Лако Је Критиковати 196

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Ствари које долазе (Things to Come 1976) је футуристички филм о Барбари Фиск која је незадовољна својим једноличним животом и жели да уради нешто више. Зато се придружила Покрету отпора који планира да пружи јаку поруку Влади да им је доста пасивног животарења. Пошто је Барбара на лутрији освојила викенд уживања у посебном центру, Покрет је наговара да тамо уништи компјутер, што би било испуњење њиховог циља. Она пристаје, али ће се задатак показати као немогућ.

Критички осврт: Филм је еротски, попут некада популарног серијала о фаталној Емануели и као такав намењен специфичној врсти забаве. Ипак, постоје сцене које нису еротске, које су необично развучене, у којима постоје назнаке озбиљнијег жанра и у којима се, на крају крајева, одвија некаква прича. У разговору две пријатељице ми сазнајемо да сви гледају ТВ на којем је искључиво еротика и у сексу су пасивни посматрачи. Сви чекају некакву награду на лутрији коју уредно уплаћују и не чине ништа конкретно да би испунили свој живот. Дакле, у питању је сарказам који није виспрено пласиран јер је превише транспарентан и у филму је представљен као завера Владе. Томе се успротивила главна хероина која је без сваке сумње лепушкаста, али потпуно неталентована за глуму. И остали глумци су такви.

Све у овом филму јесте подређено еротици, али постоји и покушај да се и акциони/трилер део учини узбудљивим, те ту има и јурњава наоружаних моториста и пуцачине. Тако да свеукупно ово јесте лош филм понајвише због продукције и како већ написах глуме, али он заиста има причу која има смисла, чак и некакав преокрет, неку сценографију и костиме и пар интересантних сценских решења. Рецимо развод кроз који пролази главна протагонисткиња је сјајно урађен, а када она одлучи да се прошета, полицајац је легитимише јер њено понашање „није нормално“. Наиме, у описаном друштву људи не шетају јер немају циљ ка којем би ишли. 🙂 

Едукативни моменат: Свакако да је сасвим нормално прошетати се и дружити. Заправо, оно што није нормално је да цео дан зуримо у екран као јунаци овог филма, да немамо физичку активност и контакт са другим и драгим људима. 

Оцена наставника:

(са заиста заслуженим плусем)

Тихо бежање (Silent Running 1972) је још један футуристички филм који се дешава у свемиру крај Сатурна. У свемирском броду мала посада брине о џиновским стакленим баштама где се налазе преостале шуме са Земље, посебно занесењак Брус Дерн. Онда је стигло наређење да се баште униште бомбама, а свемирски бродови врате комерцијалној употреби. То се Брусу није допало и када су кренуле прве детонације, нешто се преломило у њему и побио је све чланове посаде, те се отиснуо даље у свемир са једином преживелом баштом. Команду је заварао да је настао квар који је узроковао смрт његових колега, а сам квар је представио као фаталан. Зато је команда морала да одустане од његовог спашавања, што је он и желео. Тако је Брус добио шуму само за себе, али његово задовољство није потрајало јер је шума свеједно почела да умире.

Критички осврт: Поставка филма је мало чудна јер захтева много питања која почињу са „како“, посебно мени као биологу. Ипак, хајде да прихватимо да се ради о технолошко врло напредном друштву које је нашло начин да сви људи живе у благостању без природе, те да је покушало да нађе начин да сачува неколико шумарака и онда од њих и одустало. Међутим, зашто технолошки напредно друштво уништава бомбама своје баште које ионако онда откачи са брода и пушта их у свемир? Што их само не откачи без уништавања. На крају крајева, могу их препустити орбити неке планете/сателита и тиме их ипак обезбедити за неку будућност. Другим речима, технолошки напредно друштво није приказано као напредно и у размишљању. Углавном, режисер Даглас Трамбул је мудро користио умиљате животиње, попут зечева и веверица како би нам баш било жао што уништавају те баште. Са друге стране, футуристичка пепељуга Брус јесте добро дочарао своју озлојађеност тим поступком, али не баш и да уме да се туче са Клифом Потсом. Даглас иначе није баш све мудро режирао и претеривао је са детаљисањем када се Брус бавио техничким стварима, али је зато збрзао драму око изгинућа два преостала члана породице.

Други део приче, када је Брус прегрмео Сатурнове прстенове, некако је скренуо у лошем правцу. Његови пријатељи постају мајушни роботи које боли када им се неки део оштети. Разумем да је Даглас морао да попуни време до разрешења приче, али овако изгледа сувише инфантилно.

Едукативни моменат: Да нам се не би десило да шуме морамо да чувамо по свемиру све до Сатурна, боље је да их сачувамо овде, на Земљи. То би значило смањење емисије азотових и сумпорових оксида како не би дошло до киселих киша, смањење сече шума и избегавање логорских ватри и бацања пикаваца по шуми. За почетак. 🙂 

Оцена наставника:

(можда чак и три)

Тамна звезда (Dark Star 1974) је комична прича о посади у свемирском броду која луња по маглинама и разара нестабилне планете. Предводи их летаргични заменик капетана Брајан Нарел који не показује интересовање за кварове који се непрекидно дешавају и то ће их све скупо коштати.

Критички осврт: Ово је врло добра пародија „Одисеје у свемиру“, иако неке форе јесу предвидљиве. Иако не ценим претерано рад режисера Џона Карпентера, мислим да је са мало успео (и то врло опуштено) да направи пуно. Расплет је решио сјајно, а глумци су дефинитивно допринели општем позитивном утиску.

Едукативни моменат: Брајан је разговарао са бомбом са циљем да је убеди да не експлодира. Готово да је успео у томе, али иако није, добро је да је разговарао јер разговор може много тога да реши. Наравно, важно је и како разговарамо и колико добро познајемо тему разговора.

Оцена наставника:

(јака)

Течно небо (Liquid Sky 1982) је прича о девојци Ен Карлајл на чијем крову се стационирао минијатурни васионски брод. Ванземаљац у том бродићу се храни мозговима људи који доживе оргазам, односно Ениним љубавницима и љубавницама. Она врло брзо схвата да постоји неко ко је стално посматра и ко убија људе у њеној кући, а полако почиње да јој се свиђа и да буде саучесник у томе. Праву природу тог неког је увидела тек када јој је објаснио аустријски научник Ото фон Вернгер. Ипак, то је није одвратило од обожавања њеног морбидног пратиоца.

Критички осврт: Ово је од оних филмова који су у ствари инсталације. Ако можете да прихватите да овде права прича изостаје и да ликови такви какви су нису важни и да су то лако могли бити неки други, те сте више наклоњени визуелном искуству и читању порука између редова, верујем да ће вам се ова инсталација допасти. И, да, музика је баш ириртантна и иако ми тај необични техно-звук из тог периода није стран, овај ми је баш био непријатан.

Режисер Слава Цукерман је направио филм који говори о бунту, а који носи нова генерација у односу на вредности старе, али и Славин према вредностима које је васпоставио Холивуд, што је и логично јер је човек Рус. 🙂 Холивуд би лепу Пепељугу из варошице сместио у град, учинио је успешном и заљубљеном у принца, али је Слава своју хероину учинио зависницом од кокаина и секса, њене потенцијалне принчеве учинио насилним и поубијао их, да би изабраник био безоблични патуљасти ванземаљац. Међутим, без обзира на СФ моменат (специјални ефекти који га прате су такође пре инсталација него технолошко достигнуће), Слава је ствари поставио на своје место и учинио их реалним. Он приказује дрогу и наркомане онаквим какви јесу, те иако целу сцену прате помодне боје и кројеви, врло брзо постаје јасно да ничег фабулозног ту нема. Заправо, рекао бих да је Слава успео у свему што је хтео, чак и у еротском делу и донекле шокира, не толико што референцира на сексуалне слободе, већ некрофилијом Поле Шепард. Ипак, најважнија је његова критика испразног, без обзира да ли се ради о холивудским поставкама, поп култури тог доба или површним односима људи. 

Едукативни моменат: Када је Енин професор и љубавник Боб Бредли критиковао њену екстравагантну одећу, она га је подсетила да је и његов професор у оделу некада давно критиковао његов џинс. А његов џинс је њему представљао оно што њој представља њена шарена одећа: љубав, слободу и сексуалну једнакост. Другим речима, свака генерација има своју моду и свој начин да се изразе и то морамо да прихватимо (колико год да нам се не допадало), а не да им намећемо сопствене начине.

Оцена наставника:

(не баш нека)

Лет 666 (Flight 666 2018) је филм из независне продукције о путницима у авиону који је улетео у крајње необичну олују и који на висини од много километара опседају духови.

Критички осврт: Почетак филма није обећавао неку високобуџетну занимацију, али ми се допало како је урађен. Режисер Роб Палатина је заиста одувао увод у причу. Оно што ме је доиста изненадило је сама прича и како је реализована. Она је нека врста натприродног кримића у којем имамо са једне стране необјашњива и застрашујућа дешавања, а са друге питање ко је убица међу путницима и та два мотива (и жанра) су врло добро увезана. При томе, тескобе које протагонисти доживљавају, како реалне, тако и нереалне, прилично су узбудљиве и глумци су добро урадили свој део посла и овај филм, иако предодређен да буде треш, заправо то није. Но, није ни без мане. На неким деловима Роб је сувише отезао и пустио своје ликове да паниче што је у реду, али се и стиче утисак да као да се довија да попуни празнине у сценарију. Пречесто су изговарали да не знају шта се дешава и питали су се шта се дешава и то би се врло вероватно људи питали небројено пута у описаној ситуацији, али у филму дефинитивно постаје монотоно. Дијалози нису најбриткији и ликови нису увек конзистентни, чак ни у истој сцени, али би и то могло да се оправда паником која у таквим околностима мора да буде присутна.

Такође, врло је нејасан распоред седања и устајања ликова током туче између Мајкла Хариса и Хосеа Росетеа. Час су били овде, час онде, како је где погодно и то је одлика лоших филмова. Међутим, овај филм није лош. Роб је урадио готово максимум са слабим ресурсима и трећеразредном глумачком поставом и сјајно решио многе сцене, пре свега Мајклово признање за злочине које је починио. И то је похвале вредно, тим пре што причамо о режисеру чији портфолио подразумева филмове попут „Мегаајкуле против крокосаура“. 🙂

Едукативни моменат: Када су открили да је пилот убица, путници нису желели да прихвате његов предлог да их најпре спусти, а да онда разговарају о томе. Одмах су извршили грађанско хапшење, а пилотску кабину препустили копилоту Грегу Фурману. И добро су поступили јер је позиција есенцијална (пилот), а не особа која је заузима. Ко је разумео схватиће. 🙂

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Свети мотори (Holy Motors 2012) је француско-немачки филм о човеку Денију Лавану који има сасвим необичан глумачки посао за мистериозну публику. Његов радни дан се састоји од вожње по Паризу и перморфанса по разним деловима тог града. Прича прати један такав његов дан.

Критички осврт: Режисер Леос Каракс нас је у почетку навео да помислимо како је Дени обичан пословни човек, а онда нас је упутио у његово крајње необично занимање и у своју крајње оригиналну идеју. И управо је та идеја оно што вози овај филм, баш као што Денија вози Едит Скоб од улоге до улоге. Оно што је мене заинтригирало је како је могуће да је Леос побрао силне награде и симпатије публике и критике када је био више него политички некоректан. У првој улози Дени глуми руску баку која проси на улици, а у трећој он киднапује Еву Мендес и облачи је у фереџу. Сцена је апсурдна и верујем увредљива за одређене вероисповести јер порука може да се протумачи врло разнолико. Наиме, Дени се скида го и не само што није репрезентативни атлета, већ је и гротескно костимиран (више наликује на неког грчког Пана), па је његова мушка разголићеност у потпуном контрапункту са њеном забрађеном лепотом. При томе Дени има ерекцију и сва је прилика да је Леос баш одлучио да шокира у сваком смислу. Свакако је направио низ врло ефектних сцена чији је исход тешко предвидети, а свеукупно један крајње необичан филм у којем је причу подредио сцени, а сцену емоцији. Заправо, приче и нема у правом смислу, јер Денијева „именовања“ га доводе у личности које су толико различите, да би било узалудно покушавати да их повежемо или пронађемо нит нарације или симболизма. Што опет не значи да симболике нема. Ева је започела као модел док је Дени није отео и забрадио. У оба случаја она је објекат лепоте, само што у првом се та лепота показује свету, а у другом се чува од њега. И у свакој причи бисмо вероватно могли да домозгамо неко значење.

Нема шта, занимљив и врло успешан Леосов експеримент. Што се Денија тиче, он је глумац који је у једном филму успешно одрадио десет различитих карактерних улога. Неки глумци то не ураде за цео радни век. 🙂 И остали глумци су били на висини задатка. Чак и Кајли Миног. 🙂

Едукативни моменат: Дени је глумио пред неком замишљеном публиком. Ипак, публика је ту и за нас и за све људе, како у животу, тако и на интернету. Треба то освестити и понашати се пристојно и коректно према другима.

Оцена наставника:

(то је то)

Пројекат Адам (The Adam Project 2022) је филм који почиње у 2050. години када је Рајан Ренолдс украо летелицу са времепловом од Кетрин Кинер и доспео у 2022. како би нашао своју супругу Зои Салдану. Наиме, она је отишла времепловом у 2018. и није се вратила. Међутим, наместо да нађе њу, Рајан је нашао млађу верзију себе. Но, та верзија, иако дванаестогодишњак, помоћи ће му и у мисији и у емотивним проблемима.

Критички осврт: Филм је у потпуности рађен према много пута испробаном холивудском рецепту и бројне има мане. Рецимо, има недостатак елементарне логике, а вишак патетике. Но, има и емоцију, узбудљив је, забаван, технички перфектан, прави блокбастер.

Едукативни моменат: Марк Рафало је цитирао Гаја Ломбарда и поручио: „Уживајте! Крај ће доћи брже него што мислите.“ Да не бих био једнако морбидан, само ћу потврдити први део ове мудре мисли. 🙂

Оцена наставника:

(врло блажена)

Спајдермен: Без пута ка дому (Spider-Man: No Way Home 2021) је трећи наставак саге о овом суперхероју, али је на неки начин наставак и две претходне франшизе. У претходном наставку из 2019. Спајдермен (Том Холанд) је победио зликовца Мистерија (Џејк Џиленхол), али је овај на самрти открио његов прави идентитет целом свету. То је донело гомилу невоља и њему и његовим пријатељима Зендеји и Џејкобу Баталону, па се Том обратио за помоћ чаробњаку Доктору Стрејнџу (Бенедикт Камбербач) како би овај чаролијом учинио да читав свет заборави ко је он. Стрејнџ је прихватио да му помогне, али пошто је Том много зановетао током извођења чаролије, она је пошла наопако и отворила портале мултиуниверзума. Тако су у Спајдерменов свет дошли зликовци из других димензија. Но, наместо да их уништи, Том је одлучио да им помогне и да их излечи од злобе. Испоставиће се да је пут до пакла поплочан добрим намерама.

Критички осврт: Аутори филма нису хтели да се баве осмишљавањем алтернативних Спајдермена већ су искористили оне који на филмском платну већ постоје. И заиста је генијална фора што су доведени ранији спајдермени Тоби Магвајер и Ендру Гарфилд, а још је генијалније када Тоби жели Ендруу да подигне самопоуздање и говори му како је чудесан (Ендруови филмови су носили назив „Чудесни Спајдермен“ први и други део). Поздрављам то што је филм унеколико другачији и што суперхероји настоје да излече зликовце, а не да их убију или заробе, што иначе раде. Прича тече сасвим лепо и има смисла, забавна је и динамична. Има оног типичног америчког пренемагања, али све је дозирано, тако да неких већих замерки немам, а посебно немам на глуму мада су се овде Спајдермени баш исплакали. 🙂

Едукативни моменат: На гробу фиктивне јунакиње Меј Паркер (Мариса Томеј) је писало да ако помогнеш некоме, помогао си свакоме. Заиста лепа мисао и животна девиза.

Оцена наставника:

(сигурица)

Не бој се мрака (Don’t Be Afraid of the Dark 2010) је римејк телевизијског филма истог назива из 1973. Бејли Медисон је девојчица коју је мајка послала да живи код њеног оца Гаја Пирса и његове девојке Кејти Холмс. Њих двоје иначе привремено живе у кући од историјске вредности коју рестаурирају како би је продали. Оно што ће сазнати је да кућа крије страшну тајну коју ће ослободити управо малена Бејли.

Критички осврт: Некако ми Гај у овом филму није био убедљив. Међутим, то је мањи проблем. Већи је што овај филм није био уверљив, односно читаво дешавање са мајушном Бејли јер је режисер Трој Никси врло површно прелазио преко тих догађања. Радња се развијала темпом који је у реду, али без много мистерија и узбуђења. Чудовишта из овог филма су виле зубићке и то је инетерсантна идеја, донекле оригинална, али потпуно неразрађена и недоречена. Нејасан је и однос тих чудовишта и домара Џека Томпсона, а јасно је било да некакав међусобни договор постоји. У сваком случају, у питању је филм са питком причом и врло солидним специјалним ефектима који није успео да се уздигне од осредњости.

Едукативни моменат: Кејти је рекла Гају да то што он упорно пориче не значи да се не дешава. Заправо, дешава нам се и порицање није добро. Признање да се дешава је први корак у решавању тог дешавања.

Оцена наставника:

(не мере више)

Велика златна цигла (Big Gold Brick 2022) је прича о младом неуспешном писцу Еморију Коену који је, у тренутку депресије и очајања, одлучио да скочи под ауто. Ауто је возио Енди Гарсија и он је спасио момка, те га чак позвао у свој дом и понудио му да пише његову биографију. Емори је пристао и између њих двојице се створио присан, фамилијаран однос, а богами и између Еморија и Ендијеве лепе кћерке Луси Хејл. Невоља је у томе што се на Ендија окомио локални криминалац и психопата Оскар Ајзак. Емори ће добити прилику да сада спаси Ендија, али на крајње невероватан начин.

Критички осврт: Ово би требало да је црна комедија и имала је половичан успех. Јесте црна, али није комедија и заиста ништа није смешно ту. Заправо, прилично је досадна. Режисер Брајан Пецос је готово потпуно базирао хумор на Еморијевом лудирању и Ендијевом ноншалантном ставу, те додавањем нових луцкастих ликова, али сви они, без обзира што су се максимално потрудили, нису успели да ишчупају испразну радњу. Она се дешава, али не само да се споро развија, већ је потпуно нејасно ка чему иде. Најбољи епитет који могу да дам овом филму је да је залудан. На крају се прича додуше заокружује, те је Брајан успео да склопи СФ и крими моменат, али на сасвим предвидљив и не претерано убедљив начин. Заправо, многи делови нису убедљиви и при томе не мислим на оне натприродне. 🙂

Едукативни моменат: Емори је прихватио Ендијеву понуду не зато што је желео, већ зато што је била једина опција коју је имао. На крају се испоставило да је постао познати писац бестселера захваљујући искуству које је стекао у Ендијевом дому. Некада нам прилике које нам се указују не изгледају велике, али им треба дати шансу јер такве могу да постану.

Оцена наставника:

(са сасвим мајушним плусем)

Лако Је Критиковати 191

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Певајмо 2 (Sing 2 2021) је цртаћ и наставак истоименог филма из 2016. Режисер коала (глас је позајмио Метју Маконахи) је желео да направи мјузикл који ће се приказивати у познатим позориштима, али му критика није наклоњена. Ипак је скупио храбрости и са трупом отишао на аудицију код бескрупулозног поларног вука (Боби Канавале) и успео је да добије шансу, додуше уз обећање да ће се у представи појавити и чувени лав (Боно). Невоља је што је коала обећао да ће довести лава, иако га никад није упознао. Но, то је само један у низу проблема који ће кулминирати и претити не само да униште коалину каријеру, већ и живот.  

Критички осврт: Заиста леп цртаћ, са пресимпатичним ликовима (избор врста животиња је сјајан) и нежним емоцијама, а без патетике. Додатни плус је што овај мјузикл не смара дугачким песмама, а и саундтрек је сасвим добар.

Едукативни моменат: Када се коала пожалио овци (Џенифер Сондерс) како му је критичар рекла да није довољно добар, она му је одговорила да није важно шта непозната особа мисли, већ да ли он сам мисли да је довољно добар. Када је потврдио, саветовала га је да се онда бори за оно у шта верује. И то је добар један савет.

Оцена наставника:

(мало сам се колебао, ипак)

То је Флешбигл, Чарли Браун (It’s Flashbeagle, Charlie Brown 1984) је још један у низу цртаћа о дечаку из наслова и његовој дружини. Очигледна је пародија на тада актуелни „Флешденс“, али је у овом случају наместо Џенифер Билс краљица плеса заправо – Снупи.

Критички осврт: Цртаћ је неодољив, као и сваки из овог серијала, али је овде прича баш, баш разуђена. Цео део када су деца на журци једва се уклапа у остатак филмића, као део пазла који покушавамо на силу да уметнемо. Ипак, нумера са те журке „Луси каже“ је одлична.

Едукативни моменат: Чарлију се није допало што је његов пас необичан, али се његовој сестри Сали и те како допало и чак је захваљујући њему добила лепу оцену у школи. Оно што се нама не свиђа другима може да се свиђа, посебно ако су нечији карактер и интересовања у питању. Морамо бити толерантни.

Оцена наставника:

(повелики минус)

Кетвумен: гоњена (Catwoman: Hunted 2022) је цртаћ о суперхероини из наслова. Она се дрзнула да опљачка организацију Левијатан која контролише комплетно подземље света. Ипак, пре њих су је се дочепали Бетвумен и Интерпол и предложили јој погодбу да ће јој укинути све оптужбе по којима је терете разне државе због крађе, ако изиграва мамац како би се полиција домогла вођа Левијатана. Бетвумен је пристала, али у овој акцији није била само мамац већ врло активан учесник.

Критички осврт: Овај суперхеројски цртаћ је занимљив јер је урађен као аниме и прилично је добар што се тога тиче. Сцене су ефектне, али има претеривања у акцији, па је тако Кетвумен побегла из просторије где је била гомила криминалаца упереног оружја ка њој. И како се радња даље развија, пред Кетвумен и Бетвумен постављају се све већи изазови; вампири, чудовишта, демони, као да већ нису довољни мачеваоци и кримоси с пиштољима за две хероине које немају никаквих супермоћи. Ипак, акција је свакако узбудљива, а прича је добра, има некакав шмек старињских кримића у којима доминирају софистицирани крадљивци накита.

Едукативни моменат: Један зликовац је рекао Кетвумен како је учио борилачке вештине код ученика чувеног мајстора Шиве, на шта му је противница одговорила да је њу сама Шива обучавала. И он је већ знао да ће изгубити, а ми треба да знамо да је јако важно ко нам је ментор, односно од кога учимо.

Оцена наставника:

(сасвим солидна)

Терминатор 2: Судњи дан (Terminator 2: Judgment Day 1991) је, очигледно, други наставак саге о терминатору, роботу дизајнираном да у будућности уништава људе. Роботи су измислили времеплов којим су послали у прошлост једног од њих Роберта Патрика како би убио вођу побуњеника док је још дете (Едварда Фелонга). Међутим, људи су послали свог репрограмираног робота Арнолда Шварценегера да спречи Роберта у његовој мисији. Дечакова мајка Линда Хамилтон има своју мисију, а то је да спречи такву будућност. И Арнолд ће ту одиграти кључну улогу за спас човечанства.

Критички осврт: Овај филм има много мана, почевши од саме приче која је парадоксална. Још у претходном делу су се будућност и прошлост толико повезале да сада, када се цела будућност променила, ништа од дешавања у два филма не би могло да се деси, укључујући и само постојање главног јунака Едварда. Такође, сцене су сувише погодне и некада не баш логичне, па Роберт не убија Линду и тера је да позове Едварда, иако он то може сам да учини тако што ће преузети њен облик. И како то да је на крају Линда слободна и није у затвору или лудници након свега што је урадила?

Но, ако занемаримо патетичне моменте када мали дечак губи своју велику играчку, оно што овај филм издваја и убраја у култне је сјајна акција, идеја за терминатора којег глуми Роберт (и физиономија је сасвим одговарајућа) и наравно, Арнолдове реплике које су постале антологијске.

Едукативни моменат: Лајтмотив у овом филму је да нема судбине осим оне коју сами створимо. И ту заиста има истине, под условом да смо ми ти који ће доносити одлуке и мислимо својом главом.
.

Оцена наставника:

(може чак и пет)

Успавана лепотица (Sleeping Beauty 2014) је екранизована добро позната бајка о принцези Грејс ван Дин, коју је проклела зла вила Оливија Д’Або, те је ова пала у столетни сан, као и читаво њено краљевство. Само пољубац момка чистог срца може да је ослободи клетве. Такав момак у суседном краљевству заиста постоји, иако није принц.

