувара. Затвореници живе свој живот у том граду, са правилима (или без њих) која су сами поставили, без могућности да напусте град. У Њујорк је требало да буде депортован и Курт Расел. Баш у том тренутку, због напада терориста, авион председника САД Доналда Плизенса срушио се баш у тај град. Председник је преживео, захваљујући капсули за спашавање, али су га се затвореници докопали. Вођа војних јединица Ли ван Клиф ангажује Курта да спасе председника и као награду му обећава помиловање. Рок за тај задатак је један дан. Неуспех мисије за Курта значи смрт.

Критички осврт: Тешко да бих се ја могао убројати у љубитеље дела Џона Карпентера, али овај пут морам да признам да је направио добар филм. Ипак, не могу да кажем и да је перфектан. Уличне борбе су сувише млаке, а поједине сцене смешне, као када Курт мецима буши рупе у, очигледно, картонском зиду, а како би могао да прође кроз њега. Има и позитивно смешних сцена јер ми се хумор у филму баш допада, али оно што ми се највише свиђа јесте сцена. Некако је Карпентер извео, уз помоћ режије, сценографије и ликова, да цео град изгледа као позорница и на њој је заиста успео да оживи магију. И дух осамдесетих, што је свакако плус.

Курта је улога потпуно погодила, да тако кажем, а не би ме изненадило и да му је ово и улога живота. И остали глумци су прилично добро одабрани.

Едукативни моменат: Поставка овог филма потпуно је сулуда; да се један успешан пословни центар, као што је Њујорк, претвори у затвор. Међутим, истина јесте да сваки град и све што су људи направили има могућност вишеструке намене, а која ће то бити и да ли ће бити права или промашена, зависи од нас и наших способности.

Оцена наставника:

5(нерадо и са минусом)

the_purge_anarchy_official_wallpaper (Small)Прочишћење: Анархија (The Purge: Anarchy 2014) је други део филмске саге о ноћи коју су футуристичке власти САД прогласиле „прочишћењем“. Тада је сваки злочин легалан, укључујући и убиство. Наводно, захваљујући тој ноћи, стопа криминала, незапослености и сиромаштва током читаве године је опала. То не мисли и Мајкл К. Вилијамс, борац за права сиромашних, који говори о правој природи овог закона власти САД и позива своје људе да се супротставе. На улицама су се те ноћи нашли и људи који нису желели да учествују у овоме, те су морали да нађу начин да преживе у хаосу који је настао. На њихову срећу, на њих је налетео Френк Грило, који их спашава, али његове намере нису толико племените.

Критички осврт: И било је за очекивати да ће се радња изместити из куће (у првом делу) на улицу, али то није значајније иновирало идеју. Но, није било ни потребе. И за овај филм важи исто што и за преостала два из ове серије; потпуно су добри, динамични, напети и узбудљиви.

Филозофија овог и друга два филма је да раслојено друштво показује лицемерје, двојни морал и све оне лоше стране којих смо сви свесни. И то је у овом филму приказано прилично шокантно и не могу да кажем да није уклопљено у радњу, али ми, опет, изгледа некако трапаво. Цео тај део ми некако штрчи, као да је „накалемљен“ на филм, а на крају чини и да прича поприми препознатљив холивудски облик где све леже на своје место, свако добија шта је заслужио и добро се добрим вратило. Напросто ми је крај измештен из суровог, али искреног приказа људске природе и друштва у бајковити климакс праведника. То, у ствари, чини да ми крај изгледа управо антиклиматично. У вези са овим и део филма када протагонисти постају жртве бахатих богаташа технички није лоше изведен, али буквално „даје на тацни“ поруку филма и тако га приземљује, а о извесности догађаја који су уследили написао бих само да је готово свака сцена предвидљива. Закључак би био да је овај део критике друштвеног система значајније боље решен у трећем делу.

