Лако Је Критиковати 178

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Бетмен: Дуга Ноћ вештица, други део (Batman: The Long Halloween, Part Two 2021) је цртаћ о Ди-Сијевом јунаку из наслова. У Бетменовом граду Готаму дешавају се убиства чланова мафије и то на празнике. Све указује да је главни осумњичени Харви Дент, главни тужилац, али Бетмен свакако истражује случај и жели да помогне Харвију јер му је он пријатељ. Испоставиће се да му помоћи нема јер он има мрачну тајну и исто тако мрачну страну.

Критички осврт: Нисам гледао први део овог филма, истина, али је свеједно превише радња искомпликована играма и игрицама, тако да неки сегменти уопште не делују логично. Уз то, много је ликова уплетено (и много њих без веће потребе) и то додатно компликује причу. Сама прича није лоша; она је класична крими прича, са мало зачина суперхеројштине.

Анимација такође није лоша, али су покрети превише крути. Аниматори су с једне стране водили рачуна о томе како ће кишне капи падати по коси ликова, али се нису досетили да ако је Соломон Гранди отпоран на метке, то ипак није и његова офуцана мајица. Занимљиво, али о кошуљи јесу водили рачуна. Режисер Крис Палмер унео је много сиве и браон у цртаћ и атмосфера је туробна, сасвим неоноар, али је сценариста Тим Шеридан таквим учинио и разговоре и они временом почињу да замарају. Но, без обзира на то, утисак је сасвим добар, тим пре што цртаћ има емоцију.

Едукативни моменат: Иако је Алфред на крају био у праву и дете им је позвонило на врата, Бетмен је ипак био мудрији (без обзира што је мислио да за Ноћ вештица неће имати посетилаца) јер је рекао да ће морати да прође много времена да добри људи учине ствари бољим пре него што ми видимо промену.

Оцена наставника:

(нека буде)

Црна удовица (Black Widow 2021) је суперхеројски филм о личности из наслова (тумачи је Скарлет Џохансон), а што је и личност из Марвелових стрипова. Ово је иначе двадесет и четврти филм Марвеловог серијала. Скарлет је постала борац у тзв. Црвеној соби у Русији, која је намењена томе да продукује Црне удовице – жене са вештинама које су плаћене убице. Сам систем одабира и тренинга је застрашујућ и незаконит и Скарлет је томе стала на крај тако што је убила шефа тог пројекта Реја Винстона. Онда је од своје „сестре“ Флоренс Пју (такође Удовице) сазнала да Реј није мртав и да и даље спроводи своју монструозну активност. Зато је одлучила да га убије наново, али овај пут уз помоћ људи за које је у прошлости веровала да су јој породица.

Критички осврт: Проблем са Црном удовицом је што је она суперхерој без моћи и задатак режисерке Кејт Шортланд је био утолико тежи; да направи суперхеројски спектакл. То није тако тешко у Авенџерсима где сви саборци имају супермоћи, те је Скарлет ту могла да се „провуче“, али овде је избор тема ипак био ограничен и, очекивано, Кејт се одлучила на нешто што ће личити на „Чарлијеве анђеле“, „Немогућу мисију“ и сличне филмове и морам признати да није испало лоше. Антагонисти су морали да буду једнаких снага са њом, па зашто то не би биле друге Удовице, а уведена је у причу и Олга Куриленко која је нека врста киборга и која је била највећи изазов за Скарлет. Једини који ту има моћи је Црвени чувар (Дејвид Харбор), обдарен суперснагом, али је његов лик био више задужен за комичну ноту филма (врло успешно, признајем) и његов допринос мисији је занемарљив. Ипак је Кејт желела да прикаже „женску сангу“ и овај филм је по сензибилитету управо такав, мада има неопходну дозу акције са задивљујућим специјалним ефектима и пре свега лепе жене чиме ће задовољити и јачу страну публике. Све у свему, ако изузмемо ипак претерани ниво патетике, смислена и заокружена прича, сјајна акција и хумор који ће вас у пар момената насмејати, чини да овај филм буде у рангу бољих из Марвелове франшизе.

Едукативни моменат: Скарлет је као дете имала породицу која је била лажна и успостављена само због тајног задатка. Касније је схватила да и таква породица може бити права, ако њени чланови покажу бригу и пожртвовање једни за друге. Породицу чине везе између њених чланова и стварне су онолико колико су искрене.

Оцена наставника:

(рецимо да може)

Улица Страха: 1666. (Fear Street: 1666 2021) је трећи део трилогије рађене према истоименим романима Роберта Лоуренса Стајна. Кијана Мадеира жели да помогне својој девојци Оливији Скот Велч која је опседнута ђаволом. Да би у томе успела, пронашла је посмртне остатке древне вештице из тог места и спојила их је. Тада је имала визију живота те вештице, односно шта се догодило 1666. када је обешена. Кијана је тако сазнала праву истину и схватила како да победи зло које већ дуго времена опседа њену варошицу Шејдисајд.

Критички осврт: Трећи део трилогије је пун погодак. Идеја је заиста сјајна и даје дубину и слојевиту причу слешер првенцима (што је заиста мајсторство), а чак и отклања неке логичке грешке које су направљене у њима. Овај део се по сензибилитету значајно разликује од слешера и заправо је у сасвим другачијем поджанру, али свеједно (и можда управо зато) је добар. Писац Роберт је очигледно направио питко дело које је оштра критика друштва; оно пропагира религију која захтева да човек буде добар према другима, али са друге стране осуђује и уништава чак и оне који нису зли, но нису ни по стандардима које је друштво прописало. Још једна добра ствар у овом филму је преврат који јесте изненађење и даје сасвим другачији квалитет приче од оне за коју смо веровали да је у поставци. Свакако добро одрађено, нема шта.

Едукативни моменат: Кијана је рекла својој девојци Оливији како се не плаши ђавола, али се плаши суграђана који је осуђују, мајке која допушта да јој обесе дете и заједнице која их убија, али очекује да је слепо слушају. Другим речима, оно што треба да нас брине нису апстрактне, непостојеће ствари, већ врло конкретне. И њих треба мењати.

Оцена наставника:

(овај пут може)

Ноћ вештица III: Сезона вештица (Halloween III: Season of the Witch 1982) је филм који припада франшизи „Ноћ вештица“, мада са њом нема везе. Ал Бери је убијен на суров начин и под нејасним околностима у болници. Дежурни лекар те ноћи Том Еткинс одлучује да помогне Аловој кћерки Стејси Нелкин у истрази тог убиства, а траг их води у варошицу Санта Миру и тамошњу фабрику за израду играчака са којом је Ал пословао. И тамо ће Том открити заверу светских размера.

Критички осврт: Овај наставак нема везе са франшизом – ни по радњи, ни по сензибилитету (референцира на њу као на филмски класик који се рекламира на ТВ-у). Не бих рекао да је ово чист хорор (мада има елементе слешера), већ је више крими прича са натприродним и окултним елементима. Личи на сијасет других кримића какви су се правили у то време и обавезно протагонисти који нису полицајци (у овом случају Том и Стејси) предузимају истрагу на своју руку и решавају случај. Јасно је да уз такву поставку мора да буде наивних момената и њих у филму има, почевши од тога да Аловим убиством компанија, која је то убиство наручила, оставља превише трагова који воде до ње. Потом, та иста компанија неуморно производи маске до последњег момента иако је јасно да се више продавати неће и да су намењене само за ту Ноћ вештица и никад више. Само финале филма је већ толико наивно да је сасвим обесмишљено. Зликовац без разлога Ден О’херлихи уме да прави напредне роботе, а не уме да осмисли како да реши Тома, па ем га ставља пред телевизор, ем ум подмеће жену робота, која има сијасет прилика да га убије или макар онеспособи, али то не чини. И на крају га је Том победио у више него неравноправној борби.

Том и Стејси нису баш задивили глумом, али јесу брзином којом су се њихови ликови у филму смували (пре тога није било ни наговештаја). И специјални ефекти су далеко од импресивних и јасно се виде лутке или њихови делови у појединим кадровима. Све ово одаје утисак да је филм збрзано и неспретно одрађен.

Едукативни моменат: Ден је подсетио Тома на традицију празника Ноћ вештица. Ми знамо да се обележава 31. октобра, ноћ уочи празника Свих светих према западнохришћанској традицији. Представља почетак тродневног обележавања Алхауловтајда, време у литургијској години посвећено сећању на мртве, укључујући свеце, мученике и све вернике. Поједини аутори верују (укључујући и Дена) да већина традиција које одликују Ноћ вештица потиче од келтске светковине жетве посвећене божанству Самајну. Суштина је била да су ритуали и жртве које су приносили били потребни да се божанство умилостиви и спречи мртве повратнике да покваре усеве. Ето, научили смо нешто о овом празнику.

Оцена наставника:

(не може више)

Шта лежи испод (What Lies Beneath 2000) је филм код нас преведен као „Духови прошлости“. Харисон Форд је успешан научник и живи у лепој кући са лепом женом Мишел Фајфер. У њихово суседство се досељава брачни пар Миранда Ото и Џејмс Ремар који се жучно и бучно свађају. У једном тренутку Миранде ту више нема и Мишел верује да ју је Џејмс убио, тим пре што још верује да је походи дух жене. Зато она на сваки начин настоји да потврди своје откриће, али ће схватити да не само да је погрешила већ и да је истина далеко личније природе.

Критички осврт: Радња се невероватно споро одвија и то је моја највећа замерка овом филму. Но, има и мањих замерки, а то су предвидљиви моменти попут оног да Харисон није окренуо полицију и пријавио себе као што је Мишел захтевала. Са друге стране одлично су урађене финалне сцене и заиста је неочекивано и напето. При томе је режисер Роберт Земекис користио врло необичне углове снимања. Мислим да је крај доста поправио утисак, мада је утисак и током филма био углавном позитиван јер је радња добра, мистерија се одржава, а ту је и пар глумаца који су звучна имена и довољно добри (Мишел је врло добра) да изнесу своје улоге.

И морам да приметим да Роберт и јесте и није марио за детаље. Неки мотиви (попут домета телефона на средини моста) се понављају и врло су кључни за финале, а други су остали да висе попут крваве папуче.

Едукативни моменат: Харисон је желео да на крају све буде као да се ништа није десило, али то није могло тако и не може тако. Морамо да имамо одговорност према делима које смо починили.

Оцена наставника:

(једва, али да)

Предосећај (Premonition 2007) је прича о домаћици Сандри Булок која сазнаје да јој је супруг Џулијан Макман погинуо у аутомобилској несрећи. Од тог тренутка дани се не ређају природним редоследом и он је један дан жив, док други није. Сандра ће тако научити много о свом браку и љубави, те ће на крају и покушати да промени след догађаја.

Критички осврт: У првих пола сата изређало се толико изненађујућих догађања да ако сте до тада размишљали да ли да овом филму дате прилику, онда ћете овде већ преломити. Прича је потпуно мистериозна. И ово није баш варијанта „Дана мрмота“ јер Сандра преживљава различите дане, али не по нормалном распореду. Јасно је да би по нормалном распореду и Сандрине реакције биле другачије, али овако је све много интересантније и Сандрина расположења (и помирење са судбином, на крају крајева) иду стабилном линијом јер је овако сазнала ствари које иначе не би. Сандра је ту улогу извела сјајно, а није баш да није захтевна. Петер Стормаре ми је одавао утисак доброг глумца, мада вазда у епизоди, али у овом случају није ме убедио да је психијатар. Он има ту неку насилну енергију и просто му улога није легла.

Радња је у реду, али има велику грешку. Ако изузмемо да нико није знао како се девојчица исекла на стакло (па су чак сумњичили Сандру да јој је то урадила), само време њене повреде не одговара хронологији догађаја. Сандра је изненађена кћеркиним ожиљцима на дан сахране јер их није имала два дана раније када је Сандра сазнала да је Џулијан погинуо. Међутим, ми касније сазнајемо да их је девојчица задобила у време када је Џулијан био жив. У свем овом превртању дана изгледа да се и сценариста Бил Кели изгубио. 🙂

Едукативни моменат: Свештеник Џуд Чиколела је рекао Сандри како никад није касно да схвати шта је важно у животу и да се бори за то. Мудар свештеник, нема шта.

Оцена наставника:

(не може више због грешке која је неопростива)

Крваво црвено небо (Blood Red Sky 2021) је немачко-амерички филм. Поставка филма је интересантна јер се већи део радње дешава у авиону који прелеће Атлантик (алтернативни назив филма је „Трансатлантик 473“). Пери Баумајстер, удовица са малим сином, треба да стигне из Немачке до Њујорка где је очекује лекар и лечење за нејасну болест коју има, али која наликује леукемији. Они се укрцавају у авион и недуго потом теорирсти у вештој акцији отимају авион и сви путници постају таоци. Препаднути путници сарађују, али ипак се ствара ситуација у којој Пери мора да реагује и убија је један од терориста Александар Шер. Тада се ослобађа њена мрачна страна; болест коју има се манифестује и она постаје вампир, довољно јака да се супротстави терористима, али и довољно опасна по све путнике.

Критички осврт: Вампири су одувек привлачили пажњу фанова фантастике и њихових интерпретација има заиста много: од супериорних, преко заводљивих или боље рећи неодољивих, до несхваћених бића са злом судбином. Најновији немачко-амерички филм „Крваво црвено небо“ је искористио ону тужнију страну ове палете и представио вампиризам као болест.

Било је јасно да ћемо главни део флешбека видети онда када Пери буде упуцана јер је то тренутак и када треба да видимо шта ју је претворило у зверку каква је у авиону (из трејлера, најава и са постера је било јасно да је вампирица). Дакле, то је први проблем – што је филм врло предвидљиво режиран, а други је што је у том флешбеку Пери показала необичну храброст са све малим дететом у наручју, те пратила траг крви који води у подрум напуштене непознате зграде у сред шуме. Но, то није једини танак моменат филма. Рецимо, зашто би се Александар заинтересовао за жену коју је упуцао у груди из непосредне близине, утврдио да није мртва, а онда се читава банда дала у потеру за њом? Сигурно прва помисао не би била да је вампир, а још мање да тешко повређена особа може да направи неку разлику у тешкој ситуацији. Логичких грешака има, па тако се Александар забарикадирао у аутомобил и то је Пери искористила да га запали. Коју сцену касније било је јасно да је и она лако могла да уђе у аутомобил, а он још лакше да изађе. Но, да оставимо по страни грешке и грешкице од којих пати већина филмова акционог, хорор и фантастичног жанра. Шта је суштина радње?

Јасно се намеће да је главни мотив борба мајке за свог сина и неке прве критике замерају управо то: да тај однос мајке и детета није представљен у правој мери и да је све подређено акцији или другим речима комерцијали. Истина је да је режисер Петер Торварт балансирао на граници између слојевите, дубоке приче и хорор-трилер акције која ће задовољити публику жељну забаве. И тај други део јесте превагнуо, мада је Петер начео и тему предрасуда и то је можда и најбољи сегмент филма јер је прича о толеранцији дата кроз освежавајући напитак забаве. Александра упознајемо као феминизирану геј особу која делује смешно јер је сасвим карикирана и, што је значајније, делује безазлено. Касније се испоставља да је све само не безазлен, психопата који ужива у убијању и најопаснији Перин противник. Ништа није као што нам се чини, али баш зато што верујемо да ипак јесте, терористи искоришћавају тројицу Муслимана које желе да окриве за сопствено недело јер је већ уврежено да су управо Муслимани виђени као терористи (исламски екстремисти). У овом филму један од њих Кајс Сети је заправо херој, човек са довољно врлина да му Пери поверава сопствено дете. На крају крајева, ако ћемо ићи баш у дубину и прекорачити можда и оно што је била права идеја и намера Петера, у сцени када путници сазнају да је Пери вампирица, они вриште и склањају се од ње. Премиса филма је да је Пери заправо болесна и ако гледамо тако, а знамо да предрасуде потичу од незнања и страха, можемо посматрати тај мотив тако да је Пери дискриминисана управо због свог стања. Страх од заразе, посебно у време пандемије, може учинити да су болесни људи заправо посматрају као претња за оне здраве.

Филм јесте напет јер је режисер успео да створи низ ситуација где се ликови боре и са терористима и са разним недаћама које могу снаћи авион. Авион је прилично захвално место за овакав вид хорора баш због клаустрофобичног и фрагилног простора који нуди. Још једна ствар која овај филм чини интересантним је да ћете овде навијати за вампира јер су много гаднији типови са друге стране, посебно Александар. Макар до тренутка док и он сам не постане вампир, а онда се вампиризам шири кроз авион и тај део веома подсећа на „Светски рат З“, тј. на сцене у авиону којим је тада „пилотирао” Никола Ђуричко. Сличности са другим филмовима има још и сви су махом блокбастери, тако да је Петерова намера била да направи још један у низу. Право питање је да ли је тиме допустио да комерцијала преузме примат у односу на квалитет, под условом да једно заиста искључује друго.

Свакако је замерка Петеру да је могао да више разради причу о предрасудама, па можда и ону причу која говори о пожртвовању мајке за своје дете (ако је уопште у том другом мотиву било шта спорно). Међутим, то може да се посматра и са друге стране; некада озбиљна прича о некој веома значајној животној теми не даје довољно ефекта јер није ни довољно праћена. Питка (али не и плитка) забава ће привући много гледалаца због своје интригантне приче, динамике, напетости, сјајне акције и још сјајнијих специјалних ефеката и можда је то управо шанса да публика заволи Кајса, доброг и великог срца, да не потцењује ниједног протагонисту или антагонисту на основу изгледа и да види да права чудовишта не морају бити вампири већ људи са злим намерама. Другим речима, постоје разни начини како ће се пласирати нека вредност и можда је Петер одабрао један добар да то учини. Верујем да ћете ви донети суд о томе, али чак и да не пресудите у корист квалитета онога што је Петер направио, готово сигурно ћете се забавити.

Едукативни моменат: Управо прича о толеранцији и неприхватању предрасуда. Нису сви чланови неке друштвене групе исти и не смемо очекивати од сваког припадника исту ствар.

Оцена наставника:

(по мом скромном мишљењу)

Врх (Apex 2021) је акциони СФ чија је радња смештена на непознато острво које је закупила компанија из наслова као „игралиште“ за богаташе који лове људе и сакупљају њихове главе као трофеје. Алексија Фаст води ову компанију и као плен је изабрала затвореника на доживотној Бруса Вилиса који ће се показати као превише тврд орах за ловце.

Критички осврт: Режисер Едвард Дрејк није могао да приушти богзна какве специјалне ефекте за овај филм, али према мом скромном мишљењу није требало да се троши ни толико; филм је заиста лош. Он представља микс акције у покушају и драме у покушају и оба ова покушаја нису успела. Дијалози су неповезани, безвезни и приземни, а ликови су неконзистентни и њихови мотиви врло нејасни, тако да никада нисте сигурни шта ће урадити следеће и зашто раде то што раде. Можда је Едвард мислио да ће тим постићи виспрене преокрете, али једино што је постигао је контраефекат. У једном тренутку је Брус јео неке бобице које имају халуциногено дејство и то је заличило на „Игре глади“, али и тај део је нејасан зашто је уопште у филму. Филм није нимало узбудљив, нити изазива било какву реакцију; због ликова који су такви какви су једноставно је немогуће осетити било какву емпатију. Идеја за филм свакако није нова, а крај је сасвим предвидљив. Мада, како је Брус на крају убио Нила Макдону заиста вам дође да кажете: „е, јесте“! Оно што сигурно нећете рећи за филм „Врх“ је да је – врх. 🙂

Едукативни моменат: Брус је рекао како обука и искуство нису исте ствари и у праву је. Искуство је оно што нас чини правим експертима у неком послу и зато треба да будемо вредни и стално стичемо то искуство.

Оцена наставника:

(без поправног)

Доктор Џекил и господин Хајд (Dr. Jekyll and Mr. Hyde 1920) је неми филм и адаптација романа Роберта Луиса Стивенсона „Чудни случај доктора Џекила и господина Хајда“ из 1886, али је Клара Беранџер писала сценарио према истоименој позоришној представи Томаса Расела Саливана из 1887. Доктора Џекила глумио је Џон Баримор и он је описан као добар човек који се посветио науци и хуманитарном раду. Међутим, када га је његов будући таст Брендон Херст искушао, Џекил је одлучио да у два тела одвоји своју лошу природу склону пороцима од оне добре. Тако је направио напитак који је од њега створио господина Хајда, насилника који је обитавао у сумњивим деловима Лондона. Напитак је функционисао и у другом смеру, али су се ствари временом отеле контроли и Хајд је почео да се појављује и ничим изазван и да уништава живот доброг Џекила.

Критички осврт: Фасцинантни су ми цилиндри Џона Баримора и друге господе у овом филму који су крајње необични због свог сјаја. Тако некако преламају светлост да делују нестварно.

Некако кад помислим на неме филмове, прва асоцијација је Чарли Чаплин и он је успео да те филмове учини сјајним јер је користио пантомиму, као и скечеве са много трчања, неспретних падања и јасне гестикулације. Овде је тема другачија, смиренија и сензибилитет се сасвим разликује, а дијалог се намеће и то јесте проблем. Режисер Џон Робертсон је користио текстове само онолико колико је неопходно, а глумци су се трудили да мимиком одају емоције колико год је то било могуће. Рецимо, Марта Менсфилд, девојка на забави, била је видно разочарана што ће њена симпатија Доктор Џекил закаснити. Но, најуспешнија гестикулација је када се добри доктор претвара у свој алтерего. При томе, ефекти који то прате заиста нису лоши, напротив (тим пре што је тадашњим ауторима мало тога од средстава било на располагању), а шминка је одлична. Посебно ценим што Хајд није приказан као некакав полувукодлак (што је врло рано у филмовима прихваћено), већ је човек само застрашујућег изгледа. Већ при првом претварању мистер Хајд ме је уверио да је зао и заиста је Џон Баримор заслужио углед као глумац који је имао у то доба. Ипак, дешавале су се и ствари које ми нису биле јасне. Видео сам да је мистер Хајд изгазио неког дечака и да је то направило општи метеж, али није ми јасно зашто се то десило. Он је окрутан, у реду, али није ни поента да то буде бесмислено, ето, зато што је он зао. Јесте погодна сцена, али превише поједностављује филм. Можда је то урађено да би се потенцирала Хајдова злоба јер су биле ретке прилике када смо последице његових деловања конкретно могли да видимо, као у сцени када одбацује Ниту Налди или убија Брендона. Свеукупно, филм је прилично добар и јако симпатичан, морам признати.

Едукативни моменат: У самом уводу је већ писала мудрост, да је у нашим рукама моћ да изаберемо какви ћемо бити – добри или лоши. Дакле, бирајте.

Оцена наставника:

(свакако на пет)

Свемирски баскет: Ново наслеђе (Space Jam: A New Legacy 2021) је наставак филмова из 1996. („Свемирски баскет“) и 2003. („Луни Тјунс: Поново у акцији“). Овог пута кошаркашка звезда је Леброн Џејмс. Он нема баш најбољи однос са сином Седриком Џоом јер има превелика очекивања од њега. Њих двојица су отишли у компанију „Ворнер брос“ где је вештачка интелигенција Дон Чидл дао Леброну пословну понуду коју је овај одбио. Зато је бесни Дон увео и оца и сина у виртуелни свет и изазвао Леброна да се огледају у кошарци. Улог је велики: ако изгуби, Леброн неће моћи да напусти виртуелни свет никад. Кошаркаш је прихватио изазов и у помоћ позвао Душка Дугоушка и његову екипу. Међутим, и Дон има сјајну екипу, а захваљујући Седрику који је, иако мали, сјајан мајстор за дизајн видео-игара.

Критички осврт: Од прве сцене након уводне шпице ми се није допао филм. Не улазим у то колико је Леброн успешан кошаркаш, али он сигурно није прави избор за глумца. Човек је доказао да заиста није ренесансни тип и да не може да буде чак ни довољан у глуми. Ту негде почиње и његов префорсирани однос са сином, тако да је јасно да ће током авантуре која ће уследити Леброн доживети просветљење, преобратиће се и допустиће дечаку да буде шта он жели, а не шта му је тата наменио.

Цртани део (када анимирани Леброн слеће на веб-планету Душка Дугоушка и његове компаније (свет Луни Тјунса да будем прецизнији)) је почео боље и првих пар фора су прилично успеле. Онда је уследио низ лоших фора, па опет добрих (када су се цртани ликови убацивали у друге цртаће и филмове) и све тако, попут не баш правилне синусоиде. Општи утисак би према томе требало да буде осредњи, али је он још слабији од тога. Ово је један поновљени наставак, са плитком причом, површним осећањима и обиљем патетике. Међутим, ипак је двојка са плусем због саме утакмице (која је и централна тема, на крају крајева) јер је урађена импресивно.

