Лако Је Критиковати 122

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

hellboy-hellboy (Small)IV motivacionaХелбој (Hellboy 2019) је трећи филм о суперхероју из наслова. То није наставак филма из 2018. већ више поновни почетак франшизе. Хелбоја глуми Дејвид Харбур и он је син Ђавола, али ради за добробит људи у оквиру тајне организације Биро за паранормална истраживања и одбрану. Најновији задатак који добија је да се избори са џиновима који пустоше Енглеску, али се испоставља да ће његов противник бити неко много моћнији.

Критички осврт: Радња малко изгледа расуто, посебно спочетка, али како се одвија све се више фокусира. Допало ми се што није потпуно класична, иако поставка јесте. Рецимо, у овом случају нема финалне маестралне битке, већ се она одвија у глави Хелбоја и ликови који су около њега боре се мање-више углавном снагом аргумената. Но, и даље је доживљај врло узбудљив и сцена када џиновски демони улазе у свет заиста је дојмљива, пре свега због маштовитих решења њиховог изгледа. Ипак, генерално, специјални ефекти нису ме очарали јер су врло често видно анимирани, попут борбе између Хелбоја и Свињоглавог. Није ме очарао, а још мање засмејао и хумор у филму, мада признајем да има пар добрих фора.

Оно што још иде у прилог необичности радње је што је она смеша врло различитих мотива, иако су сви фантастични; пре свега ту је религија, али и легенда, фолклор, суперхеројштина, те један вампир приде. Режисер Нил Маршал је све то вешто испреплетао и негде мало и претерао, те је лозу легендарног Краља Артура довео у везу са Ђаволом, али добро. Филм је динамичан и држи пажњу, али реално не нуди превише и верујем да ће га критика самлети. Ипак, ја видим један потенцијал, сигурно недовољно искоришћен, али реализован кроз (најмање) коректну причу. Први филм у серијалу увек мора да „трпи“ наратив посвећен хероју и његовим почецима и то, опет, мора да иде на уштрб акцији и борби са силама зла. Зато бих дао шансу другом делу.

Едукативни моменат: Хелбој није дозволио да судбина или спољне околности одлучују о томе какав он треба да буде; ту одлуку донео је сам. Врло често спољашњи утицаји могу бити врло негативни, али ниједан од њих није оправдање да ми будемо лоши.

Оцена наставника:

4(мотивациона)

vrednosti (Small)VВредности породице Адамс (Addams Family Values 1993) је други филм о морбидној породици склоној вештичарењу и гробљима. Вољена супруга и мајка Мортиша Адамс (Анџелика Хјустон) родила је бебу. Међутим, то се није допало старијем брату (Џими Воркман) и сестри (Кристина Ричи), који сматрају да је беба вишак у породици и зато су укључили своју бујну и застрашујућу машту да је се реше. Како би то спречили, а и имали више времена за себе, родитељи покушавају да нађу дадиљу. Нити једна не успева да изађе са децом на крај, док се није појавила слатка Џоун Кјузак. Међутим, испоставиће се да Џоун уопште нема намере да се бави бебиситингом и да њу никаква агенција за дадиље није послала.

Критички осврт: У овом филму комплетна породица Адамс је била у фокусу, али ми је Среда, односно Критина некако заблистала у свем свом мрачњаштву. Форе у вези са њом су биле некако најбоље.

Прича је добро, методично испричана и иако је веома слична и по сензибилитету и по току радње и по мотивацији антагониста оној у претходном филму, опет је некако свежа и занимљива. Издвојио бих сцену у кампу када су уприличили представу јер је маестрална од почетка до краја.

Едукативни моменат: Филм се бави породичним вредностима, што и сам наслов каже. Адамсови су прави мрачни чудаци са застрашујућим начином живота. Код њих је све наопачке и смрт је живот. Међутим, за разлику од „нормалних“, они су показали праве вредности: љубав, приврженост, бригу, подршку, разумевање и толеранцију. Праву вредност не чини стил живота, начин облачења или нека друга маргинална ствар и треба то да имамо на уму када вреднујемо друге, па и себе саме, на крају крајева.

Оцена наставника:

5(свакако и дакако)

dracula (Small)IIIДракула 2000 (Dracula 2000 2000) је још једна у низу прича о Дракули, која се, погађате, дешава на прагу 21. века. Кристофер Пламер је Абрахам ван Хелсинг, чувени ловац на Дракулу, који је преживео све ове године захваљујући Дракулиној крви кога држи заточеног у ковчегу у свом сефу-пећини. Он све време себи продужава живот како би пронашао начин да свог заточеника убије једном заувек, пошто ово страшно биће не може да умре ни на који начин. Преокрет настаје када Кристоферова блиска сарадница Џенифер Еспозито, са групом саучесника, проваљује у сеф свог шефа како би се домогла блага које он крије. Нехотице, они су пробудили древног вампира који их је све побио и кренуо у потрагу за биће налик себи самом – Кристоферовом кћерком Жистин Водел.

Критички осврт: Морам да признам да се режисер Патрик Лисје потрудио око три ствари. Једна је његов посао и режија је рађена циљано да задиви, што кадровима, што специјалним ефектима, што ефектним сценама. Друга је замешатељство жанрова како би добио причу која и личи на претходне Дракуле, али се од њих и разликује. Рецимо, на самом почетку, технолошки добро организовани лопови попут оних из „Пинк Пантера“ у сефу ексцентричног Кристофера доживљавају (неки и не преживљавају) праву авантуру Индијане Џоунса, да би се онда десио хорор са вампиром. И трећа је динамика филма која је чак и претерана. Све се дешава сувише брзо, а можда чак и збрзано. Рецимо, таква ми изгледа Кристоферова улога. Она је започела уз један нов и свеж приступ, да би се остварила и завршила више него разочаравајуће.

Такође, некако ми је игра мачке и миша између Џерарда Батлера и Жистин трапаво изведена и углавном сувишна. Патрик као да није могао да се одлучи да ли жели романтичну верзију попут оне из 1992. (и ту постоје три љубавнице, само да приметим) или хорор или модерну, урбану причу и остао је у лимбу негде између та три. У сваком случају труд режисера је више него видан, али то исто не бих смео да тврдим и за његову вештину. Постигао је да се добије забаван филм, са пар сјајних фора, али не много више од тога. И да, свакако није било велико изненађење ко је Дракула заиста.

Глумци су били превише театрални за мој укус, посебно Жистин и Џони Ли Милер. Што се ликова тиче, тек се ту Патрик није снашао. Један од значајних ликова с почетка Нејтан Филион постао је безначајан на крају јер га није ни било. Такође, вампиризам се баш није „примио“ код сваког или је Патрик, сва је прилика, заборавио на потенцијалне заражене током филма.

Едукативни моменат: Иако је Кристоферу изгледало да не постоји начин да победи Дракулу, његова филмска кћерка Жистин је нашла начин. Једна од мојих омиљених изрека гласи: ко жели нешто да уради наћи ће начин, а ко не жели наћи ће оправдање.

Оцена наставника:

3(могло би и мање, али хајде нека буде)

petsemeteridva (Small)IIГробље кућних љубимаца 2 (Pet Sematary II 1992) је наставак филма из 1989. За разлику од претходног филма, овај није рађен према причи Стивена Кинга, већ сценарију Ричарда Оутена. Дечак Едвард Ферлонг је остао без мајке Дарлан Флегел, која је била глумица и погинула услед квара на електричним инсталацијама током снимања најновијег филма. Едвардов филмски отац Ентони Едвардс одлучио је да се пресели са сином у Ладлов, родно место његове покојне супруге. Тамо је Ентони упознао другара Џејсона Макгвајера који му је открио једно посебно место; свету земљу Индијанаца која има моћ да оживи мртве. Најпре су оживели Џејсоновог пса љубимца, а онда и дечаковог очуха Кленсија Брауна. Невоља је што наново оживљени више нису били исти као онда када су били живи. Но, то није поколебало Едварда да оживи своју мајку.

Критички осврт: Приметио сам да глумци најтеже глуме мртве људе. Увек им подрхтавају очни капци. То је овај пут био случај са Кленсијем и са тада млађаним Џаредом Риштоном. Но, осим тога, глума свих је прилично била на висини задатка.

Режисерка Мери Ламбер је желела да нагласи насиље које се дешава у породици и у школи и у томе је и успела, чак га пренагласила, што је у реду јер је у питању хорор. Оно што није у реду у овом филму је што се сцене дешавају некако независно једна од друге, тек овлаш међусобно повезане и без одговарајућих реакција ликова већ у наредној сцени. То чини да радња изгледа расуто, без фокуса, иако га очигледно има. Такође, слабашне су везе и са претходним наставком, мада и њих има. И када већ помињем претходни наставак, овај није донео ништа ново. Нити је унапредио причу, нити поджанр у коме је рађен. „Гробље кућних љубимаца“ овим филмом, дакле, ништа није добило, а нећете добити ни ви ако се одлучите да га одгледате. Нећете ни изгубити; истина је да је ово једна танка причица, али довољно је занимљива да одржи пажњу. Крај је лоше решен и по питању саме сцене и по питању специјалних ефеката, али и тако није могао много да поквари утисак.

Едукативни моменат: Млађани Едвард је на тежи начин морао да научи да некада морамо да се помиримо са губитком. Не можемо у свему победити и не можемо имати све што желимо, а то је, на крају крајева, и добро за нас. Зашто је добро, то ћу разјаснити у едукативном моменту неког другог филма. 

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

condemned (Small)IОсуђени (Condemned 2015) је филм о девојци Дилан Франсес Пен која је размажена богаташица и када је одлучила да јој је досадило да слуша родитеље како се константно свађају, отишла је да живи са својим дечком Роненом Рубинстајном, музичарем у покушају. Он живи на Менхетну, али у згради која би требало да је пуста и предвиђена за рушење. У њој живе станари необичних животних опредељења (најблаже речено) и зграда изгледа руинирано и прљаво, тако да Дилан није била фасцинирана да се у њу усели. Међутим, Ронен ју је убедио и одвео у свој графитима ишарани стан. У то неко време се дешава необична инфекција и зараза захвата све станаре који задобијају застрашујуће ране и израслине по кожи, али постају и манијакално насилни једни према другима. Двоје који једини нису подлегли зарази су управо Дилан и Ронен и они се по ходницима зграде боре да сачувају голи живот.

Критички осврт: Овај филм би требало да буде не толико психоделија колико алтернатива и то и у стилу режије и у ликовима који се у филму појављују. Заправо, ликови су са маргине друштва и зараза потиче од њих јер се водоводне цеви пуне њиховом „прљавштином“. То свакако отвара питање мотива режисера Елије Моргана Гезнера да направи овакав филм, али могу да претпоставим да је желео да да коментар, најблаже речено, на урбани начин живота. Заправо некакав став открива и у монологу Лидије Херст и све то има смисла, али је свеукупно гледано причу испричао на сасвим погрешан начин. Проблем је у томе што ликови које је (заједно са глумцима, наравно) створио изгледају утолико нереалније што не показују нити један квалитет мимо стереотипа. Заправо, шминка која приказује модрице и чиреве по телу изгледа за шест дужина реалније, али не поправља ствари много. И прва половина филма је зато потпуно протраћена јер је то требало да буде део у коме ћемо упознати све ликове. Брже би било да смо се подсетили предрасуда које о таквим људима постоје.

Други део филма је тек лош и он већ није у домену алтернативе већ је дебело загазио у треш, као што су штикле Кевина Смита Кирквуда загазиле у излучевине. Филм је по жанру хорор, али није страшан колико је, заправо, гадан. Филм тада постаје хорор само за оне који су се одлучили да уз филм нешто и клопају или грицкају. Има ту неких покушаја да се кроз монологе ликова да неки дубљи смисао тога, па чак и да се неки друштвени феномени ту негде пунктирају (можда чак и неке друштвене групе), али су сви они нејасни и махнити, као и цео тај део филма. Филм не даје поенту онога што је Ели започео, већ се завршава општим местом лошег и сасвим обичног хорор филма. И то је штета (у ствари све је штета) јер је филм добро режиран и има заиста занимљивих детаља, попут халуцинација које доживљавају ликови и које су несвакидашње техничко решење.

Едукативни моменат: Тешко је у оваквом филму наћи било шта едукативно, али да пробам… Станари зграде у којој се све то одвија су веровали да ће без плаћања да имају све погодности живота у граду. На крају су на тежи начин схватили да све оно што „ућаримо“ и прођемо без плаћања, заправо платимо, само на другачији начин. Рецимо, ако смо преписивали докторат и стекли статус без истраживања и муке, ипак ћемо платити цену јер немамо знања која су нам потребна и која се подразумевају, а и брука је када се наше замешатељство открије. 

Оцена наставника:

1(нажалост)

marjorie (Small)VМарџори Прајм (Marjorie Prime 2017) је филм рађен према драми Џордана Харисона. Лоис Смит је старица, бивша виолинисткиња, која броји своје последње дане. Како би јој олакшао ситуацију, њен зет Тим Робинс јој је омогућио да разговара са холограмом у лику њеног покојног супруга Џона Хама. Из тог разговора ми сазнајемо какав је био њен живот, али и живот свих чланова њене породице, посебно кћерке Џине Дејвис.

Критички осврт: Атмосфера у филму је тескобна јер је тема таква, а и добри глумци су ту, способни да такву атмосферу и дочарају. Читав филм је урађен кроз дијалоге који су једноставни, али виспрени. Поједине реплике су ме буквално „одувале“. Оно што је важније, овај филм ме није оставио равнодушним и осећања су се мешала; са једне стране прича је таква да разнежи, а са друге да растужи. Одлично је приказана пролазност која узнемирава, али је ублажена утехом која све време провејава. Режисер Мајкл Алмереида није имао намеру да мучи своје гледаоце, већ да исприча причу. Или приче, како желите, али топле људске приче, трагичне у оној мери колико морају да буду.

Мајкл је и врло вешто спојио људску емоцију и компјутерску рационализацију проблема и тако приказао различита гледишта. Оно што није приказао је СФ део. Холограми су свакако напредна технологија, а ови приказани у филму очигледно и вештачка интелигенција, па закључујем да је радња смештена негде у будућности. Ипак, покућство, иако луксузно, не разликује се уопште од данашњег и нисам видео ни технологију која подржава виртуелне личности. Оне се просто појављују и нестају. И мислим да је то добро јер би било какво „лудовање“ у том смислу само оптеретило причу и скренуло фокус. Можда самој причи неки детаљ треба одузети (или чак и додати, мада пре ово прво), али и оваква каква је свакако је изузетна. Сам крај је решен тако да нам поставља питање да ли ће генерације које ће наследити људску врсту заправо бити генерације вештачке интелигенције и то је филозофско питање које употпуњује поенту овог филма.

Едукативни моменат: Можда је и последња реченица коју изговара Лоис порука која може донекле да утеши сваког од нас ко је изгубио неку блиску особу: да је лепо што смо имали прилике да их волимо…

Оцена наставника:

5(уз препоруку љубитељима добре драме)

want (Small)Досијеи Икс: Желим да верујем (The X-Files: I Want to Believe 2008) је други филм рађен према серији „Досије Икс“. Протагонисти те серије Фокс Молдер (Дејвид Духовни) и Дејна Скали (Џилијан Андерсон), агенти су Еф-Би-Аја задужени за паранормалне феномене. У филму они су одустали од тог посла и баве се нечим другим. Међутим, агент Аманда Пит их је позвала као помоћ у расветљавању случаја нестале колегинице Канте Радли. Испоставило се да је Канту отео масовни убица и једини траг који имају су видовите визије бившег свештеника Билија Конолија.

Критички осврт: Врло интересантан, узбудљив и динамичан трилер, баш какав нисам очекивао и то је заиста добро. Режисер Крис Картер је и неочекивано унео неке детаље и цео филм је зачинио односом између Дејвида и Џилијан (и активностима и последицама проистеклим из таквог односа), а да није разбио фокус. Заправо, испреплетао је главну причу која се дешава са личним причама двоје протагониста и то успешно. Његова мудра режија се види и по томе што је мистерију добро прикрио и разрешење није давао чак ни на кашичицу, већ је добар део филма мистерију продубљивао, што није био случај са претходним наставком, односно првим филмом, где је све било мање-више јасно током читавог филма. Но, најмудрији потез је био избор теме; видовитост човека са врло лошом прошлости (уз додатак обавезне предрасуде да такви деликти управо иду уз свештена лица), чије су моћи с једне стране необичне, а са друге балансирају на ивици сумње. И та сумња се појачава како ликови постају све више повезани. Пословична вера Молдерова, као и нас гледалаца, стављена је на добро једно искушење. Једно је када видите крвожедне ванземаљце – они у универзуму досијеа Икс заиста постоје, баш као и велике завере Владе у сенци, али друго је када треба веровати у тешко доказиве моћи једног човека, уз то и уплетеног и, како написах, чија су недела за сваку осуду. Да додам и да је спој религије и СФ-а овде урађен одлично. Заправо, немам шта да замерим овом филму. Можда су дијалози двоје протагониста могли да буду за нијансу мање апстрактни јер би се и са конкретним постигао, верујем, исти ефекат.