У овом делу негативци не изгледају претерано опако, већ више онако како их иначе доживљавамо, као неостварене и неиживљене сировине. Но, маске јесу занимљиве, као, уосталом, у сваком делу. Око маске младог црнца избељеног лица шминкери су се заиста потрудили, а занимљива је и маска његовог пајташа налик на ону из „Ноћи вештица“ и, што је посебно занимљиво, обе имају религијске елементе. У трећем делу религију су „поткачили“ конкретније, али није да и овде није било алузија. Ипак, мени је најупечатљивија кецеља коју носе месари, а коју је носио Џек Конли и то врло једноставно средство невероватно појачава утисак целог тог дешавања.

Едукативни моменат: Френк је успео да опрости Брендону Кинеру зло које му је нанео. То се показало добрим на више начина, али и да није, опроштај је нешто најплеменитије што можете да дате и захтева изузетну снагу карактера и велику доброту.

Оцена наставника:

5(са мноштвом минуса)

Кlawnmower-man-beyond-cyberspace-movie-poster (Small)осач 2: Изван Сајберсвемира (Lawnmower Man 2: Beyond Cyberspace 1996) је други наставак култног филма „Косач“. Кевин Конвеј, власник корпорације која се бави виртуелном реалношћу, пронашао је у рушевинама разрушене лабораторије једва живог Мета Фреуера. Мету је пружена помоћ и иако су му ампутирали обе ноге, живот су му спасили. Испоставило се да је он веома значајан за корпорацију, али и она за њега јер му је омогућила да оствари свој сан да завлада виртуелним светом.

Критички осврт: У односу на први део радња се, најблаже речено, чудно надовезала, а будућност је стигла неочекиваном брзином. Малтене моментално. 🙂 И први део има својих наивних момената, али код овог је то толико изражено да готово потпуно личи на дечји филм. И то дечји филм са још плус наивним моментима. 🙂 Но, оно што је битније је да је радња прилично испразна и досадна, а башка што већи део нисам ни разумео. Схватио сам ја да је ту битан неки диск, која је, у ствари, пирамида, али нисам скапирао шта он/а у ствари ради, нити шта значе сви ти технолошки термини. Но, утисак не би поправило ни да јесам.

Мета не сматрам лошим глумцем, али ме уопште није убедио нити у то да је младић од двадесет лета, нити у то да је заостао, нити у било шта друго. И деца су прилично лоша. Није само глума неуверљива. Неуверљива је и финална борба мачевима између Мета и Патрика Бергина.

Едукативни моменат: Мет је рекао како у овом свету када људи гледају у њега виде пола особе (пошто нема ноге). У његовом свету то није тако. На то му је Ели Пуге рекла да она не види пола особе. Како ћемо видети неку особу не зависи од света у коме смо (или међу којим смо), већ од нас самих, односно нашег карактера.

Оцена наставника:

1(без ишта)

Лако Је Критиковати 58

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

time-lapse (Small)Убрзани снимак (Time Lapse 2014) је филм о троје младих; Мету О’Лирију који је неостварени сликар, а, заправо, домар у комплексу апартмана где живи, његовој девојци Данијели Панабејкер и њиховом цимеру Џорџу Фину. Њихов комшија Џон Рис-Дејвис тајанствено нестаје, те пошто је Мет у обавези да провери шта је са њим, његова девојка, наместо њега, одлази у Џонов апартман. И тамо сазнаје да је њихов комшија нека врста воајера. Пошто је његов апартман преко пута њиховог, сваки дан је правио фотографије сликајући њихов прозор. Њој се придружују и њих двојица и схватају да је ствар далеко компликованија; фото-апарат је, у ствари, машина која снима оно што ће се десити сутрадан. Такве фотографије су им готово одмах биле инспирација да своју будућност искористе најбоље што могу.

Критички осврт: У једној од епизода „Зона сумрака“, које су се снимале средином прошлог века, видео сам управо ову идеју. Тако да није оригинална, али јесте добро постављена. И реализација је прилично добра, са сјајно уклопљеним љубавним троуглом, тако да овај филм жанровски балансира између драме и трилера.