Едукативни моменат: Вуд Харис, тренер маленог Леброна, прави је тренер и учитељ и дао је дечаку врло корисне савете. Рекао му је да није поента да ли ће победити или изгубити утакмицу, већ да ли ће се потрудити или неће на утакмици, да ли ће бити фокусиран и да ли ће уложити рад. Тек онда може да размишља о томе да направи промену за себе и све људе које воли. Други едукативни моменат је када је вештачка интелигенција (Алгоритам) рекао Седрику да зна све о њему јер га је посматрао и слушао преко мреже. И то може бити истина; многи могу да сазнају свашта о нама путем интернета, а да тога нисмо ни свесни. Зато треба бити опрезан шта пишемо и какве податке остављамо.

Оцена наставника:

(са најављеним плусем)

Лако Је Критиковати 177

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Спирала: Из књиге о тестери (Spiral: From the Book of Saw 2021) је девети наставак серијала „Тестера“. Полицајац Крис Рок не воли да ради по правилима и зато је капетаница Марисол Николс у тој полицијској станици одлучила му додели партнера; младог, али обећавајућег Макса Мингелу. У том тренутку крећу да се одвијају убиства полицајаца и која јако наликују на злодела убице са надимком „Слагалица“, а који им је познат из претходних наставака франшизе. Међутим, они знају да је тај убица мртав и да се овде ради о имитатору. Изгледа да је нови убица у некаквој вези са Крисом јер све време њему шаље поруке и трагове који полицајца доводе до нових монструозних убистава.

Критички осврт: Режија је прилично добра, али ми флешбек који је имао Крис након посете његовог филмског оца Самјуела Л. Џексона није баш најјаснији. Већина сцена су поновљене оне које смо већ видели и изгледа као да је режисер Дарен Лин Боусман хтео да „подвуче најважније“, а заправо је потценио своју публику. Ако желиш да направиш зафркнуту мистерију, онда не радиш такве ствари, а и дијалози би требало да буду мало виспренији. Да, другог флешбека није ни требало да буде јер му у сцени Крис није ни присуствовао. И остали флешбекови су једнако лоше одрађени, посебно Крисова присећања од пре деценије када су сви изгледали – исто. Истина, Самјуел је имао бркове. 🙂 Но, флешбекови су изгледа традиција и уједно слабост читаве франшизе, колико сам дознао (мада друге филмове још нисам гледао). Међутим, ту постоји много озбиљнији проблем; Макс је једини полицајац који је убијен ван обрасца и ван јасног разлога и од тог тренутка сам очекивао да ће се појавити некако и жив и луд. И испоставило се да сам у праву. Дарен је остао веран претходним филмовима и у поменутим флешбековима и у врло суровим СМ игрицама са жртвама, али је баш због њих причу која је требало да буде паметна учинио врло приземном. Очигледан пример контраефекта, рекао бих.

Крис је врло занимљив и као појава и због своје харизме, али некако није био на висини задатка. Некако су у овом филму сви оманули.

Едукативни моменат: Самјуел је рекао Крису како треба да уради исправно – како је и увек чинио. Проблем је у томе што самом Самјуелу није било јасно шта је исправно. Мерила вредности не одређујемо ми према свом нахођењу, она су врло јасна, очигледна. Само је питање хоћемо ли се према њима владати.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Улица Страха: 1978. (Fear Street: 1978 2021) је други део истоименог филма (али са другачијом годином у називу). Кијана Мадеира жели да скине враџбину са своје девојке Оливије Скот Велч и зато се обраћа за помоћ осамљеној и чудној Џилијан Џејкобс. Наиме, када је била млада, Џилијан је једина преживела клетву вештице (убијене у њиховој варошици Шејдисајду још 1666). Наводно, због те клетве у том градићу редовно се дешавају ужасни масакри. Кијана и Оливија су избегле један такав (у претходном наставку), али самој клетви нису успеле да побегну и Оливија није при себи и има убилачки нагон. Међутим, Џилијан не уме да им помогне, но пристала је да им исприча своју причу. У овом наставку гледамо управо ту причу.

Критички осврт: Не могу да тврдим да је претходни наставак врцао од креативности, али овај је свакако класичан слешер. Све се дешава у летњем кампу где су млади, који се заљубљују, сексају и злоупотребљавају дроге, а у слободно време су насилни према другачијима. Ово је баш погодан и често виђен мотив. Јасно је да у таквом филму мора да има општих места, а приметио сам да су отворени преломи ноге постали једно такво у модернијим хорорима, па се то згодило и Рајан Симпкинс. Овде се згодила и једна логичка грешка; убица гони само клинце из Шејдисајда, док га они из Санивила не занимају. Међутим, у претходном филму без проблема је убијен Џереми Форд, који не само да је из Санивила, већ је био љути противник овог другог суседног града. Такође, некако је збрзана евакуација клинаца, лик Кјаре Аурелије, веома маркантне и упечатљиве, некако се изгубио, а Тед Садерланд се појавио баш у погодном и предвидљивом тренутку. Где се денуо већи део финала, тешко је рећи. Уз то, изгледало ми је да га је Макејб Слајд гадно повредио, што се на самом крају није баш видело. Но, да занемаримо то, ово је свакако значајно слабији наставак у односу на првенац, али није лош. Сасвим је солидан, заправо.

Едукативни моменат: Емили Рад је веровала да ако буде све радила „савршено“ да неће проћи трагично (што је била судбина људи из њене варошице), али није успела. Можда и зато што је радила оно што се од ње очекује, а не оно што заиста жели и што је добро за њу. Не могу да тврдим да ће свако проћи трагично ко ради оно што се од њега очекује, али свакако неће проћи срећно.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Досељеници (Settlers 2021) је филм о породици коју чине муж (Џони Ли Милер), жена (Софија Бутела) и мала кћерка (Бруклин Принц) који осамљено живе на планети блиској Земљи. Њихов живот се мења када на њихову фарму пристигне троје уљеза.

Критички осврт: Све више је аутора који се одлучују на то да СФ претворе у драму и то јесте са једне стране захвално, али са друге није маштовито. Просто се питам да ли је онај прави СФ са новим световима, застрашујућим ванземаљцима и фасцинантном техником постао ексклузива високобуџетних блокбастера и нискобуџетних мукбастера. Но, тако је како је и режисер Вајат Рокфелер је урадио оно што и многи други пре њега; поставио је своје малобројне ликове у једну депресивну футуристичку ситуацију и направио сложене односе између њих. Оно што је свакако добро урадио је свој посао и режија и бирани кадрови су сјајни, а и то што је изградио мистерију око тога откуд протагонисти ту и зашто је ситуација све време опасна. Међутим, онда је и то на неки начин разоткрио на пола филма и као да је крива на графику постала равна линија. Шта даље? И баш кад је кренуло то питање, десио се преокрет и неколико година касније се стиже до праве приче која је већ постављена на – најблаже речено – поремећеним односима. И на крају је Вајат добио океј причу са јасним порукама и врло вероватно метафорама о људској природи, сврсисходности живота и вазда необјашњивој људској деструкцији.

Глумци су добри (укључујући и девојчицу), а Исмаел Круз Кордова плус има и сасвим необичну и врло интересантну физиономију. Њему чак ни брада не расте на уобичајени начин.

Едукативни моменат: Нел Тајгер Фри (која глуми одраслу Бруклин) је била заробљена у свету који је креирао Исмаел јер није знала ни за шта што се ван тог света налази. Зато је одлучила да оде и истражи тај свет споља. То је и моја препорука вама: да путујете и истражујете друге светове како вас не би политички лидери држали заробљене у свету који су креирали да буде добар само по њих.

Оцена наставника:

(рецимо)

Тихо место део II (A Quiet Place Part II 2021) је наставак филма из 2018. и прати судбину породице из тог филма која покушава да преживи у свету који су руинирала чудовишта пристигла из свемира.

Критички осврт: Филм је готово одмах почео акцијом и то врло добром, морам признати. И надаље је имао прилично добар темпо, иако је људи сада било мање јер су их чудовишта у међувремену појела. Можда је могло мало више изазова да се постави пред протагонисте, али и ово је сасвим солидно.

Едукативни моменат: Килијан Мерфи је признао Милисент Симондс да није дорастао њеном филмском оцу Џону Красинском. Али је додао да она јесте и зато ју је послушао и пратио. И у оба случаја је исправно поступио; критички је проценио своје способности и пронашао је ауторитет који вреди поштовати (чак и ако је млађи од њега).

Оцена наставника:

(врло солидна)

Лига изузетне господе (The League of Extraordinary Gentlemen 2003) је филм инспирисан истоименом серијом стрипова чији су аутори Алан Мур и Кевин О’нил. Радња се дешава 1899. и Фантом (Ричард Роксбург), који предводи армију плаћеника, врши злодела свуда по свету са циљем да тим истим светом загосподари. Зато Британска империја ангажује Лигу чији су чланови обдарени изузетним моћима, а које предводи Алан Квотермејн (Шон Конери), како би дохакали Фантому.

Критички осврт: Премиса овог филма (да личности из класичне књижевности буду суперхероји) је безмало одлична, али то није заслуга аутора, већ дела на основу којих је филм снимљен. Прича у филму није искористила пун потенцијал ових суперјунака, али није толико лоша. Најпре сам помислио да антагониста Фантом из опере није достојан противник лигашима, али се испоставило да није тако. Специјални ефекти су солидни, као и акција, али филму недостаје напетости и динамике. Све то јесте технички добро одрађено, али док гледате тешко да ћете осетити узбуђење или било какву другу емоцију. Режисер Стивен Норингтон је прилично детаљно објаснио моћи и позадинске приче својих ликова (вероватно зато што публика не чита), али се самим ликовима (њиховим карактерима, емоцијама и односима) премало посветио. Свакако један добар потенцијал, али врло мало искоришћен.

Едукативни моменат: Све књиге из којих су ови ликови преузети вредне су читања. Дакле, навалите. 🙂

Оцена наставника:

(можда чак и мање)

Света планина (La montaña sagrada 1973) је мексичка фантазија која прати авантуре Орасиа Салинаса који је лопов и жељан злата алхемичара (глуми га Алехандро Ходоровски, који је уједно и режисер и сценариста). Пошто не може да победи алхемичара, Орасио постаје његов шегрт и овај га упознаје са седморо најмоћнијих људи на свету. Сви заједно крећу на Свету планину како би открили тајну бесмртности јер је то једино што моћници немају.

Критички осврт: Најблаже речено за овај филм је да је веома необичан. Он је потпуна апстракција и практично свака сцена је метафора или алузија на друштвени поредак, политику, историју или религију. И при томе Алехандро није био благонаклон ни према чему и његова критика је врло оштра. Рецимо, док у позадини војска убија људе са фластерима преко уста (чиме је њихов „злочин“ очигледан), у првом плану елита у балским хаљинама и фраковима пузи на коленима. То изгледа нестварно, али би порука могла да буде стварна да се та иста елита заправо понизила да би била ту где јесте и све то има неодољиву асоцијацију на двоструки морал и аршине. Филм је накрцат тиме, а Алехандро, да би презентовао радњу, користио је тарор карте, које ја не познајем довољно. Но, видим да се појављује и лопов, будала, кула… Кула, на коју се пење главни протагониста Орасио, прилично је висока. Она у тароту представља рушење система вредности. Јасно је да их је Алехандро довео у питање. Заправо, изгледа да је био заљубљеник у окултно, тако да друштво које упознаје Орасио заправо су персонификације планета као у астрологији. Он их је малко пародирао, али свеједно све то изгледа јако интересантно, баш као и сценографија којом се такође бавио Алехандро. Бавио се и костимима, али је он своје карактере више разодевао но што их је обукао. Заправо, у читавом филму је померио границе и то заиста много, иако је мало простора у филму посветио експлицитном сексу и са тим сценама (зачуђујуће) није претеривао. Но, бавио се љубављу и персонификација Венере (Хуан Ферара) је произвођач уметака за тело (мишиће, гузу и остало) јер је имао став да људи не желе да их воле због тога какви су, већ због тога каквим се представљају. И ево данас (после толико година), многи људи то живе. 🙂 Посебно је морбидан, али и комичан део где Хуан улепшава мртве тако да буду на услузи живима.

Нисам сигуран да ће се овај филм допасти свакоме јер он је заиста уметнички и иако неку радњу има, заправо је дугометражна инсталација са свим оним што би уметник поручио свету. И он то на крају и ради најбуквалније могуће. Мени се све то допало јер је сасвим другачије, а опет сврсисходно и макар донекле разумљиво. Део који ми се не допада је окрутност према животињама, посебно борба паса у једној сцени и то богами утиче да једна оцена буде мање.

Едукативни моменат: Оно што је Алехандро на крају поручио је да не трагамо за илузијама (светом планином), већ да живимо стваран живот.

Оцена наставника:

(уметничка)

Земља Мајка (Earth Mother 2020) је филм о персонификацији Земље (глуми је Анет Мија Флорес) која се појављује с времена на време међу људима и то је урадила и у модерно време. Спремно су је дочекале канибалистички расположене вештице, али је она утекла и пронашла заштитника Џоша Лејка Кима. Он није задовољан тиме јер је посматра као терет, тим пре што је изгубио посао због ње, али ће њено присуство у његовом животу помоћи да схвати ко је он заиста.

Критички осврт: Филм је јако добро започео рођењем Мајке Земље и то је трајало пар минута. Онда су се појавиле три сестре и све је кренуло наопако. Њихова глума, маске, појава, дијалози, ништа није било у реду. Ствар се није поправила ни са Џошовом појавом већ у наредној сцени која је ем неуверљива, ем преписана из плитких осамдесетих када јуноша наилази на анђела/сирену/вилу/какву год нестварну лепотицу. Ствар није поправило ни појављивање Ијана Кевина Скота у наредној сцени, баш као ни сва остала појављивања (појављивање Лије Крајц је уз то и сасвим нејасно) и сцене у филму. Или да будем прецизнији, филм напросто није добар. Мајка Земља је стигла и она највећи део филма практично ништа не ради осим што бежи од три вештице и лута по околини. Једна вештица представља прошлост, друга садашњост, трећа будућност и тај контекст је нејасан. Оне додуше живе вечно захваљујући томе што поједу свако отелотворење Мајке, али и даље није јасно зашто су подељене по тим временским одредницама. Углавном, ту је та немушта и неартикулисана Мајка која је сва спиритуална и нимало еколошка, иако је ту било простора да се пружи нека добра порука те природе (а никад их доста). У филму је дат апсолутни примат некаквој магијској бледој борби која се заправо дешава наоколо Мајке Земље која је најпре беспомоћна жртва и тек у финалној борби доминира. Све је то предосадно и све то прате испразни дијалози, лоша продукција и иста таква глума већине. На крају је био као некакав преокрет, који и није тако лош и види се ту нека идеја, али и даље све је то јадно реализовано, а ликови и догађаји су међусобно врло танко повезани.

Едукативни моменат: Некада су и контрапримери добри примери. Иако су протагонисти промовисали дување траве као сјајан начин за постизање спиритуалности, истина је да то нимало није сјајна навика и да може да доведе до зависности и лоших промена у организму. Мајка Земља то свакако не би одобрила, а у овом филму јесте јер је напросто филм лош. 🙂

Оцена наставника:

(неуметничка)

Хофманове приче (The Tales of Hoffmann 1951) је екранизована позната и истоимена опера чији је аутор Жак Офенбах, а која је настала по узору на три кратке приче немачког књижевника Ернста Теодора Вилхелма Хофмана. Примабалерина Стела (Мојра Ширер) је послала љубавну поруку Хофману (Роберт Рунсвил) са молбом да се нађу након њеног наступа. Међутим, поруку је украо Хофманов ривал Роберт Хелпман, те је Хофман отишао у таверну и присутним момцима тамо испричао своје три несрећне, али и крајње необичне приче о неоствареним љубавима.

Критички осврт: Овај филм је редак по томе што је у ствари опера. Немам довољно музичко образовање да проценим колико је квалитетна, али очекујем да ту грешке нема јер се ово ипак снимало; једноставније је него наступ уживо на позорници. Неки певачи су били уједно и глумци, али су друге заменили глумци и балерине, мада су мене преварили; мислио сам да су сви оперски певачи. Свакако ми цело дело изгледа добро са маштовитом сценографијом, можда претерано колоритном, али свакако ефектном. Приче су некако луцидне, необичне, али то је свакако комплимент. Углавном, уверен сам да треба да постоји и понеки овакав филм.

Едукативни моменат: Опера је облик позоришта у којем се драма преноси у целини или углавном кроз музику и певање. Опера се појавила у Италији почетком 17. века и користи многе од елемената говорног позоришта као што су сценографија, костими и глума. Међутим, уопштено гледајући, опера се разликује од других облика драматизације по важности песме и конвенција певачке технике. Ето, да научимо макар шта је опера – јер то јесте део опште културе.

Оцена наставника:

(ваљда може)

Тед 2 (Ted 2 2015) је наставак истоименог филма из 2012. о плишаном медведу који је оживео због велике жеље дечака да има пријатеља. Сада су обојица одрасли и док се сада одрасли дечак (Марк Волберг) развео, Меда се оженио лепом и простом Џесиком Барт. Они имају проблема у браку, али ће прави проблем тек уследити када држава оспори њихову заједницу јер не признаје Меду као праву особу. Зато је плишани јунак присиљен да се бори за своја права уз помоћ свог пријатеља Марка и неискусне правнице Аманде Сајфред.

Критички осврт: Почетак филма уопште није обећавао. Приказано је Медино венчање са Џесиком (није се баш показала у улози, ако ћемо искрено) и све на том венчању је изгледало као низ неповезаних и несмешних скечева. Онда је радња попримила врло необичан ток и заиста је било смешно (не баш свака фора), али и нејасно куда све то води. Негде после пола сата ланац догађаја је уродио плодом и кренула је главна радња. Централна радња дешава се у суду и некако је исфорсирана, односно цео тај случај, а такви су и докази око којих случај гради Џон Слатери. У тренутку када је доказао да Тед има механичку кутију на грудима сви су се освестили (или сморили ако су на страни Теда) да је он можда ипак само играчка, без обзира на сва претходна чудеса која су видели од њега. Исфорсирана је и промена става Моргана Фримана (у филму глуми врхунског адвоката), који је прихватио Тедов случај када је видео да је Марк довео сопствени живот у опасност да би спасио живот свог плишаног пријатеља. Са друге стране, ситуација са зликовцем Ђованијем Рибизијем и његовим моћним савезником је сувише поједностављена. Треба похвалити мотив у филму који референцира на људска права, колико је та тематика већ у оваквом филму могла да дође до изражаја.

Лик који тумачи Марк на срећу није пристигао са лагера холивудских клишеа за главног протагонисту, већ је незрео, помало чак и сиров и глуп. Негде су и претерали са тим његовим карактеристикама, али свеукупно оставља добар утисак особе која није савршена, али ипак симпатична. Управо је такав некакав и цео филм.

Едукативни моменат: Аманда је схватила да није дорасла да победи у Тедовом случају на суду, али се обратила ономе за кога зна да то може (Моргану). Не морамо да будемо стручни и способни за све, али треба да знамо када и од кога можемо да затражимо помоћ.

Оцена наставника:

(једва, али хајде)

Беба шеф: Породични посао (The Boss Baby: Family Business 2021) је цртаћ и наставак филма из 2017. о напредним бебама које воде исто тако напредне фирме. У фокусу приче је Тим (глас му је позајмио Џејмс Марсден) и његова породица; супруга и две кћерке. Тим се труди да буде најбољи отац на свету, али му то изгледа не полази за руком што се тиче његове старије кћерке и она према њему има дистанцу. А онда открива да је његова млађа заправо суперинтелигентна беба која ради за бебећу корпорацију и да има мисију управо у школи своје старије сестре. Она убацује свог оца у ту мисију, али и његовог брата Теда (Алек Болдвин) са којим Тим нема сјајне односе. Захваљујући течности добијеној високом технологијом, њих двојица се подмлађују и одлазе у школу Тимове кћерке са задатком да раскринкају директора школе, спрече светску доминацију беба и помогну кћерки да има добар наступ на школској представи.

Критички осврт: Идеја је потпуно сулуда, а цео филм је луцкаст и маштовит. Заправо, ретко ко је имун на слатке бебе и овај рецепт не може да не успе. Прича јесте класична, али је приступ другачији, тако да је утисак сасвим позитиван. Могло је ипак да буде мало више хумора и мало бољег уједно.

Едукативни моменат: Тед, за разлику од Тима, нема породицу и самац је. Међутим, у једном тренутку је направио разлику између тога да је сам и да је усамљен. Тим пре што има брата Тима, који га воли, баш као и његова породица. Наш избор може да буде такав да смо сами, али то нужно не значи да треба да будемо и усамљени. Увек ће бити драгих људи око нас ако се потрудимо.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија)

Лако Је Критиковати 176

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Улица Страха: 1994. (Fear Street: 1994 2021) је почетак трилогије рађен према серији истоимених књига Р. Л. Стајна. У градићу Шејдисајду у Охају, током читаве историје те варошице, дешавала су се масовна убиства и сујеверни мештани су то приписивали вештици која је спаљена 1666. Ова прича не дотиче превише Кијану Мадеиру јер је муче љубавни проблеми. Међутим, и она ће морати да се суочи са вештицом пошто ће се окомити на њену бившу девојку Оливију Велч.

Критички осврт: Како не би био само кољи-вришти-изненадна јака музика-хорор, што јесте највећи део слешер филмова, режисерка Ли Јанијак се трудила да максимално закомпликује причу, али да она ипак има неку конзистентну нит. И у томе је тек делимично успела. Када су протагонисти открили да васкрсле убице јуре само Оливију и да их други не занимају, те поткрепили теорију ранијим дешавањима, онда постаје нејасно зашто је немртва девојка напала Фреда Хехингера, а немртви момак Дејвид В. Томпсон убио болничаре. Међутим, без обзира на то, прича јесте паметна, слојевита и динамична, што је за овај поджанр необично. Сцене су ефектне, а ликови су интересантни, доследни својим карактерима и односи између њих добро одрађени. Ли је дала омаж класицима попут „Ноћи вештица“, „Петка тринаестог“ и „Страве у улици брестова“, али их је уједно и превазишла. И морам да кажем да ми се готово све песме које су се чуле у филму свиђају, као да је пустила „Мој микс“ са Јутјуба.

Едукативни моменат: Полицајац Ешли Цукерман је рекао Кијани да је није послушао када је требало, али да жели да је чује сада. Међутим, сада је већ било касно. Свакако треба дати прилику и себи и другима да чујемо туђе мишљење или виђење. То не значи да морамо и да послушамо, али не треба ни да унапред одбацујемо оно што ће нам рећи.

Оцена наставника:

(врло, врло јака)

Призивање: Ђаво ме је натерао да то учиним (The Conjuring: The Devil Made Me Do It 2021) је трећи део у серијалу „Призивање“. Двоје истраживача оностраног Вира Фармига и Патрик Вилсон присуствовали су егзорцизму деветогодишњака и све је кренуло по злу; демон је код Патрика изазвао срчани удар и уселио се у тело млађаног Руаирија О’Конора. Сада опседнути Руаири је наизглед био у реду, али је касније убио свог станодавца Ронија Џина Блевинса. Полиција га је ухапсила, али су Вира и Патрик одлучни да га ослободе оптужби и пронађу ко је на деветогодишњег дечака, а тако и на Руарија, бацио клетву.

Критички осврт: Има ситница које ремете логику, па тако Вира и Патрик проваљују у мртвачницу при полицији, а да се ни аларм није огласио; башка што је нико не чува по ноћи. Међутим, без обзира на то, тема је интригантна и све време се одржава мистерија. Сцене можда нису страшне тако да вас препадну, али јесу језиве и напете. Финална сцена није лоша, али је разрешење било некако предвидљиво, а уосталом и једино могуће.

Едукативни моменат: Ежени Бондиран је рачунала на то да је љубав Вире и Патрика њихова слабост, а заправо је била њихова снага. Љубав је највећа снага коју било ко има.

Оцена наставника:

(свакако)

Отворена кућа (The Open House 2018) је хорор у чијој су жижи мајка Пирси Далтон и син Дилан Минет који су се након трагичне смрти супруга и оца Арона Ејбрамаса привремено уселили у планинску викендицу Пирсине филмске сестре. Испоставиће се да је кућа велелепна и да је на продају, тако да је договор да мајка и син не буду ту када кућу разгледају потенцијални купци. Но, и оно мало времена што су ту дешавају им се чудне ствари које уносе неспокој, посебно Дилану, а испоставиће се да ће постати и фаталне по обоје.

