Лако Је Критиковати 107

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

cor (Small)IVРидикове хронике (The Chronicles of Riddick 2004) је други део серијала о свемирском авантуристи Ридику, односно наставак филма „Мркли мрак“ из 2000. Ридик (глуми га Вин Дизел) је антихерој чија је глава уцењена и који мора да бежи са планете на планету како га се ловци на уцењене главе не би домогли и одвели у какав паклени затвор. Пут га наводи на планету Хелион Прајм коју је баш тада напала секта и уједно војна сила Некроманга. Ова секта је врло деструктивна и уништава светове, а предводи је маршал Колм Феоре. Испоставиће се да је Ридик једини који му се може супротставити.

Критички осврт: Мени се овај део серијала о Ридику највише допао. За разлику од друга два, има причу. И иако је та прича добрано класична, она је уједно и слојевита и врло актуелна. Галаксију угњетава секта Некроманта која је практично фашисоидна и велича култ смрти. Другим речима, влада уз помоћ страха јер релативизује живот. Испоставља се да је ипак у питању култ личности, нама тако близак, и то се види већ на самом почетку филма када се приказују куле са Колмовим ликом, а више лица на њој демонстрира његову моћ. И та моћ, заправо, метафора је свеприсутности (лица су уперена на све стране), што тирани очигледно воле да практикују.

Као у изреци да није коме је нуђено, па је тако краљевска титула била суђена ипак Вину наместо Карлу Ербану, и то тај део чини некако „конановским“. И Конану је суђено да постане краљ, баш као и Ридику, али ни један ни други не престају да буду ратници. Заправо, идеологија народа који је Ридик преузео и захтева да њихов владар пре свега буде – најјачи међу њима. И, што је такође важно, борба Ридика са секташима није мотивисана жељом да се победи зло, већ је – лична. Све то што овај филм има сличан сензибилитет као Конан и причу веома, али заиста веома сличну, чини га јако занимљивим, тим пре што је све измештено у оквире свемирске фантастике. Филм прави асоцијације и са „Звезданим ратовима“, али само у делу где се мења планетарна локација и где се свемирске једрилице боре међусобно. Режисер Дејвид Твохи се није одлучио да, као у поменутој саги, допринесе разноврсним животним формама, већ је варирао људску форму у неколико ванземаљских. И то је и добро и није. Добро је што није додатно оптеретило радњу, а лоше јер нити је нарочито маштовито, нити је вероватно да би се баш свуда на свакој насељеној планети појављивао људски облик као интелигентан. Тек једна сцена асоцира и на филм „Сувишни извештај“, те верујем да би се још неке асоцијације могле пронаћи. Са овим потоњим филмом сличност је у људима са наднаравним моћима која су у немоћном положају и експлоатисана. У овом случају, пошто се ради о култу некроманга, ти људи су попут живих лешева на одру, а начин како их некроманзи користе као комуникацијске уређаје безмало је генијалан. И у све то је уметнута дворска сплетка и то сасвим успешно јер није прављена само зарад сплетке и да би радња била забавнија, већ она и те како има и сврху и циљ.

Морам да похвалим Танди Њутон која је маестрална сплеткарошица и јака жена која хоће да подупре не баш јаког мушкарца иза кога стоји. Већ не бих похвалио нарацију која је „препржена“ и непотребна. Специјални ефекти су могли да буду бољи.

Едукативни моменат: Танди је указала Карлу да би требало да убије Колма и тако дође до престола. Он је то назвао завером, а она је то назвала – планирањем. Веома често ћемо чути и демагогију и улепшане начине да се нешто каже, али за нас је боље да ствари назовемо правим именом. Тада ћемо заиста и знати на чему смо.

Оцена наставника:

4(благовољна)

badt (Small)IVЛош укус (Bad Taste 1987) је хорор комедија о ванземаљцима који су дошли на Земљу у име корпорације Крамб Кранчи како би људе искористили и пласирали као брзу храну и тако поразили конкурентску кућу Мек Јабал која се бави истом делатношћу, али са прженим месечевим пацовима. Паравојна формација сачињена из неколико одабраних момака отишла је у засеок (чије су становнике масакрирали ванземаљци) са циљем да их зауставе.

Критички осврт: Овај филм је тенденциозно рађен да буде кршина и у томе је режисер потпуно успео. Наравно, и он и цела екипа су се сјајно забавили снимајући га и то се види. Колико год је било могуће унели су хумора, а понегде и врло довитљивих детаља. Рецимо, човек из базе наместо вештачке руке има само један вештачки прст како би могао да притиска дугмиће. 🙂

Многи делови су баш гадни и обично је у таквим филмовима то заиста неуспео и јадан покушај да буде смешно, али овде је другачије. Уз то, одлично су пародирана општа места у сличним СФ хорорима, као што је рецимо када аутомобил жртве неће да упали из прве док надолази претња у виду манијакалног ванземаљца. Има и пародија на друге филмове, па тако и онај и о Конану. У „Конану Варварину“ Арнолд Шварценегер зубима убија птицу грабљивицу, а овде Питер Џексон удара главом галеба. 🙂 А када је Питер везао каишем главу (како му не би испао мозак кроз гадну рану коју је задобио) неодољиво подсећа на Рамба. 🙂 И сама пуцачина у филму већ је пародија на тај филм и све друге сличне. И заиста верујем да је Питер, као режисер (сценариста, продуцент, едитор, глумац и директор фотографије), имао право на овакву критику јер је касније доказао колико може; као режисер, сценариста и продуцент потписао је значајна дела филмске уметности. Рецимо, сви „Господари прстенова“ и сви „Хобити“ су његови.

Овом филму једино могу да замерим што је сувише фокусиран на борбу са ванземаљцима и није се удубљивало у још неке делове таквог типа СФ-а, те верујем да би и то било добро обрађено. Но, и оволико колико је – није лоше.

Едукативни моменат: Мајк Минет је био принуђен да куса кашу грозног изгледа ванземаљаца, али када је пробао – допало му се. Свакако важи да никад не знате да ли ће вам се нешто допасти док не пробате. 🙂 Но, неке ствари, као што су дуван, дрога, алкохол и ванземаљска каша, ипак не морате пробати. 🙂

Оцена наставника:

4(рецимо)

crow (Small)VВрана (The Crow 1994) је филм који се дешава у мрачном граду и почиње суровим убиством двоје младих дан пред њихово венчање. Након годину дана, младић Брендон Ли је ускрснуо из гроба захваљујући врани која има моћ да то уради. Разлог за његово васкрсење је да се освети криминалцима који су их убили и који и даље праве гадости по граду. Но, они су ситне рибе које предводи бескрупулозни Мајкл Винкот и Брендон ће врло брзо схватити да његов задатак неће бити завршен док не заустави и њега.

Критички осврт: У вези са овим филмом постоји и једна лична прича. Наиме, након гледања овог филма у биоскопу, нас неколико студената одлучило је да покрене студентски часопис и наденули смо му име „Врана“. Часопис није заживео дуже од пилот и првог броја, али, свеједно, не могу баш да будем сасвим објективан према овом филму.

Радња је глупкаста као и у култном филму „Ватрене улице“ снимљеном равно деценију пре овога, а примера има још. На улицама насилници спроводе анархију и херој ће их спречити. У овом случају херој је све то извео постхумно (нажалост у једном делу филма и у стварном животу јер је глумац Брендон током снимања погинуо) са шминком налик оној која је заштитни знак суперпознатог негативца и Бетменовог противника Џокера. Међутим, оно што овај филм ипак уздиже је стил, мрачан, али са шмеком (готика је увек дојмљива, па и ако је нео-готика), харизматични ликови и довољно виспрени дијалози.

Мотив овог филма подсећа на најпопуларнију песму Едгара Алана Поа „Гавран“ и то не само због птице, која је сродна овој у наслову филма. Такође, мрачна атмосфера је исто асоцијација на „мрачног“ писца и песника, тако да овај филм има донекле и уметничку позадину, али његову највећу вредност видим у емоцији која је искрена и лепа. Постоји ту и небеска правда коју је уделио Брендон, али она не умањује тугу и горчину и то је сасвим погођена поента.

Едукативни моменат: Поука овог филма је да иако ствари имају свој век трајања, баш као и људи, љубав је бесмртна.

Оцена наставника:

5(вероватно субјективна)

the-dream-of-the-ballet-masterСан балетског мајстора (Le rêve du maître de ballet 1903) је кратки филм чувеног Жоржа Мелијеса. Као што сам назив каже, кореограф балета је отишао да спава и уснио сан који се на крају претворио у ноћну мору.

Критички осврт: Кратки филмови обично имају неку цаку на крају, те ни овај древни филм није изузетак. Са ове временске дистанце морам да приметим да је то сасвим бледа фора, мада за оно време је можда била и урнебесна. Ипак, судећи према ономе што сам видео од Жоржовог рада, умео је он значајно маштовитије. Лепо је то што је спојио две уметности, односно филм и балет, мада оно што је играчица извела нимало не личи на балетске кораке. Све у свему, далеко од ефектног, мада се и на овом кратком примеру види колико је умешан Жорж био што се тиче ефеката и режије.

Едукативни моменат: Оно о чему је кореограф сневао је да направи сјајну представу. Сви имамо своје снове и не треба да одустајемо од њих, чак и ако се на тренутке претворе у ноћне море, као што се то десило кореографу.

Оцена наставника:

2(на три)

trulokapa (Small)IМала мртва Трулокапа (Little Dead Rotting Hood 2016) је хорор верија црвенкапе. Бјанка Сантос тумачи улогу Црвенкапе, пардон Трулокапе и њу је у шуми заклао вук. Њена бака ју је сахранила и извршила ритуално самоубиство. На тај начин јој је пренела моћи како би ова васкрсла и борила се против вукодлака који опседају њену варошицу и убијају људе.

Критички осврт: Јао, Марина Сиртис из „Звезданих стаза“ сада глуми баку… Време заиста лети. 🙂 Овај филм није баш да је окупио потпуно непозната имена (на пример ту су Ерик Балфур из „Линије хоризонта“ и Патрик Милдун из „Свемирских јуришника“), али није ни она из самог врха холивудског глумишта. Трулокапа, односно Бјанка је већ нешто свежије име, а и млада је, каријера је тек пред њом, само не бих се усудио да прогнозирам да ће бити успешна. Ту се појављује још група младих које вуци треба да поједу и чија је глума довољно лоша да су заиста заслужили такву судбину. 🙂 Дакле, глумци нису врхунски, али ни филм није. Ово је један класичан секси хорор са свим општим местима која у хорорима оваквог типа можете да видите. Логика радње ми у појединим моментима измиче. Ерик виђа мистериозну девојку (Ејми Лавхорн) приликом потере ноћу у шуми и то је већ ситуација која не би требало да се заврши чаврљањем код дрвета, али режисер Џаред Кон очигледно не мисли тако. И има добрих проблема са дневно-ноћном ритмиком. После јутра већ је дубока ноћ. 🙂

Дијалози су претерано површни и иако је јасан циљ да нам дочарају однос између ликова, реплике су далеко од фокусираних и виспрених. У ствари, потпуно су испразне и превише пута се понављају исте. Акција је језива. Да, и треба да буде језива у хорор филму, али овде није на тај начин језива, већ језиво одрађена. Посебно када су у пећини; Ерик и Патрик пуцају, Бјанка се шиба са компјутерски лоше одрађеном мајком вучицом, вукови реже… И ништа се конкретно не дешава. Ова акција не само да није узбудљива, она једноставно – није. 🙂 И у целини, ово је језиво одрађен филм и то је штета јер је имао неку назнаку идеје, ако не већ и идеју, за макар солидан хорор. Наслов филма је свакако обећавао колико-толико оригиналну причу, али је (иначе лоша) продуцентска кућа „Азилум“ није пружила. Као ни објашњење шта заиста убија вукодлаке јер су некад отпорни на метке, а некад баш и не.

Едукативни моменат: У овом филму вукови су таманили људе, али у реалном животу је сасвим обрнуто. Иако сиви вук није угрожена врста, свеједно треба да покажемо више хуманости и не ловимо и убијамо животиње без потребе. Посебно не из страха и незнања јер вукови ће радије да се држе подаље од људи и неће нападати са намером.

Оцена наставника:

1(на два)

monstersquad (Small)IVОдред за чудовишта (The Monster Squad 1987) је дечји филм о медаљону који садржи све добро на свету, а за који је заинтересован гроф Дракула (Данкан Регер) лично. Зато је окупио чудовишта како би се домогао медаљона и уништио га у ноћи (једној у сто година) када медаљон постаје фрагилан. У томе га могу спречити само деца која су схватила шта се дешава, а захваљујући дневнику чувеног Ван Хелсинга (Џек Гвилим).

Критички осврт: Од самог почетка ми је било јасно да је ово мудро режиран филм. Фред Декер није хтео да да на силу има специјалне ефекте које очигледно није могао да има, па их је решио елегантно, кроз сецкане сцене од којих свака приказује по једну фазу преображаја Дракуле из слепог миша, на пример или Карла Тибоа у вукодлака. Иначе, свеукупно, ефекти су сасвим добри, баш као и продукција.

Допало ми се како су клинци представљени у овом филму. То није најбоље понашање и није за узор (и има претеривања у ружним речима), али је врло реално и ведро. Цео филм заиста има духа и држи пажњу. Наравно, пошто су то осамдесете има и наивних и обавезних момената које је та декада увела, па тако и колаж сцена уз поп нумеру када се клинци припремају за борбу са чудовиштима.

Едукативни моменат: Дијалог два пилота:
Први: Депримиран сам.
Други: Зашто?
Први: Како зашто? Возим бомбардер из Другог светског рата са дрвеним сандуцима, лешевима! Зар би требало да славим?
Други: Да ли се жале? Да ли им припада мука? Да ли траже још оних бадемастих ствари?
Први: У праву си. Ово је одличан посао, стварно сам срећан.
Овај дијалог сасвим довољно говори да треба да обратимо више пажње на оно што је позитивно, па ћемо видети колико заиста јесмо срећни и колико је наш посао добар. И – више ћемо га ценити.

Оцена наставника:

4(може)

cherry-dvd-cover (Small)IVЧери 2000. (Cherry 2000 1987) је футуристички филм у постапокалиптично руинираној Америци. У делу који је урбано уређен живи Дејвид Ендруз срећно заљубљен у свог робота Памелу Џидли. Док се љубио са њом на мокром кухињском поду, Памела је имала кратак спој и покварила се. Модела као што је Памела више није било на тржишту, али Дејвид није желео ниједан други. Сазнао је да га може наћи у напуштеној фабрици, али се она налази у опасној зони 7. Зато унајмљује Мелани Грифит, чији је посао опасност, како би му пронашла његову синтетичку љубавницу. Мелани пристаје, али је услов да он крене са њом. Испоставиће се да га очекује авантура која ће му променити (љубавни) живот.

Критички осврт: Режисер Стив Де Џарнат је унапредио пуцачину, тако да минобацачи само прште, али, авај, нимало уверљиво. Мелани и Дејвид су у колима на приличној висини закачени за јак магнет са крана, а свуда около их гађају минобацачима и не погађају. Додуше, ракетице дефилују око њих, па чак и експлодирају ту негде поред, али то није имало видан учинак ни на аутомобил, ни на њих двоје. Но, Стив је морао акцију да учини колико-толико узбудљивом, пошто сам филм има веома танку, већ виђену и претерано развучену радњу и иако је мотив главног протагонисте разумљив, опет је преблаг и толико префорсирано романтичан да је инфантилан и смешан. Овај филм је превише површан чак и за осамдесете. Схватам ја да је овде порука требало да се односи на друштвено прихватљиви положај жене, али је она некако трапаво изведена. Поруке и поуке о друштвеним вредностима и зависности од технологије су, пак, сувише благе.

Мислим да је највећи адут овог филма антагониста Тим Томерсон и његова банда. Они су потпуно брутални, али уопште не изгледају опако као у „Побеснелом Максу“, већ више изгледају као роштиљџије боље држеће средње класе у белим панталоницама. И то појачава тај језиви ефекат који изазивају, заправо много ефектније него да су набилдоване фаце у ланцима и кожи.

Едукативни моменат: Дејвид је желео жарко свог робота Чери, али се на крају предомислио и определио за врло живу Мелани. Можда и зато што није поента да имате некога ко ће вам у свему повлађивати. Ако добро размислите, то сигурно није добро за вас.

Оцена наставника:

4(минус)

twinpiks (Small)IIIТвин Пикс: Ватро, ходај са мном (Twin Peaks: Fire Walk with Me 1992) је филм настао по завршетку серије „Твин Пикс“. Он би се могао назвати прологом јер је Лора Палмер (глуми је Шерил Ли) још увек жива. Наиме, серија почиње њеним убиством и истрагом која је уследила. У филму сазнајемо да је Лора водила проблематичан живот и да се многи ликови у већој или мањој мери могу довести у везу са њом.

Критички осврт: Нисам гледао серију, иако знам шта јој је тема и неке сцене и ликови су ми познати. И јако тешко сам могао да пратим овај филм; он је прављен тако да буде неразумљив, од сецканих сцена које, наизглед, немају много везе једна са другом и још уз то се све време уводе нови ликови са неким својим причама које су, листом, остале да висе негде без икаквог завршетка. Иначе, приче у филму баш и нема. Он се бави ликовима које је Дејвид Линч осмислио и које није могао да уобличи како је желео током серије пошто је отказана (друга сезона није поновила успех прве). Да ли је Дејвид на овај начин желео да настави пројекат у који је веровао, заиста не знам и нисам пропратио његове интервјуе, али сигурно је да није мислио и на ону публику која би одгледала само филм.

Продукција је пристојна, глума сасвим солидна, а ликови су чудни, те зато необични и занимљиви. У ствари, Лорин лик, која је главни утолико што се у серији све врти око њеног убиства (то је и разлог зашто главни протагониста Кајл Маклаклан долази у Твин Пикс у серији), најмање је занимљива од свих јер је потпуни стереотип. Она је, очигледно, наизглед лепа и опасна, али у ствари са великим проблемима који укључују и зависност од дроге. Добро је Шерил све то изнела, али залуд.

Едукативни моменат: Шерил, односно Лора, живела је врло ризичним животом (проституисала се и дрогирала) и на крају је трагично завршила. Сваки наркоман ће слично завршити; свакако не сви они убијени и бачени у реку, али свеједно трагично. Дрога увек има фаталан исход и то стално треба имати на уму.

Оцена наставника:

3(ко је гледао серију, вероватно би дао више)

deadpool-poster-flash-xxl (Small)Дедпул 2 (Deadpool 2 2018) је наставак саге о суперхероју спрженог лица Рајану Ренолдсу који не може да умре. Он има своју мисију да се бори против највећих криминалаца, али га они проналазе и упадају му у стан. У борби која је уследила, страдала је Рајанова љубљена Морена Бакарин. Рајан је одлучио да се убије, али то није било могуће. Ипак, у краткотрајној смрти видео је своју Морену и она му је задала мисију; да спаси дечака Јулијана Денисона, који има велику моћ, али ће поћи кривим путем злочинца.

Критички осврт: Филм је урнебесан као и први део. Разговор Рајана и Карана Сонија у таксију је пресмешан. Има и много пародија на друге филмове, али сцена када Шерон Стоун прекршта ноге у „Ниским страстима“ у овом филму је убедљиво најбоље пародирана у односу на све друге комедије које сам гледао. Овај пут сав тај хумор прати већа трагедија него у првом делу јер је тада била усмерена на самог Рајана и то што је унакажен, а сада је уништена љубав његовог живота. И то је сјајно уклопљено у уводну шпицу, која почиње веома озбиљно и тужно, али се завршава у стилу Дедпула.

Међутим, сама радња је већ виђена и то у другом делу „Терминатора“, тако да је било врло предвидљиво да у затвору мета није Рајан, већ клиња Јулијан. Опет, неки делови су потпуно непредвидљиви, попут оног када цео одабрани суперхеројски тим Дедпула скаче са падобранима. Свеукупно, овај наставак није разочарао.

Едукативни моменат: Лесли Угамс је рекла да нас бол учи ко смо. Понекад је бол толико јака да нам изгледа као да умиремо. Али не можемо заиста живети ако не „умремо мало“. Тужно и лепо је рекла Лесли.

Оцена наставника:

5(наравно)

greatwall (Small)Велики зид (The Great Wall 2016) је филм о двојици пустолова Мету Дејмону и Педру Паскалу, који су из Европе стигли на саму границу Кине како би се домогли тајне барута. Наишли су на Кинески зид и војску на њему која царство брани од застрашујућег непријатеља. Хтели-не хтели, мораће да се придруже тој армији у борби за голи живот.

Критички осврт: Униформе кинеских војника су скроз занимљиве и, што је битније, колоритне. Имао сам утисак као да гледам Слет налик на оне приређиване у част Јосипа Броза Тита. Филм је визуелно веома допадљив (чак су и чудовишта таква), а што је Азијатима, изгледа, врло значајно. Само ратовање са чудовиштима је прави фестивал, са све ратницама које изводе акробације на нечему као банџи џамп (и врло оригинално приде). Све то донекле прате специјални ефекти, који нису лоши, мада нису перфектни. Кад поменух чудовишта, она су моћно дизајнирана, а баш ми се допада како комуницирају међу собом. И оно што упада у очи, довољно су необична да их лако прихватите као део азијске (мада застрашујуће) фауне. И све описано јесте некако у духу азијског менталитета. Са друге стране, ту су Мет и Педро који су прави изасланици западњачке културе и без много труда, али са пуно куража, постају јунаци и Кинези их дочекују аплаузом у дворани за ручавање (гест који географски више припада Холивуду). Овај филм заиста је успео да помири две значајно различите културе. Но, то није нешто што је новина, баш као ни радња.

Радња је узбудљива и динамична и то је некако било и очекивано, с обзиром на то какав спектакл нам је приредио режисер Џанг Јимоу. Има ту мало и неке дубине, односно личних драма које проживљавају неки од ликова (са тим да је највећа пажња, разумљиво, посвећена Мету и његов лик је највише разрађен), а ту је и трунка романсе између Мета и Џинг Тиан (просто да судар култура не прође без икаквих емоција), као и прстохват патетике. Свега ту има помало, а да би се задовољила нека општа форм(ул)а коју је још давних дана задао Холивуд; ваљда како би: а) се овај филм убројио у блокбастере и б) зарадио много пара. И успео је.

Едукативни моменат: Генерал Чжан Хањјуј је признао Џинг да је много тога научила. Уједно ју је упозорио и да су њени непријатељи такође много научили и да нису исти као што су били пре шездесет година. Ми баш нећемо о непријатељству, али ако се осврнемо око себе приметићемо да се све мења и развија и да није исто као што је било. Не можемо бити ни ми, већ и сами морамо стално да учимо.

Оцена наставника:

5(на труд)

Advertisements

Лако Је Критиковати 105

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the-forbidden-planet-sci-fi-movie-poster (Small)VЗабрањена планета (Forbidden Planet 1956) је футуристички филм о људима који су довољно развили технологију за истраживање и колонизовање других планета. На једну такву се упутио тим научника, али пошто је изгубљен контакт са њим, команда на Земљи је послала спасилачку мисију коју предводи Лесли Нилсен. Лесли је успео да лоцира јединог преживелог научника Валтера Пиџона, који уопште није био рад да буде спашен. Ускоро су Лесли и његови другари схватили и зашто и да је Валтер пун тајни и изненађења.

Критички осврт: Занимљиво је видети Леслија најпре како није седокос, а потом и како глуми неког ко није потпуни лудак. Но, филм има нешто хумора, а дефинитивно има духа.

Многе идеје у овом филму су интересантне. Када је посада стала у своје тубице мислио сам да ће се телепортовати, а они су у ствари – путовали. Наравно, главна идеја, која чини заплет филма, уједно је и најбоља. И реализована је добро, додуше претерано мелодраматично (што за оно доба није необично) и повремено некако сувише збрзано.

Едукативни моменат: Напредна цивилизација је пропала јер су њени чланови занемарили сопствене лоше карактерне особине. Да и сами не бисмо пропали, већ, напротив, успели у било чему, треба да будемо свесни својих и предности и мана. Другим речима, треба умети проценити себе.

Оцена наставника:

5(на четири)

sleepstrim (Small)IIСлипстрим (Slipstream 2005) је филм о младом физичару Шону Астину, који је одлучио да испроба свој џепни времеплов, тзв. слипстрим. Он је то урадио у банци, пошто је заљубљен у службеницу за шалтером. Невоља је што је у току пробе у банку упала група наоружаних пљачкаша. У метежу који је настао, времеплов је завршио код вође банде Винија Џоунса. Агент Еф-Би-Аја Ивана Миличевић, која се ту затекла по задатку и која је схватила шта је заправо слипстрим, кренула је у потеру са не баш вољним Шоном. Међутим, ситуација се још више закомпликовала јер су бандити доживели саобраћајну несрећу, улетели у аутобус у близини и узели путнике за таоце. Но, Ивану ни то није поколебало јер јој је џепни времеплов једина нада да врати у живот свог партнера и љубавника Кевина Отоа, који је био погинуо током пљачке.

Критички осврт: Филм је почео као документарац из области физике, а онда је уследила радња која балансира негде између СФ-а и кримића. Режисер Дејвид Ван Ајсен се толико потрудио (са очигледно скромним буџетом) да направи кул сцене, да је пропустио да их учини макар иоле реалним. Пушкарања су потпуно неуверљива и потпуно погодна. Додуше, неке сцене са пуцњавом је и намерно карикирао, али свеједно. Филм има још неуверљивих момената, па тако полиција пушта таоце из аутобуса да одшетају тек тако. Та сцена је погодна за превару коју су криминалци извели и која уопште није лоше осмишљена, али заиста нема логике. Ако већ лекарска екипа неће да прихвати таоце, а онда су макар полицији потребни да идентификују криминалце или за сведочење или за писање извештаја. И даље, Шон је имао много прилика да утекне Винију, који се успут чак решио и свог пиштоља, али то, из нејасног разлога, чак ниједном није покушао. Нејасно је и зашто су криминалци имали саобраћајку на ауто-путу.