Критички осврт: Већ у првој сцени су се виделе две ствари. Прва је да су краљ Каспер ван Дин и краљица Катарина Оксенберг малко старији пар за бебу одојче. Није да замерам, али у тренутку снимања он је имао 46, а она 48 и то се види упркос шминки. За утеху, у филму после 15 година нису остарили ни дана. Каспер је пустио браду, али и даље је остао једнако млад или стар, како желите. Друга је да нико у овом филму неће бити номинован за Оскара за глумачко остварење, мада су старији (доста старији, очигледно) ипак колико-толико одбранили боје своје професије у односу на младе девојане које су заиста лоше. Најстарија вила Оливија је на заласку младости, али је у глуми била попут излазећег Сунца у односу на своје три млађахне колегинице. Додуше, то и није тако тешко, а и на срећу све их је побила у првој сцени и тиме одмах подигла квалитет филма. Чак је и Катарина била у односу на њих сјајна. Ипак је та „Династија“ нешто научила, изгледа.

Специјални ефекти у складу су са глумом, тако да су спорадични. Занимљива је идеја унети зомбије у овај филм, али је занимљиво и то што чак и зомбији нису били уверљиви. Заиста, колико је тешко глумити зомбија? Зомбији се иначе боре против пет витезова предвођених размаженим принцом Едвардом Луисом Френчом и филм највећим делом прати њихову пустоловину и то је можда и највећи проблем овог филма јер је та авантура у потпуном расулу, баш као и понашање ликова, њихови мотиви и међусобни односи. При томе је довољно предвидљива да је јасно којим ће редоследом сваки од њих страдати. Филм је лош, ту нема сумње, али морам да похвалим нешто другачији приступ што се принца шармантног тиче и нека решења режисера Каспера (овај филм му је деби) попут неуспелог Едвардовог пољупца, али и успелог пољупца Фина Џоунса и Грејс када су једно друго спасили, што је родно равноправно и иновативно. Финална сцена је фино решена, такође, иако је опште место.

Едукативни моменат: Фин је био незаменљиви члан групе која је кренула да пробуди принцезу јер је једини знао да чита мапу, односно да чита уопште. Остали су били витезови, али мачевање не вреди много ако не знају где су. Дакле, ум царује, снага кладе ваља.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Црни Божић (Black Christmas 2006) је слешер који се дешава у кући студентског сестринства, а за коју се испоставља да је кућа у којој је живео Роберт Ман, луди убица. Баш за Божић Роберт је побегао из затворске луднице како би овај празник провео код своје куће. Девојке које су остале да проведу Божић са својим „сестрама“ биће у великом проблему због тога.

Критички осврт: Почетак није обећавао. У прва два убиства убица се крио испод кревета и у оба случаја је убојити предмет био шиљат. И оба убиства су била предвидљива. И остала убиства била су врло налик и свакако јесу гадна, али сцене нису страшне и то вађење очију и сам начин усмрћивања добрано доводе филм на ивицу треша, но не сасвим преко ње. У коначном збиру ово је осредњи хорор који није унапредио поджанр у којем је рађен ни за милиметар.

Едукативни моменат: Када је Оливер Хадсон преварио своју девојку Кејти Касиди и снимак секса са Џесиком Хармон поставио на интернет, правдао се тиме да није убио човека, нити опљачкао банку и да није урадио никакав злочин и самим тим није повредио никог. Међутим, две девојке јесу биле повређене због тога што је урадио, а једно недело не можемо правдати тиме што нисмо починили неко веће.

Оцена наставника:

(минус)

Пре него што ђаво позове (Sebelum Iblis Menjemput 2018) је индонежански хорор о човеку који је склопио пакт са ђаволовом конкубином, обогатио се и оженио лепом глумицом. Но, пошто није био спреман да плати цену за све што је добио, ђаво је дошао по своје. 

Критички осврт: Филм ми се већ на почетку допао због више него чудне вештице која се појавила, иако сам знао да ће запалити новац наместо да га узме као хонорар. Такође је било врло јасно да ју је у кућу пустио човек како би направио пакт са ђаволом. Надаље је режисер Тимо Тjaджанто направио заиста гадну заврзламу. Тај човек се не шали када прави хорор. Маске и дешавања су прилично застрашујући и то је главни адут овог филма, али не и сама радња. Осим што има предвидљиве делове, Тимо ју је прилично одужио и већи део филма се протагонисти гањају са ђаволом што по кући, што по шуми, што опет одаје утисак да прича није имала много „меса“. И објективно и није. Поставка је врло једноставна, а поједностављени су и ликови и њихови односи и мотиви. Много минуса има сама прича, која је све само не иновативна и слојевита, али је овај филм добио добре плусеве на хорор делу који је технички одрађен одлично, чак и са не богзна каквим специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Човек који је склопио пакт са ђаволом схватио је, баш као и његова породица, да нема лаке зараде. Није потребно да нас ђаво позове, ако смо довољно мудри и без њега ћемо ово знати.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Пре него што ђаво позове – стих 2 (Sebelum Iblis Menjemput Ayat 2 2020) је наставак претходног филма. Једине две преживеле сестре из првог дела отела је група младих. Они потичу из сиротишта у којем их је старатељ злостављао, а онда је наставио да их злоставља са оног света када су га убили. Зато су замолили старију сестру Челси Ислан да им помогне јер она има искуства у борби против нечастивих.

Критички осврт: Овај филм ми је био још страшнији од претходног и био је страшан већ од саме прве сцене, иако се ништа конкретно није појавило: жена је само упрла прстом на своју визију (коју гледаоци не виде) и касније се прозор отворио. И то је све, али атмосфера је дефинитивно злокобна. Касније је већ почела да се појављује вештица (мрачна свештеница) и режисер Тимо Тjaджанто је потврдио да је добар мајстор хорора. И овај пут је акценат ипак био на страшним сценама и чини ми се да се овде Тимо малко и размахао и да је применио разне грозоте виђене у другим филмовима, те се заљуљао на ивици дубиозе.

Допао ми се увод у причу какав је Тимо направио и како је повезао ликове из претходног филма са новим ликовима из овог, а има ту и некакав преврат који и није тако лош. Но, опет пропратна прича, која је прилично тешка јер је у вези са злостављањем деце, напросто није дошла до изражаја, а и не знам како би се сместила међу све те врло лоше написане дијалоге. Углавном, Тимо је пожелео да јаше на таласу ефектних хорор сцена из претходног филма и имао је сасвим солидан покушај, али некако није добацио преко жељене беле линије.

Едукативни моменат: Челси је своју снагу у борби против моћног и натприродног непријатеља нашла у томе што се у претходном филму борила против још моћнијег и – изборила. Ми се нећемо борити против оноземаљских, али хоћемо против овоземаљских проблема и ако скупимо храброст да се суочимо са њима и научимо да их решавамо, сваки следећи ће бити лаганији, ма колико нам тешко изгледао.

Оцена наставника:

(што би била реалнија оцена и за претходни филм)

Преноћиште (Overnight 2022) је прича о двоје младих који су се обрели у непознатој варошици и морали су да преноће у једном тамошњем старомодном хотелу. Испоставиће се да је то фатална грешка.

Критички осврт: Филм је прилично полетно започео и веома брзо се приземљио попут авиона без пилота. Башка што идеја са хотелом мртвих душа није нова (била је обрађена у другим, исто тако јефтиним хорорима), као ни временске петље (била је обрађена у другим, неупоредиво бољим хорорима), ово је баш слаб и крајње предвидљив хорор. Када би требало да одредим шта је најлошије у филму, то би свакако били дијалози. Сасвим су прозаични и репетативни. Глума је такође прилично лоша, а поступци ликова, пре свих двоје главних протагониста, сасвим су нејасни и нелогични. И то је толико изражено, уз сву некакву мистерију коју форсирају хотелијери, да прича изгледа неартикулисано. Што се тиче самог хорора и тога да ли је страшан, ово је један од ретких филмова где сам заспао негде на средини. 🙂

Едукативни моменат: Једино што је едукативно у овом крајње небулозном филму је када је Британи Кларк упозорио њен филмски дечко да ако објављује комплетан живот на друштвеним мрежама, може да очекује последице у реалном животу.

Оцена наставника:

(огледао сам филм да ви не бисте морали)

Мрачни шапат: том 1 (Dark Whispers: Volume 1 2019) је филм о Андреи Деметријдис, која је дошла у кућу своје недавно преминуле мајке и пронашла књигу која је привукла њену пажњу. Почела је да чита и схватила да књигу чини десетак кратких хорор прича.

Критички осврт: Омнибусе је јако тешко процењивати због врло разноврсних прича, а овај посебно јер прича има заиста много, разноврсних су жанрова, а једна је и анимирана. Рецимо, прва прича ме је одувала, али прича у селу крај мангрове је прилично обична, док је она у којој учествују Ентони Лапаља и Ед Спелирс предвидљива. Заиста су различитог квалитета.

Оно што је добро урађено (а обично тако не испадне) је везивна прича са Андреом која читајући све те приче доживљава сваку од њих и физички. Крај је некако остао недоречен, без поруке, антиклимактичан, али је свеукупан утисак више позитиван него негативан.

Едукативни моменат: У последњој причи Ашер Кеди је опростила својој другарици Бри Бејн јер је живот кратак. И то је истина и боље је провести живот у дружењу него у озлојађености јер се неко огрешио о нас. Чак и да се пријатељство прекинуло, треба опростити јер грешка коју је неко починио само ће нас наново оптерећивати.

Оцена наставника:

(једвита)

Лако Је Критиковати 185

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Црвене ципеле и седам патуљака (Red Shoes and the Seven Dwarfs 2019) је јужнокорејски цртаћ на енглеском језику и верзија бајке о Снежани. Седморица момака су хероји земље бајки јер спасавају наоколни народ од пошасти попут змајева. Једном су се тако сукобили са вештицом, али су се преварили. У питању није била вештица већ вила и она је бацила клетву на њих: претворила их је у зелене патуљке који ће повратити свој лик онда када их пољуби најлепша жена на свету. Испоставило се да је то Снежана, али само зато што је обула црвене ципеле које је магијом сачинила њена зла маћеха. Ципеле имају моћ да ономе ко их носи подаре лепоту и младост и Снежана их је заправо украла. Маћеха се дала у потеру за њом, а ова се сакрила код седам патуљака. Када су је видели колико је лепа, они су видели и своју шансу да наново поврате свој изглед и бацили се на посао да освоје Снежанино срце. 

Критички осврт: Занимљива је цака да патуљци имају свој прави, људски облик када их нико не види и режисер Сунг-хо Хонг је углавном покрио све те сцене, мада мислим и да је правио пропусте. Но, то је заиста мањи проблем у филму. Ова прича има веома добру и важну поруку и сјајну премису да је принцеза Снежана заправо дебељуца. Но, реализација је површна и трапава. Радња је баш поједностављена и све време се врти у круг, без већих изазова. Дијалози нису лоши, али је тема лепоте сувише форсирана, тако да су више оптерећени него што су ефектни. Анимација и акциони део су одрађени пристојно, али хумора нема ни у траговима. Можда је и било покушаја неких фора, али сам их ја изгледа пропустио баш све. 

Едукативни моменат: Мерлин је све време био оптерећен спољашњим изгледом и зато је и правио грешке и био фокусиран на сасвим погрешне циљеве. Он је веровао да ће Снежана бити поносна на њега као свог дечка зато што је згодан, а није размишљао о томе да је разлог за понос његова племенитост и јунаштво, који му свакако нису мањкали. Он није видео да се она заљубила у њега баш због тих особина, чак и када је био мали, зелени патуљак. Оно што сви треба да видимо је унутрашња лепота која одистински завређује и пажњу и љубав.

Оцена наставника:

(рецимо да може плус)

16 жеља (16 Wishes 2010) је ТВ филм о девојчици Деби Рајан која је напокон дочекала свој шеснаести рођендан и жели да буде савршен. Осмислила је листу од шеснаест жеља и нада се да ће јој на овај велики дан бити испуњене. Већ на почетку дана појавиће се вила Ана Меј Раутлеџ која ће јој поклонити чаробне свећице и како коју упали, тако ће јој се жеље заиста остваривати. Испоставиће се да те жеље нису најсрећније срочене.

Критички осврт: Овај филм врца од наивности и не тако брзе, колико збрзане динамике. Деби је за свега пар минута поверовала да су свећице магичне (мада доказ јесте био уверљив), а потом је ушла у бесна кола, за која је поверовала да су рођендански поклон, са потпуно непознатом особом (Аном). Разумем ја слатке шеснаесте и млади смо-луди смо, али чекај мало. При томе Дебини родитељи је шаљу у пижами у школу итд. итд. Тога има баш много за један ТВ тинејџерски филм. Сам филм је врло трапаво режиран и иако има добру, мада не и нову идеју, тек делимично ју је реализовао и има тек понеку ефектну сцену. Рецимо, једна од таквих је када је Деби освестила на журки колико је протраћила дан на глупе жеље. Но, већ следећа сцена је претеривање, пошто док је ишла кући аутомобил јој је успут остао без бензина, поломила је штиклу, улепила се на жваку и испрскала су је кола. Режисер Питер Делуиз очигледно има проблем са тим када треба стати (или кад треба главну јунакињу довести кући). Након тога је дошао на ред закључак и он је сасвим у реду и колико-толико оправдава причу која му је претходила, но све је то могло много боље. Тим пре што је овај филм морао да адутира на добре и смешне сцене (ових потоњих нема), јер на радњу није могао; сувише се одвија према обрасцу и предвидљивија бити не може. Но, адута у овом филму свакако нема ни у једном сегменту. 

Едукативни моменат: Некада смо и ми као Деби превише фокусирани на оно што желимо, а мало на оно што већ имамо. Када бисмо то освестили, схватили бисмо да неке жеље већ живимо.

Оцена наставника:

(на два или два на три, свеједно)

Пало Санто (Palo Santo 2018) је кратак СФ који се дешава или у будућности или на некој другој планети, где владају роботи. Они више од свега желе да осете емоције и зато су створили друге роботе, попут Витаје Пансрингарма, да пронађу људе који ће их забавити у кабареу. Витаја одлази у стари, напуштени град Пало Санто и проналази Олија Александера кога андроиди прихватају и он постаје атракција на сцени. Међутим, то за Витају не значи уједно и да је обезбедио своју егзистенцију.

Критички осврт: Иако радња делује препознатљива, поставка је унеколико другачија. У култном „Истребљивачу“ из 1982. и многим другим филмовима који су уследили андроиди су ти које људи искоришћавају, а овде су улоге окренуте. Мотив који покреће такву поставку је добар; оно што није живо жели да оживи и може да референцира на многе друштвене теме, а допада ми се и што је нама остављено да сами пронађемо онај сегмент друштва где поруку препознајемо.

Нека осећања постоје у филму и могу да се осете чак и за кратко време његовог трајања, чему су глумци свакако допринели. Посебна атракција овог филма је млађани Оли, који је врло очигледно геј и који је још очигледније пласирао музику коју ствара (јер је музичар). И мислим да је и једно и друго у реду јер то јесте корак ка развоју толеранције код младих, а Оли им се обраћа на начин који они прихватају. При томе свакако има и шмека и харизме, а уме и да глуми. 

Едукативни моменат: Андроиди су тражили емоције и пронашли су их у Олијевом перформансу, али су и даље били бездушни према застарелом моделу Витају. Ми, попут андроида, увек тражимо нове и новије атракције, а напуштамо неке класичне вредности које нас јесу формирале и користиле су нам. Вероватно је увек најбоље држати се златне средине; треба пратити нове трендове и научна и техничка достигнућа, али да не заборавимо оне класичне које су се добрим показале.

Оцена наставника:

(на пет или пет на четири, свеједно)

Упозорење (Warning 2021) је футуристички СФ састављен из више прича. Оне почињу и завршавају се са Томасом Џејном који је астронаут и врши поправку летелице у свемиру. Он доживљава нешто налик на струјни удар који га идбацује довољно далеко да остаје сам на милост и немилост свемиру. Тај удар је изазвала необична олуја недалеко од њега која сада напредује према Земљи. Не слутећи ништа, становници планете живе своје необичне животе.

Критички осврт: Режисерка Агата Александар је повезала неке ликове тек у заиста ситним детаљима, те је било занимљиво уочавати их. И без тога, приче су сасвим добре, маштовите и интригантне. Ово је очигледна сатира будућности, технологије, религије и то прилично успела, морам рећи. Крај је сјајно решен и некако заокружује целу причу која изгледа, а и замишљена је расуто јер се састоји из више прича. Део са младом проститутком Гаранс Марилије је најслабији, ипак, што због тога што су неки други филмови имали ту тему (рецимо „Гејмер“ из 2009), што због тога јер је баш предвидљив. Но, укупан утисак је свакако добар.

Едукативни моменат: Инспиративна реченица коју је добила Алис Ив је: „Најбоља припрема за сутра је да дате најбоље од себе данас“. Ваистину је инспиративна.

Оцена наставника:

(од мене)

Паранормална активност: Најближи рођак (Paranormal Activity: Next of Kin 2021) је седми део франшизе „Паранормална активност“. Емили Бејдер је девојка која, уз своје пријатеље, снима документарце. Овај пут се одлучила да сними документарац о себи јер ју је контактирао Хенри Ерс-Браун, њен рођак. Наиме, Емили је сироче и до тада није имала сазнања о свом пореклу и сада се појавио Хенри, који је  имао неке одговоре. Он је Амиш и повео је њу и њене пријатеље у своје село, али тамо нису дочекани раширених руку. Међутим, њен деда Том Новицки је ипак попустио и угостио их је. Емили је срећна што је напокон блиска са својом породицом, али ће њену срећу помутити мрачне тајне које та породица крије.

Критички осврт: Ликови су стереотипи, али то не могу да замерим јер да нису, цела прича можда не би успела. Режисер Вилијам Јубанк је користио технику псеудодокументарца (фаунд футиџ) и та техника уме да буде напорна за гледање, али у овом случају углавном није била; можда и зато што није била присутна све време. И морам рећи да ју је искористио максимално за овај жанр. Или да будем прецизнији: максимално ефектно, али не и квантитативно и изгледа да му то бројни критичари замерају. Очигледно су желели хорор филм, а добили мистерију која баш и није мистерија у правом смислу речи, пошто већи део филма подозревате о чему се ту може радити. Идеја заправо и није лоша, макар онај део који је у вези са завером, али је ипак све то на нивоу осредњости. Крај има неке делове који су успорени и нејасно је зашто се Вилијам одлучио и на такве секвенце. Само финале је занимљиво решено, али остаје питање зашто свеопшта зараза демоном није захватила и Емили и Роланда Бака III. Некако ми читав тај њихов бег из амишког села изгледа прилично трапаво и на стакленим ножицама. Нејасан је и начин како је Емили и да ли је уопште била запоседнута пре него што је требало да буде жртвована демону. 

Едукативни моменат: Емили је силно желела да буде са породицом са којом је у крвној вези, али сама та веза није гаранција да ће породица бити срећна и њени чланови у слози. Да би се то десило, мора да постоји љубав, поверење и брига о другим члановима, које Емили није нашла. Њен најближи рођак у ствари и није био Хенри, већ Роланд јер он није одустао од ње и чак је кренуо у дубоку и мрачну рупу како би је спасио. 

Оцена наставника:

(могла би бити и двојка)

Животиња (Dýrið 2021) је исландски филм који на енглеском говорном подручју називају „Јагње“ (Lamb). Ради се о двоје фармера Нуми Рапас и Хилмиру Снајру Гуднасону који гаје овце. Негде након Божића, у њиховој штали се окотила овца и дала гротескно потомство. Међутим, брачни пар је прихватио младунче, те чак више од тога; почели су да га гаје као сопствено дете. Иако су веровали да је то дар који су добили, показаће се да ће за њих бити трагедија.

Критички осврт: Одмах је било јасно да ћемо овде имати посла са уметничким филмом, једним од оних који нам приказује протагонисту како темељно пере руке и где је фотографија перфектна. Све то не делује привлачно, али филм има своје квалитете. Рецимо, већ у првим сценама је било јасно шта мучи двоје протагониста, што је мајсторство јер то ниједно од двоје супружника није изговорило. Увек постоје овакви филмови где затекнем себе да у ствари не гледам филм колико размишљам о њему. Мислим да је зато режисер Валдимар Јохансон и успео да предочи проблем својих ликова и убеди ме да је сасвим прихватљиво што ће след догађаја ићи на необичан начин. Објективно, очекивао бих сасвим другачију реакцију људи када су открили то што су открили. Додуше, и ми откривамо то што су они открили тек на крају првог поглавља и након пола сата филма, али је већ могло да се претпостави каква мистерија је у питању. У вези са том мистеријом овај филм би могао да се протумачи кроз низ метафора, свакако религиозне (име мале овце већ вуче на библијско – Ада), али се може односити и на децу која имају некакав синдром или чак на ропство. Морам да признам да се нисам бавио метафорама, али јесам размишљао о ствари о којој ми се чини да никад нисам: како ликови из цртаћа, који су хуманизоване животиње, изгледају тамо слатко и прихватљиво, а колико изгледају чудно, страшно и тужно када се прикажу реално. Тако некако изгледа и овај филм, који не врца од динамике, али свакако држи пажњу и нуди једну интересантну причу.

Едукативни моменат: Право питање је на који начин треба гледати необично створење у овом филму. Нуми и Хилмир су је гледали као нову кћерку, а Бјурн Хлинур Харалдсон као животињу. Можда је најбоље посматрати и њу, као и сваку другу особу, онаквом каква је она заиста, а не шта ми очекујемо од ње. Да су тако поступили, пар главних ликова можда не би трагично завршио.

Оцена наставника:

(да)

Хипнотичан (Hypnotic 2021) је прича о жени Кејт Сигел, која се бори са неким животним проблемима и у том неком периоду њена пријатељица Луција Гест је упознаје са психијатром Џејсоном О’маром. Џејсон је заинтересован за Кејт и убрзо му она постаје пацијент. Он јој предлаже терапију хипнозом и изгледа да је успела, те се Кејтин живот мења набоље, али се ту прича ипак не завршава јер Џејсон има неке личне планове.

Критички осврт: Мислио сам да је проблем са овим филмом што је већ у првих двадесет и пет минута постало јасно какве су намере злог доктора, а филм треба да траје још сат времена. Међутим, очигледно сценаристи Ричарду Д’овидију и режисерима Сузани Кут и Мету Ејнџелу није била намера да праве паметну мистерију, већ напети кримић и лепа Кејт и наочити Џејсон су се убрзо потом нашли у игри мачке и миша где је било неизвесно ко ће победити. Када сам написао да су одлучили да не праве паметну мистерију, тако сам и мислио, односно мислио сам на обе речи. Овај филм није паметан, што због превише погодних (када Џејсон открива да Џејми М. Калика има алергију), што због превише предвидљивих сцена (када гине Луција). Добро је урађена цака у сцени када полиција треба да спаси Кејт, али и она је предвидљива. И већ виђена у „Кад јагањци утихну“, а и наставак је малтене преписан јер све остаје на главном полицајцу Џоди Фостер, овај не, већ Дулеу Хилу да се појави на правом месту и у мраку изврши ризичну мисију. Такође ту постоји још једна ствар која овај филм приземљује. Он нема сцена вишка и свака од њих има своје место у филму и разлог и зато све то делује перфектно ефикасно, али можда зато и сувише конкретизовано. Заправо, могао бих овај филм да упоредим са клизачима на леду јер прича и клизи по танком леду пошто је у доброј мери сулуда (али такав је и главни антагониста, па је то ваљда прихватљиво). Ово је заиста технички врло добро одрађен трилер, али где је уметнички дојам омануо и тешко да би у поменутој дисциплини освојио медаљу. Но, право да се уопште такмичи је заслужено јер су продукција, динамика и глума солидни, а у самој причи нема већих недоследности и логичких грешака, осим можда те да је Дуле преживео. Нејасно је и како је Тања Диксон-Ворен ипак успела да хипнотише Кејт. Но, добро, то су већ мањи проблеми у односу на наведене.

Едукативни моменат: Доктор Џејсон је цитирао свог ментора који је рекао да се прозаичним методама служе немаштовити. Ко жели трајне резултате треба да отвори ум. И у овоме има истине у том смислу да храбро треба да испробамо нове методе рада, али ако отварамо ум ка псеудонауци, то би већ био погрешан правац. На неки начин је то у овом филму имплицитно и речено, али стваран живот нам ипак даје боље примере.

