Лако Је Критиковати 165

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Бег (Run 2020) је хорор прича која се дешава у кући самохране мајке Саре Полсон. Она има кћерку Киру Ален која је непокретна (и глумица је у инвалидским колицима у стварном животу) и има неколико болести, попут дијабетеса и астме. Кирин живот је зато испуњен свакодневном рутином, а школује се од куће. Већ је стасала за колеџ и сваки дан очекује одговор да ли је примљена, али он не пристиже. Тада она почиње да сумња да њена брижна мајка крије неке тајне од ње.

Критички осврт: Режисер Аниш Чаганти је врло мудро водио причу, почевши од мајке Саре која је незадовољна својим животом, преко мистерије која се одвијала сасвим добрим, динамичним темпом, све до тога да се испоставило шта се испоставило. Увод у причу је добро осмишљен такође, да наведе на одређене закључке. Финале је малко нејасно, односно Сарини мотиви шта је она заправо желела да уради у подруму, али се све то некако привело крају. Крај је баш урађен одлично. Веома узбудљив филм, са одличном глумом обе протагонисткиње.

Едукативни моменат: Овај филм нам показује, додуше на екстреман начин, да деца не треба да живе живот онакав каквим су га замислили њихови родитељи, већ свој сопствени. Родитељи свакако знају шта је добро за њихово дете, али могућност избора мора да постоји.

Оцена наставника:

(уз микро минус)

Златно дете (The Golden Child 1986) је прича о социјалном раднику из Лос Анђелеса Едију Марфију, који воли децу и свој посао, а посебно је посвећен проналажењу нестале деце. Зато га је за помоћ замолила Шарлот Луис како би пронашао једног несталог дечака. Проблем је што је дечак са Тибета, поседује магичне моћи и отеле су га силе зла, тако да ће Едијева мисија овог пута бити значајно компликованија.

Критички осврт: Овом филму можда треба дати прилику. Форе с почетка нису смешне, али се некако поправљају током филма и иако су далеко од урнебесних, Еди је бескрајно шармантан и смешан у оном смислу како би нам био смешан пријатељ који се добро зеза. Прича је пренаивна и површна и лепо осликава деценију филмске наивности и површности, како бисмо могли да назовемо осамдесете, али је с почетка крими део заиста, али заиста површан. Некако је одрађен тек да бисмо могли да кажемо да је ту неке истраге, рецимо, било, мада за њом није било богзна какве потребе. Са путовањем на Тибет креће значајно маштовитија и за филм прикладнија авантура, мада блеђа варијанта Индијане Џоунса. Ово је микс кримића и мистичне авантуре, не претерано успео у оба наведена дела и још мање успео као њихов спој. И не само да није било потребе да се убаци крими део, већ мислим да је проблем режисера Мајкла Ричија био у томе што је много тога желео да убаци у овај филм, а истовремено да да простора и Едијевим бравурама, те зато све изгледа збрзано и превише погодно.

Идеја је симпатична и нудила је велики потенцијал, који свакако није искоришћен.

Едукативни моменат: Изгледало је, када је Еди кренуо по мистични нож, да чаша са водом (коју је при томе морао да носи) само одмаже, али се показало супротно. Некада ће нам неки задатак, информација, особа, било шта, изгледати као терет, нешто што нам отежава, али може да се испостави супротно. Зато ништа и никог не треба да узимамо олако.

Оцена наставника:

(али благонаклона)

Чаробњаци изгубљеног краљевства (Wizards of the Lost Kingdom 1985) је аргентинско-америчка епска фантастика. Мирно краљевство је покорио превртљиви чаробњак Том Кристофер и успут убио доброг чаробњака Едгарда Мореиру. Ипак, умакао му је Едгардов син Видал Питерсон, такође чаробњак и довољно моћан да угрози Тома. Зато је Том упро све своје снаге да пронађе Едгардов прстен и обезбеди своју власт.

Критички осврт: Овај филм буквално почиње ударцем у гонг и тако најављује помпезне осамдесете. И ово су заиста осамдесете у пуном сјају и један од оних филмова где све мора буквално да се дочара. На почетку наратор прича о томе како је владао хаос и сви се туку мачевима, а онда је завладао мир и сви плешу у плаветним спаваћицама (додуше, отац младог чаробњака има љубичасту и то такву да је заиста немужевна чак и за једног либерала какав јесам), а када су нападнути сељани бацају поврће високо у ваздух и то баш сви. Иако све то представља најбуквалније реакције, како написах, ипак је некако шокантно изненађујуће јер не очекујете баш толико да буде буквално. Тада је млађани Видал изгубио прстен који садржи невероватну моћ рекордном брзином; заправо пар секунди касније након што му га је отац дао. И онда се са својим љубимцем или заштитником који као да је дотрчао из „Улице Сезам“ обрео у некаквој шуми, док је прстен завршио незнано како у устима гаргојле или шта ли је већ. Тамо је Видал могао да гледа по површини воде потока борбу чаробњака (свог оца и злог узурпатора), али наопачке. Сцена је била окренута ка нама, а не ка младом чаробњаку. И тога има заиста много свуда по филму оптерећеном споредним дешавањима јер радње објективно нема.

Сцене масовних борби су некако смушене, али колико-толико остављају утисак због масовности и што сви негде јурцају и гуркају се. Међутим и ту се у детаљима борбе види колико је цео овај филм неозбиљан. И то се види буквално по свему; не само по детаљима приче, већ и самој причи која се завршила пре него што је почела, са много нејасних делова, посебно када је чаролија у питању. Дечак је час моћан, час није и сва је прилика да сопственом судбином не управља он, већ дух његовог оца. Но, то је мањи проблем. Већи је што чаролија обесмишљава све активности у филму. Глума је најчешће очајна, а ликови су стереотипи и нимало занимљиви, осим по фризурама и очајним костимима. Специјални ефекти су углавном светлашца и лутке попут оних из Мапета, а кулисе буквално као из дечјих представа. Видан је утицај других дела попут „Звезданих ратова“, „Господара прстенова“ и „Конана“, али залуд. Једини светлији тренутак филма је када је Киклоп заробио Боа Свенсона зато што није хтео да ожени његову сестру близнакињу и ту могу да кажем да је било мало духовито. Ипак недовољно, што је и оцена целог филма.

Едукативни моменат: Ратник Бо је рекао младом чаробњаку да је добра ствар код јуче то што је било – јуче, односно што је прошло време. Данас је нови дан и могућност да се грешке исправе. И то је добар став правог ратника.

Оцена наставника:

(на два)

Љубавни угриз (Love Bite 2008) је кратак филм о двојици момака који блеје, што би млади рекли, у соби једног од њих. До заплета долази када један одлучује да открије своју мрачну тајну другом.

Критички осврт: Режисер Крејг Борехам је у три минуте успео да смести свашта нешто – и провокацију, тензију и онај необични енглески хумор. Крејг очигледно уме за три минута да каже нешто што други режисери не умеју ни за сат и по. Једино му замерам што се није мало више потрудио око специјалних ефеката и квалитета камере, а није баш да је имао много улагања у то с обзиром на дужину филма.

Едукативни моменат: Један момак се огрешио о свог друга што га је оптужио пре него што је сазнао све чињенице. То га је коштало живота. У реалним ситуацијама неће бити толико драматично, али свакако лоше може да се заврши по пријатељство.

Оцена наставника:

(мање-више)

Љубавни угриз (Love Bite 2012) је британски хорор који се дешава у приморској варошици. Прича прати судбину четворице младића, другара који очајнички желе да пробају прво сексуално искуство. Баш због тога што га нису имали, они постају мете вукодлака гладног девица.

Критички осврт: Хумор је одличан у овом филму и иако су можда нека дешавања збрзана, а друга се одвијају преспоро, управо је хумор тај који држи пажњу све време. Изгледа да су се Британци извештили у филмовима са вукодлацима и не праве их лоше, а млађахни Ед Спелирс се окушао у два таква. Овај је необичан по томе што је микс секс комедије какве су биле популарне осамдесетих (попут „Поркија“, на пример) и хорора, мада је ово друго некако потиснуто у други план. Прича као прича је разбацана свуда наоколо по варошици где се одвија, баш као што су разбацане и емоције тинејџера који се појављују у овом филму, Еда пре свих. Обично ми смета та разуђеност у радњи, али овога пута је опростиво баш због тих варљивих и променљивих емоција пубертетског узраста које су тема овог филма. И крај је потпуно блесав, као и цео филм уосталом.

Глумачка постава је добра, а Џесика Зор заиста изгледа моћно и као сан сваког тинејџера. Похвалио бих и музику. Оно што су мане филма су свакако специјални ефекти и премало узбудљивих сцена борби са вукодлаком.

Едукативни моменат: Тимоти Спол је дао савет (док је био на самрти) младом Еду: увек чувај еластичне траке. Ово можда не звучи смислено, али треба веровати прекаљеном ловцу на вукодлаке.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Смртоносна битка (Mortal Kombat 2021) је практично нова верзија филма из 1995, мада (према релевантним изворима) није римејк. Наш свет је виђен за освајање, а окупатори долазе из озлоглашене димензије крцате суровим чудовишним зликовцима које предводи чаробњак Чин Хан. Но, да би тај поход успео, шампиони из тог света треба да се сукобе са шампионима из нашег и то по последњи, десети пут. До тада су девет победа извојевали и сада им је потребна још и ова. Међутим, показаће се да је нова генерација наших бораца тврд орах.

Критички осврт: Овај филм заиста изгледа као римејк јер је поставка приче идентична, а и ток радње није далеко. Но, чак и да је радња сасвим другачија, опет је предвидљива. Практично је било могуће предвидети сваку наредну сцену. Истина, специјални ефекти су врло фини и учинили су борбе упечатљивим, али ништа се у филму није појавило што већ није виђено или у сличним или у суперхеројским филмовима. Овај филм није померио жанр у којем је рађен ни за милиметар. Осим тога неке веће замерке немам (тим пре што је филм прилично динамичан и држи пажњу). Када бих цепидлачио, приметио бих да је врло нејасно то замешатељство са световима јер ту се негде нашао и пакао, тако да цео тај део изгледа прилично конфузно.

Едукативни моменат: На почетку је изгледало да добри бог Таданобу Асано изабрао прилично лошу, неспретну екипу, али се показало да су сви они пронашли своје супермоћи и победили све чланове Чиновог тима. У томе су успели тако што су вежбали. Да бисмо били успешни, па можда чак и победници, свакако је потребно да учимо и вежбамо.

Оцена наставника:

(за труд)

Црвена планета Марс (Red Planet Mars 1952) је филм базиран на позоришној представи „Црвена планета“ из 1932. Амерички научник Питер Грејвс пронашао је начин да комуницира са Марсовцима и од њих открива да је њихова цивилизација напреднија. То му је дало наду да читаво човечанство може да направи велики скок у развоју технологије, али се испоставља да ће друштво заправо назадовати.  

Критички осврт: Овај филм представља једну од најјачих хипербола које сам гледао. Јасно је да у фантастици морамо очекивати претеривање, али у контексту који је поставио режисер Хари Хорнер, напросто „не пије воду“. Морам и да приметим да у време када је рађен овај филм родна равноправност баш није била на свом врхунцу. Андреа Кинг је имала монолог у којем је исказала како све жене на свету све време живе у страху. Онда је разговор кренуо ка томе како се сваки изум може злоупотребити и овај филм је и направљен са циљем да се то и прикаже, али је у томе некако омануо. Када су људи сазнали да Марсовци не користе угаљ као гориво, а при томе нису ни видели Марсовца, а камоли њихову технологију, економија у читавом свету је колабирала. Режисер Хари и двојац сценариста Ентони Вејлер и Џон Л. Болдерстон очигледно су веровали да један новински наслов и једно научно истраживање може да промени комплетно устројство света. Проблем је у томе што ја у то не могу да поверујем. Идеја јесте донекле добра, али је сувише трапаво и како рекох неуверљиво приказана. 

Оно што замерам овом филму је и вечито препуцавање Амера и Руса, где су ови други приказани као друштво без људских слобода и у сваком смислу назадно (што додуше и није тако далеко од истине било тада), али је напорно. Баш као и количина патетике на крају, која је морала да се отрпи јер је ипак у питању црно-бели холивудски филм. Радња нема превише „меса“, али има неки свој ток који је у реду. 

Едукативни моменат: Андреа је свакако била у праву што се тиче злоупотребе научних постигнућа, али ми реално можемо да злоупотребимо било шта, уколико нам је то намера. Ако би нас то спречавало да начинимо напредак, онда не бисмо заиста ништа радили. Наместо тога треба да развијемо свест о томе да ствари употребљавамо на најбољи начин за све.

Оцена наставника:

(на три)

Лего ратови звезда – празнични специјал (The Lego Star Wars Holiday Special 2020) је цртаћ о најновијој екипи из „Ратова звезда“. Реј је џедај и ментор младом џедају, али никако не успева да пренесе знање. Иако је искористила све књиге које су јој доступне, успех никако да постигне. Онда је у једној књизи видела како одговоре може да пронађе у мистериозном храму. Зато се упутила тамо заједно са малим роботом и наишла на кључ који откључава прошлост и будућност. Реј је жељна знања и покушава да обиђе што је могуће више светова и види што више догађаја, али невоља настаје када је упала на Звезду смрти злог императора.

Критички осврт: Цртаћ је сладак, са идејом која није превише оригинална, али јесте погодна да се направи осврт на све делове „Звезданих стаза“. Могу рећи да је ово нешто јача епизода цртане серије, те заиста заслужује да буде специјална. Хумора има, али би могло да га буде више. 

Едукативни моменат: Јода је рекао Реј да из неуспеха можемо учити да будемо успешни и као ђаци и као наставници. Јода је мудар чак и у лего цртаћу.

