Лако Је Критиковати 142

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

underw (Small)Под водом (Underwater 2020) је последњи филм који је урадио амерички филмски студио „Твентит сенчури фокс“ пре него што је припао Дизнијевој компанији. Прича се одвија на дну океана, негде у Маријанском рову, где нафтна компанија експлоатише енергенте. Ту се налази постројење са запосленима, које ће доживети хаварију непознатог узрока. Малобројни преживели покушавају да дођу до капсула за евакуацију, али се испоставља да то уопште није једноставан задатак.

Критички осврт: Након патетичне нарације, кренуло је врло жестоко и – предвидљиво. Но, иако филм има заплет многоструко виђен до сада, а пре свега у „Ејлијену“, не могу много да замерим режији. Све је прилично узбудљиво и застрашујуће, довољно динамично и донекле клаустрофобично, са финим једним специјалним ефектима. Крај у доброј мери подсећа на „Сунчев зрак“ из 2007. Глума је подношљива, ако занемаримо главну хероину Кристен Стјуарт. Променила је фризуру, видим, али глуму није ни за милиметар. Она се иначе бори са веома занимљивом животном формом која је представљена у виду мутуализма џиновског створења (налик на каквог старогрчког Титана) и хуманоидних грабљиваца. Чак је и биологија тих створења у приличној мери уверљива.

Едукативни моменат: Кирстен је рекла како постоје догађаји који чине да се осећамо беспомоћно и безначајно. Али је додала и да су то само осећања. Некада морамо да престанемо да осећамо и почнемо да делујемо. Немам шта да додам, лепо га је срочила.

Оцена наставника:

5(уз добар један минус)

inseminoid (Small)Инсеминоид (Inseminoid 1981) је свемирска фантастика која се дешава на некој далекој и хладној планети где су будући истраживачи нашли трагове нестале напредне цивилизације. Проблем је што нису сви представници те цивилизације заиста нестали, а још мање су пријатељски расположени.

Критички осврт: Потпуно ми је нејасно зашто је Дејвид Бакст наједном полудео и зашто нико није могао да помогне Розалинд Лојд и зашто је она себи одсекла ногу. Видим да се направила читава драма, али нисам схватио због чега. И надаље уопште нисам могао да похватам ни шта се дешава, а још мање зашто се дешава.  Сврха мистериозних кристала је само врх леденог брега на леденој планети. Уз то, глума је очајна, а хорор сцене апсолутно неуверљиве. Такве су и туче у филму. Сцена када Стивен Гривес умире потпуно је смешна. Најпре га Џуди Гисон погађа некаквим харпуном у груди, па потом се гуши од отровне атмосфере планете на којој су и напокон му Џуди једе стомак док он вришти… Јасно је мени да је ово тврди СФ, али је режисер Норман Ворен мало претерао у тврдоћи. У ствари, можда је претерао у својој амбицији да буде режисер.

Едукативни моменат: Када је друга екипа дошла (прекасно) није могла да закључи богзна шта јер није било сачуваних било каквих записа. Ми наставници први не волимо да пишемо администрацију, али да бисмо имали увид у било шта што је рађено свакако би требало да о томе буде нешто и записано.

Оцена наставника:

1(заслужена)

hellfest (Small)Паклени фестивал (Hell Fest 2018) је хорор који се бави посебним тематским парком који се сели из града у град током сезоне празника Ноћи вештица. Ејми Форсајт је дошла у посету код своје другарице Рејн Едвардс, те је ова желела да се проведу на посебан начин и повела ју је са друштвом у поменути парк. Оно што обе нису знале је да хорор у парку може бити стваран.

Критички осврт: Морам признати да је идеја баш добра. Убица има савршену маску јер забавни парк у коме се све дешава управо се бави ликовима попут њега. Жртве немају представу са ким имају посла, па сваки сусрет са њим њима изгледа само чудно, што је појачало језовитост тих сцена. Јасно је да у овом филму има општих места, много лажних узбуна и предвидљивих момената, укључујући и сам крај. Грешке нису крупне, али их, рекао бих, има много, пошто сам на прво гледање уочио неколико (на крају вести јављају да је било четворо жртава, а заправо их је било пет и када је Ејми упузула у кабину тоалета, она је била закључана са унутрашње стране). Уз то, убиства нису претерано „креативна“, ако изузмемо Кристијана Џејмса. Међутим, режисер Грегори Плоткин је све то упаковао у пристојан хорор, са добром динамиком. Да је био вештији, направио би унапређену верзију „Ноћи вештица“. Алузија на тај филм је више него очигледна.

Едукативни моменат: Мото забавног парка је био – или ћете покорити свој страх или ће он покорити вас. И то је заиста тако и у реалним, мање забавним ситуацијама.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Hell-Baby-Poster (Small)Беба из пакла (Hell Baby 2013) је хорор комедија о брачном пару Робу Кордрију и Лесли Биб који су се уселили у нову кућу. Лесли је иначе трудна, а ускоро ће бити и опседнута ђаволом.

Критички осврт: Радња је претерано расута, без фокуса и иако тече некаква прича, ту се укључује још много чега и то ми оставља недоумицу да ли је пар режисера Томас Ленон и Роберт Бен Гарант (који уједно и глуме свештенике из Ватикана) желео да прави пародију или само добре скечеве. Већи део њих су заиста добри. Оно што могу да похвалим је да хумор није баналан и сведен, али са друге стране није ни баш увек успео. Фора на самом крају је лоша и предвидљива. Такође ми није било најјасније да ли је режисерски двојац заиста желео да исмеје клишеје у филмовима у овом поджанру. Недомуце ми се стварају из два разлога. Први је тај што су поткачили и добре филмове попут „Предсказања“, а други што су комичне ситуације увели готово искључиво кроз ликове који су сви од реда луцидни. Неки чак толико да су буквално карикатуре. Но, глумци јесу били на висини задатка, посебно Лесли. Свакако, ово је један добар покушај добре пародије снимљен са очигледно ниским буџетом, што свакако морам да узмем као олакшавајућу околност.

Едукативни моменат: Отац Роберт је убио свог колегу оца Томаса јер је мислио да овај то тражи од њега. Томас је тражио нешто сасвим друго и да га је Роберт саслушао до краја, овај не би страдао. Дакле, не треба да изводимо преурањене закључке и важно је да саслушамо саговорнике.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

deadbirds (Small)Мртве птице (Dead Birds 2004) је вестерн који се дешава у време америчког грађанског рата. Група дезертера из Конфедерације опљачкала је банку и у бегу је ка Мексику. Уз пут ће наћи уточиште у напуштеној кући. Оно што они не знају је да је кућа запоседнута демонима.

Критички осврт: Већ ми се сцена спочетка није допала јер је било превише крви која липти. Чим у хорору специјални ефекти иду у том смеру, он неминовно губи на квалитету. Ни специјални ефекти који су даље били у филму углавном нису импресивни, али су колико-толико примеренији неком квалитетнијем хорору. Но, хорор је далеко од квалитетног, а врло близу осредњем. Прича ми изгледа збрзано и неразрађено. Режисер Алекс Тарнер је буквално прелетео преко мистерије, која није скроз ни најјаснија. Јасно је да је Мјус Вотсон желео да тајанственим ритуалом оживи своју супругу и да су га демони преварили тако што су му децу претворили у своју врсту, али је остало нејасно шта је он са њима конкретно урадио, као и мотиви тог његовог деловања. Такође је Алекс започео неке приче, попут погибије дечака која мучи главног актера Хенрија Томаса, а и сам почетак његове везе са Ники Ејкокс. Ту је и љубавни троугао са Патриком Фугитом, али све је то остало да виси негде са стране. Алекс је све подредио страви, те баш уложио сву своју енергију и ресурсе у њу, али залуд.

Едукативни моменат: Хенри је морао да направи избор између злата и живота и одабрао је оно прво, те су страдали и он и његов брат и његова вољена. Неке ствари вреднујемо много, али ипак треба знати и да им се одреди права цена.

Оцена наставника:

2(иде на три)

lightsoutshort (Small)Када се угасе светла (Lights Out 2013) је шведски кратак хорор филм о Лоти Лостен, која види утвару али само када искључи светло.

Критички осврт: Режисер Дејвид Ф. Сандберг је за ни целих три минуте направио нешто што његове колеге не успеју у преко сат времена хорора. Само могу да напишем – свака част.

Едукативни моменат: Управо ми је Дејвид био инспирација за едукативни моменат. Врло често, када смо концизни, јасни, имамо идеју о чему ћемо причати, можемо да пренесено поруку или едукујемо јако брзо и самим тим и ефектно.

Оцена наставника:

5(права)

lights (Small)Када се угасе светла (Lights Out 2016) је дугометражни филм инспирисан претходним истоименим филмом, али овај пут снимљен у Холивуду. У кући Марије Бело дешавају се застрашујуће ствари и њен син Гејбријел Бејтман живи у страху и то постаје очигледно и у школи. Зато педагошка служба позива Терезу Палмер, дечакову полусестру, како би помогла да се за њега нађе најбоље решење. Испоставиће се да је једино решење да се брат и сестра суоче са ужасном утваром која је обрлатила њихову мајку.

Критички осврт: Врло је било јасно да ће режисер Дејвид Ф. Сандберг искористити сцену из свог краткометражног првенца када Лота Лостен укључује и искључује светло јер је баш ефектна. Међутим, некако се брзо прешло са смрти Билија Берка на проблеме које имају његови пасторци. Но, премиса филма је интересантна и донекле другачија у односу на већину других, што је већ у самом старту плус. Дејвид је направио хорор који више интригира него што плаши и то је такође један нови приступ. Ипак, општих места има и није их избегао, па тако ни предвидљиве моменте. И мислим да је приказ злоћудне Дајане чист промашај. Због тога, филм ме није баш „одувао“, али јесте врло, врло солидан, баш као и сви глумци, са тим да према детету Гејбријелу морам да будем попустљив.

Едукативни моменат: Млађахни Гејбријел је инсистирао на томе да га његова полусестра Тереза не напусти, као ни њихову мајку Марију. И у томе је суштина породице – да увек буде ту за сваког свог члана, ма какве недаће га снашле.

Оцена наставника:

4(солидаре)

bloodshot (Small)Бладшот (Bloodshot 2020) је суперхеројски филм рађен према личности из стрипа компаније „Валијант“. Вин Дизел је војник који учествује у специјалним операцијама и спашава таоце. Након једне од успешних мисија, он одлази са својом супругом Талулом Рајли на одмор у Италију. Међутим, тамо их обоје отима и убија зликовац Тоби Кебел који је хтео да од Вина добије информације. Вин се буди у лабораторији научника Гаја Пирса, који не само да га је васкрсао, већ га је и „побољшао“ уз помоћ наноробота. Вин је најпре имао амнезију, а онда се наједном сетио свега и кренуо да се освети. Испоставиће се да је буквално незаустављив и да ће освета бити његова, али ће се такође испоставити да он не зна комплетну истину.

Критички осврт: Већ на самом почетку ми се допала фотографија, али и акционе сцене које прште од фасцинантних специјалних ефеката. Вин је глумац који је рођен за овај жанр, тако да је све то било одлично уклопљено. Оно што ми се допада као наставнику је што Вину није дарована само физичка снага и спретност, већ и изузетне умне способности, међу којима и брзо учење. Ипак, та фора је мање-више већ виђена у „Матриксу“. Неке цаке су виђене и у другом наставку „Терминатора“, а присутна је и сведенија верзија Доктора Октопуса из „Спајдермена“.

Режисер Дејвид С.Ф. Вилсон је желео да постигне једну добру динамику, што се и очекује за овај поджанр, те је некако збрзао радњу. Ипак, радња јесте одржива, чак има и неке какве-такве преврате. За овај, акциони жанр, сасвим је у реду.

Едукативни моменат: Гај је, према Виновим речима, био у праву што се једне ствари тиче, а то је да то што смо били не мора да одреди и ко ћемо бити. И ја признајем да је у праву.

Оцена наставника:

5(па, може, хајде)

onward (Small)Напред (Onward 2020) је цртаћ о фантастичном свету смештеном у урбаним, модерним условима. Наиме, фантастични свет је некада био узбудљив, пун авантура и – магије. Онда су неки открили науку и начин како да лакше дођу до неких ствари и од магије се одустало. У садашњици, прича прати вилењака тинејџера Ијана (глас је позајмио Том Холанд) који пати за оцем којег никад није упознао. На његов шеснаести рођендан мајка му је дала поклон који је чувала све те године и који је Ијанов отац наменио својим синовима када је био на самртничкој постељи. Испоставило се да је у питању чаробни штап који може да оживи Ијановог оца на један дан. Ипак, чаролија за такву акцију испоставила се врло компликована.

Критички осврт: Ово је једини филм у коме је нарација с почетка поновљена, али је то изведено тако да не буде глупо. Свакако је овај цртаћ далеко од глупог; сјајну анимацију прати добра једна динамика и авантура, прстохват патетике и лепе поруке. Чак је и крај донекле изненађујући, а има и неколико добрих фора. Углавном, фино, емотивно, узбудљиво – сасвим довољно за пет.

Едукативни моменат: Мантикора је имала мото да морате да направите и неки ризик у животу како бисте доживели авантуру. И у праву је, али немојте претеривати. Ипак је мантикора биће из персијских легенди.

Оцена наставника:

5(врло солидна)

farmagedon (Small)Филм овце Шона: Фармагедон (A Shaun the Sheep Movie: Farmageddon 2019) је цртаћ заснован на серији о јунаку из наслова и други наставак филма о њему. У овом делу Шон упознаје малог ванземаљца који је посетио Земљу, али му то није била намера. Наиме, он се ушуњао у свемирски брод свог тате док је овај спавао и насумице, у игри покренуо команде. Шон се спријатељио са придошлицом и иако проводе сјајно време заједно, схватио је да мора да му помогне да се врати на свој свет.

Критички осврт: Ово је цртаћ за веома малу децу. Чак нема ни дијалога у правом смислу те речи. Форе су слатке и инфантилне, а такви су и што животињски, што ванземаљски актери. Има пар чак и смешних фора, а и интересантних цака, као што је, рецимо, када ванземаљчић показује Шону део свемира из кога је дошао, па за то користи лопту, гуме и другу приручну опрему. Нема ту високе технологије, што и није лоше за развијање дечје маште, да им нису потребна ни сам не знам каква средства, већ да креативне идеје могу да спроведу коришћењем ствари из околине. Филм има неколико порука (између осталих оне које истичу значај тимског рада и придржавања мера безбедности током рада), али их нема превише. Рекао бих да је за узраст коме су намењене ово права мера. Свакако цртаћ који бих препоручио малишанима.

Едукативни моменат: И Шон и ванземаљчић су на тежи начин научили да несташлуци, колико год забавни били, могу да доведу до озбиљних последица и правила постоје са разлогом.

Оцена наставника:

5(мајушна)

Лако Је Критиковати 141

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hounted (Small)Уклета кућа (A Haunted House 2013) би требало да је пародија филма „Паранормална активност“ из 2007, али и неких других филмова. Есенс Аткинс се доселила у кућу свог момка Марлона Вејнса, али је са собом довела и духа који је почео да лудује и узнемирава их, углавном током ноћи.

Критички осврт: Филм је заиста обећавао са фором са псом на самом почетку. Марлон и Есенс су добри комичари и то се одмах видело. Међутим, већ до половине филма кривуља духовитости се срозала до саме нуле. Форе су постале превише сведене, инфантилне и заправо су се рециклирале. Како је филм ишао ка крају, све је постајало све баналније и глупље. Такав је некакав и утисак о филму.

Едукативни моменат: Марлон није успео да реши проблем злог духа у свом дому јер се обратио нестручњацима. Додуше, не постоје стручњаци за истеривање духова јер духови не постоје, али било који проблем ако поверимо нестручним људима тешко да ће бити решен. И ми сами да бисмо га решили морамо бити стручни, а ту нам помаже образовање и искуство.

Оцена наставника:

1(баш)

gallowwalkers (Small)Одбегли са вешала (Gallowwalkers 2012) је вестерн у којем револвераш Весли Снајпс гања групу криминалаца како би им се осветио. Они су опасни и убијају наоколни народ, али највећи проблем са њима је тај што су они већ увелико мртви.

Критички осврт: Режисер Ендру Гот је направио спој вестерна и зомби-хорора, али је желео да исприча једну сасвим озбиљну причу и можда је ту проблем. Први поменути жанр и други поджанр уопште нису захвални за такву тематику (додуше, за вестерн не смем да тврдим с обзиром на то да их заиста нисам гледао много) и мора да се уложи много више напора да се преко њих изнесе озбиљна прича са јаким порукама. Оно што је Ендру добио је превише драматике ни око чега, развучене сцене и често нејасна догађања. Не могу да кажем, Ендру је користио снажне мотиве и ту је девојчица која у бунар сипа котарице пуне крви и Ектор Хенк са зашивеним устима и култ белокосих који извршавају божанску правду и све је то негде на ивици метафоре и визуелно крајње интересантно, али не може да замаскира сасвим обичну, хиљаде пута виђену радњу. Битке које воде двојица протагониста Весли и Рајли Смит сувише су ми смушене и цео утисак, без обзира на псеудомудре разговоре и драмске паузе, заиста је блед. Некако од оваквог филма, где има и револверашких обрачуна и немртвих који деру кожу живима као у првом и још неким деловима „Уздигнућа пакла“, ипак очекујете више. И ту се наново враћам на почетак моје приче и све мислим да је сам циљ са којим је кренуо Ендру у овај пројекат можда био погрешан.

Још да додам да су сцене предвидљиве, те је било јасно да ће (и зашто ће) Весли убити Рајлија, а глума ми је баш безвезе. Верујем да је за љубитеље вестерна сасвим у реду да протагониста буде набријани, сав значајни, брзи, мудри и усамљени револвераш и уз то ментор дечку који обећава, али је мени крајње смешан. Крај филма је коректан, али то је најбољи комплимент који бих могао да му дам. Углавном, ово је филм са интересантном, ако не већ сјајном идејом, која уопште није експлоатисана током разраде.

Едукативни моменат: Џени Гаго је рекла како само једна ствар недостаје Веслију да буде одличан револвераш: разлог да живи. Мотивација је веома важна за сваки посао који неко ради и уколико је мотивација добра и тај неко ће се трудити да буде добар у свом послу. Пронађите нешто што ће вас мотивисати.

Оцена наставника:

3(бледа, као и филм што је)

John-Dies-at-the-End (Small)Џон умире на крају (John Dies at the End 2012) је филм заснован на истоименом роману Дејвида Вонга. Филм се одвија као прича коју у кинеском ресторану Чејс Вилијамсон говори новинару Полу Џијаматију о томе како се бори против бића из других димензија. Он, наиме, може да их види (иако други људи не могу) због посебне дроге коју је набавио његов пријатељ Џон (Роб Мејс), која успут појачава и чула, али и доводи до натприродних нуспојава.

Критички осврт: Имао сам осећај као да је режисер Дон Коскарели филм започео негде од средине и као да је имао намеру да гледаоце муњевитом брзином убаци и у акцију и у трип. И што се мене тиче, успео је. Нисам читао поменуту књигу, али сам обожавалац стрипова о „Дилану Догу“, те ми је врло брзо постало јасно да се Чејс и Роб баве сличним послом; ловом на утваре. Но, док се Дилан озбиљно бави овим послом, двојица спадала очигледно пародију читав жанр и виђеније филмове. Разговор Чејса и Роба преко телефона врло личи на разговор Била Пулмана и Роберта Блејка у „Изгубљеном ауто-путу“, на пример. Алузија има баш много, те се лако препознају и „Матрикс“ и „Звездани ратови“ и други филмови, тако да овај филм личи на колаж готово свега што сам гледао. 🙂 То у доброј мери даје утисак врло расуте, хаотичне радње. Ипак, некакав правац се назире и свеукупно има то шмека. Очигледно је овде Донова вештина дошла до пуног изражаја.

Још једна ствар је овде интересантна. Комични део (и то стварно комични јер је стварно и смешно) лако заведе и наведе на помисао да је цео филм само добро зезање, у чему има истине додуше, али је и идеја водиља заправо маестрална и врло оригинална. Многи озбиљни СФ-филмови уопште немају такву идеју, а још мање њих пласирану на овакав начин. Дефинитивно је другачије и свеже, а са врло ситним буџетом.

Едукативни моменат: Глин Тирман је дошао до закључка да пакао уопште не мора да буде под земљом, већ да он постоји и у нашем свету, али га ми не видимо. И то није уопште научна фантастика, мада није ни оно на шта је Глин заиста мислио. Сиромаштво, ратови, глад и крволочни режими заиста постоје негде у свету, далеко од наших погледа, али можда треба да обратимо пажњу на њих и дамо солидарну помоћ.

Оцена наставника:

5(свакако)

colorspace (Small)Боја ван простора (Color Out of Space 2019) је филм базиран на истоименој краткој причи Хауарда Филипса Лавкрафта. Метеор је пао на фарму петочлане породице Николаса Кејџа и из њега се разлила боја која је потпуно изменила крајолик, али и саме чланове породице.

Критички осврт: Овај филм подсећа на „Клетву“ из 1987. Уосталом, оба филма су адаптације исте приче, али је поставка другачија. Док је у старом филму проблем била супстанца непознатог састава из метеортита, овде је више у питању неки ванземаљски ентитет. Има ту неких заједничких детаља, али сензибилитети ових филмова уопште нису исти. Овај модернији филм више је налик одличном „Уништењу“ из 2018, али није тај ниво ни по наративу, ни по специјалним ефектима и идејама.

Има предвидљивих момената, али има и сцена које су заиста гадне и макар делују изненађујуће (ако већ то заиста нису). Дијалози су слабији сегмент овог филма и нису отишли даље од неких општих, познатих фраза. Глума је добра, а што се саме радње тиче, па она је прилично језива, донекле узбудљива и фокусирана на породицу која се распада због свих оних „дечјих болести“ од којих пате њени чланови. Отац (Николас) је преокупиран традицијом и његова очекивања од осталих су укалупљена. Мајка (Џоели Ричардсон), пак, сувише је окупирана својим послом, син (Брендан Мајер) је превише површан и нема готово никаквих интересовања, а млађи син је превелика маза, презаштићен. Они заправо и страдају на начин који одсликава те њихове мане или боље речено мане њихових односа, а који су, рекао бих, широко применљиви. И та метафора и актуелност, према мом мишљењу, највећа је вредност овог филма. Похвалио бих такође и мајсторство режисера Ричарда Стенлија да за злокобну, мрачну атмосферу не искористи тамне тонове, већ врло шљаштећу љубичасту боју, која би у другим приликама била заправо кичерајски забавна. Боја је у овом случају и непријатељски ентитет; не чудовиште или виша сила, те такав маштовити антагониста надокнађује неинвентивност његових дела. Овај филм са једне стране пада, са друге се подиже и само је питање на коју страну ће тас ваше ваге превагнути. Мој тас је ипак на оној са позитивним утиском.

Едукативни моменат: Николас је рекао да сан који сањамо сами је само сан, али сан који сањамо заједно је стварност. Ово, ако већ није мудро, макар је поетично. 🙂

Оцена наставника:

4(дрхтуљива)

the-predator-movie-poster (Small)Предатор (The Predator 2018) је четврти наставак франшизе о злом ванземаљцу чији је назив у наслову филма. Овога пута предатор је слетео на Земљу бежећи од сопственог рода и на њега је наишао војник Бојд Холбрук и случајно успео да га онеспособи. Пошто је знао да ће, као сведок том нечувеном догађају, бити мета за одстрел сопствене војске, послао је сву опрему предатора на своју адресу чиме је желео да се обезбеди. Невоља је што је његов син опрему отпаковао и нашао начин да је користи. Тиме је он постао мета и војске и предатора. Сада је Бојд морао да нађе начин да спаси и сина и себе, а у томе ће му помоћи група душевно оболелих војника.

Критички осврт: Ако ћемо баш да ситничаримо, уводна сцена која нас упознаје са клинцем, осим што је и предвидљива и опште место, нема баш много ни логике. Наставник оставља дете (које је у очигледном проблему) самог у учионици. Има још наивних сцена, посебно акционих, што је изгледа у овом жанру јако тешко избећи. Но, свеукупно гледано, смислена прича постоји, довољно је закомпликована и интересантна, са фином динамиком. Ту су и сасвим солидни специјални ефекти и помало разочаравајући крај. Све у свему, заиста није лоше, али није ни епохално.

