Лако Је Критиковати 142

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

underw (Small)Под водом (Underwater 2020) је последњи филм који је урадио амерички филмски студио „Твентит сенчури фокс“ пре него што је припао Дизнијевој компанији. Прича се одвија на дну океана, негде у Маријанском рову, где нафтна компанија експлоатише енергенте. Ту се налази постројење са запосленима, које ће доживети хаварију непознатог узрока. Малобројни преживели покушавају да дођу до капсула за евакуацију, али се испоставља да то уопште није једноставан задатак.

Критички осврт: Након патетичне нарације, кренуло је врло жестоко и – предвидљиво. Но, иако филм има заплет многоструко виђен до сада, а пре свега у „Ејлијену“, не могу много да замерим режији. Све је прилично узбудљиво и застрашујуће, довољно динамично и донекле клаустрофобично, са финим једним специјалним ефектима. Крај у доброј мери подсећа на „Сунчев зрак“ из 2007. Глума је подношљива, ако занемаримо главну хероину Кристен Стјуарт. Променила је фризуру, видим, али глуму није ни за милиметар. Она се иначе бори са веома занимљивом животном формом која је представљена у виду мутуализма џиновског створења (налик на каквог старогрчког Титана) и хуманоидних грабљиваца. Чак је и биологија тих створења у приличној мери уверљива.

Едукативни моменат: Кирстен је рекла како постоје догађаји који чине да се осећамо беспомоћно и безначајно. Али је додала и да су то само осећања. Некада морамо да престанемо да осећамо и почнемо да делујемо. Немам шта да додам, лепо га је срочила.

Оцена наставника:

5(уз добар један минус)

inseminoid (Small)Инсеминоид (Inseminoid 1981) је свемирска фантастика која се дешава на некој далекој и хладној планети где су будући истраживачи нашли трагове нестале напредне цивилизације. Проблем је што нису сви представници те цивилизације заиста нестали, а још мање су пријатељски расположени.

Критички осврт: Потпуно ми је нејасно зашто је Дејвид Бакст наједном полудео и зашто нико није могао да помогне Розалинд Лојд и зашто је она себи одсекла ногу. Видим да се направила читава драма, али нисам схватио због чега. И надаље уопште нисам могао да похватам ни шта се дешава, а још мање зашто се дешава.  Сврха мистериозних кристала је само врх леденог брега на леденој планети. Уз то, глума је очајна, а хорор сцене апсолутно неуверљиве. Такве су и туче у филму. Сцена када Стивен Гривес умире потпуно је смешна. Најпре га Џуди Гисон погађа некаквим харпуном у груди, па потом се гуши од отровне атмосфере планете на којој су и напокон му Џуди једе стомак док он вришти… Јасно је мени да је ово тврди СФ, али је режисер Норман Ворен мало претерао у тврдоћи. У ствари, можда је претерао у својој амбицији да буде режисер.

Едукативни моменат: Када је друга екипа дошла (прекасно) није могла да закључи богзна шта јер није било сачуваних било каквих записа. Ми наставници први не волимо да пишемо администрацију, али да бисмо имали увид у било шта што је рађено свакако би требало да о томе буде нешто и записано.

Оцена наставника:

1(заслужена)

hellfest (Small)Паклени фестивал (Hell Fest 2018) је хорор који се бави посебним тематским парком који се сели из града у град током сезоне празника Ноћи вештица. Ејми Форсајт је дошла у посету код своје другарице Рејн Едвардс, те је ова желела да се проведу на посебан начин и повела ју је са друштвом у поменути парк. Оно што обе нису знале је да хорор у парку може бити стваран.

Критички осврт: Морам признати да је идеја баш добра. Убица има савршену маску јер забавни парк у коме се све дешава управо се бави ликовима попут њега. Жртве немају представу са ким имају посла, па сваки сусрет са њим њима изгледа само чудно, што је појачало језовитост тих сцена. Јасно је да у овом филму има општих места, много лажних узбуна и предвидљивих момената, укључујући и сам крај. Грешке нису крупне, али их, рекао бих, има много, пошто сам на прво гледање уочио неколико (на крају вести јављају да је било четворо жртава, а заправо их је било пет и када је Ејми упузула у кабину тоалета, она је била закључана са унутрашње стране). Уз то, убиства нису претерано „креативна“, ако изузмемо Кристијана Џејмса. Међутим, режисер Грегори Плоткин је све то упаковао у пристојан хорор, са добром динамиком. Да је био вештији, направио би унапређену верзију „Ноћи вештица“. Алузија на тај филм је више него очигледна.

Едукативни моменат: Мото забавног парка је био – или ћете покорити свој страх или ће он покорити вас. И то је заиста тако и у реалним, мање забавним ситуацијама.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Hell-Baby-Poster (Small)Беба из пакла (Hell Baby 2013) је хорор комедија о брачном пару Робу Кордрију и Лесли Биб који су се уселили у нову кућу. Лесли је иначе трудна, а ускоро ће бити и опседнута ђаволом.

Критички осврт: Радња је претерано расута, без фокуса и иако тече некаква прича, ту се укључује још много чега и то ми оставља недоумицу да ли је пар режисера Томас Ленон и Роберт Бен Гарант (који уједно и глуме свештенике из Ватикана) желео да прави пародију или само добре скечеве. Већи део њих су заиста добри. Оно што могу да похвалим је да хумор није баналан и сведен, али са друге стране није ни баш увек успео. Фора на самом крају је лоша и предвидљива. Такође ми није било најјасније да ли је режисерски двојац заиста желео да исмеје клишеје у филмовима у овом поджанру. Недомуце ми се стварају из два разлога. Први је тај што су поткачили и добре филмове попут „Предсказања“, а други што су комичне ситуације увели готово искључиво кроз ликове који су сви од реда луцидни. Неки чак толико да су буквално карикатуре. Но, глумци јесу били на висини задатка, посебно Лесли. Свакако, ово је један добар покушај добре пародије снимљен са очигледно ниским буџетом, што свакако морам да узмем као олакшавајућу околност.

Едукативни моменат: Отац Роберт је убио свог колегу оца Томаса јер је мислио да овај то тражи од њега. Томас је тражио нешто сасвим друго и да га је Роберт саслушао до краја, овај не би страдао. Дакле, не треба да изводимо преурањене закључке и важно је да саслушамо саговорнике.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

deadbirds (Small)Мртве птице (Dead Birds 2004) је вестерн који се дешава у време америчког грађанског рата. Група дезертера из Конфедерације опљачкала је банку и у бегу је ка Мексику. Уз пут ће наћи уточиште у напуштеној кући. Оно што они не знају је да је кућа запоседнута демонима.

Критички осврт: Већ ми се сцена спочетка није допала јер је било превише крви која липти. Чим у хорору специјални ефекти иду у том смеру, он неминовно губи на квалитету. Ни специјални ефекти који су даље били у филму углавном нису импресивни, али су колико-толико примеренији неком квалитетнијем хорору. Но, хорор је далеко од квалитетног, а врло близу осредњем. Прича ми изгледа збрзано и неразрађено. Режисер Алекс Тарнер је буквално прелетео преко мистерије, која није скроз ни најјаснија. Јасно је да је Мјус Вотсон желео да тајанственим ритуалом оживи своју супругу и да су га демони преварили тако што су му децу претворили у своју врсту, али је остало нејасно шта је он са њима конкретно урадио, као и мотиви тог његовог деловања. Такође је Алекс започео неке приче, попут погибије дечака која мучи главног актера Хенрија Томаса, а и сам почетак његове везе са Ники Ејкокс. Ту је и љубавни троугао са Патриком Фугитом, али све је то остало да виси негде са стране. Алекс је све подредио страви, те баш уложио сву своју енергију и ресурсе у њу, али залуд.

Едукативни моменат: Хенри је морао да направи избор између злата и живота и одабрао је оно прво, те су страдали и он и његов брат и његова вољена. Неке ствари вреднујемо много, али ипак треба знати и да им се одреди права цена.

Оцена наставника:

2(иде на три)

lightsoutshort (Small)Када се угасе светла (Lights Out 2013) је шведски кратак хорор филм о Лоти Лостен, која види утвару али само када искључи светло.

Критички осврт: Режисер Дејвид Ф. Сандберг је за ни целих три минуте направио нешто што његове колеге не успеју у преко сат времена хорора. Само могу да напишем – свака част.

Едукативни моменат: Управо ми је Дејвид био инспирација за едукативни моменат. Врло често, када смо концизни, јасни, имамо идеју о чему ћемо причати, можемо да пренесено поруку или едукујемо јако брзо и самим тим и ефектно.

Оцена наставника:

5(права)

lights (Small)Када се угасе светла (Lights Out 2016) је дугометражни филм инспирисан претходним истоименим филмом, али овај пут снимљен у Холивуду. У кући Марије Бело дешавају се застрашујуће ствари и њен син Гејбријел Бејтман живи у страху и то постаје очигледно и у школи. Зато педагошка служба позива Терезу Палмер, дечакову полусестру, како би помогла да се за њега нађе најбоље решење. Испоставиће се да је једино решење да се брат и сестра суоче са ужасном утваром која је обрлатила њихову мајку.

Критички осврт: Врло је било јасно да ће режисер Дејвид Ф. Сандберг искористити сцену из свог краткометражног првенца када Лота Лостен укључује и искључује светло јер је баш ефектна. Међутим, некако се брзо прешло са смрти Билија Берка на проблеме које имају његови пасторци. Но, премиса филма је интересантна и донекле другачија у односу на већину других, што је већ у самом старту плус. Дејвид је направио хорор који више интригира него што плаши и то је такође један нови приступ. Ипак, општих места има и није их избегао, па тако ни предвидљиве моменте. И мислим да је приказ злоћудне Дајане чист промашај. Због тога, филм ме није баш „одувао“, али јесте врло, врло солидан, баш као и сви глумци, са тим да према детету Гејбријелу морам да будем попустљив.

Едукативни моменат: Млађахни Гејбријел је инсистирао на томе да га његова полусестра Тереза не напусти, као ни њихову мајку Марију. И у томе је суштина породице – да увек буде ту за сваког свог члана, ма какве недаће га снашле.

Оцена наставника:

4(солидаре)

bloodshot (Small)Бладшот (Bloodshot 2020) је суперхеројски филм рађен према личности из стрипа компаније „Валијант“. Вин Дизел је војник који учествује у специјалним операцијама и спашава таоце. Након једне од успешних мисија, он одлази са својом супругом Талулом Рајли на одмор у Италију. Међутим, тамо их обоје отима и убија зликовац Тоби Кебел који је хтео да од Вина добије информације. Вин се буди у лабораторији научника Гаја Пирса, који не само да га је васкрсао, већ га је и „побољшао“ уз помоћ наноробота. Вин је најпре имао амнезију, а онда се наједном сетио свега и кренуо да се освети. Испоставиће се да је буквално незаустављив и да ће освета бити његова, али ће се такође испоставити да он не зна комплетну истину.

Критички осврт: Већ на самом почетку ми се допала фотографија, али и акционе сцене које прште од фасцинантних специјалних ефеката. Вин је глумац који је рођен за овај жанр, тако да је све то било одлично уклопљено. Оно што ми се допада као наставнику је што Вину није дарована само физичка снага и спретност, већ и изузетне умне способности, међу којима и брзо учење. Ипак, та фора је мање-више већ виђена у „Матриксу“. Неке цаке су виђене и у другом наставку „Терминатора“, а присутна је и сведенија верзија Доктора Октопуса из „Спајдермена“.

Режисер Дејвид С.Ф. Вилсон је желео да постигне једну добру динамику, што се и очекује за овај поджанр, те је некако збрзао радњу. Ипак, радња јесте одржива, чак има и неке какве-такве преврате. За овај, акциони жанр, сасвим је у реду.

Едукативни моменат: Гај је, према Виновим речима, био у праву што се једне ствари тиче, а то је да то што смо били не мора да одреди и ко ћемо бити. И ја признајем да је у праву.

Оцена наставника:

5(па, може, хајде)

onward (Small)Напред (Onward 2020) је цртаћ о фантастичном свету смештеном у урбаним, модерним условима. Наиме, фантастични свет је некада био узбудљив, пун авантура и – магије. Онда су неки открили науку и начин како да лакше дођу до неких ствари и од магије се одустало. У садашњици, прича прати вилењака тинејџера Ијана (глас је позајмио Том Холанд) који пати за оцем којег никад није упознао. На његов шеснаести рођендан мајка му је дала поклон који је чувала све те године и који је Ијанов отац наменио својим синовима када је био на самртничкој постељи. Испоставило се да је у питању чаробни штап који може да оживи Ијановог оца на један дан. Ипак, чаролија за такву акцију испоставила се врло компликована.

Критички осврт: Ово је једини филм у коме је нарација с почетка поновљена, али је то изведено тако да не буде глупо. Свакако је овај цртаћ далеко од глупог; сјајну анимацију прати добра једна динамика и авантура, прстохват патетике и лепе поруке. Чак је и крај донекле изненађујући, а има и неколико добрих фора. Углавном, фино, емотивно, узбудљиво – сасвим довољно за пет.

Едукативни моменат: Мантикора је имала мото да морате да направите и неки ризик у животу како бисте доживели авантуру. И у праву је, али немојте претеривати. Ипак је мантикора биће из персијских легенди.

Оцена наставника:

5(врло солидна)

farmagedon (Small)Филм овце Шона: Фармагедон (A Shaun the Sheep Movie: Farmageddon 2019) је цртаћ заснован на серији о јунаку из наслова и други наставак филма о њему. У овом делу Шон упознаје малог ванземаљца који је посетио Земљу, али му то није била намера. Наиме, он се ушуњао у свемирски брод свог тате док је овај спавао и насумице, у игри покренуо команде. Шон се спријатељио са придошлицом и иако проводе сјајно време заједно, схватио је да мора да му помогне да се врати на свој свет.

Критички осврт: Ово је цртаћ за веома малу децу. Чак нема ни дијалога у правом смислу те речи. Форе су слатке и инфантилне, а такви су и што животињски, што ванземаљски актери. Има пар чак и смешних фора, а и интересантних цака, као што је, рецимо, када ванземаљчић показује Шону део свемира из кога је дошао, па за то користи лопту, гуме и другу приручну опрему. Нема ту високе технологије, што и није лоше за развијање дечје маште, да им нису потребна ни сам не знам каква средства, већ да креативне идеје могу да спроведу коришћењем ствари из околине. Филм има неколико порука (између осталих оне које истичу значај тимског рада и придржавања мера безбедности током рада), али их нема превише. Рекао бих да је за узраст коме су намењене ово права мера. Свакако цртаћ који бих препоручио малишанима.

Едукативни моменат: И Шон и ванземаљчић су на тежи начин научили да несташлуци, колико год забавни били, могу да доведу до озбиљних последица и правила постоје са разлогом.

Оцена наставника:

5(мајушна)

Лако Је Критиковати 141

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hounted (Small)Уклета кућа (A Haunted House 2013) би требало да је пародија филма „Паранормална активност“ из 2007, али и неких других филмова. Есенс Аткинс се доселила у кућу свог момка Марлона Вејнса, али је са собом довела и духа који је почео да лудује и узнемирава их, углавном током ноћи.

Критички осврт: Филм је заиста обећавао са фором са псом на самом почетку. Марлон и Есенс су добри комичари и то се одмах видело. Међутим, већ до половине филма кривуља духовитости се срозала до саме нуле. Форе су постале превише сведене, инфантилне и заправо су се рециклирале. Како је филм ишао ка крају, све је постајало све баналније и глупље. Такав је некакав и утисак о филму.

Едукативни моменат: Марлон није успео да реши проблем злог духа у свом дому јер се обратио нестручњацима. Додуше, не постоје стручњаци за истеривање духова јер духови не постоје, али било који проблем ако поверимо нестручним људима тешко да ће бити решен. И ми сами да бисмо га решили морамо бити стручни, а ту нам помаже образовање и искуство.

Оцена наставника:

1(баш)

gallowwalkers (Small)Одбегли са вешала (Gallowwalkers 2012) је вестерн у којем револвераш Весли Снајпс гања групу криминалаца како би им се осветио. Они су опасни и убијају наоколни народ, али највећи проблем са њима је тај што су они већ увелико мртви.

Критички осврт: Режисер Ендру Гот је направио спој вестерна и зомби-хорора, али је желео да исприча једну сасвим озбиљну причу и можда је ту проблем. Први поменути жанр и други поджанр уопште нису захвални за такву тематику (додуше, за вестерн не смем да тврдим с обзиром на то да их заиста нисам гледао много) и мора да се уложи много више напора да се преко њих изнесе озбиљна прича са јаким порукама. Оно што је Ендру добио је превише драматике ни око чега, развучене сцене и често нејасна догађања. Не могу да кажем, Ендру је користио снажне мотиве и ту је девојчица која у бунар сипа котарице пуне крви и Ектор Хенк са зашивеним устима и култ белокосих који извршавају божанску правду и све је то негде на ивици метафоре и визуелно крајње интересантно, али не може да замаскира сасвим обичну, хиљаде пута виђену радњу. Битке које воде двојица протагониста Весли и Рајли Смит сувише су ми смушене и цео утисак, без обзира на псеудомудре разговоре и драмске паузе, заиста је блед. Некако од оваквог филма, где има и револверашких обрачуна и немртвих који деру кожу живима као у првом и још неким деловима „Уздигнућа пакла“, ипак очекујете више. И ту се наново враћам на почетак моје приче и све мислим да је сам циљ са којим је кренуо Ендру у овај пројекат можда био погрешан.

Још да додам да су сцене предвидљиве, те је било јасно да ће (и зашто ће) Весли убити Рајлија, а глума ми је баш безвезе. Верујем да је за љубитеље вестерна сасвим у реду да протагониста буде набријани, сав значајни, брзи, мудри и усамљени револвераш и уз то ментор дечку који обећава, али је мени крајње смешан. Крај филма је коректан, али то је најбољи комплимент који бих могао да му дам. Углавном, ово је филм са интересантном, ако не већ сјајном идејом, која уопште није експлоатисана током разраде.