Већих грешака нема, али бих могао да замерим предвидљивост јер је било јасно да ће се све ово лоше завршити. Додуше, поступци ликова нису баш предвидљиви и изненађења и преврата има. Све у свему, вреди погледати.

Едукативни моменат: Грешка у поступцима ликова је да су правили изборе како би добили оно што је на слици. Другим речима, владали су се према ономе како будућност треба да изгледа, а не онако како су желели да изгледа.

Оцена наставника:

5(дакако)

paycheck (Small)Исплата (Paycheck 2006) је трилер у коме главну улогу тумачи Бен Афлек, инжењер који се бави крађом технологије. Нека компанија га унајми да прекопира технологију друге компаније и након тога му његов пријатељ Пол Џијамати обрише сећање, а та друга компанија профитира. Радња почиње када Бенов пријатељ Арон Екхарт, на забави коју је приредио, даје предлог да оно што ради уради за њега. За то ће му бити потребне три године, али ће исплата бити милионска. Бен пристаје на то и након три године испоставља се да је заиста успео. Међутим, не може да се сети како, нити на чему је радио. Убрзо је схватио да је обећану суму решио да не узме и да све што је „зарадио“ је двадесет наизглед обичних предмета у коверти.

Критички осврт: Идеја је добра и добро је реализована, ако изузмемо дијалоге између Уме Терман и Бена, који су или примењена филозофија живота или нежно одлучна мелодраматика, али промашај у оба случаја.

Филм је прилично узбудљив и има много акције. Акцију најчешће прати и претеривање, па је тако и у овом случају. Бен трчи испред воза у метроу, који не може да га стигне… Као да су у питању брзе пруге Србије. 😀 После има и експлозија и којечега, а Бен је и даље неповређен, без обзира на силину поменутих експлозија. И иако и Арон каже да Бен није супер агент, већ обичан инжењер, показује спретност у борби безмало као Џејмс Бонд. Ума га у томе прати у стопу, иако је и она (обична) научница. Додуше, она је у овом филму биолог, што јој свакако даје кредита, али не баш оволико. 😀

Едукативни моменат: Иако је Бен мислио да су ситнице у коверти непотребне, испоставило се да су му спасиле живот. И у свакодневном животу кажу да ситнице живот значе. То треба да разумемо кад нам неко нешто поклони од срца или када смо незадовољни што немамо много.

Оцена наставника:

3(мада сам помислио да дам и четворку)

bounty-killer (Small)Ловац на уцењене главе (Bounty Killer 2013) је футуристички акциони филм у којем главну улогу имају убице које раде по налогу деветочлане Владе. Њихов задатак је да побију бизнисмене са жутим краватама који желе да потлаче обичан народ. Један од најуспешнијих је Скитница (Метју Марсден), заљубљен у женског убицу, која је, пак, превише еманципована. Проблем настаје када обоје откривају да је Влада расписала потерницу за њега. Метју одлучује да оде до чланова Владе и суочи се са њима. Међутим, то није тако једноставно јер су сви заинтересовани да га улове.

Критички осврт: Свака борба, иако сурова, скроз је сјајна, попут добро уиграног балета. И пуцачина је добра. Део када Метју бежи од Цигана је, у том смислу, најслабији. Превише подсећа на „Побеснелог Макса“ и експлозије су слабо одрађене. Иначе специјални ефекти нису на висини. Амбијенти су маштовито осмишљени, али не изгледају реални. Мислим, и не треба да буду реални, али треба тако да изгледају. 🙂

Флешбекови су сјајни, без обзира да ли су део филма или анимација. Такође, има врло ефектних сцена, као када Метју и Кристана Локен разговарају у звучно изолованој канцеларији са лаганом музиком, а око њих се дешава покољ. Има и предвидљивих сцена, попут последње. Међутим, оно где ја видим највећу вредност овог филма је тај концепт борбе једног друштвеног поретка против другог, која је потпуно огољена и претворена у „дивљи запад“. Једне вредности су замењене другима, па и друштвени статус; успешни, пословни људи су негативци, а убице не само позитивни, већ и слављени. Ред, који тренутно имамо, замењен је нередом и све то указује колико су друштвени односи, у ствари, фрагилни и да договори, на којима почивају, могу да буду и прекршени. Устројство света, напросто, никада није довољно добро или, макар, није довољно добро за све. И та идеја је добро спакована у причу на ивици суперхеројштине, коју, сасвим успешно, воде не тако познати и признати глумци.