Критички осврт: Режисери Мет Ејнџел и Сузана Кут су заједно урадили и „Хипнотичан“ из 2021. и ако је судећи по ова два филма и с обзиром на то да бих увек фаворизовао тимски рад и дух, мислим да ово двоје тај дух треба да развијају у одвојеним тимовима. Они су се одлучили да прикажу трагедију коју је доживео Арон, а тако и његова филмска породица Дилан и Пирси, али можда је могло и без тога и можда би и било боље без тога. Но, пад породице Волас (како се већ у филму презивају) смо пропратили и сада су они у планинској кући коју сви разгледају и сви који их окружују су врло сумњиви чудаци, док се истовремено чудне ствари дешавају у кући. Но, двоје унесрећених некако олако прелазе преко тога и филм тече. И просто видите да не тече баш како треба, али тече и почиње да кулминира након неких сат времена и јаче. Режисерски двојац је желео да укаже да је кривац Шариф Аткинс и то су суптилно урадили, али џаба. Иначе је ликова који се појављују мало, тако да је тешко градити неку мистерију у стилу Агате Кристи и тај део им свакако није успео. И хорор део није успео богзна колико; садржан је у највећој мери у финалу филма и претерано је клишеизован. Читава прича је сасвим осредња, а ако прихватимо да има неку радњу, сасвим је нејасно шта је покреће и то остаје нејасно до краја филма. Завршава се потпуно антиклимактично, без одговора и без икакве поенте. Овом филму недостаје идеја, али и готово све остало. Глумци су добро урадили посао, али не видим много вајде од тога. Другим речима, не видим много вајде од уласка у отворену кућу.

Едукативни моменат: Дилан и Пирси су имали добар разлог да чим пре напусте кућу, али су нашли изговор да то ипак не учине (нису могли да приуште мотел) и то се показало погубно за обоје. Када је безбедност и здравље у питању, увек треба наћи начин да се заштитимо јер ништа није важније, а свакако не новац.

Оцена наставника:

(заиста не може више)

Цензор (Censor 2021) је филм о младој жени Нијам Алгар која ради на цензури филмова. У једном тренутку видеће филм који описује догађај из њеног детињства због којег она много пати. Ту ће њена патња преовладати над разумом и упустиће се у хорор причу налик на оне које је до тада цензурисала.

Критички осврт: Овај филм има врло необичан ток који из сцене у сцену постаје све морбиднији и док је у почетку прича била необична, али ипак приземна, некако се од пола филма одвојила од тла. Међутим, опет је све испало смислено и одлично, сасвим померено од уобичајених хорора. Морам да поменем и глуму која је стварно добра, посебно младе Нијам, која има и веома интересантну физиономију.

Едукативни моменат: У филму је Нијам радила за Британски одбор филмских цензора. Тај одбор заиста постоји и њему су овлашћења дата након усвајања Закона о видео снимцима 1984. Закон је изгласао Парламент Уједињеног Краљевства, а на снагу је ступио формалним пристанком краљице Елизабете II и важи и данас. Одбор је увео строга ограничења филмских садржаја који се у УК могу гледати на видео-издањима. Стандарди филмске цензуре у УК значајно су строжи у односу на Европу и остатак западног света.

Оцена наставника:

(од мене)

Оштећење мозга (Brain Damage 1988) је филм о момку Рику Херсту кога је напао крајње необичан паразит црволиког изгледа. Рику је омогућио да доживи необичне сензације, али је цена била превелика: момак је морао да омогући паразиту да убија људе. Како време одмиче, ситуација је све лошија по Рика јер он не може више да живи без течности коју му паразит убризгава директно у мозак.

Критички осврт: Почетак је заиста обећавао са паром старих људи који су очигледни хистерични зависници у кризи и увођењем Рика у причу са све његовим чарапицама за спавање. Међутим, како је убрзо откривена тајна, потпуно је постало јасно да је у питању треш филм. Паразит којег је зарадио Рик јесте симпатичан, али није довољан и радња је потпуно без „меса“ и сцене које никако не би требало да су развучене – развучене су. Специјални ефекти су смешни једнако као и чудовиште, а ни глума није далеко. Истина је да је режисер Френк Хененлоптер адутирао на карту хумора, којег има, али је претеривао у неким сценама (попут оне са убиством Вики Дарнел) и углавном је правио алузије на секс. Заправо, имао је он неке добре идеје и све је то врло врцаво и интересантно, али недостатак праве радње, добре глуме и готово свега осталог што чини добар филм је ипак сувише очигледан и то је штета заправо.

Едукативни моменат: Ако бисмо паразита посматрали као дрогу (на крају крајева Рик је у филму управо добијао то), можемо закључити да је Рик почео да губи и људе и контролу над својим животом. А кад је одлучио да не користи стимулусе, осећао је јаку кризу, бол и мучнину. И то јесте последица психоактивних супстанци.

Оцена наставника:

(објективно)

Сутрашњи рат (The Tomorrow War 2021) је филм о томе да су људи из блиске будућности пронашли начин да путују кроз време и да се врате тридесет година уназад, како би од својих родитеља и бака и дека затражили помоћ да им се придруже у рату против ванземаљаца који губе. Владе свих држава су прихватиле да помогну и спасу будућност. Прича прати Криса Прата, наставника биологије, који је регрутован као и многи други.

Критички осврт: Одмах су ми се у филму допале три ствари: емоције, идеја и форсирање науке. Уз то, Крис глуми наставника биологије и где ћете боље од тога? Оно што ми се мање допало је увод у проблематику након ефектног доласка људи из будућности, а који је дат кроз ТВ вести јер је то превише рабљено по другим филмовима. Што се остатка филма тиче, свакако ми се допао дизајн чудовишта и акција која је више него напета и динамична, али патетични отац (Крис) и кћерка (Ивон Страховски) однос сасвим је безбезе, а и предвидљиво је унет у филм. Иначе патетике и општих места има јер је режисер Крис Макај радио према давно утврђеном холивудском рецепту за блокбастере. Специјални ефекти су на нивоу, хумор далеко испод, али све у свему ово је забаван филм који неће разочарати. Не треба заборавити ни да филм има еколошку конотацију, имплицитно дату, али која говори о томе да наше акције данас формирају живот у будућности.

Едукативни моменат: Крис је саветовао своју филмску кћерку шта треба да уради да би била најбоља. Треба да каже да ће урадити нешто што нико други није вољан да уради. Има истине у томе, морам признати.

Оцена наставника:

(танка, али може)

Окупација: Падавина (Occupation: Rainfall 2020) је наставак филма „Окупација“ из 2018. Ванземаљци су напали Земљане и влада страшан рат између њих, те на обе стране има оних који би истребили непријатеља, али и оних који би склопили примирје. Људи су начули да ванземаљци припремају операцију „Падавина“ која би могла да им донесе победу, па је зато наредник Ден Јуинг са ванземаљским савезником кренуо у мисију да ту операцију осујети.

Критички осврт: За разлику од првог дела, овај већ на нешто и личи. Не бих баш могао да га назовем одличним СФ-ом, тим пре што ратовања има у обилним количинама и изгледају као видео-игра, али има својих добрих момената. Рецимо, велики ванземаљски предатор је осмишљен прилично добро. Међутим, оно што је најбоље у овом филму је како је Лук Спарке приказао рат као нешто што буди најгоре у људима и овом делу дао значајну озбиљност, а ликовима закомпликовао односе и уверења. Као да је сазрео у односу на првенац и фокусирао се и на драму, а не само пуку забаву. Но, филм јесте забаван, динамичан и напет. Опет, продукција и специјални ефекти су могли да буду за више нијанси бољи, а драматичност да се за неколико нијанси умири.

Едукативни моменат: Упркос свему, Џет Трантер је показала да и у рату може да буде неке етике и хуманости и зато је она и призната као прави лидер, а не бескрупулозни Данијел Гилис, иако је изузетан ратни стратег. Осим вештина и знања, од велике важности је и какве ставове имамо.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Геја (Gaia 2021) је јужноафрички филм који се дешава у шуми коју надгледа пар ренџера. За тај посао користили су и дрон, али га је оборио младић који у тој шуми живи. Женски ренџер Моник Рокман се запутила у потрагу за дроном, али ће пронаћи нешто много више и чудесније.

Критички осврт: „Геја“ је уметнички филм и као такав са једне стране губи, а са друге добија. Губи ширу публику којој више лежи комерцијала и мејнстрим, а добија на критици, као и кредите да постаје непристојно да питамо нека логична питања која бисмо у „обичним“ филмовима лако поставили, попут одакле њима двојици шумских људи свеће и одакле сви ти људи претворени у печурке? Да, овај филм је заправо о томе – да се људи претварају у печурке и понеки лишај по обрасцу који није најјаснији; људи се претварају у безумна, агресивна и страшна бића која шврћкају по шуми, али се Моник практично претворила у шумску стељу прекривену разним врстама гљива. Очигледно је режисер Жако Баувер имао идеју која покреће радњу, али је зарад уметничког дојма расуо и учинио причу прилично конфузном. Кроз односе између ликова и њихове разговоре супротставио је све чега је могао да се дотакне: технику и модеран начин живота, које је заступала Моник, са природом, чији је посланик Карел Нел, али је кроз лик Карела супротставио и култ (он верује у Геју као богињу) и религију (попут библијског Аврама желео је да жртвује свог филмског сина Алекса ван Дајка), као и веровање и науку (јер је Карел биолог). И све то има своју поенту, баш као и сам крај када Алекс доспева у цивилизацију, али сувише је ту „додиривања“ разних тема (у неком тренутку у контекст је стављена и демократија), али је некако промакла дубина. Такође, не могу да се не запитам зашто су само гљиве оружје Земље? Додуше, у једном тренутку видимо да се Алексова мајка претворила у дрво и то јесте ефектно, али су гљиве ипак доминантно царство у овом филму. И оно што бих још могао да замерим је да колико год да ме је филм визуелно дотакао, толико није емотивно. Емоција у филму готово да нема и напросто нисам могао да осетим емпатију према ликовима. Прича је океј, заокружена, са идејом која није нова, а није ни начин како је Жако правио страшне сцене. И свакако, као биолог морам да поздравим тај еколошки сегмент који је у овом филму врло изражен.

Едукативни моменат: Карел је дао Моник оброк који се њој није допао јер су га чинили црви и којешта, а он јој је рекао како би тако нешто скупо платила у фенси ресторану. Истина је да ми и скупе и неопходне ствари узимамо из природе и никако то не смемо да сметнемо с ума, те у складу са тим и да се односимо према природи.

Оцена наставника:

(заиста нисам део армије фасцинираних)

Изванредне приче (Extraordinary Tales 2013) је цртани омнибус прича Едгара Алана Поа. Сваку од тих прича приповеда гавран који је заправо Едгар и који своју инспирацију налази на гробљу.

Критички осврт: Едгарова дела припадају класицима фантастике и признају их ауторитети у целом свету. Тако да овај филм нема проблем са причама; оне су сјајне у својој једноставности, а свака од њих се опет може разумети као метафора на компликована питања живота. Нарација у филму је сврсисходна, а анимација је за сваку причу различита, али увек врло необична и дочарава мрачну атмосферу која је свим причама неопходна. Некако ми се највише дојмила анимација везивне приче, да је тако назовем. И музика доприноси атмосфери, иако је некако помпезна. Углавном, ово није цртаћ који може да достигне квалитет Едгарових дела, али јесте цртаћ који свакако треба видети.

Едукативни моменат: У трећој причи помиње се месмеризам. То је идеја Франца Месмера (1734-1815) да сва жива бића (укључујући и човека) поседују природну силу која може да утиче на физичко стање тела, чак и да доведе до излечења. За свог живота није успео да научно докаже ту идеју, а нису ни његови следбеници који делују и дан данас, а њихова пракса се сматра алтернативном медицином. За месмеризам се везују магнети и хипноза. Ето, научили смо нешто ново. Ипак, да би едукативни моменат био потпун, требало би да вас овај филм инспирише да прочитате Едгарова дела.

Оцена наставника:

(мало је танушна)

Лука (Luca 2021) је цртаћ о дечаку који припада подводном народу и кога у исто време и привлачи и плаши живот на копну. Његов живот се мења када упознаје несташног Алберта који увелико живи на копну и нуди забаву какву Лука није видео у подводном свету.

Критички осврт: Прича је класична са крајње стереотипним ликовима, без превише изазова за главне протагонисте. Међутим, опет очарава; анимација је безмало сјајна, прича је слојевита, а поруке које шаље су фантастичне. Много тога деца могу да науче из овог цртаћа.

Едукативни моменат: Алберт је схватио да је право пријатељство ако Луки омогући да испуни оно што заиста жели, а не оно што сам мисли да је добро. Лукин отац је схватио да ће око његовог сина увек бити људи који га неће прихватити (јер је морско чудовиште), али да то не треба да га спута да оствари то што жели јер ће увек наћи и добре људе који ће га прихватити и волети.

Оцена наставника:

(на пет)

Лако Је Критиковати 175

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Свет будућности (Futureworld 1976) је наставак филма „Западни свет“ из 1973. Свет робота који је требало да послужи као забава људима у претходном наставку се показао као фијаско. Међутим, компанија „Делос“, која је тај свет изнедрила, ипак није одустала и направила је још неке сличне светове. Да би убедила јавност да је сада такав свет безбедан, позвала је новинаре Питера Фонду и Блајт Данер како би извештавали са лица места. Оно што ће новинари открити тамо свакако је сензација светских размера.

Критички осврт: Овај наставак није добио добре критике попут првенца и разлози су бројни, али чини ми се тек делимично оправдани. Ја бих замерио филму две ствари. Прва је што сам некако од Света будућности очекивао више света, а мање фабричког постројења и подрума са цевима где се расплет дешавао. Ипак, не могу да будем толико строг; сценографија је била разнолика, мада не и увек оправдана. Друга је претерана наивност која прати овакав филм. То се види у детаљима, али и у крупним стварима. Када су Стјуарт Марголин и Питер уходили човека који улази у забрањено подручје, шифра коју је овај укуцавао се појављивала на заиста превеликом екрану испред њега. Стјуарт је користио двоглед, али су се бројеви јасно видели и са веће даљине од оне где су они били. Некако ми таква шифра не изгледа баш безбедно, више као биоскоп на отвореном. 🙂 Што се крупних ствари тиче, некако су новинари сувише лако (иако се јесте ту некаква љута битка водила) победили прорачунате роботе који имају надзорне камере баш свуда. Могао бих да замерим и недостатак хумора, иако је изгледа за тај део био намењен Џим Антонио. Ипак идеја је океј, као и прича која има смисла и у некој озбиљнијој реализацији била би достојан наставак култног филма снимљеног три године раније.

Едукативни моменат: Питер је урадио праву ствар јер није желео да прихвати оно што му корпорација нуди, већ је желео да истражује сам. Критички је размишљао и тако је и деловао, а тако би требало и ми да чинимо иако нисмо новинари.

Оцена наставника:

(ту негде се врти)

Елизабет Харвест (Elizabeth Harvest 2018) је прича о девојци из наслова (глумица се зове Аби Ли Кершо) коју њен богати супруг Киран Хајндс доводи у луксузни дом. Она у том дому има приступ свим собама, осим једној. Већ следећег дана Киран најављује да ће бити одсутан цео дан и Аби мора некако да убије време сасвим сама. На крају дана није могла да издржи да не оде у забрањену собу и тамо проналази нешто што ју је застрашило и што ће јој већ следећег дана доћи главе.

Критички осврт: Мотив је преузет из бајки: можеш обићи свих стотину соба, осим једне. И, наравно, принцезу побеђује радозналост, а супруг-змај врши застрашујућу одмазду. Режисер Себастијан Гутјерез није правио бајку, већ озбиљну СФ-хорор причу и питање је зашто Киран жели да касапи своје младе клониране супруге јер очигледно понавља исти образац понашања. И ту и јесте мистерија, пошто клонирање Аби није; готово од почетка је јасно како је она дошла у ту луксузну кућу и то није адут изненађења на који је Себастијан могао да рачуна код публике која воли овакве филмове. Ово је филм где су сви ликови у потпуности употребљени, али не увек и најјасније. Рецимо, нејасно је зашто је последња Аби урадила оно што је урадила, али је прича морала некако да се заокружи. Свакако не најсрећније, али није баш ни дебакл. Свеукупно, прича је солидна и држи пажњу.

Едукативни моменат: Аби је на крају поновила своју уводну реченицу: да је одувек сањала да упозна интелигентног мушкарца који ће је одвести у свој свет ван свега лошег у стварном свету. Али је сада будна. Другим речима, морамо да разликујемо сањарење од реалности јер ћемо се у супротном сигурно разочарати – и у стваран свет и у свет о којем маштамо.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Слободне собе (Vacancy 2007) је хорор слешер и трилер филм у којем су главни протагонисти брачни пар Лук Вилсон и Кејт Бекинсејл који су се запутили колима кући након виђања са породицом. Како би брже стигли, Лук је скренуо са ауто-пута на споредни. Схвативши да су се изгубили, зауставили су се на бензинској пумпи, уз коју је и мотел, како би се распитали. Механичар Итан Ембри их је упутио, али они нису стигли до одредишта јер се ауто успут покварио. Отпешачили су назад до мотела и узели собу како би преноћили. Соба баш није била нарочита, али се Лук свеједно опустио на кревету и покушао да гледа ТВ. Испоставило се да једино могу да се гледају видео-касете јер није било никаквог програма. Међутим, када је пар схватио шта је заиста снимљено на касетама, схватиће и да су у смртној опасности.

Критички осврт: Иако се више од половине филма не дешава борба између протагониста и убица, филм је заиста напет. Режисер Нимрод Антал је правио врло ефектне сцене и добро је разрадио идеју која је такође добра. Крај је малко више натегнут и превише погодан, али све у свему није лоше.

Едукативни моменат: Лук је искористио снимке (чији је циљ био да изазову панику код жртава) како би прозрео тактику убица и успео је. И то му је дало предност. То доказује да за учење можемо користити разноврстан материјал и при томе веома је важно како тај материјал посматрамо.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Круела (Cruella 2021) је животна прича злице која се појављује у Дизнијевој причи „101 далматинац“, а коју глуми Ема Стоун. Она је остала без мајке као девојчица и одрасла је уз два млада лопова у скровишту у рушевној згради Лондона. Један од њих Џоел Фрај успео је да јој обезбеди запослење (додуше чистачице) у престижној модној кући немилосрдне баронице Еме Томпсон. Сплетом околности Ема Стоун је успела да прикаже свој таленат за дизајн и постаје десна рука баронице. Испоставља се да ће њих две од сарадница постати љуте непријатељице.

Критички осврт: Ема Стоун је стварно била маестрална, а у сцени када је сазнала истину и крај фонтане се обраћa души своје помајке Емили Бичем буквално је „одувала“. Режисер Крејг Гилеспи је урадио одличан посао и успео да споји Дизнијеву бајкицу и озбиљну драму тако да не оде ни у једну од крајности, а при томе је додао довољно добар преокрет да целој причи да смисао. Недостатак у овој причи је полицијска истрага која је све време трапава и сувише погодна. Џоел и Пол Волтер Хаусер су одбегли затвореници и пар сцена касније пред очима полиције која уопште не показује интересовање. Наивних, погодних и предвидљивих момената има још, али све у свему више него солидно.

Едукативни моменат: Круела је дала савет девојкама да добро скројена сукња може да спаси живот. Заправо, сваки добро одрађен посао може и те како да утиче на квалитет живота, па и да га спаси.

Оцена наставника:

(врло, врло јака)

Јасон и Аргонаути (Jason and the Argonauts 1963) је филм рађен према узору на причу из грчке митологије. Краљ Пелије (Даглас Вилмер) је напао другог краља Есона, који је владао Тесалијом. Престо је успео да преотме, али није успео да убије Есоновог сина Јасона (Тод Армстронг) кога су избавили и који је одрастао са жељом да освети оца и преузме престо које му рођењем припада. Да би успео у томе, организовао је поход најјачих људи старе Грчке (Аргонаути) које је окупио. Циљ је био да се домогне златног крзна које се налази на крају света. То крзно је чаробно и Јасонова очекивања су да ће њему донети победу над противником, а његовом народу благостање. Но, тај поход уопште није лак задатак јер Аргонаути наилазе на разна чудовишта, попут бронзаног џина и хидре са много глава.

Критички осврт: Не допада ми се лик Зевса (Нил Макгинис) у овом филму јер он је громовити, силни бог, а овде изгледа као какав шоњица. 🙂 Ипак, изгледа ми да се режисер Дон Чејфи у доброј мери држао изворне митолошке приче, мада детаљи одступају. Рецимо, у овом филму су Хила (Џон Керни) и Херакле (Најџел Грин) најбољи другари, а у миту они имају значајније приснију везу. И то је разумљиво зашто је то избегао, али ни нестанак Хиле није приказао на начин као што је приказан у миту. Са друге стране, разголитио је глумце, што и није неочекивано, а то је учинио и са Лоренсом Нејсмитом (Аргосом) који је тада имао већ преко пола века и не претерано много физичке форме и можда је и тај део могао елегантно да избегне наместо да баш ту помера границе. Но, свакако верујем да је овај филм у времену када се појавио померио границе и био велики хит. Чак и специјални ефекти нису лоши, а и битка са скелетима није глупа као што иначе уме да буде у филмовима. Ипак, мени се лично највише дојмио Талос.

Едукативни моменат: Медеја (Ненси Новак) се молила богињи Хекати, у филму маштовито приказаној са три животињске главе, али је у класичној уметности представљана и са људским, односно женским. Она је била богиња магије, вештичарства и ноћи. Ето, научили смо нешто занимљиво из грчке митологије.

Оцена наставника:

(солидна заиста)

Уздах (Suspiria 1977) је италијански филм делимично базиран на есеју Томаса Де Квинсија „Уздаси из дубине“ написан још 1845. Американка Џесика Харпер је дошла у Фрајбург (у Немачкој) како би усавршила балет у престижној високој балетској школи. Међутим, практично од почетка ствари нису кренуле добро; једна полазница те школе је сурово убијена, а Џесика се разболела од мистериозне болести. Необични и лоши догађаји су наставили да се одвијају, а главна протагонисткиња је све више уверена да ова школа има неке страшне тајне.

Критички осврт: У овом филму све је претерано – и реакције и поступци, али некако не штрчи. Напросто прихватате да је све тако, што због режије, што због темпераментних Италијана, што због тога што су протагонисти (и антагонисти) уметници. Када сам код тога, визуелно је овај филм врло дојмљив, а и радња је занимљива, иако је јасно од самог почетка да вештице воде школу. Хорор сцене заиста нису страшне, већ и код њих као да се режисер Дарио Арђенто трудио да изгледају естетски занимљиве, а неке су и изненађујуће, попут убиства Флавија Бучија. Сам крај је, рекао бих, урушио филм. Добро је почео, готово бајковито, када је Џесика бројала кораке и присетила се шта је рекла Ева Аксен како би решила мистерију. Међутим, релативно је лако победила главну вештицу и све остале и то је стварно било отрежњујуће, иако се помпезно читава кућа урушила. Смешно је и што је главна вештица буквално најавила да ће Џесику напасти зомби (шминка је била прилично добра, признајем), а сличних најава било је још током филма. Уз то, остала је да виси у ваздуху Џесикина љубавна прича са балетаном Мигелом Бозеом, те његова улога у овом филму нема богзна какво оправдање. Заправо, све је остало некако да виси, а и мотив главне даме Џоун Бенет да убије Џесику није баш најјаснији. Зла је, вештица је, па је ваљда то довољно да објасни убилачке намере. Укупан утисак је такође довољан, али далеко од фасцинантног.

Едукативни моменат: Две ствари је Џесика радила погрешно. Једна је што је пушила, а то је болест зависности која озбиљно угрожава здравље, а друга је што је убила слепог миша који јој је улетео у собу. Европске врсте се не хране крвљу и не нападају људе. Све врсте код нас су – бубоједи. Ако улете у собу, довољно је собу напустити и претходно отворити прозор. Излетеће сам.

Оцена наставника:

(али веома јака)

Уздах (Suspiria 2018) је рецимо амерички римејк претходног филма. Дакота Џонсон је пристигла у Берлин како би постала плесачица модерног балета у престижној школи Маркос. Она је очарала главну наставницу Тилду Свинтон и практично одмах започела као главна балерина. Међутим, намера бројних матрона ове школе није да од Дакоте начине светску звезду, већ оне са њом имају мрачније планове.

Критички осврт: Оно што ме је фасцинирало је како је Тилда одглумила остарелог доктора. Глас јесте био феминизиран, али све остало није, а и глас је могао бити последица старости, те као такав прихватљив. Тилда свакако изгледа андрогино, али је врло уверљив мушкарац. 🙂 Режисер Лука Гвадањино је и тиме показао да не жели мушкарце у свом филму. Његово дело одише еротиком и при томе није користио сцене секса, већ путеност жене и то у комбинацији са врло ефектним плесом изгледа заиста добро. Од претходника режисера Дарија Арђента задржао је само форму и суштину, али је све остало урадио другачије. Радња се дешава у балетској школи и он је то искористио максимално и тиме направио добру ствар. Он је стварање уметности повезао са магијом (што и јесте, ако ћемо право), додуше црном. Дарио се више бавио естетиком сцене, односно уметност је фокусирао готово искључиво на филм, док је Лука уметност истраживао у филму. За разлику од Дариа, он није правио уметничке слике од сцена и његов сензибилитет ми више личи на неки социјални минимализам. Не могу да кажем ко је од ове двојице у праву; обојица су направили интересантне филмове који држе пажњу. Идеја ипак иде у прилог Дариу, али време настанка филма Луки и прича је значајно озбиљнија, студиознија, у њој су вештице заиста дошле до изражаја и све то прате више него солидни специјални ефекти.