Не могу да кажем да је прича лоша, напротив, али је више него трапаво реализована. Уз то, дијалози су поприлично сведени, а глумци ми нису били уверљиви и то посебно негативац Вини, који је имао захтевну улогу психопате.

Едукативни моменат: Вини је на крају одлучио да одустане од пљачке. Схватио је да би много више изгубио него што би добио. Иако не би требало да криминалац буде пример, свакако је добро одмерити корист и губитак пре него што се упустимо у било какав посао.

Оцена наставника:

2(може на три)

gamer (Small)IIГејмер (Gamer 2009) је филм који се дешава 2034. године. Мајкл Си Хол је милијардер који је осмислио виртуелни свет који заправо није виртуелан. Технологија коју је осмислио мења нервне ћелије људи и омогућава другим људима да контролишу њихове покрете и виде њиховим очима. На тај начин направио је „Друштво“, односно „игру“ у којој играчи манипулишу живим људима као својим аватарима. Мајкл је отишао и корак даље и осмислио сурову игру „Убице“ у којој играчи сада могу да манипулишу војницима у ратним акцијама. У тој игри „аватари“ заиста гину, али је њима смрт свакако била извесна, пошто су сви они осуђеници на смртну казну. Но, ако остану живи тридесет борби, добијају слободу. Најуспешнији је Џерард Батлер, кога покреће познати гејмер Логан Лерман. Сва је прилика да ће Џерард стећи слободу, али Мајклу такав исход не одговара.

Критички осврт: Идеја да се виртуелни и реални свет измиксују није нова, али како је то реализовано у овом филму свакако јесте донекле иновативно. Истина је да овај филм располаже са мноштвом потенцијала; интригантном причом која је утолико актуелнија што предлаже еволуцију сајбер простора, добро постављеним друштвеним односима и сјајним глумцима који су их дочарали. Ту је фантастична Кира Сеџвик у улози површне и славе жедне новинарке, која тек на интуитивном нивоу капира да ту није све како треба, поштовања вредан Мајкл, који на врло аутентичан начин уме да дочара негативца и Џерард који је прави избор за главног мученика (додуше потпуни стереотип, али и даље је добар). И споредни ликови су добро урадили свој део посла, попут Сема Витвера, социјалног радника који отаљава посао и тако проналази најједноставнију логику ствари. Специјални ефекти су без грешке и све то прати адреналинска музика (пре свега обрада мегахита Јуритмикса у изведби чудноватог Мерилина Менсона). И сав тај потенцијал некако је остао замрзнут у акционим сценама, баш као што су то режисери направили у појединим тренуцима са покретима. Друштвене теме, моралне дилеме и све поруке које би филм могао да пошаље тек су загребане. Овај филм је пре свега акциони, са више него танком причом и још тањом мистеријом. У доброј мери подсећа на „Тркача“, али је филм Арнолда Шварценегера урађен са знатно више шмека.

Режисери Марк Невелдин и Брајан Тејлор су направили хаотично и акционе и друге сцене и оне заиста кул изгледају, али, авај, јако тешко се прате. Верујем да су таквом ексцентричном режијом желели да дочарају утисак који се ствара у сајбер свету, али је читаво то замешатељство сувише банализовано. То се види и по одабиру ликова који користе живе људе за своје фантазије; то су старци, дебељуце или гадни, или пак, као у случају Логана, интернет звезде. Мислим да је вероватнија претпоставка да ће сви ти људи бити, заправо, веома разнолики и да ће се међу њима наћи и они који су лепи, али сувише стидљиви или без храбрости да доживе авантуру у реалном животу или са жељом да не угрозе своју репутацију. Кул изглед овог филма чини га и прилично напрженим, а такви су и ликови који имају улогу тзв. убица. Тери Круз се понаша безмало као животиња, што је толико претерано и толики клише да је једини ефекат који је створио да је иритантан. Но, не могу да кажем да све то није узбудљиво, дефинитивно је шокантно и застрашујуће, а има и готово ингениозних цака, као када је Џерард покренуо аутомобил на етанол. Права примена хемије и биологије, нема шта. 🙂 Са друге стране, како је Џерард докрајчио „Нанекс“ мислим да глупље није могло бити решено. Сам тај крај је урушио и оно мало квалитета који је филм имао, а опет је некако остао недоречен, баш као и поједини његови делови који се баве споредним ликовима.

Едукативни моменат: Иако је Мајкл имао амбиције да управља другима, на крају се испоставило да је препрека био сам себи. Наиме, није могао да управља сопственим страхом и несигурношћу и није могао да размишља о томе да је јачи од Џерарда. Да је преживео, лекцију коју би научио је да не треба да радимо на томе да друге прилагођавамо себи, већ да себе учинимо што бољим, па и јачим.

Оцена наставника:

2(иде на три)

junior_xlg (Small)Јуниор (Junior 1994) је још један филм где су Арнолд Шварценегер и Дени Девито партнери. Овог пута они су научници на прагу открића, односно лека за лечење стерилности. Но, Управа за храну и лекове им није одобрила тестирање на женама, а тиме им је ускраћено и даље финансирање. Зато је Арнолд одлучио да се врати у Европу. Дени није одустао тако лако и предложио је партнеру да, када већ не могу да тестирају на женама, онда пробају на мушкарцима. Тако је Арнолд постао заморче сопственог истраживања, али и први мушкарац који је остао у другом стању.

Критички осврт: Дени је био баш добар, Арнолд је био сасвим солидан (мада му ни улога није била презахтевна, руку на срце), а Ема Томпсон је претерала и направила карикатуру расејане научнице. Могла је то да уради значајно умереније, а опет једнако духовито. Кад смо код хумора, пошто је ово једно од оних остварења која се броје у романтичне комедије, свакако га има. Мени је најсмешнија сцена био Арнолдов сан, када му прелепа медицинска сестра приноси бебу са његовим лицем, која узвикује „мама, мама“. Заиста је надреално. Има ту још комичних ситуација, као када у лабораторији расправљају зашто су Арнолду брадавице осетљиве. Но, много више од тога што је овај филм комичан, он је накако шармантан, сладак и топао. То је један од оних филмова који гледате са константним осмехом и занима вас шта ће се дешавати како филм одмиче, иако радња не иде много даље од напретка Арнолдове трудноће, са свим типичним пропратним појавама попут јутарње мучнине. Има ту и као мало акције, када Френк Лангела полаже (неосновано) право на Арнолдову бебу, али је она више смешна него узбудљива (са све Арнолдовом паролом: „Моје тело, мој избор“) и сувише је наивно постављена, те не могу да је схватим озбиљно.

Да закључим; читава радња је прилично глупава и бесмислена, али опет је све то у пакету симпатично. Можда највише због Арнолда који је иначе симпатичан, али и који је идеалан за улогу која захтева спој неспојивог – мачо мушкарца и трудноће.

Едукативни моменат:  Јасно је да цело ово замешатељство да Арнолд буде мајка није могуће, без обзира на то какав лек измислили. Да би се беба развијала неопходне су плацента и пупчана врпца, а ти органи се стварају унутар материце коју мушкарци немају. Ово је свакако део који мора да се зна из биологије, а чему нас не учи овај филм. Оно чему нас учи је да вреди истрајавати у раду и то су Арнолд и Дени учинили иако им је укинуто финансирање пројекта. Ако заиста верујете у оно што радите, наћи ћете начин да тај рад (успешно) завршите.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

wonderfullife (Small)VТо је диван живот (It’s a Wonderful Life 1946) је филм базиран на краткој причи „Највећи дар“ коју је Филип Ван Дорен Стерн написао 1939. Џејмс Стјуарт је мали приватник у малом граду који је преузео фирму свог покојног оца више због других људи него због сопствених амбиција. У ствари, његова жеља је била да путује светом. Фирму је свеједно успешно водио надајући се да ће је преузети љегов млађи брат Тод Карнс. Но, десило се да је њихов ујак Томас Мичел изгубио велику своту новца и Џејмс се нашао у великом проблему. Не видећи излаз, одлучио је да изврши самоубиство. Тада је Бог послао свог анђела Хенрија Трејверса са задатком да га одврати од тог наума. И Хенри је смислио заиста маштовит начин како да то уради.

Критички осврт: Ово је култни филм, веома цењен и то оправдано. Пружа једну ако не духовиту, а онда причу са много духа, слатку и динамичну. Иако нисам љубитељ црно-белих филмова, а још мање економских тема у таквим филмовима, морам да признам да ми није било досадно (упркос предвидљивости радње). Ликови су харизматични и занимљиви, а њихови дијалози једноставни, али бритки. Уз то, филм нуди ону нежну емоцију тако својствену старињским филмовима.

Последња сцена је свакако антологијска, али је стварно смешно да гомила људи „с коца и конопца“ пева као добро увежбан професионални хор. 🙂 Но, наивних момената иначе у филму свакако не мањка.

Едукативни моменат: Баш као што је Хенри поручио у својој посвети, човек не може да пропадне ако има пријатеље.

Оцена наставника:

5(стабилна)

colossal-movie-poster (Small)VКолосалан (Colossal 2016) је филм о девојци Ен Хатавеј, која је незапослени писац и алкохоличар. Њен уштогљени дечко Ден Стивенс није могао да се носи са њеним проблемом и избацио је из стана у коме су живели у Њујорку. Она је била принуђена да се врати у свој родни градић и тамо је срела сада већ одраслог друга из школе Џејсона Судејкиса. Испоставило се да он води бар, те јој је понудио посао келнерице који је она прихватила. Чак је почела и да избегава алкохол (иако је била њиме окружена), али је схватила да јој се живот наново компликује и то на крајње необичан начин. Наиме, када год крочи у малено игралиште за децу, она се пројектује  на другој страни света – у Сеулу, главном граду Јужне Кореје, али као џиновско чудовиште.

Критички осврт: Хумор у овом филму ми се баш, баш допада. Идеја за причу је одлична, као и сама прича која невероватно држи пажњу. Мало је нејасно како је Ен повезала да је она чудовиште (морала би да има заиста пребујну машту да би уопште помислила на то), али је свеједно све у филму сјајно урађено. Чак су и специјални ефекти солидни, али филм пре свега адутира на поменуту причу, дијалоге, ликове и глуму.

Едукативни моменат: Ен је била значајно физички слабија од Џејсона, али је ипак пронашла начин да га победи. Некада ће нам се дешавати да су проблеми са којима се боримо превише за нас, али и они су савладиви ако пронађемо начин.

Оцена наставника:

5(наравна)

Superman_movie (Small)IVСупермен (Superman 1978) је први филм из серијала где овог јунака глуми Кристофер Рив. На планети Криптон живи технолошки веома напредна раса људи, али чак и они нису могли ни да предвиде, ни да спрече апокалипсу која их је задесила. Једини ко је схватио шта се дешава је научник Марлон Брандо, но нико му није поверовао. Схвативши да је крај неизбежан и да не може да спаси свој народ, Марлон је макар спасио свог сина. Његов син је тада био беба, а Марлон му је наменио да одрасте на Земљи. Зато га је сместио у свемирски бродић и послао на дуго путовање кроз галаксије.

Критички осврт: Чини ми се да ни у једном филму нисам чуо оволико помпезну музику и толико помпезне музике. 😀 Осим ње, изгледа да се режисеру Ричарду Донеру (или већ неком из његове екипе) јако допао ефекат када два хула хопа ротирају један на другом и иако крхко изгледају, као што хула хоп иначе изгледа (па макар га било и два), они су изгледа некакав несавладив штит. Некако верујем да су глумци добрано водили рачуна да их случајно не нагазе и поломе. 🙂 Углавном, на Криптону их има посвуда. То је детаљ, али у овом филму детаљи су важни, па је тако Суперменов тата Марлон имао идентичан чуперак (додуше седокос) као и његов наследник касније. 🙂 Могу само да закључим да је на Криптону чуперак наследна особина. 🙂 Но, далеко од тога да је ово једини наивни моменат у филму. Он врца од наивности, почевши од криминалаца које Супермен лови (и који задовољно броје новац буквално на исти начин као што баке пребројавају да ли су им дали у пошти пуну пензију), па преко летења са Марго Кидер (која сасвим лепо удише ваздух тамо изнад облака и не смрзава се у више него танкој хаљини) и сличних будалаштина. И као да је све то мало, ту су и ситне грешке; док се Џин Хекман и Нед Бити расправљају са војском (и то комплетном, као да је било неопходно да баш сви војници изађу из возила и као да нема надређеног свима њима), Валери Перин се шуња преко моста на коме су били – најпре без ципела, а потом у штиклама. Но, свеједно, неодољиво је.

Специјални ефекти нису лоши за оно доба, али нису ни богзна шта; када Џеф Ист претиче воз, покрети му нимало нису природни. Да, он је натприродан, али је ово претерано натприродно. 🙂

Прича је симпатична са сценама нешто више развученим но што је заиста било потребе, а сам увод како Супермен одраста и постаје суперхерој прилично је дуг. Углавном први суперхеројски филмови у серијалима имају тај (назовимо га) припремни део, а овде је поголем. Но, и цео филм траје око три сата, ако ћемо поштено. Било је ту времена. 🙂 Додуше, Џефова транформација у Кристофера је опет некако збрзана, те након надахнутог говора (астралне или какве већ) пројекције његовог тате Марлона, где му он прича о чудима двадесетак галаксија и топлини људског срца, Кристоферово појављивање у црвеним слип гаћицама навученим преко плавих хеланки делује заиста отрежњујуће, чак шокантно. 😀 Но, то није спречило Марго да се заљуби у њега. И тако добисмо романсу којој се, вероватно, нада већина жена и која је сигурни адут овог филма да заинтересује и велике девојчице, пошто је велике дечаке већ добио самом темом. 🙂 Кристофер се врло снашао у улози заљубљеног шепртље (алтерега) и допринео шарму који филм, без сваке сумње, има. И оно што филму још признајем да има је – машта. Каква су само решења нашли и протагониста (Супермен који изиграва људску бушилицу за бетон, али још боље је кад имитира шину за воз) и антагониста (Џин који је одлучио да заледи Супермена пославши на њега вештачки снег, а ту је и његов маестрални план како да од беспућа направи раскошне и уносне плаже)… Сјано, заиста. Добро је осмишљено и замешатељство са враћањем времена, али није баш најлогичније испало. Но, добро.

Едукативни моменат:  Када му је Глен Форд, отац који га је усвојио, рекао да се прави важан пред другарима, Џеф је одговорио како много тога може да уради и да постигне сјајан резултат у рагбију. И онда је питао да ли ако неко нешто уме да уради сјајно и то и уради, да ли то значи да се прави важан? Отац му је одговорио да не, али да он верује да је Џеф посебан и да је ту са разлогом, а да тај разлог није да прави сјајне резултате у рагбију. И није погрешио јер је Џеф постао Кристофер, пардон Супермен. Нама за наук може бити да не морамо никоме да се доказујемо и правимо важни, а ако добро радимо неке послове, па и постижемо резултате, онда то треба да чинимо зато што је то довољан разлог за нас.

Оцена наставника:

4(не баш супер)

doubledragonmovie (Small)Двојни змај (Double Dragon 1994) је филм заснован на серији видео-игара истог назива. Дешава се у будућности (за то време), у години 2007. када је Лос Анђелес због великих земљотреса руиниран, те је на његово место изграђен Нови Анђелес. Овај нови град није уједно и бољи јер ноћу њиме харају банде. Као њихов вођа се намеће Роберт Патрик, који жели да се домогне моћног медаљона двојног змаја. Једну половину је пронашао, а другу чувају браћа вешта у борилачким вештинама Марк Дакаскос и Скот Волф. И испоставиће се да многољудна банда није довољна да дохака двојици јунака.

Критички осврт: Нарација је најавила класичну (да класичнију не може) поставку. И онда је кренула СФ варијанта „Карате Кида“, само што је овде Кид у дупликату. У ствари, убрзо је било јасно да је ово замешатељство и различитих филмова (један од њих је „Ратници“ из 1979. јер постоји више од једне готово истоветне сцене, а ту су и банде, наравно) и различитих жанрова, ваљда све што се режисеру Џејмсу Јукићу допадало када је био мали. Невоља је што то није реализовао баш најбоље. Рецимо, трка колима са Нилсом Аленом Стјуартом (и потом и свака псеудоборба са филмском браћом Марком и Скотом) потпуно је срамотна. Толико је неузбудљива и без енергије и духа, да би је требало користити као контрапример добре акције. И глума је контрапример доброј, посебно Јулије Никсен која је, наводно, помајка двојици протагониста, са тим да је од једног старија шест, а од другог чак десет година. Њихов филмски тата је очигледно волео млађахне за живота. 🙂 Чак је и Роберт био смешно помпезан, иако се јесу потрудили да макар има изглед кул негативца. Поменути Нилс уопште није кул. Њега су као принцезу одвели на столицу за експериментисање на којој је добио натприродну снагу. Логично, мишићна маса се увећала, али потпуно нејасно. Наиме, није ми јасно чему они изавратни мишићи (не знам другачије како да их назовем јер они ни код кога не постоје), а који наликују на јастуче на надувавање згодно за дуга путовања аутобусом. Гротескно јесте, али је бесмислено. Готово исто колико и експлозије које се дешавају диљем реке (и по самој реци) док двојица протагониста беже од глисера-тенка.

Филм има свега пар добрих цака, али зато општих места и наивних момената има гомилу, као у најсрећнијем периоду осамдесетих. Поступци ликова уопште нису јасни, а моћ коју Роберт има је толико захвална да се домогне другог дела медаљона, да је својеврсно мајсторство да у томе не успе. Дакле, мимо сваке логике он се прегања (у правом смислу те речи) са браћом, а како би радња могла да тече. Што се тиче радње, па она се некако и на силу котрља, али како иде ка крају грешке су све крупније и нелогичности веће. На пример, полицајац Леон Русом је био у окршају са Кристином Вагнер и победио је, чак онесвестио (при томе, иако полицајац у униформи, уопште нема оружје). И никакво хапшење није спровео, нити је позвао колеге, а није се ни забринуо за своју кћерку Алису Милано, која је не само присуствовала сукобу, већ и врло активно учествовала, те некако нестала са лица места. И човек је, наместо било какве сувисле акције (да зло буде веће, он је шеф полиције), отишао да ради свој посао и чисти улице од банди… Но, све што је дошло после је још небулозније. Најинтересантније је како се део медаљона који је био код Скота активирао. У сред борбе, момак се наљутио и бацио га (иако је императив да га Патрик не узме и, забога милога, то једино и одржава и оно мало слабашне радње) јер му је толико муке задао. И, хопла, медаљон се активирао. Што би рекао један критичар, из овога би се дало закључити да га је или покренула моћ фрустрације или моћ да не буде код Скота. 🙂

Дијалози су испод задовољавајућег, али колико-толико разумљиви. Међутим, разговор између двојице браће након Јулијине погибије је готово немогуће повезати у смислену целину. Треба ли рећи да су емоције сасвим површне? Но, у оваквом филму тешко је и очекивати нешто дубље и озбиљније.

Едукативни моменат:  Алиса је од своје филмске мајке научила да треба да се бори за оно у шта верује. То звучи као нешто не више од пароле, али јесте важно.

Оцена наставника:

1(реалка)

how-to-train-your-dragon (Small)VКако да дресирате свог змаја (How to Train Your Dragon 2010) је цртаћ базиран на серији књига Кресиде Коуел. У забаченом викиншком насељу становници имају проблем са змајевима, али се храбро боре да би сачували своје овце. Момак Хикап, поглавичин син, жарко жели да буде убица змајева као сви остали из његовог села, али му то не полази за руком. Највише због тога што му је та рука премршава. Међутим, он не одустаје и упорност се исплатила; успео је да улови најжешћег змаја од свих. Но, када је требало да га убије, схватио је да то ипак није његов позив.

Критички осврт: Хумор је сјајан. Радња је сасвим класична, са врло стереотипним ликовима, иако су у питању викинзи. Слабашан момчић, на кога остали гледају као на погрешку у својим редовима, постаје јунак захваљујући мудрости и радозналости. То свакако шаље добре поруке, али је, ипак, већ виђено. И опет имамо екстазу дечака који јаше свог змаја над кршевитим пределима и океаном. Да, ни у овом филму то није прескочено. Занимљив је сусрет викинга и матице змајева и потпуно асоцира на други део „Ејлијена“. Чак и матица змајева има сличан „накит“ изнад врата. У сваком случају, у питању је занимљив, динамичан и леп филм.

Едукативни моменат: Хикап је радио оно што је врло мудро; учио је на примеру свог змаја и то примењивао на све остале. У томе је и смисао таксономије у биологији. Није потребно да неко научи о свакој могућој врсти (нити је могуће), већ је довољно да основне карактеристике научи на примеру једне и то примењује на све остале.

Оцена наставника:

5(врло постојана)

HTTYD__last_poster (Small)IIIКако да дресирате свог змаја 2 (How to Train Your Dragon 2 2014) је наставак претходног цртаћа. У викиншком селу људи и змајеви живе заједно готово идиличним животом. За Хикапа ствари ипак нису тако ружичасте јер његов отац жели да он постане поглавица након њега. То није и Хикапова жеља, већ би он више волео да истражује свет. Но, тако ће пронаћи и нешто што му се уопште неће допасти и што је озбиљна претња његовим саплеменицима и, наравно, змајевима.

Критички осврт: Почетак филма сувише подсећа на игру квидича у филмовима о Харију Потеру. И даље има неких асоцијација са другим филмовима, али, свеједно, радња је свакако била предвидљива, иако је прилично закомпликована. Овај филм је значајно блеђи у односу на први део и то у практично свему. Јесте он и динамичан и узбудљив, те има сасвим океј поруке, али радња не само што је предвидљива, већ има и неких крупних мањкавости. Једна од њих је давно изгубљена Хикапова мајка и тај део уопште није уверљив. Такође, контрола коју главни антагониста има над змајевима, некако је на дугом штапу. Треба ли коментарисати стрелице за успављивање животиња (у овом случају змајева) које користе викинзи? Јасно је да је ово фантастика, али чак и у овом жанру треба наћи меру. 🙂

Едукативни моменат: Хикап се плашио да постане вођа након свог оца јер у себи није препознао врлине које су његовог оца красиле. На крају се испоставило да је постао добар вођа свом народу. Није обавезно да када стекнете неку позицију где радите будете као ваш претходник, без обзира колико он добар био. Довољно је да будете добри онолико колико и на начин који умете.

Оцена наставника:

3(на четири)

Лако Је Критиковати 102

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

SpiderManIII (Small)IVСпајдермен 3 (Spider-Man 3 2007) је последњи наставак трилогије започете 2002. Џејмс Франко је најбољи пријатељ Тобија Магвајера и зна да је овај Спајдермен. Пошто овог суперхероја криви за смрт свог оца Вилема Дафоа, напада га у жељи да се освети. У том окршају Џејмс се толико повредио да је доживео клиничку смрт, а потом и амнезију. Изгледало је да се тај немили конфликт по Спајдермена завршио, али се ипак појављују нове претње и Њујорку и самом суперхероју.

Критички осврт: Океј, пошто је Тоби у првом делу постао то што јесте, у другом раскрстио са тим да је добро то што јесте, у трећем је морао да спозна и лоше последице тога што јесте, а успут и да се приреди једна права, класична, акциона суперхеројштина. Већ у првих десетак минута режисер Сем Рејми је у причу увео чак три зликовца, пошто један више није довољан, као што јесте био у претходна два наставка. Случајно или намерно Сем је поставио спектакл „библијских“ размера: сада имамо несрећног оца (Томас Хејден Черч), несрећног сина (Џејмс) и несрећног духа (ванземаљца). Додуше, Томас је мало недоследно убачен у причу јер је наводно одговоран за смрт Клифа Робертсона, Спајдерменовог ујака, а како би се направила конекција са суперхеројем. У првом делу Клифа је убио Мајкл Папаџон, кога је, само коју сцену касније, убио сам Спајдермен. Сада је у причи и Томас и у флешбеку видимо како је он ту и то је урађено баш трапаво и непотребно, те је оптеретило и лик и радњу. Ипак, Томас је сјајан негативац са врло занимљивим моћима.

Осим инспиративних негативаца, Сем је убацио и трећи пут Бруса Кембела у мајушној, али упечатљивој епизоди. У првом делу он је био најављивач у рингу и практично је дао надимак Спајдермену, у другом му није дозволио да уђе у позориште, а у трећем води француски ресторан где је Тоби желео да запроси Кирстен Данст. И увек је Тоби у некој врсти симпатичног, полудуховитог дијалога са Брусом. По свему судећи, Сем иначе воли да понавља мотиве у својим филмовима и само сам чекао када ће Спајдермен да спаси дете из запаљене куће, што је урадио у оба претходна дела. Још једну личност коју је Сем убацио (али први пут) је Стен Ли, аутор стрипа и творац Спајдермена. Стен Ли је изговорио свега једну реченицу која је гласила: „Претпостављам да један човек чини разлику“. Ово је требало да буде цака за памћење и за посвећене фанове стрипа, па се надам и да је дала жељени ефекат. Таквих ситних цака има поприлично и филм врца од детаља (то је и разлог зашто траје преко два сата); поменутих зликоваца који се смењују један за другим, споредних ликова (попут Кирстенине ривалке Брајс Далас Хауард и Тобијевог ривала Тофера Грејса), емоција које таласају (те је Кирстен час уз Тобија, час није), превирања, спорадичне акције, туча, мудрих и мање мудрих дијалога… Јасно је да радња има расут фокус и заправо овде има неколико радњи у једној јер је неколико прича започето и свака од њих иде ка неком разрешењу. Право мајсторство би било повезати их на смислен начин и довести до неког врхунца, али бојим се да је Сем у томе тек делимично успео. Овако изгледа као да је серију из неколико епизода о Спајдермену спојио (селотејпом) у једну дугометражну целину. Но, та целина уопште није испала лоша и прича има и дубину и емоцију и динамику, па донекле и машту.