Дејвид и Џилијан су све то пропратили добром глумом, посебно она овај пут, те њен „трзај“ љубоморе према млађој и лепшој Аманди је и неприметан и приметан у исто време. Заиста мајсторски одрађено. Баш као и крај филма, тачно онако како треба, без холивудског пренемагања и патетике. Крај је само потврдио добру оцену.

Едукативни моменат: Лајтмотив овог филма је реченица „не одустај“. И то је сасвим добра парола, чак и када ситуација изгледа безнадежно.

Оцена наставника:

5(бољи је него претходни „Икс-фајл“ филм)

gift (Small)VДар (The Gift 2000) је филм о жени (Кејт Бланчет) која је самохрана мајка и која се издржава користећи своју видовитост. Због тога има и проблема, посебно са Кијану Ривсом, насилником који верује да је она вештица. Но, још већи проблеми настају када, помоћу својих визија, открива да је на Кијановом имању у језеру (мада, пре ће бити да је оно мангрова) ланцима привезан леш младе и раскалашне жене Кејти Холмс. Полиција (додуше нерадо) је истражила језеро и пронашла леш, те хапси Кијануа на лицу места. Међутим, тиме прича није завршена.

Критички осврт: Кијану ме је у овом филму пријатно изненадио. Он у ствари зна да глуми! Заправо, сви глумци у овом филму су били добри. Ликови су добро разрађени, међусобни односи између њих су интригантни и иако се прича „врти“ око њих неколико у варошици, нити је досадно, нити личи на сапуницу. У ствари, овај филм подсетио ме је својим сензибилитетом и темом на серију „Медијум“, мада главне јунакиње те серије и овог филма, осим можда физичког изгледа, немају скоро ништа заједничко.

Филм плени од почетка. Динамика је добра, иако је увод у причу готово пола филма. Онда креће главно дешавање и, наравно, Кијану као очигледан кривац, што би требало да значи да није он. Прилично ми је било јасно ко је заиста кривац, али опет не могу да кажем да је тај трилер део одрађен лоше, напротив. Ово је једна добра прича и добро испричана.

Едукативни моменат: Грег Кинир је рекао како не мисли да у животу постоје велике мистерије и како оно што видиш то и добијаш. Ако он истину збори и ако је то већ тако, онда треба да се потрудимо да видимо добре ствари. 

Оцена наставника:

5(минус)

dvanaest (Small)VДванаест мајмуна (Twelve Monkeys 1995) је футуристички дистопијски филм у коме је друштво десетковано због смртоносног вируса и чак мора да се крије испод површине земље. Брус Вилис је затвореник кога су одабрали да га времепловом врате у време пре избијања глобалне епидемије како би пронашао изворни вирус и омогућио научницима будућности да га испитају и направе лек. Међутим, тај задатак се испоставио као веома тежак, а времеплов не нарочито прецизан.

Критички осврт: Ово је филм где је путовање кроз време најбоље решено, макар у односу на све друге филмове које сам гледао. То је што се тиче СФ дела, а једнако је успешан и трилер. Филм наизглед нема фокусирану радњу и све изгледа као бесциљно јурцање Бруса и Мадлен Стоу, али је све то тако смислено и добро урађено са динамиком која не јењава и крајем који заокружује читаву причу. Осим добре режије, овде је добра и глума и то буквално свих. Овај филм је сјајном причом и изванредном глумом достигао врх са минималном употребом специјалних ефеката. Мислим да се већ лагано може сврстати у ремек-дела СФ-а.

И поруке филма су сјајне и ту не мислим само на еколошке и хумане. Није случајно што се баш за Карол Флоренс испоставило на крају оно што се испоставило. У мору нестручних, иоле стручан биће врхунски.

Едукативни моменат: Научници из будућности су покушавали да нађу решење из прошлости како би спасили будућност. Уколико смо свесни грешака из прошлости и ако се трудимо да их не направимо наново, заиста ћемо спасити будућност. И зато је историја важна.

Оцена наставника:

5(нема шта друго)

aladin (Small)VАладин (Aladdin 2019) је Дизнијев филм рађен по узору на цртани дугометражни исте продуцентске куће и истог наслова. Марван Кензари је велики везир султана Навида Негабана, али су његове амбиције веће. Он жели да буде први, а не други по моћи и зна да му у томе може помоћи чаробна лампа. Она се налази у зачараној пећини у коју може да уђе само онај ко је „дијамант у сировости“. Марвин је покушавао да многе регрутује да уђу у пећину, али нису успевали. Напокон, препознао је „дијамант“ у младом лопову Аладину (Мена Масуд). Изгледало је да ће му Аладин заиста обезбедити оно што највише прижељкује, али се ситуација ипак окренула и господар лампе и, што је важније, духа у њој, постао је ипак Аладин. То је младићу дало шансе да дође до онога што сам највише прижељкује: лепе принцезе Јасмин (Наоми Скот).

Критички осврт: Глумци имају занимљиве и рекао бих одговарајуће физиономије, али некако су ми били бледи у својим улогама. Глумили су технички добро, али је уметнички дојам слаб. И могли су мање да певају, заиста. Композиције нису лоше, али ипак… Иначе, Вил Смит је био пријатно изненађење.

У ствари, цео филм је управо такав – пријатан. Прича је лепо, нежно и романтично испричана и има ту свега, и авантуре и маште и специјалних ефеката. Немам неке веће замерке.

Едукативни моменат: Марван је рекао Мени да ако украде јабуку он је лопов, али ако украде државу онда је – државник. Много је важно шта неко украде, али истина је да колика год да је вредност украденог и ма колико год на високом положају онај што је украо јесте, он је и даље – лопов. Ствари и људе треба називати правим именом. Или макар их тако посматрати. Ко је разумео, схватиће. 

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија)

Лако Је Критиковати 72

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

underworld-rise-lycans-poster (Small)Подземни свет: Успон Лајкана (Underworld: Rise of the Lycans 2009) је трећи наставак саге о борби вампира и вукодлака. Овај пут, радња нас води у мрачни средњи век у коме су вампири суверено владали људима. Успели су да одгаје расу вукодлака, коју су назвали Лајкани, а која се разликовала од претходно преображених јер је могла да поприми и људски облик. Први од њих био је Мајкл Шин, кога је присвојио водећи вампир Бил Нај. Захваљујући Мајклу створени су и други, које су вампири користили као своје робове. Међутим, Рони Митри, Биловој кћерки, Мајкл је постао више од кућног љубимца. Они су се заљубили једно у друго, али њихова љубав је забрањена и морају да је крију, пре свих од Била. То је Мајкла мотивисало да побегне и са собом поведе своју љубљену. Но, то није уопште лак задатак.

Критички осврт: Радња се измешта из савременог доба у средњи век и то је, можда, највећи разлог што овај наставак значајно мења курс серијала. Наиме, у питању је занимљива, фантастична поставка Ромеа и Јулије, која се дешава у малтене исто време када се дешава и оригинална Шекспирова драма. И да, има мало и мотива преузетих из Спартаковог устанка. Оно што највише замерам филму јесте да су се аутори толико трудили да објасне дешавања у прва два дела (пошто је ово, јелте, преднаставак), да су у доброј мери занемарили радњу у овом делу. Да, знали смо ми да су се Рона и Мајкл несрећно волели, али, ипак је требало да буде нешто више од тога. Једино „више“ су на добар начин уведени стари ликови у причу, попут Кевина Гревијуа. И то „више“ је заиста мало.

Рона је по физиономији морала да буде веома слична Кејт Бејкинсел, како би се оправдале касније Билове симпатије према Кејт. Међутим, нисам очекивао да ће пронаћи толико међусобно сличне глумице; изгледају безмало као сестре. У сваком случају, Рона је прилично била добра у својој улози, али ни други ликови нису разочарали.

Филм је динамичан и акционе сцене су прилично успеле. Посебно ми се допало када вукодлаци беже из таминица, а вампири их гађају копљима кроз мајушне прозоре. Све је то праћено заиста добрим ефектима. Филм је, свакако, забаван, ту спора нема, али у смислу наставка и саме приче не нуди превише.

Едукативни моменат: Мајкл је лепо рекао својим саборцима, робовима које је ослободио, да не може да им уклони окове око врата, ако их не замени сопственим. Другим речима, када се један лидер замени другим, то аутоматски не значи и слободу. Али може да значи много тога другог, рецимо квалитетнији живот, па су Мајклови саборци ипак изабрали да им он скине окове.

Оцена наставника:

3(можда чак и мање)

maxresdefault (Small)Сумрак сага: Праскозорје – 1. део (The Twilight Saga: Breaking Dawn – Part 1 2011) је четврти део саге о заљубљеној девојци Кристен Стјуарт у наочитог вампира Роберта Патинсона. У овом делу они су се венчали и одлучили да проведу медени месец на рајском острву близу Рија де Жанеира, али да Кристен још увек буде људско биће, а не преображена у вампира. Међутим, то се испоставило као лоша идеја јер се десило нешто о чему нису сањали – да ће Кристен да затрудни.

Критички осврт: Хајде да почнемо од венчања. Бил Кондон је прилично добро режирао, тако да је прилично уверљиво приказао напетост коју Кристен осећа и цео тај део је урађен са добром атмосфером. Онда је атмосфери морало да се дода мало скандала и можда се са тим и претерало, али све у свему, није испало лоше и обећавало је да ће овај наставак бити добар, макар колико и претходни. И ваистину јесте и због приче, али више због поменуте добро урађене режије. На пример, сцена са руинирањем кревета је храбра, врцава и духовита. Додуше, режија није ни савршена, тако да има и небулоза, попут телепатије између вукова која изгледа као епизода „Опстанка“.

Што се приче тиче, у ствари, и није тако лоша, с обзиром да је у питању најпипавији део „псеудотрилогије“, односно први део завршног дела. Тај део има улогу да уведе у велико финале, што је већ незахвална позиција јер је јасно да прича неће бити завршена и самим тим много ризикује да не поентира и не буде сасвим јасна. Међутим, прича се заокружује, ипак, а могла би, чак, да прође и као независна од других наставака. Много личи на „Розмарину бебу“, али са значајно бољим ефектима, мање мистерије и више интрига. Довољно је динамичан и забаван да држи пажњу, али је далеко од савршеног.

Цео сукоб између вукодлака и вампира је исфорсиран, а и филм није растерећен патетике која прати целу сагу, као ни преузетих идеја из других фантастичних филмова (на пример, када Кристен оживљава, па како јој се активирају вене и свашта нешто по телу). И морам да приметим да је сцена када Кристен пије крв како би нахранила бебу, биолошки гледано, потпуна глупост, чак и у фантастичном филму.

Едукативни моменат: Оно што су вампири показали као своју највећу вредност је да су били ту за чланове своје породице и спремни да се жртвују за њих. Чак су и крвопије показале колико је породица важна, а и без њих ми би то требало да знамо и да негујемо лепе односе унутар породице и да се посветимо сваком члану.

Оцена наставника:

3(са *)

the-twilight-saga-breaking-dawn---part-II (Small)Сумрак сага: Праскозорје – 2. део (The Twilight Saga: Breaking Dawn – Part 2 2012) је наставак претходног филма. Кристен Стјуарт је имала мучан порођај, али се из мртвих дигла као вампирица. Њена новорођена кћерка је зачуђујући феномен у свету вампира и не престаје да чуди својом неочекиваном природом. Њу је угледала рођака вампирица Меги Грејс и пријавила је моћној италијанској вампирској породици. Према Мегином виђењу, прекршен је закон који говори о томе да се деца не смеју преображавати у вампире. Зато је моћна породица кренула у одмазду клана оца девојчице Роберта Патинсона. Знајући са ким имају посла, чланови Робертове породице почели су да окупљају савезнике из свих делова света, како би се супротставили.

Критички осврт: Занимљиво је како је једна прешећерена сапуница еволуирала у суперхеројски филм са јунацима који имају убојите наднаравне моћи, са све грандиозном битком на крају. И морам да признам да је преокрет са битком одличан. Јако ми се допадају зликовци, посебно Мајкл Шин. Очигледно се једнако добро сналази у улогама добрих вукодлака из „Подземног света“ и злобних вампира. И Дакота Фанинг ми је прилично слатка, онако сва зла.

И онда се, на самом крају, филм вратио на ушећерену сапуницу и то је било као отрежњење или, боље рећи, враћање у „стварност“ из лепог сна. 🙂 Сага о натприродној љубави се завршила и ми можемо, напокон, да оставимо Роберта и Кристен на миру и то за њих заувек, пошто су, јелте, бесмртни. Решење љубавног троугла, који траје већ четврти филм, некако се нашло, а да сви буду задовољни. Мени је решење по систему да све остаје у породици и занимљиво, и, истовремено, чудно. Но, добро, некакво решење јесте, баш као што је и ово некаква радња и има смисла, забавна је и динамична. Такође је и сасвим класична и не увек инвентивна.

Едукативни моменат: Ешли Грин је имала добар план да спречи Мајкла да јој повреди породицу, али је, свеједно, упутила Кристен у још један план; да њена кћерка Макензи Фој и Тејлор Лаутнер отпутују заједно и спасу се макар они. Ми се вероватно нећемо налазити у проблемима да нас прогањају амбициозни вампири, али при ковању било каквог плана, увек је добро имати и један у резерви (тзв. план Б).

Оцена наставника:

4(поклоњена као и претходне, али јача од њих)

Bunker-of-the-dead-poster (Small)Бункер мртвих (Bunker of the Dead 2015) је немачки филм на енглеском језику. Патрик Џанс је момак који је кренуо у авантуру да у старом нацистичком бункеру, који још увек нико није открио, пронађе злато. Иако је, уз помоћ пријатеља, успео да пронађе бункер, задатак се испоставио као изузетно тежак. Наиме, у бункеру се налазе зомбији нациста, а и Патрика јуре амерички војници јер је бункер у оквиру њихове базе.

Критички осврт: Да ли је ауторима филма као инспирација послужио други филм „Изненадни ударац“, заиста не знам, али видех да су направили причу са нацистима зомбијима. У сваком случају је погодно јер је овај филм рађен као дугометражни снимак неког гејмера, а где ћете боље него да гледате како гејмер убија нацисте, па још зомбије? За оне који не знају, гејмери су људи који постављају снимке тога како играју видео-игре. Изгледа да је „пуцачина из првог лица“, како они то већ називају, прилично популарна и ово није први филм где сам видео да је искоришћена као модел режије. И изгледа да велики број млађарије воли то да гледа. Мени је концепт гејмера и њихових активности потпуно досадан, као и овај филм. Има акције и то баш много, али, некако, огољене, без мистерије, интриге, било чега. И не допада ми се тај „популистички“ начин прављења филмова. Јасно је да сваки филм мора да има у некој мери тога да подилази публици, али ово је, заиста, претерано. Он је наменски прављен као производ, играчка малтене, која ће се продати клинцима.

Но, хајде што је филм досадан, него нема ни радњу. Све време се Патрик вија са зомбијима по бункеру, након што се, краће време, вијао са војницима по војној бази. Ах, да, има и ванземаљаца, потпуно класичних, који не доприносе бољитку. И оно што је важно, измиче ми смисао целе ове… приче. Много тога у њој није ни логично. Некако је јасно да је излаз тамо одакле сте и ушли, а Патрик се тога сетио тек када су све друге опције за излаз пропале.

Глума је спорадична; има примера и баш лоше и сасвим солидне. Да се не лажемо, није ни претерано захтевна. Патрик је прилично уверљив као адреналински тип, иако његово описано херојство, ипак, изгледа нестварно. Дијалози су прилично сведени.

Што се зомбија тиче, они су тек лоше решени. Маске мање-више, али се час понашају као живи, час као мртви, те их је могуће убити као и сваког другог човека, али и није увек. Могуће их је и онесвестити, што је новина, али не баш и смислена. Поједини су јаукали, умарали се, имитирали, били збуњени и тако. Појавио се и Хитлер, значајно масивнији и јачи него што можете да видите у документарцима. Хитлер јесте био звер, али не на начин приказан у овом филму.

Едукативни моменат: Једино што бих издвојио позитивно у овом филму је нетрпељивост према нацистима. То је покрет који је био лош и донео је много зла свету и свакако га треба осуђивати, као и неонацизам који, нажалост, још увек постоји. И то нису у питању зомбији, већ реални људи.

Оцена наставника:

1(на два)

sparks (Small)Спаркс (Sparks 2013) је суперхеројски филм базиран према истоименом стрипу. Када је метеор пао на Рочестер, већина мештана те варошице је изгинула, а преживели су касније помрли од последица радиоактивног зрачења метеора. Ипак, њих тринаесторо је успело да преживи, мада са мутацијама које су их промениле. Двадесет осам година касније млади Чезе Вилиамсон пожелео је да буде маскирани суперхерој који ће спасавати град од злочина. Срео је и суперхероину Ешли Бел и постали су партнери, па и више од тога. Невоље настају када налећу на серијског убицу Вилијама Ката који је постао један од тринаесторо мутираних људи из Рочестера.

