Лако Је Критиковати 85

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

It-remake-movie-poster (Small)Оно (It 2017) је адаптација књиге Стивена Кинга, прецизније први део приче. Група деце из малог града Дерија радосна су јер је почео летњи распуст. Испоставиће се да то лето уопште неће бити безбрижно за њих. Непознато и застрашујуће зло отелотворено као кловн (глуми га Бил Скарсгор) прогони децу и храни се њиховим страхом, али и њима самима. Дружина, појачана новим члановима, одлучује да се супротстави.

Критички осврт: Филм има шмек „Страве у Улици брестова“, само што у овом случају актери не спавају већ застрашујуће приказе виде будни. Сцена када Софија Лилис доживљава страву у свом купатилу малтене је преписана, а и сцена када се на крају бори против кловна готово да јесте. У једном тренутку Џејден Либерхер трчи ка биоскопу који најављује управо пети део поменутог филма. Врло је могуће да је режисер Андрес Мускети желео да да омаж том другом хорору, а очигледно је да његов љубитељ и да је имао утицаја на његов рад (макар у овом филму).

Сам филм можда и није тако страшан колико је језив, а Андрес није много ризиковао и користио је већ испробане „рецепте“ попут застрашујућих шиљатих зуба и црних руку које се промаљају иза врата. Но, није увек био убедљив јер погибија дечака са почетка филма не изгледа уверљиво. Кловн му откида руку и дечак покушава да отпузи и тако побегне. Деца тог узраста се веома узнемире и препадну и код малих повреда, а код овакве не верујем да би остала довољно свесна да пробају да побегну. Но, тешко је рећи. Има и занимљивих сцена, као када безглави јури буцка у архиви библиотеке. Такође је добра сцена када Џејден сусреће малог брата у подруму своје куће. Све је праћено врло добрим специјалним ефектима. Има и предвидљивих детаља, те је било јасно шта ће Меган Чарпентјер написати на гипсу млађахном Џеку Дилану Грејзеру, као и шта ће Софи извући из сливника метром на развлачење. И промакло ми је како се црнопути клинац нашао са другарима на дну бунара, а био је на врху и без конопца. Прича о убиству Софијиног оца некако је остала да виси у ваздуху, такође без конопца, а и без коца. 🙂

Филм има својих сурових момената и напад хулигана на буцка на мосту је управо такав и много је језивији него хорор сцене. И реалнији је, а и клинци су добро одглумели. Бил у улози кловна био је прилично добар, тако да је млада глумачка постава сасвим била на висини задатка. Уз то, одабрали су физиономије тако да свака од њих буде симпатична и упечатљива. Клинци воде и симпатичне дијалоге, мада има превише псовки. Но, са друге стране, реално је претпоставити да ће клинчурија у тим годинама тако и разговарати. Уосталом, ово је хорор где су жртве деца, тако да је сама поставка довољно осетљива, те су псовке у дијалозима само додатак. И као да све то није довољно, ту је и проблематичан однос Софије са њеним оцем Стивеном Богером, а и однос Николаса Хамилтона са сопственим оцем Стјуартом Хјузом такође је насилан. У ствари, насиља у овом филму има баш много. Све то чини да је ова прича прилично храбра јер сва је прилика да неће наићи на свеопште одобравање. Но, моје одобравање, упркос свему, има. Пре свега због реалног приказа јаза генерација и порука које недвосмислено упућују како се одупрети насиљу и насилницима. Уз све то, филм уопште није лош и држи пажњу.

Едукативни моменат: Кловн је убедио дечака с почетка филма да нису странци ако се упознају. Када сазнате нечије име и нешто о тој особи изгледа као да сте се упознали, али то заиста није тачно. Некада нећете упознати неку особу ни када је виђате сваки дан. Да би неко за вас престао да буде странац, много тога мора да се деси (посебно у кризним ситуацијама) и много тога морате да сазнате.

Оцена наставника:

4(веома, веома блага)

temple-thunderbird-dvd (Small)Храм (Temple 2017) је хорор који се дешава у Јапану. Наталија Ворнер је докторанд која проучава религије и има идеју да обиђе Јапан и тамошње храмове. Друштво јој праве дечко Брендон Тајлер Шкленар и друг из детињства Логан Хафман. Посебно ју је заинтересовао један забачени крај, али становници Јапана који знају за њега сматрају да обилазак тог храма није добра идеја. Упркос томе, троје младих се запутило тамо.

Критички осврт: Хвала ауторима филма што је само троје младих кренуло у хорор авантуру, а не петоро, што је стандард. И то троје нису баш неки фасцинантни глумци, али су макар лепи, а и свесни да такви јесу, нису се ни трудили превише. 🙂 Други моменат који овај хорор чини другачијим је да више од половине филма готово да уопште није хорор. Они су дошли до уклетог храма тек после 40 минута (а филм траје ни сат и двадесет). Међутим, причица је питка и држи пажњу, а и интригантан је љубавни троугао између главних протагониста. И морам признати да је добро уклопљен у хорор који следи.

Проблем је што је хорор који следи сам са собом није добро уклопљен. Девојка сама по ноћи улази у напуштени рудник, иако није логично да је њен дечко тамо, те то није довољно већ она улази све дубље. При томе се пита има ли икога ту, а кренула је са том намером да помогне Брендону. Такође је нејасно зашто њена батеријска лапмпа ради, када је сцену пре тога истрошила батерију. Тек фијаско настаје када угледа свог унакаженог дечка. Иначе се све по ноћи и у шуми јако лепо види, а ни протагонисти немају проблема са ноћним видом. Саме сцене заиста нису страшне, а није да не очекујете после оноликог увода. Сцене су, углавном, махнито јурцање по шуми око храма и у руднику, а оне сцене које су иоле језиве и које је требало истаћи, као када деца духови погледају у Логана, трају прекратко и чудно су сечене. Изгледа да је режисер Мајкл Барет желео да направи нешто налик на јапански хорор, али ово је више него блед покушај. Азијски хорори су, по правилу, веома добри и застрашујући (сетите се „Круга“). Свеукупно, овај филм чак није ни у границама просека америчког хорора.

Сам крај ништа не решава, осим што потврђује оно што је све време било очигледно. Изгледа и хаотичан и бесмислен и као опште место и речју – изгледа свакако, само не успешно решен.

Едукативни моменат: Троје младих лако су се сналазили у Јапану и пронашли су храм који је интересовао Наталију захваљујући томе што је Логан знао језик. Познавање било ког страног језика значајно ће нам помоћи и улепшати путовања.

Оцена наставника:

2(на једва)

shadowp (Small)Људи сенке (Shadow People 2013) је амерички хорор у коме главну улогу има радио водитељ Далас Робертс. Младић (Џонатан Барон) који се јавио током Даласове емисије умро је на мистериозан начин. Пре тога је Даласу проследио податке о необичном истраживању и увукао га у мрачну мистерију опасну по живот. Но, Далас је решен да је истражи и докаже свету да су бића која вребају у сенкама стварна.

Критички осврт: Имао сам осећај као да је режисер Метју Арнолд био неодлучан на који начин да почне, па је направио два почетка и оба су већ много пута виђена до сада. Показао је он неодлучност у много чему, тако да се филм ломи негде између полушизоидног психолошког хорора и обичног хорора. Овај потоњи је урађен баш, баш пристојно, али га је овај први поджанр, значајно слабији, потиснуо. Дакле, хорор прича није уопште лоша и сцене су, иако неинвентивне, прилично језиве. Посебно ми је страшан напад на медицинску сестру Жаклин Флеминг. Он је трајао много краће него напад на библиотекарку Марају Бонер, али је био знатно ефектнији.

Далас је глумац необичног понашања, који, очигледно, воли да хода бос, али су, свеукупно гледајући, ликови потпуни стереотипи. Његов однос са сином Матијем Липтаком (који, буди узгред речено, није баш најјаснији) неодољиво подсећа на онај из „Рата светова“, а цела радња подсећа на много других филмова. Има ту и „Круга“ и још којечега.

Метју је свако мало убацивао исечке са ТВ-а који су имали за циљ да филму дају шмек документарца и самим тим учине га реалним, па тако, ваљда, и страшнијим. Тих исечака било је превише и то без потребе. Ликови у њима дају или сведене изјаве (најблаже речено) или рекапитулацију оног што се у сценама види, тако да самом филму нису допринели. Метју је желео и да нас остави запитане (да ли у свему томе „има нечега“), али једино што сам се ја запитао је да ли је могуће да је толико неинвентиван и да ли је могао више да упропасти и упросечи идеју која, у ствари, и није тако лоша.

Едукативни моменат: У филму се говори о парализи спавања. То је непријатан доживљај који не искуси свако (процене су да их доживи око петина људи). У основи, то је сан, али особа верује да се пробудила и доживљава некакву застрашујућу халуцинацију. При томе не може да се помери, па се зато и назива парализом. Ја сам, иначе, једном то доживео и заиста је толико застрашујуће да, иако је било давно, још увек је се сећам.

Оцена наставника:

3(бледуњава)

deadinT (Small)Мртав у Тумбстоуну (Dead in Tombstone 2013) је амерички акциони хорор вестерн. Дани Трехо је вођа бандита који је успео да ослободи свог полубрата Ентонија Мајкла Хола из затвора – тврђаве и то у тренутку када су хтели да га обесе. Ентони је предложио Данију да украду злато из банке које је предмет спора у једном градићу, на шта је Дани пристао и повео дружину да обаве задатак. Задатак су обавили, али план ипак није протекао како је замишљен. Дани је убијен и завршио је у паклу код демона Микија Рорка. Да би избегао језиво мучење, Дани је Микију предложио нагодбу на коју је овај пристао и вратио Данија у живот тачно након годину дана.

Критички осврт: Након „грандиозног“ почетка који је требало да буде кул, креће занимљива поставка вестерна. Међутим, „кул“ није престао. Режисер је готово сваку сцену форсирао тако да филм одаје такав утисак и није постигао ефекат управо зато што је исфорсирано, а без шмека. Тако има успорених јахача тамо где им место није, акције која је хаотично снимана са камером која је у покрету, експлозија иза ликова који се споро и сасвим смирено удаљавају и других безуспешних покушаја. Такође, ликови су фенси „Матрикс“ обучени, што је требало акцију да учини узбудљивијом, а њих још више кул. Акција је испала сасвим солидна, а ликови прилично обични за један вестерн филм. Дијалози су неописиво глупави, а уз то и непотребни, попут оног када Мики и Дани разговарају у салуну.

Радња је била јасна и пре него што се десила, па тако и да ће Ентони имати тајни план, да ће издати брата Данија и остати у граду да њиме влада. Његова „владавина“ је опште место. Пошто је он зао један даса, свуда по граду су туче, блуд и разврат, што целу ту сцену чини сведеном. Део када Дани доспева у пакао је чак толико сведен да је баналан. Мики са оним његовим деформисаним лицем услед неуспелих пластичних операција заиста изгледа као какав грозоморан демон, али цела сцена је апсолутно и неопозиво безвезна. Погодба која се одвија у њој тек нема логике; шесторица бандита припадају ђаволу, па припадају. Да ли ће умрети тог дана или неког другог, бесмртном сотони је сасвим свеједно. Ипак, њему се нешто жури да њихове душе добије одмах, те се погодба склапа и креће више него предвидљив заплет. Предвидљиво је и било да ће Ентони узети Дајну Мајер за таоца, само је било питање када ће се то тачно десити. Баш као што је предвидљиво било да ће се филм завршити револверашким окршајем између Ентонија и Данија, тачно у подне, пардон поноћ.

Цео филм је потпуно неинвентиван. Чак је и замисао како пакао изгледа неинвентивна, а и специјални ефекти (оно мало што их има) такође су већ виђени.

Едукативни моменат: У једној од последњих сцена становници Тумбстоуна побунили су се против Ентонија. Он је сматрао да они то немају право да раде јер им је давао новац. Оно што је Ентони научио на тежи начин је да новцем не може да се купи баш све.

Оцена наставника:

1(на два)

Radius-poster (Small)Полупречник (Radius 2017) је филм о човеку Дијегу Клатенхофу који се буди након доживљене саобраћајне несреће. Он има амнезију и не може да се сети ко је и шта му се десило. Мистерију продубљава то што све време наилази на мртве људе са чудним, беличастим очима. Он успева да нађе своју кућу, али и даље не може да се сети ничега, а додатни проблем је што људи око њега умиру или су већ мртви. Тада се појављује жена Шарлота Саливан, која је, можда, решење његових проблема.

Критички осврт: Одлична је поставка филма и реализација је сасвим у реду, мада таква прича може да се исприча на сијасет узбудљивих начина и сигурно је да може боље. И оваквој јој ништа не фали јер се добио сасвим солидан, мада у доброј мери предвидљив трилер. Мистерија је дата дозирано и на крају се прича заокружила на сасвим логичан начин. Радња је динамична, држи пажњу и без уочљивих грешака.

Едукативни моменат: Шарлота није упознала Дијега све до краја филма, односно све црте његове личности, чак и када је веровала да је открила читаву тајну. Ми никада не можемо упознати неку особу и како ће она реаговати у различитим ситуацијама, ма колико год мислили да је знамо. Изненађења су увек могућа, како пријатна, тако и непријатна.

Оцена наставника:

4(на пет)

Happy-Death-Day-Poster (Small)Срећан дан за умирање (Happy Death Day 2017) је амерички тзв. слешер филм. Џесика Рот је девојка која је на колеџу и живи у кући сестринства. Једног јутра се пробудила у соби непознатог младића Израела Брусарда и тако јој је започео дан испуњен свакодневним уобичајеним активностима. Но, овај дан је другачији јер јој је рођендан, а на крају дана је и убија маскирани психопата. Џесика се буди наново у Израеловој соби и цео дан почиње од почетка. И опет је на крају дана убија исти маскирани зликовац. Она схвата да ће се тај дан понављати све док не открије ко је убија и не спречи га у томе.

Критички осврт: Од „Дана мрмота“ многе су варијације на тему понављања истог дана и ова је, тек, једна од њих коју је нешто морало да издвоји. И, заиста, оно што је издваја је што је у питању кримић, а не комедија. Већ на старту видела се класична поставка где главна хероина Џесика среће много ликова, а како би се ту пронашли могући осумњичени. Оно што не ваља у филму је што су ликови потпуни стереотипи и што је прилично предвидљив. Како сам ток радње, тако и поједини детаљи, а и то ко је заиста убица. Но, занимљиво је погађати, а ја сам само потврдио своју претпоставку. Ипак, сценариста и уједно режисер Кристофер Б. Ландон донекле је закомпликовао радњу како би нас навео на погрешан траг, но то није било тако успешно. Заиста се потрудио, али највише што је успео је да направи један забаван омаж поменутом „Дану мрмота“. Глумци су могли да следе пример режисера и мало више да се потруде. 🙂 Специјални ефекти су добри и оно мало што их има.

Има страшних сцена, а цео филм има шмек „Вриска“, а није далеко ни од „Ноћи вештица“. Ипак је ближи поменутом „Вриску“ и образложење мотива убице једнако је разочаравајуће као и у том филму. Кристофер је често варирао атмосферу у филму; од застрашујућег хорора до лагане и ведре тинејџ драме и тај микс је прилично добро уклопио, мада не у потпуности убедљиво и направио. Џесика сувише олако и ведро прихвата да ће бити убијена на крају дана, а и не поступа увек најлогичније. Но, пар цака није лоше, попут начина како открива убицу и део када изврши самоубиство како би спремнија дочекала наредни дан.

Едукативни моменат: Израел је рекао Џесики како је сваки нови дан шанса за њу да буде боља особа. То важи за све нас, без обзира што нам се дани не понављају.

Оцена наставника:

3(плус)

valerian-featured (Small)Валеријан и град хиљаду планета (Valerian and the City of a Thousand Planets 2017) је француски филм на енглеском језику, базиран на стрипу о јунаку Валеријану. Валеријан (Дејн Дехан) је федерални агент, који је, заједно са партнерком Каром Делевињ, пристигао на свемирску станицу како би обавио мисију. Та свемирска станица је попут свемирске амбасаде коју насељавају све интелигентне врсте у свемиру. У једном делу те станице појавило се по живот опасно подручје и командант базе Клајв Овен верује да је то дело терориста. Он је спреман да преговара, а Дејн и Кара треба да га заштите. Међутим, терористи су прилично добро опремљени и спретни и у муњевитој акцији заробили су команданта. Дејн је појурио да га спасе, али је и сам упао у невољу, па се Кара дала у потрагу за њим. Пред њима је мисија пуна опасности и тајни које им нису доступне.

Критички осврт: Филм је веома маштовит и, што је битније, веома живописан. Ту су различите планете, ванземаљци као у „Звезданим ратовима“, друге димензије, фасцинантне технологије и свашта нешто. Ријанин перформанс је био невиђено кул, са све сјајном музиком. Режисер Лик Бесон је заиста одрадио добар посао и посветио се сваком детаљу. Толико тога има и толико је све шарено да је тешко нешто не пропустити. Цела прича је класична, али сви ти наведени детаљи је обогаћују довољно да је немогуће да буде досадно ни у једном тренутку. Уз то, радња је хипердинамична.

Дијалози нису лоши и поруке које филм шаље, такође, мада би холивудску патетику требало смањити. Такође, део са мистериозним командантом Клајвом би требало избацити јер бисте морали да имате заиста низак коефицијент интелигенције да би вам било шта ту мистериозно било. Од почетка је јасно ко је ту позитивац, а ко негативац. Уз такву поставку, без беспотребног петљања, само је требало ускочити у свемирску авантуру и то би било сасвим довољно и много боље решење за овај филм. А авантуре и акције не мањка, мада се финална борба, најблаже речено, чудно прекинула.

Дејн ми није убедљив као свемирски агент. Сувише се трудио да буде леп, а при томе не зрачи неком снагом и другим потребним квалитетима. Једино што му признајем је да има заиста добар глас. Кара, са друге стране, сувише је класична; такав лик већ је виђен у много филмова до сада. Дакле, много је мана овом филму, али на Ликову срећу (за кога иначе сматрам да је извикан више него што је добар), заиста волим овај поджанр и сјајне специјалне ефекте приде.

Едукативни моменат: Валеријан је био у дилеми да ли да поступи према процедурама или да поступи исправно. Некада нам процедуре одузимају драгоцено време, али су најчешће оне потребне јер нам дају тачно утврђен редослед корака како у нечему не бисмо погрешили. Дакле, иако су досадне, не морају да буду и лоше.

Оцена наставника:

4(минус)

coverHerc (Small)Херкул (Hercules 1997) је Дизнијев цртаћ о познатом митолошком јунаку. У овој верзији, Херкул је син Зевса и Хере који, према пророчанству, озбиљно прети да угрози амбициозне планове бога подземља Хада. Зато он шаље своје слуге да дете учине смртним и да га убију. Они су остварили тек део плана и Херкул је постао смртан и изгубљен на Земљи, да би га пронашао доброћудни сељанин Амфитрион и његова супруга. Као младић Херкул је схватио да је другачији, а онда и сазнао да је син врховног бога. Но, да би повратио бесмртност и заузео место на Олимпу, које му рођењем припада, мора најпре да се докаже као јунак.