Едукативни моменат: Капитализам, демократија, анархија… Сваки друштвени поредак има своје предности и мане. И нити један од њих неће бити добар за сваког човека. И ту нема правог савета шта нам ваља чинити, али свакако треба да познајемо сваки од тих друштвених или државних уређења, како бисмо се лакше снашли када се нађемо у неком од њих.

Оцена наставника:

4(са добрим једним плусом)

savaged (Small)Подивљали (Savaged 2013) је филм познат и под називом „Avenged“ (Осветнички). Аманда Адријен је глувонема девојка која је пошла на дуг пут ка свом дечку Марку Ентонију Самјуелу, са којим је намеравала да отпочне заједнички живот. Међутим, уз пут је наишла на банду локалних дивљака који су, пред њом, убили два Индијанца, а њу отели, брутално је силовали и убили. На њу је наишао Индијанац, чувар светог гробља, који познаје древну вештину врачева и који је успео да је врати у живот. Са њом, вратио је и дух древног поглавице, жељног освете.

Критички осврт: Када су лоши момци отели Марка, Родни Роуланд је певушио веома слично као што је то радио Дејвид Патрик Кели у закључној сцени „Ратника“ из 1979. Свакако да има још паралела са другим остварењима, али је најуочљивија она са филмом „Убити Била“, а чак су и глумице Ума Терман и Аманда веома сличне гледајући физиономију. Додуше, освета сваке од ових жена различито је решена у оба ова филма. Ова идеја није лоша, мада није ни оригинална. Што се реализације тиче, филм је дефинитивно мучан, али далеко од тога да није добар. Глума је одлична, фотографија такође, а и специјални ефекти свакако доприносе.

Едукативни моменат: Тема овог филма је расизам. Много ликова је страдало због расизма, па чак и они који су то страдање изазвали. Било каква мржња према било коме може да изазове само лоше ствари и то по све актере. И при томе не мора да дође до паранормалних појава; реалност је ово сасвим добро показала.

Оцена наставника:

4(јака, богме)

maxresdefault (Small)Бранитељи (Защитники 2017) је руски суперхеројски филм. Током Хладног рата Совјети су развили пројекат „Патриота“ који је подразумевао и експериментисање на људима. Од тих људи створени су суперхероји. Пројекат је напуштен и они су се разишли по васцелој Русији. Међутим, када је преамбициозни научник Станисал Ширин постао претња за државу, војска се дала у потрагу за суперхеројима јер само они могу да га зауставе.

Критички осврт: Када Рује направе суперхеројштину некако из тог филма напросто зрачи снага и наспрам њихових стамених суперхероја, амерички изгледају као напудерисане цурице. И то не могу да не поштујем. Са друге стране, замерам што се режисер Сарик Андреасјан сувише трудио да његов филм личи на холивудски хит. Видан је утицај „Матрикса“, „Фантастичне четворке“ и других. У реду је труд да се прати стандард што се продукције и специјалних ефеката тиче, али у свему осталом мислим да би било боље да је ово био аутентичан руски филм. Овако, направљена је једна сасвим обична прича, без већих грешака (ситних има, па тако Антон Пампушњиј свако мало цепа панталоне када се преображава у звер, али му се свако мало наново враћају кад поврати лик човека), али и без икакве инвентивности. Другим речима, технички је урађена сасвим солидно, али креативности ни трага.

Едукативни моменат: Алина Ланина је поменула како је њена супермоћ што уме да прави добро боршч (руско национално јело). Ову моћ не треба занемарити, посебно када смо гладни. Другим речима, треба ценити и наизглед обичне способности, посебно када нам добро чине.