Едукативни моменат: Џени Гаго је рекла како само једна ствар недостаје Веслију да буде одличан револвераш: разлог да живи. Мотивација је веома важна за сваки посао који неко ради и уколико је мотивација добра и тај неко ће се трудити да буде добар у свом послу. Пронађите нешто што ће вас мотивисати.

Оцена наставника:

3(бледа, као и филм што је)

John-Dies-at-the-End (Small)Џон умире на крају (John Dies at the End 2012) је филм заснован на истоименом роману Дејвида Вонга. Филм се одвија као прича коју у кинеском ресторану Чејс Вилијамсон говори новинару Полу Џијаматију о томе како се бори против бића из других димензија. Он, наиме, може да их види (иако други људи не могу) због посебне дроге коју је набавио његов пријатељ Џон (Роб Мејс), која успут појачава и чула, али и доводи до натприродних нуспојава.

Критички осврт: Имао сам осећај као да је режисер Дон Коскарели филм започео негде од средине и као да је имао намеру да гледаоце муњевитом брзином убаци и у акцију и у трип. И што се мене тиче, успео је. Нисам читао поменуту књигу, али сам обожавалац стрипова о „Дилану Догу“, те ми је врло брзо постало јасно да се Чејс и Роб баве сличним послом; ловом на утваре. Но, док се Дилан озбиљно бави овим послом, двојица спадала очигледно пародију читав жанр и виђеније филмове. Разговор Чејса и Роба преко телефона врло личи на разговор Била Пулмана и Роберта Блејка у „Изгубљеном ауто-путу“, на пример. Алузија има баш много, те се лако препознају и „Матрикс“ и „Звездани ратови“ и други филмови, тако да овај филм личи на колаж готово свега што сам гледао. 🙂 То у доброј мери даје утисак врло расуте, хаотичне радње. Ипак, некакав правац се назире и свеукупно има то шмека. Очигледно је овде Донова вештина дошла до пуног изражаја.

Још једна ствар је овде интересантна. Комични део (и то стварно комични јер је стварно и смешно) лако заведе и наведе на помисао да је цео филм само добро зезање, у чему има истине додуше, али је и идеја водиља заправо маестрална и врло оригинална. Многи озбиљни СФ-филмови уопште немају такву идеју, а још мање њих пласирану на овакав начин. Дефинитивно је другачије и свеже, а са врло ситним буџетом.

Едукативни моменат: Глин Тирман је дошао до закључка да пакао уопште не мора да буде под земљом, већ да он постоји и у нашем свету, али га ми не видимо. И то није уопште научна фантастика, мада није ни оно на шта је Глин заиста мислио. Сиромаштво, ратови, глад и крволочни режими заиста постоје негде у свету, далеко од наших погледа, али можда треба да обратимо пажњу на њих и дамо солидарну помоћ.

Оцена наставника:

5(свакако)

colorspace (Small)Боја ван простора (Color Out of Space 2019) је филм базиран на истоименој краткој причи Хауарда Филипса Лавкрафта. Метеор је пао на фарму петочлане породице Николаса Кејџа и из њега се разлила боја која је потпуно изменила крајолик, али и саме чланове породице.

Критички осврт: Овај филм подсећа на „Клетву“ из 1987. Уосталом, оба филма су адаптације исте приче, али је поставка другачија. Док је у старом филму проблем била супстанца непознатог састава из метеортита, овде је више у питању неки ванземаљски ентитет. Има ту неких заједничких детаља, али сензибилитети ових филмова уопште нису исти. Овај модернији филм више је налик одличном „Уништењу“ из 2018, али није тај ниво ни по наративу, ни по специјалним ефектима и идејама.

Има предвидљивих момената, али има и сцена које су заиста гадне и макар делују изненађујуће (ако већ то заиста нису). Дијалози су слабији сегмент овог филма и нису отишли даље од неких општих, познатих фраза. Глума је добра, а што се саме радње тиче, па она је прилично језива, донекле узбудљива и фокусирана на породицу која се распада због свих оних „дечјих болести“ од којих пате њени чланови. Отац (Николас) је преокупиран традицијом и његова очекивања од осталих су укалупљена. Мајка (Џоели Ричардсон), пак, сувише је окупирана својим послом, син (Брендан Мајер) је превише површан и нема готово никаквих интересовања, а млађи син је превелика маза, презаштићен. Они заправо и страдају на начин који одсликава те њихове мане или боље речено мане њихових односа, а који су, рекао бих, широко применљиви. И та метафора и актуелност, према мом мишљењу, највећа је вредност овог филма. Похвалио бих такође и мајсторство режисера Ричарда Стенлија да за злокобну, мрачну атмосферу не искористи тамне тонове, већ врло шљаштећу љубичасту боју, која би у другим приликама била заправо кичерајски забавна. Боја је у овом случају и непријатељски ентитет; не чудовиште или виша сила, те такав маштовити антагониста надокнађује неинвентивност његових дела. Овај филм са једне стране пада, са друге се подиже и само је питање на коју страну ће тас ваше ваге превагнути. Мој тас је ипак на оној са позитивним утиском.

Едукативни моменат: Николас је рекао да сан који сањамо сами је само сан, али сан који сањамо заједно је стварност. Ово, ако већ није мудро, макар је поетично. 🙂

Оцена наставника:

4(дрхтуљива)

the-predator-movie-poster (Small)Предатор (The Predator 2018) је четврти наставак франшизе о злом ванземаљцу чији је назив у наслову филма. Овога пута предатор је слетео на Земљу бежећи од сопственог рода и на њега је наишао војник Бојд Холбрук и случајно успео да га онеспособи. Пошто је знао да ће, као сведок том нечувеном догађају, бити мета за одстрел сопствене војске, послао је сву опрему предатора на своју адресу чиме је желео да се обезбеди. Невоља је што је његов син опрему отпаковао и нашао начин да је користи. Тиме је он постао мета и војске и предатора. Сада је Бојд морао да нађе начин да спаси и сина и себе, а у томе ће му помоћи група душевно оболелих војника.

Критички осврт: Ако ћемо баш да ситничаримо, уводна сцена која нас упознаје са клинцем, осим што је и предвидљива и опште место, нема баш много ни логике. Наставник оставља дете (које је у очигледном проблему) самог у учионици. Има још наивних сцена, посебно акционих, што је изгледа у овом жанру јако тешко избећи. Но, свеукупно гледано, смислена прича постоји, довољно је закомпликована и интересантна, са фином динамиком. Ту су и сасвим солидни специјални ефекти и помало разочаравајући крај. Све у свему, заиста није лоше, али није ни епохално.

Режисер Шејн Блек је дао неколико добрих фора (попут оне кога заиста лови предатор) и врло живописну глумачку екипу која је сјајно дочарала лудаке (пун аутобус њих) и они јесу дали неопходан зачин филму. Међутим, главно јело, да га тако назовем, није толико сјајно. Управо двоје главних глумаца Бојд и Оливија Ман као да нису довољни зрели за своје улоге. Стерлинг К. Браун се већ одлично снашао у улози главног антагонисте, али некако није искоришћен до самог краја. Шејн је зато желео да искористи једну теорију која је ипак тек на нивоу спекулације о томе како аутизам није поремећај, већ наредни корак у еволуцији. Није то скроз без основа, али како је он то представио, сасвим је неспретно и неуверљиво. Но, у овом случају рачунао бих намеру, па онда не могу то да гледам толико негативно.

Едукативни моменат: Аутистични дечак је показао вештине које чак ни одрасли нису имали. Наиме, он је видео логику у знаковима којима су се споразумевали ванземаљци. У ствари, свако од нас може видети логику у нечему што другима не изгледа претерано логично, али то не значи да су ти други обавезно и у праву.

Оцена наставника:

4(на једва)

westworld-md-web (Small)Западни свет (Westworld 1973) је филм о посебном забавном парку будућности у којем гости могу доживети незаборавне авантуре захваљујући роботима који им све то омогућавају. У фокусу приче су двојица пријатеља Ричард Бенџамин и Џејмс Бролин који су одабрали да се забаве у делу који је уређен као Дивљи Запад. Све је кренуло добро и њих двојица су искусили многе њима забавне догађаје као што су кафанска туча и бекство из затвора, али се нешто покварило у централном систему и роботи су почели да убијају људе. Јул Бринер је андроид револвераш који се намерио на Ричарда и, након што му је убио пријатеља, јури га преко читавог забавног парка.

Критички осврт: Ово је, без сваке сумње, култни филм и виђеније дело СФ-а, али није баш без мана. И те мане су се некако концентрисале на само финале филма које пада у логици, динамици и изазовима који су постављени пред Ричарда. Некако су сви роботи, након што су масакрирали наоколни народ (без икаквог објашњења што су то урадили), нестали. Појављују се свега два неактивна (краљица и њен витез) и један активан – девојка у тамници, мада је њена улога помало нејасна. Људи у лабораторији су сувише наивно настрадали, а сви су остали некако препуштени, без икакве интервенције споља. Но, без обзира на ове мањкавости, свакако је квалитетан рад у питању и по много чему пионирски.

Едукативни моменат: Овај парк је показао да историја може бити занимљива. Верујем да може бити и вама, уколико јој дате прилику и прочитате неки занимљив текст из те науке.

Оцена наставника:

4(благотворна)

Vice (Small)Порок (Vice 2015) је филм снимљен директно за видео. Брус Вилис је власник посебног футуристичког комплекса у коме гости могу да се иживљавају до миле воље и остварују своје садистичке пориве на особљу – које, све до једног, чине роботи по изгледу сасвим налик људима. Невоља настаје када једна од робота Амбир Чилдерс почиње да се сећа свих својих погибија, што не би смело да се дешава пошто се меморија робота ресетује сваког јутра. Она је успела да побегне из овог морбидног забавишта за одрасле и то је проблем за Бруса, коме такав скандал није потребан. Зато он шаље своје људе да је ухвате, али испоставиће се да и она има помоћ пријатеља.

Критички осврт: Изгледа да је јако тешко направити акцију без наивних момената попут оног када пуцају с мале удаљености и не погађају ништа. А овде тога баш има претерано. Оно чега нема претерано је иновативне радње. У ствари, нисам сигуран да уопште неке радње и има. Амбир бежи, а Брусова екипа је јури. И то је, углавном то. Ово би била сведена верзија „Истребљивача“ из 1982, а има препознатљивих елемената и из других филмова. У ствари, филм толико изгледа препознатљиво да уопште нисам био сигуран да ли сам га гледао на самом почетку. Сви ликови су стереотипи; ту је дама у невољи прелепа Амбир, полицајац који је загрижен за свој посао и усамљени вук Томас Џејн, кога шеф не гледа са разумевањем и има идеју да му одузме значку, а ту је и богати власник Брус, који је изван закона итд, итд. У овом филму ама ич не постоји оригиналног и једино што му могу признати је да су продукција и глума пристојни, те динамика сасвим солидна. Ипак, далеко је од узбудљивог, што бисмо очекивали када је већ режисер Брајан А. Милер одустао да мистерије већ у првих двадесетак филма када нам је читаво замешатељство научник Колин Еглсфилд објаснио више него детаљно.

Едукативни моменат: Брајан Гринберг је рекао да ако се бојите то не значи да нисте храбри. Храбри сте ако не дозволите да вас страх спречи да урадите оно што желите.

Оцена наставника:

2(на један или један на два, свеједно)

giver (Small)Давалац (The Giver 2014) је филм рађен према истоименом роману Лоис Лоури. Описује друштво у будућности које се одржава захваљујући стриктним правилима. Једно од њих је да када млади матурирају добијају послове на церемонији која се тада приређује. Брентон Твејтс је управо један од њих и њега су издвојили како би добио посебно занимање – да буде чувар сећања. Испоставиће се да ће то Брентона изменити много више него што су старешине намеравале.

Критички осврт: Овај филм је налик „Другачијој“ која је настала исте године, али бих рекао да овде филмови нису „преписивали“. Пре ће бити да је то урадила (ако је урадила) списатељица Вероника Рот јер је њен роман (по којем је овај други филм рађен) настао после романа Лоис Лоури (по којем је рађен овај филм). Но, како год било, овај филм има већу дубину јер се он не бави пуком личношћу, већ врло захтевним темама. Он се буквално бави суштином живота, колико су емоције и искуства значајни и колико морамо да изгубимо да бисмо заправо добили (како је, уосталом, филм и насловљен). Режисер Филип Нојс је све то визуелно добро упаковао, а главни двојац ментор Џеф Бриџиз и пулен Брентон су сјајно одглумили.

Филм је интересантно и амбициозно осмишљен и има ту нешто маште, али има и мањкавости од којих је највећа та да је прича већ више пута виђена и готово сасвим је предвидљива. Аргументи које потежу Мерил Стрип и Џеф сувише су очигледни да били виспрени, а пред млађахног Брентона премало је изазова постављено при његовом бекству. Сви виђенији ликови слабо су разрађени, као уосталом и цео филм. Истина, динамика је пристојна и крај је другачији у односу на гомилу других филмова, али не анулира побројане мањкавости.

Едукативни моменат: Брентон је био одабран јер је поседовао четири пожељне особине: интелигенцију, интегритет, храброст и способност да види оно што други не могу. Свакако да би таква комбинација особина била довољна да свакога издвоји. Треба радити на њима. 🙂 И то можемо учењем. Брентон је научио да знајући шта је шта није исто као знати шта да радимо када осећамо нешто.

Оцена наставника:

3(може плус)

sonic (Small)Јеж Соник (Sonic the Hedgehog 2020) је филм рађен према истоименој Сега видео-игри. Соник је живео на свом лепом острву под заштитом мудре сове, али је морао да побегне када је дивље племе желело да се докопа његове моћи. Тако је завршио у варошици у Зеленим брдима у Монтани. Тамо се лепо снашао, пре свега захваљујући својој брзини, али га је мучила усамљеност. Једно вече се толико узнемирио због тога, да је из нервозе толико брзо трчао и као последица је настао електромагнетни пулс због кога је велики део државе остао без струје. Власти су се заинтересовале за овај феномен и тамо послале, додуше невољно, ексцентричног и злобног научника Џима Керија. Џим је врло брзо постао свестан Соника и његових моћи, те је решио да га улови и дисекује, али ће Соников заштитник постати локални шериф Џејмс Марсден. Џим има врло скупоцене и врло напредне роботе и друге машине, али на страни Џејмса и Соника су брзина и пријатељство.

Критички осврт: Допада ми се ведар тон овог филма, а и хумор заиста није лош. Ту су и добри глумци, пре свих Џим, који се у оваквој улози осећа као риба у мору. Додуше, ситних грешака има, тако да је нејасно како суперсонични јеж није стигао да уђе у прстен када је желео да спаси сову. Но, већи проблем са којим се филм бори је крајње излизана прича, чак и за дечји филм. Иначе неку јачу ману не бих могао да наведем. Заправо, похвалио бих специјалне ефекте и маштовита техничка решења.

Едукативни моменат: Џим је рекао како је самопоуздање јадна замена за интелигенцију. Има ту истине, али само ако имамо самопоуздања без покрића. У супротном, самопоуздање уопште није лоша особина.

Оцена наставника:

4(блеђа варијанта)

gnomeo (Small)Гномео и Јулија (Gnomeo & Juliet 2011) је цртаћ инспирисан делом Вилијама Шекспира „Ромео и Јулија“. У две баште које се налазе једна поред друге налазе се две заједнице баштенских патуљака. Једни су са плавим, а други са црвеним капицама. Те две заједнице су у међусобном сукобу и гледају како да напакосте једни другима. Невоља настаје када се један плави патуљак заљуби у патуљчицу са црвеном капом, а и она у њега.

Критички осврт: Ово је једна слатка, не претерано оригинална прича о играчкама, пардон, баштенским патуљцима, која држи пажњу и има лепе поруке.

Едукативни моменат: Гномео и Јулија, али и сви остали, схватили су да љубав, мир и пријатељство не треба да трпе због глупих ствари као што је, рецимо, разлика у боји. Ако су то схватили баштенски патуљци, надам се да ће то схватити и прави људи. 🙂

Оцена наставника:

4(хајде, може некако)

Лако Је Критиковати 108

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Original Cinema Quad Poster - Movie Film PostersМиленијум (Millennium 1989) је филм базиран на краткој причи „Ваздушни напад“ Џона Варлија. Након авионске несреће, авио-компанија је ангажовала експерта за такву врсту незгода Криса Кристоферсона. Међутим, оно што ће он открити, истражујући ову несрећу, превазићи ће сва његова очекивања.

Критички осврт: Черил Лад је врло занимљива. Она је права дама и има то неко отмено држање, те јој улога стјуардесе није била проблем. Са друге стране, она је и ратница из будућности и, зачудо, сасвим се снашла и у тој улози, а и такав имиџ јој пристаје. Лепим људима све лепо стоји – рекао би неко, али није баш тако (осим у случају ове лепотице). Главни протагониста Крис ми је потпуно антипатичан са физиономијом која је свакаква само не софистицирана, али то је већ лична импресија. Улогу је изнео коректно, али није била ни претерано захтевна.

Веома ми се допада идеја у овом филму, чак заиста је маестрално осмишљена. Такође ми се допада како је направљено Веће које управља у будућности. Много детаља је добро одрађено, али има и детаља где се виде грешке. Када су ушли у ресторан из кола, Черил је имала видно нову, свеже исфенирану и офарбану фризуру (свега неколико десетина секунди касније). Но, пошто радим у женском колективу, јасно ми је да је коса довољно важна за женски свет да то не бих смео да замерим. 😀 Филм је, иначе, заграбио последње године осамдесетих и има добар део шмека те декаде, те прегршт наивних момената. Они, опет, нису толики проблем. Једна од две највеће моје замерке радњи је што је она сувише погодна. Друга замерка је што је режисер Мајкл Андерсон (чији рад је, између осталих, и „Логанов бег“, а то је за мене довољна референца) прекратко одржавао мистерију; онога тренутка када смо сазнали чиме се (перфектно лепа) Черил бави (а то је већ након пола сата филма), десио са трансфер фокуса са СФ дела на романтични; који нити је довољно занимљив да одржи пажњу, нити треба да буде водећи мотив при једној оваквој идеј(чин)и.

Ипак, свиђа ми се како су решили заврзламу са путовањем кроз време; парадоксима и временским ограничењима. Нису то најсрећнија решења, али нека решења јесу и цела прича је на крају довољно смислена или боље да кажем подношљиво смислена.