Критички осврт: Анимација је врло занимљива и некако је одговараћа за раздобље у којој се прича дешава. Цртачи су водили рачуна и да Херкул има грчки профил. Легенда о Херкулу је измењена и доведена на ниво просечне бајке. Једино што главна протагонисткиња искаче из клишеа и донекле чини причу необичнијом. Ипак, не допада ми се американизација (грчког) мита, па је Теба „Велика маслина“, као што је Њујорк „Велика јабука“. Таквих компарација има још и јасан ми је циљ да се грчки еп приближи малим Америма, али ми је све то и даље без везе. Сувише је романсирано, изван граница сваког доброг укуса.

Не допада ми се ни инфантилни хумор који се прави преко лупкања, саплитања и других неспретних момената, што је пропраћено адекватним звучним ефектима. Многи од тих детаља су вишак, као када Пегаз гази онесвешћеног кентаура. Такви детаљи баш приземљују цртаћ и чине га обичнијим и ступиднијим. И, коначно, радња изгледа збрзано и многе секвенце практично пролећу, тако да их је тешко пропратити, па је нејасно која им је сврха. Једино што ми се баш, баш допада је музика.

Едукативни моменат: Прави херој не мери се по величини своје снаге, већ по снази свога срца – рекао је поетични и симпатични Зевс.

Оцена наставника:

3(са *)

Song-of-the-Sea (Small)Песма мора (Song of the Sea 2014) је цртаћ који су заједничким снагама направиле Ирска, Данска, Белгија, Луксембург и Француска. Ради се о породици која насељава светионик на усамљеном острву. Ту породицу чини самохрани отац са старијим сином и кћерком. Очева мајка жели да одводе децу са тог острва јер верује да то није добра средина за децу. Међутим, оно што бака не зна је да је девојчица, у ствари, вила, која не може да живи без свог вилинског капута.

Критички осврт: Анимација је сведена и личи на ону из старих буквара, готово дводимензионална. Ипак, има неку лепоту и уметничку ноту. Рецимо, када сове нападају образују круг попут орнамента у коме се мотиви понављају. И тај мотив се види и у другим сценама.

Дијалози и монолози су сјајни, а има и заиста виспреног, иако дечјег хумора. Музика је чаробна, као и сам цртаћ кога красе феноменална, квалитетна прича и нежна емоција.

Едукативни моменат: Џин је доживео трагедију и плакао је толико да је створио океан који је претио да потопи цео свет. Његова мајка Вила сова је желела да одагна бол свог сина и других вила тако што ће им одузети емоције. Они су се тада претворили у камен. Емоције нас покрећу и без њих заиста постајемо као непомичан камен. Дакле, оне су нам потребне и не треба да бежимо од њих. Не треба ни да нас надвладају јер ако исплачемо океан – пресушићемо.

Оцена наставника:

5(плус)

Monster High Boo York Boo York-zoom (Small)Средња монструмска: Бујорк, Бујорк (Monster High: Boo York, Boo York 2015) је дванаести по реду филм о фенси монструмима који се, успут, продају као играчке. Девојка Лагуна, која потиче из мора, има проблем са јавним наступом, иако веома лепо плеше. Због тога упада у конфликт са значајно мање талентованом другарицом и у сред свађе њих две и још пар пријатеља упали су у чаробни портал у базену. Тамо их је Посејдонова кћерка претворила у риболике створове и обећала је да ће их вратити у њихову школу под условом да Лагуна превазиђе свој страх. То је значило и да има јавни наступ на дну мора.

Критички осврт: Оно што замерам овом делу, замерам сваком у овој саги. Сви ђаци су прелепе луткице (знам да је филм намењен продаји тих истих луткица, али ипак), па нема ни буцмастих, ни бубуљичавих, нити са било каквом маном. Јасно је какав стандард изгледа пропагира овакав приступ. Уз то, луткице су на штиклама од најмање десет сантима и ако нису у минићима, онда су у врућим шортсевима, што је, благо речено, дегутантно. Ипак су они у школи, па таман и монструмској.

Нараторка је рекла како је подводни град диван не само због боја (боја све време има мноштво и апсолутно су претерали), већ због изванредне подводне културе. Лепо је то, али та „култура“ не да није представљена, него није ни дотакнута ни у једном тренутку. То је само једна у низу илустрација колико је филм површан, па насиље које се дешава на свим нивоима (онлајн, психичко, емцоионално, физичко) на такав површан начин и третира.

Сама радња није толико лоша, па чак није ни потпуно предвидљива (мада јесте већим делом). Анимација је, па колорична, али са врло ограниченим кретњама. У подводном свету коса луткица се не помера на природан начин и перфектне живо обојене фризуре не мењају облик.

Едукативни моменат: Лагуна је схватила да бежање није решење. Где год да побегла, страх ју је пратио. Једини начин да га победи био је да се суочи са њим.

Оцена наставника:

2(уз дебео минус)

Advertisements

Лако Је Критиковати 84

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Buffy-the-Vampire-Slayer-movie (Small)Бафи, убица вампира (Buffy the Vampire Slayer 1992) је комични хорор у чијој је жижи девојка Бафи (Кристи Свонсон), заинтересована за навијање и моду, али не баш и за школу. Њен живот се мења када упозна Доналда Садерланда, који јој указује на њен прави позив. Ни она ни Доналд нису одушевљени што је баш она изабрана, али се испоставља да је Бафи, ипак, дорасла овом крвавом задатку.

Критички осврт: Сцене борбе су наивне, а ни глума није ништа боља. Пре свега мислим на млађу поставу, пошто ту има добрих глумаца (што је чудно, с обзиром да је филм кршевит), пре свих Доналда и Рутгера Хауера. Ово је и филм у коме се у сићушној епизоди појављује Бен Афлек (који није у рангу наведених глумаца, већ то помињем као куриозитет).

Поставка приче је донекле оригинална, али је сама форма приче чиста класика. Уз то, потпуно је предвидљива. Има ту и више или мање успешних покушаја комедије, али оно што је много успешније је намерна или ненамерна пародија америчких система вредности. Бафи је навијачица коју тамошња школа фаворизује, иако образовање пролази поред ње. Такође, филм дефинитивно има шарма и више приличи декади осамдесетих. И то је, вероватно, оно чиме је купио гледаоце и поклонике широм света. Нисам пронашао податке да је филм постао култни, али не би ме чудило да јесте. Уосталом, на основу филма настала је серија која је трајала више од шест година, што је већ једна добра референца.

Но, далеко од тога да је филм добар. Он је површан, са ликовима који нису разрађени, а није ни радња. Многи и делови радње и ликови остали су неразјашњени, недовршени и да висе негде са стране. Такође, балансира на ивици треша, ако ту границу није и прешао. Нарација с почетка је потпуно непотребна јер је очигледно поставка приче могла да се изведе као Бафин сан. Има ту још што „стилских“, што логичких грешака.

Едукативни моменат: Иако је Бафи била лоша у школи и нимало еколошки свесна, ипак је пронашла област у којој се доказала. Увек постоји нешто што ће нам ићи добро, чак и када нам већина ствари не иде. Зато треба пронаћи то нешто и посветити се томе.

Оцена наставника:

3(на четири)

Elektra-Hindi-Dubbed-Movie-Watch-Online (Small)Електра (Elektra 2005) је суперхеројски филм са хероином коју тумачи Џенифер Гарнер. Она је плаћени убица који своје послове обавља ефикасно и немилосрдно, све док јој мета не постану Горан Вишњић и његова кћерка Кирстен Прут. Уместо да их убије, она их узима у заштиту од других убица који су утолико опаснији што имају натприродне моћи.

Критички осврт: Електра је заправо нека врста побољшане Никите (са повременим имиџом Ларе Крофт), али само у смислу моћи главне хероине. Што се свега осталог тиче, Никита води за шест дужина.

Радња је, наравно, класична за овај поджанр и сасвим је сведена. Но, то није велики проблем, пошто ретко који филм са суперхеројима има оригиналан приступ. Можда је већи проблем што је режисер Роб Боуман наметнуо депресивну атмосферу филму, а ваљда зато што је такав и главни карактер. Веома често поклоници суперхеројских филмова замерају када се филм или улога схвате и ураде сувише озбиљно и то овде јесте случај. У спрези са натприродним антагонистима чије тетоваже оживљавају, та озбиљност заиста не делује стварно и прави контраефекат. Другим речима, у реду је да главна хероина има ту неку своју личну несрећу, али се то сувише акцентовало. Џенифер је светска лепотица са физиономијом блиском карактеру из стрипа и има неку унутрашњу снагу, те је требало више акцентовати то. И то би ишло уз акцију коју филм пружа и која није лоша. Нису лоши ни специјални ефекти, а патетике је могло да буде и мање.

Едукативни моменат: Неке лекције се не могу предавати. Морају се доживети да би се разумеле. То је рекао мудри Електрин учитељ. Заиста је мудар и прави је учитељ.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

poster_optЗомбији (Zombies 2017) је филм о апокалипси која је изазвана зомби пандемијом. Малобројни преживели труде се да остану ван домашаја немртвих, а уједно претражују град како би пронашли још преживелих. Ипак, њихово уточиште није тако сигурно као што су мислили.

Критички осврт: Филм почиње веома занимљиво, односно као да почиње од средине. Упркос томе, све је јасно о чему се ту ради. И, надаље, режија је јако занимљива и режисер је уложио велики труд да буде необична, већ када је прича, ионако, сасвим обична. Необичној атмосфери филма доприносе и дијалози који су виспрени у покушају, као и смешне цаке, а у ствари јефтини филмски трикови, попут разговора главног протагонисте са својим најбољим пријатељем зомбијем. Но, труд да се унесе мало духа више је него очигледан и не могу да га не приметим и позитивно оценим. Но, не могу ни да га назовем оригиналним, пошто оригиналних сцена нема. Рецимо, када главни пар протагониста својим комбајном меље, да тако кажем, зомбије, мотив је који је виђен у заиста много филмова (један од њих је „30 дана ноћи“), а сама сцена неодољиво подсећа на сличну из филма „Мобилни“. Има још сцена преписаних из других филмова. Режисеру још могу да замерим да се повремено изгубио у просторним односима, а и није му баш „свака на месту“. Девојка, тешко повређена, бежи као зечица од гомиле зомбија и то, најпре, на чистини, а, потом, кроз кукурузно поље. Да је уверљиво – и није, баш. Емоције ликова такође често нису ни уверљиве, ни логичне, а ако ћемо поштено, нису логични ни њихови мотиви, па ни намере.

Глума је, некако, опуштена. Некада и превише. Специјални ефекти су углавном лоши, а зомбији су тек мало више намргођени људи са мало црвене фарбе по лицу. Акције има, али је једнолична. Све време зомбији надолазе, а главни протагонисти их најчешће уништавају ватреним оружјем, те се повремено гуркају са њима или секу мачетама. И све време тако. На крају испаде тужна прича са патетичним сценама и таквом пропратном музиком, али преокрет је, дефинитивно, поправио утисак макар за пола оцене.

Едукативни моменат: Дедица на трему је похвалио јуношу како добар посао обавља. Овај му је узвратио да нема шта друго да ради, на шта је овај рекао да је могао да не ради ништа. И ја, попут тог дедице, верујем да сваки (добар) рад треба ценити јер људи увек имају избор (и изговор) да не раде ни толико.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

REMEMORY (Small)Поновно сећање (Rememory 2017) је филм о човеку Питеру Динклиџу који је изгубио брата Мета Елиса у саобраћајној несрећи коју је сам изазвао. Питер се укључио у истрагу случаја смрти Мартина Донована, научника који је изумео машину која може да прикаже сећања без улепшавања. Мартин је веровао да ће та машина помоћи људима, али се десило управо супротно. Неколико људи који су испробали машину били су очајни, можда чак толико да почине убиство.

Критички осврт: Почетак је предвидљив и само је потребно сачекати да се деси саобраћјна несрећа. И друге сцене су биле предвидљиве, те је врло јасно шта ће у којој да се деси (да ће Мартин да умре у канцеларији и да ће Питер да украде кључеве, на пример), а донекле је предвидљива и комплетна радња. Међутим, сам начин како је Мартин умро и околности које су то пропратиле су довољно интригантни и довољно необични да филм задржи одређену дозу мистерије. И начин како се Питер прихватио случаја и разлог зашто се прихватио, такође су необични. Необичних, односно другачијих момената има још. Ово је први филм, после Вилоуа, где је главни патуљасти глумац (Питер). Још један другачији детаљ у односу на друге филмове где се решавају загонетке је и да главни протагониста није правио мапе, постере или како ли се то већ зове на зиду, већ је постављао фигурице са плочицама на столу.

Осим оригиналних момената, има и оних недоречених. Детектив Колин Лоренс је на сред филма нестао без трага и тиме прекинуо своју истрагу. Такође, чудно је да истрага није довела у везу све ликове у филму са покојним Мартином, као што је то учинио Питер. Улога Скота Хајландса потпуно је нејасна, осим да повећа број, па не сумњивих (пошто он то, с обзиром на године, сигурно није), већ ликова. Зашто је било битно повећати број ликова, не знам. Можда зато што није било довољно сумњивих. 🙂 Овако су сви ти ликови чинили колико-толико повезан ланац, а што је довољно да Питер преко једних дође до других. Сама та повезаност је сувише погодна и сувишна наивна, али радња је некако морала да се котрља. Нејасно је и како је Питер знао да ће у кући Џулије Ормонд наћи машину, а и како је она сама није видела.

Атмосфера филма, као и његов темпо, нису добри. Филм који нуди мистерију оваквог типа мора да нуди и неко узбуђење које је прати, а то овде није случај. Он је више попут мелодраме заробљене (и на силу уклопљене) у оквире трилера. То чини да тема буде, што би наставници српског језика рекли, промашена. Уз колико-толико оригиналне моменте и интригантан приступ, филм има потенцијал, али он није постигнут током реализације до свог максимума. На крају се прича смислено заокружује, али превише слично као и у филму „Друга Земља“ и са нарацијом урађеном на начин већ виђеним у другим филмовима, са обавезном дозом патетике и не претерано виспреним закључком.

Глума ме није оборила са ногу, али могу да кажем да је коректна.

Едукативни моменат: Сећања су лепа, али треба бити свестан вредности тренутка пре него што постане сећање.

Оцена наставника:

3(било ми је жао да дам два, што је реалније)

errors_of_the_human_body_poster (Small)Грешке људског тела (Errors of the Human Body 2012) је немачко-амерички филм. Научник Мајкл Еклунд је прешао да ради у институту у Дрездену. Тамо је срео своју бившу сарадницу и љубавницу Каролину Херфурт, која ради на регенерацији ћелија. Она је дошла до неких открића, али њено истраживање тапка у месту, па јој је Мајкл потребан као сарадник. У исто време Мајкла врбује и колега Томас Лемаркус да заједно раде на веома прогресивним идејама. Мајкл не верује Томасу, али ни Каролини, која очигледно нешто крије. Испоставиће се да је Каролинина тајна веома опасна за Мајкла, а можда и за све друге.

Критички осврт: Сценариста и уједно режисер Ерон Шијан баш се потрудио око научне терминологије, али је и верно приказао рад и односе на научном институту, па све изгледа веома реално. Сама радња некако је спора и чудна. Мистерија постоји готово од почетка, али је маргинализована и подређена одсликавању односа између Мајкла, Каролине и Томаса. Ово је другачији љубавни троугао у односу на до сада виђене и иначе Ерону морам да признам труд да цео филм учини другачијим у односу на друге са сличном тематиком. Додуше, било је предвидљиво шта ће се десити са Мајклом, само је било питање како ће се то разрешити. И разрешило се, прича се заокружила и уопште није испала лоша. Чак је и научни део прилично коректан.

Нема шта, Мајкл је добар глумац или, макар, уме да пренесе праве емоције. И други глумци су занимљиви.

Едукативни моменат: Мајкл је све време сопствену личну трагедију стављао испред туђих проблема. Јесте да је он доживео заиста тешку несрећу, али проблеме које неко има тешко је поредити са туђим. Свако има своје муке и то треба поштовати.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

PERFECTAND (Small)Савршено: Уздизање андроида (Perfect: Android Rising 2013) је нискобуџетни филм о научнику Роберту Ломбардију који је направио робота ратника Криса Р. Нотарила. Робот је развио свест и нагон за самоодржањем и да би се заштитио од људи побио је своје чуваре, а убио је и Робертову супругу Саманту Талбот. Роберто ништа није научио из своје трагедије и направио је новог робота убицу, овог пута са ликом љубљене Саманте.

Критички осврт: Глума је очајна, дијалози су сведени, а прича је најкласичнија могућа. Музика је тако урађена да наводи на узбудљива дешавања, али њих нема. Добро, робот убија људе, али је то све толико лоше да није пажње вредно. Цео филм је лош, не само зато што је буџет испод сваког разумног нивоа, већ и зато што је безидејан, досадан и неинтелигентан. Постоје неки покушаји хумора и акције (борбе), али све је остало на покушају. Има и пар (или можда више) секвенци где филм изгледа као видео-игра, а ваљда да би филм био пријемчивији за млађе. Искрено, тешко да могу да замислим икога коме је овај филм пријемчив.

Додуше, порука (наравоученије) на крају филма није лоша и сам крај није лош како је замишљен, али је катастрофално реализован. На крају нисам пропратио шта се збило са Крисом, односно првим андроидом, али није ни важно.

Едукативни моменат: У једном тренутку Саманта је имала довољно информација са обе стране да може да формира своје мишљење. И у томе и јесте поента. Може да се формира мишљење и на основу приче једне стране, али такво мишљење не мора бити добро.

Оцена наставника:

1(и још једном један)

darktower (Small)Мрачна кула (The Dark Tower 2017) је филм снимљен према серији романа Стивена Кинга. Тинејџер Том Тејлор открива нови свет који је до тада виђао само у сновима и схвата да је том свету потребан како би га спасио од злог чаробњака Метјуа Маконахеја. Метју жели да уништи Мрачну кулу, једину линију одбране од чудовишта ван граница свемира.

Критички осврт: Метју се неочекивано добро снашао у улози главног антагонисте. Готово да се приближио Тому Хидлстону (из серијала о „Тору“). Идрис Елба је био добар у улози протагонисте и сјајно пуни пиштољ мецима, а није лош ни клиња Том (који, иако млађахан, има много харизме и, вероватно, недостатак витамина Д), али су сви ови ликови потпуни стереотипи. При томе, Идрис је обучен као Морфеус из „Матрикса“, а има карактер и снагу „Блејда“. Очигледно црнопути глумци имају јасне оквире у којима их Холивуд види.