Оцена наставника:

3(гравитира ка два)

Sniffer-DVDCover (Small)Њушкало (Sniffer 2006) је норвешки краткометражни филм. Дени Шлесинџер је човек који ради на испитивању парфема тако што мирише пазух ознојеног корпулентног мушкарца. Сваки корак његовог посла одвија се на звук пиштаљке. Да би дошао на посао, мора да носи металне чизме јер људи на његовом свету немају тежину. За њега се све мења када је голуб случајно улетео у просторију у којој ради.

Критички осврт: Потпуно је гротескан филм са погодно одабраним глумцима. Иако је прекратак и без дијалога и монолога, много тога поручује, баш је ефектан и даје комплетну, заокружену причу. Неко са мало тога каже много, док појединим филмовима не вреди ни што трају преко два сата.

Едукативни моменат: Свакодневни посао и уобичајена рутина држе нас „приземљенима“, попут металних чизама које су ликови у филму носили. Главни јунак је одлучио да их се ослободи, али да ли је то значило и слободу за њега, то нам је режисер Боби Пирс препустио да размислимо. Ја свакако верујем да повремено треба одступити од устаљеног. Нећемо полетети, али можемо да доживимо неке лепе ствари.

Оцена наставника:

5(може)

vampires (Small)Вампири (Vampires 1998) је филм базиран на истоименом роману Џона Стиклија. Џејмс Вудс и Данијел Балдуин су део екипе која убија вампире и коју подржава Ватикан. Тај посао обављају мање-више сасвим добро све док нису налетели на Томаса Ијана Грифита, за кога се испоставило да је веома моћан вампир и противник кога је тешко победити. Томас има планове да повећа своју моћ и буде још јачи. Џејмс схвата да Томас нешто смера и покушава да га заустави, без обзира што су наредбе кардинала Максимилијана Шела сасвим другачије.

Критички осврт: Главни вампир није Дракула и то јесте нека промена, али је ипак ово сасвим просечна прича, што и није чудно јер ју је радио сасвим просечан режисер. Очигледно нисам љубитељ рада Џона Карпентера, мада овај филм и не личи на Џона, већ више на Квентина Тарантина. Уколико је Џони заиста одлучио да потражи узоре међу бољим колегама, то могу само да похвалим. 🙂

Истина је да овај филм није најбржи могући, али има неког шмека и фотографија је прилично ефектна, баш као и сцене. Но, са друге стране, Џон је префорсирао ликове и превише су „кул“. Даље, некако је ни из чега направио љубавну причу између Данијела и Шерил Ли, те је нејасно када се толико заљубљивање десило. А како је Џејмс у финалној борби дохакао Томасу, потпуно је разочаравајуће. Као и свака борба пре тога – потпуно неинвентивна, неубедљива и млака. Дакле, Џон је започео и љубавну мелодраму и акцију, али је обе оставио са много рупа, некако празњикаве (да не кажем испразне), а хорор није ни начео. Уз све то, радња се креће потпуно предвидљивим током. Све у свему, ово је један солидан покушај да Џон буде Квентин.

Едукативни моменат: Иако је кардинал, Максимилијан се показао сасвим супротан од онога у шта га је сопствена вера упућивала. Када се човек бави неком професијом, то није гаранција да ће његов карактер бити у складу са њом. У сваком послу има и добрих и лоших и људи и стручњака.

Оцена наставника:

3(и то врло блага)

paramovie (Small)Паранормални филм (Paranormal Movie 2013) је америчка пародија која се дешава у кући запоседнутој демоном, кога глуми Дип Рој.