Режисер Шејн Блек је дао неколико добрих фора (попут оне кога заиста лови предатор) и врло живописну глумачку екипу која је сјајно дочарала лудаке (пун аутобус њих) и они јесу дали неопходан зачин филму. Међутим, главно јело, да га тако назовем, није толико сјајно. Управо двоје главних глумаца Бојд и Оливија Ман као да нису довољни зрели за своје улоге. Стерлинг К. Браун се већ одлично снашао у улози главног антагонисте, али некако није искоришћен до самог краја. Шејн је зато желео да искористи једну теорију која је ипак тек на нивоу спекулације о томе како аутизам није поремећај, већ наредни корак у еволуцији. Није то скроз без основа, али како је он то представио, сасвим је неспретно и неуверљиво. Но, у овом случају рачунао бих намеру, па онда не могу то да гледам толико негативно.

Едукативни моменат: Аутистични дечак је показао вештине које чак ни одрасли нису имали. Наиме, он је видео логику у знаковима којима су се споразумевали ванземаљци. У ствари, свако од нас може видети логику у нечему што другима не изгледа претерано логично, али то не значи да су ти други обавезно и у праву.

Оцена наставника:

4(на једва)

westworld-md-web (Small)Западни свет (Westworld 1973) је филм о посебном забавном парку будућности у којем гости могу доживети незаборавне авантуре захваљујући роботима који им све то омогућавају. У фокусу приче су двојица пријатеља Ричард Бенџамин и Џејмс Бролин који су одабрали да се забаве у делу који је уређен као Дивљи Запад. Све је кренуло добро и њих двојица су искусили многе њима забавне догађаје као што су кафанска туча и бекство из затвора, али се нешто покварило у централном систему и роботи су почели да убијају људе. Јул Бринер је андроид револвераш који се намерио на Ричарда и, након што му је убио пријатеља, јури га преко читавог забавног парка.

Критички осврт: Ово је, без сваке сумње, култни филм и виђеније дело СФ-а, али није баш без мана. И те мане су се некако концентрисале на само финале филма које пада у логици, динамици и изазовима који су постављени пред Ричарда. Некако су сви роботи, након што су масакрирали наоколни народ (без икаквог објашњења што су то урадили), нестали. Појављују се свега два неактивна (краљица и њен витез) и један активан – девојка у тамници, мада је њена улога помало нејасна. Људи у лабораторији су сувише наивно настрадали, а сви су остали некако препуштени, без икакве интервенције споља. Но, без обзира на ове мањкавости, свакако је квалитетан рад у питању и по много чему пионирски.

Едукативни моменат: Овај парк је показао да историја може бити занимљива. Верујем да може бити и вама, уколико јој дате прилику и прочитате неки занимљив текст из те науке.

Оцена наставника:

4(благотворна)

Vice (Small)Порок (Vice 2015) је филм снимљен директно за видео. Брус Вилис је власник посебног футуристичког комплекса у коме гости могу да се иживљавају до миле воље и остварују своје садистичке пориве на особљу – које, све до једног, чине роботи по изгледу сасвим налик људима. Невоља настаје када једна од робота Амбир Чилдерс почиње да се сећа свих својих погибија, што не би смело да се дешава пошто се меморија робота ресетује сваког јутра. Она је успела да побегне из овог морбидног забавишта за одрасле и то је проблем за Бруса, коме такав скандал није потребан. Зато он шаље своје људе да је ухвате, али испоставиће се да и она има помоћ пријатеља.

Критички осврт: Изгледа да је јако тешко направити акцију без наивних момената попут оног када пуцају с мале удаљености и не погађају ништа. А овде тога баш има претерано. Оно чега нема претерано је иновативне радње. У ствари, нисам сигуран да уопште неке радње и има. Амбир бежи, а Брусова екипа је јури. И то је, углавном то. Ово би била сведена верзија „Истребљивача“ из 1982, а има препознатљивих елемената и из других филмова. У ствари, филм толико изгледа препознатљиво да уопште нисам био сигуран да ли сам га гледао на самом почетку. Сви ликови су стереотипи; ту је дама у невољи прелепа Амбир, полицајац који је загрижен за свој посао и усамљени вук Томас Џејн, кога шеф не гледа са разумевањем и има идеју да му одузме значку, а ту је и богати власник Брус, који је изван закона итд, итд. У овом филму ама ич не постоји оригиналног и једино што му могу признати је да су продукција и глума пристојни, те динамика сасвим солидна. Ипак, далеко је од узбудљивог, што бисмо очекивали када је већ режисер Брајан А. Милер одустао да мистерије већ у првих двадесетак филма када нам је читаво замешатељство научник Колин Еглсфилд објаснио више него детаљно.

Едукативни моменат: Брајан Гринберг је рекао да ако се бојите то не значи да нисте храбри. Храбри сте ако не дозволите да вас страх спречи да урадите оно што желите.

Оцена наставника:

2(на један или један на два, свеједно)

giver (Small)Давалац (The Giver 2014) је филм рађен према истоименом роману Лоис Лоури. Описује друштво у будућности које се одржава захваљујући стриктним правилима. Једно од њих је да када млади матурирају добијају послове на церемонији која се тада приређује. Брентон Твејтс је управо један од њих и њега су издвојили како би добио посебно занимање – да буде чувар сећања. Испоставиће се да ће то Брентона изменити много више него што су старешине намеравале.

Критички осврт: Овај филм је налик „Другачијој“ која је настала исте године, али бих рекао да овде филмови нису „преписивали“. Пре ће бити да је то урадила (ако је урадила) списатељица Вероника Рот јер је њен роман (по којем је овај други филм рађен) настао после романа Лоис Лоури (по којем је рађен овај филм). Но, како год било, овај филм има већу дубину јер се он не бави пуком личношћу, већ врло захтевним темама. Он се буквално бави суштином живота, колико су емоције и искуства значајни и колико морамо да изгубимо да бисмо заправо добили (како је, уосталом, филм и насловљен). Режисер Филип Нојс је све то визуелно добро упаковао, а главни двојац ментор Џеф Бриџиз и пулен Брентон су сјајно одглумили.

Филм је интересантно и амбициозно осмишљен и има ту нешто маште, али има и мањкавости од којих је највећа та да је прича већ више пута виђена и готово сасвим је предвидљива. Аргументи које потежу Мерил Стрип и Џеф сувише су очигледни да били виспрени, а пред млађахног Брентона премало је изазова постављено при његовом бекству. Сви виђенији ликови слабо су разрађени, као уосталом и цео филм. Истина, динамика је пристојна и крај је другачији у односу на гомилу других филмова, али не анулира побројане мањкавости.

Едукативни моменат: Брентон је био одабран јер је поседовао четири пожељне особине: интелигенцију, интегритет, храброст и способност да види оно што други не могу. Свакако да би таква комбинација особина била довољна да свакога издвоји. Треба радити на њима. 🙂 И то можемо учењем. Брентон је научио да знајући шта је шта није исто као знати шта да радимо када осећамо нешто.

Оцена наставника:

3(може плус)

sonic (Small)Јеж Соник (Sonic the Hedgehog 2020) је филм рађен према истоименој Сега видео-игри. Соник је живео на свом лепом острву под заштитом мудре сове, али је морао да побегне када је дивље племе желело да се докопа његове моћи. Тако је завршио у варошици у Зеленим брдима у Монтани. Тамо се лепо снашао, пре свега захваљујући својој брзини, али га је мучила усамљеност. Једно вече се толико узнемирио због тога, да је из нервозе толико брзо трчао и као последица је настао електромагнетни пулс због кога је велики део државе остао без струје. Власти су се заинтересовале за овај феномен и тамо послале, додуше невољно, ексцентричног и злобног научника Џима Керија. Џим је врло брзо постао свестан Соника и његових моћи, те је решио да га улови и дисекује, али ће Соников заштитник постати локални шериф Џејмс Марсден. Џим има врло скупоцене и врло напредне роботе и друге машине, али на страни Џејмса и Соника су брзина и пријатељство.

Критички осврт: Допада ми се ведар тон овог филма, а и хумор заиста није лош. Ту су и добри глумци, пре свих Џим, који се у оваквој улози осећа као риба у мору. Додуше, ситних грешака има, тако да је нејасно како суперсонични јеж није стигао да уђе у прстен када је желео да спаси сову. Но, већи проблем са којим се филм бори је крајње излизана прича, чак и за дечји филм. Иначе неку јачу ману не бих могао да наведем. Заправо, похвалио бих специјалне ефекте и маштовита техничка решења.

Едукативни моменат: Џим је рекао како је самопоуздање јадна замена за интелигенцију. Има ту истине, али само ако имамо самопоуздања без покрића. У супротном, самопоуздање уопште није лоша особина.

Оцена наставника:

4(блеђа варијанта)

gnomeo (Small)Гномео и Јулија (Gnomeo & Juliet 2011) је цртаћ инспирисан делом Вилијама Шекспира „Ромео и Јулија“. У две баште које се налазе једна поред друге налазе се две заједнице баштенских патуљака. Једни су са плавим, а други са црвеним капицама. Те две заједнице су у међусобном сукобу и гледају како да напакосте једни другима. Невоља настаје када се један плави патуљак заљуби у патуљчицу са црвеном капом, а и она у њега.

Критички осврт: Ово је једна слатка, не претерано оригинална прича о играчкама, пардон, баштенским патуљцима, која држи пажњу и има лепе поруке.

Едукативни моменат: Гномео и Јулија, али и сви остали, схватили су да љубав, мир и пријатељство не треба да трпе због глупих ствари као што је, рецимо, разлика у боји. Ако су то схватили баштенски патуљци, надам се да ће то схватити и прави људи. 🙂

Оцена наставника:

4(хајде, може некако)

Лако Је Критиковати 136

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

bkduOLHhL (Small)Породица Адамс (The Addams Family 2019) је цртаћ рађен према познатој монструозној породици. Глава породице Гомез је оженио вештицу Мортишу, али је венчање обављено на брзину пошто су преплашени мештани као руља нагрнули са циљем да отерају пошаст из своје варошице. Они су тако пребегли у Њу Џерзи и тамо пронашли напуштени уклети дворац који им је изгледао као савршено место да се ту настане. Године су пролазиле у том њиховом „рају“, све док њихов дом није засметао Марго, ТВ-звезди новокомпонованог програма који се бави преуређивањем стамбених објеката. Маргина идеја је да читаво насеље сачињавају слатке, колоритне и једнообразне куће и дом Адамсових се у ту слику није уклапао. Пошто није наишла на њихову сарадњу, Марго је одлучила да примени ултимативно оружје: провинцијске трачеве. То је био нови изазов за ову познату породицу, која се већ борила са неким својим проблемима – јазом генерација старијих и млађих Адамсових.

Критички осврт: Режисери Конрад Вернон и Грег Тирнан нису хтели исту ствар као и сви пре њих у филмовима и серијама о породици Адамс. Истина, они јесу супротставили два света: један морбидан, а други слаткаст и друштвено прихватљивији. У претходним верзијама морал и праве људске вредности налазиле су се на страни овог првог и то је добра поента. У овом цртаћу оба света пате од истог проблема: желе да устроје своје чланове да се уклопе и да буду исти као и сви други. Иако је овај приступ оригиналан, он неминовно мора да одскочи од духа породице Адамс и да учини ликове другачијим. Посебно ми штрчи лик Мортише и некако недостаје она страст која карактерише њену везу са Гомезом. И морам рећи да ми се ова њена верзија не допада. Сам филм није недопадљив и свакако шаље добре поруке, али не иде ми уз породицу Адамс.

Оно што још није добро у овом цртаћу је што је прича превише класична и предвидљива, што му мањка шмека и смешних фора, иако је анимација сасвим добра. И музика је добра.

Едукативни моменат: Гомез је схватио да није његов син Пагзли онај који га је изневерио јер није усавршио породичну традицију, већ је Гомез изневерио сина јер је заборавио да треба да му дозволи да буде оно што јесте. Често заборављамо да пустимо друге људе да буду оно што желе и требало би да имамо бољу меморију. 🙂

Оцена наставника:

3(минус)

sanletnjenoci (Small)Сан летње ноћи (A Midsummer Night’s Dream 1999) је филмска адаптација истоименог романа Вилијама Шекспира. У 19. веку у Монте Атини у тадашњој краљевини Италији, очекује се венчање војводе Тезеја (Дејвид Стратерн). Међутим, овај леп дан војводи је помрачио племић Егеј (Бернард Хил) који је затражио правду против своје кћерке Хермије (Ана Фрил). Он ју је обећао Деметријусу (Кристијан Бејл), али она жели Лисандара (Доминик Вест). Зато ће Хермија и Лисандар покушати бег из Атине, а кроз шуму, за коју ће се испоставити да је походе магична бића.

Критички осврт: Ово је један заиста сладак филм, у који нису уложени богзна какви специјални ефекти, а нису били ни потребни. Живописна сценографија и костими и сјајна глума учинили су да Шекспирово дело буде достојно адаптирано.

Едукативни моменат: Оно што је покренуло готово све ликове у овом делу је љубав. Љубав изгледа као сладак, летњи сан, али то не треба да завара – она је најмоћнија сила која постоји.

Оцена наставника:

5(сањива као у летњој ноћи)

mine (Small)Био свет је мој (Were the World Mine 2008) је романтични мјузикл инспирисан делом Вилијама Шекспира „Сан летње ноћи“. Танер Коен је геј момак који трпи насиље својих вршњака, а суочава се и са разочарењем своје мајке Џуди Меклејн. Ипак, наилази на разумевање своје наставнице Венди Роби, која га врбује да учествује у школској позоришној представи (јасно је који је комад у питању). Танер на почетку није разумео текст који треба да савлада, али временом у њему проналази „рецепт“ како да направи магични цвет из Шекспировог романа. Он је цвет заиста и направио и искористио најпре на другарима из одељења, а потом и на читавом граду који се из хомофобичног претворио у своју супротност. Иако Танеру одговара овакав развој ситуације, Венди га наново, као добар ментор, води ка томе да учини праву ствар и врати све односе какви су и били.

Критички осврт: Ово је један добро осмишљен филм. Идеја је заиста сјајна, а и проблем дискриминације је обрађен на један нов, а заправо старињски начин. И све се поклапа са Шекспировим делом; ту су глумци, несрећно заљубљени и чаролије. Такође ми се допало то што су ликови, под утицајем магичног цвета, заиста и почели да говоре попут познатог писца. Изгледало је као да их је заразила некаква древна, али слатка болест.

Међутим, реализација није на висини задатка, чак и ако изузмемо видно нискобуџетну продукцију. Проблеми које Танер има са дискриминацијом и у породици сувише су бледи. Са друге стране, у појединим случајевима бих рекао да је режисер Том Гистафсон претерао, односно његови ликови реагују на претеран начин (жена неће да купи крему за руке од Танерове филмске мајке јер је он геј). У појединим случајевима радња је у нереду и изгледа као да има рупа између сцена, а и мотивација ликова није увек најлогичнија. Крај је сувише исфорсиран како би био срећан, али у овом случају бих ипак дао вишу оцену због (добре) намере. Још бих похвалио и музику.

Едукативни моменат: Танер је ипак на крају вратио свима слободну вољу, без обзира што је до тада био у окружењу које га не осуђује и са особом која му се свиђа. Људи треба да воле и да буду толерантни не зато што су (чаролијом или на било који други начин) натерани на то, већ зато што тако заиста осећају.

Оцена наставника:

4(веома сањива, тј. танка)

inception (Small)Почетак (Inception 2010) је филм о врло необичном криминалцу Леонарду Дикаприју који улази у туђе снове како би дошао до података које може да прода. Њега и његов тим унајмљује његова дојучерашња жртва Кен Ватанабе и даје му понуду коју овај не може да одбије. Такође му даје и посао који се унеколико разликује; наместо да извуче информацију, он треба да усади идеју у главу богатог наследника Килијана Мерфија. То захтева компликован захват који подразумева сан унутар сна, што је опасно за све учеснике, па тиме и самог Леонарда и његову екипу.

Критички осврт: Режисер Кристофер Нолан је искомпликовао радњу за неколико нијанси више него што је то права мера, али свеукупно добио је један добар трилер, са интересантним дешавањима и истом таквом идејом. Уз то, узео је одличну екипу глумаца.

Едукативни моменат: Леонардо је схватио да је моћ идеје изузетна, а да може бити и опасна ако идеја постане опсесија. Идеје су одлична ствар и оне покреће и људе и читава друштва, али чак и у идејама треба имати меру.

Оцена наставника:

5(такође сањива)

afterdeath (Small)После смрти (Oltre la morte 1989) је италијански хорор који се дешава на једном егзотичном острву. Љут на научнике који су дошли да траже лек за канцер, а јер их криви за смрт кћерке, вуду врач са тог острва претворио је своју жену у зомбија, те ју је напујдао на те исте научнике. Заправо, све становништво је претворено у зомбије и они су побили све придошлице. У животу је остала само девојчица која се, након више година, вратила на острво. Ту ће је снаћи судбина коју је, као мала, избегла.

Критички осврт: Не знам шта је смешније: маске зомбија или глума. Камера је, при томе, толико добра да све сцене које су снимане у мраку залуд су снимане. 🙂

При почетку филма у једном тренутку мајка пушта своју трогодишњу девојчицу да трчи потпуно сама кроз џунглу, а већ у следећој сцени је, изгледа, та девојчица одрасла и сада је Кендис Дејли. Како ли се спасила са острва? Чамац покренула није, не због својих година, пошто је очигледно у питању напредно дете, већ зато што чамцима отказује мотор како приђу острву. То се десило Кендисиној дружби и они кренуше да, па да шетају острвом. Један од њих је успут отрчао да се бије са зомбијем. Радња се све време дешава, али зашто се дешава тешко је рећи. 🙂 Ни сведени дијалози не помажу много да се радња схвати. Зомбији при томе полагано навиру, учествују у борилачким вештинама (нисам експерт, али рекао бих да су у питању основе каратеа), кукају, чаврљају са протагонистима или пуцају на њих. Већ зависи од тренутка. Протагонисти најчешће најпре згрожено гледају како черече једног од њих, а онда се тек активно укључују.

Нарација у филму је такође проблематична; Кендис на почетку на чамцу прича причу из свог детињства, да би негде при крају наново причала ту причу, али уз тврдњу да ју је заборавила све до тада… Можда је најбоље решење да и ми заборавимо на овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Вуду врач није разумео шта су научници радили на његовом острву, па их је зато осудио на страшну смрт. Незнање нас најчешће неће коштати живота, али нас много може коштати.

Оцена наставника:

1(без поправног)

bite-canadian-movie-poster (Small)Угриз (Bite 2015) је филм о младој жени Елми Беговић, која је са две другарице отишла да проведе девојачко вече (мало дуже, додуше) у Костарики. Док су се тамо купале у заливу сакривеним од очију туриста, а према препоруци момка којег су упознале, Елму је ујео инсект. По повратку у Америку тај ујед се показао нимало безазлен и Елма је доживела застрашујући преображај.

Критички осврт: Очигледан пандан овом филму или узор, како желите, свакако је „Мува“ из 1986. јер у оба случаја имамо особу која се претвара у инсекта и љубавну причу у позадини. Међутим, док је верзија режисера Дејвида Кроненберга једна успела метафора на болест и кризу коју пролазе особе које су и болесне и које су везане за те болесне особе, у овој верзији практично није успело ништа. Лепа Босанка Елма, ма колико год се трудила, напросто није имала довољно ни простора, ни харизме да ме увуче у њену причу која јесте животна и тиче се страха од промена и обавеза. Она и режисер Чад Арчибалд тако су градили њен лик да сам стекао утисак да је у питању размажена, плитка и још неиживљена Американка. Такав лик не могу озбиљно узети у анализу, а још мање саосећати са њом. Глума није лоша, лоши су ликови и нејасни су и неуверљиви њихови мотиви.

Чад очигледно нема Дејвидову вештину и његова режија је све само не мудра; ту су рупе и рупице, општа и предвидљива места (јасно је да ће куче показати одбојност према Елми како се она буде мењала), као и употреба ликова када то Чаду одговара. Елмин вереник Џордан Греј у добром делу филма уопште није присутан, што јесте чудно без обзира што не живе заједно. То све чини да радња буде мање реална, а више погодна. Сама прича има пристојну динамику и довољно је хорор, макар тиме што је гадан и што има пуно инсекатских јаја, чиме је циљ постигнут. Ту су и специјални ефекти који су успели да дочарају сву мучнину ситуације, тако да је и то плус филму. Велики минус је што филм остаје некако без поенте и завршава се општим местом, тако да не може да се уздигне изнад медиокритета у поджанру у којем је рађен. Чад се загледао у добар један Дејвидов узор, али није могао да му приђе ни на сто метара. 🙂

Едукативни моменат: Док се опијала у Костарики, Елму је сексуално искористио (и покрао) момак који се ту нашао. Док је болест којом се филм бави измишљена, алкохолизам је врло реална и може имати многе последице, па и ову коју је Елмин лик доживео.

Оцена наставника:

2(на три)

01A83SWDГодзила (Godzilla 1998) је филм о чувеном јапанском чудовишту, односно огромном гуштеру. Настао генетичким мутацијама услед нуклеарних проба Француза, гуштер се запутио из Панаме у Њујорк и тамо почео да терорише становнике тог града. Војска САД је усмерила све своје снаге да се изборе са монструмом, а унајмили су и тим стручњака, међу којима и зоолога Метјуа Бродерика.

Критички осврт: Морам да признам да филм има духа и да је режисер Роланд Емерих унео низ ситних, али симпатичних фора (на пример када Метју буквално уђе у отисак стопала Годзиле и не види га). Некако је дао шармантан шмек овом филму, а Годзила је изгубила свој статусни симбол с правом стеченим у Јапану јер ју је Роланд претворио у само животињу. 🙂 Наиме, Годзила је у поменутој азијској држави настала нешто после Другог светског рата и представљала је метафору патње јапанског народа због бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки. Годзила је нарасла услед радијације и кренула да терорише људе. Некако такав монструм завређује више поштовања, али Роланд није мислио тако и наставио је сигурним стазама које су дубоко утабале звери из „Парка из доба јуре“. Неко би помислио да Амери све воле да подреде и маргинализују, али немојмо заборавити ко је бацио поменуте бомбе. 🙂 Интересантна је чињеница да је Холивуду било потребно чак 44 године да направи филм о овом монструму, тако да верујем да има ту неке филозофије или политике или макар отклона према читавом том феномену. Можда због тога, а можда и због неких других ствари, Роланд је направио филм значајно наивнијим него што сам очекивао. Пригрлио је звер у оној мери у којој су Јапанци приказали панични страх од ње. И, не мање битно, за звер је крива Француска због својих нуклеарних проба (које су вршили и Амери, али то сада није важно), но равноправно је учествовала у убијању звери преко свог представника Жана Реноа, па љутње и међународних инцидената нема. 🙂 Тим пре што се Жан показао макар једнако виспрен као Џејмс Боунд (сцена када пуца у лустере је сјајно осмишљена, на пример).

Наивних момената има не само у описаном крупном плану, већ и у детаљима. Марија Питило је украла Метјуу видео-касету на којој су наснимљени отисци стопала Годзиле у Панами, те је и објавила и тиме му нанела велику професионалну штету. И то је штета, а није ни логично – сви су сада у Њујорку могли да виде Годзилу уживо и милионску штету коју је направила зградама. Какве везе има што су сада сви могли да виде и њене отиске и то у држави за коју верујем да већина Амера не зна ни где се налази? 🙂 И све што следи је наивно; Французи отимају Метјуа, те га пријатељски убеђују да сарађује са њима, а прати их и све чује кроз полупани прозор новинар Ханк Азарија… И љубавни јади Маријини изгледају наивно и као у некој лабавој романтичној комедији.

И након нешто више од пола филма некако савладаше Годзилу и то се показало као тежак задатак чак и за супериорну америчку војску, а онда је филм променио и темпо и сензибилитет и претворио се у „Ејлијена“, да би се протагонисти наново вратили у „Парк из доба јуре“. Имао сам осећај као да се Роланд све време бори сам са собом какав филм заиста жели. Но, не могу да кажем да је све то испало баш, баш лоше. Филм има све елементе холивудског блокбастера, грандиозне је продукције и са сасвим солидним специјалним ефектима, те у доброј мери узбудљив. Ликови су симпатични, ако већ нису харизматични и све је то укупно врло солидно. Ово је један од оних филмова које су, према мом мишљењу, публика и критичари потценили.

Едукативни моменат: На примеру Годзиле видимо да чак и највећи падају. И то треба имати на уму. 🙂

Оцена наставника:

4(на стакленом постољу)

PrintМрачно небо (Dark Skies 2013) је филм о драми коју преживљава породица Џоша Хамилтона коју походе ванземаљци. Џошу и његовој филмској супрузи Кери Расел постаје јасно да је њихов син у опасности и предузимају све како би га заштитили. Ипак, напредна врста из свемира делује као непобедив противник.