Едукативни моменат: Брент Карвер није дозволио да Черил, жена из будућности, убије Криса, човека из прошлости. Према Брентовим речима, Крисов живот утиче на хиљаде других живота и то би изазвало парадокс. Но, оно што није парадокс (ма како невероватно звучало) је да свачији живот заиста има утицаја на много других. Од нас зависи какав ће тај утицај бити.

Оцена наставника:

4(претерао сам, знам)

curedveiljadei (Small)IЛек (The Cure 2014) је филм о младој научници Антонини Пребл која ради у једној фармацеутској кући и покушава да пронађе начине да оболелима од рака смањи патње. Но, њен газда Џон Бејч као да нема слуха за њена открића, а она ће ускоро открити и зашто; ова кућа већ има откриће које може да промени комплетну медицинску праксу.

Критички осврт: Радња је већ много пута испричана и нема ту оригиналности ни у најави. Ипак, уз колико-толико пристојну глуму и акцију, донекле и мистерију, филм би могао да буде макар коректан и то уз очигледно низак буџет. Међутим, толико је мелодраматичан да је то прешло сваку границу доброг укуса. Од сцене када је Антонина кренула на Харвард, преко приче Стивена Ловата о његовом сину, до тога како Антонина доноси УСБ са спасоносном формулом кроз шуму, патетика провејава као каква мећава и затрпава и оно мјушно доброг што филм има да понуди.

Едукативни моменат: Антонина је желела да помогне људима оболелим од рака не зато што је хтела новац или признање, већ зато што је њен филмски отац умро од исте болести. Према оболелима је осећала емпатију. Истина јесте да ће другу особу најбоље разумети онај ко је доживео слично искуство, али и да таква искуства немамо, свакако треба да будемо племенити као Антонина.

Оцена наставника:

1(на два)

PatientZero_xl (Small)IIНулти пацијент (Patient Zero 2018) је постапокалиптични филм где је већина човечанства страдала од вируса који изазива агресију код људи. Они који су здрави повукли су се у војне базе и покушавају да нађу лек. За то им је потребан нулти пацијент кога траже тако што заробе заражене и приморавају их да им одају информације о њему. У томе им помажу сазнања да оболели увек говоре истину и да им смета музика. Међутим, све се мења када су ухватили Стенлија Тучија, који се не понаша као и други оболели.

Критички осврт: Глума је предраматична. Наравно, и тема је таква, али ово је свеједно претеривање. Уз то, главни протагониста Мет Смит је, иначе, тип глумца који своју уметност схвата преозбиљно, мелодраматично и кул, тако да одаје заиста утисак што неартикулисаног, што набријаног типа. Он напросто воли да је пажња усмерена ка њему, без обзира да ли за то има кредита или не (и утисак није много поправило то што глуми наставника биологије). На руку му је ишао и псеудовиспрен сценарио са све великим мудролијама. Нажалост, у том сценарију нема ништа што већ није написано у неком другом филму. И практично свака сцена је предвидљива, дијалози су сасвим прозаични, а ликови мање-више стереотипи.

Ово је неинвентиван филм са ниским буџетом, па тако и попут многих других са сличним економским статусом клаустрофобичан (јер се све дешава готово искључиво у војној бази), који није крш, али није ни добар. Стенли је унео мало више интриге и својим ликом и својом глумом, али је тек за нијансу поправио утисак, као и акција у финишу која је тек делимично успела. Начин како је Мет убио Стенлија, односно како је при томе себе повредио, тешко да би му дао икакву могућност да касније и даље трчи и да се бори, но то је мањи проблем. Већи проблем је нарација на самом крају. Све у свему слабо, заиста.

Едукативни моменат: Натали Дормер је рекла Клајву Стандену како разуме да не воли да му се обраћа као детету. Али, ако не жели да му се обраћа као детету, онда га је саветовала да треба да се понаша као одрасла особа. И сасвим је Натали у праву; од нашег понашања много зависи како ће се према нама опходити.

Оцена наставника:

2(не више од овога)

maxresdefault (Small)VРеволвераш (The Gunfighter 2014) је кратак филм о каубоју – револверашу Шону Парсонсу који улази у један салун. Тада креће да говори наратор, али невоља је у томе што сви ликови који су присутни могу да га чују. Да зло буде веће, наратор зна тајне сваког од њих.

Критички осврт: Немам много да кажем о овом филму осим да је сјајно осмишљен, духовит, заправо урнебесан. Свака част.

Едукативни моменат: На крају је ипак било како је наратор рекао јер, на крају крајева, свако ће испричати причу онако како сам жели без обзира да ли се то нама допадало или не. 🙂

Оцена наставника:

5(плус и плус)

originu (Small)II2036. Порекло непознато (2036 Origin Unknown 2018) је филм у коме главну улогу има Кејти Сакоф, која је задужена за истраживање Марса, на који људи упорно шаљу роботе. Кејти управља вештачком интелигенцијом, али врло брзо схвата да газда није она, већ управо машина. Ускоро ће открити још многе и невероватне ствари.

Критички осврт: Већ на почетку ми се није допало то што се форсира сукоб вештачке и људске интелигенције. Кејти је преглумљавала, а њен разговор са филмском сестром Џули Кокс све време је био под претераном тензијом. Са обе стране само су прштали аргументи зашто је боље да се све препусти вештачком, односно људском интелекту. Онда се у једном тренутку појавио монолит и изгледа да то Кејти ни близу није узрујало као то што ју је вештачка интелигенција надмашила. Разумем ја шта је сујета, али и да је као кућа велика, да ли је могуће да је толико заслепела Кејти да не поклони пажњу нечему што је заиста невероватно откриће на другој планети? Касније се Кејти наново посветила том монолиту, али и даље је квоцала како јој је шеф компјутер, те са њим водила филозофске расправе о томе како ће вештачка интелигенција преовладати. Овај филм је (очигледно) у највећој мери био посвећен тој теми, али, авај, ништа новог о томе се није могло чути. Осим једног стварно глупог вица. Финале филма и има и нема смисла. Компјутер је одлучио тек тако да уништи људску врсту. Чак и ако прихватим више него прозаичан разлог за то, нејасно је зашто баш тада, а не раније.

Филм јесте научно фантастичан, али више нагиње ка науци, но ка фантастици. Режисер Хасраф Дулул се разметао својим знањем физике (или је ангажовао неког стручњака да то чини) и посебно оним „елитним“, квантним делом те науке. Могла се чути и покоја мудра знаменитих личности и стичем утисак да је Хасраф уложио много труда да му филм буде паметан. Међутим, највише што је успео је да направи модернију верзију „Одисеје 2001.“, са сумњивим успехом. Почевши од наслова филма, преко коцке (монолита) и тога како компјутер шпијунира разговоре, до судбине главне протагонисткиње; све веома асоцира на поменути филм.

Специјалне ефекте одрадио је компјутер и то далеко од сјајног. Иначе, игре са бојама и сличне визуелне керефеке такође подсећају на „Одисеју“.

Едукативни моменат: Оно на чему је Кејти инсистирала је способност апстрактног решавања проблема, за коју је веровала да је вештачка интелигенција нема. Да ли је заиста има или нема или ће је имати или неће никад – не бих се ја тиме бавио. Важно је да ту способност имамо ми и треба радити на њој, посебно да се развије код деце.

Оцена наставника:

2(на три)

film_no_original_body (Small)VГосподин Нико (Mr. Nobody 2009) је филм чија се радња дешава у будућности 2092, када су људи открили тајну бесмртности. Међутим, само један човек Џеред Лето, стар већ 118 година, на самрти је и он је једини преостали смртник. Лекар Алан Кордјунер га је хипнотисао како би Џеред повратио своја сећања, а своју животну причу он приповеда и новинару Данијелу Мејсу. Испоставља се да прича није само једна.

Критички осврт: Филм најпре почиње толико неповезано да га је јако тешко пратити, а онда, полагано, прелази у више-мање смислену причу. У ствари, сценариста и режисер Жако Ван Дормал разиграо се мало са димензијама простора и времена и направио једно врло маштовито остварење са оптималном динамиком. Своје идеје засновао је што на научним, што на религијским, те их некако повезао. Но, оно што је битније је да је поставио нека занимљива питања и успео да заинтригира. Рецимо, врло јака сцена је када Џеред на железничкој станици проналази мртву наркоманку и задржава се да је полиција однесе, те тако среће своју велику љубав Дијану Кригер. Јасно је питање да није обратио пажњу на картонске кутије које су прекривале несрећну девојку да ли би и тада срео своју вољену. Временски гледано (што је такође приказано), то се не би десило. Филм се пре свега бави изборима које правимо и свим последицама које из тих избора могу произаћи – добрим и лошим по нас. Некакво разрешење на крају је сјајно осмишљено.

Уз све то, филм је визуелно веома допадљив, уметнички урађен или готово такав. Ако ћу искрено, овакав начин режије је чак добар за филм који траје преко два сата (мада, ако ћемо поштено, могло је да буде и краће). Таман ми једна тема досади, Жако се пребацује на другу, односно неку другу могућност. И сасвим је добро дозирао. И, морам да приметим; или је Жако веома романтичан или је циљао такву публику. Глума је одлична, тако да немам богзна шта да замерим, без обзира што сам сасвим осредњи романтичар. 🙂

Едукативни моменат: Дечак (Томас Берн) у филму је рекао да док не начинимо избор, све је могуће. 🙂 И ту заиста има истине, али то није довољан аргумент да изборе не чинимо. Само тада треба да будемо мудри.

Оцена наставника:

5(лепа, као и филм што је)

alien_ (Small)VЕјлијен (Alien 1979) је филм који говори о посади једног свемирског брода. Њихова мисија је била да донесу сировине на Земљу. Док су се враћали са друге планете, те спавали у криогеним коморама, бродски компјутер Мајка примила је необичан сигнал са сателита ЛВ-426 поред којег су пролазили. Зато је пробудила посаду. То је сада био додатни задатак за њих; да истраже извор тог сигнала. Слетели су на сателит и открили летелицу ванземаљског порекла. Изгледала је руинирано и посада коју су пронашли одавно мртва. Пронашли су још нешто: јаја непознатог порекла у којима се налазило нешто живо. Негде у том тренутку је члан посаде Сигорни Вивер растумачила сигнал са тог брода и схватила да се не ради о позиву за помоћ, већ о сигналу упозорења. Но, већ је било доцкан.

Критички осврт: Код нас је овај филм преведен као „Туђин“, а познат је као „Осми путник“. Ја сам га транскрибовао и намерно га зовем „Ејлијен“ како би се разликовао од свих других „туђина“. Јер овај филм се свакако разликује и представља ремек-дело научне фантастике.

Едукативни моменат: Сигорни није хтела да пусти чланове своје посаде натраг у брод јер се непознати организам закачио за Џона Херта и представљао је могући извор заразе. Остатак посаде се није сложио са њом и пустили су ејлијена у свој брод. Испоставило се да је Сигорни била у праву и да правила, односно процедуре постоје са разлогом.

Оцена наставника:

5(без било какве полемике)

tremors (Small)Подрхтавање (Tremors 1990) је први, најпознатији и најуспелији филм из саге о подземним црвима дугим неколико метара. Ови црви су опсели фиктивну једва насељену варош Савршенство у сред пустиње Неваде и малобројни становници покушавају да им побегну. Међутим, то нимало није лако јер су ови црви виспрени и брзи уче на грешкама припадника своје врсте.

Критички осврт: Цела поставка како подземно глистолико чудо живи прилично се опире и законима физике и биологије и много је ту питања које је могуће поставити и која би оспорила логику постојања овако адаптираног створа. Са друге стране, сцене су ефектне (посебно она када двојица радника бушилицом пробијају бетон, па случајно закаче и монструма). И специјални ефекти уопште нису лоши. Филм је динамичан и забаван. Има и мало оног америчког „напрженог“ радовања, али подношљиво је. Све у свему, ово је добар један горњи пик међу филмовима у поджанру у коме је рађен.

Кевин Бејкон је још једном доказао да је одличан глумац. И уз то одаје утисак да улоге ради са лакоћом.

Едукативни моменат: Фред Вард је замерио Кевину да бира послове према томе колико му се (не) допадају и не планира ништа унапред. И та замерка је на месту. Ако немамо испланиран рад, тешко да ћемо бити ефикасни, а послови које не волимо свеједно ће нас чекати.

Оцена наставника:

5(може)

houseb (Small)VВезана за кућу (Housebound 2014) је филм о девојци Моргани Ошреји коју је полиција ухватила приликом пљачке банкомата. Као казну добила је шест месеци кућног притвора и то у кући своје мајке. Бунтовној Моргани ово уопште није била лака казна јер се са мајком не слаже најбоље, а и верује да са њом нешто није у реду. Наиме, њена мајка тврди да је њихова кућа запоседнута. Проблем настаје када Моргана почиње да схвата да њена мајка и није тако ћакнута и да се у кући заиста дешавају необјашњиве ствари.

Критички осврт: Филм ме је изненадио већ од самог почетка. И надаље је било изненађења највише у чудним поступцима ликова (у овом случају ми више одговара реч „чудним“, мада би неко могао да замери да нису увек баш ни логични). Хумор је заиста виспрен, мало више црн, али свакако одличан. У ствари, неке форе сам видео први пут у овом филму, као када Моргана чује чудне звуке док је у клозету. Изгледа да режисер Герард Џонстон ипак није могао да избегне нека општа места, па је било и њих, а и ликови, ма колико год занимљиви и смешни били, најчистији су стереотипи.

Филм врло неосетно прелази из натприродног хорора у крими причу, али и даље хумор не јењава, динамика се не смањује, а прича остаје целовита са јасним фокусом. У ствари, и крими део, једнако као и хорор, извлачи пун потенцијал ликова и приказује их у најбољем могућем светлу (или мраку, како желите). Допало ми се што Моргана и Глен-Пол Вору нису направили пародије од својих ликова, а иначе ми се глума свих глумаца допала.

Без обзира што су неки делови налик другим филмовима, мислим да је овај филм освежење у поджанру у коме је рађен и посебно теме о уклетим кућама чија клаустрофобичност не дозвољава баш превише размахивања режисера. Овај се добрано размахао и урадио врло солидан посао.

Едукативни моменат: Иако је Моргана мислила да су кућу запоселе неке немогуће силе, испоставило се да је објашњење колико-толико рационално. Уколико нешто не можемо да објаснимо то не значи да нема објашњења или да је оно натприродно или у домену виших сила, већ само значи да још нисмо нашли рационално (научно) објашњење.

Оцена наставника:

5(помало блајхана)

downadh (Small)IIIУ мрачној дворани (Down a Dark Hall 2018) је филм базиран на истоименој књизи Лоис Данкан. Анасофија Роб је проблематична девојка која често разговара са школским саветником, али без ефекта. Појавило се решење у виду Блеквуд школе (која је уједно и интернат), која се специјализовала баш за ученице налик Анасофији. Она невољно прихвата да промени школу и родитељи је довозе у луксузну кућу у сред дивље природе. Наставни кадар је малобројан, баш као и ученице, али врло брзо постаје очигледно да крије мрачне тајне (а какве би друге у мрачној дворани).

Критички осврт: Прича где проблематична девојка упада у натприродни хорор и од антихеројине постаје антихеројина, само сада уз одобравање публике, уопште није нова, напротив. Овде је можда новина што их има пет таквих. Режисер Родриго Кортес се трудио да режија изгледа лепо и кул, али су и такви кадрови већ виђени.

Глума је сасвим солидна, а Ума Терман, која је зашла у зреле године, напросто је идеална за ову улогу. Као наставник, морам да приметим које је школске предмете одабрала Ума за њене ученице; математику, књижевност, ликовну и музичку уметност. И то је то. 🙂 Са жаљењем констатујем да биологију није уврстила, али ово свакако тера на размишљање. Шта је то што је, заправо, есенцијално или основно, како желите, за образовање једне младе особе? Углавном, било је јасно да ће Роузи Деј бити хиперталентована за сликање, али мистерија и није била у томе. Предмета је четири и њих четири су се пронашле у сваком од њих. Шта је са петом – Викторијом Моролс? У ствари, поставља се ту доста питања и све је прилично мистериозно, мада је врло јасно да Ума и њени наставници нешто смерају. И ту мистерију Родриго одржава током доброг дела филма и успео је да ме заинтересује. Међутим, разрешење је, иако драматично, са све вриском, јурњавом и пожаром готово епских размера, у доброј мери срозало филм до осредњости (са врло предвидљивим сценама и полупатетичном завршницом) и то је штета. Заиста један сасвим фин потенцијал ни близу није искоришћен.

Едукативни моменат: Све девојке су показале изузетан таленат свака у по некој области. У овом филму за тај таленат нису заслужне оне саме, али у реалном животу уверен сам да свака особа може да пронађе неку област у којој ће направити изузетан рад. Треба да се потрудимо да ту област нађемо.

Оцена наставника:

3(реална)

Лако Је Критиковати 104

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hunger (Small)VИгре глади (The Hunger Games 2012) је филм снимљен према истоименој књизи Сузане Колинс. Радња се дешава у будућности и САД су, након рата, подељене у округе у којима људи раде готово као робови. Свим окрузима управља председник Доналд Садерленд из главног града. У прошлости су се људи из округа побунили и њихова побуна је угушена, али није заборављена. Сваки округ мора да да свој данак у крви; по двоје деце (дечака и девојчицу) који ће се у главном граду борити до смрти у технолошки напредној арени. Само један од њих може да напусти арену. Прича прати судбину девојке Џенифер Лоренс која се за ове „игре“ пријавила наместо своје сестре.

Критички осврт: Још поодавно сам описао све наставке овог филма, али не и овај, најбољи, први део. Никад није касно, па тако и овај пут да напишем да је сасвим извесно да је у питању ремек-дело фантастике, са одличном идејом, фантастичном реализацијом, јаким порукама и харизматичним глумцима, пре свих Џенифер. Једино што бих ја урадио је то да бих избацио објашњење с почетка јер се све исто објаснило у првих петнаест минута филма и то у документарцу који је приказала Елизабет Бенкс, а и тако би почетне сцене биле мање јасне и самим тим занимљивије.