Оцена наставника:

(мало више је поклоњена)

Мртви простор: Последица (Dead Space: Aftermath 2011) је цртаћ чија је прича веза између видео-игре „Мртав свемир“ и „Мртав свемир 2“. Радња је смештена у будућности на пусту планету где се налазила рударска колонија. На тој планети је пронађен ванземаљски артефакт који је уништен, а уништење прети и читавој планети. Корпорација задужена за тај део посла је послала свемирски брод „О’Бејнон“ како би се докопао остатака артефакта. Међутим, веза са тим бродом је прекинута. Зато је послат следећи брод који је затекао покољ на „О’Бејнону“, али и четворо преживелих. Они су пренети на брод како би се сазнало шта се десило.

Критички осврт: Нема шта, прича је одлична, а занимљива је и анимација. Како ко прича своју причу он је другачије и види, је ли тако, па је и ми видимо кроз другачију анимацију. Чак се у појединим причама физиономије ликова значајно разликују. Заједничко је да је у свакој причи анимација више него солидна, а ликови су допадљиво нацртани. Једини је проблем што су млађи мушкарци у првој причи често налик један другом и самим тим их је теже разликовати ако се појаве заједно, а појављивали су се.

Едукативни моменат: Једна од преживелих, официр и шеф медицинског особља Изабел Чо (глас је позајмила Гвендолин Јео) није хтела да прихвати понуђени пројекат јер је схватила да је опасан по људе. Своје непристајање скупо је платила, али свеједно, увек треба имати на уму да је и непристајање опција.

Оцена наставника:

(сигурица)

Мртви простор: Пропаст (Dead Space: Downfall 2008) је цртаћ који претходи гореописаном. Радња је смештена 2508. на пустој планети коју су колонизовали људи и на којој су пронашли артефакт ванземаљског порекла. Испоставило се да је артефакт изузетно опасан и да ће уништити практично све људе у колонији.

Критички осврт: У овом цртаћу је анимација веома необична. Неки детаљи врло су реално представљени, попут металних делова свемирског брода, док су други прави цртаћ. Прича је добра, али за много нијанси слабија од наставка. Овде су многе ствари остале да висе у ваздуху (или свемиру, пошто се ту ствари и дешавају), тако да је нејасна судбина многих виђенијих ликова, као и мотиви неких од њих. Некако ми је и промакло како је др Кајн (глас је позајмио Кит Шарабајка) стигао тамо где је стигао (након што је убио капетана) и шта је он конкретно успео да изведе.

Едукативни моменат: Посада свемирског брода је настрадала јер су упорно носили терет који их је уништио. Некада ће нам неке ствари изгледати драгоцене, али заправо ће нам бити много боље без њих, посебно ако нас угрожавају. Исто важи и за особе.

Оцена наставника:

(али јака једна)

Лако Је Критиковати 164

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Судија Дред (Judge Dredd 1995) је футуристички филм рађен према серији стрипова. У пренасељеним мегаградовима будућности има много криминала на улицама, а за његово сузбијање задужене су посебне јединице судија. Они су и полицајци и порота и егзекутори у једној особи. Један од њих је и Силвестер Сталоне, који има изузетан углед међу судијама. У једном тренутку дешава се убиство Мичела Рајана, новинара који је на трагу скандалозној причи у вези са судијама, те сумња пада на Дреда. Иако је судија Дајана Лејн дала све од себе да га одбрани од врховног суда, докази су били против Дреда и он завршава у затвору. Заправо, до затвора ни не успева да стигне јер га главни судија Јирген Прохнов жели мртвог и шаље своје људе да га убију. Јирген кује читаву заверу која би требало потпуно да промени стање ствари.

Критички осврт: Некако ми Силвестер није тај калибар као Арнолд Шварценегер (мада му је једини раван; сви остали су смешни), али морам признати да је у овом филму заиста кул. Само његово појављивање при почетку је пресмешно позерско, али свеједно кул. Импресивно је колико је у овом филму утрошено на СФ амбијент, техничке идеје, па и специјалне ефекте. Судије изгледају богато у својим металом накићеним униформама, али ми истовремено та униформа не одаје утисак погодности за антитерористичке или било какве акције. И то ми се допада, али ми се не допадају делови који су преузети из „Звезданих ратова“, и шлемови, па и музика. Увек гласам за оригиналност, па таман и необичну попут поменуте Силвестерове униформе. Оно што ми се још дојмило је и та претерана помпезност у филму, баш као и у Силвестеровој глуми. И, оно од чега се Силвестер никако није дао ослободити у тим раним радовима, свакако је „синдром Рамбо“, када сам убија гомилу наоружаних, оклопљених полицајаца из непосредне близине.

У овој причи сплетке постоје, али оне су далеко од мистерије колико је и футуристичко време из филма далеко од данашњег. Одмах је ту јасно ко је негативац, а ко је добрица. Но, прича дефинитивно није лоша. Мада морам да укажем на ситну стручну омашку; да би Силвестер и Арманд Асанте имали исти ДНК морали би и да изгледају исто.

Едукативни моменат: Силвестер је могао на сопственом примеру да се увери колико закон, у који се клео, нимало није савршен (пошто је и сам био осуђен иако недело није починио). Колико год да смо уверени да је неки систем, идеја, научни или било какав други рад савршен, никако нисмо у праву. Ништа није савршено и свему се може наћи мана. Зато је и потребно критички сагледавати све.

Оцена наставника:

(не баш јака)

Космички грех (Cosmic Sin 2021) је футуристички филм који се дешава неких петсто година од сада, када је човечанство колонизовало друге планете. Тада је и остварило контакт са ванземаљцима који су се показали врло непријатељски расположени, па је земаљска војска одлучила да прва нападне и пренесе рат на туђинску територију. 

Критички осврт: Заиста постоји труд сценариста Едварда Дрејка и Корија Ларџа да дијалоге учине виспреним, али они то некако нису успели. Са друге стране Едвард као режисер нас вратоломном брзином упознаје са гомилом неких ликова (без иоле разрађених личних прича) тако да је тешко и све њих пропратити, као и осетити било какву емпатију или поистоветити се. Мотивација је при томе нејасна, осећања плитка, а карактери су стереотипи.

Сама прича је у неким ситуацијама збрзана, а у другим буквално изгледа као одуговлачење, попут оних момената када посада са мисијом креће да нападне ванземаљце. Кад поменух ванземаљце, они су нека врста Предатора са ејлијенском крви и обучени по последњој моди епске фантастике. Прилично јефтино све то изгледа, иако су специјални ефекти у свемиру донекле у реду. Углавном, Едвард се нагледао фантастике и очито је био жељан да све поджанрове смести у један филм, па су те сцене у свемиру врло налик на Марвелове суперхероје који се боре са силама зла… Но, колико год да је фантастике одгледао, Едвард није научио богзна шта, а толико је и показао у овом досадном, неинвентивном филму. Цео филм је једна равна линија и ниједну емоцију није изазвао код мене.

Едукативни моменат: Овај филм поручује да је напад најбоља одбрана. Ја нисам сигуран да је то тако, али свакако можемо да помислимо и то да ако нас неко напада, да се у ствари брани. Можда је онда добра тактика да објаснимо тој особи да нема потребе да се брани, па тиме ни да нас напада. 

Оцена наставника:

(дефинитивна)

Извађен (Extracted 2012) је филм о научнику Саши Ројзу који је изумео начин како да практично уђе у свест другог човека. Овај изум наменио је за хумане циљеве, али се за патент заинтересовала полиција која му је довела и „заморче“ – Доминика Богарта, наркомана који је наводно убио своју девојку Ожи Дјук. Задатак за Сашу је био да покаже да ли је Доминик крив или невин. Међутим, на крају експеримента нешто је кренуло по злу и Саша је остао заробљен у Доминиковим сећањима. 

Критички осврт: Ово је још један, али додуше редак пример, како филмови независне продукције могу да буду у ствари добри, а са малим буџетом. Идеја није грандиозна, али са друге стране није ни помпезна. Режисер Нир Пенери није хтео да направи неки компликовани трилер у којем се кују велике завере и опет је добио интересантну причу коју вреди испричати. Напросто је нашао праву меру, па није претерао ни у патетици иако је крај за једног од двојице главних протагониста потпуно трагичан. Уз то, глумци су одрадили свој део посла сасвим коректно, а такве су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Ликови које су тумачили Доминик и Ожи трагично су завршили иако су се јако волели. То је зато што су били наркомани и наместо да имају своју љубав и леп заједнички живот, они су имали дрогу. Та отровна супстанца даје само један исход у животу и то нимало није научно фантастично као овај филм; то је реално.

Оцена наставника:

(заиста је ту негде)

Лутке (Dolls 1987) је хорор чија се радња дешава негде у забитима Енглеске. Његова радња прати судбине шесторо људи који су пронашли склониште за време олује у вили постаријег луткара и његове супруге. Ту ноћ ће открити да су лутке у тој кући сасвим другачије од обичних.

Критички осврт: Већ ми се допао сам почетак када Керолин Перди-Гордон вози кола, онако одевена и са онаквом фацом прави онакав штос. Сјајно! И форе су се наставиле, као и ведар дух тако карактеристичан за осамдесете. И за оно време специјални ефекти су прилично солидни, са тим да режисер Стјуарт Гордон није приказивао оне које није могао да приушти, попут напада лутака на Банти Бејли. Међутим, иако је прича заокружена на крају, некако је у неком тренутку филм постао само идеја, концепт, скица, како желите, потпуно неразрађена, без дубине, емоције, било чега што би нас „укључило“ у дешавања. Ово би била врло солидна епизода „Зоне сумрака“, али за цео филм некако није довољно.

Едукативни моменат: Овај филм нам у свом хорор маниру поручује да је бољи начин да сачувамо оно дете у себи које смо били јер ћемо онда бити и мање незадовољни и мрзовољни. Некада заиста није лоше бити детињаст.

Оцена наставника:

(са плусем, мада не знам зашто)

Спирала (Spiral 2019) је канадски филм о хомосексуалном пару Џефрију Бојеру-Чепмену и Арију Коену, са малолетном кћерком Џенифер Лапорт, који су се сви заједно доселили у једну мирну варошицу. Џефрију се нису допали мештани, а посебно не најближи суседи – брачни пар Лохлин Манро и Чандра Вест, те, за разлику од његовог безбрижног партнера, подозрева да им они спремају велико зло. 

Критички осврт: Режисер Куртис Дејвид Хардер је направио озбиљан трилер или хорор, али је баш отегао мистерију чије се разрешење све време наслућивало. Међутим, на крају је направио добре преокрете и сјајно повезао Џефријеву трауматичну прошлост са дешавањима у филму. Причу је водио паметно, а сцене је учинио врло ефектним (и повремено застрашујућим), почевши од прве. Уз то, филм шаље јаке поруке и све је то у затвору појаснио Лохлин, мада је тај део могао да буде и сведенији. Сигуран сам да бисмо схватили и без толико објашњења.  

Едукативни моменат: Лохлин би могао да симболизује зло које опстаје све док постоје предрасуде према одређеним групама људи. И наместо да као друштво напредујемо и постанемо толерантнији према свима, ми се заиста уврћемо као спирала описана у филму. Практично не напредујемо и нећемо све док имамо такве ставове.

Оцена наставника:

(иде на пет)

Урлик (Howl 2015) је хорор који дожављају путници једног воза који се, усред ноћи, покварио док је пролазио кроз шуму и – стао. Машиновођа је нестао, а кондуктеру Еду Спелирсу, стјуардеси Холи Вестон и малобројнима који су се ту задесили убрзо је постало јасно да могу нестати и они сами. 

Критички осврт: Интересантна је музика у филму, а и ликови су занимљиви. Посебно ми се допада што Ед глуми шоњицу који ни колица дами нема снаге да подигне и хвала богу да су се једном досетили да такав један буде главни протагониста у оваквом филму, а не вазда неки ничим изазван херој који има завидне бицепсе и уз то је и кул фаца. Можда је и то успех овог филма јер су ликови у њему, почевши од поменутог Еда, прилично реални, животни, аутентични. Режисер Пол Хајет није баш имао много изгледа да гради мистерију јер је врло брзо постало јасно да затечени путници воза имају посла са вукодлаком, па је зато градио драму у самом возу и то прилично успешно. И хорор део је заиста добар, стварно узбудљив, без већих грешака и са необично солидним специјалним ефектима за нискобуџетни филм. Прича није оригинална (и поступци ликова су очекивани), али је свеједно интересантна, као и сам амбијент. Можда је крај могао Пол да реши и другачије, али и овако је сасвим солидно заокружио причу.

Едукативни моменат: Када је воз стао Елиот Кауан је рекао да имају два избора: или да се жале у недоглед или да учине нешто да се спасу из такве ситуације. Ово друго, рекао бих, захтева више напора, али је боље решење.

Оцена наставника:

(малко сам се колебао)

Муза (Muse 2017) је шпански филм на енглеском језику рађен према роману „Дама број тринаест“ писца Хосе Карлоса Сомозе. Елиот Кауан је факултетски професор који има везу са студенткињом. Међутим, она је тек тако, без видног разлога, извршила самоубиство у његовом купатилу. Након годину дана Елиот и даље није прежалио своју љубљену, али из ноћи у ноћ сања убиство непознате жене. Тај сан га интригира, али ће га тек заинтригирати када буде схватио да се убиство из сна заиста десило и на јави.

Критички осврт: Морам да признам да ми током гледања ова прича некако није фасовала. Након необичног и донекле ефектног почетка, крећу да се појављују неке музе којима се приписују убиства врло необична, али и дешавања у којима има пророчанских снова, мистериозног јајета које је попут коцке у „Чуварима пакла“, култа професора са универзитета и као да све то није довољно, главна протагонисткиња Ана Улару има проблем са мафијом. Први део филма је заиста у потпуном хаосу, који Кристофер Лојд као једини преживели у сусрету са музама није много уредио својом претерано језгровитом причом. Другим речима, баш и није дао Елиоту неку информацију која би њему, али и нама, приближила проблематику са којом се суочава. Да, суочава се са музама (пише и у наслову филма), а и оне су страшне и имају натприродне моћи, што је и сам Елиот (а са њим и ми) открио коју сцену раније у директном сусрету. Заиста је изгледало као да је труд улуд што је Елиот уопште потражио Кристофера. У другој половини филма је режисер Жауме Балагеро почео да склапа делиће догађаја као пазл, те и Кристоферу дао конкретнију улогу. Међутим, добио је онај пазл где се комади уклапају тек након интервенције чекићем. Тај део филма више је отворио него затворио питања и то пре свега што се логике дешавања тиче. Некако ме није убедио и некако ми цела прича „није пила воду“. Рецимо, сасвим је нејасан тренутак када је Ана спознала шта је у ствари, а њена мотивација да ради то што ради је тек постала нејасна. Међутим, у самом финалу филма више није био потребан чекић и комадићи су се уклапали лепо. Ту је већ Жауме дао и интересантан преокрет и заокружио причу.