Критички осврт: Сам увод у причу се састоји из два дела која теку паралелно. Један је СФ-део који је у вези са необјашњивим догађајима у кући Џошове породице, а други је драма која нам приказује са којим проблемима се та породица бори. И ова два дела је режисер Скот Стјуарт лепо испреплетао, таман довољно да Џош и комплетна његова околина верује да су неприродни догађаји заправо природан сет последица које ће једна породица трпети због свађа и немаштине. Како се радња одвија, обе приче кулминирају и то је у реду. Заправо, читав филм је у реду. Он је технички солидно одрађен, али мени, са стажом од преко хиљаду одгледаних филмова, те сваком иоле искусном филмофилу, нема богзна шта да понуди. Све ово је већ виђено. На крају постоји као неки преокрет, ефекат изненађења или како бисмо већ то назвали, али не баш неочекиван. Не могу да кажем ништа против филма, али ни много у његову корист.

Едукативни моменат: Артур Кларк је рекао како постоје две могућности: или смо сами у свемиру или нисмо. И обе су једнако застрашујуће. 🙂

Оцена наставника:

4(на три)

humanform (Small)Лутка (人形 2014) или како је на енглеском преведено „Људски облик“ (Human Form) је кратак филм из Јужне Кореје. Прича прати девојчицу која жели да уради пластичну операцију лица и да буде као сви остали. Но, за то не наилази на одобравање своје породице, па се пријављује као добровољно заморче на експерименталну хирургију.

Критички осврт: Сећам се да сам гледао једну епизоду „Зоне сумрака“ која је имала практично истоветну тему. Међутим, у серији је акценат био на интелигентно испричаној причи, а овде је режисер Дојон Но више пажње посветио сензибилитету, односно атмосфери филма. Уосталом, главна протагонисткиња тамо је желела да сачува свој идентитет, а овде је уложила све моћи како би га се одрекла.

Тема је врло захвална за најразноврснија, па чак вероватно и политичка тумачења, тако да порука не може да изостане. Маске за које се млађани режисер Дојон одлучио врло су интригантне и, заправо, читав филмић је такав, интересантан. Не могу да проценим да ли је користио компјутерске ефекте или шминку, мада сам склонији да верујем у ово потоње.

Едукативни моменат: Девојчица је по сваку цену желела да буде као и сви други, али треба да знамо да оно што је лоше је увек лоше, чак и ако сви то раде.

Оцена наставника:

4(суптилна)

thelma (Small)Телма (Thelma 2017) је норвешки филм о девојци чије је име у наслову (глуми је Ејли Харбу), која је уписала факултет и жели да тамо стекне неке пријатеље. Међутим, тада почињу да јој се дешавају напади налик на епилепсију. Испоставиће се да су они много више од здравствених проблема.

Критички осврт: Филм почиње врло необичном сценом и довољно ефектном да заинтересује за причу која ће уследити. И надаље је било ефектних момената, попут оног када су Ејли и Окај Каја у театру и режисер Јоаким Трир, иако се одлучио за један спор, суптилан темпо, доказао је да уме да направи узбудљиву сцену. Међутим, та прва сцена је тако урађена да свако дешавање надаље референцира на њу, мада је у добром делу филма нејасно зашто. И ту је Јоаким вешто пласирао мистерију, чије је разрешење продужио, али заузврат понудио једну љубавну табу мелодраму која се дешава између две нове пријатељице. У овом филму изгледа као да ништа није случајно и сваки кадар има неку важност, те и Ејлин овлаш поглед на геј пар који је седео недалеко од њених родитеља и ње у ресторану.

Ликови су добро разрађени и глумци су урадили сјајно свој део посла. Иако нема много разговора, потпуно је јасно какве су Ејли и Окај девојке. Ејли је субмисивна девојка, оптерећена новостеченом слободом, али и грижом савести. Њена породица је хришћанског опредељења или је макар прибегла таквом ставу да би је контролисала. То значајно отежава Ејли да ужива у потпуности у ономе што заиста жели и доводи до фрустрације, а ту наступа и СФ моменат у филму јер фрустрације изазивају нападе праћене паранормалним феноменима. То и застрашује њене родитеље и отуда и жеља да је контролишу и не дозволе да се све то дешава и тиме се зачарани круг затвара. Јасно је да Ејли мора да изађе из тог круга и ту је окосница радње. Радња је врло слојевита јер и мотиви који покрећу ликове су врло великог спектра. Овај филм донекле подсећа на „Кери“, али је сасвим другачијег сензибилитета, а и протагонисткиње нису у истој ситуацији, нити сасвим истог карактера. И једном и другом филму признајем квалитет, само што је овај рађен студиозније, виспреније и суптилније.

Едукативни моменат: Ејлин филмски тата је рекао својој кћери како нас знање не чини бољим од других. И ту је у праву; оно што нас чини бољим од других, ако нас уопште чини, наш је карактер. Међутим, знање нам свакако даје неке предности.

Оцена наставника:

5(може)

Лако Је Критиковати 134

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

race (Small)Људска трка (The Human Race 2013) је филм о групи људи који су се задесили на непознатом терену и натерани су да се међусобно тркају. Уколико то не учине или ако прекрше неко од поменутих правила, умреће. Иако не знају ко их је ту довео и зашто им то ради, протагонисти су схватили да су у реалној опасности и чине све како би преживели.

Критички осврт: Овај филм је налик на „Коцку“ и претеча је добрих филмова попут „Круга“ из 2015, „Експеримента Белко“ из 2016. и „Ескејп рума“ из 2019. Међутим, битно је лошији у односу на све побројане филмове. Најпре, животна прича Брајане Лорен Џексон остала је да виси некако на почетку филма и заиста јој смисао не видим. Она је прва страдала и иако и треба, јер заиста лоше глуми, нејасно је што је филм започео са њом. Једино објашњење је да је режисер Пол Хог желео да нам покаже како ће филм бити потпуно неизвестан што се тиче тога ко ће преживети, те да очекујемо разна изненађења. У прилог томе говори и то да је један од главних ликова Пол Макарти-Бојингтон убијен усред филма и то очас посла, што бисмо рекли. Ипак, то некако није довољан разлог за такав и толики увод у причу.

Пол Хог се заиста потрудио око режије, па је чак увео и неке паралелне кадрове или како се то већ зове, али дијалози нису најбољи, а и нарација која објашњава правила трке понавља се превише пута. Ту су и прилично лоши специјални ефекти, а и поједине сцене су толико префорсирано сурове да изгледају као цртани филм о Тому и Џерију. У ствари, Пол Хог се толико фокусирао на насиље да су изостале поруке филма. Заправо, тема има један одличан потенцијал – да су људи принуђени да се тркају све време, што је дефинитивно применљиво на животне ситуације (односно живот уопште), али то апсолутно није искористио. Зато је и повезивање трке са животним причама Брајане, Пола Макартија-Бојингтона и Едија Макгија испало више као један лош „калем“.

Но, насиље и јесте једини адут који је Пол Хог могао да искористи јер сама трка није имала много шансе да буде узбудљива. Сувише је кућа, зграда, тунела, степеништа, ходника, путева… Тешко је пропратити ко је у којем тренутку где и ко ће по други пут некога престићи, што је значајно за радњу јер је једно од правила које ликове може коштати живота. Крај донекле поправља утисак и даје смисао целој овој авантури, али реално ништа што би било претерано маштовито.

Едукативни моменат: Када је Триста Робинсон гурнула Едија на траву (која је за тркаче смртоносна), спасиле су га штаке. Заправо, испоставило се да оно што је мана, сада је постало предност. Зато никад не потцењујте ни себе ни друге због мана које имате или имају јер врло лако може да се згоди да се изненадимо.

Оцена наставника:

2(плус)

carriers-promo (Small)Клицоноше (Carriers 2009) је постапокалиптични филм који говори о пандемији која је побила већину становништва. Филм прати судбину четворо младих који покушавају да стигну до обале океана и хотела за који верују да им може бити уточиште.

Критички осврт: Режисери браћа Пастор направили су добар спој трилера и драме и у првом случају сцене учинили и застрашујућим и узбудљивим, а у другом тескобним, пуним одлука које и те како имају тежину. И у оба случаја неће вас оставити равнодушним. Заиста, режија је у овом филму беспрекорна. И прича је добра, као и музика. Но, оно што је најбоље у овом филму је преиспитивање онога што је заиста добро и што је лоше. Алекс и Дејвид Пастор су своје протагонисте непрекидно стављали на искушења где је та танка линија коју треба повући, колико су заиста правила одржива и где престаје љубав. Можда су филм могли да заврше и малко другачије, али и овако је сасвим добро. И морам да похвалим и глумце који су сви од реда сјајни, мада признајем да ме је Крис Пајн пријатно изненадио јер нисам очекивао овакав глумачки потенцијал.

Едукативни моменат: Крис је морао да се суочи са неумољивом стриктношћу сопствених правила оног тренутка када је сам постао изузетак. Но, колико год сурово изгледало, правило је добро само ако се примењује увек, чак и када се односи на нас и када нам не иде на руку.

Оцена наставника:

5(заиста може)

lifeforce_po (Small)Животна сила (Lifeforce 1985) је филм рађен према роману „Свемирски вампири“ Колина Вилсона из 1976. Приликом проучавања Халејеве комете, посада свемирске летелице са Земље наишла је на ванземаљски свемирски брод. Вођени радозналошћу, ушли су на брод и тамо пронашли, између осталог, три савршено очувана хуманоида у стакленим капсулама. Капетан Стив Рејлсбек је одлучио да та тела понесу са собом и то се показало као кобна грешка.

Критички осврт: Не могу да кажем да је прича лоша, али оно што морам да приметим је да је режисер Тоуб Хупер направио замешатељство најмање три поджанра са врло различитим сензибилитетима и вртео их је као рингишпил, тако да уопште нисте сигурни шта гледате. 🙂 Један поджанр је свемирска фантастика, други је зомби, односно вампирска апокалипса, а трећи би био модернизована, технолошки унапређена и обрнута романсирана прича о Дракули. Дракула је у овом случају – она, односно глумица Матилда Меј. Она је у телепатској вези са Стивом, њеном одабраном жртвом, али та веза није баш да су њихови умови повезани, већ више некако Стивов ум лебди негде изнад Матилде и снима је с висине или где је већ постављена камера. 🙂 Можда је то неки нови вид телепатије: видео-камера-телепатија. 🙂 Наивне осамдесете нам приказују и наивну логику. Но, добро, свакако филм има својих рупица и рупа. Глумаца има много и углавном су добри, мада за неколико нијанси више драматични него што је права мера. Оно што је свакако Тоуб урадио јесте да је максимално искористио дражи прелепе и презгодне Матилде (и ту не мислим на глуму), а и мало је померио границе, те је Стив страсно пољубио Патрика Стјуарта. Додуше, Матилда је Патрику узурпирала тело, па и на тај пољубац био упућен њој. Ако је веровати појединим изворима, то је Патриков први филмски пољубац. 🙂

У сваком случају, врло маштовито и интригантно, али развучено преко сваке мере. Сама потрага Стива и Питера Ферта за Матилдом наоколо Лондона малко је на стакленим ножицама, а и чини ми се да је тај део заправо био вишак. Крај је интересантно решен, тако да је на неки начин испао повољан за вампире, донекле и људе, па и заљубљени пар – Матилду и Стива, малтене „хепи енд“ и „вин-вин“ ситуација, што у ствари никако не би требало да буде. 🙂

Едукативни моменат: У овом филму смо видели да вампири не морају да пију само крв, већ животну енергију. И у реалном животу постоје „вампири“, људи који нам црпе енергију, време или новац. Такви људи су тзв. емоционални вампири и идеалне жртве су оне које не знају да кажу не. Научите да говорите ту реч. 🙂

Оцена наставника:

4(рецимо)

ад-астра (Small)До звезда (Ad Astra 2019) је филм о астронауту Бреду Питу који добија задатак у оквиру тајне мисије. Наиме, Земљу погађају необични струјни удари и односе људске животе. Војна команда верује да је узрок свемирски брод послат у свемир пре много година са мисијом да пронађе интелигентан живот. Тим бродом је командовао Бредов филмски отац Томи Ли Џоунс и изгледа да је он још увек жив. Зато је Бредов задатак био да оде на Марс јер само одатле може да пошаље поруку оцу да отклони опасност која са његовог брода пристиже. Ипак, показаће се да то није довољно и да ће Бред морати да оде све до Нептуна.

Критички осврт: Филм одише депресивном атмосфером и није ми јасно шта је режисер Џејмс Греј желео њоме да постигне, али оно што свакако јесте постигао је да ме је сморио практично од почетка. Толико је ставио у фокус Бреда и његове комплексне психичке тегобе, да је фантастични део скрајнуо негде у периферију вида. И то је штета јер је филм са изузетним специјалним ефектима и са истом таквом продукцијом. Не могу да грешим душу; Бред је изузетно изнео улогу, као и сви ликови около њега.

Џејмс је очигледно велики поштовалац „Одисеје у свемиру“, али плашећи се да неће моћи да понови успех тог филма (или из већ неког другог разлога), није баш сасвим остао доследан том поджанру, већ је дао дашак акције и хорора и убацио је пирате на Месец и мистерију норвешког свемирског брода који је одаслао С.О.С. сигнал. Ти делови баш штрче и пошто је то и Џејмсу било јасно, покушао је да их уклопи у остатак као деличак пазла који упорно гурамо у рупу која обликом не одговара. То је урадио на наиритантнији могући начин којег је могао да се сети – кроз Бредове (једноличне) монологе, које је толико префорсирао да је подигао лествицу патетике на највиши могући ниво. И то је једино што је успео јер филозофија коју филм нуди, са свим тим сценама, сасвим је приземна. Хорор сцену у норвешком броду је искористио и за психичке трауме Бредове, али то је тек промашај. И мислим да је цео филм ту и пао јер се на томе и базирао. Бред је морао да оде на ивицу Сунчевог система како би разумео мотиве свог филмског оца Томија, па самим тим и сопствене, и то као идеја уопште није лоше. И није проблем што нису нашли ништа оноземаљско. Проблем је што нису нашли ништа пажње вредно. Другим речима, путовање се није исплатило никоме, па чак ни нама гледаоцима. 🙂

Едукативни моменат: Томи је видео многе величанствене и прелепе светове, али их он таквима није доживео јер није нашао оно што је тражио. Можда и ми, када не бисмо имали нека своја амбициозна и превелика очекивања, могли бисмо више да уживамо у лепоти онога што нам се дешава.

Оцена наставника:

3(на два)

snatchers (Small)Узурпатори (Snatchers 2019) је филм о типичној тинејџерки Мери Непи, која жели да поврати свог бившег дечка Остина Фрибергера, те је попустила под његовим инсистирањем да имају секс. Двоје младих нису били опрезни и имали су незаштићен секс, те је Мери остала трудна. Невоља је што нису зачели бебу, већ – чудовиште.

Критички осврт: Режисери Стивен Седарс и Бенџи Клејман су направили одличан увод у причу. Сама прича је класична, али је интересантна и има и неку динамику и хумор. Хумор је смешан пре свега јер су режисери представили животне, искрене реакције и емоције, претерујући тек у пар наврата. У некој критици сам прочитао да би ово био „искварени Дизни филм“, али сам ја више мишљења да су Дизнијеви филмови ти који „кваре“ стварност. Овај би био много ближи реалном.

Ликови су врло живописни и глумци су их добро дочарали. Овај филм је од оних које називам „слатким малим филмовима“: забавни су, имају коректну продукцију и све остало, имају неких својих адута и немају већих грешака, али ни потенцијала да прерасту у нешто заиста вредно.

Едукативни моменат: Мери је у филму остала трудна и имала натприродну трудноћу. Међутим, превремена трудноћа није натприродна, чак врло је реална. Да не би дошло до ње, неопходно је да се користи контрацепција, на чему она није инсистирала. А свака млада девојка би морала да инсистира, без обзира колико заљубљена била и жељна пажње свог дечка.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

spring (Small)Пролеће (Spring 2014) је филм о момку Луу Тејлору Пучију који је најпре изгубио мајку, а потом и посао. Но, како несрећа не долази сама, због кафанске туче тражи га и полиција. Да би избегао хапшење, бежи из Америке у Италију и тамо упознаје необичну и ведру девојку Надиу Хилкер. Изгледало је као да се срећа напокон осмехнула Луу Тејлору, али ипак није баш тако и испоставиће се да Надиа има застрашујућу тајну.

Критички осврт: Прича је сасвим океј, али се врло полагано развија. Но, упркос томе држи пажњу. Наиме, сама романса између Надие и Луа Тејлора одвијала се сасвим фино и њихови дијалози су врло интересантни. Сам тај спој романсе са једном атмосфером и хорора са сасвим другачијом, скроз је успео. Та два жанра су дакле лепо уклопљена и то овај филм чини посебним, другачијим у односу на гомилу других. И сама идеја о чудовишту је оригинална. Специјални ефекти нису најбољи, али су некако занимљиви.

Едукативни моменат: Када се одлучивао између базена и океана, Лу Тејлор се одлучио за океан. Базен нема ајкуле, али океан нема граница, приметио је. Ја бих океан искористио у овом случају као метафору за машту. Машта нема граница, те даје огромне могућности. Наравно, ту су и могућности да погрешимо и то су те ајкуле, али ипак је тај бескрај могућности ипак оно што чини да тас ваге (одлуке) превагне на страну маште.

Оцена наставника:

5(чиста као суза и као Сунце)

Izbavitelj_slika (Small)Избавитељ (Избавитељ 1975) је југословенски хорор који се дешава у једној варошици. Време је кризе и људи су сиромашни, а прича прати судбину једног неуспелог писца Ивицу Видовића, који зарађује тако што продаје пар књига које има. Пошто га је газдарица избацила, мора да преспава у парку на клупи, али га је чувар парка Бранко Шпољар упутио у напуштене просторије банке. Тамо Ивица наилази на нешто неочекивано; бал који праве људи који нису сасвим људи и имају убилачке намере. Једна од њихових мета је и професор Фабијан Шоваговић (у филму се презива исто као и ја), отац младе Мирјане Мајурец, на коју је Ивица бацио око раније тог дана. Иако није стигао да упозори Фабијана, Ивица и он су се ипак напокон срели и постали савезници у борби против нељуди.

Критички осврт: Овај филм има политичку конотацију и то режисер Крсто Папић није крио. Уосталом, није ни могао јер је поставка више него очигледна. Оно што није смело да буде очигледно је да је Крсто априори против сваке тоталитарне власти, па таман то био и у тадашњој Југославији хваљени комунизам. Свакако овај филм не може бити по вољи власти и ту бих укључио и ову данашњу. Прича јесте сатира и то врло актуелна, а најбољи део ми је када Реља Башић објашњава Ивици како постоје „њихови“ и „наши“ људи, те каква је разлика између њих.

Но, радња јесте наивна, некако неспретна и није довољно разрађена. Филм пати и од већих и мањих грешака, па тако сиромашак Ивица иде по кафанама, а нејасно је и откуд Фабијану моћ да заустави разуларену руљу у тој истој кафани да не пребије Ивицу. Но, не могу да будем толико оштар према овом филму јер је Крсто направио добру атмосферу и добар један покушај да споји политичку и социјалну ситуацију са врло озбиљним хорор СФ-ом попут „Инвазије отимача тела“ и тако оваквој једној фикцији да дубље значење.

Едукативни моменат: Оно што ми се највише допало у филму је што људи-штакори имају моћ, али не неку натприродну, већ је она приказана кроз неке њихове карактерне особине. Истина је да ће безобзирни, бездушни, покварени имати моћ, али је истина и да никад неће бити заиста људи. Увек ће их нешто одати да су штакори. 🙂

Оцена наставника:

4(иде ка три)

countdown-movie-poster (Small)Одбројавање (Countdown 2019) је филм о једној апликацији на мобилним телефонима која говори људима када ће умрети. Медицинска сестра Елизабет Лаил ће открити две ствари: да ће умрети за свега три дана и да се апликација показала тачном у претходним случајевима.

Критички осврт: Ово је варијација на тему „Последње дестинације“, са тим да су умирања значајно мање креативна, а са више хорор и натприродних момената. Ту је и апликација, што је довољно актуелно и некако ми је изгледало да је режисер и уједно сценариста Џастин Дек покушао да пошаље поруку да олако прихватамо оне „уговоре“ или како ли се већ то зове када нешто инсталирамо на апарате. Ако је то заиста случај, не знам да ли ће постићи учинак и ја први не смем да тврдим да ћу надаље читати те сувопарне и дуге текстове. 🙂 Но, цака са тим како се крши уговор јесте занимљива.

Ликови су океј, неки су живописни (Том Сегура), други више стереотипи (Питер Фачинели), специјални ефекти пристојни, баш као и продукција. Ово је један технички добро одрађен хорор, са што предвидљивим, што исфорсираним крајем, али забаван је и држи пажњу. Има и страшних сцена и једна таква је када Елизабет затвара лаптоп, утолико пре што је неочекивана.

Едукативни моменат: Ен Винтерс није хтела да је њен пијани момак Дилон Лејн вози кући. У филму је то нотирано као грешка јер је променила своју судбину, али је у реалном животу то потпуно исправан поступак. Никад не седајте са пијаним возачем у кола. Последице могу бити катастрофалне, па и смртоносне.

Оцена наставника:

4(врло бледуњава)

image (Small)Проклетство вештичијег дрвета (Curse of the Witching Tree 2015) је британски хорор филм и првенац Џејмса Кроуа, који је и режисер и сценариста и директор фотографије. Прича прати Сару Роуз Дентон која се, са своје двоје деце, уселила у вековима стару кућу, за коју не зна да је походе немирне душе умрлих.

Критички осврт: Дијалози су сасвим океј, али сама прича није. Наравно да вештице, чедоморство, старе куће и дрвеће трешње или већ некаквог другог воћа иду заједно, а када се ту укључе ликови које час видимо, час не (да, баш као у „Ноћи вештица“ када Џејми Ли Кертис први пут види свог кољача), добијамо једну већ виђену причу у овом случају накрцану општим местима. Скроман буџет није дозволио неке јаче специјалне ефекте, тако да је главни дух дечак са врећом на глави, али свеједно, овај хорор дефинитивно није страшан. У ствари, у потпуном је хаосу јер ту има разноврсних догађања, не нужно повезаних међу собом. За неке филмове могу рећи да су слабо осмишљени, а за овај могу рећи да је неосмишљен. Некако изгледа као да је режисер и сценариста Џејмс натрпао све чега је могао да се сети и филм заиста изгледа као олуја мозгова. Ако ћемо право, режију и фотографију је урадио прилично добро, с обзиром на буџет, али сценарио… И крај је превише драматичан и превише развучен, а уз то и нејасан.

Глумци имају занимљиве физиономије и врло су се трудили, али ме некако нису убедили. Чак ме ни глумац у коми није убедио да је у коми (а није баш да му је задатак толико тежак) јер сувише добро изгледа за неког ко је у коми и око њега нема никаквих апарата. Све време се води полемика да га „пусте“, али је нејасно на који начин су то замислили. Да га искључе са инфузије? Углавном, у једном тренутку он изговара речи које су, заправо, прецизне информације у вези са опасношћу у којој је његов син и нико то не разматра даље. Додуше, медицинска сестра, или већ шта ли је, стручно објашњава кћерки да се не нада сувише јер је то невољна реакција. Разумем ја да је он бљувао или тргнуо руку или већ нешто, али говор ми не изгледа баш тако уобичајена реакција за неког ко је у коми. Чак ме ни Луси Кларвис и Сара нису убедиле да су кћерка и мајка јер се види да су малтене вршњакиње (разлика је свега четири године). Луси је све време носила некакве кикице, али није помогло.

Едукативни моменат: Сара је схватила да не може да помогне свом мужу, али може сину. Често ће се дешавати да некоме не можемо да помогнемо, ма колико год желели. Но, не треба да се осећамо лоше због тога јер ће увек бити и оних којима помоћ можемо да пружимо.

Оцена наставника:

1(са микроскопским плусем)

image-asset (Small)Ко је сместио Зеки Роџеру (Who Framed Roger Rabbit 1988) је полуиграни полуцртани филм помало базиран на роману „Ко је цензурисао Зеку Роџера?“ Герија К. Вулфа из 1981. Овај филм описује свет током 1947, али где прави људи и цртани ликови коегзистирају заједно. Зека Роџер је филмска звезда која има потешкоће у раду. Његов газда Алан Тилверн сматра да је то због лошег утицаја Роџерове жене Џесике и шаље приватног детектива Боба Хоскинса да је дискредитује, односно сними инкриминишуће фотке. И Боб у томе и успева, те прави фотке Џесике и Стубија Кеја, који је иначе власник читавог Града Цртаћа. Боб је исплаћен за добар посао, али се испоставља да ту није крај. Стуби је пронађен мртав и кривица је пала на (љубоморног) Зеку. Сада Боб добија задатак да докаже да Зека ипак није крив.