Приказано друштво има све мањкавости савременог; приказан је јаз између сиромашних и богатих, двојни морал, сегрегација, површност и бесмисао ријалитија, политичка олигархија, модни диктати, назадовања на свим пољима (главна атракција су гладијаторске игре које су дочаране чак и сценографијом, а које су биле одлика древних цивилизација) и тако даље и тако даље. Зато је прича актуелна, дубока и слојевита. Приказане сцене су одлично снимане и свака је ефектна. И да додам да ми је фасцинантно како је режисер Гари Рос приказао како је птица креја сасвим случајно постала симбол борбе коју води Џенифер, а касније (у наставцима филмова) је постала симбол борбе целог народа. При свему томе, Џенифер је измислила његово значење како би умирила сестру. Верујем да су симболи увек тако и настајали.

Едукативни моменат: Двојни морал је ужасна ствар. Са једне стране Елизабет је све време упозоравала Џенифер и остале да пазе на манире, а са друге била је део организације „игара“ где убијају децу. Такви двоструки аршини постоје у сваком друштву, од малих до крупних ствари и треба их препознати и борити се против њих.

Оцена наставника:

5(неопозива)

Rampage (Small)Разјареност (Rampage 2018) је филм базиран на истоименој видео-игри. Двејн Џонсон је научник, стручњак за примате и он се стара о Џорџу, изванредно интелигентном горили који је био у његовој заштити од кад је био младунче. Ипак, генетички експеримент, који је кренуо по злу, претворио је овог нежног мајмуна у бесно чудовиште које је постало опасност за читав Чикаго.

Критички осврт: Ово би била модерна и неинвентивна верзија Кинг Конга, а пошто један дивовски албино горила није довољан за јуношу какав је Двејн, што не убацити и џиновског вука са зубима као у тираносауруса и истог таквог крокодила? Као да је ауторски тим режисера инспирацију тражио у треш филмовима са канала „Сај-Фај“, а који су крцати монструозно великим дивљим животињама које једу људе и које су отпорне и на бомбе (наравно, знам да је инспирација била видео-игра из 1986, али то не поправља значајније утисак).

Реализација је мршава и крцата општим местима. Једино што је чини богатом је управо такав буџет. Филм има још неких добрих страна, а то је пре свега узбудљива акција. Но, и те сцене су сасвим погодне, те готово као у цртаном филму. Баш је било погодно да горила поједе Малин Окерман (до тада ниједног човека није појео) и то се десило. Или, сасвим погодно (и предвидљиво) је било да каменчуга спљошти Џејка Лејсија баш када је излазио из зграде и то се, такође, десило. Дијалози су врцави, али нису избегнути патетично мелодраматични делови. Окосница радње је пословни подухват Малин и Џејка који би, рецимо, могао да се подведе под војну индрустрију, али је њихов план како да спасу тај пројекат потпуно бесмислен. Логично за Џејка, који иначе глуми мање паметног брата, али је нелогично за Малин која је, наводно, паметни вођа у тој породици. И даљи њихови поступци нису јасни, али ни истрага полиције, ако ћемо поштено.

Наука је у овом филму најмршавија. Ако се већ „играмо“ генетике и осмислили смо патоген који врстама дарива екстра гене, онда је производ који смо могли да видимо у филму сасвим нелогичан. Рецимо, ген слепог миша се примио код свих, али не и ген бодљикавог прасета. При томе, механизам како се гени експримирају сасвим је нејасан јер сродност очигледно нема утицаја (кљове су нарасле крокодилу, али не и вуку и горили), али ни средина. Уз све то, крокодил је имао реп као какав анкилосаур. Заиста је он моћно осмишљен, али одакле нам сада гени изумрлих гмизаваца? У овом парку из доба јуре, осим генетике, проблем је и општа зоологија и онај део физике који се бави здравим разумом. Хајде што се горила од неколико тона пење уз осамдесетоспратницу сасвим гипко, но то раде и крокодил и вук. Овај потоњи скакуће са спрата на спрат без имало свести о томе да се његови значајно мањи припитомљени сродници не могу попети ни уз пишљиво дрво. 🙂 Понашање животиња је, такође, проблематично. Оне су агресивне, наводно због патогена. За припитомљеног горилу то свакако „пије воду“, али заиста не очекујем да вук и крокодил буду мазни и без генетичког „прћкања“. При томе, они не нападају један другог (али заједничким снагама уништавају све пред собом) док нису уништили антену и иритантни звук који испушта, да би се онда људски (животињски?) међусобно потукли. Дакле, крокодил има врло развијену свест када је мудро имати савезнике. И, напокон, уморство крокодила је тек посебна прича. Ракете, минобацачи и сва расположива артиљерија ни да га окрзне, па чак ни бомба која је експлодирала у његовим шкргама, али га је докрајчила једна метална штангла. Мислим да је много више од штангле докрајчило овај филм.

Едукативни моменат: Оно што није научно фантастично јесте техника CRISPR. Реч је о генетичком инжењерингу којим се врло ефикасно мењају гени, а заснива се на јединственој одбрани прокариотских ћелија (оних које немају једро). У њиховом наследном материјалу постоје секвенце које садрже одломке ДНК из вируса који су напали прокариоте. Ове фрагменте прокариоти користе како би открили и уништили ДНК из сличних вируса током накнадних напада. То би у најкраћем било то, а ако вас занима више од тога, нећете сазнати из овог филма, али научних и научно-популарних извора на интернету има. 🙂

Оцена наставника:

2(може на три)

fallendino (Small)IСвет из доба јуре: Пало краљевство (Jurassic World: Fallen Kingdom 2018) је пети наставак култног „Парка из доба јуре“. Нови зоолошки врт са диносаурусима, без обзира колико модеран био, пропао је у прошлом наставку и диносауруси су се размилели по острву где се врт налазио. Међутим, на том острву је прорадио вулкан и сва је прилика да ће се десити још једно (овог пута значајно мање) изумирање диносауруса. Међутим, богати Џејмс Кромвел не жели да диносауруси буду уништени и преко свог пулена Рејфа Спона ангажује Брајс Далас Хауард, која је некада радила у врту и која је врло мотивисана да спаси диносауре. Он је шаље на острво, које она, разуме се, добро познаје, а како би његовим људима показала где могу наћи различите врсте. Једна од животиња за спасавање је и велоцираптор Плава, коју је одгајио Брајсина симпатија Крис Прат. Он такође креће на острво, али се испоставља да то није била добра идеја.

Критички осврт: Ово је наставак филма из 2015, али и трилогије пре тога, чији је представник овде био Џеф Голдблум. У ствари, филм има заплет као и други део у поменутој трилогији и док је Џефу било потребно мало „убеђивања“ да прихвати задатак да се отисне у авантуру са диносаурима, овде је „убеђивање“ било потребно за Криса. И у оба случаја је потегнути „аргумент“ била лепша половина у коју је јуноша заљубљен, док је она заљубљена у диносаурусе. Прошли пут то је била Џулијана Мур, а сада Брајс. Дакле, почетак баш није обећавао нешто ново. И наставак је показао да новог заиста нема. Све је већ виђено.

Филм у пар сцена јесте узбудљив и има згодних цака, али свеукупно прича је танка да тања бити не може. Не помаже чак ни то што глумци јесу одрадили свој део посла, а и специјални ефекти су стандардно добри. Филм је крцат општим местима и наивним моментима, стереотипним ликовима, а са друге стране хумора има тек у траговима. У ствари, режисеру Хуану Антонију Бајонеу се мора одати признање да је успео да један атрактиван СФ са диносаурусима учини досадним. И то је мајсторство, нема шта. 🙂

Но, и то сам поднео некако, као и да Крис (који је зоолог или палеонтолог, штагод) пребија обучене војнике који му најпогодније налећу на волеј, па и да диносаурус (нежно, канџом од десет и више центиметара) отвара прозор, али тренутак када сам одлучио да филму дефинитивно дам један је када је Рејф открио истину о девојчици Изабели Сермон. Не само да је оптеретило причу потпуно беспотребно, него је и заиста патетичан начин да се уведе било каква иновација, а још патетичнији да се реши расплет.

Едукативни моменат: Човек је оживео диносаурусе и унео их (интродуковао) на за њих нова станишта. И десило се оно што се често дешава са интродукованим врстама; почеле су да освајају та станишта, угрожавајуће оне који су ту већ живели (аутохтоне врсте). Интродукција се дешава и без диносауруса и она најчешће угрожава врсте у њиховим природним стаништима.

Оцена наставника:

1(може на два)

noah_imaxexclusive_blog (Small)Ноје (Noah 2014) је библијска прича о потопу који је Бог послао на Земљу, али испричана на другачији начин. Аутори приче су Дарен Аронофски и Ари Хандел, а улогу Ноје тумачи Расел Кроу.

Критички осврт: Јако је тешко сврстати ову причу у било који поджанр. Она није религијска јер има много одступања од оне коју можете пронаћи у Библији, те је према поставци више епска фантастика. Међутим, приказано друштво има сличне карактеристике као оно у „Побеснелом Максу“, што би била нека футуристичка дистопија. Очигледно се режисер Дарен решио за један микс поджанрова и немам ништа против, иако цело то замешатељство у збиру не делује нарочито иновативно.

Содома и Гомора је представљена застрашујуће и задивљујуће истовремено. Сама сцена је застрашујућа, а задивљујућа је идеја и колико је реално и, нажалост, препознатљиво постављена. Људи су огрезли у грех буквално из очаја и глади. Занимљиво је да се Дарен није одлучио за варијанту описану у Библији да ће људи настрадати јер су огрезли у блуд, већ због своје уништитељске активности пре свега према природи (очигледна је дезертификација, а може се видети и цветање воде и слична загађења), што целу причу у доброј мери и актуелизује и рационализује. Потоп, односно природна непогода, научно гледано више иде уз промену животне средине него уз разврат. Ова прича се уклапа у заштиту врста на коју алудирају сва каснија дешавања у Нојевој барци. Нема шта, филм је прави један омаж заштити животне средине, па и упозорење, и то и те како поздрављам упркос бруталним сценама.

Још једна занимљива веза са биологијом је еволутивни поглед на стварање. Томе претходи и стварање свемира и свега у њему, тако да је ово један занимљив контранапад, да га тако назовем, на креационизам. И то морам да поздравим. У ствари, прича је толико озбиљно одрађена, са добром идејом и истом таквом реализацијом, те је крцата метафорама и симболима, да цео филм морам да похвалим. Посебно бих истакао идеју избора који Бог даје. Баш је добро обрађена и сасвим је схватљива, пре свега у лику Ноје и чак није било ни потребно да је Ила (Ема Вотсон) касније објасни. Дилема је, иначе, вечита и представља борбу ега и суперега.

Једино је што је „трики“ је инцест. То је уједно и највећа замерка Библији, а уз овакву причу постаје неизбежан. У филму је то елегантно решено тако што се није поменуло са ким ће се „множити“ Емине и Семове (Даглас Бут) кћерке, али су очигледни кандидати њихови стричеви – Хам (Логан Лерман) и Јафет (Лео Маки Керол). Цео тај завршни део се највише ослања на причу из Библије и тада видимо Ноја као пијанца, али и нагог како лежи на обали и све то има везе и са Хамовим одласком. Међутим, бојим се да неће бити довољно јасно ако нисте прочитали Библију и то чини да сам крај филма није најсрећније решен.

Неки ликови су добро разрађени, док су други више послужили сврси (попут Дагласа), а глумци су у високој мери (мада каткад превише мелодраматично) одрадили свој део посла. Специјални ефекти су маестрални (осим када су приказани анђели надзирачи) и осмишљени су да задиве, али је Дарен свакако приказао меру у њиховом коришћењу и, што је битније, сврсисходност. У збиру у овом филму је углавном све како треба. Прича на Нојевој барци (али и пре ње) је пуна дешавања, драматична и динамична. Дакле, уз фантастику, одлично су урађене и акционе сцене, али и драма која је дубока и држи пажњу.

Едукативни моменат: Оно у чему је Реј Винстон погрешио је што је сматрао да је величанственост људи у томе да покоре природу. И докле год будемо мислили као Реј, да смо изнад природе, штетићемо и њој и себи, а и потоп не мора да остане само библијска прича.

Оцена наставника:

5(минус)

Troy (Small)Троја (Troy 2004) је филм у жанру који на енглеском говорном подручју зову „мач и сандале“. Ова Троја описује битку из Хомеровог епа, која почиње када је тројански принц Парис (Орландо Блум) отео спартанску краљицу Хелену (Дијана Кригер), супругу краља Менелаја (Брендан Глисон). Менелај се обратио за помоћ свом мегаломанском брату Агамемнону (Брајан Кокс), који је одавно желео да уништи Троју и ово му је био погодан повод за то. Сакупио је све Грке и поход је почео.

Критички осврт: Режисер Волфганг Петерсен и сценариста Дејвид Бениоф су дочарали Хомерову „Илијаду“ како би изгледала да није митолошка, већ историјска, реална. Рецимо, Ахилова (Бред Пит) мајка је Тетида (Џули Кристи) и према митологији требало би да је морска нимфа Нерида (кћерка морског бога Нереја). У филму она сакупља љуштуре шкољки од којих прави огрлицу и има јаку интуицију (Нереј је, према миту, био обдарен пророчанским моћима), што је доводи у везу са митолошким панданом, али је не изједначава. То је тек један од примера, а у целом филму нити се виде божанска бића, нити се помиње да било који јунак потиче од њих, а требало би да је то случај са готово свима њима. Мени се, као љубитељу фантастике, ова идеја није допала, а филм ми изгледа некако сиромашан. Јесте то један историјски спектакл, али сам све време имао осећај да му нешто недостаје. Такође, поједини сегменти су тиме морали да остану недоречени.

Локације су аутентичне и праћене лепом фотографијом. Битке су врло жестоке, заиста узбудљиве и поприлично заступљене. Режисер Волфганг је у почетку радије бирао нешто мршавију, али веома сурову битку наместо епске и компјутерски генерисане. И то је у реду, али сам све време страховао да ће се војници „потрошити“, а рат треба да траје целу деценију. Још је Бред навалио као мутав већ прву сцену ратовања. Касније се ту укључило мноштво ратника, али се свеједно испоставило да се рат завршио много пре рока који је још Хомер одредио.

Бред се потрудио да прикаже све предности своје морфологије, али се није зауставио само на томе, већ је желео и да прикаже и понешто од свог (поштовања вредног) глумачког умећа. Међутим, произвео је то да ми мотивација његовог лика у овом филму није најјаснија. Можда је ипак исфорсирао свој лик у жељи да оствари Оскара вредну улогу. И није у томе успео, а и за тим није било потребе. Његов лик је у основи пљачкаш и убица жељан славе који има проблем са ауторитетом. И ту нема неке веће психологије. Аутори филма се, дакле, нису потрудили да убаце богове у цело ово замешатељство, али се јесу потрудили да карактере ликова покажу онаквим каквим их митска прича приказује. Агамемнон је и у миту и у филму описан као човек који инсистира на томе да је врховни ауторитет међу Грцима. И у том делу су били углавном доследни (не у потпуности јер у миту Брисеида (Роу Берн) није убила Агамемнона, а Андромаха (Сафрон Бароуз) није успела да побегне, већ је постала робиња), а ваљда како би нам показали како би се цео догађај одиграо да је био реалан. Невоља је у томе што је врло вероватно да све то уопште не би било као што су приказали у филму. 🙂 Можда су имали жељу да буду мудри, а испали су, најблаже речено, наивни. 🙂

Оно што ми се не допада у филму је што је холивудски нашминкан. Ахилова смрт је превише романсирана, да не употребим неку другу реч. Дијалози ме нису оборили с ногу, а посебно не они које води Одисеј (Шон Бин), који слови за вербално јаког и виспреног. Најбоље реплике имао је Питер О’Тул, рекао бих. Међутим, оно где ја видим вредност овог филма је необичан спој крајности; са једне стране велича се јунаштво и приказано је заиста са достојним поштовањем, а са друге стране сви ти јунаци у рату су се показали као звери које убијају без селекције, чак и бебе. Уз све то, режисер Волфганг је угодио атмосферу која подржава оба ова гледишта и на коју не можете да останете равнодушни. Наравно, јака глумачка постава је допринела (чак и према физиономији одговарају својим ликовима), а посебно бих издвојио Питера у улози Пријама.

Едукативни моменат: Када је Хелена изразила жаљење што се због ње заподенуо рат, њен свекар Пријам је рекао да не може да јој замери што се заљубила у Париса. Овај Пријамов гест је заиста племенит јер је он показао разумевање за туђе грешке. Лако ми критикујемо, али је много теже и уједно исправније ово што је Пријам урадио.

Оцена наставника:

4(више је тројка)

phantomplanet (Small)IIФантомска планета (The Phantom Planet 1961) је футуристички филм или како се узме, пошто је година када се радња дешава 1980. Аутори филма су оптимистично предвидели да ће тада људи ракетама крстарити свемиром и истраживати нове светове. Међутим, један од тих нових светова се мистериозно појављује и свака ракета која налети на њега претрпи судар, хаварију и уништење. Зато је команда САД послала искусног пилота Дина Фредерика да истражи ту свемирску претњу и евентуално пронађе друге ракете и астронауте.

Критички осврт: Аутори филма су сувише инсистирали да пилоти и копилоти узвикују бесмислене мерне јединице и команде, те нас, ваљда, увере да се ови налазе у свемиру и да пилотирају уз помоћ компликоване апаратуре. И уверили су ме да је опрема компликована, али једини проблем са тим је што је бескрајно досадно (иначе су сцене претерано и непотребно развучене). Оно у шта ме нису уверили је да су астронаути заиста у свемиру јер је сила гравитације више него очигледна. Постоје додуше и то врло конкретни покушаји да се космос колико-толико дочара, као и оно што се у њему дешава. Ваљда у то време много боље није могло, а и изгледа да сазнања о свемиру нису била чак ни на основношколском нивоу. 🙂 Најпре, Фантомска планета уопште није планета већ астероид, а потом летелице чудовишта су све време гореле као гранчице дрвета (наравно, у свемиру). Поменута чудовишта, иначе, више личе на огромне плишане умиљате играчке.