Едукативни моменат: Кирстен је била разочарана због лоше критике коју је добила након представе у позоришту. Истина јесте да све што радимо подложно је критици и увек ће бити и оних лоших. На нама је да те критике уважимо или не уважимо, али свакако морамо да прихватимо да ће их бити. То не значи да треба да се одрекнемо свог рада и да престанемо да верујемо у себе. Што се Спајдермена тиче, он је научио да увек имамо изборе у животу и да можемо да изаберемо да будемо најбоље што јесмо.

Оцена наставника:

4(фина)

betmenforever (Small)IVБетмен заувек (Batman Forever 1995) је трећи наставак филма о Бетмену у иницијалној филмској тетралогији. Овај пут Бетмена више не глуми Мајкл Китон, већ Вал Килмер и противници су му Дволични (Томи Ли Џоунс) и Загонетач (Џим Кери). Као да то није довољно, већ злосрећни Бетмен бије битку и са својом подељеном личношћу, у чему му помаже згодна докторка психологије Никол Кидман.

Критички осврт: Ако је у другом делу Дени Девито био пандан Џеку Николсону из првог, онда је Томи тек био суперпандан у трећем. Једнако је луцидан и неупоредиво блеђи. Томијева глума иначе није таква да оставља без даха, али рекао бих да му ова улога баш није легла. Мада морам да признам да је његова дуална природа сјајно осмишљена и реализована са све две помоћнице од којих свака и добра (Дру Баримор) и лоша (Деби Мазар) служи одговарајућу његову страну. Што се осталих тиче, иако је глума прилично помпезна, скроз ми се допала. Обично глумцима у суперхеројским филмовима замерају када сувише озбиљно схватају своје улоге (то је и главна замерка Бену Афлеку као најновијем Бетмену у „Лиги праведника“), али овде то уопште није случај, напротив. Имам утисак да су се сви добро забављали. У једном тренутку док Бетмен облачи ново одело и иду већ милион пута виђени сецкани кадрови опреме која належе на своје место, види се и Бетменова задњица. 🙂 Дефинитивно су се забављали, а чак су и озбиљне сцене прилично ублажене, што је можда и добро јер тако она Америма својствена патетика није дошла до изражаја.

Режисер Џоел Шумахер се трудио да одржи стил и стандарде које је поставио његов претходник Тим Бертон (ваљда и није имао избора јер је Тим у овом случају продуцент), али је ипак унео мало више боје и много више неонки. Акција је, као и у наставцима до сада, прилично уиграна, али је повремено толико брза да изгледа збрзана. Сама прича је сасвим пристојна, ништа епохално и ништа неочикавно за овај поджанр, али свакако врцаво и динамично.

Едукативни моменат: Зли Загонетач Џим је увидео да је знање моћ. Додуше, он је хтео да ту моћ злоупотреби, али свеједно је био у праву.

Оцена наставника:

4(прилично коректна)

BatmanAndRobin(4).jpgБетмен и Робин (Batman & Robin 1997) је наставак претходног филма, али овог пута са Џорџом Клунијем у улози Бетмена. Град Готам терорише Господин Ледени (Арнолд Шварценегер) кога занимају само дијаманти. Бетмен и помагач му Робин (Крис О’Донел), након пар неуспелих акција, ипак су успели да дохакају Леденку и зауставе његове пљачке. Но, ту се појавила Отровна Ајви (Ума Терман), васкрсла научница која обожава биљке и која је у Арнолду видела шансу да уништи свет (тако што ће изазвати ледено доба, разуме се), односно људе и тако омогући својим биљкама да несметано живе. Зато организује Арнолдово бекство из луднице (где су га били сместили), те њих двоје крећу да остварују свој апокалиптични план. Једини који их могу спречити су двојица јунака уз помоћ Бет-девојке Алише Силверстон.

Критички осврт: Робин се појављује још у претходном наставку, али овај филм је бољи тренутак за његових пет минута славе. Наиме, морам да приметим да комбинација Џорџ и Крис много боље изгледа него Вал Килмер и Крис. Џорџ изгледа старији од Вала и иако је у претходном наставку Вал требало да буде очинска фигура Крису, више је изгледао као старији брат. Ово је сада омогућило режисеру Џоелу Шумахеру да већ у првој сцени успостави тај родитељски однос Бетмена и да пружи хумор који такав однос прати. Џоел није одустао од свог врцавог хумора ни овај пут, тако да је наново добио један ведар филм. Томе је допринео и Арнолд који је феноменално духовит. Када већ правим поређења, иако ми је Мишел Фајфер (Жена Мачка из другог дела) љубимица, признајем да је Уми боље успела трансформација из ружног пачета у прелепу заводницу. Два главна негативца и Арнолд и Ума су биолози (он молекуларни, а она ботаничар), тако да је овај наставак добио све моје симпатије. Иначе, наставак изгледа више суперхеројски него сви претходни. Томе је допринела читава ергела суперхероја, али и натприродне моћи антагониста које су очигледније него икада до сада. И мотиви тих антагониста да замрзну свет јер до сада нисмо имали баш мегаломанске планове толико амбициозне и толико налик суперзликовцима из других, озбиљнијих суперхеројских филмова. И допринела је поменута значајније ведрија атмосфера, ако изузмемо болест која узима данак што се верног Мајкла Гофа тиче. Но, и ту имамо срећан крај. Другим речима, иако се стил режије и глуме не разликује значајно, сензибилитет филма се дефинитивно разликује. И не могу да кажем да је испало лоше.

Џоел се мало више заиграо са ледом леденог Арнолда, те је учинак смрзавања и одмрзавања на људе повремено потпуно нејасан. Рецимо, у једној сцени се полицајци гуше од хладноће? И смрзавање и одмрзавање се дешава малтене тренутно, што је такође спорно. Има ту још спорних момената, али не утичу значајно на квалитет филма.

Едукативни моменат: Алиша није видела живот њеног ујака Мајкла онако како га је сам видео. Она је веровала да је он Бетмену само слуга и да је све подредио свом „господару“. И погрешила је јер не можемо судити о туђим животима према сопственим аршинима. Можда Мајкл није имао идеалан живот, али га је проживео према сопственом избору и према сопственом признању био је срећан са тим.

Оцена наставника:

4(малко блеђа)

lego-batman-movie (Small)VЛего филм – Бетмен (The Lego Batman Movie 2017) је још један цртаћ који је направила компанија Лего. Главна фигурица је, наравно, Бетмен и он сам и без проблема сређује небројене зликовце који хоће да преузму контролу над лего градом и које предводи Џокер. Џокер тврди да му је Бетмен највећи непријатељ, али та мржња није узвраћена. Наиме, Бетмен се изјашњава да нема никаква осећања према Џокеру. То је озбиљно повредило Џокерова осећања и он се одлучује на корак који ће потпуно променити Бетменов живот – самовољно се предао полицији. Тако ће Бетмен врло брзо увидети да његов живот нема много смисла без зликоваца које треба да јури, али и та криза је кратког века, пошто ће наступити још већа.

Критички осврт: Већ сам увод је другачији и баш је духовит. И комплетан филм је такав, скроз је смешан. Бетмен више није намргођена, али мудра лего фигурица као у претходним наставцима, већ је потпуно самовољан и себичан и скроз ми се допада. Његов однос са Робином је сасвим пародиран и одлично постављен кроз несрећну везу оца и сина, а веза са Џокером је патолошки емотивна. Ситуација се компликује када Џокер схвата како да пробуди негиране емоције код свог архинепријатеља и одлази у димензију где се среће са злоћама које уопште не припадају причи о било ком суперјунаку у вези са Бетменом. Један од зликоваца је и кула злог чаробњака Саурона из „Господара прстенова“. Дакле, не сам Саурон, већ његова кула. 😀 Углавном, читав цртаћ је направљен као тотална лудница и сваком новом сценом све постаје луђе, са прегршт изванредних идеја у причи која је хипердинамична. Но, фокус се одржава све време, као и порука коју филм шаље. Она је и звезда водиља целе радње. Углавном, ово је можда и најбољи цртаћ који сам гледао, а који је направила компанија Лего.

Едукативни моменат: На самом почетку Бетмен је прочитао једну мудру мисао. Ако желите да свет буде боље место, погледајте себе и направите промену. Заиста мудро, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

5(и то врло фина једна)

petlejbor (Small)Мобилна полиција Петлејбор – филм (機動警察パトレイバー the Movie 1989) је цртаћ рађен према манга серији истог назива. Током 1999. Токио је у некој врсти ре-развоја и настају острва која су направили људи. На тим острвима главну делатност обављају роботи, али они, посебно у појединим подручјима, почињу да се покрећу без надзора и да бивају деструктивни. Мобилна полиција Петлејбор, на дужности 24 сата, истражује овај необични и немили случај.

Критички осврт: Прво што упада у очи је да је анимација баш добра. Цртежи ми се допадају чак и када су потпуно поједностављени. Ликови су врло занимљиви и симпатични, а цео цртаћ има неку ведрину и духовиту црту. Ипак, сама тема којом се цртаћ бави и како је обрађена, баш ми није легла. Напросто је досадна. Океј, ту су неки хуманоидни роботи-возила и подивљали су и сада мобилна полиција из наслова филма истражује зашто раде то што раде. И у тим истраживањима доминирају разговори. Сви ликови разговарају и разговарају и изгледа као да се њихови разговори никада неће завршити. Акције има при почетку и при крају филма (у овом потоњем случају више), али није била узбудљива иако се композитор музике баш трудио да звучно то буде што драматичније пропраћено. У ствари, музика и није лоша.

Едукативни моменат: Помоћник инспектора Гото је поставио једно реторичко питање. Ако би тајфун изазвао штету граду, нико не би био одговаран јер нико није одговаран за изазивање тајфуна, зар не? Ради се о томе да неко јесте одговаран. Ми не можемо да утичемо на то да спречимо неку елементарну непогоду или катастрофу било које врсте, али можемо да имамо добре системе заштите у случају да се тако нешто деси. Треба мислити на све и на макро и на микро плану. Готов помоћник је такође био мудар: рекао је да ако треба да зажали боље да зажали због нечег што је урадио, него зато што није урадио.

Оцена наставника:

3(плус)

neverland (Small)Недођија (Neverland 2011) је филм из два дела или мини серија, а која представља преднаставак познате бајке о Петру Пану. Филм говори о томе како су Капетан Кука (Рис Иванс) и Петар Пан (Чарли Роу) уопште пристигли у чудесну земљу и постали архинепријатељи.

Критички осврт: Недођија је заиста лепо осмишљена, мада ништа што би оставило без даха. Искоришћени су божанствени природни предели уз додатак нешто мало, углавном солидних специјалних ефеката. Ни глума не оставља без даха, али могу да похвалим да је сасвим коректна, а чак постоји и неки труд да буде више од тога. Баш као што је коректна и прича (посебно за један телевизијски филм), која заправо рационализује бајку и чини да она постане научна фантастика. И тај прелаз уопште није урађен лоше. Други део филма је мало разводњен, али изгледа да је то бољка доброг броја мини-серија.

Односи између ликова су добрано закомпликовани, а посебно Капетана Куке и Петра Пана, што причи даје једну добру и нову дубину. Они више нису само непријатељи без разлога и из забаве, већ имају историју која еволуира у садашњости. Можда је овакав, нов поглед на ова два лика био инспирација и за каснији филм „Пан“, али то већ не бих смео да тврдим. Углавном, добра је идеја повезати та два лика на овај начин.

Едукативни моменат: Патрик Гибсон се осећао осрамоћен јер је показао кукавичлук у борби са многоногим крокодилом. Онда је сазнао да је младом Индијанцу помогао да овај покаже храброст, на шта му је Индијанац био захвалан. Некада нам наши поступци неће изгледати онако добри као што бисмо желели, али и оно мало што пружимо за неког другог може да буде много. Важно је да имамо добру вољу.

Оцена наставника:

4(слаболика)

dddhgf (Small)Еон Флукс (Æon Flux 2005) је филм сниман према анимираној серији истог назива која се давала на МТВ каналу у периоду од 1991. до 1995. Радња филма се дешава у далекој будућности 2415. Смртоносни вирус је 404 године пре тога убио 99% човечанства и преосталих 1% се склонио у зидом ограђени последњи град на свету. Међутим, поједини становници тог града нису срећни животом у њему. Они сматрају да власт терорише становништво и зато су организовали покрет отпора. Једна од најбољих чланица тог покрета је Еон (Шарлиз Терон) и она добија задатак да убије главног човека Мартона Чокаша. У добро организованој акцији она је успела да стигне до њега, али када су се нашли очи у очи, схватили су да се заправо познају из неког другог живота. Наместо да га убије, Шарлиз открива да није он тај који је негативац, а уз његову помоћ открива и друге (мрачне) тајне града.

Критички осврт: Шарлиз је прави избор за хероину; савршено лепа, перфектно згодна и делује опасно. Са друге стране, Софи Оконедо има руке на ногама. При томе се ради о црнопутој глумици. Да ли је режисерка Карин Кусама само желела да направи атрактивни специјални ефекат или да поручи нешто друго, заиста не знам. Карин је мешанка Азијата и европеидне жене, па не би, макар због оца, требало да буде расиста. Но, како било, специјални ефекти и акција су визуелно јако добро одрађени. То не значи и да је акција увек убедљива. Има ту подоста оног „Рамбо“ пушкарања.

Сама радња има неодољиву сличност са „Логановим бегом“, што је и добро и лоше. Добро је јер је поменути филм мој филм број један, а лоше је што то не иде у прилог иновативности. Ако поредимо та два филма, мотиви клонирања у овом случају су значајно јаснији и приземнији. Романса између Шарлиз и маркантног Мартона је сувише мелодраматична, трапаво одглумљена, а још трапавије постављена. Она је, у ствари, мимо логике коју је сам филм поставио. Наиме, оригинални Мартон је био лекар који није успео да спасе своју супругу (Шарлиз), али јесте успео неколико милиона њих и пошто је нуспроизвод његовог лека била стерилност, куд ће, шта ће са толиким становништвом, он их је клонирао једно седам пута сваког. Лепо и свака му част, али како је сада међу свима њима пронашао њу наново? Па, зар не беше да је није спасио? С обзиром на то да су сви клонирани, тешко да ће се она реинкарнирати икад (јер сви су увек исти и увек нису она) и Дракулина љубавна прича овде воду (или крв) не пије. Али не лези враже, појављује се (и нестаје, па се опет појављује и све тако) Пит Послтвејт који је сачувао њену ДНК када је умрла и пласирао је после 400 година јер је знао да ће она бити јака и победиће. Зашто је, забога, чекао скоро пола миленијума, тешко је рећи, али се човек сада, према сопственом признању, уморио. Добро, то заиста могу да прихватим, с обзиром на временски период. Ја се заморим, да будем искрен, и после четири школска часа, а о четиристо година не желим ни да мислим. И, да, то је учинио упркос тврдњи неваљалог оригиналног Џонија Лија Милера да њена ДНК не ваља. Зашто не ваља? Ако је параметар тај да је злосрећна оригинална Шарлиз преминула услед болести онда заиста има смисла то што је Џони тврдио, али ако је био визионар и знао да ће снаха да му брата скрене са правог пута после 400 година, па и онда има смисла, само мало мање. Све у свему, овакво насиље над радњом давно не видех. Сценаристи Фил Хеј и Мет Манфреди су је свим средствима обликовали не би ли добили заплет, перипетију, преокрет и расплет и све су они то добили, али џаба. Тешка срца морам да се сагласим са критиком овај пут да је у питању један врло блед филм са ликовима тек овлаш обрађеним.

Едукативни моменат: Када је Шарлиз рекла Мартону да јој је убио сестру, он је одговорио да није знао ништа о томе. Она је на то узвратила да га то не оправдава (тим пре што је на врховодственој позицији). И иако изгледа нефер да будемо криви за нешто о чему нисмо имали сазнања, законски и морално гледано јесмо криви. Наше право и обавеза је да будемо информисани о ономе шта сме да се ради, а шта не. Ако не желимо да се информишемо, веће су шансе да урадимо нешто што је лоше – управо из незнања.

Оцена наставника:

2(може на три)

jurasiccprey (Small)Плен из доба јуре (Jurassic Prey 2015) је нискобуџетни филм снимљен директно за Де-Ве-Де. Тројицу другара који су одлучили да опљачкају банку гоне двојица детектива. Разбојници су отели таоца и она их је одвела у усамљену колибу. Међутим, у крају где је та колиба налази се и опасни диносаурус.

Критички осврт: Двојица детектива започињу случајем где човек у подруму позоришта држи заточеног човека као људског пса. Овај несрећник при томе лаје, а његов тамничар је го и са окрвављеном тестерицом за техичко. Шта ли је секао са њом? Можда кости за свог „љубимца“, тешко је рећи. 🙂 Још теже је рећи какве везе има та сцена са остатком филма. Након тога та двојица јуре пљачкаше који седе у колима и одају утисак као да се испред њих дешава неки застој, па касне на службени пут. Онда њихов таоц одлучује да их одвезе до брвнаре и она веома лагано одвози кола од полицијске заседе. Филм је крцат таквим неким небулозама, а праћен језиво лошом глумом. Специјални ефекти су још лошији. Мислим да су црно-бели филмови имали боље специјалне ефекте од овога. При томе не мислим само на диносаурусе, већ и најобичније могуће пушкарање.

Едукативни моменат: У овако испразном филму тешко је наћи било шта едукативно. Но, да пробам. Када је полицајац натерао диносауруса у воду био је убеђен да овај не зна да плива и да ће се удавити. Но, то се није десило. Немојте никога потцењивати, а нарочито не диносаурусе. 🙂

Оцена наставника:

1(односно нула, односно још мање)

iron_sky_poster (Small)IVГвоздено небо (Iron Sky 2012) је СФ који су заједничким снагама урадили Финци, Немци и Аустралијанци. Када су два америчка астронаута слетела на Месец, пронашли су нешто чему се нису надали. Пред њима је била колонија коју су направили нацисти после Другог светског рата, како би реорганизовали своје снаге и створили напредно оружје за напад на Земљу. Једног астронаута су убили, а другог Кристофера Кирбија су заробили. Са њим се једна група упутила на Земљу како би упознали америчку председницу Стефани Пол и одмерили снаге, али пре свега како би прикупили компјутере са Земље неопходне да покрену своје моћно оружје и започну инвазију.

Критички осврт: Овај филм је очигледна сатира или, боље да се изразим, требало је да буде сатира америчке политике (иако су немачки нацисти ти који су наводни негативци), али су критике упућене америчком естаблишменту толико јасне и транспарентне, да не можемо да причамо о виспренијем хумору. И то је велика штета с обзиром на то да је готово генијална поставка нудила обиље могућности и поређења (САД сада и Немачке некад). И хумор који није у директној вези са политичким препуцавањима такође је приземан и плитак. Симпатичних ситуација, пак, има и сјајна је сцена изненађења нациста када откривају да је астронаут кога су отели – црнац. 🙂

Пошто је комедија у питању не могу оштро да судим чудноватим законима физике на Месецу и то је, иначе, мањи проблем. Већи је проблем радња која је с почетка обећавала, а није испунила, као и врло блага глума. Некако очекујем већи труд чак и у комедији. Визуелно, филм је дојмљив, а такви су и специјални ефекти. Ипак, они нису искоришћени максимално јер је битка у свемиру разочаравајућа, а тек борба између Јулије Дитце и Геца Отоа је, најблаже речено, неспретна. Јача је битка коју после тога међусобно воде политичари. Свеукупно, филм има и добре идеје и много потенцијала, али готово сасвим неискоришћене.

Едукативни моменат: Нараторка је рекла да је освета незгодна ствар. Никада се не заврши онако како бисте желели. И у праву је, а бићемо и ми ако на освету заборавимо.

Оцена наставника:

4(било ми је жао да дам тројку)

gkostbII (Small)IVИстеривачи духова II (Ghostbusters II 1989) је други део филма из 1984. Екипа која је јурила духове у првом делу сада се већ растурила и готово је заборављена. Међутим, наново ће се активирати пошто се древни тиранин са Карпата појавио као дух и има намеру да загосподари светом.

Критички осврт: Иако је овај наставак практично исти претходни и одвија се по готово идентичном обрасцу, опет ми је сјајан. Истеривачи духова су на почетку прокажени, потом проналазе поље натприродне силе, па постају популарни, па нешто крене по злу и духови се ослобађају и тероришу људе по улицама, да би се ултимативно зло надвило над град и једини ко му се може супротставити су управо – истеривачи духова. И они постају хероји. Ах, да, и овај пут све креће од Сигорни Вивер. И даље је изабраник њеног срца Бил Мари, а он је и даље бритко ироничан, док су остали из екипе и даље замлате. Хумор је очекиван, мада је добар. Углавном, ако сте видели први део, видели сте и овај, тако да једини разлог зашто треба да га погледате је тај да ћете провести сасвим пријатних 108 минута, под условом да малко зажмурите на појачан амерички шовинизам. Главни негативац је Вилхелм фон Хомбург са Карпата, а његов помоћник је Питер Макникол који глуми др Јаноша са очигледно лошим акцентом (за којим нема потребе јер је рођен на Менхетну). Како би победили злог Вилхема истеривачи су „оживели“ Кип слободе и тако изазвали добру вољу својих суграђана. Јесу они правили пошалице на рачун тог кипа, али ипак…

Едукативни моменат: Да би победили зло истеривачи духова су тражили решење да призову добру вољу својих суграђана. За зле духове прастарих тирана не знам, али верујем да се уз добру вољу многи проблеми побеђују.

Оцена наставника:

4(апсолутно поклоњена јер више приличи блага тројка)

Лако Је Критиковати 100

Следи листа „нових“ филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. А оно што овај чланак разликује од свих претходних сличних је што је јубиларан, па ће број филмова овог пута бити већи – 25! Да почнем полако. 🙂

annihaltion (Small)Уништење (Annihilation 2018) је СФ филм базиран на истоименом роману Џефа Вандермера. Нешто из свемира је пало на светионик на обали океана и почело да мења околну природу. Прича прати судбину научнице Натали Портман, која је силом прилика кренула у мисију откривања тајне овог ванземаљског феномена.

Критички осврт: Најпре да кажем да је филм добио моје симпатије јер је главни протагониста Натали по вокацији биолог и, логично, најбитнији члан тима. 🙂 Мени, као биологу, веома је било занимљиво да гледам овај филм, али ако ћемо реално, сличан учинак би дао и какав документарац о пустоловима који се пробијају кроз џунглу. И тамо има опасних створења, а ова су тек нешто измењена већ постојећа и при томе не нарочито инвентивна (осим медведа, он је врхунски осмишљен). Радња се развија веома споро, те више од половине филма главне глумице истражују околину. Негде после половине филма почиње нешто да се дешава. Најпре су то открића истраживачког тима, а која уједно откривају и идеју приче и морам признати уопште није лоша. Чак ми се и лична Наталијина драма допала као прича у причи.

Осим идеје, овај филм нуди неколико нових детаља у односу на уобичајену праксу на коју смо навикли у овом поджанру. Тим чине искључиво жене, а те жене су практично закорачиле у самоубилачку мисију јер су им животи руинирани. Јасно је да неће бити баш обичне личности (а одглумеле су их сјајно), што већ даје предност причи у којој су оне актери. Уз жене некако иде и цвеће, а овде га баш има; врло необичног и предивног. И има лишајева и то врло смртоносних, али прелепих. Буквално изгледају као морбидно уметничко дело. Специјални ефекти су иначе одлични, а све то шаренило, иако не претерано маштовито, свакако је ефектно.

Но, што би рекла браћа Енглези; „путовање“ је овде узбудљивљивије од циља и сам филм нуди озбиљну и узбудљиву причу, али она иде ка – ничему. Крај је испразан, неинвентиван, опште место и нимало ефектан.

Едукативни моменат: Бенедикт Вонг је закључио да је ванземаљац уништавао све. Натали је узвратила да није уништавао, већ је стварао нешто ново. Када неко мења наш рад, не мора увек да значи да га уништава. Некада га побољшава или му даје неку нову карактеристику о којој нисмо размишљали и која уопште не мора да буде лоша. Ово посебно морамо имати на уму када радимо у тиму са неким или када неко ревидира (рецензује) оно што смо урадили.

Оцена наставника:

5(уз абнормално велики минус)

Dragon Heart (Small)IIIЗмајево срце (DragonHeart 1996) је британско-америчка фантазија. Денис Квејд је витез и тутор млађаном принцу Лију Оексу. Лијев отац Питер Хрић је тиранин и његови поданици сељани су подигли буну против њега. Успели су да убију краља, а једна девојка је случајно и смртно ранила принца Лија. Но, краљица мајка Џули Кристи одвела је сина на самрти у пећину код змаја и замолила да га овај врати у живот. Он је то и учинио, тако што му је пресадио пола свог срца. Услов змаја је био да младић буде милосрдан владар. Но, десило се управо супротно и нови краљ је постао још грђи од свог оца. Денис је напустио свог ученика, постао ловац на змајеве и готово да је успео да их истреби све. Преостао је још само један, управо онај којем фали пола срца.