Критички осврт: Почетак је баш језив. И надаље је филм заиста мрачан, али не зато што је богзна какав хорор, већ због приче и атмосфере. Што се тиче фотографије и начина режије, филм припада неоноар жанру, који је мени лично занимљив. Ипак, прича ми је занимљивија јер има много мистерије (додуше не увек непредвидљиве) која се намеће некако индискретно. Другим речима, главни протагониста се не суочава са мистериозним убицом и значајним детаљима из свог живота зато што му је то циљ коме тежи, већ се, напросто, делићи слажу као мозаик, а кроз оно што му се у том тренутку дешава. Он је антијунак, али далеко од класичног јер у једном тренутку постаје самоубица, а у другом чак и сводник. Већ сам гледао антијунаке у различитим филмовима, али у овом филму су портретисани сасвим другачије. Они заправо нису постали зли колико су посрнули.

Допао ми се и спој романтичног кримића из четрдесетих, психолошког хорора и суперхеројштине попут оне из саге о Икс-људима, али миксованих тако да један жанр у једној сцени замењује други у другој. Не могу да кажем да је ово перфектан филм јер му недостаје акције, мало више напетости и још штошта, али свакако је занимљив и држи пажњу.

Едукативни моменат: Иако је веровао да нема супермоћ, Чезе је сазнао да има такву моћ која му даје предност у односу на друге суперхероје. И у свету „обичних“ људи, није истина да су други увек бољи од нас. Имамо и ми способности и знања која могу да нас издвоје. Само је потребно пронаћи их и радити на њима.

Оцена наставника:

4(рецимо)

homecome (Small)Спајдермен: Повратак кући (Spider-Man: Homecoming 2017) је суперхеројски филм о јунаку из наслова (глуми га Том Холанд), а која се надовезује на причу о Осветницима. Младог суперхероја под свој надзор узима други суперхерој и, уједно, мултимилионер Ајронмен (Роберт Дауни Јуниор). Међутим, тинејџеру под утицајем хормона није занимљиво да учи, сазрева и чека своје време, већ жели да учествује у мисијама. Он се упушта у авантуре, али оне нису претерано грандиозне, све док не наиђе на тзв. Лешинара (Мајкла Китона) који је направио бизнис од илегалне производње оружја ванземаљског порекла. Испоставља се да је добио противника који је довољно изазован, али и прилично опасан.

Критички осврт: Ово је пример тинјеџ филма који није досадан и испразан. Све ми се свиђа у овом филму, почевши од лика Спајдермена који је баш компатибилан са Ајронменом као ментором. Спајдермен је штребер који све зна и иде на такмичења и то је кул у овом филму што ми се баш, баш допада. Даље, допада ми се хумор, акција, специјални ефекти, глума… Као што написах, све. 🙂

Едукативни моменат: Спајдермен је рекао Ајронмену како би желео да буде као он. На то му је овај одговорио да би желео да буде бољи од њега. Још једна мудра реплика је када је Ајронмен одлучио да одузме костим Спајдермену, а овај га је замолио да то не чини јер без костима је ништа. Ако је тако, закључио је Ајронмен, онда и не треба да га носи. Другим речима, ако нисте постигли ништа без униформе и положаја, значи да ту униформу и тај положај не заслужујете.

Оцена наставника:

5(уз браво)

dedazone (Small)Мртва зона (The Dead Zone 1983) је филм рађен по истоименом роману Стивена КингаКристофер Вокен је наставник који је лудо заљубљен у колегиницу Брук Адамс. Њих двоје су провели угодно вече заједно, а након што ју је испратио кући, доживео је саобраћајну несрећу. Када се пробудио из коме, сазнао је да је превише времена прошло, да се Брук удала и да је он стекао натприродне моћи. Наиме, могао је да предвиди будућност. Овај новостечени дар за Кристофера је, уједно, проклетство јер како моћи јачају, тако и тело слаби.

Критички осврт: Филм уопште није предвидљив. Очекивао сам да ће то бити трилер посвећен проналаску масовног убице, али се та епизода завршила веома брзо. Или да ће бити љубавна мелодрама између Брук и Кристофера, али и то је било спорадично актуелно. Филм се, наиме, састоји из више прича у којима је само главни протагониста исти човек. Испоставило се да су све те приче довољно међусобно повезане да воде, попут пречки на мердевинама, ка једној ултимативној, где је и врхунац филма. И то је генијално направљено, баш како аутор таквог калибра као што је Стивен Кинг и може да уради.

Филм је динамичан и држи пажњу, пре свега јер је радња занимљива, а и због тога што се дешавања стално мењају, те све време пристижу нови ликови. Крај је поприлично напет, за разлику од сцена са масовним убицом, које јесу помало гадне, али нису узбудљиве, нити страшне. Да додам и да је крај решен фантастично. У филму бих још похвалио и глуму Кристофера, кога, иначе, памтим као сјајног глумца. Ни остали нису лоши, напротив.

Едукативни моменат: Кристофер је био пред тешким дилемама и одлукама и, иако је чинио добро људима, морао је да пролази кроз ружне ситуације и свађе, а на крају је изгубио живот. И то све због тога што је знао шта ће се дешавати у будућности. Ми нећемо да идемо толико далеко и озбиљно, али истина јесте да што више знате имаћете и већи утицај на друге, а тиме и већу одговорност.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

jurrass (Small)Парк из доба јуре (Jurassic Park 1993) је филм о томе како је Ричард Атенборо направио парк са диносаурусима које су његови научници оживели. Он је у том парку видео светску атракцију, али да би му одобрили да га уопште отвори за јавност, морао је да има пристанак неких светски познатих научних имена. Зато је позвао троје научника: Џефа Голдблума, Сема Нила и Лору Дерн. У посету му је дошло и његових двоје унука Аријана Ричардс и Џозеф Мазело. Сви они, заједно са адвокатом и инспектором парка Мартином Ферером, кренули су у обилазак. Међутим, запослени систем администратор Вејн Најт направио је дил са конкурентском фирмом да ће им, за позамашну своту новца, однети фетусе диносауруса. Да би спровео ово (не)дело, морао је да укине сигурносне системе. То је значило и да ће се искључити електронска ограда, а то је опет значило да она више неће бити препрека за диносаурусе, тако и оне опасне – тираносауруса и велоцирапторе. Обилазак парка претворио се у борбу за живот.

Критички осврт: Живописни су ликови, а и глумци су одлични. Само они већ довољно подижу атмосферу филма, а где су тек идеја, радња и специјални ефекти… Сама идеја како су васкрсли диносаурусе толико је добра, да се о њој полемише и у научно популарним чланцима. Полемике које могу да се чују у филму одличне су и презентују научну мисао на најбољи могући начин. Радња је предвидљива и креће се ка томе да се направи узбудљив, забаван филм са фокусом на борбу диносауруса и људи, али има своје озбиљне моменте, попут поменутих дијалога. Има и мало више игре са тираносурусом, па је нејасно кад он шта види и зашто гура аутомобил са литице, на пример, али некако су морали да се направе напете акробације. Но, све је то опростиво и уживање је гледати. Нема шта, филм је урађен врхунски, а тек је поштовања вредан с обзиром да је превазишао могућности доба у коме је настао и заслуге за то има, наравно, Стивен Спилберг. Без сумње, ремек-дело научне фантастике.

Едукативни моменат: Сем је испрепадао дете причом о велоцираптору и како је убијао плен. Свакако да је то био предатор који изгледа застрашујућ људима, али он није био суров и зао. Само је био адаптиран на услове живота и начин живота који је водио. И ту нема разлике између диносауруса из парка из доба јуре и данашњих, рецентних врста. Када је Сем рекао дечаку да покаже мало поштовања према тој древној животињи, исправно га је саветовао. Природу треба поштовати и на тај начин опходити се према њој.

Оцена наставника:

5(још како)

shrknadoVАјкулнадо 5: Глобално ројење (Sharknado 5: Global Swarming 2017) је пети наставак саге о ајкулама које долазе заједно са торнадом. Код Стоунхенџа, Каси Сербо је пронашла некакав древни храм који чува тајну о пореклу натприродног климатског феномена. Позвала је највећег стручњака за ајкулорнада Ијана Зијринга, како би заједно истражили то место и нашли начин да заувек зауставе летеће убојите ајкуле. Међутим, испоставило се да су урадили управо супротно: ајкулорнада су постала глобална појава. Изазов за Ијана је већи него икад јер апокалипса се спрема.

Критички осврт: Богами, „Ајкулорнадо“ доживе и свој пети наставак, као да се ради о некој високобуџетној и високоцењеној саги. 🙂 И пети наставак је, заиста, померио границе. Радња је толико сулуда, да сам напросто био опчињен! Ово је микс најразнорснијих жанрова и филмова, па има мало „Немогуће мисије“, мало „Џејмса Бонда“, мало „Индијане Џоунса“, мало „Побеснелог Макса“, мало „Годзиле“, мало „Повратка у будућност“, а има и суперхеројштине, налик на „Ајронмена“ или „Робокапа“ јер је Тара Рид некакав андроид који голим рукама зауставља (цео) хеликоптер (кад сам је последњи пут видео у другом наставку, још увек је била обична жена). Заиста, по мало од свега, у, наравно, сведенијој и јефтинијој варијанти. Ово потоње посебно; на пример, костур човека кога су Каси и Ијан пронашли има видљиву жуту пластику између пршљенова. Исти такав имам у кабинету, а жуто обојена пластика има за циљ да ђацима прикаже хрскавицу. Такође, Каси и Ијан пронашли су и шешир, какав је носио Индијана Џоунс, и то толико очуван, као да је из радње, а не из клопке-гробнице у пећини никад истраженој. 🙂 Та пећина је, да поменем, испод Стоунхенџа. И то у провалији од много десетина метара. Никад нисам обишао Стоунхенџ, али сам прилично сигуран да нико никад није помињао понор у близини, а посебно не у шумарку.

У овом филму не могу да очекујем да ће ико глумити озбиљно (мада има покушаја драме), али поједине старлете и старлетани, који су се ту задесили, заиста су испод сваког критеријума. Једино је ТВ водитељка била иоле уверљива када је замолила грађане да не мазе и хране ајкуле и да их не узимају за кућне љубимце. 🙂 Иако звучи сулудо, ово се испоставило као тежак задатак јер су се ајкуле закуцавале у прозоре лондонских станова. Како је почео ајкулнадо, све је постало још чудесније. Једна од сцена је када је Каси аутобусом налетела на музичара Брета Мајклса. Није га чак ни угрувала. Јакна му се, додуше, заглавила за предњи део баса, а он је почео да свира гитару док су ајкуле наоколо лебделе и обезглављивале и обезногивале (ову потоњу реч сам измислио) наоколни народ. И да не описујем даље сцене – ама све су, без изузетка, неопозиво паранормалне. Наивне и нелогичне моменте је немогуће пребројати. На пример, Каси умире на сред улице, док два полицајца стоје неколико корака поред и не предузимају апсолутно ништа. Или када Ијан и Тара улазе у тајну и закључану просторију у египатској Сфинги, ем што је све чисто, ем што бакље на зидовима горе увелико. 🙂

Негде сам прочитао да је овај филм реакција на излазак САД из Париског споразума о климатским променама. Председник САД Доналд Трамп је једини лидер на свету који се јавно изјаснио да су климатске промене лаж. Ако су аутори филма заиста правили спрдњу на такав став председника, а с обзиром на то да филм јесте спрдња, па им онда верујем, филм има моје симпатије. 🙂 А и музика је одлична, без шале.

Едукативни моменат: Глобално загревање је не само истина, већ и проблем са којим се човечанство већ сада суочава. Укратко, у питању је уништавање целокупне природе на Земљи због повећања годишње просечне температуре. А она се повећава због интензивног сагоревања фосилних горива и ослобађања гасова стаклене баште у атмосферу – угљен-диоксид пре свих, који имају својство да задржавају сунчеву топлоту на Земљи. Најразорније последице су отапање (до скоро вечитог) снега на половима, чиме се повећава ниво мора. То значи да ће много копна бити поплављено, а то ће утицати и на промену климе и тако на сав живи свет, укључујући и људе.

Оцена наставника:

2(због активизма, иначе један)

soylent_green_poster (Small)Зелени сојлент (Soylent Green 1973) је футуристички филм рађен према роману „Направите места! Направите места!“ аутора Харија Харисона. Будућност у овом филму је врло тескобна; људи има превише и огромна већина становништва је сиромашно и гладује. Власти су се зато ангажовале на производњи тзв. сојлента, храни која обезбеђује довољно енергије и у малим порцијама. Полицајци живе незнатно боље од других и један од њих Чарлтон Хестон ангажован је на решавању случаја убиства богаташа Џозефа Котена. Чарлтон, уз помоћ знатно старијег цимера Едварда Г. Робинсона, сазнаје да је Џозеф вршио истраживања океанског планктона од кога се и прави најновији зелени сојлент. Такође сазнаје да је уплетен у тајне које зна само политички врх. Оно што ће још сазнати потпуно ће променити спознају о друштву у коме живи.

Критички осврт: Ово је, заиста, занимљив кримић са мистеријом, али и љубавном авантуром између Чарлтона и Ли Тејлор-Јанг, које држе пажњу и заједно праве једну кохерентну и занимљиву причу. Сва дешавања у филму, па и она која нису директно повезана са истрагом убиства, у функцији су тога да дочарају будућност која је сиромашна и која деградира човека у сваком смислу. Ли, на пример, има „статус“ намештаја.

Филм не гледа на будућност прогресивно у смислу технике и технологије, чак види се и извесно назадовање (Едвард педала како би напунио батерије за кућну расвету), већ се више базира на устројство будућег друштва, што је и занимљиво и прилично ново виђење. Рецимо, режисер Стенли Р. Гринберг осмислио је установу која легално врши еутаназију, а у коју Едвард одлази.

Глумци су добри, а посебно Чарлтон, који глуми бахатог полицајца. Повремено је преглумљавао и било је мелодраматике (посебно у завршној сцени) али за оно време, ово је још и дозирано. 🙂 Једино што замерам филму је да је малко више развучен него што је потребно, али су зато сцене врло ефектне.

Едукативни моменат: Истина јесте да природне ресурсе искоришћавамо преко мере и да многи људи на свету гладују баш као протагонисти овог филма. Ресурсе морамо да користимо одрживо. Одрживо коришћење подразумева скуп планских активности које у великој мери чувају природу, развијају хуманији однос, а не спречавају развој науке и технологије.

Оцена наставника:

5(свакако)

Лако Је Критиковати 57

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

spacebetween (Small)Простор између нас (The Space Between Us 2017) је филм о дечаку Ејси Батерфилду, који је, стицајем несрећних околности, рођен на Марсу. Његова мајка астронаут Џенет Монтгомери кренула је са првом екипом која је требало да колонизује Марс, али оно што нико није знао је да је трудна. Умрла је на порођају, оставивши дечака чија се грађа, током одрастања, прилагодила условима друге планете. Та грађа је и отежавајућа околност да икад дође на Земљу, што он жели изнад свега. Између осталог и зато што се на тој планети налази Брит Робертсон, девојчица у коју је заљубљен.

Критички осврт: Дечаков робот подсећа на андроида из „Звезданих ратова“ (Си-3-Пи-О). Има ту још утицаја неких филмова, али је ово ипак нова прича. И актуелна. С обзиром на то да се у научним круговима све више говори о одласку на Марс, наметнуло се да се овакви филмови нађу међу модерним СФ остварењима.

Не постоји циљ ка коме се иде, као у многим другим филмовима, већ се радња базира на постулату „е, да видимо шта ће сад да се деси“. И то је у реду, под условом да се прича на крају ипак заокружи. А ова прича је сва романтична и то је највећи утисак о њој. Постоје и покушаји да буде филозофска, али су разговори превише отворени и конкретни и „мудрости“ које можемо да чујемо у њима су уопштена запажања о људској природи. Углавном, филм јесте романсиран и мелодраматичан, али пружа лепу емоцију и добру музику.

Едукативни моменат: Брит је закључила да се разлика између доброг и лошег губи када стварно желимо нешто. То је често истина, али не би требало да тако буде и боље је да нам се жеља не испуни него да учинимо нешто лоше. Дакле, циљ не оправдава средства.

Оцена наставника:

4(са *)

Свемирdb_posters_SR (Small)ски брод: Уздигнуће (Starship: Rising 2014) је футуристички филм. Дарен Џејкобс је осуђеник на смрт и он прича своју причу војника који је учествовао у свемирској бици и завери против Федерације.