Оцена наставника:

(на танком леду)

Војска лопова (Army of Thieves 2021) је приквел „Војске мртвих“ снимљене исте године (Амери су почели као Јапанци да комплетирају франшизе исте године). Овде је фокус на Матијасу Швајгхеферу, који је чиновник у немачком граду Потсдаму. Његова страст је обијање сефова и он о томе прича на Јутјубу, али нико нема слуха за његов хоби. Међутим, један једини коментар који је добио на свој видео мења све; најпре постаје учесник необичног такмичења, а потом и члан познате банде за којом трага Интерпол. Њихова мисија је обијање сефова који су прављени са мотивом нордијских легенди, а и сами су већ легендарни. Такав изазов Матијас није могао да пропусти.

Критички осврт: Башка што му је додељена и режисерска улога, али сам свакако веровао да ће главну ролу у овом преднаставку имати Матијас јер је његов лик и у оригиналном филму био заиста живописан. Исти је такав и у овом наставку, а када је у својој краткој пижами и папучама, заиста је урнебесан. Урнебесан је у још много сцена и има заиста добрих фора. Уз њега некако и иде Натали Емануел, која је егзотична лепотица и врло интересантна, мада једнако толико и неуверљива. Но, може јој се опростити. И остали ликови су живописни и сјајно дочарани. Сам филм је један од оних кримића у којима доминирају паметни пљачкаши, а ту је негде и Клузо (Жонатан Коен) из „Пинк Пантера“, односно његова нешто озбиљнија верзија. Заправо, овај филм је необичан по томе што је фантастични део (назовимо га Зомбиленд) толико скрајнут да сам филм заправо не припада том жанру. И нека друга остварења су користила фантастику како би истакла главни жанр или поруку или шта ли већ и она ни у тим филмовима није значајна (као у филму „Право време“ из 2013), али овде није значајна ни због чега. Изгледа да је само било згодно да се шармантни Матијасов лик понови и да добије своју причу, која је добра, нема ту шта. И духовита и динамична, напета са врло добром фотографијом. И осим у глуми, Матијас се показао и у режији.

Крај је лепо решен, романтично, са дозираном патетиком и много емоција. Некако је жалостив јер ако сте гледали оригиналан филм знаћете да у овој (љубавној) причи срећан крај није писан.

Едукативни моменат: У овом филму има више едукативних момената у вези са тимским радом, али бих ја издвојио реченицу коју је изговорио Матијас, а то је да бисмо стварно разумели нешто, морамо се тиме бавити. Заиста лепо речено.

Оцена наставника:

(сигурица)

Помало зомби (A Little Bit Zombie 2012) је филм о четворо младих који су одлучили да проведу викенд у брвнари заједно пред венчање двоје од њих: Кристал Лоу и Кристофера Тарнера. Међутим, десио се пех управо Кристоферу јер га је ујео комарац неколико пута. Проблем је, наиме, што је комарац био инфициран крвљу зомбија. Кристофер је почео да осећа чудне симптоме и четворка је врло брзо открила да је постао зомби, али не скроз.

Критички осврт: Филм је добио углавном позитивне критике и освојио је десет награда на разним фестивалима, али мене напросто не ради, што би рекли млади. Ако изузмемо поставку која је на стакленим ножицама које су опет добрано напукле (цео свет и четворо младих не верују у зомбије иако се у њиховој близини дешава нешто врло налик на апокалипсу чему сведочимо у сцени где се с њима боре Стивен Макхати и Емили Улеруп), сама идеја је океј, мада сам сличне успеле или неуспеле покушаје гледао и по другим филмовима, не нужно са зомби тематиком – да ближњи помажу ближњем иако се он очигледно претворио у чудовиште. Овде је то урађено са неком ведрином и хумором, али тај хумор је врло приземан и није смешан, ако изузмемо неуротичног комарца који је солидно дочаран. Режисер Кејси Вокер је у једном тренутку покушао да хумор постигне тако што ће ликови бити политички некоректни, али то чак није звучало ни шокантно. Дијалози у филму недостају, а мотиви ликова су или нејасни или исфорсирани, док сами ликови нису конзистентни. Заправо, нема богзна шта у филму што бих могао да похвалим. Цео филм ми изгледа испразно и без поенте.

Едукативни моменат: Кристофер је објаснио својој филмској сестри Кристен Хагер да жели да се ожени како би средио свој живот јер му је досадило да се стално нешто бори и да жели више. На то му је она одговорила да то изгледа као да је већ умро. Он то заиста и јесте урадио у филму, али поента њене констатације је да, ма колико то напорно било, живот чине ствари које желимо и за које се боримо.

Оцена наставника:

(објективна)

Сами у мраку (Alone in the Dark 2005) је филм базиран на видео-играма из серије истог наслова. Кристијан Слејтер је бивши агент јединице за натприродне догађаје и он истражује артефакте измишљене древне цивилизације у Северној Америци која је нестала јер се петљала са чудовиштима из таме. Та чудовишта још увек постоје и вребају иза зида који Кристијан може да отвори.

Критички осврт: Привукло ме је да погледам овај филм јер је у неким изворима описан као најгори свих времена. То је свакако претерана квалификација, али филм јесте лош. Уопште ми се не свиђа нарација у овом филму. Кристијан нас извештава што о свом животу, што о ситуацији са чудовиштима и то све изгледа јако глупо. Такође изгледа и нелогично да Кристијан убије човека на сред пијаце и у сред бела дана и да ама баш нико не поведе неку истрагу гледе тога. Но, хајде да кажемо да је у контексту то одбрањиво, али глума Таре Рид није никако одбрањива.

Акција је баш лоша и има делова који су небулозни. Океј, протагонисти се боре против земаљске варијанте ејлијена (прилично сам сигуран да је други део те франшизе био инспирација), али и против зомбија (рецимо) и све то није ништа што већ није виђено, али јесте невиђена сцена када сви пуцају (и истовремено позирају) у мраку уз жестоку музику. Не само да је невиђена, него је и невиђено глупа, а у једном тренутку колико-толико нормализоване акције уз пуцачину на све стране, један агент се бори против зомбија користећи карате и обојица су Азијати. Хм. Углавном, режисер Уве Бол очигледно воли да снима униформисане људе и њихову технику и оружје и тих манекенских перформанса баш има у филму. Оно чега нема у филму је нека оригиналнија идеја, хорор и акција, прича, било шта. Овом филму су замерили дијалоге и специјалне ефекте, што је, према мом мишљењу, мањи део проблема. Већи је недостатак логике у мотивима ликова, њиховом понашању, али и деловању тих неких мрачних сила. Ако мало размислимо, зомбији су крајње непотребни. Занимљиво је да је Френк Ц. Тарнер испричао Кристијану све мане звери и нити једна није искоришћена у филму, ако не рачунамо да су људи из старе цивилизације затворили једну од њих у златни ковчег (метал који их слаби). На крају Стивен Дорф готово неопрљен преживљава експлозију која је разорила комплетно подземље, а Кристијан и Тара доживљавају крај у виду најкласичнијег општег места које озбиљно ремети логику филма коју је сам Уве поставио. Но, такав крај не урушава општи утисак, напротив, а из простог разлога што ништа није ни остало да се уруши. 🙂

Едукативни моменат: Кристијан је имао прилику да отвори древна врата и није то желео. Испоставило се да је добру одлуку донео, али свакако је добро нека врата не отварати. Не морамо свуда да завиримо и све да сазнамо, рецимо како изгледа када човек узме дрогу или када се напије.

Оцена наставника:

(ништа мање)

Лако Је Критиковати 184

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Неправда (Injustice 2021) је један у низу цртаћа о Ди-Сијевим суперхеројима. Супермен је сазнао да ће постати отац јер је његова љубав Луис Лејн трудна. Међутим, Џокер је у вештој акцији успео да изведе да Супермен убије Луис, а потом је уништио читав Метрополис. То је разгневило Супермена и он је убио Џокера, али је онда постао опасност за читав свет. Бетмен и још неки јунаци одлучили су да га зауставе. Проблем је што је Супермен неуништив и што је на својој страни задржао моћне суперхероје.

Критички осврт: Ово је врло озбиљан цртаћ и тако је урађен, али није оригиналан. Супермена као тиранина смо већ имали прилике да видимо управо у Ди-Сијевим анимираним филмовима, углавном у алтернативним стварностима (што је и овде случај, а то знамо по томе што Супермен има живог тату, а не маму). Ауторе цртаћа о Супермену очигледно највише интригира његова смрт и његова злоупотреба моћи можда и зато јер су обе те појаве тешко замисливе због поставке таквог лика. Једноставније речено, представљају изазове. Овај је био изазов буквално за све ликове и солидно је реализован. Режисер Мет Питерс је врло добро водио причу и ако већ није успео да да оригиналну поставку, макар је унео машту у детаље. Оно што је уједно и јака и слаба страна приче је динамика која је баш брза, тако да се олако прешло преко смрти неколико хероја. Са друге стране, прича има дубину, слојевита је и са ликовима који, иако су нам познати, нуде нову страну сопственог карактера и развијају се. Они уче из сопствених грешака и то је најбоља страна овог филма. Добра страна је и што не нуди готова решења, али указује на оно што јесте погрешно.

Едукативни моменат: Овај цртаћ нам показује да никако није добро да неко има апсолутну моћ, па макар то био и Супермен. Судови морају бити институционализовани и институције морају да постоје и иако нам то делује као споро достижна правда, свакако је боље од оне коју спроводи само један човек.

Оцена наставника:

(сигурна)

Породица Адамс 2 (The Addams Family 2 2021) је наставак филма из 2019, а у фокусу је добро позната мрачна фамилија фрикова. Кћерка Среда је очигледно ингениозна и иако није победила на школском сајму науке, њен рад је ипак привукао пажњу богатом научнику Стрејнџу. Да ствари буду још „стрејнџније“ испоставиће се да му је Среда наводно кћерка и да он сада жели старатељство над њом. Њени родитељи нису срећни због тога и чак покушавају да побегну – у свом уклетом камперу (јер су иначе планирали породични одмор). Испоставиће се да бег није решење, а и да Среда жели да оствари своје замисли у фенси лабораторији коју Стрејнџ поседује. Било како било, њени родитељи не одустају од ње.

Критички осврт: Режисерски двојац Конрад Вернон и Грег Тирнан су, као и у првом делу, наново имали саркастичне опаске на рачун неких америчких вредности, али оне су остале само то – опаске. Нема ту дубине и разраде, већ су се више фокусирали на главну радњу која у ствари и није лоша. Делује расуто, тим пре што се дешава на путу и на разним локацијама, али јесте конзистентна. И јесте предвидљива, али и интересантна је и има хумора. Но, некако ми, као и први део, баш и није у духу породице Адамс како је изворно осмишљена и то је највећи минус. Плус је тај што музика није лоша, а и свеукупно је овај део за пар нијанси бољи од претходног.

Едукативни моменат: Среда је све време грешила јер је желела да поредак ствари буде логичан; да она победи на школском дану науке и да њен старатељ буде уједно и њен биолошки отац. Међутим, када размишљамо о ономе што се дешава у животу не можемо се руководити искључиво хладном логиком јер смо људи; морамо укључити и емоције. Заиста је важно да се награди и учешће на школској активности (не само победа), а и породица треба да буду они који вас воле и који су вам се посветили.

Оцена наставника:

(плус)

Пепељуга (Cinderella 2021) је адаптација познате бајке Шарла Пероа и мјузикл. Пепељуга је Камила Кабељо, која сања да постане дизајнер и има сопствену радњу. То не наилази на одобравање нити њене помајке Ајдине Мензел, нити њених суграђана. Но, преокрет настаје када се у Камилу загледа наочити принц Николас Галицин, јер то за Камилу постаје и шанса и препрека. 

Критички осврт: Најбоље форе у филму и убедљиво најсмешнији део је када се појавила кума вила Били Портер. То је уједно и једина верзија ове бајке где је кума у ствари кум (мада је ипак кума, ако ме разумете) и свакако корак даље у промовисању слобода и људских права. Улога је и у складу са једном од тема, а то је мода у којој доминирају геј дизајнери и не мислим да сам дискриминативан када то тврдим. Ово је варијанта филма „Ако се ципела уклапа“ из 1990, али је значајно боља. И тамо је Џенифер Греј била дизајнер, а овде је то Камила. Када сам поменуо људска права, овде је та тема вишеструко потенцирана, па се Камила бори да као жена успе у бизнису, а Талула Грејв у политици. Већина глумаца су црнци или хиспано, што је још један вид, а све је то добро пласирано кроз одлично одабране и изведене нумере. Режисерка Кеј Канон је мудро водила причу и искористила је све што јој је било доступно, пре свега буџет, али и сваки детаљ. Но није претеривала и све је урађено са укусом. И без обзира што је питка бајка, свакако није површна и има емоције, чему су допринели и глумци. Њихови ликови су додуше конзистентни, али нису најбоље могуће разрађени и некако стагнирају у филму, не развијају се током приче. Костими, сценографија и кореографија су већ перфектни.

Главна тема је свакако феминизам и у много ситуација Кеј поручује да девојчице не морају да буду беспомоћне и лепе принцезе како би дочекале свог принца (што се у васпитању све више намеће), већ могу да буду предузетници упркос притисцима друштва. Критичари ће замерити да се у реализацији ове идеје Кеј није довољно снашла и да су Камили у више наврата у помоћ притрчали управо мушкарци (принц је од ње откупио хаљину за своју сестру јер Камила није успевала да је прода, кум вила ју је опремио за бал, а краљ је променио став и дозволио њену љубавну везу са својим сином), те испада да она заиста ништа сама није могла да уради, али је не бих гледао тако строго. На крају крајева, поента је у друштвеном прихватању одређених односа и статуса и еманциповане жене у реалном животу не могу много да постигну ако немају подршку свог окружења. Свакако је овај филм могао да помери границе и да учини да се, на пример, Пепељуга заљуби у принчеву сестру, која јој је по сензибилитету сличнија, а што би радњу још више закомпликовало и учинило интригантнијом. Ипак, и са свим постојећим елементима, филм је већ повукао неколико корака у напред и то треба ценити. Једино ми остаје недоумица шта ће радити принц на пословном путовању своје девојке, али је Кеј изгледа прихваљтиво да мушкарац и не мора ништа да ради осим подршке својој лепшој половини. Живот нам је показао да то није ексклузива бајки, тако да и то могу да прихватим. 

Едукативни моменат: Ова бајка нас учи да не треба да се водимо нормама које су друштвено прихватљиве и које се од нас очекују, већ треба да живимо живот онако како желимо.

Оцена наставника:

(може)

Ксанаду (Xanadu 1980) је филм о сликару Мајклу Беку који ради посао који не воли. То ће се променити када на њега налети мистериозна Оливија Њутон Џон и када упозна музичара Џина Келија, који је стар, али и даље има снове. Испоставиће се да ће своје снове двојица уметника испунити заједно.

Критички осврт: „Ксанаду“ је у своје време био финансијски неуспех, а исто је доживео и од критике. Чак, овај филм је био инспирација да се успостави посебна награда за најгора филмска остварења „Златна малина“, која и јесте уведена у години када је филм снимљен. Да ли је филм баш толико лош? У ствари, како бих рекао, овај, заиста јесте. 🙂 У овом филму све је проблем, али је можда највећи тај што је режисер Роберт Гринуолд одлучио да направи мјузикл са много играња и то је и учинио. И добио је низ музичких спотова које је тек накнадно повезао причом или макар мени тако изгледа да је урадио. Упркос томе, прича има неког смисла или се макар одвија, али обилује наивношћу, површним и недореченим односима и испразним дијалозима. Сама поставка је безвезна: Мајкл је сликар којег је инспирисала муза Оливија да отвори ноћни клуб? Нејасно је како је он тиме остварио своје снове. Додуше, ако заради онда ће моћи да слика до миле воље. Иначе је Мајкл благо неуверљив у овом филму, али не због глуме. Он је напросто фрајер који зрачи сировом снагом и рођен за улогу ратника у „Ратницима“ снимљеног годину дана раније. Филм се завршава бледњуаво као што је и почео и као што се одвијао, без већег изазова за протагонисте и публику.

Едукативни моменат: Ксанаду или Шангди је била летња престоница Кублај-кановог Монголског царства од краја тринаестог века. Данас је то светска баштина Унеска.

Оцена наставника:

(мада може и више због култног статуса филма)

Ноћне књиге (Nightbooks 2021) је филм рађен према књизи за децу истог назива из 2018. писца Џеј Еј Вајта. Винслоу Фегли је дечак надарен за писање хорор прича, али је због нечега желео да одустане од тог свог хобија. И таман када је кренуо да спали своје дотадашње приче, заробила га је вештица Кристен Ритер. Хтео, не хтео, морао је да настави са својим причама јер вештица жели да их чује и то је једини разлог зашто га је оставила у животу. Дечаку је пажњу привукла једна друга прича коју је пронашао у библиотеци вештице јер му је пружила наду да је бег могућ.

Критички осврт: Ово је варијанта „1001 ноћи“ у којој је Шехерезада мајушни Винслоу. Кристен је била убедљива вештица, а и клинци су били убедљиви у својим улогама, али авај, превише стереотипни. Лик који тумачи Винслоу је дефинитивно већ виђен, баш као и сценографија која као да је преузета из саге о Харију Потеру. Мислио сам да ће ово бити омнибус (наново су у моди) налик на „Приче са мрачне стране: Филм“ из 1990, али ипак није, макар не на тај начин. Приче у причи постоје и имају занимљив шмек, а посебна им је вредност што заиста изгледају као оне које би дете смислило. Главна прича је ипак главна и она није лоша, чак је и слојевита и има емоцију, али је уједно и предвидљива.

Едукативни моменат: Када је Винслоу рекао за себе да је чудан, Лидја Џевет му је узвратила да је то сигурно тако. Али је и додала да то што је он такав, остале чини обичнима и они пошто не желе да буду обични, њега исмевају и називају га чудаком. И то је заиста тако и запитајте се мало да ли је у реду бити чудан и да ли када етикетирамо такве људе, да ли то више говори о њима или о нама.

Оцена наставника:

(слаба)

Злоћудно (Malignant 2021) је прича о младој жени Анабели Волис, која је трудна и у браку са насилним Џејком Абелом. Једно вече ју је он ударио и она се затворила у собу, тако да је морао да преспава у дневној соби. Тада је у њихову кућу упао неко ко је убио Џејка, а потом напао Анабелу. Она се пробудила у болници и увидела да више нема бебу, што ју је дотукло. Ту несрећним ситуацијама није био крај јер је Анабела схватила да је у некаквој парапсихолошкој вези са убицом и да може да види како он убија своје наредне жртве. Уз подршку сестре Меди Хасон она се обратила полицији, али инспектори који раде на случају Џорџ Јанг и Мишол Бријана Вајт немају много слуха за њене фантазије. Но и они ће увидети да се ту ипак чудне ствари дешавају. 

Критички осврт: Прва сцена у болници није обећавала. Најпре што је већ многоструко виђена сцена, потом што је исфорсирана и најзад глумци су стварно преглумљавали. Међутим, већ у наредној сцени ово је све некако прошло, попут дечје болести и претворило се у један сасвим солидни хорор кримић са неколико нијанси више театралности у појединим сценама но што је права мера и са необичним угловима снимања. И још необичнијим местима јер је режисер Џејмс Ван бирао све некакве дворце и уклете куће који по ноћи изгледају једнако и бајковито и језиво као из древних хорора о Франкенштајну. Иако се те грађевине са својом мрачном атмосфером нису баш уклопиле скроз, опет то не могу да замерим. Похвалио бих што је било доброг хумора у појединим сценама, а и специјални ефекти (и оно мало што их има) нису били толико лоши. Негде након одгледаног сата филма све сам провалио, а остало је још готово толико времена. Да ли је режисер Џејмс дао сувише трагова или сам се већ изверзирао у овом жанру (не би било чудно након толико одгледаних филмова), не знам, али је идеја одлична и свака част сценаристи Акели Купер. Истовремено је престало да буде занимљиво јер филм адутира на мистерију. И на акцију, али тек на крају и претерано суперхеројску која би у неком другом филму била можда импресивна, али овде је само неуверљива.

Едукативни моменат: Анабела је успела да савлада свог мрачног брата и он јој је запретио да ће се наново вратити. На то му је узвратила да је свесна тога, али је разлика што ће овај пут бити спремна за њега. И то можда није лош начин да тако гледамо на лоша искуства. И она су искуства и следећи пут када нам се лоше ствари задесе, боље ћемо реаговати на њих.

Оцена наставника:

(на три)

Ноћна кућа (The Night House 2020) је прича о удовици Ребеки Хол, која се бори са тугом због преране смрти свог филмског супруга Евана Џонигкејта, а потом ће се борити и са врло мистериозним и мучним разлозима његовог самоубиства.

Критички осврт: Филм почиње као прича о „Чича Горију“ – приказом разних ствари по кући, а онда се сцене ређају тако да полагано стичемо увид у то ко је Ребека и са чим се бори. Режисер Дејвид Брукнер је мудро и стрпљиво градио причу и са њом и мистерију, али у контрапункту са тим веома брзо увео духа у причу. Такође је увео и два проблема са којима је морао да се избори. Први проблем је што мистерија у овом филму није баш, баш мистерија и релативно брзо постаје јасно шта би могао бити разлог Евановог самоубиства и шта ће Ребека наћи у мистериозној кући преко реке. Дејвид је морао да адутира на преокрет и да оно што је очигледно окрене на сасвим другу страну и ту заиста није разочарао. Други проблем је што прича нема баш много „меса“ и хтео-не хтео, Дејвид је морао да врти радњу око неутешне Ребекине туге и ноћних паранормалних дешавања што може постати и монотоно и иритантно, али ипак није, чему је допринела и сама Ребека уз већ поменуту мудру режију. Сама Ребекина потрага за одговорима на нивоу је једног успешног кримића, тако да је све испало некако добро у овом филму, чија идеја није ни нова, ни маестрална.

Едукативни моменат: Сара Голдберг је саветовала своју пријатељицу Ребеку да, ма шта год открила о тајном животу свог покојног супруга Евана, увек га памти и као особу у коју се заљубила. Јер, између осталог, он је био и то. Свака личност је компликована и има много улога у нашем животуи не треба да их квалифукујемо само према једној и да заборавимо све остале.

Оцена наставника:

(веома солидна)

Ноћни зуби (Night Teeth 2021) је филм о момку Хорхеу Лендеборгу млађем који је заменио свог старијег полубрата Раула Кастиља на послу возача лимузине. Оно што Хорхе не зна је да је његов полубрат борац против вампира, а да су његове муштерије те ноћи заправо две опасне вампирице. Хорхе се нашао у сред рата не само вампира и људи, већ и самих вампира који се боре за превласт над Лос Анђелесом.

Критички осврт: Уводна нарација је требало да скрати време, уведе у причу и најави неочекивано, али је код мене макар произвела само контраефекат јер је баш прозаична. На страну то што нисам фан таквих увода јер верујем да је управо цака у томе да нам сам филм да комплетну причу и да је схватимо кроз сцене које пружа – уводне или већ неке касније. Касније сцене су свакако пружиле причу, која има пристојну динамику и донекле успешан спој жанрова хорора и романсе. Проблематичан је ту само лик главног протагонисте Хорхеа који у тој хорор-романси изгледа превише површан. Он се заљубљује у Деби Рајан, која га је практично отела, која је вампирица и која, заједно са Луси Фрај, масакрира људе наоколо. У једном тренутку њих двоје ћаскају код њега у кући као да су провели лепо вече на првом састанку и сада је она свратила да попију још једну кафу. Но, хајде да кажемо да је то стокхолмски синдром на делу и да се вратим на пружену причу. Она донекле изгледа необично, можда и зато што се све завршава за само једну ноћ, али није. Сасвим је обична и сигурно није таква која ће оставити неки јачи печат.

Глумци су заиста добро одабрани и то баш за сваку улогу (главну и споредну) и при томе мислим и на физиономију. Луси изгледа баш опако, али остаје нејасно како увек побеђује у више него неравноправном односу снага.

Едукативни моменат: Хорхе је имао велике планове за будућност, али их је променио за само једну ноћ. Добро је имати дугорочне циљеве, али пошто је живот чудо, треба бити отворен и за могућности које ће нам се пружити.

Оцена наставника:

(ту се негде врти)

Дина (Dune 2021) је римејк истоименог филма из 1984, односно први део те приче. Радња се одвија у будућности и у галаксији која је сада под патронатом цара, док феудалци имају читаве планете под својим поседом. Једна од водећих племићких породица су Атреиди и њиховог војводу Оскара Ајзака цар посматра као ривала. Зато ће му дати у посед пустињску планету у чијем се песку налази драгоцени зачин, али ће се тајно договорити са војводиним ривалом бароном Стеланом Скарсгордом да га униште. Они ће у тој намери успети, али не у потпуности. У животу ће остати млади наследник Тимоти Шаламе, који је моћнији од свог оца јер му је мајка вештица Ребека Фергусон. Тимоти ће се повезати са пустињским људима, а како би започео борбу против цара.