Критички осврт: Најмање два ултрапозната глумца – Денис (стасом) и Шон Конери (гласом) требало је да обезбеде висок рејтинг овом филму и верујем да су у томе и успели, али није да није било преглумљавања, оног карактеристичног за холивудске блокбастере. Међутим, оно што много више замерам овом филму је што се темељи на – глупости. И у томе предњачи Денис који, иако учитељ дечака Лија, уопште не види његове лоше карактерне црте. Причамо о принцу који је отео из руку круну смртно рањеном оцу Питеру и викао: „Умри, умри, то је моје, ја сам сада краљ!“ Олакшавајућа околност је та што то Денис није видео, али неке особине личности тешко се могу сакрити. Верујте ми као наставнику. 🙂 Углавном, Денис је био искрено пренеражен у шта се његов ученик претворио и одлучио да је змај, који му је дао пола сопственог срца, у ствари крив за то. Логично, зар не? Додуше, можда би било логичније да је остао уз принца и да је покушао да позитивно утиче на њега, али онда не би било ове… виспрене радње. 🙂 У следећој сцени, након дванаест дугих година, Денис у смешном походу са тананим луком и још тананијом стрелом јуриша на горостасну животињу и ми не видимо шта се дешава, али видимо да лети перје (сено, заправо) и – хопла – Денис носи змајев зуб који је исекао ваљда том истом стрелом. 🙂 Шалим се, имао је мач за појасом, тако да режисер Роб Коен није баш у потпуности потценио своју публику.

Сцене су прилично предвидљиве. Рецимо, врло је јасно било да ће обесни Дејвид Тјулис убити убогог оца лепе и опасне Дајне Мајер. Већ тада је било јасно и да ће Дајна постати Денисова драгана, као и да ће се Дејвид заљубити у њу. Но, некакве приче има и иако је класична и са јасним током и пре него што сте је одгледали, није досадна. Свакако је превише романсирана и са све великим речима, али већ сам поменуо да је ово прави холивудски филм. Жанр коме припада је дефинитивно бајка и то је јасно и по томе што се појављује змај (који уме и да прича), а и по томе што су карактерне особине ликова доведене до екстрема. Они су потпуно добри или потпуно лоши. И та бајка неодољиво подсећа на исту ону о Робину Худу, са нешто разуђенијим фокусом.

Специјални ефекти су очекивано одлични и змај је сјајно направљен са врло суптилном мимиком лица. Борба у шуми између властелина и незадовољних сељана, пак, врло је разочаравајућа, мада има неке тактике, рецимо. Много боље су борбе које се касније дешавају у замку.

Едукативни моменат: Када је Денис подсетио младог краља Лија на завет, овај му је одбрусио да је краљ изнад завета. На то му је Денис рекао да нико није изнад завета, а посебно не краљ. Другим речима, да би било ко био први и узор другима, мора да покаже личним примером да поштује законе. Ниједна владавина није ваљала где властодршци крше тај закон.

Оцена наставника:

3(мање-више реална)

Monty_Python_Holy_Grail (Small)VМонти Пајтон и свети грал (Monty Python and the Holy Grail 1975) је комедија коју су заједно написали Пајтоновци. Грејам Чепмен глуми краља Артура који жели да сакупи витезове округлог стола. И он успева у својој намери, а ускоро им Бог даје и задатак: да пронађу свети грал.

Критички осврт: Филм је потпуни хаос. Они се спајају у дружину, раздвајају, да би се наново спојили и све то прате сулуде сцене и она типична монтипајтоновска анимација. Сасвим је занимљиво и скроз је смешно, али има јачих епизода самог серијала „Летећег циркуса Монтија Пајтона“. Оно што овај филм чини филмом (а не просечном епизодом серије) је што је прича једна, конзистентна, а не сачињена из више међусобно неповезаних скечева. Дакле, није најбоље што Пајтоновци могу да дају, али је довољно добро.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не морамо увек да досегнемо циљ (ни они нису нашли свети грал до краја филма), али можемо да уживамо у авантури, баш као што смо уживали у овом филму. Рецимо, на такмичењу из биологије не морамо бити први, али ћемо много тога научити и стећи значајно искуство док се будемо такмичили.

Оцена наставника:

5(наравно)

gremlins-movie-poster (Small)IVГремлини (Gremlins 1984) је филм о симпатичним бићима који воле да уносе хаос у живот људи. Естел Акстон је проналазач апарата који углавном не раде и које покушава да прода путујући по разним градовима и сајмовима. Када је обилазио кинеску четврт наишао је на антикварницу где је видео могваја, необично, слатко и распевано биће. Пошто је било време Божића, пожелео је да га купи за свог сина Заха Галигана. Власник радње Кеј Лук није желео да му изађе у сусрет, али је Кејов унук ипак мимо деде склопио посао са Естелом и предао му могваја. И дао му је три важна савета како да чува то биће. Естел је сину поклонио овог створа и предочио му савете, али их је, случајно, овај практично све прекршио. То је за последицу имало да се могвај размножио и дао злокобно потомство, које је ускоро постало још злокобније. И варошицу у којој Естел и Зах живе задесила је инвазија гремлина.

Критички осврт: Филм је потпуно инфантилан и са бајковитом атмосфером, а томе нису допринели само гремлини, већ и ликови који су врло екстремних карактера. Госпођа Поли Холидеј изгледа као женска варијанта главног протагонисте „Божићне песме“ Чарлса Дикенса, на пример. Овај утисак појачава и то што се комплетна радња и дешава на Божић. Гремлини, колико су цакани, толико су и језиви и део филма када опседају град заправо је хорор са све људима који гину. Међутим, и тај хорор је некако инфантилан и њихове зврчке изгледају као оне које можемо видети у цртаним филмовима о Томију и Џерију, рецимо. Тако да се добија необичан спој наизглед непомирљивих жанрова. Но, казаљка је ипак више скренула ка ведрој атмосфери и овај филм би био једна лагана комична бајкица, са бићима која се изгледом потпуно уклапају у кинеску митологију из које су, наводно, потекла.

Сами гремлини осмишљени су тако да, као што написах, буду цакани. Они би били спој Евокса из „Повратка Џедаја“ (медведићи су увек добитна комбинација), Јоде из „Империје узвраћа ударац“ и свих слатких животиња којих можете да се сетите. Када постају зли, њихове чауре, логично, личе на исте оне код ејлијена. Честитке свима који су учествовали у осмишљавању њиховог изгледа, као и животног циклуса јер су се добила створења која и уз сасвим класичну причу могу да пласирају филм. И успело се у томе, колико знам, те је филм био финансијски успех. Не могу да кажем да је успех постигнут и што се свих аспеката тиче, али филм свакако има прођу.

Едукативни моменат: Гремлини се размножавају пупљењем. То је бесполни процес када из тела једне јединке израсте друга јединка. Тако се размножавају, на пример, сунђери, корали, хидре из царства животиња, али и квасци из царства гљива.

Оцена наставника:

4(слатка као и филм што је)

wildlingposterhead (Small)IIIДивљач (Wildling 2018) је хорор о девојци Бел Паули, која је имала веома трауматично детињство уз „татицу“ психопату Бреда Дурифа. У тренутку очаја Бред извршава самоубиство, а Бел су пронашли у подруму куће и сместили у болницу. О њој је почела да се стара шериф Лив Тајлер и покушала да Бел пружи нормалан живот какав воде тинејџерке. Но, то није тако једноставно јер Бел ипак није обична тинејџерка.

Критички осврт: Филм има заиста застрашујућ, снажан почетак и обећавао је један добар психолошки хорор. Оно у шта се изродио је сасвим осредњи класичан хорор који не нуди више од ефектне и уверљиво језиве Белине глуме. Но, колико год талентована била и са више него занимљивом физиономијом, без неопходне подршке у причи, тешко да може да изнесе филм, а још теже да га подигне из мрака у коме је добар део времена. Но, тај мрак није толики проблем колико оштро сечене сцене које, уз то, кратко трају, па је акциони део сувише хаотичан. И поједини делови приче се некако хаотично и збрзано одвијају.

Занимљиво је видети Лив као шерифа наместо као лепотицу-заводницу. И добро се снашла, а и зреле године, сада већ преко 40, иду јој у прилог. Не допада ми се што је њен филмски брат сироче кога момци малтретирају у школи. То је толики клише да је већ одавно прешао границу депласираног. Ни други ликови не беже превише од стереотипа. Но, то није једина неоригинална ствар у филму. Има ту делова преузетих из других остварења, попут „Људи мачке“ из 1982. Настасја Кински је у почетку, чини ми се, била вегетаријанац исто као Бел у овом филму. Још неке сцене су сличне, као када Бел хода полунага кроз шуму, са окрвављеним устима. Како радња одмиче, постаје све јасније да је то дело имало један добар утицај на режисера и уједно сценаристу Фридриха Бема. Једино што овде наместо мачке имамо куцу и што су два главна актера тинејџери, а не зрели људи.

Што се тиче ликова, још морам да приметим да су њихове приче неразрађене и да је у финишу филма Бел толико истакнута у први план, да су сви употребљени само да би послужили њеној драми или када више нису били потребни, попут Лив, маргинализовани су. Појављује се Лив и у финишу, али је он лагано могао да тече и без ње. Иначе је финиш прилично сведен, па и разочаравајући. Љубавна прича која се дешава између Бел и њеног момка почела је солидно, мада предвидљиво, да би некако пресушила и претворила се у приплод (нема боље речи).

У филму бих могао да похвалим фотографију, али приказ предивних пејзажа и тако не може да омане.

Едукативни моменат: Једна од метафора у овом филму је колико је тешко сазревање једне младе особе. И јесте тешко, без обзира што се неће претворити у вукодлака. 🙂 Ситуацију може да олакша учење о периоду пубертета и адолесценције, односно биолошким и психолошким аспектима, те стицања сазнања о сопственом телу. И то је један од разлога зашто се биологија учи у школи.

Оцена наставника:

3(можда чак и два)

Exists-movie-poster (Small)IIIПостоји (Exists 2014) је хорор о групи младих који су одлучили да проведу неко време у дружењу у колиби у шуми. Већ када су долазили, случајно су аутомобилом ударили у неку животињу. Испоставило се да је у питању јети, веома насилан и веома снажан, жељан да се освети за нанесену штету.

Критички осврт: Американци не одустају од чаробног броја пет, односно три момка и две девојке, који су отишли у брвнару у шуми и тамо доживели хорор. Дакле, филм је светлосну годину далеко од инвентивног, али свеукупно заиста није лош и чак снимање видео-камером (како то већ режисери у оваквим приликама обичавају да раде) није толико заморно, иако се камера клати и дрмуса готово без престанка. Режисер Едуардо Санчез је успео да направи колико-толико реалну и помало језиву атмосферу, а да при томе није правио глупе грешке какве обично овакви филмови имају. Млади су успели прилично добро да одраде свој задатак, те је свеукупан утисак сасвим у реду. Овај филм је дефинитивна тројка; ништа нисте пропустили ако га не видите јер има толико филмова њему налик које сте већ сигурно гледали, почевши од „Вештица из Блера“, а ако га погледате нећете зажалити пошто је сасвим коректан и забаван са тек мало више развученим сценама но што добар укус налаже.

Едукативни моменат: Све је почело од тога што су млади колима налетели на јетија. Многе праве животиње страдају у саобраћају, па се зато у свету праве еколошки мостови. То су надвожњаци преко ауто-путева, често са засађеним биљкама, преко којих животиње могу безбедно да пређу.

Оцена наставника:

3(нешто мало јача)

hellraiser-vi-hellseeker (Small)IVУздигнуће пакла: Трагач за паклом (Hellraiser: Hellseeker 2002) је шести наставак саге „Уздигнуће пакла“. Дин Винтерс је човек који је доживео саобраћајну несрећу. Аутомобил у коме су се он и његова супруга Ешли Лоренс возили, завршио је у реци. Он је успео да се спаси, али је она остала заглављена у аутомобилу који је потонуо. Полиција се ангажовала око овог случаја и све указује да је он изрежирао ову несрећу, док он има халуцинације и главобоље и уз све то амнезију, те покушава да се сети шта се заиста десило. И коначно ће схватити шта се дешава, а његово откриће ће превазићи сва његова очекивања.

Критички осврт: Режисер Рик Бота ме је пријатно изненадио и морам да признам да је баш, баш добро урадио посао. Прича се одвија кроз сећања и халуцинације главног лика Дина, које делују веома неповезано, али опет дају једну конзистентну причу која има добар ток. Прича није грандиозна, али није ни лоша; то је један сасвим солидан трилер и нешто мање солидан хорор.

Мислим да су мањкавост овог филма глумци и неки други би боље одрадили посао. Улога коју тумачи Дин, рецимо, вапије за заменом. 🙂 Мислим, лепо је што су вратили Ешли у серијал, али, руку на срце, ни њоме нисам претерано одушевљен.

Едукативни моменат: Много тога мудрог је рекла лекарка Рејчел Хејвард: да сви чине ствари због којих касније жале и да је то део живота. И још је рекла да не можемо променити то што смо урадили, односно да не можемо променити прошлост, али се можемо суочити са њом. Другим речима, можемо (и треба) да прихватимо одговорност за своје поступке и можемо да пробамо да поправимо ситуацију колико је то могуће.

Оцена наставника:

4(можда малко поклоњена)

infinitychamber (Small)IVБескрајна комора (Infinity Chamber 2016) је футуристички филм о човеку Кристоферу Сорену Келију, који се буди у некаквој ћелији и врло брзо схвата да је ту како би био процесуиран због злочина за који тврди да није починио. У ствари, он уопште не зна за који је злочин оптужен и покушава на све начине да ступи у контакт са било ким ко би могао да реши његов случај. То се испоставља као немогуће и једино друштво му је вештачка интелигенција која има задатак да га одржи у животу.

Критички осврт: Већ сам помислио да ћу одгледати СФ варијанту Кафкиног „Процеса“ и иако изузетно поштујем и дело и писца, нисам га баш са радошћу својевремено читао. 🙂 Тако да ми ни ова почетна помисао није баш била допадљива. Но, врло брзо филм ме је демантовао.

Ово је један од оних клаустрофобичних филмова налик на „Коцку“, а који носи само један глумац. Нисам сигуран да Кристофер може у таквој монодрами да држи сву пажњу, као што је то успело Сему Роквелу у „Месецу“ или Харију Пејтону у „Последњем гурању“, али је свеједно имао не малу помоћ Касандре Кларк. Свакако, глумци су добро одрадили посао.

Прича није лоша, мада сам то и очекивао од сценаристе Трависа Милоја, који је написао и врло добри „Пандорум“. Ништа помпезно и ништа што ће донети усхићења вредан обрт, али урађено са виспреним дијалозима, као и филозофијом (о друштвеном поретку и технологији, углавном) која се пласира ненаметљиво. Допало ми се што је Травис човек који ради са оним што има, те иако је видан низак буџет у сцени са експлозијом, углавном није ни стављао у свој филм оно што није могао постићи (на пример, нигде нису приказане неке фенси зграде будућности). Он је специјалне ефекте напросто заменио садржајем, дијалозима и порукама и то је урадио сасвим солидно и што је важно – без патетике. Углавном, са мало направио је много и то не могу да не ценим.

Едукативни моменат: Касандра је рекла Кристоферу како је могао и лошије да прође; да време наместо са њом у кафеџиници проведе код зубара. Истина јесте да увек може да нам буде лошије него што јесте, те не треба стално да кукамо (што је и Кристофер закључио), већ да из ситуације у којој смо извучемо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

4(не баш најбљештавија звездица и свакако без звездице)

brazil_ (Small)VБразил (Brazil 1985) је дистопијски футуристички филм који прати судбину Џонатана Прајса, запосленог у министарству за прикупљање информација. Он је задовољан на свом необичном послу и редовно одбија унапређења која му преко веза намешта његова мајка Кетрин Хелмонд. Но, ипак мења мишљење када схвата да ће му нова позиција омогућити да сазна ко је жена из његових снова (Ким Грајст), а која заиста постоји у реалности. Наиме, Џонатан ју је једном случајно видео како на шалтеру покушава да се избори са бирократским перипетијама. Невоља је што ју је министарство у коме Џонатан ради прогласило за терористу.

Критички осврт: Обично у дистопијским друштвима овог типа влада застрашујући ред, али ово друштво је у хаосу од формулара, цеви и деце која су препуштена улици и имитирају старије у најгорем могућем смислу. То овај филм са једне стране чини другачијим, посебним, али са друге скреће пажњу са фокуса саме теме и са мотива ликова. Рецимо, такав је случај са Робертом де Ниром. Он је луцкаст и ради свашта нешто у тек пар минута, те прети пиштољем и развлачи и разбацује бесмислене цеви, али остаје нејасно зашто све то ради.

Сјајних сцена има заиста много и готово свака је врло ефектна. Осуда друштвеног уређења и система је очигледна и овај филм јесте одличан пример моћи комедије, односно сатире да нагласи озбиљне идеје. С обзиром на то да су у питању осамдесете, хумор је у некој мери наиван (што је одлика тог доба) и сатира зато изгледа пренаглашена, али свеједно је успешна. Режисер Тери Гилијам успео је да поткачи разне сегменте друштвеног живота. И у све се ту лепо уметнила љубавна прича између Џонатана и Ким која се некако поетично и сензуално (опет одлика тог доба) супротставља свему томе. Крај је решен ингениозно.

Глумачка екипа није мала и скроз је одабрана.

Едукативни моменат: Сваки посао мора да прати нека папирологија. Међутим, ако се са попуњавањем формулара претерује, као што је приказано у овом филму, посао ће трпети. Мора да се зна шта је важно, а шта маргинално у неком послу.

Оцена наставника:

5(баш пристојна)

ready (Small)VСпреман играч број 1 (Ready Player One 2018) је филм који се дешава у будућности када су људи заокупљени виртуелним светом названим „Оаза“. Овај свет је такође и бекство из реалности која је прилично суморна. Творац овог света Марк Рајланс је након смрти у завештање играчима оставио да пронађу ускршње јаје. Ко у томе успе, постаје власник читаве „Оазе“. Јасно је да су многи ради да га се домогну, а прича прати авантуру момка Таја Шеридана који постаје најозбиљнији кандидат да пронађе драгоцено јаје.

Критички осврт: Није први пут да режисер Стивен Спилберг пружи овакав спектакл – много више у виртуелном (јасно), него у реалном свету. Приказани виртуелни свет ме је у појединим моментима очарао. Како би причу учинио што маштовитијом, у борбе и у финалну (епску) битку унео је све чега се сетио, па тако имамо ликове или секвенце из разноврсних филмова, што из његових личних („Парк из доба јуре“), што из туђих („Терминатор 2“). „Исијавање“ је ипак било изненађење и иако филм ни по чему није сличан са овим, сасвим добро се уклопио. Некако сам се надао да ћу видети и Џека Николсона и тада би утисак био потпун, али је то било заиста тешко оствариво. Углавном, утисак је одличан, иако је крај оно право америчко пренемагање са више него наивним моментима. Пренемагања има и у току филма пре свега у мотивационим говорима које држи Тај, а његова улога вође свих играча је баш исфорсирана. Но, на то и могу да зажмурим у овако опако реализованом блокбастеру.

Још да додам да идеја није лоша, али није ни нова, па чак ни скроз фантастична. На интернету већ постоји „Други живот“ који је управо оно о чему филм говори: онлајн виртуелни свет у коме људи могу да узму лик неког аватара и буду и раде шта год желе. Поруке које филм шаље су сасвим добре и иако филм форсира да се добра забава дешава у виртуелном свету, упозорава на разне опасности које нам се могу десити тамо и упућује да се не запоставља стваран свет. И музика ми се допада, а одабрана је она старињска из седамдесетих година.

Едукативни моменат: Што би рекао Марк (парафразирам): виртуелни свет је леп, а реалност може бити туробна. Но, колико год туробна била, реалност је једино место где човек може пристојно да руча. 🙂 Другим речима, најважније ствари дешавају се у реалности.

Оцена наставника:

5(не баш најбоља могућа)

the new politics (Small)IVНове политике (The New Politics 2016) је кратак футуристички филм где главне улоге имају две жене са различитих крајева света, које се припремају за спортско надметање.

Критички осврт: Заиста је фора на крају добра, што је и поента оваквог филма. Режисер Џошуа Вонг се све време разметао сјајним специјалним ефектима и идејама о веома напредној будућности, чиме је одвратио пажњу и допринео мојим очекивањима, да би донео крај какав је донео. Тај крај може да се тумачи на различите начине, па и да ма колико напредни били неке ствари никад не застаревају. И та могућност да се филм схвати на различите начине је свакако део његовог квалитета.

Едукативни моменат: Овај филм можемо да протумачимо и тако да је свака наша победа у било чему онолико грандиозна колики јој ми (сви) значај дамо. Некада треба и претерати у том значају, зашто да не, тим пре ако смо сав труд и срце уложили у то.

Оцена наставника:

4(рецимо)

after-earth (Small)IVНакон Земље (After Earth 2013) је постапокалиптични филм који се дешава у далекој будућности када су људи населили друге светове. Но, ни ти други светови нису баш потпуно гостопримљиви, па су се људи сукобили са ванземаљским урсама, застрашујућим животињама са великим канџама. Урсе су слепе, али осећају феромоне које људи испуштају када су уплашени. Зато се организују обуке за свемирске ренџере како би се научили да се претворе у „духа“, односно да толико постану храбри да уједно постану невидљиви за урсе. На једну такву обуку кренуо је и легендарни ренџер Вил Смит, како би је надгледао, а повео је и сина Џејдена Смита, како би се зближио са њим. Међутим, током вожње свемирским бродом улетели су у кишу астероида и брод се озбиљно оштетио. Немајући куд, посада је морала да се приземљи на забрањено и сада већ опасно место – Земљу. Атерирање није прошло добро и брод се буквално преполовио, а да зло буде веће, урса коју су држали заточену ради обуке сада је била слободна. Једини преживели су отац и син, а да би послали сигнал за помоћ морали би да дођу до другог дела брода, удаљеног много километара. Пошто је Вил био озбиљно повређен, само је Џејден могао да крене у мисију где је урса тек једна од смртних опасности.

Критички осврт: Јако је лепо што је Вил запослио и свог сина Џејдена и у духу традиционалних српских послова који ми нису страни, могу само да поздравим ове родбинске везе. Клинац додуше јесте симпатичан и пристојно глуми (у сваком случају боље од оца, али не знам да ли је то уопште комплимент). Углавном, могао је Вил да упосли и ташту и шурњају па да се добије један леп породичан филм. И запањујуће, режисер М. Најт Шјаламан успео је управо то; да направи породичан филм од једне акционе фантастике. Уз такав филм иду и не тако ретки тренуци патетике, али су у граници подношљивости. У ствари, цео филм је и више него подношљив. Знам да је био на удару критике, али иста та критика је високо оценила „Дан независности“, тако да толико о њој. Према мом мишљењу ово је сасвим солидан Сф са прилично добром идејом и пристојним специјалним ефектима.

Занимљиво је осмишљен свемирски брод, као и средства која га прате. Овај пут тканина предњачи над металом. Све је некако исплетено, а тако изгледа и сам брод. Ипак, много више ми се свиђа природа којом ходи Џејдан. Предели су изврсни. Живи свет наставио је да еволуира без човека и иако је превише мало времена прошло (хиљаду годину након еколошке катастрофе) неке промене се већ уочавају на појединим врстама, мада је свака препознатљива. Тако да то и јесте грешка и није, али свакако изгледа занимљиво. Но, птица грабљивица која жртвује свој живот за Џејдана ипак је превише. Као и онај сноп светлости ка небу који Амери обожавају да убаце у сваки боговетни филм.

Едукативни моменат: Џејдан је желео да се докаже свом оцу и то је и урадио. И све је то у реду, али ми не морамо да се доказујемо било коме, па ни родитељима тако што ћемо радити исто што и они. Треба да се докажемо себи, али у послу који је наш избор.

Оцена наставника:

4(не баш најсјајнија, додуше)

screamers-movie-poster (Small)IVВриштавци (Screamers 1995) је америчко-канадски СФ који се дешава 2078. На планети Сиријус 6Бе води се рат због ресурса који та планета има. Рат траје много година и изгледа да побеђује она страна која је изумела тзв. вриштавце, убојите роботе са сечивима. Међутим, командант једне од база Питер Велер схвата да су их власти са Земље напустиле и преусмериле се на другу планету. Зато он покушава да пронађе најбоље решење за обе зараћене стране, те креће у мировну, али истовремено и опасну мисију са тек пристиглим војником Ендруом Лауером.

Критички осврт: Атмосфера у овом филму је прилично депресивна. Заправо, безнадежна је и такву једну ситуацију ликови су добро дочарали. Можда је глума за неколико нијанси наивнија него што би било оптимално. Посао је одрадио и амбијент представљен кроз напуштена постројења, индустријски отпад, полупустињски крајолик и жућкасте боје и сиве нијансе.

Цела поставка радње је прилично интелигентна, ако већ није маштовита. У поменутој безнадежној ситуацији, у рату који траје целу деценију, две зараћене стране на планети богу иза ногу, заборављене и жртвоване од остатка света, одлучиле су да ураде једину могућу ствар – да склопе примирје. Све то није тако једноставно јер се упоредо одвија убрзана еволуција машина осмишљених за убијање, а које је пласирала једна од страна. Цео тај еволутивно-механички део је помало трапав и отвара многа питања која почињу са „како“, али ако зажмуримо на то, кроз трепавице видећемо један врло занимљив филм. Режисер Кристијан Дигве мудро је и врло спретно спојио два филма која су ремек-дело фантастике: „Истребљивача“ и „Ејлијена“, те дозирао мистерију сасвим довољно да пажња не пада све време филма. Некако се у то уденула љубавна мелодрама између Питера и Џенифер Рубин, која је некако збрзана јер није било много ни времена да се развија. Но, ипак је коректно одрађена и пристојно уверљива, ако ни због чега другог, а оно зато што Питер изгледа као набријан тип који не околиша сувише.