Дијалози који се воде сувише подсећају на „Господаре прстенова“ и како сам тамо мислио да су патетични са свим тим жалом да наде нема, то мислим и у овом случају. Уз то, након поменуте импозантне трилогије, сада још звуче и излизано. Има и асоцијација на „Нарнију“, „Харија Потера“ (борба Метјуа и Идриса неодољиво подсећа на борбу Мајкла Гамбона и Рејфа Фајнса) и „Терминатора“ (довољно је погледати главни двојац и њихов однос). Све то баш и не доприноси оригиналности. Заправо, прича је сасвим класична и, што је још горе, сувише поједностављена. Форма филма је врло препознатљива; надарени клинац открива паралелни свет, коме припада и коме је потребан. Неке ствари никада не излазе из моде у Холивуду, па тако ни лоши снови проблематичних тинејџера у којима се крије кључ за спасење универзума. Уз то, мрачна кула из наслова одашиље сноп светлости ка небу. Наравно и зар сте сумњали? 🙂 Општих места има још, па тако мистериозни глас у шуми дозива Тома, који се одазива, али и, супротно сваком здравом разуму, не буди Идриса, очигледног јунака који може да му помогне у свакој невољи. Но, макар специјални ефекти уопште нису лоши (нису ни савршени – повремено се види анимација), а чудовишта која нападају прилично су маштовита. Нажалост, нема их много, али зато, сасвим дозирано, има и авантуре и добре акције. Филм није досадан, држи пажњу и то је највише што је постигао.

Едукативни моменат: Добар део филма многи су се питали да ли је Идрис револвераш или није. Испоставило се да оно што га чини револверашем није вештина како користи оружје, већ његов карактер. За многе позиве у животу вештина је важна ставка, али је карактер много значајнији. Карактер је оно што, на пример, наставника чини наставником; он мора да буде добар човек и да поступа исправно.

Оцена наставника:

3(ту негде)

rise-of-the-guardians (Small)Успон чувара (Rise of the Guardians 2012) је цртаћ рађен према серији књига за децу. Џек Мраз је натприродно биће које ствара мраз и лед, али које ниједан човек не може да види. Џек пати због тога, али ће му се указати прилика да буде виђен када га Деда Мраз позове у помоћ да спасе свет од злог Бабароге.

Критички осврт: Почетак филма ништа ми се не допада. Иначе мислим да нарација тешко може да обезбеди добар почетак. Надаље радња сувише подсећа на роман Терија Прачета „Деда Прас“, али не знам да ли је за то крива књига или сценарио. Углавном, прича дефинитивно није оригинална, али је добра и има много авантуре и акције. Додуше, обавезан део филма када главни протагониста има свој пад (пред уздигнуће) исфорсиран је и самим тим не претерано убедљив. Но, све у свему, леп је цртаћ са много клизања и проклизавања и ликовима који су живописни и харизматични.

Едукативни моменат: Џек Мраз желео је да га људи и деца примете, односно да примете његов рад. И на крају је у томе успео, онда када је његов рад завредео пажњу. Кад-тад се добар рад примети и треба бити марљив.

Оцена наставника:

4(више-мање солидна)

warthe (Small)Рат светова: Голијат (War of the Worlds: Goliath 2012) је цртаћ базиран на истоименом филму (ако изузмемо „Голијата“). Људи су већ добили рат против ванземаљаца захваљујући микроорганизмима на које туђини нису били имуни. Ипак, знају да ванземаљци неће одустати и да припремају нову инвазију. Овај пут их војне снаге познате под називом АРЕС (Allied Resistance Earth Squadron) дочекују спремне. Ове снаге чине људи из различитих земаља који треба да превазиђу и разлике унутар сопствених редова како би се одупрле моћном непријатељу.

Критички осврт: Уводни део, односно анимација из тог дела (другачија од остатка) је одлична. И анимација у остатку филма је сасвим у реду (осим пред крај када тоне Кип Слободе). Додуше, повремено су претерали са фенси детаљима, па тако војнику перчин лебди на извесној удаљености од главе упркос свим законима физике. 🙂 Ликови не само да су лепушкасти већ су и перфектно набилдовани, без обзира да ли су војници или министар. Да, има само један мали из Малезије. 🙂 Уз то, потпуни су стереотипи и да ствар буде гора, ти стереотипи су у вези са нацијама којима припадају. Режисер Џо Пирсон је желео да прикаже колико је драгоцено јединство различитих народа, али је то урадио најтрапавије што се могло. Радња је смештена у доба Првог светског рата, али тај део историје практично није искоришћен и маргинализован је. Додуше, Џо је покушао да то искористи тако што ће поентирати неопходно заједништво народа, а исто је чинио и кроз личне драме ликова, али је све испало сувише бледо.

Но, најлошије у овом филму је што је неопозиво досадан. Све приче ликова су прозаичне, неинвентивне и, како већ написах, досадне. Што се укупне приче тиче, сувише је патетична за мој укус и све врца од великих речи. Уз то, не обавезно увек и повезаних. И сваки дијалог је опште место, а општих места има и у сценама. Оригиналности нема ни у најави. При томе не мислим само на то што је цртаћ базиран на филму, већ је и прича класична и све идеје су већ виђене. Голијат и друга роботизована возила разликују се од истих у „Ратовима звезда“ само по још једној нози приде.

И акција је досадна и обилује експлозијама. То је један од оних филмова када застрашујућа експлозија одбаци јунака, а он неповређен, без огреботине и без подеротине одшета даље у нову авантуру. Овај цртаћ је базиран на филму „Рат светова“, али као да је рађен према „Дану независности“ јер је једнако лош.

Едукативни моменат: Главна хероина је признала да је почела да раздваја ствари за које мисли да жели од оних које заиста жели. То звучи као да није једноставно, али јесте. Довољно је схватити шта је стварно важно.

Оцена наставника:

1(сигурна)

coocoon (Small)Чаура (Cocoon 1985) је филм о групи старих људи из старачког дома који су открили чудесни базен. Наиме, купање у том базену, на поседу који су неовлашћено посећивали, дало им је виталност несвојствену за њихове године. Касније су открили да су базен и кућу којој припада изнајмили ванземаљци, који су их најпре препали, а потом су се спријатељили са њима. Ванземаљци су им допустили да и надаље користе базен, али нова снага коју су стекли старци привукла је сувише пажње њихове околине. И други су пожелели да се окупају у том „врелу младости“, али то је већ озбиљно угрозило ванземаљце и њихову мисију.

Критички осврт: Филм баш није динамичан, а, руку на срце, прича ни нема превише „меса“. Но, јесте ведар и лепршав и то од самог почетка, иако се тада појављују искључиво старији глумци који су у старачком дому. Дух осамдесетих, напросто, зрачи. Осамдесете се виде и у наивности, пре свега у реакцијама ликова. Додуше, ни глума није уверљива (па нису ни реакције), али само када је млађа постава у питању. Стив Гутенберг је, ипак, глумац виђен за нискобуџетне глупарије, а Тани Велч је сенка, пардон, кћерка значајно познатије и умешније Ракел Велч. Но, лепоту је наследила. 🙂 Што се старе гарде глумаца тиче, заиста нису лоши и они носе овај филм и то би урадили и без Тани и Стива. Када Брајан Денехи плаче због умрлог Е.Т. садруга (назвах га тако пошто неодољиво личи на поменутог познатог ванземаљца) то изгледа театрално и патетично, али када Џек Жилфорд плаче за умрлом Хертом Варе, даје искрену, дубоку, нежну и тужну емоцију. И та емоција се наставља када покушава да је оживи у базену. Старци су, овај пут, „покидали“.

Љубавна сцена између овоземаљског Стива и ванземаљске Тани пропраћена је звучним ефектима као у каквом хорору. 😀 У реду, они воде љубав другачије и Стив природно стрепи од тога шта ће се дешавати, али претераше. 🙂 Музика која прати већину сцена уопште не звучи одоварајуће. Претерали су и са одласком у свемир; траје предуго без потребе, а не изазива жељене, разгаљене емоције. И смена дана и ноћи и временско трајање појединих активности није баш најјасније, а има ту још пар нелогичности, попут јурњаве на крају са обалском стражом. Других већих грешака у филму нема.

Едукативни моменат: Овај филм је показао да увек имамо право на живот и за радост, без обзира колико стари били. Стари људи осећају и они нису мање важни и то треба да знамо када се опходимо према њима на улици, аутобусу, пошти, дому здравља…

Оцена наставника:

4(рецимо)

Лако Је Критиковати 83

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Harry-Potter-and-the-Sorcerers-Stone-Poster (Small)Хари Потер и чаробњаков камен (Harry Potter and the Philosopher’s Stone 2001) је први филм о најпознатијем младом чаробњаку на свету, кога глуми Данијел Радклиф. Хари је сироче кога одгајају тетка Фиона Шо и теча Ричард Грифитс, који нису баш благонаклони према њему, тако да му детињство није најсрећније. Све се мења када добија позив да похађа школу за чаробњаке Хогвортс.

Критички осврт: Први део је највише дечји од свих каснијих наставака. И тај део је и заслужан за то да је запалио свестку публику и тако обезбедио да читава сага доживи толики успех. Од неколико њих сам чуо да филм није успео у потпуности да дочара књигу и верујем да је тако, али и овде има сасвим довољно сјајних момената и много маште; степенице које се по својој вољи померају и слике са ликовима који причају и машу, тек су део фантастичних идеја. Углавном, цео филм је креативан и занимљив и већ могу да кажем да је ремек-дело у поджанру у којем је рађен.

Морам још да приметим да ми се, као наставнику, допало како је Меги Смит поступила, односно казнила сво четворо ђака, иако Том Фелтон није очекивао казну.

Едукативни моменат: Ричард Харис је рекао како не ваља живети у сновима и заборавити живот. То је казао Харију док је овај стајао испред Ериседовог огледала које приказује жеље. Уместо да гледамо са жудњом у оно што не можемо имати, попут Харија који је зурио у огледало, треба да гледамо са радошћу оно што имамо и да живимо са тим најбоље што можемо.

Оцена наставника:

5(наравно и потпуно)

harry-potter-and-the-prisoner-of-azkaban (Small)Хари Потер и затвореник из Аскабана (Harry Potter and the Prisoner of Azkaban 2004) је трећи наставак саге. Тетка и теча Харија Потера и даље су лоши према њему, а врхунац је био када је пристигла течина сестра Пем Ферис, те почела да вређа Харијеве родитеље. Због тога је дечак употребио магију и казнио је, а онда и побегао од куће. Његови чаробњаци су се побринули за њега, те га отпремили у Хогвортс, али се тамо суочио са новим изазовом. Наиме, опасни одбегли робијаш је у близини и према мишљењу свих, мета му је, управо, Хари.

Критички осврт: Ли Инглби у улози кондуктера у магичном аутобусу био је сјајан. Чудо како мала улога уме да буде упечатљива. И сви остали, наравно, били су сјајни.

И Хари је морао да јаше већ неко крилато створење. Почевши од „Бесконачне приче“, изгледа да је јахање крилатих чудовишта врхунац дечје маште дечака и тај део у филму изгледа свуда исто, са једнаким заносом. Но, специјални ефекти, који прате и ту и све остале сцене, одлични су.

Мистерија се јако добро градила током филма и одржавала. На сваких неколико сцена дешавало се нешто ново што је продубљивало мистерију. На крају се добила једна лепа, симпатична и заокружена прича, довољно квалитетна да прати постављени стандард саге.

Едукативни моменат: Мајкл Гамбон је рекао да, када је у недомици, понављање корака му изгледа као мудар почетак. За понављање кажу да је мајка мудрости. Истина јесте да знање које се не понавља и не употребљава на крају избледи.

Оцена наставника:

5(као и претходна)

willow-poster-european-version (Small)Вилоу (Willow 1988) је бајковита фантазија о девојчици која је рођена са белегом на руци, за коју је проречено да ће доћи главе злој краљици Жан Марш. Жан је знала за пророчанство, па је наложила да се све труднице затворе, а дете са одговарајућим белегом преда њој. Међутим, бабица је спасила бебу од зле судбине и пустила је низ реку. Негде низводно, бебу су пронашла деца патуљка Вилоуа (Ворик Дејвис). За бебу је сазнало сеоско веће и Вилоу је припао задатак да девојчицу врати њеном народу. Касније, шумска вила је тај задатак преиначила и од патуљка начинила бебиног заштитника. Сада је он морао да је однесе на сигурно, у краљевство добрих владара. Но, то није тако једноставно јер је Жан намерна да пронађе и уништи дете.

Критички осврт: Филм је епска фантастика у којој има довољно и авантуре и акције, мада су сцене борбе превише смушене. То је симпатична бајкица са крајње несимпатичним главним глумцем. При томе мислим на Вала Килмера, а не Ворика, који је само декларативно главни. Зна се ко је холивудски лепотан који продаје филм. Ипак, добар је глумац, не могу да грешим душу, тим пре што у овом филму глума није баш најбљештавија што се осталих тиче.

Већина сцена је наивна. Но, ипак, филм има шарма, а село патуљака је напросто неодољиво. Били Барти у улози сеоског чаробњака је баш комичан, а и други ликови имају ту комичну црту, мада је хумор у доброј мери инфантилан.

Музику је радио Џејмс Хорнер и, колико знам, он није радио за „Ратове звезда“, али ми музички мотиви звуче слично. Можда је био инспирисан, а можда и ја нисам у праву. Но, с обзиром на то да је Џорџ Лукас писао причу, неке секвенце између овог и поменутог филма могуће је довести у везу. Гледајући овај филм не могу а да га не упоредим са „Господарима прстенова“ и да не приметим неке сличне мотиве у свим тим филмовима. Врло верујем да је овај филм поставио неке стандарде које су коришћени и у каснијим и то маестралним остварењима, попут „Господара“. И то није мала ствар. Истина је да је ово сада већ култни филм и, за разлику од неких других са истим статусом, овај га је у потпуности заслужио.

Едукативни моменат: Иако је мајушан и не баш спретан, Вилоу се показао као прави заштитник бебе и јунак. У томе су му помогле две ствари: добра воља да уради свој задатак и пријатељи. Можда то у животу није увек довољно, али лако може бити.

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија могућа)

beautyand (Small)Лепотица и звер (Beauty and the Beast 2017) је бајка о принцу Дену Стивенсу који је био толико горд да га је чаробница претворила у Звер. Једини начин да скине клетву је да искрено заволи и да буде вољен. Годинама је био изолован у свом дворцу и временом заборављен. А онда је луцкасти проналазач Кевин Клајн пронашао његов дворац. Пошто се уплашио услед необичних збивања у дворцу, брже-боље је похитао назад, али је уз пут видео руже, те пожелео да једну убере за своју кћерку Ему Вотсон. Испоставило се да је то грех због кога га је Звер заточила у замку. Кћерка је пошла за својим оцем, пронашла дворац и Звер и пристала да заузме очево место затвореника. Ипак, није била класичан затвореник, већ више гошћа, која је развила симпатије према зачараној послузи и њиховом застрашујућем господару.

Критички осврт: Нарација на почетку је, као и обично, непотребна. Надаље, прича се одвијала очекиваним током. Наиме, Дизнијев студио је одлучио да већ познати сопствени цртаћ претвори у играни филм. И, заиста, многи делови из цртаћа преточени су у веома занимљиве специјалне ефекте. И филм је управо такав; занимљив. Ништа грандиозно, мада у односу на цртаћ прича јесте унапређена и продубљена. Музику нису мењали (и зашто би кад је сјајна?); додали јесу три нове песме, али су задржали старе.

Нисам могао да се отмем утиску да Крис Еванс, поред све своје харизме, није добар избор за главног антагонисту. Он би требало да нас увери да је сиров, необразован и површан, али некако у томе није успевао и поред тога што се много трудио. Сувише је софистициран и зрачи интелектом. То јесу добре особине, али није добро за његову улогу. И Ден ми није био убедљив као звер. Да није имао онако добру маску, његова улога би била тотални фијаско. Овако је само фијаско. 🙂 Изгледа да је улога „погодила“ само Ему, која је доминирала. Њих двојица су били сувише млаки, а такве су и емоције у филму.

Занимљив је храбар потез Дизнијевог студија да покаже врло толерантан став према геј популацији. Можда је инспирација био Крис, за кога је познато да је отворен по питању своје сексуалности, а можда нови трендови намећу и нове приступе. У сваком случају, толеранција јесте тема на којој треба радити.

Едукативни моменат: Ова бајка има за циљ да покаже да је најважнија лепота једне особе „унутрашња“ или, боље речено, лепота карактера.

Оцена наставника:

4(опасно иде на три)

uglyws (Small) (Small)Ружни лабудови (Гадкие лебеди 2006) је руски филм базиран на роману истог назива браће Стругацки. Григориј Гладиј је представник Уједињених нација, чији је задатак да истражи мистерију у граду Ташлински, где су се појавили људи наказног лица које називају љигавцима. Ти људи управљају школом коју похађају ингениозна деца и уче о напредним технологијама. Једно од те деце је и Григоријева кћерка, па је његово интересовање за цео тај случај утолико веће. Он покушава да спасе кћерку пре него што руска војска започне бомбардовање града хемијским оружјем.

Критички осврт: Филм веома реално изгледа јер приказује стварне емоције људи у кризним ситуацијама. Радња помало подсећа на „Село проклетих“, али је, по квалитету, далеко изнад. Увод у радњу је баш, баш добар. Избегнута је нарација и из првих сцена извлачимо закључке о чему се ту ради. Имате осећај да тек улазите у причу, а она се, заправо, увелико одвија. Фотографија је интересантна, аутентична и необична. Ситуације снимане напољу су осветљене црвеном и наранџастом светлошћу, што појачава тај утисак.

Филм уопште није динамичан, али нуди занимљиву филозофију, прилично компликовану и виспрену. Она говори о лицемерном друштву и двоструким стандардима вредности, а дата је кроз дијалог старе и нове генерације. Током филма та друштвена тескоба је доведена до неког свог краја, те отерала младе у такво лудило да они више не могу да поднесу свет у коме живе и одрасли чине све да их убеде да је добро бити као и сви остали, односно прихватити погрешан систем. Порука је доста јака, али не могу да тврдим да је истом снагом и пласирана. Но, постоји добар покушај. Много боље је урађена идеја о љигавцима; они су различити и изазивају непознаницу, па тиме и страх код људи. Све време људи се труде да објасне њихово порекло. И то је и у реалном животу, иначе, тако: људи се увек труде да објасне шта је узрок некој различитости, те изгледа као да се тиме баве. И баве се, али не суштински. Они не желе заиста да упознају те људе и да их прихвате. И ту филм добро поентира. На крају се добила једна веома солидна прича, мада не нарочито оригинална.

Љигавци су прилично немаштовито осмишљени и њихове маске изгледају јефтино. Такође, осим сценографије, нема ту богзна каквог труда око ефеката. Но, то не умањује вредност филма.

