Лако Је Критиковати 196

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Ствари које долазе (Things to Come 1976) је футуристички филм о Барбари Фиск која је незадовољна својим једноличним животом и жели да уради нешто више. Зато се придружила Покрету отпора који планира да пружи јаку поруку Влади да им је доста пасивног животарења. Пошто је Барбара на лутрији освојила викенд уживања у посебном центру, Покрет је наговара да тамо уништи компјутер, што би било испуњење њиховог циља. Она пристаје, али ће се задатак показати као немогућ.

Критички осврт: Филм је еротски, попут некада популарног серијала о фаталној Емануели и као такав намењен специфичној врсти забаве. Ипак, постоје сцене које нису еротске, које су необично развучене, у којима постоје назнаке озбиљнијег жанра и у којима се, на крају крајева, одвија некаква прича. У разговору две пријатељице ми сазнајемо да сви гледају ТВ на којем је искључиво еротика и у сексу су пасивни посматрачи. Сви чекају некакву награду на лутрији коју уредно уплаћују и не чине ништа конкретно да би испунили свој живот. Дакле, у питању је сарказам који није виспрено пласиран јер је превише транспарентан и у филму је представљен као завера Владе. Томе се успротивила главна хероина која је без сваке сумње лепушкаста, али потпуно неталентована за глуму. И остали глумци су такви.

Све у овом филму јесте подређено еротици, али постоји и покушај да се и акциони/трилер део учини узбудљивим, те ту има и јурњава наоружаних моториста и пуцачине. Тако да свеукупно ово јесте лош филм понајвише због продукције и како већ написах глуме, али он заиста има причу која има смисла, чак и некакав преокрет, неку сценографију и костиме и пар интересантних сценских решења. Рецимо развод кроз који пролази главна протагонисткиња је сјајно урађен, а када она одлучи да се прошета, полицајац је легитимише јер њено понашање „није нормално“. Наиме, у описаном друштву људи не шетају јер немају циљ ка којем би ишли. 🙂 

Едукативни моменат: Свакако да је сасвим нормално прошетати се и дружити. Заправо, оно што није нормално је да цео дан зуримо у екран као јунаци овог филма, да немамо физичку активност и контакт са другим и драгим људима. 

Оцена наставника:

(са заиста заслуженим плусем)

Тихо бежање (Silent Running 1972) је још један футуристички филм који се дешава у свемиру крај Сатурна. У свемирском броду мала посада брине о џиновским стакленим баштама где се налазе преостале шуме са Земље, посебно занесењак Брус Дерн. Онда је стигло наређење да се баште униште бомбама, а свемирски бродови врате комерцијалној употреби. То се Брусу није допало и када су кренуле прве детонације, нешто се преломило у њему и побио је све чланове посаде, те се отиснуо даље у свемир са једином преживелом баштом. Команду је заварао да је настао квар који је узроковао смрт његових колега, а сам квар је представио као фаталан. Зато је команда морала да одустане од његовог спашавања, што је он и желео. Тако је Брус добио шуму само за себе, али његово задовољство није потрајало јер је шума свеједно почела да умире.

Критички осврт: Поставка филма је мало чудна јер захтева много питања која почињу са „како“, посебно мени као биологу. Ипак, хајде да прихватимо да се ради о технолошко врло напредном друштву које је нашло начин да сви људи живе у благостању без природе, те да је покушало да нађе начин да сачува неколико шумарака и онда од њих и одустало. Међутим, зашто технолошки напредно друштво уништава бомбама своје баште које ионако онда откачи са брода и пушта их у свемир? Што их само не откачи без уништавања. На крају крајева, могу их препустити орбити неке планете/сателита и тиме их ипак обезбедити за неку будућност. Другим речима, технолошки напредно друштво није приказано као напредно и у размишљању. Углавном, режисер Даглас Трамбул је мудро користио умиљате животиње, попут зечева и веверица како би нам баш било жао што уништавају те баште. Са друге стране, футуристичка пепељуга Брус јесте добро дочарао своју озлојађеност тим поступком, али не баш и да уме да се туче са Клифом Потсом. Даглас иначе није баш све мудро режирао и претеривао је са детаљисањем када се Брус бавио техничким стварима, али је зато збрзао драму око изгинућа два преостала члана породице.

Други део приче, када је Брус прегрмео Сатурнове прстенове, некако је скренуо у лошем правцу. Његови пријатељи постају мајушни роботи које боли када им се неки део оштети. Разумем да је Даглас морао да попуни време до разрешења приче, али овако изгледа сувише инфантилно.

Едукативни моменат: Да нам се не би десило да шуме морамо да чувамо по свемиру све до Сатурна, боље је да их сачувамо овде, на Земљи. То би значило смањење емисије азотових и сумпорових оксида како не би дошло до киселих киша, смањење сече шума и избегавање логорских ватри и бацања пикаваца по шуми. За почетак. 🙂 

Оцена наставника:

(можда чак и три)

Тамна звезда (Dark Star 1974) је комична прича о посади у свемирском броду која луња по маглинама и разара нестабилне планете. Предводи их летаргични заменик капетана Брајан Нарел који не показује интересовање за кварове који се непрекидно дешавају и то ће их све скупо коштати.

Критички осврт: Ово је врло добра пародија „Одисеје у свемиру“, иако неке форе јесу предвидљиве. Иако не ценим претерано рад режисера Џона Карпентера, мислим да је са мало успео (и то врло опуштено) да направи пуно. Расплет је решио сјајно, а глумци су дефинитивно допринели општем позитивном утиску.

Едукативни моменат: Брајан је разговарао са бомбом са циљем да је убеди да не експлодира. Готово да је успео у томе, али иако није, добро је да је разговарао јер разговор може много тога да реши. Наравно, важно је и како разговарамо и колико добро познајемо тему разговора.

Оцена наставника:

(јака)

Течно небо (Liquid Sky 1982) је прича о девојци Ен Карлајл на чијем крову се стационирао минијатурни васионски брод. Ванземаљац у том бродићу се храни мозговима људи који доживе оргазам, односно Ениним љубавницима и љубавницама. Она врло брзо схвата да постоји неко ко је стално посматра и ко убија људе у њеној кући, а полако почиње да јој се свиђа и да буде саучесник у томе. Праву природу тог неког је увидела тек када јој је објаснио аустријски научник Ото фон Вернгер. Ипак, то је није одвратило од обожавања њеног морбидног пратиоца.

Критички осврт: Ово је од оних филмова који су у ствари инсталације. Ако можете да прихватите да овде права прича изостаје и да ликови такви какви су нису важни и да су то лако могли бити неки други, те сте више наклоњени визуелном искуству и читању порука између редова, верујем да ће вам се ова инсталација допасти. И, да, музика је баш ириртантна и иако ми тај необични техно-звук из тог периода није стран, овај ми је баш био непријатан.

Режисер Слава Цукерман је направио филм који говори о бунту, а који носи нова генерација у односу на вредности старе, али и Славин према вредностима које је васпоставио Холивуд, што је и логично јер је човек Рус. 🙂 Холивуд би лепу Пепељугу из варошице сместио у град, учинио је успешном и заљубљеном у принца, али је Слава своју хероину учинио зависницом од кокаина и секса, њене потенцијалне принчеве учинио насилним и поубијао их, да би изабраник био безоблични патуљасти ванземаљац. Међутим, без обзира на СФ моменат (специјални ефекти који га прате су такође пре инсталација него технолошко достигнуће), Слава је ствари поставио на своје место и учинио их реалним. Он приказује дрогу и наркомане онаквим какви јесу, те иако целу сцену прате помодне боје и кројеви, врло брзо постаје јасно да ничег фабулозног ту нема. Заправо, рекао бих да је Слава успео у свему што је хтео, чак и у еротском делу и донекле шокира, не толико што референцира на сексуалне слободе, већ некрофилијом Поле Шепард. Ипак, најважнија је његова критика испразног, без обзира да ли се ради о холивудским поставкама, поп култури тог доба или површним односима људи. 

Едукативни моменат: Када је Енин професор и љубавник Боб Бредли критиковао њену екстравагантну одећу, она га је подсетила да је и његов професор у оделу некада давно критиковао његов џинс. А његов џинс је њему представљао оно што њој представља њена шарена одећа: љубав, слободу и сексуалну једнакост. Другим речима, свака генерација има своју моду и свој начин да се изразе и то морамо да прихватимо (колико год да нам се не допадало), а не да им намећемо сопствене начине.

Оцена наставника:

(не баш нека)

Лет 666 (Flight 666 2018) је филм из независне продукције о путницима у авиону који је улетео у крајње необичну олују и који на висини од много километара опседају духови.

Критички осврт: Почетак филма није обећавао неку високобуџетну занимацију, али ми се допало како је урађен. Режисер Роб Палатина је заиста одувао увод у причу. Оно што ме је доиста изненадило је сама прича и како је реализована. Она је нека врста натприродног кримића у којем имамо са једне стране необјашњива и застрашујућа дешавања, а са друге питање ко је убица међу путницима и та два мотива (и жанра) су врло добро увезана. При томе, тескобе које протагонисти доживљавају, како реалне, тако и нереалне, прилично су узбудљиве и глумци су добро урадили свој део посла и овај филм, иако предодређен да буде треш, заправо то није. Но, није ни без мане. На неким деловима Роб је сувише отезао и пустио своје ликове да паниче што је у реду, али се и стиче утисак да као да се довија да попуни празнине у сценарију. Пречесто су изговарали да не знају шта се дешава и питали су се шта се дешава и то би се врло вероватно људи питали небројено пута у описаној ситуацији, али у филму дефинитивно постаје монотоно. Дијалози нису најбриткији и ликови нису увек конзистентни, чак ни у истој сцени, али би и то могло да се оправда паником која у таквим околностима мора да буде присутна.

Такође, врло је нејасан распоред седања и устајања ликова током туче између Мајкла Хариса и Хосеа Росетеа. Час су били овде, час онде, како је где погодно и то је одлика лоших филмова. Међутим, овај филм није лош. Роб је урадио готово максимум са слабим ресурсима и трећеразредном глумачком поставом и сјајно решио многе сцене, пре свега Мајклово признање за злочине које је починио. И то је похвале вредно, тим пре што причамо о режисеру чији портфолио подразумева филмове попут „Мегаајкуле против крокосаура“. 🙂

Едукативни моменат: Када су открили да је пилот убица, путници нису желели да прихвате његов предлог да их најпре спусти, а да онда разговарају о томе. Одмах су извршили грађанско хапшење, а пилотску кабину препустили копилоту Грегу Фурману. И добро су поступили јер је позиција есенцијална (пилот), а не особа која је заузима. Ко је разумео схватиће. 🙂

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Свети мотори (Holy Motors 2012) је француско-немачки филм о човеку Денију Лавану који има сасвим необичан глумачки посао за мистериозну публику. Његов радни дан се састоји од вожње по Паризу и перморфанса по разним деловима тог града. Прича прати један такав његов дан.

Критички осврт: Режисер Леос Каракс нас је у почетку навео да помислимо како је Дени обичан пословни човек, а онда нас је упутио у његово крајње необично занимање и у своју крајње оригиналну идеју. И управо је та идеја оно што вози овај филм, баш као што Денија вози Едит Скоб од улоге до улоге. Оно што је мене заинтригирало је како је могуће да је Леос побрао силне награде и симпатије публике и критике када је био више него политички некоректан. У првој улози Дени глуми руску баку која проси на улици, а у трећој он киднапује Еву Мендес и облачи је у фереџу. Сцена је апсурдна и верујем увредљива за одређене вероисповести јер порука може да се протумачи врло разнолико. Наиме, Дени се скида го и не само што није репрезентативни атлета, већ је и гротескно костимиран (више наликује на неког грчког Пана), па је његова мушка разголићеност у потпуном контрапункту са њеном забрађеном лепотом. При томе Дени има ерекцију и сва је прилика да је Леос баш одлучио да шокира у сваком смислу. Свакако је направио низ врло ефектних сцена чији је исход тешко предвидети, а свеукупно један крајње необичан филм у којем је причу подредио сцени, а сцену емоцији. Заправо, приче и нема у правом смислу, јер Денијева „именовања“ га доводе у личности које су толико различите, да би било узалудно покушавати да их повежемо или пронађемо нит нарације или симболизма. Што опет не значи да симболике нема. Ева је започела као модел док је Дени није отео и забрадио. У оба случаја она је објекат лепоте, само што у првом се та лепота показује свету, а у другом се чува од њега. И у свакој причи бисмо вероватно могли да домозгамо неко значење.

Нема шта, занимљив и врло успешан Леосов експеримент. Што се Денија тиче, он је глумац који је у једном филму успешно одрадио десет различитих карактерних улога. Неки глумци то не ураде за цео радни век. 🙂 И остали глумци су били на висини задатка. Чак и Кајли Миног. 🙂

Едукативни моменат: Дени је глумио пред неком замишљеном публиком. Ипак, публика је ту и за нас и за све људе, како у животу, тако и на интернету. Треба то освестити и понашати се пристојно и коректно према другима.

Оцена наставника:

(то је то)

Пројекат Адам (The Adam Project 2022) је филм који почиње у 2050. години када је Рајан Ренолдс украо летелицу са времепловом од Кетрин Кинер и доспео у 2022. како би нашао своју супругу Зои Салдану. Наиме, она је отишла времепловом у 2018. и није се вратила. Међутим, наместо да нађе њу, Рајан је нашао млађу верзију себе. Но, та верзија, иако дванаестогодишњак, помоћи ће му и у мисији и у емотивним проблемима.

Критички осврт: Филм је у потпуности рађен према много пута испробаном холивудском рецепту и бројне има мане. Рецимо, има недостатак елементарне логике, а вишак патетике. Но, има и емоцију, узбудљив је, забаван, технички перфектан, прави блокбастер.

Едукативни моменат: Марк Рафало је цитирао Гаја Ломбарда и поручио: „Уживајте! Крај ће доћи брже него што мислите.“ Да не бих био једнако морбидан, само ћу потврдити први део ове мудре мисли. 🙂

Оцена наставника:

(врло блажена)

Спајдермен: Без пута ка дому (Spider-Man: No Way Home 2021) је трећи наставак саге о овом суперхероју, али је на неки начин наставак и две претходне франшизе. У претходном наставку из 2019. Спајдермен (Том Холанд) је победио зликовца Мистерија (Џејк Џиленхол), али је овај на самрти открио његов прави идентитет целом свету. То је донело гомилу невоља и њему и његовим пријатељима Зендеји и Џејкобу Баталону, па се Том обратио за помоћ чаробњаку Доктору Стрејнџу (Бенедикт Камбербач) како би овај чаролијом учинио да читав свет заборави ко је он. Стрејнџ је прихватио да му помогне, али пошто је Том много зановетао током извођења чаролије, она је пошла наопако и отворила портале мултиуниверзума. Тако су у Спајдерменов свет дошли зликовци из других димензија. Но, наместо да их уништи, Том је одлучио да им помогне и да их излечи од злобе. Испоставиће се да је пут до пакла поплочан добрим намерама.

Критички осврт: Аутори филма нису хтели да се баве осмишљавањем алтернативних Спајдермена већ су искористили оне који на филмском платну већ постоје. И заиста је генијална фора што су доведени ранији спајдермени Тоби Магвајер и Ендру Гарфилд, а још је генијалније када Тоби жели Ендруу да подигне самопоуздање и говори му како је чудесан (Ендруови филмови су носили назив „Чудесни Спајдермен“ први и други део). Поздрављам то што је филм унеколико другачији и што суперхероји настоје да излече зликовце, а не да их убију или заробе, што иначе раде. Прича тече сасвим лепо и има смисла, забавна је и динамична. Има оног типичног америчког пренемагања, али све је дозирано, тако да неких већих замерки немам, а посебно немам на глуму мада су се овде Спајдермени баш исплакали. 🙂

Едукативни моменат: На гробу фиктивне јунакиње Меј Паркер (Мариса Томеј) је писало да ако помогнеш некоме, помогао си свакоме. Заиста лепа мисао и животна девиза.

Оцена наставника:

(сигурица)

Не бој се мрака (Don’t Be Afraid of the Dark 2010) је римејк телевизијског филма истог назива из 1973. Бејли Медисон је девојчица коју је мајка послала да живи код њеног оца Гаја Пирса и његове девојке Кејти Холмс. Њих двоје иначе привремено живе у кући од историјске вредности коју рестаурирају како би је продали. Оно што ће сазнати је да кућа крије страшну тајну коју ће ослободити управо малена Бејли.

Критички осврт: Некако ми Гај у овом филму није био убедљив. Међутим, то је мањи проблем. Већи је што овај филм није био уверљив, односно читаво дешавање са мајушном Бејли јер је режисер Трој Никси врло површно прелазио преко тих догађања. Радња се развијала темпом који је у реду, али без много мистерија и узбуђења. Чудовишта из овог филма су виле зубићке и то је инетерсантна идеја, донекле оригинална, али потпуно неразрађена и недоречена. Нејасан је и однос тих чудовишта и домара Џека Томпсона, а јасно је било да некакав међусобни договор постоји. У сваком случају, у питању је филм са питком причом и врло солидним специјалним ефектима који није успео да се уздигне од осредњости.

Едукативни моменат: Кејти је рекла Гају да то што он упорно пориче не значи да се не дешава. Заправо, дешава нам се и порицање није добро. Признање да се дешава је први корак у решавању тог дешавања.

Оцена наставника:

(не мере више)

Велика златна цигла (Big Gold Brick 2022) је прича о младом неуспешном писцу Еморију Коену који је, у тренутку депресије и очајања, одлучио да скочи под ауто. Ауто је возио Енди Гарсија и он је спасио момка, те га чак позвао у свој дом и понудио му да пише његову биографију. Емори је пристао и између њих двојице се створио присан, фамилијаран однос, а богами и између Еморија и Ендијеве лепе кћерке Луси Хејл. Невоља је у томе што се на Ендија окомио локални криминалац и психопата Оскар Ајзак. Емори ће добити прилику да сада спаси Ендија, али на крајње невероватан начин.

Критички осврт: Ово би требало да је црна комедија и имала је половичан успех. Јесте црна, али није комедија и заиста ништа није смешно ту. Заправо, прилично је досадна. Режисер Брајан Пецос је готово потпуно базирао хумор на Еморијевом лудирању и Ендијевом ноншалантном ставу, те додавањем нових луцкастих ликова, али сви они, без обзира што су се максимално потрудили, нису успели да ишчупају испразну радњу. Она се дешава, али не само да се споро развија, већ је потпуно нејасно ка чему иде. Најбољи епитет који могу да дам овом филму је да је залудан. На крају се прича додуше заокружује, те је Брајан успео да склопи СФ и крими моменат, али на сасвим предвидљив и не претерано убедљив начин. Заправо, многи делови нису убедљиви и при томе не мислим на оне натприродне. 🙂

Едукативни моменат: Емори је прихватио Ендијеву понуду не зато што је желео, већ зато што је била једина опција коју је имао. На крају се испоставило да је постао познати писац бестселера захваљујући искуству које је стекао у Ендијевом дому. Некада нам прилике које нам се указују не изгледају велике, али им треба дати шансу јер такве могу да постану.

Оцена наставника:

(са сасвим мајушним плусем)

Лако Је Критиковати 192

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Патролне шапе: Филм (PAW Patrol: The Movie 2021) је филм рађен према анимираној канадској серији из 2013. Патролне шапе чине штенци које предводи дечак Рајдер и они спашавају становнике Града пустоловина од зврчки њиховог градоначелника Хамдингера.

Критички осврт: Ако изузмемо врло дискутабилну премису да је малолетни дечак овлашћен да једини (без полиције и ватрогасаца) спашава људе из апокалиптичних ситуација у граду, који има баснословно богатство и без супервизије је старатеља, овај филм свакако има мана. Он није маштовито осмишљен и заправо слични мотиви се појављују у далеко бољим цртаћима, попут „Облачно са шансом за ћуфте“. Такође, ликови штенаца су тенденциозно преслатки како бисмо пали на њих, а њихове играчке су врло налик на „Трансформерсе“ и део када их режисер Кал Бранкер представља је ништа више од једне подуже рекламе за играчке. Радња је блага, крцата оптшим местима, предвидљивим преокретима и крајем.

Ипак, допада ми се идеја да се нежна створења прикажу као суперхероји и то заиста мотивише и инспирише свако дете да није нејако и да може да учини свет бољим. Додуше, увек треба нагласити да не покушавају баш оно што раде њихови љубимци у филму, тим пре што су неке сцене врло озбиљне суперхеројске. Поруке нису погрешне ни у једном детаљу. Још плусева су што филм има емоцију, а није патетичан и анимација је одлична. Објективно, ово је сасвим осредње остварење, али треба му дати шансу.

Едукативни моменат: Штенац Чејс је мислио да није херој зато што се плаши. Кроз ову авантуру је научио да правог хероја не унижава то што се плаши, а да га херојем чини то што упркос страху наставља даље да ради херојска дела.

Оцена наставника:

(поклоњена)

Ледено доба: Авантуре Бака Вајлда (Ice Age: Adventures of Buck Wild 2022) је шести филм из франшизе „Ледено доба“. Необичан чопор који сачињавају два мамута, један сабљозуби тигар и један лењивац, стално има проблема са своја два преостала члана опосума склоних опасним, непромишљеним ситуацијама. Њих двојица желе да живе сами, без звоцања осталих и зато се одлучују да побегну. Иако нису сигурни где би отишли, случајно набасавају на изгубљени свет у којем сисари и диносауруси живе у хармонији. Ипак, један незадовољни мали диносаурус жели да разбуца ту хармонију и потамани све сисаре, укључујући и новопридошле опосуме.

Критички осврт: Нисам гледао све претходне наставке, али сам сазнао (и у овом филму је то очигледно кроз односе између ликова) да изгубљени свет ипак није изгубљен и он је откривен у трећем наставку. Дакле, опосуми се враћају у свет који су љубитељи франшизе већ имали прилике да виде и рекао бих да су идеје почеле да мањкају, тим пре што је радња најкласичнија могућа са ингениозним зликовцем чија је амбиција да буде владар поменутог света. Очигледно се екипа вози на таласу претходно стечене славе и не труди се, што се види и по хумору којег има тек у траговима. Ово је заиста јадно остварење које није добацило чак ни до осредњег.

Едукативни моменат: Опосуми су мотивациони говор женке твора схватили на свој, накарадни начин, али су га применили на добар начин. Наиме, она им је рекла да пронађу храброст и показала на њихово срце, а они су закључили да мисли на крзно на грудима. Но, ипак су победили чопор раптора. Нама се некада неће допасти како други размишљају јер не размишљају као ми, али то никако не значи да неће урадити оно што треба – на њихов начин, такође, али опет добро.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Мач у камену (The Sword in the Stone 1963) је Дизнијев цртаћ о томе како је дечак Артур, уз помоћ чаробњака Мерлина постао краљ Енглеске.