Критички осврт: Ово није први пут да се стваран свет комбинује са светом цртаћа. Уосталом, пингвини конобари су позајмљени из филма „Мери Попинс“ из 1964. Међутим, ово је први филм који је у потпуности спојио ова два света и тада је овај приступ био иновативан, али занимљиво је то да се није превише раширио и не знам много каснијих остварења налик на ово. Углавном, спој јесте успео и прича донекле пије воду и забавна је онолико колико су били и забавни они типични насилни цртаћи некада. Иако има ту неких преврата, филм је прилично наиван, а крај је већ сасвим инфантилан. Углавном, маште и интересантних детаља не мањка, а посебно ми се дојмио главни антагониста Кристофер Лојд који је патолошки опседнут изградњом ауто-путева. Где ли сам то већ видео? 🙂

Едукативни моменат: Зека Роџер је рекао како нам је понекад хумор једино оружје. И заиста и јесте, али свакако га не треба потцењивати.

Оцена наставника:

4(поклоњена)

Лако Је Критиковати 133

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

triangle (Small)Троугао (Triangle 2009) је филм о групи људи који су кренули на крстарење бродићем чији је назив овај из наслова филма. Дан је био леп и као створен за вожњу бродом, али се одједном и ни од куда појавила електрична олуја. Велики талас је преврнуо барку, али су се сви, са изузетком Еме Лунг, спасили. И спас је ускоро наишао у виду огромног старињског прекоокеанског брода. Међутим, мала група преживелих бродоломника увериће се да је тај брод смртоносна клопка.

Критички осврт: Филм има неких пропуста, па је нејасно зашто је Мелиса Џорџ сама отишла по Лијама Хемсворта, оставивши Хенрија Никсона и Рејчел Карпани у ходнику. Та раздвајања и састајања иначе немају много смисла, али је очигледно било неопходно да ликови не буду све време заједно. Тако да су то врло погодни тренуци. Но, свакако морам да похвалим режисера Кристофера Смита који се ухватио у коштац са више него једном временском петљом која се понавља и направио читав чвор у који је укључио неколико екипа истих глумаца, те иако изгледа да се свакој од њих дешава другачија судбина и да се образац мења, то уопште није тако. У једном овако компликованом филму Кристофер је готово перфектно урадио СФ-део и сасвим перфектно драмски.

Кажем готово перфектно јер недостаје део у слагалици када Мелиса убија Хенрија и рањава Рејчел у соби. Која Мелиса то ради заправо? Ипак, не могу да му замерим превише јер је огроман део успео да „исхендлује“, а и верујем да би се и тој сцени могла наћи нека логика јер дешавања у чвору има заиста много. Са друге стране, драмски део је урадио одлично и ту се фокусирао на Мелисин лик која је развила пун потенцијал, додуше на уштрб свих других ликова, па и љубавне романсе са Мајклом Дорманом, која се осећала, али није имала шансе да се развије. У вези са тим драмским делом постоји и преокрет на самом крају који је изненађујућ и који отвара сасвим нов поглед на Мелису, каква је она заиста. Уз добру једну динамику, подношљиве специјалне ефекте и солидну продукцију, овај филм заиста вреди погледати.

Едукативни моменат: Мелиса је упала у временску петљу из које је желела да изађе верујући да ће то учинити тако што ће или променити образац догађања или тако што ће убити све остале, па чак и своју двојницу. Поента је да ће нам се дани понављати и проблеми заједно са њима све док се сами не променимо, а не тако што ћемо мењати своју околину.

Оцена наставника:

4(плус)

resolution (Small)Резолуција (Resolution 2012) је филм који можемо сматрати макар парцијалним првим делом филма „Бескрајно“ из 2017. Питер Силела је графички дизајнер и живи са својом супругом у граду. Једног дана је добио на мејл видео-снимак свог пријатеља Винија Карана како обитава у неком руралном беспућу и очигледно се дрогира. У договору са супругом, Питер креће код свог пријатеља како би му помогао да се одвикне од дроге. Међутим, испоставља се да ће ова пријатељска мисија постати смртно опасна по обојицу.

Критички осврт: Овом филму немам богзна шта да замерим, тим пре што је буџет којим су располагали режисери Арон Мурхед и Џастин Бенсон заиста пресмешан. Очигледно свесни да неке специјалне ефекте не могу да имају, крај су решили без њих и то је сасвим у реду и поштено, али са друге стране некако делује и непоштено да не видимо са каквим ентитетом су се суочила двојица пријатеља. 🙂 Но, није да нас нису припремили на то, посебно кроз Питеров разговор са Билом Оберстом млађим. Иначе су разговори у овом филму врло виспрени, тема је сасвим у реду и донекле оригинална, а онај део који се односи на фантастику можда је могао малко више да се разради. Но, и овако је солидан.

Едукативни моменат: Питер је показао колико је добар пријатељ Винију тако што га је лисицама привезао у соби. Ово је екстреман пример, али истина је да су нам пријатељи управо они који нам не подилазе и оспоравају нам лоше ствари.

Оцена наставника:

4(ту негде)

coc (Small)Кокнији против зомбија (Cockneys vs Zombies 2012) је британски филм о двојици браће Харију Триадавеју и Расмусу Хардикеру, који су, заједно са екипом, кренули да пљачкају банку. Разлог овој њиховој намери је да дођу до новца како би спасили старачки дом у којем је њихов омиљени дека Алан Форд (глумац се заиста тако зове) да га не откупи компанија која жели да га сруши и расели старце негде на север. Пљачка се није баш показала успешном јер је полиција стигла и поставила барикаду испред улаза у банку. Тада је Ешлију Томасу, једном од чланова „банде“, пала идеја да заштићени таоцима покушају бег. Међутим, када су изашли дочекало их је изненађење: на улици су их наместо полиције дочекали зомбији.

Критички осврт: Филм има онај британски, необични хумор и изненађујући шарм. Мислим, Британци ми нису баш на врху листе шармантних народа, али истина јесте да праве добре, интелигентне филмове. Режисер Матија Хоене дао је неке нове моменте у поджанру који се бави зомбијима, па тако смо имали прилику да видимо шта би било када би дете у колицима било зомби, те да ли пословично спори зомбији могу да улове деку који хода уз помоћ помагала (то је једна од смешнијих сцена у филму). У сваком случају, направио је један смешан и забаван филм. У више наврата филма сам се запитао – шта сад – јер некако ми се чинило као да је филм запео и да нема даље. Но, Матија је наново додавао нека дешавања и правио акцију од сваког тренутка филма и одржао је пристојну динамику до самог краја. И музика је добра.

Едукативни моменат: Разлог што су филмска браћа Хари и Расмус кренула у пљачку банке је имао врло хуман и племенит разлог (да би спасили старачки дом), али не можемо да се не запитамо да ли је племенит и према људима у банци који су, практично, жртве. Постоји изрека која каже да је пут до пакла поплочан добрим намерама и то лако може бити случај ако претходно не размислимо добро о својим поступцима.

Оцена наставника:

4(стабилизована)

resur (Small)Васкрсење зомбија (Zombie Resurrection 2014) је филм чија је радња смештена у постапокалиптичном свету. Мања група преживелих покушава да спроведе Ерика Колвина, одговорног за зомби апокалипсу, лицу правде, те успут наилази на варошицу и руинирану школу. У тој школи проналазе привремено склониште, али и зомбија способног да друге зомбије поново преобрази у живе, нормалне људе. То откриће код Ерика и дружине буди наду да постоји шанса за излечење целог друштва.

Критички осврт: Мислим да је цртаћ у уводној шпици био прилично добро осмишљен, а што се самог филма тиче, иако кршевит, имао је један добар потенцијал. Режисери Џејк Хокинс и Енди Фелпс су одабрали занимљиве протагонисте, односно спојили су у групу живописне ликове, које глумци и нису тако лоше дочарали. Део филма када стижу у руинирану школу могао је бити налик на некакву позоришну представу и са овом идејом (која је заиста занимљива), те клаустрофобичном сценом, можда би им чак и успело да направе нешто добро. И неке сцене, рецимо прва и последња, имају неку идеју и чак донекле изгледају ефектно. Проблем је што режисери не владају добро радњом. Најпре, темпо и сензибилитет филма се сасвим мења у тренутку када ликови улазе у школу. До тада то је била безвредна кршевита комедија, а онда се ситуација нагло уозбиљује. Потом, радња није фокусирана и ликови се разилазе и скупљају полухаотично и без јасног мотива. Многе сцене су лоше осмишљене и исто тако реализоване, као када Ерик зауставља Жад Колучи (која је сада већ зомби) уз помоћ дрвеног крста. Свеукупно, филм има тај небулозни, кршевити изглед који му је био и предодређен с обзиром на танак буџет и Џејк и Енди то нису успели да избегну. С обзиром на то да филм није нимало страшан и као да су Џејк и Енди предвидели да ће такав и бити, покушали су да преместе фокус и направе некакву алузију (или боље рећи игроказ) на хришћанство и апокалипсу библијског значаја, али су симболи сувише неартикулисани, те у томе такође нису успели.

Едукативни моменат: У оваквом филму тешко је наћи било шта едукативно, али рецимо ако бисмо зомби-исцелитеља посматрали као метафору, онда бисмо могли да кажемо да све што се поквари може и да се поправи. Чак и ситуација која нам изгледа крајње апокалиптично. Само треба имати наде и мислити позитивно.

Оцена наставника:

2(минус)

Sinistertwo (Small)Злокобно 2 (Sinister 2 2015) је наставак истоименог филма из 2012. Шенин Сосамон је у бекству са своја два сина од свог насилног мужа и населила се у кућу за коју је њена другарица потврдила да у њој нико не живи. Ипак, у њој обитавају духови деце које Шенини синови могу да виде и који имају зле намере.

Критички осврт: Режисер Киран Фој је очигледно желео да направи и компромис и иновацију. С једне стране сасвим је поштовао рад свог претходника Скота Дериксона, који је радио први део, па је чак и започео филм на исти начин. Са друге стране променио је читаву перспективу и сада у фокусу није тата породице, који ће постати жртва, већ син, који треба да постане убица. Такође, опет с једне стране, задржао је Џејмса Рансона, који је оставио утисак у првом делу остваривши крајње симпатичну улогу, али са друге стране није „поновио“ убиства породица како их је осмислио Скот, већ је дао сопствена решења (оно са крокодилима је баш ефектно, признајем). Међутим, ту сада имамо проблем друге врсте; Киран се много више фокусирао на то да застраши самим начинима убиства, а мање на то да читаву причу учини страшном. И уз то те снимке гледају деца, те је некако скренуо сензибилитет овог хорора у погрешном правцу. Имао је Киран још неколико лоших потеза.

Рецимо, Киран је пробао да да смисао читавог тог феномена са демоном или Багулом, како су га већ назвали. Међутим, он се није помакао ни милиметар у објашњењу у односу на претходни наставак, иако је некакав професор кога тумачи Тејт Елингтон имао толико шокантне информације да је био на ивици лудила. Потом је Киран покушао да регрутовање деце убица повеже са насиљем у породици (чега у првом делу није било), што је урадио у доброј мери неспретно. Сам почетак како је градио причу и довео браћу у компетицију је донекле успео, али се карактер спорног брата тек тако одједном значајно променио, чинећи цео тај однос неуверљивим. И само насиље у породици није уверљиво, а сцена када Леа Коко на силу храни сина потпуно је непотребна. Било је сасвим довољно што је касније пребио Џејмса и то на онакав начин да стекнемо увид у његову насилну личност. Киран је и крај упропастио са онаквом завршном сценом, која је школски пример општег места. Углавном, рекао бих да је упао у замку претеривања јер је очигледно желео да одскочи у односу на претходни део, али му то није пошло за руком. Такође, језиве сцене није успео да уради као и његов колега Скот и иако видим да филм некакав потенцијал има, те да Киран заиста није лош у свом послу, не видим да је успео да направи нешто што је квалитетније од просечног хорора.

Едукативни моменат: Леа је био насилан према својој породици и то му се на такав, насилан начин и вратило. Насиље ствара увек ново насиље.

Оцена наставника:

3(мало доле, мало горе, али ту негде)

krampus-christmas-devil (Small)Крампус: Божићни ђаво (Krampus: The Christmas Devil 2013) је филм о демону Крампусу који, по налогу Деда Мраза, сурово кажњава оне који нису добри. Верујући да је у питању серијски убица, детектив и његов мали тим крећу у потеру.

Критички осврт: Овај филм је у потпуном расулу. Полицајца нападају његови полицајци, његову жену нападају осуђеници, кћерка масакрира те исте осуђенике, а све их напада Крампус. При томе је Деда Мраз у некаквом тиму са Крампусом, те му издаје наређења коју децу да убије, те је тиме његов лик потпуно обесмишљен. Додуше, ама ич у овом „филму“ нема смисла. Продукција је слаба, камера такође, а што се тиче глуме може да прође, ако изузмемо глумца који тумачи лик главног полицајца. Човек је истински неталентован.

Едукативни моменат: Бармен је у једној ствари био у праву – сваки посао има своје ризике. Онда када прихватимо посао, прихватили смо и одговорност, па и све ризике тог посла. И то морамо имати на уму.

Оцена наставника:

1(без поправног)

highlife (Small)Виши живот (High Life 2018) је прича о човеку Роберту Патинсону који сам одгаја кћерку у свемирском броду који се зауставио на удаљеном кутку свемира, крај црне рупе. Посаду тог свемирског брода чинили су затвореници осуђени на смрт или доживотну робију, попут Роберта, па им је дат избор да буду покусни кунићи и послати бродом у удаљене делове свемира. Ниједан од чланова није преживео, те је остао само Роберт и беба коју је добио на путу.

Критички осврт: Динамика филма ће се тешко коме дојмити, али без обзира на њу, мислим да је режисерка Клер Денис у овом случају потпуно успела да постави права питања о смислу живота и да их смести у један уметнички контекст. Она овде говори о бескрајној рециклажи воде, хране, материјала, али и људских гена – и зато је као амбијент управо погодан свемирски брод који не може да добија ресурсе из свемира већ изнова и изнова мора да користи постојеће. Баш као што се изнова и изнова рађају нове генерације људи и користе оно што су генерације пре њих користиле. Филм је у доброј мери оптерећен сексом и репродукцијом, али са намером; да, људска врста опстаје, али у ком смеру се креће, односно унапређује? Сама поставка филма – да су послати људи који се неће вратити и који су жртвовани тамо, да не би били убијени овде – већ довољно говори, али и свако дешавање даље. Једно од њих ме је баш изненадило, а то је ко је (или шта је) заправо посада брода који је пристигао иза Робертовог. Клер је направила и сасвим одговарајућу тескобну и безнадежну атмосферу, а да при томе није уопште користила тамне боје, што је својеврсно мајсторство. И глумци су одрадили свој део посла, а Роберт ме је пријатно изненадио.

Едукативни моменат: Наш живот неће постати квалитетнији ако освојимо најудаљенија пространства галаксије и исцрпимо неисцрпну црну рупу. Постаће квалитетнији онда када постанемо хумано и толерантно друштво. И то ми изгледа једнако далеко као и ово путовање кроз свемир, али је више могуће јер можемо да делујемо макар на себе саме.

Оцена наставника:

5(мало сам се колебао, али ипак)

andromedastrain (Small)Сој Андромеда (The Andromeda Strain 1971) је филм о катастрофи која је задесила варошицу Пидмонт у Новом Мексику. Тамо је пао сателит из свемира и изазвао тренутни помор готово свих становника. Власти САД су одмах схватиле да је сателит на себи имао нешто што је смртоносно и чије је порекло ванземаљско. Зато је у врло напредној лабораторији под земљом тим најбољих научника започео тајно истраживање са циљем да изолује непознати агенс и да нађе начин да га уништи пре него што запоседне Земљу.

Критички осврт: Ово је врло студиозно урађен филм са једним врло озбиљним приступом. Чак толико студиозно да је претерано развучен. Но, ипак, није досадан филм, далеко од тога. Додуше, не знам колико ће свакоме бити занимљив јер овде је акценат на научном раду (врло веродостојном), а не на акцији. Има малко узбудљивих момената на крају када Џејмс Олсон спасава читаво постројење од самоуништења у последњим секундама, када га гађају некакви ласери. Додуше, није ми најјасније чему ти ласери, но добро. Глума је предраматична, мада је и тема апокалиптична, па је то ваљда у реду, али оно што ми се свакако допало су реакције ликова које су врло реалне у датим околностима. Свеукупно, ово је јако добар филм и верујем да је био узор за филмове који су се касније појавили у том поджанру. Рекао бих да сам слично окупљање научника видео и у „Сфери“ из 1998, а и неки други мотиви из филма су препознатљиви у каснијим остварењима.

Едукативни моменат: Артур Хил, вођа тима научника, закључио је да су сви уморни, а уморни људи праве грешке. Ја увек подржавам и подстичем рад, али и одмор постоји са разлогом. 🙂

Оцена наставника:

5(реална)

superman III (Small)Супермен III (Superman III 1983) је, јасно, трећи наставак саге о суперјунаку из наслова, а да га тумачи Кристофер Рив. Ричард Прајор је хронични беспосличар у Метрополису, али када је открио да има невероватан таленат за компјутере, не само да је нашао посао, већ се за њега заинтересовао богаташ Роберт Вон. Роберт је успео да изнуди од Ричарда Прајора да овај тако узурпира компјутер да му обезбеди потпуну доминацију у трговини кафом, а потом и енергентима. И не само то; већ и да пронађе рецептуру за израду криптонита како би онеспособио Супермена, како му се овај не би мешао у послове. Ричард Прајор је тек делимично успео да обави овај други посао и направио је криптонит који није ослабио Супермена, али га је начинио мрзовољним и себичним. Но, и то је било сасвим довољно да Роберт профитира, а свет упадне у нове невоље.

Критички осврт: Оно што признајем за претходна два наставка, признајем и овом, а то је неодољиви шарм и машта. Један од бољих тренутака је када је Супермен спасио постројење хемијске индустрије од пожара. Додуше, та моћ је сасвим нова и не иде у прилог доследности лика, али је свакако оригинална. Такође, када се Ени Рос претвара у андроида, прилично је напредно решење. Цео део са злим Суперменом који исправља криви торањ у Пизи и гаси Олимпијску ватру, урнебесан је. Мислим, толико има другачијих и озбиљнијих начина да се покаже та злоба, а режисер Ричард Лестер се одлучио баш за оне који ми никада не би пали на памет. Има ту још луцидних и надасве занимљивих момената и то је сасвим у реду, али оно што не могу да кажем, а требало би, да је франшиза са овим трећим наставком сазрела. Другим речима, овај наставак се није издвојио у односу на претходне, једнако је луцидан и померен, али и наиван и крцат рупама и рупицама. Рецимо, зашто би Супермен уопште објављивао у интервјуу да је његова слабост криптонит? Истина, овај минерал је негде дубоко у свемиру распршен, али још у првом делу је Супермен могао да се увери да зликовци могу да дођу до њега и тако га победе. Зашто давати потенцијалним зликовцима тако моћно оружје на тањиру, пардон у новинама?

Још већи проблем са којим се филм бори је приличан недостатак фокуса. У једном тренутку Супермен среће своју прву љубав Анет О’Тул и наместо да се њихов однос развија кроз филм, па што да не, направи љубавни троугао заједно са Марго Кидер, режисер Ричард Лестер је то урадио тек на самом крају, а у главни део је увео још једну лепотицу Памелу Стивенсон, која је привукла Супермена. Она га је толико опчинила да је успела да га убеди да направи хаварију на нафтном танкеру. Памела глуми лепу глупачицу, која је заправо ингениозна, али до краја остаје нејасно зашто је тај свој таленат скривала. Углавном, Анет је била искључена из филма у току те љубавне авантуре, а Марго готово од самог почетка филма. Ричард Лестер је употребљавао ликове како му је кад одговарало, а тако је радио и са дешавањима и са Суперменовим активностима. У ствари, имам осећај као да сценаристи, брачни пар Дејвид и Лесли Њуман, уопште нису имали план како да заокруже причу већ су више писали по принципу „е, сад би било згодно да уради ово…“ Да, све је то (неким чудом) испало заиста згодно, па чак прича и има неки свој колико-толико логичан ток.

Едукативни моменат: У овом филму Супермен је био супер из много разлога, а један је и што је успео да победи самог себе. Када победимо себе, односно будемо бољи од онога што смо били, можемо с правом да се назовемо суперменима.

Оцена наставника:

4(минусоидна)

frouzen (Small)Смрзнута II (Frozen II 2019) је наставак истоименог цртаћа из 2013. Елза је краљица Арендејла, краљевства на самом северу, и има моћ да ствара предмете од леда. Још у детињству јој је њен отац причао о зачараној шуми у којој је живео народ са којим су становници Елзиног краљевства желели да склопе добросуседске односе. Међутим, нешто је кренуло по злу и два народа су заратила. То је наљутило духове шуме и они су ту област прекрили непробојном маглом. Сада, много година касније, Елза је чула песму која је допирала баш из те шуме и схватила је да је дозива. Зато је пробудила духове шуме и кренула у поход, али не сама. Придружила јој се њена сестра Ана, као и њен вереник, Снешко и ирвас. Ова дружина је добила мисију да ослободи шуму и народ који се у њој налази.

Критички осврт: Океј, ово је мјузикл, али су од самог почетка заиста претерали са певањем. 🙂 Радња ми изгледа некако расуто; Елза трага за нечим неухватљивим и сувише апстрактним, а сви остали јурцају око ње, са разноврсним мотивима који их покрећу. Но, опет, прича се на крају заокружила и дала једну слатку бајкицу са лепим порукама. Није баш да је овај наставак поновио успех првог, али је одржао квалитет.

Едукативни моменат: Елза у песми каже како јој је тог тренутка дивно и да би волела да заувек тако остане, али јој је јасно да се ствари мењају (ма колико год се то њој не допадало). И онда каже како не може да замрзне моменат, али може да „зграби тај дан“. Другим речима, ако уживате у нечему немојте очајавати што ће проћи, већ искористите да уживате потпуно.

Оцена наставника:

5(мајнус)

Лако Је Критиковати 132

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

ogromannaslov (Small)30 ноћи паранормалних активности са ђаволом у девојци са тетоважом змаја (30 Nights of Paranormal Activity with the Devil Inside the Girl with the Dragon Tattoo 2013) је комедија, односно пародија на познате СФ и хорор филмове у чијој је жижи породица Кетрин Фиоре која живи у кући запоседнутој духовима. Кетрин и њен филмски муж Флип Шулц покушавају да нађу помоћ која ће их ослободити ове пошасти, али залуд.

Критички осврт: Ово је једна од оних урнебесних комедија која не адутира ни на радњу јер је нема, а заправо нема ничег другог, па не адутира ни на шта осим на хумор. Проблем је у томе што нема ни њега. Постоји пар добрих покушаја и то је то. За разлику од других урнебесних комедија које сам гледао, ова чак нема ни причу; увод у филм нема никакве везе са остатком, а све изгледа као набацани скечеви са ликовима употребљеним када је већ за којим било потребе, без јасних веза између самих сцена. Ово није филм, ово је неуспели комични шоу.

Едукативни моменат: Овај филм показује да чак и добро зезање захтева неко промишљање. Уколико желите да направите нешто пажње вредно или нешто макар смешно, потребно је да се више потрудите него што је то учинила екипа овог филма. И таленат не би био на одмет. 🙂

Оцена наставника:

1(само таква)

wishmaster (Small) (Small)Господар жеља (Wishmaster 1997) је хорор о духу из лампе (овог пута из драгуља) који испуњава жеље, али на накарадан начин чинећи да они који жељу затраже уједно и зажале. Ипак, главна мета овог духа (кога тумачи Ендру Дивоф) је млађана Тами Лорен јер она може да ослободи читаву расу духова из драгуља. Њихов циљ је да покоре цео свет.

Критички осврт: Поента овог филма је да злодух изокреће жеље тако да испадну лоше за онога ко их каже. И управо у том маниру је и морао да се деси расплет, односно да то буде нека врста надмудривања између њега и главне протагонисткиње Тами и тај део је у доброј мери успео, а режисер Роберт Керцман га је направио онолико узбудљивим и напетим колико је то било могуће. Само испуњавање жеља некада је успело, а некада баш и не. Рецимо, сјајно је изведена сцена где Ендру испуњава жељу Гречен Палмер. Но, оно што филму у целини морам признати то је много маште, почевши од саме журке на персијском двору. Прича је и добро осмишљена и добро реализована, са врло солидним специјалним ефектима. Једино што бих замерио је да је глума баш лоша, мада морам да приметим да Ендру има захвалну физиономију за злодуха каквог тумачи.

Едукативни моменат: Постоји изрека која каже да треба да пазимо шта желимо јер ће нам се можда и испунити. 🙂 Ништа није савршено и све има своје добре и лоше стране. Некада толико нешто желимо да лоше стране не видимо, али постају јасне када то и добијемо. Дакле, пажљиво са жељама, што би рекао Господар жеља.