Едукативни моменат: Алексеј Кортнев је рекао Глигорију како су сви имали исто искуство, односно како су сви „прошли кроз то“. Онда се присетио како му је један познаник рекао како сви пролазе кроз то, али не прођу сви. 🙂 Другим речима, неко ће из искуства нешто научити, а други неће. Боље је ако припадамо првој групи.

Оцена наставника:

4(плус)

therats (Small)Пацови (The Rats 2002) је телевизијски филм о нападу помахниталих пацова на Менхетну. Пацов је ујео муштерију у једној фенси продавници и управница Шејла Макарти позвала је стручњака за ове животиње и истребљивача Винсента Спаноа. Он је открио да пацова има много и да се понашају веома чудно. Представник Министарства здравља Дејвид Фонтено нема слуха за оно што Винсент жели да му саопшти, па он мора сам, односно уз помоћ колеге Шона Мајкла Хауарда и жене запослене у радњи Мејчен Ејмик, да се ослободи пацова и велике опасности коју представљају по читав град.

Критички осврт: Ово је један старомодан хорор, али настао после 2000. С обзиром на то да је прављен за ТВ, то већ не изгледа тако чудно. Оно што јесте чудно је да су специјални ефекти прилично пристојни. Ефекат, на крају филма, када пацови извиру у празан базен попут водоскока и добар је и сјајно осмишљен. Додуше сам крај филма је прилично натегнут, али све се ради због драматике. 🙂 Последња сцена је опште место, али таквих момената у филму има, иначе, много. Рецимо, као што је прскање крви по екрану телевизора и синхронизована дешавања на телевизији и у реалности.

Глума није баш најбоља и креће се у опсегу од јако лоше до подношљиве. 🙂 Радња је класична за овај поджанр и не нуди ни трунчицу новог. Додуше, филм садржи све оно што треба, па тако има и покушаја да буде узбудљив и тај део је мање-више коректно урађен. И цео филм је такав; готово коректан.

Винсент је све време сипао статистичке информације о пацовима и не знам да ли су тачне, а мрзело ме да проверавам, али ако јесу, ето нама и рубрике „Јесте ли већ чули да…“ Додуше, та „рубрика“ није значајније поправила утисак, који је, иначе, осредњи.

Едукативни моменат: Џо Пинг је приметио да Мејчен не зна ко су јој праве комшије. Ми најчешће и не примећујемо да у нашем комшилуку живе друге врсте и зато се и немарно опходимо према њима. Пре свега треба да се информишемо о њиховој улози у природи и правом утицају на нас.

Оцена наставника:

3(у деминутиву и још нагиње на двојкицу)

remnantОстатак (Remnant 2015) је кратак британски футуристички СФ филм, о момку који се, у роботу хуманоидног изгледа, враћа из рата у град.

Критички осврт: Специјални ефекти су одлични, али ипак немају моје симпатије јер и они, као и цео филм, вуку на Трансформерсе. У ствари, у питању је једна акциона сцена из таквог филма и ништа више од тога. Вероватно је режисер и сценариста Ендру Вонг желео да дочара бесмисао рата, али је то урадио на један врло приземан и нимало оригиналан начин. Уз то, сцена није, чак, ни уверљива. Виђао сам боље режиране музичке спотове.

Едукативни моменат: Момак који је ушао у ратног робота није могао да пронађе ништа више до деструкције. Рат само то и доноси, без обзира каква га пропаганда и политичка обећања пратила.

Оцена наставника:

1(без да трепнем)

space_truckers_poster (Small)Свемирске камионџије (Space Truckers 1996) је СФ у којем главну улогу тумачи Денис Хопер, независни камионџија, који улази у сукоб са компанијом и зато мора да прихвати посао на другој страни, иако не зна шта конкретно треба да превезе. Придружују му се колега новајлија Стивен Дорф и млада конобарица Деби Мазар. Колико је товар који превозе опасан сазнаће тек онда када их заробе гусари.

Критички осврт: Већ према наслову филма, који је (у доброј мери предвидљива) радња испратила, можете да закључите да се овде ради о американизованом свемиру. И, иако има добрих фора и иако глумци нису лоши, таква поставка мора да буде глупа и тешко је овај филм посматрати као озбиљно СФ остварење. Не могу да га посматрам ни као комедију јер, иако има комичних сцена, није нарочито смешан. Јесте лепршав, али није смешан. Рецимо, Чарлс Данс је занимљив негативац са још занимљивијим додацима и причи даје комичан аспект, али ништа урнебесно. Верујем да је режисер и, уједно, сценариста Стјуарт Гордон правио комичан филм, али је пре свега желео да направи свемирску авантуру. Авантуре и акције истина има и туче су кудикамо успешне, мада, повремено, смушене и неуверљиве.

Специјални ефекти јесу лоши и види се да не постоји већи труд када су они у питању. Прозор иза Стивена у свемирском камиону је скандалозан, на пример. Мислим да би пано ђака из моје школе боље дочарао звезде у свемиру. Такође, грешака у вези са недостатком гравитације има, што потврђује да се није много водило рачуна о томе. И то одаје утисак површности, а површна је и сама прича. Било је важно да главни протагонисти напусте гусарски свемирски брод тик пре него што експлодира, а разлог зашто је, уопште, експлодирао (и то у парампарчад) потпуно је нејасан.

Сама прича није претерано оригинална, али није скроз лоша. Боље речено, има својих лоших и својих добрих момената. Ако ћемо право, више лоших него добрих.

Едукативни моменат: Денис је одустао од тога да ожени Деби јер је, и тако, њен пристанак добио неком врстом уцене. Уценом се не постижу циљеви, а посебно не нечија љубав. Другој особи треба дати разлоге да вас воли, а не услове.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

ratchet_and_clank (Small)Рачет и Кланк (Ratchet & Clank 2016) је цртаћ базиран на видео-игри истог назива. Рачет је зверолики ванземаљац који ради као механичар свемирских бродова и других СФ летелица. Његов сан је да постане ренџер који ће спасавати галаксију. И прилика му се указала када је зли Алонзо Дрек почео да уништава планете. Председник галаксије је позвао добровољце да постану ренџери и тако буду појачање тиму који ће се борити против Дрека.

Критички осврт: Ведар је филм и иако много пута виђен до сада („Моћни ренџери“ и „Ратови звезда“ су тек неке од јачих асоцијација) и са више него стереотипним ликовима, не могу да кажем да је тотално лош (то да није тотално лош је највећи комплимент који могу да упутим) и да нема икаквог хумора. Додуше, хумор је, најчешће, инфантилан. Анимација је прилично добра, а добре су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Да бисте били хероји не треба да радите велике ствари, већ само оне исправне – рече мудро један од ликова.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, како желите)

emoji (Small)Емотикони – филм (The Emoji Movie 2017) је цртаћ о емотиконима и апликацијама у мобилном телефону. Главни протагониста је смајли који би требало да буде „сморени“ смајли, што би рекли моји ђаци. Међутим, он није у стању да буде стално сморен, већ мења расположења у зависности од ситуације. Зато други смајлији желе да га дилитују, пошто верују да је неисправан. Како би избегао злу судбину, он бежи, заједно са иконицом „баци пет“. Циљ му је да пронађе хакера који ће да га репрограмира како би имао пожељан израз лица. И, заиста, проналази једног таквог, а то је женски смајли који жели да побегне из мобилног телефона.

Критички осврт: Веома ми се допада идеја, иако јесте популистичка и подилази публици, посебно оној млађој. Но, оригинална је и интересантна. Филм има јако занимљивих фора и иако није смешан, опет је, некако, ведар и симпатичан. Поруке које шаље су добре, али нису баш на најбољи могући начин пласиране. Наиме, оним темама које је потребно акцентовати, дато је премало простора, маргинализоване су и уз то су површно одрађене. Осим овога и тога да је прича могла да буде оригиналнија, немам већих замерки. Филм је, иначе, лоше прошао код критике, али не и код мене. 🙂

Едукативни моменат: Можда је боље да, наместо емотикона на дигиталним апаратима, драгим људима поклонимо праве емоције у стварном животу, односно правом дружењу. То су чак и поједини емотикони у филму схватили. 🙂

Оцена наставника:

4(минус)

Лако Је Критиковати 82

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

AtlanticLostEmpire (Small)Атлантида: Изгубљено царство (Atlantis: The Lost Empire 2001) је Дизнијев цртаћ. Мајло (глас му је позајмио Мајкл Џеј Фокс) је млади научник занесењак, кога старије колеге не цене превише. Његову опчињеност древном цивилизацијом Атлантидом ипак примећује стари пријатељ његовог деде, иначе богати старац (Џон Махони). Он организује експедицију коју предводи командир Рурк (Џејмс Гарнер) и шаље и Мајла на пут. Испоставиће се да млади научник заиста зна да пронађе пут до легендарног царства.

Критички осврт: Цртаћ је хипердинамичан. Разговори су повремено толико брзи да их је тешко пропратити, а активности се смењују очас посла. Сама експедиција је кренула након петнаест минута филма, што није претерано брзо, али брзо јесте. Осим радње, динамични су и ликови. Додуше, ликови су и стереотипи, а прича је класична да класичнија бити не може. Ипак, прича није лоша, као ни анимација.

Едукативни моменат: Добри доктор (Фил Морис) је рекао да ако си на дну, можеш ићи само нагоре. Надам се да никада нећемо бити баш на дну, али истина је да ћемо имати своје падове. Након пада, следи успон. Чак и да не следи, ми треба да се трудимо да устанемо.

Оцена наставника:

4(може)

Harry_Potter_and_the_Order_of_the_Phoenix (Small)Хари Потер и ред Феникса (Harry Potter and the Order of the Phoenix 2007) је пети наставак о најпознатијем младом чаробњаку на свету, кога тумачи Данијел Радклиф. Харију нико не верује да се мрачни лорд Рејф Фајнс вратио, посебно не министар магије Роберт Харди. Он верује да Хари лаже, како би помогао директору школе Мајклу Гамбону да се докопа његове позиције. Он повлачи све политичке потезе и користи сву своју моћ да стане на пут Харијевим „лажима“, а за то време лорд, у потаји, постаје све јачи.

Критички осврт: Врло занимљива казнена метода Имелде Стонтон. Она је имала потпуно стереотипну улогу, али ју је, свеједно, урадила мајсторски. Читава прича је урађена мајсторски, потпуно реално, препознатљиво и мени, као наставнику, сасвим блиско. Реформа школства је била пун погодак и одсликала је управо оно што је њена суштина – идеологија у спрези са интересима владајуће олигархије.

Има недоследности, па тако крилате коње могу да виде само Данијел и Евана Линч, а у некој тамо сцени јашу их сви. Но, то су ситнице. „Крупни план“ је, како написах, направљен одлично.

Едукативни моменат: Хари Потер је рекао другим ђацима: „Сви велики чаробњаци у историји су почели једнако као сада ми: као ученици. Ако су они успели, зашто не бисмо и ми?“ Заиста, зашто не бисмо? 🙂

Оцена наставника:

5(наравно и потпуно)

harry-potter-and-the-half-blood-prince (Small)Хари Потер и полукрвни принц (Harry Potter and the Half-Blood Prince 2009) је наставак претходног филма. Мајкл Гамбон, управник школе за чаробњаке Хогвортс, затражио је од Харија да постане љубимац професора Џима Бродбента, а како би открио страшну тајну коју овај зна. Та тајна би могла да да предност добрим чаробњацима како би победили мрачног лорда и његове следбенике, који постају све већа претња.

Критички осврт: У овом делу су прелази из школског живота у сурову борбу сувише нагли и из једног темпа и атмосфере филм прелази у други из сцене у сцену и као да су аутори и романа и филма били неодлучни у какав контекст да поставе и причу и њеног главног јунака. И због тога и због саме приче, радња делује некако расуто и растројено. Некаква мистерија постоји, чак се гради све време, али није дефинисана. Сви су нешто мистериозни и сви нешто хоће и све се чудне, односно необјашњиве ствари дешавају, а Хари тапка у месту. Такав утисак оставља и овај филм. Он се не помера ни у једном правцу. Све то није незанимљиво, али, ипак, изгледа бесциљно. На крају све добија какав-такав смисао, али ништа претерано грандиозно.

Једна од ретких ствари у филму која ми се баш, баш допада је идеја, у овом делу зачета, да је мрачни лорд распарчао своју душу и тако задао тежак задатак добрим чаробњацима да све те делиће пронађу и униште. Од тада креће и много занимљивија радња праћена ефектним сценама. Са друге стране, исфорсирана је мистерија у вези са тим, иако је било очигледно шта је млађани Френк Дилејн урадио и шта му је професор Џим рекао кобне вечери.

Углавном, млака мистерија и не претерано фокусирана радња чини овај веома бледи наставак. Ипак, оно што извлачи, да тако кажем, сваку, па и слабију причу о Харију Потеру је шарм којим сваки филм одише. Много је тешко остати имун на тај шарм, а још теже оштрим речима критиковати.

Едукативни моменат: Данијел је навео Руперта Гринта да верује да му је сипао срећни напитак у пиће. Испоставило се да није, али, пошто је мислио да јесте, Руперт је на утакмици био одличан голман. Дакле, без помоћи чаробног напитка и само уз помоћ сопствених способности постигао је сјајне резултате. Било је потребно само да верује у себе. „Напитак“ који му је заиста био потребан је самопоуздање. Тако је и у нечаробњачком свету. И ту су напици непотребни, а ако су енергетски онда су и нездрави.

Оцена наставника:

4(млака)

practicalm (Small)Практична магија (Practical Magic 1998) је прича о вештицама. Две главне вештице су Никол Кидман и Сандра Булок, сестре које живе у варошици чији житељи с подозрењем гледају на њих. Никол је досадио такав живот и одлучила је да побегне са момком и забавља се по другим градовима, док се Сандра одлучила на миран, породични живот. И једна и друга су задовољне својим животима, али идила им није суђена довека.

Критички осврт: Филм је сладак и има неког шарма. Занимљиво код овог филма је да се радња одвија прилично брзо, иако такав утисак уопште не оставља. Заправо, оставља утисак да је питка и споротекућа комедијица. Он по жанру то и јесте, али има и елемената крими приче и хорора, који су тако добро уклопљени да не само да не штрче, већ и не таласају значајније сам ток радње. То је необично мајсторство које сам ретко где видео, а, руку на срце, нисам се ни нагледао филмова режисера Грифина Дана. Међутим, видео сам да је тај жанровски микс главна замерка филму и, чак, виђенији критичари се питају коме је филм намењен. Не разумем зашто је то замерка. Циљна група не мора уопште да буде значајна ставка приликом израде филма. „Трансформерси“, на пример, врло очигледно имају своју публику, али су сви филмови те саге кршине. Ни микс жанрова, па и овако екстреман, не мора да буде гаранција квалитета, али је у овом случају сасвим добро изведен.

Сама прича је добра и донекле оригинална, а глумци су сјајни, мада малко више беже у стереотипе.

Едукативни моменат: Када је Сандра рекла како би желела да има нормалан живот, Стокард Ченинг јој је узвратила да нормалност није обавезно и врлина и да је нормалност, заправо, недостатак храбрости. Може и тако да се гледа. Можда је боље гледиште да различити људи под „нормалним“ подразумевају различите ствари, те да је узалудно да се трудимо да будемо нормални према туђим критеријумима.

Оцена наставника:

4(на пет)

the-fountain (Small)Фонтана (The Fountain 2006) је прича о једној несрећној љубави. Хју Џекман је научник који жели да пронађе лек за рак, како би спасио своју вољену супругу Рејчел Вајс. И лек се појавио у виду супстанце коју садржи једно необично дрво, о коме се испредају легенде, али Рејчел је на самрти и времена је све мање.

Критички осврт: Цела прича почиње као апстрактни, алтернативни филм, али неочекивано брзо добија смисао и „уземљење“, да се тако изразим. Она се, заправо, састоји из три приче са веома сличним (практично истим) мотивом, од којих је једна модеран СФ и дешава се у лабораторији, друга епска фантастика, полубајковита авантура и трећа етерична „Одисеја у свемиру“. Осим истог мотива, и главни протагонисти су исти, тако да све делује као прича о реинкарнацији са историјом која се понавља, али је и више од тога. Спој ових прича је у потпуности успео, иако су њихова природа и атмосфера која их прати сасвим различите. И то даје значајну вредност и уникатност овом филму.

Још једна вредност филма је и у његовој филозофији, која је доста добро представљена кроз апстрактне симболе и развој главног протагонисте, односно све фазе његових осећања до коначног прихватања. Морам да признам да ме је Хју пријатно изненадио, али и цео филм, који, с обзиром на тему и с обзиром на то да је амерички, садржи минимум патетике. Рејчел је и врло занимљива и харизматична и баш је убедљива у улози коју је тумачила.

Едукативни моменат: Хју је пронашао нови лек у новој врсти дрвета. То је један од разлога зашто је биодиверзитет важан, као и његово очување; свака врста садржи потенцијалан лек за неку болест. Што више врста има, биће и више могућности лечења.

Оцена наставника:

5(на четири)

lostriver (Small)Изгубљена река (Lost River 2014) је филмски првенац Рајана Гослинга. Он је режисер, сценариста и један од продуцената. Кристина Хендрикс је самохрана мајка два дечака и покушава да сачува кућу у руинираном и разрушеном крају града. Новопридошли банкар Бен Менделсон предлаже јој да прихвати посао у хорор клубу који води и она прихвата. За то време, њен старији син Ијен Де Кестекер, такође, покушава да заради за кућу, али се због тога замерио криминалцу психопати Мету Смиту. Животи свих малобројних актера постају неподношљиви и Ијен одлучује да прекине клетву која је, наводно, бачена на град.

Критички осврт: Филм почиње врло занимљиво, уз одличну фотографију. И, надаље, и фотографија и режија су одлични. Што се приче тиче, све време се дешавају чудне ствари, али је нејасно шта је узрок томе. И много тога у филму је нејасно. Рајан се није претерано бавио смисленошћу и одрживошћу радње, већ ми се више чини да је желео да направи филм по узору на оне који му се допадају, а какве прави Дејвид Линч, на пример. У прилог филму могу да кажем да је окупио добру глумачку екипу и да није досадан, што је чудно с обзиром на то да није претерано динамичан и да, као што већ написах, радња нема пуно смисла.