Критички осврт: Сладак је филм заиста и иако радњи недостаје „меса“, режисер Волфганг Рајтерман га је испунио маштовитим ситуацијама. Додуше, мотиви се понављају, почевши од тога да Мерлин стално користи магију како би се његов ђак и он претварали у животиње и у том маниру је и феноменални двобој Мерлина и Мадам Мим. Свакако је јасна идеја да се на тај начин учи и о природи, њеним законима и кроз туђа искуства, али опет је превише репетитивно и укупно гледано мало је изазова постављено пред будућег легендарног краља. Оно што бих још замерио је хумор који није смешан и најчешће се односи на неспретна саплитања Мерлина и других јунака. Ликови су свакако симпатични, али када пажљивије погледате ова прича не нуди превише о самом Артуру и више је усмерена ка Мерлиновим лудоријама. То јој даје лакоћу, али никако и дубину.

Едукативни моменат: Мерлин је научио Артура да су знање и мудрост права моћ. Добро га је научио.

Оцена наставника:

(плус)

Виво (Vivo 2021) је прича о кинкаџуу који живи и пева са својим усвојитељем Андресом у Хавани, главном граду Кубе. Једног дана је Андрес добио писмо од своје љубави из младости, славне певачице Марте, која живи у Мајамију. Она му је поручила како жели да се повуче са сцене и да одржи свој опроштајни концерт и то са њим. Иако се то Виву не допада, Андрес је одлучио да отпутује и напокон изјави љубав својој никада прежаљеној девојци и то уз песму коју је посебно компоновао за њу. Међутим, ту ноћ пред путовање Андрес је умро у сну. Виво сада има мисију да, како зна и уме и уз помоћ једне врло необичне девојчице, стигне у Мајами и преда Марти песму свог одгајитеља и пријатеља.

Критички осврт: Творци приче Питер Барсокини и Кијара Алегрија Хјудис су почетак осмислили заиста претужно и како се ситуација одвијала нисам баш очекивао да ће ово бити урнебесна комедија, но режисер Кирк Демико је одржао ведар тон. Заправо, тамо где је требало било је тужно, а тамо где је такође требало било је смешно. Заплет је свакако добар, нема шта, али је такво и путовање, са довољно авантура и поруком да ствари добијају онолику важност колику јој ми придамо. Путовање скривеног мајмунчића из Кубе до Флориде је, пак, на стакленим ножицама. Тешко да би прошао аеродромске контроле, но, опет, ово је цртаћ и грешка је заиста опростива у односу на све остало сјајно у овом филму.

Едукативни моменат: Андрес је рекао Виву како је добио најбољи поклон који може да замисли: другу шансу. Ми свакако треба да искористимо и прву шансу ако нам се укаже, али другу заиста треба посматрати као поклон.

Оцена наставника:

(си)

Упознајте Спартанце (Meet the Spartans 2008) је тзв. урнебесна комедија и пародија на филм „300“. Персијанци имају идеју да покоре Спартанце, али су ови одлучили да пруже отпор – копљима, али и плесним бравурама.

Критички осврт: Оваквим филмовима обично дајем тројке јер су макар забавни ако не и смешни и зато што овај формат у старту има мале шансе да постигне јачи квалитет. Ипак, то овог пута неће бити случај. Најпре, заиста је врло мало тога смешно, на моменте чак и досадњикаво, а друго аутори су експлоатисали форе које би вам прво пале на памет, без промишљања и лишене сваке виспрености. Рецимо, зезање на тему геј популације је депласирано јер су разголићени, мишићави Спартанци врло лака мета. Овде се иначе референцира на неке америчке емисије и познате личности и ако не пратите, тешко да ћете разумети шта конкретно пародирају. Можда је боље да су се држали филмова, мада ни ту нису понудили богзна шта.

Едукативни моменат: Када је Ксеркс I (Кен Давитијан) рекао Леониди (Шон Магвајер) да ће бити избрисан са страница историје, овај му је одбрусио да је то у реду јер свеједно не уме да чита. 🙂 Наравно, то је шала, али ако озбиљно размислимо много тога нам је ускраћено уколико немамо образовање, па и да читамо историју, на пример.

Оцена наставника:

(може на два)

В као вендета (V for Vendetta 2005) је филм рађен према истоименом стрипу из серије „Вертиго“ Ди-Си комикса. Радња се дешава у фиктивној Енглеској коју води високи канцелар Џон Херт. Он је тиранин који влада уз помоћ репресије и цензуре. Становништво је под сталним полицијским часом и трпе тортуру тајне полиције. Онда ће се појавити маскирани осветник Хјуго Вивинг који ће озбиљно угрозити Џонову моћ и показати да један човек чини разлику. 

Критички осврт: Филм је сјајан у сваком свом аспекту и поджанру и слободно бих могао да га назовем ремек-делом. У питању је футуристички политички трилер, али болно актуелан са одличном акцијом и виспреним дијалозима. Глумци су добро одабрани и безмало су фантастични.

Едукативни моменат: Један од цитата из овог филма је да народ не би требало да се плаши Владе, већ би Влада требало да се плаши народа.

Оцена наставника:

(сигурна)

Иманенција (Immanence 2022) је филм о четворо научника који су се упутили бродићем са двојицом превозника Јуџином Бердом и Мајклом Бичом да у Бермудском троуглу пронађу ванземаљски живот који је управо тамо пристигао. Оно што ће пронаћи је нешто сасвим друго, али једнако фантастично.

Критички осврт: Идеја за филм је прилично добра, али реализација има своје мањкавости. Неко би могао да замери што режисерка Кери Белеса није разрадила позадинске приче својих протагониста (осим Мајклове и Самер Белесине), али у овом случају то није било ни потребно јер су глумци дали карактер својим ликовима, учинили их животним и конзистентним. Мени сметају друге две ствари и обе су у вези са религијом. Најпре, Кери је направила такву ситуацију да је све у божјим рукама и да нема ту избора, тако да је и судбине својих ликова усмерила ка томе. Двоје њих треба да преживи и зато се Самер жртвује на врло окрутан начин и сви остали ликови некако немоћно прихватају своју судбину, али је и не прихватају и цео тај део је врло трапаво изведен. Овде је мотивација врло дискутабилна, а божји план и план ђавола (Џејми Макшејн) још чуднији. Но, опште је позната ствар да су чудни путеви божји, а такви су изгледа и ђаволски. Друга моја замерка је питање поруке овог филма. Кери супротставља науку и религију на, најблаже речено, креационистички начин и ако није хтела да промовише креационизам, није ми јасно шта је заправо хтела. Још мање ми је јасно шта је хтела са оним метеорима на крају који су дошли главе Јуџину.

Филм има својих добрих, застрашујућих момената, попут бродића који се појављује и где они откривају шта ће им се десити, али појава самог ђавола некако није добро испала. Филм је очигледно нискобуџетни, али Кери мудро није користила ефекте које није могла да приушти и то је океј, али овом филму не би шкодило да је имао и неки ефекат приде. Делује прилично празњикаво.

Едукативни моменат: Иманенција значи: постојање у, налажење у, остајање у, битно припадање нечему. Има значење и у филозофији и припада правцу који се ограничава на сазнања у границама искуства и свести, који држи, дакле, да не постоји нека стварност која би била независна од свести.

Оцена наставника:

(хајде, може плус)

Морска грозница (Sea Fever 2019) је прича која прати постдипломца Хермион Корфилд која се бави обрасцима понашања морског живља и која се отиснула рибарским бродом како би довршила своја истраживања. Међутим, посада је набасала на големо и до сада невиђено створење које је уз то и смртоносно. Хермиона ће морати да употреби све што зна како би се спасили, али то неће бити довољно.

Критички осврт: Ово је заиста добар СФ, а још уз то и актуелан због ковида. Ликови су прилично животни, али их има повише и нису довољно разрађене њихове приче како бих осетио емпатију према некоме од њих. Без обзира на то, постигнут је ефекат страве свакако. Занимљив је редослед којим су умирали, тако да је главни баја и потенцијална Хермионина симпатија отишао први, а остала је нејасна судбина Кони Нилсен. Хермионин лик ми се баш допао, мада не од самог почетка јер је превише интровертна, али је размишљала као и ја и као прави биолог, што она и јесте у филму.

Едукативни моменат: Хермиона је објаснила у филму да људи имају свест, али не и животиње. Оне нису зле, већ и када чине оно што се нама не допада или нас чак угрожава, оне то чине да би преживеле. За многе врсте то свакако није разлог да их уништимо; довољно је да их оставимо на миру, што је она и желела да учини када је ова врста у питању.

Оцена наставника:

(врло јака)

Левијатан (Leviathan 1989) је филм о подводним рударима који раде на налазишту племенитих метала. Осим метала, наћи ће и потопљени руски брод чије је име и у наслову филма и са њега ће узети сеф. У том сефу се налазе и материјали тајног пројекта чији ће део постати и они иако им то није била намера.

Критички осврт: Ово би био неки спој „Створа“ и „Ејлијена“ који није достигао успех ниједног од „родитељских“ филмова. Сама научна поставка је океј, али све остало није. Дијалози су лоши, репетитивни и неинспиративни, а емоције су сувише површне. У оваквих филмовима очекујемо да актери гину један за другим, али некако се преврзо прелази преко њихових смрти. И врло је јасно које двоје ће преживети. Акција је некако неспретна, а замишљено биће је сасвим нејасно осмишљено. Режисеру Џорџу Пану Косматосу је изгледа било сасвим довољно да је страшно и гадно. На крају се протагонисти суочавају и са ајкулама и то је већ превише на ионако превише збркане акције. Ово је свакако један од лошијих СФ филмова, али није досадан, има добру динамику, исту такву продукцију и солидне специјалне ефекте. Ово последње не чуди јер их је радио Стен Винстон, Оскаром награђен уметник у тој области.

Едукативни моменат: Посади у подводном руднику је дошао главе алкохол који су пронашли у руском потопљеном броду и пили су га. Алкохол нас неће претворити у морске немани, као њих, али може да изазове разне болести, попут цирозе јетре и чирева на желуцу, на пример.

Оцена наставника:

(мајкро плусић)

После (After 2012) је филм о двоје млађих људи Стивену Стрејту и Каролини Видри који су се аутобусом враћали у варошицу Перл. Стивен је започео разговор са Каролином, са идејом да је наговори да она прихвати његов позив на кафу, али је њихов разговор нагло прекинут. Обоје су се пробудили свако у свом кревету и убрзо схватили да су сами у свом граду. Након тога им је било јасно и да ако остану ту да ће их прогутати тама и да имају три дана да пронађу излаз. 

Критички осврт: Сигурно није у питању филм који ће вас „одувати“ јер он не нуди ништа значајно ново што већ није виђено, а још мање неку грандиозну причу или глуму. Ово је сасвим солидна фантастика, слатка љубавна прича, коректна драма и све то зачињено онолико добрим специјалним ефектима колико је могуће за низак буџет уложен у филм. 

Едукативни моменат: Стивен је признао Каролини да црта стрипове иако сви кажу да је лош. Када га је питала зашто то и даље ради, он је одговорио зато што воли. Ако смо лоши у нечему, не морамо од тога да одустанемо и можемо да радимо за своју душу.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Лако Је Критиковати 187

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Истина или изазов (Truth or Dare 2017) је ТВ филм о осморо младих које је њихов пријатељ Лук Бејнс довео у напуштену кућу где се, пре много година, десила трагедија. И тада су у кући боравили млади који су играли игру истина или изазов и при томе настрадали под мистериозним околностима. За Лукове пријатеље је представљало изазов да ту игру одиграју и они, али се готово одмах испоставило да је враг однео игру и постали су жртве врло сурових задатака од којих нису могли да побегну.

Критички осврт: Овај филм баш узнемирава због застрашујућих (и понеког гадног) задатака за омладину и да сам на месту сценариста Томија Хатсона и Итана Лоренса, који су их смишљали, мало бих се забринуо за себе. 🙂 Сцена када Каси Скербо и Бритни Сарпи комадају једна другу за столићем је преужасна. Свакако је узбудљиво и динамично, а за један телевизијски филм и сасвим солидно. Специјални ефекти су прилагођени и то је најбољи комплимент који могу да дам, а крај филма заслужује све комплименте. Колико год да је филм постигао у овој теми са малим изгледима да то успе (много кредита иде и глумцима), ипак су замерке прилично велике. Било је мање-више јасно ко ће остати у финалу, а некако је то најављено и кроз љубавни троугао на почетку, како би све било интригантније. Такође, неки изазови су предвидљиви или је такав њихов исход, али је најпроблематичнији део погибија Харвија Гилена. Њега је убила зла сила током задатка, а не зато што га није извршио и то обесмишљава цео концепт.

Едукативни моменат: Хедер Лангенкамп је рекла младима како могу бити паметнији од игре; поента је да деле изазове и помажу једни другима. На тај начин су протагонисти имали једину шансу да преживе, али на тај начин и ми имамо веће шансе да ефикасније и квалитетније урадимо посао.

Оцена наставника:

(више је реална од четворке)

Трик ил’ част (Trick ‘r Treat 2007) је хорор који се дешава током Ноћи вештица у фиктивној Вореновој долини у Охају. Поједини становници ове варошице сусрешће се са ужасавајућим бићима и људима и тај сусрет ће бити фаталан.

Критички осврт: Ово је збирка кратких прича у којима су ликови међусобно тек овлаш повезани, али су те везе врло занимљиве. Приче су све у духу празника Ноћи вештица не само зато што се одвијају те ноћи, већ и због бундева, слаткиша и костима који су лајтмотив сваке сцене. Ту је негде и мали дух овог празника који нам је на примеру напада на Брајана Кокса показао шта заиста значи чувена енглеска флоскула „Trick ‘r Treat“. Углавном, врло добро одрађен хорор са истим таквим превратима, тим пре што су миксовани поджанрови, што је ем мајсторство режисера Мајкла Дафертија да се снашао у сваком, ем није монотоно.

Едукативни моменат: Дилан Бејкер је убијао слабије од себе све док није налетео на Ану Паквин која му је дохакала. Људи који су силни кад-тад ће срести неког моћнијег. И то њима треба да буде на памети ако су довољно мудри (што најчешће није случај), а нама треба да буде јасна изрека да и над попом има поп.

Оцена наставника:

(врло јасна)

Трик или част (Trick or Treat 1986) је филм о момку Марку Прајсу који обожава рок и свог идола певача Тонија Филдса. Његов свет се срушио када је сазнао да је Тони погинуо у пожару у хотелу, па га је његов познаник који ради као радио-водитељ Џин Симонс утешио тако што му је дао јединствену, необјављену Тонијеву плочу. Марку није било довољно да само слуша плочу већ је схватио да када је пушта уназад да ће му се обратити његов идол. Невоља је што је то уједно и призвало Тонија из пакла. И као што каже трејлер овог филма: Тонијеви обожаватељи му нису дозволили да остане мртав, а он њима није дозволио да остану живи. Марк је схватио да мора стати на пут пакленом певачу.

Критички осврт: Радња се споро развија и то у овом случају јесте замерка јер првих четрдесетак минута ми све време гледамо како се Марк бори са момцима из школе који га угњетавају и заокупљен је глам роком и Тонијем, као и девојком Лисом Орголини, али никаквог напретка ликова и саме радње ту нема. Тек онда креће да се дешава нешто и ту се појављује чудовиште које напада девојку у колима. Режисер Чарлс Мартин Смит је направио предугачак увод у којем није изградио мистерију јер је нема; чест мотив у хард року и другим жешћим правцима је сатанизам, свирање плоче обрнуто и пакао који се због тога подиже. Било је само питање када ће се то десити и, као што написах, десило се касније него што би била права мера.

Како је кренуо хорор да се одвија, радња је већ постала интересантнија и свакако се померала у неком смеру. Тај смер је свакако могао да буде и бољи, али је и овако довољно добар. Чарлс је ћапнуо помало мотива из „Страве у Улици брестова“ и „Кери“ и вероватно других битнијих хитова, али ништа превише ресавски, тако да је колико-толико направио аутентични култни класик.

Едукативни моменат: Марк је идеализовао Тонија и није желео да прихвати да је рок музичар и те како имао своје бубице и заправо био лоша личност. Тек када је било касно и када му се много тога лошег десило, схватио је какав је он. Слепо праћење некога није опција, односно није потребно да имамо идоле. А ако имамо узоре, онда треба и да разумемо да ни они нису савршени јер то заиста нико и није.

Оцена наставника:

(врло реална)

Јелењи рогови (Antlers 2021) је филм рађен према краткој причи Ника Антоске (који је уједно и у тиму сценариста) „Тихи дечак“ објављеној две године раније у часопису „Герника“. Кери Расел је наставница у варошици у централном делу Орегона и она примећује повученог ђака Џеремија Т. Томаса, те почиње да сумња да се ради о злостављаном детету. Испоставиће се да је његова прича заиста мрачна, али много фантастичнија.

Критички осврт: Филм је режирао Скот Купер, али изгледа као да је то учинио ипак Гиљермо дел Торо. Филм је страшан, укључена су деца и чудовиште је попут оних из „Пановог лавиринта“. Да ли је Скот узимао савете од свог продуцента не знам, али видим да је ово испао сасвим солидан (мада никако савршен) хорор са глумцима који су добро одабрани, чак и деца. Оно што овом и другим хорорима смета су погодне сцене и нејасне мотивације ликова. Чудовиште прождире, али то није урадило са Роријем Кокраном и Џесијем Племонсом, са тим да овог потоњег није ни убило, а могло је на идентичан начин. Кери јури за Џеремијем и утрчава у напуштени и мрачни рудник сасвим сама, док јој је у колима брат Џеси који је малтене на самрти и којег није збринула у болници. Све је то на тако танком леду да се он већ претвара у воду коју ова прича не пије. 🙂 Финална борба између чудовишта и Кери је разочаравајућа, али је сам крај решен изненађујуће добро.

Интересантно је да су поруке овог филма еколошке и прелаз са приче Грејама Грина о томе како су духови предака љути на сцену загађења обале је маестрално изведена. Ипак, заштита животне средине се јавља тек у уводној и још неким ефектним сценама и скрајнута је. Акценат је више на злостављању деце и туробним судбинама протагониста и те две теме заиста не иду заједно и у комплету је то лоше испало, неразрађено, без фокуса, недоречено и без закључка. Овај филм не изгледа као коначни производ, већ нешто на чему треба још радити.

Едукативни моменат: Кери је доказала и да најстрашнији проблеми могу да се реше ако неко покаже интересовање, као што је она за свог ђака Џеремија

Оцена наставника:

(врло блага)

Истекао (Expired 2022) је филм који прати судбину Рајана Квантена, који живи негде у будућности и који убија људе. Рајан се загледао у Џилијан Нгујен, коју је видео у метроу, а потом се и заљубио. Испоставиће се да је за њега та љубав буквално фатална.

Критички осврт: Филм је невиђено сморан са туробном атмосфером, крупним кадровима и Рајановим монолозима који су више него прозаични. Само му је недостајало да убацује узвике „ах“. Радња се врло споро одвија и велики део филма они ходају улицама. Више од половине филма је прошло, а мени уопште није било јасно ка чему све то иде и где они иду када ходају тим улицама. На крају се испоставило да је у питању несрећна љубавна прича са СФ зачином, чија поставка није лоше замишљена, али реализација је неподношљиво напорна. Могао бих да похвалим глуму свих актера, али ми у овом случају изгледа као расипање енергије.

Едукативни моменат: Џилијан је питала Хјуга Вивинга шта он жели, а он је одговорио да жели истину. Џилијан му је рекла да не може наћи истину на месту где су (нека врста бордела). Онда ју је он упитао зашто људи ту долазе када знају да је све лаж. Она је одговорила зато што је то боље од ничега. Не могу да кажем да је Џилијан у праву, али могу да закључим да то да ли ћете добити истину, лаж или ништа много зависи и од места где тражите.

Оцена наставника:

(да)

Мајка/андроид (Mother/Android 2021) је филм чија је радња смештена у блиску будућност у којој је обавезна послуга у кући андроид. Међутим, у једном тренутку је дошло до бага на мрежи и андроиди су почели да раде оно што никако нису смели: да убијају људе. У фокусу приче су Клои Грејс Морец и Алџи Смит, двоје младих који покушавају да дођу на сигурно место. То је утолико тежи задатак што је Клои у деветом месецу трудноће.

Критички осврт: Овај филм нема оригиналну поставку. Она је виђена у бројним филмовима почевши од култног Терминатора, а и Емили Блант у „Тихом месту“ из 2018. је такође била трудна. Углавном, апокалипса се десила и сада Клои и Алџи настоје да преживе, а настојање сценаристе и режисера Матсона Томлина је да нам укаже на очигледно: да нам нису потребне погодности које имамо јер их нису имали ни наши преци. На Клоином примеру је желео да нас увери да и порођају дајемо више кредита но што га заслужује јер су се толике жене порађале на њиви, а ако идемо даље у прошлост – док су прикупљале плодове и ловиле и зубима кидале пупчану врпцу. Мени то звучи више као демагогија него као аргумент, али хајде да прихватимо да су нас највиши домети науке и технике размазили. И шта даље? Даље су двоје у безизлазној ситуацији покушавали да нађу излаз и таман када сам помислио да ће ово бити још један у низу постапокалиптичних филмова са елегантно избегнутим специјалним ефектима и кул СФ-моментима, протагонисте су напали андроиди у шуми. И сцена је била заиста узбудљива, морам рећи. Таква је и још страшнија сцена када је Клои ушла у кућу андроида са спаси Анџија. На крају је све то испало са јако добро осмишљеним обртом, мада сам га ја предвидео. Не могу да тврдим да је то зато што је предвидљив или зато што имам толико одгледаних филмова, посебно у овом поджанру, али не могу да тврдим ни да је лоше реализован. Као ни сам филм, уосталом, који је динамичан чак и у оним сценама које су више драмске. Допада ми се и што Матсон није трошио време на јефтине акције попут туче Анџија и војника, али јесте на патетичне тренутке на крају филма које, руку на срце, баш и није могао да избегне. Морам да похвалим и фотографију. 

Едукативни моменат: Када је Клои кренула да спаси Алџија, Раул Кастиљо јој је рекао да само може да одшета оданде, Алџи неће ни знати. Тада му је одговорила да не може јер ће она знати. И то је права ствар јер треба да будемо племенити, пожртвовани, солидарни, савесни и морални због себе, а не због других.

Оцена наставника:

(климава)

Сусрет (Encounter 2021) је филм о бившем маринцу Ризу Ахмеду који има мисију да спаси своја два сина од инвазије ванземаљаца. 

Критички осврт: Риз има сјајну харизму (коју не показује у сваком филму, али у овом јесте) и одлично је одглумио. При томе његова улога се мења или макар наш поглед на њу, како Октејвија Спенсер (и ми са њом) чује другачије мишљење које јој даје Рори Кокран. И тај преокрет у причи је одличан јер оно што је кренуло као СФ, сада поприма сасвим нови крими жанр и мотив главног протагонисте је другачији. За разлику од тог преокрета, друге сцене у филму, посебно оне завршне, нису изненађујуће и непредвидљиве. Јасно је било да ће Риз одлучити да остави дечаке у неком ресторану и да ће се старији од њих сакрити у колима. То малко чини да филм није од оних који ће вас одувати, али је добар у готово свим аспектима, посебно је добра сама прича и фотографија.

Едукативни моменат: Када је Октејвија рекла свом пријатељу како је тужна што је погрешила у процени Ризове личности, пријатељ јој је узвратио да не можемо увек бити у праву. И добро ју је утешио, рекао бих, а биће утешно и нама ако схватимо да је то тако и у нашем случају.