Оцена наставника:

5(са ве-е-еликим минусом)

Dunwich-Horror-Pic (Small)Ужас Данвича (The Dunwich Horror 1970) је филм рађен према истоименој причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На Мискатониском универзитету у Аркхему (Масачусетс) професор Ед Бегли је одржао предавање о реткој књизи Некрономикон. Књига се брижљиво чува као музејски експонат, а за њу је заинтересован тајанствени Дин Стоквел из Данвича. Он је заинтересован и за лепу Сандру Ди, коју је успео да изманипулише да га одвезе кући, а потом и да буде његова гошћа. Дин има неке чудне намере са Сандром, а то схвата и Ед, чија је Сандра сарадница, те покушава да од мештана Данвича сазна више о младићу и његовом пореклу. Чињенице које је открио су узнемиравајуће и све указује да момак има план да искористи и Некрономикон и Сандру како би ослободио застрашујућа бића из друге димензије.

Критички осврт: Морам признати да је Дин као млад, уз стајлинг у овом филму, имао захвалну физиономију за тајанственог незнанца. Мистерија коју гради режисер Данијел Халер је сасвим добра, иако мотив тајанственог станара у кући свакако није новина. Цео тај део залета филма, да га тако назовем, прилично је добро урађен, мада не без мана. Мотиви ликова су неуверљиви, посебно млађане Сандре. Она упорно остаје уз момка иако се чудне ствари дешавају и иако је присуствовала врло дискутабилној смрти његовог деде Сема Џафа. Има и ситних логичких грешака, али ништа што бих баш могао много да замерим. У филму има смелих сцена, са врло суптилном еротиком, али оно што је важније је да су прилично добро режиране. Рецимо, врло занимљива сцена је разговор Сандре и Дина на трави уз флешбекове њеног сна. Дакле, до самог краја готово све је ишло у прилог филму, али велико финале…

Ретко када сам гледао филм који се највећим делом трајања одвијао тако добро, те чак на интересантан начин заобишао слабије специјалне ефекте какви су карактеристика независних филмова и, чак, виспрено решио преплитање димензија, да би сам крај био апсолутни фијаско и начисто урушио филм. Толико је лоше решен да је безмало генијално лош. У том финалу не само да нема логике, већ нема никаквог смисла. Буквално сам био очаран колико је небулозан. 🙂

Едукативни моменат: И још мало о жељама јер крај можемо протумачити и тако да је Дин буквално сагорео у својој жељи да призове бића из других димензија. Чак и код сасвим обичних жеља може да нам се деси то исто. У реду је нешто желети, али не треба имати опсесију. Чак и у жељама (можда баш нарочито у жељама) треба бити умерен.

Оцена наставника:

2(плус)

dodsno (Small)

Мртви снег (Død snø 2009) је норвешки хорор. Група младих студената је дошла у брвнару на планини како би се тамо дружила и уприличила зимске радости на снегу. У брвнари су набасали на кутију са благом, али се испоставило да су то благо опљачкали нацисти од сељана током Другог светског рата. Ти нацисти и даље обитавају у тим планинама, али као крвожедни зомбији, решени да благо поврате.

Критички осврт: Радња је за овај поджанр потпуно класична. Једино одступање је да је, наместо стандардних петоро, на зимовање кренуло седморо младих. И то је једино одступање и уједно једино што овом филму даје какав-такав пик у односу на равну линију. Можда бих тек пар сцена могао да означим као ефектне, док су све остале само допринеле да филм пређе „с ону страну крша“. Режисер Томи Виркола играо се са људским цревима на све начине и иако разумем да људи имају своје фасцинације, форсирање и претеривање напросто дају контраефекат. Сцене јесу крваве, али нису страшне, иако постоји Томијев труд да их таквим учини. Зомбији су у свом најбољем издању колико је то могуће за ситан буџет, али су представљени у таквом стању да тешко да би крв могла да циркулише кроз њихово тело. Но, то се обилато дешава и они пате једнако као и ликови. Један од момака има страх од крви, али то даље у филму није разрађено, па не видим ни смисао инсистирању на томе.

Овај филм има сасвим пристојну продукцију, солидну динамику и добро је режиран. Мислим да Томи има добре идеје, али их некако није разрадио, баш као ни своје ликове. Другим речима, филм има један добар потенцијал да се издвоји у поджанру у којем је рађен, али се то ипак није десило.

Едукативни моменат: У скандинавској митологији помиње се биће драуг. Викинзи су веровали да је драуг врста живог мртваца који похлепно чува богатство које је остављено у његову гробу, што је био обичај Викинга и многих других народа. Ето, да научимо нешто ново и занимљиво.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

zombilendouble (Small)Зомбиленд: Дупло тапкање (Zombieland: Double Tap 2019) је наставак сјајног филма „Зомбиленд“ из 2009. Четворо преживелих Вуди Харелсон, Џеси Ајзенберг, Ема Стоун и Абигејл Бреслин некако се сналазе у свету погођеном зомби апокалипсом и покушавају чак и да се забаве. Међутим, најмлађа Абигејл жуди за својим вршњацима и дечком, а Ема има фобију од удаје, на чему инсистира њен дечко Џеси. Зато две девојке напуштају своју мушку половину, али ће им се Ема ипак вратити пошто ће Абигејл напустити њу због симпатија према Евану Џогији који је успут стопирао. Ема је забринута за своју филмску сестру, тим пре што је Еван пацифиста у свету у коме зомбији мутирају у много опаснија створења и није богзна каква заштита за Абигејл. Кренуће у потрагу за њом, а придружиће јој се и мушки део екипе, што ће бити прилика да се односи међу њима поправе.

Критички осврт: Нема шта, одличан филм и исти такав хумор без обзира на предвидљиве делове попут оног да се Зои Дојч не претвара заиста у зомбија, као и оног да ће хорда зомбија напасти хипи-камп. Такође, ту су и они типични холивудски тренуци спасавања у последњој секунди, али је свеједно сјајан филм, динамичан и надасве забаван.

Едукативни моменат: Џеси је на крају закључио да дом није место, већ људи које волимо. Где су они, ту је и дом.

Оцена наставника:

5(солидна)

doctorsleep (Small)Доктор Слип (Doctor Sleep 2019) је хорор рађен према истоименом роману Стивена Кинга из 2013, а представља наставак култног филма „Исијавање“ из 1977. Дечак из тог филма је сада одрастао (Јуан Макгрегор) и покушава да побегне од себе самог, односно лошег живота који води. Тако долази до малог града у Њу Хемпширу и тамо наилази на Клифа Кертиса, који припада групи лечених алкохоличара и који му помаже да пронађе посао и стан. Међутим, Јуан ипак не налази свој мир јер са њим у контакт долази девојчица Кајли Каран која има моћи попут њега и која га дозива у помоћ. Наиме, негде у другој држави је култ људи са натприродним моћима који муче и убијају децу како би остали вечно млади. Њихов вођа Ребека Фергусон је успела и да је види и да је лоцира и жели да је се домогне и да је убије. Јуан добија мисију да уништи Ребеку и њену дружину и спаси девојчицу.

Критички осврт: „Исијавањe“ је изузетан хорор, култни филм и верујем ремек-дело у свом жанру, тако да је наставак својеврстан ризик. Ипак, олакшавајуће околности за режисера Мајка Фланагана је што је и наставак написао Стивен, а и човек зна да режира. Додуше, у много сцена свео је ризик на минимум држећи се испробаних и ефикасних рецепата, те је сцена када Карел Страјкен умире врло успешна (али и предвидљива) баш због тога. Специјални ефекти су сјајни и сјајно су искоришћени, а глума је на висини задатка, можда чак и један од јачих адута овог филма. Чак су и деца изненађујуће добра.

Сцена када се мајка и дете појављују у Јуановој соби је врло ефектна, али је остала да виси некако са стране, без смисла. Она је могла да израсте у један озбиљан трилер, у којем би се умешала полиција и, рецимо, оптужила Јуана за злочине и то би било и погодно (јер тела убијених злочинаца нестају у диму) и зачинило би причу, али се сценарио готово искључиво базирао на борби натприродних бића. И то је донекле у реду, али неизоставно оставља рупе у радњи јер испада да цео случај уопште није у интересу никог другог, иако су у питању убиства деце. Друга моја замерка би била да, осим Ребеке и Емили Алин Линд, нису уопште приказане моћи осталих чланова култа и према ономе што се да видети тих моћи или нема или уопште нису дошле до изражаја. То их је учинило сувише лаким противницима и радњу мање узбудљивом. Са друге стране, хорор сцене су сасвим добре и убиство дечака је више него мучно. Моја трећа и последња већа замерка је шаблон према коме је филм рађен и који води причу тако да расплет постаје јасан пре него што се десио.

Остаје наравно питање да ли је овај наставак достојан оригинала? Тешко, заиста, мада велики труд постоји и има много позитивних страна. Једна од њих је свакако да се Мајк заиста бавио својим ликовима и разрадио их, што јесте важно за психолошки хорор, а и добро је повезао ову причу са претходном и дао јој смисао.

Едукативни моменат: Иако је Јуан мислио да је за Кајли најбоље било да се крије, односно да крије свој таленат, на крају је схватио да ипак треба да „сјаји“. У животу људи неће позитивно гледати на ваш „сјај“ јер се успех тешко опрашта, како већ кажу. Уосталом, већ на малом узрасту су „штребери“ прокажени. То, ипак, не значи да треба да кријете знање и таленат од других. Треба да сјајите упркос мишљењу других.

Оцена наставника:

4(рецимо)

theroomСоба (The Room 2019) је француски хорор на енглеском језику. Брачни пар Кевин Јансенс и Олга Куриленко су купили кућу и док су се распакивали пронашли су скривену собу. Убрзо и сасвим случајно, Кевин је открио да соба испуњава жеље. Најпре престрављени, врло брзо су се опустили и почели себи да удовољавају желећи све и свашта, да би на крају Олга пожелела нешто заиста посебно. То је у потпуности изменило њихове животе.

Критички осврт: Можда је режисер Кристијан Волкман желео да направи метафору на тему породице и родитељства, те како ово потоње мења живот људи и заправо га подређује дечјем или је желео да преиспита границе људских страхова, а можда је само желео да исприча занимљиву причу, тек јесте у сваком случају понудио једну добру главоломку. Овај филм не може да вас остави равнодушним и без икаквих недоумица. И то ми се заиста допада, али оно што ми смета у овом филму је што је Кристијан префорсирао готово све, пре свега емоције и дијалоге. И глумци су томе допринели. Олга је дала све од себе да озбиљно уради ову улогу, али некако ми није била уверљива. У ствари, глумци који се труде превише, те драматизују и преглумљавају, некако су ми више иритантни него интересантни. И то чини да ми се њихов лик више удаљи него приближи. Такође, Кристијан је форсирао и режију, те као да се трудио да му читав филм буде сачињен од низа уметничких слика. Некада превише труда не мора да доведе и до жељених резултата, чак напротив, али сама идеја и радња која тече, иако у доброј мери предвидљива, свакако су пажње вредни.

Едукативни моменат: Џон Фландерс је рекао да је од особе која не може да добије шта жели опаснија особа која може да добије шта год пожели. Упркос томе што у филму глуми душевног болесника, Џон заиста мудро збори. 🙂

Оцена наставника:

4(јака)

starw (Small)Звездани ратови: Епизода IХ – Уздизање Скајвокера (Star Wars: Episode IX – The Rise of Skywalker 2019) је девети део најпознатије свемирске бајке. Мрачни витез Адам Драјвер успео је да пронађе планету на којој је база Сита, архинепријатеља Џедаја. Тамо је открио да пали император Ијан Макдермид није мртав и да има изузетну свемирску флоту у свом поседу. Адам има амбицију да убије Ијана и тако преузме престо, али наместо тога Ијан успева са њим да направи погодбу. Он му својевољно даје престо под условом да убије последњег џедаја Дејзи Ридли. Адам декларативно прихвата, али његова права намера је да од Дејзи начини своју краљицу. То је ипак захтеван задатак јер је Дејзи са покретом отпора и жели да ослободи галаксију од Адамове тортуре. Но, Адам ипак има адута – он зна тајну која може променити Дејзин став заувек.

Критички осврт: Јасно је да последња, трећа трилогија није понудила онај квалитет као претходне две и то из више разлога: недоследности, неинспиративне приче, бледих ликова, неразјашњених момената… Но, оно што бих ипак највише замерио у претходна два дела је што је курс којим ова прича тече скрајнут и изгубио се дух читаве саге. И тим неким кривим курсем је кренуо и овај наставак, да би се од тренутка када су се Дејзи и Адам сукобили, те се Адамова филмска мајка Кари Фишер умешала, режисер Џеј-Џеј Ејбрамс призвао памети и врло елегантно вратио радњу на прави пут. Од тог тренутка прича постаје озбиљно добра и ако занемаримо предвидљиве моменте, попут оног да ће на крају Адам пробудити успавану лепотицу Дејзи и дати живот за њу, те претеривања (када Ијан сам уништава читаву свемирску флоту електрицитетом из својих руку) и еуфоричне америчке моменте, готово да квалитетом може да парира наставцима из прве две саге.

При томе, Џеј-Џеј је направио причу која неодољиво подсећа на, по мом мишљењу најбољи, „Повратак Џедаја“ и то је урадио тако да то не изгледа као пуко понављање мотива. Док „напољу“ бесни битка епских рамера, Дејзи, као једини Џедај (као ономад Марк Хамил), доживљава личну породичну драму и покушава да се отме од мрачне стране која напокон прети да је убије. Наравно, она је принцеза попут њене менторке Кари јер ово јесте бајка и њу мора да пробуди принц. Али пошто је чинио недела, он мора и да умре. Баш као што се преподобио, те умро и Дарт Вејдер (тада га је глумио Себастијан Шо). Интересантно, али као да је Џеј-Џеј дао омаж још једном филму који је такође свемирска бајка, али никако није део ове саге. Мислим на „Дину пешчану планету“. У једном тренутку Оскар Ајзак са својим свемирским бродом пролеће поред џиновског црва, а касније сазнајемо о њему да је био шверцер зачина. Зашто то и чему то, заиста не знам, као што не могу да кажем да је то на било који начин утицало на филм.

Углавном, добро је урађен наставак, узбудљив, динамичан, са честим променама амбијента и фином акцијом и на крају ипак осветлао образ трећој, најслабијој трилогији.

Едукативни моменат: Кари је рекла својој ученици Дејзи да никад не потцењује дроида. Ја бих сваком свом ученику саветовао да никад не потцењује никог, па ни дроида. 🙂

Оцена наставника:

5(благодарна)

Cover (Small)Блиски сусрет треће врсте (Close Encounters of the Third Kind 1977) је култни филм режисера Стивена Спилберга који говори о доласку ванземаљаца. У жижи приче је електричар Ричард Драјфус који је доживео блиски сусрет и то му је потпуно променило живот.

Критички осврт: Стивен је одлучио да нам покаже и докаже да је путовање некада интересантније од циља или, макар, довољно интересантно. И успео је у томе, те добио врло коректну причу, иако није скроз у жанру који волим. Наиме, овде има свега много више од фантастике, а пре свега драме, трилера и акције. У ствари, овај филм ме подсећа на досадније епизоде „Досијеа Икс“ када су агенти Молдер и Дејна јурцали за вечито неухватљивим ванземаљцима и при томе наилазили на велике завере власти и емпатичне представнике тих власти који су им омогућавали да наставе даље да јурцају. Но, реално, филму немам шта да замерим, осим динамике која је преспора, посебно на крају. То не значи да је крај лоше решен, напротив. Специјални ефекти и глума су сасвим добри, мада не могу да се ослободим утиска да је Ричард ипак преглумљавао. Укупан утисак је да је ово један сладак и досадан филм, али му квалитет не могу оспорити. И оно што свакако не могу оспорити је да је овај филм поставио извесне стандарде, па и за поменути „Досије Икс“.

Едукативни моменат: Земљани су са ванземаљцима комуницирали језиком глувонемих и музиком. Страни језици увек добро дођу и добро их је знати, али је добро знати и много тога још. Можда нећемо комуницирати са иноземцима музиком, али познавање разних тема, па тако и музике, повећава шансу и да имамо о чему да причамо са новим људима у нашем животу.

Оцена наставника:

4(нисам могао да преломим на пет)

maleficent_mistress_of_evil_ver (Small)Грдана: Господарица зла (Maleficent: Mistress of Evil 2019) је наставак филма из 2014. о овој злоћудној вили из бајке, а коју глуми Анџелина Џоли. Њену штићеницу Ел Фанинг запросио је принц Харис Дикинсон и она је пристала да се уда, али се то Анџелини не допада. Ипак, она прихвата да заједно оду на свечану вечеру у дворац Харисонових родитеља, не слутећи да је тамо чека замка. Наиме, Харисонова мајка Мишел Фајфер не воли виле и намерава да их уништи. Зато ће направити зврчку Анџелини како би је оптужила за тежак злочин и добила оправдање за рат који спрема против вилинског света.

Критички осврт: Да, ово је бајка која говори о љубави принчевског пара Хариса и Ел, али је њих режисер Јоахим Ронинг потиснуо у други план, док је у први избацио две остареле, али никако оронуле лепотице Анџелину и Мишел. Попут две шаховске краљице, где бела није обавезно и добра, оне воде виспрене, бравурозне дијалоге за столом на којем је свечана вечера. Јоахим је увео и проверене трикове како би што боље продао филм: неодољива мајушна створења, подоста дворских интрига које подсећају на „Игру престола“ и прстохват епске фантастике у виду читавог рогатог и крилатог народа, али свакако моћног. Уз то их је разделио на различите типове, користећи се асоцијацијом на варијабилност људи, али и поднебља из којих ти типови потичу, те их све сместио у свет у малом. Све ово бих могао да назовем креативним идејама, али мислим да су трикови ипак прихватљивији термин у једном овако комерцијалном остварењу. Но, комерцијално или не, тек потпуно је успело.

Битка која се десила је заиста епска, са све сјајним специјалним ефектима, пуно боја, емоција и добре глуме. Све похвале.

Едукативни моменат: Што би рекао свештеник на венчању принчевског пара – ми нисмо дефинисани оним одакле смо, већ онима које волимо. Прелепо речено, заиста.

Оцена наставника:

5(бајковита)

Лако Је Критиковати 131

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Night_of_the_Living_Dead (Small)Ноћ живих мртваца (Night of the Living Dead 1968) је филм који прати судбину седморо људи који су забарикадирани у кући у руралном делу западне Пенсилваније и под опсадом зомбија. Међутим, кућа није сигурно склониште јер зомбији навиру у све већем броју. Да зло буде веће, чак и преживели почињу да се боре између себе и тако умањују своје шансе за спас.

Критички осврт: Код режисера Џорџа Ромера нема околишања, тако да живи мртваци нападају већ у првих десет минута филма. Но, добро, такав приступ је сасвим у реду, тим пре што је очигледно да Џорџ није играо на карту мистерије. Врло брзо је разјаснио и откуд сада наједном зомби апокалипса. Зомбији нису страшни и чак немају ни богзна какву шминку, но хајде да кажемо да су они који су глумили зомбије дали све од себе да буду застрашујући. Глумци су врло солидно одрадили своје улоге.

Мислим да је Џорџ размишљао о томе да не направи грешке у филму и то се види по тактикама које су ликови разрађивали у својим дијалозима. Такође, врло лукаво је увео медије и кроз њихове извештаје и одређену ноту реалности целој ствари, али ми се неки преврати при крају филма нису допали јер нису убедљиви. Сцена када Двејн Џоунс упуца Карла Хардмана из пушке није ми убедљива јер реакција изгледа претерано. Потом Двејн нестаје са сцене таман толико да Џудит О’ди упадне у невољу из које се неће извући. И, напокон, девојчица која је убила своју мајку Киру Шон шпаклом, сада голим рукама креће на Двејна… Цео тај део сувише ми је трапаво изведен. Но, цео хорор има некакву причу и свакако има смисла. Крај је решен сасвим добро, а и сам почетак ми се допада.

Едукативни моменат: Двејн је рекао да не може да утиче на Карла да буде глуп да уради то што је наумио, али неће и сам да буде глуп и да га прати. Некада је то исправан став јер често не можемо утицати да људи раде непромишљене ствари, али увек можемо утицати да им се у томе не придружимо.

Оцена наставника:

4(нека буде)

doom-annihilation (Small)Зла коб: Уништење (Doom: Annihilation 2019) је филм базиран на истоименој видео-игри. Група научника чија је лабораторија стационирана на Марсовом сателиту експериментише са телепортацијом. Иако некакве успехе имају, јасно је да се „играју ватром“. Међутим, вођа пројекта Доминик Мафам не одустаје и то ће скупо коштати и њега и читав његов велики тим.

Критички осврт: Најпре је све почело као „Звездана капија“, да би филм неодољиво почео да подсећа на „Коначни хоризонт“ (што је већ био минус код мене јер ми се тај филм није допао), те се полагано претворио у други наставак „Ејлијена“ и напокон прешао у класичан зомби филм. Последњи поменути део заиста изгледа као видео-игра по којој је филм и рађен, што је, најблаже речено, досадно. И даље ми није јасно како некоме може да буде занимљиво када неко други игра видео-игру, па таман то било упаковано у играни филм. У филму и буквално постоје нивои и Ејми Мејсон прелази с једног на други. Но, ништа иновативно и чак и да није виђено у игрици, виђено је по другим филмовима. Не могу филму да замерим неке јаче грешке, али могу недостатак инвентивности, претанку радњу, стереотипне ликове и сасвим осредње специјалне ефекте. Ово остварење ничим није допринело поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Доминик је рекао Ејми како ће бити паклена наплата њене одлуке. На то је Ејми одговорила да је напалата увек таква. Истина је да како год паклена наплата неке одлуке била, одлука се донети мора. Најбоље је ако смо свесни последица јер онда значи да смо о одлуци промислили, баш као што је то Ејми учинила.

Оцена наставника:

2(плус)

last_days_on_mars (Small)Последњи дани на Марсу (The Last Days on Mars 2013) је филм рађен према краткој причи „Аниматори“ Сиднија Џејмса Бундса. Тим научника борави на Марсу већ неко време и сада се већ спремају за повратак кући. Међутим, баш у том тренутку један од њих Горан Костић је открио микроскопски ситан живот. Ово фасцинантно откриће врло брзо ће се показати као погубно за све њих.

Критички осврт: Као што постоје особе за које кажемо да „нити смрде, нити миришу“, тако постоје и такви филмови и ово је један од њих. Он је солидан СФ хорор, који има сасвим солидну продукцију, специјалне ефекте, глуму и уз све то довољно је страшан. При томе нема ни већих грешака (макар у поступцима ликова, пошто начин функционисања зомбија отвара неке недоумице), нема превише патетике и крај је добро решен. Међутим, идеја је далеко од оригиналне исто онолико колико је и Марс (где се цела прича дешава) далеко од Земље, а радња је потпуно класична. И то са све предвидљивим моментима, па је било врло јасно да ће Џони Харис украсти друго возило и побећи Лијеву Шрајберу и Ромоли Гари. Протагонисти су баш онакав тим какав би се задесио у сваком боговетном филму овог типа и зато није ни чудно што веома подсећа на неки такав из „Ејлијена“ и при томе ниједан лик није разрађен, мада су карактери врло препознатљиви. Углавном, овај филм би био златна средина у поджанру у којем је рађен. Он заиста није лош, али не могу да га сврстам у добре јер нема нити један сегмент који би оставио некакав дубљи утисак. Технички је толико добро урађен, да су такве и емоције у филму.

Едукативни моменат: Горан је први настрадао, а потом и читав његов тим због тога што није поштовао сигурносне процедуре. Правила и процедуре постоје са разлогом, а највише због тога да бисмо били безбедни. И то треба да знамо пре него што помислимо да их прекршимо.

Оцена наставника:

3(јака)

circle (Small)Круг (Circle 2015) је филм о групи људи који су (не својом вољом) постављени у круг око мистериозног оружја које их убија једног по једног. Ускоро откривају да они сами одлучују ко ће следећи умрети.

Критички осврт: Сензибилитет овог филма је врло попут оног у „Коцке“ и сличних филмова и атмосфера је добро дочарана. Буквално осећате тескобу коју ликови доживљавају. Идеја је одлична, глумци су добро одабрани и дијалози иду у добром смеру, али су их ипак сценаристи (и уједно режисери) Арон Хан и Марио Мишоне исфорсирали тако да акцентују дискримнацију. Наравно, о томе се овде и ради, али изгледа превише наметнуто. Заправо, најбоља дилема је када су дошли до тога да у овој суровој игри највише шансе имају трудница и дете. Престрашно звучи, али кога поштедети? Заиста ингениозно постављено, морам признати. Има још добрих детаља, а алузије на ријалити програме су врло јасне и добро уклопљене. Ово је сасвим успео психолошки експеримент, пардон хорор. И крај је сасвим неочекиван, а и иначе преврата има. Режисери су са очигледно ниским буџетом направили сјајан филм.