Маске су одличне и истовремено гадне; на пример Тори Вигфилд са изрезаним усанама или као у сцени када Кристина Хендрикс сече себи лице. Иначе је то опскурно позориште, у коме она наступа, вероватно једна од метафора у филму, али и ако јесте, истина је да овај филм са метафорама има проблем. Некако су презентоване сувише усмерено ка декаденцији и пропадању друштва, тако да чине да филм буде још више површан него што јесте. Уз то, филозофија која се у неким сценама може чути, пре свега оно о чему прича таксиста Реда Катеб, потпуно открива да режисер Рајан жели да увери публику у очигледно: да тзв. „амерички сан“ није онакав какав ми, глупи иноземци, очекујемо. Паре тамо, напросто, не расту на дрвећу. 🙂

Едукативни моменат: И Кристина и Ијен су пронашли начине како да зараде новац, али се испоставило да су ти начини лоши по њих саме. Иако нисмо увек у ситуацији да бирамо, није сваки посао прихватљив за нас. Као наставник, могу да саветујем да се што више образујемо, а како бисмо имали више могућности, па тако и значајно боље и прихватљивије послове.

Оцена наставника:

3(било ми је жао да дам два 🙂 )

maxresdefault (Small)Ознака: Спасење (The Mark: Redemption 2013) је апокалиптични филм и наставак филма „Ознака“ снимљен годину дана раније. Свет је у кризи и изгледа да је судњи дан дошао. Мултимилионер Иван Камараш нуди решење и поставља се као светски лидер. Његова идеја је да се чипује целокупно становништво. Да би своју намеру спровео у дело, потребан му је специјални чип чији прототип има Крејг Шефер. Међутим, Крејг је у бекству и није га лако ухватити.

Критички осврт: Нисам гледао први наставак овог филма, али то није ни важно. Какав год био тај први део, поређење са њим овом филму не може да одмогне, али, што је значајније, ни да помогне. У ствари, ништа му не може помоћи. 🙂

Прилично закомпликована дешавања и крдо неких ликова који се све време уводе нису успели да прикрију очигледно; овде радње уопште нема. Све време се јурцају како би преотели фамозни чип и то је то. Има ту неких споредних и небитних дешавања, попут тужне и надасве патетичне породичне трагедије главне протагонисткиње, која је, уз то, и непотребно развучена (трагедија, не протагонисткиња). Уз патетичне и помпезне моменте, иде и не баш уверљива глума. И да, сва дешавања су потпуно предвидљива. Јасно је да је Иван антихрист и јасно је да је сестра главне протагонисткиње једина преживела од свих заточених девојака. Мотиви ликова, пак, нису увек јасни.

Специјални ефекти су солидна компјутерска анимација, а акција је тек у покушају да буде узбудљива. Међутим, оно што смета највише овом филму је што је без енергије, испразан. Ово је један од оних филмова на које сам остао потпуно равнодушан; ништа да заинтригира или изазове било какву емоцију. Чак је и апокалипса дата једнолично – град местимично гори, на вестима се чује да свет кризира и то је то. Филм се води као хришћански и у доброј мери проповеда Христову реч, али то не спречава Крејга да пиштољем са пригушивачем убија наоколо и Гарија Данијелса да измени лични опис завезаном Ерику Робертсу. Разумем ја да треба популарисати религију, али ми изгледа као да је начин погрешан. 🙂

Едукативни моменат: Иван је рекао како данас постављамо правила за ново сутра. И то ме подсети на ону честу изреку (или завет, како желите) да од сутра почињемо ово или оно, односно да од сутра почињемо са неком позитивном променом. И то је погрешно. Треба почети од – данас. 🙂

Оцена наставника:

1(и то врло стамена)

file_Bodysnatch (Small)Инвазија отимача тела (Invasion of the Body Snatchers 1978) је римејк истоименог филма из 1956. Из свемира су пристигле споре које су напале најпре биљке, а потом и људе. Оне потпуно исцеде човека и направе његову реплику. Та реплика физички је истоветна оригиналу, али без емоција. Лаборант Брук Адамс и њен пријатељ и колега Доналд Садерланд први су који схватају да се нешто необично дешава, а убрзо потом и да су у опасности. Они, заједно са паром пријатеља, покушавају да побегну, али реплицираних има све више и више.

Критички осврт: Од три која сам до сада гледао, овај римејк ми је најјачи. Радња је превише нагло кренула да се одвија и то би била једина замерка. Све остало је добро, а посебно бих истакао необавезну, неконвенционалну атмосферу, глуму и дијалоге, који читаву причу праве реалнијом и језивијом. Филм је узбудљив и напет и готово све сцене су ефектне. Посебно ми се дојмила сцена када су Доналд и Брук ходали улицом и како су се туђини прегруписали и постепено почели да их јуре. И глумци су, листом, сјајни. Занимљиво је видети Ленарда Нимоја без шпицастих ушију. 🙂

Едукативни моменат: Психијатар Ленард је рекао Брук да се, можда, није променио њен партнер Арт Хиндле, већ њена осећања према њему. И то, заиста, треба узети у обзир када размишљамо о односима између нас и других људи.

Оцена наставника:

5(веома јака)

hellraiserinferno (Small)Уздигнуће пакла: Инферно (Hellraiser: Inferno 2000) је пети наставак о демонима које привлачи кутија препознатљивог дизајна. У посед кутије дошао је Крејг Шефер, детектив који није најбољи ни полицајац, ни партнер, ни супруг. Кутију је пронашао на месту бруталног убиства и исто вече ју је отворио. Не знајући, отворио је и портал ка паклу и тај пакао је пренео у сопствени свет.

Критички осврт: Одлична је фора када Винифред Фридман затеже чаршаф на кревету и појављују се мрље крви, мада је сличан мотив присутан и у другом делу саге. Углавном, филм има својих језивих момената и има добрих момената и свеукупно гледајући уопште није лош. Прича је интересантна, интригантна и држи пажњу. И уопште не личи на друге наставке из саге. Они су, пре свега, хорор фимлови, а овај је мешавина хорора и кримића и то прилично успела, а није изневерила идеју водиљу саге. Атмосфера у филму је тескобна и мрачна, а расута радња временом се фокусира; буквално као да се прикупља кроз левак и даје заокружену целину. Крај је добар, али не довољно. Верујем да би био бољи да се мање инсистирало на божанској правди и да је све речено мање очигледније.

И да додам да иако нисам фасциниран ликом и делом Крејговим, овај пут је био добар избор главног протагонисте и добро је одрадио посао.

Едукативни моменат: Крејг је имао један одличан монолог. Између осталог је рекао и да све, сваки процес, без обзира колико комплексан био, део је реалности. А дизајн (те реалности) може да се схвати. Све ствари, на крају, могу бити објашњене. Тиме се руководе научници, а тиме треба да се руководимо и ми када решавамо наше проблеме.

Оцена наставника:

4(не баш најсјајнија)

COTC_DVD_D_PACKSHOT (Small)Деца кукуруза (Children of the Corn 1984) је филм базиран на краткој причи Стивена КингаЛинда Хамилтон и Питер Хортон је пар који је кренуо кроз рурални део Небраске до Сијетла и успут их је задесила саобраћајна незгода. Наиме, Питер је колима ударио дечака који се, одједном, нашао на путу. Пошто је Питер лекар, брзо је схватио да је дечак већ био мртав када га је ударио колима и да је, по свему судећи, убијен. Узели су дечаково тело и сместили га у гепек, те се упутили да траже помоћ. Најближи градић је био Гетлин и иако нису хтели да оду тамо, некако нису могли ни да га избегну. Градић је изгледао пуст, али је имао и своје мале становнике и своје застрашујуће тајне.

Критички осврт: Сама прича је добра и у препознатљивом Кинговом стилу. Режија је та која ми се мање допада. Изгледа ми некако смушено, посебно убиства одраслих на почетку. И тај део је нелогичан јер изгледа као да је тај градић свет за себе; нико од одраслих није имао рођаке, пријатеље или било какве познанике у другим градовима, а сам град, очигледно, никакве повезаности, па ни економске, ни са једним другим, као ни са целом државом. Нико, за три године, није довео у питање да је комплетно (одрасло) становништво, напросто, нестало. И касније има „рупа“ и Линда и Питер понашају се као да немају тело мртвог детета у гепеку и разгледају напуштен и руиниран и застрашујући град као да су у туристичком обиласку. Иначе, ово је један од филмова где главни протагониста трчи као газела са раном од ножа у грудима. Не допада ми се ни нарација на почетку и некако верујем да је то могло боље да се реши. И да, од тог пролога до главне радње протекло је три године и малени Роби Кигер, за све то време, ништа није порастао. Порасла му је коса, али то, некако, није довољно. 🙂

И ако је почетак лоше решен, крај је, тек, фијаско, почевши од лоше маске Џона Френклина. У ствари, маске и нема, само је мало прашњав и ту и тамо додато је црвене боје. И глас који је демонски једино је што указује да је у питању такво једно биће. Нимало застрашујуће, а још мање убедљиво. Као и цела финална борба са демоном; потпуно је антиклимактична. Да ли сам навео и да су многе сцене прилично предвидљиве? Углавном, филм је прави пример како једна добра идеја (или прича, свеједно) може да се упропасти лошом реализацијом. Музика, пак, није лоша и, заправо, врло је прикладна и, чак, уноси и мало динамике и узбуђења.

Деца су добро изабрана и заиста делују застрашујуће. Мали Џон је јако занимљив; он је дечак, али изгледа као минијатурна одрасла особа са немутираним гласом. Ни одрасли глумци нису лоши, али нису били уверљиви у свему. Рецимо, туча између Питера и Кортнија Гајнса је и неуверљива и исфорсирано је драматична.

Едукативни моменат: Питер је рекао да свака религија која нема љубав и самилост није добра. Ја бих се потпунио сагласио са тим и додао да то важи и за сваку филозофију и политику.

Оцена наставника:

2(на три)

Лако Је Критиковати 78

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

deatgasm (Small)Смрторгазам (Deathgasm 2015) је хеви метал прича о момку Мајлу Которну, над којим је старатељство преузео његов ујак, пошто му је мајка ухапшена. Ујак, као и његова супруга и син, а и вршњаци у школи, немају слуха за Мајклова интересовања, те је принуђен да се дружи са двојицом „гикова“. У то неко време упознаје још једног металца и проблематичног дечка Џејмса Блејка, који га одводи у опасну авантуру упада у кућу бивше метал звезде Стивена Јера. Стивен им даје плочу и заветује их да је чувају животом. Испоставља се да плоча није битна, већ ноте исписане на пергаменту који се налазио у омоту. Те ноте су написане за тзв. мрачну химну, која, када се одсвира, призива демоне.

Критички осврт: Већ ми се анимација у уводној шпици допала, а како је кренула прича, филм је само наставио да ми се допада. Овај филм, према поджанру, припада класичном слешер филму и, самим тим, веома је гадан и бруталан, те га не бих препоручивао свакоме. При томе, ефекти су сасвим солидни, те то појачава такав утисак (мада има претеривања, што је и очекивано, па је тако дилдо постао врло ефикасно убојито оружје). Прича је, такође, класична и не нуди много новог, тим пре што за метал музику влада мишљење да је сатанистичка. Међутим, шмек овог филма је, некако, занимљив, а радња је динамична и држи пажњу. Има ту чак и врло разрађених односа, посебно између Мајла, Џејмса и Кимберли Кросман, тако да то није само хорор прича.

Нисам љубитељ метал музике и нисам довољно упућен у тај музички правац, тако да не могу да судим да ли ће овај филм задовољити очекивања фанова, али мени личи на нешто што би поклоници такве музике очекивали. Моја очекивања су више него испуњена, а томе су допринеле, пре свега, форе у филму које уопште лоше нису. Јасно је било да ће аутори филма навијати за метал и идеју водиљу овог музичког покрета, па су више него што је требало пародирали своје „архинепријатеље“ загрижене хришћане. Алузија на Бафи, убицу вампира, кроз улогу Кимберли, значајније је боље одрађена.

И крај је добро одрађен и ван клишеа, тако да главни јунак није урадио оно што је било потребно да заустави демона, већ је нашао алтернативно решење. И то је у складу са метал музиком која јесте неки вид алтернативе.

Едукативни моменат: Метал ће се некоме допасти, некоме не, али је значајно да чујемо што више музичких праваца и дамо шансу сваком од њих. Оно што ми имамо, а то је естрада са баналним стиховима и поједностављеном музиком свуда око нас и у неограниченим количинама на свим медијима, дефинитивно је лошије чак и од напада призваних демона. 🙂

Оцена наставника:

4(може, заиста)

shatterbrain-the-resurrected (Small)Васкрсли (The Resurrected 1991) је филм познат још по два назива: „The Ancestor“ („преци“) и „Shatterbrain“ (сложеница која би значила „разбијен мозак“). Причу прича приватни детектив Џон Тери. Њега ангажује Џејн Сибет да открије којим мистериозним послом се бави њен супруг Крис Сарандон. И Џон открива да се Крис посветио окултним и веома опасним стварима.

Критички осврт: Ово је спој кримића, какви су се давно снимали (са све нарацијом која прати мисли детектива Џона), и хорор приче. И већ од почетка је било јасно да је тај спој био успешан. Но, то не значи и да су идеја и прича једнако добре. Мистерија је за овакав филм од виталног значаја, а у конкретном случају није довољно интригантна. Има премало умешаних ликова и мало тога се заиста дешава, а и довољно је дато информација да се наслућује исход, тако да се постиже контраефекат. Наместо да буде узбудљиво, дешавање је монотоно јер све време круже око исте ствари, попут крагујевачке кише. Након целог једног сата неко од ликова је прокоментарисао како постаје све занимљивије. Можда је и постало, али с обзиром колико је било „занимљиво“ пре тога, то и није баш био неки успех. 🙂

Глума је за неколико нијанси више мелодраматична но што би била права мера. Ликови су сасвим класични, стереотипи и не претерано занимљиви. Детектив Џон је, очекивано, заводник, а његов клијент Џејн лепа жена, тако да је сензуална тензија између ова два лика била неизбежно опште место. Општих места има још. Осим мелодраматичне глуме, има и мелодраматичног претеривања у појединим сценама, али ништа што бих истакао као озбиљнију ману. Оно што ме фасцинира у овим филмовима је како протагонисти увек отворе древни дневник тако да виде тачно оне стране које су кључне и прочитају оне делове текста који резимирају све што је значајно за тему. Волео бих да сам ја имао ту способност док сам полагао испите на факултету из гломазних књига. 🙂

Продукција и специјални ефекти нису превише лоши, тако да, са осредњом причом, у збиру дају и осредњи, прилично досадњикав филм. У ствари, осредњи који иде ка лошем јер је крај у доброј мери руинирао и оно мало пристојне приче.

Едукативни моменат: Џон је исценирао догађај који се није десио, како би Џејн „поштедео истине“. Није желео да је повреди. Људи кажу да истина боли. И те како уме да заболи. Упркос томе, нисам сигуран да је лаж боље решење и да ћемо тиме поштедети или заштитити другу особу. Ако се одлучимо да будемо поштени према њој и да јој саопштимо (болну) истину, треба да нађемо и прави начин и праве речи да то учинимо.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

bang-bang-baby (Small)Бенг бенг бејби (Bang Bang Baby 2014) је канадски СФ мјузикл. Џејн Леви је девојка из малог града која сања велике снове о слави. Међутим, не може да оде у Њујорк јер не може да остави болесног оца Петера Стормареа. Тада се дешавају две ствари које јој мењају живот. У њихову варошицу залутао је популарни певач Џастин Четвин и набасао баш на Џејн. У исто време, из фабрике се излила супстанца која је изазвала мутације код свих варошана, због чега је читав градић смештен у карантин. Супстанца је утицала и на Џејн, али је она, свеједно, одлучила да се уда за Џастина, пошто се између њих двоје родила љубав.

Критички осврт: Овај филм је добио награду на Међународном филмском фестивалу у Торонту због „генијалног мешања жанрова, софистициране мешавине тонова и способности стварања сопственог чудног, трагикомичног и оригиналног света без жртвовања било каквог богатства у погледу приче, карактера и емоција“. Рекли су ученији познаваоци од мене, те ја могу само да се сагласим са њима. Тим пре што је филм заиста допадљив, има шарма и држи пажњу све време, па и када су музичке нумере у питању. Наиме, често је музика у мјузиклима безлична и напорна, али то у овом филму није случај, иако су у питању „хитови“ од пре пола века. И морам да похвалим Џејнину глуму која је, заиста, маестрална.

Едукативни моменат: Петер није дозволио Џејн да оде у Њујорк на музичко такмичење. Зато је остала у свом граду, да би налетела на свог идола Џастина, кога је, сада, могла лично да упозна. Да је отпутовала, то јој се не би десило, а на такмичењу, можда, не би ни остварила успех. Пропуштене прилике нису смак света и никад не знамо колико и каквих нових прилика отвара нека пропуштена.

Оцена наставника:

5(додуше, са мајушним минусом)

nightfrediosveta (Small)Страва у Улици брестова 2: Фредијева освета (A Nightmare on Elm Street 2: Freddy’s Revenge 1985) је други наставак саге о злочинцу Фредију Кругеру који убија тинејџере у сновима. Снови више нису довољни за њега и он жели да уђе у реалан свет. Да би то остварио, потребно му је тело Марка Патона. Он прогони и излуђује момка у сновима, а на јави убија људе из његовог окружења. Ситуација кулминира на журки коју прави Маркова симпатија Ким Мајерс. Фреди је, напокон, ушао у стваран свет и сви могу бити његове жртве.

Критички осврт: Велика рупа у причи је убиство тренера Маршала Бела. Марк, малолетник, улази у ноћни клуб у коме се форсира фетиш кожне одеће и још којешта, а без обезбеђења на улазу. Наручује пиво, које му бармен, без проблема, даје. Тренер, и сам обучен у кожни веш, „хвата“ га у неделу и води га у школску фискултурну салу да трчи за казну у пола ноћи. Маршал је и даље обучен у кожу, а понаша се као регуларан наставник. Фреди убија Маршала, а полиција налази момка како наг лута улицама и ради оно што је и тренер требало да уради – води га родитељима. Сутрадан полиција проналази искасапљеног тренера под тушевима у школи и нико не испитује случај, а и не повезују да су исто вече нашли тренеровог ђака у, најблаже речено, необичној ситуацији.

Филм има што нелогичне, што наивне моменте, али сама прича није лоша, баш као ни ефекти и глума, посебно двоје главних младих протагониста. Овде има мање „сањивих“ момената јер се збивање премешта у реалан свет, али и овако је испало сасвим солидно и доста другачије у односу на први део, што и јесте поента ако се, већ, снима наставак. Последња сцена најављује трећи наставак и то је у реду, али је сама сцена потпуно без везе, иако мотив понављања самог почетка филма идејно није лош.

Едукативни моменат: Иако Марк није веровао да му Ким може помоћи, она је то ипак учинила. Из тога следе два закључка. Први је да треба да тражимо помоћ ако не можемо сами да изађемо на крај са проблемом, а други је да не потцењујемо способности и могућности других људи. Ако ми не можемо да решимо проблем, то не значи да је он нерешив за све људе.