Критички осврт: Читавих 15 минута од кратких исечака којекаквих дешавања диљем васионе уопште нисам могао да укачим о чему се ради. Видео сам да ту има гомила неких активности ликова, што убистава, што силовања, што разговора, што љубакања, што борби, али са нејасним међусобним везама. Но, оно што је заједничко за све активности је да су праћене изузетно лошом глумом (са много драме и са све чудним паузама након и у току сваке сцене, при којима су ликови унезверено гледали) и истим таквим специјалним ефектима. Додуше, било је много компјутерске анимације, али то није помогло.

Но, и кад сам отприлике схватио о чему се ради у филму, то није поправило утисак. Филм је очајан, развучен, досадан, са потпуно класичном радњом и уз то небулозно направљеном. Дарен је убио капетаницу свог свемирског брода и уопште нисам пропратио због чега (нити како). Тај брод се најпре насукао већ на неку планету, па се после тај исти брод наново нашао у свемиру са новим члановима посаде које су још пре срели, а где су их срели сад, уопште ми није јасно. И углавном ми је све остало нејасно; како су ликови сад овде, кад су били тамо и тако. Дијалози много не помажу у схватању целе те ситуације. Сведени су и једнолични. Понекад се дешавало и да ликови упадају једни другима у реч, тако да се нису чули сви увек. И акција је веома слаба и већ више пута виђена у нискобуџетним прастарим СФ серијама. Једино што је било узбудљиво у сценама које су замишљене да изгледају узбудљиво је – музика.

Едукативни моменат: На крају се некако испоставило да је један владар ратовао сам против себе, односно да је измислио рат како би учврстио своју апсолутистичку владавину. То делује и сулудо и научно фантастично, али треба имати на уму да ратови које поједини народи воде у свету јесу реални, али нису њихови и да су их измислиле (да тако кажем), моћне вође, како би оствариле сопствене интересе.

Оцена наставника:

1(на ништа)

bcposter (Small)10000. пре нове ере (10,000 BC 2008) је авантуристички филм чија се радња дешава у добу написаном у наслову. Припадници тадашњег племена ловаца, који живе негде на Уралу, пронашли су девојчицу плавих очију која је преостала из племена које су напали „четвороножни демони“. Духовник племена Велика Мајка протумачила је долазак ове девојчице као знак да ће у будућности племе дочекати зла судбина, али да ће их спасити будући ратник и муж те девојчице. Дечак, који се на први поглед заљубио у девојчицу, израстао је у таквог ратника (Стивена Страјта) и пошто су четвороножни демони унесрећили и одвели у робље и чланове његовог племена, па и изабраницу његовог срца, кренуо је да испуни своју (предсказану) судбину.

Критички осврт: Једна од замерки овом филму (које сам читао по туђим критикама) је што је, историјски гледано, некоректан. И то је смешно јер је мало више очигледно да то и није био циљ. Иако има шмек историјског спектакла, ово би више био приказ древне легенде, а не могу се занемарити ни паранормални елементи, почевши од видовитости Велике Мајке. Филм на почетку подсећа на „Великог Рапу“, а онда наставља у маниру „Конана“, са тим да је значајније лошије осмишљен од оба ова филма. И напокон, наставља као филм „Зулу“ из 1964. који нисам одгледао цео, али радња ми је позната. Радња у овом филму је потпуно класична, са стереотипним личностима. Ово потоње је тешко постићи, с обзиром на то да се ради о древним ликовима, али режисер Роланд Емерих је у томе, нажалост, успео.

Визуелни дојам и специјални ефекти су сјајни, а посебно ми се допада напад птица гасторниса. Нисам сигуран да су могле да раде све оно што је приказано у филму, али јесте импресивно и то су ретки узбудљиви тренуци. Покушај да причу учини импресивном је и нарација. Без обзира на поштовање према лику и делу наратора Омара Шарифа, то ипак није било потребно. Уместо да дешавања учини величанственим, заправо их је учинио инфантилним због начина нарације, префорсирано помпезног тона и због објашњавања оног што је сам филм учинио очигледним.

Највећу вредност филма видим у добрим порукама које шаље, а с обзиром на раздобље којим се бави, поручује и да неке људске вредности не застаревају никад. И пружа лепе, нежне емоције. Уз то, мотивациони говор Стивенов је прилично кратак, а ефектан, лишен америчке мелодраматике.

Едукативни моменат: Стивен није прихватио бело копље (симбол поглавице) и жену коју воли Камилу Бел јер их није заслужио, односно варао је. И то је велика врлина; одрећи се почасти уколико их нисмо заиста освојили. Не смем ни да замислим колико би свет био бољи када би то сви радили. 🙂

Оцена наставника:

4(поклоњена)

warriorgate (Small)Капија ратника (勇士之門 2016) је француско-кинески филм. Ураја Шелтон је момак који ради код Франсиса Нга, који му је поклонио старињски ћуп. Испоставило се да је тај предмет портал који води у стару и фантастичну Кину.

Критички осврт: Овај филм као да су правили Американци јер је препознатљиво њихово истрајавање да им је главни протагониста лепушкасти момак кога малтретирају вршњаци у школи. И остатак филма већ је виђен много пута у америчким лимунадама и сасвим предвидљив. У ствари, свака сцена је предвидљива. Не знам како им није било досадно да снимају филм који је снимљен толико пута до сада. Мени је свакако било досадно док сам гледао. Мада, морам да признам да неке цаке нису лоше, као када је Марк Чао објашњавао Ураји како ће изгледати његова мисија.

Но, све остало је потпуно лоше. Акције има тек толико да се каже да ју је било и некако су те борбе урађене само због тога што се подразумева да их један такав филм има. Последња борба између Ураје и Дејва Батисте је потпуно разочаравајућа. Дакле, акција је урађена про форме, а имао сам утисак да је тако урађена и фантазија, авантура и љубавна прича. Сваки тај жанр је „загребан“, али нити један задовољавајуће одрађен и свака прича која се успут дешава остала је да виси у ваздуху, без икаквог објашњења и, што је важније, сврхе.

Дијалози су напорни, крцати патетиком и „мудростима“ које сте имали прилике да чујете много пута у сличним филмовима и које су, сада већ, скроз излизане.

Едукативни моменат: Марк је морао да научи да је некада боље бити флексибилан. Правила су важна и треба их се придржавати, али слепи след правила ипак је екстрем.

Оцена наставника:

2(реална, али се креће ка три)

A-Clockwork-Orange (Small)Паклена поморанџа (A Clockwork Orange 1971) је филм Стенлија Кјубрика рађен према роману Ентонија БарџесаМалколм Макдауел је млади деликвент, који током ноћи, забаве ради, туче старе људе и силује жене. Једне вечери је отишао предалеко и убио Миријам Карлин, у чију је кућу упао. Другови из банде су га препустили полицији, тако да је ухваћен и осуђен на 14 година затвора. Међутим, владајућа политичка партија желела је да испроба нови програм за преобраћање окорелих криминалаца и Малколм је видео своју шансу да раније изађе са робије. Зато се пријавио на програм. Оно што није очекивао је да га је програм заиста променио.

Критички осврт: Тешко да је остао било који сегмент друштва који Стенли није „закачио“. Рецимо, његово исмевање хришћанства налик је на пајтоновско, али је у филму фокус пре свега на друштвеним нормама. И њих такође исмева (при томе користи веома виспрен, бритак хумор) и имам осећај да се режисер јако добро забављао током снимања (у једном тренукту Малколм стоји крај плоче која је очигледна реклама Стенлијевог претходног филма „Одисеја у свемиру“), а заиста је дао све од себе да шокира публику на сваки начин. И, колико знам, у томе је и успео. Међутим, успех филма, пре свега, видим у доброј процени лоших сегмената друштва и после четрдесет година актуелној, што кроз дијалоге, што кроз поступке својих ликова. И, наравно, у маестрално испричаној причи, у којој је и нарација добро уклопљена (што је ретко) и која изазива мешавину осећања. Дефинитивно је допринео харизматични Малколм, који је од садистичког хулигана лако прешао у улогу жртве са којом морате да саосећате.

Занимљиво је како је Стенли видео будућност носача звука, па је то, у ствари, мини верзија касетофонске касете. Никада тако нешто није заживело (макар не у широј употреби) јер су касете заменили флопи, па онда и компакт дискови, што у то време Стенли није могао да зна. Баш као што није погодио моду будућности, али дизајн предмета виђен у овом филму видео сам и у другим СФ остварењима. Да ли је овај филм био узор, не знам, баш као што не знам ни да ли је банда којој је Малколм припадао била инспирација за касније „Ратнике подземља“, али сличности су више него очигледне.

Едукативни моменат: Једна од поенти овог филма је да добро дело није оно које учинимо због страха од казне, већ оно које желимо да учинимо, односно које је последица нашег слободног избора.

Оцена наставника:

5(без сумње)

matrixreloaded (Small)Матрикс: Обновљен (The Matrix Reloaded 2003) је други део филма „Матрикс“. Последње уточиште људи у футуристичком свету, којим владају машине, град Зион, угрожен је јер су машине почеле да копају пут ка њему. Међу људима преовладала су два супротстављена мишљења. Капетан једног од ратних бродова Лоренс Фишберн је заговорник тога да се послуша пророчанство мистериозне Глорије Фостер, а командант Хари Џ. Леникс верује да све снаге треба усмерити на одбрану града. Лоренсова нада је Нео, односно Кијану Ривс, који од пророчнице Глорије сазнаје да мора да пронађе Кључара, а онда и Архитекту. Иако му је јасна права Глоријина природа, одлучује да јој верује и чак три капетана усмеравају своје снаге да он испуни свој задатак.

Критички осврт: Можда је Лоренс више причао и држао мотивационе говоре но што то добра мера налаже, а тзв. Архитекта је био сувише брз и компликован. Верујем да бих мање-више сваком дијалогу могао да нађем ману. Дијалози у овом филму, свакако, нису јача страна, али акција јесте. Филм је ултраузбудљив и то без обзира што сцене трају веома дуго. Само јурцање колима по аутопуту траје готово петнаест минута.

Ипак, ваљда зато што је у питању средишњи део саге, све је изгледало као припрема за праву ствар. Тако да овај део нема ни прави почетак, а још мање закључак, па је најслабија прича од свих.

Едукативни моменат: Разговор између Кијана и канцелара Ентонија Зерба је занимљив и са врло јасном поруком. Разговарали су о томе ко ту кога контролише; човек машине или машине човека. Контрола је у томе, казао је Кијану, што можемо да искључимо машине ако бисмо то хтели. Истина је, узвратио је Ентони, али онда бисмо остали без електричне енергије, воде и других погодности. Можда ми и контролишемо машине, али зависимо од њих. Не ваља ако ту зависност продубимо и, на пример, не устајемо (и не одустајемо) од компјутера. Постоје лепи догађаји у животу у које машине не морају бити укључене.

Оцена наставника:

5(умањена)

matrix-r (Small)Матрикс: Револуција (The Matrix Revolutions 2003) је трећи и последњи наставак „Матрикса“. Машине су успеле да продру у подземни град људи Зион и све је изгледало да ће успети да истребе све тамошње становнике, без обзира што су ови пружили жесток отпор. Једини који може да их спасе је Кијану Ривс који је одлучио да оде на површину, где су машине и склопи договор са њима.

Критички осврт: У овом делу фокус је померен са дешавања у Матриксу на борбу између машина и људи. И уопште није испало лоше, а и аутори филма Енди и Лари Вачауски успели су да избегну монотонију, која је неминовна ма колико год да су дешавања у Матриксу атрактивна. Можда су мало претерали са канонизацијом, да је тако назовем, Кијану Ривса, али добро, сваки холивудски филм тражи неки свој део пренемагања који морамо да отрпимо.

Едукативни моменат: Ламбер Вилсон је у једном разговору рекао да тамо где неко види случајност, он види последице, а тамо где неко види шансу, он види трошак. И по томе он није једини. Свако од нас ствари види са различите стране, а веома је важно и на којој страни се налазимо. Добро би било да разумемо и ону другу страну, односно да уважимо и туђе виђење и мишљење.

Оцена наставника:

5(свакако)

the-mist (Small)Магла (The Mist 2007) је адаптација приче Стивена Кинга. Магла се спустила на америчку варошицу и са собом донела паклена створења. Група људи, заробљена у супермаркету, покушава да преживи у новонасталој ситуацији. И док једни одлучују да у маркету направе утврђење, други планирају да организују бег из магле.

Критички осврт: Веома занимљива поставка, са врло солидном продукцијом и глумом. Специјални ефекти су, такође, солидни, али у овом филму заправо су страшније људске реакције од натприродних сила које их нападају. И на томе је акценат у довољној мери да овај филм буде једнако психолошки хорор, као што је (само) хорор. У прилог овоме говори и сам крај који је дефинитивно мучан. Праћен је веома занимљивом музиком, која се никако не уклапа, а у ствари се и уклапа. Попут детаља на одећи који одудара, али ту креацију уједно и употпуњује.

Углавном, ово је више него солидан филм и ред је да се дело писца попут Стивена Кинга обради на овакав начин. Често су његова дела адаптирана кроз телевизијска и не баш превише буџетна остварења, тако да свакако поздрављам овакав један оправдани трошак. 🙂

Едукативни моменат: Марша Геј Харден је завела људе својим богобојажљивим идејама. И то није тако страшно да последице тога нису биле деструктивне и по друге људе и по њих саме. Тако функционишу секте и верски залуђеници и иако треба бити толерантан за туђа убеђења, погрешно је прихватати их без икаквог критичког премишљања.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет, свеједно)

piranhadd (Small)Пирана 3 Де-Де (Piranha 3DD 2012) је наставак истоименог филма (али са једним словом Д мање) из 2010. Овај пут праисторијске пиране населиле су језеро близу Аква парка који је направио развратни Дејвид Кохнер. Радња почиње када је пристигла његова пасторка Данијела Панабејкер, сувласник тог парка. Након пар смртних случајева њених пријатеља, она открива о чему се ту ради и, што је још горе, да пиране покушавају да уђу у базене Аква парка. Одлучује да спречи отварање тог парка, али њен грамзиви очух није желео ни да чује. И, наравно, настаје масакр.

Критички осврт: Рибе које реже праћене су ништа мање небулозним сценама. Све време сам се надао да сцена неће да се деси онако како сам претпоставио док Катрина Боуден и Жан-Лик Билодо воде љубав, али се она ипак баш тако одиграла. Јесте комична, али је потпуни нонсенс (и праћена очајном Жан-Ликовом глумом) и озбиљно доводи овај филм до границе треша, ако већ не преко ње. У целини, не могу да схватим овај филм озбиљно, али бих могао да га прихватим као једну солидну комедију за разбибригу. И како се ближи крај, комедија чак постаје, како то Амери називају, урнебесна.

Додуше, један део филма јесте узбудљив и режисер Џон Гулагер успео је ни од чега да направи напете сцене. И то му признајем. Сценаристима признајем добар хумор, а чак се шале на сопствени рачун (када Мет Буш са задњег седишта кола коментарише како је глуп сценарио). Сценарио, односно прича, није баш толико глупа, али није ни неочекивана за овај поджанр. Заправо, потпуно је предвидљива. Филм је рађен у маниру претходног наставка (а у истом маниру се и завршава); и даље су ту расне голишаве лепотице и луде журке. Разлика је у томе што се радња изместила са језера на базен, а ту је сада и Дејвид Хаселхоф који (зачуђујуће одлично) пародира самог себе. И да не заборавим крајње симпатично урађен љубавни троугао.

Едукативни моменат: Дејвид Кохнер није желео да послуша своју пасторку и њене пословне савете је олако схватио, иако је у посао уложио много новца. На крају је било много жртава, укључујући и њега. Највероватније нећемо бити жртве лоше одрађеног посла, али ако посао будемо схватали површно и олако, лако може да се деси и да нам пропадне.

Оцена наставника:

3(заслужена)

looper-movie-review (Small)Лупер (Looper 2012) је трилер о људима, који раде посао плаћених убица, али на врло необичан начин. Времеплов је пронађен тридесет година након њиховог времена, али је његова употреба забрањена. Користи га само мафија и то како би се решила непожељних; пошаље их времепловом у прошлост и тамо их Лупери, у заказано време, упуцају. У опис посла Лупера улази и тзв. затварање петље. Када жели да пензионише неког Лупера, мафија пошаље будућег њега за одстрел. Лупер ће убити самог себе и не знајући, а то ће открити само по исплати која је богатија. Након тога има 30 година да проживи захваљујући сребру и нешто злата које је стекао. У фокусу приче је Џозеф Гордон-Левит коме је послат старији он (Брус Вилис). Међутим, нешто је кренуло наопако и Џозеф није успео да обави свој задатак.

Критички осврт: Ово је необична варијанта „Терминатора“ без Терминатора. 🙂 Заиста, идеја је у основи иста, само што Терминатор креће са том идејом од почетка, а овде се идеја развија током филма да би почела да се реализује негде од средине. И морам признати да и овај приступ није лош, напротив. Радња је добро осмишљена, а што се реализације тиче, ово би био један трилер са елементима драме и прилично трагичне приче. Има и акције, али она дефинитивно не доминира. Тек у последњих двадесетак минута филма, а и тај део када Брус „праши“, превише је у стилу „Умри мушки“ и ништа ми се не свиђа. И то мало, боље да није ни било.