Чини ми се да је Лука своје дело оптеретио позадинским причама ликова, али и за то има неко оправдање, баш као и за спори ритам радње. Изгледа да је Лука имао идеју да читаво дешавање повеже са идеологијом, било она религијска или политичка, али ми није јасно где он ту конкретно види везу. Куриозитет је што је главна протагонисткиња из првог филма Џесика Харпер овде имала споредну улогу, али нисам сигуран чак ни да сам је запазио како ваља. Више је на мене оставила утисак Дакота чији је преображај од убоге девојке до мајке вештице маестралан.

Едукативни моменат: Матроне балетске школе нису препознале да је мајка Хелена Маркос (опет је глуми Тилда) лажни вођа и страдале су због тога. Вођу свакако треба мудрије бирати, посебно ако имамо право избора.

Оцена наставника:

(заправо врло солидна)

Вештац (Warlock 1989) је филм који почиње у 17 веку у селу где су заробили ђавољевог сина Џулијана Сендса. Иако су предузели све мере опреза, ђаво га је спасио и пренео у 20. век где му је дао задатак који ће променити свет. Међутим, у временски вртлог који је ђаво направио је упао и ловац на вештице Ричард Е. Грант, који ће Џулијану помрсити рачуне.

Критички осврт: Режисер Стив Мајнер је правио врло погодне, наивне моменте, како би после могао да прави узбудљиве. Рецимо, док су се рвали са вешцем, Лори Сингер никако није могла да пронађе своју рукавицу коју је овај присвојио, а која се налазила – на његовој руци. После је уследила напета сцена у возу, па се то лепо уклопило. Но, остало је необјашњиво како је Ричард ушао са шиљатим громобраном у авион. У сваком случају јако је тешко одржати логику, доследност и смисао у филму где вештац има много моћи које му омогућавају да ради свашта, а опет да обичан човек Ричард може да му дохака. Ипак, Стив је у великој мери успео у томе, направио врло солидну, динамичну, мада класичну причу, која држи пажњу.

Едукативни моменат: Џулијан није могао да победи Ричарда физичком снагом, али јесте магијом. Лори је магију Џулијана победила науком. И то је сасвим довољно за закључак. 🙂

Оцена наставника:

(блага)

Вештац: Армагедон (Warlock: The Armageddon 1993) је наставак претходног филма. Џулијан Сендс је наново рођен, овај пут са задатком да прикупи магично камење како би призвао свог оца Сатану. На путу ће му се испречити потомци друида, пре свих млађани Крис Јанг и Пола Маршал.

Критички осврт: Врло је интересантан угао снимања какав нисам видео у другим филмовима. Крупан профил једног актера је у првом плану и благо замагљен, а у позадини је други актер. Но, то је само занимљиво, али није битно утицало на квалитет филма.

Џулијан ми у овом филму изгледа некако злокобније, можда зато што је старији. Међутим, неких других побољшања у овом наставку нема. Прича је сасвим класична, а готово свако недело које је Џулијан урадио је предвидљиво и свака сцена је опште место. Има превише хистеричне патетике, посебно у сценама са Полом која доживљава бурну кризу идентитета. Ни специјални ефекти се нису побољшали, па практично ни за нијансу. Претходни режисер Стив Мајнер их није много користио, па је то опростиво, али је режисер овог филма Ентони Хикокс био значајно амбициознији.

Едукативни моменат: Крис није успео да победи Џулијана сам, али јесте уз Полину помоћ, иако је у почетку није желео. Рад у пару или у тиму може да буде значајно ефикаснији и да нас доведе до резултата које сами не бисмо постигли.

Оцена наставника:

(још блажа)

Црно као ноћ (Black as Night 2021) је шести филм из франшизе „Добродошли у Блумхаус“ коју је направила продукцијска кућа „Блумхаус“ (логично). Аша Купер је млада црнкиња која жели да помогне својој филмској мајци Кенеиши Томпсон, која је зависник од дроге и живи у некаквом гету. Додатна невоља је што бескућнике у том делу града нападају вампири и претварају их у вампире. Слична судбина ће снаћи и Кенеишу, па ће Аша у самоодбрани бити принуђена да је убије. То ће имати за последицу да одлучно крене у борбу против вампира и стане на пут тој пошасти.

Критички осврт: Ово је крајње неуспешни хибрид „Блејда“ и „Бафи“ са циљем да, осим на вампире, обратимо пажњу и на мањине и дискриминисане, пре свега црнце. И то је сасвим у реду (иако не и ново), али је реализација испод сваког просека. Јасна је била намера режисерке Марите Ли Го да направи дистинкцију између борбе и борбе за људска права и добро је искористила мотив вампиризма да би Киту Дејвиду дала и моћ и могућност да спроведе своју борбу онако како је он види, али све осим тога је трапаво, површно и стерилно. Више сам имао утисак да је желела да задовољи форму него да да суштину и то се најбоље види у сцени када је наступио хепи енд за све и приказује Ашу Купер како је сада проактивна за своју заједницу. Толико изгледа исфорсирано да чак и вређа интелигенцију. Но, то није једино што је Марита префорсирала. Њени ликови су црни и бели, али не према боји коже и толико су у томе јасно дефинисани, да су прерасли стереотипе које нам је пружила (у спрези са глумцима) и постали су нестварнији од вампира. Једина која је имала и добар лик и добро га је дочарала је Кенеиша. И да, чак су и мотиви ликова натегнути.

Главна протагонисткиња Аша је носилац те црначке дискриминације јер је, наводно, баш, баш црна, иако очигледно није и чак нема ни типичну физиономију црнопутих. Она не трпи дискриминацију, ако не рачунамо да ју је њен рођени филмски брат Френки Смит прогласио баш црном, а слично је урадио и Крејг Тејт. И то је то. Проблем гета, дроге која обавезно иде уз њега, омаловажавања и сваког маргинализовања негроидних је толико мало присутан у филму да, да ме нису подсећали у дијалозима и то само повремено, уопште ми не би било на памети да је то тема филма. Овај филм је допринео освешћивању дискриминације колико и ја физици када предајем биологију.

И да, да прокоментаришем и хорор и фантастични део. У том домену није урађено заиста ништа више од толико пута виђених осредњих остварења. Чак је и ту Марита била трапава и сцене је учинила превише погодним. Отац породице Дерек Робертс као да никада није присутан осим поподне када прави лош ручак, а у последњој сцени када се Кит борио против Аше, други вампири су некако нестали и иако су вероватно били забављени клањем Фабрициа Закарија Гвида, опет то изгледа као пропуст у филму.

Едукативни моменат: Семи Наги Њугуна је испричао причу о најцрњој девојци из села из којег је потекао. Рекао је да је била најлепша и да су се све друге девојке сунчале бесомучно желећи да изгледају попут ње. Моје мишљење је да су оне грешиле јер не треба да се трудимо да будемо неко други. Уосталом, та најцрња девојка је можда била најлепша баш зато што је била уникатна.

Оцена наставника:

(па, може плус)

Лако Је Критиковати 172

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мичелови против машина (The Mitchells vs. the Machines 2021) је цртаћ који прати авантуре породице чудака који су једини преостали слободни људи и једина нада за спас човечанства које је заробила љубоморна вештачка интелигенција са циљем да их заувек пошаље у свемир (додуше са бесплатним интернетом).

Критички осврт: Одличан је цртаћ, са анимацијом која је занимљива и донекле подилази младима који воле све те филтере на друштвеним мрежама, али са друге стране одлично одсликава наше навике у вези са технологијама, као и јаз старијих генерација и поменутих технологија. Оно што ми се посебно допада је што ликови визуелно нису допадљиви, али не можете да их не заволите. Хумор је интелигентан и често референцира на култне филмове у жанру, попут „Ја, робот“ и „Косач“. Свака част ауторима.

Едукативни моменат: Кејти је рекла како односи нису лаки. Некада морате слушати досадне монологе о трицератопсима, али се исплати јер добијете пријатеља за цео живот (мислећи на млађег брата). Некада морате јести грозне колачиће на којима је исцран ваш лик, али се исплати када видите мајчин осмех. И некада морате посветити време оцу, иако прича само о шрафцигерима, јер се увек труди око вас. Другим речима, вреди да улажемо у друге.

Оцена наставника:

(да, да и да)

22 против Земље (22 vs. Earth 2021) је кратки цртаћ настао као део предивног дугометражног филма „Душа“. На небесима душа број 22 одбија да се роди и оде на Земљу, па је одлучила да тој истој Земљи објави рат, тако што ће спречити друге душе да се роде. Међутим, план је доживео потпуни фијаско.

Критички осврт: Овај кратак цртаћ не може да омане јер је део сјајног филма и у истом маниру је рађен. Додуше, крај је потпуно предвидљив, као и читав филмић, али је свеједно супер.

Едукативни моменат: Душа 22 није успела да задржи своју „банду душа“ да се не роде јер иако јој је тактика била да покраду све што је инспирација за друге, она сама је постала инспирација за своју банду. Својим делима ми можемо бити инспирација, чак и ако не мислимо да јесмо. То нам даје извесну одговорност и то треба имати на уму.

Оцена наставника:

(можно)

Хиљаде машина II: Битка градова цвећа (千機變II之花都大戰 2004) или како га Амери зову „Твинс ефекат 2“ би требало да је наставак или приквел „Твинс ефекта“ из 2003, али није. Заправо, те две приче немају никакве везе осим две главне протагонисткиње Џилијан Чунг и Шарлен Чој, које чине популарни дуо „Твинс“ (отуда и назив филма) и певају поп музику на кантонском језику. Овога пута глуме. 🙂 Радња се дешава у древној држави цвећа, којом господари зла краљица и где иначе жене господаре над мушкарцима. Зато су се неки мушкарци, али и жене, одметнули и чекају одабраног који ће их спасити. Тај одабрани мора да се домогне магичног мача, јединог оружја против краљице, успостави равноправност полова и загосподари земљом. Испоставиће се да је одабрани заправо глумац на позоришним представама на отвореном. Да би остварио своју мисију, помоћи ће му пријатељ из позоришне трупе и чланице групе „Твинс“.

Критички осврт: Кинези су прилично динамични и овај филм није изузетак. Сцене се ређају једна за другом, а ликови смењују, тако да је прилично тешко пратити радњу која је, у ствари, једноставна. При томе се режисерски двојац Кори Јуен и Патрик Лијанг одлучио да објашњење поставке не да одједном, већ у више различитих сцена, што је сјајно, али додатно компликује праћење. Углавном, ако сам добро пропратио, Едисон Чен је украо мапу краљици Ћу Јинг, али су га убили вампири. Одакле сад вампири, то већ заиста нисам успео да пропратим, а врло вероватно ни двојица режисера. Могуће је да су напросто хтели да направе збрку са обиљем неких дешавања, акције, борбе, специјалних ефеката, авантуре и дворских интрига (и у свему томе требало је наћи места за исфорсирану дуплу романсу четворо главних протагониста), тек да би нам пружили добру забаву. То би онда и објаснило такво раслојавање и приче и њене поставке, али и пропусте јер је нејасно где је Фан Бингбинг нестала када су главне јунаке напали пећински људи. Њена улога свеједно у овом филму нема много оправдања, баш као и Џекија Чена. Океј, пружили су добру борбу, али очекујем да њихово појављивање ипак има неки смисао у причи. Прича је иначе са једне стране оптерећена општим местима, али са друге постоји излазак из клишеа, па је ту и поменута поставка која није дата у виду простог флешбека, а и сам флешбек није хронолошки постављен. Ту је и мач екскалибур и нејасно ми је зашто су Азијати узимали из европске културе било шта, поред сопствене врло богате. Да резимирам, режисери су оптеретили причу забавним детаљима, прозаичним љубавним причама, гомилом ликова, општим местима и иностраном културом, а имали су у рукама интересантну романсу између краљице Ћу и врховног свештеника Данијела Вуа која је изродила необичну владавину и још необичнији преврат на самом крају и све то није дошло до пуног изражаја.

Едукативни моменат: Џејси Чен није желео да постане краљ јер је толико волео Џилијан да није имао времена да се бави владањем. Свакако треба, попут Џејсија, да знамо шта нам је најважније у животу ако нам је циљ да будемо срећни.

Оцена наставника:

(може плус)

Изјелице (Eaters 2011) је италијански зомби филм. Радња је смештена у апокалиптичну будућност коју је уништила нова зараза и двојица предузимљивих мушкараца Алекс Лукези и Гуљелмо Фавила покушавају да некако опстану у њему, а у групи су са још неколико људи које предводи научник Клаудио Мармуђи. Клаудио их моли да му доведу још зомбија за истраживања јер је наводно близу открића лека, па их шаље у удаљени сектор. Међутим, док су они тамо, Клаудио има нешто сасвим друго на уму; његов циљ није да нађе лек, већ да искористи болест за неке своје дијаболичне планове.

Критички осврт: Овај филм има очигледно низак буџет и чак су и ефекти када се двојица протагониста возе у колима налик на оне у црно-белим филмовима. Овај филм не бежи претерано од таквих филмова ни што се колорита тиче и мора се признати да је режисерски двојац Лука Бони и Марко Ристори уме да дочара фотографијом и сценом мучну и гадну ситуацију. Маске су чак прилично добре за овако буџетиран филм, који на неки начин чак има и уметнички шмек. Кроз представљање друштва или онога што је од њега остало режисерски двојац је покушао да да неке своје метафоре. Рецимо, вођа неонациста је Фабијано Лиоли, нашминкан тако да подсећа на Адолфа Хитлера, а који је глумац који пати од патуљастог раста. Његова појава у филму делује шокантније од зомбија који излећу час овамо, час тамо, просто јер очекујете да ће вођа такве групе бити неки опак и снажан тип. Италија је у Другом светском рату била на погрешној страни и можда је режисерски двојац хтео да покаже колико је ситан, немоћан један човек, ако нема подршку много људи и држава. Углавном, глумци су добро одрадили своје улоге и заиста неке ствари иду у корист овом филму.

Ипак, многе му и не иду и то управо кључна – сама идеја. Наиме, Лука и Марко су имали добро полазиште да вирус који прави све ово може да се укључи у еволутивне токове људи и то много непосредније него што је природна селекција и то има смисла јер ми данас знамо да је један део нашег генома заправо вирусног порекла. Међутим, некако им је та идеја исклизла у покушају да дају филму акциони шмек. И то је сасвим безуспешно јер су се хорор сцене свеле на искакање зомбија одавде или оданде, а акционе на убијање (чиме се стигло) тих зомбија и све то није нимало узбудљиво. Но, главни разлог зашто идеја није (про)функционисала је збркана прича која је прати (углавном Клаудијева), као и његов прилично нејасан експеримент са инстант трудницом Розелом Елми. Ту се појављује и девојчурак Елиза Ферети и тај део са њом референцира на чувени „Деца од људи“, што је ипак јефтин трик у јефтином филму да заличи на нешто скупље. Овај филм је објективна двојка, али због потенцијала који несумњиво има, некако бих ипак био благонаклон, тим пре што се Италијани заиста дуже време пре овог филма нису бавили зомбијима.

Едукативни моменат: Алекс и Елиза су радили на деактивирању бомбе и како то обично бива, пресецали су жице. Алекс није био сигуран коју треба пресећи, а Елиза га је питала шта ће се десити ако пресече погрешну. Он јој је одговорио да ће одлетети у ваздух. Она је узела кљешта и брзо пресекла жицу. Објаснила је да би одлетели у ваздух и да жицу нису пресекли, овако је макар нешто урадила. Надам се да нећемо доспети у овако екстремну ситуацију, али је боље ако реагујемо него ако не чинимо ништа у лошој ситуацији – макар тада имамо шансе да је поправимо.

Оцена наставника:

(на два)

Деца кукуруза II: Последње жртвовање (Children of the Corn II: The Final Sacrifice 1992) је наставак филма из 1984. У претходном филму у варошици Гетлин деца су поубијала одрасле и сада је јавност сазнала за то. Сва та деца су пребачена у суседни град Хемингфорд, а тамо је дошао и новинар Теренс Нокс са својим сином Полом Шерером, у потрази за добром причом. Испоставиће се да она још није завршена.

Критички осврт: Иако је предвидљива, ипак је интересантна погибија Марти Тери, која је очигледна алузија на „Чаробњака из Оза“. На њу су деца спустила кућу тако што су покренула хидраулику која је ту кућу држала подигнутом и та смрт је изгледала као смрт вештице из поменуте бајке (на њу је пала кућа). Марти је узвикнула и „Ohhhhh, what a world, what a world“ (у слободном превоцу – неправедни свет), што је узвикнула и друга вештица (са запада) када ју је Дороти уништила. Међутим, свака смрт у овом филму није једнака и то је заправо минус јер изгледа као да режисер Дејвид Прајс није могао да се одлучи шта је то што убија. Док је Мартино убиство право и конкретно криминално дело, двојицу репортера спочетка убија некаква окултна сила, а Џоу Инскоу у цркви дошао је главе вуду. То некако не доприноси конзистентности приче, бојим се. И убиства се сувише дешавају насумично; нема неког обрасца који лик ће настрадати међу првима и то чини мотиве зачаране деце прилично нејасним. Изгледало је као да нападају сваки лик који се по нечему издвоји у филму. И нејасно је како су се сва та деца из Гетлина сада слободно шврћкала по суседном граду Хемингфорду и дању и ноћу, иако су их одрасли из тог града усвојили. И само усвајање је чудно јер су се људи волонтерски пријављивали за ту улогу, што је ван сваке памети, али уверен сам и закона САД.

Теренс ме није убедио да је млад отац готово пунолетног сина и више ми је изгледао као човек који је прегазио четрдесету и у време снимања филма заиста и јесте. Нисам разумео ту потребу режисера Дејвида да једног од својих главних ликова представи млађим но што јесте. Но, то је мањи проблем. Већи је што је Дејвид унео превише ликова у причу и због мање времена није имао шансе ни да разради њихове карактере, а још мање њихове односе. Теренс је завршио у кревету са Розалинд Ален толико изненада да би то могло да се уброји у хорор моменте у филму, попут оних који вас изненада тргну. 🙂 Но, највећи проблем почиње када Нед Ромеро и Теренса проналазе убуђали кукуруз и тада прича, која је и до тада била пуна рупа и танка, постаје бесмислена. Најпре је такво објашњење у вези са тим буђавим кукурузом, а потом и активности актера које су уследиле.

Но, да не мрачим скроз, дијалози нису лоши, макар за овакав филм. Шериф је имао једну духовиту реплику. 🙂

Едукативни моменат: Нед је рекао Теренсу да људи не поседују земљу, само су је позајмили од своје деце. То је стара и добро позната изрека која говори о одрживом развоју, а то је такав развој друштва и искоришћавање ресурса да их буде и за будуће генерације.

Оцена наставника:

(размишљао сам се да ли да дам плус)

Погребничка колекција (The Mortuary Collection 2019) је омнибус од неколико хорор прича, врло налик на „Приче из гробнице“. Млађана Кејтлин Кастер је дошла код погребника Кленсија Брауна како би наводно радила за њега. Тако сазнаје да Кленси није обичан погребник; он зна свачију причу и на који начин (чак и зашто) је умро. Кејтлин га моли да јој исприча приче, али и она има причу за њега.

Критички осврт: Одлично осмишљен хорор, где су сви ликови добро употребљени (неки чак, попут Мајка Ц. Нелсона, повезују различите приче), а ефеката изненађања има и они нису нелогични, напротив. Четврта прича даје омаж „Ноћи вештица“ и то на сјајан начин. Ретко добар хорор са оваквом тематиком. 

Едукативни моменат: Када је говорио о младом преминулом, Кленси је рекао како не треба гледати дужину трајања (живота у овом случају), већ његов квалитет. Он је то рекао како би утешио родитеље и ожалошћене, али је у праву јер квалитет треба да буде једино и значајан у било чијем раду и животу.

Оцена наставника:

(малтене без двоумљења)

Књиге од крви (Books of Blood 2020) је омнибус (али то уједно и није) од неколико хорор прича, базиран на истоименом роману Клајва Баркера. Приче почињу тако што мафијаш Јул Васкез убија књижара Брета Рикабија, али му је овај пред смрт одао да постоји књига вредна милион долара. Са својим партнером Ендијем Маквином он креће да тражи књигу, али ће се та потрага завршити трагично, баш као и све приче које имају везе са овом.

Критички осврт: Релевантни извори кажу да је само једна прича баш преузета из књиге, али свеједно, књигу нисам читао, а филм ми се допао. Приче су се на крају некако међусобно повезале, што је новост у овако конципираним филмовима, иако то малко изгледа исфорсирано. Саме приче су биле развучене за неколико нијанси више него што би била права мера, али их је режисер Бренон Брага учинио довољно језивим, узбудљивим и изненађујућим.   

Едукативни моменат: Први пут када је Ана Фрил напустила научно и критичко размишљање и одлучила да верује наместо да проучи, била је преварена. И то ће се десити готово увек када прихватамо невероватне ствари, ван наше спознаје и посебно ван спознаје науке.

Оцена наставника:

(што се мене тиче може)

Последња земља (Das letzte Land 2019) је немачки СФ. У некој будућности и на суморној планети одбегли робијаш Торбен Фелмер је пронашао свемирски брод. У том тренутку га је пронашао полицајац Милан Пешл. И наместо да га приведе, он му је помогао и оспособио брод и обојица су напустила планету. Сада им је циљ да нађу нови дом, али се њих двојица не слажу у вези са тим где би тај дом требало да буде.

Критички осврт: Већ сам гледао клаустрофобичне свемирске филмове са пар или чак једним глумцем и ти пројекти су некако успели. Овај филм је постигао да уђе у ту групу успешних, али споро и тешко, баш какав и јесте по сензибилитету. Двојица глумаца су добри и ту немам замерки, а и идеја је некако интересантна. На крају сам чак и очекивао да Милан пронађе нешто јер је све указивало на то, али се није тако испоставило. Вероватно је сценариста и режисер Марсел Барион желео да каже оно што је рекао Милан у филму; у прошлост се не можемо вратити и морамо да идемо у будућност, „све даље и дубље“ и да успут напредујемо. Међутим, све то не мора нужно да нас одведе било где. И када га је Торбен питао зашто то чини, Милан је одговорио зато што тако мора да се ради. Овакав поглед и на људски живот и на целокупну нашу еволуцију је песимистичан, али и рационалан. Такав је и Миланов лик који је потпуно опозит од Торбеновог који је више интуитиван и сањар. Торбен који види свемир каже да могу отићи било где, а на то Милан одговара да је то глупост; кретање је увек из једне тачке у другу. Таквих вербалних сукоба има још, али ипак премало за 113 минута и дужина је свакако могла бити краћа. Сценографија, техничка решења и специјални ефекти су интересантни и свакако у складу са филмом, чак импресивни ако узмемо у обзир врло низак буџет.

Едукативни моменат: Торбен је мислио да неће моћи даље без пилота Милана, али је ипак успео. Од људи које срећемо научимо много тога, па и он како да пилотира. Још једна ствар коју је морао да научи је да се наши путеви разликују и да тамо где желимо да идемо ми (а он је желео да иде на Земљу) не морају да желе да иду и други, као што није желео Милан.

Оцена наставника:

(на три)

Луталица на дини (Dune Drifter 2020) је филм чија је радња смештена у будућности и већ у првој сцени сведочимо свемирској бици људи против ванземаљаца. Битка се није одвијала добро по људе и две ратнице Дејзи Ејткенс и Фиби Спароу морале су принудно да слете на негостољубиву планету. Фиби је умрла од повреда, а Дејзи мора да изнађе начине како да се спаси потпуно сама јер су њени саборци одлучили да се повуку из тог дела свемира.

Критички осврт: Филм је прилично обећавајуће почео и онда је кренула битка која је требало да буде епска свемирска, али уопште није изгледала свемирски, већ је са свим тим дрмусањем више наликовала некој у луна-парку. И протагонисти као да су били неодлучни да ли да нападају или да гледају потресне преносе својих сабораца који вриште живи спаљени. Режисер и сценариста Марк Прајс је успео да дочара ужас рата, али саму битку већ теже. И није успео да је учини иоле узбудљивом иако су ласери прштали којекуде. Када су две главне хероине Дејзи и Фиби доспеле на отровну планету, тек онда више није било узбудљиво. Дејзи је некако дошла до тога да је без икакве наде сама на планети и очекивао сам радњу налик на ону из „Мог непријатеља“ из 1985. То не би било претерано оригинално, али би било боље од овога што је урадио Марк, а урадио је то да је Дејзи претворио у Рамба који коси ванземаљску расу и то изгледа (најблаже речено) неуверљиво. Уз то, на планети се појављује и некаква звер, али ни то није богзна шта јер звер се ни не види. Похвално је што је Марк унео у филм само оно што је могао са заиста ситним буџетом, а остало је вешто заобишао. Фотографија је изненађујуће добра, баш као и глумци, али све је залуд поред више него прозаичне приче без много поенте. 