Критички осврт: Заиста се види велики труд режисера Денија Вилнева да направи достојан римејк култног СФ филма. За разлику од приче претходника Дејвида Линча, који је склон необичној и често неухватљивој режији, ова прича је значајно смиренија и дворске интриге су јаснијe. Tо их не чини мање виспреним, тако да је све врло успело, баш као и акција и специјални ефекти. За овај први део мислим да се Денијев труд исплатио.

Едукативни моменат: Џејсон Момоа је рекао младом принцу Тимотију да снови дају лепе приче, али да се све дешава када смо будни. Мудар је Џејсон у овом филму, нема шта.

Оцена наставника:

(и за труд и за рад)

Шака освете (Fistful of Vengeance 2022) је филмски приквел серије „Ву убице“ из 2019. Ву убица је Ико Уваис и он, уз помоћ пријатеља, мора да се супротстави Џејсону Тобију и његовој болесној амбицији да призове Првог човека и потпуно измени свет какав познајемо.

Критички осврт: Режисер Роел Рен као да је започео филм од средине јер нас је на брзака увео у акцију која ће уследити. Овај филм је у потпуности посвећен акцији, односно борилачким вештинама, које нису ни убедљиве, а далеко су од импресивних, баш као и моћи протагониста и антагониста. Цео филм је далеко. Поставка је претанка, дијалози су основношколски, а финале филма је неартикулисано и то је најбољи опис који могу да дам. Имам много разлога да верујем да ће све наде које будете уложили у филм пре него што га погледате бити изневерене када га погледате. 

Едукативни моменат: Ико и његова два пријатеља су морали да се ослободе беса, осећања кривице и сујете како би успешно завршили задатак. Сигурно је да би нам ова осећања свакако сметала и ако ми мислимо да будемо успешни, не би требало да их имамо.

Оцена наставника:

(мало сам се колебао да ли да дам два)

Лако Је Критиковати 170

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Син (Son 2021) је филм о младој жени Анди Матичак која је побегла из секте и док је бежала родила је дете. Неколико година касније сазнала је да њен син пати од необичне болести коју лекари нису успели да дијагностикују. Но, врло брзо ће јој бити јасно да болест није обична јер није ни њен дечак.

Критички осврт: Прича је варијација на тему „Предсказања“ и можда није непредвидљива, али режисер Иван Кавана уме у разним сценама да направи напету атмосферу. Режија је свакако добра, мада неке сцене јесу натегнуте попут оне када Анди убија три полицајца у мрачној хотелској соби. Хорор јесте застрашујући, морам признати. Језива је, али на другачији начин, сцена када дечак обољева и некако за ту улогу унесрећеног детета одабрана је врло погодна физиономија маленог глумца. Када поменух глумце, врло су добри у овом филму, ту немам дилеме.

Едукативни моменат: Анди је желела да помогне свом детету, али онако како је исправно, а не како је дечак захтевао. Она у томе није успела, али свеједно, одлика доброг родитељства јесте у томе да помогне детету, а не да му подилази.

Оцена наставника:

4(уз много минуса)

Обистинити (Come True 2020) је филм о девојци Џулији Сари Стоун која је побегла и од куће и од своје филмске мајке. Ноћи проводи тако што спава на тобогану дечјег игралишта. Пошто има кошмаре и јасно јој је да њено решење за спавање није најбоље могуће. Зато се пријављује на оглас који је случајно видела – да буде испитаник у научној студији која управо истражује снове. Међутим, током истраживања нешто је пошло наопако и Џулијини кошмари су се погоршали, а и њено психофизичко стање. Научник Лендон Либоарон покушава да јој помогне, али ни сам није сигуран са чим се заправо бори.

Критички осврт: Ово је један од оних уметничких или стилских филмова, како их већ називају и као такав мора да има две своје слабости: да је врло спор и да га нико не разуме. Међутим, режисер Ентони Скот Бернс (уједно и сценариста) је некако постигао да и поред спорог темпа филм прилично држи пажњу и све време је продубљивао мистерију. Међутим, ону другу слабост је довео до перфекције и посебно је скрајнуо сам крај филма и, искрено, некако сам остао незадовољан и преварен. Ентони заправо даје објашњење шта се десило са Џулијом, али је оно такво да дозвољава да он буде апстрактан и уметнички настројен читав филм и да све опет има смисла и да не мора да има контекст. Заправо, свака прича започета у филму није завршена тако да ми не сазнајемо шта се десило са експериментом, са осталим испитаницима, а на крају крајева ни зашто је Џулија уопште напустила кућу. Још мање смо сазнали шта су заиста научници тражили у сновима и шта су пронашли.

Џулијини снови су интересантни, изгледају као и сам филм; као уметничка инсталација са прстохватом „Уздигнућа пакла“ и исто толико науке (РЕМ, парализа сна и слични појмови се провлаче кроз филм). И као што написах и сам филм је интересантан са ефектним сценама и ту је Ентони показао још једну вештину – да уме да прикрије ситан буџет. Помогли су и глумци који су добри, а Џулија је при томе и врло одговарајуће физиономије.

Едукативни моменат: У филму смо сазнали да је РЕМ фаза спавања када човек сања. Назив је добила по томе што се тада брзо мичу очне јабучице; РЕМ и јесте акроним од енглеског Rapid eye movement.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Мама и тата спасавају свет (Mom and Dad Save the World 1992) је комедија која се дешава на маленој планети Спенгер. Тамо влада луцидни Џон Ловиц који жели да уништи Земљу јер је већа. Међутим, када је погледао Земљу кроз телескоп угледао је средовечну Тери Гар која му се допала и пожелео је да му буде краљица. Зато ју је отео, заједно са њеним актуелним мужем Џефријем Џонсом, а уништење Земље је одложио за сутрадан. Испоставило се да је брачни пар ипак тврд орах за њега и да ће му озбиљно помрсити дијаболичне планове.

Критички осврт: Сценографија и техничка решења у овом филму су безмало сјајна. Потпуно су луда и свакако доприносе да филм буде духовитији, а иначе је хумор у филму некако ноншалантан – ако не већ заиста смешан. Глумци су одлични комичари, а међу њима је и Пајтоновац Ерик Ајдл. Прича је, наравно, класична бајкица, али урађена са много духа и маште. Наивних момената има толико да све врца од њих (планета идиота има невероватну технологију, а Џефри и Тери путују свемиром у својим колима), али све то не унижава, већ напротив доприноси шарму филма.

Едукативни моменат: Двир Браун је признао да људи са планете Спенгер нису паметни, али тај недостатак надокнађују добрим намерама. Нико од нас нема сву памет, нити све вештине, али те недостатке свакако можемо надокнадити оним где смо јаки, а учењем и вежбањем можемо постати још и јачи.

Оцена наставника:

(малко сам се размишљао, али може)

Хаос који хода (Chaos Walking 2021) је филм рађен према истоименом роману (заправо трилогији) Патрика Неса. Година је 2257. и људи су колонизовали планету богату шумама, али која има један необичан ефекат – мушкарци на њој стварају тзв. буку. Наиме, њихове мисли могу да се чују и виде. Планета нема дејство на жене, али прича и тако почиње у селу које настањују искључиво мушкарци. И док се млађани Том Холанд труди да обузда своју буку, из свемира је пристигла извидница другог таласа досељеника. Међутим, када су упали у атмосферу планете нешто је пошло по злу и сви чланови су изгинули, осим Дејзи Ридли. Том је набасао на Дејзи, те ју је пријавио градоначелнику Мадсу Микелсену, али се истовремено и заљубио, па се предомислио и одлучио да је одведе на неко сигурније место. Но, Мадс не одустаје од свог „плена“ јер у лепој Дејзи види начин да завлада целим новим светом.

Критички осврт: Веома ми се допада и идеја и реализација идеје да се „бука“ коју мушкарци стварају, односно њихове мисли – виде. Жене такве сензације не стварају и то можда има неку религијску симболику коју је осмислио још писац романа Патрик (роман нисам читао). Но, у филму вероватно има јер већ у првој сцени сазнајемо да друштво мушкараца има и проповедника који осећа грехове своје пастве. Свакако је лако повезати; Ева је навела Адама на грех, па се мисли и намере наивних мушкараца лако читају, док то са лукавим женама није случај. Но, због чега год поставка била таква, свакако је занимљива, тим пре што жена са свемирског брода стиже у врло примитивну заједницу мушкараца. Јасно је да ће ту бити неких невоља и већ има материјала за причу. И та прича се развијала углавном предвидљиво и то је њен највећи недостатак, али уз поменуту сјајну идеју има динамику, одличну продукцију и фине глумце. Чак ме је и млађани Ник Џонас пријатно изненадио и очигледно сам потценио овог Дизнијевог глумца. Сама прича није лоша, мада је део који се односи на поставку, а то је зашто у сеоцету којим влада Мадс нема жена, прилично натегнут. Такође, режисер Даг Лајман је много простора дао Томовим емоцијама према псу, али не и према брату и оцу. Има ту још неких слабијих момената, али свакако бих овом филму дао шансу, тим пре што је очигледно да наставак следи (прича са ванземаљцима је тек начета, а и млади пар се није званично заљубио).

Едукативни моменат: За Тома је његово село било цео свет. Тек када је кренуо даље, изашао из њега, схватио је да је свет много већи и самим тим су таква постала и његова сазнања. Путовања су право богатство.

Оцена наставника:

(уз поголем минус)

Последњи човек на свету (The Last Man on Earth 1964) је филм рађен према роману „Ја сам легенда“ Ричарда Матесона из 1954. Ово је прва од укупно четири екранизације овог романа. У питању је постапокалиптично друштво у којем већ трећу годину преживљава Винсент Прајс сам самцијат и сваке ноћи стрепи од вампира у које су се претворили сви остали људи на свету. Дању он узвраћа ударац и уништава их у њиховим склоништима, али све ће се променити када буде наишао на жену Франку Бетоју која такође може да се креће током обданице.

Критички осврт: Иако је у питању црно-бели, наивни филм, студиозно је урађен и то се види по детаљима спочетка када Винсент објашњава свој суморни живот. Додуше, види се и покоја грешка, па је мртва вампирица коју је унео у кола некако променила положај када ју је износио. Вампири у овом филму се нису баш показали, као ни Умберто Рао, али филм ионако припада последњем човеку Винсенту, који је – ако не већ глумчина – а оно свакако аутентичан.

Ако упоредим овај оригинал са најмодернијим остварењем, морам да признам да ми се овде преокрет и сазнање до којег Винсент долази много више допада, али је и проблематичнији. Људи који су на свој начин одолели болести су одлучили да стану на пут Винсентовим деструктивним активностима. Питање је зашто су чекали три године? На крају се испоставља да их има баш много, да су врло организовани и исто тако наоружани. То свакако прави рупу у причи, али пошто је свака борба не много више од гуркања и драматичних погледа, то у контексту оног што гледамо и не изгледа тако страшно. Део са псом је некако збрзан и нејасно је колико је потребан; вероватно га има у роману, али овде нема јачег оправдања. Без обзира на то, прича је мудро вођена са убаченим флешбеком баш тамо где и треба да буде.

Едукативни моменат: Што се науке тиче готово све изречено у овом филму о бактеријама и вакцинама је чисто лупетарање, али је макар једна ствар тачна. То је да се након прележане болести, односно уноса патогена у тело (антигена) стварају антитела. Тако је Винсент у овом филму био заштићен, а Франку је заштито дајући јој сопствена готова антитела. Ето прилике да научимо и то да је Винсент стекао природни активни, а Франка вештачки пасивни имунитет.

Оцена наставника:

4(може)

Мама (Mom 1991) је прича о старијој жени Џин Бејтс која је одлучила да допуни кућни буџет тако што ће изнајмити собу. Као станара је примила Брајона Џејмса, за кога је мислила да је слеп, али се испоставило да је нека врста вампира. Он ју је угризао и преобратио у своју врсту, што је врло брзо открио њен син Марк Томас Милер. Марк је успео да савлада и убије Брајона, али му је остала мука – да се избори са својом мајком вампирицом која терорише Лос Анђелес.

Критички осврт: Овај филм још увек није ушао у гвоздене деведесете, већ више приличи осамдесетим, пре свега што се глуме тиче. Она није катастрофална, већ је некако наивна. Рецимо, сасвим је неододљиво када се слатка бакица Џин облизује када гледа људе које би радо појела. Такође, ни дијалози баш нису јача страна овог филма, а ни емоције. Прича се углавном базира на игри мачке и миша између Џин и њеног филмског сина Марка. У ствари, радња је захвална да се ту убаци свашта нешто по питању породичних односа и направи добра једна драма која иде паралелно уз хорор, али ју је режисер Патрик Ранд успешно заобишао. Или је то ипак неуспех? Углавном, идеја је добра и прича солидна, али јој Патрик ипак није дао дубину.

Едукативни моменат: Ако бисмо Џинино стање превели у мање натприродну болест зависности, свакако су све последице ту; како по њу саму (на крају је умрла), тако и по чланове њене породице (филмска кћерка Мареј Ерс је такође настрадала, а филмски син Марк изгубио посао и умало и супругу). При таквим болестима само можемо и очекивати трагичан резултат.

Оцена наставника:

(колико-толико објективна)

Кућа у суседству (The House Next Door 2021) је наставак филма „Упознајте Блекове“ из 2016. Блекови су породица која се доселила у крај који није по вољи Зулај Хенао, а ускоро неће бити ни њеном супругу Мајку Епсу. Мајк ће открити да у његовом комшилуку станује вампир (Кат Вилијамс). Да зло буде веће, Кат се намерачио управо на Зулај у којој је препознао лик своје изгубљене љубави пре много векова.

Критички осврт: Форе из основне школе могу да буду смешне, али у овом филму нису. Смешна је укупно једна. Хумор је приземан, баш као и овај филм са врло површним емоцијама и дијалозима. Вампири у овом филму уопште нису нелогични као што то јесу односи између ликова. Бреша Веб, Мајкова филмска кћерка, одлази да се уда за свог дечка инвалида и практично изостаје свака реакција њене филмске мајке Зулај испред које се тај театрални одлазак дешава. Све је некако овлаш одрађено, без везе и крајње досадно. Режисер Дион Тејлор је у филм увео раскошне лепотице и у главним и у епизодним улогама, али џаба – филм тешко да може да извуче и сва лепота света. 🙂

Едукативни моменат: Зулај је свом филмском мужу Мајку замерала што увек кривицу пребацује на другог, па био то комшија вампир Кат или млади рођак Лил Дувал. Мајк никако није могао да схвати да не може увек да тражи кривца већ да треба да преузме одговорност. И то није само Мајкова мана, бојим се, али мана свакако јесте.

Оцена наставника:

(без поправног)

Громовита сила (Thunder Force 2021) је прича о две пријатељице из детињства. Једној од њих Октејвији Спенсер је зли суперхерој убио родитеље и она је себи задала мисију – да стекне образовање и постане генетичар који ће на научни начин стећи супермоћи и дохакати свим зликовцима који тероришу људе. Она је у томе и успела и изградила напредну лабораторију у којој је намерила да спроведе свој животни сан. Невоља је што се у њен живот вратила стара другарица (са којом је у међувремену прекинула дружење) Мелиса Макарти и због сопствене трапавости добила суперснагу намењену Октејвији. Октејвија ипак није остала без супермоћи јер је пронашла и начин да буде невидљива, па су њих две заједно кренуле у борбу против зликоваца.

Критички осврт: Сјајан је филм, а пар Мелиса Макарти и Октејвија заиста су као гром. Додуше, има предвидљивих момената попут тога ко је заиста Мелиса Лио, али опростиво је. Прича као прича стварно није лоша, али оно што ми се посебно допада је што филм има емоцију, а нема патетике. Режисер и сценариста Бен Фолкон са акцијом није претеривао (јер се посветио и драмском моменту подједнако), али сигурно није ни разочарао. Хумор је већ, па онако. Форе су далеко од виспрених и, иако нису лоше, сигуран сам да су глумци у овом филму могли да буду и боље искоришћени у том смислу, посебно главни двојац.

Едукативни моменат: Октејвија је успела да победи зле супермоћне људе захваљујући значајним стварима: учењу, којем се посветила од малена и пријатељу Мелиси, коју није одбацила без обзира на разлике између њих две. Рекао бих да је то рецепт за успех и велика, громогласна дела.

Оцена наставника:

4(колебао сам се да дам пет)

Брижни медведи – Филм II: Нова генерација (Care Bears Movie II: A New Generation 1986) је наставак филма из 1986. о медведићима и другим животињама који живе међу облацима и имају задатак да брину о деци широм света. Овог пута њихова брига су троје деце који су тужни у летњем кампу јер су увек последњи у спортским активностима. Посебно је несрећна девојчица Кристи, која очакнички жели да буде шампион. То ће злоупотребити Црно Срце, ентитет који жели да дохака брижном животињском царству.

Критички осврт: Када гледам овакве цртаће намењене баш млађем узрасту, осим приче, свакако ми је значајно и какве поруке шаље. Ако занемаримо то да су медведећи у ствари врло разноврсне врсте попут мајмуна, коња, зеца итд, свакако могу рећи да шаље фине и суптилне поруке. Међутим, велико питање је колико су те поруке заиста искрене. Цело то имагинарно животињско царство пева о различитостима кроз боје и да свака боја доприноси богатству света и ту већ видим развој толеранције између различитих типова људи (раса, како их већ лаички зову). Но, када погледате дечје ликове у том неком кампу, нити један од њих није црнопут или азијат. Сви су врло европеидни, а плавушани доминирају. Где су ту боје, али одистински? Још једна појава у овом филму ми не иде баш у прилог искрености, а то су та у свакој мери претерана срца, дуге и шећерне вуне. Цртаћ је толико сладак да заиста постоји ризик од добијања дијабетеса сваког типа.

Наравно, све је у фазону да ми бринемо једни о другима и да исказујемо осећања и да се волимо и заиста је прилагођено дечјем узрасту, а улога медведића и њихових рођака је прилично широка; они враћају самопоуздање, али и спасавају девојчицу из чамца. Некако ми је цела та идеја неразрађена, иако се ту види неки метеж и прича је заокружена. Заправо, то што медведићи имају стикере на стомаку је занимљиво јер они могу то и да материјализују, али се не претвара (осим у пар случајева) у неку корисну или макар креативну алатку. Јасно ми је шта су аутори цртаћа имали на уму, али су све то некако површно одрадили и дали као производ једну солидну бајкицу.

Едукативни моменат: Девојчица Кристи је желела да буде шампион кампа у физичким активностима, али је спознала да је прави шампион зато што има добре пријатеље. Некада нам наше праве победе нису видљиве јер за њих не добијамо признања, плакете и пехаре, али су свеједно вредне.

Оцена наставника:

(врло танка)

Клуб Винкс: Тајна изгубљеног краљевства (Winx Club: Il segreto del Regno Perduto 2007) је филм рађен као део цртане серије „Винкс“, популарне тих година. Радња се дешава у магијској димензији где живе виле и вештице. Главна јунакиња је Блум која је одгајана на Земљи, да би онда сазнала да је вила и да потиче из света магије. Међутим, њено краљевство је изгубљено, заједно са њеним родитељима у току борбе добра и зла. Блумина мисија је да то краљевство пронађе, како би остварила своју улогу виле заштитнице.

Критички осврт: Све негативне ствари које сам уочио у наставку, важе и за овај филм, са тим да овде још има и заиста превише патетике. Блум је јадна, незаштићена принцеза и вила која бљује ватру, а њен принц је теши и обожава. И то траје и невероватно је сморно, тим пре што заиста оптерећује када неко са изузетним способностима (што би народ рекао „здрав и прав и може волу реп да ишчупа“) глуми жртву. Но, то није једини иритантан детаљ у филму. Блум тражи књигу где је одговор где су јој родитељи и не може да је прочита јер је писана чудним знаковима. Тада се појављује дух, чувар књиге и књигу претвара у – сликовницу. Блум и њени пријатељи никакву корисну информацију нису добили, али је њена пријатељица вила захтевала да им дух прикаже фотке како је Блум изгледала као беба јер су тако слатке, а и у толикој књизи „сигурно има много слика“. Онда је дух изјавио да немају баш много времена (а и цела радња се врти око тога да Блум пронађе утамничене родитеље, што је већ озбиљан и у филму и опасан подухват, те ипак захтева неки фокус), како би поменута другарица рекла духу да је баш досадан… Заправо цео овај филм је досадан са исфорсираном акцијом и површним репликама.

Едукативни моменат: Учитељица вила Феригонда је рекла како је сада старија, али младост коју губимо надокнађујемо мудрошћу ако смо обраћали пажњу. Добра је учитељица, а и вила, нема шта.

Оцена наставника:

(на један или један на два)

Лако Је Критиковати 160

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 

Ејлијен: Жетва (Alien: Harvest 2019) је кратки филм снимљен поводом јубилеја, односно 40 навршених година од првог снимљеног филма о Ејлијену. Четворо људи је на свемирском броду на коме је и ужасни Ејлијен и он их јури. Они покушавају да дођу до капсуле за евакуацију, али се испоставља да она није гаранција да ће успети да побегну.

Критички осврт: Ово је просечна епизода из филма о Ејлијену преточена у кратак филм, али држи пажњу и има занимљив преокрет.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да Агнес Олбрајт има добре намере, некако се испоставило другачије. Не мора увек да значи да онај ко вам помаже је и уједно и пријатељ. Веома је важно и како вам помаже и из којег мотива.

Оцена наставника:

(танка)

Ејлијен: Сама (Alien: Alone 2019) је још један кратак филм о Ејлијену. У овој причи имамо девојку Тејлор Лајонс која је остала сама на великом свемирском броду. Иако је остала једина, ипак нема дозволу да уђе у једну просторију која је под кључем јер јој одобрење не даје централни компјутер. Случајна хаварија на броду јој је омогућила приступ.

Критички осврт: Приступ у овом филму је некако другачији, али ме није фасцинирао и чак није успео да се отме осредњости. Није ме очарала ни глума млађане Тејлор.

Едукативни моменат: Тејлор је схватила да је њен највећи проблем усамљеност. Зато је прихватила као друштво чак и пауколико чудовиште. Ми не морамо да прихватамо чудовишта за другаре, али свакако не би требало да одбацујемо било кога зато што нам није леп или према стандардима.

Оцена наставника:

3(заправо солидна)

Ејлијен: Руда (Alien: Ore 2019) је још један филм у серијалу. Прича је смештена у рударску колонију на некој планети, где управо рудари наилазе на убијеног колегу. Најпре их је запањио начин смрти човека, а потом су схватили да ни они сами ништа боље неће проћи.

Критички осврт: Овај филмић је симпатичан, држи пажњу и има неку поруку, чак би се могла применити и на шири друштвени контекст. И глума је сасвим на нивоу задатка.

Едукативни моменат: Микела Џеј је одлучила да се супротстави чудовишту наместо да побегне од њега. И то је најчешће прави избор.

Оцена наставника:

(малчице поклоњена)

Ејлијен: Ограничавање (Alien Containment 2019) је још једна прича која се дешава на свемирском броду. Гаја Вајс је пилот на том броду и превози троје преживелих, али ускоро сазнаје да је и Ејлијен међу њима.

Критички осврт: На неки начин ово је варијанта претходног, са неком врстом поетске правде. Ипак, прилично је предвидљив, са стереотипним ликовима и већ виђеном сценом. Заиста ми се није дојмио.

Едукативни моменат: Гаја је схватила да, и по цену сопственог живота, неке ствари треба да буду ван домашаја људи. Неким чудима природе свакако ћемо се дивити, али превише су опасна да би се користила.

Оцена наставника:

(ту негде)

Шта се налази испод (What Lies Below 2020) је филм о девојчурку Еми Хорват коју је мајка Мина Сувари управо покупила из кампа, у којем је провела неколико дана, те је одвела кући. А тамо ју је чекало изненађење; мајчин нови дечко Треј Такер, видно млађи и перфектно леп и згодан, који је у Еми изазвао врцава осећања. Међутим, како га је упознавала, та осећања заменио је страх јер се показало да је Треј, најблаже речено, веома чудан.

Критички осврт: Колико сам разумео, режисер Брејден Р. Дјумлер је био директор фотографије у неколико кратких филмова и сада се окушао и као режисер. И оно што му морам признати је да уме да направи интригантну атмосферу, али је и тема коју је одабрао по својој природи довољно интригантна. Она је већ од почетка чудна, али како време одмиче постала је све чуднија, а Брејден је све то доста добро дозирао. И тројац главних протагониста добро се снашао у оваквом једном необичном љубавном троуглу. Онда је радња почела да поприма СФ ток и колико се Брејден снашао у сапуници, толико није у овом жанру.