Оцена наставника:

4(заправо је реално између три и четири, али да не „оштетим“ филм)

invaders_from_mars (Small)Освајачи са Марса (Invaders from Mars 1986) је римејк истоименог филма из 1953. Хантер Карсон је дечак који је, на ноћ метеорске кише, био сведок слетања НЛО иза брда у близини његове куће. Испоставило се да летелица припада агресивним ванземаљцима који од људи праве своје робове.

Критички осврт: Нисам још гледао оригинал овог филма, али какав год да је, не видим да је римејк унапредио причу. Заправо, овако приказана прича је врло танка. Идеја је слична оној из „Отимача тела“, само је реализована на нешто другачији начин и значајно сведеније. Радње готово да нема. Све време се Хантер и Карен Блек гањају са ванземаљцима и опседнутим људима, а касније то исто ради и војска на челу са генералом Џејмсом Кареном и то је то. Дакле, сценарио ми се не допада, али много више ми се не допада режија. Има и превише наивних сцена, као када дечак Хантер бежи из свемирског брода. И малтене свака сцена у филму је што наивна, што небулозна, што бесмислена.

Још да додам да је глума неопозиво језива, односно неуверљиво мелодраматична. Ванземаљци мало поправљају утисак у том смислу што су занимљиво осмишљени, али то, напросто, није довољно.

Едукативни моменат: Хантер је видео да ванземаљци као гориво користе бакар, па су искористили бакарни новчић како би покренули њихово оружје. Ми, највероватније, нећемо доћи у ситуацију да користимо ванземаљско оружје, али ће нам познавање хемије често добро доћи у свакодневном животу. За лако учење хемије посетите сајт „Штребер“. Хемију сам, иначе, правио ја. 🙂

Оцена наставника:

1(без поправног)

bladetrinity (Small)Блејд: Тројство (Blade: Trinity 2004) је трећи наставак о полувампиру Блејду (Весли Снајпс) који има све моћи вампира, а ниједну слабост. Пошто му, у једној акцији, гине помагач Крис Кристоферсон, Блејда проналази нова екипа за лов на вампире и они заједно крећу да им дохакају једном заувек.

Критички осврт: С обзиром да је Блејд супериорнији у односу на друге вампире, као и у претходна два наставка, и овде је било потребно да му се пронађе адекватан противник. И зашто то не би био први и најмоћнији вампир од свих? Проблем је што је овакву, једноставну поставку, сценариста (и уједно режисер) Дејвид С. Гојер додатно закомпликовао, што не би било лоше да, успут и нажалост, није изгубио смисао. Наиме, вампири спроводе неколико паралелних планова, који су у супротности један са другим, па, тако, траже моћног противника за Блејда, а истовремено реализују план преко полиције како да му сами дохакају. Такође, приче се одвијају независно једна од друге и гледе радње, па полиција час јури Блејда, час је потпуно изостављена у филму. Филм има заиста много рупа, па је појављивање Џесике Бил, Крисове кћерке, у колизији са Крисовом животном причом и мотивом да се бори против вампира јер су му они побили целу породицу (што је објашњено још у првом делу саге).

Весли је, без дилеме, заиста фаца и потпуно су непотребни „напуцани“ моменти, попут успорених снимака хода, који повремено и немају логике јер Блејд и екипа му, са све мачевима и стрелама, нормално шетају улицама у сред бела дана и нико не реагује. Дијалози су лишени сваког аргумента. Група која је ослободила Блејда, веома очигледно поседује и вештину и кул технолошко оружје, да би их он назвао аматерима. Весли час говори Џесики да буде бесна јер су јој вампири побили другаре, час се нада да тај догађај неће утицати на њу. Речи које изговара Крис је гомила неповезаних фраза. Постоји и покушај да се у поједине дијалоге удене хумор, али крајње безуспешан. Зато су патетични моменти и општа места јако лепо уденути.

Мотиви ликова нису увек најјаснији, а сами ликови су чисти стереотипи. Паркер Поузи, као главна негативка, толико предњачи у томе и толико је исфорсирана, да је потпуно неуверљива. Доминик Персел је незнатно бољи и аутентичнији, али и ти назови светли моменти у овом мрачном, вампирском филму не поправљају утисак значајније. Ово је, дефинитивно, најслабији наставак у трилогији. Томе доприноси и више него сиромашна радња, са акцијом већ виђеном у претходна два наставка. Дејвид је желео нешто ново, па је занемарио причу о Дракули и тиме се понадао да му прича неће бити класична. А да она то, ипак, јесте, довољно је рећи да су Доминика пронашли у древној гробници – пирамиди у Сиријској пустињи.

Једино што могу да кажем у прилог филму је да је акција на нивоу претходних наставака, дакле сасвим солидна, као и глума и да је динамика добра. То не значи и да нема празног хода у филму јер има непотребних сцена.

Едукативни моменат: И овде имам сличну поуку као за филм о Фредију. Иако Блејд није веровао да ће му Џесика и њено друштво помоћи, они су ипак били кључни да победи Доминика. Погрешио је у две ствари: потценио их је пре него што је видео шта све могу и није желео помоћ, иако је свака помоћ добродошла. Ми не би требало да правимо исте грешке.

Оцена наставника:

1(на двојчицу)

rotor (Small)Р.О.Т.О.Р. (R.O.T.O.R. 1987) је филм о научнику каубоју који спрема пројекат за будућност. Ради се о роботу полицајцу који ће ефикасно спроводити закон налик на судију Дреда из стрипова. Међутим, амбициозни политичар је извршио притисак да се пројекат покрене пре времена. Научник није пристао на то, али његов асистент јесте. Испоставило се да је прерано покренут пројекат имао фаталну грешку, те је, наместо суперполицајца, постао манијакални психопата.

Критички осврт: Аутор филма (три у један: сценариста, режисер и продуцент) одлучио је да промовише америчку фолк културу, што кроз начин облачења, што кроз стил живота главног научника и предмете у његовој кући, што кроз музику. И то је у реду, али нисам љубитељ. Дакле, филм није, што се мене тиче, могао да добије симпатије због тога, али је, ипак, могао да добије позитивне бодове на причу или оригиналност или било шта друго. Проблем је у томе што ничег, од тог „другог“, нема.

Продукција је баш лоша, толико да су модрице на лицу очигледно урађене сенком из козметичког сета даме која је кренула у ноћни провод. Чак се и сјаје. 🙂 Тако да се добија ефекат да повређени научник више личи на неког екстравагантно напудерисаног манекена. 🙂 Тај научник, иначе, прича полицији шта се десило и његова прича почиње буквално као школски писмени рад из српског на тему „Пролеће у мом крају“. Прича је јефтинија, лошија и ступиднија верзија, односно микс „Робокапа“ и „Терминатора“. И не само да је неоправдано развучена, већ нема ни фокус, те има споредна (крајње небитна, непотребна и нелогична) дешавања. Тако, на пример, научник зауставља криминалце да оробе минимаркет довољно вешто као какав детектив, а жена, коју су узели као таоца, бори се попут нинџе. У филму постоји и неки покушај животне филозофије, научног објашњења и хумора, али све побројано је само на покушају и остало. Дијалози у филму су потпуно баљезгање, а филм јесте дефинитивно смешан, али не због хумора. Туче су, рецимо, толико смешне да би их деца извела уверљивије. Крај је толико глуп да је то јако тешко описати, почевши од тога како су дохакали роботу, па надаље. О нелогичностима и недоследностима током целог филма не треба ни писати.

Осим лоше продукције и приче, лоша је и глума и рекао бих да нити један од глумаца није остварио неку помена значајну каријеру. У филму се појављује мање позната глумица Џејн Смит, за коју бих рекао да је мушкарац. Има потпуно мушку физиономију и грудни кош. Ипак, у филму се облачи женствено, све до тренутка док није обукла црну поткошуљу. И то је у реду и није необично ни у свету филма, ни у реалном свету, али јесте чудно што је њен глас надсинхронизован, односно глас је позајмила друга глумица. И још неким глумцима позајмљени су гласови, из већ неког разлога. Но, шта год био разлог, свеједно утисак о филму није поправило.

Едукативни моменат: Научник је рекао да је једина разлика између хероја и зликоваца износ накнаде коју узимају за своје заслуге. Мисао звучи мудро, али то, ипак, није. Ако размислимо, биће јасно да то није једина разлика између поменуте две групе људи. Када дефинишемо неки појам (у овом случају тако што правимо разлику), свакако треба да то учинимо што једноставније, али није добро ни сувише поједноставити јер ризикујемо да будемо или непрецизни или нетачни.

Оцена наставника:

1(читај: нула)

nakedmar (Small)Наг (Naked 2017) је римејк шведског филма из 2000. На дан венчања, Марлон Вејанс се пробудио го у поквареном лифту. Он некако успева да дође до одеће и до телефона, те сазнаје да га сви већ увелико чекају на церемонији. Он не зна како се нашао у тој ситуацији, али му убрзо постаје јасно да је упао у временску петљу и да се изнова и изнова го буди у истом лифту. Све указује да ће се све завршити онда када успе да се венча. Међутим, то није тако лак задатак.

Критички осврт: Ово је варијација на тему „Дана мрмота“ и уопште није лоша. Прича је готово од почетка необична, луцкаста и интригантна. Макар до пред крај. Сам крај је као и у свакој класичној америчкој лаганој и питкој романтичној комедији. Ликови јесу стереотипи; на пример, Денис Хејсберт је презахтевни таст, а Лорета Дивајн простодушна мајка. Без обзира на то, занимљиви су јер је и прича таква, а и ситуације у којима се ликови налазе су луцидне. Марлон има моје симпатије као глумац, а и лик који тумачи је симпатичан јер је ведар, живописан, опуштен и – наставник. 🙂 Таквим атрибутима могу да опишем и филм, који је далеко од неког квалитетног остварења, још даље од уметничког, али је лаган и забаван и сигурно вам неће бити досадан.

Филм има наивних момената као када Марлон игра са бандом мотоциклиста, али ништа неопростиво. Такође, след догађаја ми није увек логичан, али са оваквом темом мале су шансе да све буде перфектно временски одређено.

Едукативни моменат: Марлон је изрекао очајан брачни завет јер није био припремио шта ће рећи, већ је импровизовао. Логично је да очекујемо да ће он, као наставник, рећи нешто много виспреније, али, ипак, то није био случај. Ма шта год радили и ма колико год вешти били, увек ћемо боље урадити посао ако се припремимо. Импровизације су, некада, решење, али је много боље када смо припремљени.

Оцена наставника:

4(у деминутиву)

flightdragons (Small)Лет змајева (The Flight of Dragons 1982) је цртаћ рађен према роману „Змај и Џорџ“ из 1976. Говори о свету у коме логика, односно наука побеђује магију. Зато су тројица браће чаробњака, како би сачувала оно мало магије што је остало, одлучила да се повуку у скривено магично царство. Њихов четврти и зли брат није сагласан са овим планом и одлучио је да искористи своје моћи да корумпира људе и наведе их да сами себе униште. Да би га спречили у томе, браћа не могу да зарате са њим, али могу да му отму црвену круну и тиме и његову моћ. У ту мисију зелени чаробњак природе шаље витеза, змаја и потомка легендарног хероја који живи у будућности. Тај потомак је човек од науке, али воли да машта и то највише о змајевима. У свету магије, у који га је увео зелени чаробњак, добио је прилику да и сам постане змај.

Критички осврт: Да ли је писац књиге Питер Дикинсон био инспирисан „Господарима прстенова“ заиста не знам, али радња има много сличности. Такође, мали вилењак, члан дружине, неодољиво подсећа на хобита. Радња, дакле, има шмек поменутих „Господара“, али је значајно једноставнија. Но, то не умањује њену вредност, напротив. Поставка је баш добра и на њој се изградила веома лепа, занимљива и добро анимирана (посебно за оно време) бајка, која шаље добре поруке. Крај је веома сличан Дизнијевој „Успаваној лепотици“, али некако верујем да овде није био циљ копирати друге бајке, већ алудирати на њих како би се истакла поента. И у томе се успело. Још да додам да су дијалози прилично виспрени. Цртаћ који заиста вреди, па и после оволико времена.

Едукативни моменат: Зелени чаробњак је рекао да да би човек достигао недостижно, мора да постоји магија као надахнуће. Ако магију заменимо маштом, ова мисао више није тако магична, колико је мудра. 🙂

Оцена наставника:

5(са, макар, два плуса)

captain underp (Small)Капетан доњи веш: Први епски филм (Captain Underpants: The First Epic Movie 2017) је цртаћ о два дечака који воле да збијају шале и да цртају стрипове. Један од стрип јунака којег су осмислили је и Капетан доњи веш који је пародија на Супермена. Директор школе у коју иду нема слуха за њихове активности и по сваку цену жели да их улови у несташлуцима и на основу тога казни. И успева му, а казна коју им је доделио је да иду у одвојена одељења. Дечаци не желе да се одвоје и успевају да хипнотишу директора и преобразе га у јунака из својих стрипова. Авантуре о којима су до тада само маштали, постале су стварност.

Критички осврт: Цртани је, безмало, сјајан и опчинио ме је од самог почетка. Анимација је необична, некако лежерна, а, опет, веома добра. Форе су сјајне, али више од доброг хумора зрачи енергија коју цртаћ има и на коју не можете остати равнодушни.

Поруке које филм шаље су, већ, друга прича. Оне, генерално, немају лоше полазиште, али су сувише поједностављене и површне. Директор школе је незадовољан, тужан и, што је најбитније, некреативан јер је – самац? Једино креативно и што деца воле су часови уметности, док је наука (конкретно историја и хемија) сведена на пуко меморисање чињеница. Са друге стране, зли научник показује, безмало, невероватну креативност у својим изумима, а са њим, заједно, и мали штребер, који је, наводно, хендикепиран јер нема развијен центар у мозгу за хумор. Директорова симпатија је потпуни клише и у доброј мери деградира техничко особље у школама, а сличан је случај и са директоровом секретарицом. Сценариста Николас Столер је желео да укаже на клише који прати суперјунаке и њихове архинепријатеље, али је сам у своју „замку“ упао и направио клише за готово сваки лик који је осмислио. Све ово значајно умањује вредност приче, која, у ствари, није лоша, забавна је и динамична.

Едукативни моменат: Када су клинци случајно смањили школу, џиновски зли професор ју је узео и рекао како је добио мајушну школу са мајушним наставницима, чија мајушна плата одсликава величину тога колико друштво, заправо, вреднује образовање. Не морате бити зли геније како бисте увидели да је оно што је рекао потпуно тачно.

Оцена наставника:

3(плус)

Лако Је Критиковати 77

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

backiii (Small)Повратак у будућност 3. део (Back to the Future Part III 1990) је последњи наставак саге „Повратак у будућност“. Хистерични научник Кристофер Лојд, изумитељ аутомобила времеплова, несрећним стицајем околности завршио је у прошлости, у време Дивљег запада. Пошто је његов млади пријатељ Мајкл Џеј Фокс из историјских извора сазнао да је Кристофер убијен у револверашком окршају и он се вратио у прошлост како би га спасио.

Критички осврт: Нисам фан вестерна и не знам о њима много јер их много нисам ни гледао, али чини ми се да је ово један осредњи вестерн. Међутим, замешатељство тог жанра и СФ-а потпуно је успело. Прича је добра, можда не колико претходне две, али сасвим довољно да држи пажњу и да и овај филм упише у списак оних који ће бити класици научне фантастике. Још могу да додам да је динамична, узбудљива, забавна и довољно комична. Углавном, завршава једну сасвим успешну трилогију.

Едукативни моменат: Кристофер и Мајкл су недостатак бензина пробали да надокнаде алкохолним пићем. И ту су показали добро познавање хемије. У неким земљама се око 10% бензина замењује (јефтинијим) алкохолом, а његовим сагоревањем издвајају се гасови који мање загађују животну средину.

Оцена наставника:

5(не баш као за прва два дела)

devilstomb (Small)Ђаволов гроб (The Devil’s Tomb 2009) је један од оних хорора који се снимају одмах за дискове. Једна елитна група војника, коју предводи Кјуба Гудинг Јуниор, кренула је у мисију заједно са агентом ЦИА Валери Круз да спаси њеног оца, научника Рона Перлмана. Он се налази у археолошкој ископини у пустињи на Блиском истоку. Чим се ушли у ископину, суочили су се са нечим са чиме до тада никада нису имали посла и што је, по свему судећи, натприродно.

Критички осврт: Радње готово да нема јер се све време вијају са силама зла по некаквим ходницима. Ти ходници су наводна археолошка ископина у пустињи, а личе на комплетну и компликовану градску инфраструктуру. Филм је крцат општим местима толико, да практично не постоји сцена у којој их нема. Све је већ виђено заиста много пута и није уопште застрашујуће. Режисер Џејсон Конери, изгледа, припада оним ауторима који сматрају да оно што је гадно истовремено је и страшно, тако да има много гнојних чирева по кожи и крвавог повраћања.

Глума је неуверљива, а ликови се понашају као све, само не као војници. Иако имају главног Кјуба, чија наређења повремено слушају, луњају бесциљно по ходницима, тако да Кјубе свако мало изгуби по неког човека. Уопште нисам пропратио шта се на крају збило са Хенријем Ролинсом, али, руку на срце, није ни важно.

Постоји нека приземна филозофија о религији при крају филма и једино је добро што траје кратко. Сам филм је толико лош да не може трајати довољно кратко.

Едукативни моменат: Валери је рекла Кјуби да он разуме зашто она ради то што ради. На то јој је Кјуба узвратио да не разуме, али јој верује. Некада нећемо разумети мотиве и поступке других људи, али то не значи да они не знају шта раде и да не раде праву ствар. Уосталом, колико људи толико и ћуди и не можемо очекивати да су сви као ми.

Оцена наставника:

1(као врата)

from_dusk_to_dawn (Small)Од сумрака до свитања (From Dusk till Dawn 1996) је амерички крими хорор. Двојица пљачкаша банке Џорџ Клуни и његов брат психопата Квентин Тарантино покушавају да побегну у Мексико. Зато су, успут, узели таоце; бившег свештеника Харвија Кајтела и његово двоје усвојене деце. Успели су да пређу границу и дођу до клуба за камионџије где је требало да се сретну са пајташима који ће им обезбедити уточиште, али у самом клубу наишли су на нешто о чему нису ни сањали – вампире.

Критички осврт: Одмах је јасно да је Квентин писао сценарио. Препознатљив је његов манир приповедања. Од самог почетка филма је потпуна лудница и радња се одвија сасвим неочекиваним и крајње неуобичајеним токовима. Између осталог, оно што је другачије је што у читавој првој половини филма уопште није било назнаке да ће се појавити вампири. Заиста иновативна, динамична и сјајна прича. Иако је филм испунио све услове да буде крш (Б-филм, такозвани) јер је ту и диско кугла која разара вампире и сличне луцидности, једноставно, нема тај шмек. Роберт Родригез је урадио добар посао, иако не мислим да је увек био перфектан режисер.