Едукативни моменат: Дејзи је много желела да спаси Фиби јер није хтела да остане сама. Но, то није могла да избегне и заиста је успела све сама. Некада морамо да се ослонимо на сопствене снаге, али то подразумева да имамо вештину (она је у овом случају морала да се избори са чак три ванземаљца) и знање (знала је како да оправи брод и да пилотира њиме).

Оцена наставника:

(нажалост)

Кванта (Quanta 2021) је филм о научнику Марку Редпату који има замисао да створи сасвим другачију врсту комуникације; засновану на тамној материји. Он не наилази на разумевање великих компанија за свој рад, али један факултет му је отворио врата. Ту је и услов да прими асистента Ентонија Талију. Ово наметнуто партнерство показаће се једнако корисно, колико и погубно.

Критички осврт: Глумци су заиста одлични и заједно са сценаристом и режисером Нејтаном Далтоном изградили су сјајне ликове и позадинске животне приче. Ентони је лик ван клишеа и самим тим врло интересантан, а таква му је и физиономија, док ме је Марк купио у првих петнаест минута филма и заиста сам морао да осетим емпатију према њему, тим пре што ме је његова животна прича дотакла и лично. И то је највећи адут овог филма, пошто све остало није. Истина, Нејтан није имао богзна какав буџет и направио је причу која таквом буџету одговара (није убацивао у филм ништа што не може да приушти), али та прича није инвентивна, чак бојим се да је много пута испричана. И та и таква прича нема много „меса“ и видело се да се намучио да је некако попуни. И свакако је успео, тако да ту немам већу замерку. Највећу замерку имам на само финале филма које је баш антиклимактично. Очекивао сам да ће се Ентонију десити нешто изузетно, али се то ипак није догодило и све се урушило у једно опште место и наивно решен хепи енд, а ваљда са поруком да нам много знања ипак шкоди. Филм је вешто узлетео, потом је летео као лагана једрилица коју ветар (а не мотори) одржава и на крају атерирао најстрашније.

Едукативни моменат: Марк је на крају ипак одустао од својих снова, али је за похвалу што је и након отказа у првој фирми и даље покушавао у другим фирмама и на факултету. Чак и ако изгубите то што желите, неку сатисфакцију имате јер сте макар пробали. Ако не пробате, изгубићете сигурно.

Оцена наставника:

(такође нажалост)

Лако Је Критиковати 170

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Син (Son 2021) је филм о младој жени Анди Матичак која је побегла из секте и док је бежала родила је дете. Неколико година касније сазнала је да њен син пати од необичне болести коју лекари нису успели да дијагностикују. Но, врло брзо ће јој бити јасно да болест није обична јер није ни њен дечак.

Критички осврт: Прича је варијација на тему „Предсказања“ и можда није непредвидљива, али режисер Иван Кавана уме у разним сценама да направи напету атмосферу. Режија је свакако добра, мада неке сцене јесу натегнуте попут оне када Анди убија три полицајца у мрачној хотелској соби. Хорор јесте застрашујући, морам признати. Језива је, али на другачији начин, сцена када дечак обољева и некако за ту улогу унесрећеног детета одабрана је врло погодна физиономија маленог глумца. Када поменух глумце, врло су добри у овом филму, ту немам дилеме.

Едукативни моменат: Анди је желела да помогне свом детету, али онако како је исправно, а не како је дечак захтевао. Она у томе није успела, али свеједно, одлика доброг родитељства јесте у томе да помогне детету, а не да му подилази.

Оцена наставника:

4(уз много минуса)

Обистинити (Come True 2020) је филм о девојци Џулији Сари Стоун која је побегла и од куће и од своје филмске мајке. Ноћи проводи тако што спава на тобогану дечјег игралишта. Пошто има кошмаре и јасно јој је да њено решење за спавање није најбоље могуће. Зато се пријављује на оглас који је случајно видела – да буде испитаник у научној студији која управо истражује снове. Међутим, током истраживања нешто је пошло наопако и Џулијини кошмари су се погоршали, а и њено психофизичко стање. Научник Лендон Либоарон покушава да јој помогне, али ни сам није сигуран са чим се заправо бори.

Критички осврт: Ово је један од оних уметничких или стилских филмова, како их већ називају и као такав мора да има две своје слабости: да је врло спор и да га нико не разуме. Међутим, режисер Ентони Скот Бернс (уједно и сценариста) је некако постигао да и поред спорог темпа филм прилично држи пажњу и све време је продубљивао мистерију. Међутим, ону другу слабост је довео до перфекције и посебно је скрајнуо сам крај филма и, искрено, некако сам остао незадовољан и преварен. Ентони заправо даје објашњење шта се десило са Џулијом, али је оно такво да дозвољава да он буде апстрактан и уметнички настројен читав филм и да све опет има смисла и да не мора да има контекст. Заправо, свака прича започета у филму није завршена тако да ми не сазнајемо шта се десило са експериментом, са осталим испитаницима, а на крају крајева ни зашто је Џулија уопште напустила кућу. Још мање смо сазнали шта су заиста научници тражили у сновима и шта су пронашли.

Џулијини снови су интересантни, изгледају као и сам филм; као уметничка инсталација са прстохватом „Уздигнућа пакла“ и исто толико науке (РЕМ, парализа сна и слични појмови се провлаче кроз филм). И као што написах и сам филм је интересантан са ефектним сценама и ту је Ентони показао још једну вештину – да уме да прикрије ситан буџет. Помогли су и глумци који су добри, а Џулија је при томе и врло одговарајуће физиономије.

Едукативни моменат: У филму смо сазнали да је РЕМ фаза спавања када човек сања. Назив је добила по томе што се тада брзо мичу очне јабучице; РЕМ и јесте акроним од енглеског Rapid eye movement.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Мама и тата спасавају свет (Mom and Dad Save the World 1992) је комедија која се дешава на маленој планети Спенгер. Тамо влада луцидни Џон Ловиц који жели да уништи Земљу јер је већа. Међутим, када је погледао Земљу кроз телескоп угледао је средовечну Тери Гар која му се допала и пожелео је да му буде краљица. Зато ју је отео, заједно са њеним актуелним мужем Џефријем Џонсом, а уништење Земље је одложио за сутрадан. Испоставило се да је брачни пар ипак тврд орах за њега и да ће му озбиљно помрсити дијаболичне планове.

Критички осврт: Сценографија и техничка решења у овом филму су безмало сјајна. Потпуно су луда и свакако доприносе да филм буде духовитији, а иначе је хумор у филму некако ноншалантан – ако не већ заиста смешан. Глумци су одлични комичари, а међу њима је и Пајтоновац Ерик Ајдл. Прича је, наравно, класична бајкица, али урађена са много духа и маште. Наивних момената има толико да све врца од њих (планета идиота има невероватну технологију, а Џефри и Тери путују свемиром у својим колима), али све то не унижава, већ напротив доприноси шарму филма.

Едукативни моменат: Двир Браун је признао да људи са планете Спенгер нису паметни, али тај недостатак надокнађују добрим намерама. Нико од нас нема сву памет, нити све вештине, али те недостатке свакако можемо надокнадити оним где смо јаки, а учењем и вежбањем можемо постати још и јачи.

Оцена наставника:

(малко сам се размишљао, али може)

Хаос који хода (Chaos Walking 2021) је филм рађен према истоименом роману (заправо трилогији) Патрика Неса. Година је 2257. и људи су колонизовали планету богату шумама, али која има један необичан ефекат – мушкарци на њој стварају тзв. буку. Наиме, њихове мисли могу да се чују и виде. Планета нема дејство на жене, али прича и тако почиње у селу које настањују искључиво мушкарци. И док се млађани Том Холанд труди да обузда своју буку, из свемира је пристигла извидница другог таласа досељеника. Међутим, када су упали у атмосферу планете нешто је пошло по злу и сви чланови су изгинули, осим Дејзи Ридли. Том је набасао на Дејзи, те ју је пријавио градоначелнику Мадсу Микелсену, али се истовремено и заљубио, па се предомислио и одлучио да је одведе на неко сигурније место. Но, Мадс не одустаје од свог „плена“ јер у лепој Дејзи види начин да завлада целим новим светом.

Критички осврт: Веома ми се допада и идеја и реализација идеје да се „бука“ коју мушкарци стварају, односно њихове мисли – виде. Жене такве сензације не стварају и то можда има неку религијску симболику коју је осмислио још писац романа Патрик (роман нисам читао). Но, у филму вероватно има јер већ у првој сцени сазнајемо да друштво мушкараца има и проповедника који осећа грехове своје пастве. Свакако је лако повезати; Ева је навела Адама на грех, па се мисли и намере наивних мушкараца лако читају, док то са лукавим женама није случај. Но, због чега год поставка била таква, свакако је занимљива, тим пре што жена са свемирског брода стиже у врло примитивну заједницу мушкараца. Јасно је да ће ту бити неких невоља и већ има материјала за причу. И та прича се развијала углавном предвидљиво и то је њен највећи недостатак, али уз поменуту сјајну идеју има динамику, одличну продукцију и фине глумце. Чак ме је и млађани Ник Џонас пријатно изненадио и очигледно сам потценио овог Дизнијевог глумца. Сама прича није лоша, мада је део који се односи на поставку, а то је зашто у сеоцету којим влада Мадс нема жена, прилично натегнут. Такође, режисер Даг Лајман је много простора дао Томовим емоцијама према псу, али не и према брату и оцу. Има ту још неких слабијих момената, али свакако бих овом филму дао шансу, тим пре што је очигледно да наставак следи (прича са ванземаљцима је тек начета, а и млади пар се није званично заљубио).

Едукативни моменат: За Тома је његово село било цео свет. Тек када је кренуо даље, изашао из њега, схватио је да је свет много већи и самим тим су таква постала и његова сазнања. Путовања су право богатство.

Оцена наставника:

(уз поголем минус)

Последњи човек на свету (The Last Man on Earth 1964) је филм рађен према роману „Ја сам легенда“ Ричарда Матесона из 1954. Ово је прва од укупно четири екранизације овог романа. У питању је постапокалиптично друштво у којем већ трећу годину преживљава Винсент Прајс сам самцијат и сваке ноћи стрепи од вампира у које су се претворили сви остали људи на свету. Дању он узвраћа ударац и уништава их у њиховим склоништима, али све ће се променити када буде наишао на жену Франку Бетоју која такође може да се креће током обданице.

Критички осврт: Иако је у питању црно-бели, наивни филм, студиозно је урађен и то се види по детаљима спочетка када Винсент објашњава свој суморни живот. Додуше, види се и покоја грешка, па је мртва вампирица коју је унео у кола некако променила положај када ју је износио. Вампири у овом филму се нису баш показали, као ни Умберто Рао, али филм ионако припада последњем човеку Винсенту, који је – ако не већ глумчина – а оно свакако аутентичан.

Ако упоредим овај оригинал са најмодернијим остварењем, морам да признам да ми се овде преокрет и сазнање до којег Винсент долази много више допада, али је и проблематичнији. Људи који су на свој начин одолели болести су одлучили да стану на пут Винсентовим деструктивним активностима. Питање је зашто су чекали три године? На крају се испоставља да их има баш много, да су врло организовани и исто тако наоружани. То свакако прави рупу у причи, али пошто је свака борба не много више од гуркања и драматичних погледа, то у контексту оног што гледамо и не изгледа тако страшно. Део са псом је некако збрзан и нејасно је колико је потребан; вероватно га има у роману, али овде нема јачег оправдања. Без обзира на то, прича је мудро вођена са убаченим флешбеком баш тамо где и треба да буде.

Едукативни моменат: Што се науке тиче готово све изречено у овом филму о бактеријама и вакцинама је чисто лупетарање, али је макар једна ствар тачна. То је да се након прележане болести, односно уноса патогена у тело (антигена) стварају антитела. Тако је Винсент у овом филму био заштићен, а Франку је заштито дајући јој сопствена готова антитела. Ето прилике да научимо и то да је Винсент стекао природни активни, а Франка вештачки пасивни имунитет.

Оцена наставника:

4(може)

Мама (Mom 1991) је прича о старијој жени Џин Бејтс која је одлучила да допуни кућни буџет тако што ће изнајмити собу. Као станара је примила Брајона Џејмса, за кога је мислила да је слеп, али се испоставило да је нека врста вампира. Он ју је угризао и преобратио у своју врсту, што је врло брзо открио њен син Марк Томас Милер. Марк је успео да савлада и убије Брајона, али му је остала мука – да се избори са својом мајком вампирицом која терорише Лос Анђелес.

Критички осврт: Овај филм још увек није ушао у гвоздене деведесете, већ више приличи осамдесетим, пре свега што се глуме тиче. Она није катастрофална, већ је некако наивна. Рецимо, сасвим је неододљиво када се слатка бакица Џин облизује када гледа људе које би радо појела. Такође, ни дијалози баш нису јача страна овог филма, а ни емоције. Прича се углавном базира на игри мачке и миша између Џин и њеног филмског сина Марка. У ствари, радња је захвална да се ту убаци свашта нешто по питању породичних односа и направи добра једна драма која иде паралелно уз хорор, али ју је режисер Патрик Ранд успешно заобишао. Или је то ипак неуспех? Углавном, идеја је добра и прича солидна, али јој Патрик ипак није дао дубину.

Едукативни моменат: Ако бисмо Џинино стање превели у мање натприродну болест зависности, свакако су све последице ту; како по њу саму (на крају је умрла), тако и по чланове њене породице (филмска кћерка Мареј Ерс је такође настрадала, а филмски син Марк изгубио посао и умало и супругу). При таквим болестима само можемо и очекивати трагичан резултат.

Оцена наставника:

(колико-толико објективна)

Кућа у суседству (The House Next Door 2021) је наставак филма „Упознајте Блекове“ из 2016. Блекови су породица која се доселила у крај који није по вољи Зулај Хенао, а ускоро неће бити ни њеном супругу Мајку Епсу. Мајк ће открити да у његовом комшилуку станује вампир (Кат Вилијамс). Да зло буде веће, Кат се намерачио управо на Зулај у којој је препознао лик своје изгубљене љубави пре много векова.

Критички осврт: Форе из основне школе могу да буду смешне, али у овом филму нису. Смешна је укупно једна. Хумор је приземан, баш као и овај филм са врло површним емоцијама и дијалозима. Вампири у овом филму уопште нису нелогични као што то јесу односи између ликова. Бреша Веб, Мајкова филмска кћерка, одлази да се уда за свог дечка инвалида и практично изостаје свака реакција њене филмске мајке Зулај испред које се тај театрални одлазак дешава. Све је некако овлаш одрађено, без везе и крајње досадно. Режисер Дион Тејлор је у филм увео раскошне лепотице и у главним и у епизодним улогама, али џаба – филм тешко да може да извуче и сва лепота света. 🙂

Едукативни моменат: Зулај је свом филмском мужу Мајку замерала што увек кривицу пребацује на другог, па био то комшија вампир Кат или млади рођак Лил Дувал. Мајк никако није могао да схвати да не може увек да тражи кривца већ да треба да преузме одговорност. И то није само Мајкова мана, бојим се, али мана свакако јесте.

Оцена наставника:

(без поправног)

Громовита сила (Thunder Force 2021) је прича о две пријатељице из детињства. Једној од њих Октејвији Спенсер је зли суперхерој убио родитеље и она је себи задала мисију – да стекне образовање и постане генетичар који ће на научни начин стећи супермоћи и дохакати свим зликовцима који тероришу људе. Она је у томе и успела и изградила напредну лабораторију у којој је намерила да спроведе свој животни сан. Невоља је што се у њен живот вратила стара другарица (са којом је у међувремену прекинула дружење) Мелиса Макарти и због сопствене трапавости добила суперснагу намењену Октејвији. Октејвија ипак није остала без супермоћи јер је пронашла и начин да буде невидљива, па су њих две заједно кренуле у борбу против зликоваца.

Критички осврт: Сјајан је филм, а пар Мелиса Макарти и Октејвија заиста су као гром. Додуше, има предвидљивих момената попут тога ко је заиста Мелиса Лио, али опростиво је. Прича као прича стварно није лоша, али оно што ми се посебно допада је што филм има емоцију, а нема патетике. Режисер и сценариста Бен Фолкон са акцијом није претеривао (јер се посветио и драмском моменту подједнако), али сигурно није ни разочарао. Хумор је већ, па онако. Форе су далеко од виспрених и, иако нису лоше, сигуран сам да су глумци у овом филму могли да буду и боље искоришћени у том смислу, посебно главни двојац.

Едукативни моменат: Октејвија је успела да победи зле супермоћне људе захваљујући значајним стварима: учењу, којем се посветила од малена и пријатељу Мелиси, коју није одбацила без обзира на разлике између њих две. Рекао бих да је то рецепт за успех и велика, громогласна дела.

Оцена наставника:

4(колебао сам се да дам пет)

Брижни медведи – Филм II: Нова генерација (Care Bears Movie II: A New Generation 1986) је наставак филма из 1986. о медведићима и другим животињама који живе међу облацима и имају задатак да брину о деци широм света. Овог пута њихова брига су троје деце који су тужни у летњем кампу јер су увек последњи у спортским активностима. Посебно је несрећна девојчица Кристи, која очакнички жели да буде шампион. То ће злоупотребити Црно Срце, ентитет који жели да дохака брижном животињском царству.

Критички осврт: Када гледам овакве цртаће намењене баш млађем узрасту, осим приче, свакако ми је значајно и какве поруке шаље. Ако занемаримо то да су медведећи у ствари врло разноврсне врсте попут мајмуна, коња, зеца итд, свакако могу рећи да шаље фине и суптилне поруке. Међутим, велико питање је колико су те поруке заиста искрене. Цело то имагинарно животињско царство пева о различитостима кроз боје и да свака боја доприноси богатству света и ту већ видим развој толеранције између различитих типова људи (раса, како их већ лаички зову). Но, када погледате дечје ликове у том неком кампу, нити један од њих није црнопут или азијат. Сви су врло европеидни, а плавушани доминирају. Где су ту боје, али одистински? Још једна појава у овом филму ми не иде баш у прилог искрености, а то су та у свакој мери претерана срца, дуге и шећерне вуне. Цртаћ је толико сладак да заиста постоји ризик од добијања дијабетеса сваког типа.

Наравно, све је у фазону да ми бринемо једни о другима и да исказујемо осећања и да се волимо и заиста је прилагођено дечјем узрасту, а улога медведића и њихових рођака је прилично широка; они враћају самопоуздање, али и спасавају девојчицу из чамца. Некако ми је цела та идеја неразрађена, иако се ту види неки метеж и прича је заокружена. Заправо, то што медведићи имају стикере на стомаку је занимљиво јер они могу то и да материјализују, али се не претвара (осим у пар случајева) у неку корисну или макар креативну алатку. Јасно ми је шта су аутори цртаћа имали на уму, али су све то некако површно одрадили и дали као производ једну солидну бајкицу.

Едукативни моменат: Девојчица Кристи је желела да буде шампион кампа у физичким активностима, али је спознала да је прави шампион зато што има добре пријатеље. Некада нам наше праве победе нису видљиве јер за њих не добијамо признања, плакете и пехаре, али су свеједно вредне.

Оцена наставника:

(врло танка)

Клуб Винкс: Тајна изгубљеног краљевства (Winx Club: Il segreto del Regno Perduto 2007) је филм рађен као део цртане серије „Винкс“, популарне тих година. Радња се дешава у магијској димензији где живе виле и вештице. Главна јунакиња је Блум која је одгајана на Земљи, да би онда сазнала да је вила и да потиче из света магије. Међутим, њено краљевство је изгубљено, заједно са њеним родитељима у току борбе добра и зла. Блумина мисија је да то краљевство пронађе, како би остварила своју улогу виле заштитнице.

Критички осврт: Све негативне ствари које сам уочио у наставку, важе и за овај филм, са тим да овде још има и заиста превише патетике. Блум је јадна, незаштићена принцеза и вила која бљује ватру, а њен принц је теши и обожава. И то траје и невероватно је сморно, тим пре што заиста оптерећује када неко са изузетним способностима (што би народ рекао „здрав и прав и може волу реп да ишчупа“) глуми жртву. Но, то није једини иритантан детаљ у филму. Блум тражи књигу где је одговор где су јој родитељи и не може да је прочита јер је писана чудним знаковима. Тада се појављује дух, чувар књиге и књигу претвара у – сликовницу. Блум и њени пријатељи никакву корисну информацију нису добили, али је њена пријатељица вила захтевала да им дух прикаже фотке како је Блум изгледала као беба јер су тако слатке, а и у толикој књизи „сигурно има много слика“. Онда је дух изјавио да немају баш много времена (а и цела радња се врти око тога да Блум пронађе утамничене родитеље, што је већ озбиљан и у филму и опасан подухват, те ипак захтева неки фокус), како би поменута другарица рекла духу да је баш досадан… Заправо цео овај филм је досадан са исфорсираном акцијом и површним репликама.

Едукативни моменат: Учитељица вила Феригонда је рекла како је сада старија, али младост коју губимо надокнађујемо мудрошћу ако смо обраћали пажњу. Добра је учитељица, а и вила, нема шта.

Оцена наставника:

(на један или један на два)

Лако Је Критиковати 163

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Поседник (Possessor 2020) је СФ трилер који је написао и режирао Брендон Кроненберг, син чувеног Дејвида Кроненберга, који је (макар у овом случају) оправдао славно презиме. Андреа Рајзборо је врло необичан плаћени убица, која може, уз помоћ СФ технологије, да преузме контролу над другом особом и да на тај начин елиминише своју мету. Задатак који је добила је убиство Шона Бина, власника велике компаније, као и његове кћерке Тапенс Мидлтон. Међутим, задатак постаје утолико тежи што њен домаћин Кристофер Абот успева да поврати контролу над својим умом.

Критички осврт: Морам да признам да ме иритирају ликови попут оног који тумачи Андреа и нажалост њен лик је уједно и један од главних протагониста. Међутим, улогу је одрадила добро и свакако прихватам да таква особа не може бити без душевних проблема, с обзиром на тему филма. Што се теме тиче, режисер и сценариста Брандон је направио СФ варијанту Никите, али је одлучио да помери границе не само природне (уводећи натприродне моменте), већ и донекле експлицитним сценама секса и врло бруталног насиља. Преокрет настаје када Кристофер враћа контролу над својим умом, након што је убио своју девојку Тапенс и повредио њеног филмског оца Шона. И док се Кристофер борио да држи контролу над својим телом, Брандон је добро држао контролу над тим делом филма, мада он у доброј мери изгледа као да је у хаосу.

Ово је филм који се у ужем смислу може разумети као прича о родном идентитету, али у ширем покрива и вечиту тему мушко-женских односа. Са једне стране имамо Андреу која је растрзана између породице и посла и која жели да напредује у овој другој сфери, те јој је породица терет, баласт којег се на крају ослобађа. У другом делу филма ми видимо како се она и Кристофер боре за доминацију, односно „ко има контролу“ и назнаке тога постоје чак и у еротским сценама. Некако се и убиства дешавају симболично; хладно оружје је намењено за мушки пол и Андреа буквално касапи своје мушкарце, док је ватрено оружје оно којим елиминише жене. Истина јесте да овде има много симболике. Прича изгледа недоречено, мада бих ја рекао да није тако. Садржај је испоручен у сасвим довољној мери и на нама је да га протумачимо како мислимо да треба. Брандон је напросто изложио проблем и препустио га је нашем суду. Андреа је убила своје дете, али то су чиниле и многе митске жене пре ње, а и жене у књижевности су се сопствене деце одрекле. Да ли су оне лоше и зле или су жртве, могло би се дискутовати.

Оно што бих могао да замерим филму је понављање мотива (убиства Шона и Росифа Садерланда су са истим преокретом) и понека предвидљива сцена (било је врло јасно која је улога Раула Банеџе), али ништа заиста озбиљно тим пре што комплетна прича свакако није предвидљива. Ово је једно фино, студиозно урађено дело.

Едукативни моменат: Уколико посветимо живот лошим одлукама, морамо да рачунамо на то да ће многи трпети због тога, чак и наша породица, као што је то у овом филму био случај са Андреином.

Оцена наставника:

(али врло јака)

Временски злочини (Los cronocrímenes 2007) је шпански филм о породичном човеку Кари Елејалдеу који је, сплетом околности, завршио у временској машини која је још била у пробној фази. Вратио се који сат кроз време, али се то испоставило као катастрофална грешка са трагичном последицом.

Критички осврт: Овај филм је потпуно опичен, што сам и могао да очекујем од Шпанаца. Све је сулудо и поступци ликова су сулуди, али, опет, то су Шпанци, па је све некако прихватљиво. Има ту ситних грешака, али оно што је најинтересантније у овом помереном филму је да заправо нема парадокса. Све у свему, јако симпатично и држи пажњу, нема шта.