Специјални ефекти су и за оно време могли да буду малко бољи. Акција је значајно успелија, мада начин како је Питер убио Рона Вајта виси на врло танком концу. Наиме, ако га је убио струјом, а био је у додиру са њим, тешко да је та струја могла њега да мимоиђе.

Едукативни моменат: У овом филму су цигарете црвене боје коришћене као средство заштите од радијације. Но, то је СФ. У реалном животу, цигарете никако не помажу, само одмажу и нарушавају здравље, ма како обојене биле.

Оцена наставника:

4(са врлим плусом)

genesis_theatrical (Small)IПостанак (Genesis 2018) је постапокалиптична прича у којој малобројни људи зазиру од изласка из својих склоништа у затровану средину. Зато су створили андроида Чика Оконквоа како би им набављао храну и тражио преживеле. Међутим, он је измакао контроли, баш као и њихов крхки систем који су успоставили у својој заједници.

Критички осврт: Овај филм јако добро илуструје флоскулу „радња се некако котрља“ јер се стварно котрља. 🙂 Према сензибилитету, овај филм више изгледа као епизода какве серије сиромашне продукције, са свим тим дијалозима, односима између ликова и драмама. Иначе, драме баш има. Негде на пола филма троје напољу јуре робота, а у бази се дешава побуна. И то прати врло драматична музика и све време је неки метеж, али проблем је што сав тај уложени труд уопште није изнедрио неку узбудљиву акцију, напротив. Све време сам био равнодушан на сва дешавања у филму.

Глума ми није увек уверљива, а специјални ефекти још мање (чак ни пушкарање није одрађено како треба). Но, то је мањи проблем. Много већи је што је радња већим делом испразна и препуна празног хода, мотиви ликова потпуно нејасни, а прича неинвентивна и није донела ама ич новог апокалиптичном поджанру. Има ту неког покушаја да се ископира легендарни „Истребљивач“, али авај, сувише је блед.

Једино што ми се свиђа у филму је податак да се апокалипса десила на дан када је мој рођендан. Ко зна, можда то и није толики СФ. 😀

Едукативни моменат: Чике је закључио како му није јасно зашто су људи заокупљени смрћу, наместо да се фокусирају на живот. И то је добро закључио, а за нас је добро да се што више посветимо свом животу и свему лепом што га чини.

Оцена наставника:

1(нека буде плус, па таман и из непознатих разлога)

pacigicrim (Small)IVОбод Пацифика: Устанак (Pacific Rim: Uprising 2018) је наставак филма из 2013. У прошлом филму свет су напала бића из друге димензије и како би победила људе послала су огромна чудовишта. Људи су узвратили тако што су направили џиновске роботе које покреће по пар пилота. И успели су да затворе портал кроз који су чудовишта пролазила. Међутим, у овом делу ће се уверити да чудовишта нису сасвим поражена и да нова опасност прети човечанству.

Критички осврт: Иако су ликови и односи између њих стереотипи, харизматични Џон Бојега је одличан избор за главног глумца и његов „упад“ у филм је баш ефектан. Додуше, поменути „упад“ иде после нарације, којој иначе нисам наклоњен. Такође нисам наклоњен ни „Трансформерсима“ на које овај филм веома подсећа, али ипак има другачији и прихватљивији сензибилитет. Ту је и сличност са „Моћним ренџерима“, али је ова верзија урађена значајно озбиљније. Искоришћена је и фора из „Матрикса“ (трећег дела да будем прецизнији) и то је уклопљено прилично добро.

Има нелогичних момената, па тако када се на почетку боре добри и лоши робот усред градске насељене области, људи мирно раде у канцеларијама иако је извесно да би одмах морало да дође до евакуације. Специјални ефекти су фантастични, а успорени снимци некада су ефектни, као када гине Ринко Кикучи, док су некада „напржени“, попут прве сцене када се појављује Јинг Тиан са својом екипом. Спаковани у једну солидну причу, без претеране памети и оригиналности, али са много акције и толико динамичну да сам у појединим тренуцима једва стизао да ишчитам титл, дају један забаван филм који може да се назове блокбастером.

Едукативни моменат: Од многих сведених мотивационих говора (свега) једна реченица коју је изговорио Џон ми се допала, а када је саветовао Кејли Спејни. Рекао је да не дозволи да је туђе мишљење дефинише као особу. И добро ју је саветовао.

Оцена наставника:

4(врло, врло бледа)

dilandog (Small)IVО смрти, о љубави (Dellamorte Dellamore 1994) је италијанско-француско-немачки филм о гробару Франческу Деламортеу (Руперт Еверет) који током дана обавља свој посао, а током ноћи се бори против зомбија. Наиме, упокојени не леже мирно испод земље, већ седмог дана устају из гробова у потрази за људским месом. Инспирација за Франческов лик је био познати стрип јунак Дилан Дог.

Критички осврт: Морам признати да Руперт баш личи на Дилана Дога, макар када га у стрипу црта Ђампјеро Казертано и можда још понеки цртач. Но, одступања од стрипа има много. Најпре, оригинални Дилан не пуши и не пије, има помоћника Груча и звоно на вратима које урличе. Затим, Дилан има црвену, а не белу кошуљу и тако даље, и тако даље. Додуше, све то није ни важно јер Руперт у овом филму и није Дилан Дог, већ Франческо Деламорте. Но, свака сличност је намерна јер је филм прављен према роману Тицијана Склавија који је уједно и Диланов креатор. Чак сам прилично сигуран да сам читао стрип који има и исту тему и исте мотиве, чак можда и исте реченице (који је тачно био тешко је тврдити, прочитао сам их заиста стотине). У сваком случају, сличност са Диланом и то што је главни јунак (макар лагао да је) дипломирао биологију, дефинитивно су учинили да ми лик буде допадљив. Чак је и убоги франческов помоћник кога тумачи Франсуа Аджи-Лазаро допадљив, иако повраћа када се узбуди. 🙂

Дијалози су врло духовити и чак је и нарација таква. Уопште није у питању неки урнебесни хумор (свакако је црни), а у доброј мери се осећа европски дух и у хумору и у самој причи. Прича је, иначе, баш морбидна. И како се радња развија, постаје све морбиднија и апсурднија. Но, то није ништа необично за Тицијана. Стрип о Дилану Догу обилује таквим причама. Морам да признам да до сада нисам видео софистициранију иронију усмерену ка паланачком менталитету и животу у малој средини. То се види буквално у свакој сцени, па тако Руперт постаје убица јер и сам више не може да разликује мртве од живих, а с обзиром на квалитет живота његових суграђана. Шеф полиције Мики Нокс не може да прихвати да је Руперт убица и поред очигледних доказа јер је овај импотентан о чему зна цео град. Мики га напросто не види са „оружјем“. Ана Фалки се појављује у чак три верзије различитих девојака, што са једне стране шири љубавну и несрећну причу, али са друге указује на то да су људи у малим местима налик једни другима колико су стереотипи. И, напокон, Руперт и његов пратилац откривају да остатак света не постоји, што опет указује да су људи у варошицама преплашени од остатка света. Углавном, ова прича, иако наизглед нема радњу, има дубину и Руперт и Франсуа својим необичним карактерима и недостацима имају улогу да парирају тврдо утврђеним параметрима шта је у одређеним круговима људи (у овом случају паланци) прихватљиво, а шта није. Можда су аутори били преоштри у својој критици и осуди, али су били и искрени у својим намерама и то се види кроз атмосферу и емоције којима филм одише.

Едукативни моменат: Франсуа у овом филму наизглед није могао богзна шта пошто глуми човека са ретардацијом. Међутим, осим што је пристојно обављао посао гробара, умео је да свира, да састави лобању из делова (што Руперт није могао) и још штошта. Свако ће пронаћи активност у којој ће се сасвим добро исказати без обзира на способности и не треба да отписујемо, да тако кажем, било кога.

Оцена наставника:

4(са мањим минусом)

Maze-Runner-The-Death-Cure (Small)IIТркач кроз лавиринт: Лек смрти (Maze Runner: The Death Cure 2018) је последњи део трилогије „Тркач кроз лавиринт“. Радња се дешава у будућем друштву руинираном зомби апокалипсом. Научници покушавају да пронађу лек, али држе као покусне куниће младе људе који су имуни на болест. Њихови напори су узалудни, али они свеједно истрајавају и чак примењују врло неетичке методе. Како би спасио свог пријатеља Ки Хонг ЛијаДилан О’Брајен покушава, уз помоћ других пријатеља, да уђе у последњи утврђени град, где научници и држе заточене младе. Већ компликована ситуација компликује се још више заразом која узима маха и опсадом одбачених који се налазе ван зидина града.

Критички осврт: Већ на самом старту режисер Вес Бол је почео да лудује и да прави узбудљиву акцију на силу, користећи многоструко до сада испробану рецептуру и пуцачину са све промашивањем блиских мета. И поред свих непредвиђених (и неуверљивих, али то је друга прича) перипетија, Дилан и Бари Пепер успели су да зауставе брзи воз на месту у милиметар где их је чекала дружина скривена иза стена како би сви заједно наставили акцију спасавања. И касније, све је тако погодно. Када су тројица јунака кренула у спасавање другара, морали су да прођу кроз тунел где су зомбији и, наравно, услед напада, кола им се преврну, што значи још трчања, додуше не баш кроз лавиринт, али једнако узбудљивог. Када кажем једнако узбудљивог, мислим заиста једнако узбудљивог и то није похвала пошто је и трка кроз лавиринт у првом делу била потпуно испразна. У овом наставку је Вес покушао да колико-толико рационализује причу, односно да је учини смисленијијом (у прва два наставка није била ни то) и она има неки свој ток, мада сасвим класичан. При томе замајац приче – спасавање пријатеља – некако је сувише блед мотив око кога се гради читав заплет. Недостаје нешто грандиозније што се, на крају крајева, и очекује од једног блокбастера у овом поджанру. Осим заплета, бледи су и ликови, а њихови мотиви су некада нејасни.

Филм је крцат општим местима и већ много пута виђеном сценографијом. Град у коме се радња дешава је врло модеран, али ништа што би вас довело до усхићења. Акција је очекивана и неинспиративна и једино бих похвалио сцену са аутобусом закаченим за кран као врло симпатичну и донекле оригиналну. Једну од последњих сцена на крову не бих похвалио јер је патетична, мелодраматична и предвидљива. И комплетан крај је такав. Такође бих похвалио и поруке о пријатељству које филм шаље, а које презентују једну безусловну оданост и посвећеност чак и у најтежим ситуацијама.

Едукативни моменат: Град у овом филму, ма колико леп, не може да буде последње уточиште људи. Њега чини зграда поред зграде и сав је у бетону. У екологији се урбани (градски) екосистем поетично назива и „паразитом“ природе јер да би опстао, мора да узима ресурсе из других екосистема (пошто нема сопствених). У случају овог града тих екосистема нема, пошто је ограђен зидинама како би се грађани заштитили од пандемије. То би значило да овако замишљен урбани екосистем и живот људи у њему није одржив. Без природе, ниједан град сам за себе није одржив екосистем. Уколико руинирамо природу, никаква модерна градња нас неће спасити.

Оцена наставника:

2(може и један)

stateofemergency (Small)IIIВанредно стање (State of Emergency 2011) је филм који прати судбину четворо људи који су остали имуни на хемикалију која се ослободила након хаварије на хемијској фабрици. Остали су се претворили у неку врсту насилних зомбија. Војска је оградила цео тај рејон и изгледа као да немају намеру да помогну преживелима. Но, они се боре свим снагама, а ситуацију додатно компликује и то што је једна од преживелих Тори Вајт – дијабетичар.

Критички осврт: Врло је дојмљив почетак филма када се не дешава практично ништа, али се све време осећа некаква тензија и страва. И заслуге за то бих радије приписао режисеру Тарнеру Клеју него главном глумцу Џеју Хејдену (није баш увек уверљив у глуми, а у тучама није уопште). И надаље филм има шмек „28 дана касније“ и иако морам да похвалим добар узор и емоцију коју филм шаље, не могу то исто да учиним и за иновативност. Ово је сасвим класичан филм у поджанру који је већ презасићен. Зомбији су такође класични, са тим да неки имају и способности до сада невиђене и могу да причају, па и да буду лукави. Но, ништа пажње вредно. Занимљиво је да су поменути зомбији готово искључиво набилдовани момци (без мајице, разуме се) и старе жене. Ваљда у том крају живе само такви људи. 🙂 Њихови напади изгледају више као некакво комешање него као застрашујуће борбе за голи живот протагониста. Но, сцене су донекле језиве (мада се мотиви понављају) и дају један сасвим солидан не претерано буџетни хорор.

Едукативни моменат: Џеј је знао понешто о дијабетесу и начин како да помогне Тори. Када га је Скот Лили питао како је све то знао, одговорио му је да је његова покојна вереница Макена Џоунс била медицинска сестра, па је нешто знања покупио од ње. Ми увек учимо од особа из наше близине и то је још један разлог за дружење.

Оцена наставника:

3(врло, врло бледа)

happening (Small)VДогађај (The Happening 2008) је амерички филм који прича о једној крајње необичној катастрофи. Људи у парковима, ничим изазвани, одједном стају, као да су хипнотисани, и онда почињу да извршавају масовно самоубиство. Влада Америке и медији су одмах посумњали на терористички напад неким неуротоксином, али ће се испоставити да је истина далеко фантастичнија.

Критички осврт: Ово је скроз необична прича. Људи из неког разлога извршавају самоубиства и сцене када то чине врло су ефектне, чак донекле креативне (ако бисмо (само)убијања људи уопште могли да тако окарактеришемо). Идеја за филм је безмало одлична. Међутим, када Марк Волберг даје прве закључке логика се већ полагано губи. У реду, отров не делује на мање групе, мада не постоји објективан разлог да тако буде, али како онда објаснити самоубиство људи у колима у којима се возио Џон Легвизамо. Њих такође није било много. И много је прихватљивије да број чланова групе буде само иницијални стимулус да биљке почну да раде то што раде, него да мања група буде отпорнија на неуротоксин. Уосталом, зашто би се онда убила и једина преживела у граду Принстону, кћерка Кери Омали? Тешко да једна девојчица чини велику групу. Но, могу да прихватим и да је Марк само погрешио и да је у питању нешто друго; рецимо да су он, супруга му и девојчица напросто отпорни на отров. Тиме би ова материјална грешка била мања, мада не и потпуно отклоњена јер би и том гледишту могла да се оспори логика. И неким сценама би могла да се оспори логика. Рецимо, сви путници из воза, а било их је много, морали су да напусте воз у некој малој вароши. Напунили су и кафић у коме су схватили да су у опасној зони. Решили су да оду одатле. И баш сви су отишли колима. Одакле им? И да прихватим да су их све превезли локалци, како баш да је Марк последњи и једва успео да пронађе превоз? Очигледно нису сви локалци били расположени да узму стопере.

У филму се не дешава богзна шта и ликови углавном беже већ где им падне на памет (заиста, где побећи од природе?) и боре се за голи живот. И то је, углавном, то – нема ту много од радње. Но, свакако је и динамична и занимљива, пре свега захваљујући томе што се интрига одржава добар део филма. Нема овде неке јаче акције, масовне панике и сличног, па верујем да га многи неће доживети као узбудљиви блокбастер. Но, можда је управо то нов приступ који треба ценити. Речју, уопште није лоша реализација, ако изузмемо сам крај који је апсолутно предвидљив, класичан и приземљује филм попут авиона који је стигао на одредиште. 🙂

Ликови уопште нису стереотипни, чак прилично су шашави, посебно они које тумаче Марк и Зои Дешанел. Ипак, људске реакције изгледају прилично реално у датим околностима. И филм има прилично добар, бритак хумор. Но, оно што ми се највише допада у овом филму није само еколошка филозофија и научна база, већ врло оштроумно питање које је покренуо сценариста и режисер М. Најт Шјамалан. Могу ли биљке на овај начин да еволуирају и ово да нам ураде? Заиста занимљива мисао, зар не? 🙂

Едукативни моменат: Оно што је говорио Френк Колисон заиста је тачно. Биљке испуштају хемикалије које утичу на понашање животиња. Најједноставнији пример је цветни мирис који привлачи опрашиваче, али има и егзотичнијих примера. Рецимо, акација испушта хемикалију која привлачи мраве. Мрави постају прави телохранитељи ове биљке јер када дођу они уништавају инсекте који су биљоједи и који би наудили акацији. Но, када акација треба да се опраши, потребни су јој други инсекти и мрави, који их тамане, сада су непожељни. Зато она, у доба цветања, лучи хемикалију која одбија мраве.

Оцена наставника:

5(са повеликим минусом)

smotri-filmi.netДоба леда (Age of Ice 2014) је апокалиптични филм о делу света у којем се, услед померања Арапске тектонске плоче, клима значајно променила. Филм прати судбину породице током тог дешавања, а која је на пропутовању кроз Египат.

Критички осврт: Ово је значајно јефтинија верзија „Дана после сутра“. У таквом једном филму већ смо навикли да су глума, специјални ефекти и продукција језиво лоши и овај филм није изузетак. И као и други слични филмови пати од смешних грешака. Протагонисти се клизају низ египатску пирамиду да би завршили у околини са врло бујним (додуше зимским) растињем умереног појаса. Онда, земљотрес их толико потреса да сви падају по земљи, али једна госпођа и даље мирно пржи нешто на тигању, да би на њену ватру докотрљало буре са горивом и експлодирало. Експлозија је повелика, али само сцену касније не виде се никакве последице. Бејли Спри је прва скочила у реку, али ју је бујица последњу избацила преко стена. У ствари није, већ је са већ сломљеном руком пала преко стене и мање-више се све наставило као и до тада, односно врло живахно. И колико год да је њена симпатија драмио како јој је неопходна хитна медицинска помоћ, када је помоћ стигла, уопште јој је нису указали, већ су се заљубљени држали за руке. Испоставило се да је помоћ била потребнија њеном оцу који је пао у колапс из кога се пробудио петнаест секунди касније. И, наравно, као да се ништа није десило.

И тога има још у многим сценама које су иначе предвидљиве и погодне и све се одвија према много пута пређеном обрасцу. Режисер Емил Едвин Смит је пробао да исфорсира некакву акцију, али далеко је то од узбудљивог. Последње реченице које изговара глава преживеле породице боље да није изговорио. То је била мала, али једва издржива доза патетике. Иначе су дијалози били врло приземни, а у појединим ситуацијама личили су на курсеве енглеског језика колико су били формални и сведени. Но, оно што ми највише смета у овом филму су емоције. Када год неки (споредни) лик погине и то ужасном смрћу, нико не показује знаке да је ту смрт макар приметио. У реду је да шоу мора да се настави, али ово је претеривање у површности.

Едукативни моменат: У оваквом филму заиста је тешко било шта наћи едукативно, осим можда тога да је дечак Џо Супријано имао неколико креативних идеја које су се показале врло спасоносним. Добра ствар је да су га старији послушали. Некада и деца могу да буду веома бритка и свашта можемо да научимо од њих.

Оцена наставника:

1(сасвим заслужена)

Bleeding-Steel-Jackie-Chan-and-Show-Lo (Small)IIРаскрвављени челик (機器之血 2017) је кинески СФ са демонстрацијом борилачких вештина. Џеки Чен је полицајац коме мала кћерка умире од леукемије, али пошто дужност зове, он не одлази у болницу код ње, већ иде на задатак да заштити научника Кима Џингела. Испоставља се да је задатак сувише тежак и злокобни Калан Малвеј са својом бандом у фенси оклопима успева да десеткује Џекијев полицијски одред. Последњим снагама Џеки је успео да победи и, чинило се, уништи непријатеља у застрашујућој експлозији. Међутим, Калан је преживео и после тринаест година наново се среће са Џекијем. Овог пута његово интересовање је усмерено ка Џекијевој кћерки Нани Оу-Јан, коју је давно од смрти спасио Ким операцијом са напредном техником.

Критички осврт: Иако пуцају једни на друге са пет метара удаљености и ретко кад погађају, не могу да кажем да је акција лоша. У ствари, акција је главни адут овог динамичног филма (тако да повремено има и акције ради акције, небитне за саму радњу, као када хулигани јуре Нану). Иако у поодмаклим годинама (64 ако се не варам), Џеки праши само тако, а режисер Лео Џанг је у сваком тренутку знао шта ради, па и када је хаотично пуцање. И у том хаосу некакав ред се види и све ми је изгледало попут уигране акробатске тачке на какве су нас Кинези већ навикли. 🙂 То ме је опчинило, као и специјални ефекти. Боје у филму су јарке, што ми се баш, баш допада. Све је прешарено и весело, али свеједно сумњиви делови града које Нана походи и даље изгледају застрашујуће.

Главни антагониста Калан личи на каквог Кенобита из „Уздигнућа пакла“, како би се ваљда повећао тај злоћудни ефекат. И без тога Калан има врло захвалну физиономију за негативца. Ту се појављују још многи ликови са углавном нејасним мотивима, попут хипнотизера на сцени Сиднејске опере. У ствари, мотивација ликова и уопште њихово појављивање у филму је често под знаком питања, а убедљиво највећи проблем је прича која је толико танка да је у добром делу филма доведена до пуцања. Тек један од примера је начин како су девојке спасиле Џекија на крају са падобраном, а који је фантастичнији од металног срца које даје бесмртност. 🙂 Свака наредна сцена оспорава логику претходне. Колико год да су се трудили око акционих сцена, толико је радња површна и неразрађена. Имам осећај да се аутори филма уопште нису унели у свој рад. Има и патетике, али је подношљива. Некако је Кинези пласирају значајно мање иритантно од Амера. У сваком случају, филм пршти од потенцијала који је потпуно улудо протраћен. Џеки и други ликови уносе ведрину, али то дефинитивно није довољно.

Едукативни моменат: У овако површном филму тешко је наћи било шта едукативно, али да пробам. Научник Ким је завештао своје животно дело тако што је (тада малој) Нани спасио живот. Многи научници су на сличан начин оставили своје завештање и спасили су не један живот. И то не треба заборавити и увек имати на уму значај науке за квалитет људског живота. То је један важан разлог зашто је учимо у школи.

Оцена наставника:

2(волео сам да дам макар тројку, али не може)

sucker-punch (Small)IIIИзненадни ударац (Sucker Punch 2011) је филм о девојци Емили Браунинг која, уместо да спаси млађу сестру од очуха напасника Герарда Плункета, случајно убија сестру и завршава у душевној болници. Тамо се њен очух договорио са подмитљивим болничарем Оскаром Ајзаком да се девојци уради лоботомија како се не би више ничег сећала и како не би могла да оптужи очуха за насилништво. Међутим, лекар који то треба да обави долази тек за пет дана. Наједном, она више није у болници већ у ноћном клубу који води Оскар и који терорише девојке сматрајући их својим власништвом. Но, рок од пет дана и даље остаје и она за то време мора да оствари план за бекство. Њен план подразумева да се докопа четири предмета и још једног тајанственог, а помоћи ће јој и четири девојке из клуба. Ипак, Оскар је прозрео њихов план и све су у опасности.

Критички осврт: Режисер Зак Снајдер је обично на удару критике пре свега због тога што фаворизује стил у односу на садржај. Његово дело је и чувених „300“ и неке сличности можемо да видимо у оба филма, иако су теме апсолутно другачије. Не баш ведре, али јарке боје и те како долазе до изражаја у мрачном контексту приче, као и тескоби главних протагониста, у овом случају Емили и њених сапатница. Имао сам осећај као да Зак жели да његови кадрови изгледају попут уметничких слика из доба ренесансе, али све што је постигао је кич. Допадљив додуше, али и даље је то кич. 🙂

Виспрено дизајнирана прича уводи нас у светове маште које је креирала Емили и ту се она бори са зомбијима и којечиме, те је тиме акција покривена; одрађена са солидним специјалним ефектима и уз одличну готово адреналинску музику. Протагонисти су при томе перфектно згодне цице у секси крпицама и то није нешто што је новина; и други режисери су покушавали да на тај начин „обогате“ акцију и успех је био спорадичан. Но, овде, без сваке сумње, делује јако моћно. Или је у питању чиста мизогинија, како већ ко гледа на то. Но, ово ћу објаснити касније.

У сваком случају, занимало ме је и ка чему ће све то ићи, односно на који ће се начин решити и други жанрови које овај филм повезује – драма и трилер. И, богами, показали су се значајно озбиљнијим него што сам могао да претпоставим. Додуше, са нешто више дозе патетике него што је заиста потребно и Зак се на крају префорсирао како би затворио, да тако кажем, сваку причу у филму и чак сваки започети дијалог. Но, ако пажљивије сагледамо причу, улога, положај и статус жене у овом филму врло је под знаком питања. Са једне стране оне су једине жртве – нити један лик од угњетаваних није мушкарац. Сви мушкарци су насилни, бескрупулозни и тероришу и експлоатишу жене. Оне, додуше узвраћају ударац, на шта сугерише и наслов филма, али то раде пре свега и готово искључиво путем своје сексуалности (борилачке и друге вештине показују углавном у свету фантазије и то у доброј мери и да зло буде горе пародира њихову снагу). Да жене имају тек једно „оружје“ (што буквално и каже Карла Гуџино Емили пре него што ће ова заплесати први пут) већ наликује оном тврдокорном традиционализму који полагано постаје одлика слабије развијених друштава. Ако је Зак заиста заузео такав став, онда би ово била моја највећа замерка филму и смањује му вредност за много више од оне коју реално заслужује.

Едукативни моменат: Ретко када ми се нарација на почетку допадне, али ова је била врло виспрена. Нараторка је рекла како сви ми имамо своје анђеле чуваре и они могу да се појаве у разним „облицима“. Могу бити попут старца или девојчице. И немојте да вас изглед завара; могу бити разјарени попут каквог змаја. Ипак, није им задатак да воде наше битке, већ да нам шапућу са стране и подсећају нас ко смо. Свако од нас има моћ над световима које стварамо.