Има доста добрих и врцавих фора, а амбијент, посебно бара у коме су протагонисти срели вампире, заиста је занимљив и аутентичан. Глумци су одлични, одабрани и врло уверљиви у својим улогама. Џорџ је био, безмало, сјајан. Он је прави лик за ту улогу јер, за разлику од већине других холивудских лепотана, он има ту праву мушку енергију. Салма Хајек, с друге стране, приказала је сву женственост у веома еротичном наступу. И њено филмско име је занимљиво; Сатаника Пандемонијум. 🙂 Џулијет Луис је, рекао бих, такав калибар глумице да је једнако добра као сви остали када се саберу, али у овом филму није дошла до пуног изражаја. Што, можда, и није лоше јер би „појела“ све остале ликове, као што је то урадила у „Калифорнији“ из 1993, на пример.

Едукативни моменат: Харви је питао Џорџа да ли је толики губитник да не може да види да је победио. Много је победа у животу које не видимо, иако нисмо губитници, као што Харви каже. Треба само умети ценити оно што смо постигли.

Оцена наставника:

5(наравно)

Orbit-nine-Poster (Small)Орбита 9 (Órbita 9 2017) је филм који су, заједничким снагама, направили Шпанци и Колумбијци. Клара Лаго је девојка која је колониста планете до које јој треба много година и путује сама. Пошто јој је машинерија за снабдевање кисеоником у квару, пристиже јој техничар Алекс Гонзалес. Ова посета промениће животе и једном и другом.

Критички осврт: У овом филму је јако значајно да ништа не знате о радњи (те је зато нисам ни детаљно описивао) јер је поставка врло изненађујућа. Очекујете још једну у низу мелодрама у свемиру, а добијате нешто сасвим другачије. И не могу да кажем да то другачије није добро, напротив. Прича је заиста занимљива. Крај је и добар и није. С једне стране је добар јер заљубљени пар није помпезно победио силу коју не може да победи, а са друге је лош јер је мала шанса да тамо где етике нема обећања буду испуњена. Када одгледате овај филм, биће вам јасније шта сам мислио.

Занимљиво ми је решење за психијатријску ординацију будућности, а што се осталих технолошких решења тиче, Шпанци се нису богзна колико потрудили. Но, не мари, и без тога, филм је сасвим добар и узбудљив, уз врло добру глуму.

Едукативни моменат: Читав пројекат је био у вези са тим да се обезбеди путовање ван Земље, пошто је планета била упропашћена загађивањем. Свемирска путовања су наша будућност и треба улагати у њих, али много је боља стратегија поправити, односно унапредити услове живота овде и смањити непотребно загађивање.

Оцена наставника:

4(са *)

strangeinvaders (Small)Чудни освајачи (Strange Invaders 1983) је филм који је режисер Мајкл Лохлин направио инспирисан СФ остварењима педесетих година прошлог века. Током педесетих, варошицу у Илиноису походили су ванземаљци. Од тада је прошло 25 година. У то, новије време, универзитетском професору Полу Ле Мату долази у посету бивша супруга Дајана Скарвид и доводи му њихову кћерку да буде код њега. Дајани је, наводно, умрла мајка и мора хитно да оде – управо у варошицу коју су запосели ванземаљци. Пошто се више дана није вратила, Пол је кренуо у потрагу.

Критички осврт: Продукција је слабија, мада за оно време и није толико лоша. Другим речима, може и лошије. Сама идеја је колико-толико одржива, али реализација има превише рупа. Тако да су технолошки напредни ванземаљци прилично слабији у односу на Ненси Ален, а њихово понашање је свакакво, само не логично. И дневно-ноћна ритмика у филму је веома, веома дискутабилна, али то није први филм где је у једном тренутку дан, а у другом мркла ноћ и обратно.

Начин како ванземаљци преузимају људе врло је сличан оном у „Отимачима тела“, односно већ је виђен у филму снимљеном пет година раније. И све остало у филму далеко је од оригиналног, а и од забавног. Филм је, некако, рађен „без душе“; акценат је више на техничком, а мање на уметничком дојму, мада због рупа у радњи ни тај аспект није најсрећније решен. И глумци су више технички одрадили своје улоге, тако да је глума била, у недостатку боље речи, ствар тренутка. Као да су добијали инструкције: сад се плашиш, сад си љут, сад се свађаш, сад си заводљива и слично, те су их одрађивали (и то најчешће лоше одрађивали) попут задатака пред њих постављених за сваку сцену. Неким глумцима нисам баш уочио сврху, па тако Пол с почетка филма има лепу црнку девојку, али ју је некако брзо заборавио – и Пол и режисер. 🙂

Едукативни моменат: Луиза Флечер је резигнирано рекла Ненси да јој је њен чланак нанео много мука јер ванземаљци не разликују „ђубре“ од правих новина и све што пише прихватају као да је истина. Пошто ми нисмо ванземаљци, требало би да умемо да разликујемо квалитетан извор од оног који то није, а пре свега да новинске чланке читамо критички.

Оцена наставника:

2(стабилна)

the-incredible-hulk (Small)Невероватни Хулк (The Incredible Hulk 2008) је прича о зеленом горостату, урађена под окриљем мегасаге о „Осветницима“. Едвард Нортон је научник који је експериментисао на себи и променио се у зелено биће готово неограничене снаге, али и врло деструктивно. Зато је отишао у Рио де Жанерио где се притајио, како не би пао у руке амбициозног генерала Вилијама Херта, који жели да га искористи како би стварао супервојнике. Међутим, једна незгода у фабрици пића, где је радио, одала га је и Вилијам му је на трагу. Едвард је био принуђен да побегне и затражи помоћ од своје старе симпатије Лив Тајлер. Заједно ће пронаћи мистериозног господина Плавог, који, изгледа, има лек за Едвардово стање.

Критички осврт: Прилично сам сигуран да када су војници први пут појурили Едварда, почели су да га јуре у току ноћи, да би током јурњаве што свањивало, што увелико био дан (и активности људи биле су врло разнолике, тако да је било тешко рећи које је доба дана), да би онда, опет, била мркла ноћ. Или су се јурили, у ствари, целу ноћ, па дан, па продужили на наредну ноћ, или са том сценом нешто озбиљно није у реду. 🙂 Иначе су акционе сцене доста добро снимане, са јаким ефектима, али ништа претерано узбудљиво и помпезно. Другим речима, здраво сумњам да ће ово бити потпуно задовољавајуће за фанове стрипа о зеленом суперхероју, али јесте задовољавајуће за један акциони суперхеројски филм. Финална битка, свакако, није разочарала.

Сама прича није лоша, али ни она није помпезна. У ствари, сасвим је класична и мало више развучена него што добар укус налаже. Хулк, изгледа, не може без грешке у лабораторији (овај пут скраћене на уводну шпицу), својеглавог генерала који га лови (Вилијам), достојног противника који је узео исти или сличан серум као он (Тим Рот) и кингконговског односа према нежној изабраници својег срца (Лив). Тако је било и овог пута, што значи ама ич ново. Но, има сјајних цака и глумци су сасвим коректно одрадили свој део посла.

Едукативни моменат: Тим, иако очигледно добар и срчан борац, при првом сусрету није могао да се избори са Едвардом јер није имао праве информације против чега се бори. Да бисмо могли да се изборимо са неким проблемом, морамо да имамо све информације у вези са њим. У противном, некада нам неће бити довољне способности које имамо. У школској пракси, да бисмо се „изборили“ са питањима на контролном, морамо да имамо знања јер нам интелигенција и способност закључивања неће увек помоћи. 🙂

Оцена наставника:

4(заиста између три и четири, али да не „оштетим“ филм)

tainstvennyie-lyudi (Small)Мистериозни људи (Mystery Men 1999) је пародија на суперхеројске филмове. Тројка самозваних суперхероја Бен Стилер, Ханк Азарија и Вилијам Х. Мејси одлучна је да брани град од злочина. Но, наместо њих, то врло успешно ради Грег Кинир. Заправо, превише успешно, тако да више ни нема посла за њега, а то значи ни спонзора. Зато је Грег издејствовао да се ослободи злочинац Џефри Раш, како би, наново, био тражени јунак. Међутим, Џефри је искористио своју слободу, поразио јунака и планира да уништи град. Једини који му могу стати на пут су тројица замлата и појачање које су, у међувремену, стекли.

Критички осврт: Кел Мичел глуми невидљивог дечка, али који је невидљив само онда када га нико не гледа. 😀 И у причи се заиста прави услов да он ту своју „моћ“ може да искористи. Таквих луцидних момената има много. У добром броју случајева претерали су са спрдњом, па неке форе изгледају баш приземне. Свеукупно гледајући, овај филм је солидна пародија на филмове о Супермену и Бетмену, без превише виспреног хумора. Најбоље што могу да похвалим је да је филм лаган, забаван и динамичан.

Едукативни моменат: Сфинга је рекао: „Да бисте учили моје лекције, морам, најпре, да вас научим како да учите.“ Иако је Сфинга све време изговарао замршене фразе, ова и те како има смисла. Знати како да се нешто научи је једнако важно као и знање које се учењем стиче.

Оцена наставника:

4(много иде на три)

la_muerte_os_sienta_tan_bien (Small)Смрт јој пристаје (Death Becomes Her 1992) је комедија о љубавном троуглу између Мерил Стрип, Голди Хон и Бруса Вилиса. Не баш тако успешна глумица Мерил успела је да преотме вереника своје другарице Голди. За ову потоњу изгледало је као да је живот изгубио смисао; запустила се, угојила и, чак, завршила у установи за лечење душевних болесника. Након 14 година Голди је издала књигу и појавила се лепша него икад. Изгледало је као да је опростила Мерил за штету коју јој је нанела, али то је био само део плана за сурову освету.

Критички осврт: Филм је успела пародија на мелодраматичне сапунице и кримиће из претходних декада. Радња је занимљива и динамична, а главни тројац Мерил, Голди и Брус урадио је одличан посао. Посебно ми се дојмио Брус, који важи за холивудског „таф“ типа, овог пута у улози хистеричног шоње.

Едукативни моменат: Психијатар Алајна Рид Хол је покушавала да објасни Голди да, ако жели да настави са својим животом, мора да заборави Мерил. Другим речима, да бисмо имали сопствени живот, не треба да будемо опседнути туђим, ма колико год нам та особа била важна.

Оцена наставника:

5(увек)

water_horse-poster (Small)Водени коњ: Легенда из дубина (The Water Horse: Legend of the Deep 2007) је „истинита прича“ коју приповеда Брајан Кокс о чудовишту из Лох Неса.

Критички осврт: Ово би била СФ верзија филма „Флипер“ из 1963. Тамо је дечак имао свог делфина, а овде има своје чудовиште из Лох Неса. 🙂 И, наравно, чудовиште је преслатко као мало и задивљујуће као велико. Филм, ипак, мора да буде допадљив, а ништа од тог посла ако такво није чудо којим се бави. Специјални ефекти, којима је дочаран, сјајни су. Кад поменух друге филмове, сегмент када дечак јаше свог воденог коња неодољиво подсећа на „Бескрајну причу“.

Ликови су аутентични, а њихове приче добро разрађене. Глумци су одлично одрадили посао. Додуше, тема није само легендарно чудовиште, већ и рат и све оно што он собом носи, тако да су глумци имали врло реалну, животну причу за коју су могли да се „ухвате“. У ствари, ова друга прича је, такође, занимљива јер нисам видео много филмова где се приказује позадински вод војске (обично је акценат на тешку и страшну борбу у рововима), али и добро одрађена, слојевита и дубока. И одлично је уклопљена са фантастичним делом. На крају постоји не баш успешан покушај да се филм учини узбудљивим, али и без тог дела, сасвим је коректан, емотиван, леп и прави дечји.

Едукативни моменат: Протагонисти су силне напоре уложили да сачувају примерак изузетно ретке врсте воденог коња. Еколози улажу такве напоре свакодневно и тим напорима морамо да дамо сваку врсту подршке.

Оцена наставника:

4(па, може)

large_salvin (Small)Алвин и пругасте веверице (Alvin and the Chipmunks 2007) је филм о три краткорепе веверице којима су посекли дрво како би га искористили као божићно за хол пословне зграде. Задесило се да је у ту зграду свратио и Џејсон Ли, неуспешни текстописац. Веверице су се ушуњале у корпу са колачима коју је Џејсон украо, те су тако пристигле са њим кући. Оне су желеле да живе са њим, али се њему та идеја није допала, иако је схватио да су ове животиње јединствене јер могу да причају. Онда је открио и да могу да певају и играју и то је превагнуло да их ипак задржи. Договор је био да оне певају његове песме и да њихов однос буде послован. Међутим, сваки однос еволуира, па тако и овај, те се код Џејсона родила очинска љубав према три крзнена спадала.

Критички осврт: Веверице су, наравно, неодољиве, иако видно анимиране. Оне, заправо, треба да „продају“ филм и моје мишљење је да су то сведени „трикови“. Ако се филм већ продаје, то треба да уради квалитетом, а овај га не нуди превише. Превише је класична прича и ликови су потпуни стереотипи. Аутори филма нису хтели да ризикују и градили су причу добро познатим и много пута до сада утабаним пртинама, али је она, зато, лишена ма и мрвице креативности. Уз то, не нуди ни много акције, а узбудљива је колико и лагана шетња од куће до школе. 🙂

Глума је сасвим у реду, али, руку на срце, није ни претерано захтевна. Једино што бих похвалио је порука коју овај филм шаље својој малолетној публици, а то је да је прави родитељ онај који брине о вама, а не онај који вам дозвољава да радите шта год пожелите.

Едукативни моменат: Када су им оборили дрво на коме су живеле, пругасте веверице доживеле су лепу и комичну авантуру са Џејсоном. То је тако у овом филму. У реалности, због сечења шума, пругасте веверице и сва друга створења остају без својих станишта.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

Лако Је Критиковати 76

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

night-of-the-comet-movie-poster (Small)Ноћ комете (Night of the Comet 1984) је апокалиптични филм, а узрок апокалипси је пролазак Земље кроз реп комете. То је имало за последицу да се људи и животиње претворе у пепео. Преживели су само малобројни који су били у некој врсти склоништа од метала. То се десило Катарини Мери Стјуарт и Мајклу Боуену који су провели ноћ у просторији биоскопа где се пројектују филмови. Они који су били делимично заклоњени само су одгодили злу судбину и њихово претварање у прах је успорено. Постали су опасни, налик зомбијима и један од њих је дошао главе Мајклу. Катарина је успела да се спасе и пронађе и сестру Кели Марони, а обе су набасале на Роберта Белтрана у радио-станици. Пошто је Кели искористила прилику да буде водитељ на радију, добила је позив од људи из научног центра. То је за ову младу тројку била нада за спас, али научници имају другачије планове.

Критички осврт: Нисам баш успео да пропратим зашто су Катарина и Мајкл морали да преноће у биоскопу, али добро, морали су и за радњу је, логично, значајно да главна протагонисткиња остане жива. Ко да је важно зашто је жива. 🙂 Него да ми пређемо на ствар… Е, такав утисак оставља сценарио. Збрзан почетак тек да се види ко је ту ко и да буде какав-такав увод у главну ствар, односно разарање комете. Оне исте која је разорила и диносаурусе. У лепршавим осамдесетим пролазак комете је, напросто, морао да буде пропраћен розе светлосним ефектима. 🙂

Овај филм би био претеча филма „Ја, легенда“. 🙂 Идеја није лоша, као ни глума, мада је Катарина, повремено, претерано драматична. И није једина. Мери Воронов је таква и још неуверљива, приде. Неуверљива је и пуцачина у тржном центру, али је урађена са шармом, не могу да спорим. 🙂 И неке сцене су баш, баш наивне, попут оне како Роберт и Кели сређују чувара научне установе. Дакле, није ово филм без мане, али има занимљиву и динамичну причу.

Едукативни моменат: Када је Џефри Луис питао Катарину да ли је трудна, она му је одговорила како је једном мислила да јесте. На то је он узвратио да то није битно. Она је онда рекла: „То ти мислиш. То су биле најдуже три недеље у мом животу.“ Овај кратак разговор показује колико су нам важни наши проблеми и како мало слуха имамо за туђе. То је, пре свега, последица различитих искустава и интересовања, али, ипак, требало би да имамо више разумевања.

Оцена наставника:

4(сасвим солидна)

lazer-team-hero-background (Small)Лејзер тим (Lazer Team 2015) је комедија о четворици људи, који су се случајно задесили на истом месту и то баш оном где је пао НЛО. Заправо, они су и допринели да се НЛО уопште сруши. Летелица је била намењена америчкој војсци и у њој се налазила опрема која је требало да припадне шампиону Земље (Алану Ричсону), од рођења тренираном за то. Сада се опрема инсталирала на тела ове несрећне четворке, па су, хтели-не хтели, морали да се прихвате мисије спасавања света.

Критички осврт: Наслов филма и синопсис нису ми деловали да је у питању добар филм, али ме је пријатно изненадио. Од старта су ми се допали ликови који су веома живописни и комични и који, заправо, и „носе“ овај филм. Радња свакако не, пошто је сасвим предвидљива. Чим видите четворицу спадала, а четири је делова оклопа, питање је било само ко ће добити који део. Такође, ни специјални ефекти нису грандиозни, а акција је млака. Да није уједно и комична, не би била ни помена вредна. Хумор је солидан, мада има предвидљивих и приземних фора. Но, и поред мањкавости, филм је, укупно гледајући, забаван и динамичан.

Едукативни моменат: Постоји једна изрека која каже: „Није коме је нуђено, већ коме је суђено“. У судбину не верујем, али верујем да је живот чудесан и да нам доноси нова изненађења, па и улоге којима се нисмо надали и за које се, самим тим, нисмо спремали. Али ако пристанемо на њих, треба да се трудимо да испунимо очекивања, баш као што је „Лејзер тим“ спасио Земљу.

Оцена наставника:

4(уз дебео минус)

supermanII (Small) (Small)Супермен II (Superman II 1980) други је наставак саге о суперјунаку кога глуми Кристофер Рив. Он је толико заљубљен у новинарку Лоис Лејн (Марго Кидер) да је одлучио да се одрекне својих импресивних моћи због ње. На несрећу, баш у то време, троје зликоваца са Криптона, Суперменове родне планете, стижу на Земљу са циљем да поробе њене становнике. И они имају моћи какве има Супермен, односно какве је имао док није одлучио да их више нема. Земља је у опасности, а изгледа да, овај пут, нема ко да је спаси.

Критички осврт: Има симпатичних и комичних момената, али и наивних, као када је Марго успела да превари полицајца усред озбиљне терористичке претње и попне се на Ајфелову кулу, па чак упузи испод лифта који води до највиших спратова. Егзибиције које Супермен изводи тек су луцидне. Пошто је бомба у лифту Ајфелове куле, он пробија торањ са све лифтом, напушта атмосферу и Земљу, пролази покрај Месеца и нежно одгурује лифт да безбедно експлодира у свемиру (на начин који се у свемиру сигурно тако не би одвијао). Онда га таласи (врло видљиви) запљусну и он, на срећу на кратко, изгуби свест, али се онда поврати и заплива, односно залети ка Земљи… И све време тако. Но, не могу да кажем да је филм лош, напротив. Скроз је лепршав, смешан и забаван.