Едукативни моменат: Кара је схватио да шта год радио, прошлост не може да измени. Зато је најбоље да не чинимо нешто што ћемо пожелети да изменимо у прошлости.

Оцена наставника:

(можда и више)

Његова кућа (His House 2020) је филм о двоје избеглица од грађанског рата који се дешава у њиховом родном Судану. Успели су да дођу до Велике Британије, али су успут изгубили кћерку. Тамошња комисија за мигранте даровала им је кућу и новчану помоћ, али и захтевала да се придржавају правила. То младом пару неће бити проблем. Проблем ће им направити сама кућа за коју ће се испоставити да је запоседнута.

Критички осврт: Режисер Реми Викс је правио врло интересантну фотографију; као да се трудио да тонови и сенке истовремено дочарају и уметничку и хорор сцену истовремено. Проблем је што се исте застрашујуће сцене понављају и баш их се накупило у првом делу филма, што неминовно води у монотонију. Међутим, овде је најзначајнија трећа трећина филма када наступа потпуни преокрет и сасвим нов поглед на ситуацију. Тада добијамо кључне информације које до тада нисмо имали и које отварају есенцијална животна питања; шта све човек чини да би преживео, да ли ствари чинимо зато што морамо или зато што не можемо другачије и где престаје љубав, а почиње себичност. Крај је срећан, али и реалан, што је јако тешко извести. Ово је заиста један леп мали филм.

Главни пар глумаца Вунми Мосаку и Сопе Дирису су врло упечатљиви, маркантни и изузетни у својим улогама.

Едукативни моменат: Сопе је променио државу, али су га проблеми пратили и у њој. Од проблема не можемо побећи.

Оцена наставника:

(малко је лабава)

Чаролија (Spell 2020) је филм о судбини породице богатог Омарија Хардвика која се запутила из великог града у руралне крајеве због сахране Омаријевог оца. Њихов авион је претрпео незгоду и принудно слетање. Том приликом се Омари онесвестио, да би се пробудио у дому двоје стараца. Брзо је схватио да је њихов заточеник и да њихове намере уопште нису добронамерне.

Критички осврт: Приметио сам да је све више филмова где су главни глумци црнопути и где је тема расизам или се макар помиње. То је очигледно једна прихваћена кампања која треба да има утицаја (а ко ће више него Холивуд) на шире народне масе и то свакако вреди поздравити. Ово је један такав филм, са тим да је тема расизма овде споредна, те више у функцији судбине главног лика Омарија и вечитог питања да ли нас асимилација у страначко друштво заиста чини странцима.

Читава радња веома подсећа на „Мизери“, али нема тај сензиблитет и ту идеју. И урађен је значајно слабије у односу на поменути филм. Некако се одвија сувише неспретно, са грешкама преко којих је тешко прећи. Омари је очигледно јак мушкарац, али његова моћ опоравка од физичких и психичких траума је превише брза. Ни реакције ми нису логичне. Режисер Марк Тондерај је успео да створи мучну и тескобну атмосферу, али не и изненађујуће ситуације. Било је, на пример, веома јасно где ће шериф одвести Омарија. Финална борба сувише је млака, а све се завршава општим местом.

Едукативни моменат: Омари се много одупирао знањима које је сазнао од Лорете Девин, али их је на крају прихватио и окористио се. Ми често имамо отпор према нечему новом, али ако изађемо из своје зоне комфора, можемо да учинимо много.

Оцена наставника:

(може на три)

П-51 Змајев ловац (P-51 Dragon Fighter 2014) је филм чија се радња дешава током Другог светског рата. Нацисти су пронашли јаје змаја и успели да одгаје то митско биће, али и читаво јато потом. Змајеве контролишу чаробнице које су у служби нациста, те тако змајеви постају моћно оружје. Савезничка војска (авијација пре свих) покушава да се избори са овим неманима. 

Критички осврт: Веома је јасно да је ово нискобуџетни филм са амбициозном идејом. Сценариста и режисер Марк Аткинс је самом себи задао тежак задатак да избегава све оне ефекте које филм није могао да приушти и очигледно је у томе успео, али је очекивани ефекат изостао. Пилоти су се обрели у крајње клаустрофобичним сценама у кабинама својих летелица, што заиста није импресивно. Додуше, повремено се појављују и змајеви који лете за авионима, али ништа није узбудљиво. Марк је ту негде уденуо и кафанску тучу и иако није испала лоше, ни она није узбудљива. Филм је заиста предосадан.

Да кажемо да су се глумци колико-толико снашли, али и то је далеко од импресивног, тим пре што су ликови потпуни стереотипи, почевши од главног Скота Мартина. Он је јунак какав је виђен у превише других филмова. Разговори су прозаични, а љубавне сцене сувише патетичне. Много је тешко наћи иједан део филма који је добар, мада филм није треши, упркос теми. Оно што га у некој мери чини треши су свастике на крилима мужјака змаја. Ако је већ у питању древно биће из легенди, онда му такви украси заиста нису потребни. И некако се толико најављиван, громовити мужјак змај уопште није показао. Борба са њим је, најблаже речено, разочаравајућа. Баш као и цео филм, ако уопште будете полагали наде у њега већ након првих пар сцена.

Едукативни моменат: Од Османа Сиргуда смо научили да се змајеви размножавају партнегонезеом. То је фикција, али партеногенеза заиста постоји у природи и представља вид размножавања када женка да потомство без учешћа мужјака – из неоплођене јајне ћелије. Водена бува (или дафнија) је пример врсте код које се то дешава, али има их још.

Оцена наставника:

(на два или два на један, свеједно)

Вештице (The Witches 2020) је филм рађен према истоименом роману Роалда Дала из 1983. и друга је по реду адаптација овог дела. Октејвија Спенсер је преузела бригу о свом унучету које је остало сироче након саобраћајне несреће, али је ускоро схватила да је оно у опасности јер га прогони вештица (налик на једну коју је и сама видела када је била мала). Зато га је одвела у један скуп хотел, не рачунајући на то да управо тамо вештице имају свој самит.

Критички осврт: Збуњује ме почетак филма. Дечакови родитељи су настрадали због снега, а бака Октејвија га доводи у кућу у сред лета. Није изгледало као да је баш толико дуго чекао да га бака преузме, макар судећи по његовој одећи. Такође је нејасно на који начин је конкретно Октејвија успела да приушти онакав хотел. Но, то су ситни пропусти, пошто се овај филм бори са малко јачим проблемима. Рецимо, хумора заиста мањка, али и више од тога мањкају узбудљиве сцене. Иако вештице, посебно Ен Хатавеј, имају изузетне моћи, премало је изазова постављено пред главне протагонисте. Крај је посебно интересантан јер је заправо трагичан, пошто је дечаку (и његовим другарима) остало мало од живота и то се може довести у везу са некаквом болести, попут канцера, као и са прихватањем или неприхватањем такве ситуације. Ми овде имамо обе варијанте и док су Октејвија и њен унук прихватили, Моргана Робинсон није могла да прихвати такву ситуацију код свог детета. Но, пошто је бајка дечја/инфантилна, обе те варијанте некако су испале недоречене и површне, мада је интенција била да буду ведре. Свакако прихватам добру намеру режисера Роберта Земекиса да проблематику приближи, као и идеју о некаквом активизму међу децом. 

Музика у филму је одлична и, морам рећи, буди носталгију. Морао бих да похвалим глуму, дечју нешто мање, али посебно је била маестрална Ен. Вештице су добро осмишљене и специјални ефекти готово увек на нивоу. 

Едукативни моменат: Октејвија је рекла како некада божје лекције дођу на начине који не можемо да видимо, али то не значи да не треба да учимо. Нисам религиозан, али сам сагласан. 🙂

Оцена наставника:

(слабуњава)

Дебељко (Fatman 2020) је прича о Деду Мразу којег глуми Мел Гибсон. Овај Деда Мраз се суочава са моралном и економском кризом које му је донело ново доба, а као да то није довољно, суочиће се и са плаћеним убицом Волтоном Гогисом.

Критички осврт: Кад је могао Курт Расел, што не би и Мел био Деда Мраз? Можда ће то постати холивудска мода, да остарели суперпознати глумци, таман кад им брада проседи, одиграју ову чаробну личност и улепшају нам празнике. Заправо, питање је да ли је Мел успео у томе – да нам улепша празнике? Јесте и то кроз једну оригиналну црнохуморну верзију о најславнијем деди на свету. Много тога је овде доведено у питање, али пре свега што се божићног духа тиче по читавом свету и какве последице производи та подела деце на ону која су добра и ону која то нису. Цела прича је одличан кримић, који поприма неочекивани ток. Верујем да је ту и тамо могло да се доради или другачије одради понешто, али је ипак утисак прилично добар.

Едукативни моменат: И сам Деда Мраз је прихватио да су његове моћи ограничене и да не може да постигне идеал у целом свету, али је ипак за неке мале људе могао да направи промену. И то је сасвим довољно.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ми можемо да будемо хероји (We Can Be Heroes 2020) је филм о деци суперхероја. Земљу су напали ванземаљци и то у толиком броју да су сви суперхероји морали да крену у борбу са њима, али су ту борбу изгубили. Судбина света сада је на подмлатку који има моћи као и њихови родитељи, али нису вични тимском деловању. Зато се једина међу њима Јаја Гослин, која нема правих моћи, прихватила улоге вође како би их организовала.

Критички осврт: Дечји филмови налик на овај обично су глупави, али је режисер Роберт Родригез успео да га учини коректним, пре свега зато што је избегао замке великих борби са напредном технологијом, које обично испадну смешне. Причу је учинио маштовитом, али је ипак у први план истакао едукативни моменат и поруке које су сасвим добре. Посебно ми се допало што је један од малих суперхероја у инвалидским колицима, те тако унео и неку врсту инклузије, а за вођу поставио девојчицу која моћи нема, али има вештине организације. Наравно, све време је потенцирао децу и њихову снагу, а све у смислу тога да будућност припада њима, што је неоспорно. Сама деца у филму су се спорадично снашла, а и специјални ефекти су некако више телевизијски. Мана има, али све у свему рад није лош.

Едукативни моменат: Педро Паскал је рекао како добар вођа води својим примером. И зато и јесте био добар вођа својим суперјунацима.

Оцена наставника:

(не баш суперхеројска)

Филм о Сунђеру Бобу: Сунђер у бекству (The SpongeBob Movie: Sponge on the Run 2020) је цртаћ рађен према серији о јунаку из наслова. Зли Планктон је напокон схватио да његов конкурент Кеба Краба није његов прави проблем, већ је то Сунђер Боб који ради у Кебином ресторану брзе хране. Зато је отео Бобовог љубимца пужа Герија како би га дао сујетном владару мора богу Посејдону. Планктон је укапирао да ће Боб кренути да поврати свог љубимца у град Атлантиду и да ће Кеба остати без свог најдрагоценијег запосленог. Тако се и десило и Кебин бизнис је био потпуно руиниран. Међутим, тада је и Планктон схватио да таква победа није она којој се радовао, па је, заједно са Кебом и Веверицом Сенди, кренуо да спаси Боба (и нераздвојног му друга Патрика) од беса моћног и хировитог Посејдона.

Критички осврт: Овај филм о Сунђеру Бобу је као неправилна синусоида, можда и зато што је режисер Тим Хил желео да помири две непомирљиве ствари: добру идеју и холивудски опробани патетични рецепт. Тако да светлих момената има, али и инфантилног хумора такође и претерано нежних момената. И у тим моментима се губи онај дух који цртаћ о Сунђеру Бобу негује. На крају, темпо успорава и постаје досадњикав, а укупно се добио један сасвим осредњи квалитет (ни близу првом делу на који личи), иако труд да се унапреди анимација постоји.

Едукативни моменат: Сунђер Боб је признао да није храбар, али је схватио да му храброст чак и није потребна да се отисне у авантуру ако има пријатеље.

Оцена наставника:

(заиста слаба)

Филм о Сунђеру Бобу Коцкалонеу (The SpongeBob SquarePants Movie 2004) је први филм о јунаку из наслова. Зли Планктон је смислио план како да победи Кебу, а успут и да освоји свет и то је урадио тако што је украо круну краљу Нептуну и тај злочин подметнуо свом конкуренту. Иако љут на свог газду, Боб се сажалио и одлучио да врати круну и тако Кеби спаси живот (пошто је краљ хтео да га спржи). Но, круна је доспела у озлоглашени Шкољкоград и сам пут до тамо је опасан, али се Боб ипак одважио да крене уз пратњу свог нераздвојног пријатеља Патрика и помоћ сирене, краљеве кћерке.

Критички осврт: Немам сумњи да је сјајан цртаћ, духовит и маштовит, потпуно у духу серије и са причом која је довољно грандиозна заслужује да буде филмска, а не само епизода.

Едукативни моменат: Сунђер Боб је на крају схватио да је ипак клиња и да то није могла да промени ни магија сирене, ни унапређење у менаџера Кеба Крабиног ресторана. Али је уједно и схватио да је то сасвим у реду јер је успео у ономе за шта су тврдили да клиња не може да уради: стигао је до Шкољкограда, победио Киклопа, возио се на Хаселхофу и вратио је Нептунову круну. Дакле, неважно је на којој позицији се налазимо, већ шта све можемо да урадимо.

Оцена наставника:

(добра једна)

Лако Је Критиковати 162

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Љубав и чудовишта (Love and Monsters 2020) је постапокалиптични филм о романтичном момку Дилану О’Брајену, који жели да пронађе своју љубав из младости Џесику Хенвик. Но, то није лак задатак јер Земљом сада царују застрашујући и огромни монструми.

Критички осврт: Дилан је у овом филму много више успео да се искаже него у оном „Тркачу кроз лавиринт“ (за који и даље мислим да је суперлош). Овај филм има шмек „Зомбиленда“; хумор је сличан, у доброј мери и тема, а и ту се појављује старији ментор главном јунаку, овај пут Мајкл Рукер. Очигледно се режисер Мајкл Метјуз угледао на добре узоре и направио свакако занимљив филм, са више него добрим специјалним ефектима и донекле маштовитим чудовиштима. Поруке које филм шаље такође су јаке, а посебно оне које мотивишу људе да буду храбри. Заиста добро урађен блокбастер, нема шта.

Едукативни моменат: Иако изгледа потпуно сулудо да се Дилан, након седам дана застрашујуће борбе са чудовиштима, наново враћа у своју колонију, ипак није из најмање два разлога. Први је што је схватио ко су заиста људи којима треба посветити пажњу, а други је што када починимо грешку (а одлазак у другу колонију за Дилана и јесте била грешка), најбоље што можемо је да је исправимо.

Оцена наставника:

(рецимо да да)

Поноћно небо (The Midnight Sky 2020) је филм заснован на роману „Добро јутро, поноћи“ књижевнице Лили Брукс-Далтон. Година је 2049. и на Земљи је настала апокалипса услед озбиљног загађења и један од преосталих људи је Џорџ Клуни и то само зато што остао у бази на Арктику где загађење још увек није стигло у свом пуном замаху. Његов задатак је био да прати свемирску мисију која треба да испита једини насељиви сателит Јупитера К-23 и он није одустао од тога иако је у бази остао сасвим сам (остали су се евакуисали). Испоставиће се да астронаути заиста пристижу са тог сателита и биће им потребна Џорџова помоћ. 

Критички осврт: Ово су две приче у једној и одвијају се паралелно на умирућој Земљи и у свемиру. Џорџ се у овом случају окушао и као глумац и као режисер и није разочарао, иако му је радни стаж као режисера свакако мањи. Сцене су добре, одмерене довољно да драмски део не буде досадан, а узбудљиви делови стварно су такви. Фотографија је одлична, а Џорџу је свакако ишао на руку и леп један буџет.

Сама прича је слатка, не претерано изненађујућа, мада су неки делови били намењени томе да нас изненаде. Крај ми се допао јер јесте емотиван, али није патетичан, чак ни срцепарајући.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је Џорџов рад ипак имао смисао, ако ни због чега, а зато што је спасио живот својој филмској кћерки Фелисити Џоунс и нерођеној унуци. Но, какав год, смисао ће се свакако наћи у сваком добром раду.

Оцена наставника:

(свакако плус)

Освета из будућности (Vendetta dal futuro 1986) је италијански СФ који се дешава у будућности када су киселе кише толико киселе да пробијају каросерију аутомобила. Велики број присталица окупља слепи Франко Фантасиа који се бори за здравију животну средину, али то не одговара моћном и бескрупулозном индустријалцу Џону Саксону. Зато су његови научници створили киборга Данијела Грина са циљем да изврши атентат на Франка. Данијел је успео да дође до Франка, озбиљно га повредио, али не и убио јер је у последњем тренутку схватио да то не жели да учини. Побегао је са лица места са намером да пребегне у другу државу, али за њим сада јуре и власти и Џонови најамници. 

Критички осврт: У овом филму сви глуме као роботи, мада је једини робот, колико сам схватио, Данијел. Прочитао сам да је Данијел остао упамћен по овој улози, тако да не могу да се не запитам какве су му остале. Неке ствари је можда ипак боље не знати. 🙂 У време настанка овог филма било је популарно да главне улоге тумаче набилдовани билдери, али су Арнолд Шварценегер и Силвестер Сталоне имали макар неки шарм, ако не већ и глумачког умећа.

Интересантан је приказ еколошке ситуације у будућности, ако оставимо научну логику по страни. Сам филм некакву логику има, али је ту већи проблем што нема радњу. Данијел бежи, убице га јуре и то је, отприлике, то. Ах, да, и повремено обара руке са локалним камионџијама. Углавном, сви се ту нешто врте у круг и воде врло приземне дијалоге. Има ту као неке акције и вероватно је она океј, мада ми акциони филмови нису интересантни, а овај није ни узбудљив. Једино што не могу да оспорим режисеру Серђу Мартиноу је да није лоше распоредио негативце, па неки нападају из кола, други из камиона, трећи из заседе, четврти из хеликоптера… Упркос свем том спектаклу, једина сцена која ми се допада је последња када Данијел разговара са својом симпатијом Џенет Огрен. И ефектна је, а и последња је, што је такође важно. 🙂

Едукативни моменат: Пре него што је ишчупао срце Џону, Данијел му је поручио да је омануо зато што је желео да му контролише мозак, а заправо је требало да му контролише срце. Другим речима, много је лакше манипулисати нечјим емоцијама него рацијом, али ја мислим да је Џон свакако погрешио што је желео да манипулише уопште. То свакако није добро радити било коме, а и може да нам се одбије о главу, или о срце, као у Џоновом случају.

Оцена наставника:

(са микро-плусићем)

Вештина: Завештање (The Craft: Legacy 2020) је наставак филма из 1996. Радња је врло слична оној у поменутом филму, само се сада упознајемо са новом генерацијом вештица. Њих су три и чекају четврту, а то је млађана верзија Виноне РајдерКејли Спејни. Она је, дакле, слатка, тек се доселила и није свесна да има моћи, али ће уз помоћ новостечених другарица то открити.

Критички осврт: Да, овај филм се одвија према обрасцу и има много предвидљивих момената, као и општих места, а и кокетирања са тинејџерима. Међутим, неколико детаља мало искаче, попут тајне Николаса Галицина, која уноси интересантан табу, а истовремено компликује тему и односе ликова. И ту је тај преломни тренутак; да ли ће интрига бити успешно спроведена или ће се све то претворити у патетичну сапунску оперу. И није се десило ни једно ни друго, на жалост или на срећу. Некако је радња наставила да се дешава у очекиваном смеру. Свакако видим да је режисерка Зое Листер-Џоунс била спремна да помери границе, а и да унесе неке нове идеје, међутим некако јој је то друго измакло, а прво је испало млако. И цео утисак о филму је такав, баш као и о финалној борби. До краја, прича је остала некако недоречена, што се филмских синова Дејвида Духовнија тиче, али и готово свега осталог. Јасно је да Зое планира наставак, али је то све изгледало неспретно.

Глумци су се добро снашли у својим улогама и при томе мислим на млађахне наде, пошто је Дејвид већ стари вук.

Едукативни моменат: Лови Симон је рекла да ако не могу да користе моћ одговорно, онда не би требало ни да је користе. И у праву је.

Оцена наставника:

(може на три)

Клетва Успаване Лепотице (The Curse of Sleeping Beauty 2016) је хорор филм базиран на бајци из наслова. Усамљени сликар Итан Пек је наследио имање од ујака за којег није ни знао. Када је дошао на то имање, схватио је да је у питању кућа коју је сањао. Итан је такође сањао и прелепу девојку Успавану Лепотицу (Индију Ејсли) чија су судбина и хиљадугодишњи сан управо повезани са том кућом. И изгледа да само он може да пробуди лепу Индију.

Критички осврт: Режисер Пири Реџиналд Тео је мудро искористио цаку из једне од бољих епизода серије о Доктору Хуу (у којој су се такође статуе кретале) и уз не много средстава направио солидан хорор, мада у доброј мери предвидљив. Уз то створио је интересантан амбијент, налик на онај из „Чувара пакла“, па све то изгледа интригантније и језивије. Међутим, сама радња се бори са низом проблема; ако размислите о њој видећете да преокрет нема богзна какве логике, а демон који је чувао лепотицу се није показао богзна како моћан. Сам крај је потпуно антиклимактичан, лишен било какве језе, узбуђења, ичега.

Но, колико год да је Пири успео (или није успео) у хорор делу филма, апсолутно није у драмском и разговори су прозаични и на моменте патетични. Фора у филму нема баш превише. Улога дежурног кловна припала је Џејмсу Адаму Лиму и био је шармантан, али не баш и урнебесан. Ликови су стереотипи и неразрађени и иако су глумци по физиономији одговарајући, некако не зраче. 

Едукативни моменат: Док је Итан „искористио“ свој губитак да нађе изговор да се повуче у себе, Натали Хол је њен губитак ојачао да настави да се бори. Свако жали на свој начин и то је истина, али је ипак Наталин начин бољи.

Оцена наставника:

(уз опаску: штета за протраћени потенцијал)

Вампири: Мртви (Vampires: Los Muertos 2002) је наставак филма „Вампири“ из 1998. Џон Бон Џови је ловац на вампире који добија задатак да сакупи екипу која ће дохакати једној посебно моћној вампирици Арли Јовер. У тој намери не успева јер га она, са својом хордом, вечито престиже и убија једног по једног ловца. На крају, Џону не преостаје ништа друго него да се удружи са једним опатом без искуства лова на вампире, момком коме средња школа баш и не иде и полувампирицом која се није претворила у створење ноћи захваљујући лековима. Но, и таква екипа има своје адуте.

Критички осврт: Прва сцена је требало да буде изненађујућа, али то није била. Надаље се филм одвијао према сасвим класичној поставки, мада се режисер Томи Ли Волас трудио да сцене масакра по кафићима буду маштовите. Међутим, некако су без учинка јер иако су технички донекле и добре и са још бољим потенцијалом, сасвим су беживотне, чак и за филм о немртвима. Укупно, поред неких пропуста и сувише погодних момената, радња није тако лоша и филм је забаван, мада ич није направио помак у поджанру у којем је рађен.

Ликови су стереотипи, сви одреда, али су некако симпатични. И глума није лоша, а посебно ме је пријатно изненадио Џон који делује стварно природно.

Едукативни моменат: Кристијан де ла Фуенте је рекао очајном Џону да је некада потребно мање него што мислимо да бисмо нешто урадили, посебно када немамо избора. И заиста је тако; ако смо довољно вешти и имамо добру вољу, са мало средстава остварићемо добре резултате.

Оцена наставника:

(овако некаква)

Чудесна Жена 1984. (Wonder Woman 1984 2020) је још једна прича о овој суперхероини коју тумачи Гал Гадот. Она је научница на Смитсоновском институту у Вашингтону и придружује јој се колегиница Кристен Виг, не претерано стручна и врло несналажљива у социјалним контактима. Међутим, Гал јој је пружила руку пријатељства, па чак и стручну помоћ у раду који је одмах по доласку у институт Кристен добила. Наиме, Еф-Би-Ај је конфисковао скупоцене артефакте које је пронашао на црном тржишту и Кристенин задатак је био да их процени. Гал је привукао пажњу необичан предмет, наизглед безвредан, али који је у ствари веома моћан. За његову моћ зна преварант Педро Паскал и одлучио је да га се домогне и злоупотреби. Оно што Педро није знао је да је моћ тог предмета заправо разорна по читав свет.