Оцена наставника:

3(веома јака, али ипак тројка)

spidermanI (Small)IVСпајдермен (Spider-Man 2002) је суперхеројски филм о момку Тобију Магвајеру, који је стекао моћи тако што га је, приликом студентске посете научној институцији, ујео генетички модификован паук. Након што му је криминалац Мајкл Папаџон убио ујака Клифа Робертсона (који га је одгајио), Тоби је одлучио да своју моћ искористи тако што ће стати на пут криминалу у свом граду.

Критички осврт: Млађахни Тоби ми некако изгледа сувише престарело за улогу тинејџера суперхероја или макар стармало. Каснији Спајдермени у неким другим адаптацијама стрипа деловали су ми у том погледу уверљивије, клиначки. Но, ништа не замерам. Филм је сасвим добра суперхеројштина.

Сцена у рингу јесте претерана (те се спушта кавез, те девојке Рендију Севиџу дају штанглу како би пребио значајно мршавијег Тобија), али је ефектна. И цео део са пљачком који иде касније, а који ће резултирати смрћу Тобијевог ујака, добро је одрађен. У неким каснијим наставцима овај моменат је више експлоатисан и прави читаву моралну дилему неискусном суперхероју, али то овде није случај иако су дијалози између ујака и момка „панчлајн“ овог филма. Режисер Сем Рејми је изгледа ту сцену одрадио тек да би показао поштовање према стрипу, али оно што је њега заиста занимало да има у филму је акција. Наиме, цео тај процес трансформације Тобија у супер Тобија иде прилично ужурбано и врло брзо се добија суперхерој спреман да се бори против исто тако инстант зликовца Вилема Дафоа. Можда је и то разлог што ми Тоби делује старолико. 🙂 Једини репови које Спајдермен вуче из обичног и младалачког му живота је ујна Роузмери Харис која је сувише маргинална, као и симпатија Кирстен Данст и најбољи пријатељ Џејмс Франко, али и то двоје су сасвим добро уклопљени и утопљени у акциони део филма. И та акција је сасвим у реду, али када Спајдермен спашава бебу из куће у пламену… Има ли општијег места од тога?

Вилем је добар зликовац и изгледа као да је изашао из серијала о Бетмену током деведесетих година. Занимљива ми је сцена када разговара сам са собом у огледалу. Веома сличан разговор има и Голум у „Господарима прстенова“. Оба филма снимљена су исте године, тако да је чак и мени, као искусном наставнику, тешко рећи ко је ту од кога преписивао. 🙂 Ако је судећи према датуму премијере, рекао бих да Сем није тај који треба да добије јединицу. 🙂 Напротив, заслужио је много већу оцену за целокупан филм који је забаван, динамичан и са сасвим солидном причом и сасвим пристојном глумом.

Едукативни моменат: Лепо је ујка Клиф објаснио Тобију. То што Тоби може да пребије Џоа Манганијелоа не даје му за право да то учини. Уз велику моћ иде и велика одговорност.

Оцена наставника:

4(са *)

ghostbusters (Small)VИстеривачи духова (Ghostbusters 1984) је комедија о тројици пријатеља који раде на Универзитету у Њујорку на катедри за парапсихолошка истраживања. Њих избацују са тог факултета јер млате празну сламу, па одлучују да направе приватни бизнис и лове духове по граду. На почетку није било посла, али након првог случаја позиви стижу из целог града. Ловци постају спасиоци Њујорка од злих сила, али ће се испоставити да ће им највећи изазов доћи из фрижидера згодне Сигорни Вивер.

Критички осврт: Одличан филм изведен са невероватном лакоћом или је макар такав утисак на мене оставила сјајна глумачка екипа. Виспрен хумор и за оно време импресивни специјални ефекти, симпатичне играчке и слатка прича чине овај филм класиком СФ-а.

Едукативни моменат: Од Ернија Хадсона смо научили да ако нас неко пита да ли смо Бог, треба да одговоримо потврдно. 😀 Другим речима, треба да проценимо ситуацију и да се прилагодимо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

5(без дискусије)

The-House-new-poster (Small)IVКућа духова (Ghost House 2017) је филм о пару Американаца Ску Тејлор Комптон и Џејмсу Хеберту који су кренули на пропутовање по Тајланду. Тамо су упознали двојицу Британаца Расела Џефрија Бенкса и Рича Лија Греја. Њих двојица су се пријатељски понудили да младом пару покажу ноћни провод у Тајланду, али се испоставило да су њихове намере далеко мрачније. У сваком случају, ово путовање ће за Ску и Џејмса постати авантура опасна по живот.

Критички осврт: Ово је тајландско-амерички филм у коме главну реч воде, разуме се, Американци. И прича је управо таква (американизована) и то видим као минус. Можда би боље било да су препустили тајландским партнерима да ураде ову причу јер су Азијати познати по изванредним хорорима. Додуше, неке хорор секвенце очигледно су рађене на азијски начин (видан је утицај „Круга“, рецимо), док их је већина рађена на онај „брзопрепадни“ начин који већ обичава америчка филмска индустрија. Но, не могу да кажем, прикази духова су прилично језиви. Иначе је визуелно филм баш дојмљив и са врло солидним специјалним ефектима. И оно што га издваја од других са сличном тематиком је што кућа духова није права кућа, већ народна радиност Тајланђана и неких других народа и личи на кућицу за птице, само што јој је намена да се у њој населе зли духови како не би терорисали праве куће и њихове станаре. Радња, пак, не издваја овај филм јер је прилично класична.

Глума је сасвим пристојна. И музика је сасвим у реду, а посебно ми се дојмила нумера када Џејмс и Мајкл Нови долазе код Марка Буна Млађег. Цела та „тура“ док га напокон не сретну помало подсећа на сцене из „Уздигнућа пакла“. Режисер Рич Рагсдејл је малко преписивао од бољих узора, али и то је у реду јер је добио један сасвим солидан хорор.

Едукативни моменат: Ску и Џејмс су погрешили јер су кренули на пропутовање са људима које су тек упознали. Лепо је бити дружељубив, али за одређене активности ипак је потребно упознати некога и стећи поверење.

Оцена наставника:

4(веома, веома бледуњава)

 

Лако Је Критиковати 99

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

masque_of_red_death_poster (Small)IVМаска црвене смрти (The Masque of the Red Death 1964) је филм рађен по краткој причи Едгара Алана Поа. На планини средњовековне Италије влада окрутни кнез сатаниста Просперо (Винсент Прајс) који сељане држи на ивици егзистенције. Двојица од њих Најџел Грин и Дејвид Вестон су му се супротставили, те их је он, заједно са Џејн Ашер, одвео у свој дворац. У селу је и открио да је завладала црвена смрт, те се забаракадирао у поменути дворац, а ту је и пружио уточиште околном племсту. И док сиромашни умиру од болести, на дворцу се организује бал под маскама. Ипак, испоставиће се да ће се тај бал трагично завршити по готово све учеснике.

Критички осврт: Сиромашна Џејн има крстачу око врата која се сјаји као да је од драгог камења. Верујем да би био прикладнији ипак некакав дрвени крстић, на пример. И то није грешка колико је претеривање (како би се дочарало да је Џејн заиста велика верница) и у овом филму хипербола је више него присутна. Рецимо, племство се повинује Винсенту без иоле отпора и они глуме црве и магарце за јахање, што Винсент тражи, а како би се на такав (приземан) начин истакла природа њиховог карактера. Контраст томе је Џејн, која је претерано чедна, чиста, неискварена. Нисам љубитељ употребе хиперболе у филмовима јер она сувише очигледно смешта ствари на своје место и тиме приземљује радњу, али не могу да кажем да је режисер Роџер Корман то урадио лоше у овом случају; можда не толико ненаметљиво, али лагано и сврсисходно.

Радња нема довољно „меса“, па има много празног хода, углавном приказаног кроз баханалије племића и сатанистичке обреде, а и мотиви се понављају. Тако Винсент макар два пута на сличан начин одлучује о Најџеловој и Дејвидовој судбини. Но, прича јесте добра и презентује занимљиву идеју, унеколико другачију у односу на ону коју можемо видети у Едгаровој причи. Винсент је све време призивао и славио мрачног господара, али је овај био све време ту – управо у лику онога од кога (или чега) се Винсент сакривао, односно Црвене Смрти. При сусрету са њом он се позивао на пакт са моћним савезником Сотоном, али неке ствари ниједан човек не може избећи, макар био моћан као кнез или имао моћне пријатеље.

Едгар је био писац који је прославио хорор као жанр и овај филм можда више атмосфером него страшним сценама одсликава његову причу у правом (пригушеном) светлу. Глума која све то прати је за оно време у реду, али сада изгледа претерано мелодраматично и у том смислу предњачи Дејвид.

Едукативни моменат: Племићи су пристајали да на сваки начин угоде Винсентовим хировима и да се понижавају, али их је на крају дочекала зла судбина од које су желели да их он заштити. Но, чак и да није тако, погрешно је удовољавати и губити достојанство пред било ким, већ се треба изборити за себе. Начина увек има, а у то се уверио и сељанин Дејвид. Он је остао без ичега и у безнадежном положају пред моћним непријатељем, али не само да је преживео, већ је и спасио љубљену Џејн.

Оцена наставника:

4(веома јака)

newmightmare (Small)IVНова ноћна мора Веса Крејвена (Wes Craven’s New Nightmare 1994) је седми у низу филмова о Фредију Кругеру, али није директан наставак „Страве у Улици Брестова“. Звезда филмова поменутог серијала Хедер Лангенкамп и даље даје интервјуе о улогама које је остварила у тим филмовима, али не жели да снима наставак. Међутим, зли ентитет, коме се Фредијев лик допао, одлучио је да фикцију премести у стваран живот и да главни протагониста ипак буде Хедер.

Критички осврт: Сада је дефинитивно: лепа Хедер не зна да глуми. За ранија два наставка (тачније први и трећи) било је опростиво пошто је била веома млада, али ово је неопростиво. Толико је лоша да иритира.

Идеја да се Фреди Кругер убаци у реалан контекст и да глумци овог пута играју себе саме уопште није лоша, али је током реализације режисер и сценариста Вес Крејвен опасно балансирао на ивици задовољавајућег, да би сам крај потпуно поправио утисак и подигао филм толико да буде један од три најбоља дела серијала. Током већег дела филма, Фреди је био веома мало експлоатисан и уместо да да праву завршницу филму, Вес као да се изгубио и почео да копира туђа остварења, попут „Истеривача ђавола“. У том делу филма све што је приказано је Хедерино неуверљиво хистерисање, њена неуверљива неверица и још неуверљивија борба против зле силе (а које малтене није ни било). И да је било уверљиво, опет би било досадно и без праве акције и хорора. Тек после више од половине филма, почевши од убиства Трејси Мидендорф, радња постаје занимљива и потпуно у духу саге, а посебан шмек јој даје то што се добар део дешавања позива, да тако кажем, на претходне делове (први пре свих). Ипак, радња има и рупа, тако да је малко нелогично да након свег оног крвавог збивања у болници полиција (нити било ко) не закуца на Хедерина врата, а и мотиви ликова нису баш увек и скроз јасни.

Едукативни моменат: Хедер није дала свом сину Мику Хјузу да гледа хорор филм, иако је и сама у њему глумила и то је исправан став. Не морају деца све да виде и чују; постоји право време за то, тим пре што дете сазнајно и емотивно није довољно сазрело. И то би требало да имају на уму и родитељи и уредници ТВ-програма, па и власт која те програме одобрава. Не могу да се у пола дана пуштају лоши и непримерени садржаји и да се ствари среде упозорењима која никоме, а посебно деци, не значе ништа (можда чак стварају и контраефекат јер оно што је забрањено делује примамљивије).

Оцена наставника:

4(солидна)

hellonearth (Small)Уздигнуће пакла III: Пакао на Земљи (Hellraiser III: Hell on Earth 1992) је трећи наставак саге о демонима Кенобитима. Тери Фарел је новинарка којој је очајнички потребна добра прича како би се доказала у својој професији. И таман када је њен камерман Кен Карпентер позван на други и значајнији задатак, у болницу, у којој је покушавала да направи репортажу, пристигао је младић за чије тело су били закачени ланци са кукама. Те куке су, саме од себе, растргле тело момка, и Тери је схватила да се пред њом одвија прича коју је чекала. Једини траг који је имала да истражи причу је лепа и нестабилна девојка Паула Маршал, која је била у пратњи несрећног младића у болници. Паула је заљубљена у обесног момка Кевина Бернара који води ноћни клуб. Кевин поседује статуту у којој је заробљен главни демон Пинхед (Даг Бредли) и он и Паула ослободиће га у овај свет. Тери ће схватити да је прича на коју је наишла превазишла сва њена очекивања.

Критички осврт: Грешчица има, па тако Тери када је пристигла пред клуб из кола је видела да су врата од Кеновог аутомобила отворена. Онда је изашла из свог аута и када је стигла до Кенових кола, врата су била затворена. Но, то су ситнице; крупнице у овом филму су солидно одрађене. Верујем да се ова моја констатација неће допасти истинским фановима Кенобита и саге о њима, тим пре што сам у неким (и то одличним) критикама видео да је овај део серијала у ствари „почетак краја“. Прича се рационализује и губи се она мистична, готово филозофска црта коју су покренула прва два наставка. Са друге стране, прича је динамична, одржива и свакако има својих добрих страна. Режисер Ентони Хикокс је одлучио да експлоатише и можда повеже са претходним делом дуалну природу Пинхеда и чак да оде корак даље; да га сукоби са његовим људским алтер-егом. И то није лоше одрађено, а и свет Териних снова лепо се уклопио у то. Могу да прихватим да је трапавије одрадио сам сукоб између Пинхеда и Тери или је напросто подлегао комерцијали коју публика очекује, а коју је поставио још Џон Карпентер давне 1978. Сцена када Тери улази у клуб и затиче мртва тела наслагана попут морбидних скулптура, те готово луди од страха, неодољиво подсећа на сцену када Џејми Ли Кертис затиче тела својих мртвих пријатеља у првом наставку „Ноћи вештица“. Ту су и непотребне експлозије и још непотребније алузије на религију која је, наводно, супротстављена Кенобитима.

Када поменух Кенобите, чак су и они рационалнији него у претходна два наставка и осмишљени су тако да одсликавају професију којом се баве (односно бавили су се) или неку њихову карактерну црту. То некако банализује причу, иако њихов изглед јесте донекле маштовит, посебно Кенов. Главни Кенобит Пинхед више није хладнокрвни ентитет који представља свој свет бола и страсти, већ крвожедни демон, више налик Фредију Кругеру, који ужива у убиствима и мучењима. И ту се прича рационализује јер његови мотиви постају очигледни.

Дијалози су на моменте да не кажем банални, али свакако приземни, а на моменте прилично поетични. Укупно гледајући, цео филм је на моменте овакав, а на моменте онакав. Чак и глума осцилира, посебно Терина. И добија се једва нешто мало више од осредњег утиска.

Едукативни моменат: Тери је све време јурила за причом која ће јој омогућити да постане битна новинарка. На крају је такву причу и нашла, али је схватила да је далеко значајније да спречи Пинхеда да направи пакао на Земљи него да она направи репортажу. Често ће нам се дешавати да нам се мотиви мењају и то уопште не мора да буде лоше и не значи да смо кратког даха. Само значи да мењамо своје приоритете и то је, на крају крајева, део одрастања и сазревања који смо сви прошли, а и учења које никад не треба да престане.

Оцена наставника:

4(на једвите јаде)

deader (Small)IVУздигнуће пакла: Умртвљени (Hellraiser: Deader 2005) је седми наставак саге. И овде имамо новинарку, овог пута Кари Вевер, која је из Лондона отишла у Букурешт како би направила причу о култном васкрсавању самоубица. Наиме, њен шеф Симон Кунц је добио видео-касету са снимком једне такве натприродне активности и показао је Кари. И она је одмах прихватила да оде у Румунију и тамо је врло брзо схватила да је снимак аутентичан.

Критички осврт: Сцена када Кари узима коцку из руке мртве Георгине Раиланс потпуно је језива, иако се заиста ништа претерано страшно не дешава. Иначе је режисер Рик Бота овог пута направио интригантан филм, адекватно сценски пропраћен. Кари не добија све одговоре одједном, већ мора да трага и прави међукораке, улазећи из апсурдног света у апсурднији. Сценографи, костимографи и њихови асистенти су се баш потрудили да такве „светове“ дочарају. Повремено су убацивали неке детаље који су више модни, а мање хорор, али свеукупно гледајући није лоше.

Оно што би фанови „Уздигнућа пакла“ могли да замере је да је Пинхед (Даг Бредли) овде у не другом, већ трећем плану, али мени то не смета јер ја гледам причу (и још неке ствари, наравно, али пре свега причу). Ова прича је сасвим добра, држи пажњу и донекле је виспрена. Са друге стране, дијалози приземнији бити не могу и то је права штета.

Едукативни моменат: Симон је упитао Кари да ли зна да реч „демон“ потиче од грчке речи „знање“. Кари је одговорила да то није знала, на шта је Симон кратко узвратио: „америчко школство“. Ја нисам образован у њиховом систему школства, али сам довољно образован да мање познате тврдње проверим. И нисам нашао да је Симонова тврдња тачна, али јесам пронашао референцирану тврдњу да реч демон изгледа има корен који означава – „уделити“ – вероватно срећу или судбину. Углавном, колико год америчко школство било квалитетно, сваку тврдњу ваља проверити. 🙂

Оцена наставника:

4(још слабија од претходне)

judgement (Small)Уздигнуће пакла: Пресуда (Hellraiser: Judgment 2018) је десети део саге. Браћа Ренди Вејн и Дејмон Карни су полицајци и партнери у послу и истражују случај масовног убице. Овај убица је залуђен Библијом и убија оне за које сматра да су прекршили једно од десет божјих заповести. Браћи се придружује и детективка Александра Харис, као помоћ да би решили овај мучни случај. И док је полиција заинтересована за тај случај, представници пакла заинтересовани су за једног од браће – Дејмона.

Критички осврт: Филм почиње некаквим метафизичким и метафилозофским (нисам сигуран да ова потоња реч уопште постоји, али сјајно описује) мудролијама. Изгледа да нико није рекао режисеру Герију Џ. Тјуниклифу да оно што је гадно не мора истовремено да буде и уметничко. Разумем ја шта је он хтео, али га је толико трапаво реализовао да је постигао контраефекат. Дакле, Гери је хтео да тај део има неко више, скривено и метафоричко значење, а у ствари све је врло јасно. 😀

Овај филм као да има две стране; једну која се дешава у паклу, и другу која се дешава у реалном свету (или колико-толико реалном). Свет пакла је овога пута много ближи класичним представама, него што је то био у ранијим наставцима. И такав приказ ми се није допао; сувише се померио ка хришћанству и Кенобити и њихове асистенткиње (не знам другачије како би их назвао), попут Суђаја, сада имају улогу у некој врсти чистилишта и малтене удељују божанску правду. Још када се појавила и анђелка Хелена Грејс Доналд, сва у белом и шефовски расположена (јер ваљда се зна и на небу и у подземљу ко коси, а ко воду носи), потпуно сам се разочарао. То је заиста изгледало као демистификација читаве саге. Додуше, постоји неки бледи покушај да се „сачувају“ Кенобити, те они обитавају у плаво обојеним деловима пакла, док су сви остали (ма шта да су) у браон. Оно што је највећи проблем у овом делу је сам крај. Он је наизглед логичан, а заправо обесмишљава идеју о Богу, оном што је добро и оном што је лоше. При свему томе сирота Хелена за једног анђела и то ни мање ни више него Јофила (који је лично истерао Адама и Еву из пакла) прилично је беспомоћна.

У реалном свету се дешава класични трилер са масовним убицом. Већ прво убиство ме је заиста шокирало; оно је било монструозније од свега онога што се претходно дешавало у паклу. И то се наставило несмањеном жестином. Радња је и динамична и држи пажњу, али није нарочито оригинална. Убица је очигледно „позајмљен“ из филма „Седам“ из 1995. И последња жртва, односно жртве, врло су налик оној из тог филма, а и није баш да није било предвидљиво у овом случају. 🙂 Овај реални свет и свет пакла (а испоставило се и свет небеса) некако су трапаво повезани и не дају конзистентну причу.

Едукативни моменат: Када је Ренди питао свог брата и партнера Дејмона каква је девојка са којом је вече пре тога изашао, овај му је одговорио насловом романа Чарлса Дикенса „Прича о два града“. Тада је Ренди упитао зашто је она попут тог романа, а овај му је кратко одговорио да прочита дело. Читањем књига добијамо одговоре на многа питања, чак и на она за које верујемо да нам књиге не могу дати одговор.

Оцена наставника:

2(не може више од овога)

visions (Small)IVВизије (Visions 2015) је филм о брачном пару Ајли Фишер и Ансону Мунту, који се доселио у Пасо Роблес у Калифорнији са намером да живи од узгоја грожђа и производње вина. Ајла је трудна, а опоравља се од трауме јер је, пре годину дана, имала саобраћајну несрећу. У новој кући она види ствари које други људи не виде и Ансон верује да је проблем и даље траума са којом се Ајла није изборила. Она, пак, верује да је у питању нешто више и – натприродно. Испоставиће се да је она у праву, али, како то обично бива, прекасно.

Критички осврт: Таман сам помислио да ћу гледати још један филм о уклетој кући, кад испоставило се да је у питању нешто друго. И чекање се исплатило. Преокрет није разочарао иако је наметнуо предвидљиве закључке, а и објаснио је све што се дешавало током већег дела филма, као и зашто се визије нису појављивале док је Ајла пила антидепресиве. Заокружено гледано, добио се један сасвим солидан трилер. Сцене када Ајла има визије више ће вас тргнути због музике него зато што су застрашујуће. Најјезивије су сцене на крају које се дешавају у реалности, а посебно када Џилијан Џејкобс хоће да узме бебу Ајли.

Едукативни моменат: Ајла није хтела да послуша свог лекара Џима Парсонса и била је у праву. Међутим, овај филм је фантастика. У реалном животу морамо да слушамо савете лекара, а не да верујемо у нешто што смо чули или шта нам други, нестручни људи, причају.

Оцена наставника:

4(рецимо)

mysterious-skin-movie-poster (Small)VМистериозна кожа (Mysterious Skin 2004) је холандско-америчка драма о двојици младића Џозефу Гордону-Левиту и Брејдију Корберту. Џозеф је проститутка којем је досадио живот у малом граду Хачинсону у Канзасу и одлучио је да пређе у Њујорк. Брејди је имао помрачења свести и рупе у сећању, те је веровао да је то зато што су га отели ванземаљци док је био мали. Желећи да потврди ту своју слутњу, почео је да истражује и дознао је да је дечак из његових снова управо Џозеф. Сетио се да су њих двојица били у истом бејзбол тиму и решио је да га потражи, верујући да су обојица били отети. Међутим, Џозеф је већ био отпутовао у Њујорк и Брејди је отпочео пријатељство са Џозефовим пријатељем Џефријем Лијконом. Од Џефрија је сазнао да ће Џозеф доћи за Божић. И на ноћ уочи тог празника Џозеф је напокон разрешио тајну која је тиштила Брејдија. Испоставило се да је тајна мање фантастична од отмице ванземаљаца, али далеко мрачнија.

Критички осврт: Тема којом се бави овај филм уопште није једноставна. Поставка приче и мотив који води радњу је злостављање деце и режисер и сценариста Грег Араки се одлучио за један сасвим другачији приступ. Он не намеће суд, нити осуђује, нити додељује небеску правду починиоцу. Наместо тога, његова прича се наставља из детињства двојице дечака у младост. У детињству они су доживели збуњујуће (најблаже речено) искуство које је у тим годинама сувише тешко да би се процесуирало, а онда одрастају борећи се са тим искуством и интерпретирајући га у условима који су им доступни. Управо то и чини ову причу комплексном јер није само то искуство оно што их формира; обојица воде другачије животе и изградили су различите типове личности. Џозеф наизглед прихвата оно што је у детињству било погрешно и изграђује свој свет који њему изгледа као добро решење, али је реално грозан. Брејди верује да су га отели ванземаљци и јасно је зашто је изградио такву „линију одбране“, уз одбијање да одрасте и сагледа оно што му се десило на зрео и рационалан начин. Ово је једна дубока прича, трагична до крајњих граница, али урађена без трунке патетике и пренемагања. Глумци су сјајно урадили посао, а чак су и деца била изузетно добра, тим пре што су сцене у којима су учествовали не само табу, већ и мучне. Последња сцена када Брејди сазнаје праву истину је сасвим надреална јер након открића и његове реакције, а док га Џозеф умирује, од споља се чује како људи певају божићну песму. И то је заиста ефектно, а чак је и нарација у овом филму добро одрађена и сврсисходна.

Углавном, ово није филм за свакога, што због теме, што због раскалашних сцена, али са друге стране не постоји ни леп ни пристојан начин да се неке приче дочарају.

Едукативни моменат: Мишел Трахтенберг је рекла промискуитетном Џозефу да ако уради погрешну ствар са погрешном особом – умреће. Ово је поједностављено, али у доброј мери тачно што се сиде и још неких полно преносивих болести тиче. Зато треба бити јако мудар.

Оцена наставника:

5(уз честитке режисеру)

monsterfam (Small)IIIСрећна породица (Happy Family 2017) је британско-немачки цртаћ познат и под називом „Породица чудовишта“. Ема је жена која није задовољна статусом у својој породици, као ни како ствари у тој породици функционишу. Ипак, труди се да поправи атмосферу, па је одлучила да чланове своје породице одведе на костимирану забаву. Када је хтела да наручи костиме, погрешила је телефонски број и наместо продавнице позвала грофа Дракулу лично. Она се њему допала довољно да одлучи да његово неколико стотина година дуго самовање треба да се заврши. Зато је обећао Баба Јаги, коју је држао заточену, да ће је ослободити ако претвори његову симпатију у вампирицу. Баба Јага је свој део погодбе испунила и више од траженог; комплетну Емину породицу претворила је у чудовишта чије су маске носили. Сада су породични односи били на већем искушењу него икада до тада.