Оцена наставника:

(рекао бих да је то то)

Пророчанство (The Prophecy 1995) је филм о рату између анђела који се боре и на небу и на Земљи. На Земљи они су у потрази за мрачном душом која се обрела у телу мајушне Мораје Снајдер, коју покушава да заштити њена учитељица Вирџинија Мадсен и полицајац који није успео као свештеник Елајас Котијас. Показаће се да су њих двоје достојни противници моћним анђелима.

Критички осврт: „Пророчанство“ има своје добре моменте, али су само моменти у питању, пошто цео филм није добар. Док се дешава епонимна битка на небесима која утиче на читаво човечанство, на Земљи се одвија једна блага и бледа крими прича која се и не одвија баш потпуно логички. Наиме, Елајас врло брзо креће сам у истрагу и наместо да тражи помоћ сарадника, придружује му се локална учитељица Вирџинија. Но, хајде да кажемо да му је она била нужан сарадник, али му Кристофер Вокен уопште није био изазован противник иако нас је у много сцена уверио да је његова моћ огромна. Заправо, улога једног таквог глумца је протраћена у овом филму. И идеја је протраћена кроз крајње неинспиративну радњу која још и нема неку јачу динамику, а мистерију ни у траговима, иако се режисер и сценариста Грегори Вајден баш потрудио да нас увери да је у ствари има.

Едукативни моменат: Кристофер је глумио анђела Гаврила и у филму је представљен као арханђел смрти, освете, откровења и благовести. За ова прва два нисам сигуран, али је у Библији свакако описан као божји гласник и он је један од седам великих серафима, што значи да припада групи анђела који у хришћанској религији заузимају прво место уз Бога.

Оцена наставника:

(некако је објективна)

Доле на Земљу (Down to Earth 1947) је наставак филма из 1941. „Ево долази господин Џордан“. Рита Хејворт глуми музу Терпсихору која је из свог дома Парнаса пратила рад младог бродвејског режисера Ларија Паркса и незадовољна његовим мјузиклом о музама (и њој, пре свих) одлучила је да се спусти на Земљу и утиче на њега да измени сценарио. Она ће у томе успети, али ефекат којем се надала ће изостати.

Критички осврт: Капирам зашто су анимирани небески двори, али ми није јасно зашто се то радило са зградама у реалном граду? Ваљда је тако морало, а и доприноси шарму који филм без сваке сумње има, а који је имало и доба када је филм снимљен. У овом филму је полазиште планина Парнас, дом муза из грчке митологије и она је некако уклопљена у религијску представу раја или макар представу какву је имао Холивуд. Јасно је да је режисер Александер Хол хтео да направи некакав компромис између древне и модерне религије. Грчку религију је представио некако лепршаво, наивно и површно и ма шта год мислили о томе, то се заиста уклопило у сензибилитет филма. Глума је, па, онако, слатка и неуверљива и онај део филма који се односи на јаде незадовољне музе и љубавну комедију оправдава сву ту лепршавост и религије и глуме. Међутим, филм има и врло озбиљне моменте у причи.

Наиме, овај филм има врло озбиљну тему; Рита је поборник праве уметности, док је Лари наклоњенији комерцијали. Проблем је у томе што се ово друго много више исплати и питање је да ли би требало ипак инсистирати на правим вредностима. Режисер Александер је поставио ову дилему, али ју је уједно и елегантно заобишао тако што је у причу увео гангстера Џорџа Макридија који ће у случају финансијског неуспеха убити Ларија. С обзиром на то да је Рита сазнала за то захваљујући анђелу Роланду Калверу, онда је и њена одлука да промени мишљење постала јасна. Таква одлука је свакако и оправдана, али да ли је тиме порука филма на правој стази, могли бисмо дискутовати. Оно за шта мислим да нема дискусије је сам шоу и то онај комерцијални, који је углавном схватљив, али је сувише „goofy“, што би рекла браћа Амери. Крај филма је урађен прилично интелигентно, некако и срећно и тужно истовремено, са компликованом драмом када Рита има кризу идентитета. Све у свему, две крајности су спојене у овом филму – неозбиљна прича и озбиљне одлуке ликова, заправо много успешније него спој старе и нове религије.

Едукативни моменат: Главну улогу у овом филму је имала Терпсихора. У грчкој митологији је била муза заштитница плеса. Научили смо нешто ново.

Оцена наставника:

(рецимо да да)

Превара (Hoodwinked 2005) је анимирана бајка о Црвенкапи рађена у крими жанру. Полиција је пронашла Црвенкапу, баку, вука и дрвосечу у сумњивој сцени у бакиној кући и решила је да испита случај. Приче ликова су различите, али опет потврђују једна другу. Карика која их спаја уједно је и кључ ове мистерије коју ће решити жабац налик на старињске детективе, попут Поароа.

Критички осврт: У случају овог цртаћа сам радио наопако: најпре сам гледао наставак, па први део. Тако да ми је анимација била позната, те и даље ми се није дојмила (можда бих изузео неколико успелијих ликова попут полицајца роде), а и знао сам ко је негативац. Опет, морам признати да је режисер Кори Едвардс добро упаковао те сцене које и изгледају и не изгледају тако да је јасно који шумски створ је крив. Иначе ми је прича боља него она у другом делу, свежа, уз сјајне идеје да се бајке повежу са крими причама и да увек књига креће из почетка како који лик прича. Уз солидан хумор ово је врло успео цртаћ.

Едукативни моменат: Већ на почетку овог цртаћа се може чути изрека да не треба судити о књизи преко корица. Мудра изрека и не односи се само на књиге. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може)

Лако Је Критиковати 186

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Превара такође! Капа против зла (Hoodwinked Too! Hood vs. Evil 2011) је цртаћ о Црвенкапи и наставак филма „Превара“ из 2005. Црвенкапа је агент Бироа за срећне завршетке и њен партнер је вук. Међутим, њихови односи нису сјајни и кулминирају баш у најгорем тренутку јер су Биро девастирале свиње, а Црвенкапину баку отела зла вештица која је отела и Ивицу и Марицу. Црвенкапа је кренула у самосталну мисију спасавања, док је мисија вештице да убеди баку да припреми специјалне колаче које дају велику моћ оном ко их поједе. Наиме, вештица и њени савезници кују велике планове да завладају градом.

Критички осврт: Веома ми се допало како су аутори уклопили елементе бајки у савремену причу крими-акционог жанра. Додуше, има ту мотива из различитих жанрова и поджанрова; шпијунских, суперхеројских, борилачких вештина и других и цело то замешатељство је солидно успело. Анимација ми се баш не допада; то је онај тип који више подећа на видео-игру него на цртаћ, али ми се зато хумор допао. Прича није лоша, али далеко је од иновативне. 

Едукативни моменат: Ивица и Марица су на крају били збланути како им то што су појели све колаче није дало више моћи, већ су постали прегојазни. Добили су објашњење да ће се осећати сјајно ако поједу један колач, али да је претеривање лоше. И то јесте тако у исхрани и једно од правила здраве исхране је уравнотеженост. 

Оцена наставника:

(блага и блажена)

Дечак звани Божић (A Boy Called Christmas 2021) је филм рађен према истоименој књизи Мета Хејга. Прича говори о томе како је Деда Мраз започео своју каријеру као дечак. 

Критички осврт: Меги Смит има невероватан шарм и мислим да је добар потез њој поверити улогу приповедача. Њена прича није еуфорично срећна јер има и трагичних момената (а у таквој атмосфери се и одвија), али јесте слатка и некако утешна. Режисер Жил Кенан се није размахао што се тиче специјалних ефеката, узбудљивих сцена и креативне сценографије и у ствари се није размахао ни једним сегментом филма. И поред тога је успео да оствари ефекат и добије један леп мали филм.

Едукативни моменат: Тоби Џоунс је рекао да је немогућност заправо могућност коју још увек не разумемо. Не знам да ли је ово тачно, али звучи добро. 

Оцена наставника:

(врло стабилна)

Тиха ноћ (Silent Night 2021) је црна комедија која се дешава на последњи Божић који ће човечанство прославити. Радња је смештена у кућу Давиде Макензи и Метјуа Гуда који су позвали пријатеље на прославу пре него што ће сви узети смртоносну пилулу. 

Критички осврт: У овом филму жене су доминантни ликови и потпуно владају и драмом и комедијом, свака на свој начин и мушкарци, ма колико год да су добро глумили, у другом су плану. Можда је и режисерка Камиј Грифин солидарно њима дала примат, не знам, али знам да је урадила добар посао и сцене учинила врло ефектним. Добила се једна интересантна драма, која се бави друштвеним темама, али потенцира свакодневни живот и шта је у њему заиста значајно. Поруке су упућене друштву, али фокус је на обичним људима и како се читаво друштво одражава на животе појединаца. Овај филм није једноставан, иако тако изгледа. Морам да похвалим и Камијиног сина Романа Грифина Дејвиса који је таленат за камеру изгледа наследио од својих родитеља и одлично одрадио своју улогу са свега петнаест година. И крај, иако предвидљив, ипак је добар.

Још бих приметио да ова тема (живот у кратком времену пред апокалипсу) изгледа да интригира режисере и већ има неколико филмова који су, попут овог, доста добро урађени, као на пример „Ови последњи сати“ из 2013. и овогодишњи „Како завршава“.

Едукативни моменат: Сопе Дирису је рекао Роману да живот није фер и овај му је на то одбрусио да то кажу људи који не желе да нађу решење. Обојица су били аргументовани, али бих ја за право дао Роману јер је млађи и надам се да ће млађи наћи решење тамо где смо ми тражили изговоре.

Оцена наставника:

(веома јака)

Притајено зло: Добродошли у Ракунград (Resident Evil: Welcome to Raccoon City 2021) је седми наставак „Притајеног зла“. Каја Скоделарио је аутостопом дошла у свој родни град (из наслова) како би упозорила брата полицајца Робија Амела да се ту дешава нешто чудно и опасно. Брат је није схватио озбиљно, али врло брзо ће се уверити да су сви у граду у смртној опасности, а неки већ и увелико мртви, иако ходају наоколо.

Критички осврт: Таман када сам помислио да је са овом франшизом готово још 2016, ево је наново и почиње као злокобна варијанта Бетмена из 1992. И поново се враћамо у Ракунград где је све и почело, али ми је нејасно у ком тренутку је смештена прича ако се осврнем на целу сагу. Овде је прича да је корпорација Амбрела допустила да њен тајни експеримент оде ван контроле, а у оригиналном филму то је био терористички напад који је наједном направио хаос. У том делу радње филм одудара, али у сваком другом се уклапа у франшизу. И овде је у питању адреналински хорор гејмерског типа са јаким женским протагонистом Кајом која је подмлађена верзија Миле Јововић и поквареним антагонистом Нилом Макдоном који је старија верзија Шона Робертса. Зомбији су и у овом делу застрашујући иако немају додатке попут хоботница које излазе из уста. Нејасно ми је и што су ранији режисери то уопште дозволили у својим филмовима. Режисер Јоханес Робертс није дозволио богзна шта у овом филму и то можда и јесте проблем. Он је поновио рад својих претходника у једној сасвим осредњој причи која заправо нема радњу. Целе ноћи протагонисти се вијају тамо и овамо да би разоткрили мистерију које заправо нема. Сваком ко је гледао франшизу јасно је у чему је мистерија, а и онима који нису било је довољно да виде првог зомбија. Цело дело је веома благо, без правих изазова, баш као што то није био ни чудовиштан Нилов облик.

Едукативни моменат: Поголемо чудовиште је средио Аван Тјудор Џогија, који је новајлија у полицији. На почетку приче сви су га исмевали и ниподаштавали баш зато што је новајлија и то и није у реду не само зато што није колегијално, већ и зато што то што је неко почетник не значи истовремено да ништа не зна и ништа не уме. Тај неко увек може да изненади, а наше је да не потцењујемо никога и да свакоме дамо прилику.

Оцена наставника:

(минус)

Затвореници Земље духова (Prisoners of the Ghostland 2021) је постапокалиптични филм у којем је главни херој Николас Кејџ, пљачкаш банке, којег је гувернер Бил Моусли послао у мисију да му врати одбеглу усвојену унуку Софију Бутелу. Бил се обезбедио тако што је обукао Николасу одећу са експлозивним деловима који ће се активирати ако овај не испуни задатак. А да би га испунио, он мора да оде у Земљу духова из које је наводно немогуће отићи.

Критички осврт: Ово би била варијанта „Бекства из Њујорка“ на још апстрактнији начин него што је то приказано у поменутом филму и сасвим у складу са необичним филмовима које режисер Сион Соно прави. Додуше, нисам их гледао много, али ми је остао у сећању „Звезда која шапуће“ из 2015. који је управо такав, чудан. И Николасова глума је била чудна, али у оваквом филму не могу да га кривим. Код оваквих филмова је кључно питање на шта референцирају и ту не видим проблем јер ће свако пронаћи начин да разуме оно што нам Сион поручује. Моје разумевање радње је да људи улажу велики напор да зауставе време и не могу, односно не желе да оду са места које је њихово иако им је ту лоше. Они се грчевито држе традиције јер она пружа зону комфора, иако је јасно да се све креће и да самим тим морају и они. Проблем код овакве радње је што је некако запела у Земљи духова и временом мора да постане монотона, ма колико год сценографија и костими били маштовити, фотографија одлична, а ликови луцидни.

Едукативни моменат: Заробљеници Земље духова су се бојали да ће сутра умрети и зато су свим силама заустављали време. Међутим, када је херој победио гувернера и постало је извесније да ће сутра заправо бити боље, пустили су да време тече. Ово говори у прилог томе да треба да гласамо и учествујемо макар тим делом у политичком животу јер ће наши избори одредити да ли ћемо се плашити сутрашњице или улагати наде у њу.

Оцена наставника:

(заиста на једва)

Девет дана (Nine Days 2021) је драма која се дешава у свету где обитавају умрли и нерођени. Један умрли Винстон Дјук има дужност да интервјуише душе још нерођених и да од њих одабере особу која ће стећи право на живот. Интервјуи и задаци трају девет дана и тада он мора да донесе коначну одлуку, мада се елиминација кандидата дешава све време. Овога пута је његов задатак утолико тежи јер је једна од његових бивших изабраница извршила самоубиство и тиме показала да није била најбоље решење. Некако изгледа као да Винстон тежи да овај пут одабере најјачег, а не најпогоднијег.

Критички осврт: Цео концепт овог филма је интересантан и донекле изгледа оригинално, иако такође изгледа и препознатљиво. Прича је некако тескобна и тужна, свакако необична, тим пре што се бави животом у свету где живота нема. Глумци су добро одабрани и њихове емоције су напросто опипљиве и ово је заиста један добро осмишљен и добро реализован филм. Све похвале.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да имамо среће што смо живи јер су биле много веће шансе (заправо биолошки, не фантастично гледано) да се не родимо него да се родимо. Зато треба тај живот заиста живети и уживати у лепим стварима које га чине. 

Оцена наставника:

(баш та)

Прошле ноћи у Сохоу (Last Night in Soho 2021) је психолошки хорор и последи филм у којем су глумиле Дајана Риг и Маргарет Нолан. Наиме, обе су умрле 2020. Филм је посвећен Дајани, познатој госпођи Пил из „Осветника“ из шездесетих. Томасин Макензи је девојка из малог града која је добила прилику живота: да се школује у Лондону као модни дизајнер. Када је отишла тамо схватила је да јој студентски дом не одговара и изнајмила собу код старе и џангризаве Дајане. Већ исте ноћи је уснила да се обрела у шездесетим, иначе њеној омиљеној декади. Фокус њеног сна је била млада плавуша Ања Тејлор-Џој која жели да оствари каријеру на сцени. Ања је успела да привуче опасног момка Мета Смита који има конекције њој потребне у шоу-бизу и не само да се остварује њен циљ, већ и узбудљива романса са њим. Томасин овај сан инспирише на јави, али јој постаје опсесија и наместо да се посвети сопственој романси са Мајклом Аџаом, који је очигледно заинтересован, она једва чека да заспи. Но, оно што је почело као леп сан, за коју ноћ постаће кошмар.

Критички осврт: Ако занемаримо ситне грешке (попут оне да се Томасин и Дајана нису угушиле од угљен-моноксида током пожара, чак ни закашљале се нису), прича је заиста добра. Она је мудро вођена и има успешне преокрете, а на крају се сви делови уклапају у њу као перфектан мозаик. Истина је да је режисер Едгар Рајт претерао са оним делом када ескалира Томасина параноја. Тај део има своју сврху, али превише је хаотичан или је превише психоделичан или превише дуго траје, ни сам нисам сигуран, али је свакако превише. Са друге стране, неке сцене су баш ефектне, највише она када Дајана, односно Ања, јуре Томасин уз степениште са ножем. Оно што је највећа вредност овог филма, ипак, свакако је прича коју вреди испричати и која и те како има емоцију, довољну да морате да осетите емпатију према несрећној Ањи, односно Дајани. Ликови су ми се углавном допали, посебно Ања, која је лепа, али не и фатална, заправо баш како и треба за њену улогу, као и Мајкл, који није наочит, али је неизмерно симпатичан.

Едукативни моменат: На крају је Дајана схватила нешто што је тужна истина: да она живот какав је имала није желела без обзира што јој је Мет управо говорио супротно. Она је то схватила прекасно, а да не бисмо то схватили и ми, треба да освестимо да колико је важно да знамо шта желимо, толико је значајно да знамо и шта не желимо.

Оцена наставника:

(са некаквим минусом)

Шенг-Чи и легенда о десет прстенова (Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings 2021) је још један Марвелов јунак отелотворен у блокбастеру. Симу Љу и Аквафина су пријатељи који раде у хотелском возном парку. Они су задовољни својим послом и пријатељством, као и повременим караоки-вечерима и што се њих тиче то би могло да потраје још дуго времена. Ипак, то није било суђено и Аквафина ће сазнати у једној врло драматичној ситуацији у аутобусу да је њен пријатељ имао врло живописно, заправо невероватно детињство и да има добрих разлога зашто се крије од свог оца Тонија Леунга.

Критички осврт: Режисер Дестин Данијел Кретон нам је пружио праву забаву уз нешто мање хумора и још мање емоција, али уз врло импресивну акцију. Заправо, не сећам се да сам и у једном филму гледао тако прецизну градацију у сценама борбе и пред главног јунака и друге протагонисте су постављани све већи изазови. Сама прича је обична за овај поджанр и има много предвидљивих сцена, али нисам уочио неке веће грешке и недоследности. 

Едукативни моменат: И отац и син у овом филму су погрешили што су кривили један другог, али је Тони ипак погрешио више. Наместо да се посвети својој деци и пружи им леп живот, он је јурио за нечим што не може да има, а то је његова убијена супруга коју је желео да врати из мртвих. Када јуримо за неким својим амбицијама које често могу бити неоствариве, промичу нам ствари и особе око нас које нас нас могу учинити много срећнијим. 

Оцена наставника:

(чак сам помислио да дам и пет)

Веном: Нека буде покољ (Venom: Let There Be Carnage 2021) је такође филм из Марвеловог серијала и наставак филма „Веном“ из 2018. Том Харди је новинар који је успоставио необичну симбиозу са ванземаљцем и практично стекао суперхеројске моћи. Са њим жели да разговара опасан криминалац и психопата Вуди Харелсон и Том заиста одлази у затвор да га обиђе. То ће се показати као лоша одлука јер ће се Вуди заразити, да тако кажем, истом врстом ванземаљца и постаће незаустављив. Његов циљ је да ослободи из добро чуване установе љубав из младости Наоми Харис, која има моћ да испушта звуке изузетне снаге. Своју намеру је испунио, али се ту не зауставља јер нови ванземаљац жели да убије свог родитеља јер га доживљава као претњу, а и Вуди жели да убије Тома јер верује да му је нанео неправду. Час је врло лош за Тома јер су се његов симбионт и он посвађали и одвојили и свако је кренуо својим путем. И обојица су зато врло рањиви.

Критички осврт: Некако ми филмови о Веному нису успели, мада је овај за неколико нијанси бољи од првог. Прича је класична, врло налик многим које сам већ виђао. Хумор је присутан, али се мање-више рециклира сукоб карактера Томовог и његовог симбионта и није баш урнебесан. Акција је добра и режисер Енди Серкис је фино искористио црквено звоно, али не и потенцијале свих својих ликова. И овде, као и у првом делу, имамо нејасне мотиве ликова и обрт у ставу црнопуте Наоми је ничим изазван, а конфликт између Вудија и његовог симбионта недовољно разрађен. Све у свему врло бледо са крајем који је оставио причу да виси негде у ваздуху и веома нејасно је решен. Разумем ја да се прави шлагворт за наставак, али све то изгледа прилично трапаво.

Едукативни моменат: За разлику од Тома, Мишел Вилијамс је умела да наговори Венома да им помогне упућујући му комплименте. Лепа реч и гвоздена врата отвара. 🙂

Оцена наставника:

(минус)

Медлинке (Madelines 2022) је прича о пару научника Парију Шену и Бреји Грант који су изумили времеплов. Бреја (која се у филму зове Медлин) је транспортовала себе у будућност, али је у програму грешком оставила временску петљу. То је имало за последицу да се свакога дана у њиховом дворишту појављује нова Медлин и то неће престати наредних неколико година.

Критички осврт: Идеја и није тако лоша, али реализација је баш слаба. Најпре, прича је осмишљена врло трапаво, тако некако и тече, без много логике, али ни емоција и без много ликова. Радња је испразна и досадна, а крај је збрзан и нејасан. Специјални ефекти су лоши, а ниски буџет није помогао. Лоши су и дијалози, као и сваки покушај (црног) хумора. Лоши су и глумци, односно Пари и Бреја који чак нису успели да ме увере ни да су муж и жена.

Едукативни моменат: Било би добро да неко из будућности може да дође и да нам каже да не чинимо грешке, али тешко да то може да се деси осим у оваквим филмовима. Једино нам преостаје да добро размислимо пре него што нешто учинимо.

Оцена наставника:

(објективна)

Лако Је Критиковати 180

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Напред, Тинејџери Титани! Против Тинејџера Титана (Teen Titans Go! vs. Teen Titans 2019) је филм који прати пету сезону серије о тинејџ Титанима. На почетку се тинејџерски суперхероји сукобљавају са Духом Господином, који је успео да запоседне Рејвен. Како се нашао у њеном уму успео је да пробуди њену демонску природу, која се јако допала њеном тиму. Али, допала се и њеном оцу демону који ту кћеркину моћ жели за себе како би покорио све светове мултиуневрзума. Зато се удружио са собом из другог света и организовао је борбу Титана из та два света како би Рејвенина моћ испливала и како би могао да је украде. Но, није му успело, али је успео да киднапује обе Рејвен. Њихове две екипе су сада морале да удруже снаге како би спасиле своје пријатељице, али и мултиуниверзум од пропасти.

Критички осврт: Овај филм је потпуна лудница. Толико је унесено добрих идеја и хумора да имам само речи хвале.

Едукативни моменат: Две екипе супермоћних тинејџера су морале да раде заједно упркос разликама. И успели су – и да превазиђу разлике, да раде заједно и да постигну циљ, односно спасу свет. Велике шансе да и ми постигнемо исто у неком тиму имамо ако поштујемо разлике међу нама.