Сф прича је већ толико пута испричана да је излизана, а тако некако делује и у филму. Све је предвидљиво и досадно, а бледи специјални ефекти не помажу. Фотографија је сјајна, што се од Брејдена и очекивало, али то некако није довољно. Заправо, читав утисак о овом филму је да није довољан.

Едукативни моменат: Ема је на тежи начин научила да оно што је лепо (у овом случају Треј, њен филмски замало очух) не мора да буде и добро.

Оцена наставника:

3(можда чак и мање)

Инфекција: Инвазија почиње (Infection: The Invasion Begins 2011) је прича старице Кели Пендиграфт која у будућности прича о застрашујућем догађају који се десио у њеном градићу у садашњости. Њени суграђани били су жрвте паразитских црва врсте непознате науци.

Критички осврт: Глума је испод сваког нивоа. Прилично сам убеђен да бих ја боље одглумио наместо, па скоро свих глумаца. Ликови које су тумачили су стереотипи, а радња је класична са врло мршавим специјалним ефектима. Људе нападају неке изванземаљске глисте и чини ми се да су боље (и озбиљније) урађени монструозни кондоми у комедији „Кондом убица“. Чак је и ватра лоше анимирана. Филм је крцат општим местима и нелогичним поступцима ликова, а и патетични делови нису занемариви. Акционе сцене су трапаве, а цео филм досадан. Заправо најбољи део овог филма је промотивни постер који видите уз овај текст. Инвазија је започела, али се надам да се није наставила. 

Едукативни моменат: Брајан Бруер је рекао Лохлину Манроу како можда спорије учи, али ипак учи. И то је оно најважније, не престајати с учењем. Можда ће и режисер Хауард Векслер научити да прави добре филмове.

Оцена наставника:

(и мање)

Откачен (Freaky 2020) је филм о Блисфилдском касапину (Винс Вон) који убија тинејџере по комшилуку. У једној таквој крвавој мисији, пажњу му је привукао необичан бодеж, па га је однео са собом. Тим бодежом је следеће вече напао младу и несигурну Кетрин Њутон и ранио је у раме. Тада је наишла Кетрина сестра Дајна Дрори, иначе полицајка, те ју је спасила. Међутим, већ следећег јутра Кетрин се пробудила у Винсовом телу, а он у њеном. Након почетног шока, обоје су схватили да морају да допру до Кетрининих пријатеља; она како би јој помогли, а он како би их побио.

Критички осврт: Режисер Кристофер Лендон очигледно воли „Ноћ вештица“ и „Петак тринаести“ јер почетак филма најочигледније подсећа на та дела. И у том маниру се и наставља, али са много више хумора, а мање општих места, тако да, уз једну сасвим океј идеју, ово испаде и солидан хорор. И глума је била сјајна, посебно Кетрин и Винса, иако сви ликови са све животним причама, свакако јесу стереотипи. Додуше, претеривања има, па је Кејти Финеран позвала на кафу Винса иако га није видела, а са њим је при томе водила врло интиман разговор. Млађахни Урија Шејтон је пожелео да пољуби Винса иако је у питању мушкарац и то значајно старији. Верујем да је намера била да се покаже како се Урија заљубио у Кетринин дух, а не тело, што јесте идеал и врло романтично, али и ипак превише и при томе и неуверљиво (заљубљеност у тим годинама подразумева и сексуалну привлачност, а тако и физички изглед). Но, хајде да кажемо да су ликови заиста били у збуњујућој (најблаже речено) ситуацији, па је то и опростиво. Наравно, ту је и очигледна намера Кристофера да наведе воду на своју воденицу и да покаже како је граница између различитих сексуалних преференција заправо јако танка. Колико је у томе успео, а на основу свег претходног реченог, верујем да је јасно, али свакако је успео у томе да две идеје (слешер и замена тела) преточи у једну и то је урадио колико-толико спретно.

Едукативни моменат: Тек када је Кетрин доспела у Винсово тело схватила је колико јој прија да буде снажна, али права снага ипак не долази од мишића и телесне грађе. То потврђује и само финале филма када је успела да га савлада у свом сопственом, крхком телу.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Терминатор: Спасење (Terminator Salvation 2009) је четврти филм саге о Терминатору, роботу из будућности који уништава људски род. Сем Вортингтон је у садашњости човек осуђен на смрт, који је своје тело предао науци, односно докторки Хелени Бонам Картер. У будућности у којој рат између машина и људи увелико траје, Сем се буди и покушава да добије одговоре на питања ко га је оживео и због чега. У рату који га окружује, његова мисија постаје кључна за обе зараћене стране. 

Критички осврт: Било је од почетка јасно да је Сем киборг. Но, хајде да пустимо да то буде преокрет, а ионако је било нејасно шта Скајнет хоће са њим, па је ту било нешто мистерије. Међутим, прича је ипак некако класична, очекивана и донекле погодна, те је овде акценат ипак на акцији и акционе сцене су изненађујуће добре и динамичне, а посебно је ефектна она када Кристијан Бејл у плићаку реке пуца на змијолике терминаторе. Има мало више великих речи на крају, те уз њих и патетике, али ништа неиздрживо. Утисак је заправо јако добар.

Едукативни моменат: Мун Блодгуд је рекла како имамо два избора: да жалимо за изгубљеним или да се боримо за оно што је остало. И она је мудро одабрала, а треба да мудри будемо и ми.

Оцена наставника:

(од мене)

Тврдица (Scrooged 1988) је филм настао као модерна верзија књиге Чарлса Дикенса „Божићна песма“. Бил Мари је председник у једној ТВ фирми и врло је лош шеф својим запосленима, а није много пријатнији ни према свом млађем брату Џону Марију (који је у овом случају и филмски и прави брат). Да не би проћердао свој живот на погрешно усмерене вредности, његов покојни шеф Џон Форсајт га је посетио (као дух, разуме се) и најавио му долазак три божићна духа, који ће га научити значајну животну лекцију.

Критички осврт: Ово је слатка причица, наивна и интересантна, са неизоставним Биловим бравурама које су очигледан адут. Но, мени се свакако допала и Керол Кејн која је неодољива као Дух божићне садашњости.

Едукативни моменат: И што би рекао Бил, Божић је празник када се сви трудимо да будемо што бољи људи, али такав може бити сваки дан.

Оцена наставника:

(реална)

Вилино кумство (Godmothered 2020) је Дизнијев филм о релативно младој вили Џилијан Бел која се школује у земљи вила како би постала кума вила и помогла заљубљенима да буду срећни до краја живота. Њен ентузијазам је пољуљало сазнање да су се времена променила и да куме виле више никоме нису потребне, те да ће се њихова школа затворити. Очајна, Џилијан је претресла архиве, сада празне, те једва успела да пронађе један вапај за помоћ мале девојчице заљубљене у дечка из истог одељења. Кренула је у мисију у стваран свет да споји то двоје (али да друге виле не знају, а посебно не главна учитељица Џејн Кертин), како би доказала да потреба за кума вилама још увек постоји. 

Критички осврт: Слатка је прича, иако ми је изгледало да ту неће бити много „меса“ и да ће испасти бледо. Заправо, уопште се није завршило очекивано, али опет некако лепо и емотивно. Наравно, крај је холивудски дотеран, али је овде опростиво тим пре што је ипак бајка у питању. Чак, на неки начин је прича и слојевита јер има више ту животних прича и мотива који се преплићу. Не би шкодило да је имала и више хумора, али га у некој мери има. Музика је баш добро одабрана, а нумера коју Џилијан Шеј Спејдер пева је заиста круна у овој бајци. Од мојих почетних скромних очекивања, ово испаде врло солидно.

Едукативни моменат: Ајла Фишер се средила за излазак и добила је комплименте породице, али је Џилијан приметила да је прелепа јер носи једину ствар која је важна: осмех. Лепо је приметила кума вила. Оно што је кума вила сама морала да научи јесте да љубав не мора бити као из бајке да би била права.

Оцена наставника:

(хајде може)

Лако Је Критиковати 132

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

ogromannaslov (Small)30 ноћи паранормалних активности са ђаволом у девојци са тетоважом змаја (30 Nights of Paranormal Activity with the Devil Inside the Girl with the Dragon Tattoo 2013) је комедија, односно пародија на познате СФ и хорор филмове у чијој је жижи породица Кетрин Фиоре која живи у кући запоседнутој духовима. Кетрин и њен филмски муж Флип Шулц покушавају да нађу помоћ која ће их ослободити ове пошасти, али залуд.

Критички осврт: Ово је једна од оних урнебесних комедија која не адутира ни на радњу јер је нема, а заправо нема ничег другог, па не адутира ни на шта осим на хумор. Проблем је у томе што нема ни њега. Постоји пар добрих покушаја и то је то. За разлику од других урнебесних комедија које сам гледао, ова чак нема ни причу; увод у филм нема никакве везе са остатком, а све изгледа као набацани скечеви са ликовима употребљеним када је већ за којим било потребе, без јасних веза између самих сцена. Ово није филм, ово је неуспели комични шоу.

Едукативни моменат: Овај филм показује да чак и добро зезање захтева неко промишљање. Уколико желите да направите нешто пажње вредно или нешто макар смешно, потребно је да се више потрудите него што је то учинила екипа овог филма. И таленат не би био на одмет. 🙂

Оцена наставника:

1(само таква)

wishmaster (Small) (Small)Господар жеља (Wishmaster 1997) је хорор о духу из лампе (овог пута из драгуља) који испуњава жеље, али на накарадан начин чинећи да они који жељу затраже уједно и зажале. Ипак, главна мета овог духа (кога тумачи Ендру Дивоф) је млађана Тами Лорен јер она може да ослободи читаву расу духова из драгуља. Њихов циљ је да покоре цео свет.

Критички осврт: Поента овог филма је да злодух изокреће жеље тако да испадну лоше за онога ко их каже. И управо у том маниру је и морао да се деси расплет, односно да то буде нека врста надмудривања између њега и главне протагонисткиње Тами и тај део је у доброј мери успео, а режисер Роберт Керцман га је направио онолико узбудљивим и напетим колико је то било могуће. Само испуњавање жеља некада је успело, а некада баш и не. Рецимо, сјајно је изведена сцена где Ендру испуњава жељу Гречен Палмер. Но, оно што филму у целини морам признати то је много маште, почевши од саме журке на персијском двору. Прича је и добро осмишљена и добро реализована, са врло солидним специјалним ефектима. Једино што бих замерио је да је глума баш лоша, мада морам да приметим да Ендру има захвалну физиономију за злодуха каквог тумачи.

Едукативни моменат: Постоји изрека која каже да треба да пазимо шта желимо јер ће нам се можда и испунити. 🙂 Ништа није савршено и све има своје добре и лоше стране. Некада толико нешто желимо да лоше стране не видимо, али постају јасне када то и добијемо. Дакле, пажљиво са жељама, што би рекао Господар жеља.

Оцена наставника:

5(са ве-е-еликим минусом)

Dunwich-Horror-Pic (Small)Ужас Данвича (The Dunwich Horror 1970) је филм рађен према истоименој причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На Мискатониском универзитету у Аркхему (Масачусетс) професор Ед Бегли је одржао предавање о реткој књизи Некрономикон. Књига се брижљиво чува као музејски експонат, а за њу је заинтересован тајанствени Дин Стоквел из Данвича. Он је заинтересован и за лепу Сандру Ди, коју је успео да изманипулише да га одвезе кући, а потом и да буде његова гошћа. Дин има неке чудне намере са Сандром, а то схвата и Ед, чија је Сандра сарадница, те покушава да од мештана Данвича сазна више о младићу и његовом пореклу. Чињенице које је открио су узнемиравајуће и све указује да момак има план да искористи и Некрономикон и Сандру како би ослободио застрашујућа бића из друге димензије.

Критички осврт: Морам признати да је Дин као млад, уз стајлинг у овом филму, имао захвалну физиономију за тајанственог незнанца. Мистерија коју гради режисер Данијел Халер је сасвим добра, иако мотив тајанственог станара у кући свакако није новина. Цео тај део залета филма, да га тако назовем, прилично је добро урађен, мада не без мана. Мотиви ликова су неуверљиви, посебно млађане Сандре. Она упорно остаје уз момка иако се чудне ствари дешавају и иако је присуствовала врло дискутабилној смрти његовог деде Сема Џафа. Има и ситних логичких грешака, али ништа што бих баш могао много да замерим. У филму има смелих сцена, са врло суптилном еротиком, али оно што је важније је да су прилично добро режиране. Рецимо, врло занимљива сцена је разговор Сандре и Дина на трави уз флешбекове њеног сна. Дакле, до самог краја готово све је ишло у прилог филму, али велико финале…

Ретко када сам гледао филм који се највећим делом трајања одвијао тако добро, те чак на интересантан начин заобишао слабије специјалне ефекте какви су карактеристика независних филмова и, чак, виспрено решио преплитање димензија, да би сам крај био апсолутни фијаско и начисто урушио филм. Толико је лоше решен да је безмало генијално лош. У том финалу не само да нема логике, већ нема никаквог смисла. Буквално сам био очаран колико је небулозан. 🙂

Едукативни моменат: И још мало о жељама јер крај можемо протумачити и тако да је Дин буквално сагорео у својој жељи да призове бића из других димензија. Чак и код сасвим обичних жеља може да нам се деси то исто. У реду је нешто желети, али не треба имати опсесију. Чак и у жељама (можда баш нарочито у жељама) треба бити умерен.

Оцена наставника:

2(плус)

dodsno (Small)

Мртви снег (Død snø 2009) је норвешки хорор. Група младих студената је дошла у брвнару на планини како би се тамо дружила и уприличила зимске радости на снегу. У брвнари су набасали на кутију са благом, али се испоставило да су то благо опљачкали нацисти од сељана током Другог светског рата. Ти нацисти и даље обитавају у тим планинама, али као крвожедни зомбији, решени да благо поврате.

Критички осврт: Радња је за овај поджанр потпуно класична. Једино одступање је да је, наместо стандардних петоро, на зимовање кренуло седморо младих. И то је једино одступање и уједно једино што овом филму даје какав-такав пик у односу на равну линију. Можда бих тек пар сцена могао да означим као ефектне, док су све остале само допринеле да филм пређе „с ону страну крша“. Режисер Томи Виркола играо се са људским цревима на све начине и иако разумем да људи имају своје фасцинације, форсирање и претеривање напросто дају контраефекат. Сцене јесу крваве, али нису страшне, иако постоји Томијев труд да их таквим учини. Зомбији су у свом најбољем издању колико је то могуће за ситан буџет, али су представљени у таквом стању да тешко да би крв могла да циркулише кроз њихово тело. Но, то се обилато дешава и они пате једнако као и ликови. Један од момака има страх од крви, али то даље у филму није разрађено, па не видим ни смисао инсистирању на томе.

Овај филм има сасвим пристојну продукцију, солидну динамику и добро је режиран. Мислим да Томи има добре идеје, али их некако није разрадио, баш као ни своје ликове. Другим речима, филм има један добар потенцијал да се издвоји у поджанру у којем је рађен, али се то ипак није десило.

Едукативни моменат: У скандинавској митологији помиње се биће драуг. Викинзи су веровали да је драуг врста живог мртваца који похлепно чува богатство које је остављено у његову гробу, што је био обичај Викинга и многих других народа. Ето, да научимо нешто ново и занимљиво.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

zombilendouble (Small)Зомбиленд: Дупло тапкање (Zombieland: Double Tap 2019) је наставак сјајног филма „Зомбиленд“ из 2009. Четворо преживелих Вуди Харелсон, Џеси Ајзенберг, Ема Стоун и Абигејл Бреслин некако се сналазе у свету погођеном зомби апокалипсом и покушавају чак и да се забаве. Међутим, најмлађа Абигејл жуди за својим вршњацима и дечком, а Ема има фобију од удаје, на чему инсистира њен дечко Џеси. Зато две девојке напуштају своју мушку половину, али ће им се Ема ипак вратити пошто ће Абигејл напустити њу због симпатија према Евану Џогији који је успут стопирао. Ема је забринута за своју филмску сестру, тим пре што је Еван пацифиста у свету у коме зомбији мутирају у много опаснија створења и није богзна каква заштита за Абигејл. Кренуће у потрагу за њом, а придружиће јој се и мушки део екипе, што ће бити прилика да се односи међу њима поправе.

Критички осврт: Нема шта, одличан филм и исти такав хумор без обзира на предвидљиве делове попут оног да се Зои Дојч не претвара заиста у зомбија, као и оног да ће хорда зомбија напасти хипи-камп. Такође, ту су и они типични холивудски тренуци спасавања у последњој секунди, али је свеједно сјајан филм, динамичан и надасве забаван.

Едукативни моменат: Џеси је на крају закључио да дом није место, већ људи које волимо. Где су они, ту је и дом.

Оцена наставника:

5(солидна)

doctorsleep (Small)Доктор Слип (Doctor Sleep 2019) је хорор рађен према истоименом роману Стивена Кинга из 2013, а представља наставак култног филма „Исијавање“ из 1977. Дечак из тог филма је сада одрастао (Јуан Макгрегор) и покушава да побегне од себе самог, односно лошег живота који води. Тако долази до малог града у Њу Хемпширу и тамо наилази на Клифа Кертиса, који припада групи лечених алкохоличара и који му помаже да пронађе посао и стан. Међутим, Јуан ипак не налази свој мир јер са њим у контакт долази девојчица Кајли Каран која има моћи попут њега и која га дозива у помоћ. Наиме, негде у другој држави је култ људи са натприродним моћима који муче и убијају децу како би остали вечно млади. Њихов вођа Ребека Фергусон је успела и да је види и да је лоцира и жели да је се домогне и да је убије. Јуан добија мисију да уништи Ребеку и њену дружину и спаси девојчицу.

Критички осврт: „Исијавањe“ је изузетан хорор, култни филм и верујем ремек-дело у свом жанру, тако да је наставак својеврстан ризик. Ипак, олакшавајуће околности за режисера Мајка Фланагана је што је и наставак написао Стивен, а и човек зна да режира. Додуше, у много сцена свео је ризик на минимум држећи се испробаних и ефикасних рецепата, те је сцена када Карел Страјкен умире врло успешна (али и предвидљива) баш због тога. Специјални ефекти су сјајни и сјајно су искоришћени, а глума је на висини задатка, можда чак и један од јачих адута овог филма. Чак су и деца изненађујуће добра.

Сцена када се мајка и дете појављују у Јуановој соби је врло ефектна, али је остала да виси некако са стране, без смисла. Она је могла да израсте у један озбиљан трилер, у којем би се умешала полиција и, рецимо, оптужила Јуана за злочине и то би било и погодно (јер тела убијених злочинаца нестају у диму) и зачинило би причу, али се сценарио готово искључиво базирао на борби натприродних бића. И то је донекле у реду, али неизоставно оставља рупе у радњи јер испада да цео случај уопште није у интересу никог другог, иако су у питању убиства деце. Друга моја замерка би била да, осим Ребеке и Емили Алин Линд, нису уопште приказане моћи осталих чланова култа и према ономе што се да видети тих моћи или нема или уопште нису дошле до изражаја. То их је учинило сувише лаким противницима и радњу мање узбудљивом. Са друге стране, хорор сцене су сасвим добре и убиство дечака је више него мучно. Моја трећа и последња већа замерка је шаблон према коме је филм рађен и који води причу тако да расплет постаје јасан пре него што се десио.

Остаје наравно питање да ли је овај наставак достојан оригинала? Тешко, заиста, мада велики труд постоји и има много позитивних страна. Једна од њих је свакако да се Мајк заиста бавио својим ликовима и разрадио их, што јесте важно за психолошки хорор, а и добро је повезао ову причу са претходном и дао јој смисао.

Едукативни моменат: Иако је Јуан мислио да је за Кајли најбоље било да се крије, односно да крије свој таленат, на крају је схватио да ипак треба да „сјаји“. У животу људи неће позитивно гледати на ваш „сјај“ јер се успех тешко опрашта, како већ кажу. Уосталом, већ на малом узрасту су „штребери“ прокажени. То, ипак, не значи да треба да кријете знање и таленат од других. Треба да сјајите упркос мишљењу других.

Оцена наставника:

4(рецимо)

theroomСоба (The Room 2019) је француски хорор на енглеском језику. Брачни пар Кевин Јансенс и Олга Куриленко су купили кућу и док су се распакивали пронашли су скривену собу. Убрзо и сасвим случајно, Кевин је открио да соба испуњава жеље. Најпре престрављени, врло брзо су се опустили и почели себи да удовољавају желећи све и свашта, да би на крају Олга пожелела нешто заиста посебно. То је у потпуности изменило њихове животе.

Критички осврт: Можда је режисер Кристијан Волкман желео да направи метафору на тему породице и родитељства, те како ово потоње мења живот људи и заправо га подређује дечјем или је желео да преиспита границе људских страхова, а можда је само желео да исприча занимљиву причу, тек јесте у сваком случају понудио једну добру главоломку. Овај филм не може да вас остави равнодушним и без икаквих недоумица. И то ми се заиста допада, али оно што ми смета у овом филму је што је Кристијан префорсирао готово све, пре свега емоције и дијалоге. И глумци су томе допринели. Олга је дала све од себе да озбиљно уради ову улогу, али некако ми није била уверљива. У ствари, глумци који се труде превише, те драматизују и преглумљавају, некако су ми више иритантни него интересантни. И то чини да ми се њихов лик више удаљи него приближи. Такође, Кристијан је форсирао и режију, те као да се трудио да му читав филм буде сачињен од низа уметничких слика. Некада превише труда не мора да доведе и до жељених резултата, чак напротив, али сама идеја и радња која тече, иако у доброј мери предвидљива, свакако су пажње вредни.

Едукативни моменат: Џон Фландерс је рекао да је од особе која не може да добије шта жели опаснија особа која може да добије шта год пожели. Упркос томе што у филму глуми душевног болесника, Џон заиста мудро збори. 🙂

Оцена наставника:

4(јака)

starw (Small)Звездани ратови: Епизода IХ – Уздизање Скајвокера (Star Wars: Episode IX – The Rise of Skywalker 2019) је девети део најпознатије свемирске бајке. Мрачни витез Адам Драјвер успео је да пронађе планету на којој је база Сита, архинепријатеља Џедаја. Тамо је открио да пали император Ијан Макдермид није мртав и да има изузетну свемирску флоту у свом поседу. Адам има амбицију да убије Ијана и тако преузме престо, али наместо тога Ијан успева са њим да направи погодбу. Он му својевољно даје престо под условом да убије последњег џедаја Дејзи Ридли. Адам декларативно прихвата, али његова права намера је да од Дејзи начини своју краљицу. То је ипак захтеван задатак јер је Дејзи са покретом отпора и жели да ослободи галаксију од Адамове тортуре. Но, Адам ипак има адута – он зна тајну која може променити Дејзин став заувек.

Критички осврт: Јасно је да последња, трећа трилогија није понудила онај квалитет као претходне две и то из више разлога: недоследности, неинспиративне приче, бледих ликова, неразјашњених момената… Но, оно што бих ипак највише замерио у претходна два дела је што је курс којим ова прича тече скрајнут и изгубио се дух читаве саге. И тим неким кривим курсем је кренуо и овај наставак, да би се од тренутка када су се Дејзи и Адам сукобили, те се Адамова филмска мајка Кари Фишер умешала, режисер Џеј-Џеј Ејбрамс призвао памети и врло елегантно вратио радњу на прави пут. Од тог тренутка прича постаје озбиљно добра и ако занемаримо предвидљиве моменте, попут оног да ће на крају Адам пробудити успавану лепотицу Дејзи и дати живот за њу, те претеривања (када Ијан сам уништава читаву свемирску флоту електрицитетом из својих руку) и еуфоричне америчке моменте, готово да квалитетом може да парира наставцима из прве две саге.

При томе, Џеј-Џеј је направио причу која неодољиво подсећа на, по мом мишљењу најбољи, „Повратак Џедаја“ и то је урадио тако да то не изгледа као пуко понављање мотива. Док „напољу“ бесни битка епских рамера, Дејзи, као једини Џедај (као ономад Марк Хамил), доживљава личну породичну драму и покушава да се отме од мрачне стране која напокон прети да је убије. Наравно, она је принцеза попут њене менторке Кари јер ово јесте бајка и њу мора да пробуди принц. Али пошто је чинио недела, он мора и да умре. Баш као што се преподобио, те умро и Дарт Вејдер (тада га је глумио Себастијан Шо). Интересантно, али као да је Џеј-Џеј дао омаж још једном филму који је такође свемирска бајка, али никако није део ове саге. Мислим на „Дину пешчану планету“. У једном тренутку Оскар Ајзак са својим свемирским бродом пролеће поред џиновског црва, а касније сазнајемо о њему да је био шверцер зачина. Зашто то и чему то, заиста не знам, као што не могу да кажем да је то на било који начин утицало на филм.