Сама прича би била свемирска верзија „Гуливерових путовања“, што јесте донекле маштовито. Астронаут Дин, који је за оно време изгледа био неодољиви заводник, слеће на ту чудновату планету и доживљава авантуру живота. Ту је укључена и љубавна авантура, разуме се, односно љубавни троугао, пардон четвороугао, где су бар двоје несрећни због избора друго двоје. Да све то не би била само свемирска романса, ту су негде и непријатељски настројена чудовишта, која се понашају запањујуће неартикулисано, иако су довољно технолошки напредна да путују свемиром, па таман и у запаљеним ракетама. 🙂 Са једним од њих Дин и „Лилипутанци“ су имали блиски сусрет треће врсте и борбу у потпуности неуверљиву. Но, није за замерити јер је костим очигледно намучио глумца који га је носио. И та борба прса у костим, као и свемирска ласерска пуцачина биле су сасвим неузбудљиве.

Филм има и своје ингениозне моменте. Након што је уништио силу која их је напала, лидер Фантомске планете Френсис К. Бушмен је схватио да је битка била сувише велики напор, те је уљудно присутнима пожелео лаку ноћ и повукао се у своје одаје. 😀 Нема Долорес Фејт је била још генијалнија; она је отишла у кревет раније, још док је битка била у пуном јеку. Но, то је било погодно да чудовиште може да је отме и носа је наоколо из већ неког разлога. И цео тај део је некако смушен и неуверљив, што је и карактеристика доброг дела филма и највећа замерка. Можда и зато што су глумци све то одрадили у врло смиреном тону, без иоле страсти. И то јесте чудно за то време, када се на емоцијама инсистирало и више него што је заиста било потребно.

Шта бих могао да кажем у прилог филму? Рецимо да има некакву причу (па чак и колико-толико креативну идеју), која се заокружује на крају и да су се аутори заиста потрудили да кроз дијалоге објасне што више тога о Фантомској планети, а што би без објашњења била очигледна нелогичност (на пример, одакле им храна у оној пустоши). Друга је прича колико та објашњења имају везе са науком и са здравим разумом. 🙂

Едукативни моменат: Ричард Вебер је рекао капетану да што је старији постаје све више и више уверен да је најмудрије и најбоље да усмеримо нашу пажњу на добро и лепо. Само је потребно одвојити време за то. Иако прозаичан, савет је сасвим добар.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, како год)

wrinkle (Small)Боре у времену (A Wrinkle in Time 2018) је римејк филма из 2003, иначе рађен према истоименој књизи Мадлен Ленгл из 1962. Крис Пајн је астрофизичар са прогресивним идејама који је нестао током својих истраживања. Четири године касније, његова кћерка Сторм Рид и усвојени син сазнају од три необичне даме да је жив и да се налази негде у свемиру. И они крећу у спасилачку авантуру, заједно са Стормином симпатијом Левијем Милером.

Критички осврт: Филм је рађен тако да буде дечји и према идеји, борби универзалног добра и ултимативног зла, сценама, специјалним ефектима, јарким бојама и свему осталом намењен је заиста малом узрасту, али шаље веома јаке и компликоване поруке за које нисам сигуран да тај узраст може да их схвати (иако су их више пута понављали). Рецимо, реченица коју изговара Опра Винфри (која је боље глумила у својим ток шоу емисијама) симпатичној Сторм је да је универзум морао да прође кроз небројене процесе и да буду донесене небројене одлуке да би она настала баш таква каква јесте. Супер је то речено, али то је већ дубока филозофија негде тамо у четвртој години гимназије. 🙂

Намеће се утисак да је режисер Ави Дивернеј много више постигла у осликавању односа између ликова, него уз помоћ компјутерске анимације. Поједине сцене су пуко разметање специјалним ефектима или форсирање маште, како желите, па тако и метаморфоза Рис Видерспун у летећи лист. Уз то је и општи стандард (или опште место, опет како желите) у оваквим филмовима када одушевљено дете јаше неко летеће чудо кроз облаке над прелепим пејзажима, а који је поставила „Бескрајна прича“. Значајно је сврсисходнија и успешнија сцена или боље рећи сценографија у пећини Срећног Медијума (Зака Галифанакиса) где сви морају да пронађу равнотежу, али и то је метафора коју ће најмлађи тешко схватити. Чак је и музика преозбиљна, иако одлична, морам признати. Но, мени лично не смета, а и тако мислим да ни децу не треба потцењивати, те је мој утисак свеукупно углавном повољан. Ово је једна слатка, у доброј мери класична прича, за неколико нијанси више мелодраматична но што је било неопходно. Други део филма неодољиво подсећа најпре на „Игре глади“, али само по изазовима постављеним пред главне јунаке, а потом на „Страву у улици Брестова“ и то, рецимо, други део. Деца су се добро снашла у својим улогама (које јесу биле такође својеврсни изазови). Очигледно су одлично одабрана и, што је изгледа Ави било важно, интеркултурално. И да, Амери очигледно не одустају да јунак буде дете које није прилагођено у школи и које сви малтретирају.

Едукативни моменат: Што би рекла Рис, ми не можемо да прихватимо заслуге за свој таленат, али можемо за дела која су његов производ. И потпуно је у праву.

Оцена наставника:

3(јака)

updisney (Small)Горе (Up 2009) је цртаћ о старцу Карлу који је изгубио супругу коју је обожавао. Кућу у којој су живели претворио је малтене у храм; свето место којег није хтео да се одрекне ни због чега на свету. Међутим, за плац на коме се кућа налази је заинтересован бескрупулозни бизнисмен, намеран да ту изгради тржни центар. На крају је успео у својој намери и Карлу је, по сили закона, следовао старачки дом. Наместо тога, он је преко ноћи одлучио да кућу претвори у својеврстан цепелин како би отишао у Јужну Америку на место о коме су његова супруга и он сањали. И тамо ће доживети авантуру много већу него што је могао да претпостави, са све дечаком Раселом као слепим путником у својој необичној летелици.

Критички осврт: Почетак је тако урађен да се најежите, а богами и остатку филма емоције не недостају. Ово је цртаћ тако мајсторски одрађен да не можете да останете равнодушни. Чини ми се да одавно нисам гледао тако тужну причу, иако све врца од боја и балона. Ликови су ме одмах купили, иако их сјајна анимација није приказала као слаткасте, макар не кроз сам цртеж. Њихови карактери, донекле стереотипи, сасвим су упечатљиви и живописнији него код појединих реалних људи.

Клинац није паметнији од старца, како то већ обично бива. Он је дете жељно љубави и пажње одраслих за коју је ускраћен и наметнуо је себи задатак хероја како би завредео пажњу одсутног оца. Старац, са друге стране, осећа празнину због губитка супруге коју је обожавао и због тога што је веровао да јој није испунио оно што је највише желела. Свака њихова емоција, страх, очај, туга, приказана је маестрално.

Авантура и акција су допадљиве, али су потиснуте у други план. Чак има и неколико комичних момената, као када се два старца мачују. Но, и та комична сцена је заправо тужна јер се двојица стараца боре због онога што даје значење њиховом животу. Емоција, топла људска прича, оно је што овај цртаћ држи високо попут шарене куће на балонима са хелијумом.

Едукативни моменат: Дечак је закључио како дивљина није оно што је мислио. Сувише је дивља и уопште није као у његовој књизи. Другим речима, идеализовао ју је. Да бисмо заиста стекли увид да је нешто баш оно што желимо, неопходно је да то проживимо, онако одистински.

Оцена наставника:

5(баш)

rango (Small)VРанго (Rango 2011) је цртаћ о камелеону који живи у тераријуму и који је, због аутомобилске незгоде, завршио у пустињи и то у градићу „Прљавштина“. Тај градић насељавају разне животиње и он изгледа као варошица из вестерн филмова. Ранго је слаткоречивошћу и сплетом по њега срећних околности постао градски шериф и добио нимало лак задатак да грађанству врати воду (разуме се, најдрагоценију „валуту“ у пустињи) коју им неко ускраћује.

Критички осврт: Анимација је перфектна. С једне стране ту је пустиња једноличних боја, где је све мање-више сиво. Тако да ни зеленкасти главни јунак камелеон, способан да мења боје, није имао прилику да у пуној мери искаже колико може бити колоритан. Са друге стране, ту је живописност ликова који својим карактером и духом надокнађују и доприносе да суморни амбијент буде занимљив.

Дијалози су скроз духовити и јако ми се допадају. Сама прича је и обична и није; урбани гуштер, који има неке своје снове иза стакла тераријума (а која су уједно и заштита и затвор), несрећним стицајем околности доживљава авантуру живота – баш онакву какву је сањао. Он је, наравно, кукавица и патолошки лажов, али има довољно среће да његова фантазија заживи. Све је то већ много пута испричано, али поједини детаљи чине ову причу нешто другачијом. Пасуљка, девојка која му се допада, у одсутним тренуцима се укочи (што је нека врста поремећаја), становници пустињског града играју чудноват плес пред ишчекивање дуго жељене воде, а ту је и (жива) кокош кроз чије је око и главу заглављена стрела и која има урођени коњуктивитис. 🙂 Углавном, прича се одвија уз много хумора и ишчашених ликова и догађаја и заиста држи пажњу. Акција је заиста динамична и узбудљива, колико је то у цртаћу већ могуће. Но, оно што је најбоље у овом цртаном филму је што је виспрен.

Едукативни моменат: „Дух са запада“, који је очигледна алузија на Клинта Иствуда (мада му је глас позајмио Тимоти Олифант), рекао је камелеону да нико не може да напусти своју причу. Другим речима, оно што нам се дешава је наш живот и треба да га живимо најбоље што можемо. Оно што не можемо је да одустанемо од њега.

Оцена наставника:

5(реална)

Monsters_Inc_Cover (Small)Чудовишта Инк. (Monsters, Inc. 2001) је цртаћ о двојици чудовишта – застрашивача Џејмса „Салија“ Саливана и његовог партнера и најбољег пријатеља Мајка Вазовског, који раде у фирми из наслова. Запослени у предузећу одлазе у свет људи ноћу и плаше децу, пошто дечји врисак производи електричну енергију којом се снабдева град чудовишта. То је, наводно, опасан посао јер се деца сматрају извором заразе. Када једна девојчица доспе до њиховог града, Мајк и Сали морају да је врате назад пре него што било ко примети да се ту налази. Испоставиће се да је девојчица са разлогом ту и да је у питању велика завера, коју ће двојица пријатеља разоткрити.

Критички осврт: Цртаћ има прилично предвидљив ток и поједине сцене су насилне више него што је потребно, али све у свему је сладак. Анимација је одлична, ликови симпатични, а поруке које филм шаље су лепе.

Едукативни моменат: Чудовишта су закључила да ће много више добити дечјим смехом него страхом. И то не важи само за чудовишта. 🙂

Оцена наставника:

4(на пет)

Лако Је Критиковати 85

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

It-remake-movie-poster (Small)Оно (It 2017) је адаптација књиге Стивена Кинга, прецизније први део приче. Група деце из малог града Дерија радосна су јер је почео летњи распуст. Испоставиће се да то лето уопште неће бити безбрижно за њих. Непознато и застрашујуће зло отелотворено као кловн (глуми га Бил Скарсгор) прогони децу и храни се њиховим страхом, али и њима самима. Дружина, појачана новим члановима, одлучује да се супротстави.

Критички осврт: Филм има шмек „Страве у Улици брестова“, само што у овом случају актери не спавају већ застрашујуће приказе виде будни. Сцена када Софија Лилис доживљава страву у свом купатилу малтене је преписана, а и сцена када се на крају бори против кловна готово да јесте. У једном тренутку Џејден Либерхер трчи ка биоскопу који најављује управо пети део поменутог филма. Врло је могуће да је режисер Андрес Мускијети желео да да омаж том другом хорору, а очигледно је да његов љубитељ и да је имао утицаја на његов рад (макар у овом филму).

Сам филм можда и није тако страшан колико је језив, а Андрес није много ризиковао и користио је већ испробане „рецепте“ попут застрашујућих шиљатих зуба и црних руку које се промаљају иза врата. Није увек био убедљив јер погибија дечака са почетка филма не изгледа уверљиво. Кловн му откида руку и дечак покушава да отпузи и тако побегне. Деца тог узраста се веома узнемире и препадну и код малих повреда, а код овакве не верујем да би остала довољно свесна да пробају да побегну. Но, тешко је рећи. Има и занимљивих сцена, као када безглави јури буцка у архиви библиотеке. Такође је добра сцена када Џејден сусреће малог брата у подруму своје куће. Све је праћено врло добрим специјалним ефектима. Има и предвидљивих детаља, те је било јасно шта ће Меган Чарпентјер написати на гипсу млађахном Џеку Дилану Грејзеру, као и шта ће Софи извући из сливника метром на развлачење. Са друге стране, промакло ми је како се црнопути клинац нашао са другарима на дну бунара, а био је на врху и без конопца. Прича о убиству Софијиног оца некако је остала да виси у ваздуху, такође без конопца, а и без коца. 🙂

Филм има својих сурових момената и напад хулигана на буцка на мосту је управо такав и много је језивији него хорор сцене. И реалнији је, а и клинци су добро одглумели. Бил у улози кловна био је прилично добар, тако да је млада глумачка постава сасвим била на висини задатка. Уз то, одабрали су физиономије тако да свака од њих буде симпатична и упечатљива. Клинци воде и симпатичне дијалоге, мада има превише псовки. Но, са друге стране, реално је претпоставити да ће клинчурија у тим годинама тако и разговарати. Уосталом, ово је хорор где су жртве деца, тако да је сама поставка довољно осетљива, те су псовке у дијалозима само додатак. И као да све то није довољно, ту је и проблематичан однос Софије са њеним оцем Стивеном Богером, а и однос Николаса Хамилтона са сопственим оцем Стјуартом Хјузом такође је насилан. У ствари, насиља у овом филму има баш много. Ипак, моје одобравање, упркос томе, има. Пре свега због храброг приступа и реалног приказа јаза генерација и порука које недвосмислено упућују како се одупрети насиљу и насилницима. Уз све то, филм уопште није лош и држи пажњу.

Едукативни моменат: Кловн је убедио дечака с почетка филма да нису странци ако се упознају. Када сазнате нечије име и нешто о тој особи изгледа као да сте се упознали, али то заиста није тачно. Некада нећете упознати неку особу ни када је виђате сваки дан. Да би неко за вас престао да буде странац, много тога мора да се деси (посебно у кризним ситуацијама) и много тога морате да сазнате.

Оцена наставника:

4(веома, веома блага)

temple-thunderbird-dvd (Small)Храм (Temple 2017) је хорор који се дешава у Јапану. Наталија Ворнер је докторанд која проучава религије и има идеју да обиђе Јапан и тамошње храмове. Друштво јој праве дечко Брендон Тајлер Шкленар и друг из детињства Логан Хафман. Посебно ју је заинтересовао један забачени крај, али становници Јапана који знају за њега сматрају да обилазак тог храма није добра идеја. Упркос томе, троје младих се запутило тамо.

Критички осврт: Хвала ауторима филма што је само троје младих кренуло у хорор авантуру, а не петоро, што је стандард. И то троје нису баш неки фасцинантни глумци, али су макар лепи. 🙂 Можда свесни да такви јесу, нису се ни трудили превише. 🙂 Други моменат који овај хорор чини другачијим је да више од половине филма готово да уопште није хорор. Они су дошли до уклетог храма тек после 40 минута (а филм траје ни сат и двадесет). Међутим, причица је питка и држи пажњу, а и интригантан је љубавни троугао између главних протагониста. И морам признати да је добро уклопљен у хорор који следи.

Проблем је што је хорор који следи сам са собом није добро уклопљен. Девојка сама по ноћи улази у напуштени рудник, иако није логично да је њен дечко тамо, те то није довољно већ она улази све дубље. При томе се пита има ли икога ту, а кренула је са том намером да помогне Брендону. Такође је нејасно зашто њена батеријска лапмпа ради, када је сцену пре тога истрошила батерију. Тек фијаско настаје када угледа свог унакаженог дечка. Иначе се све по ноћи и у шуми јако лепо види, а ни протагонисти немају проблема са ноћним видом. Саме сцене заиста нису страшне, а није да не очекујете после оноликог увода. Сцене су, углавном, махнито јурцање по шуми око храма и у руднику, а оне сцене које су иоле језиве и које је требало истаћи, као када деца духови погледају у Логана, трају прекратко и чудно су сечене. Изгледа да је режисер Мајкл Барет желео да направи нешто налик на јапански хорор, али ово је више него блед покушај. Азијски хорори су, по правилу, веома добри и застрашујући (сетите се „Круга“). Свеукупно, овај филм чак није ни у границама просека америчког хорора.

Сам крај потврђује оно што је све време било очигледно и изгледа и хаотичан и бесмислен и као опште место и речју – изгледа свакако, само не успешно решен.

Едукативни моменат: Троје младих лако су се сналазили у Јапану и пронашли су храм који је интересовао Наталију захваљујући томе што је Логан знао језик. Познавање било ког страног језика значајно ће нам помоћи и улепшати путовања.

Оцена наставника:

2(на једва)

shadowp (Small)Људи сенке (Shadow People 2013) је амерички хорор у коме главну улогу има радио водитељ Далас Робертс. Младић (Џонатан Барон) који се јавио током Даласове емисије умро је на мистериозан начин. Пре тога је Даласу проследио податке о необичном истраживању и увукао га у мрачну мистерију опасну по живот. Но, Далас је решен да је истражи и докаже свету да су бића која вребају у сенкама стварна.

Критички осврт: Имао сам осећај као да је режисер Метју Арнолд био неодлучан на који начин да почне, па је направио два почетка и оба су већ много пута виђена до сада. Показао је он неодлучност у много чему, тако да се филм ломи негде између полушизоидног психолошког хорора и обичног хорора. Овај потоњи је урађен баш, баш пристојно, али га је овај први поджанр, значајно слабији, потиснуо. Дакле, хорор прича није уопште лоша и сцене су, иако неинвентивне, прилично језиве. Посебно ми је страшан напад на медицинску сестру Жаклин Флеминг. Он је трајао много краће него напад на библиотекарку Марају Бонер, али је био знатно ефектнији.