Оцена наставника:

(сигурна)

Тинејџери Титани: Проблеми у Токију (Teen Titans: Trouble in Tokyo 2006) је финале серије о јунацима из наслова која се емитовала од 2003. до 2006. Младе Титане је у њиховом граду Џамп Ситију напао јапански нинџа (који може да се регенерише) Сајко-Тек. Они су успели да га заробе, а на испитивању је признао Робину да га је послао озлоглашени Брашоган. Након тога је нинџа нестао, па су се млади јунаци нашли на путу ка Токију како би дохакали Брашогану. Међутим, тамо су сазнали да он у ствари не постоји и да је урбана легенда. Но, Робин баш није убеђен у то.

Критички осврт: У централном делу филма радња се одвија засебно за сваки лик, па делује баш разуђено. Такође, логичких грешака има, па тако ликови и разумеју и не разумеју јапански (осим Старфајер која може да учи језике преко пољубаца и код ње је јасно). Но, све у свему прича није лоша, иако предвидљива, а посебно је занимљива анимација која је ту негде на ивици аниме и стандардног суперхеројског цртежа. На крају крајева, радња се и одвија у Јапану.

Едукативни моменат: Робин је прихватио да не мора само да буде суперхерој, већ да може и да се посвети себи и девојци коју воли. У реду је да будемо одговорни, чак и „вркохоличари“, али треба бити умерен у свему. Само једном се живи. 🙂

Оцена наставника:

(блага)

Титан П.З. (Titan A.E. 2000) је филм чија скраћеница у наслову значи „после Земље“ јер радња почиње у години 3028, када су ванземаљци уништили Земљу, а наставља се у 3043. Радња прати момка Кејла (глас је позајмио Мет Дејмон) који има моћ да окупи све људе расуте по свемиру и да им пружи нови дом.

Критички осврт: У анимацији се види комбинација стилова, ручног и ЦГИ, али не бих смео да потпишем да је баш успела. Некако одудара; као да сте сместили оне раније Дизнијеве ликове из бајки у врло реално компјутерски дочаран СФ свет. Прича је далеко од иновативне; људе су побила бића која су зла (и само зато што су зла), али одабрани (који је леп, а истовремено балансира на ивици криминала) спасиће човечанство и успут освојити срце девојке која је у покрету отпора. Познато? Ту су наравно и баш нереалне поставке да је људска технологија дошла дотле да смо способни да направимо целу планету из космичке прашине, а не можемо да се изборимо са ванземаљцима. Добро, после петнаест година смо се изборили, тако да је то океј ипак. 🙂 Но, филм има и својих добрих страна. Сама радња је сасвим у реду и довољно динамична, а и антагонисти су бића од енергије сачињена, као и њихова технологија, што је прилично ако не оригинално, а онда ретко. И преокрет је добар, како би дошло до прерасподеле снага. У сваком случају, филм има својих лоших и добрих страна и у просеку је – просечан. Некако верујем да би боље прошао и код критике и код публике да је играни, са Метом у главној улози, подразумева се.

Едукативни моменат: Кејл није веровао да су људи вредни спасавања све док их није упознао. И то је добра порука, да морамо некога да упознамо пре него што просуђујемо о тој особи.

Оцена наставника:

(исто блага)

Самоубилачки одред (The Suicide Squad 2021) је наставак истоименог филма из 2016. Зликовци из Ди-Сијевих стрипова су у затвору и да би добили блаже казне, Влада САД их је ангажовала за врло опасну мисију која се дешава на измишљеном острву Корто Малтезе. Испоставиће се да ће неки од њих постати прави суперхероји и спасиће хиљаде живота становника тог острва.

Критички осврт: Одличне су форе у филму и сјајан је, мада има сцена које су наивне, попут оне када Идрис Елба и Џон Сина у домородачком селу крећу да ослободе Џоела Кинамана. Ипак, и та сцена је таква да би се направила фора и исфорсирао ривалитет Идриса и Џона. Но, тамо где се режисер Џејмс Ган највише потрудио је да нас стално подсећа на то да протагонисти нису добри људи, те је то урадио и у тој и у многим другим сценама, а најефектнија је романса (врло кратка) коју је имала Марго Роби са Хуаном Дијегом Ботом. Такође ми се допало што није било извесно ко ће преживети, а ко не и иако се радња одвијала према обрасцу за суперхеројске блокбастере, изненађења је било. Такође и хумора, а динамика филма и специјални ефекти су допринели. Допала ми се надоградња Полка-Дот Мена (глуми га Дејвид Дастмалчијан) који се први пут појавио у играном филму и који испаде врло шаљив лик са врло озбиљним моћима. Такође ми се допала и прича са ванземаљском морском звездом, за коју је остало нејасно колико је она негативац, а колико несрећно биће. Заправо, све ми се свиђа у овом филму који је бољи него првенац.

Едукативни моменат: Таика Ваитити је рекао својој филмској кћерки Данијели Мелчиор да су пацови најпрезренији од свих бића, али да имају своју сврху. Њихова улога се показала при крају филма и испоставило се да је добра, што не чуди јер свака врста има своју значајну улогу у природи.

Оцена наставника:

(апсолутно)

Плима и осека (Tides 2021) је немачко-швајцарски СФ. У будућности богата елита је напустила Земљу јер наша планета више није пружала могућности за живот људи. Населили су се на планети Кеплер, удаљеној десет година путовања. Међутим, људи на Кеплеру су из генерације у генерацију изгубили фертилност и Земља је наново постала опција. Прича прати експедицију која је пристигла на родну планету како би се уверила да нуди шансе за живот и за – размножавање.

Критички осврт: Почетком нисам био фасциниран, али се испоставило да је у питању добар филм са разрађеном причом. Наиме, у почетку је све било превише класично и досадно; Нора Арнезедер се спустила на Земљу и видела је, јао замислите, децу! И заробила ју је комуна која је на врло ниском степену развоја и она је почела да саосећа и тако даље и тако даље. Међутим, онда се развила радња и заокупила ми пажњу и иако је било јасно да је Ијан Глен антагониста (а представио се као пријатељ), опет је било занимљиво. Иначе, приметио сам да су сви у филму били прљави, иако су се и туширали и купали у мору свако мало. Но, опет, атмосфера је добро дочарана и кроз ликове и кроз сценографију.

Едукативни моменат: Нора је желела да учини најбоље за своје људе са Кеплера, али то је значило да угрози домороце, па је одустала од тога. Не може се правити срећа на туђој несрећи.

Оцена наставника:

(на мишиће)

Измењена стања (Altered States 1980) је филм рађен према истоименом роману Педија Чајефског. Протагониста је научник Вилијам Херт који је изгубио веру у Бога и зато се окренуо себи. Желео је да досегне сопствену суштину, али кроз науку. Наиме, он је веровао да атоми од којих смо сачињени памте целокупну историју живота, баш као и наши гени, само што су успавани. Његова мисија је била да их пробуди, а у ту сврху је комбиновао модерну технику и печурке које су Мексиканци користили у ритуалима. Печурке су изазвале халуцинације, али невоља је настала када су његови експерименти постали сувише стварни и – опасни.

Критички осврт: Волим Вилијама јер он има и став, харизму и одличан је глумац. Без обзира да ли је препреден или наиван, увек успе да ме убеди у карактер свог лика, па је тако било и овај пут и за то му је довољна једна сцена. И уверио ме је да је луцидан, а из сцене у сцену овог филма и радња постаје све луђа. На почетку је експеримент био врло нејасан, апстрактан и изгледало је да ни сам Вилијам није имао идеју где ће га одвести, а онда се од средине филма врло конкретизовао у неочекиваном правцу. И што се идеје тиче могу да мислим ово или оно, али признајем да је све то урађено уз одличну маску аустралопитекуса и врло реално дочарано. Другим речима могу да прихватим да би се наш предак тако понашао када би се обрео у граду. Надаље је експеримент више заличио на „Одисеју у свемиру“, што има смисла, али умањује оригиналност који филм свакако има. И, као и у „Одисеји“, овде су визуелни ефекти прилично добри. На крају се из читавог тог хорора и СФ-а измигољила једна љубавна прича и то је занимљиво решење за крај. Некако је режисер Кен Расел често скретао „курс“ радње, али ју је и заокружио и то је прилично вешто радио, тако да делови приче не одскачу један од другог. Можда радња није довољно разрађена, али и овако сиров материјал није лош, заиста.

Едукативни моменат: Вилијам је све време тражио одговоре у наци, а заправо их је имао пред собом све време, а то су његова филмска супруга Блер Браун и његова деца. Схватио је заправо да је одговор који је њему потребан – љубав.

Оцена наставника:

(па, у ствари, може)

Седам у рају (Seven in Heaven 2018) је филм о младићу Тревису Тоулу који је отишао на журку и пожелео да учествује у игри која је у наслову филма. Џејк Манли, момак који стално задиркује Тревиса, делио је карте сваком учеснику и двоје који би извукли одређене карте могли су да бирају или да се пољубе пред свима или да проведу седам минута у ормару. Карте су извукли Тревис и девојка Хејли Рем, те су тако завршили у ормару. Но, када су изашли, схватили су да више нису у свом свету.

Критички осврт: Изгледа да се особа која је нашминкала Тревиса мало занела и претерала са кармином. Немам ништа против мушке шминке, а још мање филмске, али ово је било баш уочљиво, а очигледно без идеје да тако буде. Но, то је заиста миноран проблем овог филма. Знчајно већи је што филм не ваља ништа. Дакле, двоје младих су најпре завршили у димензији сличној, али утолико различитој што је ниво агресије већи, а потом у можда некој другој димензији где се све претворило у крајње неразумљиву дубиозу. Тревис и Хејли су се борили против некаквих лоших намера и све то уопште нема поенту. Мислио сам да ће Тревисова филмска мајка Џасинда Барет унети мало светла објашњавајући мистериозну карту због које је Тревис завршио у ормару, али је она дала апсолутно антиклимактично објашњење. Ништа није објаснила и тако наставила серију безразложних дешавања у филму, а додатну забуну уноси школски саветник Гари Кол, који у свакој димензији нешто зна, али је проблем што то што он зна нисмо сазнали и ми. Видим да је режисер Крис Ајгеман потенцирао Тревисову несрећу због губитка филмског оца, али је и то остало некако недоречено и, што је једнако лоше, лишено емоција. У филму нисам видео нити идеју, нити поенту, тако да неке логичке грешке (попут оне да су двоје младих преживели у запаљеној кући у потпуном диму седам минута) заиста нису пажње вредне.

Едукативни моменат: Млади на журки су мислили да им полицајци не могу ништа јер су се затворили у кућу, а ови нису имали налог, нити шансе да га добију. Међутим, један од полицајаца се досетио и позвао родитеље деце. Никад немојмо потцењивати противника, тим пре ако не радимо исправну ствар.

Оцена наставника:

(ни плуса, ни разгледнице)

Облак (La Nuée 2020) је француски хорор. Филм прати судбину самохране мајке са двоје деце која се одлучила да гаји скакавце јер верује да је то посао будућности. Међутим, посао јој иде слабо и приноси скакаваца су испод очекиваних. Приликом једне незгоде она је открила да су ови инсекти врло заинтересовани за људску крв и месо, те да се након таквог оброка више размножавају. Посао почиње да јој се развија и она ту види шансу да својој деци пружи све неопходно, али цена постаје све већа.

Критички осврт: Тема ме је одмах заинтересовала јер главна протагонисткиња гаји скакавце. Знам да би то било логично негде у Индонезији, рецимо, али жена је Францускиња? Додуше, Французи једу пужеве, а некако верујем да је то гадније. 🙂 За сам филм могу да кажем да је гадан (и то не само онима који се грозе инсеката), али није страшан, иако је хорор. Ово је једна веома успела драма, мање због теме, а више због глумаца који су одлични, укључујући и децу. У прилог филму иде и то што се драстично разликује од других, пре свих америчких, који се баве истом темом – нападима инсеката. Заиста није по шаблону. Ипак, имам и замерке за филм, пре свега ту што није довољно разрађен. Аутори филма су користили ликове и њихове пропратне приче мудро, али су све те приче остале да висе у ваздуху након више него наглог краја. На самом крају филма сам се запитао – добро и шта сад? Разумем потребу да се једна оваква прича исприча, она је слојевита, говори о тешком животу људи на фармама, али пре свега о самохраним мајкама, о нетолеранцији према различитима у сваком смислу, насиљу које се дешава у породици и на интернету; много тема је ту начето, али је тако лоше решено да порука изостаје. Или су аутори имали идеју да нам изнесу проблеме о којима су размишљали, па да ми сами мозгамо о њима и успут се згрозимо и препаднемо због хорор сегмента. У сваком случају, добар је филм, али мислим да је на њему могло још да се поради.

Едукативни моменат: Скакавци не једу људе, већ биљке. И могу да поједу онолико хране на дан колико су тешки. И то је импресивно, без обзира што су много мањи од нас.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Воштана фигура (Waxwork 1988) је филм инспирисан немачким немим филмом из 1924. истог назива (само у множини). Дејвид Ворнер је отворио Музеј воштаних фигура у варошици и позвао младе мештанке Мишел Џонсон и Дебору Форман, као и њихове пријатеље, на ноћни парти. Оне и њихови пријатељи су прихватили позив, али ће се испоставити да је то велика грешка. Дејвидов музеј није обичан и млади ће имати посла са мрачним силама које обитавају у њему.

Критички осврт: Сценографија је сасвим добра, ако изузмемо то да су у музеју воштаних фигура постављени прави глумци, односно статисти, те је неминовно да се види како се мрдају. Али добро, и то може бити део шмека. Похвалио бих и костиме, а глумци су лепи или занимљиви, али не сви једнако умешни. Рецимо Дејна Ашбрук је заиста био лош.

Идеја ми се допада и ово би могао бити омнибус са врло фином везивном причом (што често није случај), али су приче спорадичне. Прва, са вукодлаком, сувише је и предвидљива и збрзана. Много ми се више допала прича у којој је Мајлс О’киф вампир и запањујуће је да се тип виђен за Тарзана и ратника у јефтиној епској фантастици добро снашао у улози злокобног и префињеног аристократе. Оно што квари приче су монолози које повремено имају ликови док лутају музејом јер је то заиста непотребно. Ни дијалози нису на висини, односно прилично су површни, баш као и односи између ликова. Разрешење ми се није допало, мада то не мора да значи да је лоше. Некако ми је у првом делу „Страве у Улици брестова“ то легло, а овде баш и није. И онда је уследила финална битка која ми а) није имала много смисла јер злодуси нису баш најбоље дефинисани – шта раде, какву претњу представљају и зашто су и жртве сада злодуси једнако као и они који су их жртвама начинили и б) неспретна је. У старињским филмовима, попут оних о Робину Худу, те су битке изгледале једнако величанствено и врцаво, а ова, која је савременија, значајно је лошија. Но, и да похвалим да у овом филму има и хумора и морам признати да, иако га има у малим дозама, прилично је добар.

Едукативни моменат: Млади су отишли у музеј и снашла их је страшна судбина. Но, ово је фантастика. У реалном животу, у музеју могу да вас снађу само занимљиве ствари и увек треба да посетите музеј када год сте у прилици – и то не само воштаних фигура.

Оцена наставника:

(на четири)

Воштана фигура II: Изгубљени у времену (Waxwork II: Lost in Time 1992) је наставак претходно описаног филма. Једини преживели у авантури у музеју Моника Шнаре и Зак Галиган сада су у новом проблему: Моника је оптужена да је убила свог очуха Џорџа Бака Флауера. Њена одбрана је да је то урадила рука воштане фигуре, али суд то није прихватио. Зато су Моника и Зак отишли у кућу покојног Патрика Макнија који је био упућен у причу и тамо открили збирку чаробних предмета. Један од њих је био и времеплов и њих двоје су га искористили како би пронашли доказ Моникине невиности. Проблем је био у томе што путовање кроз време уопште није тако једноставно, а још мање је безбедно.

Критички осврт: Нема сумње да је ово наставак првог дела и почиње тамо где први завршава, само што главна девица није више Дебора Форман, већ Моника, па је Зак (који је остао у улози) најпре морао да је назове њеним филмским именом (Сара) како бисмо ваљда били сигурни да је то тај лик. И та уводна сцена ме је подсетила како је Патрик неуверљиво погинуо. Иначе је Зак таксисти рекао да иду у Улицу ружа и тиме ми је потврдио да режисер Ентони Хикокс очигледан фан „Страве у Улици брестова“ и да је пар мотива из претходног филма ипак преписао из тог филма. Није ми јасно што онда није преузео и лик Фредија Кругера као једног од воштаних злодуха. Инспирацију коју је имао од „Ноћи живих мртваца“ није крио и то је једина прича у причи која је била црно-бела. У овом наставку смо сазнали да је и фан „Кери“ јер је Моника сва била исполивана крвљу након ефектне и потпуно небулозне борбе са откинутом шаком која ју је пратила још од првог дела. Након те сцене уследила је колико-толико логична сцена у суду, али је после ње наново филм враћен на колосек теме јер то се од њега и очекује. И ту је у ствари и проблем. У првом делу комплетно замешатељство са разним чудовиштима имало је смисао јер се све дешавало у музеју који је имао хорор поставке. Овде је премиса да су протагонисти путовали кроз време, а заправо су путовали кроз различите филмове са чудовиштима. Они су тражили доказ да чудовишта постоје, истина, али је без обзира на то ипак сасвим нелогично и потпуно бесмислено. Или је можда управо генијално, а то би већ било питање става гледаоца. Углавном, сви ти филмови у филму су спорадично успели, ако изузмемо онај у свемирском броду који је потпуни фијаско из много разлога. Један је да су направили рупу у свемирском броду кроз коју је усисан сав ваздух, али је чудовиште након тога наставило да јури за њима. Гравитације је и даље било, али су се сви, укључујући и чудовиште, кретали као на површини Месеца. Ваљда Ентони има мишљење да се тако крећеш у простору без ваздуха. Кретње ван свемирског брода не бих ни коментарисао. Прича са Брусом Кембелом већ је успешнија, макар зато што је смешна (а каква би са Брусом и била), али и даље је небулозна. Протагонисти су се највише задржали у мрачном средњем веку, али тек ту је настао проблем јер је Ентони обелоданио да се окренула и премиса приче, док су се мотиви ликова мењали из минуте у минут… На крају се све претворило у бесмислену дворску интригу беспотребно растегнуту и са баш, баш површним дијалозима. Да би још више закувао ствар, финалну битку између Зака и Александра Годунова Ентони је изместио у више временских раздобља, односно различитих хорор прича и то заиста више није личило ни на шта.

Закључио бих да је Ентони очигледно фан хорора и то је показао, што јасним алузијама, што преузетим моментима. Оно што није доказао је да је уме да направи сопствени добар хорор.

Едукативни моменат: Моника није желела да бежи, иако је било јасно да тамо куда су кренули нико не би могао да је нађе (у другом времену), већ је желела да се суочи са оним за шта је терете. Другим речима, хтела је да преузме одговорност за активности у којима је учествовала. И то је добар мотив у овом лошем филму.

Оцена наставника:

(само зато што је у пар наврата смешно, иначе кец)

Лако Је Критиковати 179

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Жене-мачке са Месеца (Cat-Women of the Moon 1953) је филм који се дешава у будућности и прати авантуру посаде ракете која се запутила на Месец. Они ће тамо открити ванземаљке које имају рђаве намере.

Критички осврт: У неколико старињских филмова сам приметио ту решеност режисера да се одмах пређе на ствар; нема ту неке припреме, већ су астронаути одмах на путу запети као ракете и одмах у пушки (или беше обрнуто) хрле ка авантури. И то је сасвим у реду, наравно, али некако не изгледа у реду да трпе притисак гравитације док су увелико у свемиру (што се види кроз њихов прозор). Мислим, у реду је док полећу, али су тада још увек у атмосфери. И увек ми је у тим филмовима било фасцинантно колико се маши у процени простора; споља, то је ипак ракета, али унутра је баш комфорно и има места да се направи један омањи сајам књига. А када су шеткали по Месецу чуло су шушкање материјала од којих су им одела сачињена… Тих детаља има заиста много и свака сцена је спорна, али главна лудорија почиње на Месецу где откривају врло маштовит екосистем. То, опет, не могу баш да замерим с обзиром на то да је Жил Верн пронашао нешто слично и у „средишту Земље“. На крају крајева, машта у научно фантастичном жанру је врло значајна, а у оваквом филму претерана машта и опростива. Додуше, у научној фантастици треба да буде и нешто науке, али овај филм је изузетан и по томе што је свака активност приказана или изречена управо супротна научној мисли. Сони Тафтс је додирнуо пепео из металног горионика и према хладноћи установио да ту ватра није горела столећима?!? Но, највећи проблем ове приче је што је буквално смандрљана, са збрзаним, али врло интензивним романтичним драмама. Ту је и некакав љубавни троугао који се нејасно завршио и све је толико површно и без икаквог удубљивања да је, чак и за период када је настао, филм врло плитак.

Глумци су симпатични, али нису баш били на нивоу задатка. Мари Виндзор је уносила драму чак и тамо где јој место није, а мушкарци су били готово без емоција, чак и када су открили град на Месецу. Другим речима, овај филм ни у чему није добар, ни у идеји, ни у разради, ни у глуми, а чак и (ничим изазван) плес Жена-мачки је далеко од импресивног.

Едукативни моменат: Један од астронаута је закључио да ако у пећини на Месецу има кисеоника, мора бити и живота. У ствари, обрнуто је. Живот на Земљи је пре неколико милијарди година створио кисеоник. Тај гас је у атмосфери настао као последица фотосинтезе. Зато астробиолози њиховим техникама траже планету са кисеоником јер је то сигуран знак да ће таква планета бити и насељена.

Оцена наставника:

(мада може и један)

Дан када се свет завршио (Day the World Ended 1955) је постапокалиптични филм који прати судбину неколико преживелих људи након нуклеарног рата.

Критички осврт: Режисер Роџер Корман и сценариста Лу Русоф мудро су осмислили овај филм. Имају смислену окосницу радње у коју су убацили живописне ликове различитих карактера (хероја, лепотицу, капетана, негативца, лошу девојку, сметењака) међу којима се дешава некакав љубавни четвороугао чисто да би се дешавало још нешто. То се све уклопило у главну причу и дало на драматици јер су сада протагонисти имали претњу и споља и изнутра; ово друго у лику Луа који је (осим што је сценариста, још је и) класичан хохштаплер. Још једна мудрост је што је Роџер уносио само оне специјалне ефекте које је могао да приушти. Остале је мање-више вешто скривао, а ликови су их описивали. Мајсторство је када је Пол Берч причао Ричарду Денингу о експериментима са зрачењем и животињама и пошто је у питању тајни експеримент није могао да их фотка, али је могао да их – нацрта. Тако да су цртежи четвороруких мајмуна послужили, али је за мутираног човека Роџер ипак морао мало и да се потруди.

Но, колико год да је филм мудро осмишљен, врло трапаво је реализован. Сегмент у којем је Роџер баш омануо су емоције. Сувише су површне и врло често изостаје очекивана реакција лика на неку нову ситуацију. Такође, Роџер ипак није мислио на све, па је тако Пол објаснио да залиха хране баш и нема за све придошле, али нико од ликова није показао да је гладан и сви су увек били у чистим и новим тоалетама, посебно Адел Џергенс. Но, на те нелогичности бих могао и да зажмурим, али изостанак емоција је баш видан и баш снижава квалитет, а ни дијалози нису баш на висини.