Углавном, добро је урађен наставак, узбудљив, динамичан, са честим променама амбијента и фином акцијом и на крају ипак осветлао образ трећој, најслабијој трилогији.

Едукативни моменат: Кари је рекла својој ученици Дејзи да никад не потцењује дроида. Ја бих сваком свом ученику саветовао да никад не потцењује никог, па ни дроида. 🙂

Оцена наставника:

5(благодарна)

Cover (Small)Блиски сусрет треће врсте (Close Encounters of the Third Kind 1977) је култни филм режисера Стивена Спилберга који говори о доласку ванземаљаца. У жижи приче је електричар Ричард Драјфус који је доживео блиски сусрет и то му је потпуно променило живот.

Критички осврт: Стивен је одлучио да нам покаже и докаже да је путовање некада интересантније од циља или, макар, довољно интересантно. И успео је у томе, те добио врло коректну причу, иако није скроз у жанру који волим. Наиме, овде има свега много више од фантастике, а пре свега драме, трилера и акције. У ствари, овај филм ме подсећа на досадније епизоде „Досијеа Икс“ када су агенти Молдер и Дејна јурцали за вечито неухватљивим ванземаљцима и при томе наилазили на велике завере власти и емпатичне представнике тих власти који су им омогућавали да наставе даље да јурцају. Но, реално, филму немам шта да замерим, осим динамике која је преспора, посебно на крају. То не значи да је крај лоше решен, напротив. Специјални ефекти и глума су сасвим добри, мада не могу да се ослободим утиска да је Ричард ипак преглумљавао. Укупан утисак је да је ово један сладак и досадан филм, али му квалитет не могу оспорити. И оно што свакако не могу оспорити је да је овај филм поставио извесне стандарде, па и за поменути „Досије Икс“.

Едукативни моменат: Земљани су са ванземаљцима комуницирали језиком глувонемих и музиком. Страни језици увек добро дођу и добро их је знати, али је добро знати и много тога још. Можда нећемо комуницирати са иноземцима музиком, али познавање разних тема, па тако и музике, повећава шансу и да имамо о чему да причамо са новим људима у нашем животу.

Оцена наставника:

4(нисам могао да преломим на пет)

maleficent_mistress_of_evil_ver (Small)Грдана: Господарица зла (Maleficent: Mistress of Evil 2019) је наставак филма из 2014. о овој злоћудној вили из бајке, а коју глуми Анџелина Џоли. Њену штићеницу Ел Фанинг запросио је принц Харис Дикинсон и она је пристала да се уда, али се то Анџелини не допада. Ипак, она прихвата да заједно оду на свечану вечеру у дворац Харисонових родитеља, не слутећи да је тамо чека замка. Наиме, Харисонова мајка Мишел Фајфер не воли виле и намерава да их уништи. Зато ће направити зврчку Анџелини како би је оптужила за тежак злочин и добила оправдање за рат који спрема против вилинског света.

Критички осврт: Да, ово је бајка која говори о љубави принчевског пара Хариса и Ел, али је њих режисер Јоахим Ронинг потиснуо у други план, док је у први избацио две остареле, али никако оронуле лепотице Анџелину и Мишел. Попут две шаховске краљице, где бела није обавезно и добра, оне воде виспрене, бравурозне дијалоге за столом на којем је свечана вечера. Јоахим је увео и проверене трикове како би што боље продао филм: неодољива мајушна створења, подоста дворских интрига које подсећају на „Игру престола“ и прстохват епске фантастике у виду читавог рогатог и крилатог народа, али свакако моћног. Уз то их је разделио на различите типове, користећи се асоцијацијом на варијабилност људи, али и поднебља из којих ти типови потичу, те их све сместио у свет у малом. Све ово бих могао да назовем креативним идејама, али мислим да су трикови ипак прихватљивији термин у једном овако комерцијалном остварењу. Но, комерцијално или не, тек потпуно је успело.

Битка која се десила је заиста епска, са све сјајним специјалним ефектима, пуно боја, емоција и добре глуме. Све похвале.

Едукативни моменат: Што би рекао свештеник на венчању принчевског пара – ми нисмо дефинисани оним одакле смо, већ онима које волимо. Прелепо речено, заиста.

Оцена наставника:

5(бајковита)

Лако Је Критиковати 106

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lavictima (Small)VДесета жртва (La decima vittima 1965) је италијански футуристички филм снимљен према краткој причи Роберта Шеклија под називом „Седма жртва“. У будућности људи учествују у суровој игри у којој је циљ да убију другог човека којег компјутер изабере. Игра се састоји из десет рунди и сваки учесник пет пута може бити „ловац“, али пет пута мора бити „ловина“. Веома успешна у овој игри је Американка Урсула Андерс и остала јој је још једна рунда да победи. Задатак је да убије Италијана Марчела Мастројанија. Телевизија се заинтересовала за овај дуел и план је да она убије Марчела на довољно „атрактиван“ начин какав би гледаоцима био занимљив. Међутим, показало се да је Марчело фаталан по њу.

Критички осврт: Идеје за убиства су врло креативне (ако тако уопште могу да их назовем), те Марчело убија младог барона Волфганга Хилингера тако што му мамузе повезује са динамитом и чека да овај куцне једном чизмом о другу. Урсула упуцава свог нападача Џорџа Ванга из брусхалтера (мотив који је касније баш експлоатисан у популарној култури), а након назови стриптиз перформанса. У ствари, цео филм има некакав шмек перформанса. Лагодан, готово разигран тон којим су убице представљене имао је за циљ да прикаже сву бездушност ове крваве игре, али су таквој атмосфери допринели и сви равнодушни или усхићени гледаоци и медији. Алузија је више него јасна, а треба ли коментарисати актуелност?

Још много тога може да се види и чује у филму, па тако у једном тренутку Урсула убеђује Марчела да је њено интересовање за њега последица тога што фрустриране Американке жуде за сексуалношћу Италијана. Има ту још најава (или критика?) сексуалних слобода и сви детаљи овог филма, уз главну тему, очигледно имају сврху да провоцирају. Постоје јасне алузије на хипи покрет, религију и случне друштвене феномене и све је то пародирано, баш као и насилни ријалити. Изгледа да режисер Елио Петри највише има пик на Америку јер је, осим поменуте пошалице на сексуалну немоћ тамошњих мушкараца, извитоперио прокламовани прогресивни амерички систем и слободу коју даје својим становницима и претворио их у сасвим нешто друго. Земља могућности, како је зову, пружа и ту могућност да људи „слободно“ могу да се убијају где год пожеле, док код Италијана ипак постоје бројна места где то није „ред“ радити. Италијани, везани за породицу, крију своје остареле родитеље по кућама, док их Амери предају држави (ма шта год то значило, али свакако не звучи алтруистички). Или је, напросто, Елио желео да сукоби прогрес и традицију, те прикаже све оно што нас може задесити ако од овог потоњег одустанемо. Уз све то лепо иде и демагогија или непроверена филозофија да се агресија (па тако и ратови) може спречити „издувним вентилима“ у виду морбидних игара ловаца и ловине, а касније искоришћених у неким остварењима попут „Прочишћења“. У једном тренутку наратор тврди да да је Адолф Хитлер био учесник у овако нечему Други светски рат се не би задесио, на пример.

Дакле, поруке које филм шаље су сјајне и исто тако пласиране, те у том смислу овај филм представља врло озбиљно остварење. И радња, иако сва лепршава, виспрено је осмишљена кроз надмудривање ловца и ловине. Јасно је и очекивано да ту има и романтичне подлоге, али свеједно, мајсторство је направити дешавања од тако „мало меса“. Филм заиста има и духа, шарма и хумора. Све похвале.

Едукативни моменат: На крају је агресију победила љубав. И то је најбољи могући закључак.

Оцена наставника:

5(врло сигурна)

Truth-or-Dare (Small)IVnaIIIИстина или изазов (Truth or Dare 2018) је филм о шесторо студената који су одлучили да проведу пар дана у Мексику. Девојка из те групе Луси Хејл у бару упознаје младића Ландона Либоарона, који ју је шармирао. Он предлаже њој и њеном друштву да их одведе на једно занимљиво место, што они прихватају. Испоставља се да је у питању напуштена кућа. Тамо их је убедио да играју „истина или изазов“, што они такође прихватају. И оба пристанка су била погрешна јер поменута игра постаје не само стварни део њихових живота, већ и по живот опасна.

Критички осврт: Филмови где игра постаје озбиљна нису новост. Чак, филм баш са овом игром и, изгледа, истом темом снимљен је годину дана раније. Тај филм нисам гледао (још), па их не могу упоредити, али могу са сличним филмовима у овом поджанру. Оно што се разликује је број младих. Устаљен број пет сада је постао шест, тако да имамо два пара младих и још један распар. На „журку“ се убацује и Ландон, те групу младих одводи у напуштену кућу. У међувремену им се придружује и проблематични Сем Лернер и, хопла, ето њих осморо. Јасно је да што их је више, то је боље за хорор, али оно што ми се заиста допало што се ове осморке ликова (који су потпуни стереотипи) тиче јесу њихови међусобни односи који су у доброј мери разрађени. Прилично је добро решен љубавни троугао између Луси, Тајлера Поузија и Виолет Бин. Такође ми се допало како је режисер Џеф Водлоу направио заплет. И расплет је добро, заправо виспрено решио.

Много мање ми се допала глума, али сама прича, иако класичнија и предвидљивија бити не може, држи пажњу и довољно је драматична, ако већ није застрашујућа. Овај филм има неколико елемената као и „Кућа духова“ снимљен годину дана раније. И тамо су млади на превару увучени у демонско проклетство, а и тамо је било потребно да се као „жртва“ принесе део тела. Нисам фасциниран овим „преписивањем“, али морам да приметим да су ова два филма иначе врло сличног сензибилитета и квалитета. Сва је прилика да ако вам се допао први, допашће вам се и овај.

Едукативни моменат: Луси је између Виолет и свих осталих људи одабрала своју најбољу другарицу; њих је угрозила, а њу је заштитила. Не бих се бавио тешким филозофским питањима шта је исправно урадити, али свакако нам нама блиске особе морају бити најбитније.

Оцена наставника:

4(или три; нисам могао да се одлучим)

magicafrica (Small)IIМагично путовање у Африку (Magic Journey to Africa 2010) је шпански филм на енглеском језику. Ради се о девојчици која жели да пронађе дечака који ју је заинтересовао док је џепарио у ресторану и који се потом много разболео. Зато је она, на крилима маште, одлетела у његову родну Африку и тамо доживела лепу авантуру.

Критички осврт: Мотив којим почиње овај филм је сасвим добар. Дечак Африканац у Шпанији има живот налик на онај који воде Роми на нашим просторима; пребира по кантама, повремено што проси, што џепари и препуштен је улици. Девојчица се заинтересовала за њега и од виле сазнала да је дечак болестан. Радња је некако одмах почела да се одвија и већ на почетку кренули су замршени разговори (конкретно између виле и девојчице), који нису добро срочени. Сигуран сам да је режисер и сценариста Жорди Ломпарт желео да свему томе да неку мудрост и дубоку поруку, али је добио неуротичну вилу која уопште не зна шта хоће. Мислим да би бољи ефекат постигао да је разговор био једноставан јер је тема већ довољно тешка. Рецимо, разговор између цвета и девојчице је кудикамо успелији. Но, дијалози су свеукупно прилично безлични и без јасних порука. Понегде су поруке потпуно омашене као у случају разговора лава и девојчице. Заправо, цео филм, који је потегао јаке теме, практично у свакој маши поенту и готово одмах губи фокус. Жорди као да се колебао да ли да направи (неупоредиво блеђу) варијанту „Алисе у Земљи чуда“ или документарац. Колико сам упознат, он је режисер који се и специјализовао за документарце и можда је требало да настави са њима. Овај микс јесте добар покушај, али не довољно добар. Жорди је желео да живот представи на ведар и једноставан начин, те да ублажи и тешку животну причу и смрт, али је направио контраефекат. Повезао је тешке социјалне теме са адаптацијама и еколошким факторима и, како би лаици рекли, законима природе, те све то више изгледа конфузно и компликовано. Иако, можда, могу да претпоставим шта је хтео, тај његов спој природе и друштва сасвим је трапаво изведен. На крају је он финиширао причу и дао закључак, али је, опет, остао (горак) укус недореченог. Уз све то, мешао је и стилове у режији и то међусобно није уклопио најбоље, па то додатно уноси пометњу.

Глума је баш лоша, а ефекти су са много сјаја, али мало учинка. Није лоше када девојчица показује другарици како се на небу види сенка њеног прста када додирује глобус (ако занемаримо основно непознавање географије, али је свеједно маштовито).

Едукативни моменат: Крилати коњ је рекао девојчици да дечак кога тражи не може да буде онакав како би она желела. На њено питање зашто, одговорио је да су сви различити и да то какви ће бити одређује сваки човек за себе. И то је истина, а најбоље што ми можемо да учинимо је да те особе прихватимо какве јесу, а не да имамо очекивања.

Оцена наставника:

2(реална)

horton (Small)VХортон је чуо Хуа! (Horton Hears a Who! 2008) је цртаћ рађен према књизи истог назива Теодора Суса Гајзела. У џунгли живи инфантилни слон који је схватио да у зрну прашине постоји читав свет мајушних особа. Он жели по сваку цену да спаси тај свет, односно да га склони на сигурно, иако то наилази на неодобравање строге женке кенгура која воли да води главну реч у џунгли.

Критички осврт: Филм је предиван. Необичан је, врло духовит и зрачи феноменалним порукама. Велики слон покушава да спаси свет у зрну прашине, показујући да је сваки живот, ма како мали изгледао, важан. А када су Хортонови мали пријатељи потрчали за њим да му покажу како су и они пронашли своје мале светове (у ствари цветове), сјајан је пример солидарности. Ипак, најјача је сцена када бесна руља, због демагогије коју је пласирала кенгурица, опколи Нортона и када га она упућује да види шта је проузроковао само због једног обичног цвета. И на то он њој одговори да није цвет у питању, већ трунка. 🙂 А мајушни Хуовци, како би их огромне животиње у џунгли чуле и схватиле да и они постоје, лупали су у лонце и правили буку. Познато? 🙂 Филм има толико метафора и асоцијација на друштвене догађаје, да нисам сигуран да мали узраст ово може да појми, али свеједно, препоручио бих га сваком узрасту.

Едукативни моменат: Грађани Хувивила били су убеђени да се ништа не може десити њиховом савршеном свету, али су спознали да је он врло фрагилан. Исто ћемо спознати и ми за наш свет, ако наставимо да уништавамо природу као до сада.

Оцена наставника:

5(плус)

croods (Small)VКрудсови (Kruds 2013) је цртаћ о породици пећинских људи, који живе „монотоним срећним животом у мраку и страху“ у пећини и тако преживљавају. Ип (глас јој је позајмила Ема Стоун), кћерка у тој породици и тинејџерка, баш и није срећна таквим животом и стално је у потрази за нечим новим и забавним. Тако је налетела на Момка (Рајан Ренолдс), који је њених година и који јој је предсказао смак света. Он јој се понудио и да пође са њим како би се спасила, али њен отац није одушевљен том идејом. Ипак, испоставило се да је Момак у праву и да безбедан живот у пећини више није могућ.

Критички осврт: Цртаћ ме је „купио“ већ у уводној нарацији. Анимација је сјајна, а хумор је генијалан. Ово је заиста један од ретких, веома ретких филмова који су успели да ме стварно насмеју. Ликови су сјајни, а посебно ми се дојмио отац породице Граг коме је глас позајмио Николас Кејџ. Уз ликове ту је и читав спектар измаштаних животиња и иако су режисери Крис Сандерс и Кирк Демико изгледа желели да им филм заличи (буде пародија или омаж) на „Аватара“, донекле асоцира чак и на „Карику која недостаје“ из 1980, са тим да је овај цртаћ значајно холивудски „испеглан“. Но, свакако је одличан.

Едукативни моменат: На почетку су Крудсови живели у мраку и страху и испоставило се да то није довољно добро. За бољи живот било је потребно да се они промене, добију идеје и спроведу их у дело. Дакле, ако имате неку добру идеју, немојте бити пећински људи и скривати је у пећини. 🙂

Оцена наставника:

5(сасвим малчице блеђа)

troyodyssey (Small)Троја Одисеја (Troy the Odyssey 2017) је филм базиран на епу „Одисеја“ и приказује Одисејев (глуми га Дилан Вокс) повратак у родну му Итаку након Тројанског рата. Пошто га је краљ поражене Троје проклео, Одисејево путовање је пуно смртних опасности, а у стопу га прати морско чудовиште Кракен.

Критички осврт: Сви глумци су добрано мишићави и гадни у лицу како би се, ваљда, дочарало да су опаки ратници (посебно тој физиономији одговара Агамемнон), али ме нису уверили јер је за уверљивост пре свега потребно глумачко умеће. 🙂 Изгледало ми је као да је режисер свратио до прве теретане, покупио кога је тамо затекао и убацио у Тројанског коња (додуше, ни они који нису ратници, попут краља Пријама, нису много бољи што се глуме тиче). И изгледа да је и имао буџет само за једну теретану јер се у свакој сцени појављује врло мали број ликова, а тамо где није могао да избегне масовно појављивање, компјутер је одрадио свој део посла, само не баш најбоље могуће.

Ова верзија не прати доследно оригиналу „Илијаду“ и „Одисеју“, па је тако Агамемнон убио Париса, а Ахила је убила Кирка (Лара Хелер), која је у овом случају тројанска свештеница. Но, неких преклапања има, али и да нема то није проблем. Проблем је што је филм нехумано досадан. Одисејеве авантуре су тек овлаш одрађане (и са више него скромним специјалним ефектима и не увек и обавезно пропраћене логиком). Акценат и није био на њима, али на чему год да је био, пажње није вредно.

Едукативни моменат: На крају филма су непријатељи Одисеј и Кирка постали пријатељи. Било је потребно да се међусобно упознају, а имали су времена током пловидбе из Троје у Итаку. Ми не морамо да се отиснемо у тако дугу пловидбу, али можемо да дамо шансу људима да их боље упознамо и, ко зна, можда се и спријатељимо.

Оцена наставника:

1(нагиње ка један плус)

bigfishVКрупна риба (Big Fish 2003) је филм снимљен према истоименом роману Данијела ВоласаБили Крудуп је свеже ожењен мушкарац и очекује принову са својом супругом Марион Котијар. Он је сазнао да му је отац Алберт Фини тешко болестан, чак на самрти. Он се зато враћа у свој родни градић како би га видео, иако њих двојица неколико година нису разговарали, тачније од свађе на самом Билијевом венчању. Разлог за свађу су биле Албертове невероватне приче које је све време приповедао и тврдио да су се заиста десиле. Били је желео да његов отац буде искрен са њим, али то није било у старчевој природи, чак ни под теретом болести. Оно што ће син открити је да те приче нису толико далеко од стварности.

Критички осврт: Уопште ме не чуди што је Марион добила једну од запаженијих улога у филму. Она заиста изгледа као лик из цртаћа Тима Бертона (који је у овом случају режисер); крхка и са крупним браон очима. Иначе су глумци сјајно одабрани за своје улоге.

Детаљи који чине приче у причи су генијални, као када Јуан Макгрегор ради дању и ноћу за Денија Девита, па чак ставља и главу у лављу чељуст, а како би добио наместо месечне плате месечну информацију о својој великој љубави Алисон Ломан. При томе, информације су које јој је омиљено цвеће, да воли музику и да студира. 🙂 Тим је, очекивано, у своју причу уткао и мрачне и гротескне епизоде, па се тако Јуан пробија кроз шуму страве не би ли дошао до савршене варошице, а на позорници корејанским војницима певају сијамске близнакиње. Но, све је то врло маштовито и са много духа и хумора, а опет веома смислено и ноншалантно упаковано у целину. И све је пласирано кроз врло ефектне и визуелно допадљиве сцене. У збиру се добија једна романтична, слатка и занимљива комедија, али и веома емотивна прича, коју вреди видети.

Едукативни моменат: Истина је да свако има своју истину; своје виђење ствари и оно може бити маштовито и невероватно као оно које је имао Алберт, а може бити и реално, са „обе ноге на земљи“, као код Билија. Није наше да просуђујемо да ли неко лаже, већ да прихватимо да гледишта на исту ствар могу бити различита.

Оцена наставника:

5(њежна)

enter-the-void-movie-poster (Small)IVУђи у празнину (Enter the Void 2009) је француски филм на енглеском језику. Натанијел Браун је момак који живи у Токију и који жели да и његова сестра Паза Де Ла Уерта из Америке дође код њега. Свој наум је остварио и она је дошла, али да би он уопште дошао до новца за авионску карту, почео је да дилује дрогу. У једној рацији, коју му је наместио његов другар Оли Александар, полиција га је упуцала и убила. Његов дух је напустио тело и сада прати судбине свих људи које је познавао у Токију.

Критички осврт: У овом филму све је психоделично, почевши од уводне шпице. Режисер Гаспар Ное је дао све од себе да представи како утицај дроге, тако и дешавања у загробном животу и колико сам приметио он ту не види неку разлику; трипозно је и једно и друго. Зато, осим што због експлицитних сцена секса не препоручујем ово нити свакоме нити млађем узрасту, због трипозних сцена не препоручујем ономе ко има гастритичне болове. Толико су јарке боје коришћене и толико се камера тресла да киселина мора да проради у већ неком тренутку. 🙂 Но, опет, не могу да кажем да све то није изведено визуелно прилично дојмљиво. И ту је и проблем. Гаспар је толико уложио у визуелне ефекте, да је заборавио на готово све остало. Највећа моја замерка је да су емоције оно што недостаје. Не могу да грешим душу; глумци су заиста урадили свој део посла сасвим добро, али атмосфера постигнута у филму напросто не оставља простор за то (мада простора, да га тако назовем, има напретек јер је радња преспора; код оваквих филмова ни не можемо да очекујемо неку већу динамику). Ликови су са толико специфичним судбинама и на таквом менталном нивоу да је уједно и лако и тешко осетити емпатију. С једне стране ту је њихова трагедија која би требало да вас дотакне, а са друге јако је тешко пронаћи нешто заједничко са њима и сродити се (или је мени макар било). Углавном, ако и не осетите емоцију такве животне приче, врло верујем да хоћете наместо тога уживати у визуелном доживљају, макар док не постане досадно. И то је неминовно јер спора радња развучена на више од два и по сата тешко да може да држи пажњу некоме ко није пасионирани љубитељ алтернативне уметности. И ту чак не помаже ни провокација, која је још један адут овог филма. Осим што су поменуте сцене секса експлицитне, ту је и готово инцестуозна веза брата и сестре, вероватно проистекла из њихове незрелости. Они осећају да треба да буду заједно јер су једно другом једина породица након смрти родитеља, али нису способни да артикулишу свој однос.

Оно што свакако морам признати овом филму је да помера границе. Дефинитивно је храбар. И има смислену причу, што је за СФ алтернативу, колико сам имао прилике да видим до сада, прилично редак квалитет. 🙂

Едукативни моменат: Натанијел је желео на брз начин да дође до новца и изабрао је да буде нарко-дилер. И врло брзо је погинуо. Неке одлуке у животу изгледају кул, узбудљиво, опасно и исплативо, али оне нису решење. Криминал и дрога сигурно нису, а у филму је приказан само један од разлога зашто.

Оцена наставника:

4(минус)

extinction (Small)IVИстребљење (Extinction 2018) је филм о средовечном мушкарцу Мајклу Пењи, који има посао и добру породицу, али не може да ужива у породичном животу јер га прогањају снови о рату који се дешава у његовом граду. Иако сви мисле да је проблем за психијатрију, Мајкл је убеђен да у тим сновима има нечег више. И испоставља се да је у праву.

Критички осврт: Од самог почетка филм је почео да ме нервира са све великим речима у нарацији и успореним снимком. Након тога уследила је радња која је изгледала као варијанта „Линије хоризонта“. Премиса оба филма је потпуно једнака, а дешавања су на почетку готово идентична; људи се крију по згради док их НЛО тражи и тамани. Касније се радња измешта ван зграде и тек након сат времена филма откривамо да је идеја сасвим другачија и, морам да признам, уопште није лоша. Успут је закрпила и евентуалне рупе у радњи, од којих је најуочљивија била да Мајкл, који обавља посао електричара, не само да учествује у герилској борби, већ и побеђује обученог и опремљеног непријатеља. Углавном, радња је врло динамична и држи пажњу.