Критички осврт: Хумор је инфантилан. Ликови падају, сударају се и раде те неспретне ствари које су, можда, неком смехотресне и има ту тек неколико заиста добрих фора. Но, не могу да кажем да филм није забаван, иако сам већ виђао идеју (додуше не по филмовима, већ у серијама са том тематиком) да маскирани људи постану монструми, односно да њихове маске постану реалне. Ни други мотиви у филму нису оригинални. Има ту преузетих сцена из других филмова, попут „Мумије“, али и суперхеројских (сцена када Франкенштајн пребија Имхотепа веома је налик сцени из „Осветника“ када Хулк пребија Локија итд), но то може бити и са намером да се направи фора.

Углавном, прича је класична, предвидљива, са мало више празног хода него што је било неопходно и има добре (мада исфорсиране) поуке. Анимација је сасвим добра и мала бића која се појављују су преслатко грозна, што ће већ изазвати симпатије код кога треба да изазову, мада је и ту очигледна асоцијација на (бољи) цртаћ „Грозни ја“. У ствари, нема разлога да цео цртаћ не изазове симпатије, али може то много боље од овога.

Едукативни моменат: Мајка Ема је дала кћерки добар савет. Када је Феј постала мумија, њена симпатија више није хтела да је погледа. Она је била несрећна због тога, а мајка јој је рекла да лепота пролази, али да свеједно себе треба да посматра као посебну. И нису потребни други људи како би јој то рекли. Другим речима, треба да ценимо себе без обзира шта други имали да кажу о нама.

Оцена наставника:

3(колико-толико реална)

Ice-Age-Collision-Course-Poster (Small)IVСкрат: Изгубљен у свемиру (Scrat: Spaced Out 2016) је кратак цртаћ о неспретном јунаку из серијала „Ледено доба“. У потрази за својом омиљеном посластицом (жиром) Скрат је покренуо одавно замрзнути свемирски брод, а потом и ланац догађаја који су преокренули цео свемир наглавачке.

Критички осврт: Цртаћ је заиста симпатичан, као и сваки који укључује Скрата, али се шале рециклирају; час га малтретирају уређаји за телепортацију, час аутоматска врата, час промена гравитације. Трајање од 14 и по минута је чак и превише времена за овог јунака. Но, идеја је добра и свеукупно је дало једну слатку причицу.

Едукативни моменат: Оно што од Скрата вреди научити је упорност. Ниједна препрека њему није довољно велика да би одустао од једног јединог жира. Наравно, не треба бити ни екстреман као он, па себе излагати опасностима и свемирским авантурама јер у свему треба имати меру. Другим речима, треба проценити да ли је тај жир вредан напора који улажемо.

Оцена наставника:

4(бледуњава)

StarCrash (Small)IЗвездани судар (Starcrash 1978) је свемирска фантастика. Зли гроф Џо Спинел жели да загосподари галаксијом и у ту сврху користи врло моћно оружје. То оружје уништило је и свемирски брод на коме се налазио син јединац цара галаксије Дејвид Хаселхоф. Зато је сам цар Кристофер Пламер ангажовао Каролину Манро, ситног кријумчара, као и њеног пратиоца Марџоуа Гортнера да истраже да ли је принц ипак преживео, али и открију на којој тајанственој планети гроф крије страшно оружје.

Критички осврт: Оба главна момка у филму имају трајне фризуре налик на кациге, врло популарне међу кицошима тог доба. Очигледно је и филм „Звездани ратови“, чији је први део снимљен годину дана раније, био довољно популаран у то доба да добије ову смешну верзију. Свемирска сапуница овог пута се дешава у свемиру налик на дискотеку јер је пун розих, плавих и свакојаких боја звезда. И цео филм је као каква дискотека. У ствари, више је дискотека него филм. 🙂 И бучно је као у дискотеци чак и када свемирски брод лети по вакууму свемира где звукова не би требало да буде. Заправо, на самом почетку могао бих се заклети да када свемирски брод лети чује се нешто попут хука ветра?!? Иначе, у овом ведром филму има гомила добрих фора, иако нисам сигуран да ли је намера режисера Луиђија Коција била да направи комедију. Рецимо, роботи које има Џо у својој личној гарди имају намрштене очи као када цртате љутог смајлија. 🙂 Или када Џо говори у сред свемирске станице како ће до заласка сунца бити цар. До ког заласка у свемиру? 🙂

Радња је дефинитивно силовита; главни ликови проживљавају и преживљавају многе авантуре (не нужно и међусобно логички повезане) на сваких пет минута (не могу да се одлучим да ли се брже смењују авантуре или варијанте Каролининог купаћег костима који носи све време). 🙂 При томе, акција је пресмешна. Хајде што туче нису уверљиве, него сцена када метални џиновски женски робот напада Каролину и робота Џада Хамилтона, толико је небулозна да је прешла у нови, надреални ниво.

Глума је у филму врло проблематична, а емоције које су ликови показали имају јако мали опсег – од равнодушног до нешто мање равнодушног. 😀 Специјални ефекти су смешни као и цео филм, али то је опростиво је с обзиром на то колико је филм стар. У сваком случају, филм је потпуни крш и неуспела имитација значајно бољег СФ остварења, али морам да признам да донекле има маште и заиста много духа. У ствари, има га много више него знања математике; они све време траже трећу свемирску капсулу, иако је у питању четврта. 🙂

Едукативни моменат: И још мало о упорности. Каролина је признала роботу Џаду да има ту особину да никад не одустаје. Када су били непријатељи, та особина јој је код њега изгледала застрашујуће, а сада када су пријатељи заиста сјајан квалитет. Не можемо никад да не одустанемо јер ће нам се и то дешавати у животу (не треба претеривати ни као Скрат из претходно описаног филма), али не би требало да одустајемо сувише олако. Упорност је много значајна врлина и постоји једна модерна изрека која каже да факултет не завршавају паметни, већ упорни. Ја верујем да је упоран човек на добром путу да буде и паметан, ако то већ увелико није. 🙂

Оцена наставника:

1(са заиста заслуженим плусем)

Лако Је Критиковати 98

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the-last-starfighter-poster (Small)IVПоследњи звездани борац (The Last Starfighter 1984) је СФ филм који прати животну причу млађаног Ленса Гуеста, који живи у камп приколици, труди се да упише неки бољи колеџ и воли да игра видео-игре. Колеџ није уписао, али је успео да обори рекорд играјући игрицу. Тема те аркадне игрице је уништавање „непријатељских“ свемирских бродова. Оно што Ленс није знао је да је та игрица заправо тест за будуће звездане борце. Зато је по њега дошао Роберт Престон како би га регрутовао за велики рат који се дешава у свемиру.

Критички осврт: Симпатична идеја да момак који је остварио рекорд на видео-игрици у ствари положи тест за пријем у свемирску војну академију. Да се његов одлазак не би приметио у његовом кампу, мења га ванземаљац који постепено преузима његов лик. Заиста фино смишљено, а сасвим фино реализовано. Изгледа да су мислили на све детаље, односно врло детаљно су све одрадили, а опет тако неоптерећујуће, у духу осамдесетих. Волим СФ филмове осамдесетих, а посебно свемирску фантастику са свим оним футуристичким објектима у којима су ходници осмоугаони. Потпуно непрактично за оне који ходају туда, али баш кул (што би рекли млади) изгледа.

Ово је један сладак филм, са неколико занимљивих идеја. И ништа више од тога, дакле ништа помпезно и ништа што би се могло сврстати у неки јачи класик СФ-а.

Едукативни моменат: Ленс није веровао да може да буде звездани ратник јер је само клинац из кампа. Роберт му је на то узвратио да ако тако мисли, онда ће само то и бити. Другим речима, ми не морамо да се помиримо са улогом, да је тако назовем, коју тренутно имамо и можемо да стремимо и ка нечем другом, па, зашто да не, много амбициознијем.

Оцена наставника:

4(слатка)

forbidenking (Small)IVЗабрањено краљевство (The Forbidden Kingdom 2008) је кинеско-амерички филм. Момак Мајкл Ангарано је залуђен за кунг фу и често посећује радњу старца Џеки Чена у којој проналази филмове са борилачким вештинама. Мајкла малтретирају хулигани из краја и пошто њихов вођа Морган Беноа сазнаје да он посећује Џекијеву радњу, присиљава га да их на превару уведе код старца како би га опљачкали. Џеки је покушао да се одбрани, али га је Морган упуцао. Мајкл је почео да бежи од подивљалог хулигана и са собом понео златни штап из Џекијеве радње. И тај штап га је одвео у свет где се кинеске легенде обистињују.

Критички осврт: Највише ми смета тај амерички егоцентризам и поред милијарду и кусур Кинеза, колико их већ има, баш је Американац морао да буде изабрани и кључан у кинеској легенди. У реду је Мајкл глумео, али опет. И да ли је могуће да Американци не могу да смисле лик јунака који није нов клинац у школи и кога не малтретирају локални хулигани? Да будемо поштени, ни Кинези не одустају од својих борби са левитацијом. Но, они су макар шармантни и пуни духа чак и када се понављају. Такође не одустају ни од Краља Мајмуна и ово није први њихов филм који сам гледао где се та митолошка личност појављује. И колико сам приметио, не разликује се значајно од својих пандана у тим другим филмовима. И неке сцене у овом филму имају пандане у другим филмовима. Прва асоцијација су ми сви они филмови налик на „Карате Кида“ када Мајкл вежба кунг фу, а ту је и антологијска сцена из „Конана“ када лепа вештица Ли Бингбинг стрелом убија Џекија. И без тих детаља прича је сасвим класична са предвидљивим крајем; буквално за сваку сцену када се Мајкл враћа у свој свет је јасно како ће се одвијати.

Џеки је у тренутку приказивања овог филма имао већ 54 године, али ипак и даље је невероватно покретљив и гибак и изводи исте оне борилачке бравуре на какве нас је навикао у својим филмовима. Наравно, нису то неке године дубоке старости, али није више ни младић. И Џет Ли и Колин Чоу нису баш били у пупољку младости, али ни стари, ни млади уопште нису лоши и сва акција (читај: борилачке вештине) у филму је сјајна. Сам филм је далеко од сјајног, али није лош. Додао бих да му фали мало више маште.

Едукативни моменат: Колин је рекао да човек који одаје почаст свом учитељу, даје почаст и себи. Иако је Колин у филму зли тиранин, свакако је мудар.

Оцена наставника:

4(врло климава)

bozicna (Small) IVБожићна песма (A Christmas Carol 2009) је Дизнијева адаптација истоимене приче Чарлса Дикенса. Радња се одвија 1843. у Лондону. Господин Скруџ (коме је глас позајмио Џим Кери) је богаташ који нема ни толеранције, ни стрпљења за сиромашне. Одбио је да оде на вечеру код свог нећака и вече уочи Божића проводи сам, згрожен свеопштом радошћу око себе. Тада се појављује измучени дух његовог покојног партнера и упозорава га да не направи исте грешке као и он, те да му загробни живот не буде тескобан. Најавио му је долазак три друга духа: духа прошлих Божића, дух садашњег Божића и духа будућих. Сва три духа су посетила Скруџа исто вече и дали су му лекцију која му је променила живот.

Критички осврт: Сцене су растегнуте за неколико нијанси више него што би била права мера. Такође, неке сцене можда и нису биле преко потребне, попут умирања божићног духа садашњости. Иако не спорим да је визуелно цртаћ сјајан, чини ми се да такве сцене скрећу фокус са приче, а конкретно та сцена ми некако и не иде уз дух Божића који се у овој причи пропагира.

Сцена када Скруџа посећује његов партнер урађена је стварно хорор и чини ми се као да је режисер Роберт Земекис и у тој, а и у другим сценама покушао да да критику комплетном раслојеном друштву. Као да је хтео да помери пажњу са једног себичног човека и да целој причи да већу ширину. И можда би у томе и успео да је причу испричао на другачији начин. Но, Чарлсово дело усмерено је ка проблему људског карактера и ка главном јунаку, те не дозвољава много одступања. Роберт је одступио колико је могао баш због те идеје и због прегршт за радњу небитних сцена (већ поменута сцена када умире дух Божића или када старац бежи или се смањује или шта већ) и нисам сигуран колико је постигао ефекат. Са једне стране сувише је разводњио радњу, а са друге учинио ју је маштовитијом. И, наравно, пружио уживање гледаоцима са 3Де наочарима. 🙂

Роберт је успео да пружи лепу емоцију, али је изградио сувише туробну атмосферу која се није значајније поправила ни у радосној еуфорији када старкеља доживљава просветљење. Он се радује и лудира јер жели да искористи мало живота колико му је остало, што јесте помало мрачан став. Мало више.

Едукативни моменат: Господин Скруџ је схватио да ће његов живот бити много бољи и мање усамљен ако буде пријазнији и плементији према другима. И то можемо да схватимо и да нас не посете три божићна духа. 🙂

Оцена наставника:

4(колико-толико стабилна)

secretpets (Small)IIIТајни живот кућних љубимаца (The Secret Life of Pets 2016) је цртаћ у којој главну улогу има пас Макс. Он обожава своју газдарицу и њихов однос је, према његовом мишљењу, савршен. Међутим, све се мења када она доноси новог пса Дјука. Он је Максу донео гомилу невоља, али и авантуру живота.

Критички осврт: Почетак цртаћа је мање-више класика са сведеним хумором и досадном причом. У реду, ту је кочоперни псић Макс, кога воли бела кујица залуђена шпанским серијама у згради поред пута и који добија конкуренцију – много већег и јачег цимера Дјука. И он проналази (деценијама стар) начин како да он буде тај који је доминантан у стану. Дјук је изгубио битку, али не и рат и налази (наново деценијама стар) начин како да се отараси Макса. И, сасвим предвидљиво, због неспретности обојице упадају у авантуру из које ће изаћи као најбољи пријатељи. Филм је, иначе, прилично предвидљив.

Међутим, тада се појављују одбачени љубимци и њихова борба против људи и они, на челу са белим зеком, уносе у цртаћ и хумор и динамику и сасвим необичан део приче. То и како су режисери Крис Рено и Јароу Чејни уочили, пренели и превели нека карактеристична понашања животиња, једине су светле тачке у филму. И анимација је добра. Поруке које филм шаље су стандардне и говоре о пријатељству, толеранцији, хуманости. То је сасвим у реду, али ништа што баш оставља јачи утисак.

Едукативни моменат: Филм поручује да није довољно само гајити животињу. Треба јој се посветити јер она зависи од нас и потребна јој је наша љубав.

Оцена наставника:

3(реална)

anaconda-poster (Small)IVАнаконда (Anaconda 1997) је филм о екипи филмаџија који су се упустили у крстарење реком у прашумама Јужне Америке како би снимили документарац о мистериозном племену Ширишама. Током олује налететли су на Џона Војта, који се наводно насукао и тражио њихову помоћ. Они су га повели са собом и он се, у знак захвалности, понудио да им покаже где је тајанствено племе. Међутим, његове намере су сасвим другачије. Он је ловац на змије и има намеру да улови највећу која у тој џунгли живи и користиће сва могућа средства да свој наум оствари.

Критички осврт: Мораш заиста да имаш низак коефицијент интелигенције да би се ноћу љубакао у густишу џунгле, као што су то радили Кари Верер и Овен Вилсон. Опасне ситуације у филму не морају да се праве по сваку цену, мада могу да прихватим да људи раде различите лудости. У сваком случају, филм је и без тога довољно динамичан и узбудљив. Крај је такође узбудљив, а да би био још узбудљивији, ту су стара добра општа места; Џенифер Лопез је баш морала да испусти једну пречку док се пењала уз лестве како би побегла од змије, па је малко исклизнула, да би је на врху дочекала затворена решетка, те на крају запаљена змија васкрсава да би је Ајс Кјуб умлатио и напокон докрајчио секиром. У ствари, свака сцена из тог дела је опште место. Но, целокупна радња је добро осмишљена и онај део који се односи на трилер је више него коректан; Џон прилично паметно манипулише и све је урађено са довољно драматике.

Џон је био маестралан, као и увек. Ни остали глумци нису лоши. Глумаца има и ова експедиција је укључила неуобичајено много људи. Једини разлог томе који ми је пао на памет је да је режисер Луис Љоса нечим морао да нахрани змију, а више „хране“ значи и више забаве за гледаоце. 😀 Како већ написах, филм јесте забаван, па је циљ испуњен. Што се анаконде тиче, није лоше направљена. Ништа епохално и да вам застане дах, али заиста није лоше и акционе сцене са њом су сасвим добре. Биологија која прати понашање змије већ је проблематична. Ова приказана у филму веома често лови и ултрабрзо вари свој не мали плен (људе). Организми који имају променљиву телесну температуру не морају толико да једу. Уз то, врло је активна када се најела, што такође није вероватно, а о отиску људског лица (плена који је појела) на њеној кожи не вреди ни расправљати. 🙂

Едукативни моменат: Нисам наишао на озбиљнију научну тврдњу да анаконде могу бити дуге до 11,9 метара, како поједини извори (и овај филм) тврде. Но, постоји документовано да могу достићи дужину од 5,21 метар. Ако мислите да то није импозантно, само замислите да сте се са таквим примерком нашли очи у очи у каквој џунгли Амазона. 🙂

Оцена наставника:

4(баш солидна)

jumanji-main (Small)IVЏуманџи: Добродошли у џунглу (Jumanji: Welcome to the Jungle 2017) је наставак филма „Џуманџи“ из 1995. Алекс Волф је дечак који жели да буде прихваћен у „кул“ друштву, па ради домаће задатке спортском асу Сер’Даријусу Блејну, али све што је постигао је да заврши у казни после школе, заједно са поменутим Сер’Даријусом и две другарице из школе. Њих четворо проналазе конзолу за видео-игру „Џуманџи“. Прикључили су је за ТВ-екран и наместо очекиване игре на том екрану, нашли су се у џунгли као ликови из игрице. Њихов задатак је да поврате драгуљ који је узео Боби Канавал, лик из игрице, те да га сместе на камени кип где припада. Само онда могу да напусте џунглу и игрицу, али то није лако јер Боб руководи наоружаним људима и опасним животињама.

Критички осврт: Џуманџи после 22 године изгледа модерније. Више није у питању друштвена, већ видео-игра. Јасно је да је то подилажење млађим генерацијама, али филм мора да има своју циљну групу. Овај је очигледно прављен тако да буде занимљив и млађима. И за нас старије је занимљив, рекао бих. Забаван је, динамичан, узбудљив и има пар добрих цака (углавном у вези са пошалицама Џека Блека) и колико-толико неку радњу. Радња иначе има и романтични део између Двејна Џонсона и Карен Гилан, али и Џека и Ника Џонаса. Овај други пар је интересантно уведен преко игрице јер је Џек тек лик којег је узела Медисон Иземан, те однос двојице мушкараца није толико шокантан. Врло вешто је то извео режисер Џејк Касдан и тако толеранцију увео на мала врата. Свака част за то. Крај је баш онако фино решен. И још бих да похвалим да ми се овакав начин екранизације видео-игре допада, за разлику од гејмерског коју сам гледао у неколико филмова.

Едукативни моменат: Двејн је рекао како он у ствари није храбар јер је могао да виси са хеликоптера у покрету пошто је имао животе за трошење. Другачије је постало када му је остао само један живот. На то му је Кевин Харт рекао да у реалности, ван игрице, само један живот и имамо. Зато не можемо да га „трошимо“, а посебно не улуд.

Оцена наставника:

4(може)

roadkill (Small)IУбиствени друм (Roadkill 2011) је телевизијски филм канала Сај-Фај. Седморо младих кренуло је на путовање по Ирској. Већ први пут када су стали уз пут и свратили до мале продавнице снашле су их невоље. Најпре је продавац Нед Денехи покушао да их превари, а онда су ударили приколицом у стару жену унакаженог лица. Побегли су са места догађаја, али се њихове невоље нису завршиле. Наиме, почела је да их прогања џиновска птица описана у легендама Средњег истока.

Критички осврт: И, наравно, најкласичнија могућа поставка са најкласичнијим могућим ликовима који се појављују у таквим филмовима. Чак је и број класичан и већ верујем да ту има неке математике. Углавном их је петоро младих, а овај пут је седморо. Из неког разлога мора да буде непаран број и у корист момака. Зашто? То је изгледа проблемско питање на које ја немам одговор. Као ни на питање зашто се упорно овакви филмови снимају? 😀 Углавном, млади се заустављају у некој недођији са неугледним и језивим становницима (а где би другде) и доживљавају ружно искуство (а какво другачије) и цео пут се наставља по злу. Дакле, већ виђено милијарду пута.

Глума је испод сваког прага подношљивости. Специјални ефекти су кудикамо бољи, а сама птица је замишљена као некакав џиновски лешинар, нимало занимљив. И није ми јасно зашто и како забога, сви ликови којима птица повреди лице (у питању су такве ране да пола лица фали) стоје и чекају да их та иста птица покупи? То чак није ни ефектно, чему се вероватно режисер Јоханес Робертс надао. Касније се акција појачала тиме што су, осим птице, млади почели да нападају и садистички настројени локалци, али ни то није дало очекивани ефекат. Крај је донекле поправио утисак, али не довољно да би овај филм био више од крша.

Едукативни моменат: Када је Ројзин Марфи рекла Неду како је све на продају, он ју је упитао да ли је она на продају. Њу је то увредило, а он је доказао да она није у праву. И није јер сви знамо да многе ствари у животу нити имају цене, нити се могу купити.

Оцена наставника:

1(може микро плусић)

demonknight (Small)IVПриче из гробнице: Витез демон (Tales from the Crypt: Demon Knight 1995) је филм урађен по угледу на телевизијску серију „Приче из гробнице“ која је трајала од 1989. до 1996. Наратор у овој причи је тзв. Чувар гробнице, некакав демонолики створ који ради као режисер у Холивуду. Његова прича почиње тако што Вилијам Садлер покушава да побегне од упорног Билија Зејна. Тако завршава у варошици негде крај ауто-пута у пустињи Новог Мексика. Тамо га скитница Дик Милер одводи у некакав мотел (који је некад био црква) где овај изнајмљује собу. Међутим, Били га проналази и за све оне који су се затекли тамо отпочиње правцијата ноћна мора.

Критички осврт: У сцени када полиција хапси Вилијама, нешто није у реду јер полиција и сви присутни сувише олако прихватају тврдње Билија, нензанца који се појавио под врло сумњивим околностима. И онда шериф Џон Шак ипак све враћа у нормалу, тако што је учинио логичан поступак. Тада креће да се дешава зло лудило. И то лудило је чудан спој коректно изведене драме и смешног хорора. Са једне стране, ту је Били који је одлично урадио своју улогу и који на интересантан и језив начин манипулише Брендом Баке, а са друге ту су костуролики демони који филм враћају ка Бе продукцији. Симпатични су они и већ на самом почетку ми се допала идеја да је костурко (или демон или шта ли је већ) холивудски режисер. Ипак, уз њихово присуство не могу да схватим овај филм као озбиљно дело фикције, а још мање као застрашујуће. Но, филм је заиста забаван и то је прилично много.

Што се приче тиче, није она нарочито инвентивна, а и поставка је једноставна. Силе зла желе да се домогну кључа који ће им откучати нешто што силама добра не одговара (сам принцип на коме кључ ради није лоше осмишљен). Протагониста Вилијам је заточен у мотелу са још неколико људи (седам, ваљда) и покушавају да преживе. И то је, углавном, то. Оно што ми се допада је да је глума сасвим у реду, ликови су конзистентни, а правила која су постављена у филму углавном су поштована, тако да много нелогичности нема. И има добрих цака, попут оне када се боре против запоседнутог Дика или клинца Рајана Оудоноха. С обзиром на тему и очигледно низак буџет, ово је можда не баш максимум који може да се извуче, али свакако висок ниво.

Едукативни моменат: Томас Хејден Черч је желео да направи пакт са демоном Билијем и овај га је преварио и убио. Ми нећемо правити договоре са демонима, али не би требало ни да правимо договоре са било ким већ само са људима од поверења.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

maxresdefault (Small)IIУздигнуће пакла: Свет пакла (Hellraiser: Hellworld 2005) је осми наставак серијала „Уздигнуће пакла“. Овај пут пакао се „преселио“ у видео-игру веома омиљену међу четворо младих пријатеља. Играјући игрицу стекли су право да буду позвани на журку где се окупљају сви поклоници демона Кенобита и одазвали су се позиву. Журка је заиста обећавала, а и срдачно их је дочекао домаћин Ланс Хенриксен, према сопственом признању највећи фан света пакла. Међутим, полагано, журка се претворила у ноћну мору за сваког од њих четворо и још једног придошлог пријатеља Кристофера Жакоа.

Критички осврт: Морам да признам да ми се почетак уопште није допао. Четворо, односно петоро младих (јер се прикључује и пети), што је стандард, одлази на супержурку са темом пакла, да би тамо доживели прави пакао. Најкласичнија могућа поставка, али је много већи проблем што уопште није у духу серијала. При томе, Катерин Виник, која је главна протагонисткиња, уједно је и најслабија глумица у групи. Јесте лепа, али то не помаже много; огроман број глумаца су лепи људи, па ништа. 🙂 И надаље, хорор је био баш као што је увод „обећавао“; потпуно класичан и потпуно неинвентиван. Они су се врзмали по тој кући и Пинхед их је убијао једног по једног. И да додам да је ама свака боговетна сцена и предвидљива и опште место. Поступци ликова јесу мелодраматични, али нису увек логични. Катерин је успела да побегне из собе, али је одмах истрчала у двориште, ни не покушавши да нађе своје другаре. Но, добро, то је и опростиво, колико није то што су емоције ликова и нелогичне и неуверљиве. Катерин је видела своја два пријатеља унакажене, да би већ у следећој сцени мирно шеткала таваном и превртала окицама. Нелогичних момената има иначе у филму и толико је пун рупица да изгледа као фино сито. Рецимо, када је то Кристофер видео да се плава боја са палца Хенријева Кавила упила, па да би се тога присетио? Или како то да су и Катерин и Кристофер били толико витални када су их спасили након неколико дана проведених без воде?