Динамика филма је могла да буде за нијансу бржа, а глума је могла да буде за више нијанси боља. Хорор у овом филму је баш софт, али филм свеједно оставља један леп утисак. Међутим у сваком аспекту му нешто фали, те неке нијансе које би га учиниле петице достојним.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да поезија може да учини изванредне ствари. Да бисте поверовали у то, нису вам потребне музе из филма. Довољно је да прочитате неку лепу песму.

Оцена наставника:

(нејака)

Гладни (Les affamés 2017) је канадски филм на француском језику. У руралном и шумовитом делу Квекеба тамошњи становници су се суочили са епидемијом налик на зомби апокалипсу.

Критички осврт: Има овде разних мотива, као што је „Мобилни“ снимљен годину дана пре овога, али и „Отимача тела“, чак и „Зомбиленда“. Међутим, режисер Робин Обер је успео да да неки свој, готово европски шмек филму и да га учини другачијим. И он је заиста добар (као и глума протагониста), са ефектним и понекад духовитим сценама, али је и веома спор (што је необично за зомби филм) и радња се пужећим темпом развија. Тако да је нејасно ка чему иде. Преживели из те варошице су се сакупили и беже од зомбија и шта сад? То питање остаје отворено заправо читав филм. Но, Робину изгледа није толико била значајна радња, колико поруке које је желео филмом да пошаље, а које можемо тумачити како нам драго. „Закачио“ је он ту и породичне вредности, положај жене у друштву, вечиту борбу коју појединци имају са свим животним проблемима и друштвеним токовима и довео у питање смисленост материјалних ствари. У сваком случају је успео да учини да се замислим док сам гледао његов филм. 

Едукативни моменат: Моња Чокри је све време носила хармонику са собом и изгледало је као да је то непотребан терет. Међутим, на крају је управо тим инструментом спасила живот девојчици. Предмети постају важни у зависности од тога како их употребимо.

Оцена наставника:

(негде се ту врти)

Хауард Лавкрафт и краљевство лудила (Howard Lovecraft and the Kingdom of Madness 2018) је цртаћ и то трећи део о млађаном Хауарду, дечаку који је упознао паралелне димензије и црну магију. Овог пута нашем свету прети уништење јер се баријера између димензија истањила. Хауард покушава, уз помоћ одраслих, школованих магова, да спаси свет.

Критички осврт: Анимација у овом цртаћу напросто није довољно добра. Мислим, ликови су занимљиви, као и поједина решења, али су покрети сувише стегнути, понекад неприродни. Укупно гледајући, ово је сасвим просечна, непотребно закомпликована (ваљда баш зато да не буде просечна, али није успело) епизода цртане серије.

Едукативни моменат: Поред све магије и науке, на крају се испоставило да је највећа сила пријатељство. Она то и јесте и у нашем немагичном свету.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Душа (Soul 2020) је цртаћ о наставнику музичког Џоу Гарднеру (глас му је позајмио Џејми Фокс), који је таман добио посао за стално. Међутим, он заправо жели да свира џез у неком бенду. И таман када му се указала прилика да наступи у једном бару и то са познатом џезерком, погинуо је тако што је упао у шахт. Џоова душа се нашла у предворју раја, али он није могао да се помири са тим када је већ био на прагу остварења свог животног сна. Зато је покушао да побегне и завршио у простору предвиђеном за душе које се још нису родиле, те су га тамо заменили за ментора. Њему је припао рад са посебно проблематичном душом која већ вековима одбија да се роди на Земљи. Међутим, управо у њој Џо види своју шансу да се врати у своје тело и стигне на своју вечерњу свирку.

Критички осврт: Цртаћ је прелеп, маштовит, духовит и паметан. Напросто не можете да не осетите емоцију. Уз то, нуди и промовише џез, музички правац који чак и ако нам се не допада, не можемо да га не поштујемо.

Едукативни моменат: У животу није важно да имамо сврху, већ је важно да га живимо најбоље што можемо. То поручује овај дивни филм.

Оцена наставника:

(дивна као и филм што је)

Лако Је Критиковати 161

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Ејлијен: Примерак (Alien: Specimen 2019) је кратки филм снимљен поводом јубилеја, односно 40 навршених година од првог снимљеног филма о Ејлијену. Главна протагонисткиња је Џолин Андерсен која је ботаничар, вероватно на некој планети. Заштитила је пошиљку која узнемирава њеног пса, али убрзо је открила да је буре оборено и да је заштитна фолија покидана. Ускоро је открила и да се ослободило нешто опасно. 

Критички осврт: Овај део је најјезивији од свих и некако најинтригантнији од свих шест у серијалу. Прича је испала сасвим добра, мада није претерано специјална, односно оригинална.

Едукативни моменат: Меги, пас у филму, спасила је своју газдарицу. Кућни љубимци нас спашавају увек и треба их гајити, пре свега псе и мачке.

Оцена наставника:

(рецимо да може)

Untitled (Small)Ејлијен: Ноћна смена (Alien: Night Shift 2019) је још једна кратка прича о Ејлијену која се дешава на некој колонизованој планети. Несталог радника проналази његов колега и они су се упутили у складиште. Крај је радног времена и двоје запослених им невољно дозвољавају да уђу. Међутим, стање радника се погоршава и преосталих троје врло брзо откривају да су у замци.

Критички осврт: Мислим да у првој сцени уопште није било потребно да се зумира пауколико чудо у првом плану, верујем да би било ефектније и виспреније. Углавном, почетак је имао некакав потенцијал, али се није развио. Врло млака прича, рекао бих.

Едукативни моменат: Амбер Гастон је успела да се избори са чудовиштем у својој радњи, али је онда схватила да оно напада целокупну колонију људи. Но, она је свакако исправно поступила јер на неке ствари (глобалне) не можемо много или уопште утицати, али на оно што је у нашем окружењу можемо.

Оцена наставника:

(ту негде)

Продор (Breach 2020) је футуристички филм у којем живот на Земљи више није могућ и последњи свемирски брод је укрцао путнике и вози их ка Новој Земљи. Прича прати судбину момка Кодија Кирслија који је успео да се укрца на брод као слепи путник. Њега задужују да буде хигијеничар, тако да, за разлику од осталих путника, он није у криогеном сну. Он ће зато бити сведок застрашујућих догађаја које ће изазвати један члан посаде.

Критички осврт: Ако занемаримо да режисеру Џону Сујтсу стварно није било потребно чудовиште при крају, можда би се и добио сасвим осредњи СФ. Заправо, мислим да му читав крај који се завршава општим местима уопште није требао и учинио је читав филм „трешастим“. Џон је искомбиновао свемирски хорор типа „Ејлијена“ са зомби варијантом и направио низ погодних тренутака како би објаснио причу, али није избегао и низ рупица у тој причи. Рецимо, Рејчел Николс је обавила обдукцију Џонија Меснера, а да се овај помакао није, да би онда устао заједно са другим лешевима. Касније су сви одреда постајали зомбији практично одмах, што је за тај део филма било погодно. Додао бих и потпуно нејасан Кодијев мотив да у се бегу обавије измаглицом и тако угрози и себе и љубав свог живота Касандру Клементи. Углавном, некако је на почетку филм имао неки потенцијал, али га је врло брзо изгубио.

Едукативни моменат: Калан Малвеј је сматрао човечанство кривим за уништење које је доживело и то је тачно. Међутим, начин на који је „решио“ проблем је био погрешан јер је и сам иницирао уништење. Не можемо се борити против нечега и радити то исто против чега се боримо јер онда ништа бољи нисмо.

Оцена наставника:

(можда чак може на три)

Вампири против Бронкса (Vampires vs. the Bronx 2020) је филм који прати групу тинејџера који желе да спрече да пропадне једна радња у Бронксу, крају где живе, која им је посебно драга. Наиме, једна фирма откупљује све пословне просторе у крају, а мета им је и та радња. Ускоро ће дечаци открити да ту фирму воде вампири. 

Критички осврт: Дефинитивно је било јасно да је Сара Гадон заповедница вампира и то није спојлер. Већ је прва сцена како се појавила у филму јасно упућивала. Углавном, ово је једна слатка причица, без превише изненађења и са веома млаком акцијом. За главне протагонисте недовољан изазов су били и вампири и локални гангстери, са тим да прича између ове две групе није била баш разрађена. Шеј Вигам је унајмио локалну банду за потребе вампира, али врло брзо су они дошли у сукоб са тим истим вампирима и готово одмах и убијени. Некако све то није ни узбудљиво, ни страшно. Филм нема много ни хумора, осим једне сцене када две девојчице пролазе мирно усред окршаја са вампирицом јер су загледане у мобилне телефоне.

И овај филм је рађен у маниру других новијих филмова где се провлачи тема положаја црнаца у Америци, тако да филм има неку слојевитост и може да се посматра као метафора (куповина радњи, црнопути људи који нестају за шта никога није брига), али та идеја која је добра није уједно и добро упакована у причу.

Едукативни моменат: Четворо другара су желела да буду најбоље убице вампира свих времена, али је Коко Џонс закључила да је сасвим довољно да буду добри ловци на вампире. И ја мислим да је сасвим довољно бити добар у нечему; није потребно бити најбољи.

Оцена наставника:

(солидна)

Гренланд (Greenland 2020) је прича о породици Џерарда Батлера која покушава да преживи и остане на окупу током апокалипсе коју ће изазвати пад метеора на Земљу, већег него што је био онај који је изазвао истребљење диносауруса. 

Критички осврт: Оно што свакако морам признати режисеру Рику Роману Воу је да је направио узбудљив филм. Где год је нашао згодно (и погодно) место он је акцију и узбуђење које је прати посадио. И да, специјални ефекти су солидни, колико је већ било потребе за њима. И све остало не могу да му признам. Идеја коју је пласирао уопште није идеја јер је заиста и превише много пута виђена у разним другим остварењима, а богами и читава радња. У ствари, чини ми се као да је свака сцена преписана из неког ранијег филма. Све је било толико предвидљиво да сам могао да препричам сваку наредну сцену. Иновативност апсолутно није адут овог филма. Општих места има гомила, а једним таквим се филм и завршава, уз преогромну дозу патетике.

И оно што ми није јасно је како су на крају војници ипак примили Џерарда и његову породицу, када нису хтели на почетку? Зато што је сам нашао превоз? И како је његов син дијабетичар сад наједном имао инсулин за девет месеци? Има ту неколико нејасноћа, али свеједно не мењају много слику о филму.

Едукативни моменат: Џерард је одабран зато што је знао да гради куће. Увек је корисно имати неко знање или вештину јер на конту ње и сами можемо бити одабрани за неке добре послове.

Оцена наставника:

(која јури ка двојци попут метеора из филма)

Чудовишта од човека (Monsters of Man 2020) је филм о томе како се Компанија за роботику удружила са корумпираним агентом ЦИА-е Нилом Макдоном у илегалној, несанкционисаној војној операцији. Они су убацили четири прототипа робота напредне технологије у камп за производњу дроге (у тзв. Златном троуглу) који никоме неће недостајати. Мисија је доказати да је компанија за роботику достојна добијања уносног војног уговора. Непланирано, у тој области се затекло шест лекара на добротворној мисији, па пошто су сведоци бруталног покоља жене и деце из тог села и они постају нове мете.

Критички осврт: Глумци су стварно дали све од себе и глума је на нивоу. Глумци су јаки, снажни и погодни за овај поджанр (пре свих Брет Тутор и Хосе Розет). Једино ми троје хакера нису изгледали убедљиво, можда и због окружења и околности у којима су се нашли. Касније је и тај део приче постао суровији убиством женског члана Ај Ти екипе Џесике Блекмор. Прича је класична, али узбудљива, адреналинска и са много крви која цури као слатко од јагода. Има ту и тамо патетике, али је режисер Марк Тоја то ублажио ефектним сценама. Иначе уме да прави такве сцене, то му признајем. И специјални ефекти су му ишли на руку. Међусобна борба робота је најслабији део, рекао бих, као и цео тај део када се робот пита да ли је жив. Јасна ми је намера, али је тај дијалог сувише урађен неспретно и претерано очигледно.

Едукативни моменат: Поука овог филма је да ако ценимо живот онда никако не можемо оправдавати рат, чак и ако он за нас представља дужност. Хипици су били у праву, а у овом филму и један освешћени робот.

Оцена наставника:

(хајде, де, може)

Макс Клауд (Max Cloud 2020) је прича која се дешава у осамдесетим и фокус је на девојчици Изабел Ален која воли да игра видео-игре. Посебно јој је омиљена она која прати авантуре Макса Клауда (Скот Адкинс). Изабел је толико пасионирани играч да је пожелела да игра игрице заувек и жељу јој је испунила свемирска вештица, такође лик из игре, Џејсон Маза. Међутим, он је то учинио тако што ју је претворио у лика у игрици Елиота Џејмса Лангриџа. Иако се Изабел допадају свемирске авантуре, ипак жели да нађе излаз из игрице и врати се кући.

Критички осврт: Морам признати да режисер Мартин Овен уме да дочара атмосферу и елегантно заобиђе оне специјалне ефекте које филм није могао да приушти. Чак се и трудио да не направи неке јаче грешке, мада у оваквом филму се такве неке не би ни приметиле. Оно што му не могу приписати као заслугу је да уме да развије причу, учини је шармантном и духовитом, мада труд постоји. У питању је једна слатка, макар за нас старије носталгична причица, површна и довољно забавна. Другим речима, ако вам је баш досадно, а одгледали сте све боље филмове, овај може да послужи.