Едукативни моменат: Овај филм почиње крајем, а завршава се почетком и то је врло интересантна форица. Ми можемо да је тумачимо и тако да након неке катастрофе (за нас лично) може да уследи и нов почетак, ако смо након пада устали, а из самог пада и нешто научили.

Оцена наставника:

(плус)

Како се завршава (How It Ends 2021) је прича о девојци Зои Листер-Џоунс која очекује (као и сви остали) да метеор удари у Земљу и уништи човечанство. Људи су прихватили своју судбину и овај дан користе да раде нешто што су одувек желели, а Зои лута са замишљеном млађом верзијом себе Кејли Спејни, коју само данас и сви други могу да виде, виђа се са блиским људима и говори им оно што јој је на срцу.

Критички осврт: Најбољи опис овог филма је да је луцкаст и такве су некакве и форе. Неке су баш успеле попут оне када Бредли Витфорд, Зоин филмски отац, тражи од ње да му пребаци негативну енергију. И остали ликови које Зои среће су живописни, неуобичајени и разговори са њима су интересантни, мада је луцидност исфорсирана. И иако ме нису дотакле емоције у овом филму, свакако их има и разумем смисао целог Зоиног путовања. Интересантно, лепо и лагано, те свакако необично.

Едукативни моменат: Зои је девојка која је несрећна у љубави јер је прихватала везе само зато што су момци показали да им се свиђа. То је дефинисала тако да је „навучена на љубав“. Током овог последњег дана морала је да научи да воли и себе и што је такође важно – да научи да живи сама са собом. То је предуслов да бисмо могли да волимо друге и, што је важније, да разумемо да смо вредни љубави.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија)

Деца кукуруза V: Поља ужаса (Children of the Corn V: Fields of Terror 1998) је пети филм у саги „Деца кукуруза“. Четворо младих су се обрели у варошици Дивинити Фолс како би се срели са двоје пријатеља који се нису појавили. Тамо их је задесила саобраћајна несрећа, не драматична, али довољна да морају да остану. Једна од њих Стејси Галина схватиће да јој је ту брат Дејв Бузота, кога је давно напустила. Он је сада члан секте коју чине деца и у опасности је. Она и њени пријатељи ће покушати да му помогну, али то значи и битку са мрачним силама.

Критички осврт: Овај филм је у потпуном хаосу. Он додуше прати нит приче претходних наставака, али не прати самог себе и мени је било јако тешко да пропратим шта се ту дешава. Ликови се појављују и нестају, једна бежи од моторне тестере, док други на пар метара поправља кола, док се трећа одлучује на самоубиство… На почетку филма видимо сву моћ коју има тада мајушни Адам Вајли, али она, ма колико импресивна била, обесмишљава сваку даљу акцију. Но, она се све време дешава, мада се некада и не дешава и све време остаје питање зашто деца касапе једне, али не и друге. Све је нејасно и толико погодно да прича не да има рупа, већ изгледа попут кратерима прекривена површина Месеца. Протагонисти имају неке своје личне приче, које су могле да објасне неке њихове одлуке и да се тиме закрпе макар неке од тих рупа, али је проблем што ми нисмо сазнали ниједну од њих, осим Стејсине. Односи између ликова су сапуњави и ту се виде неке несрећне љубави у зачетку, али то некако није разрађено. Све је лоше, а чак и оно што је могло да испадне добро напросто није. Сцена са Дејвидом Карадином је обећавала и могла је да буде антологијска, али се претворила у дубиозу.

Едукативни моменат: Стејси је на прави начин протумачила текст који јој је филмски брат написао и схватила је да му је потребна помоћ. Текст увек треба читати са разумевањем и тако ћемо уочити све оно важно што нам поручује.

Оцена наставника:

(извесна је била готово од почетка)

Запоседнутост Хане Грејс (The Possession of Hannah Grace 2018) је филм о Шеј Мичел која се лечи од болести зависности и, како би се заокупила активностима и спречила себе да размишља о алкохолу и дрогама, пронашла је морбидан посао као асистент у мртвачници током ноћи. Врло брзо по добијању посла пристиже јој леш Хане Грејс (глуми је Кирби Џонсон), девојке која је умрла током егзорцизма. Шеј ће постати јасно да егзоцизам није успео и да Хана не само да није мртва, већ је и врло опасна по све њих у ноћној смени.

Критички осврт: Овај хорор је прилично гадан, а режисер Дидерик ван Ројен се баш потрудио да буде такав. Сместио је Шеј у мртвачницу саму и током ноћи, а онда је пристигао леш који то у ствари није. Да све буде још грђе, Шеј има халуцинације јер је лечени алкохоличар и таблетоман. Простор у филму је, наравно, клаустрофобичан, а опремљен је врло хладно, пословно, уз црне и сиве тонове и уз повремено црвено осветљење. И све време је Шеј некако близу леша, који је унакажен, те све време чекате да је зграби. Наместо тога, дешавају се неке друге тешко објашњиве ствари, али једнако страхотне, попут отварања вратанаца бокса у којем је Кирби смештена. Кадрови су одлични и сваки некако умањује видокруг потенцијалне жртве, што додатно застрашује. Што се тиче саме страве и ужаса, Дидерик је доктор наука. Међутим, што се тиче саме приче није ни близу дипломског. Прича постоји, али делује празњикаво. Океј, Шеј је ту где јесте због својих проблема (који су исфорсирани и претрчани јер очигледно Дидерик није хтео да се бави, већ само послужи њима) и ту је и Кирби, односно шта је већ од ње остало. Да је Дидерик мало боље разрадио ликове, посебно Шеј (јер она све то и носи, ако ћемо право), верујем да би ефекат био много бољи. На крају крајева, могућа је била прича и о Кирби, која је такође изостала. Луј Хертам је добар моменат овог филма јер даје смисао, али његово појављивање није много помогло самој радњи и упитно је да ли радње у овом филму уопште има, а о мистерији не треба ни причати. У неком другом филму то би имало оправдања, али у овом све је напросто наштеловано на хорор и све му је подређено. Тако постављено, изгледа као сувише лако решење за филм, који је обећавао јер је имао другачији приступ у односу на већ виђене варијанте егзорцизма (таквим, класичним кадром филм и почиње и у првој сцени се завршава). На крају остаје сасвим непознато како је Шеј надјачала Кирби, што је у филму и Луј поставио као питање.

Едукативни моменат: Ник Тјун је рекао како је могао да буде искрен према другима тек када је постао искрен према себи. Мудар је Ник, ако ћемо искрено. 🙂

Оцена наставника:

(врло, врло бледа)

Краљевство: Ашин-Чон (킹덤: 아신전 2021) је специјал јужнокорејске серије „Краљевство“. Радња је смештена у средњи век у замишљено азијско краљевство које је у сталној опасности од Јапана. И као да то није довољно, кланови те државе се међусобно крве, те долази до покоља који би могли да угрозе одбрану земље. Главешине војске зато у политичким маневрима жртвују једно погранично село и све његове становнике, али је једна девојчица ипак преживела. Она постаје слушкиња и шпијун и све што је потребно војницима, али ће као одрасла открити да је заведена и преварена и њена освета ће бити страшна; тим пре што она познаје један цвет који мртве враћа у живот.

Критички осврт: У уводној нарацији појављује се гомила неких назива неких народа и заиста нисам успео да пропратим, а није ме филм још увек заинтересовао (није ни почео, ако ћемо право) да бих крстарио нетом и истраживао. Но, некако сам веровао да ћу похватати кроз филм и он заиста и нуди врло јасне друштвене односе тог доба, па чак и добру дозу политике. Но, то није једино што филм нуди; ту је прича која плени, врло ефектни, визуелно дојмљиви кадрови (специфични за Азијате) и прилично солидни специјални ефекти. Још једна карактеристика филма је да је врло насилан и да ту зомбији чак и нису толико застрашујући као што јесу ствари које су живи чинили живима. Најстрашнија сцена је када главна протагонисткиња Јун Џи-хјун проналази свог филмског оца Кима Рвеа Хаа у заробљеништву, како су га већ казнили. У ствари, сва дешавања од тог тренутка постају страшнија, укључујући и Јунину освету која је једнако брутална колико и величанствена. Она заиста изгледа као каква богиња освете и цео тај део је готово митолошки урађен. Још једна похвала филму је и да може да се прати без претходно одгледане серије, а верујем да ће заинтересовати оне који је нису гледали да то ипак учине.

Едукативни моменат: Као мала, Јун је молила за освету (због смрти свог оца) војнике, али је на крају дошла до тога да мора да се освети сама. И успела је. Ми не треба да се светимо, то је сигурно, али ни да чекамо да нам наше прохтеве решавају други.

Оцена наставника:

(без сваке сумње)

Дрмање (Jolt 2021) је филм о девојци Кејт Бекинсејл која има поремећај у понашању и невероватно кратак фитиљ, те је врло склона да повреди било кога у својој близини. Њен психијатар Стенли Тучи јој је обезбедио направу која јој шаље струјне ударе и тако је умирује. Такође ју је саветовао да пронађе љубавну везу и она заиста и проналази веома финог Џаја Кортнија, који је рачуновођа. Кејт се много заљубила, али је већ следеће вече сазнала да је он убијен. Зато је решена да пронађе његове убице и уништи их. Неће је спречити ни када схвати да су у његово убиство умешани врло моћни људи.

Критички осврт: Ово би био један сасвим необичан кримић и уједно сасвим успешно дело где је чак и јурњава колима занимљива. Хумор је добар, врло необичан и са шмеком сарказма. Посебно ми се дојмила сцена у болници где Кејт бежи од Лаверн Кокс, што је пропраћено одличном музиком. А тек шта је уследило у одељку за бебе, потпуна је лудница. 🙂 Ипак, филм има и слабих страна, па преокрет уопште није изненађење, осим умешаности једне особе (да не откривам и то која је, па да баш све буде предвидљиво). Упркос томе вредно је гледања.

Едукативни моменат: Кејт је рекла како има вишак кортизола, што је узрок њеног импулсивног и насилног понашања. Кортизол је кортикостероидни хормон који настаје у кори надбубрежне жлезде. Често се назива „хормон стреса“ јер учествује у одговору организма на стрес. У филму који није СФ, вишак овог хормона не би нас претворио у суперјаке борце, већ би вероватно био „окидач“ за низ здравствених тегоба, попут срчаних и гојазности.

Оцена наставника:

(или ипак четири?)

Крстарење џунглом (Jungle Cruise 2021) је филм инспирисан атракцијом у Дизниленду истог назива. Радња је смештена у 1916. и тада прогресивна авантуристкиња Емили Блант жели да у џунгли Амазона пронађе посебан цвет који лечи све болести, а према легенди коју је слушала од свог оца. Са њом креће и њен нежни брат Џек Вајтхол, а да би стигли до жељеног места унајмљују преваранта Двејна Џонсона. Међутим, готово од почетка мисије их гања немачки аристократа Џеси Племонс у подморници који такође жели цвет. Но, он није једини проблем који ће имати у вратоломном крстарењу.

Критички осврт: Морам да приметим да је ово технички одлично одрађен блокбастер. Режисер Жауме Колет-Сера је укрстио две добре франшизе „Индијану Џоунса“ и „Пирате са Кариба“, „позајмио“ дрво из „Аватара“, добро дозирао фантазију, акцију, авантуру и романсу, додао хумор и тек прстохват едукације и добио дело које је забавно и вредно да се на њега утроши биоскопска карта и нешто више од два сата гледања. Не могу да нађем неку јачу грешку, нити ману овом филму, осим што сигурно нема оригиналну идеју и реализацију. Посебно бих поменуо флешбек који има Двејн док прича причу Емили јер је сјајно одрађен и у који је исто тако сјајно уклопљена нумера Металике.

Едукативни моменат: Емили је желела да помогне целом свету, али је на крају помогла само Двејну. Но, и помоћ једној особи је такође велико дело, тако да треба да будемо као Емили.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Напред, Тинејџери Титани! Гледајте Свемирски баскет (Teen Titans Go! See Space Jam 2021) је практично филм у филму. Ванземаљци из „Свемирског баскета“ су дошли код Тинејџера Титана да заједно одгледају „Свемирски баскет“ њер се њима у свемирском броду видео-рекордер покварио. Млади Титани су то одушевљено прихватили, осим Робина, те сада сви заједно гледамо „Баскет“ уз коментаре Титана.

Критички осврт: Добра је идеја да се у години када је премијерно приказивање новог дела „Свемирског баскета“ присетимо старог или за оне који нису гледали да погледају. У сваком случају, добра или не, идеја је заиста оригинална и то морам да похвалим. Има ту и комичних дешавања око филма, са самим Титанима и ванземаљцима, али далеко је то од урнебесног. Тај хумор није много побегао оном приказаном у филму снимљеном пре више од четврт века.

Едукативни моменат: Наравно да су Титани погрешили јер су били сувише лаковерни. У реду је бити дарежљив и дружељубив, али не треба претеривати, посебно када су у питању особе (или ванземаљци) које не познајемо.

Оцена наставника:

(негде се ту врти)

Ловац на тролове: Уздизање Титана (Trollhunters: Rise of the Titans 2021) је филмско финале франшизе „Приче из Аркадије“ која се састоји из три цртане серије. Чаробнице које господаре ватром и ледом (из тзв. Реда Аркане) успеле су да се домогну треће, која господари животом и да је потчине својој вољи. Њихова намера је да пробуде Титане који ће уништити свет, како би све почеле од почетка и без – људи. Једини који им може стати на пут је Џим, ловац на тролове, али је остао без моћи пошто је његова амајлија (која потиче од чаробњака Мерлина) уништена. Но, он није сам, већ су његови пријатељи и савезници, од којих неких имају и чаробне моћи, док су други ванземаљци и добри тролови.

Критички осврт: Нисам гледао серију, али филм може да се прати са тим да не знам раније приче ликова које очигледно јесу разрађене. У сваком случају су врло разнородни ликови и живописни јер је овде укрштена научна и епска фантастика. Сам филм је прединамичан, крцат вратоломним авантурама и врло маштовит.

Едукативни моменат: У подстицајном говору пред битку могло се чути и да је осећај терета који имамо заправо осећај сврхе који нас диже у висине. Када тако размишљамо о проблемима и обавезама, онда изгледају подношљивије. Тим пре што ми не морамо да се боримо са сто метара високим ватреним титаном и да спашавамо свет. 🙂

Оцена наставника:

(са огромним плусем)

Лако Је Критиковати 177

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Спирала: Из књиге о тестери (Spiral: From the Book of Saw 2021) је девети наставак серијала „Тестера“. Полицајац Крис Рок не воли да ради по правилима и зато је капетаница Марисол Николс у тој полицијској станици одлучила му додели партнера; младог, али обећавајућег Макса Мингелу. У том тренутку крећу да се одвијају убиства полицајаца и која јако наликују на злодела убице са надимком „Слагалица“, а који им је познат из претходних наставака франшизе. Међутим, они знају да је тај убица мртав и да се овде ради о имитатору. Изгледа да је нови убица у некаквој вези са Крисом јер све време њему шаље поруке и трагове који полицајца доводе до нових монструозних убистава.

Критички осврт: Режија је прилично добра, али ми флешбек који је имао Крис након посете његовог филмског оца Самјуела Л. Џексона није баш најјаснији. Већина сцена су поновљене оне које смо већ видели и изгледа као да је режисер Дарен Лин Боусман хтео да „подвуче најважније“, а заправо је потценио своју публику. Ако желиш да направиш зафркнуту мистерију, онда не радиш такве ствари, а и дијалози би требало да буду мало виспренији. Да, другог флешбека није ни требало да буде јер му у сцени Крис није ни присуствовао. И остали флешбекови су једнако лоше одрађени, посебно Крисова присећања од пре деценије када су сви изгледали – исто. Истина, Самјуел је имао бркове. 🙂 Но, флешбекови су изгледа традиција и уједно слабост читаве франшизе, колико сам дознао (мада друге филмове још нисам гледао). Међутим, ту постоји много озбиљнији проблем; Макс је једини полицајац који је убијен ван обрасца и ван јасног разлога и од тог тренутка сам очекивао да ће се појавити некако и жив и луд. И испоставило се да сам у праву. Дарен је остао веран претходним филмовима и у поменутим флешбековима и у врло суровим СМ игрицама са жртвама, али је баш због њих причу која је требало да буде паметна учинио врло приземном. Очигледан пример контраефекта, рекао бих.

Крис је врло занимљив и као појава и због своје харизме, али некако није био на висини задатка. Некако су у овом филму сви оманули.

Едукативни моменат: Самјуел је рекао Крису како треба да уради исправно – како је и увек чинио. Проблем је у томе што самом Самјуелу није било јасно шта је исправно. Мерила вредности не одређујемо ми према свом нахођењу, она су врло јасна, очигледна. Само је питање хоћемо ли се према њима владати.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Улица Страха: 1978. (Fear Street: 1978 2021) је други део истоименог филма (али са другачијом годином у називу). Кијана Мадеира жели да скине враџбину са своје девојке Оливије Скот Велч и зато се обраћа за помоћ осамљеној и чудној Џилијан Џејкобс. Наиме, када је била млада, Џилијан је једина преживела клетву вештице (убијене у њиховој варошици Шејдисајду још 1666). Наводно, због те клетве у том градићу редовно се дешавају ужасни масакри. Кијана и Оливија су избегле један такав (у претходном наставку), али самој клетви нису успеле да побегну и Оливија није при себи и има убилачки нагон. Међутим, Џилијан не уме да им помогне, но пристала је да им исприча своју причу. У овом наставку гледамо управо ту причу.

Критички осврт: Не могу да тврдим да је претходни наставак врцао од креативности, али овај је свакако класичан слешер. Све се дешава у летњем кампу где су млади, који се заљубљују, сексају и злоупотребљавају дроге, а у слободно време су насилни према другачијима. Ово је баш погодан и често виђен мотив. Јасно је да у таквом филму мора да има општих места, а приметио сам да су отворени преломи ноге постали једно такво у модернијим хорорима, па се то згодило и Рајан Симпкинс. Овде се згодила и једна логичка грешка; убица гони само клинце из Шејдисајда, док га они из Санивила не занимају. Међутим, у претходном филму без проблема је убијен Џереми Форд, који не само да је из Санивила, већ је био љути противник овог другог суседног града. Такође, некако је збрзана евакуација клинаца, лик Кјаре Аурелије, веома маркантне и упечатљиве, некако се изгубио, а Тед Садерланд се појавио баш у погодном и предвидљивом тренутку. Где се денуо већи део финала, тешко је рећи. Уз то, изгледало ми је да га је Макејб Слајд гадно повредио, што се на самом крају није баш видело. Но, да занемаримо то, ово је свакако значајно слабији наставак у односу на првенац, али није лош. Сасвим је солидан, заправо.

Едукативни моменат: Емили Рад је веровала да ако буде све радила „савршено“ да неће проћи трагично (што је била судбина људи из њене варошице), али није успела. Можда и зато што је радила оно што се од ње очекује, а не оно што заиста жели и што је добро за њу. Не могу да тврдим да ће свако проћи трагично ко ради оно што се од њега очекује, али свакако неће проћи срећно.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Досељеници (Settlers 2021) је филм о породици коју чине муж (Џони Ли Милер), жена (Софија Бутела) и мала кћерка (Бруклин Принц) који осамљено живе на планети блиској Земљи. Њихов живот се мења када на њихову фарму пристигне троје уљеза.

Критички осврт: Све више је аутора који се одлучују на то да СФ претворе у драму и то јесте са једне стране захвално, али са друге није маштовито. Просто се питам да ли је онај прави СФ са новим световима, застрашујућим ванземаљцима и фасцинантном техником постао ексклузива високобуџетних блокбастера и нискобуџетних мукбастера. Но, тако је како је и режисер Вајат Рокфелер је урадио оно што и многи други пре њега; поставио је своје малобројне ликове у једну депресивну футуристичку ситуацију и направио сложене односе између њих. Оно што је свакако добро урадио је свој посао и режија и бирани кадрови су сјајни, а и то што је изградио мистерију око тога откуд протагонисти ту и зашто је ситуација све време опасна. Међутим, онда је и то на неки начин разоткрио на пола филма и као да је крива на графику постала равна линија. Шта даље? И баш кад је кренуло то питање, десио се преокрет и неколико година касније се стиже до праве приче која је већ постављена на – најблаже речено – поремећеним односима. И на крају је Вајат добио океј причу са јасним порукама и врло вероватно метафорама о људској природи, сврсисходности живота и вазда необјашњивој људској деструкцији.

Глумци су добри (укључујући и девојчицу), а Исмаел Круз Кордова плус има и сасвим необичну и врло интересантну физиономију. Њему чак ни брада не расте на уобичајени начин.

Едукативни моменат: Нел Тајгер Фри (која глуми одраслу Бруклин) је била заробљена у свету који је креирао Исмаел јер није знала ни за шта што се ван тог света налази. Зато је одлучила да оде и истражи тај свет споља. То је и моја препорука вама: да путујете и истражујете друге светове како вас не би политички лидери држали заробљене у свету који су креирали да буде добар само по њих.

Оцена наставника:

(рецимо)

Тихо место део II (A Quiet Place Part II 2021) је наставак филма из 2018. и прати судбину породице из тог филма која покушава да преживи у свету који су руинирала чудовишта пристигла из свемира.

Критички осврт: Филм је готово одмах почео акцијом и то врло добром, морам признати. И надаље је имао прилично добар темпо, иако је људи сада било мање јер су их чудовишта у међувремену појела. Можда је могло мало више изазова да се постави пред протагонисте, али и ово је сасвим солидно.

Едукативни моменат: Килијан Мерфи је признао Милисент Симондс да није дорастао њеном филмском оцу Џону Красинском. Али је додао да она јесте и зато ју је послушао и пратио. И у оба случаја је исправно поступио; критички је проценио своје способности и пронашао је ауторитет који вреди поштовати (чак и ако је млађи од њега).

Оцена наставника:

(врло солидна)

Лига изузетне господе (The League of Extraordinary Gentlemen 2003) је филм инспирисан истоименом серијом стрипова чији су аутори Алан Мур и Кевин О’нил. Радња се дешава 1899. и Фантом (Ричард Роксбург), који предводи армију плаћеника, врши злодела свуда по свету са циљем да тим истим светом загосподари. Зато Британска империја ангажује Лигу чији су чланови обдарени изузетним моћима, а које предводи Алан Квотермејн (Шон Конери), како би дохакали Фантому.

Критички осврт: Премиса овог филма (да личности из класичне књижевности буду суперхероји) је безмало одлична, али то није заслуга аутора, већ дела на основу којих је филм снимљен. Прича у филму није искористила пун потенцијал ових суперјунака, али није толико лоша. Најпре сам помислио да антагониста Фантом из опере није достојан противник лигашима, али се испоставило да није тако. Специјални ефекти су солидни, као и акција, али филму недостаје напетости и динамике. Све то јесте технички добро одрађено, али док гледате тешко да ћете осетити узбуђење или било какву другу емоцију. Режисер Стивен Норингтон је прилично детаљно објаснио моћи и позадинске приче својих ликова (вероватно зато што публика не чита), али се самим ликовима (њиховим карактерима, емоцијама и односима) премало посветио. Свакако један добар потенцијал, али врло мало искоришћен.