Критички осврт: Филм је рађен као пародија пре свега на јефтине и лагане емисије, попут „Ловаца на духове“ (енг. Ghost Hunters) на каналу Сај-фај и то је у реду. Глупаве емисије и треба пародирати, али је у овом филму то урађено превише приземно јер хумор је управо такав и сваки скеч, да га тако назовем, траје дуго, како би се, ваљда, тај хумор потцртао. Уз то, претенциозно је рађен да буде „добро зезање“ филмске екипе. У филму учествују и популарни гости, као што су Вилијам Кат, Ерик Робертс и Кевин Сорбо. Међутим, ни та тројица сасвим солидних глумаца нису поправила утисак (Ерик у овом филму није био чак ни солидан). Ово је само још један у низу нискобуџетних треш филмова, у покушају да буде „урнебесна комедија“.

Едукативни моменат: Вилијам је, на крају, прихватио да га преузме демон и тако спасио запоседнутог Кевина Фарлија. Оно што је нама неприхватљиво, не мора да буде и другима. О томе треба размишљати и када се (олако) одбацују ствари које нам више нису потребне.

Оцена наставника:

1(наравно)

the-pirate-fairy-poster (Small)Вила пират (The Pirate Fairy 2014) је још један од филмова о Звончици. Додуше, у овом наставку главну ролу има друга вила Зарина, која поставља много питања и жели да створи нешто ново. Пошто је експериментисала са вилиним прахом, произвела је грдне невоље у насељу вила и један од главних вилењака разрешио ју је дужности. Она се одметнула и постала гусар, а годину дана касније успела је својим бившим пријатељима да украде и плави вилински прах. Њене другарице, заједно са Звончицом, кренуле су у потрагу за њом, да врате и прах и њу.

Критички осврт: Дефинитивно одобравам цртаће са Звончицом, пре свега јер садрже добре едукативне поруке, имају смислену причу и чак и када у њима има борбе (као у овом случају) потпуно су ненасилни. Уз све то анимација је сјајна, а у овом случају радња је добро уклопљена са причом о Петру Пану, односно Капетану Куки.

Едукативни моменат: Често млади пронађу друштво у које ће се уклопити, тј. у коме ће бити прихваћени, а да то друштво, у ствари, није добро за њих. Тако је вила Зарина пронашла гусаре, за које се испоставило не само да су лоши по њу, већ и да желе само да је искористе. Друштво треба мудро бирати.

Оцена наставника:

5(стабилна)

barbie (Small)Барби: Звездана авантура (Barbie: Star Light Adventure 2016) је још један цртаћ, али у ком главну улогу има кћерка популарне лутке Барбике. Она живи у футуристичком свету, на планети са предивном природом. Међутим, њеном и свим другим световима прети уништење, пошто, према пророчанству, звезде ће престати да играју. Да би то спречио, краљ Старлијан позива младе на своју планету, како би им задао мисију спасавања свемира. Једна од позваних је и Барби.

Критички осврт: И овај пут имамо Барбику са њеним другарицама и нешто модернијом варијантом Кена, са том разликом што је ова у СФ издању и неодољиво личи на Дизнијеву суперпопуларну снежну краљицу Елзу. Лутка мора да се прода, а у маркетингу и у рату – све је дозвољено. 🙂 Филм је крцат шареним аранжманима, скупим луткицама и јефтином филозофијом. И, наравно, све је пренаглашено слатко. Нема, додуше, срца и стилизованог цвећа, али има звездица (филм се и бави галаксијом, уосталом) у свим могућим варијантима и на свим могућим местима.

Прича је потпуно бесмислена и отприлике изгледа као смишљање „у ходу“ девојчице која се игра луткама. У ствари, верујем да би и просечна девојчица смислила причу налик на ову, ако не и бољу. Још већи проблем је што овај филм, намењен деци, не шаље никакве значајније поруке. Лик Барбике је ведар, она има лепоту (пре свега), харизму вође, вештину и показује иницијативу и донекле интегритет, али не представља неки квалитетнији узор. Све то чини да прича буде, некако, испразна.

Едукативни моменат: Краљ који је организовао мисију грешио је од почетка јер је веровао да само он, неприкосновено, може да реши проблем. Титула и позиција нису гарант да ћемо бити најпаметнији. Добро је чути и туђе мишљење, а најбоље је решавати проблеме тимски.

Оцена наставника:

2(али заиста једва)