Поздрављам што главну ролу није понео какав холивудски лепотан, већ не претерано наочити хиспано Мајкл. За промену мало и они који нису лепи да доживе неке натприродне авантуре. 🙂 За разлику од њега, његова филмска супруга Лизи Каплан је перфектно лепа и перфектно нашминкана када спава ноћу, а и кад ради кућне послове. 🙂 Но, шминка је опростива, као и не баш сасвим сјајни специјални ефекти.

Едукативни моменат: Мајкл и његова породица су одлучили да обришу сећања на неке раније, мучне догађаје. У реалном животу та привилегија, како ју је назвао Израел Брусард, није могућа, ма колико год би нам то у појединим случајевима одговарало. Дакле, не можемо баш да заборавимо, али не морамо ни да будемо злопамтила и можемо да опростимо.

Оцена наставника:

4(фина једна)

The-Evil-of-Frankenstein (Small)IIIЗло Франкенштајна (The Evil of Frankenstein 1964) је трећи наставак филмова о Франкенштајну у којима улогу генијалног професора тумачи Питер Кушинг. Иако је прогнан из свог сеоцета јер је створио чудовиште, одлучио је да се врати, заједно са својим асистентом Шандором Елешом. Веровао је да га мештани, заокупљени сопственим активностима, неће препознати, али се то ипак десило. Зато је био принуђен да побегне и сакрије се у пећину. Тамо је пронашао своје „дело“, сасвим очувано у леду. То је био мотив да настави свој рад, односно да га наново оживи.

Критички осврт: Филм почиње тако што Питер Кушинг покушава да оживи мртво срце. Иако тај оглед чак и научно гледано има смисла, цео тај његов рад ми смисла нема. Касније у флешбеку сазнајемо да је успео да оживи читавог човека, тако да ми рад на срцу изгледа као једна добра регресија чија ми сврха није јасна. Објашњено је тиме што је он сада као сиромашан (мада је, према опреми судећи, нејасно колико је то сиромаштво заиста), као и да жели да докаже своју теорију. Зар је није доказао тиме што је оживео човека? Изгледа да то професору Питеру Кушингу није било довољно, па је решио да оживи и срце. И при томе су се поштено ознојили и он и његов асистент Шандор. Шандор је, иначе, требало да понесе ласкаву титулу мистер очигледности пошто су такве биле његове реплике и до самог краја, иако ретке, нису јењавале. Надаље радња, иако изгледа расуто (час су овде, час су онде и не увек логично овде и онде), ипак има некакав правац дешавања и ликове доводи у међусобну везу. Авај, све то није нешто нарочито интересантно и интригантно. Већ је виђено у ранијим причама о Франкенштајну и ово је тек једна (бледа) варијанта. Томе треба додати и неке моменте који нису најбоље решени, а најтањи део је онај где се укључује хипнотизер Питер Вудторп.

Сви глумци су врло упечатљиви и аутентични, мада су тако бирани да и физиономијом одговарају својим ликовима. Ипак, највише ми се дојмила Кејти Вајлд, ваљда и зато што ми је њена физиономија најзанимљивија.

Врло маштовито су израђени светлећи апарати у подрумској лабораторији професора Франкенштајна. Чудовиште, пак, није осмишљено маштовито, а маска је веома, веома лоша. Овај пут маску је носио Киви Кингстон и, како написах, није ни упола добра као она коју је пре њега носио Борис Карлоф у неким другим остварењима.

Едукативни моменат: Када је Питер Кушинг питао Шандора зашто је са њим (пошто му је то пријатељство донело само невољу и прогањања других људи), овај му је одговорио да је то због знања које жели да стекне. Некада ћемо се намучити као Шандор да нешто научимо, али вреди мука. 🙂

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 91

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

stiii_poster (Small)Звездане стазе III: Потрага за Споком (Star Trek III: The Search for Spock 1984) је трећи наставак серијала. У претходном делу Спок (Ленард Нимој) је жртвовао свој живот како би спасио целокупну посаду свемирског брода Ентерпрајз. Капетан Кирк (Вилијам Шатнер) сахранио га је са свим почастима, али се испоставило да то није довољно добро. Наиме, он је тело пријатеља послао на најближу планету, а требало је на родни Вулкан. Пошто га је Споков отац Марк Ленард упозорио да се то коси са мистицизмом Вулканаца, Вилијам је решио да исправи своју грешку и пренесе тело пријатеља тамо где треба. Међутим, то се показало као тежак проблем и због прописа Звездане флоте чији је Вилијам адмирал, а и због необичног и тајанственог експеримента који се одвија на планети на којој је Споков леш и који је привукао непријатеље Звездане флоте Клингонце.

Критички осврт: Биологија нешто слабо функционише у „Звезданим стазама“. Иако Робин Кертис и Мерит Бутрик ходају кроз веома густо и довољно високо растиње, све време очитавају облик живота и трагају за њим. Биљке су такође (и веома) живе и то се учи још у млађим разредима основне школе. Има ту још неких биолошки дискутабилних појава на тој планети. Има и неких наивних или боље рећи погодних тренутака у филму. Клингонска летелица са лакоћом је уништила брод Грисом, али исти такав брод федерације Ентерпрајз (још плус руиниран авантурама из претходног наставка) им је несавладив проблем.

Дијалози су потпуно прозаични. Толико је јасно шта ће ликови изговорити у појединим тренуцима да није било потребе ни да изговоре. 🙂 Такође, и догађаји су били предвидљиви, те је било јасно да ће Џејмс Духан саботирати други брод Ексцелзиор. Радња је прилично спора и када је био дијалог, односно надмудривање између Вилијама и Кристофера Лојда, све време је постојала задршка када она друга страна треба да учини неки потез. У реду, требало је дочарати напетост и безизланост ситуације, али је све више личило као да се глумци присећају шта треба да кажу према сценарију. Иначе, Кристофер је бриљирао као негативац. Толико је био добар у својој улози да је бацио у засенак све остале. Но, филм, у ствари, уопште није лош, напротив. Мислим да је режисер Ленард нашао врло лукав начин да реинкарнира самог себе (пошто он глуми у филму Спокија) и то увезао у једну интересантну, добру причу.

Едукативни моменат: Најјачи утисак у овом филму оставља шта су све пријатељи спремни да учине. Чак и да прекрше правила. Неки људи кажу да правила постоје да би се кршила и ја нисам заговорник тога. Ипак, у неким ситуацијама оправдања за то има. Не можемо бити толико слабоумни да се безусловно држимо правила.

Оцена наставника:

5(не најјача могућа)

st-voyagehome-poster (Small)Звездане стазе IV: Путовање кући (Star Trek IV: The Voyage Home 1986) је наставак претходног филма. Екипа свемирског брода Ентерпрајз, предвођена капетаном Кирком (Вилијам Шатнер), остала је без своје летелице и сада су у туђинском, клингонском броду и враћају се са планете Вулкан на Земљу. Међутим, Земља је у опасности од непознате џиновске сонде која испушта необичне и људима неразумљиве звуке. Ипак, Споки (Ленард Нимој) је растумачио те звуке и испоставило се да су они песма грбавих китова, истребљених током 21. века. Како би спасили планету, посада бившег Ентерпрајза се враћа у тај век са циљем да пронађу и донесу китове.

Критички осврт: Овај филм има мотив једнак оном у првом филму саге и та рециклажа идеја ми се не допада. Међутим, онда је прича почела да поприма сасвим другачији ток и да се удаљава од интелигентне машине Војаџера из првог дела. И прича уопште није испала лоше.

Генијална је сцена када Споки плива са китовима у базену, Кирк прави паничне фаце, а водич Кетрин Хикс говори како се не зна која је сврха песме китова. И онда Вајола Кејтс Стимпсон, бакица из групе, каже да китови можда певају „оном“ човеку. 😀 Таквих комичних момената има још. Дакле, филм је комичан, забаван и сасвим добар наставак „звездане“ саге.

Едукативни моменат: Људи будућности су запали у невољу зато што су истребили грбаве китове још у 21. веку. Грбави китови још увек постоје, мада им се лоше пише уз наш немар, лов и загађивање. Не бих смео да тврдим да ће нас без њих у будућности снаћи невоље као протагонисте овог филма, али ако наставимо да уништавамо врсте свакако ће нас невоље снаћи.

Оцена наставника:

5(малко јача од претходне)

Devils-Gate-movie (Small)IIIЂаволова капија (Devil’s Gate 2017) је филм који се дешава у америчкој варошици чији је назив као и назив филма. Аманда Шил је агент Федералног истражног бироа која је допутовала авионом у то место како би решила случај нестале жене Бриџет Риган и њеног сина Спенсера Древера. Први осумњичени је Бриџетин супруг Мајло Вентимилија, али локални шериф Џонатан Фрејкс не верује да је он урадио ишта лоше и сматра да је Амандино уплитање у случај сувишно. Она ипак одлази до Мајлове куће, заједно са локалним полицајцем Шоном Ешмором, те тамо наилази на врло чудну ситуацију која из часа у час постаје све невероватнија.

Критички осврт: Почетак није оригиналан, али је ефектан. И надаље филм се фино одвија, тако да се добила једна солидна хорор прича. Додуше, ништа што већ није виђено, а и страшне сцене нису баш страшне. Бића која се појављују су такође већ виђена и личе на ејлијене са прстима од Е.Т. ванземаљца. 🙂 Но, свеједно, филм има динамику, држи пажњу, а сценариста и уједно режисер Клеј Штаоб добро је дозирао мистерију и давао је на кашичицу, што бисмо жаргонски рекли. Ипак, чини ми се да је на крају заборавио Адама Хертинга који је погинуо на самом почетку.

Мелодраматични тренуци са Шоном нису били неопходни и заиста је претерано драмио када је спознао истину о ванземаљцима. Ипак, глума (малобројне поставе) је сасвим пристојна, баш као и специјални ефекти. Све у свему, ништа грандиозно и врло осредње.

Едукативни моменат: Аманда се исповедила Шону како је толико била фокусирана на решавање једног случаја из прошлости, да је заборавила суштину свог полицијског посла: да штити и служи народу. Када нешто радимо, увек треба да будемо свесни циља тог посла и не треба да дозволимо да нас у томе спрече личне амбиције. Зато посао и треба обављати професионално и не схватати га сувише лично.

Оцена наставника:

3(веома јака)

morggan (Small)IVМорган (Morgan 2016) је филм о девојци Ањи Тејлор-Џој, која је настала комбинацијом генетичког инжењеринга и нанотехнологије. Пошто је дошло до неких проблема, компанија, која финансира научни пројекат у коме је Ања и настала, шаље консултанта Кејт Мару, како би ова проценила ризик даљег одвијања поменутог пројекта. Иако екипа научника убеђује Кејт да ризика у ствари нема, она у то није сигурна. Сви чекају психолошку процену Ање која би требало да потврди или оповргне сумње. Као психолог појављује се Пол Џијамати и он открива да је Ања много више од обичног ризика.

Критички осврт: Филм почиње врло ефектном сценом. У наставку филма сцене нису биле толико ефектне колико напете и повремено застрашујуће. Иако је заплет, који креће тек од више од средине филма, донекле необичан, ипак је ово сасвим класичан, мада солидан хорор или трилер. Филмова о вештачкој интелигенцији има, а овај није донео ништа ново ни теми, ни поджанру.

Ања има врло занимљиву физиономију, а и глуми јако занимљиво. При првом разговору са Кејт успела је да одглуми особу која говори тачно оно што се од ње очекује и да буде уверљива у својој неуверљивости и то је прилично мајсторство. И други глумци су били на висини задатка. Њихове емоције су ме највише и импресионирале у овом филму и успели су, у складу са причом, да дочарају њихову дуалну природу. Са једне стране они су сујетни и задовољни својом божанском улогом јер су успели оно што само Бог или природа, како желите, може – да створе живот (и у томе предњачи Тоби Џоунс), а са друге стране емотивно су се везали за свој експеримент јер у питању је, ипак, девојчица (у тим емоцијама предњачи Роуз Лезли, а Мишел Јео је утолико махер јер је она дочарала подједнако и једне и друге емоције). При свему томе су конзистентни и у емоцијама и самој причи. Тако је, на пример, Бојд Холбрук највише дистанциран јер није научник, а јесте заводник довољно егоцентричан и нарцисоидан.

Режисер Лук Скот није много пазио на дневно-ноћну ритмику у филму, али, колико сам видео, то је честа грешка у филмовима. Вероватно их има још. Такође, нелогични су Кејтини поступци на крају и више имају за циљ демонстрацију онога што ће Брајан Кокс поентирати након тога. Можда би и били логични да њено деловање пре тога није било другачије.

Едукативни моменат: Мишел је рекла како је научила тешку лекцију да након сваке одлуке коју донесемо следе последице. Ја бих додао да оне не морају увек бити лоше, али последица мора бити. Зато и одлуке морају бити мудре.

Оцена наставника:

4(солидна)

darkmoon (Small)IУздизање тамног месеца (Dark Moon Rising 2009) је хорор филм који се дешава у једној америчкој варошици. Девојка из тог градића Џини Вејрик заљубљује се у мистериозног момка Криса Дивекија. Ускоро он открива да је вукодлак и то саопштава својој драгани. Пошто ју је уверио да је то заиста тачно, њих двоје покушавају да нађу решење, односно излаз из ове неугодне и натприродне ситуације, али то је утолико теже што је Крисов отац Макс Рајан такође вукодлак, који немоилосрдно убија своје жртве и жели да и наследник му крене његовим корацима (или шапама, како желите 🙂 ).

Критички осврт: Када је филм започео, запитао сам се: шта је, бре, ово? Међутим, наставио сам да гледам и дам филму шансу и поред два увода (и нарације која прати један од њих) који немају везе један са другим. И онда крећу сцене које у добрих првих пола сата немају много везе једна са другом, да би почеле полако да се међусобно увезују и дају једну причицу, већ виђену. Уз то, практично у свакој сцени је предвидљиво шта ће се дешавати. Неке сцене су развучене, а друге су или непотребне или непотребно мелодраматичне. Хорор сцене су смешне.

Удварање Криса Џини је толико приземно и цела та сцена, почевши од тога да Џини другарице наговарају да му приђе, потпуно је безвезна. Ама ич нема шарма у њој, сасвим је испразна. Цела та романса је требало, ваљда, да личи на ону из саге „Сумрак“ (Џини није баш шерифова кћерка, али је симпатија њеног оца шериф Марија Кончита Алонсо, па му то дође то, а и млађахна Џини визуелно личи на Кристен Стјуарт или макар има исту фризуру, те покушава да глумата као и она), али је испала као знатно блеђа и сведенија варијанта. Асоцијација на поменуту сагу има прегршт, мада се ту могу наћи и детаљи слични са неким другим филмовима. Речју, ничег оригиналног ту нема. Крај је, рецимо, тугаљив, а пре тога иде млака завршна битка, која и нема много логике, а пре тога крими мистерија која уопште није мистерија. Има ту и неког решавања загонетке у вези са масовним убиствима, али ништа помена вредно. Е, да. И онај први увод у филм нисам успео да повежем ни са једним каснијим дешавањем. Он, напросто, као да припада неком другом филму.

Дијалози у филму су у доброј мери неартикулисани. И глума је у доброј мери слаба. Укупно гледајући, ово је један врло слаб покушај да се ископира значајно боље остварење.

Едукативни моменат: Крис није желео да буде као његов отац Макс. И то је у реду, све да овај није вукодлак и манијаклани убица. Не морамо да будемо као неко други, таман нам тај други био родитељ. Треба да будемо своји.

Оцена наставника:

1(апсолутна)

suburban (Small)IVПриградска готика (Suburban Gothic 2014) је америчка комична прича о момку Метјуу Греју Габлеру, који није успео да пронађе посао, па је морао да се врати у кућу својих напорних родитеља и то управо у тренутку радова у дворишту куће. Радници су пронашли закопано тело давно умрле девојчице и један од њих Мел Родригез узео је медаљон који је носила око врата, а скелет је дат музеју. То је покренуло ланац паранормалних догађаја које је могао да уочи само хиперсензитивни Метју. Испоставило се да ће га дух девојчице прогањати све док не врати и њено тело и медаљон у сандук где су и били. Но, то није лак задатак јер сви, укључујући и Метјуовог оца, сматрају да је момак поремећен и сходно томе ништа му не верују. Једина која му верује је необична шанкерка мрачног стила Кет Денингс.

Критички осврт: Радња је потпуно класична, али режисер Ричард Бејтс уопште није типовао на њу. Уосталом, страшне сцене и уопште цело то замешатељство које укључује духове – све је подређено хумору. Верујем да је Ричард желео да прави пародију и свакако је препознатљива серија „Медијум“ и нека друга остварења. И пародија, односно хумор је у доброј мери успео. Неке сцене су урнебесне као када Метју вришти као девојчица и у собу утрчава његов отац са тимом рагбиста. 🙂 У неким форама су претерали, али, свеукупно, заиста није лоше. Можда Ричард није успео да постигне неки бриткији хумор као што то увек полази за руком Пајтоновцима, али јесте направио забаван и другачији филм.

Дијалози су адут овог филма; брзи и виспрени, а потпуно осликавају личности које у њима учествују. Томе су допринели и глумци који уопште нису лоши. Ликови су стереотипи, али који су доведени до екстрема. Ту је Метјуов презахтевни, превише критичан и доминантан отац Реј Мудри, мајка Барбара Нивен, заштитнички расположена и паланачког менталитета, мрачна и развратна девојка Кет и, напокон, Метју, екстравагантан са циљем да пркоси родитељима. Други ликови су површно одрађени и појављују се (и (заувек) нестају) само када је то погодно, те су и приче у вези са њима недовршене.

Едукативни моменат: Основа несугласица између Метјуа и његовог оца је што Метју није био по Рејовим аршинима. Морамо да прихватимо да су други људи различити од нас и да поштујемо те различитости, иначе ћемо увек бити у некој врсти конфронтације са њима, а то није добар однос.

Оцена наставника:

4(веома, веома јака)

FairlyOddChristmas_DVD (Small)IVНајоткаченији божић (A Fairly Odd Christmas 2012) је телевизијски филмић рађен према цртаној серији „Најоткаченији родитељи“. Главни лик је Тими (који је, за разлику од лика из серије, одрастао и глуми га Дрејк Бел) који има кумове виле и уз помоћ њих испуњава свима жеље. Међутим, то ремети посао Деда Мразу (Донавон Стинсон) јер деца више немају потребу да му пишу и да желе поклоне за Божић. Дух Божића је угрожен и зато је Деда Мраз послао своја два патуљка да доведу Тимија како би га овај уразумио да више не ради то што ради. Тимијев долазак на северни пол испоставио се, пак, као кобна грешка.

Критички осврт: Радње има и уопште није лоше осмишљена. Ово је права једна дечја, симпатична празнична причица. И први филм је био инфантилан, али у овом је режисер Севиџ Стив Холанд повремено губио сваку меру и толико поједноставио да се изгубила и логика коју су сама серија и филм поставили. Виле заштитнице нико не сме да види, а оне лете на сред прометне улице и туку се са Деда Мразовим патуљцима. Такође, због несрећног случаја на северном полу виле су изгубиле своју магију, али им то није сметало да довезу летећи комби. И превише су површне емоције и поступци ликова. Негде у забрањеној шуми Данијела Моне је изгубила свог дечка Дрејка, али је то весело прихватила јер јој је пингвин показао пут из шуме.

Севиџ је у појединим тренуцима давао сувише машти на вољу. Северни пол уопште не личи на северни пол. Тамо сигурно нема четинара, а још мање пингвина. 🙂 У неким другим тренуцима могао је мало више да да машти на вољу. Рецимо, гегови се понављају, па тако ликови када год нешто бацају, чине то тако што бацају себи иза леђа. Можда је то смешно (није смешно, али заиста малој деци можда и јесте), али то свеједно показује да није уложено довољно труда да се направи духовит филм. Но, неке форе су и успеле, не могу да грешим душу. 🙂 Ипак, оно што највише замерам овом филму, баш као и претходном, то је што није одсликао дух серије која је, без двоумљења, сјајна.

Едукативни моменат: Тони Кокс је закључио да човек који мења срца добрим делима је човек који може да начини свет бољим местом. Права Божићна мудра мисао.

Оцена наставника:

4(поклоњена)

Finding Nemo (Small)VПотрага за Немом (Finding Nemo 2003) је цртаћ који су заједнички урадили Дизнијев студио и Пиксар. Немо је риба кловн којег одгаја његов самохрани отац Марлин. Марлин је превише брижан због лошег искуства са грабљивим рибама и то ствара контраефекат код Нема. Зато мала риба пркоси оцу и због таквог понашања доводи себе у опасност и то такву да га је уловио ронилац. Немо је тако завршио у акваријуму негде у Сиднеју, али његов отац не одустаје од њега и решен је да пређе пола океана и све опасности које тај океан собом носи, а како би нашао свог јединца. У том подухвату придружује му се плава риба Дори која има проблем са краткорочном меморијом.

Критички осврт: Цртаћ је предиван и све ми се допада. Посебно ми се свиђа како третира физички проблем који мали Немо има. Наставак овог филма се бави Дори и њен проблем је више психичког карактера, али, свеједно, оба ова цртаћа нас уче шта значи живети са проблемом телесне природе, шта је инклузија, шта она собом носи и како се правилно опходити према њој. Уче нас још много тога и поруке које шаљу су заиста сјајне.

Мало је натегнуто како су спасили Дори из рибарске мреже, али и то је једна од лепих порука овог цртаћа – да се тимским радом много тога може постићи.

Едукативни моменат: Немов тата се све време плашио за сина и да он не отплива у слободну воду океана. Није желео да му се ишта лоше деси и тај његов страх је оправдан. Међутим, Немо не може све време да буде презаштићен јер ће то створити контраефекат и ускратиће му многа животна искуства која мора да стекне, али и да научи да неке ствари мора да уради и сам.

Оцена наставника:

5(неопозива)

AllCreaturesBigAndSmall (Small)VУпс! Оде Ноа… (Ooops! Noah Is Gone… 2015) је цртаћ који је направило неколико европских земаља и који је у Америци познат и под насловом „Сва бића велика и мала“. Потоп се ближи, али срећом по животињско царство, којим суверено влада лав, Ноа је изградио арку; велики брод који ће их спасити. Међутим, не могу све животиње на барку, већ само оне које се налазе на листи. Међу животињама су и нестријани – отац и син, који се надају да ће се укрцати. Ипак, њих на листи нема. Зато отац Дејв смишља лукавство да се они ипак нађу међу путницима и то му успева. Но, срећа није дугог века јер се син Фини, заједно са гримпом (такође измишљена врста) Лијом нашао ван арке. Њих двоје покушавају да преживе потоп тако што ће се попети на највиши врх, а њихови родитељи, схвативши да им деца нису на броду, покушавају да убеде капетана лава да отпочне мисију спасавања. Но, лав нема слуха за њихове проблеме, који су утолико већи што нестријани и гримпови нису баш врсте које лако сарађују.

Критички осврт: Идеја за филм је сјајна и оригинална; бића попут преслатких нестријана, која не постоје у животињском царству, пропустила су Нојеву барку. Међутим, то не значи да она нису преживела, напротив. Преокрет на крају филма све ставља на своје место и заокружује једну лепу причу са лепим порукама.

Хумор је прилично добар, мада главни негативци грифини сувише подсећају на којота из цртаћа о птици тркачици (сећате се легендарног „бип-бип“) и тај део са њима је решен приземније.

Едукативни моменат: Лија је морала да научи да не може све да ради сама и да није слабост ако се и затражи помоћ пријатеља, напротив.

Оцена наставника:

5(може)

Sinbad-The-Fifth-Voyage (Small)IIСинбад: Пето путовање (Sinbad: The Fifth Voyage 2014) је једна од бројних екранизација авантура популарног морепловца кога је опевала позната Шехерезада из „Хиљаду и једне ноћи“. У овој верзији глуми га Шахин Шон Солимон. Док је ишао да својој љубљеној принцези Данијел Полак донесе огрлицу-амајлију о којој је сањала, поменуту принцезу отео је зли чаробњак Саид Фарај. Сада се Синбаду наметнула нова авантура: да спаси своју принцезу.