Едукативни моменат: У овом филму смо научили да нема главних и споредних личности. Сви су важни када су део тима.

Оцена наставника:

(са све плусем)

Змајева ватра (Dragonfyre 2013) је филм познат још под називом „Рат Орки“. Наиме, у једном од девет светова су ратоборне Орке које по сваку цену желе принцезу вилењака Масијелу Лушу. Но, она је успела да побегне у други свет, управо наш, те да потражи заштитника Растија Џојнера. Проблем је што Расти још увек не зна да је постављен на ту функцију, али ће се свеједно суочити са монструозним ратницима.

Критички осврт: Већ ми прва сцена није била најјаснија. Летећа вештица је пустила да Ричард Ален побије све њене Орке, да би га онда убила сама и то једноставним, чак благим покретом руке. Додуше прекасно, пошто је принцеза Масијела била спашена. Дакле, из најмање два добра разлога, што руку није употребила одмах? Но, нејјасних момената има још, а главни је амбиција Орки да покоре све светове, иако их је већ на нашем десетковало петоро људи, од којих је један слепи Индијанац Весли Џон, а друга агент за некретнине са све штиклама Клер Нидерпрум. Ипак, Орке су се показале као жилави противници иако их је ово петоро све време косило пушкама, пиштољима, бомбама… Но, све је залуд јер битке су далеко од инспиративних, још даље од узбудљивих, иако се у једном тренутку и змај укључио (морам да похвалим труд да битке изгледају онако како ипак нису). Радње практично и нема, а поставка је врло танушна и много пута испричана до сада. Дијалози су такви да боље да их нема, тим пре што су се у једном тренутку баш заређале патетичне приче главних протагониста. 

Глума баш није јача страна овог филма, посебно Масијелина. За главног Растија и тако није битно јер је он очигледно публици одвраћао пажњу тиме што је свако мало скидао кошуљу и показивао како има натпросечан број уочљивих плочица на стомаку. Маске су биле делимично успешне, баш као и специјални ефекти. 

Едукативни моменат: Јако је тешко наћи у овом филму било шта едукативно, али нека то буде добар пример лика који је тумачио Весли у овом филму. Он јесте био слеп, али се показао као добар ратник и иако не верујем у то да људи са деформитетима треба да буду ратници, свакако верујем да могу да нас изненаде изузетним вештинама. Они су једнако добри као сви људи, а у неким стварима сигурно и бољи од већине. Баш као и свако од нас.

Оцена наставника:

(са микроскопским плусем)

Ронал Варварин (Ronal Barbaren 2011) је дански цртаћ. У прадавна времена и у земљи Металонији демони су завладали над људима и поробили их. Онда се појавио јунак Крон и ослободио људе и поразио све демоне, укључујући и главног. Но, не без последица, пошто је задобио смртну рану и крварио недељу дана. Његову крв је попило стотину људи и стекло његову моћ. Од њих је потекло племе Варвара који су хиљадама година били најјаче и најхрабрије племе на свету, са изузетком Ронала који је био најинтелигентнији, али и мршави плашљивко. Једне ноћи их је на препад напао зли Лорд Волказар са својом војском и поробио све, осим – Ронала. Ронал је схватио да само он може да их спаси, и иако није одушевљен тиме, заједно са новостеченим другаром бардом Алибером, кренуо је у мисију спасавања. 

Критички осврт: Ово је очигледна пародија на Конана, Црвену Соњу и Господаре прстенова. Врло вероватно је пародија на комплетну епску фантастику. Дискутабилно је колико је успела, мада су аутори филма добро поентирали иначе смешне делове у тим филмовима, а и цртаћ су направили врло врцавим (ако не већ и смешним), најблаже речено. У сваком случају, слатка, предвидљива и крајње симпатична прича. 

Едукативни моменат: Ратница Зандра је Роналу рекла да ће на мисији стално наилазити на проблеме и саветовала му је да их решава, а не да их заобилази. И добро га је саветовала.

Оцена наставника:

(мало је поклоњена)

Крудсови: Ново доба (The Croods: A New Age 2020) је наставак филма из 2013. о чопору пећинских људи. Овога пута наишли су на Бетермане (њихово презиме значи „бољи човек“) који као да представљају наредни корак у еволуцији и живе луксузним и технолошки развијенијим животом скривени иза високих бедема. Отац чопора Груг (глас је позајмио Николас Кејџ) нема жељу да живи са Бетерманима, али остатак његовог чопора то жели. Бетермани не желе Крудсове (иако су им указали гостопримство), осим једног њиховог члана Гаја (Рајан Ренолдс) јер су наменили да он буде изабраник њихове кћерке Даун (Кели Мари Тран). Међутим, Гај је заљубљен у Гругову кћерку Гип (Ема Стоун), као и она у њега. Зато ће њихова љубав бити на озбиљном искушењу.

Критички осврт: Сладак је цртаћ, са неколико добрих фора и суптилних пародија на блокбастере попут „Повратка Џедаја“. Можда је режисер Џоел Крофорд могао да постави више изазова пред своје ликове, али и овако је добро упаковао једну породичну причу у авантуру која није разочарала до самог краја.

Едукативни моменат: Тата породице Груг је морао да схвати да ако своје дете Гип пусти да живи свој живот, то никако не значи да ју је изгубио, а још мање да је изгубио своју породицу.

Оцена наставника:

(не баш најсјајнија могућа)

Лако Је Критиковати 160

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 

Ејлијен: Жетва (Alien: Harvest 2019) је кратки филм снимљен поводом јубилеја, односно 40 навршених година од првог снимљеног филма о Ејлијену. Четворо људи је на свемирском броду на коме је и ужасни Ејлијен и он их јури. Они покушавају да дођу до капсуле за евакуацију, али се испоставља да она није гаранција да ће успети да побегну.

Критички осврт: Ово је просечна епизода из филма о Ејлијену преточена у кратак филм, али држи пажњу и има занимљив преокрет.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да Агнес Олбрајт има добре намере, некако се испоставило другачије. Не мора увек да значи да онај ко вам помаже је и уједно и пријатељ. Веома је важно и како вам помаже и из којег мотива.

Оцена наставника:

(танка)

Ејлијен: Сама (Alien: Alone 2019) је још један кратак филм о Ејлијену. У овој причи имамо девојку Тејлор Лајонс која је остала сама на великом свемирском броду. Иако је остала једина, ипак нема дозволу да уђе у једну просторију која је под кључем јер јој одобрење не даје централни компјутер. Случајна хаварија на броду јој је омогућила приступ.

Критички осврт: Приступ у овом филму је некако другачији, али ме није фасцинирао и чак није успео да се отме осредњости. Није ме очарала ни глума млађане Тејлор.

Едукативни моменат: Тејлор је схватила да је њен највећи проблем усамљеност. Зато је прихватила као друштво чак и пауколико чудовиште. Ми не морамо да прихватамо чудовишта за другаре, али свакако не би требало да одбацујемо било кога зато што нам није леп или према стандардима.

Оцена наставника:

3(заправо солидна)

Ејлијен: Руда (Alien: Ore 2019) је још један филм у серијалу. Прича је смештена у рударску колонију на некој планети, где управо рудари наилазе на убијеног колегу. Најпре их је запањио начин смрти човека, а потом су схватили да ни они сами ништа боље неће проћи.

Критички осврт: Овај филмић је симпатичан, држи пажњу и има неку поруку, чак би се могла применити и на шири друштвени контекст. И глума је сасвим на нивоу задатка.

Едукативни моменат: Микела Џеј је одлучила да се супротстави чудовишту наместо да побегне од њега. И то је најчешће прави избор.

Оцена наставника:

(малчице поклоњена)

Ејлијен: Ограничавање (Alien Containment 2019) је још једна прича која се дешава на свемирском броду. Гаја Вајс је пилот на том броду и превози троје преживелих, али ускоро сазнаје да је и Ејлијен међу њима.

Критички осврт: На неки начин ово је варијанта претходног, са неком врстом поетске правде. Ипак, прилично је предвидљив, са стереотипним ликовима и већ виђеном сценом. Заиста ми се није дојмио.

Едукативни моменат: Гаја је схватила да, и по цену сопственог живота, неке ствари треба да буду ван домашаја људи. Неким чудима природе свакако ћемо се дивити, али превише су опасна да би се користила.

Оцена наставника:

(ту негде)

Шта се налази испод (What Lies Below 2020) је филм о девојчурку Еми Хорват коју је мајка Мина Сувари управо покупила из кампа, у којем је провела неколико дана, те је одвела кући. А тамо ју је чекало изненађење; мајчин нови дечко Треј Такер, видно млађи и перфектно леп и згодан, који је у Еми изазвао врцава осећања. Међутим, како га је упознавала, та осећања заменио је страх јер се показало да је Треј, најблаже речено, веома чудан.

Критички осврт: Колико сам разумео, режисер Брејден Р. Дјумлер је био директор фотографије у неколико кратких филмова и сада се окушао и као режисер. И оно што му морам признати је да уме да направи интригантну атмосферу, али је и тема коју је одабрао по својој природи довољно интригантна. Она је већ од почетка чудна, али како време одмиче постала је све чуднија, а Брејден је све то доста добро дозирао. И тројац главних протагониста добро се снашао у оваквом једном необичном љубавном троуглу. Онда је радња почела да поприма СФ ток и колико се Брејден снашао у сапуници, толико није у овом жанру.

Сф прича је већ толико пута испричана да је излизана, а тако некако делује и у филму. Све је предвидљиво и досадно, а бледи специјални ефекти не помажу. Фотографија је сјајна, што се од Брејдена и очекивало, али то некако није довољно. Заправо, читав утисак о овом филму је да није довољан.

Едукативни моменат: Ема је на тежи начин научила да оно што је лепо (у овом случају Треј, њен филмски замало очух) не мора да буде и добро.

Оцена наставника:

3(можда чак и мање)

Инфекција: Инвазија почиње (Infection: The Invasion Begins 2011) је прича старице Кели Пендиграфт која у будућности прича о застрашујућем догађају који се десио у њеном градићу у садашњости. Њени суграђани били су жрвте паразитских црва врсте непознате науци.

Критички осврт: Глума је испод сваког нивоа. Прилично сам убеђен да бих ја боље одглумио наместо, па скоро свих глумаца. Ликови које су тумачили су стереотипи, а радња је класична са врло мршавим специјалним ефектима. Људе нападају неке изванземаљске глисте и чини ми се да су боље (и озбиљније) урађени монструозни кондоми у комедији „Кондом убица“. Чак је и ватра лоше анимирана. Филм је крцат општим местима и нелогичним поступцима ликова, а и патетични делови нису занемариви. Акционе сцене су трапаве, а цео филм досадан. Заправо најбољи део овог филма је промотивни постер који видите уз овај текст. Инвазија је започела, али се надам да се није наставила. 

Едукативни моменат: Брајан Бруер је рекао Лохлину Манроу како можда спорије учи, али ипак учи. И то је оно најважније, не престајати с учењем. Можда ће и режисер Хауард Векслер научити да прави добре филмове.

Оцена наставника:

(и мање)

Откачен (Freaky 2020) је филм о Блисфилдском касапину (Винс Вон) који убија тинејџере по комшилуку. У једној таквој крвавој мисији, пажњу му је привукао необичан бодеж, па га је однео са собом. Тим бодежом је следеће вече напао младу и несигурну Кетрин Њутон и ранио је у раме. Тада је наишла Кетрина сестра Дајна Дрори, иначе полицајка, те ју је спасила. Међутим, већ следећег јутра Кетрин се пробудила у Винсовом телу, а он у њеном. Након почетног шока, обоје су схватили да морају да допру до Кетрининих пријатеља; она како би јој помогли, а он како би их побио.

Критички осврт: Режисер Кристофер Лендон очигледно воли „Ноћ вештица“ и „Петак тринаести“ јер почетак филма најочигледније подсећа на та дела. И у том маниру се и наставља, али са много више хумора, а мање општих места, тако да, уз једну сасвим океј идеју, ово испаде и солидан хорор. И глума је била сјајна, посебно Кетрин и Винса, иако сви ликови са све животним причама, свакако јесу стереотипи. Додуше, претеривања има, па је Кејти Финеран позвала на кафу Винса иако га није видела, а са њим је при томе водила врло интиман разговор. Млађахни Урија Шејтон је пожелео да пољуби Винса иако је у питању мушкарац и то значајно старији. Верујем да је намера била да се покаже како се Урија заљубио у Кетринин дух, а не тело, што јесте идеал и врло романтично, али и ипак превише и при томе и неуверљиво (заљубљеност у тим годинама подразумева и сексуалну привлачност, а тако и физички изглед). Но, хајде да кажемо да су ликови заиста били у збуњујућој (најблаже речено) ситуацији, па је то и опростиво. Наравно, ту је и очигледна намера Кристофера да наведе воду на своју воденицу и да покаже како је граница између различитих сексуалних преференција заправо јако танка. Колико је у томе успео, а на основу свег претходног реченог, верујем да је јасно, али свакако је успео у томе да две идеје (слешер и замена тела) преточи у једну и то је урадио колико-толико спретно.

Едукативни моменат: Тек када је Кетрин доспела у Винсово тело схватила је колико јој прија да буде снажна, али права снага ипак не долази од мишића и телесне грађе. То потврђује и само финале филма када је успела да га савлада у свом сопственом, крхком телу.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Терминатор: Спасење (Terminator Salvation 2009) је четврти филм саге о Терминатору, роботу из будућности који уништава људски род. Сем Вортингтон је у садашњости човек осуђен на смрт, који је своје тело предао науци, односно докторки Хелени Бонам Картер. У будућности у којој рат између машина и људи увелико траје, Сем се буди и покушава да добије одговоре на питања ко га је оживео и због чега. У рату који га окружује, његова мисија постаје кључна за обе зараћене стране. 

Критички осврт: Било је од почетка јасно да је Сем киборг. Но, хајде да пустимо да то буде преокрет, а ионако је било нејасно шта Скајнет хоће са њим, па је ту било нешто мистерије. Међутим, прича је ипак некако класична, очекивана и донекле погодна, те је овде акценат ипак на акцији и акционе сцене су изненађујуће добре и динамичне, а посебно је ефектна она када Кристијан Бејл у плићаку реке пуца на змијолике терминаторе. Има мало више великих речи на крају, те уз њих и патетике, али ништа неиздрживо. Утисак је заправо јако добар.