Далас је глумац необичног понашања, који, очигледно, воли да хода бос, али су, свеукупно гледајући, ликови потпуни стереотипи. Његов однос са сином Матијем Липтаком (који, буди узгред речено, није баш најјаснији) неодољиво подсећа на онај из „Рата светова“, а цела радња подсећа на много других филмова. Има ту и „Круга“ и још којечега.

Метју је свако мало убацивао исечке са ТВ-а који су имали за циљ да филму дају шмек документарца и самим тим учине га реалним, па тако, ваљда, и страшнијим. Тих исечака било је превише и то без потребе. Ликови у њима дају или сведене изјаве (најблаже речено) или рекапитулацију оног што се у сценама види, тако да самом филму нису допринели. Метју је желео и да нас остави запитане (да ли у свему томе „има нечега“), али једино што сам се ја запитао је да ли је могуће да је толико неинвентиван и да ли је могао више да упропасти и упросечи идеју која, у ствари, и није тако лоша.

Едукативни моменат: У филму се говори о парализи спавања. То је непријатан доживљај који не искуси свако (процене су да их доживи око петина људи). У основи, то је сан, али особа верује да се пробудила и доживљава некакву застрашујућу халуцинацију. При томе не може да се помери, па се зато и назива парализом. Ја сам, иначе, једном то доживео и заиста је толико застрашујуће да, иако је било давно, још увек је се сећам.

Оцена наставника:

3(бледуњава)

deadinT (Small)Мртав у Тумбстоуну (Dead in Tombstone 2013) је амерички акциони хорор вестерн. Дани Трехо је вођа бандита који је успео да ослободи свог полубрата Ентонија Мајкла Хола из затвора – тврђаве и то у тренутку када су хтели да га обесе. Ентони је предложио Данију да украду злато из банке које је предмет спора у једном градићу, на шта је Дани пристао и повео дружину да обаве задатак. Задатак су обавили, али план ипак није протекао како је замишљен. Дани је убијен и завршио је у паклу код демона Микија Рорка. Да би избегао језиво мучење, Дани је Микију предложио нагодбу на коју је овај пристао и вратио Данија у живот тачно након годину дана.

Критички осврт: Након „грандиозног“ почетка који је требало да буде кул, креће занимљива поставка вестерна. Међутим, „кул“ није престао. Режисер је готово сваку сцену темпирао тако да филм одаје поменути кул утисак и није постигао ефекат управо зато што је исфорсирано, а без шмека. Тако има успорених јахача тамо где им место није, акције која је хаотично снимана са камером која је у покрету, експлозија иза ликова који се споро и сасвим смирено удаљавају и других безуспешних покушаја. Такође, ликови су фенси „Матрикс“ обучени, што је требало акцију да учини узбудљивијом, а њих још више кул. Акција је испала сасвим солидна, а ликови прилично обични за један вестерн филм. Дијалози су неописиво глупави, а уз то и непотребни, попут оног када Мики и Дани разговарају у салуну.

Радња је била јасна и пре него што се десила, па тако и да ће Ентони имати тајни план, да ће издати брата Данија и остати у граду да њиме влада. Његова „владавина“ је опште место. Пошто је он зао један даса, свуда по граду су туче, блуд и разврат, што целу ту сцену чини сведеном. Део када Дани доспева у пакао је чак толико сведен да је баналан. Мики са оним његовим деформисаним лицем услед неуспелих пластичних операција заиста изгледа као какав грозоморан демон, али цела сцена је апсолутно и неопозиво безвезна. Погодба која се одвија у њој тек нема логике; шесторица бандита припадају ђаволу, па припадају. Да ли ће умрети тог дана или неког другог, бесмртном сотони је сасвим свеједно. Ипак, њему се нешто жури да њихове душе добије одмах, те се погодба склапа и креће више него предвидљив заплет. Предвидљиво је и било да ће Ентони узети Дајну Мајер за таоца, само је било питање када ће се то тачно десити. Баш као што је предвидљиво било да ће се филм завршити револверашким окршајем између Ентонија и Данија, тачно у подне, пардон поноћ.

Цео филм је потпуно неинвентиван. Чак је и замисао како пакао изгледа неинвентивна, а и специјални ефекти (оно мало што их има) такође су већ виђени.

Едукативни моменат: У једној од последњих сцена становници Тумбстоуна побунили су се против Ентонија. Он је сматрао да они то немају право да раде јер им је давао новац. Оно што је Ентони научио на тежи начин је да новцем не може да се купи баш све.

Оцена наставника:

1(на два)

Radius-poster (Small)Полупречник (Radius 2017) је филм о човеку Дијегу Клатенхофу који се буди након доживљене саобраћајне несреће. Он има амнезију и не може да се сети ко је и шта му се десило. Мистерију продубљава то што све време наилази на мртве људе са чудним, беличастим очима. Он успева да нађе своју кућу, али и даље не може да се сети ничега, а додатни проблем је што људи око њега умиру или су већ мртви. Тада се појављује жена Шарлота Саливан, која је, можда, решење његових проблема.

Критички осврт: Одлична је поставка филма и реализација је сасвим у реду, мада таква прича може да се исприча на сијасет узбудљивих начина и сигурно је да може боље. И оваквој јој ништа не фали јер се добио сасвим солидан, мада у доброј мери предвидљив трилер. Мистерија је дата дозирано и на крају се прича заокружила на сасвим логичан начин. Радња је динамична, држи пажњу и без уочљивих грешака.

Едукативни моменат: Шарлота није упознала Дијега све до краја филма, односно све црте његове личности, чак и када је веровала да је открила читаву тајну. Ми никада не можемо упознати неку особу и како ће она реаговати у различитим ситуацијама, ма колико год мислили да је знамо. Изненађења су увек могућа, како пријатна, тако и непријатна.

Оцена наставника:

4(на пет)

Happy-Death-Day-Poster (Small)Срећан дан за умирање (Happy Death Day 2017) је амерички тзв. слешер филм. Џесика Рот је девојка која је на колеџу и живи у кући сестринства. Једног јутра се пробудила у соби непознатог младића Израела Брусарда и тако јој је започео дан испуњен свакодневним уобичајеним активностима. Но, овај дан је другачији јер јој је рођендан, а на крају дана је и убија маскирани психопата. Џесика се буди наново у Израеловој соби и цео дан почиње од почетка. И опет је на крају дана убија исти маскирани зликовац. Она схвата да ће се тај дан понављати све док не открије ко је убија и не спречи га у томе.

Критички осврт: Од „Дана мрмота“ многе су варијације на тему понављања истог дана и ова је, тек, једна од њих коју је нешто морало да издвоји. И, заиста, оно што је издваја је што је у питању кримић, а не комедија. Већ на старту видела се класична поставка где главна хероина Џесика среће много ликова, а како би се ту пронашли могући осумњичени. Оно што не ваља у филму је што су ликови потпуни стереотипи и што је прилично предвидљив. Како сам ток радње, тако и поједини детаљи, а и то ко је заиста убица. Но, занимљиво је погађати, а ја сам само потврдио своју претпоставку. Ипак, сценариста и уједно режисер Кристофер Б. Ландон донекле је закомпликовао радњу како би нас навео на погрешан траг, но то није било тако успешно. Заиста се потрудио, али највише што је успео је да направи један забаван омаж поменутом „Дану мрмота“. Глумци су могли да следе пример режисера и мало више да се потруде. 🙂 Специјални ефекти су добри и оно мало што их има.

Има страшних сцена и цео филм има шмек „Вриска“, а није далеко ни од „Ноћи вештица“. Ипак је ближи поменутом „Вриску“ и образложење мотива убице једнако је разочаравајуће као и у том филму. Кристофер је често варирао атмосферу у филму; од застрашујућег хорора до лагане и ведре тинејџ драме и тај микс је прилично добро уклопио, мада не у потпуности убедљиво и направио. Џесика сувише олако и ведро прихвата да ће бити убијена на крају дана, а и не поступа увек најлогичније. Но, пар цака није лоше, попут начина како открива убицу и део када изврши самоубиство како би спремнија дочекала наредни дан.

Едукативни моменат: Израел је рекао Џесики како је сваки нови дан шанса за њу да буде боља особа. То важи за све нас, без обзира што нам се дани не понављају.

Оцена наставника:

3(плус)

valerian-featured (Small)Валеријан и град хиљаду планета (Valerian and the City of a Thousand Planets 2017) је француски филм на енглеском језику, базиран на стрипу о јунаку Валеријану. Валеријан (Дејн Дехан) је федерални агент, који је, заједно са партнерком Каром Делевињ, пристигао на свемирску станицу како би обавио мисију. Та свемирска станица је попут свемирске амбасаде коју насељавају све интелигентне врсте у свемиру. У једном делу те станице појавило се по живот опасно подручје и командант базе Клајв Овен верује да је то дело терориста. Он је спреман да преговара, а Дејн и Кара треба да га заштите. Међутим, терористи су прилично добро опремљени и спретни и у муњевитој акцији заробили су команданта. Дејн је појурио да га спасе, али је и сам упао у невољу, па се Кара дала у потрагу за њим. Пред њима је мисија пуна опасности и тајни које им нису доступне.

Критички осврт: Филм је веома маштовит и, што је битније, веома живописан. Ту су различите планете, ванземаљци као у „Звезданим ратовима“, друге димензије, фасцинантне технологије и свашта нешто. Ријанин перформанс је био невиђено кул, са све сјајном музиком. Режисер Лик Бесон је заиста одрадио добар посао и посветио се сваком детаљу. Толико тога има и толико је све шарено да је тешко нешто не пропустити. Цела прича је класична, али сви ти наведени детаљи је обогаћују довољно да је немогуће да буде досадно ни у једном тренутку. Уз то, радња је хипердинамична.

Дијалози нису лоши и поруке које филм шаље, такође, мада би холивудску патетику требало смањити. Такође, део са мистериозним командантом Клајвом би требало избацити јер бисте морали да имате заиста низак коефицијент интелигенције да би вам било шта ту мистериозно било. Од почетка је јасно ко је ту позитивац, а ко негативац. Уз такву поставку, без беспотребног петљања, само је требало ускочити у свемирску авантуру и то би било сасвим довољно и много боље решење за овај филм. А авантуре и акције не мањка, мада се финална борба, најблаже речено, чудно прекинула.

Дејн ми није убедљив као свемирски агент. Сувише се трудио да буде леп, а при томе не зрачи неком снагом и другим потребним квалитетима. Једино што му признајем је да има заиста добар глас. Кара, са друге стране, сувише је класична; такав лик већ је виђен у много филмова до сада. Дакле, много је мана овом филму, али на Ликову срећу (за кога иначе сматрам да је извикан више него што је добар), заиста волим овај поджанр и сјајне специјалне ефекте приде.

Едукативни моменат: Валеријан је био у дилеми да ли да поступи према процедурама или да поступи исправно. Некада нам процедуре одузимају драгоцено време, али су најчешће оне потребне јер нам дају тачно утврђен редослед корака како у нечему не бисмо погрешили. Дакле, иако су досадне, не морају да буду и лоше.

Оцена наставника:

4(минус)

coverHerc (Small)Херкул (Hercules 1997) је Дизнијев цртаћ о познатом митолошком јунаку. У овој верзији, Херкул је син Зевса и Хере који, према пророчанству, озбиљно прети да угрози амбициозне планове бога подземља Хада. Зато он шаље своје слуге да дете учине смртним и да га убију. Они су остварили тек део плана и Херкул је постао смртан и изгубљен на Земљи, да би га пронашао доброћудни сељанин Амфитрион и његова супруга. Као младић Херкул је схватио да је другачији, а онда и сазнао да је син врховног бога. Но, да би повратио бесмртност и заузео место на Олимпу, које му рођењем припада, мора најпре да се докаже као јунак.

Критички осврт: Анимација је врло занимљива и некако је одговараћа за раздобље у којој се прича дешава. Цртачи су водили рачуна и да Херкул има грчки профил. Легенда о Херкулу је измењена и доведена на ниво просечне бајке. Једино што главна протагонисткиња искаче из клишеа и донекле чини причу необичнијом. Ипак, не допада ми се американизација (грчког) мита, па је Теба „Велика маслина“, као што је Њујорк „Велика јабука“. Таквих компарација има још и јасан ми је циљ да се грчки еп приближи малим Америма, али ми је све то и даље без везе. Сувише је романсирано, изван граница сваког доброг укуса.

Не допада ми се ни инфантилни хумор који се прави преко лупкања, саплитања и других неспретних момената, што је пропраћено адекватним звучним ефектима. Многи од тих детаља су вишак, као када Пегаз гази онесвешћеног кентаура. Такви детаљи баш приземљују цртаћ и чине га обичнијим и ступиднијим. И, коначно, радња изгледа збрзано и многе секвенце практично пролећу, тако да их је тешко пропратити, па је нејасно која им је сврха. Једино што ми се баш, баш допада је музика.

Едукативни моменат: Прави херој не мери се по величини своје снаге, већ по снази свога срца – рекао је поетични и симпатични Зевс.

Оцена наставника:

3(са *)

Song-of-the-Sea (Small)Песма мора (Song of the Sea 2014) је цртаћ који су заједничким снагама направиле Ирска, Данска, Белгија, Луксембург и Француска. Ради се о породици која насељава светионик на усамљеном острву. Ту породицу чини самохрани отац са старијим сином и кћерком. Очева мајка жели да одводе децу са тог острва јер верује да то није добра средина за децу. Међутим, оно што бака не зна је да је девојчица, у ствари, вила, која не може да живи без свог вилинског капута.

Критички осврт: Анимација је сведена и личи на ону из старих буквара, готово дводимензионална. Ипак, има неку лепоту и уметничку ноту. Рецимо, када сове нападају образују круг попут орнамента у коме се мотиви понављају. И тај мотив се види и у другим сценама.

Дијалози и монолози су сјајни, а има и заиста виспреног, иако дечјег хумора. Музика је чаробна, као и сам цртаћ кога красе феноменална, квалитетна прича и нежна емоција.

Едукативни моменат: Џин је доживео трагедију и плакао је толико да је створио океан који је претио да потопи цео свет. Његова мајка Вила сова је желела да одагна бол свог сина и других вила тако што ће им одузети емоције. Они су се тада претворили у камен. Емоције нас покрећу и без њих заиста постајемо као непомичан камен. Дакле, оне су нам потребне и не треба да бежимо од њих.

Оцена наставника:

5(плус)

Monster High Boo York Boo York-zoom (Small)Средња монструмска: Бујорк, Бујорк (Monster High: Boo York, Boo York 2015) је дванаести по реду филм о фенси монструмима који се, успут, продају као играчке. Девојка Лагуна, која потиче из мора, има проблем са јавним наступом, иако веома лепо плеше. Због тога упада у конфликт са значајно мање талентованом другарицом и у сред свађе њих две и још пар пријатеља упали су у чаробни портал у базену. Тамо их је Посејдонова кћерка претворила у риболике створове и обећала је да ће их вратити у њихову школу под условом да Лагуна превазиђе свој страх. То је значило и да има јавни наступ на дну мора.

Критички осврт: Оно што замерам овом делу, замерам сваком у овој саги. Сви ђаци су прелепе луткице (знам да је филм намењен продаји тих истих луткица, али ипак), па нема ни буцмастих, ни бубуљичавих, нити са било каквом маном. Јасно је какав стандард изгледа пропагира овакав приступ. Уз то, луткице су на штиклама од најмање десет сантима и ако нису у минићима, онда су у врућим шортсевима, што је, благо речено, дегутантно. Ипак су они у школи, па таман и монструмској.

Нараторка је рекла како је подводни град диван не само због боја (боја све време има мноштво и апсолутно су претерали), већ због изванредне подводне културе. Лепо је то, али та „култура“ не да није представљена, него није ни дотакнута ни у једном тренутку. То је само једна у низу илустрација колико је филм површан, па насиље које се дешава на свим нивоима (онлајн, психичко, емцоионално, физичко) на такав површан начин и третира.

Сама радња није толико лоша, па чак није ни потпуно предвидљива (мада јесте већим делом). Анимација је, па колоритна, али са врло ограниченим кретњама. У подводном свету коса луткица се не помера на природан начин и перфектне живо обојене фризуре не мењају облик.

Едукативни моменат: Лагуна је схватила да бежање није решење. Где год да побегла, страх ју је пратио. Једини начин да га победи био је да се суочи са њим.

Оцена наставника:

2(уз дебео минус)

Лако Је Критиковати 77

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

backiii (Small)Повратак у будућност 3. део (Back to the Future Part III 1990) је последњи наставак саге „Повратак у будућност“. Хистерични научник Кристофер Лојд, изумитељ аутомобила времеплова, несрећним стицајем околности завршио је у прошлости, у време Дивљег запада. Пошто је његов млади пријатељ Мајкл Џеј Фокс из историјских извора сазнао да је Кристофер убијен у револверашком окршају и он се вратио у прошлост како би га спасио.

Критички осврт: Нисам фан вестерна и не знам о њима много јер их много нисам ни гледао, али чини ми се да је ово један осредњи вестерн. Међутим, замешатељство тог жанра и СФ-а потпуно је успело. Прича је добра, можда не колико претходне две, али сасвим довољно да држи пажњу и да и овај филм упише у списак оних који ће бити класици научне фантастике. Још могу да додам да је динамична, узбудљива, забавна и довољно комична. Углавном, завршава једну сасвим успешну трилогију.

Едукативни моменат: Кристофер и Мајкл су недостатак бензина пробали да надокнаде алкохолним пићем. И ту су показали добро познавање хемије. У неким земљама се око 10% бензина замењује (јефтинијим) алкохолом, а његовим сагоревањем издвајају се гасови који мање загађују животну средину.

Оцена наставника:

5(не баш као за прва два дела)

devilstomb (Small)Ђаволов гроб (The Devil’s Tomb 2009) је један од оних хорора који се снимају одмах за дискове. Једна елитна група војника, коју предводи Кјуба Гудинг Јуниор, кренула је у мисију заједно са агентом ЦИА Валери Круз да спаси њеног оца научника Рона Перлмана. Он се налази у археолошкој ископини у пустињи на Блиском истоку. Чим се ушли у ископину, суочили су се са нечим са чиме до тада никада нису имали посла и што је, по свему судећи, натприродно.