Критички осврт: Гал ни у овом наставку није могла без асоцијација на своју титулу мис, па је опет спасавала децу (трећег света, наравно и зар сте сумњали) у осредње узбудљивим акционим сценама јурњаве аутомобилима и другим превозним средствима. Овај филмић ми се више допао у односу на претходни, иако неодољиво подсећа на „Господара жеља“ из 1997, што није баш неки иновативни приступ. Но, прича има колику-толику мистерију јер ми не знамо одакле потиче чудесни минерал који испуњава жеље и како ће се те жеље до краја показати (мада је јасно да морају да крену по злу). Постоје недоследности у причи, па тако и број жеља које је могла да замисли Кристен, али је режисерка Пати Џенкинс некако морала да уведе у причу архинепријатељицу Чудесне Жене. Пати је желела да доследно представи лик и дело Чудесне Жене из стрипа, па она, осим ласа, сада има и моћ да летелице учини невидљивим, а и згодно дође васкрсли дечко пилот Крис Пајн да ту летелицу и вози. У стрипу пилот је она, али се то не би уклопило у контекст филма постављен још у првом делу, па је Пати нашла начин. И нашла је буџет и то поголем, тако да су специјални ефекти (ако изузмемо бравуре са ласом) врло солидни.

Признајем филму је да је имао добру идеју водиљу и добре поруке у вези са нашим жељама и колико могу да нас коштају. Главни актери су имали много тешких одлука и прерасподелу приоритета, те је све то Пати могла да претвори у озбиљно драматичне и емотивне тренутке, што донекле и јесте. Ипак је превасходно попустила пред холивудским обрасцем и унела баш много патетике. И некако је смушено одрадила јачање моћи незајажљивог Педра. Тај део је збрзала и учинила га претерано помпезним.

Едукативни моменат: Кристен је на почетку веровала како је Чудесна Жена популарна и како јој је друштвени живот сјајан. Онда јој је ова рекла како њен живот заправо уопште није био каквим га Кристен замишља и да сви имамо своје борбе. То нас учи да: а) не судимо према изгледу и б) никада не знамо какав је заиста живот други људи и врло вероватно далеко од онога што ми мислимо.

Оцена наставника:

(минус и то поголем)

Ниво 16 (Level 16 2018) је филм који се дешава у једној крајње необичној школи за девојчице и девојке, где оне имају врло устаљен ритам живота и усмерено образовање. Циљ којем теже је да их усвоји богата породица и зато оне морају да буду „чисте“. Међутим, иако су достигле ниво 16, што је и последњи ниво, две девојке сумњају у добре намере својих покровитеља и труде се да сазнају шта је заиста права сврха ове „школе“.

Критички осврт: Већ од старта ме је филм заинтересовао. Ово је очигледна варијанта „Приче једне слушкиње“ из 1990, али док су тамо карте биле отворене од самог почетка, овде је врло нејасно чему ће служити девојке са нивоа 16. Режисерка Данишка Ејстерхази успела је да створи врло мистериозну и тескобну атмосферу користећи болесно плаво осветљење, једноличан амбијент и дугачке, језиве ходнике, тако да је било лако наслутити да им се не спрема ништа добро. И онда се испоставило да су девојке у некој варијанти „Острва“ из 2005. То откривамо већ у првих пола сата филма, те је изгледало као да је Данишка збрзала мистерију, али је заправо мудро направила заплет. Кејти Даглас (иако млада, врло је харизматична и изнела је своју улогу прилично добро) је сада била у замци из које је јако тешко побећи. Уз то, ни ми, као ни њен лик, не знамо шта да очекујемо ван зидова зграде у којој је заточена. Сама та тензија и дешавања која тек напола можемо видети сасвим су довољна да филм учине изненађујуће узбудљивим. Треба и додати да је порука овог филма значајно дубља од оне коју нуде аутори поменутог „Острва“ и све укупно утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Селина Мартин је схватила да је издала пријатељицу јер су је учили да се плаши. Када је престала да се плаши, урадила је исправну ствар. Заправо, девојке су живеле у страху, незнању (чак су биле и неписмене) и без блиских веза једне са другима. Зато су и биле покорне. Јасно је шта не смемо себи дозволити како бисмо имали интегритет и да не дозволимо да било ко влада нама.

Оцена наставника:

(не баш неприкосновена)

Реци ми како умирем (Tell Me How I Die 2016) је хорор који прати групу младих људи који су се пријавили за испитивање новог лека који би требало да повећа меморију. Наместо тога, лек је повећао испитаницима прекогницију. Проблем настаје када једна од њих Вирџинија Граднер има визије смрти свих осталих у њеног групи, које су врло насилне.

Критички осврт: Режисер Ди-Џеј Виола сигурно зна да режира и сцене визуелно добро изгледају. Иначе не волим слешер филмове, али овај је мало другачији, иако се одвија према обрасцу. Наново имамо петоро преосталих протагониста које јури сулуди убица. Међутим, на неки начин Ди-Џеј је тај образац и пародирао у сцени масовног покоља девојака, а то је учинио и самом идејом. Наиме, увек знамо ко ће преживети и то је „последња девојка“ коју је васпоставила Џејми Ли Кертис у култној „Ноћи вештица“. И овде је то тако, али са том разликом да и она то зна, баш као и убица. Изгледа као да наде за преживљавање нема и ликови се све више уверавају у то, али опет нас копка може ли се судбина променити? Иако наизглед трапаво одрађена јер прича изгледа као да је у хаосу, она је у ствари добро вођена. Глума је једино спорадична код неких глумаца. Млађарија се није показала баш.

Едукативни моменат: Хајдемо мало и хемијом да се бавимо. Нејтан Крес је тврдио да се иперит (бојни отров) добија када се помешају избељивач и амонијак, који се користе у чишћењу и то није баш тачно. Мешањем избељивача и амонијака свакако се добија отрован гас (ослобађа се елементарни хлор), али то није иперит.

Оцена наставника:

(може плусић)

Тролови (Trolls 2016) је цртаћ о најсрећнијим бићима на свету: троловима. Њихови суседи су бергени, најмизернија бића. Онда су бергени, значајно већи од тролова, открили да могу осетити срећу ако поједу тролове. Зато су их заробили на једном дрвету и сваке године их „брали“ са тог дрвета и гостили се. Ипак, тролови су успели да побегну и сакрију се у шуму. Тако скривени провели су двадесет година у радости и грљењу, па су решили да прославе јубилеј спасавања из Бергенграда једном гласном журком. Проблем је што су бука и шарена светла привукли једну припадницу бергена.

Критички осврт: Занимљиво је да је овај филм осетно слабији у односу на свој наставак. Идеја је у реду, али је сувише класична, па је таква и радња. Ипак је донекле слојевита јер се упоредо са „штрумпфовским“ проблемима дешава и прича о Пепељуги. Свакако не могу да замерим много; цртаћ је сладак, забаван и смешан, са добром анимацијом и истим таквим порукама.

Едукативни моменат: Бергени су морали да схвате да не постоји рецепт за срећу (поједеш трола и будеш срећан), већ да морају да се за њу потруде.

Оцена наставника:

(на пет)

Лако Је Критиковати 144

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

embrace (Small)Загрљај вампира (Embrace of the Vampire 1995) је љубавна прича несрећног вампира Мартина Кемпа, који је пронашао своју давно изгубљену љубав или макар њену реинкарнирану душу отелотворену у телу згодне Алисе Милано. Проблем је у томе што је Мартину остало још мало од вечног живота; свега три дана да освоји Алисину љубав.

Критички осврт: Ово је спој романсе и еротике, што није неспојиво, напротив, али је проблем што су оба ова поджанра урађена некако сведено, приземно. Тако имамо спаваћице које се вијоре чак и у затвореном простору у спрези са лепо обликованим и (што је битније) обнаженим грудима вампирица. Приземна је и превише помпезна, а не знам колико је потребна, нарација спочетка. Уосталом, ту причу смо већ чули у класичној филмској причи о Дракули. Мартин је био заљубљен у лепушкасту племкињу и ипак је сачекао неколико векова и попио (према сопственом признању) базене крви да би напокон и на измаку снаге пронашао нешто што би била њена реинкарнација, односно Алиса. Нејасно је зашто одмах није претворио племкињу у своју супругу вампирицу, већ је чекао да онемоћа и да тражи њену реинкарнацију, те све уради тежим начином. Наиме, племкиња је већ била заљубљена у њега, а реинкарнација у другог, што је већ компликација. Можда вампири воле изазове? Било како било, хипнотисана Алиса је дошла свом вампиру Мартину који је наставио у истом, поетичном и смешном маниру свој монолог. У исто време Алису је звао њен дечко Харолд Прует и много се забринуо што му се не јавља, иако је очигледно ноћ. Верујем да је целом гледалишту било врло јасно оно што је млађахном Харолду промакло, а то је да Алиса – спава. Ноћ је. Не јавља се на телефон. Шта би радила? Додуше, лаконого је отишла до вампира, али у реалном животу тако нешто је заиста тешко да се деси, а тада Харолд заиста није имао разлога да посумња да се натприродне ствари ипак дешавају (тек почетак филма је био). Но, хајде да кажемо да је разлога за бригу ипак било, али свеједно је већи проблем са овим филмом што се мотиви понављају у недоглед; преко дана тема је секс и зашто Алиса треба/не треба да га има, а ноћу ту су страствени и пренаглашени Мартинови монолози. Све је већ кренуло да бива монотоно, а онда је почело нешто да се дешава (мада, објективно, филм радњу нема и поступци ликова се врте око спавања, разузданих журки и потпуно сведених дијалога), иако је можда било боље да не почне да се дешава ништа. Рејчел Тру је одвела своју најбољу другарицу са непознатим момцима и док се љубакала са једним од њих, други је вриштао, што су ово двоје протумачили као… сексуални крик након петнаест секунди? Углавном, тешко се могао видети смисао у било којој сцени, почевши малтене од прве. О међусобној повезаности сцена тек не вреди ни говорити.

Очигледно отуђена од било какве смислене радње, режисерка Ен Гурсо је све своје снаге усмерила ка сензуалној еротици и ту је постигла рецимо половичан успех. Једва нека таква сцена се издваја од просечног меког порно филма, рецимо она када Мартин убије Џордан Лад, па са њеном крви ради нешто што би била недвосмислена симулација кунилингуса док је Алиса са друге стране врата. Да, свакако је (најблаже речено) чудно, али то је ретко ефектна сцена. Финална сцена је све само не ефектна. Заправо, окршај ривала Мартина и Харолда је сасвим млак, баш као и глума свих глумаца. Филму се још штошта може замерити, типа да су споредни ликови употребљени само за поједине сцене или да су употребљени без икаквог оправдања, али је највећа замерка да је неиздрживо досадан.

Едукативни моменат: Рејчел је рекла Џордан како Алиса живи свој живот, Џордан свој, а Рејчел свој. И нико никоме не суди. Врло јасна поставка и најбоља могућа, рекао бих.

Оцена наставника:

1(немам никакве двојбе)

witch (Small)Вештица: Народна прича Нове Енглеске (The VVitch: A New-England Folktale 2015) је прича која прати породицу Пуританаца пристиглу у САД из Енглеске негде почетком 17. века. Ову породицу колонија је одбацила због чврстог става главе Ралфа Ајнесона и они су отишли и настанили се крај шуме на коју су наишли. Оно што нису знали је да су одабрали лоше место јер у тој шуми су живеле вештице и то веома зле.

Критички осврт: Оно што овај филм вероватно неће приближити већини публике је његов спор темпо и мрачна, али уједно и уверљива атмосфера пуна црних, сивих и браон тонова. Међутим, све то уједно и даје могућност ликовима да гестикулацијом, поступцима и дијалозима дају озбиљност драми јер овај филм по жанру то и јесте. Глумци су били на висини задатка и буквално сам осетио и био искрено дирнут њиховим безнађем које их је снашло. Њихови јади су у вези са отуђењем од друштва и чланова породице једних од других, те је њихова вера озбиљно пољуљана. У ствари, режисер (и уједно сценариста) Роберт Егерс је толико испреплетао та два мотива (отуђеност и помањкање вере) да нисам сигуран који има приоритет. Занимљиво је што ни у једном тренутку они не сумњају у то да Исус Христ заиста постоји. Они сумњају у његову милост и сопствену улогу у божанском плану. Углавном, ово је врло слојевита прича и шаље више порука. Једна од њих је да несрећа уме да удаљи људе, чак и оне који су нам врло блиски.

Некако пред крај, можда баш у право време, када је драмски део доживео кулминацију, започео је хорор део који је баш језив (посебно сцена када Кејт Дики верује да доји своје најмлађе дете). И завршио се на неочекиван начин. У сваком случају, ово је један добро и студиозно урађен филм. Свиђао се некоме или не свиђао, квалитет је тешко оспорити.

Едукативни моменат: Ралф и читава његова породица толико су били заокупљени појмом греха, да нису ни примећивали када су га заиста починили. Фундаментална знања су важна, али се њихов значај губи ако немамо способност примене.

Оцена наставника:

5(сигурница)

boy (Small)Дечак (The Boy 2016) је хорор који се дешава у Енглеској. Тамо је завршила Американка Лорен Кохан, која је прихватила понуду двоје старих људи да буде дадиља њиховом сину. Проблем је што је њихов син у ствари – лутка.

Критички осврт: Лутка као застрашујуће биће није новина. Режисер Вилијам Брент Бејл ју је сместио у стварно језив контекст, тим пре што је пар стараца Дајана Харкасл и Џим Нортон очигледно погођен личном трагедијом која је такав контекст учинила и реалнијим и морбиднијим. Атмосфера је врло допадљива и погодна за овај жанр; све се одвија у дворцу и иако је време дешавања очигледно нека садашњица, све изгледа прилично старомодно, почевши од аутомобила којим Лорен долази. Међутим, оно што је Вилијам успео атмосфером, некако није успео радњом. Није разрађена и нимало је узбудљива, па чак ни преврат није изненађујући, тим пре што сам сличан видео у филму „Везана за кућу“ снимљеним две године раније. Тако да се добио врло блед ефекат, мада је прича заиста интересантна и има један добар потенцијал.

Едукативни моменат: Лорен је извела експеримент како би доказала да је лутка заиста жива и из њега је извукла погрешне закључке. Погрешни закључци могу и те како да одмогну сазнањима и формирању ставова, те није згорег да научимо и како се ради у науци на исправан начин.

Оцена наставника:

3(плус)

thmeg (Small)Мег (The Meg 2018) је заправо хипокористик за мегалодона, древну ајкулу која данас више не постоји. Тим научника, који финансира помало ексцентрични милијардер Рејн Вилсон, у технолошки напредној подводној истраживачкој станици, открио је да најдубље дно мора (Маријански ров) уопште није дно. Наиме, наишли су на слој водоник-сулфида испод кога је наново море са врло богатим живим светом. Међутим, већ када је прва екипа кренула у извиђање овог никад виђеног дубинског екосистема, наишла је на велики проблем и то буквално велики: 25 метара дугог мегалодона. Пошто је трочлана посада подморнице остала скршена на дну и у тешкој ситуацији, тим са станице је позвао искусног Џејсона Стејтама да их спаси. Он је то и успео, али ту мукама са џиновском ајкулом није био крај.

Критички осврт: Морам да признам да режисер Џон Тиртелтоб заиста влада ситуацијом и јако добро хендлује све ликове, а увео их је крдо и, када већ није могао да направи неку оригиналнију причу, онда је закомпликовао макар опробану класику и унео сјајне специјалне ефекте, маштовита техничка решења и божанствен подводни свет. При томе, учинио је филм врло узбудљивим и авантуре се само смењују, а посебно бих истакао напад на плажи који је интересантан због свег шаренила опреме купача у контрасту на мрачног мегалодона. Оно што Џон није успео то је да се ослободи патетике и ње има спорадично, али у већим дозама. Оно у чему је Џон успео је да не заврши филм општим местом и то поздрављам, иако је мало вероватно да неће бити наставка.

Едукативни моменат: У филму је речено да је мегалодон био дуг до 27 метара, што није баш тачно. Био је дуг око 18 метара, што га и даље чини највећом ајкулом икад. Велика бела ајкула достиже 6,5 метара (и то само женке), па ипак, изгледа да је баш она победила у компетицији са мегалодоном и разлог је његовог изумирања. Мањи не значи увек и слабији.

Оцена наставника:

4(вероватно би могло и три)

ajkulnadoIII (Small)Ајкулнадо 3: Ох, дођавола, не! (Sharknado 3: Oh Hell No! 2015) је, наравно, трећи наставак саге о ајкулама свих врста које се ковитлају у торнаду и успут једу све људе који се ту затекну. Ијан Зиринг, већ прекаљени борац против ајкулнада, добио је одликовање председника САД за своје подвиге, али се борба наставља јер овај натприродни торнадо руши чак и Белу кућу.

Критички осврт: Торнадо ајкула је спопао Вашингтон пре десетог минута филма. Нема околишања са ајкулама које упадају чак и у Белу кућу. Наравно, комплетан напад изгледа перфектно глупо. Тек понека фора је вредна пажње, попут оне када Ијан, његов филмски зет (Марк Макграт), председник Америке (Марк Кубан, који дефинитивно не зна да глуми) и потпредседница (Ен Колтер) дижу заставу како би пробуразили ајкулу и ставом дочаравају познати споменик у част америчких маринаца. Но, у овом филму почасти америчким вредностима ипак има превише.

У ствари, цео филм је глуп, што сам и очекивао после два одгледана наставка, али овај је и досаднији од њих. Дијалози су сведени, општих места има крдо, а патетике на тоне и ово потоње је оно што је потпуно научно фантастично у овој научној фантастици. Као што не могу да прихватим рози зрак из свемирског брода који јонизује торнадо и приземљује ајкуле, тако не могу да прихватим опроштајни говор Дејвида Хаселхофа од свог филмског сина Ијана када излази из тог свемирског брода у свемир како би постао херој… При чему је Ијан орошен сузама. Ајкуле у свемиру су малко поправиле утисак јер оне без проблема не само да одолевају суровом простору вакуума, већ су и даље гладне и врло усмерено улазе кроз пукотину на свемирског броду. Ијан их тада сече ласерском моторном тестером и нема везе што је опрема на поду, битно је да он лебди. То је толико глупо да је брилијантно и отуда плус на јединицу за овај филм. Међутим, онда се десило нешто што је преломило да овом филму ипак дам двојку. Наиме, Ијан се приземљио (из свемира) у ајкули која га је прогутала целог. Друга ајкула је прогутала његову филмску супругу Тару Рид. Она је пала недалеко од Ијанове, а онда се зачула моторна тестера. И прво што је Ијан извукао из исечене лешине је његов новорођени син! Тара је у међувремену оборила два светска рекорда: у необичности амбијента за порођај и у брзини порођаја, те је за бебом изашла потпуно фит, а стигла је и да навуче узани шортс. Нема смисла да излази обнажена, а и на лице места су дотрчале (мада је нејасно како су знале да треба баш ту) њихова кћерка Рајан Њумен и пријатељица Каси Шербо. Дејвид се, за то време, спустио на Месец. Напросто је непристојно и питати како је до тамо стигао.

Едукативни моменат: Ијан је веровао да је сан његовог филмског тате да одлети у свемир, али је прави мотив био да напокон постане херој свог сина. Ми не знамо мотиве других људи и није у реду нагађати, а посебно не осуђивати.

Оцена наставника:

2(на један, наравно)

Vivarium-poster (Small)Виваријум (Vivarium 2019) је хорор о брачном пару Имоџен Путс и Џеси Ајзенберг који су у потрази за кућом. Агент за некретнине, веома чудан Џонатан Арис, одвео их је у више него уређено насеље како би им показао кућу која је као створена да се у њој живи до краја живота. Док су разгледали двориште, Џонатан је нестао. Њих двоје су били затечени, али се нису много бунили; ионако им се понуда није допала и кренули су одатле. Испоставило се да је то немогуће и да они више никада неће напустити новостечени дом.

Критички осврт: Режисер Лоркан Финеган је желео да нам прикаже како пастелни рај може бити пакао и како врло уређен систем може изазвати хаос. Заправо, пружио је сан људима који прижељкују миран, породичан живот са кућицом у цвећу окупаном сунцем. Такође, пружио је сан о сигурном и добром послу и оба ова сна претворио у ноћну мору. Истина, користио је он ту мало играрију са другим димензијама и ванземаљцима, али суштински је у доброј мери гађао смисао оба ова прижељкивања тзв. средње класе. Док је умирала, Имоџен је управо ово и рекла; да је прижељкивала дом, на шта јој је „син“ Еана Хардвик рекао како је њена сврха да оспособи дете за живот и онда да – умре. На послу, један Мартин (Еана) смењује другог Мартина (Џонатана). У овом филму све је метафора и све је урађено заиста сврсисходно, иако је изгледало да ће оваква радња имати много празног хода. Заправо, филм нуди много више приче и детаља него што би се рекло на први поглед. Уз сјајног режисера, ту су и одлични глумци, посебно Имоџен.

Наравно, одмах ми је пало на памет да би филм могао да буде и критика савремених тенденција; да се упросечи (кроз системе образовања, на пример) и укалупи појединац како би буквално служио као радна снага. Немојмо заборавити ни модне трендове од којих је један свакако функционалност. Насеље у које доспевају Имоџен и Џеси управо је такво.

Оно што бих могао да замерим је што ликови нису довољно разрађени и ми суштински јако мало сазнајемо о њима, а у оваквим филмовима, где смо упућени на њихов карактер, то је неопходно. Такође, нема превише хумора, иако је изгледало да ће га бити. Но, опет, то није толико страшно да бих узео као већу ману.

Едукативни моменат: Некада и ред, тишина, пастелне боје и ведро небо не морају да нам пријају. И то је у реду и свакако треба имати помало од свега, па чак и хаоса и галаме. Али оно што је битније, савршен живот није онај који нам опште прихваћене вредности и друштво намећу, већ онај који нас чини срећним.

Оцена наставника:

5(да, дефинитивно)

scanerd (Small)Скенери (Scanners 1981) је филм о људима који имају телепатске способности. Један од њих је Стивен Лек, човек који живи као бескућник и једе остатке у ресторанима брзе хране. До њега је дошао професор Патрик Макгуан, који му је обелоданио да има моћи, али и да није једини. Он га регрутује да пронађе и савлада злоћудног Мајкла Ајронсајда, који има грандомазне планове да завлада светом са армијом скенера које је окупио.

Критички осврт: Режисери Дејвид Кроненберг и Кристијан Диге сувише су закомпликовали радњу, али су се до краја некако испетљали, направили преокрет и смислену причу. Ово је дефинитивно добар СФ, свакако култни, али има својих недостатака. Има превише узалудне јурњаве и сви окршаји се завршавају врло слично; скенери наоколо дисциплинују све оне који их нападну и нема ту много ни узбудљивих, ни ефектних сцена. Једна таква, ипак, свакако је она спочетка када Мајкл учини да другом скенеру у конференцијској сали експлодира мозак. Такође, пребрзо се дешава преображај Стивена од бескућника до тајног агента и његова мотивација (као и Патрика и Мајкла) није најјаснија. Има и логичких грешака, па је тако, услед хаварије која је настала када је Лоренс Дане искључио компјутерски програм за који се умно конектовао Стивен, експлодирала чак и телефонска говорница, а Стивену се слушалица истопила у руци без последица. Додуше, имао је рукавицу, али тешко да би га она могла заштитити.

Едукативни моменат: Патрик је желео да се његови синови понашају онако како је он замислио, а не како они желе. На крају је и њега самог и све друге то скупо коштало. Не треба да намећемо сопствену вољу јер то може да створи отпор и контраефекат.

Оцена наставника:

4(пљус)

fantasy (Small)Острво фантазија (Fantasy Island 2020) је филм о острву из наслова на које је дошло петоро људи који су победили на наградном конкурсу. Њихов домаћин Мајкл Пења објаснио им је да ће им острво омогућити да доживе своју фантазију, али им је одмах истакао и два услова. Један је да не могу да промене фантазију, а други је да морају да учествују у фантазији до њеног логичког завршетка. Не могу да је прекину. Гости су се запитали зашто би то уопште учинили, али врло брзо постаће им јасно.

Критички осврт: Овај филм је критика исецкала, али ја не бих био толико строг, без обзира на очигледне мањкавости. Најпре, тема није претерано оригинална и иде у врло предвидљивом смеру. Јасно је да ће се фантазије претворити у ноћне море. Прелаз из лепог сна у ноћну мору није баш увек највиспренији могући, али сама прича јесте солидно испричана и одржива је. И преврат који се дешава и укључује све ликове је врло добро осмишљен. Није баш одличан јер је превише погодан и питање мотивације Луси Хејл је донекле дискутабилно. Ипак, најпроблематичније је у овом филму што режисер Џеф Водлоу није направио јасну разлику између фантазија, жеља и потреба. Наиме, испада да је фантазија Порше Даблдеј да Луси буде заувек са својим дечком?!? Разумем ја да је то тада било решење за све, али разумем и да су фантазије лична ствар и самим тим усмерене ка себи самоме.

Ипак, динамика филма је задовољавајућа и он заиста држи пажњу. Глума ме баш није оборила с ногу, али је прихватљива за једну овакву лагану забаву.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: будите обазриви са оним што желите – можда се и оствари.