Едукативни моменат: Мун Блодгуд је рекла како имамо два избора: да жалимо за изгубљеним или да се боримо за оно што је остало. И она је мудро одабрала, а треба да мудри будемо и ми.

Оцена наставника:

(од мене)

Тврдица (Scrooged 1988) је филм настао као модерна верзија књиге Чарлса Дикенса „Божићна песма“. Бил Мари је председник у једној ТВ фирми и врло је лош шеф својим запосленима, а није много пријатнији ни према свом млађем брату Џону Марију (који је у овом случају и филмски и прави брат). Да не би проћердао свој живот на погрешно усмерене вредности, његов покојни шеф Џон Форсајт га је посетио (као дух, разуме се) и најавио му долазак три божићна духа, који ће га научити значајну животну лекцију.

Критички осврт: Ово је слатка причица, наивна и интересантна, са неизоставним Биловим бравурама које су очигледан адут. Но, мени се свакако допала и Керол Кејн која је неодољива као Дух божићне садашњости.

Едукативни моменат: И што би рекао Бил, Божић је празник када се сви трудимо да будемо што бољи људи, али такав може бити сваки дан.

Оцена наставника:

(реална)

Вилино кумство (Godmothered 2020) је Дизнијев филм о релативно младој вили Џилијан Бел која се школује у земљи вила како би постала кума вила и помогла заљубљенима да буду срећни до краја живота. Њен ентузијазам је пољуљало сазнање да су се времена променила и да куме виле више никоме нису потребне, те да ће се њихова школа затворити. Очајна, Џилијан је претресла архиве, сада празне, те једва успела да пронађе један вапај за помоћ мале девојчице заљубљене у дечка из истог одељења. Кренула је у мисију у стваран свет да споји то двоје (али да друге виле не знају, а посебно не главна учитељица Џејн Кертин), како би доказала да потреба за кума вилама још увек постоји. 

Критички осврт: Слатка је прича, иако ми је изгледало да ту неће бити много „меса“ и да ће испасти бледо. Заправо, уопште се није завршило очекивано, али опет некако лепо и емотивно. Наравно, крај је холивудски дотеран, али је овде опростиво тим пре што је ипак бајка у питању. Чак, на неки начин је прича и слојевита јер има више ту животних прича и мотива који се преплићу. Не би шкодило да је имала и више хумора, али га у некој мери има. Музика је баш добро одабрана, а нумера коју Џилијан Шеј Спејдер пева је заиста круна у овој бајци. Од мојих почетних скромних очекивања, ово испаде врло солидно.

Едукативни моменат: Ајла Фишер се средила за излазак и добила је комплименте породице, али је Џилијан приметила да је прелепа јер носи једину ствар која је важна: осмех. Лепо је приметила кума вила. Оно што је кума вила сама морала да научи јесте да љубав не мора бити као из бајке да би била права.

Оцена наставника:

(хајде може)

Лако Је Критиковати 159

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.  

Тенет (Tenet 2020) је филм сценаристе и режисера Кристофера Нолана, који је припремао, како сазнајем, буквално пола деценије. Џон Дејвид Вошингтон је агент Централне обавештајне агенције и он покушава да дохака руском олигарху Кенету Брани, који има врло напредно оружје за уништење света.

Критички осврт: Ово је онај тип високо компликованих трилера са међународном шпијунажом где се све тако брзо одвија, а посебно разговори, да га је јако тешко пропратити (мада предвидљивих момената има). Другим речима, захтева фокус свих 150 минута трајања. Зато ми је било тешко да пропратим да ли је петљанција с временом баш сасвим логична, али све и да није, опет је у питању добар филм, узбудљив, са сјајном акцијом и довољно високим буџетом да ту акцију учини импресивном.

Едукативни моменат: Будуће генерације су биле љуте на претходне због тога што су им руинирале свет. И у праву су. И ту је Кенет био у праву јер је учио из будућности и за будућност.

Оцена наставника:

(може)

Суперинтелигенција (Superintelligence 2020) је прича о младој жени Мелиси Макарти, која покушава да нађе посао и очајава за својим бившим Бобијем Канавалијем. Њу је одабрала вештачка интелигенција која се, независно од људског утицаја, развила на интернету, а како би упознала људски род и одлучила шта да ради са њим.

Критички осврт: Филм је замишљен као комедија, али није смешан. Јесте забаван и динамичан, али заиста није духовит јер су шале или старе или инфантилне. Ово је једна слатка, предвидљива причица, која је сачињена како би била филмић за опуштање. Патетике нема превише, али наивних момената има баш много. Рецимо, суперинтелигенција се саблазнила Мелисиним поступцима, иако је било сасвим довољно да погледа неки осредњи романтични филм и да види да се она понаша прилично према обрасцу. За једну суперинтелигенцију није се баш показала, али глумци јесу у доброј мери. Дакле, одрадили су своје улоге прилично добро, али ме Мелиса заиста није убедила да је „најпросечнија“ особа на свету, што је и био критеријум да је В.И. одабере. Наравно, В.И. способна да победи цео свет свакако би хендловала много већи број људи од једне жене, ако је већ желела да стекне слику о људској природи. Но, као што написах, филм је врло, врло наиван.

Едукативни моменат: Мелиса је рекла агенту Бену Фолкону да ако почне реченицу са: „без увреде“, али је настави увредљивим речима, то не значи да није упутио увреду. Увреда се тим не може поништити, већ је потребно бирати речи у комуникацији.

Оцена наставника:

(ту негде)

За Бусан (부산행 2016) је јужнокорејски филм. Гунг Ју је радохоличар и разведени отац који се не посвећује довољно својој кћерки. Ипак, прихватио је да јој испуни жељу за рођендан да отпутују у град код њене мајке. Међутим, на путу, у возу, избила је зомби пандемија и њих двоје, са неколико преживелих, покушавају да се докопају првог безбедног града. По свој прилици то је Бусан.

Критички осврт: Заиста је добар зомби филм, са много ефектних сцена, сјајном фотографијом, ефектима, акцијом, а и драмски део је врло фино одрађен.

Едукативни моменат: Овај филм има врло јасне поруке, а издвојио бих ту да добро дело увек вреди учинити. Дешава се и да се добрим врати.

Оцена наставника:

(врло солидна)  

#преживети (#살아있다 2020) је још један јужнокорејски зомби филм. Ју А Ин је момак који је преживео први талас зомби апокалипсе и сада је изолован у свом стану и покушава и даље да преживи, иако су залихе хране и воде ограничене.

Критички осврт: Иако су из исте земље, ова два филма имају сасвим другачији сензибилитет. У претходном је акција (и хорор) била наглашенија, мада је драмски моменат присутан у оба филма. Прича је донекле необична, али има много предвидљивих момената и већ виђених мотива по другим филмовима. Такође, постоји недоследност у правилима које је успоставио режисер Ил Чо, па зомбије привлаче јаки звуци или их не привлаче и ту су и нису ту, како је за коју сцену погодно. Само финале има јаку поруку да је преостао заиста мали број људи у гомили и то управо тамо где је урбанизација узела свој данак у дехуманизацији. Став према технологијама као узроку таквих међуљудских односа већ је мање јасан. У сваком случају, занимљив мали филм, са врло добром глумом.

Едукативни моменат: Пар главних протагониста се до самог краја филма трудио да остану људи. У овим временима то је веома тешко, баш као што је и њима било, али морамо да истрајемо. 

Оцена наставника:

(на три)  

Нови мутанти (The New Mutants 2020) је тринаести филм из франшизе о Икс-људима. Блу Хант је девојчица из индијанског резервата која је једина преживела чудновати торнадо у свом насељу. Завршила је у санаторијуму који води докторка Алисе Брага, где је још четворо тинејџера налик на њу. Наиме, сви они имају мутације које им дају неке необичне моћи и такав је случај и са Блу, али ни сама Алисе није сигурна каква је моћ у питању. Углавном, Блу започиње неку врсту терапије са циљем да схвати коју моћ има и да научи да је контролише, али изгледа да Алисе има и неке скривене и нимало добре намере. 

Критички осврт: Ја сам, благо речено, разочаран. Некако ми је изгледало да је франшиза о Икс-људима већ почела да пада толико да се вуче по поду, те је увођење нових мутаната изгледало као уздизање Феникса. Уз то, млади (макар две од њих) имају кул моћи и Ања Тејлор-Џој буквално уноси епску фантастику у научну и то на интересантан начин, али истовремено уноси и забуну како не може да премости Алисину моћ. Но, рупа у оваквим филмовима свакако има и то је мањи проблем. Већи је проблем прича која је претанка, уз то сасвим предвидљива и накрцана општим местима. Хорор део је урађен невешто и уопште није страшан, а није да није било могућности. Чак ме ни специјални ефекти нису импресионирали, а маске још мање.

Едукативни моменат: Блу је испричала легенду која постоји у њеном народу и која каже да свако од нас има два медведа. Један је добар и утиче на нас да будемо такви, а други је зао и има супротан утицај. Када је Блу питала свог оца који ће победити, он јој је одговорио да то зависи од тога којег од њих двојице храни. 

Оцена наставника:

(може и један)

Пољубац вампира (Vampire’s Kiss 1988) је филм о момку Николасу Кејџу који је заводник без жеље да оствари неку озбиљнију везу. Међутим, једна његова авантура за једну ноћ се претвара у ноћну мору јер је налетео на вампирицу (Џенифер Билс). 

Критички осврт: На први поглед у филму се не дешава богзна шта и радња се одвија пужећим корацима. Пажњу држи готово искључиво Николас својим лудоријама (не знам како бих другачије назвао то што он ради). Међутим, како филм одмиче, тако је Николасова прича све трипознија јер уопште више нисте сигурни да ли је он заиста имао посла са вампиром или са својим унутрашњим демонима. Иако је Николас одлучио да свој лик претвори у карикатуру, па га је самим тим удаљио од неке реалне личности са којом бисмо могли да се поистоветимо и осетимо емпатију, опет некако изазива сажаљење. Николас и режисер Роберт Бирман успели су да од комичних ситуација заправо направе једну депресивну причу која се у том маниру и завршава, неочекивано нагло. Могло је ту штошта разрадити, али у целини све ово није испало лоше и чак може бити схваћено као метафора усамљеног човека међу гомилом људи. Филм и започиње тако што у разговору са психијатром Елизабет Ешли ми схватамо да он трага, али никада није задовољан потрагом јер пре свега није задовољан ни самим собом. Зато он и тражи жртву (и у том смислу је Марија Кончита Алонсо идеална) пред којом може бити велики и ауторитативан. Може се рећи да је овај филм заправо потрага за љубави, али да протагониста (односно антагониста) није способан да је оствари. Свакако је прича која је врло необично испричана.

Едукативни моменат: Николас нам је представио једну сасвим реалну врсту вампира; емотивних вампира који нам одузимају време, енергију и искоришћавају нас. Не смемо им то допустити, па ни ако морамо платити цену запослења или већ неку другу цену. Ништа није вредније од нашег здравља, интегритета и достојанства. 

Оцена наставника:

(једвита)  

Вампирице (Vamps 2012) је прича о две девојке Алиши Силверстон и Кристен Ритер које су доброћудни вампири и не једу људе. Посвећене су изласцима и проналажењу згодних момака и покушавају да избегну своју бахату стем-вампирицу Сигорни Вивер која их је таквима и направила. Преокрет настаје када се Кристен заљуби у згодног потомка Ван Хелсинга (Ден Стивенс) и остане у другом стању. Једини начин да роди бебу је да се наново врати у људски облик, али то не може без муке и без последица.

Критички осврт: Специјални ефекти су као у некој дечјој серији, а ни радња ми не изгледа претерано одрасло. Она се некако котрља и има она смисла, па чак и неки покушај да буде слатка, али сувише је површна и празњикава, са сценама које се смењују муњевитом брзином и на почетку се све време уводе неки нови ликови. У ствари, режија изгледа као нека не баш успела хумористичка серија где скеч смењује скеч. Уз то, хумор је баш, баш инфантилан и заиста није смешан, осим Сигорни која је изгледа увек сјајна.

Едукативни моменат: Кристен се на крају одлучила за прави живот иако јој је то донело већи број година и мање допадљив физички изглед који иде уз њих. Међутим, донела је праву одлуку јер прави живот је ипак права ствар. Ко разуме, схватиће.

Оцена наставника:

(на гурку)  

Божићни дневници 2 (The Christmas Chronicles: Part Two 2020) је наставак истоименог филма из 2018. Дарби Камп је тужна девојчица јер је њена мајка Кимберли Вилијамс-Пејсли пронашла новог момка Тајриса Гибсона и сви заједно су отишли да Божић прославе на сунчаној плажи наместо у пригодном, снежном окружењу код куће. Зато је одлучила да побегне кући и њен бег ће искористити зли вилењак Јулијан Денисон за своје планове да уништи Деда Мраза (Курт Расел).

Критички осврт: Симпатична, лепо упакована „бајка“ у којој је, у духу Божића, крај добар за све. Могло је да буде мало више хумора, али и овако је добро, мада уз мало више патетике но што је права мера.

Едукативни моменат: Дечак на аеродрому је рекао Дарби да није важно где је за Божић, већ са ким. Ја бих додао да то не важи само за Божић.

Оцена наставника:

(блага и Божићна)

Хауард Лавкрафт и ледено краљевство (Howard Lovecraft and the Frozen Kingdom 2016) је филм рађен према истоименом стрипу инспирисаним ликом и делом Хаурда Лавкрафта. У овом цртаћу он је дечак кога одгаја мајка јер је отац у менталној болници. Мајка му даје очев дневник и он у њему проналази пролаз за други свет, у који је улазио и његов тата, те се срео са разноразним чудовиштима, што је и разлог његовог душевног стања. Испоставиће се да је млађи Лавкрафт ипак спремнији да се суочи са страхотама које вребају из друге димензије.