Едукативни моменат: Све књиге из којих су ови ликови преузети вредне су читања. Дакле, навалите. 🙂

Оцена наставника:

(можда чак и мање)

Света планина (La montaña sagrada 1973) је мексичка фантазија која прати авантуре Орасиа Салинаса који је лопов и жељан злата алхемичара (глуми га Алехандро Ходоровски, који је уједно и режисер и сценариста). Пошто не може да победи алхемичара, Орасио постаје његов шегрт и овај га упознаје са седморо најмоћнијих људи на свету. Сви заједно крећу на Свету планину како би открили тајну бесмртности јер је то једино што моћници немају.

Критички осврт: Најблаже речено за овај филм је да је веома необичан. Он је потпуна апстракција и практично свака сцена је метафора или алузија на друштвени поредак, политику, историју или религију. И при томе Алехандро није био благонаклон ни према чему и његова критика је врло оштра. Рецимо, док у позадини војска убија људе са фластерима преко уста (чиме је њихов „злочин“ очигледан), у првом плану елита у балским хаљинама и фраковима пузи на коленима. То изгледа нестварно, али би порука могла да буде стварна да се та иста елита заправо понизила да би била ту где јесте и све то има неодољиву асоцијацију на двоструки морал и аршине. Филм је накрцат тиме, а Алехандро, да би презентовао радњу, користио је тарор карте, које ја не познајем довољно. Но, видим да се појављује и лопов, будала, кула… Кула, на коју се пење главни протагониста Орасио, прилично је висока. Она у тароту представља рушење система вредности. Јасно је да их је Алехандро довео у питање. Заправо, изгледа да је био заљубљеник у окултно, тако да друштво које упознаје Орасио заправо су персонификације планета као у астрологији. Он их је малко пародирао, али свеједно све то изгледа јако интересантно, баш као и сценографија којом се такође бавио Алехандро. Бавио се и костимима, али је он своје карактере више разодевао но што их је обукао. Заправо, у читавом филму је померио границе и то заиста много, иако је мало простора у филму посветио експлицитном сексу и са тим сценама (зачуђујуће) није претеривао. Но, бавио се љубављу и персонификација Венере (Хуан Ферара) је произвођач уметака за тело (мишиће, гузу и остало) јер је имао став да људи не желе да их воле због тога какви су, већ због тога каквим се представљају. И ево данас (после толико година), многи људи то живе. 🙂 Посебно је морбидан, али и комичан део где Хуан улепшава мртве тако да буду на услузи живима.

Нисам сигуран да ће се овај филм допасти свакоме јер он је заиста уметнички и иако неку радњу има, заправо је дугометражна инсталација са свим оним што би уметник поручио свету. И он то на крају и ради најбуквалније могуће. Мени се све то допало јер је сасвим другачије, а опет сврсисходно и макар донекле разумљиво. Део који ми се не допада је окрутност према животињама, посебно борба паса у једној сцени и то богами утиче да једна оцена буде мање.

Едукативни моменат: Оно што је Алехандро на крају поручио је да не трагамо за илузијама (светом планином), већ да живимо стваран живот.

Оцена наставника:

(уметничка)

Земља Мајка (Earth Mother 2020) је филм о персонификацији Земље (глуми је Анет Мија Флорес) која се појављује с времена на време међу људима и то је урадила и у модерно време. Спремно су је дочекале канибалистички расположене вештице, али је она утекла и пронашла заштитника Џоша Лејка Кима. Он није задовољан тиме јер је посматра као терет, тим пре што је изгубио посао због ње, али ће њено присуство у његовом животу помоћи да схвати ко је он заиста.

Критички осврт: Филм је јако добро започео рођењем Мајке Земље и то је трајало пар минута. Онда су се појавиле три сестре и све је кренуло наопако. Њихова глума, маске, појава, дијалози, ништа није било у реду. Ствар се није поправила ни са Џошовом појавом већ у наредној сцени која је ем неуверљива, ем преписана из плитких осамдесетих када јуноша наилази на анђела/сирену/вилу/какву год нестварну лепотицу. Ствар није поправило ни појављивање Ијана Кевина Скота у наредној сцени, баш као ни сва остала појављивања (појављивање Лије Крајц је уз то и сасвим нејасно) и сцене у филму. Или да будем прецизнији, филм напросто није добар. Мајка Земља је стигла и она највећи део филма практично ништа не ради осим што бежи од три вештице и лута по околини. Једна вештица представља прошлост, друга садашњост, трећа будућност и тај контекст је нејасан. Оне додуше живе вечно захваљујући томе што поједу свако отелотворење Мајке, али и даље није јасно зашто су подељене по тим временским одредницама. Углавном, ту је та немушта и неартикулисана Мајка која је сва спиритуална и нимало еколошка, иако је ту било простора да се пружи нека добра порука те природе (а никад их доста). У филму је дат апсолутни примат некаквој магијској бледој борби која се заправо дешава наоколо Мајке Земље која је најпре беспомоћна жртва и тек у финалној борби доминира. Све је то предосадно и све то прате испразни дијалози, лоша продукција и иста таква глума већине. На крају је био као некакав преокрет, који и није тако лош и види се ту нека идеја, али и даље све је то јадно реализовано, а ликови и догађаји су међусобно врло танко повезани.

Едукативни моменат: Некада су и контрапримери добри примери. Иако су протагонисти промовисали дување траве као сјајан начин за постизање спиритуалности, истина је да то нимало није сјајна навика и да може да доведе до зависности и лоших промена у организму. Мајка Земља то свакако не би одобрила, а у овом филму јесте јер је напросто филм лош. 🙂

Оцена наставника:

(неуметничка)

Хофманове приче (The Tales of Hoffmann 1951) је екранизована позната и истоимена опера чији је аутор Жак Офенбах, а која је настала по узору на три кратке приче немачког књижевника Ернста Теодора Вилхелма Хофмана. Примабалерина Стела (Мојра Ширер) је послала љубавну поруку Хофману (Роберт Рунсвил) са молбом да се нађу након њеног наступа. Међутим, поруку је украо Хофманов ривал Роберт Хелпман, те је Хофман отишао у таверну и присутним момцима тамо испричао своје три несрећне, али и крајње необичне приче о неоствареним љубавима.

Критички осврт: Овај филм је редак по томе што је у ствари опера. Немам довољно музичко образовање да проценим колико је квалитетна, али очекујем да ту грешке нема јер се ово ипак снимало; једноставније је него наступ уживо на позорници. Неки певачи су били уједно и глумци, али су друге заменили глумци и балерине, мада су мене преварили; мислио сам да су сви оперски певачи. Свакако ми цело дело изгледа добро са маштовитом сценографијом, можда претерано колоритном, али свакако ефектном. Приче су некако луцидне, необичне, али то је свакако комплимент. Углавном, уверен сам да треба да постоји и понеки овакав филм.

Едукативни моменат: Опера је облик позоришта у којем се драма преноси у целини или углавном кроз музику и певање. Опера се појавила у Италији почетком 17. века и користи многе од елемената говорног позоришта као што су сценографија, костими и глума. Међутим, уопштено гледајући, опера се разликује од других облика драматизације по важности песме и конвенција певачке технике. Ето, да научимо макар шта је опера – јер то јесте део опште културе.

Оцена наставника:

(ваљда може)

Тед 2 (Ted 2 2015) је наставак истоименог филма из 2012. о плишаном медведу који је оживео због велике жеље дечака да има пријатеља. Сада су обојица одрасли и док се сада одрасли дечак (Марк Волберг) развео, Меда се оженио лепом и простом Џесиком Барт. Они имају проблема у браку, али ће прави проблем тек уследити када држава оспори њихову заједницу јер не признаје Меду као праву особу. Зато је плишани јунак присиљен да се бори за своја права уз помоћ свог пријатеља Марка и неискусне правнице Аманде Сајфред.

Критички осврт: Почетак филма уопште није обећавао. Приказано је Медино венчање са Џесиком (није се баш показала у улози, ако ћемо искрено) и све на том венчању је изгледало као низ неповезаних и несмешних скечева. Онда је радња попримила врло необичан ток и заиста је било смешно (не баш свака фора), али и нејасно куда све то води. Негде после пола сата ланац догађаја је уродио плодом и кренула је главна радња. Централна радња дешава се у суду и некако је исфорсирана, односно цео тај случај, а такви су и докази око којих случај гради Џон Слатери. У тренутку када је доказао да Тед има механичку кутију на грудима сви су се освестили (или сморили ако су на страни Теда) да је он можда ипак само играчка, без обзира на сва претходна чудеса која су видели од њега. Исфорсирана је и промена става Моргана Фримана (у филму глуми врхунског адвоката), који је прихватио Тедов случај када је видео да је Марк довео сопствени живот у опасност да би спасио живот свог плишаног пријатеља. Са друге стране, ситуација са зликовцем Ђованијем Рибизијем и његовим моћним савезником је сувише поједностављена. Треба похвалити мотив у филму који референцира на људска права, колико је та тематика већ у оваквом филму могла да дође до изражаја.

Лик који тумачи Марк на срећу није пристигао са лагера холивудских клишеа за главног протагонисту, већ је незрео, помало чак и сиров и глуп. Негде су и претерали са тим његовим карактеристикама, али свеукупно оставља добар утисак особе која није савршена, али ипак симпатична. Управо је такав некакав и цео филм.

Едукативни моменат: Аманда је схватила да није дорасла да победи у Тедовом случају на суду, али се обратила ономе за кога зна да то може (Моргану). Не морамо да будемо стручни и способни за све, али треба да знамо када и од кога можемо да затражимо помоћ.

Оцена наставника:

(једва, али хајде)

Беба шеф: Породични посао (The Boss Baby: Family Business 2021) је цртаћ и наставак филма из 2017. о напредним бебама које воде исто тако напредне фирме. У фокусу приче је Тим (глас му је позајмио Џејмс Марсден) и његова породица; супруга и две кћерке. Тим се труди да буде најбољи отац на свету, али му то изгледа не полази за руком што се тиче његове старије кћерке и она према њему има дистанцу. А онда открива да је његова млађа заправо суперинтелигентна беба која ради за бебећу корпорацију и да има мисију управо у школи своје старије сестре. Она убацује свог оца у ту мисију, али и његовог брата Теда (Алек Болдвин) са којим Тим нема сјајне односе. Захваљујући течности добијеној високом технологијом, њих двојица се подмлађују и одлазе у школу Тимове кћерке са задатком да раскринкају директора школе, спрече светску доминацију беба и помогну кћерки да има добар наступ на школској представи.

Критички осврт: Идеја је потпуно сулуда, а цео филм је луцкаст и маштовит. Заправо, ретко ко је имун на слатке бебе и овај рецепт не може да не успе. Прича јесте класична, али је приступ другачији, тако да је утисак сасвим позитиван. Могло је ипак да буде мало више хумора и мало бољег уједно.

Едукативни моменат: Тед, за разлику од Тима, нема породицу и самац је. Међутим, у једном тренутку је направио разлику између тога да је сам и да је усамљен. Тим пре што има брата Тима, који га воли, баш као и његова породица. Наш избор може да буде такав да смо сами, али то нужно не значи да треба да будемо и усамљени. Увек ће бити драгих људи око нас ако се потрудимо.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија)

Лако Је Критиковати 176

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Улица Страха: 1994. (Fear Street: 1994 2021) је почетак трилогије рађен према серији истоимених књига Р. Л. Стајна. У градићу Шејдисајду у Охају, током читаве историје те варошице, дешавала су се масовна убиства и сујеверни мештани су то приписивали вештици која је спаљена 1666. Ова прича не дотиче превише Кијану Мадеиру јер је муче љубавни проблеми. Међутим, и она ће морати да се суочи са вештицом пошто ће се окомити на њену бившу девојку Оливију Велч.

Критички осврт: Како не би био само кољи-вришти-изненадна јака музика-хорор, што јесте највећи део слешер филмова, режисерка Ли Јанијак се трудила да максимално закомпликује причу, али да она ипак има неку конзистентну нит. И у томе је тек делимично успела. Када су протагонисти открили да васкрсле убице јуре само Оливију и да их други не занимају, те поткрепили теорију ранијим дешавањима, онда постаје нејасно зашто је немртва девојка напала Фреда Хехингера, а немртви момак Дејвид В. Томпсон убио болничаре. Међутим, без обзира на то, прича јесте паметна, слојевита и динамична, што је за овај поджанр необично. Сцене су ефектне, а ликови су интересантни, доследни својим карактерима и односи између њих добро одрађени. Ли је дала омаж класицима попут „Ноћи вештица“, „Петка тринаестог“ и „Страве у улици брестова“, али их је уједно и превазишла. И морам да кажем да ми се готово све песме које су се чуле у филму свиђају, као да је пустила „Мој микс“ са Јутјуба.

Едукативни моменат: Полицајац Ешли Цукерман је рекао Кијани да је није послушао када је требало, али да жели да је чује сада. Међутим, сада је већ било касно. Свакако треба дати прилику и себи и другима да чујемо туђе мишљење или виђење. То не значи да морамо и да послушамо, али не треба ни да унапред одбацујемо оно што ће нам рећи.

Оцена наставника:

(врло, врло јака)

Призивање: Ђаво ме је натерао да то учиним (The Conjuring: The Devil Made Me Do It 2021) је трећи део у серијалу „Призивање“. Двоје истраживача оностраног Вира Фармига и Патрик Вилсон присуствовали су егзорцизму деветогодишњака и све је кренуло по злу; демон је код Патрика изазвао срчани удар и уселио се у тело млађаног Руаирија О’Конора. Сада опседнути Руаири је наизглед био у реду, али је касније убио свог станодавца Ронија Џина Блевинса. Полиција га је ухапсила, али су Вира и Патрик одлучни да га ослободе оптужби и пронађу ко је на деветогодишњег дечака, а тако и на Руарија, бацио клетву.

Критички осврт: Има ситница које ремете логику, па тако Вира и Патрик проваљују у мртвачницу при полицији, а да се ни аларм није огласио; башка што је нико не чува по ноћи. Међутим, без обзира на то, тема је интригантна и све време се одржава мистерија. Сцене можда нису страшне тако да вас препадну, али јесу језиве и напете. Финална сцена није лоша, али је разрешење било некако предвидљиво, а уосталом и једино могуће.

Едукативни моменат: Ежени Бондиран је рачунала на то да је љубав Вире и Патрика њихова слабост, а заправо је била њихова снага. Љубав је највећа снага коју било ко има.

Оцена наставника:

(свакако)

Отворена кућа (The Open House 2018) је хорор у чијој су жижи мајка Пирси Далтон и син Дилан Минет који су се након трагичне смрти супруга и оца Арона Ејбрамаса привремено уселили у планинску викендицу Пирсине филмске сестре. Испоставиће се да је кућа велелепна и да је на продају, тако да је договор да мајка и син не буду ту када кућу разгледају потенцијални купци. Но, и оно мало времена што су ту дешавају им се чудне ствари које уносе неспокој, посебно Дилану, а испоставиће се да ће постати и фаталне по обоје.

Критички осврт: Режисери Мет Ејнџел и Сузана Кут су заједно урадили и „Хипнотичан“ из 2021. и ако је судећи по ова два филма и с обзиром на то да бих увек фаворизовао тимски рад и дух, мислим да ово двоје тај дух треба да развијају у одвојеним тимовима. Они су се одлучили да прикажу трагедију коју је доживео Арон, а тако и његова филмска породица Дилан и Пирси, али можда је могло и без тога и можда би и било боље без тога. Но, пад породице Волас (како се већ у филму презивају) смо пропратили и сада су они у планинској кући коју сви разгледају и сви који их окружују су врло сумњиви чудаци, док се истовремено чудне ствари дешавају у кући. Но, двоје унесрећених некако олако прелазе преко тога и филм тече. И просто видите да не тече баш како треба, али тече и почиње да кулминира након неких сат времена и јаче. Режисерски двојац је желео да укаже да је кривац Шариф Аткинс и то су суптилно урадили, али џаба. Иначе је ликова који се појављују мало, тако да је тешко градити неку мистерију у стилу Агате Кристи и тај део им свакако није успео. И хорор део није успео богзна колико; садржан је у највећој мери у финалу филма и претерано је клишеизован. Читава прича је сасвим осредња, а ако прихватимо да има неку радњу, сасвим је нејасно шта је покреће и то остаје нејасно до краја филма. Завршава се потпуно антиклимактично, без одговора и без икакве поенте. Овом филму недостаје идеја, али и готово све остало. Глумци су добро урадили посао, али не видим много вајде од тога. Другим речима, не видим много вајде од уласка у отворену кућу.

Едукативни моменат: Дилан и Пирси су имали добар разлог да чим пре напусте кућу, али су нашли изговор да то ипак не учине (нису могли да приуште мотел) и то се показало погубно за обоје. Када је безбедност и здравље у питању, увек треба наћи начин да се заштитимо јер ништа није важније, а свакако не новац.

Оцена наставника:

(заиста не може више)

Цензор (Censor 2021) је филм о младој жени Нијам Алгар која ради на цензури филмова. У једном тренутку видеће филм који описује догађај из њеног детињства због којег она много пати. Ту ће њена патња преовладати над разумом и упустиће се у хорор причу налик на оне које је до тада цензурисала.

Критички осврт: Овај филм има врло необичан ток који из сцене у сцену постаје све морбиднији и док је у почетку прича била необична, али ипак приземна, некако се од пола филма одвојила од тла. Међутим, опет је све испало смислено и одлично, сасвим померено од уобичајених хорора. Морам да поменем и глуму која је стварно добра, посебно младе Нијам, која има и веома интересантну физиономију.

Едукативни моменат: У филму је Нијам радила за Британски одбор филмских цензора. Тај одбор заиста постоји и њему су овлашћења дата након усвајања Закона о видео снимцима 1984. Закон је изгласао Парламент Уједињеног Краљевства, а на снагу је ступио формалним пристанком краљице Елизабете II и важи и данас. Одбор је увео строга ограничења филмских садржаја који се у УК могу гледати на видео-издањима. Стандарди филмске цензуре у УК значајно су строжи у односу на Европу и остатак западног света.

Оцена наставника:

(од мене)

Оштећење мозга (Brain Damage 1988) је филм о момку Рику Херсту кога је напао крајње необичан паразит црволиког изгледа. Рику је омогућио да доживи необичне сензације, али је цена била превелика: момак је морао да омогући паразиту да убија људе. Како време одмиче, ситуација је све лошија по Рика јер он не може више да живи без течности коју му паразит убризгава директно у мозак.

Критички осврт: Почетак је заиста обећавао са паром старих људи који су очигледни хистерични зависници у кризи и увођењем Рика у причу са све његовим чарапицама за спавање. Међутим, како је убрзо откривена тајна, потпуно је постало јасно да је у питању треш филм. Паразит којег је зарадио Рик јесте симпатичан, али није довољан и радња је потпуно без „меса“ и сцене које никако не би требало да су развучене – развучене су. Специјални ефекти су смешни једнако као и чудовиште, а ни глума није далеко. Истина је да је режисер Френк Хененлоптер адутирао на карту хумора, којег има, али је претеривао у неким сценама (попут оне са убиством Вики Дарнел) и углавном је правио алузије на секс. Заправо, имао је он неке добре идеје и све је то врло врцаво и интересантно, али недостатак праве радње, добре глуме и готово свега осталог што чини добар филм је ипак сувише очигледан и то је штета заправо.

Едукативни моменат: Ако бисмо паразита посматрали као дрогу (на крају крајева Рик је у филму управо добијао то), можемо закључити да је Рик почео да губи и људе и контролу над својим животом. А кад је одлучио да не користи стимулусе, осећао је јаку кризу, бол и мучнину. И то јесте последица психоактивних супстанци.

Оцена наставника:

(објективно)

Сутрашњи рат (The Tomorrow War 2021) је филм о томе да су људи из блиске будућности пронашли начин да путују кроз време и да се врате тридесет година уназад, како би од својих родитеља и бака и дека затражили помоћ да им се придруже у рату против ванземаљаца који губе. Владе свих држава су прихватиле да помогну и спасу будућност. Прича прати Криса Прата, наставника биологије, који је регрутован као и многи други.

Критички осврт: Одмах су ми се у филму допале три ствари: емоције, идеја и форсирање науке. Уз то, Крис глуми наставника биологије и где ћете боље од тога? Оно што ми се мање допало је увод у проблематику након ефектног доласка људи из будућности, а који је дат кроз ТВ вести јер је то превише рабљено по другим филмовима. Што се остатка филма тиче, свакако ми се допао дизајн чудовишта и акција која је више него напета и динамична, али патетични отац (Крис) и кћерка (Ивон Страховски) однос сасвим је безбезе, а и предвидљиво је унет у филм. Иначе патетике и општих места има јер је режисер Крис Макај радио према давно утврђеном холивудском рецепту за блокбастере. Специјални ефекти су на нивоу, хумор далеко испод, али све у свему ово је забаван филм који неће разочарати. Не треба заборавити ни да филм има еколошку конотацију, имплицитно дату, али која говори о томе да наше акције данас формирају живот у будућности.

Едукативни моменат: Крис је саветовао своју филмску кћерку шта треба да уради да би била најбоља. Треба да каже да ће урадити нешто што нико други није вољан да уради. Има истине у томе, морам признати.

Оцена наставника:

(танка, али може)

Окупација: Падавина (Occupation: Rainfall 2020) је наставак филма „Окупација“ из 2018. Ванземаљци су напали Земљане и влада страшан рат између њих, те на обе стране има оних који би истребили непријатеља, али и оних који би склопили примирје. Људи су начули да ванземаљци припремају операцију „Падавина“ која би могла да им донесе победу, па је зато наредник Ден Јуинг са ванземаљским савезником кренуо у мисију да ту операцију осујети.

Критички осврт: За разлику од првог дела, овај већ на нешто и личи. Не бих баш могао да га назовем одличним СФ-ом, тим пре што ратовања има у обилним количинама и изгледају као видео-игра, али има својих добрих момената. Рецимо, велики ванземаљски предатор је осмишљен прилично добро. Међутим, оно што је најбоље у овом филму је како је Лук Спарке приказао рат као нешто што буди најгоре у људима и овом делу дао значајну озбиљност, а ликовима закомпликовао односе и уверења. Као да је сазрео у односу на првенац и фокусирао се и на драму, а не само пуку забаву. Но, филм јесте забаван, динамичан и напет. Опет, продукција и специјални ефекти су могли да буду за више нијанси бољи, а драматичност да се за неколико нијанси умири.

Едукативни моменат: Упркос свему, Џет Трантер је показала да и у рату може да буде неке етике и хуманости и зато је она и призната као прави лидер, а не бескрупулозни Данијел Гилис, иако је изузетан ратни стратег. Осим вештина и знања, од велике важности је и какве ставове имамо.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Геја (Gaia 2021) је јужноафрички филм који се дешава у шуми коју надгледа пар ренџера. За тај посао користили су и дрон, али га је оборио младић који у тој шуми живи. Женски ренџер Моник Рокман се запутила у потрагу за дроном, али ће пронаћи нешто много више и чудесније.