Има и недоследности. Ако мафија пошто-пото хоће да се реши тела убијених (основна премиса је да погубљења зато обавља у прошлости), зашто онда убија Сју Ћинг? Наравно, оправдање би могло да буде да се решавају само оних који би могли да се доведу у везу са мафијом. Али ако је могуће са мафијом довести у везу Бруса Вилиса, не видим да је проблем то исто урадити и са његовом женом.

Углавном, идеја није лоша, као ни реализација, мада филм има пар лоших момената који би се могли поправити.

Едукативни моменат: Оно што је Џозеф увидео је да када често тражимо узрок проблему видимо га у другима и негирамо сопствену улогу. Решење проблема је, заправо, једноставно (мада не и драстично као што је у филму приказано) ако препознамо сопствену одговорност.

Оцена наставника:

5(па, хајде)

Лако Је Критиковати 50

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

otapanje-smallЛедено доба: Отопљавање (Ice Age: The Meltdown 2006) је други наставак саге о животињама из леденог доба. Оне су сада у долини којој прети опасност да буде поплављена због глобалног отопљавања. Да би се спасиле, животиње су предузеле сеобу до сигурног места, али времена је мало.

Критички осврт: Најпре сам помислио да овде праве радње и нема, али сам се преварио. Прича је, штавише, веома слојевита и обрађује неколико тема упоредо кроз неколико ликова, а ту је и маскота овог цртаног серијала – зверчица залуђена жиревима. И сви ликови су симпатични и зачуђујуће животни.

Анимација је перфектна и заиста дочарава животињске кретње. Све у свему, динамичан цртаћ са лепим и емотивним порукама.

Едукативни моменат: Велики лењивац је све време покушавао да се докаже пред својим пријатељима и грешио је због тога. Пред правим пријатељима нема потребе за доказивањем јер они већ знају ваше вредности, што се у случају великог лењивца на крају и показало.

Оцена наставника:

5(лепа)

escape-from-planet-earthБекство са планете Земље (Escape from Planet Earth 2013) је канадско-амерички цртаћ о ванземацима плаве коже, браћи Брендану Фрејзеру и Робу Кордрију, који тимски раде на акцијама спасавања својих сународника са других планета. При томе је Брендан херој и звезда, а Роби је логистичка подршка и увек на маргини. Њихови карактери су непомирљиви и зато стално избијају варнице између њих двојице, што је резултовало разлазом. Тако да је Брендан отишао сам у мисију на Земљи, али су га тамо људи заробили. Без обзира на свађу, Роби, вођен братском оданошћу, кренуо је за њим како би га избавио.

Критички осврт: Иако је прича далеко од оригиналне, чак је обична и сасвим предвидљива до самог краја, баш ми се допао цртаћ. Анимација је сјајна (мада су ликови тенденциозно насликани да буду преслатки и измаме симпатије), хумор је заиста успео (мада не и превише виспрен), а поруке су лепе и важне (но, опет, не и дубокоумне).

Едукативни моменат: Овај цртаћ нас учи да спретност и снага, коју је имао Брендан и ингениозна памет коју је имао Роби, не значе ништа ако не доносимо исправне одлуке.

Оцена наставника:

4(додуше поклоњена)

treasure-smallПланета са благом (Treasure Planet 2002) је футуристички цртаћ који прати живот младића Џозефа Гордона-Левита, опседнутог причама о гусарима и њиховим авантурама. Посета једног необичног ванземаљца, која му је омогућила увид у технолошки напредну мапу, омогућила му је и да доживи свој (гусарски) сан.

Критички осврт: Циљна група овог остварења су мали и велики дечаци. Све је ту – СФ налик на онај из „Звезданих ратова“, гусари, главни јунак склон авантурама и адреналинским спортовима на високо технолошком скејту и мушко пајташтво са елементима менторског односа старијег према млађем. Прича (или боље речено причица) је већ виђена много пута и ништа ново није донела, мада морам да признам да је лепо одрадила генерацијски јаз и вечито проблематичан отац-син однос, те је тиме реална чак и у немогућој звезданој саги. Уз то, шаље добре поруке и даје наду да је снове могуће остварити и са прилично ситним годинама.

Анимација је солидна, мада не од оне врсте која оставља без даха, а и решења за чудовишне ванземаљце нису претерано инвентивна и не одступају од опробаног Дизнијевог рецепта.

Едукативни моменат: Све што је било потребно младом протагонисти је била шанса да се докаже. Младост то, напросто, тражи и сасвим је разумљиво (мада старији и мудрији имају свест о томе да не морају да доказују никоме ништа). Но, ако је већ доказивање део одрастања, па тиме и нека потреба, треба изабрати праве и добре прилике где ћемо се доказати. Наиме, млади се често „доказују“ на лош начин (непотребним пркосом и безобразлуком или тако што ће, пред друштвом, запалити цигарету, на пример), али њихова „дела“ их неће приказати у добром светлу и касније, када одрасту, тиме се неће поносити.

Оцена наставника:

3(али заиста јака)

signs-00 (Small)Знаци (Signs 2002) је амерички филм о фигурама (ликовима) у житним пољима, који су, посебно седамдесетих година прошлог века, привукли пажњу јавности и за које се веровало да су их сачинили ванземаљци. У овом филму је наводно доказано да су те рукотворине направили људи, али су почели да се појављују и у новије време, за које се испоставило да су ипак дело туђина. Филм прати судбину бившег свештеника Мела Гибсона и његове породице који имају своје усеве, а које походе ванземаљци. Ускоро су и Мел и његова породица постали жртве тог похода.

Критички осврт: Иако филм изгледа спор, у ствари је баш занимљив. Режисер и уједно сценариста М. Најт Шамалан створио је чудну атмосферу која држи пажњу (уз сјајну подршку свих одабраних глумаца), а успео је у свему што је желео – да дочара хумор, језу, као и емотивну драму, а како је већ за чим било потребе.

Филм има много наивних момената и много недоречености, чак толико да радњу (посебно пред крај филма) доводи на ивицу одрживости, али је на мене оставио добар утисак пре свега зато што је необичан.

Едукативни моменат: Испоставило се да су високо технолошки развијени ванземаљци имали проблем са – обичним вратима. Често се дешава да неко ко решава компликоване задатке, лако пада на оним једноставним. То је зато што такве проблеме узимамо здраво за готово наместо да им се посветимо и решимо их са пажњом. У крајњој линији, и мали, једноставни проблеми могу да постану велики ако остану нерешени.

Оцена наставника:

4(на петицу)

paul (Small)Пол (Paul 2011) је прича о ванземаљцу на кога су налетела два „гика“ Сајмон Пег и Ник Фрост на пропутовању кроз Америку и то она места за која се везују посете ванземаљаца (попут чувене Области 51). Испоставило се да је Полу потребна помоћ да побегне са Земље и њих двојица су пристала да му помогну, али то није баш тако лака мисија.

Критички осврт: Форе су генијалне, а ванземаљац је очаравујуће дизајниран, тако да мора да измами симпатије. Двојица главних гикова такође су ми симпатични, тим пре што делимо слична интересовања. 🙂 Углавном, цео филм ми је симпатичан и верујем да ће бити и вама.

Едукативни моменат: Двојица главних протагониста постигла су успех у области коју обожавају онда када су писали о ономе што им се заиста десило. Најбоља дела ћемо остварити онда када радимо у области коју познајемо, односно у којој имамо искуства. Зато је важно да то искуство и стекнемо.

Оцена наставника:

5(много јака)

passengers (Small)Путници (Passengers 2016) је футуристички СФ који прати судбину свемирског брода „Авалон“. Овај брод хрли са Земље ка планети коју путници треба да колонизују и то путовање траје 120 година. Путници, укупно њих 5.000, у хибернацији су и бродом управља аутопилот. Међутим, брод је ушао у појас астероида и један повећи га је погодио и проузроковао низ кварова. Брод је успео да поправи скоро све, осим једног. Последица тог квара је да се 90 година пре времена пробудио путник Крис Прат. Он врло брзо схвата да је сам и да неће доживети долазак на обећану планету.

Критички осврт: Ја волим овакве филмове. Ово је тврди свемирски СФ са одличним специјалним ефектима, добром причом и још бољом глумом. Иако је крај префорсирано драматичан и срећан са екстремно малим шансама да срећан буде, свеједно сам уживао гледајући.

Едукативни моменат: Андроид бармен Мајкл Шин је лепо објаснио Крису. Крис се лоше осећао јер није био на месту где је желео. И колико год замишљао место где би заиста желео да буде, не би му било боље. Наместо да замишља где би радије био, много боље је да утроши енергију на то да најбоље искористи место где заиста јесте.

Оцена наставника:

5(наравно)

final-v-smallПоследња дестинација 5 (Final Destination 5 2011) је последњи наставак саге о (младим) људима који су преварили смрт. Административци једне фирме кренули су аутобусом на излет и дружење. Међутим, док су прелазили преко моста, Николас Д’Агосто имао је визију да ће се тај део моста срушити и да ће сви изгинути осим његове бивше девојке Еме Бел. Он се успаничио и повео Ему ван аутобуса, а неке његове колеге кренуле су за њим. Испоставило се да су ти што су кренули једини и преживели несрећу, али не задуго. Ускоро је почео ланац необичних смртних случајева по редоследу какав је требало да се деси на мосту.

Критички осврт: Попут већине претходних наставака и овај је узбудљив и динамичан. У овом случају има чак и нечег новог јер је уз хорор причу сасвим успешно направљен и трилер. Уз то, крај је маестрално решен и заиста представља велико финале целе саге.

Едукативни моменат: Пред крај овог филма поставља се (филозофско) питање ко заслужује, а ко не да живи. Другим речима, чији је живот вреднији. Ја дубоко верујем да не постоји подела на вредне и мање вредне животе, али свакако да постоје разлике у томе колико су поједини животи задужили друге, колико су тим другима вредели и колико су им доброг и среће дали.

Оцена наставника:

4(са мини-минусом)

scary-movie-V (Small)Страшан филм 5 (Scary Movie 5 2013) је, такође, последњи наставак, али овог пута комичне саге која пародира друга филмска остварења. Чарли Шин је изгубио живот услед деловања натприродних сила, а његово троје деце усвојио је његов брат Симон Рекс. Услов да би усвајање било одобрено је да се Симон са децом, као и својом супругом рокерком Ешли Тисдејл, усели у кућу за коју се испоставило да је походе духови.

Критички осврт: Овај филм је снимљен нешто касније у односу на прва четири, али та пауза очигледно није помогла да се развију свеже идеје. Сам почетак са Чарлијем је нешто и обећавао, али све касније потпуна је пропаст. Можда има две смешне форе, а све остало је само простачко.

Едукативни моменат: Тешко ми је било да било шта окарактеришем као едукативно из овог филма, пошто је већина тога безвезна. Онда ми је синуло да филм може да се искористи и као контрапример. Дакле, ако желите да будете духовити, не морате да будете и банални.

Оцена наставника:

1(потпуна)

Push_poster (Small)Гурање (Push 2009) је филм о људима који имају натприродне моћи и које користи тајанствена америчка организација Дивизија. Међутим, нису сви чланови ове организације добровољци, па је тако Камила Бел побегла, одмах након што је добила ињекцију која садржи дрогу за побољшање моћи. Дивизија је кренула у потрагу за њом, а она је затражила помоћ од њеног бившег дечка Криса Еванса. И Камила и Крис имају супемоћи, али их имају и њихови противници, тако да је борба веома тешка и неизвесна – чак и за оне који могу да виде будућност, попут Дакоте Фанинг.

Критички осврт: Филм је почео општим местом да би већ на самом почетку постало јасно да се ради о варијанти Икс-људи. Све је обећавало да ће филм бити класична акциона суперхеројштина (што и јесте), али је и динамичан, узбудљив и занимљив и са шмеком манге. Радња је интелигентно осмишљена, добро комбинујући узрок и последицу.

Специјални ефекти су поприлично добри, мада нису морали баш одмах, односно у првих двадесет минута, да демонстрирају готово све супермоћи које посебни људи имају. Што се тих моћи тиче, неке обесмишљавају друге јер су сувише супериорне и готово је немогуће победити их. Тако да филм има рупа, а и мотиви ликова нису баш увек најјаснији.

Едукативни моменат: Протагонисти су нашли начина да дохакају непријатељима који имају изузетне моћи. Колико год да нам неки проблем изгледао „моћно“, често ће се наћи начин да га решимо, само треба да имамо вољу и добру стратегију.

Оцена наставника:

4(са добрим једним минусом)

The-Craft-movie-poster (Small)Вештина (The Craft 1996) је амерички тинејџерски филм. Робин Тани је проблематична тинејџерка која се са родитељима доселила у предграђе Лос Анђелеса. У новој школи упознала је три девојке, одбачене од друштва, за које се испоставило да су вештице. И управо су чекале четврту како би „затвориле круг“.

Критички осврт: Филм има мало шмек „Вештица из Иствика“, али и оних тинејџ романтичних комедија популарних деценију раније („Тинејџ вештица“, „Тинејџ вукодлак“ и „Тинејџ шта год вам падне на памет“). Свакако кокетира са млађом публиком и нуди врло површан (и не претерано динамичан) „филозофски“ поглед на решавање проблема. Мада, истини за вољу, тинејџерима и јесте својствено да траже лакша решења проблема, тако да је и у том смислу филм близак њима. Осим што је површна, радња је и предвидљива и јасно вам је да је само питање времена када ће главне протагонисткиње почети да плаћају цену што су се поигравале са недокучивим силама природе. То се дешава у финалу филма који би, када бисмо цео филм представили као график, био доњи пик, праћен све мање уверљивом глумом и поступцима ликова.

Ликови су, иначе, чисти стереотипи и иако постоји позадина приче за готово сваког од њих, ипак нису довољно разрађени.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: немојте радити другима оно што не желите да други раде вама.

Оцена наставника:

2(бледа)

Лако Је Критиковати 49

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

wpid-photo-jul-smallВечни сјај беспрекорног ума (Eternal Sunshine of the Spotless Mind 2004) је необична љубавна прича између двоје људи који су се, наизглед, случајно упознали крај зимске обале мора. Веома брзо почиње да се развија романса, али оно што обоје тек треба да сазнају је да се они нису срели први пут и да имају историју коју су обоје желели да забораве.

Критички осврт: Одавно сам се уверио да је Џим Кери много више од комичара који има натпросечно разгибане мишиће лица. И други глумци у овом филму су сјајни и сјајно су урадили посао. И ова одабрана глумачка екипа окупила се и урадила перфектан филм. Можда за нијансу више развучен него што би било идеално, али свеједно је утисак више него позитиван.

Едукативни моменат: Иако му је Кејт Винслет предочила велике проблеме који ће пратити њихову везу (и који су се, у крајњој линији, већ и догодили), Џим јој је узвратио једноставним „добро“. И није погрешио. Ако одустанемо од сваког изазова због објективних проблема са којима ћемо се сусрести, никад ништа нећемо урадити у животу.

Оцена наставника:

5(сигурна)

final_destination_poster_reversed_version-smallПоследња дестинација 3 (Final Destination 3 2003) је, очигледно, трећи наставак саге о (младим) људима који су преварили смрт. Овог пута визију да ће умрети имала је Мери Елизабет Винстед и то на вратоломном возићу у луна парку. Почела је да паничи и у метежу који је настао неколико њих сишло је из возића. Они који су остали доживели су несрећу баш како је Мери предвидела, али и преживели су почели да доживљавају страшне несреће и да гину оним редом како би погинули у луна парку.

Критички осврт: Овог пута значајан лајтмотив у радњи преузет је из „Предсказања“, када се на фоткама видело ко ће како умрети. И не могу да кажем да је лоше, мада су филмови овог серијала толико налик један другом да сам сам себи изгледао као толико посвећени љубитељ одређеног дела, те га гледам већ трећи пут заредом. 🙂 

Као и претходни наставци и овај је динамичан и напет, маштовит макар у том смислу како гину протагонисти, са солидним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Возила у забавним парковима прилично су сигурна и заиста су мале шансе да се деси оно што се могло видети у филму, али свеједно Мери од почетка није желела да се вози. И није ни требало то да ради, без обзира на визију коју је потом имала. Не морамо да радимо оно што не желимо, само зато што неко други сматра да је то забавно.

Оцена наставника:

4(минус)

the_final_destination_poster-smallПоследња дестинација (The Final Destination 2009) је четврти у низу филмова, одмах након претходно описаног. Радња почиње на ауто тркама када је главни протагониста Боби Кампо имао визију да ће сви изгинути услед несреће на тим тркама. И овај пут је настао метеж услед кога их је седморо изашло, али је Стефани Онор одмах погинула. Након тога су почели да гину сви и то редом како је то требало да се деси на трибинама.