Критички осврт: Ово је необичан спој дечјег филма који у доброј мери референцира на „Бескрајну причу“ и врло мрачне фантастике, која је опет некакав хибрид СФ-а и епске фантастике. Прича је интригантна баш зато што се дечак спријатељио са чудовиштем које уништава светове, али је мање-више класична са врло предвидљивим преокретима. Анимација је сиромашна, мада интересантна, али сам свеједно већ имао прилике да је видим. Сценариста и режисер Шон О’рајли је изгледа желео да ода поштовање писцу јер је лик у доброј мери изградио на стварном животу Хауарда Лавкрафта или је можда желео нешто да постигне тиме, али макар на мене није оставио богзна какав утисак. И без тога је цртаћ сасвим добар и сигурно бољи од трећег дела, који сам већ гледао.

Едукативни моменат: Катулу је рекао Хауарду како су они пријатељи и како пријатељи не једу један другог, осим ако су много гладни. То је, наравно, била шала, али поента је да је Катулу спасио Хауарда јер су пријатељи. Ни Хауард није оставио Катулуа када је могао да побегне у сигурност своје собе из истог разлога. Прави пријатељи су ту један за другог у лошим ситуацијама.

Оцена наставника:

(на једва, али ипак четири)

Линије хоризонта (Skylines 2020) је трећи наставак истоименог филма (мада у једнини) из 2010. Пет година након победе Земљана над ванземаљцима завладала је пандемија међу хибридима ванземаљаца и људи који су претекли. Сада су пријатељски наклоњени хибриди почели да бесомучно нападају људе. Генерал Александар Сидиг је мобилисао Линдзи Морган и још неколико људи да сви заједно оду на туђинску планету и пронађу лек за ову пошаст. 

Критички осврт: Насупрот сваком Менделовом правилу наслеђивања, Линдзи има моћи ванземаљаца и спасила је свет. Сада то треба да учини још једном. И пошто је ово завршни филм у трилогији, зашто не преселити радњу на терен ванземаљаца? То је, иначе, врло трики део јер би он требало да буде најмаштовитији, а обично је разочаравајући. Најчешће је ванземаљски свет врста које су инвазивне попут ове у филму описане, мрачни, металом опточени и са вијугавом архитектуром. И овај свет је био управо такав, а још су и специјални ефекти и самим тим приказ планете били солидно лоши, као у каквој видео-игри. Акција која се дешава у филму управо и изгледа као видео-игра. И то је изгледа био мотив сценаристе и режисера Лијама О’донела – да одради један гејмерски посао јер је запоставио готово све остало, али пре свега мотивацију и осећања ликова. Издаја Александра само је потврдила моје сумње – да се ради о крајње класичној, предвидљивој причи. Уз то лоше сроченој са врло прозаичним дијалозима. Овај филм је заправо заслужио лоше критике које је добио први наставак на разним сајтовима, а који је неупоредиво бољи.

Едукативни моменат: Линдзи је у овом делу показала како технологија, у првом делу коришћена за зле ствари, може да се користи како би се помогло. Ствари које користимо саме по себи нису лоше већ њихова употреба, а она зависи искључиво од нас.

Оцена наставника:

(на два)

Лако Је Критиковати 157

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Убице из свемира (Killers from Space 1954) је филм о научнику (из области нуклеарне енергетике) Питеру Грејвсу који је авионом надлетао нуклеарну пробу. Проба се завршила, а онда је пилоту авиона пажњу привукао светлуцави објекат на земљи. Са пратиоцем је кренуо да истражи шта је то и од тада се не зна шта им се десило. Касније су пронашли Питера, али без сећања на то шта му се догодило и са необичним ожиљком на грудима. Пошто му је здравствено стање било стабилно, пустили су га кући, али се убрзо испоставило да његова психа уопште није у реду. Након што су му дали серум истине, открили су крајње шокантну и невероватну причу.

Критички осврт: Највећи утисак на мене су остали ванземаљци који имају пинг-понг лоптице на очима и то изгледа заиста урнебесно. Иако су они претња човечанству, некако нисам могао да их узмем за озбиљно. Но, не могу да кажем да се аутори филма нису потрудили гледе специјалних ефеката. Има ту неких џиновских буба и гуштера и чак има и неког смисла зашто су ту. Чак су се потрудили да то све буде и узбудљиво, па имамо и неку бесомучну јурњаву колима, која је заиста досадна, али опет је неки труд. Иначе је динамика филма могла да буде и за нијансу бржа, али машти не могу много да замерим. За педесете године, ово је сасвим коректна СФ прича.

Едукативни моменат: Питер је успео да победи напредне и зле ванземаљце захваљујући познавању науке. Не очекујем баш да ћемо побеђивати инвазије из свемира, али ћемо у много чему победити ако учимо науку и бавимо се њоме.

Оцена наставника:

4(уз умањеницу)

earth (Small)Бојно поље Земља (Battlefield Earth 2000) је филм рађен према истоименој књизи Л. Рона Хабарда. Рон је, иначе, оснивач сајентологије, која се у Европи сматра сектом и која шири границе духовног и на друге (насељене) планете. У овом филму година је 3000. и Земљу су освојили ванземаљци. Главни од њих Џон Траволта (који приватно јесте сајентолог) има задатак да експлоатише рудна богатства планете. Људи су малобројни и њихова културна еволуција је деградирана, тако да су окупљени у племенске заједнице у сталном страху од ванземаљаца (које називају демонима), који их лове и третирају као робове. Бари Пепер не жели више да живи у страху и да се крије и кренуо је да се суочи са демонима. Сплетом околности, он је научио све што је потребно да разуме ситуацију у којој се његов народ налази и повешће тај народ у борбу за слободу.

Критички осврт: Запањен сам да је у овај филм утрошено 73 милиона долара. На шта ли су их утрошили, с обзиром на то да специјални ефекти изгледају врло налик онима у неком ТВ филму? Добро, прелаз из сцене у сцену је требало да подсети на „Ратове звезда“ и то је у реду, али ефекти су баш слаби и уз то не претерано маштовити. Баш као ни изглед ванземаљаца. Они су похлепни и то префорсирано похлепни и изгледају као запуштени горостасни људи. Врста, која лагано лети између светова и потчињава их за тили час, нема решење за лоше зубе. И то само мушкарци, пошто су код женских примерака они беспрекорни.

Оно што ме је такође зачудило је да је ово један од филмова који је проглашен најгорим деценије или свих времена, како год. Да се разумемо, ово није добар филм, али реално, гледао сам лошије. Рекао бих да је овога пута тас ваге генералне критике превагао на страну са тегом сајентологије, која је изгледа прилично непопуларна (што није невереоватно с обзиром на њихово агресивно иступање према неистомишљеницима). По инерцији, Џон је проглашен за најгорег глумца, мада је објективно он у своју улогу унео заиста много шарма и изнео је са лакоћом. Проблеми са којима се бори овај филм су сувише класична радња која је на претанким и престакленим ножицама. Бари је обучио своје људе, који су на нивоу пећинских, да уз помоћ високе технологије победе надмоћне ванземаљце. Они постају умешни ратни пилоти, а најмање двојица се жртвују у херојском чину за слободу. У акцији која је у најбуквалнијем смислу рађена према шаблону (са комплексом „Рамба“ и самим тим врло наивним тренуцима где је бају немогуће погодити из близине, али он решета тону непријатеља), ултимативна победа је уништење читаве планете… Да, претеривање иде дотле да се супериорни свет који колонизује ко зна колико других претвара у љубичасту измаглицу… Уф. И на крају баја добија девојку. Знате већ како то иде.

Едукативни моменат: Бари је схватио једну ствар: да би победио, морао је да учи. Његова предност је била и та што је знао туђински језик, док ти исти туђини нису знали његов. И у овом филму се показало да се свако знање исплати, чак и на другим планетама (или за уништење истих, како год).

Оцена наставника:

2(ту негде)

Џијуџицу (Jiu Jitsu 2020) је филм базиран на истоименом стрипу из 2017. Филм почиње тако што Алан Муси бежи од шурикена на неком острву, али га они ипак рањавају и он пада у море. Локалци су га пронашли и зашили, а онда и однели у војну америчку базу. Тамо сазнаје да је у Мајнмару, али не може да се сети више ничег. Војска је убеђена да он учествује у важној мисији, те су врло заинтересовани за њега, али су за њега заинтересовани и мистериозни борци који ће чак напасти војну базу само да га се домогну.

Критички осврт: Режисер Димитри Логотетис је користио мало гејмерске, мало матрикс форе како би битке учинио што више кул, али и поред свег труда некако ми нису тако изгледале или макар не увек. Заправо, највише ми се дојмио Николас Кејџ, сада већ времешни и за којег никада не бих рекао да има такве вештине. Сам разлог зашто свака борба започиње уопште није био јасан у првих пола сата и више филма, тако да све то изгледа префорсирано. Ситуацију додатно чини збуњујућом то што главни лик Алан има амнезију, тако да је нејасно ко је ту на чијој страни и због чега све то. Постоје, наравно, добро баждарени филмови где се мистерија гради и од почетног „ништа ми јасно није“, продубљује се, постаје све интересантнија и на крају се разрешава. Овде то није случај. Само се бију, да бисмо онда негде после пола сата филма схватили да имамо посла са нискобуџетним Предатором. При томе Алан веома мирно и сталожено мења стране, а врло брзо је заборавио на Марију Авгеропулос (коју је тренутак пре тога покушавао да спаси) када је упао у „зечју рупу“, како је већ у филму названо Николасово скровиште. Све је врло површно, почевши од мотива ликова, преко сцена, до комплетне радње.

Глума заиста шкрипи, али и ликови нису занимљиви. Еди Стиплс је донекле симпатичан са његовом улогом апа-драпа војника.

Едукативни моменат: Овај филм је прави пример тога да ако желите да презентујете неку вештину или идеју или било шта друго, треба да имате и одговарајући контекст. Ако га немате, нећете добити одговарајући ефекат, као што није ни режисер овог филма.

Оцена наставника:

(сасвим)

Пре ватре (Before the Fire 2020) је апокалиптични филм. Апокалипсу је изазвала пандемија опасног грипа и, како би је избегли, млади пар Џена Линг Адамс и Џексон Дејвис побегли су ван града. Џексон је Џену послао на фарму код своје мајке и брата Рајана Вигиланта. Изгледало му је да ће тамо бити заштићена јер је село далеко и изоловано, али се показало да је тамо Џена много више била изложена опасности и то не само од вируса.

Критички осврт: Филм је озбиљно урађена драма и до преко половине филма имамо управо то: драму. Радња се веома, али веома споро развија. Тек негде од средине нешто је почело да се дешава и ту је режисерка Чарли Булер добро направила преокрет са све заплетом; наместо очекиваног (погодног) љубавног троугла, увела је сасвим другачији ток приче. И онда је сасвим ишла страном непредвидљивог откривши нам шта је њена главна јунакиња Џена способна да уради, иако је изгледало као да није. Далеко од тога да Чарли није разрадила своје ликове, већ нам је напросто дала очигледну чињеницу; ми заиста не знамо шта од кога можемо да очекујемо, посебно када су апокалиптична времена. Продукција, режија, камера, глума, све је сасвим добро у овом филму и заиста има моје похвале.

Едукативни моменат: Пандемија је опасна ствар и зато што може да изазове оно лоше у људима, као што је био случај са млађаним Дакотом Морисијем. Зато морамо да пазимо на два „фронта“: и физичком и психичком.

Оцена наставника:

(од мене)

Полуострво (반도 2020) је хорор из Јужне Кореје и наставак филма „У Бусан“ из 2016. Војник Кан Дон-вон и породица његове сестре су избегли из Јужне Кореје коју је захватила зомби пандемија. Међутим, док су били на броду, један заражени путник се преобразио и, у нападу који је уследио, заразио и Канову сестру и сестрића. Једини преживели, осим Кана, био је његов зет Ким До-јун. Они су пребегли у Хонгконг, али тамо њихов живот и статус нису били задовољавајући. Зато су прихватили понуду тамошњих мафијаша да се врате у своју земљу (у којој царују зомбији и која је под карантином) и докопају се новца који је тамо остављен. Са њима у ову авантуру крећу још двоје, али ће се испоставити да зомбији нису једина опасност тамо и да смрт вреба и од преживелих у тој земљи.

Критички осврт: Увод у причу је заиста фино урађен, али и сам заплет није лош, мада је јасно да протагонисти не могу веровати мафијашима и да ту могу очекивати врло непријатна изненађења. Но, некако је режисер Јон Шанг-Хо тако моделовао карактер ликова и ставио их у специфичну ситуацију да читаво њихово ангажовање ипак пије воду. Сценографија у коју су они потом доспели је импресивна, иако је већ виђена у сличним филмовима. Зомбији су врло интересантни, а у складу са азијатским смислом за акробатику. Читав филм је заиста узбудљив, интересантан, са врло добром динамиком. На крају је патетика достигла климакс, али добро, толико може да се прихвати.

Едукативни моменат: Девојчицама полуострво није деловало као пакао иако је било крцато зомбијима јер су биле са људима које воле. Свако место нам може бити лепо ако смо у правом друштву.

Оцена наставника:

4(може)

ragecarrie (Small)Бес: Кери 2 (The Rage: Carrie 2 1999) је наставак филма „Кери“ из 1976. У средњој школи популарна рагби екипа се забавља тако што сабирају бодове за сваку девојку из школе са којом су имали секс. Једна од њих је и Мина Сувари коју је завео, па оставио Закери Тај Брајан. Њена најбоља пријатељица Емили Бергл је открила о чему се ради и пријавила то школској саветници Ејми Ирвинг. Ејми је томе дала на значају и чак укључила полицију да учествује, што је успаничило Закерија Таја, али и разбеснело вођу рагбиста Дилана Бруна. Кап која је прелила чашу је што се у Емили заљубио његов колега из тима и пријатељ из детињства Џејсон Лондон. Зато је, заједно са момцима из екипе и девојкама навијачима, припремио Емили сурову освету. Међутим, Емили није уопште немоћна као што је мислио.