Критички осврт: „Геја“ је уметнички филм и као такав са једне стране губи, а са друге добија. Губи ширу публику којој више лежи комерцијала и мејнстрим, а добија на критици, као и кредите да постаје непристојно да питамо нека логична питања која бисмо у „обичним“ филмовима лако поставили, попут одакле њима двојици шумских људи свеће и одакле сви ти људи претворени у печурке? Да, овај филм је заправо о томе – да се људи претварају у печурке и понеки лишај по обрасцу који није најјаснији; људи се претварају у безумна, агресивна и страшна бића која шврћкају по шуми, али се Моник практично претворила у шумску стељу прекривену разним врстама гљива. Очигледно је режисер Жако Баувер имао идеју која покреће радњу, али је зарад уметничког дојма расуо и учинио причу прилично конфузном. Кроз односе између ликова и њихове разговоре супротставио је све чега је могао да се дотакне: технику и модеран начин живота, које је заступала Моник, са природом, чији је посланик Карел Нел, али је кроз лик Карела супротставио и култ (он верује у Геју као богињу) и религију (попут библијског Аврама желео је да жртвује свог филмског сина Алекса ван Дајка), као и веровање и науку (јер је Карел биолог). И све то има своју поенту, баш као и сам крај када Алекс доспева у цивилизацију, али сувише је ту „додиривања“ разних тема (у неком тренутку у контекст је стављена и демократија), али је некако промакла дубина. Такође, не могу да се не запитам зашто су само гљиве оружје Земље? Додуше, у једном тренутку видимо да се Алексова мајка претворила у дрво и то јесте ефектно, али су гљиве ипак доминантно царство у овом филму. И оно што бих још могао да замерим је да колико год да ме је филм визуелно дотакао, толико није емотивно. Емоција у филму готово да нема и напросто нисам могао да осетим емпатију према ликовима. Прича је океј, заокружена, са идејом која није нова, а није ни начин како је Жако правио страшне сцене. И свакако, као биолог морам да поздравим тај еколошки сегмент који је у овом филму врло изражен.

Едукативни моменат: Карел је дао Моник оброк који се њој није допао јер су га чинили црви и којешта, а он јој је рекао како би тако нешто скупо платила у фенси ресторану. Истина је да ми и скупе и неопходне ствари узимамо из природе и никако то не смемо да сметнемо с ума, те у складу са тим и да се односимо према природи.

Оцена наставника:

(заиста нисам део армије фасцинираних)

Изванредне приче (Extraordinary Tales 2013) је цртани омнибус прича Едгара Алана Поа. Сваку од тих прича приповеда гавран који је заправо Едгар и који своју инспирацију налази на гробљу.

Критички осврт: Едгарова дела припадају класицима фантастике и признају их ауторитети у целом свету. Тако да овај филм нема проблем са причама; оне су сјајне у својој једноставности, а свака од њих се опет може разумети као метафора на компликована питања живота. Нарација у филму је сврсисходна, а анимација је за сваку причу различита, али увек врло необична и дочарава мрачну атмосферу која је свим причама неопходна. Некако ми се највише дојмила анимација везивне приче, да је тако назовем. И музика доприноси атмосфери, иако је некако помпезна. Углавном, ово није цртаћ који може да достигне квалитет Едгарових дела, али јесте цртаћ који свакако треба видети.

Едукативни моменат: У трећој причи помиње се месмеризам. То је идеја Франца Месмера (1734-1815) да сва жива бића (укључујући и човека) поседују природну силу која може да утиче на физичко стање тела, чак и да доведе до излечења. За свог живота није успео да научно докаже ту идеју, а нису ни његови следбеници који делују и дан данас, а њихова пракса се сматра алтернативном медицином. За месмеризам се везују магнети и хипноза. Ето, научили смо нешто ново. Ипак, да би едукативни моменат био потпун, требало би да вас овај филм инспирише да прочитате Едгарова дела.

Оцена наставника:

(мало је танушна)

Лука (Luca 2021) је цртаћ о дечаку који припада подводном народу и кога у исто време и привлачи и плаши живот на копну. Његов живот се мења када упознаје несташног Алберта који увелико живи на копну и нуди забаву какву Лука није видео у подводном свету.

Критички осврт: Прича је класична са крајње стереотипним ликовима, без превише изазова за главне протагонисте. Међутим, опет очарава; анимација је безмало сјајна, прича је слојевита, а поруке које шаље су фантастичне. Много тога деца могу да науче из овог цртаћа.

Едукативни моменат: Алберт је схватио да је право пријатељство ако Луки омогући да испуни оно што заиста жели, а не оно што сам мисли да је добро. Лукин отац је схватио да ће око његовог сина увек бити људи који га неће прихватити (јер је морско чудовиште), али да то не треба да га спута да оствари то што жели јер ће увек наћи и добре људе који ће га прихватити и волети.

Оцена наставника:

(на пет)

Лако Је Критиковати 173

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кућа страве доктора Терора (Dr. Terror’s House of Horrors 1965) је прича која се дешава у возу. У исти купе се сместило пет мушкараца, а са њима и мистериозни Питер Кушинг. Остали путници су убрзо открили да је Питер стручњак за окултно и да уме да предвиђа судбину уз помоћ тарот карата. Сви, осим надменог Кристофера Лија, пожелели су да сазнају своју судбину и открили да их очекују натприродни догађаји који се завршавају фатално по сваког од њих. Чак је и Кристофер пристао да сазна своју судбину, која није била нимало боља. Ипак, сваки од њих је имао могућност да избегне такву судбину, али ни то решење није било спасоносно.

Критички осврт: Прва прича је потпуни фијаско; Кејти Вајлд је убијена, а тројка из њене околине није показала ниједну адекватну емоцију, чак ни њен деда Питер Маден. Но, ту се чудне реакције не завршавају. Нил Макалум је буквално помахнитао и од разумног човека који очито не верује у локалне легенде (јер је желео да провери шта има у мртвачком сандуку) претворио се (већ у две кратке сцене касније) у непоколебљивог верника у то да је Кејти убио вукодлак (чудне ствари су се издешавале, али мало разумне неверице није на одмет – тим пре што вукодлаци рецимо не постоје) и одлучио је да претопи сребрни крст у метке и исте вечери попричека крај ковчега и убије шта год изађе. Некако је изостала логична реакција да се због убиства позове, шта ја знам, полиција? Разумем да су приче кратке и да режисер Фреди Франсис није имао баш много времена за сваку од њих, али ову је баш „збуџио“. У другој причи је сценариста Милтон Суботски био премаштовит и развио биљку која има мозак и сече телефонске жице како би спречила укућане да комуницирају. И у трећој причи има претеривања, али је макар духовита, па то некако пролази. Вуду описан у тој причи већ тешко пролази јер је замишљен као цветни дизајн. Четврта прича ми је некако најбоља и једина од свих ових је заиста прича кратке форме. И онда пета која је симпатична, али ми је промакло како је Доналд Садерленд прозрео да је његова филмска супруга Џенифер Џејн вампирица… Прича која повезује све остале није лоша и даје фину завршницу. Осим прве две, приче имају својих добрих страна, али ми готово све изгледају збрзано и неразрађено.

Едукативни моменат: Практично можемо извести поуку из сваке приче, али нека то буде четврта. Кристофер је глумио ликовног критичара и толико је потцењивао сликара Мајкла Гофа, да се на крају сам обрукао. То ће нам се лако десити ако будемо глуматали неприкосновени ауторитет и са висине гледали на друге људе. Сви правимо грешке, тако да је само питање времена када ћемо то и ми учинити.

Оцена наставника:

(може на четири)

Књига од крви (Book of Blood 2009) је британски хорор рађен према истоименој књизи Клајва Баркера. Софи Ворд је факултетски професор који се бави паранормалним и у жижи њеног интересовања је кућа у којој је убијена девојка под мистериозним околностима. Уз њу је њен партнер са факултета Пол Блер, али је она ангажовала и студента Јонаса Армстронга, за којег верује да је видовит. Њих троје одлазе у кућу како би експериментално доказали да ту нечег натприродног има и, заиста, биће сведоци чудесних догађаја.

Критички осврт: Идеја за филм је добра и у складу је са мрачном естетиком по којој је Клајв препознатљив. Међутим, реализација ме није задивила. Немам ја ту много да замерим; глума и специјални ефекти су солидни, а режисер Џон Харисон је успео да одржава и тензију и пажњу током читавог филма. Ту су сасвим ситне рупе у радњи попут смрти Клајва Расела (јуноша може да одере човека, а не може да разбије обичан прозор), али ни то не бих могао баш да замерим. Заправо, једина би ми замерка била што се радња све време некако развлачи и савија сама у себе, наместо да има некакав ток или макар такав оставља утисак.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи о нашим жељама. Јонас је желео дар, који је и добио, али не на начин какав је желео. Заправо, када нешто јако желимо, морамо да будемо свесни и тога да остварење тих жеља не мора нужно да значи да ћемо бити задовољни. Оно што замишљамо не мора бити и оно што реално можемо добити. Софи је погрешила као научница зато што је силно желела да верује у успех експеримента; да ће доказати оно што заговара. Онда се разочарала када је открила Јонасову превару. Научник треба објективно да приђе експерименту, а чак и ако се хипотеза оспори и то је свакако научни податак.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија)

Дух (The Djinn 2021) је филм о дечаку Езри Дјуиу који је нем услед неке операције коју је имао. Његов филмски отац Роб Браунстајн и он су се доселили у нови стан и већ прве ноћи Езра је остао сам јер је његов отац отишао да ради као радио-водитељ. Пре тога је Езра у тој кући у ормару пронашао „Књигу сенки“ са враџбинама. У једном поглављу је научио како да затражи жељу и решио је да покуша када је отац отишао. Езри је у почетку изгледало као да враџбина није успела, али оно што је касније сазнао је да ће му жеља бити испуњена ако до поноћи преживи уз убилачки настројеног духа.

Критички осврт: Режисери Дејвид Шарбоње и Џастин Пауел изгледа да немају баш јасну идеју шта је страшно у једном хорор филму, па тако сцена где камера кружи празном кућом осветљеном црвеним светлом траје неколико минута. Са све застрашујућом музиком. Други страшни моменти нису ни близу оригинални, али су једнако досадни; жена која плаче окренута леђима, телевизор који се укључује сам од себе и јаки звуци изненадни. Међутим, овај филм јесте померио границе због тога што практично цео филм носи дете и то кроз врло тескобне сцене и без гласа. Дечак има занимљиву физиономију и сасвим добро глуми, тако да је успео да одржи пажњу, али је овај филм ипак био ризик управо због одабира главног протагонисте и то свакако ваља ценити и то је главни разлог високе оцене јер многи други разлози би били против (радња без превише „меса“, неразрађена прича и ликови, танки или никакви специјални ефекти итд).

Едукативни моменат: Роб је рекао свом филмском сину Езри да док мислимо о стварима које нам недостају, заборављамо на ствари које имамо. И то је једно добро запажање и уједно родитељски савет.

Оцена наставника:

(танана)

Момци из округа пакла (Boys from County Hell 2020) је ирски хорор о неколико становника тамошње варошице који су се суочили са древним вампиром.

Критички осврт: Опасни Ирци, вазда блеје по пабовима и вијају се по њиховим вриштинама, екосистемима који изгледају незанимљиво и мртво, али су увек инспирација за страшне приче. Према тврдњи протагониста овог филма, биле су инспирација и за Брама Стокера, иначе Ирца и творца „Дракуле“. Оно што ми се допало у филму је што вампир са којим се боре уопште није као Дракула и заиста је оригиналан, а и сам начин како долази до крви је такође никад виђен до сада. Прича је динамична, занимљива и мада има предвидљивих делова, свакако има шмека и врло је духовита.

Едукативни моменат: Џек Роуан тек када је прочитао „Дракулу“ сазнао је да Брам уопште није писао о томе да се овај плашио сунчевог светла. Неке Дракулине моћи и мане увели су режисери када су радили филмове према књизи. Тако је Џек сазнао нешто ново, а нове ствари ћемо научити такође читајући књиге као и он.

Оцена наставника:

(ипак може)

Перголe (The Arbors 2020) је прича о човеку Друу Метјузу, који ради као бравар у малом граду и очајнички покушава да има присан однос са незаинтересованим млађим братом Рајаном Девенпортом. Једне вечери је случајно пронашао на путу мртвог јелена, а убрзо је и установио да је узрок смрти животиње у њеном трбуху; необичан пауколики паразит. Како би задивио брата (јер су као мали ловили разне животиње) однео је створење кући и почео је да га гаји. Испоставило се да је створење врло опасно по људе и да расте. Но, најнеобичније од свега је што је са Друом успоставило врло чудну везу.

Критички осврт: Допада ми се лик који тумачи Дру јер је потпуно ван клишеа. Он је екстремно интровертан и исто толико инфантилан, безличан и досадан да га чак и рођени брат Рајан избегава и чак га није питао ни шта му је са руком која је дуже времена у завоју. И онда се појавило то биће које није претерано оригинално и наравно пауколико јер таква животна форма нас највише плаши. Тада креће да се показује Друова (најблаже речено) необична природа и успоставља се веза између чудовишта и њега. Међутим, и споредни лик Брукс Адис показује чудно понашање и иако је желео да се спријатељи са Друом, опет ми је његово саучешће у сулудим Друовим активностима није јасно. Полицијска истрага такође није јасна; они су ухватили Брукса у врло необичној активности и он се успаничио и почео да бежи. Претражили су његово власништво, али су занемарили део шуме близу којег су га нашли, ако су већ сумњали да он може бити убица. Но таква полицијска неактивност била је погодна за даљу причу, па и њено разрешење. Дакле, прича има својих мањкавости, али је интересантна (иако спора), решена на необичан начин и, с обзиром на танак буџет, специјални ефекти нису лоши. Додуше, чудовиште се овде не појављује много и сцене са његовим нападима нису ни хорор ни превише присутне. Ово није филм о чудовишту, већ филм са чудовиштем, које врло лако може бити и метафора. У сваком случају ја сам за то да се да шанса и оваквим остварењима јер су другачија у односу на већину, тим пре што је глума одлична, посебно Друова.

Едукативни моменат: Дарил Манро је желела да убеди Друа да пође са њом рекавши му да те не прате сви проблеми где год да одеш. Неки су укорењени у месту где си. И то може бити тачно; неки проблеми су карактеристика места где живимо, као и људи који су ту. Свако треба да иде тамо где му је боље и где му се радују. Опет, треба имати на уму да има проблема и од којих не можемо побећи, посебно ако те проблеме стварамо сами. Дакле, није поента променити место где живимо, већ и променити себе ако је то потребно.

Оцена наставника:

(не баш најстаменија)

Велика бела (Great White 2021) је филм о пару Аустралијанаца Катрини Боуден и Арону Јакубенку који пружају туристичке услуге заинтересованима. Тако су добили посао од младог и богатог Тима Каноа, да његову филмску супругу Кими Цукакоши и њега одведу на Ђавољи гребен. Са њима је пошао и кувар Те Кохи Туака. Како је петоро пристигло на плажу, тако су пронашли мртвог Џејсона Вајлдера, очигледно жртву ајкуле. Катрина је код њега пронашла мобилни и преко фотографија сазнала да је са њим и девојка Татјана Марјановић. Пошли су у потрагу за њом, али су стигли прекасно и Те Кохи се уверио да је девојка мртва. У том неком тренутку ајкула је напала њихов хидроплан и толико га оштетила да је потонуо. Те Кохи је успео да активира пластични чамац за спасавање и сада је њих петоро на отвореном мору, препуштен морским струјама и – ајкулама.

Критички осврт: Већ ми се одабир пара који воде посао на том неком острву није допао; Катрина и Арон сувише су Барбике без иоле шарма или харизме. Њихови ликови су патетични и исфорсирано романтични, те имају сапунски однос. Дакле, поставка је већ досадна, баш као и уводна сцена. Остали ликови (њих троје заправо) су необичнији и занимљивији, као ликови, али и њихове физиономије (Те Кохи је Маор, на пример). Сама прича је класична и није померила поджанр у којем је рађена ни за милиметар. Оно што јој иде у прилог су висок буџет и врло ефектне сцене, посебно када се камера фокусира на положај ајкуле у односу на протагонисте. То је требало да унесе и неку тензију у чему је режисер Мартин Вилсон донекле и успео, иако је јасно да ће ајкула увек бити ту негде и спремна за напад. Нејасно је зашто је ајкула напала авион, а није гумени чамац који је значајно крхкији (макар није у првих сат времена филма), али прича је некако морала да плута. И у правом смислу речи је плутала јер се највећим делом одвијала на поменутом гуменом чамцу и морале су да се десе ситуације (чак и исфорсиране) када ће поједини ликови доспети у воду. Можда би било боље да је тако и доплутала до свог завршетка, али су Катрина и Арон сморали да постану хероина и херој и потпуно руинирају крај и чак филм доведу, удруженим снагама са Кими, до саме ивице крша и мало преко тога. У једном моменту се Катрина бори против ајкуле која режи међ неком подводном металном конструкцијом, али се онесвестила услед недостатка кисеоника. Тада је доронила Кими која јој је дала вештачко дисање под водом и Катрина се толико опоравила да је врло срчано убила ајкулу не узевши ни дах изнад воде… Ко зна, можда је Мартин био инспирисан „Ајкулнадом“. 

Едукативни моменат: У једном тренутку је Тим изгубио живце и направио ситуацију у којој је Те Кохи изгубио живот. Не верујем да ћемо се често наћи у тако драматичним ситуацијама, али карактер треба обуздавати јер ако изгубимо живце, ризикујемо да изгубимо још понешто вредно. 

Оцена наставника:

(могло је да буде и три, али…)

У Земљи (In the Earth 2021) је прича која се дешава у свету погођеном пандемијом. Џоел Фрај је научник кога је Влада послала у подручје изузетно плодне шуме у околини Бристола како би помогао истраживању своје бивше колегинице Хејли Сквајрс. Хејли се бавила микоризом и задатак јој је био да повећа приносе садница. У хотелу који је постао привремени камп за хитне случајеве, након што је прошао здравствену контролу, Џоел је упознао свог водича Елору Торчију, која га је убрзо повела у шуму. Они ће тамо заиста пронаћи Хејли, али и врло опасног Риса Шерсмита. Испоставиће се да Хејли испитује микоризу, али на начин који излази ван домета науке.

Критички осврт: Алтернативни филмови увек имају ту карактеристику да су тешко разумљиви и овај није изузетак, али и ако не видите метафоре које шаље, свакако је ту поједностављено стање ствари – гљиве испуштају у ваздух халуциногене супстанце које су довеле до тога да антагонисти полуде и убијају људе. Ипак, ако је судећи по критичарима, овде ипак има нечег више. Режисер Бен Витли је себи задао тежак задатак – да са малим буџетом направи прилично складан спој слешера, научне фантастике и мистицизма. У самој режији видан је утицај других филмова, посебно култних „2001: Одисеје у свемиру“ и „Исијавања“, којима је највероватније Бен желео да да омаж и чак је и те детаље добро уклопио. Тему је актуелизовао тако што је референцирао на пандемију, коју је искористио као поставку. Он није дао објашњења зашто нам се све ово дешава и чак је и исказао став да је против тога да људи објашњавају природу и да покушавају да је разумеју на свој начин. Наместо тога, он поручује да треба да је саслушамо. Филм обилује ефектним сценама, а оне које су хорор заиста су гадне. Глумци су добро одрадили свој део посла.

Едукативни моменат: У филму се спомиње микориза – то је посебна веза између биљака, односно њиховог корења и хифа гљива. Ова веза може бити мутуалистичка и углавном то и јесте. Гљиве и биљке размењују минералне и хранљиве супстанце, па тако и утичу на хемијски састав земљишта.

Оцена наставника:

(није да се нисам двоумио)

Клупко (The Tangle 2019) је футуристичка прича у којој су улогу интернета преузели нанороботи и направили мрежу чији је назив у наслову филма. У том свету десило се убиство; убијена је Мери Џејн и то тако да „Клупко“ није успело то да детектује. Агенти који су изван „Клупка“ Кристофер Сорен Кели, Никол да Силва и Џесика Грејам ухапсили су јединог осумњиченог Џошуу Битона кога је неко унајмио да прати Мери. Међутим, све указује да он није убица, а да су агенти и те како упетљани у цео случај.

Критички осврт: Кристофер је у овом случају и сценариста и режисер и одлучио се за крими причу која је у реду, али њен ток и разрешење ме нису фасцинирали. Требало је да заличе на неку причицу Агате Кристи, али тај ниво једноставно није достигнут. Такође, дијалози су били превише поетични (у појединим случајевима су Кристофер и Џошуа заиста и рецитовали), али су тиме били јако тешки за праћење и некако нису наметнули идеју, филозофију, размишљања на тему, било шта што је већ Кристофер имао на уму. Само је постигао контраефекат да су сморили јер сви ти стихови нису имали на шта да референцирају; радња и тако није била усмерена ка филозофији и могућим правцима културне еволуције људе, већ ка крими причи која је у основи љубавна сапуница. Дакле, јасно је мени шта је Кристофер желео, али то на овај начин није могао да постигне. Чак и завршни разговор између Џошуе и вештачке интелигенције, који јако личи на „Косача“ из 1992. и донекле на „Њен“ из 2013, нема ту снагу јер ми није убедљив и не могу да осетим емпатију према нечему о чему се у филму причало као некој СФ стварности која постоји ван буџета филма. Високо технолошки разговори нису допринели јер сам се изгубио у мору скраћеница које ми не значе ништа и чије значење сам могао да наслутим из контекста. Зато морам да се оградим да сам можда нешто и предвидео и видео рупе које то у ствари нису. Рецимо, ако су Кристофер и Џесика су били ван „Клупка“, а он је остварио романсу са Мери из спољњег света (наводно су ово двоје били у некој врсти изолације) и како је он сада успео да хакује њен лични софтвер који је део тог „Клупка“? Углавном, овај филм је добар покушај, али идеја, тон и слика нису усаглашени. 

Едукативни моменат: Кристофер је помислио да би вештачка интелигенција могла да лако учини недело које је сам учинио. Међутим, морамо да будемо свесни да ако мислимо лоше, онда је проблем пре свега у нама.

Оцена наставника:

(са микро-плусићем)

Ускрснули (Risen 2021) је СФ који почиње тако што је метеор погодио подручје близу сеоцета Беџер на северу Пенсилваније, САД. Из себе је испустио отрован гас који је за врло кратко време побио све мештане; преко хиљаду људи. Војска и научници су дошли да испитају случај и сусрели се са још једним невиђеним феноменом – неки од лешева људи су васкрсли. Ускоро је постало јасно да их је запосео ванземаљски ентитет.