Критички осврт: Радње готово да нема јер се све време вијају са силама зла по некаквим ходницима. Ти ходници су наводна археолошка ископина у пустињи, а личе на комплетну и компликовану градску инфраструктуру. Филм је крцат општим местима толико да практично не постоји сцена у којој их нема. Све је већ виђено заиста много пута и није уопште застрашујуће. Режисер Џејсон Конери изгледа да припада оним ауторима који сматрају да оно што је гадно истовремено и страшно, тако да има много гнојних чирева по кожи и крвавог повраћања.

Глума је неуверљива, а ликови се понашају као све, само не као војници. Иако имају главног Кјуба, чија наређења повремено слушају, луњају бесциљно по ходницима, тако да Кјубе свако мало изгуби по неког човека. Уопште нисам пропратио шта се на крају збило са Хенријем Ролинсом, али, руку на срце, није ни важно.

Постоји нека приземна филозофија о религији при крају филма и једино је добро што траје кратко. Сам филм је толико лош да не може трајати довољно кратко.

Едукативни моменат: Валери је рекла Кјуби да он разуме зашто она ради то што ради. На то јој је Кјуба узвратио да не разуме, али јој верује. Некада нећемо разумети мотиве и поступке других људи, али то не значи да они не знају шта раде и да не раде праву ствар. Уосталом, колико људи толико и ћуди и не можемо очекивати да су сви као ми.

Оцена наставника:

1(као врата)

from_dusk_to_dawn (Small)Од сумрака до свитања (From Dusk till Dawn 1996) је амерички крими хорор. Двојица пљачкаша банке Џорџ Клуни и његов брат психопата Квентин Тарантино покушавају да побегну у Мексико. Зато су, успут, узели таоце; бившег свештеника Харвија Кајтела и његово двоје усвојене деце. Успели су да пређу границу и дођу до клуба за камионџије где је требало да се сретну са пајташима који ће им обезбедити уточиште, али у самом клубу наишли су на нешто о чему нису ни сањали – вампире.

Критички осврт: Одмах је јасно да је Квентин писао сценарио. Препознатљив је његов манир приповедања. Од самог почетка филма је потпуна лудница и радња се одвија сасвим неочекиваним и крајње неуобичајеним токовима. Између осталог, оно што је другачије је што у читавој првој половини филма уопште није било назнаке да ће се појавити вампири. Заиста иновативна, динамична и сјајна прича. Иако је филм испунио све услове да буде крш (Б-филм, такозвани) јер је ту и диско кугла која разара вампире и сличне луцидности, једноставно, нема тај шмек. Роберт Родригез је урадио добар посао, иако не мислим да је увек био перфектан режисер.

Има доста добрих и врцавих фора, а амбијент, посебно бара у коме су протагонисти срели вампире, заиста је занимљив и аутентичан. Глумци су одлични, одабрани и врло уверљиви у својим улогама. Џорџ је био, безмало, сјајан. Он је прави лик за ту улогу јер, за разлику од већине других холивудских лепотана, он има ту праву мушку енергију. Салма Хајек, с друге стране, приказала је сву женственост у веома еротичном наступу. И њено филмско име је занимљиво; Сатаника Пандемонијум. 🙂 Џулијет Луис је, рекао бих, такав калибар глумице да је једнако добра као сви остали када се саберу, али у овом филму није дошла до пуног изражаја. Што можда и није лоше јер би „појела“ све остале ликове, као што је то урадила у „Калифорнији“ из 1993, на пример.

Едукативни моменат: Харви је питао Џорџа да ли је толики губитник да не може да види да је победио. Много је победа у животу које не видимо, иако нисмо губитници, као што Харви каже. Треба само умети ценити оно што смо постигли.

Оцена наставника:

5(наравно)

Orbit-nine-Poster (Small)Орбита 9 (Órbita 9 2017) је филм који су, заједничким снагама, направили Шпанци и Колумбијци. Клара Лаго је девојка која је колониста планете до које јој треба много година и путује сама. Пошто јој је машинерија за снабдевање кисеоником у квару, пристиже јој техничар Алекс Гонзалес. Ова посета промениће животе и једном и другом.

Критички осврт: У овом филму је јако значајно да ништа не знате о радњи (те је зато нисам ни детаљно описивао) јер је поставка врло изненађујућа. Очекујете још једну у низу мелодрама у свемиру, а добијате нешто сасвим другачије. И не могу да кажем да то другачије није добро, напротив. Прича је заиста занимљива. Крај је и добар и није. С једне стране је добар јер заљубљени пар није помпезно победио силу коју не може да победи, а са друге је лош јер је мала шанса да тамо где етике нема обећања буду испуњена. Када одгледате овај филм, биће вам јасније шта сам мислио.

Занимљиво ми је решење за психијатријску ординацију будућности, а што се осталих технолошких решења тиче, Шпанци се нису богзна колико потрудили. Но, не мари, и без тога, филм је сасвим добар и узбудљив, уз врло добру глуму.

Едукативни моменат: Читав пројекат је био у вези са тим да се обезбеди путовање ван Земље, пошто је планета била упропашћена загађивањем. Свемирска путовања су наша будућност и треба улагати у њих, али много је боља стратегија поправити, односно унапредити услове живота овде и смањити непотребно загађивање.

Оцена наставника:

4(са *)

strangeinvaders (Small)Чудни освајачи (Strange Invaders 1983) је филм који је режисер Мајкл Лохлин направио инспирисан СФ остварењима педесетих година прошлог века. Током педесетих, варошицу у Илиноису походили су ванземаљци. Од тада је прошло 25 година. У то, новије време, универзитетском професору Полу Ле Мату долази у посету бивша супруга Дајана Скарвид и доводи му њихову кћерку да буде код њега. Дајани је, наводно, умрла мајка и мора хитно да оде – управо у варошицу коју су запосели ванземаљци. Пошто се више дана није вратила, Пол је кренуо у потрагу.

Критички осврт: Продукција је слабија, мада за оно време и није толико лоша. Увек може и горе. Сама идеја је колико-толико одржива, али реализација има превише рупа. Тако да су технолошки напредни ванземаљци прилично слабији у односу на Ненси Ален, а њихово понашање је свакакво, само не логично. И дневно-ноћна ритмика у филму је веома, веома дискутабилна, али то није први филм где је у једном тренутку дан, а у другом мркла ноћ и обратно.

Начин како ванземаљци преузимају људе врло је сличан оном у „Отимачима тела“, односно већ је виђен у филму снимљеном пет година раније. И све остало у филму далеко је од оригиналног, а и од забавног. Филм је, некако, рађен „без душе“; акценат је више на техничком, а мање на уметничком дојму, мада због рупа у радњи ни тај аспект није најсрећније решен. И глумци су више технички одрадили своје улоге, тако да је глума била, у недостатку боље речи, ствар тренутка. Као да су добијали инструкције: сад се плашиш, сад си љут, сад се свађаш, сад си заводљива и слично, те су их одрађивали (и то најчешће лоше одрађивали) попут задатака пред њих постављених за сваку сцену. Неким глумцима нисам баш уочио сврху, па тако Пол с почетка филма има лепу црнку девојку, али ју је некако брзо заборавио – и Пол и режисер. 🙂

Едукативни моменат: Луиза Флечер је резигнирано рекла Ненси да јој је њен чланак нанео много мука јер ванземаљци не разликују „ђубре“ од правих новина и све што пише прихватају као да је истина. Пошто ми нисмо ванземаљци, требало би да умемо да разликујемо квалитетан извор од оног који то није, а пре свега да новинске чланке читамо критички.

Оцена наставника:

2(стабилна)

the-incredible-hulk (Small)Невероватни Хулк (The Incredible Hulk 2008) је прича о зеленом горостату, урађена под окриљем мегасаге о „Осветницима“. Едвард Нортон је научник који је експериментисао на себи и променио се у зелено биће готово неограничене снаге, али и врло деструктивно. Зато је отишао у Рио де Жанерио где се притајио, како не би пао у руке амбициозног генерала Вилијама Херта, који жели да га искористи како би стварао супервојнике. Међутим, једна незгода у фабрици пића, где је радио, одала га је и Вилијам му је на трагу. Едвард је био принуђен да побегне и затражи помоћ од своје старе симпатије Лив Тајлер. Заједно ће пронаћи мистериозног господина Плавог, који, изгледа, има лек за Едвардово стање.

Критички осврт: Прилично сам сигуран да када су војници први пут појурили Едварда, почели су да га јуре у току ноћи, да би током јурњаве што свањивало, што увелико био дан (и активности људи биле су врло разнолике, тако да је било тешко рећи које је доба дана), да би онда, опет, била мркла ноћ. Или су се јурили, у ствари, целу ноћ, па дан, па продужили на наредну ноћ, или са том сценом нешто озбиљно није у реду. 🙂 Иначе су акционе сцене доста добро снимане, са јаким ефектима, али ништа претерано узбудљиво и помпезно. Здраво сумњам да ће ово бити потпуно задовољавајуће за фанове стрипа о зеленом суперхероју, али јесте задовољавајуће за један акциони суперхеројски филм. У сваком случају, финална битка није разочарала.

Сама прича није лоша, али ни она није помпезна. У ствари, сасвим је класична и мало више развучена него што добар укус налаже. Хулк, изгледа, не може без грешке у лабораторији (овај пут скраћене на уводну шпицу), својеглавог генерала који га лови (Вилијам), достојног противника који је узео исти или сличан серум као он (Тим Рот) и кингконговског односа према нежној изабраници својег срца (Лив). Тако је било и овог пута, што значи ама ич ново. Но, има сјајних цака и глумци су сасвим коректно одрадили свој део посла.

Едукативни моменат: Тим, иако очигледно добар и срчан борац, при првом сусрету није могао да се избори са Едвардом јер није имао праве информације против чега се бори. Да бисмо могли да се изборимо са неким проблемом, морамо да имамо све информације у вези са њим. У противном, некада нам неће бити довољне способности које имамо. У школској пракси, да бисмо се „изборили“ са питањима на контролном, морамо да имамо знања јер нам интелигенција и способност закључивања неће увек помоћи. 🙂

Оцена наставника:

4(заиста између три и четири, али да не „оштетим“ филм)

tainstvennyie-lyudi (Small)Мистериозни људи (Mystery Men 1999) је пародија на суперхеројске филмове. Тројка самозваних суперхероја Бен Стилер, Ханк Азарија и Вилијам Х. Мејси одлучна је да брани град од злочина. Но, наместо њих, то врло успешно ради Грег Кинир. Заправо, превише успешно, тако да више ни нема посла за њега, а то значи ни спонзора. Зато је Грег издејствовао да се ослободи злочинац Џефри Раш, како би, наново, био тражени јунак. Међутим, Џефри је искористио своју слободу, поразио јунака и планира да уништи град. Једини који му могу стати на пут су тројица замлата и појачање које су, у међувремену, стекли.

Критички осврт: Кел Мичел глуми невидљивог дечка, али који је невидљив само онда када га нико не гледа. 😀 И у причи се заиста прави услов да он ту своју „моћ“ може да искористи. Таквих луцидних момената има много. У добром броју случајева претерали су са спрдњом, па неке форе изгледају баш приземне. Свеукупно гледајући, овај филм је солидна пародија на филмове о Супермену и Бетмену, без превише виспреног хумора. Најбоље што могу да похвалим је да је филм лаган, забаван и динамичан.

Едукативни моменат: Сфинга је рекао: „Да бисте учили моје лекције, морам, најпре, да вас научим како да учите.“ Иако је Сфинга све време изговарао замршене фразе, ова и те како има смисла. Знати како да се нешто научи је једнако важно као и знање које се учењем стиче.

Оцена наставника:

4(много иде на три)

la_muerte_os_sienta_tan_bien (Small)Смрт јој пристаје (Death Becomes Her 1992) је комедија о љубавном троуглу између Мерил Стрип, Голди Хон и Бруса Вилиса. Не баш тако успешна глумица Мерил успела је да преотме вереника своје другарице Голди. За ову потоњу изгледало је као да је живот изгубио смисао; запустила се, угојила и, чак, завршила у установи за лечење душевних болесника. Након 14 година Голди је издала књигу и појавила се лепша него икад. Изгледало је као да је опростила Мерил за штету коју јој је нанела, али то је био само део плана за сурову освету.

Критички осврт: Филм је успела пародија на мелодраматичне сапунице и кримиће из претходних декада. Радња је занимљива и динамична, а главни тројац Мерил, Голди и Брус урадио је одличан посао. Посебно ми се дојмио Брус, који важи за холивудског „таф“ типа, овог пута у улози хистеричног шоње.

Едукативни моменат: Психијатар Алајна Рид Хол је покушавала да објасни Голди да, ако жели да настави са својим животом, мора да заборави Мерил. Другим речима, да бисмо имали сопствени живот, не треба да будемо опседнути туђим, ма колико год нам та особа била важна.

Оцена наставника:

5(увек)

water_horse-poster (Small)Водени коњ: Легенда из дубина (The Water Horse: Legend of the Deep 2007) је „истинита прича“ коју приповеда Брајан Кокс о чудовишту из Лох Неса.

Критички осврт: Ово би била СФ верзија филма „Флипер“ из 1963. Тамо је дечак имао свог делфина, а овде има своје чудовиште из Лох Неса. 🙂 И, наравно, чудовиште је преслатко као мало и задивљујуће као велико. Филм, ипак, мора да буде допадљив, а ништа од тог посла ако такво није чудо којим се бави. Специјални ефекти, којима је дочаран, сјајни су. Кад поменух друге филмове, сегмент када дечак јаше свог воденог коња неодољиво подсећа на „Бескрајну причу“.

Ликови су аутентични, а њихове приче добро разрађене. Глумци су одлично одрадили посао. Додуше, тема није само легендарно чудовиште, већ и рат и све оно што он собом носи, тако да су глумци имали врло реалну, животну причу за коју су могли да се „ухвате“. У ствари, ова друга прича је, такође, занимљива јер нисам видео много филмова где се приказује позадински вод војске (обично је акценат на тешку и страшну борбу у рововима), али и добро одрађена, слојевита и дубока. И одлично је уклопљена са фантастичним делом. На крају постоји не баш успешан покушај да се филм учини узбудљивим, али и без тог дела, сасвим је коректан, емотиван, леп и прави дечји.

Едукативни моменат: Протагонисти су силне напоре уложили да сачувају примерак изузетно ретке врсте воденог коња. Еколози улажу такве напоре свакодневно и тим напорима морамо да дамо сваку врсту подршке.

Оцена наставника:

4(па, може)

large_salvin (Small)Алвин и пругасте веверице (Alvin and the Chipmunks 2007) је филм о три краткорепе веверице којима су посекли дрво како би га искористили као божићно за хол пословне зграде. Задесило се да је у ту зграду свратио и Џејсон Ли, неуспешни текстописац. Веверице су се ушуњале у корпу са колачима коју је Џејсон украо, те су тако пристигле са њим кући. Оне су желеле да живе са њим, али се њему та идеја није допала, иако је схватио да су ове животиње јединствене јер могу да причају. Онда је открио и да могу да певају и играју и то је превагнуло да их ипак задржи. Договор је био да оне певају његове песме и да њихов однос буде послован. Међутим, сваки однос еволуира, па тако и овај, те се код Џејсона родила очинска љубав према три крзнена спадала.

Критички осврт: Веверице су, наравно, неодољиве, иако видно анимиране. Оне, заправо, треба да „продају“ филм и моје мишљење је да су то сведени „трикови“. Ако се филм већ продаје, то треба да уради квалитетом, а овај га не нуди превише. Превише је класична прича и ликови су потпуни стереотипи. Аутори филма нису хтели да ризикују и градили су причу добро познатим и много пута до сада утабаним пртинама, али је она, зато, лишена ма и мрвице креативности. Уз то, не нуди ни много акције, а узбудљива је колико и лагана шетња од куће до школе. 🙂

Глума је сасвим у реду, али, руку на срце, није ни претерано захтевна. Једино што бих похвалио је порука коју овај филм шаље својој малолетној публици, а то је да је прави родитељ онај који брине о вама, а не онај који вам дозвољава да радите шта год пожелите.

Едукативни моменат: Када су им оборили дрво на коме су живеле, пругасте веверице доживеле су лепу и комичну авантуру са Џејсоном. То је тако у овом филму. У реалности, због сечења шума, пругасте веверице и сва друга створења остају без својих станишта.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

Лако Је Критиковати 17

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

enders-game-poster- (Small)Ендерова игра (Ender’s Game 2013) је прича рађена по роману Орсона Скота Карда. У будућности Земљани су једва избегли уништење током инвазије џиновских инсеката, а захваљујући хероју Бену Кингслију. Инсекте су поразили, али нису и отклонили претњу. Зато прелазе у контраофанзиву са идејом да је предводе деца. Наиме, пошто се ради о тактици ратовања свемирским бродовима, налик на видео-игре, логичан је закључак био да ће се у њој деца боље снаћи. Зато праве војну школу на сателиту који кружи око Земље где су довели најбоље. Од свих њих издвојио се Ендер, кога глуми Ејса Батерфилд и кога тренирају да буде брилијантан и немилосрдан.

Критички осврт: У овом случају претходно сам прочитао и књигу и обично након књиге филм делује разочарујуће. Међутим, овог пута то није тако. Додуше, иако признајем да је књига сасвим добра, нисам претерани фан и по мом мишљењу други наставак („Говорник за мртве“) је далеко бољи и без претеривања ремек-дело научне фантастике. Ако се режисер Гевин Худ (или већ неки други) осмели да га екранизује, то ће већ бити прави изазов и то бих волео да видим.

Дакле, филм ме није разочарао, напротив, иако јесте сажета верзија књиге. Многи делови из књиге нису пренети, па тако ни политичке активности Ендеровог брата и сестре на Земљи који су у овом случају мало више стављени са стране и некако сведени (а у књизи су Ендеров јак мотивациони фактор). Филм је баш добар, са јаким порукама и виспреним дијалозима, као и сјајним глумцима, како оним већ доказаним, попут Харисона Форда, тако и оним који су тек на почетку каријере – Абигејл Бреслин, Мојзес Аријас и сам Ејса. Такође је и технички сасвим добро одрађен, а и визуелно. Ипак, као највећи успех овог филма видим то што су носиоци филма мање-више деца, а није у питању дечји филм. Такође, избегнуто је оно холивудско пренемагање, што у потпуности поздрављам.