Што се саме приче тиче, она се састоји из два сегмента; акционог и љубавног. Те две приче логично се уклапају и на крају заокружују у једну целину. Међутим, сам акциони део је мањкав, пре свега да би се приредио добар шоу са свим ефектима које је то време могло да приушти. Наиме, Суперменова тактика борбе је крајње неинтелигентна јер је очигледно да у граду, где су сви становници таоци, он нема шансе да победи. И док се боре и буквално руше облакодере, пролазници пазаре, једу сладолед, мајка шета дете у колицима и тако. 🙂 Но, и поред свих мана, ово је сјајан и сада већ култни филм јер има шарма и причу која има смисла.

За мене је Кристофер Рив једини прави Супермен. После њега, сви су смешни. 😀 И увек када крене сцена где Кристофер лети, праћена је истом, помпезном музиком. Та музика се прекида аутоматски чим крене сцена са „опаким“ терористима. Најсмешније је када таквих неколико сцена иде наизменично, па звучи као да неко мења ТВ програме. 🙂 Но, колико год све изгледало луцидно, цео концепт некако иде уз овог суперхероја. Покушано је слично и са Суперменовом рођаком Супердевојком, четири године касније, али је то био потпуни промашај.

Едукативни моменат: Супермену није помогла надљудска снага и натприродне моћи да победи троје силника, већ сасвим обично лукавство. Неке способности и особине могу чуда да направе, иако саме по себи чудо нису.

Оцена наставника:

4(са микро минусом)

mimicmovie (Small)Мимикрија (Mimic 1997) је способност животиња да обликом и бојом тела имитирају друге врсте или објекте из околине, а такође је и назив СФ филма. На Менхетну заразна болест коју преносе бубашвабе односи дечје животе. Зато је Џереми Нортам, помоћник директора Центра за контролу и превенцију болести, унајмио ентомолога Миру Сорвино, како би стала на пут бубашвабама. Она је то урадила тако што је генетички изменила друге врсте инсеката и направила сасвим нову, коју је назвала Јуда. Као што је и планирала, Јудине излучевине биле су отровне за бубашвабе. Акција је успела и телевизија је славила Миру као хероја. Три године касније, Мира је почела да открива да њене бубе нису изумрле, како им је она својим генетичким дизајном наменила, већ су еволуирале у нешто ново и застрашујуће.

Критички осврт: Филм је напет и има све елементе једног доброг хорора, али ми се не допада што сама идеја, која је, безмало, одлична, уједно није и довољно искоришћена. Бубе имитирају људе како би их лакше ловиле и та мимикрија је дошла до изражаја тек у пар сцена. У великој већини сцена, бубе нису ништа много више од језивих чудовишта. Но, инсекти су сасвим добро урађени, односно њихови покрети изгледају прилично реално.

Место дешавања је сувише погодно и сувише очигледно: подземни делови града. Проблем је у томе што су сцене мрачне, тако да се све слабије види. Има нелогичних сцена, па тако буба масакрира Ђанкарла Ђанинија, иако се намазао истом машћу као и Џереми, кога нису дирале. Касније та маст више није ни имала ефекта и бубе су, свеједно, нападале, што није доследно. Мира је, по изласку из вагона, дозивала малог Александра Гудвина, иако није могла да зна да га је Ђанкарло пронашао. Онда, нејасно је зашто су се уопште Ђанкарло и Џереми разишли, ако су се већ договорили да крену у исту мисију. И, напокон, након експлозије која је одувала четврт града, Мира и Џереми су изашли из подземне железнице без огреботине. Само мало нагарављени. Готово цео акциони део прате нелогичне ситуације. Неке су и позајмљене из других филмова, па тако улазак Џеремија у просторију са ројем инсеката врло је слична уласку Сигорни Вивер у просторију са јајима Ејлијена у другом делу саге. Свеукупно гледајући, верујем да режисер Гиљермо дел Торо може много боље од овога.

Едукативни моменат: Људи понекад користе једну врсту како би смањили бројност друге која или нарушава људске потребе или здравље или штети екосистемима. Тада говоримо о биолошкој борби против тих врста, а ако унесемо врсту (у овом случају са којом регулишемо бројност оне која нам смета) на ново станиште, то се назива интродукција.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

moskito (Small)Комарац (Mosquito 1995) је филм који је, из мени мистериозних разлога, стекао статус култног. У америчком националном парку посетиоце су почели да нападају џиновски комарци. Четворо њих, који су успели да се спасу, покушавају да нађу начин да униште ову смртоносну претњу.

Критички осврт: Са овим филмом стварно нема шале. Прва сцена је како пада ванземаљски брод, друга како се комарац излеже из лутке, трећа како пије крв ванземаљца и у четвртој џиновски комарац удара у кола. Све то, заједно са уводном шпицом, дешава се у прва три минута филма. Сва каснија дешавања су потпуна класика за овај поджанр. Комарци нападају, људи вриште и неколико главних јунака покушава да се спасе. То је то, уз све смешне специјалне ефекте. Буџет је био толико ситан да су неке жртве приказане са гротескним маскама како им је исисана сва крв (буквално су изгледале исцеђено), али највећи број њих је имао само црвене печате по глави. Додуше, велике печате. 🙂 Да додам да су и туче потпуно неуверљиве.

Ликови су занимљиво представљени у овом филму. Готово сваки од њих има неку психолошку девијацију и нејасно ми је шта је Гари Џоунс (режисер и сценариста) желео да постигне тиме. Можда је мислио да ће ликове тиме учинити комичним, али није. Нити је филм комичан. Гунар Хансен је имао једну од улога, а двадесетак година пре овог филма глумео је убицу у „Тексашком масакру моторном тестером“, па је у овом филму направљена алузија на ту тему. И то је врхунац хумора у овом филму, те је, ваљда, јасно какав је хумор у питању.

Едукативни моменат: У једној љубавној сцени девојка је рекла момку да јој не грицка врат. Он јој је узвратио да не ради то он, већ комарац. Скинуо га је са њеног врата и рекао да оде и себи нађе сопствену девојку. Комарац кога је склонио је – девојка. 🙂 Мужјаци комараца су биљоједи, а крвљу се хране искључиво женке и то пре него што треба да положе јаја.

Оцена наставника:

1(али култна, наравно)

monsterhou (Small)Чудовишна кућа (Monster House 2006) је цртаћ о дечаку који је опседнут комшијом преко пута. Комшија је наопак човек који не дозвољава да се деца играју на његовом травњаку и заплени сваку играчку која заврши ту. Тако се десило да лопта дечаковог друга заврши на травњаку. Када је кренуо да је донесе, дечака је пресрео непријатни човек. Тај сусрет је био трауматичан за дечака, али фаталан за човека који је пао. Одвезла су га болничка кола, али за дечаке је тек тада почео кошмар. Кућа је наставила да живи без свог станара и, чак, да прождире људе. Мисија дечака је постала да је зауставе у тој застрашујућој активности.

Критички осврт: Преговори између бебиситерке и девојчице која продаје слаткише одлични су. Иначе је хумор баш добар, а дијалози су виспрени и занимљиви. И анимација и прича су занимљиви. Прича је и помало тужна.

Међутим, финална битка са кућом урушила је цео филм. Болничка кола која су довезла старца и умало згазила дечака, само су нестала у наредној сцени. Ако је већ неко од болничара довезао старца и одвезао се, зар није логично да провери како је тај дечак? Старац је, тек тако, извадио експлозив из своје болничке спаваћице и дао га врло младом дечаку да њиме разнесе кућу. А кућа која се саставља иза леђа другог дечака, који се радује јер мисли да ју је срушио, једно је од најопштијих места у филмовима. И целу ту натприродну борбу и експлозије и шта све не апсолутно нико у граду видео није, нити се било ко појавио да види шта се дешава. Много рупа у читавој трећини филма.

Едукативни моменат: Тек када је кућа уништена, старац је био слободан. Ако ово посматрамо као метафору (буквално никако јер није добро рушити кућу), не ваља бити „роб“ куће. Дом нам пружа комфор и сигурност, али ваља мало изаћи и напоље, међу људе. Такође, скуп стилски намештај не значи много ако нам није удобан и ако немамо госте да им таквим учинимо боравак у нашем дому. И, напокон, чишћење је битна хигијенска навика, али не мора да нам исцрпе сву енергију. Није смак света ни ако нам је кућа, односно соба, понекад и неуредна. 🙂

Оцена наставника:

3(може плус)

ghostisll (Small)Дух у љуштури (Ghost in the Shell / 攻殻機動隊 1995) је јапански футуристички цртаћ рађен према истоименој манги. Главна хероина је Мотоко, која ради за Сектор 9 при јавној безбедности у Јапану. Њен тим добија задатак да уђе у траг тзв. Луткару, односно хакеру који преузима мозгове људи и тера их да одрађују оно што су његови циљеви. Наиме, у будућности је могуће мозгу додати делове који омогућавају везу са интернетом и приступу разним подацима. Тако Луткар и долази до својих жртава. И таман када је тим Сектора 9 помислио да је ухватио Луткара, испоставља се да се у вези са његовим случајем дешава читава завера, па и у оквиру организације којој Сектор 9 припада.

Критички осврт: Анимација није грандиозно боља у односу на уобичајену (мада је за оно време била прилично напредна и комбиновала је модерне трендове са класичним), али неке идеје сјајно су анимацијом решене. Једна од њих је када Мотоко пада са зграде и постепено постаје невидљива пред очима полицајца и стапа се са улицом иза ње. Иначе су сцене прилично ефектне и оно што је веома занимљиво, манга, за коју сам увек веровао да има врло ограничене могућности да прикаже осећања, у овом случају је прилично јасно показивала стање појединих ликова (Мотоко, пре свих). Допала ми се и сцена када Мотоко, напокон, успева да споји свој мозак са Луткаром. И уместо да улети у неку луцидно фенси сајбер реалност, дешавало се нешто далеко обичније, али значајно ефектније.

Дијалози повремено звуче поједностављено, али уопште нису. Многе размене мисли ликова су филозофске и много мудрих ствари може да се чује. Сама прича је прилично компликована и укључује широк спектар ликова. Потребно је много концентрације пропратити све то, али вреди јер је прича добра. Такође, вреди и сам концепт. Град будућности није ништа значајније побољшан у односу на садашњост. И загађен је. Људи су се окренули од технологије комфора ка себи и почели да побољшавају искључиво сопствено тело и мозак, укључујући и брзину преузимања информација. Обично су предвиђања да ће нас невоље снаћи од технологије коју користимо, а овог пута опасност долази од нас самих, у виду манипулације и немогућности да разликујемо стварно од виртуелног. И то ову причу чини реалном и дубоком. И то је тек једна од тема која се обрађује и добро поентира.

Едукативни моменат: Мотоко је рекла да без обзира колико моћни и мудри били, систем у коме сви делови реагују на исти начин је систем који има фаталну ману. Веома је мудра Мотоко. 🙂 Уосталом, и у друштвеним системима једноумље никад ништа није добро донело.

Оцена наставника:

5(наравно)

a-girl-walks-home-alone-at-night-poster (Small)Девојка се ноћу сама враћа кући (2014 دختری در شب تنها به خانه می‌رود) је амерички филм на персијском језику. Девојка из наслова је, у ствари, вампирица која ноћу вреба жртве. Тако је налетела на момка Араша Марандија, који се враћао са маскембала прерушен у Дракулу. Између њих почиње да се дешава нешто, нека емоција, на коју ни вампирица није имуна.

Критички осврт: Музика је одлична, а некако добро прати сцене. Исто тако и фотографија (а уметнички дојам појачава и то што је филм урађен без боје и то је урађено заиста ефектно). Изгледа да је све то у маниру редитељке Ане Лили Амирпур, као и још неке компоненте филма, мада је тешко рећи који је њен манир, с обзиром да сам тек други њен филм одгледао, а није их урадила много више. Ана, изгледа, воли да у филму има психоделичну журку са обавезним дрогирањем, немоћно детенце које је, из неког разлога, значајно за радњу и супротстављене полове. У вези са овим потоњим, с једне стране ту су насилни, физички јаки мушкарци (увек су ту негде, при руци, тегови) или, напросто, моћни на неки начин, а са друге жене које су изнашле начине да буду јаке, али су, истовремено, и девијантне. Доминик Рејнс је прави представник Аниног мушкарца. Доминик, и поред улоге суровог нарко дилера, делује врло симпатично и занимљиво, са свим својим тетоважама и смешним, сведеним понашањем. Заиста је аутентичан и улогу је изнео баш добро. И остали нису били лоши.

Занимљив је лик главне глумице Шејле Ванд, али и њен изглед. Марама коју носи преко главе, као и пратећа одора, иначе одлика иранске културе облачења, претворена је у неку врсту плашта, баш какав имају древни вампири. То, и сама радња, као и однос мушкараца и жена, наводи ме да претпоставим да за Ану овај филм има неко лично значење (јер она и потиче из Ирана) и добар део сопствене и искрене емоције успела је да пренесе у сам филм. И на то не можете остати равнодушни.

Што се саме приче тиче, нема највећу могућу динамику, али невероватно држи пажњу. Ово је једна необична љубавна прича, дијаметрално супротна од саге „Сумрак“, много више кул и много мање патетична. И када Шејла каже да је радила неке лоше ствари, то, заиста, има тежину, за разлику од њањавог пренемагања Роберта Патинсона када каже то исто у поменутом другом филму. Углавном, на крају се све решило, а опет је остало неизречено. Заиста занимљив филм од почетка до краја.

Едукативни моменат: Филм је мрачан јер је Шејла вампирица. Међутим, можемо да тумачимо и да је филм мрачан због наркоманије, која је, такође, тема филма. И за разлику од вампиризма, наркоманија је реална опасност које се стварно треба бојати.

Оцена наставника:

4(може)

abraham-lincoln-vampire-hunter (Small)Абрахам Линколн: Ловац на вампире (Abraham Lincoln: Vampire Hunter 2012) је животни пут шеснаестог председника САД испричан на фантастични начин. Филм почиње његовим детињством, када му је вампир Мартон Чокаш убио мајку. Када је одрастао, одлучио је да се освети, али то није прошло како се надао. Тада је налетео на Доминика Купера који га је обучио да убија вампире – не само Мартона, већ и све остале. Линколн је постао успешан у томе, али је схватио да много већи допринос може да да као председник државе. Зато је одложио убојиту секиру и почео да се бори идеалима.

Критички осврт: Почетак је, буквално, склепан, тако да смо очас посла дошли до тога како Абрахам вежба да буде ловац на вампире. И та вежба није лоша, а секира је иоле креативније оружје против вампира које се користи у оваквим филмовима. И каснија акција није лоша, а посебно бих издвојио када се Бенџамин Вокер (Линколн) бори против Мартона у сред стампеда коња.

Радња је сасвим у реду, одржива и, чак, у доброј мери прати историјске чињенице, што је чини реалнијом. Филм је микс две приче из два различита жанра. У једној Линколн је амерички херој председник који се бори за људске слободе, а у другој он је амерички херој ловац на вампире. Погодно, вампири су уједно и робовласници и заговорници таквог друштвеног поретка, па су те две приче или жанра, како желите, некако повезане. И то није лоше испало и није проблем. Проблем је што је филм предвидљив и има много општих места и, нажалост, оних „великих“ речи које Амери тако воле. Невоља је и што се исте мисли врте у много реченица и толико се велича америчка нација да, напросто, мора да вам позли од толико родољубља и националног поноса. Мислим, ако ћемо поштено, Американци се јесу међусобно поубијали како би решили проблем ропства и решили су га на најбољи могући начин, али су ропство имали. Колико су црнаца побили и шта су им све радили? Колико Индијанаца? Племенитост није у томе да више не кињиш онога кога си кињио. Оно чиме, можда, могу да се поносе је да су се изборили за бољи друштвени поредак, али њихова историја није за понос. Више је за наук, рекао бих. Е, та погрешна директива ми највише смета код оваквих америчких филмова.

Едукативни моменат: Доминик је рекао да права моћ не долази из мржње, већ из истине. За моћ не знам, али знам да ништа добро не долази из мржње.

Оцена наставника:

4(заиста на једвите јаде)

file__Elm_poster (Small)Страва у улици Брестова 5: Дете снова (A Nightmare on Elm Street 5: The Dream Child 1989) је пети наставак саге о Фредију Кругеру (Роберт Инглунд), злочинцу који убија тинејџере у сновима. За Фредија то није довољно и он жели да се поново роди у правом свету, преко детета које носи Лиса Вилкос.

Критички осврт: Филм је прилично добро почео, форсирајући причу о Фредијевој мајци Бијатрис Бипл. И то је имало неког смисла, као и сам заплет, мада је урађен прилично мелодраматично, чак помпезно. И наивно; речју, у духу осамдесетих. Рецимо, наиван моменат је када је Лиса ушла у сан Џоа Силија како би га спасила, наместо да га само – пробуди. Спавао је на корак од ње. 🙂

Можда је пети део саге већ био вишак јер су идеје за причу рециклиране из претходних наставака. Идеја водиља је, практично, истоветна оној из другог дела ове саге. Фредију је потребно право тело, па је у претходно наведеном наставку хтео да преузме Марка Патона, а овај пут је своју шансу видео у беби коју треба да роди Лиса. Но, и таква каква је, идеја је, колико-толико одржива, као и сама прича, до неке треће трећине филма, када крећу небулозе. Лиса се претвара у енергију и усисава је рендген како би видела да Фреди кроз пупчану врпцу Лисине бебе убацује душе тинејџера које је побио, што је приказано као да се млади спуштају низ тобоган. Шта рећи? 🙂 И борба Фредија и Џоа, иако није лоша, урађена је на исти начин као и у трећем делу саге, а и као у музичком споту групе А-ха „Take On Me“. Прегањање Лисе и Фредија по степеницама је већ виђено у „Лавиринту“, а и да није, у овом филму није јасан смисао целе те јурњаве. Дакле, као што написах, нема овде оригиналних делова и нема ни много разлога да овај наставак саге уопште постоји.

Општих места, очекивано, има, а глума је врло лоша, посебно Лисина, која је, нажалост, главни протагониста. Чак је и, тада мали, Вит Хертфорд глумео боље од ње. Његова физиономија је баш захвална за улогу детета снова, са све оним крупним очима.

Едукативни моменат: Фреди је имао циљ да додворавањем и манипулацијом приволи Вита да постане као он. И то лоши људи раде; утиче на децу разним начинима како би их увукли у свој мрачни свет. Зато, децо, опреза никад довољно, посебно према старијима које не познајете.

Оцена наставника:

2(може на три)