Едукативни моменат: Овај филм отвара питање морала, наравно, али и тога колико имамо право да судимо једни другима због нама неприхватљивих стилова живота. Некако су сви ликови (на тежи) начин схватили да нико од њих нема све особине које други одобравају. Другим речима, нико није савршен, па нема много смисла ни да то тражи од других, а још мање има смисла да их дискриминишемо.

Оцена наставника:

5(врло, врло солидна)

ready (Small)Спремна или не (Ready or Not 2019) је хорор комедија о девојци Самари Вивинг која се богато удала за Марка О’брајена. Венчање је обављено у кући његових родитеља и наместо да младенци проведу прву брачну ноћ како доликује, младожења је позвао Самару да одигра друштвену игру са његовом породицом. Оно што она не зна је да је улог за игру њен сопствени живот.

Критички осврт: Све ми се допада у овом мрачном филму, а посебно (црни) хумор. Сценаристи Гај Бјусик и Рајан Марфи унели су доста цинизма у дијалоге и направили добро зезање на тему традиционалних вредности. И режисери Мет Бетинели-Олпин и Тајлер Гилет одлично су одрадили свој део посла. Изгледа да су парови у овом случају били добитна комбинација. 🙂

Едукативни моменат: Богаташка породица је на тежак начин схватила значење изреке да ко с ђаволом тикве сади о главу му се обијају. Лепо је имати амбиције о добром, па и луксузном животу, али је веома важан начин како ћемо то постићи, а такође је важно и са ким, односно уз чију помоћ.

Оцена наставника:

5(уз препоруку љубитељима хорора)

freaks (Small)Наказе (Freaks 2018) је филм о девојчици коју одгаја отац Емил Херш тако што је крије од остатка света. Он је уплашен од некакве опасности споља и не дозвољава јој да напусти кућу. Но, како то обично бива, њу привлачи свет који се налази изван куће и необични стари сладолеџија Брус Дерн. Изгледа да старац зна много о девојчици и има планове са њом. Она ће тако открити да је веома посебна и да представља опасност за читаво друштво.

Критички осврт: Иако је почетак филма врло нејасан јер је било тешко проценити да ли је опасност ван куће реална и о каквој се заиста опасности ради, дијалози су свеједно врло виспрени. Већ до половине филма постаје јасно да се овде ради о мрачнијој варијанти Икс-људи, са необичном поставком. Рецимо да би ово била крајње успела варијанта неуспеле „Потпаљивачице“ из 1984. У питању је врло добар трилер, са одличном глумом свих, укључујући и девојчицу. Режисери Адам Стајн и Зах Липовски су направили добар посао и режија је беспрекорна, иако филм уопште није динамичан. Чак ни акција при крају није претерано динамична, али јесте врло напета.

Најпре сам мислио да ће се режисери провући без неких јачих ефеката, али нисам баш био у праву. Ефекти нису грандомазни, али нису ни лоши.

Едукативни моменат: Већина људи није имала разумевање за посебне људе у овом филму и то се завршило лоше за обе стране. И тако је и у животу; када год већина дискриминише мањину, обе стране губе. Једна трпи насиље и игнорисање, а друга квалитетне људе од којих би много могла да научи.

Оцена наставника:

5(сигурица)

THE ENDLESS (Small) (Small) (Small)Бескрајно (The Endless 2017) је филм о два брата Џастину Бенсону и Арону Мурхеду који су, као деца, побегли из необичне секте којој су припадали. Међутим, Арон је незадовољан животом који сада њих двојица имају, па моли старијег брата да обиђу чланове секте. Тако су и урадили, али сада, као одрасли, примећују многе необичне ствари које тада нису запазили. Ускоро откривају да ако одлуче да остану, ту одлуку више неће моћи да промене.

Критички осврт: Интересантна идеја и одлично реализована. И при томе је и глума добра, динамика пристојна, речју све је довољно добро да немам богзна шта да кажем осим да похвалим.

Едукативни моменат: На самом почетку филма је мудра мисао која ми се допала: најстарија и најјача емоција код људи је страх, а најстарији и најјачи страх је страх од непознатог. Ја бих додао да бисмо тај страх победили, треба што више да учимо, па ће и разлога за страх бити мање.

Оцена наставника:

5(добра једна)

IFF_timetrap_thumbnail (Small)Временска клопка (Time Trap 2017) је прича која се дешава у једној пећини. Најпре је ту пећину почео да истражује археолог Ендру Вилсон, али пошто се није вратио са своје мисије, за њим су кренули његови студенти. Но, како су ушли у пећину врло брзо су схватили да имају посла са натприродним феноменима који у њој владају.

Критички осврт: Идеја је стварно добра и режисери Бен Фостер и Марк Денис су је сјајно развили кроз читав филм. Динамика је сасвим у реду и глума је, па пристојна (мада није нарочито захтевна). Без обзира на ситне грешке (ако ћемо искрено, неминовне су када се петља са временом), филм има све разлоге да добије највишу оцену, али некако утисак који одаје више вуче ка просеку. Ни сам не могу да објасним зашто је то тако, но свеједно бих мирне душе могао да га препоручим љубитељима СФ-а.

Едукативни моменат: Ендру нам је пренео једну мудру свог деде: да ако чекамо довољно дуго, будућност ће се створити. Другим речима, ако смо довољно стрпљиви, а при томе и вредни, у будућности ће се створити нама значајне прилике.

Оцена наставника:

4(на пет)

lost (Small)Изгубљени ауто-пут (Lost Highway 1997) је филм који прати судбину неколико ликова чији су животи повезани, па чак и натприродним догађајима, али пре свега о љубави између Била Пулмана и Патрише Аркет, односно Патрише и Балтазара Гетија, које ће се испоставити као фаталне.

Критички осврт: Режисер Дејвид Линч воли да прави чудне филмове и то је у реду. Очигледно је креативнији него већина људи и то се види кроз његов рад. У овом конкретном филму није одустао од свог начина, те направио врло мрачну атмосферу коју је постигао сценама, сенкама и бојама. Тако да је добио један прилично необичан хорор и чини ми се да овакав нисам никада гледао. Он не прави сцене које ће да вас тргну у одсутном тренутку, већ више застрашујуће које изазивају да вам се језа увуче под кожу. Разговор између Била и Роберта Блејка на забави је управо таква једна сцена и свакако једна од страшнијих које сам видео.

Оно што ми се допада је да је Дејвид увео крајње необичне преврате. На почетку имамо Била кога очигледно раздире сумња у верност лепе супруге Патрише, да би се онда појавиле мистериозне пошиљке са видео-касетама. Све указује на то да касете садрже нешто што ће потврдити Билове сумње и преокренути животе брачног пара, али ипак не. Тада креће хорор у сасвим другом смеру, да би се онда наново вратио на почетни мотив – љубомору. Чак и ако занемарим необичну симболику и метафоре које су обавезан део Дејвидовог рада, свакако морам да му одам признање на то како мајсторски води причу. При томе прилично „мучи“ своју публику јер даје гомилу детаља, где је сваки важан и сваки има везе са сваким. Иако изгледа као да је Дејвид направио неповезану дубиозу, то уопште није тако. Сви сегменти заједно дају јединствену целину. Сад, колико она има смисла, остављено је нама да просудимо. И то је, заправо, онај квалитет који ово дело чини уметничким филмом. И као код сваког остварења које је такво, и ово „пати“ од спорог темпа. Али зато има много добре музике.

Едукативни моменат: Детективима у овом филму сва дешавања нису имала смисла, што су они на крају и признали, иако су остали уверени да некаква конекција постоји. Некада нам многе ствари неће имати смисла, али пре него што их унапред отпишемо, ипак треба да се потрудимо да пронађемо разумно објашњење. И то је најмање и уједно највише што можемо.

Оцена наставника:

5(свакако)

komodo (Small)Проклетство комодоа (The Curse of the Komodo 2004) је филм о острву где се врше тајанствени војни експерименти са комодо змајевима. Тим научника је успео да ове животиње претвори у огромне, застрашујуће убице. Но, како то обично бива, експеримент се окренуо против својих твораца, баш у тренутку када је група пљачкаша хеликоптером доспела на острво.

Критички осврт: Ово је један од оних нискобуџетних и брзопотезних филмова где више него класичну радњу прате лоша глума, површне емоције и више него досадна акција. Врхунац авантуре је када сви и са свих страна из разних оружја пуцају на чудовиште и апсолутно нема никаквих ефеката. У реду је да је оно напросто неуништиво, али било би у реду да се виде макар рикошети. Овај комодо испушта и некакву слуз (вероватно пљувачку) која зомбификује људе, али то није најјасније разрађено, те није ни пажње вредно. У ствари, цео филм није пажње вредан.

Едукативни моменат: Иако људи у филму који су оболели од инфекције коју им је пренео комодо змај личе на зомбије, истина јесте да је његов угриз за људе скоро по правилу смртоносан. Разлог томе је у врло великом броју бактерија у његовој пљувачки, од којих су неке смртоносне јер узрокују инфекцију рана. Комодо змај најчешће одмах убије плен, но и ако не успе да га убије упорно га следи и када је плен пуно бржи од њега. Прогањање некада траје и данима у очекивању да ће жртва страдати од инфекције. Ако и није још угинула, у међувремену је довољно ослабила да је варан без проблема савлада и поједе.

Оцена наставника:

1(постојан)

Лако Је Критиковати 130

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

gemini (Small)Близанац (Gemini Man 2019) је СФ трилер о припаднику посебних снага америчке војске Вилу Смиту чији је задатак да снајпером пресуђује терористима. Након тога што је убио човека у брзом возу у покрету, одлучио је да се пензионише. Међутим, ускоро открива да човек кога је убио уопште није терориста и да је тиме постао умешан у заверу коју кује његова Влада. Већ исто вече нападају га маскирани плаћеници, те је принуђен да бежи и да открије о каквој завери се ради јер је то једино што може да му спаси живот.

Критички осврт: Вил већ рутински глуми „набријане“ типове, али овог пута му је лик за неколико нијанси мекшег карактера, па ето прилике да покаже колико је карактерни глумац. 🙂 Верујем да оно што је њему више пријало је што му је ЦГИ графика повратила младост. Ако се тај тренд настави, суперпознати глумци и некада холивудски лепотани могли би наново да освајају срца обожаватељки са великих и малих екрана. 🙂 Но, оно што је мени било импресивније су борбе између Вила и његовог клона, што на мотору, што шакетање међу скелетима. И то је и једини адут овог филма, који, на крају крајева, и јесте акциони. Све остало је прилично танко, а радња пре свега. Прво, мистерије практично нема. Чак и ако занемаримо назив филма, када чујемо да Вил на почетку није убио терористу већ молекуларног биолога, врло је јасно како ће се ствари одвијати, те ко ће кренути да га јури да га убије. То што је Мери Елизабет Винстед открила негде око половине филма апсолутно није више од потврде. Потом, читава јурњава, теорије завере и сви остали сегменти филма већ су виђени у гомили других остварења овог типа и, напокон, већина сцена је предвидљива. Филм је динамичан и забаван, колико то већ акциони филм може бити (дефинитивно није мој жанр), али ништа ново није донео.

Едукативни моменат: Млађа Вилова верзија је на крају направио другачији животни избор иако је веровао да је добар само као војник. Чак и када нам се чини да у животу немамо других опција, не мора да буде тако и сигурно можемо наћи и нешто боље за себе ако потражимо.

Оцена наставника:

3(реалка)

menace (Small) (Small)Претња из свемира (Menace from Outer Space 1956) је црно-бели телевизијски амерички филм. Заправо, ово није замишљено да буде посебан филм, већ је настао сједињавањем три епизоде ТВ-серије о свемирском ренџеру Рокију Џонсу (глуми га Ричард Крејн). Ренџер се, са својом дружином, запутио на планету са које је дошла ракета израђена напредном технологијом. Тамо ће упознати народ налик људима, којима Земљани нису страни и према којима имају одређене намере.

Критички осврт: Хит ми је што Сали Мансфилд носи плашт. И неки други ликови носе плашт, али њој стоји некако најбоље. У ствари, цео филм је хит, са ванземаљцима који су најобичнији људи, али са обележјима Бедуина склоним шљокицама. Они живе у свега једној згради у потпуној пустари и говоре неки брунтави језик, али једнако чисто и енглески јер их Земљани посећују свако мало. И то у својим узаним ракетама које када погледате изнутра довољно су простране да се у њима сместе канабеи на којима путници кроз свемир могу лепо да се опруже да би се при полетању сви одреда поонесвешћивали. 😀 Таквих пресмешних детаља има заиста много и уз драматичну глуму (Морис Кес је био не предраматичан, већ супердраматичан) филм је заиста смешан и донекле забаван.

Међутим, иако филм има некакву идеју, радња је у невероватном хаосу. Ликови су час у ракети, час ван ње, а дечак Роберт Лиден је час био у затвору, час се дружио са својом ванземаљском другарицом. Најпре је потпуно бесмислено да дечака уопште поведу у мисију откривања напредне цивилизације са напредним оружјем, али хајде да прихватимо да ниједна бебиситерка тада није била доступна. 🙂 Режисер Холингсворт Морзе је покушао да у радњу унесе разне активности, па ту има некаквих туча, јурњава ракетама и преврата, ако у ово потоње укључимо и то да су дечак и девојчица одјурили да издају пријаве њеној мами (а шта би деца друго урадила). Међутим, све је то само допринело свеопштем хаосу и потпуно ми је нејасна већина компликованих дешавања у тако једноставно постављеном филму.

Едукативни моменат: Морис је рекао како прави научник не верује ни у шта док се то не докаже. Ја бих додао да је то добро за сваког, без обзира да ли је научник или не – не треба да будемо лаковерни.

Оцена наставника:

1(стварна)

terore (Small)Ужас у свемиру (Terrore nello Spazio 1965) је италијански СФ хорор. Петнаесточлана посада два свемирска брода хрли ка планети са које су дошли сигнали које су очигледно послала интелигентна бића. Међутим, још док су се приближавали планети започели су проблеми и два брода су најпре изгубила аудио, а потом и сваки други контакт. Но, оба су слетела, али не без страшних последица. Капетан Бари Саливан, са својим тимом, покушава да реши мистерију ове планете и да спаси своје људе од очигледних опасности које на планети вребају.

Критички осврт: Ово је један врло драматичан и врло мистериозан филм. Свемирски брод се опасно приближио мистериозној (а каквој другачијој?) планети, те је завладала гравитација која моментално убија чак и бубашвабе, а о људима да не говоримо. Упркос томе, капетан Бари искључио је ауто-пилота и са своје две (отежале) руке приземљио брод. Ех, ти прастари хероји непревазиђени су остали до данашњег дана. 🙂 Увек када гледам ове старе филмове сетим се зашто сам тада обожавао фантастику. За моје дечје очи то је била права ствар; нема сада ту неких припрема и проучавања и истраживања, већ екипа од самог почетка хрли у својој играчкици испред црне позадине са белим тачкама (звездама, јел’те) ка авантури. Додуше, у овом филму постоји јак разлог зашто је све тако брзо започело и то откривамо на самом крају. А свемирски брод је препун дугмића који шљаште и са повеликом куглом на средини. Врло брзо је постало јасно да је једини смисао те кугле да мења боје у зависности од опасности у којој се посада налази, али нека. Важно да изгледа, баш као и свемирска одела са крагнама које уз врат покривају и образе. И све то заиста има своје чари, баш као и сценографија планете која изгледа као џиновски производи најинтересантнијих хемијских реакција у епрувети.

Наравно, филм има гомилу мањкавости, почевши од безнадежне глуме. Рецимо, када је Бари наловио Анхела Аранду да нешто петља око опреме, готово моментално сви су дотрчали у исти мах, иако су пре тога отишли да спавају. Такође, пред крај филма, запоседнути Бари и Норма Бенгел сувише су олако пустили Анхела да им уништи опрему. Но, без обзира на све те рупице и рупчаге, идеја за филм је сасвим у реду, као и прича. Да је спретније испричана, био би то изузетан СФ. Но, и овако, сасвим је довољно добар да заслужи титулу култног класика.

Едукативни моменат: Ванземаљци су добро поентирали; људи ратују међу собом, па тиме показују да им људски живот није важан. Зашто би био ванземаљцима? Примењено на личном плану, други ће ценити наш живот, рад и дело онолико колико га сами ценимо.

Оцена наставника:

4(на три)

galaksiofteror (Small)Галаксија ужаса (Galaxy of Terror 1981) је футуристички филм који почиње приказом погибије последњег преживелог члана свемирске посаде у мисији на тајанственој планети. На другом месту у свемиру, мистични вођа, чије је лице скривено бљештавом црвеном светлошћу, шаље у спасилачку мисију команданта Бернара Беренса и одабрани тим. Оно што ће они наћи на необичној планети је управо оно што каже и наслов филма.

Критички осврт: Режисер Брус Д. Кларк није губио време, баш као ни капетаница његовог брода Грејс Забрински. Очас посла је посада свемирског брода стигла на паклену планету, након што смо видели некакав мистичан разговор мистичних бића. И не само што је посада стигла до паклене планете, већ је одмах нашла руиниран свемирски брод чијој посади су дошли да пруже помоћ, без да су их уопште потражили и иако су принудно слетели (и то једва) на огромну планету на којој су могли да слете било где. Некако се згодило да се приземље тик уз тражени брод и претрага је одмах започела. Без скафандера, разуме се, јер пуста планета има кисеоника довољно за дисање. Колико се све код Бруса брзо одвија, облачење скафандера био би губитак драгоценог времена. Нема смисла да маштовито осмишљена чудовишта и публика жељна маштовито осмишљених чудовишта чекају.

Брус је свакако директан и нема ту шта да се ми питамо шта је хтео. Он јасно показује своје намере и не таји ништа, тако да смо убрзо открили да је Ерин Моран претеча Марине Сиртис из „Звезданих стаза“, те има парапсихолошке моћи јер је то и сама рекла. Малтене се представила публици. 🙂 Са друге стране, Брус не таји ни своје веома чудне (најблаже речено) фетише, тако да џиновски црв силује Таф О’конел. Не могу, а да се не запитам – чему то и зашто, забога, али је Брус имао неку своју идеју ужаса и како он изгледа у галаксији, те нам је кроз заиста занимљиву сценографију представио да се он налази отелотворен у пирамидалној грађевини ничим изазваној. Баш као што су његови протагонисти ничим изазвани одлучили да промене своју мисију спасавања у мисију прилично хаотичног проучавања. Свакако њихово понашање није увек изгледало логично. Из свега овога је јасно да је Брус направио једно небулозоидно замешатељство макар два различита поджанра, које у поменутом небулозоидном маниру и завршава, али не могу да будем сасвим строг. Овај филм је више некакав бреинсторминг, односно набацивање идеја које свеукупно немају неки смисао, али гледајући га данас и те како препознајем елементе каснијег и одличног „Прометеја“ и неких других филмова. Овај филм је прекурсор каснијих значајно бољих остварења и некакав шмек има, а маште му свакако не недостаје. Специјални ефекти за оно време чак и нису лоши, а ни глума, што је својеврсно мајсторство глумаца. Заиста је напор покушати да добро глумиш у оваквом ужасу. Мислим, у галаксији ужаса. 🙂

Едукативни моменат: Едвард Алберт је постао господар тек онда када је савладао страхове, а не када их није имао, за разлику од других чланова свемирске посаде. Права храброст није херојство уз одсуство страха, већ херојство упркос страху.

Оцена наставника:

2(чак на три иде)

anon (Small)Анон (Anon 2018) је трилер који се дешава у будућности. Клајв Овен је детектив који води истраге уз помоћ очију. Наиме, сви људи имају компјутерске импланте који им омогућавају да се информишу о свему на лицу места и размењују слике онога што су видели, али такође и Клајву да пронађе прекршиоце. Невоља настаје када се појављује убица способан да хакује туђе очи.

Критички осврт: Врло интересантна идеја, али са врло предвидљивим заплетом. Јасно је да ће се појавити неко ко може да буде ван „видокруга“, а идеја да жртва види своје убиство мислим да је већ искоришћена у „Чудним данима“ из 1995. Свеједно, радња је прилично интересантна. При томе, динамика уопште није превелика; филм није пребрз, али није досадан, напротив. Рецимо да је најближи овом филму култни филм „Ниске страсти“, са значајно симпатичнијим главним глумцем. 🙂 Но, онај други филм много је боље решен него овај. Решење мистерије није довољно шокантно и некако упросечује онај део приче која се односи на трилер.

Допадају ми се доскочице и уопште дијалози у овом филму. Врло су једноставни, а виспрени. Заговорник сам да су управо такви и разговори и говори најбољи.

Едукативни моменат: Аманда Сајфред је рекла да ће решење наћи свако ко зна како да га тражи. И у праву је. 🙂

Оцена наставника:

4(не баш најјача могућа)

Children-Of-Men-poster (Small)Деца од људи (Children of Men 2006) је футуристички филм чија је радња смештена у годину 2027. Већ пуних осамнаест година становништво је јалово и деца се не рађају. Друштво је у колапсу и свуда у свету дешавају се ратови и немири. Велика Британија одржава какав-такав ред, али има кризу са избеглицама и терористима и зато је постала полицијска држава са препознатљивим елементима фашизма. Клајв Овен, бивши активиста, а сада цинични бирократа, покушава да колико је то могуће животари у оваквом суморном свету, све док га није киднаповала група политичких активиста „Рибе“. Они му дају задатак да набави документа за транзит млађаној Клер Хоуп Ешити. Клајв ће врло брзо схватити да задатак који је добио није пуко шверцовање избеглице, већ заправо нада за спас целог човечанства.

Критички осврт: Режисер Алфонсо Куарон је направио једну врло интересантну ситуацију и поставио питање смисла претходно обесмисливши читаво постојање људског рода тако што му је одузео могућност да има потомство, односно будућност. И то је упаковао у добро осмишљену радњу за коју уопште нисте сигурни у ком правцу ће вас одвести. Не сећам се да сам давно гледао неки филм који има толико слојевиту радњу попут овог. Алфонсо је обрадио питања политике, друштвених односа, људских права и дискриминације, па и заштите животне средине, те када се сви ти слојеви разгрну, остаје љубав као главни покретач протагониста, пре свих Клајва. Алфонсо је довео изузетну глумачку екипу и ова је урадила сјајно свој део посла.

Сцена је одлична, тим пре што је сцена цео град, односно читава област Британије и ту је одрађен феноменалан посао. Све изгледа врло стварно и аутентично, а камера је то снимила баш како треба. Међутим, сцена која ме је и шокирала и задивила је порођај Клер Хоуп. Толико је стварна да бих поверовао да су написали да се глумица заиста породила у филму. 🙂 Ако занемарим пар наивних момената када јуре или гађају мецима Клајва из приличне близине и не погађају, сцене ратовања су такође маестралне. Алфонсо их је направио тако да вас опчине, али и да вас држе под константним стресом због ужаса који ликови доживљавају. Најмоћнија је сцена када Клер Хоуп и Клајв излазе из ратом руниране зграде и све престаје, чује се узвишена музика, они пролазе са бебом и онда, уз нову експлозију, све се наставља где је стало. Мислим да јачу поруку о бесмислу ратовања Алфонсо није могао да пошаље.

Едукативни моменат: Овај филм има одличне поуке и поруке о томе шта је заиста важно, а шта су глупости којима се људи баве и унесрећују једни друге. На нама остаје да се запитамо на шта од ова два ћемо потрошити свој живот. Мислим да сам све рекао. 🙂

Оцена наставника:

5(онакву какву дајем за ремек-дела)

sexmision (Small)Секси мисија (Seksmisja 1984) је пољски култни филм. Луди научник је открио начин како да изведе да људи могу безбедно да проведу време у хибернацији. Његовом експерименту подвргла су се двојица млађих мушкараца, један биолог, а други авантуриста. Међутим, наместо да у хибернацији проведу планиране три године, спавали су читавих 53 године и пробудили се у постапокалиптичном свету. Врло брзо су сазнали да у овом свету више нема мушкараца и да њиме владају искључиво жене. Међутим, тај свет ипак није рај за двојицу преосталих.

Критички осврт: Идеја за филм није лоша, али ми се реализација готово уопште не допада. Најпре, филм претерано дуго траје (117 минута), што не мора увек да буде лоше, али у овом случају има превише празног хода. Део када су у карантину (у којем су заправо заточени) већ је превише развучен, а неминовно клаустрофобичан. Заиста изгледа као тапкање у месту. Даље, оно чега много недостаје у овако постављеном филму је хумор. Ако изузмем пар сцена у филму које су симпатичне, практично ништа није смешно, што је невероватно с обзиром на то каква је тема. И, напокон, радња је сасвим класична и добар део тога је предвидљив.