Критички осврт: Ово је филм из 21. века који има специјалне ефекте из средине двадесетог. 🙂 И прича је прилично старомодна. То је једна авантуристичка бајкица са монструмима из грчке и других митологија. Има ту и вампирица и сцене налик на завршну из другог дела „Блејда“. Углавном, изазови пред Синбада постављени врло су разноврсни и маштовити, а мој фаворит је борба са скелетом, кога Синбад побеђује тако што га је пробуразио мачем. Не питајте где га је пробуразио јер и мени самом није јасно, али да је оригинално, заиста јесте. Рупа у филму иначе има, али не превише пошто је режисер Шахин (уједно и Синбад) ишао добро утабаном и сигурном стазом бајковите фантастике, где јунак иде да спаси своју драгану и успут наилази на чудовишне препреке. И у финишу се сукобљава са злим ривалом и успут чаробњаком Саидом. Једна од поменутих рупа је број чланова Синбадове посаде; до половине филма уопште није јасно колико их заиста има. Од половине побијени су сви, па је ту та бројка макар јасна. 🙂

Глума је, најблаже речено, очајна. Очајна је и помпезна нарација. У ствари, не могу да се одлучим шта је од та два очајније. Ипак могу. Глума. 😀

Едукативни моменат: Дух из лампе је рекао да ће Синбаду испунити три жеље, али уз страшан услов: да га мора погубити након изласка сунца. При томе, једна од жеља не може да буде да му дух поштеди живот. И Синбад је нешто пожелео и ипак се спасио зле судбине. Шта је пожелео Синбад? Или погледајте филм да бисте открили (што баш и не препоручујем јер је филм прилично лош), или малко размислите. Ја бих рекао да је ово лепа вежба за мозак.

Оцена наставника:

2(на један и, у ствари, више је један)

Лако Је Критиковати 85

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

It-remake-movie-poster (Small)Оно (It 2017) је адаптација књиге Стивена Кинга, прецизније први део приче. Група деце из малог града Дерија радосна су јер је почео летњи распуст. Испоставиће се да то лето уопште неће бити безбрижно за њих. Непознато и застрашујуће зло отелотворено као кловн (глуми га Бил Скарсгор) прогони децу и храни се њиховим страхом, али и њима самима. Дружина, појачана новим члановима, одлучује да се супротстави.

Критички осврт: Филм има шмек „Страве у Улици брестова“, само што у овом случају актери не спавају већ застрашујуће приказе виде будни. Сцена када Софија Лилис доживљава страву у свом купатилу малтене је преписана, а и сцена када се на крају бори против кловна готово да јесте. У једном тренутку Џејден Либерхер трчи ка биоскопу који најављује управо пети део поменутог филма. Врло је могуће да је режисер Андрес Мускијети желео да да омаж том другом хорору, а очигледно је да његов љубитељ и да је имао утицаја на његов рад (макар у овом филму).

Сам филм можда и није тако страшан колико је језив, а Андрес није много ризиковао и користио је већ испробане „рецепте“ попут застрашујућих шиљатих зуба и црних руку које се промаљају иза врата. Није увек био убедљив јер погибија дечака са почетка филма не изгледа уверљиво. Кловн му откида руку и дечак покушава да отпузи и тако побегне. Деца тог узраста се веома узнемире и препадну и код малих повреда, а код овакве не верујем да би остала довољно свесна да пробају да побегну. Но, тешко је рећи. Има и занимљивих сцена, као када безглави јури буцка у архиви библиотеке. Такође је добра сцена када Џејден сусреће малог брата у подруму своје куће. Све је праћено врло добрим специјалним ефектима. Има и предвидљивих детаља, те је било јасно шта ће Меган Чарпентјер написати на гипсу млађахном Џеку Дилану Грејзеру, као и шта ће Софи извући из сливника метром на развлачење. Са друге стране, промакло ми је како се црнопути клинац нашао са другарима на дну бунара, а био је на врху и без конопца. Прича о убиству Софијиног оца некако је остала да виси у ваздуху, такође без конопца, а и без коца. 🙂

Филм има својих сурових момената и напад хулигана на буцка на мосту је управо такав и много је језивији него хорор сцене. И реалнији је, а и клинци су добро одглумели. Бил у улози кловна био је прилично добар, тако да је млада глумачка постава сасвим била на висини задатка. Уз то, одабрали су физиономије тако да свака од њих буде симпатична и упечатљива. Клинци воде и симпатичне дијалоге, мада има превише псовки. Но, са друге стране, реално је претпоставити да ће клинчурија у тим годинама тако и разговарати. Уосталом, ово је хорор где су жртве деца, тако да је сама поставка довољно осетљива, те су псовке у дијалозима само додатак. И као да све то није довољно, ту је и проблематичан однос Софије са њеним оцем Стивеном Богером, а и однос Николаса Хамилтона са сопственим оцем Стјуартом Хјузом такође је насилан. У ствари, насиља у овом филму има баш много. Ипак, моје одобравање, упркос томе, има. Пре свега због храброг приступа и реалног приказа јаза генерација и порука које недвосмислено упућују како се одупрети насиљу и насилницима. Уз све то, филм уопште није лош и држи пажњу.

Едукативни моменат: Кловн је убедио дечака с почетка филма да нису странци ако се упознају. Када сазнате нечије име и нешто о тој особи изгледа као да сте се упознали, али то заиста није тачно. Некада нећете упознати неку особу ни када је виђате сваки дан. Да би неко за вас престао да буде странац, много тога мора да се деси (посебно у кризним ситуацијама) и много тога морате да сазнате.

Оцена наставника:

4(веома, веома блага)

temple-thunderbird-dvd (Small)Храм (Temple 2017) је хорор који се дешава у Јапану. Наталија Ворнер је докторанд која проучава религије и има идеју да обиђе Јапан и тамошње храмове. Друштво јој праве дечко Брендон Тајлер Шкленар и друг из детињства Логан Хафман. Посебно ју је заинтересовао један забачени крај, али становници Јапана који знају за њега сматрају да обилазак тог храма није добра идеја. Упркос томе, троје младих се запутило тамо.

Критички осврт: Хвала ауторима филма што је само троје младих кренуло у хорор авантуру, а не петоро, што је стандард. И то троје нису баш неки фасцинантни глумци, али су макар лепи. 🙂 Можда свесни да такви јесу, нису се ни трудили превише. 🙂 Други моменат који овај хорор чини другачијим је да више од половине филма готово да уопште није хорор. Они су дошли до уклетог храма тек после 40 минута (а филм траје ни сат и двадесет). Међутим, причица је питка и држи пажњу, а и интригантан је љубавни троугао између главних протагониста. И морам признати да је добро уклопљен у хорор који следи.

Проблем је што је хорор који следи сам са собом није добро уклопљен. Девојка сама по ноћи улази у напуштени рудник, иако није логично да је њен дечко тамо, те то није довољно већ она улази све дубље. При томе се пита има ли икога ту, а кренула је са том намером да помогне Брендону. Такође је нејасно зашто њена батеријска лапмпа ради, када је сцену пре тога истрошила батерију. Тек фијаско настаје када угледа свог унакаженог дечка. Иначе се све по ноћи и у шуми јако лепо види, а ни протагонисти немају проблема са ноћним видом. Саме сцене заиста нису страшне, а није да не очекујете после оноликог увода. Сцене су, углавном, махнито јурцање по шуми око храма и у руднику, а оне сцене које су иоле језиве и које је требало истаћи, као када деца духови погледају у Логана, трају прекратко и чудно су сечене. Изгледа да је режисер Мајкл Барет желео да направи нешто налик на јапански хорор, али ово је више него блед покушај. Азијски хорори су, по правилу, веома добри и застрашујући (сетите се „Круга“). Свеукупно, овај филм чак није ни у границама просека америчког хорора.

Сам крај потврђује оно што је све време било очигледно и изгледа и хаотичан и бесмислен и као опште место и речју – изгледа свакако, само не успешно решен.

Едукативни моменат: Троје младих лако су се сналазили у Јапану и пронашли су храм који је интересовао Наталију захваљујући томе што је Логан знао језик. Познавање било ког страног језика значајно ће нам помоћи и улепшати путовања.

Оцена наставника:

2(на једва)

shadowp (Small)Људи сенке (Shadow People 2013) је амерички хорор у коме главну улогу има радио водитељ Далас Робертс. Младић (Џонатан Барон) који се јавио током Даласове емисије умро је на мистериозан начин. Пре тога је Даласу проследио податке о необичном истраживању и увукао га у мрачну мистерију опасну по живот. Но, Далас је решен да је истражи и докаже свету да су бића која вребају у сенкама стварна.

Критички осврт: Имао сам осећај као да је режисер Метју Арнолд био неодлучан на који начин да почне, па је направио два почетка и оба су већ много пута виђена до сада. Показао је он неодлучност у много чему, тако да се филм ломи негде између полушизоидног психолошког хорора и обичног хорора. Овај потоњи је урађен баш, баш пристојно, али га је овај први поджанр, значајно слабији, потиснуо. Дакле, хорор прича није уопште лоша и сцене су, иако неинвентивне, прилично језиве. Посебно ми је страшан напад на медицинску сестру Жаклин Флеминг. Он је трајао много краће него напад на библиотекарку Марају Бонер, али је био знатно ефектнији.

Далас је глумац необичног понашања, који, очигледно, воли да хода бос, али су, свеукупно гледајући, ликови потпуни стереотипи. Његов однос са сином Матијем Липтаком (који, буди узгред речено, није баш најјаснији) неодољиво подсећа на онај из „Рата светова“, а цела радња подсећа на много других филмова. Има ту и „Круга“ и још којечега.

Метју је свако мало убацивао исечке са ТВ-а који су имали за циљ да филму дају шмек документарца и самим тим учине га реалним, па тако, ваљда, и страшнијим. Тих исечака било је превише и то без потребе. Ликови у њима дају или сведене изјаве (најблаже речено) или рекапитулацију оног што се у сценама види, тако да самом филму нису допринели. Метју је желео и да нас остави запитане (да ли у свему томе „има нечега“), али једино што сам се ја запитао је да ли је могуће да је толико неинвентиван и да ли је могао више да упропасти и упросечи идеју која, у ствари, и није тако лоша.

Едукативни моменат: У филму се говори о парализи спавања. То је непријатан доживљај који не искуси свако (процене су да их доживи око петина људи). У основи, то је сан, али особа верује да се пробудила и доживљава некакву застрашујућу халуцинацију. При томе не може да се помери, па се зато и назива парализом. Ја сам, иначе, једном то доживео и заиста је толико застрашујуће да, иако је било давно, још увек је се сећам.

Оцена наставника:

3(бледуњава)

deadinT (Small)Мртав у Тумбстоуну (Dead in Tombstone 2013) је амерички акциони хорор вестерн. Дани Трехо је вођа бандита који је успео да ослободи свог полубрата Ентонија Мајкла Хола из затвора – тврђаве и то у тренутку када су хтели да га обесе. Ентони је предложио Данију да украду злато из банке које је предмет спора у једном градићу, на шта је Дани пристао и повео дружину да обаве задатак. Задатак су обавили, али план ипак није протекао како је замишљен. Дани је убијен и завршио је у паклу код демона Микија Рорка. Да би избегао језиво мучење, Дани је Микију предложио нагодбу на коју је овај пристао и вратио Данија у живот тачно након годину дана.

Критички осврт: Након „грандиозног“ почетка који је требало да буде кул, креће занимљива поставка вестерна. Међутим, „кул“ није престао. Режисер је готово сваку сцену темпирао тако да филм одаје поменути кул утисак и није постигао ефекат управо зато што је исфорсирано, а без шмека. Тако има успорених јахача тамо где им место није, акције која је хаотично снимана са камером која је у покрету, експлозија иза ликова који се споро и сасвим смирено удаљавају и других безуспешних покушаја. Такође, ликови су фенси „Матрикс“ обучени, што је требало акцију да учини узбудљивијом, а њих још више кул. Акција је испала сасвим солидна, а ликови прилично обични за један вестерн филм. Дијалози су неописиво глупави, а уз то и непотребни, попут оног када Мики и Дани разговарају у салуну.

Радња је била јасна и пре него што се десила, па тако и да ће Ентони имати тајни план, да ће издати брата Данија и остати у граду да њиме влада. Његова „владавина“ је опште место. Пошто је он зао један даса, свуда по граду су туче, блуд и разврат, што целу ту сцену чини сведеном. Део када Дани доспева у пакао је чак толико сведен да је баналан. Мики са оним његовим деформисаним лицем услед неуспелих пластичних операција заиста изгледа као какав грозоморан демон, али цела сцена је апсолутно и неопозиво безвезна. Погодба која се одвија у њој тек нема логике; шесторица бандита припадају ђаволу, па припадају. Да ли ће умрети тог дана или неког другог, бесмртном сотони је сасвим свеједно. Ипак, њему се нешто жури да њихове душе добије одмах, те се погодба склапа и креће више него предвидљив заплет. Предвидљиво је и било да ће Ентони узети Дајну Мајер за таоца, само је било питање када ће се то тачно десити. Баш као што је предвидљиво било да ће се филм завршити револверашким окршајем између Ентонија и Данија, тачно у подне, пардон поноћ.

Цео филм је потпуно неинвентиван. Чак је и замисао како пакао изгледа неинвентивна, а и специјални ефекти (оно мало што их има) такође су већ виђени.

Едукативни моменат: У једној од последњих сцена становници Тумбстоуна побунили су се против Ентонија. Он је сматрао да они то немају право да раде јер им је давао новац. Оно што је Ентони научио на тежи начин је да новцем не може да се купи баш све.

Оцена наставника:

1(на два)

Radius-poster (Small)Полупречник (Radius 2017) је филм о човеку Дијегу Клатенхофу који се буди након доживљене саобраћајне несреће. Он има амнезију и не може да се сети ко је и шта му се десило. Мистерију продубљава то што све време наилази на мртве људе са чудним, беличастим очима. Он успева да нађе своју кућу, али и даље не може да се сети ничега, а додатни проблем је што људи око њега умиру или су већ мртви. Тада се појављује жена Шарлота Саливан, која је, можда, решење његових проблема.

Критички осврт: Одлична је поставка филма и реализација је сасвим у реду, мада таква прича може да се исприча на сијасет узбудљивих начина и сигурно је да може боље. И оваквој јој ништа не фали јер се добио сасвим солидан, мада у доброј мери предвидљив трилер. Мистерија је дата дозирано и на крају се прича заокружила на сасвим логичан начин. Радња је динамична, држи пажњу и без уочљивих грешака.

Едукативни моменат: Шарлота није упознала Дијега све до краја филма, односно све црте његове личности, чак и када је веровала да је открила читаву тајну. Ми никада не можемо упознати неку особу и како ће она реаговати у различитим ситуацијама, ма колико год мислили да је знамо. Изненађења су увек могућа, како пријатна, тако и непријатна.

Оцена наставника:

4(на пет)

Happy-Death-Day-Poster (Small)Срећан дан за умирање (Happy Death Day 2017) је амерички тзв. слешер филм. Џесика Рот је девојка која је на колеџу и живи у кући сестринства. Једног јутра се пробудила у соби непознатог младића Израела Брусарда и тако јој је започео дан испуњен свакодневним уобичајеним активностима. Но, овај дан је другачији јер јој је рођендан, а на крају дана је и убија маскирани психопата. Џесика се буди наново у Израеловој соби и цео дан почиње од почетка. И опет је на крају дана убија исти маскирани зликовац. Она схвата да ће се тај дан понављати све док не открије ко је убија и не спречи га у томе.

Критички осврт: Од „Дана мрмота“ многе су варијације на тему понављања истог дана и ова је, тек, једна од њих коју је нешто морало да издвоји. И, заиста, оно што је издваја је што је у питању кримић, а не комедија. Већ на старту видела се класична поставка где главна хероина Џесика среће много ликова, а како би се ту пронашли могући осумњичени. Оно што не ваља у филму је што су ликови потпуни стереотипи и што је прилично предвидљив. Како сам ток радње, тако и поједини детаљи, а и то ко је заиста убица. Но, занимљиво је погађати, а ја сам само потврдио своју претпоставку. Ипак, сценариста и уједно режисер Кристофер Б. Ландон донекле је закомпликовао радњу како би нас навео на погрешан траг, но то није било тако успешно. Заиста се потрудио, али највише што је успео је да направи један забаван омаж поменутом „Дану мрмота“. Глумци су могли да следе пример режисера и мало више да се потруде. 🙂 Специјални ефекти су добри и оно мало што их има.

Има страшних сцена и цео филм има шмек „Вриска“, а није далеко ни од „Ноћи вештица“. Ипак је ближи поменутом „Вриску“ и образложење мотива убице једнако је разочаравајуће као и у том филму. Кристофер је често варирао атмосферу у филму; од застрашујућег хорора до лагане и ведре тинејџ драме и тај микс је прилично добро уклопио, мада не у потпуности убедљиво и направио. Џесика сувише олако и ведро прихвата да ће бити убијена на крају дана, а и не поступа увек најлогичније. Но, пар цака није лоше, попут начина како открива убицу и део када изврши самоубиство како би спремнија дочекала наредни дан.

Едукативни моменат: Израел је рекао Џесики како је сваки нови дан шанса за њу да буде боља особа. То важи за све нас, без обзира што нам се дани не понављају.

Оцена наставника:

3(плус)

valerian-featured (Small)Валеријан и град хиљаду планета (Valerian and the City of a Thousand Planets 2017) је француски филм на енглеском језику, базиран на стрипу о јунаку Валеријану. Валеријан (Дејн Дехан) је федерални агент, који је, заједно са партнерком Каром Делевињ, пристигао на свемирску станицу како би обавио мисију. Та свемирска станица је попут свемирске амбасаде коју насељавају све интелигентне врсте у свемиру. У једном делу те станице појавило се по живот опасно подручје и командант базе Клајв Овен верује да је то дело терориста. Он је спреман да преговара, а Дејн и Кара треба да га заштите. Међутим, терористи су прилично добро опремљени и спретни и у муњевитој акцији заробили су команданта. Дејн је појурио да га спасе, али је и сам упао у невољу, па се Кара дала у потрагу за њим. Пред њима је мисија пуна опасности и тајни које им нису доступне.

Критички осврт: Филм је веома маштовит и, што је битније, веома живописан. Ту су различите планете, ванземаљци као у „Звезданим ратовима“, друге димензије, фасцинантне технологије и свашта нешто. Ријанин перформанс је био невиђено кул, са све сјајном музиком. Режисер Лик Бесон је заиста одрадио добар посао и посветио се сваком детаљу. Толико тога има и толико је све шарено да је тешко нешто не пропустити. Цела прича је класична, али сви ти наведени детаљи је обогаћују довољно да је немогуће да буде досадно ни у једном тренутку. Уз то, радња је хипердинамична.

Дијалози нису лоши и поруке које филм шаље, такође, мада би холивудску патетику требало смањити. Такође, део са мистериозним командантом Клајвом би требало избацити јер бисте морали да имате заиста низак коефицијент интелигенције да би вам било шта ту мистериозно било. Од почетка је јасно ко је ту позитивац, а ко негативац. Уз такву поставку, без беспотребног петљања, само је требало ускочити у свемирску авантуру и то би било сасвим довољно и много боље решење за овај филм. А авантуре и акције не мањка, мада се финална борба, најблаже речено, чудно прекинула.

Дејн ми није убедљив као свемирски агент. Сувише се трудио да буде леп, а при томе не зрачи неком снагом и другим потребним квалитетима. Једино што му признајем је да има заиста добар глас. Кара, са друге стране, сувише је класична; такав лик већ је виђен у много филмова до сада. Дакле, много је мана овом филму, али на Ликову срећу (за кога иначе сматрам да је извикан више него што је добар), заиста волим овај поджанр и сјајне специјалне ефекте приде.

Едукативни моменат: Валеријан је био у дилеми да ли да поступи према процедурама или да поступи исправно. Некада нам процедуре одузимају драгоцено време, али су најчешће оне потребне јер нам дају тачно утврђен редослед корака како у нечему не бисмо погрешили. Дакле, иако су досадне, не морају да буду и лоше.

Оцена наставника:

4(минус)

coverHerc (Small)Херкул (Hercules 1997) је Дизнијев цртаћ о познатом митолошком јунаку. У овој верзији, Херкул је син Зевса и Хере који, према пророчанству, озбиљно прети да угрози амбициозне планове бога подземља Хада. Зато он шаље своје слуге да дете учине смртним и да га убију. Они су остварили тек део плана и Херкул је постао смртан и изгубљен на Земљи, да би га пронашао доброћудни сељанин Амфитрион и његова супруга. Као младић Херкул је схватио да је другачији, а онда и сазнао да је син врховног бога. Но, да би повратио бесмртност и заузео место на Олимпу, које му рођењем припада, мора најпре да се докаже као јунак.

Критички осврт: Анимација је врло занимљива и некако је одговараћа за раздобље у којој се прича дешава. Цртачи су водили рачуна и да Херкул има грчки профил. Легенда о Херкулу је измењена и доведена на ниво просечне бајке. Једино што главна протагонисткиња искаче из клишеа и донекле чини причу необичнијом. Ипак, не допада ми се американизација (грчког) мита, па је Теба „Велика маслина“, као што је Њујорк „Велика јабука“. Таквих компарација има још и јасан ми је циљ да се грчки еп приближи малим Америма, али ми је све то и даље без везе. Сувише је романсирано, изван граница сваког доброг укуса.

Не допада ми се ни инфантилни хумор који се прави преко лупкања, саплитања и других неспретних момената, што је пропраћено адекватним звучним ефектима. Многи од тих детаља су вишак, као када Пегаз гази онесвешћеног кентаура. Такви детаљи баш приземљују цртаћ и чине га обичнијим и ступиднијим. И, коначно, радња изгледа збрзано и многе секвенце практично пролећу, тако да их је тешко пропратити, па је нејасно која им је сврха. Једино што ми се баш, баш допада је музика.

Едукативни моменат: Прави херој не мери се по величини своје снаге, већ по снази свога срца – рекао је поетични и симпатични Зевс.

Оцена наставника:

3(са *)

Song-of-the-Sea (Small)Песма мора (Song of the Sea 2014) је цртаћ који су заједничким снагама направиле Ирска, Данска, Белгија, Луксембург и Француска. Ради се о породици која насељава светионик на усамљеном острву. Ту породицу чини самохрани отац са старијим сином и кћерком. Очева мајка жели да одводе децу са тог острва јер верује да то није добра средина за децу. Међутим, оно што бака не зна је да је девојчица, у ствари, вила, која не може да живи без свог вилинског капута.

Критички осврт: Анимација је сведена и личи на ону из старих буквара, готово дводимензионална. Ипак, има неку лепоту и уметничку ноту. Рецимо, када сове нападају образују круг попут орнамента у коме се мотиви понављају. И тај мотив се види и у другим сценама.

Дијалози и монолози су сјајни, а има и заиста виспреног, иако дечјег хумора. Музика је чаробна, као и сам цртаћ кога красе феноменална, квалитетна прича и нежна емоција.

Едукативни моменат: Џин је доживео трагедију и плакао је толико да је створио океан који је претио да потопи цео свет. Његова мајка Вила сова је желела да одагна бол свог сина и других вила тако што ће им одузети емоције. Они су се тада претворили у камен. Емоције нас покрећу и без њих заиста постајемо као непомичан камен. Дакле, оне су нам потребне и не треба да бежимо од њих.

Оцена наставника:

5(плус)

Monster High Boo York Boo York-zoom (Small)Средња монструмска: Бујорк, Бујорк (Monster High: Boo York, Boo York 2015) је дванаести по реду филм о фенси монструмима који се, успут, продају као играчке. Девојка Лагуна, која потиче из мора, има проблем са јавним наступом, иако веома лепо плеше. Због тога упада у конфликт са значајно мање талентованом другарицом и у сред свађе њих две и још пар пријатеља упали су у чаробни портал у базену. Тамо их је Посејдонова кћерка претворила у риболике створове и обећала је да ће их вратити у њихову школу под условом да Лагуна превазиђе свој страх. То је значило и да има јавни наступ на дну мора.

Критички осврт: Оно што замерам овом делу, замерам сваком у овој саги. Сви ђаци су прелепе луткице (знам да је филм намењен продаји тих истих луткица, али ипак), па нема ни буцмастих, ни бубуљичавих, нити са било каквом маном. Јасно је какав стандард изгледа пропагира овакав приступ. Уз то, луткице су на штиклама од најмање десет сантима и ако нису у минићима, онда су у врућим шортсевима, што је, благо речено, дегутантно. Ипак су они у школи, па таман и монструмској.

Нараторка је рекла како је подводни град диван не само због боја (боја све време има мноштво и апсолутно су претерали), већ због изванредне подводне културе. Лепо је то, али та „култура“ не да није представљена, него није ни дотакнута ни у једном тренутку. То је само једна у низу илустрација колико је филм површан, па насиље које се дешава на свим нивоима (онлајн, психичко, емцоионално, физичко) на такав површан начин и третира.

Сама радња није толико лоша, па чак није ни потпуно предвидљива (мада јесте већим делом). Анимација је, па колоритна, али са врло ограниченим кретњама. У подводном свету коса луткица се не помера на природан начин и перфектне живо обојене фризуре не мењају облик.

Едукативни моменат: Лагуна је схватила да бежање није решење. Где год да побегла, страх ју је пратио. Једини начин да га победи био је да се суочи са њим.

Оцена наставника:

2(уз дебео минус)