Критички осврт: Није ми се допао цртеж спочетка. Да ли је могуће да је за кућу у снегу са камионом испред потребан специјални ефекат и то лош? Онда сам током филма схватио да има још цртежа врло реалних објеката и људи, па посумњујем да су аутори филма баш фанови ЦГИ ефеката. На крају крајева, овај филм је редак по томе што су ЦГИ коришћени тамо где уопште није било потребе за њима. Да не грешим душу, користили су их и тамо где је било, али су и даље били лоши. Прича није ништа што нисмо видели у оном делу серијала оног дела „Досијеа Икс“ који се бавио посетама ванземаљаца и филму „Дан када је Земља стала“ и у још неким. И пропуста има. Егзобиолог Никол Шамо обавештава војску САД да су и Руси имали сличну ситуацију тако што је претражила интернет. За једну моћну војску прилично су а) необавештени и б) дигитално неписмени. Поменути егзобиолог је главна протагонисткиња и толико је патетична да је иритантна. Уз један њен монолог где пати за својим тужним детињством буквално свира тужна виолина. Тих мелодраматичних сцена има више и све трају поприлично. Но, да се вратим на пропусте – има их још, па када је војнике напао ванземаљац својим менталним моћима, поскидали су маске и тако се изложили отровном гасу, али то код неких није било ни видљиво, ни довољно, па су почели да се убијају међусобно ножевима и пиштољима. На крају Никол улази у забрањену зону без проблема јер је нико и не чува, иако је врло постало јасно да се ради о опасности од међунационалног значаја. Има и један допадљив моменат у филму када широм планете почињу да се дешавају феномени и то је пропраћено феноменалним инструменталом и ефектним сценама, али авај, тај део више личи на трејлер него на секвенцу филма.

Има ту и некакав преокрет, који у неком другом филму и не би био лош, али је у овом решен опет у патетичном маниру. Наиме, режисер Еди Ајра је поставио оправдану сумњу да је главну протагонисткињу отац злостављао као малу, да би се на крају испоставило нешто сасвим друго. И у самом том обрту постоје превиди у логици: како би мала девојчица уопште могла у тајној војној и научној установи да приђе ванземаљцу, а камоли да оствари било какав контакт? Цео тај обрт има прилично добру идеју и прилично је лоше реализован, баш као и цео филм, а и глума није помогла баш. Филм је повремено и заличио на озбиљан СФ, али то просто није довољно.

Едукативни моменат: Никол је ванземаљски облик живота изгледао као клица и није га сматрала довољно важним да га пријави војсци. Или га је сматрала сувише крхким и није желела да га војска уништи. Како год га посматрала, потценила га је и тај облик је израстао до џиновских размера и уништио цео свет. Некада нам проблеми изгледају минорно, али ако их игноришемо могу се претворити у велике и тешко савладиве проблеме.

Оцена наставника:

(може на два)

Празнични специјал Миниона (Minions Holiday Special 2020) је кратак цртаћ о Минионима који се састоји од четири још краће приче.

Критички осврт: Свака прича је слатка јер су актери бескрајно симпатични Миниони, али нису једнаке по квалитету. Прва је баш слаба и не садржи ништа више од њихових уобичајених вратоломија, док су преостале већ имале неку идеју, мада је у трећој причи она до сада баш експлоатисана у другим остварењима и то практично на сличан начин. Утисак је океј, али далеко од тога да сам одушевљен. Пошто је овај филм замишљен и као рекламни за оно што следи од ове продукцијске куће, рекао бих да ова реклама ипак није довољна. 

Едукативни моменат: У последњој причи Миниони су се баш потрудили да освоје значку извиђача и нису успели. На крају су је ипак добили од својих пријатељица. Заправо, сваки труд ће нам се исплатити на овај или онај начин.

Оцена наставника:

(врло иде на три)

Лако Је Критиковати 172

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мичелови против машина (The Mitchells vs. the Machines 2021) је цртаћ који прати авантуре породице чудака који су једини преостали слободни људи и једина нада за спас човечанства које је заробила љубоморна вештачка интелигенција са циљем да их заувек пошаље у свемир (додуше са бесплатним интернетом).

Критички осврт: Одличан је цртаћ, са анимацијом која је занимљива и донекле подилази младима који воле све те филтере на друштвеним мрежама, али са друге стране одлично одсликава наше навике у вези са технологијама, као и јаз старијих генерација и поменутих технологија. Оно што ми се посебно допада је што ликови визуелно нису допадљиви, али не можете да их не заволите. Хумор је интелигентан и често референцира на култне филмове у жанру, попут „Ја, робот“ и „Косач“. Свака част ауторима.

Едукативни моменат: Кејти је рекла како односи нису лаки. Некада морате слушати досадне монологе о трицератопсима, али се исплати јер добијете пријатеља за цео живот (мислећи на млађег брата). Некада морате јести грозне колачиће на којима је исцран ваш лик, али се исплати када видите мајчин осмех. И некада морате посветити време оцу, иако прича само о шрафцигерима, јер се увек труди око вас. Другим речима, вреди да улажемо у друге.

Оцена наставника:

(да, да и да)

22 против Земље (22 vs. Earth 2021) је кратки цртаћ настао као део предивног дугометражног филма „Душа“. На небесима душа број 22 одбија да се роди и оде на Земљу, па је одлучила да тој истој Земљи објави рат, тако што ће спречити друге душе да се роде. Међутим, план је доживео потпуни фијаско.

Критички осврт: Овај кратак цртаћ не може да омане јер је део сјајног филма и у истом маниру је рађен. Додуше, крај је потпуно предвидљив, као и читав филмић, али је свеједно супер.

Едукативни моменат: Душа 22 није успела да задржи своју „банду душа“ да се не роде јер иако јој је тактика била да покраду све што је инспирација за друге, она сама је постала инспирација за своју банду. Својим делима ми можемо бити инспирација, чак и ако не мислимо да јесмо. То нам даје извесну одговорност и то треба имати на уму.

Оцена наставника:

(можно)

Хиљаде машина II: Битка градова цвећа (千機變II之花都大戰 2004) или како га Амери зову „Твинс ефекат 2“ би требало да је наставак или приквел „Твинс ефекта“ из 2003, али није. Заправо, те две приче немају никакве везе осим две главне протагонисткиње Џилијан Чунг и Шарлен Чој, које чине популарни дуо „Твинс“ (отуда и назив филма) и певају поп музику на кантонском језику. Овога пута глуме. 🙂 Радња се дешава у древној држави цвећа, којом господари зла краљица и где иначе жене господаре над мушкарцима. Зато су се неки мушкарци, али и жене, одметнули и чекају одабраног који ће их спасити. Тај одабрани мора да се домогне магичног мача, јединог оружја против краљице, успостави равноправност полова и загосподари земљом. Испоставиће се да је одабрани заправо глумац на позоришним представама на отвореном. Да би остварио своју мисију, помоћи ће му пријатељ из позоришне трупе и чланице групе „Твинс“.

Критички осврт: Кинези су прилично динамични и овај филм није изузетак. Сцене се ређају једна за другом, а ликови смењују, тако да је прилично тешко пратити радњу која је, у ствари, једноставна. При томе се режисерски двојац Кори Јуен и Патрик Лијанг одлучио да објашњење поставке не да одједном, већ у више различитих сцена, што је сјајно, али додатно компликује праћење. Углавном, ако сам добро пропратио, Едисон Чен је украо мапу краљици Ћу Јинг, али су га убили вампири. Одакле сад вампири, то већ заиста нисам успео да пропратим, а врло вероватно ни двојица режисера. Могуће је да су напросто хтели да направе збрку са обиљем неких дешавања, акције, борбе, специјалних ефеката, авантуре и дворских интрига (и у свему томе требало је наћи места за исфорсирану дуплу романсу четворо главних протагониста), тек да би нам пружили добру забаву. То би онда и објаснило такво раслојавање и приче и њене поставке, али и пропусте јер је нејасно где је Фан Бингбинг нестала када су главне јунаке напали пећински људи. Њена улога свеједно у овом филму нема много оправдања, баш као и Џекија Чена. Океј, пружили су добру борбу, али очекујем да њихово појављивање ипак има неки смисао у причи. Прича је иначе са једне стране оптерећена општим местима, али са друге постоји излазак из клишеа, па је ту и поменута поставка која није дата у виду простог флешбека, а и сам флешбек није хронолошки постављен. Ту је и мач екскалибур и нејасно ми је зашто су Азијати узимали из европске културе било шта, поред сопствене врло богате. Да резимирам, режисери су оптеретили причу забавним детаљима, прозаичним љубавним причама, гомилом ликова, општим местима и иностраном културом, а имали су у рукама интересантну романсу између краљице Ћу и врховног свештеника Данијела Вуа која је изродила необичну владавину и још необичнији преврат на самом крају и све то није дошло до пуног изражаја.

Едукативни моменат: Џејси Чен није желео да постане краљ јер је толико волео Џилијан да није имао времена да се бави владањем. Свакако треба, попут Џејсија, да знамо шта нам је најважније у животу ако нам је циљ да будемо срећни.

Оцена наставника:

(може плус)

Изјелице (Eaters 2011) је италијански зомби филм. Радња је смештена у апокалиптичну будућност коју је уништила нова зараза и двојица предузимљивих мушкараца Алекс Лукези и Гуљелмо Фавила покушавају да некако опстану у њему, а у групи су са још неколико људи које предводи научник Клаудио Мармуђи. Клаудио их моли да му доведу још зомбија за истраживања јер је наводно близу открића лека, па их шаље у удаљени сектор. Међутим, док су они тамо, Клаудио има нешто сасвим друго на уму; његов циљ није да нађе лек, већ да искористи болест за неке своје дијаболичне планове.

Критички осврт: Овај филм има очигледно низак буџет и чак су и ефекти када се двојица протагониста возе у колима налик на оне у црно-белим филмовима. Овај филм не бежи претерано од таквих филмова ни што се колорита тиче и мора се признати да је режисерски двојац Лука Бони и Марко Ристори уме да дочара фотографијом и сценом мучну и гадну ситуацију. Маске су чак прилично добре за овако буџетиран филм, који на неки начин чак има и уметнички шмек. Кроз представљање друштва или онога што је од њега остало режисерски двојац је покушао да да неке своје метафоре. Рецимо, вођа неонациста је Фабијано Лиоли, нашминкан тако да подсећа на Адолфа Хитлера, а који је глумац који пати од патуљастог раста. Његова појава у филму делује шокантније од зомбија који излећу час овамо, час тамо, просто јер очекујете да ће вођа такве групе бити неки опак и снажан тип. Италија је у Другом светском рату била на погрешној страни и можда је режисерски двојац хтео да покаже колико је ситан, немоћан један човек, ако нема подршку много људи и држава. Углавном, глумци су добро одрадили своје улоге и заиста неке ствари иду у корист овом филму.

Ипак, многе му и не иду и то управо кључна – сама идеја. Наиме, Лука и Марко су имали добро полазиште да вирус који прави све ово може да се укључи у еволутивне токове људи и то много непосредније него што је природна селекција и то има смисла јер ми данас знамо да је један део нашег генома заправо вирусног порекла. Међутим, некако им је та идеја исклизла у покушају да дају филму акциони шмек. И то је сасвим безуспешно јер су се хорор сцене свеле на искакање зомбија одавде или оданде, а акционе на убијање (чиме се стигло) тих зомбија и све то није нимало узбудљиво. Но, главни разлог зашто идеја није (про)функционисала је збркана прича која је прати (углавном Клаудијева), као и његов прилично нејасан експеримент са инстант трудницом Розелом Елми. Ту се појављује и девојчурак Елиза Ферети и тај део са њом референцира на чувени „Деца од људи“, што је ипак јефтин трик у јефтином филму да заличи на нешто скупље. Овај филм је објективна двојка, али због потенцијала који несумњиво има, некако бих ипак био благонаклон, тим пре што се Италијани заиста дуже време пре овог филма нису бавили зомбијима.

Едукативни моменат: Алекс и Елиза су радили на деактивирању бомбе и како то обично бива, пресецали су жице. Алекс није био сигуран коју треба пресећи, а Елиза га је питала шта ће се десити ако пресече погрешну. Он јој је одговорио да ће одлетети у ваздух. Она је узела кљешта и брзо пресекла жицу. Објаснила је да би одлетели у ваздух и да жицу нису пресекли, овако је макар нешто урадила. Надам се да нећемо доспети у овако екстремну ситуацију, али је боље ако реагујемо него ако не чинимо ништа у лошој ситуацији – макар тада имамо шансе да је поправимо.

Оцена наставника:

(на два)

Деца кукуруза II: Последње жртвовање (Children of the Corn II: The Final Sacrifice 1992) је наставак филма из 1984. У претходном филму у варошици Гетлин деца су поубијала одрасле и сада је јавност сазнала за то. Сва та деца су пребачена у суседни град Хемингфорд, а тамо је дошао и новинар Теренс Нокс са својим сином Полом Шерером, у потрази за добром причом. Испоставиће се да она још није завршена.

Критички осврт: Иако је предвидљива, ипак је интересантна погибија Марти Тери, која је очигледна алузија на „Чаробњака из Оза“. На њу су деца спустила кућу тако што су покренула хидраулику која је ту кућу држала подигнутом и та смрт је изгледала као смрт вештице из поменуте бајке (на њу је пала кућа). Марти је узвикнула и „Ohhhhh, what a world, what a world“ (у слободном превоцу – неправедни свет), што је узвикнула и друга вештица (са запада) када ју је Дороти уништила. Међутим, свака смрт у овом филму није једнака и то је заправо минус јер изгледа као да режисер Дејвид Прајс није могао да се одлучи шта је то што убија. Док је Мартино убиство право и конкретно криминално дело, двојицу репортера спочетка убија некаква окултна сила, а Џоу Инскоу у цркви дошао је главе вуду. То некако не доприноси конзистентности приче, бојим се. И убиства се сувише дешавају насумично; нема неког обрасца који лик ће настрадати међу првима и то чини мотиве зачаране деце прилично нејасним. Изгледало је као да нападају сваки лик који се по нечему издвоји у филму. И нејасно је како су се сва та деца из Гетлина сада слободно шврћкала по суседном граду Хемингфорду и дању и ноћу, иако су их одрасли из тог града усвојили. И само усвајање је чудно јер су се људи волонтерски пријављивали за ту улогу, што је ван сваке памети, али уверен сам и закона САД.

Теренс ме није убедио да је млад отац готово пунолетног сина и више ми је изгледао као човек који је прегазио четрдесету и у време снимања филма заиста и јесте. Нисам разумео ту потребу режисера Дејвида да једног од својих главних ликова представи млађим но што јесте. Но, то је мањи проблем. Већи је што је Дејвид унео превише ликова у причу и због мање времена није имао шансе ни да разради њихове карактере, а још мање њихове односе. Теренс је завршио у кревету са Розалинд Ален толико изненада да би то могло да се уброји у хорор моменте у филму, попут оних који вас изненада тргну. 🙂 Но, највећи проблем почиње када Нед Ромеро и Теренса проналазе убуђали кукуруз и тада прича, која је и до тада била пуна рупа и танка, постаје бесмислена. Најпре је такво објашњење у вези са тим буђавим кукурузом, а потом и активности актера које су уследиле.

Но, да не мрачим скроз, дијалози нису лоши, макар за овакав филм. Шериф је имао једну духовиту реплику. 🙂

Едукативни моменат: Нед је рекао Теренсу да људи не поседују земљу, само су је позајмили од своје деце. То је стара и добро позната изрека која говори о одрживом развоју, а то је такав развој друштва и искоришћавање ресурса да их буде и за будуће генерације.

Оцена наставника:

(размишљао сам се да ли да дам плус)

Погребничка колекција (The Mortuary Collection 2019) је омнибус од неколико хорор прича, врло налик на „Приче из гробнице“. Млађана Кејтлин Кастер је дошла код погребника Кленсија Брауна како би наводно радила за њега. Тако сазнаје да Кленси није обичан погребник; он зна свачију причу и на који начин (чак и зашто) је умро. Кејтлин га моли да јој исприча приче, али и она има причу за њега.

Критички осврт: Одлично осмишљен хорор, где су сви ликови добро употребљени (неки чак, попут Мајка Ц. Нелсона, повезују различите приче), а ефеката изненађања има и они нису нелогични, напротив. Четврта прича даје омаж „Ноћи вештица“ и то на сјајан начин. Ретко добар хорор са оваквом тематиком. 

Едукативни моменат: Када је говорио о младом преминулом, Кленси је рекао како не треба гледати дужину трајања (живота у овом случају), већ његов квалитет. Он је то рекао како би утешио родитеље и ожалошћене, али је у праву јер квалитет треба да буде једино и значајан у било чијем раду и животу.

Оцена наставника:

(малтене без двоумљења)

Књиге од крви (Books of Blood 2020) је омнибус (али то уједно и није) од неколико хорор прича, базиран на истоименом роману Клајва Баркера. Приче почињу тако што мафијаш Јул Васкез убија књижара Брета Рикабија, али му је овај пред смрт одао да постоји књига вредна милион долара. Са својим партнером Ендијем Маквином он креће да тражи књигу, али ће се та потрага завршити трагично, баш као и све приче које имају везе са овом.

Критички осврт: Релевантни извори кажу да је само једна прича баш преузета из књиге, али свеједно, књигу нисам читао, а филм ми се допао. Приче су се на крају некако међусобно повезале, што је новост у овако конципираним филмовима, иако то малко изгледа исфорсирано. Саме приче су биле развучене за неколико нијанси више него што би била права мера, али их је режисер Бренон Брага учинио довољно језивим, узбудљивим и изненађујућим.   

Едукативни моменат: Први пут када је Ана Фрил напустила научно и критичко размишљање и одлучила да верује наместо да проучи, била је преварена. И то ће се десити готово увек када прихватамо невероватне ствари, ван наше спознаје и посебно ван спознаје науке.

Оцена наставника:

(што се мене тиче може)

Последња земља (Das letzte Land 2019) је немачки СФ. У некој будућности и на суморној планети одбегли робијаш Торбен Фелмер је пронашао свемирски брод. У том тренутку га је пронашао полицајац Милан Пешл. И наместо да га приведе, он му је помогао и оспособио брод и обојица су напустила планету. Сада им је циљ да нађу нови дом, али се њих двојица не слажу у вези са тим где би тај дом требало да буде.

Критички осврт: Већ сам гледао клаустрофобичне свемирске филмове са пар или чак једним глумцем и ти пројекти су некако успели. Овај филм је постигао да уђе у ту групу успешних, али споро и тешко, баш какав и јесте по сензибилитету. Двојица глумаца су добри и ту немам замерки, а и идеја је некако интересантна. На крају сам чак и очекивао да Милан пронађе нешто јер је све указивало на то, али се није тако испоставило. Вероватно је сценариста и режисер Марсел Барион желео да каже оно што је рекао Милан у филму; у прошлост се не можемо вратити и морамо да идемо у будућност, „све даље и дубље“ и да успут напредујемо. Међутим, све то не мора нужно да нас одведе било где. И када га је Торбен питао зашто то чини, Милан је одговорио зато што тако мора да се ради. Овакав поглед и на људски живот и на целокупну нашу еволуцију је песимистичан, али и рационалан. Такав је и Миланов лик који је потпуно опозит од Торбеновог који је више интуитиван и сањар. Торбен који види свемир каже да могу отићи било где, а на то Милан одговара да је то глупост; кретање је увек из једне тачке у другу. Таквих вербалних сукоба има још, али ипак премало за 113 минута и дужина је свакако могла бити краћа. Сценографија, техничка решења и специјални ефекти су интересантни и свакако у складу са филмом, чак импресивни ако узмемо у обзир врло низак буџет.

Едукативни моменат: Торбен је мислио да неће моћи даље без пилота Милана, али је ипак успео. Од људи које срећемо научимо много тога, па и он како да пилотира. Још једна ствар коју је морао да научи је да се наши путеви разликују и да тамо где желимо да идемо ми (а он је желео да иде на Земљу) не морају да желе да иду и други, као што није желео Милан.

Оцена наставника:

(на три)

Луталица на дини (Dune Drifter 2020) је филм чија је радња смештена у будућности и већ у првој сцени сведочимо свемирској бици људи против ванземаљаца. Битка се није одвијала добро по људе и две ратнице Дејзи Ејткенс и Фиби Спароу морале су принудно да слете на негостољубиву планету. Фиби је умрла од повреда, а Дејзи мора да изнађе начине како да се спаси потпуно сама јер су њени саборци одлучили да се повуку из тог дела свемира.

Критички осврт: Филм је прилично обећавајуће почео и онда је кренула битка која је требало да буде епска свемирска, али уопште није изгледала свемирски, већ је са свим тим дрмусањем више наликовала некој у луна-парку. И протагонисти као да су били неодлучни да ли да нападају или да гледају потресне преносе својих сабораца који вриште живи спаљени. Режисер и сценариста Марк Прајс је успео да дочара ужас рата, али саму битку већ теже. И није успео да је учини иоле узбудљивом иако су ласери прштали којекуде. Када су две главне хероине Дејзи и Фиби доспеле на отровну планету, тек онда више није било узбудљиво. Дејзи је некако дошла до тога да је без икакве наде сама на планети и очекивао сам радњу налик на ону из „Мог непријатеља“ из 1985. То не би било претерано оригинално, али би било боље од овога што је урадио Марк, а урадио је то да је Дејзи претворио у Рамба који коси ванземаљску расу и то изгледа (најблаже речено) неуверљиво. Уз то, на планети се појављује и некаква звер, али ни то није богзна шта јер звер се ни не види. Похвално је што је Марк унео у филм само оно што је могао са заиста ситним буџетом, а остало је вешто заобишао. Фотографија је изненађујуће добра, баш као и глумци, али све је залуд поред више него прозаичне приче без много поенте. 

Едукативни моменат: Дејзи је много желела да спаси Фиби јер није хтела да остане сама. Но, то није могла да избегне и заиста је успела све сама. Некада морамо да се ослонимо на сопствене снаге, али то подразумева да имамо вештину (она је у овом случају морала да се избори са чак три ванземаљца) и знање (знала је како да оправи брод и да пилотира њиме).

Оцена наставника:

(нажалост)

Кванта (Quanta 2021) је филм о научнику Марку Редпату који има замисао да створи сасвим другачију врсту комуникације; засновану на тамној материји. Он не наилази на разумевање великих компанија за свој рад, али један факултет му је отворио врата. Ту је и услов да прими асистента Ентонија Талију. Ово наметнуто партнерство показаће се једнако корисно, колико и погубно.

Критички осврт: Глумци су заиста одлични и заједно са сценаристом и режисером Нејтаном Далтоном изградили су сјајне ликове и позадинске животне приче. Ентони је лик ван клишеа и самим тим врло интересантан, а таква му је и физиономија, док ме је Марк купио у првих петнаест минута филма и заиста сам морао да осетим емпатију према њему, тим пре што ме је његова животна прича дотакла и лично. И то је највећи адут овог филма, пошто све остало није. Истина, Нејтан није имао богзна какав буџет и направио је причу која таквом буџету одговара (није убацивао у филм ништа што не може да приушти), али та прича није инвентивна, чак бојим се да је много пута испричана. И та и таква прича нема много „меса“ и видело се да се намучио да је некако попуни. И свакако је успео, тако да ту немам већу замерку. Највећу замерку имам на само финале филма које је баш антиклимактично. Очекивао сам да ће се Ентонију десити нешто изузетно, али се то ипак није догодило и све се урушило у једно опште место и наивно решен хепи енд, а ваљда са поруком да нам много знања ипак шкоди. Филм је вешто узлетео, потом је летео као лагана једрилица коју ветар (а не мотори) одржава и на крају атерирао најстрашније.

Едукативни моменат: Марк је на крају ипак одустао од својих снова, али је за похвалу што је и након отказа у првој фирми и даље покушавао у другим фирмама и на факултету. Чак и ако изгубите то што желите, неку сатисфакцију имате јер сте макар пробали. Ако не пробате, изгубићете сигурно.

Оцена наставника:

(такође нажалост)