Критички осврт: Специјални ефекти су значајно лошији у односу на претходне делове. Радња је поновљена из претходних наставака и самим тим много теже држи пажњу (ако сте све те делове одгледали), а и нема баш ту динамику и напетост на које су нас претходни наставци навикли. Утисак квари и Бобијева видовитост која не јењава, али није баш ни функционална, па за тим моментом у филму и нема преке потребе. И иако завршне сцене у доброј мери поправљају тај покварени утисак, овај филм је најслабији у серијалу.

Едукативни моменат: Оно што ме је фасцинирало у овом филму је ланац догађаја; како један ствар утиче на другу и то изгледа као добро испланирана машинерија. Но, тај ланац догађаја је био прилично смртоносан, а почињало је од тога што је неко нешто нехајно или немарно одложио. Не верујем баш да се у реалном животу не догађају овакве незгоде, па је важно поступати по безбедоносној процедури.

Оцена наставника:

3(и још минус)

dark-smallМрачне сенке (Dark Shadows 2012) је америчка црна комедија. У години 1776. Џони Деп је богати наследник племићког порекла у кога је заљубљена слушкиња Ева Грен. Иако је био њен љубавник, срце је поклонио другој Бели Хиткот. Оно на шта није рачунао је да је Ева вештица и то прилично моћна, те му је, из беса, убила родитеље, а потом и његову љубљену. Џони је извршио самоубиство скочивши са литице, али га је Ева наново вратила у живот као вампира. Све ово јој није било довољно, па је нахушкала мештане против њега и затворили су га у мртвачки сандук и закопали. Након двеста година радници су случајно ископали ковчег и ослободили га. Иако му је време у коме се обрео потпуно непознато и нејасно, Џони је одлучио да помогне својим потомцима Мишел Фајфер и Џонију Ли Милеру да поврате стари сјај и богатство који су им, у међувремену, одузети.

Критички осврт: Овде се ради о мелодраматичној сапуници „зипованој“ на формат филма. Уосталом, филм јесте рађен по узору на сапунску оперу истог назива приказиваној у периоду од 1966. до 1971. Зато је, вероватно, почетак седамдесетих и изабран за период када се Џони пробудио. Има ту и сличности са класичном причом о Дракули и његовој реинкарнираној драгој и све то у пакету са добром глумом готово свих, а пре свега главног мушког протагонисте, даје једну занимљиву и врцаву, ако не већ баш урнебесну, причу.

Едукативни моменат: Џони је имао идеју да наново покрене породични бизнис и доскочи конкуренцији тако што ће направити бал, који се, у модерним условима, претворио у журку. Но, како год је назвали, бал или журка, идеја је добра и учи нас најмање две ствари: да старе вредности некада не застаревају (окупљања некада и сада нису протоколарно једнака, али имају сличне циљеве) и да контакти (које на тим окупљањима стичемо) могу много да нам значе у послу. Другим речима, чак и када се забављамо на журци, није искључено да тиме нисмо започели (или чак завршили) и неки посао. И то није једина корист од забава. Оне су потребне и као вид релаксације и не треба их избегавати јер имамо тако много посла. 🙂

Оцена наставника:

4(на пример)

deadfredy (Small)Фредијева смрт: Последња ноћна мора (Freddy’s Dead: The Final Nightmare 1991) је шести наставак саге о кошмарном Фредију (глуми га Роберт Инглунд). Пошто је побио сву децу у свом родном граду Спрингвуду, одлучио је да пређе у следећи. Да би у томе успео, потребно му је било да га неко пренесе у својим мислима. Зато је послао јединог преживелог тинејџера Шона Гринблата у тај други град да му доведе једину особу која то може да уради.

Критички осврт: Сага о Фредију Кругеру има шест наставака (ако не рачунамо још три који имају тек површно везе са овима) и колико су прва три солидна, толико су друга три што небулозна, што на добром путу да буду таква. Такав је и овај последњи, који се десио прекасно и није дао добар финиш целој причи. Пун је рупа и нелогичности, па је тако Лиса Зејн послала проблематичну децу (за коју је одговорна) да се комбијем сама одвезу до суседног града, а остала је (до касно) у граду са својим штићеником Шоном без превоза којим ће се вратити (иако је град насељен више него чудним људима). Шон се сећа битних ствари, али је истовремено и под амнезијом, те су његове реакције сасвим нејасне. И мотиви већине ликова уопште нису јасни у већем делу филма. Но, то је тек један од проблема.

Можда је и већи проблем што је машта сценаристе Мајкла Дилуке и режисера Рејчел Талалај отишла толико далеко да се претворила у насилни цртани филм (попут оних о Тому и Џерију), чему доприноси и Фредијев лик који је попут некаквог шерета (што помало има и шмека, али ипак).

Мртви тинејџери се претварају у енергију коју Фреди упија, што је још једна безвезарија у низу. Посебно је смешно када Лиса ставља 3Де наочаре како би се боље изборила са Фредијем, а што је, у ствари, знак да и гледаоци ставе те наочаре. Разумем ја да је то време када се са тродимензионалним пројекцијама тек почело, но опет је банално.

Све ово прати и слаба глума, највише Лисина, мада и други нису у потпуности на висини задатка.

Едукативни моменат: Филм је, додуше не баш спретно, покушао да поентира да је Фреди постао насилан јер је и сам трпео насиље. У томе има много више истине него што мислимо; насиље заиста може да произведе насиље. И зато треба озбиљно схватити проблем насиља које се дешава у породици.

Оцена наставника:

1(ипак може на два)

doctor-strange-city-bending-smallДоктор Стрејнџ (Doctor Strange 2016) је још један мало другачији суперхеројски филм рађен по узору на Марвелов стрип. Нарцисоидни неурохирург Бенедикт Камбербач доживљава саобраћајну несрећу у којој губи своје најдрагоценије оруђе – шаке. Заправо, оне су још увек ту и покретне су, али сувише слабе и дрхтаве. Након многобројних и неуспешних операција одлучио је да пронађе особу која се чудесно излечила од парализе – Бенџамина Брета. Овај га упућује на (фиктивно место) Камар-Таж, где се био излечио. Бенедикт је тамо отишао и дочекала га је врховна свештеница Тилда Свинтон, која му није понудила излечење, али му јесте показала ствари с оне стране вероватног.

Критички осврт: За овај филм не могу да кажем да је непредвидљив, а још мање да је оригиналан. Поједини ефекти невероватно подсећају на „Почетак“ из 2010, а могле би се наћи преузете идеје из још неких филмова. Ликови су стереотипни, а радња потпуно класична са све џиновским негативцем из друге димензије са још дивовскијим амбицијама. Па, ипак, филм је сјајан. Готово све ми се свиђа; динамика, глума, специјални ефекти који су изузетни, па и дозирани хумор.

Едукативни моменат: У овом филму све време постоји дилема колико је нечији рад значајан и колико може бити још значајнији. Рецимо, ако лекар свакодневно спашава животе, несумњиво је значајан. Али, ако тај лекар ради истраживања која ће помоћи другим лекарима да буду бољи у свом послу, да ли његова улога тада постаје још значајнија, иако тада има мање времена за непосредан рад са пацијентима? Јесте то морална дилема и свакако је пажње вредна, а јаки аргументи могу пратити и један и други став. Моје мишљење је да човек треба да ради оно у чему је бољи. Само тако ће дати прави допринос другима, а и бити задовољан собом.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

_arrival_-smallДолазак (Arrival 2016) је филм који говори о доласку ванземаљаца. Ејми Адамс је универзитетски професор и стручњак за језике, коју влада ангажује зато што је у САД пристигао ванземаљски објекат необичног изгледа. Таквих летелица је детектовано дванаест диљем света и на свакој је радила екипа стручњака у међусобној и међународној комуникацији. То, ипак, не значи да свака екипа мисли исто и да свака претпоставља добру намеру ванземаљаца. Зато је тежак задатак пред Ејми да убеди и своју и власти других земаља да је мисија дошљака добронамерна.

Критички осврт: Идеја је заиста добра и води ка добром закључку. Ово је један интелигентно осмишљен трилер који је на добром путу да буде уметнички филм. Ипак… Крај је исувише растегнут, толико да је досадан и изгледа као да су аутори филма желели две идеје да реализују истовремено: да попуне преостало време и да то ураде тако да то изгледа уметнички. А изгледало је, заправо, нелогично и патетично. Такође ми се није допало оно типично америчко да су најпаметнији на свету и уједињитељи свих народа. Овог пута су Кинези били главни грешници, а у стопу су их пратили Руси и чак су ови потоњи приказани као слепи следбеници ових првих, што је и онима који се слабије разумеју у актуелну светску политику јасно да то уопште нема везе са икаквим здраворазумским премисама.

Едукативни моменат: Ванземаљци су имали мотив да понуде Земљанима нешто своје и помогну у њиховом развоју, да би им се касније то вратило. У свакодневном животу не треба тако да делујемо, односно да помажемо да би нам се вратило, већ зато што је то исправно. Међутим, менторски однос је управо такав – ментор помаже да би касније имао доброг сарадника и то је и сасвим у реду и потпуно практичан пословни однос. Чак, баш због наведеног, у послу не морате да будете и званични ментор да би вам се исплатила свака помоћ коју пружите.

Оцена наставника:

4(реална)

meet_dave_poster-smallУпознајте Дејва (Meet Dave 2008) је америчка комедија о доласку сићушних ванземаљаца у Њујорк у свемирском броду који има облик човека (Едија Марфија). Мисија посаде којом руководи Еди (али мајушни) је да обезбеди енергију својој планети тако што ће исушити земаљске океане. Међутим, у свету џинова ниједна мисија не може да прође без проблема.

Критички осврт: Морам да признам да има смешних цака и да је Еди свакако добар комичар, али има и гомила рупа. Рецимо, Елизабет Бенкс на све начине покушава да га задржи на доручку, иако се Еди видно нељудски понаша. Тешко је очекивати да би жена, која живи као самохрана мајка, тако поступила. Иначе су ликови и односи међу њима сувише површно обрађени. Такав утисак имам и о целом филму. Уз то, има и много општих места и патетике.

Идеја у овом филму дефинитивно није нова. Асоцијација на филм Вудија Алена „Све што сте увек хтели да знате о сексу, а нисте смели да питате“ је више него уочљива. Са друге стране, посада у свемирском броду веома је налик оној у „Звезданим стазама“. Можда је режисер Брајан Робинс желео да направи омаж тим филмовима.

Едукативни моменат: Колико год се опирали, туђинска култура ће свакако имати утицај на нашу, изворну, баш као што је свет људи утицао на мајушне ванземаљце. И то не мора да буде толико лоше и не треба правити од тога националну драму, већ треба се трудити да се тај утицај каналише на оно што је добро и квалитетно.

Оцена наставника:

3(баш таква)

large_cqpszgl-smallСтвор (The Thing 2011) је преднаставак истоименог филма из 1982. Радња се дешава у норвешкој научној бази на Антарктику. Запослени у тој бази наишли су на фасцинантно откриће под ледом и вођа тима Урлих Томсен захтевао је присуство палеонтолога Мери Елизабет Винстед. Она је стигла у базу, упознала се са људима и врло брзо видела и откриће, које је било ванземаљско и по свему судећи неактивно много десетина хиљада година. И сада се пробудило, али на несрећу свих присутних.

Критички осврт: Колико сам се прибојавао да погледам овај филм, на крају сам се разочарао. Филм јесте прилично напет, прихватам, али заиста није страшан – упркос сасвим пристојним специјалним ефектима. Оно што је још лошије је што, у односу на други део, није донео богзна шта новог, осим јурњаве по свемирског броду на крају, а и тај сегмент филма ме није баш очарао. Као ни филм у целини.

Едукативни моменат: Мери се све време трудила да процени ко је човек, а ко није. И ми се увек трудимо да проценимо ко је човек, а ко није, али у пренесеном значењу. И као што су Мери били неопходни прави услови да може да направи тестирање, тако су и у животу потребни посебни услови (или боље речено неуслови) да би се то открило. Човек је онај ко вас неће напустити у тешкој ситуацији.

Оцена наставника:

3(могу рећи солидна)

undead (Small)Немртви (Undead 2003) је аустралијски хорор о зомбијима и ванземаљцима. Зомби катастрофа задесила је варошицу Беркли и неколицина преживелих успела је да се окупи са намером да побегне из града. Међутим, испоставило се да то није једноставно јер се око града налази високи зид ванземаљског порекла.

Критички осврт: Прво што ми је упало у очи је лоша глума, лоша продукција и лоши специјални ефекти (чак ни пожари нису изгледали реално), а у уши музика која је некако инфантилно весела за хорор жанр. И кад већ зборим о звучним ефектима, зомбији звуче као тигрови. 🙂

Осим што су ликови стереотипи, њихово понашање је смешно, а реакције не увек логичне. Паника у коју западају је без тензије и чак досадна. И сама прича је досадна и испала је крајње класична за овај поджанр, мада је имала добру и донекле иновативну идеју. Овакви филмови имају и небулозније делове од других (такође небулозних), па је тако заиста маштовита и крајње глупа сцена када се рибар Манго Макеј песницама и пиштољем бори против зомби риба које је уловио и које му скачу у лице. Има још сцена које парирају овој, али последње сцене (у ствари, последњих двадесетак минута филма) значајно поправљају утисак. Тек се ту види да је овај филм, у ствари, имао добар потенцијал и уз другачију екипу и значајно већи буџет, сва је прилика да би био сасвим солидан СФ.

Едукативни моменат: Људи нису прихватили помоћ ванземаљаца јер су их се плашили. Слично се дешава и када нам треба помоћ лекара јер се често плашимо шта ће да нам „раде“. 🙂 Али шта год да нам „раде“ то је боље него да нам не раде ништа. 🙂 Можда се плашимо и било чије помоћи јер би то значило да признајемо да смо немоћни да ствари решимо сами. Но, не треба заборавити да је и тражење помоћи, такође, уједно и изналажење решења за проблем који имамо.

Оцена наставника:

2(и то не баш солидна)

Лако Је Критиковати 48

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

arachnophobia-990-mss-bluraycover-smallАрахнофобија (Arachnophobia 1990) је патолошки страх од паука и назив филма у којем главни протагониста Џеф Денијелс има такав страх. Он је лекар који је одлучио да Сан Франциско замени варошицом у којој је требало да буде градски лекар. Међутим, стари лекар Хенри Џоунс се предомислио у вези са тим да оде у пензију и своје пацијенте препусти млађем колеги. И то није једини проблем са којим се суочио Џеф. Град је задесио напад смртоносних паука, дакле управо онога чега се највише плашио.

Критички осврт: Филм обилује наивним моментима и претеривањима. Рецимо, истребљивач Џон Гудман сипа отров по пауцима који их буквално пржи, да би се, одмах потом, пео уз лестве на којима је те пауке спржио и то без рукавица. На првом месту је нелогично да се професионалац лати отрова без основне заштитне опреме. Јулијан Сендс је страствени научник и очигледно залуђеник, али опет је сувише наивно изгубио живот, а борба Џефа и краљице паука је толико била жучна да га је Џон полумртвог извукао из подрума где се цела драма и одвијала. У реду, паук је баш отрован и прилично крупан, али толикe ломове и рањавања могао бих да схватим да се борио са медведом. 🙂

Но, прича „пије воду“ и осим што је (очигледно) драматична, такође је и динамична и не могу да кажем да је лоша, баш као ни глума и продукција.

Што се биологије тиче, готово да је све омашено у филму, осим што је додато фантастичних момената, па тако јаја пулсирају и угибају се, а краљ паука пишти. Као фантастичан моменат је убачено и да су ови пауци социјални (попут пчела и мрава), што је, наводно, јединствено за ту групу животиња. У ствари ту ничег фантастичног и новог нема. Познато је најмање 25 врста које имају управо такав начин живота. Чланови ових врста заједно подижу мрежу, коју заједно и чисте, а уловљени плен деле.

Едукативни моменат: На крају филма, када се Џеф вратио у Сан Франциско, суочио се са новим невољама. Тај крај је уједно и поука да од проблема не можемо побећи; свуда их има. Зато је мудрије суочити се са њима тамо где се већ налазимо и решити их.

Оцена наставника:

4(па, може)

the-relic-smallРеликвија (The Relic 1997) је акциони хорор који се дешава у музеју историје природе у Чикагу. Луис Ван Берген је антрополог на пропутовању по јужној Африци, у жељи да истражи културу тамошњих племена. На повратку назад понео је артефакте које је пронашао, али и лишће једне (мистериозне) биљке. Брод којим је кренуо доплутао је до луке у Чикагу без иједног члана посаде, али су сандуци са Луисовим налазима стигли на праву адресу – поменути музеј. Лишће је привукло пажњу еволуционисте Пенелопе Ен Милер, која је схватила да то лишће има необична, али и врло опасна својства.