Оцена наставника:

4(мало више поклоњена)

roler (Small)Ролербол (Rollerball 1975) је футуристички филм рађен према краткој причи Вилијама Харисона, који је и сценариста овог филма. У свету који не воде владе, већ корпорације, омиљена је игра ролербол. То је врло насилна игра, али изгледа да је читаво друштво фасцинирано и у доба утакмица буквално никога нема на улицама. Звезда тима из Хјустона је Џејмс Кан, који је неприкосновени шампион већ читаву деценију. Челник компаније за продају енергената Џон Хаусман, за чији тим Џејмс игра, захтева да се овај повуче из игре. Џејмсу није јасан такав захтев с обзиром на његов успех и он врда пензију, али истовремено покушава да сазна више о новонасталој ситуацији. И не проналази одговоре, али успева и да остане у игри, у којој се, са сваком новом утакмицом, мењају правила тако да се игра трансформише у праву борбу гладијатора.

Критички осврт: Сећам се да смо, као клинци, имитирали јунаке овог филма и то на санкама, скијицама и ко је већ шта имао. Тако да овај филм буди лепе успомене. Међутим, филм ипак није дечји. Напротив, аутори филма нам од самог почетка показују да ће он бити више од пуке забаве и акције. На почетку утакмице не чује се државна, већ корпорацијска химна. Још у та давна времена, готово пола века од данас, јасно је било да капитализам није идеално решење и да он временом мора да кулминира (као и што и јесте) у правцу дехуманизације. Такође је било јасно да државе води профит, а не народ. И то је тек део друштвених појава које су режисер Норман Џвисон и сценариста Вилијам приказали и исказали бројне недоумице, углавном кроз врло бритке дијалоге. Филм врца од порука и сарказма, а његова актуелност је више него очигледна.

Филм је добро снимљен и за сваки кадар постоји добро оправдање зашто је крупан или са камером која се тресе, али је ипак претерано развучен. Мислим да је минутажа од преко два сата солидно могла да се сажме на стандардних сат и по. Посебно је Норман претерао са дужином сцена саме утакмице, али разумем да је морао неком акцијом да обогати више него сиромашну радњу.

Едукативни моменат: Овај филм говори о индивидуалном труду, упркос неприкосновености система. Појединац може да се издигне и може да мења ствари и иако је то Џејмсу успело у научној фантастици, многима ће то успети и у стварном животу. Мислите о томе јер можда је управо неко од вас тај појединац.

Оцена наставника:

4(минус)

monday (Small)Шта се десило с понедељком (What Happened to Monday 2017) је још један футуристички филм који започиње у 2043. Пренасељеност је узела свој данак и читавом човечанству прети пропаст. Зато је донесен закон који је предложила Глен Клоус под називом „политика једног детета“. Међутим, због повећања ГМО почели су да се рађају идентични близанци у већем броју. Ова политика је предвиђала да породица може да задржи једно дете, док сва остала браћа и сестре морају да се криогенски замрзну и тако чекају док се не смањи бројност људске популације. У таквој ситуацији кћерка Вилема Дафоа родила је седам кћерки и умрла на порођају. Вилем је успео да направи договор са лекаром да то не пријави властима, а он се прихватио одгајања унучица и научио их је да делују као тим, дајући привид спољном свету да су све оне једна особа (идентитет су преузеле од своје покојне мајке). Свака од њих је добила име по дану у недељи и то је био једини дан када су могле да напусте кућу. И тако су опстале тридесет година, а онда су започели проблеми.

Критички осврт: Филм почиње једним веома значајним, економским, еколошким и хуманим питањем пренасељености људима. Режисер Томи Виркола се није много бавио општом сликом, осим у неколико кадрова, већ је ситуацију преселио у необично окружење које чини седам идентичних сестара, макар по изгледу. Суровост система приказао је што кроз детаље (сцена када Вилем својим унукама редом сече прсте, веома је ефектна), што кроз врло грубу акцију. Сцена када се сестре туку са војницима одрађена је маестрално, ако занемаримо да би готово свака нанесена повреда бацила човека у кому, ако већ не убила на месту. Акција у филму пати од свих дечјих болести од којих иначе пати читав тај жанр. Рецимо, када њих десеторица добро обучених војника јури прилично повређену сестру, увек некако она има поприличну предност иако су само у сцени раније били удаљени неколико корака. Но, ипак, морам да кажем да је акција свакако узбудљива и прединамична.

У филму има и логичких грешака, па тако полицијски тим, који је упао у стан сестара, најпре је убио портира и то је некако прошло без икаквог осврта, а и питање је где су нестала тела свих тих полицајаца, као и једне сестре која је том приликом страдала. Такође има и предвидљивих момената и било је јасно шта се крије иза криогенског сна. Уосталом, економија било које државе не би могла да подржи тако високу технологију примењену на тако велики број деце. Такође, било је јасно какву ће поетску правду доживети лекарка која то ради деци, када је се Нуми Рапас дочепала. Но, најпредвидљивији моменат је био тај ко је заиста издао сестре. Могуће је да је то Томи могао и виспреније да прикрије, али не видим како. Без обзира на то, прича је свакако добра.

Нуми је овде могла да покаже све свје глумачко умеће јер је имала да ослика седам карактера, али нису сви једнако дошли до изражаја, што због тога што су кратко трајали у филму, што зато јер неке карактерне црте напросто нису упечатљиве.

Едукативни моменат: Глен је у свом завршном говору у једном била у праву; ради добробити људи некада морају да се доносе тешке одлуке. Тамо где није била у праву је да се добробит може градити на несрећи неких јер онда више не причамо о добробити човечанства, већ о олигархији.

Оцена наставника:

4(ма, може плус)

Лако Је Критиковати 143

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

necronomicon (Small)Некрономикон (Necronomicon 1993) је омнибус сачињен из четири приче које су базиране на причама Хауарда Филипса Лавкрафта. Хауарда глуми Џефри Коумс који је сазнао да се Некрономикон, књига мртвих, налази у библиотеци једног манастира. Позивајући се на свој углед, успео је да изведе да га пусте у библиотеку и тамо је украо кључ монаху. Тај кључ откључава посебну просторију у којој се Некрономикон налази. Тако је Џефри успео да се домогне књиге и почео је да је чита, те дознао о фантастичним догађањима.

Критички осврт: Приче су врло маштовите и врло захтевне, што специјални ефекти углавном нису адекватно пропратили. Рецимо да изгледају старије од самог филма најмање једну деценију. Све четири приче су довољно интригантне, па донекле и застрашујуће. Занимљиво је да су тројица режисера Кристоф Ган, Брајан Јунза и Сузукеј Канејко изгледа донела консензус о томе да је љигаво исто што и страшно, тако да у свим причама само липте неке густе и обојене течности у које сигурно не бисте умочили прсте.

„Утопљеница“ ми је најбоље испричана прича и мој фаворит. „Хладноћа“ је превише погодна и превише предвидљива и као што је нејасно како је новинар Денис Кристофер тако наивно ушао у кућу Бес Мајер (коју сумњичи за масовна убиства), тако је било врло јасно да ће у чају који је од ње добио бити средство за омамљивање. „Шапат“ је солидан, луцидан и има потенцијала, а и искоришћене су неке прилично оригиналне цаке, док „Библиотека“ није имала веће шансе као везивна прича. Но, када бисмо рачунали просек за све те приче, свакако је утисак позитиван.

Едукативни моменат: Дејвид Ворнер је у другој причи тачно описао криптобиозу; да је то стање у које поједини организми упадну, када им се метаболизам готово угаси, те тако могу да поднесу екстремне услове попут потпуног недостатка воде и кисеоника или прениске температуре. Дејвид је као пример искористио амебу (она прави цисту, чак и када је окована ледом), а још један пример би био водени медведић. Ето мало и биологије.

Оцена наставника:

4(малко поклоњена)

frombeyond (Small)Од изван (From Beyond 1986) је филм такође рађен према причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На колико-толико осамљеном имању двојица научника Тед Сорел и Џефри Коумс успели су да покрену свој изум, машину коју су назвали резонатор, а која омогућава да се уђе у другу димензију. Теду ова димензија представља врхунац његовог истраживања, али у њој обитавају опасна бића.

Критички осврт: Иако је филм настао у деценији наивности, морам признати да дијалози заиста имају неког смисла, па чак и научног. И сама прича има смисла, а и мотиви ликова су у доброј мери оправдани.

Режисер Стјуарт Гордон је помешао хорор и еротику, што није необична комбинација, а овде доста добро и фасују једно уз друго јер је у питању некакав облик СМ-а. Нешто као у „Уздизању пакла“, са тим да је овај филм настао годину дана раније, па преписивања није било. Но, истина је да је Стјуарт добро искористио еротичност својих протагониста, Барбаре Крамптон пре свих, те уједно и добро померио границе година које треба да имате да бисте гледали овај филм. Но, као што написах, добро је он уклопио те сцене, оне никако не сметају, напротив. И хорор део је прилично успео, са више гадним него страшним сценама додуше, али врло маштовито осмишљене са колико-толико успелим специјалним ефектима. Допала ми се туча између Теда и Џефрија на крају која је заиста инвентивна; када излазе један из другог, просто се преливају и глођу до костију… Тешко је речима дочарати, треба видети. Као и цео филм, за који сам сигуран да је култни и то заслужено.

Едукативни моменат: Џефри је поменуо пинеалну жлезду (епифизу) као мистичну жлезду, односно треће око. Истина је да ништа нема мистичног у њој. То је мала жлезда смештена између можданих хемисфера и регулише будност и спавање преко хормона мелатонина. Одговорна је за још неке процесе, али ниједан натприродан.

Оцена наставника:

5(може)

americkiuparizu (Small)Амерички вукодлак у Паризу (An American Werewolf in Paris 1997) је наставак филма из 1981, када је амерички вукодлак гостовао у Лондону. Том Еверет Скот је са двојицом другара Филом Бакманом и Винсом Вијлуфом на пропутовању по Европи, односно Паризу. Један од његових планова је да упозна софистицирану девојку и то му се и дешава на Ајфеловом торњу. Осетио је љубав на први поглед и решен је да освоји девојану, али ће сазнати да мистериозна лепотица крије страшну тајну.

Критички осврт: Критика није исекла, она је пресекла овај филм. Ја не бих био толико строг. Истина, овај филм има гомилу мана, као што је исфорсиран први Томов састанак са Жили Делпи, али је опет некако симпатичан, ведар. Такође је и глума префорсирана (посебно млађахног Тома), мелодраматике има преко сваке мере, као и не баш логичних поступака ликова. Причица је класична, али је интересантан начин како је режисер Ентони Волер дошао из тачке А (где обично млади крећу у луд провод) у тачку Б (где млади доживљавају хорор) и морам признати да је градио радњу значајно студиозније него у просечним, испразним хорорима. И при томе је успео да задржи ту романтичну ноту кроја провејава кроз цео филм (која подсећа на „дракулску“ љубав, али овде срећну и сведенију). При томе унео је врло ефектне сцене, попут оне у катедрали, а има и хумора као када немртва Џули Боуен покушава да звижди или када Фил истрчава из поменуте катедрале. Свакако је Ентони показао један добар потенцијал, који, како ми се чини, касније није разрадио и није направио богзна какву каријеру. Осим каријере, ако ћемо искрено, Ентони није разрадио ни филм. Тако да у радњи има рупа и то правих рупа; сцене се смењују, али је често врло нејасно како се ситуација у претходној сцени заиста разрешила.

Едукативни моменат: Пјер Косо је пропагирао нацистичке, скинхед идеје и ипак је пропао. Победила је љубав, односно Жили и Том, и ја заиста верујем да је тако и у животу, а не само у научној фантастици и да ће љубав увек победити мржњу.

Оцена наставника:

3(објективно је можда и мање, али ипак додајем и плус)

turning (Small)Скретање (The Turning 2020) је модерна адаптација приче „Окретај завртња“ из 1898. писца Хенрија Џејмса. Макензи Дејвис је учитељица која је добила понуду да буде приватни учитељ девојчици на богаташком имању. Веровала је да ће ово бити лаган посао за њу, али се грдно преварила. Наиме, девојчицин старији брат Фин Вулфхард је врло проблематичан, а кућепазитељка Барбара Мартен је задрта стара дама. Но, највећи проблем су застрашујуће необјашњиве ствари које се дешавају у кући.

Критички осврт: Режисерка Флорија Сигизмонди је направила сличну „грешку“ као и многи пре ње, односно правила је хорор од самог почетка и то тамо где му место није. Макензи је тражила девојчицу у штали (како би је упознала) и све је то пропраћено застрашујућим звуцима и ничим изазваном неизвесношћу. При томе ми још увек ни не наслућујемо шта би заиста могло да уплаши нову дадиљу. Такође, Флорија није успела да избегне општа места, као ни класичне хорор сцене које вас тргну уз изненадни звук. Међутим, највећи проблем са овим филмом је што је досадан. Флорија је набацала толико необјашњивих ствари које се дешавају некако насумице и ништа се не открива и више од половине филма тапкамо у месту. Уз то, ту је тај иритантни клинац Фин (који добро глуми, додуше) и потпуно нејасан однос између њега и Макензи, као и њен статус. Она јесте дадиља, али некако испада да је она малтене старатељ деце, што никако не може бити. Она је унајмљена, да тако кажем, и може отићи било када. Барбара је слушкиња, кућепазитељка, шта ли је већ и очигледно није старатељка ни она. Право је питање шта малолетна деца раде сама у дворцу без родитеља, односно старатеља? Ко је то дозволио и ко је уопште запослио Макензи? Још једна нејасна ствар је зашто је Мекензи трпела све то што је трпела. Питање мотива овде је више него дискутабилно.

Не могу да грешим душу, ово је технички добро урађен хорор са сасвим солидном глумом, али није унапредио поджанр у којем је рађен ниједним детаљем. Крај донекле поправља утисак јер има некакву идеју, али на неки начин и обесмишљава целу причу. Утисак је једва осредњи.

Едукативни моменат: Када је кренула да буде гувернанта, Макензи је рекла својој цимерки Ким Адис да ако упореди свој посао у школи где подучава 25 немирне деце са тим што ће бити дадиља једној девојчици, свакако је лакше. Испоставило се управо супротно. Ниједан посао не треба потцењивати.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

hountedhoused (Small)Уклета кућа 2 (A Haunted House 2 2014) је наставак истоимене комедије снимљене годину дана раније. Марлон Вејанс је покушао да спаси своју демоном запоседнуту вереницу Есенс Аткинс, али све је пошло по злу и она је умрла. Марлон је, са својим рођаком Ефионом Крокетом, побегао са лица места и годину дана касније већ је имао нову жену Џејми Пресли. Са њом и њено двоје деце се уселио у нову кућу, али се испоставило да је и та кућа, попут оне из претходног филма, уклета.

Критички осврт: Заправо ми је нејасан мотив да се сними овај филм. Форе су практично истоветне оним у првом наставку, што је вероватно требало да буде фора само по себи. Ако јесте, свакако није успела. И то највише зато што форе у првом наставку нису биле смешне. И прича је иста, мада су сада овде пародирани други филмови, а и од уводне сцене је било јасно на коју страну ће радња ићи. И не само што су рециклиране форе из претходног дела, већ су се рециклирале током читавог филма, па је Марлон у више наврата имао хистеричне нападе приказане кроз сецкане сцене. Добро он то ради, али ипак… Свеукупан утисак је да није смешно, није ни инвентивно, а још мање смислено као целина.

Едукативни моменат: Марлон се понадао да ће уз нову жену имати нову прилику. Ипак, није успео да побегне од лоших дела које је починио раније. Од одговорности не можемо побећи само тако што ћемо напустити све оно што смо урадили.

Оцена наставника:

1(наравно)

WEB-motner (Small)Ја сам мајка (I Am Mother 2019) је аустралијски постапокалиптични СФ. У свету у коме више нема људи, у технолошки напредној бази, робот, који себе назива Мајком, одабрао је један од замрзнутих фетуса и иницирао његов убрзани развој. Добила се беба коју је Мајка одгајила и која је израсла у младу девојку Клару Ругард. Девојка показује добре резултате на тестовима које јој Мајка задаје и њихов суживот изгледа добро. То ће пореметити упад Хилари Сванк у базу, од које ће Клара сазнати врло узнемиравајуће информације.

Критички осврт: Ово је једна добро и интелигентно испричана прича и то са врло скромним буџетом. Режисер Грант Спјутор је успео да угради читаву једну филозофију о људским поступцима и карактеру и при томе је одговорио на кључна питања, јасно раздвајајући битно од небитног. Није се бавио детаљима ако за њима није било потребе, мада у филму детаља има. На пример, у једном тренутку робот који је персонификација мајке не може да покреће руку у довољној мери, да би се Клара побринула за то. Ми тек касније видимо да је и то, као и све остало, био део маестралног плана вештачке интелигенције. Крај је стварно ефектан и заправо објашњава све; зашто прва кћерка (Хилари то сасвим извесно јесте) није успела, док трећа јесте. Ситних грешака има (па тако јак ветар са мора није одувао папирног коњића кога је Клара направила за Хилари), као и предвидљивих момената (да Хилари неће желети анестезију током операције и да ће је извести Клара), али то је заиста занемарљиво. Морао бих да похвалим глуму обе глумице, која је врло солидна, а и глас који је Мајци позајмила Роуз Берн је пун погодак. Све је добро у овом филму и тешко да вас може оставити равнодушним.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је за Клару све било тест. И тако и јесте. Тестови нису само они које радимо када уписујемо средњу школу или факултет. Прави тестови су животне ситуације.

Оцена наставника:

5(врло добра, чак одлична)

neon (Small)Неонски демон (The Neon Demon 2016) је прича која прати шеснаестогодишњу девојчицу Ел Фанинг, која је остала без родитеља и дошла у Лос Анђелес како би постала манекенка. То јој је и пошло за руком и она је напросто зачарала модне креаторе и фотографе, али и изазвала љубомору других манекенки што ће се показати фаталном.

Критички осврт: У овом филму је пре свега битна естетика. Неко би могао да замери режисеру Николасу Виндингу Рефну да је естетику претпоставио причи, али, руку на срце, имао је и оправдање. Наиме, филм се бави модом, а како каже Алесандро Нивола „лепота није најважнија, она је једина“. Николас моду и глорификује и демистификује истовремено. Од овог режисера сам гледао само један филм „Уздизање Валхале“ (пошто је он само закорачио у жанрове које волим), али иако су оба ова филма сасвим различита, сличности постоје и можда су и својственост Николасовог рада. Његови филмови су сачињени не из покретних, већ уметничких слика, врло су спори, али са врло јаким порукама које прилично гађају суштину. Карактери које бира врло су живописни, они плене, иако су чудни и особењаци. У овом случају врло изражени особењаци јер се ради о хировитим модним властелинима. Истина, ликови нису разрађени, али у овом случају то некако ни није било битно. Врло интересантан део овог филма је онај који је посвећен хорору јер је невероватно језив, значајно више него у класицима тог жанра. Рецимо, када Кијану Ривс убија младу Елину комшиницу или када Џена Малон има некрофиличну епизоду. Сам тај контраст бруталног и гламурозног је сасвим успео у овом филму, рекао бих као и све остало. Уз то, Николас је показао изузетну храброст и заиста померио границе тог бруталног, па ипак некако није претерао преко сваке мере. Он је чак и натприродни моменат сасвим дозирао, мада све је ту; ритуално жртвовање младе девице и ефекти моћи која постаје очигледна.

Заправо, дијалози у филму нису ни претерано чести, ни претерано јаки. Николас није правио овај филм како бисмо га прочитали попут некакве књиге, већ како бисмо га искусили. Он поставља питања не кроз реплике, већ кроз поступке. Када Ели умире, она гледа у небо за које је сама тврдила да се осећа маленом у односу на његову величину и то је такође једно од питања које морамо да поставимо о сопственом животу; колико има смисла нека шира, велика слика, универзалне и више друштвене вредности, ако јој ми не сведочимо. Прича се на крају колико-толико заокружује и свеукупно заиста оставља утисак. Похвалио бих и музику.

Едукативни моменат: Чак и у модном свету лепота није све. Аби Ли Кершо и Бела Хиткот су лепотице без сваке сумње, али су остале у Елиној сенци јер је она ипак имала нешто што оне немају. Дакле, лепо је бити леп, али треба радити и на много чему другом.

Оцена наставника:

5(ту је негде)

GRETEL-HANSEL-MCLEOD (Small)Марица и Ивица (Gretel & Hansel 2020) је екранизација познате бајке браће Грим. Марица (Софија Лилис) је принуђена да оде из мајчине куће и са собом је повела свог млађег брата. Племенити ловац Чарлс Бабалола, кога је успут упознала и који је је спасио од немртвог, упутио ју је до људи који ће их збринути, али она није стигла до њих. Наместо тога завршила је у кући више него чудне Алис Криге, која има некакве намере, по свему судећи нимало добре.

Критички осврт: Ово је један заиста мрачан филм, што је режисер Оз Перкинс дочарао и фотографијом (која је безмало сјајна), али и самом причом. На почетку, у уводној нарацији, он креће као бајка, али онда поприма сасвим другачији, драмски ток. Марица је и у овој причи изгубљена девојчица, али не у шуми, већ у нехуманом систему друштвеног поретка тог давног доба. Она живи буквално на ивици езистенције са поремећеном мајком и наметнутом бригом за млађег брата. Читаву ту ситуацију је режисер заиста озбиљно поставио, иако она делује бајковито, односно одговара оној описаној у бајци каквој знамо.

Дијалози су врло виспрени, а ликови сасвим гротескни. Заправо, Оз је учинио све што је било у његовој моћи да ову причу учини паметном и дојмљивом, и то је и постигао. Филм је прилично спор, али опет је врло испуњен. Оно што је интригантно у овом филму су детаљи, који су довољно упечатљиви да их не можемо прескочити. У једном тренутку Софија гледа на раскошну трпезу Алис, а кроз отвор који је троугластог облика. Софијино око кроз такав отвор веома подсећа на знак масона. На самом почетку отац лепе девојчице (касније вештице) је „указао поверење тами“, а тај мотив се понављао више пута. Право питање је шта је Оз желео да поручи овиме. Можда је само поставио ствари једноставно; сваку намеру и сваки поступак протумачићемо онолико добро или лоше колико сами то желимо. Све зависи од нашег угла посматрања. То каже и Софија на крају, а наше је да се (не) сложимо са њом.

Још да додам да ми се свиђа и музика, иако некако одудара од атмосфере филма.

Едукативни моменат: Алис је упозорила Софију да буде опрезна и не покреће нешто што не може да заустави. И то је добар један савет.

Оцена наставника:

5(си)

glass (Small)Стакло (Glass 2019) је последњи део трилогије којој припадају „Несаломљив“ из 2000. и „Подељен“ из 2016. Тројица људи Џејмс Макавој, Брус Вилис и Самјуел Л. Џексон су у психијатријској установи на посебном третману. Њихове случајеве води Сара Полсон, психијатар чији је циљ да их убеди да они нису суперхероји. Њихове моћи изгледају стварне и импресивне, али ће она унети оправдану сумњу. Ипак, Самјуел, као мозак ове групе, учиниће све да докаже супротно и то читавом свету.

Критички осврт: Обично режисери када направе искорак из супергеројштине ураде заиста искорак. Режисер М. Најт Шјамалан искорачио је неколико корака и направио сасвим другачију причу, донекле оригиналну и довољно интелигенту, са солидним преокретима. При томе уопште није користио импресивне специјалне ефекте и епске битке, што је својеврсно мајсторство. Утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Самјуел је рекао да све што је изузетно може бити објашњено рационално, али ипак да буде стварно. Самјуел иначе глуми суперхероја чија је моћ у интелекту и ова реченица то и доказује.

Оцена наставника:

5(баш, баш солидна)

redson (Small)Супермен: Црвени син (Superman: Red Son 2020) је цртаћ о суперхероју из наслова који је јунака сместио на тле СССР-а. Када је, као мали, Супермен открио какве моћи има, он се ставио на распологање држави. Међутим, пошто је открио да Јосиф Стаљин, тадашњи председник ове државе, лоше поступа са народом, убио га је и преузео власт. Тада се Супермен суочио са непријатељима изнутра, попут Бетмена, али и споља – Лексом Лутером из Америке. Без обзира на све препреке и противнике није одустао од сна да свет учини бољим за људе.

Критички осврт: Врло интересантно направљена варијанта приче о Супермену и читавој његовој екипи у алтернативној историји. Иако је Америка на крају победила, у овом филму нема баш стриктно добрих и лоших ликова. У оквире СФ-а убачена је једна врло озбиљна, политичка, али и социјална прича, са личним драмама ликова и све је то испало прилично добро. Маштовит цртаћ, са онолико сурових момената колико је било неопходно, без много претеривања.

Едукативни моменат: Супермен је схватио да је био толико доследан сопственим идеалима да није био у стању да види стварност. И то идеали свима нама могу да ураде, ма колико год нам изгледали добро. У свему треба имати меру (па и у идеалима којима тежимо), а није лоше и имати слуха и за друге људе, при томе.

Оцена наставника:

5(солидна једна)