Интересантна је расправа која се водила између жена организованих као на каквој конференцији и двојице мушкараца и јасна је намера режисера да сукоби две (лоше) крајности: неоправдани феминизам и превазиђен патријархални модел друштва. Читав тај сатирични део (укључујући и алузије на тада, а могуће и сада, друштвено-политичке системе) прилично је пристојно урађен и то је оно што даје култни статус филму, па му и повећава оцену. Ипак, остаје утисак да је све то могло много боље да се уради.

Едукативни моменат: И једна и друга страна су се трудиле да покажу да је постојање (или непостојање) једног пола природно. Можда је најбоље да макар једном оставимо природу по страни и да уважавамо сваког без обзира на пол и на било какве друге разлике. Људи (а ту мислим и на жене и на мушкарце) треба да буду равноправни и да не траже мане једни код других и да себе постављају на прво место.

Оцена наставника:

3(лабавица)

dedsnowII (Small)Мртви снег 2 (Død snø 2 2014) је наставак истоименог филма из 2009. Вегар Хуљ је једини преживели у масакру који се догодио у норвешким планинама. Полиција му не верује да су његово друштво побили зомбији нацисти, већ верују да је убица он. Не иде му у прилог ни то што су му лекари (стицајем несрећних околности) пришили изгубљену руку (у претходном делу ју је сам себи одсекао), која је заправо рука главног наци-зомбија, пошто се она понаша неконтролисано и наставља да касапи људе у Вегаровој близини. Ипак, ускоро ће целокупно становништво моћи да се увери да зомбији о којима он прича и те како постоје и да имају намеру да их све побију.

Критички осврт: Шта је са тим човеком (режисером Томијем Вирколаом) и његовом фасцинацијом људским цревима? Чак ни у другом наставку није одустао од тога да она излећу из стомака, везују се, даве се људи њима и користе се као црева за претакање бензина. Но, сада је прибегао ономе што у првом делу није користио; зомби заразу. Главни зомби Орхан Гамст је попут чаробњака који може да оживљава мртве. То заиста вуче на треш јер угриз (као основни начин преношења заразе) ипак има неку биолошку основу и делује значајно прихватљивије. Но, у претходном делу смо научили да је Томи инспирацију пронашао у скандинавској митологији и да су зомбији заправо бића из тих легенди – драузи. Ако је већ тако, онда ово Томијево решење има неког смисла. Међутим, најзачајнија ствар коју је Томи урадио је да је потпуно променио сензибилитет филма и он је сада из класичног хорора прешао у комични хорор и то врло успешно.

Томи је поједине сцене решио маестрално, неке малтене попут Пајтоноваца. Рецимо, страшно звучи, али је генијална сцена када Вегар убија дечака у болници и при томе је Вегар то стварно одглумио одлично. И онда цела ситуација постаје све луђа, увођењем гикова из САД који су дошли да помогну, иако је врло јасно да је у питању тројка којој не бисте поверили ни две нацртане овце. Ту је и локални шеф полиције и још гомила ликова који су потпуно луцидни. Врхунац је када протагонисти добијају идеју да Вегар оживи комунисте који ће се супротставити зомбијима нацистима. 🙂 Сваки део филма је попуњен, макар духовитим детаљем и динамика је одлична. У једном тренутку се Томи мало нахвалио (што поштујем као сертификовани Нарцис), те је Мартин Стар изјавио како овај филм није као ниједан други и како је заправо направио сасвим нов (под)жанр зомби-филмова. И, морам признати, има ту истине. Углавном, врцаво, смешно, интересантно, свеже, крајње непредвидљиво и повезано у смислену причу. Овај део бољи је од оригинала и то за више ширина. Истина, има рупа у филму, попут оне да је појачање из САД дошло превише брзо, али на њих може да се зажмури јер је све остало сјајно. Чак и крај, који је претерано гадан, али феноменалан.

Едукативни моменат: Вегар је најпре био очајан што му је пришивена рука од зомбија, али је касније не само научио да функционише са њом, већ ју је и искористио да оствари неке своје циљеве. Свака промена која нам се деси делује застрашујуће и лоше, али временом ћемо се и навикнути и увидети како је та промена можда чак и добродошла.

Оцена наставника:

5(уз препоруку љубитељима зомбија)

alicethrought (Small)Алиса с оне стране огледала (Alice Through the Looking Glass 2016) је наставак филма из 2010. Алиса (глуми је Мија Вашиковска) је успешан капетан брода који је наследила од оца. Међутим, брод жели да јој узме Лео Бил, богати племић кога је Алиса одбила. Наиме, она није желела да се уда за њега и тиме му је повредила сујету. Алиса је дошла на његов бал јер је хтела да га убеди да промени мишљење и да јој не преузме брод, али у тој намери није успела. Тада ју је посетио лептир из Земље чуда и показао јој како да у ту земљу наново дође – тако што ће проћи кроз огледало у Леовој радној соби. Ту је сазнала да постоји неко ко има веће проблеме од ње – Луди Шеширџија (Џони Деп) који умире од туге због губитка породице. Она жели да му помогне, а то може да уради само тако што ће од персонификације времена (Саша Барон Коен) добити хроносферу уз помоћ које ће се вратити кроз време и спасити Шеширџијину породицу.

Критички осврт: Режисер Џејмс Бобин је прихватио исти мотив који је имао и његов претходник Тим Бертон – еманципацију жена. У претходном делу Алиса је морала да се уда против своје воље, а сада је морала да иде корак даље; да се одрекне свега онога што жели да ради у животу.

У односу на оригиналну причу из романа, ова је значајно рационалнија. Једино што је дијаболично је играње са простором (и временом, али и тај део је рационализован). Но, и претходна прича је била рационализована такође, па јој то много није сметало. Уосталом, према роману Луиса Керола Алиса јесте симболизовала време, као и у овом филму, тако да неки сегменти јесу доследни. Морам свакако да признам да су и сценографија и авантуре маштовити, без обзира што је читава прича више класична него она написана. И многе мудре мисли и доскочице могу да се чују, а свиђа ми се и што су карактери доследни кроз читаву причу. Џејмс је постигао и да радња, а посебно финале, буде довољно узбудљива и све је пропратио солидним ефектима. Можда се мало више трудио да поједини нељудски ликови буду слатки, али добро, ипак је ово бајкица.

Едукативни моменат: Алиса је имала девизу да је једини начин да се оствари немогуће веровати да је то могуће. Нисам сигуран да је ово могуће, али вреди пробати. 🙂 Но, оно што је рекао Саша далеко је реалније, а врло мудро – прошлост не можемо променити, али можемо учити из ње.

Оцена наставника:

5(жемо)

HyperFocal: 0Алиса у Земљи чуда (Alice in Wonderland 1951) је Дизнијев цртаћ рађен према истоименом делу Луиса Керола. Док јој је сестра читала лекцију из историје, Алиса је заспала и уснила да се налази у земљи у којој „ништа није што јесте, већ јесте све оно што није“.

Критички осврт: Цртаћ је прилично кратак, траје 75 минута, али ипак није збрзан. Можда јесте малко при почетку, али је углавном прича добро испричана и уз веома добру анимацију, с обзиром на годину када је снимљен. Похвалио бих и много маштовитих детаља. Углавном, леп један рад, заиста. Једино бих замерио насилне делове где се ликови међусобно ударају чекићима, што је иначе лоша одлика тих старињских цртаћа.

Едукативни моменат: Алиса је себи давала добре савете, али их се није придржавала и зато је западала у невоље. Ако већ имамо тај сопствени глас разума, треба и да га послушамо.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

Лако Је Критиковати 129

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

judastitans (Small)Тинејџери Титани: Јудин уговор (Teen Titans: The Judas Contract 2017) је цртаћ из Ди-Сијевог света суперхероја. Овог пута лига младих хероја има проблем са фанатичким вођом култа Бладом, који је стекао бесмртност, али жели да стекне и супермоћи. Зато су његови научници направили посебну машину која може да му испуни жељу. Само је још потребно да у ту машину „стави“ и суперхероје и Тинејџери Титани су идеално решење за њега.

Критички осврт: Цртаћ има заиста слатке, врцаве форе, макар на почетку. И има и врцаве секвенце, почевши од деколтеа ванземаљске принцезе. Да се ради о тинејџерима суперјунацима јасно је и по томе што су излистани сви проблеми сваког члана групе. Тако се добио осећај једне класичне тинејџ сапунице, али и разводњене радње. Но, некако се то на крају све повезало у колико-толико јединствену и смислену причу, али оно што ме је запањило је колико је емоција режисер Сем Љу успео да унесе у један овакав цртаћ. Свакако је урадио, ако не добар, а оно пристојан посао.

Едукативни моменат: Плава Буба је рекао Тери да не мора померати планине како би помогла људима. И заиста је тако, не морате бити суперхерој и имати такве моћи, али чак и мала помоћ другоме учиниће вас суперхеројем за ту особу.

Оцена наставника:

5(на четири, додуше)

darkph (Small)Мрачни Феникс (Dark Phoenix 2019) је дванаести наставак о Икс-људима. Софи Тернер је штићеница школе коју води Џејмс Макавој и која је намењена као уточиште за посебне (мутанте са супермоћима). Џејмсу је веома важно да их свет обичних људи прихвати, па у договору са председником САД (глуми га Брајан Дарси Џејмс) предузима акције које ће мутантима донети популарност. Једна од њих је и спашавање астронаута који су наишли на необичну силу у свемиру. Но, та акција, иако успешна, имала је негативне последице по Софи. Сила је ушла у њу и она је сада постала много моћнија, али и много опаснија.

Критички осврт: Изгледа да трећи наставак Икс-људи („Икс-људи: Последње упориште“) није био довољан да се суперхеројски лик Џин Греј (тада ју је глумила Фамке Јансен) докаже са својим супер-моћима, већ је морао да се обезбеди још један наставак где ће се размахати. Проблем је у томе да се уопште није размахала. Некако се није дало режисеру Симону Кинбергу да прикаже сву силину силе која је сада отелотворена у Софином телу, а иначе прави ршум по свемиру и уништава читаве планете.

Већ прва сцена која приказује саобраћајну несрећу је обећавала одличне специјалне ефекте, али овде ни они нису били искоришћени. Само понављање приче из поменутог наставка већ није било добро и та безидејност у спрези са више него танком и сасвим класичном причом дало је једно мање него осредње остварење. Овде, додуше, има мало драме и односи између ликова су колико-толико пристојно приказани и има мало мудролија у дијалозима, те глумци нису били лоши и са врло захвалним физиономија за своје улоге, али чак и све то за овакав филм сигурно није довољно. Чак подозревам да је Џенифер Лоренс пристала (или тражила) да је убију у овом наставку јер је франшиза кренула у лошем смеру и рекао бих да не ради у прилог њеној импозантној каријери.

Едукативни моменат: Џејмс је девојчици дао оловку на дар са речима да може са њом нацртати нешто лепо, а може и некоме ископати очи. Шта ће учинити са њеним даром зависи од ње. И од свих нас; своје таленте који су нам „дати“ можемо користити на разне начине. Одлука и, што је битно – одговорност, на нама је.

Оцена наставника:

2(ту негде)

sinisterui (Small)Злокобно (Sinister 2012) је филм о писцу Итану Хоку који пише о стварним злочинима и очајнички жели да понови успех који је постигао деценију раније са тадашњом књигом. Зато се са породицом пресељава у кућу у чијем дворишту се десио покољ читаве породице која је у тој кући живела. Испоставиће се да то није била добра идеја.

Критички осврт: Режисер Скот Дериксон није човек који губи време. Увео нас је у мистерију практично од самог почетка филма, а у првих петнаест минута и у хорор. Једина је невоља што врло брзо можете претпоставити одакле опасност долази и који члан породице ће одиграти кључну улогу. Уосталом, Скот је малтене поставио неонску рекламу изнад „осумњичене“. Још да приметим да су многи догађаји у филму више него предвидљиви. Ипак, Скоту се мора признати и да је мајстор хорора. Сцене су свакако језиве, баш као и ентитет који је одговоран за зле радње, а ефекат појачава кућни видео са застрашујућим убиствима и даје ону ноту стварног дешавања. Хорори су обично најстрашнији ноћу, те ни овај филм није изузетак. Но, ту је друга врста проблема – видљивост оног што се дешава. Режисери то различито решавају или не решавају, а у овом случају такве сцене су решене заиста добро, те је то уједно и похвала директору фотографије или кинематографу, како год се већ то занимање назива.

Овај филм углавном носи Итан и он ми је занимљив јер има све карактеристике да ми иде на нерве, али добро балансира на ивици иритантности (не знам како то успева) и морам да признам да је добар у свом послу. И остали глумци су фино одрадили свој део. И тај део није баш био лаган као у другим хорорима, пошто је овде уметнута и једна озбиљна драма која прати брачне односе Итана и Џулијет Рајланс, као и односе других чланова породице.

Едукативни моменат: Итан је покушао да побегне од својих проблема тако што се одселио из куће и из града. Међутим, зла судбина га је сачекала у новом стану. Од проблема се не може побећи.

Оцена наставника:

5(и то стамена једна)

Scary_Stories_Teaser_Poster (Small)Страшне приче које се причају у мраку (Scary Stories to Tell in the Dark 2019) је филм рађен према серији књига писца Алвина Шварца. Зое Маргарет Колети и њени другари стицајем сплета околности доспевају у локалну кућу коју мештани сматрају уклетом. Наиме, у њој је некада живела необична девојка Сара која је трагично завршила свој живот, оптужена за вештичарење. Зое је пронашла Сарину бележницу и понела је са собом. Врло брзо је открила да то није била добра идеја, јер су се у бележници појавиле нове страшне приче.

Критички осврт: Радња је класична и по таквом се обрасцу и одвија. Оно што преживљава Натали Ганџхорн већ је виђено у филму „Верници“ из 1987, а и остале приче већ су мање-више виђене. Но, труд режисера Андреа Овредала свакако је видан да све те сцене учини што страшнијим. У ствари, овај филм и јесте „извадила“ режија. У једном тренутку, негде пред крај, имам утисак да ју је Андре разводњио и малко више изместио из реалности (Мајкл Гарза улази у полицијска кола, има чеони судар и нико се око тога не секира, баш као ни за то што је Мајкл мистериозно утекао из полицијске станице где је Гилу Белоузу, шефу полиције, поломљен врат), али свеукупно заиста није лоша. Углови снимања су интересантни и посебно бих похвалио сцену када зомби напада злосрећног Габријела Раша. Но, предвидљивих момената има (било је јасно да ће на крају Зое доживети судбину Кетлин Полард), има и више-мање (више више него мање) непотребне нарације и неколико рупа у филму. И некако су лични страхови Остина Зајура, Остина Абрамса и Мајкла остали да висе са стране, необјашњени и без јаче везе са оним што им се десило; иако је изгледа постојала идеја да се та веза успостави.

Едукативни моменат: Приче заиста имају моћ и оне могу и да лече и да боле. И једне и друге имају своју сврху и добро је да постоје. Треба причати приче и треба их читати.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

wyrmwood (Small)Вормвуд (Wyrmwood 2014) је аустралијански акциони хорор. Услед необичне метеоритске активности настала је епидемија зомбија, а потом и права апокалипса. Тек неколико људи остало је здраво, али сада имају тежак задатак да преживе и међу зомбијима и међу војском која није пријатељски настројена.

Критички осврт: Режисер Кија Роуч-Тарнер је изгледа одлучио две ствари; да ово не буде уобичајена зомби-прича и да сцена никако не буде хигијенска. 🙂 Крви је посвуда и прска ли прска, а ликови доживљавају врло луцидне авантуре. Такве су и идеје, па се испоставља да зомбији могу да се искористе као гориво, те једног од њих протагонисти прикачињу за возило, попут резервоара. Све то јако подсећа на „Побеснелог Макса: Бесни друм“ када је Том Харди био прикачен за возило (додуше из другог разлога), али овај филм је снимљен годину дана раније… Ако ћемо већ о томе ко је од кога преписивао. Иначе, филм има сензибилитет „побеснелог Макса“, иако се дешава у садашњици, што је заиста интересантно. Кија је успео да ме врло лагано уведе у постапокалиптичан дистопијски свет и да га прихватим без проблема. При томе, ликове је учинио прилично луцидним, што је допринело да, уз врло добру динамику, филм буде заиста занимљив.

Сцене када зомбији нападају су врло ефектне, и иако сам био убеђен да ће Кија прећи границу крша, то се ипак није десило. И форе су добре, а све је снимљено одлично. Крај је и предвидљив, за нијансу више „напржен“ и опште место, али није значајно покварио утисак.

Едукативни моменат: Када су протагонисти били у колима окружени зомбијима, Леон Беркил је рекао како му се ништа горе у животу није десило. Онда му је Кит Аџије узвратио да се њему јесте догодило много горе; седмогодишњи син му је умро на рукама од болести. Увек може горе, али чим може горе, увек може и боље. То потоње би требало да нам буде девиза.

Оцена наставника:

5(до-о-обра)

JeepersCreepersTunes (Small)Џиперс Криперс 2 (Jeepers Creepers 2 2003) је наставак филма из 2001. Крипер (Џонатан Брек) је врста вампира који се храни омладином сваких 23 године у току 23 дана. Управо у време тих застрашујућих активности у његовом ареалу појавио се аутобус са школским кошаркашким тимом и навијачицама, који се враћао са утакмице. Пошто им је побио све одрасле (два наставника и женског возача буса), Крипер их је напао. Ипак, прискочиће им у помоћ Реј Вајз којем је Крипер убио млађег сина дан раније и који је одлучан да се освети.

Критички осврт: Овај наставак много новог није донео у односу на претходни, али није баш поновац. Некако ми је по сензибилитету блискији „Страви у улици Брестова“. Режисер Виктор Салва се овога пута више играо са простором, тако да је учинио једнако небезбедним и отворено поље и клаустрофобичну унутрашњост школског аутобуса. Такође је увео психологију масе, вешто искористивши изборе вампира постављене још у првом делу. Тако да је Ерик Ненингер у филму започео једну филозофију која подразумева питање које ставља на кушњу све вредности које сматрамо цивилизацијским тековинама: да ли жртвовати појединце ради добробити заједнице? Ништа епохално Виктор није урадио, а и даље мислим да је добар манипулатор и да уме да „прода“ општа места као интригу и осредњи хорор као неуобичајени. Нема шта, он је режисер који прикупља идеје из других дела и добро их уграђује, дајући привид иновативног. Све то даје један солидан хорор, мада слабији у односу на први део. Радња је сасвим у реду, са неколико предвидљивих детаља, али се заокружује на крају. Истина је да Виктор уме да направи причу (и одабере довољно занимљиве и веште глумце).

Ипак, прича није потпуно без рупа. Када је девојка из аутобуса пробуразила вампира шиљком, на врху тог шиљка се нашло његово око. Како је око успело да остане у комаду при проласку кроз лобању? Разумем ја да је Виктор желео ефекат, али је овако постигао само контраефекат, баш као што је и око на шиљку окренуто контра у односу на логичан положај. 🙂 Са друге стране, Виктор је успео да објасни оне пауколике ножице око главе које у првом делу уопште нису имале смисла, осим да изгледају, па, пауколико (пре ће бити ејлијенски, што је опет туђа идеја занимљиво употребљена).

Едукативни моменат: Млади из аутобуса су успели да савладају чудовиште тек када су деловали тимски. Све док су се свађали и бежали свако за себе, те никако нису сарађивали, били су лак плен. Многе проблеме тимски ћемо лакше решити, па чак и застрашујуће вампире.

Оцена наставника:

4(врло слабуњава)

paradisehill (Small)Рајска брда (Paradise Hills 2019) је футуристички филм који се дешава на једном предивном острву, које служи као простор за терапију младих девојака како би се „побољшало“ њихово психичко и свако друго стање. На том острву је завршила и млађана Ема Робертс која је одбила да се уда за богатог Арноа Валоаа. Она се опире убеђивању да је он ипак најбоља опција за њу и нада се томе да побегне са оним којег ипак воли.

Критички осврт: Два најјача утиска у овом филму су ми његова естетика, која је исфорсирано романтична и то што је предвидљив у готово свакој сцени. Режисерка Ејлис Вејдингтон није бежала од своје женствености и својски се потрудила да филм учини управо таквим. Ту је и љубавни троугао, односно четвороугао, можда чак и петоугао, тако неизоставан у филмовима са оваквом тематиком. Ејлис је том љубавном мелодрамом вешто баратала (мада је лик Џеремија Ирвина већ виђен у „Играма глади“ у лику Лијама Хемсворта) и интрига се врти око ње једнако као и око самог рајског острва. Под условом да је у овом потоњем било интриге јер обавезно опште место је да се на рајским деловима света у филмовима дешава нешто злокобно и погубно по протагонисткиње. Ту очигледност Ејлис је помутила натприродним моћима Миле Јововић и то је испало, зачудо, сасвим у реду и није помутило и филм, чак дало му је неку бајковиту ноту која се уклопила јер је сензибилитет филма то и дозволио. Ејлис свакако морам признати да је вешта у свом послу, иако јој је ово деби.

Оно где ја видим вредност овог филма је добра једна алузија на дискримнацију која се дешава на више нивоа; према сиромашнима, према женама, према алкохоличарима… Али пре свега према женама. И читава сцена која се дешава на рајском острву је заправо визија жене у очима савременог патријархата; оне су окружене цвећем, шминкају се и – залудне су. Њихова улога је да буду маргинална сценографија, једнако лепа и преслатка као и она која их окружује. И окосница радње је да су све оне и послате на острво како би постале боља верзија себе, али онакве какве друштво очекује. Неминовно је запитати се колико је прича применљива на модерна, ИКТ времена. Да ли нама друштвене мреже раде оно што рајско острво ради протагонисткињама приче? На тим мрежама ми јесмо боља верзија себе и чинимо се друштвено прихватљивим, али не бих смео да потпишем да је у свим случајевима тако. Но, вреди се запитати, свакако.

Едукативни моменат: Мила је рекла како се људи жале да грм руже има трње. Она, пак, ствари посматра тако да грм са трњем има руже. Иако изгледа исто, ипак није, а који ћемо угао посматрања прихватити, зависи од нас и од тога колико желимо да нам живот буде леп.

Оцена наставника:

5(мајушна)

lastdays (Small)Последњи дани (Los últimos días 2013) је шпански апокалиптични филм који приказује дистопијско друштво заробљено унутар зграда и других објеката јер је целокупно становништво заражено необичним обликом агорафобије. Сваки излазак на отворен простор је смртно опасан. У таквој једној ситуацији Ким Гутијерез покушава да пронађе своју вереницу Марту Етуру. Да би у томе успео мора да прође кроз друге зграде, подземну железницу и канализацију. Његово путешествије није безопасно јер људи које среће очајни су од глади, жеђи и немаштине уопште.

Критички осврт: Ово је један врло солидан СФ трилер са озбиљно урађеним драмским моментима. Допало ми се како су режисери браћа Алекс и Дејвид Пастор дочарали постапокалиптично доба, али пре свега идеја која је несвакидашња. И добро су уклопили преплитање прошлости и садашњости и врло лагано увели протагонисте у катастрофу. Чак је и однос Кима и Хосеа Коронада интересантан и са сасвим добрим, виспреним дијалозима. Занимљиви су и људи које срећу, а авантуру су учинили максимално узбудљивом. Филм је динамичан, што за Шпанце није никакав проблем. Све у свему, тешко могу да нађем замерке филму. У ствари, има мало мелодраматике више него што је потребно. Но, метафора и поруке које филм шаље сасвим су добре.

Едукативни моменат: Хосе је, за разлику од Кима, сматрао да ипак има наде за човечанство докле год има времена да нешто науче. Добар став има Хосе.

Оцена наставника:

5(солидна)

darkest-hour-banner (Small) (Small)Најмрачнији сат (The Darkest Hour 2011) је филм о двојици другара Емилу Хершу и Максу Мигели из Америке који су дошли у Москву са циљем да направе добар пословни уговор, али све што су постигли јесте да сазнају да су преварени. То их није спречило да оду у тамошњи клуб да се лепо проведу. Ипак, и тамо их је сачекало изненађење; инвазија ванземаљаца који су решили да сатру комплетан људски род.

Критички осврт: Специјални ефекти су сасвим солидни, али глума је прилично слаба, ако изузмемо Џоела Кинамана који једини није био лош. Штета што је брзо завршио јер једино је његов лик и имао некакав потенцијал. Осталих четворо су досадни. Баш као и њихове реплике, а посебно бих као иритантну издвојио ону када млади Амери причају са својим спаситељима Русима. То је таква навала патетике у свега једној сцени, да делује као повећа доза шећера узета у свега неколико минута.