Критички осврт: Ово је једна сасвим класична прича, без већих грешака (осим у не увек логичном понашању ликова), али оптерећена општим местима и сулудим холивудским акционим сценама у којима Пенелопа преживљава застрашујућу експлозију која је разнела чудовиште и буквално одувала детектива Тома Сајзмора иза металних врата. Научни део одрађен је зачујуђујуће коректно, тако да чак цела прича има смисла, а и довољно је мистериозна, тако да и интрига и динамика држе пажњу. Да би се појачао хорор ефекат, велики део филма снимљен је у мраку, а квалитет филма није довољно добар да се све добро и види, па је то свакако минус.

Едукативни моменат: У овом филму сујеверје је тако представљено да пробуди сумњу да у свој тој празноверици ипак има нечега. Моје мишљење је да сујеверје није тако лоше ако ће нам помоћи око самопоуздања. Рецимо, ако имамо више вере да ћемо решити тест са својом „срећном“ оловком, свакако треба да је користимо, све док смо свесни да ће успех у решавању ипак зависити у највећој мери од тога колико смо за тај тест учили. 🙂

Оцена наставника:

4(вуче на три)

littleshopofhorrors-smallМала продавница ужаса (Little Shop of Horrors 1986) је филм урађен на основу бродвејског мјузикла истог назива, а који је, опет, урађен на основу истоименог филма из 1960. Винсент Гарденија је власник неуспешне цвећаре у сиромашном делу Њујорка, одлучан да затвори продавницу због дефицита муштерија. Његови радници Елен Грин и Рик Моранис успели су да га убеде да то ипак не учини, а дали су и идеју да се у излог постави необична биљка, коју је Рик гајио, како би привукла муштерије. Ова атракција се показала успешном, али оно што ће они тек сазнати је да се ради о биљци – људождерки!

Критички осврт: Нема шта, режисер Френк Оз окупио је екипу добрих комичара. И осим (само) комедије, има ту и критике тадашњег друштва (додуше, шармантно и духовито спаковане), што филму даје мало озбиљнију позадину једне лепршаве радње. Ликови су аутентични и добро разрађени и иако су екстремизовани, јасно су препознатљиве мане и слабости које свако од нас има.

Филм ми се допао од почетка. У ствари, то је мјузикл, али уопште није досадан, како већ мјузикли умеју да буду. Има одређену динамику и све време држи пажњу.

Едукативни моменат: Продавница је прорадила када је муштеријама понуђен атрактивнији садржај. И то није неки нарочито егзотичан феномен и среће се свуда, у свакој сфери људског деловања и живота, чак и у свакодневним разговорима. Не можете очекивати да се не потрудите да будете колико-толико занимљиви и да очекујете да ће вас људи радо слушати.

Оцена наставника:

5(свакако)

attackontitanparti-itunes-poster-smallНапад на Титане (進撃の巨人 2015) је јапански постапокалиптични филм. Титани су, заправо, џиновски хуманоиди који су се од некуд појавили и потаманили готово цело човечанство. Мали број преосталих људи направио је зидине (и зидине унутар зидина) како би се заштитио од страшних људождера. Цео један век нису осетили нападе и млади су већ почели да се питају да ти Титани нису, можда, само легенда која их држи под контролом градских власти. Међутим, веома брзо уверили су се да су Титани и те како стварни.

Критички осврт: Дешавања су готово све време динамична и хаотична, тако да ми је повремено било заиста проблем да похватам ко ту какву драму доживљава. Но, без обзира на то, филм је право освежење СФ жанра, због своје оригиналности и то у свим аспектима. Сцене су сулуде, Титани потпуно гротескни, а прича и пуна изненађења и изненађујуће добра.

Едукативни моменат: Један лик из овог филма је закључио да и рај може постати затвор ако си свестан бедема. Зато немојте да ваша машта зна за бедеме, да не кажем границе, а и сетите се да ово не важи само за људе (под условом да су зоолошки вртови заиста рај, као што често нису, а што се тога тиче да животиње не могу да буду свесне… па, можда и не могу, али свакако могу да осећају).

Оцена наставника:

5(сигурна)

attackontitanpart-ii-itunes-poster-smallНапад на Титане: Крај света (進撃の巨人 エンド オブ ザ ワールド 2015) је доказ да су Јапанци заиста ефикасни. Па ко још снима други филм, па таман био и наставак, исте године? Углавном, у овом делу преостало становништво, након напада Титана и пробоја спољњег бедема, суочило се са новим проблемом: глађу. Наиме, у спољњем кругу су пољопривредне површине на којима су сада Титани. План је да са мало експлозива са којим располажу дођу до пукотине спољњег зида и експлозијом је затрпају. Претходна иста таква мисија је пропала и сада све наде полажу у недовољно обучене добровољце.

Критички осврт: Овај наставак је значајно слабији од претходног. Истина, рационализовали су причу и колико-толико успешно повезали поједине сегменте, али су постигли контраефекат том рационализацијом и причу учинили још нереалнијом, а са друге стране сасвим обичном. Можда је боље да до краја нису објаснили одакле сви ти Титани. Идеја да појединци могу да се преобразе је у реду, али је то некако измакло контроли, као уосталом и читава радња. До краја су се саставили уз заиста премного драматизације, преглумљавања и подизања тензије и довели филм до срећног свршетка. Но, и тај завршетак, као и то да ће се десити борба главних Титана, сасвим су предвидљиви.

Такође су претерали са умним разговорима, као и са борбама које су безмало бесомучне, а без много разлога. Једном симпатичном дебељку дали су заиста превише кредита (то су урадили са истим ликом још у првом филму, али је било опростиво). Иако је (само) човек, он је жицама, које су му добрано секле руке, срушио комплетну високу бетонску зграду (била је начета, али опет). И та снага није јењавала ни када су га изрешетали мецима. Одећа Јапанаца, чак и у таквим сиромашним условима прилично је отпорна на ватру, експлозије и све остале недаће. Свака част на квалитету такве одеће, али такви детаљи значајно унижавају квалитет самог филма. И да додам да ми мотиви ликова уопште нису били јасни и нису се разјаснили до самог краја. О наивности поступака не вреди ни да причам.

Едукативни моменат: Иако значајно мањи, људи су успели да се изборе са Титанима. Величина је у природи значајна, али сетите се увек тога да микроскопски ситне бактерије могу да савладају и највећу животињу на свету. Дакле, много тога је још важно ако желите да победите у било чему, тако да немојте да вас заплаши величина проблема са којим се борите.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, како год)

love-theatrical-poster-smallЉубав (Love 2011) је СФ који је продуцирала америчка алтернативна музичка група „Angels & Airwaves“. Ради се о астронауту који орбитира око Земље и који је изгубио контакт са њом. И тако шест дугих година.

Критички осврт: Продукција је заиста добра. И види се да је филм продуцирала музичка група јер поједини делови личе на музичке спотове. А и види се да је у питању алтернативна група јер је и филм исти такав. Додуше, крај је веома налик на „Одисеју у свемиру“, а и у том маниру је рађен и попут поменуте „Одисеје“, филм је суперспор. Наравно, у питању је значајније сведенија и приземнија верзија „Одисеје“, али не могу да кажем да је без вредности. Има јаке поруке, уметнички је и технички готово беспрекорна и сви делови приче су добро уклопљени, иако се наизглед насумице смењују људи и историјски догађаји.

Едукативни моменат: Астронаут је једини преостао након апокалипсе јер је био изолован. Ми нећемо бити тако екстремни да наводимо пример апокалипсе, али истина је да се у друштву много лоших ствари догађа и ако желимо да нас све то не погађа можемо да изаберемо да се изолујемо. Међутим, у том случају плаћамо цену самоће и неинформисаности, тако да ни то није идеално решење.

Оцена наставника:

4(плус)

final-destination-smallПоследња дестинација (Final Destination 2000) је натприродни тинејџ хорор. Када је кретао на екскурзију у Француску авионом, млађани Девон Сава сањао је да ће исти авион експлодирати и да ће сви путници (укључујући и њега) погинути. Он се успаничио покушавајући свима осталима да докаже да ће се то заиста десити и у метежу који је настао, њега, али и његових петоро другара и наставницу Кристен Клок, избацили су из авиона. Авион је полетео без њих и већ при полетању – експлодирао. Схватили су да су преживели захваљујући Девоновој видовитости, али тиме њихова драма није била завршена.

Критички осврт: Идеја за филм уопште није лоша, али није ни оригинална. Прилично сам убеђен да сам гледао једну епизоду (прастаре) „Зоне сумрака“ са истом идејом, мада другачије реализованом. У филму има претеривања, а да би се постигла драматизација. И она је заиста успела, нема шта. Филм је прилично напет, динамичан и занимљив и са интересантним превратима. Глумом нисам фасциниран, али, ваљда, не можете имати све. 🙂

Едукативни моменат: У једном тренутку детектив Роџер Генвоер Смит изјавио је како се јежи од Девона Саве. На то му је колега Данијел Роубак узвратио како се он јежи од њега. Поента је да ипак размислимо пре него што судимо о другима јер ни сами нисмо идеални и питање је на који начин нас виде други људи.

Оцена наставника:

4(минус)

final_destination_poster_ii-smallПоследња дестинација 2 (Final Destination 2 2003) је наставак претходног филма. Захваљујући пророчанским визијама, А. Џ. Кук је на аутопуту спасила себе, али и људе у колони аутомобила, чији је застој узроковала, од застрашујуће саобраћајне несреће. Међутим, сви спашени почели су да гину један за другим у необичним несрећама које су уследиле. А. Џ. је дознала да се тако нешто не дешава први пут и да су сличну судбину имали преживели који су избегли авионску несрећу. Зато је отишла код једине преостале из те прве несреће Али Лартер како би затражила помоћ. Испоставило се да се и Али крије како је Смрт не би пронашла.

Критички осврт: Иако је овај филм, у ствари, поновљен први, не могу да кажем да је скроз лош. И даље је динамичан и напет, са прилично оригиналним превратима. Никад нисте сигурни шта ће конкретно да убије неког лика из филма. Све је то праћено специјалним ефектима који су више него солидни. И веза између првог и овог дела прилично је интелигентно осмишљена. Оно што је још слично са претходним филмом је не баш сјајна глума.

Едукативни моменат: Сигурно Смрт не јури никога од нас, али истина јесте да много тога у свакодневном животу може бити опасно. То не значи да треба да се затворимо у изоловану собу, попут Али (у том случају губи се и поента – какав је то живот који толико желимо да сачувамо), али мало опреза никад није на одмет.

Оцена наставника:

4(уз повећи минус)

stealth_wallpaper-smallСтелт (Stealth 2005) је амерички ратни филм у чијем су фокусу одабрани пилоти супермодерних авиона. Њихова нова мисија је да испробају беспилотну летелицу као четвртог члана ескадриле. Посебно код ове летелице је да је покреће вештачка интелигенција, способна да еволуира и чак буде својеглава. И то читаву мисију доводи у опасност, али и пилоте.

Критички осврт: Заиста не волим америчке „напржене“ приче, а ова је баш таква једна, са све суперсоничним оружјем, „Топ ган“ пилотима и успореним ходом где је то већ прикладно. Прича је потпуно предвидљива и дефинитивно је досадна, осим ако не волите да гледате лепо дизајниране војне авионе како све време лете заиста брзо и праве лупинге у ваздуху. Све је у филму урађено ради акције, па је радња у потпуном хаосу, а једна од завршних сцена када се Џесика Бил „натпуцава“ са граничарима у Северној Кореји толико даје неоправдану предност њој да је то већ срамотно.

Заправо, сам филм је срамотан са све измишљеним ратовима које Американци воде у спрези са актуелном светском политичком ситуацијом. Све то прати „дубокоумна“, а у ствари огавна филозофија о ратовању (исказана кроз исто тако „дубокоумне“ дијалоге) и за њу, нажалост, не могу да пронађем пристојну реч како бих је описао. Једноставно ћу закључити да би било боље да су је изоставили. Глума главних протагониста далеко је од уверљиве и сва је позерска, а варнице које би требало да избијају из односа Џесике и Џоша Лукаса можда постоје, али само као лепа жеља сценаристе В. Д. Рихтера. 🙂

Има покушаја да се ископира неки наставак „Бетмена“, као и секвенце из „Одисеје“, али све је то јако бледо.

Едукативни моменат: Јако ми је било тешко да у овом филму пронађем било шта едукативно, али једна ствар ми јесте пала на памет. Када би се савршена и прескупа технологија која се користи за ратовање, убијање и уништавање преусмерила на добре ствари, цео свет би био много боље место него што је сада. Заговорници ратовања ће рећи да то раде и војске прогресивних земаља како би отклониле претње, али ја у то, некако, не верујем.

Оцена наставника:

1(плус(ић))

faepoypi-smallНеваљали Џонсон (Bad Johnson 2014) је комедија о заводнику Каму Жигандеу који није способан да одржи ниједну романтичну везу. За то криви свој пенис и чак је пожелео да га остави на миру. И то му се и десило. Једно јутро пробудио се без свог полног органа, а убрзо је сазнао да се овај претворио у особу (Ника Туна). То је био велики ударац за Кама, али невоље су тек наишле када је схватио да је његов отелотворени орган бескрупулозни неваљалац.

Критички осврт: Идеја је одистински оригинална и крајње врцава, али је реализација више него сиромашна. Тако да је крајњи резултат једна романтична комедија испод просека, са не баш уверљивом глумом. Да зло буде веће, глумачки задатак је веома лаган јер су ликови сасвим прозаични и површно одрађени, без дубље приче и анализе. Крајња битка између Кама и његовог неваљалог Џонсона је и нелогична и претерана, тако да предвидљиву и развучену причу финале баш није доправило. 🙂

Едукативни моменат: Оно што је Кам радио је класично пребацивање одговорности. Кривио је свој либидо за погрешне одлуке које је сам доносио и лош карактер који је показао. Једини начин да решимо своје проблеме и успоставимо квалитетне односе са другим људима је да прихватамо одговорност.

Оцена наставника:

2(због идеје, иначе један)

Лако Је Критиковати 13

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Labyrinth_ver (Small)Лавиринт (Labyrinth 1986) је прича о девојчурку Џенифер Конели која је незадовољна што мора да чува свог малог брата, док се њен отац (Кристофер Малколм) и маћеха (Шели Томсон) негде проводе. Озлојађена због тога и зато што бебац све време плаче, она позива гоблине да га однесу. И то се заиста и дешава, иако она то стварно није желела, већ је то тражила у афекту. Међутим, краљ гоблина Дејвид Боуи одбија да јој врати брата и једини начин да га ослободи је да Џенифер прође кроз лавиринт који води до Боувијевог дворца.

Критички осврт: Негде сам прочитао да су овај филм назвали фабулозном фантазијом и она то заиста и јесте. Рецимо, лавиринт, са све отпадом разбацаним тамо и овде, посут је шљокицама. Чак је посута и шума у склопу лавиринта, па и мочвара вечног смрада. 🙂 И без тога дух осамдесетих је видно присутан.

Филм је необичан и сасвим успешан микс Мапет шоуа, Алисе у земљи чуда (појављује се и плава гусеница) и спотова Дејвида Боуија, који је прави избор за краља гоблина. Бави се одрастањем девојчице, односно њеним преласком у девојаштво, а фазе које она пролази приказане су кроз лавиринт (што живот и јесте), са коначним прихватањем сопствене сексуалности, а кроз разговор са Боуијем. Дакле све је ту: добра порука филма, сјајна идеја, симпатична глума и врцава реализација.

Едукативни моменат: Џенифер током проласка кроз лавиринт схвата да предмети које има са годинама губе свој првобитни значај јер одрастање подразумева да нам неке друге ствари постају важне. Ипак, на самом крају филма, њени пријатељи, а заправо лутке из детињства, враћају јој се јер она признаје да ће повремено имати потребе за њима. Сви ми имамо такве потребе (односно неке детињасте моменте) и то нас не чини мање зрелим.

Оцена наставника:

5(баш)

fantastic-four7 (Small)Фантастична четворка (Fantastic Four 2015) је нови приказ настанка ове групе суперхероја. Кажем нови пошто постоји и стари из 2005. и мање познати из 1994. Двојица средњошколаца Мајлс Телер и Џејми Бел представљају школски научни пројекат – телепортацију, који наилази на неразумевање њихових наставника, али и интересовање Реџа Е. Кетија и Кејт Маре, запослених у Бекстер фондацији, а која се бави (између осталог и) истраживањем друге димензије. Наиме, према Реџовом мишљењу, двојица момака успела су да пошаљу и врате предмете из те друге димензије. Та димензија је занимљива јер можда садржи ресурсе који су нам потребни у овој, нашој. Зато Реџ окупља екипу младих људи који праве портал надајући се да ће први посетити тај нови свет. Међутим, управа фондације их обавештава да ће послати обучене астронауте, а не њих. То их баца у очајање и пијанство, те онако „под гасом“ одлучују да без знања управе оду тамо. И то и раде и сусрећу се са непознатим и изгледа живим обликом енергије, који их потпуно мења и даје им невероватне моћи.