Било је занимљиво видети „Супермена“ (Хенри) уплашеног, али то није значајније поправило утисак. Крај јесте поправио утисак донекле, те заокружио причу и учинио је унеколико другачијом. Но, реализован је врло трапаво, а Ланс је толико објашњавао шта је радио да је све личило на једно мини-предавање. Баш се потрудио да буде јасан и да сам га процењивао као предавача, извесно би добио високу оцену. Што се оцене филма тиче… Па, издвојио бих један моменат у филму када је Ланс упитао Катерин: „Је ли да да је све као у лошом хорор филму?“ Мислим да је све рекао.

Едукативни моменат: Млади су доживели све ужасе приказане у филму под утицајем дроге, а троје је чак и умрло. И то је реална последица уживања дроге, без обзира што је филм само фикција.

Оцена наставника:

2(може на три)

franklyn (Small)VФренклин (Franklyn 2008) је британска драма која прати животне приче четворо људи и два паралелна света; један реални и један фиктивни. У фиктивном свету обитава Рајан Филипи који покушава да пронађе вођу секте који убија девојчице. Његова потрага одразиће се и на реалан свет и троје људи у њему.

Критички осврт: Није новост да се више одвојених животних прича на крају укрсти и да тако да смисао комплетној причи. И овде је то лепо урађено, мада већ од половине филма постаје предвидљиво како ће се све то повезати. У сваком случају, прича ми се дојмила. Занимљива је и држи пажњу, има неколико интересантних преокрета и добро је испричана. Глумци су сјајно урадили свој посао, чак и несрећни Рајан, али бих издвојио Бернарда Хила који је био маестралан и могао сам да осетим сву тежину његове несреће. Однос између Еве Грин и њене мајке Сузанах Јорке је једини део који ми је слабији у овом филму јер је и сувише класичан и сувише иритантан.

Још да додам да је алтернативни град Минвајл заиста занимљиво осмишљен и архитектонски (попут Готама, али још више у стилу готике) и према уређењу са свим наметнутим и смешним религијама.

Едукативни моменат: Филм почиње мудрошћу: „Обични људи религију сматрају истином, мудри људи преваром, а владари корисном.“ Ја религију сматрам личном и она треба таква и да буде; за онога ко је одабере неоспориво право, а за људе око те особе неоптерећујућа.

Оцена наставника:

5(после нешто премишљања)

Лако Је Критиковати 94

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

star_wars__IV (Small)IVЗвездани ратови: Епизода VIII – Последњи џедај (Star Wars: Episode VIII – The Last Jedi 2017) је осма епизода саге о рату између Првог реда (остатака Галактичке империје) и побуњеника. Ове потоње предводи принцеза Леја (Кари Фишер) и након успешне, мада импровизоване акције, добри момци нису могли дуго да славе јер их је Први ред сустигао и отпочео мучну опсаду у свемиру. Схвативши да немају много изгледа за контранапад, побуњеници су морали да испланирају бег на оближњу планету где се некада налазило утврђење старог покрета отпора. Но, лукавог непријатеља тешко је надиграти, тим пре што велики вођа Првог реда Енди Серкис тачно зна потезе својих противника или макар има начина да их сазна. За све то време млађана Дејзи Ридли на усамљеном острву стиче џедајска знања и има план да свог парњака џедаја Адама Драјвера одвуче са мрачне стране и тиме да предност побуњеницима. Но, и то се показало као веома тежак задатак.

Критички осврт: У односу на претходни наставак, који је на синусоидној правој био доњи пик саге, овај није досегао горњи пик, али је свакако изнад икс осе. 🙂 Додуше, након млаког почетка уследио је средишњи део филма који ми је изгледао попут претходног наставка. Већ сам се сморио, што би млађи рекли, када сам видео да се наново рециклирају идеје. Океј, одустало се од Звезде смрти и то заиста поздрављам, али обука Дејзи на некој тамо планети исувише је личила на исту такву коју је у другом наставку имао Марк Хамил. Тамо је била мочвара, овде острво у сред мора, али то је то. И „мрачни део“ да је искуша је, такође, био ту. Са друге стране, побуњеници су били у клопци и на све начине су покушавали да преваре надмоћне непријатеље, а који су прозрели сваку намеру и тиме отежали добрим момцима, што је већ виђено у трећем (хронолошки шестом) делу саге. Енди унакаженог лица био је јасан пандан императору из претходних наставака и завршио је на исти начин као и његов претходник. Додуше, овај зликовац изгинуо је сувише наивно, тако да је тај део више него разочаравајући. Наивних момената има још, али највећа замерка филму је промена правила, односно моћи џедаја које постају у неким моментима готово божанске, а у другим смешно слабе. Од тога је чак и више патио претходни наставак.

Обећавајући су били телепатски дијалози између Дејзи и Адама, али недовољни да држе пажњу у том делу филма који је превише развучен и где се, реално, не дешава много више од игре мачке и миша између зараћених страна.

А онда је уследио завршни део филма који ме је, буквално, „одувао“. Акција је била одлична са сјајним специјалним ефектима и то праћено одличним идејама како да буду што импресивнији (попут песка на тој некој побуњеничкој планети који је бео, али оставља црвени траг). Преокрети и преврати су се низали, реплике су биле тек за пар нијанси помпезније него што пристојност налаже и чак је било и пар духовитих цака, а мотиви ликова су постали потпуно реални као никада до тада. Пре свега у лику млађаног Адама, који је, као и у претходном делу, био више него сјајан. Ретко када сам гледао филм где је крај толико одличан да поправља утисак толико да ми цео филм сада изгледа одличан, иако, реално, није.

Едукативни моменат: Када је Џону Бојеги спасила живот, Кели Мари Тран му је рекла да ће победити не тако што ће уништити оно што мрзе, већ тако што ће спасити оно што воле. Сјајно речено, заиста.

Оцена наставника:

4(колико-толико реална)

kinopoisk.ruКонтакт (Contact 1997) је амерички филм о пасионираној научници Џоди Фостер која жели да пронађе ванземаљску интелигенцију. Она не наилази на разумевање својих колега и, што је битније, спонзора, те је сва прилика да ће њен пројекат СЕТИ бити угашен. Међутим, управо у том, кризном моменту, њене антене хватају сигнал из свемира који је недвосмислено послала нека напредна ванземаљска цивилизација. Ово је привукло пажњу светске јавности и самог политичког врха, али ту се Џодина борба не завршава. Она сада мора да убеди све њих да су намере ванземаљаца добре и да морају да имају вере у инструкције које су им ови послали, а односе се на то како да направе летелицу за међузвездана путовања.

Критички осврт: Филм је одличан и то сваки његов сегмент. Прича се лагано гради, али опет није спора. Мистерија је бритка и режисер Роберт Земекис давао ју је „на кашичицу“, односно праву меру. Односи између ликова делују реално и ненашминкано, баш као и политичка сцена, а филозофија науке и религије која провејава током филма прилично је виспрена. Због тога овај филм постаје још и више од (само) кандидата за ремек-дело СФ-а. Он шаље јаке, па и храбре поруке и успева да не заступа ни страну науке, ни страну религије. У причи, научници су ти који трагају за истином. Религија, тиме и креационизам, само балансира и са новим сазнањима покушава да одржи и да увек наново докаже старе концепте. Са друге стране, сама главна хероина морала је да се кроз не баш пријатно искуство увери у моћ вере и колико је она, заиста, потребна. Причу морам да похвалим и због иновативности. Она нуди сасвим нов приступ међузвезданим летовима, а што се види у необичности летелице (или како год да се то звало). И пре свега морам да приметим да је прича веома слојевита и добро разрађена.

Џоди је још једном доказала да је фантастична глумица. Заиста је заслужила све оскаре које је добила. Осећања која је приказала током путовања – то не може свако да изведе. И остатак глумачке екипе је више него океј.

Едукативни моменат: Када је Том Скерит рекао Џоди да би волео да је све другачије и да се њен ентузијазам награди, а не само искористи, али да је свет другачије скројен, она му је одговорила да је одувек веровала да је свет онакав каквим га ми учинимо. И тиме је све рекла. 🙂

Оцена наставника:

5(сигурна)

melancholia (Small)VМеланхолија (Melancholia 2011) је филм из две приче. Свака од њих посвећена је једној сестри. Прва описује неуспело венчање Кирстен Данст, а друга агонију кроз коју пролази Шарлот Генсбур због предстојеће апокалипсе.

Критички осврт: Веома поштујем Кирстен као глумицу, а што се Шарлот тиче, она јесте добра, али ми је и некако чудна и увек глуми у чудним филмовима, баш попут овог. Иначе су сви глумци заиста добри. Ликови које тумаче су луцидни, са извесном дозом хумора и неоспорно упечатљиви. Толико су добри глумци да су дочарали и осећања и стања у којима се налазе, као и мотиве за њих, а да уопште не знамо позадину свега тога, односно њихове животне приче. Рецимо, у другом делу који се бави Шарлот, веома је јасно да јој је потребнија Кирстен него ова њој јер бригом о сестри скреће фокус са сопствене анксиозности.

С обзиром на наслов филма, ако изузмемо сам почетак, радња уопште није спора, а чак се ту штошта и дешава иако простор, време и догађаји нису велики. Фасцинантно у овој причи је управо то што она осликава унутрашње драме ликова и то је у првом плану, док су дешавања само средство да се то стање прикаже. Прва прича тек касније, у другом делу, добија смисао и Кирстен открива једну своју способност која објашњава све оно што је изгледало неповезано. И све је то право мајсторство и режисера Ларса Вон Трира и глумаца.

Одлуку режисера да своје ликове убије знали смо и пре свих дешавања и логично је питање зашто је то открио на самом почетку. Једино ми пада на памет да је хтео да поентира да су неке ствари у животу неизбежне. Углавном, сам крај филма је био врло известан, али је завршна сцена свеједно веома ефектна. Такође бих похвалио и као ефектну сцену када је Кифер Садерланд извршио самоубиство. Он је у овом филму био глас разума и неко ко је стуб, ослонац за све остале, а понајвише Шарлот и његов крах је утолико био више застрашујућ, а на такав некакав језив начин је и изведен. Свака част, свакако.

Едукативни моменат: Неки научници су у овом филму погрешили у процени да ли ће планета која се приближавала Земљи ударити у њу. Не верујем да ће се тако драстичне грешке дешавати у будућности, али грешке у науци су се дешавале и историја их је забележила много. Но, добра ствар у науци је њена динамичност; она се стално надограђује и мења и стара уверења замењују нова сазнања. Ми данас знамо много више него што смо знали раније.

Оцена наставника:

5(јака)

fling (Small)IVПородица Кременко (The Flintstones 1994) је филм рађен према цртаној серији из шездесетих година прошлог века. Фред Кременко (Џон Гудман) је не баш претерано паметан пећински човек који ради у каменолому. Изгледа да је то посао који му је суђен до пензије, али се појављује шеф Кајл Маклаклан са понудом за раднике; да ће онај који покаже највеће знање на тесту постати део управе. Фред ту види своју шансу и заиста се труди да има најбољи резултат на тесту, но узалуд. На његову срећу, његов најбољи пријатељ Барни (Рик Моранис) је видео колико је Фред лоше урадио тест и заменио га је са сопственим. Испоставља се да је Барни најбоље урадио и тако Фред, уз помоћ пријатеља, постаје директор. Међутим, та позиција му не доноси оно чему се надао.

Критички осврт: Глума је баш инфантилна, посебно Џонова и Рикова, ваљда како би одмах било јасно да су циљна публика деца. И мислим да то није требало толико пренаглашавати, без обзира што је у питању дечји филм, но добро. Специјални ефекти су солидни, али сам очекивао боље. Идеје за механизме апарата у пећинском добу су симпатичне, али су такође могле бити боље, тим пре што је многе од њих разрадила цртана серија. Уосталом, начини функционисања савремених апарата на пећински начин један су од главних адута поменутог цртаћа.

Допада ми се што је прича блиска обичном животу (нема грандиозног зликовца који жели да пороби (у овом случају праисторијски) свет, као што смо навикли у сличним филмовима, већ малог шефа Кајла који хоће да проневери новац), бави се обичним људима и њиховим проблемима и начиње теме које су увек актуелне. И можда их не обрађује скроз добро, односно није довољно разрађена, али шаље добре поруке. Свеукупно, утисак није лош.

Едукативни моменат: Немојте да вас овај филм завара; људи и диносауруси нису живели у исто време. Диносауруси су изумрли много пре појаве човека на Земљи.

Оцена наставника:

4(стрмоглаво иде ка три)

broomsticks (Small)IVДршке од кревета и метле (Bedknobs and Broomsticks 1971) је Дизнијев играни филм који се дешава на самом почетку Другог светског рата. Пошто је Лондон у опасности од бомбардовања, деца су склоњена по засеоцима. У једном таквом селу бригу о троје деце преузела је Анџела Ленсбери. Деца ће веома брзо открити да је Анџела вештица приправница, а њена намера је да магијом помогне Британцима да победе у рату. Међутим, колеџ за вештице се, услед ратних услова, наводно затворио и Анџела је остала ускраћена за последњу и најважнију лекцију. Зато она са децом одлази у Лондон како би пронашла професора Дејвида Томлинсона, те завршила своје студије и остварила циљ. Они су заиста пронашли професора, али он баш није оно чему су се надали.

Критички осврт: Овај филм личи на варијанту приче о Мери Попинс (коју је Дизнијев студио снимио мање од деценије пре овога), не само према поставци, већ и сензибилитету, а ту су и нацртане животиње које парирају реалним ликовима. Наравно, у питању је мјузикл са давнашњом музиком и одличним плесом. Прича има ону старињску углађеност, а испричана је са фасцинантном лакоћом. И баш је маштовита, па тако и људи могу без проблема да дишу под водом, али то је у оваквом филму опростиво. Не знам колико би могао да буде пријемчив овим новим генерацијама, али је свакако ово симпатичан, инфантилан и наиван дечји филм, са добрим мотивима и порукама. Чак је и битка Енглеза и Немаца управо тако – наивно представљена, што је у складу са концептом филма, али јако чудно изгледа с обзиром на ратне страхоте за које знамо да су се тада дешавале и, бојим се, даје једну сасвим другачију, романсирану представу о томе. То би свакако био најтањи део филма.

Едукативни моменат: Анџела на почетку није желела да троје деце буде код ње, али касније није желела да оду од ње. У међувремену их је заволела. Ако некоме или нечему дамо шансу може да се деси да нам прирасте за срце и постане значајан део нашег живота.

Оцена наставника:

4(не баш најјача могућа)

starilord (Small)IIIГосподар прстенова (The Lord of the Rings 1978) је цртаћ рађен према књизи Џ. Р. Р. Толкина. Зли господар Саурон жели да завлада светом у коме живе људи, вилењаци и патуљци. Међутим, људи, предвођени чаробњаком Гандалфом, опиру се Саурону и његовој армији орка. Но, њихова борба биће завршена тек онда када мајушни хобит Фродо уништи Сауронов прстен који му даје моћ. Зато он, са својим пријатељем Семом, креће у опасну мисију како би спасио свет од зла.

Критички осврт: Цртаћ нема ту озбиљност у приступу као суперпознати играни римејк, а ни сензибилитет није исти. Ово је прави разиграни дечји филмић. Но, поређење и тако по било ком основу није фер. Гледајући га независно, овај филмић сигурно има много квалитета. Цртежи су одлични, а анимација за оно време солидна. Поједине делове су решили тако што су пребојавали праве глумце, те је ово формално цртаћ, али одистински полуиграни филм. Мени се та техника баш не допада јер пребојени део сувише одудара од цртаног, али јесте иновативна пошто је ово први пут да је тако нешто рађено.

Режисер Ралф Бакши се углавном држао приче испричане у књизи, тако да овај Арагорн нема романсу са вилењакињом. Прича, дакле, није романсирана, али не могу да тврдим да је то баш минус. Маште не недостаје, али можда мањка мало више емоција, на којима се није радило довољно јер је компликовану радњу из књиге требало сместити на два сата филмића (што би одговарало причи из чак прва два дела популарне саге који трају много сати). Зато и радња делује збрзано и поједностављено. Но, свеукупно, прича је испричана колико-толико коректно за један дечји филм.

Едукативни моменат: Ни добри чаробњаци, ни вилењаци нису желели прстен иако га је Фродо нудио. Знали су да је прстен створен да чини зло, а да даје моћ и нису желели да их искушава. И заиста, ако знамо да је нешто превелико искушење за нас, а чини нам зло, добра стратегија је то избегавати. Ако смо склони слаткишима, а имамо проблем са вишком килограма, најбоље решење је да их не купујемо. Немамо их у кући, па неће бити ни искушења у часовима доколице или кад нам „падне шећер“. 🙂

Оцена наставника:

3(на четворку)

movie_road-wars (Small)IДрумски ратови (Road Wars 2015) је филм намењен за Де-Ве-Де. У питању је постапокалиптични филм у коме је узрок апокалипсе вирус који људе претвара у неку врсту безумних вампира-зомбија. Једна група људи покушава да преживи, а наду им даје Кол Паркер кога су нашли у пустињи и који је изгледа имун на ујед безумника. Идеја је да из његове крви издвоје антитела којима ће зауставити заразу.

Критички осврт: Овај… филм толико обилује нелогичним сценама да је потпуно бесмислен. Поједине сцене су развучене, али то је овде заиста мањи проблем. Велики проблем је, као што написах, конфузна и неартикулисана радња. Не бих ни наводио примере које сцене су што нелогичне, што нејасне јер је много брже навести сцене које су добре и јасне: ниједна. Режисер и сценариста Марк Аткинс нам је контрапримером показао како треба направити причу; тако да она буде разумљива другима.

Глума је углавном смешна, а специјалних ефеката нема. На пример, један од ликова је изгубио руку и ми то видимо готово искључиво по његовој болној гримаси. Има овде покушаја хумора у три реплике и покушаја имитирања „Побеснелог Макса“, али то чак није ни неуспео покушај. То је потпуно, апсолутно и неопозиво неуспео покушај. 🙂

Едукативни моменат: Клоу Фарнворт је све учинила како би помогла њеном љубљеном Филипу Андреу Ботелу, али у томе није успела. Некада нећемо успети у нечему ма колико били мотивисани и ма колико труда уложили, али то не значи да не треба увек да покушавамо.

Оцена наставника:

1(у ствари нула)

Running-man-poster (Small)IVТркач (The Running Man 1987) је футуристички дистопијски филм, у коме друштво будућности пропада на свим пољима, па и културном. Година је 2017. (што је за тадашње време била далека будућност) и људи су окренути лаким и уједно суровим забавним ријалитима на ТВ-у. Најгледанија је „Тркач“ и у тој емисији осуђеници беже од мишићавих гонича који хоће да их искасапе. У жижу јавности доспева Арнолд Шварценегер, бивши полицајац који је одбио да изврши наређење надређених, када је, са неколико сапатника, успео да побегне из затвора. Власти га наново хватају и он постаје нова звезда популарне емисије. Међутим, нико није рачунао на Арнолдову изузетну снагу, те емисија поприма неочекивани ток.

Критички осврт: Волим филмове са Арнолдом и много ми је симпатичан, иако не зна да глуми, а у овом филму је то баш доказао. 🙂 Похвалио бих главну хероину Марију Кончиту Алонсо која добро парира Арнолдовом шмеку, а њена негодовања на шпанском чине да њен лик буде још симпатичнији.

Сам филм је занимљив, динамичан, крцат акционим сценама и према сензибилитету више припада том жанру, него фантастици. Те акционе сцене су успешније у арени него када је било финалног пушкарања, а и нејасно је шта је тада Марија радила сама у ходнику студија, осим што је било погодно да је спопадне Ерланд ван Лидт (и то још увек у опреми, иако му је, недвосмислено, указана лекарска помоћ и сва је прилика да би му опрему скинули). Акционе сцене су такође и прилично насилне, али је филм толико лепршав да то није пренаглашено, напротив. Такође, сам друштвени феномен који је тема филма некако није дошао у први план и прича не нуди неку дубљу филозофију, већ је више филм за забаву. Као што је и емисија о којој се овде ради и, ако размислимо, нема велике разлике између нас у публици испред биоскопског платна (који смо навијали да Арнолд побије гониче) од публике у филму (која је навијала да гоничи масакрирају Арнолда и његову дружину). Уосталом, за њих су они били негативци. Ја бих рекао да смо успешно заведени да се не препознамо у нечему у чему смо и сами учествовали (додуше, ми имамо изговор да је ово ипак само филм) и свака част режисеру Полу Мајклу Глејзеру на томе. Као што је водитељ Ричард Досон дао својој публици оно што им је потребно, тако је урадио и Пол са својом.

Лепршавост осамдесетих којим овај филм одише види се и у његовој наивности, посебно што се краја тиче. Расплет је херојски и велики Арнолд побеђује читав систем као од шале, те водитељ Ричард постаје главни негативац у причи коју, ипак, води државни врх (што видимо по самом почетку филма). Дакле, овај филм је и плитак и виспрен истовремено и неком другом остварењу бих вероватну дао лошу критику да има много неискоришћеног потенцијала, али не и овом. Потенцијал није искоришћен колико је било могуће, али шарм дефинитивно јесте.

Едукативни моменат: „Будуће“ друштво које је представљено користило је медије како би лажима устројило јавно мњење. Телевизија и медији често користе лажи за манипулацију и морамо тога да будемо свесни. И да ствари које нам се пласирају посматрамо критички.

Оцена наставника:

4(са умањеницом)

ruby-sparks-movie-wallpaper (Small)IVРуби Спаркс (Ruby Sparks 2012) је романтична прича о младом признатом, али несрећном писцу Полу Дејну, који не може да нађе љубав свог живота, а и има креативну блокаду. Тада почиње да сања девојку Руби (Зои Казан) у коју се заљубио и која му постаје инспирација (муза) за нову књигу. И онда се дешава нешто невероватно; затиче Руби у свом стану. Након првог шока, Пол не само да прихвата да је Руби заиста постала стварна, већ и доживљава романсу са њом.

Критички осврт: Последња сцена је готово истоветна оној у филму „Опчињен“ из 2000. и, према мом мишљењу, сасвим је вишак. Не мора срећан крај да буде по сваку цену. Што се осталог дела филма тиче, заправо је врло добар. Радња се развија занимљивим током и добила се једна више него солидна романтична драма. Не и комедија (што обично иде заједно) јер је хумор спорадичан. Ликови су мање-више стереотипни, али јесу занимљиви. И глума је у реду.

Едукативни моменат: Докле год је Руби радила оно што је Пол желео, њему је било лепо, али је и сам био свестан да то није права љубав. Она је тако радила јер је морала. Права љубав постоји само онда када постоји и могућност избора.

Оцена наставника:

4(може)

Basic CMYKКраљица проклетих (Queen of the Damned 2002) је слободнија филмска адаптација треће књиге Ен Рајс „Вампирске хронике“. Вампира Стјуарта Таунсенда пробудила је, после стогодишњег сна, метал музика која му се допала. Он је одлучио да буде вођа бенда који ју је свирао и ускоро је стекао велику популарност. Међутим, заједница вампира то није одобрила пошто према њиховом кодексу они морају да воде тајни живот. Зато су одлучили да га униште на концерту који је најавио. У исто време, његова музика је пробудила краљицу вампира Алију, која са Стјуартом има другачије планове.

Критички осврт: Алија је веома интересантна и напросто зрачи путеношћу, али што се глуме тиче, ту ме већ није фасцинирала. И Стјуарт као да је глумео у неком музичком споту, а не филму. И поједине сцене изгледају примереније музичком споту, као када напада две плавојке у својој (изнајмљеној) кући. Да, што се тиче глуме; копка ме да ли глумци који глуме вампире говоре тако зато што им додати очњаци сметају или зато што верују да би вампири тако требало да причају. Углавном, ово је један од управо таквих филмова и глума је прилично театрална. Музика уопште није лоша, напротив.

Овај филм је део „Вампирских хроника“ и самим тим наставак култног „Интервјуа са вампиром“ и донекле има везе са њим. У ствари, изгледало је као да се режисер Мајкл Ример напросто ломи између сензибилитета тог филма и неких модернијих приступа као што је „Подземље“ или „Блејд“. Истина је да ова прича покрива и минула столећа и ово савремено доба, тако да је једно са другим требало уклопити, али тај спој некако није спретно одрађен. Да замешатељство буде још веће (и грђе) има ту и мотива из филма о Супермену (када Стјуарт лети са Маргерит Моро по граду, па му она наводно испадне) и којечега. Очигледно су идеје пристизале са разних страна што се режије тиче, али што се саме приче тиче, идеја ми је промакла, баш као и мотиви ликова који нису ни конзистентни, ни увек логични.

Нарација, без обзира ко је изговара, потпуно је непотребна. На срећу, брзо је престала.

Едукативни моменат: Маргерит је желела да је Стјуарт преобрази јер је имала романтичну представу о вампирима. Када је видела како убија жену у парку предомислила се. Ми нећемо бити пред тако драстичним одлукама, али када год бирамо између нечега морамо да сагледамо све плусеве и минусе.

Оцена наставника:

2(крајње реална)