Режисер Крис Горак је очигледно човек који воли своју земљу Америку и искористио је све могуће прилике да то и докаже. Први снимци Москве приказали су Мекдоналдс и Старбакс, као да тај град нема аутентичних импозантних знаменитости, а потом како тамо влада безакоње. Додуше, преварант Џоел је Швеђанин, али свеједно користи руски (лабави) систем. Но, добро, Амери и Руси иначе воле да се праве важни и успут унижавају оне друге, али је Крис ипак претерао и довео своје ликове у стање ретардације. Око њих је смак света и човечанство буквално претворено у прах и пепео, а они хрле ка америчкој амбасади како би се спасили. Макар је Крис био довољно паметан да његове протагонисте у америчкој амбасади не дочека нико. Оно што свакако још морам да му признам је да није: створио напету атмосферу и узбудљиву радњу. Заправо, уопште нисам сигуран да радње има. И то је заиста жалосно јер је одабрао веома опаке противнике, чији је штит од таласа и људском оку невидљив. Углавном, једна већ виђена причица, сасвим испразна и без и једног сегмента на који би адутирала.

Едукативни моменат: Да би победили своје противнике, протагонисти су се користили знањима из физике и технике. Знање нам увек помогне да победимо.

Оцена наставника:

1(може плусић)

ashens (Small)Ашхен и потрага за Гејмчајлдом (Ashens and the Quest for the Gamechild 2013) је филм о колекционару непотребних предмета (игрица и фигурица) Стјуарту Ашхену, који се дао у потрагу за једином игрицом коју нема – Гејмчајлдом. Та потрага испоставила се као права авантура праћена разним и невероватним опасностима.

Критички осврт: Овај филм се налази негде на прелазу између оних типичних америчких урнебесних комедија и јефтиног видеа који снима друштво које се добро зеза. И форе су управо такве; негде су између површних, углавном већ виђених и врло симпатичних. Наравно, нису све баш, баш смешне, али успелих пародија има, попут оне на „Матрикс“ са момком (Крисом Бингамом) који савија кашику. Ипак, оно што морам да замерим је да форе немају виспрености и иако је Стјуарт направио шалу на сопствени рачун (што јесте похвално) и упоредио се са Сајмоном Пегом, истина јесте да његов ниво није достигао. Можда је управо зато шала и успела јер најсмешније је оно што је истинито. 🙂

Оно што морам да признам и режисеру и самом Стјуарту (који је и сценариста и главни глумац) је да су ни од чега направили нешто и при томе мислим и на буџет и на причу. При томе прича има пристојну динамику и држи пажњу, мада нема нити дубину, нити поруке. Ово је лако забавно „штиво“, но не могу да не поштујем у каквим условима је настало.

Едукативни моменат: Стјуартов помоћник је рекао свом пријатељу да ће му живот бити онолико компликован колико га самом себи таквим учини. И то је добар коментар доброг помоћника. 🙂

Оцена наставника:

4(жао ми је било да дам тројку)

Лако Је Критиковати 127

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

mortal (Small)II na IIIСмртоносна битка (Mortal Kombat 1995) је филм рађен према видео-игри истог назива и први је у франшизи филмова која је уследила. Зли цар подземног света жели да пороби и овоземаљски, али не може док његови ратници не победе у десет узастопних борби одабране шампионе из нашег света. Силе зла успеле су да извојевају победу девет пута и одабрани за ову битку су последња нада – посебно два борца Линден Ешби и Робин Шу, као и полицајка Бриџет Вилсон.

Критички осврт: Овај филм ме је подсетио на то зашто не волим акционе филмове. Акционе филмове не волим и због тога што су њихов обавезни део општа места, предвидљивост и нелогичне ситуације (знате оно када пуцају једни на друге из близине и не погађају се или макар не главне протагонисте). Са друге стране морам да признам да је ово остварење свакако врло маштовито, са шмеком кинеске митологије и врло бајковитим ликовима и дешавањима. Филм је прављен без радње, али тако да га воле љубитељи борилачких вештина. Зато је све подређено томе. Туче изгледају реално и добро, са све поштовања вредним акробацијама и гимнастичким триковима, те чак мислим да је фантастични моменат у овом случају тај део уназадио. Рецимо, све је било добро док се Линден борио са Крисом Касамасом („Шкорпионом“), док овај није скинуо своје лице и разоткрио да има лобању наместо главе, те да бљује ватру. Цео тај део, са све Линденовом победом, потпуно је без везе. Готово иста ситуација је и са борбом између Робина и Франсоа Птија. Мислим да се режисер Пол В. С. Андерсон није снашао са уграђивањем фантастичног дела у борбу, али не могу да му замерим јер му је ово један од првих филмова (касније је фантастичном жанру дао не мали допринос). Није се снашао ни са правилима битке тако да је то пред крај било немогуће разлучити. Но, то иде на душу сценаристи Кевину Дронију.

Специјални ефекти који све то прате нису грандиозни, мада их има и то доста и много оних бљештећих, ваљда како би све било помпезније. Филм је иначе помпезан практично од уводне шпице.

Филм напросто одише наивношћу, мада морам признати да се Пол потрудио да протагонисте учини колико-толико реалним, истичући мане једнако као и врлине. Оно око чега се није баш потрудио је да те ликове и њихове међусобне односе мало више разради, а и дијалози су могли да буду бољи. И прича је могла да не изгледа баш толико површно. У ствари, филм више изгледа као да је рађен осамдесетих.

Едукативни моменат: Кристофер Ламбер је рекао Линдену, Робину и Бриџет да могу победити сваког противника, ма како невероватне моћи имао, ако најпре победе сопствени страх. Ово исто би се могло применити и на свакодневни живот где борбе са натприродним бићима нису баш свакодневница. Ми можемо да победимо велике проблеме, чак и оне који нам изгледају несавладиво, ако победимо страх од неуспеха или немоћи.

Оцена наставника:

2(на три, али ипак више два него три)

zoombies (Small)Зоомбији (Zoombies 2016) је хорор који се дешава у зоолошком врту власнице Ким Нилсен. Међу животињама је завладао необичан вирус који их је претворио у зомбије агресивне према људима. Сви запослени, као и стажисти у врту, остали су заробљени и препуштени на милост и немилост помахниталим животињама.

Критички осврт: Радње готово да нема јер се све време вијају по зоолошком врту и иако је камера све то врло пристојно снимила, продукција је очигледно слаба. Већ ми се прва сцена није допала. Могу да прихватим да специјални ефекти нису сјајни, али је све остало далеко од прихватљивог. Таква је и глума.

Проблем је у томе што су страшне сцене толико исфорсиране, често наивно постављене и са толико неуверљивим реакцијама ликова да изгледају више неприродно него жирафе месождери. И дођосмо до идеје; она је у ствари јако добра и звучи баш занимљиво; да код животиња које су угрожене проради ген за самоодржањем које би било усмерено ка отклањању највеће претње – људи. Нажалост, реализована је крајње неартикулисано, трапаво и научно некоректно, те је за режисера Глена Милера можда било боље решење да направи нефантастичан филм у коме би протагонисти остали заробљени са обичним зверима које би се, стицајем околности, ослободиле из својих кавеза. Добио би сличан учинак, а можда и бољи јер би све изгледало кудикамо реалније. Но, онда не би добио жирафе које кидају руке људима, што јесте донекле оригинално. Ипак, најзначајнији предатор је свакако – лав и чак и код зоомбија тешко је избећи да најстрашнији буду они који тај статус имају и у природним условима. Но, све је залуд јер су напади животиња (посебно поменутих лавова) потпуно нелогични, а чак је и саобраћајни удес урађен малтене као у цртаном филму. Глен је заиста лоше режирао и направио пропусте у готово свакој сцени. И као биолог морам да додам да ми се уопште не допада атмосфера у филму где Оне Батлер и Ендру Ашлер са усхићењем убијају птице.

Едукативни моменат: Ким је имала идеју да помогне очувању угрожених врста тако што ће их гајити у свом врту. Такав вид заштите животиња се назива ex sity, што значи ван природног станишта. Е, кад смо то научили, да научимо и да када се врати нека врста у дивљину (након што смо је ex sity методом размножили), онда се то назива реинтродукција. Мора и биологија да се зна. 🙂

Оцена наставника:

1(може на два)

little (Small)Мали монструми (Little Monsters 2019) је филм о несређеном момку Александеру Ингленду који је остао без веренице и завршио у кући своје сестре као подстанар и бебиситер свом сестрићу. Већ на први поглед допала му се учитељица његовог сестрића Лупита Нјонго и он се понудио да јој буде помоћ на излету који је она организовала за своје мале ђаке. Испоставило се да ће излет бити изузетно драматичан јер се из оближње војне базе тајни експеримент отео контроли и започела је инвазија зомбија. Александер и Лупита сада имају тежак задатак да сачувају и себе и сву децу од страшне смрти.

Критички осврт: Ово је сјајан филм за разбибригу, са добрим, свежим хумором и истом таквом причом.

Едукативни моменат: Лупита је пример учитељице за дивљење и то из много разлога. За све моје колеге је препорука да наместо сморног семинара одгледају овај филм. То ће бити право стручно усавршавање.

Оцена наставника:

5(може, наравно)

grass (Small)У високој трави (In the Tall Grass 2019) је филм рађен према истоименој причи Стивена Кинга и Џоа Хила. Брат и сестра Ејвери Витед и Лајсла де Оливејра су на путу ка Сан Дијегу, али су успут морали да зауставе аутомобил јер је трудној Лајсли позлило. Тада су зачули позив у помоћ дечака који је тврдио да се изгубио у оближњој високој трави. Одлучили су да уђу у то поље како би га спасили, али су убрзо схватили да и сами више не могу да се врате назад.

Критички осврт: Филм се „заглавио“ негде на потезу између визуелно перфектног режисера и не претерано спретног сценаристе, за које се испоставило да су иста особа – Винченцо Натали. Идеја за причу је интересантна, а реализована је, па, када бих давао сумативну оцену, рекао бих пре довољно него добро. На страну то што мотив полуделог и манијакалног (у овом случају Патрик Вилсон) члана екипе у невољи није новина (одмах ми је пао на памет први део, па и други део „Коцке“, али примера има и још и познатијих), некако је том аспекту филма дато много више простора него оном интригантнијем – самом лавиринту од траве. И мислим да је ту Винченцо најпре омануо, али су некако уз то ишли и нејасни мотиви ликова, као и њихова не баш уверљива осећања. Рецимо, Лајсла среће Патрика који је истовремено и претња и нада за спас и некако је пребрзо стекла поверење у њега, односно лако се прешалтовала са оправдане сумњичавости на захвалну пратиљу.

Даље, дијалози, који би требало да у једном клаустрофобичном филму и где су ликови упућени једни на друге буду адут, слабија су страна овог филма. Сами ликови су у доброј мери стереотипи, али су глумци урадили добар посао. Сигурно нису прва глумачка постава Холивуда, али су свеједно добри, онолико колико су то у овом случају могли да буду. И, напокон, чини ми се као да Винченцо није могао да „хендлује“ једноличан амбијент који пружа висока трава, па је уносио и напуштену цркву, руинирану куглану и, наравно, чистину са мистичним каменом. Уносио је он штошта, мање или више успешно, па и неке елементе који нису неопходни, попут оних зомбија или немирних душа у корену камена. Ту се негде поткрала и логичка грешка, па ако камен има моћ да зароби сваког ко га дотакне, зашто то није учинио и са дечаком? Но, то је мањи проблем са којим се филм бори. Ипак, поред свих проблема, филму морам да признам добру динамику коју је мајсторство било постићи с обзиром на мањак простора и ликова.

Едукативни моменат: Патрик је узвикивао мантру: „Mind that’s light sells right.“ У буквалном преводу, то би значило да просветљен ум добро продаје, али ја бих ову мудру проширио и на друге области живота осим трговине. Рекао бих да просветљен ум све добро ради.

Оцена наставника:

4(са просветљеним минусом)

insidous (Small)Подмукло: Последњи кључ (Insidious: The Last Key 2018) је наставак трећег дела франшизе „Подмукло“ и преднаставак првог и другог. Лиј Шен је медијум која, са своја два сарадника, помаже људима да се реше непријатних духова који су се запатили по кућама. Међутим, позиву који је добила од Кирка Асеведа није се радо одазвала. Наиме, Кирк живи у њеној бившој кући у којој је провела нимало срећно детињство. Сада мора да се суочи, осим са правим духовима, и са духовима прошлости.

Критички осврт: Режисер Адам Робител добро се поигравао са сенкама, мада јесте претерао или макар довео до границе претеривања оне сцене када вас изненадни звук тргне. Заправо, морам да му признам неколико ствари. Он је са малим буџетом остварио много и јако се добро сналази у спајању и комбиновању најмање два жанра, пре свега хорора (и то натприродног) и трилера, једнако застрашујућег, али је успео да унесе шарма колико год је то у овим жанровима било могуће. Такође, унео је свежину у жанр, иако филм не одише свежином, чак напротив. Рецимо, допало ми се што одрасла девојчица није постала атрактивна девојка, већ стара жена Лиј, што је другачије у односу на очекивано. Да, Адам свакако уме да приреди неочекивано и то се види у преврату негде на средини филма.

Оно што бих му замерио је поједностављење. Он је манијакалне навике Џоша Стјуарта, а касније и Кирка, приписао демонским силама и тако елегантно решио филм да сви они заправо буду жртве. У неку руку они вероватно и јесу жртве, али не на начин како је Адам приказао. Могу да разумем да је неко постао лош услед стицаја околности, али запоседнутност демоном некако више приличи метафори психичког растројства или генетичкој предиспозицији – које сигурно имају удела, али свеједно су једнострано и како рекох поједностављено гледање. Наравно, стоји и аргумент да Адам можда није хтео да уђе у филозофију насиља, већ да направи напросто забаван натприродни филм, али би онда читаво замешатељство на крају филма (у ходнику где су душе умрлих) било залудно. Све у свему, површно је урађен филм у коме све врца од метафора и симболике, а то се види и по томе како је слабашно урађен осећај кривице двојице насилника. Све остало бих свакако похвалио, као што већ јесам у првом пасусу, те додао да прича нема јачих грешака и да је глума била солидна до добре.

Едукативни моменат: Демон са кључевима је закључавањем уништавао своје жртве и симболика је овде веома јасна. Ми држимо кључ наших осећања, мисли и жеља и ми смо ти који треба да откључамо понуђене опције, а не да то други чине наместо нас јер ћемо се увек осећати као да имамо оков око врата.

Оцена наставника:

4(оцена је буквално између три и четири, али нека)

it_chapter_two (Small)Оно – друго поглавље (It Chapter Two 2019) је наставак филма из 2017, рађен према роману Стивена Кинга из 1986. У градићу Дерију у Мејну зли кловн се наново вратио и започео серију убистава. Дружина, која му се супротставила пре 27 година и која је раштркана по разним деловима Америке, поново се окупила на позив јединог који је остао у Дерију – Исаије Мустафе. Исаија има план како да дохака чудовишту, али битка која им предстоји неће бити нимало лака.

Критички осврт: Интересантно за хорор жанр, али овај филм је прилично спор. Вероватно су разлог масовни флешбекови и колико год да се сваком од њих неко оправдање може и наћи, поставља се питање да ли су заиста били неопходни сви они (исту недоумицу имам и за улогу Тича Гранта).

Предвидљивих сцена има, па је тако врло било јасно да је бака Џоун Грегсон, која је дочекала Џесику Чајстен у стану њеног оца, заправо чудовиште. Додуше, сцена је врло језива. Језивих сцена има и праћене су сјајним специјалним ефектима, али оно где ми режисер Андрес Мускијети није био баш сасвим јасан је у чему је желео да поентира. С једне стране фокус је усмерио на личне страхове и трауме из младости сада већ одраслих људи чији су животи добрим делом свим тим дешавањима из детињства и одређени, а са друге стране на мистичну звер којој могу да дохакају само ритуалом северноамеричких нативних Индијанаца. Некако се та два хорора размимоилазе, иако је Андрес уложио завидан труд да их сједини, као што му је то пошло за руком у првом делу. Међутим, у првом делу је то било и једноставније јер су протагонисти били деца и лако је дечје истинске страхове повезати са гротескним ликом кловна и чудовишта које представља јер они и припадају свету дечјих снова, таман били и кошмари. Када поменух кошмаре, као и у првом делу и у овом сам имао утисак да се ради о једном од наставака „Страве у улици Брестова“. А ту је и преписана сцена из „Створа“ из 1982, када глава постаје пауколико чудовиште уз потпуно истоветну реплику коју је тада изговорио Дејвид Кленон, а сада Бил Хејдер. Андрес очигледно воли да даје омаже.

Има и неуспелих сцена, као када Џејмса Рансона напада некакав зомби. У ствари, та сцена је сјајно почела, али је завршетак фијаско. И завршетак филма је фијаско. Разумем ја да је Андрес желео да поентира да страх има онолику моћ колику јој сами дајемо, али је то урадио на врло трапав начин. И ако се малко задубимо у ту сцену, видећемо гомилицу протагониста који довикују кловну да је само кловн, те лако можемо да замислимо сличну ситуацију у којој гомила добацује једној особи да је црнац, геј, дебео или шта год. Дакле, они су прибегли „леку“ од којег им је и самима било лоше – дискриминацији. Поуке које филм шаље су врло збуњујуће. Сам крај, са полетном музиком и великим речима, које је иначе написао самоубица (Енди Бин) како би оправдао свој чин, тек су нова димензија миксованих порука. О патетици не бих овај пут.

Едукативни моменат: Једна од последњих порука у филму је да група која је себе назвала „Губитници“ треба да буде храбра јер губитници немају шта да изгубе. Ипак, то је поједностављено гледиште и увек постоји нешто што може да се изгуби, а ми треба да будемо храбри упркос томе.

Оцена наставника:

3(вероватно треба и мање од овога)

lavkraft ktulu (Small)Последњи Лавкрафт: Реликвија Ктулуа (The Last Lovecraft: Relic of Cthulhu 2009) је филм рађен према краткој причи Хауарда Филипса Лавкрафта и истовремено омаж овом писцу. Двојица пријатеља Девин Макгин и Кајл Дејвис су увучени у авантуру свог живота јер је Кајл последњи потомак Лавкрафта и једини способан да спаси свет од надолазеће претње – ванземаљског крвожедног Ктулуа.

Критички осврт: Нисам упућен у „Ктулу митологију“, како је називају, али фанови кажу да ју је филм пропратио. Филм има тај неки шарм стриповске приче, али је радња свакако супертанка. И морам да признам да известан шарм дају и ликови који су, ипак, стереотипни.

На почетку је ту било малко асоцијације на Индијану Џоунса и његове отимаче ковчега, вероватно и на „Догму“ (и тамо и овде је неки рођак неког познатог био одабрани) и могуће на још неке филмове, али овај филм се можда и није бавио толико пародијом, колико хумором који уопште није лош. Неколико фора је баш било смешно и врло су успеле. У ствари, хумор је кључан у овом филму јер ниским буџетом није могао да оствари богзна какве ефекте и адутира на њих. Режисер Хенри Сејн их је мудро користио и иако није могао да приушти застрашујућу маску Старспона (глуми га Итан Вајлд), макар му је обукао симпатичне мајице. У ствари, учинио је све што је у његовој моћи да направи нешто од филма који је имао све предиспозиције да буде кршевит. И прилично се добро зезао са групом људи коју пежоративно називамо гиковима, те испоручио све предрасуде које имамо о њима. Додуше, то није урадио малициозно, па могу да прихватим шалу.

Едукативни моменат: Девин је направио стрип о својој авантури и постао познат стрип-аутор. Ако на животне ситуације гледамо као на авантуру која инспирише, можемо много тога занимљивог да направимо, попут њега.

Оцена наставника:

4(веома, веома блага)

dvehiljadeiprva (Small)2001: Одисеја у свемиру (2001: A Space Odyssey 1968) је култни филм режисера Стенлија Кјубрика. Људи у будућности (тада) открили су монолит на Месецу, црн и јако висок, који је очигледно поставила нека ванземаљска напредна врста. Монолит је само стајао у кратеру укопан, те постао мистерија и строго чувана тајна америчке Владе и одабраних научника. Приликом једног проучавања послао је пискутав сигнал ка Јупитеру. Осамнаест месеци касније, свемирски брод „Дискавери“ (Откриће), са малом групом научника и напредним компјутером Халом 9000 запутио се ка тој планети.

Критички осврт: У филму су заиста добро урађени ти прелази; рецимо са кости која је аустралопитекусу послужила као оружје и средство за престиж, до свемирског брода. Заправо, у оба случаја се ради о алаткама и Стенли као да се пита докле смо ми заиста стигли у еволуцији и докле она заиста може ићи, али пре свега која је њена сврха. Овај филм има интересантну радњу, али оно што нуди је читава једна филозофија.

Специјални ефекти за оно време су фантастични. Види се (и по томе и по свему другом) да је Стенли мислио на сваки детаљ. Рецимо, стјаурдеса у свемирском броду носи необичну капу као део униформе, што је згодан трик да не би морао да прилагођава ефекте дугој коси која би се распршила у простору без гравитације. Стенли се малко разметао и ефектима и техничким решењима и можда тиме допринео да филм буде спор, али, заиста интересантно, уопште због тога није досадан. Такође, Стенли је добро уклопио и музику. Да не дужим; добро је уклопио све и направио уметнички филм и ремек-дело СФ-а, приде. 🙂

Едукативни моменат: Од коришћења кости као оружја, до изградње свемирског брода са вештачком интелигенцијом, човек је прешао велики пут. Заправо, свако ново откриће је ново путовање и тако треба и да посматрамо стицање знања. Сваки пут када смо нешто научили, ми смо „путовали“, односно стекли нова искуства и напредовали.

Оцена наставника:

5(чиста као суза и као Сунце)

dveiljadedesta (Small)2010: Година када смо остварили контакт (2010: The Year We Make Contact 1984) је наставак претходног филма. Рој Шајдер, који је управљао свемирским програмом и самим тим и мисијом до Јупитера из претходног филма, повукао се са своје функције баш зато што је мисија пропала и сви учесници у њој су побијени. Међутим, сада му се пружила прилика да истражи разлоге неуспеха тако што ће путовати руским свемирским бродом до „Дискаверија“ који још увек кружи у близини Јупитера. И док владе САД-а и Русије практично започињу рат на Земљи, две њихове свемирске посаде и даље раде заједно како би разрешиле мистерију и превазишле све изазове које је мисија поставила пред њих.

Критички осврт: У односу на први филм који је био поезија, овај је више литерарни састав на тему. Значајно је обичнији и некако отрежњујући, намеран да да одговоре на отворена питања из првог дела која су била тако добро постављена да одговори вероватно нису ни били потребни. Но, свеједно, филм је снимљен и немајући куд морао сам да га погледам. И није ме разочарао; у питању је један сасвим солидан СФ, са сасвим коректним специјалним ефектима (мада не увек примереним простору без гравитације) и добром глумом. Има ту и некаквих мировних подука, мада, историјски гледано, у време снимања филма већ је долазило до отопљавања хладног рата између СССР-а и САД-а, па је ово можда био један вид доприноса бреинстормингу како да се тај сукоб разреши. У свемиру је то одрађено боље, на Земљи мало трапаво, али свакако је видан труд да се пропагирају добри међународни односи. И то, између осталог, треба ценити.

Едукативни моменат: Боб Балабан је рекао како би волео да је видео маневар свемирског брода, а Рој како би волео да га је преспавао. При томе, Боб је био тај који је спавао, а Рој је био будан. Ово само говори да немамо сви иста искуства и иако нам туђа изгледају као боља опција уопште не мора да буде тако. Другим речима, не можемо знати колико је нешто добро док то не осетимо сами, али ако нисмо осетили свакако не треба ни да прецењујемо, ни да потцењујемо.

Оцена наставника:

5(овог пута чиста само као Сунце)

shadowmoon (Small)У сенци Месеца (In the Shadow of the Moon 2019) је филм о полицајцу Бојду Холбруку који, крајем осамдесетих година прошлог века, наилази на серијског убицу са врло необичним оружјем, какво до тада виђено није. Он је успео да дохака убици, али девет година касније наново се појављује и наново убија.

Критички осврт: Ово је један сасвим добар трилер са одличном глумом. Можда је превише динамичан, па су ми неки „кораци“ промакли, али свеједно је утисак сјајан. Крај је драматичан, али је сасвим добро решен.

Едукативни моменат: У овом филму идеја је била елиминисати не онога ко је политичар и који шири мржњу према другима, већ оне који му пружају подршку. И то заиста и нажалост има смисла. Политичар је личност која сама по себи не би имала моћи да му је други не дају у виду своје подршке. Све што треба да урадимо јесте да му је ускратимо онда када видимо да ради лоше ствари.

Оцена наставника:

5(стабилна)