Критички осврт: На сајту „Rotten Tomatoes“ овај филм је један од најлошије оцењених (испод 10%) и мислим да знам у чему је овде проблем. Публика је напросто научила на шаблонске филмове о суперхеројима. Шаблон је једноставан: имамо неколико обичних људи, деси им се нешто неуобичајено, постану суперхероји и хопла – боре се против суперзликовца како би спасили свет. 🙂 Овај филм има такав шаблон, али сасвим другачији приступ. Он нуди више научну фантастику него суперхеројштину и акценат је на откривању те друге димензије и томе како су уопште постали суперхероји, док је само спасавање света сведено на последњих двадесетак минута једноипочасовног филма. И мени се свиђа. 🙂 Некако ми изгледа реалнији (војска покушава да искористи младе људе који су стекли моћи, а не да сарађује са њима), научнији и животнији. И карактери ликова такође су такви и односи међу њима, а сами глумци су то лепо изнели.

Едукативни моменат: Млади Мајлс у трагању за решењем телепортације случајно је открио читав један нови свет. У томе и јесте чар сазнавања – откривају нам се нови светови за које нисмо ни знали да постоје, па таман били и на истом месту на коме смо ми (у филму је то паралелна димензија).

Оцена наставника:

4(и то стабилна)

ant-man-poster (Small)Ентмен (Ant-Man 2015) је још један суперхеројски филм. Пол Рад је виспрени пљачкаш и бивши робијаш који жели да промени свој живот како би био добар узор свом сину, али то не иде тако лако јер га прошлост свуда прати. Зато се на крају ипак враћа својим лошим навикама, а како би зарадио нешто новца. Проваљује у кућу научника Мајкла Дагласа и одатле узима необично дизајниран комбинезон. Оно што не зна је да га је Мајкл намерно намамио у своју кућу и да је комбинезон намењен њему, а омогућава му да се смањи на величину мрава и даје му значајне моћи. Мајклова намера је да новостворени суперхерој изврши диверзију у постројењу које је сам Мајкл основао, а како би спречио свог несуђеног зета Корија Стола да дође до истог открића као и он – смањивања људи – пошто му намере нису часне.

Критички осврт: Нема шта, ово је одличан суперхеројски филм, са смисленом радњом која држи пажњу, сјајним специјалним ефектима и занимљивим ликовима, а пре свега Ентменом кога је Пол учинио веома симпатичним. Чак и комичним и дао му један нормалан људски карактер, са свим врлинама и манама, те је зато прихватљив.

Едукативни моменат: Величина не само у свету хероја, већ и у свакодневном животу, не значи много. Сетите се само какву штету могу да направе сићушни вируси. Иако некада изгледамо малени у успоредби са огромним системом, увек треба имати на уму да нисмо немоћни и да много тога зависи и од нас.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

the_colony__new_poster-normal (Small)Колонија (The Colony 2013) је прича која се дешава у футуристичком, постапокалиптичном друштву. Малобројни преживели налазе се у колонијама које су расуте по свету. Свуда наоколо је вечити снег изазван машинама за манипулацију временом, а које су и разлог апокалипси. Зато људи у колонијама живе са скромним ресурсима, сурово третирајући болесне, с обзиром на то да најобичнији грип може да их убије све. За становнике ове колоније невоље почињу када добију позив за помоћ из суседне колоније са којом имају сарадњу. Они шаљу три члана тима да истраже у чему је ствар и наилазе на до тада невиђену опасност.

Критички осврт: Овај филм би био сведенија верзија „Побеснелог Макса“, али сасвим успела. Прича је одлична, чак реална, колико је то могуће у оквиру СФ жанра, динамична и узбудљива. Веома ми се допадају визуелна решења машина за манипулацију временом, а и разрушених и опустошених градова крај којих мисионарска тројка пролази. Морам и да похвалим глуму која је заиста на висини. Заправо, похвалио бих цео филм.

Едукативни моменат: Овај филм се бави границом до које иде људскост, а одакле креће животињски инстинкт за убијањем и преживљавањем, а на више нивоа. Закључак је да је људскост на добром испиту онда када су тешка времена. То исто бисмо могли да кажемо и за све позитивне особине и не каже се џабе да се на муци познају јунаци.

Оцена наставника:

5(чиста)

769_ori (Small)Месец (Moon 2009) је, такође, филм о будућности у којој се велики проценат енергије добија од руда са Месеца. На станици која контролише експлоатацију руде запослен је само један човек Сем Роквел који има трогодишњи уговор. Две недеље пред истек, он, због халуцинације, доживљава несрећу у свом свемирском возилу и буди се у амбуланти, где о њему брине робот са вештачком интелигенцијом. Робот му не дозвољава да напусти станицу чак и када се опоравио, иако он то жели јер осећа да нешто није у реду. Када на превару успе да изађе напоље, одлази до возила које је још увек скршено и тамо проналази – самог себе. 🙂

Критички осврт: Британски филм, иако језички сличан америчком, по маниру како се ради потпуно се разликује. Постиже онај уметнички дојам тако својствен европском, али не и помпезном и поменутом америчком филму. Иако је радња помало спора, некако је добро дозирана и мистерије се постављају и разјашњавају једна за другом, тако да филм заиста држи пажњу.

Ово је један одличан СФ, са добром идејом и још бољом реализацијом, тим пре што је Сем заправо практично једини (и то заиста добар) глумац у филму (ако не рачунамо робота) што је заиста мајсторство. Амбијент својом реалистичношћу доприноси добром утиску.

Едукативни моменат: Семову ситуацију могли бисмо посматрати и у пренесеном значењу. На сваке три године један нови Сем заузима позицију  радника на истом послу, све док се не деси непредвиђена ситуација, која мења живот макар једном од њих, односно нуди му спас из такве ситуације. Наш живот може да уђе у колотечину, са данима који се понављају и једини спас из такве ситуације је да, макар понекад, учинимо и нешто неуобичајено. 🙂

Оцена наставника:

5(уз препоруку љубитељима доброг СФ-а)

The-Astronaut-s-Wife-horror-movies-708 (Small)Астронаутова жена (The Astronaut’s Wife 1999) је прича о астронауту Џонију Депу који је, заједно са колегом Ником Касаветисом, доживео мистериозну несрећу у свемиру. Њих двојица се ипак живи враћају кућама, али Ник убрзо потом умире, а Џони одлучује да промени посао и постаје менаџер у једној фирми у Њујорку. Његова супруга учитељица Шарлиз Терон одлази са њим, а убрзо остаје и у другом стању. Међутим, сумње је муче да нешто није у реду и са њеним мужем и са њеном трудноћом.

Критички осврт: Овај филм је пун рупа и рупица. Рецимо, Шарлиз улази у воз у метроу по мрклој ноћи, а излази када је већ поприлично дан или када Џони убија њену сестру Клеју Дувал јер је, наводно, препознала актен ташну Џоа Мортона, коју никад до тада није видела. 🙂 Такође, није најјаснија сцена када су Џони и Шарлиз у одвојеним лифтовима, где осећају једно друго, иако логика налаже да лифтови нису на истом нивоу јер нису ни кренули у исто време. Џони гради некакву суперсоничну летелицу, иако је астронаут и иако ја нисам стручан за ту област, некако не верујем да су астронаути способни за то, ма како иначе способни били. У једној од последњих сцена, ванземаљац напушта умируће тело Џонијево како би ушао у Шарлиз и то је у реду, али зашто то исто није учинио други ванземаљац када је умирао други астронаут Ник. Ник, дакле, такође глуми астронаута, који би морао да буде здрав човек, па ипак његово тело није издржало да буде домаћин ванземаљцу (наводно због старости), али тело Шарлиз јесте, иако глуми психички начету трудницу.

Иако су глумци заиста дали све од себе, пре свих Шарлиз, да нам дочарају сву параноју ситуације и широк спектар емоција, некако је сав тај труд остао улуд. Филм је преспор и мистерија коју прави је толико ситна, а уз то и предвидљива, да тешко држи пажњу. Негде при средини филма почиње нека динамика када Џо Мортон покушава да саопшти Шарлиз открића до којих је дошао, али то траје кратко и наново се филм успорава. С обзиром да нема превише „меса“, време трајања је требало некако попунити па има и сцена које су непотребне, попут Шарлизине посете центру за подршку трудницама које носе близанце.

Сама идеја филма није скроз лоша, али није ни оригинална. Мислим да сам нешто слично гледао у једној од епизода серије „Досије Икс“ и колико се сећам, била је боља од овога.

Едукативни моменат: Џони се променио након што је доживео несрећу у свемиру. То се десило јер га је запосео ванземаљац, а у реалном животу то се дешава зато што нас искуства мењају. А пошто нас не запоседају ванземаљци, него ми остајемо ми, од нас зависи на који начин ће нас променити.

Оцена наставника:

1(са микро плусом)

Gattaca__movie_poster (Small)Гатака (Gattaca 1997) је филм о не тако далекој будућности у којој судбину људи практично одређују њихови гени. Иако се категорисање људи према геномима сматра дискриминацијом, фирме је свеједно спроводе. Тога убрзо постаје свестан Итан Хок, који је зачет на природан начин и чији гени му онемогућавају да путује свемиром што му је сан. Зато он прибегава превари и постаје цимер са Џуд Лоуом, који има пожељне гене, али је због несреће остао непокретан. Џуд га снабдева телесним течностима и отпацима, да их тако назовем, које Итан користи како би добио нови идентитет и запослио се у фирми „Гатака“, која се бави свемирским путовањима. Све тече по плану док се у тој фирми није десило убиство, што је довело детективе који прате сваки траг, па тако и анализирају остатке коже и телесних течности.

Критички осврт: Идеја овог филма није лоша, мада није ни нарочито помпезна јер је еугеника већ давно позната филозофија. Сам филм је веома спор и радња се углавном састоји у Итановом изврдавању да се не сазна за његов прави идентитет. При томе злочин је важан само зато да би Итану направио компликацију, тако да је потрага за убицом и његово проналажење сасвим маргинално, али основни мотив филма – да гени ипак нису пресудни, некако је отишао у други план баш због те предуге игре мачке и миша. Додуше, постоји (мучно дуга) сцена када се Џуд бори са степеницама које изгледају као ланац ДНК, а како би се ваљда симболично приказала битка са генима. Има и врло конкретних сцена, као када Итан у пливању побеђује свог генетички супериорног брата Лорена Дина Јовичића. Наравно, издржљивост у пливању не доказује готово ништа, посебно не супериорност нечијих гена у односу на нечије друге, тако да је филм доказао поенту, а у ствари и није јер је то рађено на погрешан начин.

Постоји ту и помало необичан љубавни троугао са Умом Терман, ако је уопште троугао, а заправо је једна баш чудна љубавна прича, са понекад нејасним Уминим мотивима и поступцима. Додуше, ни мотиви других ликова понекад нису најјаснији, као ни Џудова последња одлука која чини да крај филма буде баш морбидан.

Едукативни моменат: Овде је порука веома јасна. Сви имамо нека физичка и психичка ограничења, али уз јаку жељу и много рада границе се померају.

Оцена наставника:

3(али са плусом)

70_ori (Small)Сувишни извештај (Minority Report 2002) је још један футуристички филм о друштву прилично технолошки развијеном, али чија је највећа тековина што нема убистава. То је захваљујући одељењу за преткриминал које спречава злочин пре него што се десио. У одељењу постоје троје видовњака који полицајцима шаљу слике злочина, али и имена убице и жртве. Невоља настаје када шеф тог одељења Том Круз сазнаје да је он убица који ће починити злочин над човеком кога уопште не познаје. А тренутак не може бити гори јер је одељење баш тог тренутка под супервизијом федералног агента Колина Фарела. Томове колеге крећу да спроведу уобичајену процедуру и ухапсе Тома, али он бежи намеран да докаже своју невиност јер је сигуран да је у питању намештаљка.

Критички осврт: Морам да приметим да Том има нос за добар СФ филм јер готово сва остварења овог жанра која сам гледао са њим у главној улози обавезно су сјајна. Ни овај филм није изузетак. Идеја је одлична и исто тако је и реализована, иако има пар спорних момената (Колин сувише наивно губи живот, иако је очигледно виспрен полицајац, а видовњакиња Саманта Мортон не зна да је Том вози у кућу своје жене Кетрин Морис, иако је до тада прогнозирала сваки детаљ шта ће им се дешавати). Но, то су ситнице на које може да се зажмури (као и на то да је радња прилично предвидљива) кад је све остало више него добро; динамична прича, оригинална техничка решења будућности, као и други специјални ефекти и сасвим солидна глума. Том се очигледно пронашао у овој улози која је врло налик оној у „Немогућој мисији“, а коју је докторирао. 🙂

Едукативни моменат: Једна од одличних сцена је када у предворју хотела Том и Саманта разговарају тако што је њој глава на његовом рамену и гледају у супротним правцима, а расправљају о изборима које Том треба да начини. И, наравно, њихови предлози избора су супротстављени. И увек су избори које правимо супротстављени и нико не каже да је лако одабрати, али је важно да могућност избора увек постоји.

Оцена наставника:

5(наравно)

Night-at-the-Museum-Secret-of-the-Tomb (Small)

Ноћ у музеју: Тајна гробнице (Night at the Museum: Secret of the Tomb 2014) је трећи филм о необичним дешавањима у Америчком музеју историје и природе у Њујорку. Наиме, због магичне плоче Амон Ра, током ноћи, сви експонати оживе. Бен Стилер, ноћни чувар, искористио је ово како би промовисао музеј и довео много посетилаца који су уверени да се ради о специјалним ефектима. Проблем настаје када плоча почиње да кородира и губи магијска својства. Зато Бен, заједно са неколико експоната, одлази у британски музеј, где се налазе родитељи фараона Рами Малека, који знају тајну плоче (пошто им је за живота и припадала), а како би спасили магију.

Критички осврт: Иако овај наставак није донео ништа ново у односу на претходне, ипак је прилично успео да буде забаван и занимљив. Јако су добро уклопљене историјске и митолошке приче из различитих времена и култура, а специјални ефекти који све то прате више су него задовољавајући. Ликови су живописни и комични, чак и они који не припадају музејској збирци, а радња је све време динамична. Заиста леп, породични филм.

Едукативни моменат: Испоставило се на крају да експонатима из Њујорка прече било да спасу магију него да себе одрже у животу. Ако бисмо магију превели у идеје, креативност и машту, онда постаје јасно да без тога људски живот и нема много смисла.

Оцена наставника:

4(плус)

890787 (Small)Опчињен (Bedazzled 2000) је прича о момку Брендану Фрејзеру који није баш омиљен у друштву и који је несрећно заљубљен у колегиницу с посла Френсис О’Конор. За њега се заинтересовала ђаволица Елизабет Херли и нуди да му испуни седам жеља у замену за његову душу. Све Бренданове жеље усмерене су ка томе да добије Френсисину љубав, али некако му се у свакој варијанти то изјалови. Пре него што је замислио и седму жељу, схватио је да га је ђаволица преварила и да би се он ипак вратио свом старом животу. Међутим, то баш не може тако.

Критички осврт: Овај филм је римејк остварења из 1967. са истим називом, али и да није – продаја душе ђаволу ради испуњења овоземаљских жеља није нова идеја ни на филму, ни у литератури. Ова верзија има својих добрих страна, пре свега Брендана који се врло добро снашао у неколико различитих улога, а и неколико смешних скечева. И то је то и, наравно, недовољно да би подигло цео филм који има неколико проблема.

Најпре, филм се бори са општим местима, почевши од саме поставке филма да се тип с маргине заљубљује у прелепу жену. Потом, филм се умногоме бори са најразноврснијим предрасудама – Руси су дилери дроге, кошаркаши интелектуални неандерталци, жене које траже нежност у ствари траже нешто сасвим конкретније, а мушкарци који су згодни и паметни су, наравно, хомосексуалци. Онда, филм се бори са претеривањима, па је тако лик који Брендан тумачи префорсирано иритантан, а када сазнаје да Френсис воли емотивне мушкарце одлучује да постане најемотивнији на свету (ни мање ни више). Емотивно се везује за ђаволицу и сматра је јединим правим пријатељем, иако је она на његове очи изазивала саобраћајне несреће и болеснима давала лажне лекове (при томе се у више наврата истиче Брендонов високи осећај за морал). Сама улога ђаволице је прилично конфузна, те она заиста гадне ствари ради, да би се на крају малтене поставила као Брендонов гуру. Заправо, идеја како су силе добра и зла постављене у филму ми се заиста допада јер није стриктна и мало је померена од уобичајене, али је некако трапаво реализована. Крај донекле поправља утисак.

Едукативни моменат: Ни у једној варијанти коју је Брендан замислио – да има моћ, да буде богат, славан, учен, успешан… није успео да задобије Френсисину љубав. Велико је питање да ли би то заиста и била љубав уколико би је привукло било од шта набројаног. Једини начин и једина права љубав је да га воли због тога какав је он заиста.

Оцена наставника:

2(јака)