Критички осврт: У питању је једна љубавна, досадњикава прича, која се дешава у сред толико разузданих хормона адолесцената да момци из рагби тима сабирају бодове са својих сексуалних подвига. Не негирам да се то врло вероватно и дешава, али се онда на бази тога гради читава полицијска истрага која нема много основа и то је јасно и нама који нисмо правници. Уз то, истрага се зауставља негде у сред филма и остаје као започета и незавршена прича. Тако да улога шерифа Клинта Џордана нема много оправдања. Није ми јасно ни зашто је режисерка Кет Шеј толико много флешбекова убацила у овај филм, иако ово свакако јесте наставак. Подозревам да је хтела да подигне цену овом делу референцирајући на доказано добар првенац, што је лош приступ. Боље би било да је овај филм учинила сјајним. Ако ћемо да ситничаримо, Ејми је имала и флешбек на догађаје којима није присуствовала.

Но, добро, радња се некако котрља, али се све некако доводи до исте кулминације као у претходном наставку и то постаје јасно већ од половине филма. Тако да је ово само варијација на тему и то сасвим осредња. Малко је финална сцена када Емили прави покољ извадила ствар (јер није лоше одрађена), али не превише, док је сам крај опште место.

Едукативни моменат: Када је Емили рекла свом наставнику како не верује у љубав, он је закључио како она има веће проблеме него да добије оцену из његовог предмета. И заиста јој је добро одговорио.

Оцена наставника:

3(на два)

all_of_me (Small)Све од мене (All of Me 1984) је филм базиран на необјављеној књизи „Мене двоје“ Едвина Дејвиса. Лили Томлин је богаташица која је читав живот боловала због слабог срца и сада је већ на самрти. Међутим, она је нашла начин како да „купи“ нови живот. Наиме, мистик Ричард Либертини уме да, уз помоћ обреда и посуде, пренесе душу из једног тела у друго. Идеја је да, када Лили умре, њену душу пренесе у тело младе Викторије Тенант. Међутим, у метежу који је настао када је Лили умирала у канцеларији адвокатске фирме, посуда је испала кроз прозор и пала на адвоката те фирме Стива Мартина. Тако да Лили није добила тело лепе девојке, већ половину средовечног мушкарца незадовољног својим животом.

Критички осврт: Ово је једна сасвим коректно испричана прича, са занимљивом идејом и неколико смешних ситуација, али заиста није урнебесна. Има помало шарма, има помало и општих места, тако да јој се објективно могу наћи и плусеви и минуси. Глума је углавном океј, без претерано емоција. Режисер Карл Рајнер је у први план истакао Стива и Лили као комичаре и убацио их у низ можда више интригантних, него интересантних ситуација у којима смо имали прилике да видимо симпатичне сукобе два пола и два карактера. Но, ликове није разрадио, као ни њихове животне приче, тако да је јако тешко осетити емпатију према било којем од њих двоје. Збирно гледано, филм је питак, забаван и са солидном динамиком.

Едукативни моменат: Стив је у једном тренутку замерио Лили да му уништава живот; љубавну везу са Медолин Смит Озборн и каријеру адвоката. Испоставило се да му је унапредила квалитет живота јер ни једно ни друго нису били за њега. Чак и када нам се чини да губимо, може бити да добијамо.

Оцена наставника:

4(мршава)

Гандала (Gundala 2019) је индонежански суперхеројски филм о момку који је као дете остао сироче, те се сусрео са разним несрећама, да би ипак преживео на улици и постао мајстор у борилачким вештинама. Касније је открио и да има моћ да привлачи муње и ослобађа електрицитет, те отуда му и такав назив (на старом јаванском значи „грмљавина“). Ту моћ ће употребити да помогне сиромашнима, али и комплетном индонежанском народу од злих мегаломанских планова моћног мафијаша.

Критички осврт: Ово је један од ређих филмова где акција почиње већ на дечјем узрасту и то врло солидна и изненађујуће сурова. Иначе је у глуми и у причи присутна азијатска наивност и разиграност, па је та суровост међу децом још више шокантна. Филм се наставља у таквом маниру и ово је један од насилнијих филмова о суперхеројима. Други филмови изгледају као игре са фигурицама наспрам овог. Радња се доста добро одвијала до средине филма када је убачен затрован пиринач који изазива врло посебан дефект код плода трудница; да све бебе изгубе осећај за морал. Е, баш! И то су стручњаци прозрели (заиста немам ни најблажу представу како) и то је узроковало нереде на улицама… Тај део филма је значајно спустио криву на графику квалитета. И од тада он заиста пада, мада је пад мекши, јер ту су сада и добро позната општа места, предвидљиве сцене и патетични моменти, те неки пропусти (шта се деси са симпатичним дедицом, колегом суперхероја, на крају, на пример). Но, онда се разоткрива читав план који је (макар наизглед) паметно смишљен и малко поправља ситуацију. Свакако га је добро елаборирао главни антагониста током самртног ропца. Оно што ипак највише замерам филму је антивакцинашка идеја, која ми је већ преко главе у свакодневном животу.

Оно што свакако морам признати филму је емоција које дефинитивно има, као и врло солидна режија и нешто мање солидни специјални ефекти. Борилачке вештине које су глумци показали су, јасно, импресивне и заиста све то делује узбудљиво. Објективно, ово је суперхеројски филм готово у равни са америчким блокбастерима, што свакако треба ценити.

Едукативни моменат: Главни антагониста је био, без сваке сумње, зао, али је у једном био у праву – када је рекао да је он то што је постао јер је био принуђен да превазиђе своје слабости. Када год успемо у томе, свакако смо постигли успех.

Оцена наставника:

4(минус)

Пројекат Моћ (Project Power 2020) је филм чија је радња смештена у Њу Орлеансу. Тамо се појавила нова дрога која појединима даје супер-моћи, махом налик на оне које имају животиње. Полицајац Џозеф Гордон-Левит покушава да стане на пут новим криминалцима који користе стечене моћи, тако што и сам узима дрогу од дилера девојчице Доминик Фишбек. Тада се појављује и Џејми Фокс, који хоће да дође до главног дистрибутера. Иако Џејми није полицајац и има методе које су на ивици закона, Џозеф ће морати да се удружи са њим, али и са Доминик.

Критички осврт: Интересантно, али аутори филма су листом белопути, но добар део филма се бави расном неправдом у Америци. Мислим да то нема онај квалитет као када о томе говоре управо они који су ту расну неправду искусили, али свакако је добар помак и поздрављам. Такође, поздрављам и избор глумаца, посебно Џозефа који је, према мом мишљењу, изузетан, али неоправдано недовољно присутан у „јачим“ филмовима.

Прича је занимљива, прилично узбудљива и са добром акцијом. Но, оно што јој даје вредност је врло оригинална идеја, коју су режисери Хенри Јост и Аријел Шулман у доброј мери искористили.

Едукативни моменат: Џејми је сматрао како људи не желе нешто да раде јер верују да је то глупа идеја. Ипак, некада и таквим идејама треба пружити шансу.

Оцена наставника:

(додуше са минусом)

all star (Small)Звезда Супермен (All-Star Superman 2011) је десети из Ди-Сијевог серијала цртаћа о суперјунацима. Суперменов архинепријатељ Лекс Лутор је успео у својој намери; да порази Супермена тако што га је преварио да се сувише приближи Сунцу и изложи се прекомерно његовом зрачењу. Супермен је сазнао да умире и сада мора да заврши све послове, од којих је један и да спречи Лекса да потчини свет својој вољи.

Критички осврт: Ово је већ трећи филм који сам гледао о Суперменовој смрти. Супермен је толико супериоран херој да је вероватно прави изазов за ауторе (у овом случају режисера Сема Љуа) да га убију. Сем је то урадио одистински, те направио сасвим добру причу. Изгледало ми је као да ту инвазија пара Криптонијанаца мало штрчи, али ипак не – све се некако уклапа у целу слику.

Едукативни моменат: Ентитет Ултра-Сфинга је питао Супермена шта се дешава када неодољива сила наиђе на непокретан објекат? И Супермен је одговорио тачно. Рекао је да се они тада – предају. Шта би друго урадили?

Оцена наставника:

4(плус)

Лако Је Критиковати 155

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

images (Small) (body)Вреће за тела (Body Bags 1993) је омнибус од три хорор приче које повезује то што су њихови антагонисти доспели у исту мртвачницу.

Критички осврт: У току филма морао сам још једном да погледам годину када је филм снимљен јер одаје невероватан утисак осамдесетих, због самих прича, сензибилитета и специјалних ефеката. У причи, која повезује три главне приче, протагониста је Џон Карпрентер, занимљиво нашминкан, али мени свакако један од мање омиљених режисера. Но, ту улогу извео је некако шармантно, ако већ не духовито и све приче имају тај неки шарм, ако већ не оригиналност. Додуше, друга прича, која ми је најупечатљивија, има интересантну идеју. Ипак, филм је прилично смешно остварење за деведесете, али је окупио прилично познате глумце и то много њих.

Едукативни моменат: Стејси Кич је био несрећан јер је губио косу и то је заиста безвезе; себе треба прихватити онаквима какви смо. И ћелавост или нека таква слична особина заиста није разлог да будемо несрећни јер, на крају крајева, то заиста није исто као и изгубити здравље, на пример.

Оцена наставника:

4(уз добар један минус)

nightofthe (Small)Ноћ демона (Night of the Demons 1988) је филм о групи младих који су одлучили да за Ноћ вештица направе журку у кући која је озлоглашена као запоседнута. Они су у томе пронашли разлог да се добро зезају, али ће се испоставити да је прича ипак озбиљнија и – фатална готово по све њих.

Критички осврт: Дијалози су испод сваког прага интелекта. Разумем ја да је ово тинејџ хорор, те да тај узраст иначе међусобно не води неку умну филозофију о сврсисходности живота, али ово је ипак претерано приземно. Или је ово филм о баш, баш глупавој групи деце. Ако је то друго био циљ онда је успех постигнут, а највише сценом где Били Гало има гласни монолог шта ће следеће да уради. Сви млади на журци су стеротипни и незанимљиви, осим Амелије Кинкејд која је кудикамо интересантна јер је у некој мери дала шарм свом лику (и сцена када она игра је заиста ефектна). И, глума им је спорадична; чини ми се да се плавојке у овом филму нису снашле.

Покоја сцена је секси, али је то тако само да би режисер Кевин Тени намакао публику на више него танак филм са више него танком причом. Радње практично и нема, само се вијају по кући. Допало ми се како је филм кадриран и чини ми се да се Кевин том аспекту филма посветио заиста студиозно, за шта је имао много времена пошто око свих других аспеката није имао готово никакав посао. Заправо, ово је могла да испадне добра алузија на Алису и њену Земљу чуда, тим пре што неких елемената има (Кети Подевел носи костим Алисе, а ту су и тајанствена врата и сцене када она пада или се привидно смањује/повећава), али то или није разрађено или једноставно није дошло до изражаја.

Едукативни моменат: Алвин Алексис је био у праву када је одмах одлучио да напусти кућу. Са неким стварима не треба се играти. Додуше, у запоседнутој кући можете правити журке, пошто демони не постоје, али са алкохолом и дрогама, на пример, на тој истој журци свакако игре нема.

Оцена наставника:

2(и још минус)

nightofthe (Smallow) (Small)Ноћ демона (Night of the Demons 2009) је римејк претходног филма. Радња је слична, те су млади организовали журку за Ноћ вештица у запоседнутој кући. Међутим, полиција је банула и прекинула забаву. Већина је растерана кућама, а остала је неутешна домаћица Шенон Елизабет са још шесторо пријатеља. Врло брзо ће се испоставити да више не могу да напусте кућу.

Критички осврт: Прво што сам уочио су општа места, као и стереотипни ликови. Потом је уследио сасвим класичан хорор. Но, ако бих га упоредио са оригиналом, прича је значајно унапређена. Смисленија је, за неколико нијанси страшнија и са подразумевајуће бољим (мада не сјајним) специјалним ефектима. У поређењу са другим хорор филмовима, овај је за неколико нијанси бољи од осредњег. Нема богзна шта да понуди, тим пре што су дешавања у доброј мери предвидљива. Отприлике вам је при средини филма јасно како ће се завршити.

Едукативни моменат: Када је Шенон ујела лобања, Мајкл Копон је рекао да је то вероватно рефлекс. Оно што ја могу да кажем на то да сигурно није рефлекс. За рефлекс нису задужене кости, већ мишићи – они су ти који покрећу наше тело, па макар то били и невољни покрети, односно рефлекси.

Оцена наставника:

3(гравитира ка четворци)

images (Small)Али нас ослободи од зла (But Deliver Us From Evil 2017) је прича о Лилит (Алис Роуз) коју је Бог протерао из раја, да би Адаму, првом човеку, пронашао другу жену, односно Еву. У новије време Лилит жели освету над сваким мушкарцем којег сретне. Ипак, један је посебан јер може да јој одоли и порази је.

Критички осврт: У појединим моментима радња ми је изгледала не толико разуђено колико неартикулисано. Нешто се дешавало са Грантом Харвијем, али је било нејасно шта, као и зашто су се појављивали баш ти људи који су се појављивали у том тренутку. Најчуднија је појава Веронике Петручи са причом из које апсолутно она не би могла да повеже да је Грант син Џозефа Ђана, што је она ипак учинила. Полицијска истрага у овом филму тек нема никаквог смисла, укључујући и убиство детектива Р.Ј. Конера. Мени је прича о Лилит интригантна иначе, али овако банално постављена је заиста безвезна. Такви су некакви и дијалози у филму, а и глума појединих ликова. Продукција је такође слабашна, али су специјални ефекти кудикамо пристојни.

Ради се о томе да од религијске приче о Лилит, без обзира што није експлицитно наведена у Библији, очекујем нешто више од приземног схватања греха и убијања мушкараца без икаквог плана. А овај филм нуди управо то, уз модерну, американизовану верзију о религији, где је Џозеф ТВ-лице и проповедник истовремено. Ако ћемо право, то некако више вуче на секту… Углавном, јефтина радња исто тако пласирана.