Едукативни моменат: „Ендерова игра“ нуди сасвим другачији поглед на рат и уопште насиље. Она прави готово филозофске недоумице и отвара питања на која нема одговора. Рецимо, да ли је живот појединца неважан у односу на животе свих људи или да ли је оправдано уништити непријатеља само због тога да у будућности не би могао да нас повреди. На нека питања заиста је тешко одговорити, али једно је сигурно: рат је бесмислен и ако поштено погледамо на исход ратовања, у њему нема победника. Обе стране су изгубиле.

Оцена наставника:

5(уз – браво)

Cowboys & Aliens Quad (Small)Каубоји и ванземаљци (Cowboys & Aliens 2011) је филм о инвазији ванземаљаца на дивљи запад. Година је 1873. и на тадашњој Територији Новог Мексика Данијел Крејг буди се босоног, без сећања на то ко је и шта му се десило и са необичном наруквицом на руци. Након обрачуна са тројицом лоших момака који су туда прошли, доспева у градић који теорорише татин син Пол Дејно. Избија конфликт између Данијела и Пола и шериф Кит Керадајн хапси их обојицу са намером да их спроведе на суђење у већи град Санта Фе. То се није допало локалном моћнику, оцу проблематичног момка, Харисону Форду, који успут препознаје Данијела као пљачкаша који му је отео злато. И таман када се ситуација закувала, појављују се ванземаљске летелице које почињу да бомбардују град и отимају људе. Данијел успева да обори једну летелицу и чудовишни пилот бежи из града. Непријатељи се сада удружују и крећу у потрагу за ванземаљцем за којег верују да је рањен, како би вратили своје вољене које су ти ванземаљци отели.

Критички осврт: Нисам фан вестерна и не могу да тврдим да ће овај филм бити по вољи обожаваоцима овог жанра (мада сумњам, јер нема драматичног одмеравања револвераша у подне и веселих кафанских туча), али јесам фан научне фантастике и могу да тврдим да је овај филм у том жанру прилично омануо.

Прича је танка са више пута виђеном и идејом и изгледом ванземаљаца. Они имају додатни пар руку и у једном тренутку их је један од њих пружио ка дечаку, те је та сцена јасно сугерисала да је омиљени филм режисера Џона Фавра „Е. Т. ванземаљац“. Додуше, више ту има омиљених и покрадених филмова, јер у овом скоро ничег оригиналног нема. Оно што има је ред патетике (рецимо када Адам Бич умире у рукама Харисона Форда, коме овај говори како му је као син каквог је увек желео), ред општих места (када Кленси Браун такође умире у већ нечијем наручју и изговара велике речи са све кашљањем, да би напокон клонуо) и ред нелогичности. У једном тренутку тридесет разбојника који су окружили Данијела са свих страна бацају своје пиштоље јер им је он запретио, да би већ у следећем тренутку организовали потеру за њим. Данијел приликом освајања ванземаљске тврђаве убија туђине као у видео-игрици, а они сами навиру као да су мрави, а не интелигентна раса која је способна за међузвездана путовања и као да они исто такво оружје немају. И да, у неким сценама практично су отпорни на метке, а у другим нису ни на ударац прутом… Да не причам да невероватно погодно нападају у таласима, тако да глумцима остављају довољно предаха за мелодраматичне тренутке. 🙂

У филму могу да похвалим продукцију, добар одабир глумаца и пар симпатичних фора.

Едукативни моменат: Ванземаљци су се фокусирали на слабости људи, наместо да се фокусирају на сопствене слабости, што је и довело до њиховог пораза.

Оцена наставника:

2(више на један)

redplanet (Small)Црвена планета (Red Planet 2000) је филм о Земљанима из будућности који су толико руинирали сопствену планету да су једини излаз видели у томе да је напусте. Да би то учинили, морали су да најпре тераформирају Марс. Зато су тамо послали алге и, одиста, почео је да се повећава ниво кисеоника. Међутим, онда је ниво кисеоника наново опао, те су Земљани одлучили да пошаљу прву посаду на ту планету како би утврдила разлоге за то.

Критички осврт: Овај филм је фијаско. Јасно је да се од научне фантастике очекује да буде фантастична, али се очекује и макар нешто науке, или научне логике. А овде нити има научне, а у многим сценама нема логике уопште. Најпре, тај ниво кисеоника који опада и расте како већ (јер је потпуно нејасно кад се шта дешава), уопште није добро објашњен. У ствари, није објашњен уопште. Алге су га стварале, али онда су се појавиле бубице које су појеле све алге. Међутим, те бубице такође имају способност да стварају кисеоник. И то у довољној мери да људи на тој планети могу да дишу. 🙂 Но, очигледно сценаристима биологија није јача страна, јер четири базе у ДНК немају скраћенице А, Г, Т и П као што наводи генетичар у филму Том Сајзмор, већ А, Г, Т и Ц. И инсектолика бића свакако нису нематоде, јер су нематоде ваљкасти црви који изгледају прилично другачије (то знају и шестаци 🙂 ).

Грешака има и ван области биологије. Робот који је пореметио с памећу јури их цео филм играјући се са њима мачке и миша, иако је довољно супериоран да може да их побије ко од шале. А када Сајмон Бејкер случајно убија Бенџамина Брета тако што га је гурнуо у понор, долази то да јави другарима из правца где се јасно види да је километрима унаоколо равна пустара.

Има тога још, али оно што много више замерам филму је што је главну мистерију свео на потпуно маргиналне бубице, док је причу направио око свих могућих кварова на летелицама (чији узрок понекад није ни јасан), што оној којом су дошли, што оној која је већ била затечена на Марсу. Можда петљање да се поправе кварови на непостојећим летелицама из будућности неког и занима, али мени је потпуно било досадно. Као и цео филм, а и драматични тренуци које су ликови преживљавали, попут клиничке смрти Вала Килмера, уопште ме нису дотакли. Велике речи на крају филма које изговара Кари-Ен Мос потпуно су безвезне, као и њени мотивациони говори Килмеру.

Едукативни моменат: Теренс Стемп је Валу Килмеру рекао како наука не може да пружи одговоре на нека занимљива питања, па се окренуо филозофији. Истина је да наука не може да пружи, али не значи да у будућности неће. Па, ипак, до те будућности, филозофија може бити згодна алтернатива. 🙂

Оцена наставника:

1(без плуса и звездице)

unnamed

Хотел Трансилванија 2 (Hotel Transylvania 2 2015) је цртаћ о вампирској породици која живи у хотелу, односно уточишту за чудовишта. Дракулина кћерка се удала за обичног смртника и родила дечака. Дечак је пресладак и добар и – обичан, што чини његовог деду јако забринутим. Но, има времена до његове пете године да му никну вампирски очњаци.

Критички осврт: Веома се ретко дешава да наставци надмаше први филм, али се у овом случају то и десило. Динамичан филм који држи пажњу, са темом која је увек актуелна, мада и непријатна, но одрађена на један ведар и у неколико наврата смехотресан начин. Утисак је донекле покварило потпуно непотребно насиље на крају, прилично налик на оно које смо имали прилике да гледамо у некада кратким цртаћима о Тому и Џерију. Збирно гледајући утисак је далеко од лошег.

Едукативни моменат: На крају је деда Дракула дошао до тога да шта год његов унук био – обичан дечак, вампир или једнорог, он је за њега посебан. Деца треба да одаберу свој пут и оно што желе да буду, а родитељи треба да их воле без обзира на сопствена очекивања.

Оцена наставника:

4(чиста)

faires-sotw-0 (Small)Крила имају тајну (Secret of the Wings 2012) је један од цртаних филмова из серијала о Звончици. Ова мајушна вила живи у својој земљи где влада вечно лето, али машта о томе да посети „другу страну“ где је вечна зима. Зато се кришом упутила тамо и открила да њена крила светлуцају на необичан начин. Ускоро открива и разлог зашто се то дешава. У тој леденој земљи живи њена сестра близнакиња, зимска вила, чија близина изазива код обе да им крила (која су истоветна) засветле. Проблем је што је зима погубна за Звончицу, а лето за њену сестру. Зато оне смишљају начине како да ипак буду заједно.

Критички осврт: Иако прича није баш конзистентна ако је упоредимо са оном у првом филму о Звончици из 2008, односно са начином како је настала и постала то што јесте, утисак је сасвим добар. Ово је један сладак дечји цртаћ, пристојно анимиран и са лепим порукама. Додуше, има претеривања, па је тако један приручни апарат направљен од рендета, који је једва освежио мајушну вилу, изазвао ледено доба у километрима дугој шуми, али ако – макар се види да чак и мале наше активности могу да допринесу глобалним климатским променама. Такође, нејасно је како то да мраз штити биљке као изолатор, а снег (ако је то уопште снег) то не може (чак убеђен сам да је ипак обрнуто). Но, бајка је лепа и сасвим необично – нема уопште негативаца, што је чини другачијом од осталих (где је увек присутна борба добра и зла).

Едукативни моменат: Виле су се много намучиле да приближе два света – летње и зимске виле, које тешко опстају у свету ових других. Увек је суживот два различита народа културолошки шок и поставља се много проблема, али уз добру вољу и много труда, таква коегзистенција је свакако могућа. Као што су Звончица и њена ледена сестра заправо исте, тако смо и ми сви – пре свега људи, ма одакле потицали.

Оцена наставника:

4(плус)

Shrek9 (Small)Шрек Трећи (Shrek the Third 2009) је трећи наставак о симпатичном чудовишту из мочваре, Шреку. Пошто је ожењен принцезом, а њен отац краљ жабац је умро, он постаје законити наследник Далеког краљевста. Међутим, Шрек не жели да постане краљ и зато одлази у потрагу за другим легитимним наследником Артуром, који је несхваћени тинејџер и жртва својих вршњака. Шрекова намера је да Артура постави на престо и себе ослободи обавезе, али злоћудни принц Шармантни има другачије планове. Уз помоћ злочестих ликова из бајки заузео је дворац и краљевство и заробио све принцезе у њему, укључујући и Шрекову љубав Фиону.

Критички осврт: Искрено, овај наставак не нуди много више него два претходна. Међутим, прича је лепа, динамична, ликови су крајње симпатични и има много комичних сцена. За један цртаћ сасвим довољно за пролаз. 🙂

Едукативни моменат: Иако му је понуђена позиција краља, Шрек није желео да напусти свој сасвим обичан живот у мочвари. Не морамо да будемо важни за друге људе, већ је битно да будемо важни себи и да живимо на начин који нас чини срећним.

Оцена наставника:

3(на четири)

the-anomaly (Small)Аномалија (The Anomaly 2014) је британски филм у коме главну улогу тумачи Ноел Кларк, који се у више наврата буди на кратко из неке чудне коме, у коју наново пада, да би постепено почео да из тих мозаичних ситуација реконструише целу ситуацију у којој се налази. Његово тело је преузео научник Брајан Кокс, који, заједно са својим сином Ијаном Самерхолдером, има план да направи вирус који ће му омогућити да на исти начин контролише све људе. Природно, Ноел покушава да се ослободи и успут спасе клинца Арта Паркинсона, кога су научници заробили са циљем да уцене његовог оца, такође научника, да ради за њих.

Критички осврт: Идеја овог филма заиста није лоша и није тако лоше ни реализована, мада додуше јесте малко трапаво. Уопште нисам успео да пропратим идеју са вирусом, а и нејасно је зашто је дечак остао жив када му је отац обавио све што је требало, па је убијен (што значи да Ијан очигледно није хтео да се држи погодбе). Могла би ту да се поставе још нека питања – зашто се сцене одвијају баш тако како се одвијају и баш на местима где се одвијају, али можда је могуће пронаћи логику за сваку од њих. Последња сцена се завршава као скеч и то прилично приземан, а главна борба при крају филма баш је разочаравајућа. Уз то, филм би могао да буде динамичнији.

Одабир глумаца ми се допада, осим Лука Хемсворта, који ми не изгледа уверљиво.

Едукативни моменат: Ако бисмо лик који Ноел тумачи, који стиче Ноелову свест с времена на време, посматрали у пренесеном значењу, могли бисмо да кажемо да свако од нас у ретким и кратким тренуцима добија неку другу личност, која и нас саме може да изненади. Некада пријатно, као у тренуцима храбрости за коју нисмо знали да је имамо, а некада непријатно, као у наступу беса. Међутим, и то смо ми, и треба да схватимо да је и то људски и да научимо да опростимо себи, јер ипак су то ретки иступи и не може само на основу њих да се донесе суд о комплетној нашој личности. И туђој, наравно.

Оцена наставника:

4(блага, али ипак четворка)

CA-TEASER--SHEET_localised (Small)Капетан Америка: Први осветник (Captain America: The First Avenger 2011) је филм о суперјунаку, кога глуми Крис Еванс. На почетку филма Крис је жгољави момак, али са великим срцем. Он неколико пута покушава да уђе у америчку војиску како би се борио против нацистичке армије (радња се дешава током Другог светског рата). Међутим, из петог пута то му полази за руком, а захваљујући научнику Стенлију Тучију, који је у Крису препознао потенцијал и одлучио да од њега, уз помоћ серума, направи супервојника. У томе и успева и Крис постаје Капетан Америка, али баш тада Стенлија убија атентатор. Од почетне идеје да Крис буде прототип, испоставља се да остаје једини довољно снажан да победи нацистичку организацију „Хидра“ са Хјуго Вивингом на челу.

Критички осврт: Филм заправо није лош, тим пре што се дешава током четрдесетих година прошлог века, па је изазов био направити апарате довољно прикладне том времену, а опет довољно импресивне. И режисер Џо Џонстон је успео у томе. Осим тога, прича не нуди богзна какву иновацију и све је већ виђено по сличним суперхеројским филмовима. Страст нациста према окултном такође је већ више пута искоришћен мотив и у овом случају испоставља се тачном легенда о скандинавским боговима, односно о драгуљу (тесеракту) из Одинове ризнице, који даје велике моћи. Међутим, некако у филму те моћи нису дошле до (пуног) изражаја, а сам тесеракт показује својства која нису доследна. Са једне стране прогорева металну решетку, а са друге Хјуго га држи у руци, али и у апарату који га на неки начин експлоатише.

Сцене борбе су проблематичне јер се сувише погодно одвијају за Капетана Америку (пуцају кад треба или налећу на волеј баш како треба), али на то може да се зажмури с обзиром да су добро урађене.

Едукативни моменат: Жгољави момак није одустајао од тога да се прикључи армији, иако су га одбијали због слабашне грађе. На крају је успео и постао набилдовани суперхерој, али то је ипак научна фантастика. У животу се таква метаморфоза не дешава, али то не значи да не треба да будемо упорни чак и када циљ изгледа ван нашег домета.

Оцена наставника:

4(не баш чиста) 

Captain-America-The-Winter-Soldier-Poster (Small)Капетан Америка: Зимски војник (Captain America: The Winter Soldier 2014) је наставак претходног филма. Капетан Америка је сада у његовој будућности, а нашој садашњости и ради за организацију „Штит“ која прави моћно оружје како би обезбедила Америку против евентуалног рата. Међутим, директора те организације Самјуела Л. Џексона покушавају да убију, а иза тог атентата стоји нацистичка организација „Хидра“, која је опстала све ове године. Циљ чланова ове организације је да преузму „Штит“ и високо технолошко оружје, а како би га употребили према алгоритму који је направио наци научник Тоби Џонс.

Критички осврт: Првих двадесетак минута чинило ми се да филм уопште нема радњу, а онда је почела акција која није престајала до краја. Иако је скоро од почетка веома јасно да је Роберт Редфорд главни негативац, филм свеједно држи пажњу. Сама прича није лоша, а идеја са алгоритмом који процењује будућност и усмерава оружје да побије све оне који у тој будућности представљају претњу заиста је сјајна. У причи ипак има и проблематичних делова (укључујући и туче које су сувише повољне за Капетана Америку, као и у претходном филму), па су тако догађаји у конференцијској сали Роберта Редфорда са нејасним мотивима његовог лика. Рецимо, зашто одмах није употребио оружје којим је часком онеспособио чланове одбора чим је Скарлет Џохансон напала?

Куриозитет у овом филму је што глуми и наша Бранка Катић, додуше тек малко виђенију споредну улогу кућне помоћнице. 🙂

Едукативни моменат: Испоставило се да оружје које је организација „Штит“ припремила како би очувала мир, постало главна претња управо миру. Све се може злоупотребити и увек морамо тога да будемо свесни.

Оцена наставника:

4(као и претходна)

the-avengers-poster-the-avengers- (Small)Осветници (The Avengers 2012) је још један суперхеројски филм који и те како има везе са овим претходнима. Из другог света Асгарда дошао је амбициозни божански Локи (Том Хидлстон) са намером да загосподари Земљом. Директор војне организације „Штит“ Самјуел Л. Џексон видевши да има посла са надмоћним противником, ангажује све доступне хероје, овоземаљске, натприродне и ванземаљске, како би спречио капитулацију Земље.

Критички осврт: Иако ми није најјасније шта је Локи заправо хтео акцијом на високо технолошкој летелици где је Самјуел окупио све хероје, морам да признам да овај филм има солидну радњу и да она све време држи пажњу. Специјални ефекти су сјајни, а монструозне ванземаљске летелице налик на џиновске праисторијске рибе напросто су маестралне. Има пар оних типичних и бљутавих америчких фора, када њих троје смело корачају у формацији, а и Хулк (Марк Рафало) из необјашњивих разлога од неконтролисано бесног мутанта постаје врло фокусирани војник, али реално немам шта много да замерим филму. Чак га некако видим као стандард како једна добра суперхеројштина треба да изгледа.

Едукативни моменат: Самјуел је окупио најјаче војнике како би победио агресора и сваки од њих је заиста изузетан. Међутим, постали су функционални тек онда када су почели да раде као тим. Способност појединца није гаранција да ће било који задатак бити обављен, али добар тимски рад има све шансе.

Оцена наставника:

5(дакле, нешто бољи него претходни)