Едукативни моменат: Лилит је била у праву што се једне ствари тиче, а то је да је прича свакога од нас да пронађе себе. Међутим, понекад ћемо пронаћи себе и у другима. Мудра Лилит, нема шта, иако је демонолика.

Оцена наставника:

1(сасвим без двојбе)

images (Small) (Small)Ходајући мртвак (The Walking Dead 1936) је прича о човеку Борису Карлофу који је осуђен и погубљен због убиства које није починио. Знајући да је невин, научник Едмунд Гвин га је повратио у живот. Борис није знао за живота ко му је сместио убиство, али је наново оживљен почео да прогања управо оне који су то учинили.

Критички осврт: Борис је био најпознатији Франкенштајн свог доба и сада је одиграо улогу не много различиту. Међутим, показао је да је више од филмског монструма и заиста добро одглумио човека толико унесрећеног да не можете да не осетите емпатију према њему. Филм има интересантну идеју и коректно је реализован, мада ипак прилично збрзано. Режисер Мајкл Кертиз се потрудио да све то смести у један сат и успео је у томе, мада не баш без последица. Рецимо, ту се паралелно дешава и љубавна компликација између Ворена Хила и Маргерит Черчил, али је остала да виси у ваздуху. Последњу сцену је Мајкл заиста добро решио, мада је погибија двојице преосталих гангстера сасвим предвидљива.

Едукативни моменат: Криминлаци су Борису приписали снагу и моћи много већу него што је објективно имао. Заправо, радило се о томе да он ништа није конкретно учинио, већ их је убила њихова властита кривица. Дакле, кривица да смо нешто лоше урадили има реалну снагу и моћ против нас самих, па зато и треба да поступамо исправно.

Оцена наставника:

4(свакако да да)

imagesputnik (Small)Сателит (Спутник 2020) је руски СФ. Током 1983. два астронаута су кренула да се враћају на Земљу, али је настао некакав крајње необичан проблем и нешто је напало њихову летелицу. Она се спустила у Казахстану, где их је случајно пронашао мештанин, али је утврдио да је један космонаут мртав, док је други у јако тешком стању. Нешто касније, официр Фјодор Бондарчук је позвао психијатра Оксану Акиншину да дође у војну базу којом управља Фјодор и где је преживели космонаут Петар Фјодоров. Наводно је њена експертиза била потребна да би помогла Петру да се сети догађаја из свемира које је заборавио, али ускоро она увиђа да је њена улога много значајнија.

Критички осврт: Већ сам у пар наврата рекао да Рује умеју да направе добру фантастику и овај филм није изузетак, мада је утицај Ејлијена више него видан. Мало ме је изненадило зашто је режисер Егро Амбаренко показао адут филма прилично брзо, али је брзо и постало јасно да се ово претворило у романтичну и несрећну љубавну причу, са малим, али ефектним преокретима и врло одмереном акцијом. Динамика филма је сасвим коректна, а и глума. Немам шта да замерим, заиста.

Едукативни моменат: Оно што су имали Петар и ванземаљац је мутуализам – врста симбиозе где оба члана имају користи. Симбиоза има мало шире значење и обухвата сваки однос у природи између две врсте у којем макар једна има користи.

Оцена наставника:

4(плус)

imagesecret (Small)Тајни врт (The Secret Garden 2020) је филм рађен према књизи Франсес Хоџсон Бернет из 1911. Британка, девојчица Дикси Егерикс је остала без оба родитеља док су боравили у Индији. Била је сама неколико дана, али су је пронашли британски војници, те је послали натраг у Британију, где је бригу о њој преузео теча Колин Ферт. Заправо, он ју је мање-више препустио самој себи и да слободно лута по околини. У шуми, крај његовог имања, Дикси је пронашла чаробну башту иза високих камених зидина.

Критички осврт: Ово је једна слатка, досадна прича, која веома подсећа на Хајди. Заправо, малтене је преписана. Но, то више могу да замерим самој причи, а не филму. Специјални ефекти су перфектни, а јако ми се допада та порука да деца треба да проводе време у природи. Тако да филм свакако има добрих страна, чак и едукативних, ако изузмемо став о школи који је у овом филму више него проблематичан.

Замерио бих први део који је мало нејасан јер ако је девојчица навикла на слуге у Индији, где су они нестали када су родитељи отишли у болницу? Касније је режисер Марк Манден кроз флешбекове тај део дорађивао, али се више фокусирао на однос Дикси и њених родитеља који је такође прилично нејасан – пре свега са мајком. И тај однос до краја се није много разјаснио, нити је објаснио било шта што се касније дешавало. Такође сам пропустио у каквом су односу Амир Вилсон и Ајсис Дејвис, мада је довољно и објашњење да је он дечкић који ради на имању.

Едукативни моменат: За млађаног Едана Хајхурста се показало да је много лековитији био боравак у природи, а не у соби између четири зида. И то заиста је најбољи савет за свако дете и одраслу особу; што више природе, а што мање гледања у апарате.

Оцена наставника:

4(ту је негде)

TheButterflyEffect (Small)Ефекат лептира (The Butterfly Effect 2004) је прича о дечаку, а касније момку Ештону Кучеру који је као мали имао епизоде са помрачењима ума. Наиме, у његовом животу појављивали су се периоди када би се искључио и није могао касније да их се сети. Као студент је открио да не само да је могао да их се сети, већ је могао и да их мења.

Критички осврт: Ово је заиста добро одрађен филм са интересантном идејом. Додуше, поједини делови су предвидљиви, попут оног шта ће се десити Ештону када спаси жену и дете од експлозије, али је ипак прича занимљива и држи пажњу. Глумци су урадили свој део посла заиста добро.

Едукативни моменат: Колико год се трудио, Ештон није могао да поправи ситуацију са свим актерима јер је заправо он сам био значајан сегмент и то се и потврдило на самом крају. Ипак, не треба да извучемо поуку да би другима било боље без нас, већ да имамо утицаја на друге животе и самим тим и одговорност.

Оцена наставника:

5(готово без двојбе)

batyear (Small)Бетмен: Година прва (Batman: Year One 2011) је дванаести филм по реду који је направила компанија Ди-Си стрипови уз подршку неколико филмских студија. Као што сам наслов каже, филм се бави почетком Бетменове борбе против криминала који је у Готам ситију баш узео маха.

Критички осврт: Цртаћ је урађен као они старињски кримићи и морам да признам да није лош, иако није у жанру који волим. Истина, има превише предраматичних монолога, али то је опет у маниру поменутог поджанра. Причица објективно није неки оригинал, али није лоша, заиста. Добар је цртеж и сцене изгледају прилично стриповски.

Едукативни моменат: Жена мачка је рекла како је потребно потрошити новац да би се зарадио. Пошто није све у новцу, ја бих то преформулисао да је потребно уложити труд како би се нешто добило.

Оцена наставника:

4(јака једна)

firstgreen (Small)Зелени фењер: Први лет (Green Lantern: First Flight 2009) је пети цртаћ поменутог серијала. Овај цртаћ говори о томе како је пробни пилот Хал Џордан (глас му је позајмио Кристофер Мелони) постао Зелени Фењераш, односно припадник лиге хероја која чува свемир захваљујући чудесном зеленом прстену који сви имају.

Критички осврт: Прича је класична, са негативцем који је више него транспарентан, иако је припадник лиге добрих хероја. Додуше, мали плус иде на хероину која је направила изненађење и чија је смрт врло ефектна, ако могу тако да кажем (ипак је цртаћ у питању, па могу).

Едукативни моменат: Зелени Фењераши су научили да велико зло може да настане са неочекиване стране, али може и велико херојство.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 150

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

thirst (Small)Шишмиш (박쥐 2009) је јужнокорејски филм. Канг-хо Сонг је католички свештеник који се пријавио у медицинску установу као добровољац за проналажење вакцине за смртоносан Емануел вирус који напада само мушкарце Азијате. Експеримент је пропао и сви добровољци су помрли, а са њима и Канг-хо. Међутим, непосредно пред смрт примио је трансфузију која му је не само спасила живот, него га учинила и бесмртним. Но, да би сачувао такво стање морао је да се крије од сунчеве светлости и да пије крв. У том периоду га је мајка његовог друга из детињства замолила да помогне њеном сину који пати од канцера. Канг-хо се молио за њега и овај је заиста чудесно оздравио. Ту ипак није био крај њиховом поновном садруживању јер се Канг-хо загледао у лепу супругу свог друга.

Критички осврт: Режисер Чан-Вук Парк није изузетак од правила које се намеће из азијатских филмова; да сцене морају бити или лепо постављене као уметничке слике или једнако ефектне. Рецимо, када Канг-хо срче крв из цевчице која доводи до вене пацијента у коми, то је без двојбе врло упечатљива сцена и изгледа интересантније него у класичним вампирским филмовима где се забијају очњаци у вратне артерије. При томе, ни ефекти нису лоши, попут оног када Канг-хоу нестају брадавице са лица. Но, оно што је најбоље у овом филму је сама прича која је у основи класична, али је реализована на један другачији начин. Радња се споро развија, али се све време нешто дешава, тако да никако није досадна. Ликови су живописни, а интересантно је да су листом сви конзистентни осим Канг-хоа који се рапидно мења. У ствари, Чан-Вук је успео да ме наведе на то да се Канг-хо променио, како би то (зло)употребио на одличан начин у завршним сценама.

Други део филма је још бољи када љубавнике походи дух човека кога су убили. Те сцене су потпуно померене и урнебесне. Заправо, колико је први део филма суморна драма, са депресивном атмосфером где буквално осећате тегобу коју осећа и Ким Ок-бин, други део је по сензибилитету сасвим другачији и он је врцаво духовит и више нагиње трилеру. Свеукупно оба дела филм чине сјајним.

Едукативни моменат: Канг-хо је наводно силовао жену у кампу где су били очајни људи који су све време чекали њега. Заправо, извео је представу која је имала за циљ да они изгубе веру у њега и да не троше више живот на узалудно чекање. Некада наизглед лоша ствар коју нам неко уради може бити заиста добра по нас. На пример, када нам наставник да лошу оцену, то изгледа као да је нама учинио лоше, а заправо нам је учинио услугу на дуже стазе.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

impaler (Small)Набијач (The Impaler 2013) је у ствари надимак грофа Дракуле о којем се ради у овом филму. Седморо младих Американаца одлази у Трансилванију у Дракулин замак. Тамо ће их дочекати заносна, али и чудна Дајана Ангелсон, која ће се представити као домаћица замка. Испоставиће се да има скривене и убојите намере.

Критички осврт: Ово је отприлике као сапунска опера Б продукције смештена у филм Ш продукције. Режисер Дерек Хокенбо је имао добру идеју; да направи наопачке причу о Дракули. Сада је он имао своју реинкарнацију, а вољена је имала мисију да га оживи. При томе је требало да убије седморо људи поистовећених са седам демона. Наравно, то је изискивало да ликови покажу карактерне црте које ће их представити демонима налик, односно да буде видљив један од седам смртних грехова. И то баш није функционисало јер сам успео код свега два лика да повежем који су греси у питању, док се код осталих пет то напросто није јасно видело. Но, то је још и мањи проблем. Глума је претерано лоша, радња је досадна, а дијалози сигурно нису јачи аспект филма. Ни низак буџет не помаже, мада је Дерек учинио све што је могао да не користи специјалне ефекте које не може да приушти. Но, свеједно, сцене убиства нису нимало страшне.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да избегавамо седам смртних грехова. То су: superbia (понос), avaritia (похлепа), luxuria (блудност, пожуда), invidia (завист), gula (прождрљивост), ira (љутња, бес) и acedia (лењост). Филм не морате одгледати (и не бих ни препоручио), јер и без тога је јасно да није добро да имамо ове грехе на савести.

Оцена наставника:

1(мора)

ThePyramid_1400x2100Пирамида (The Pyramid 2014) је филм о археолозима оцу и кћерки Денису О’Херу и Ешли Хиншо који су пронашли песком затрпану египатску пирамиду, по свему различиту од свих до тада познатих. С обзиром на политичке неприлике у тој земљи, њихов рад је обустављен, али су њих двоје, њихов сарадник Амир К, као и репортер Криста Никола и сниматељ Џејмс Бакли одлучили да ипак истраже пирамиду. Испоставило се да ће то бити кобна грешка.

Критички осврт: Ово би био неки квази фаунд футиџ. Такви филмови где камера неког лика нешто снима умеју да буду врло напорни за гледање, тако да сам више фан уобичајних кадрова. То свеједно не могу да замерим, али могао бих да замерим све остало. Режисер Грегори Лавасер је имао згодну идеју (и заиста поздрављам што није убацио мумију у причу, што би било, најблаже речено, депласирано), али је уопште није разрадио. Чак ју је руинирао и како се крај ближио, било је све горе. Финалне сцене су апсолутно предвидљиве толико да сам могао да причам шта ће се следеће десити иако никад филм до сада гледао нисам. Сцена када Анубис треба да извади Ешлино срце толико је натегнута да је оно просто немогуће гледати без превртања очију. Ово је један од оних филмова где финале урушавају и оно мало ефектних сцена које филм има.

Изгледа да се Грегори ломио око тога ја ли ће обичан хорор са зверком, односно божанством које их тамани једног по једног или авантуру налик на оне које је имао Индијана Џоунс, па је преломио и унео оба. И поред толико дешавања заборавио је да нам објасни намену читаве те пирамиде и шта Анубис заиста хоће. На крају крајева и шта кошчате мачке хоће. Верујем да би се свему томе могла наћи логика, али је свеједно испало некако стихијски, неспретно. Сама прича је чиста класика и ништа новога није донела у поджанру у коме је рађена.

Едукативни моменат: Криста је била бесна на археологе што је пошла са њима у пирамиду и довела свој живот у опасност. И ту је погрешила. Не можемо да приписујемо другима одговорност за властите поступке. Такође, не треба да пратимо друге у поступцима који нису мудри или нису безбедни. Чак и ако то учинимо, они нам нису криви већ смо сами криви што смо поводљиви.

Оцена наставника:

2(на три, а може и три на два)

donnie (Small)Дони Дарко (Donnie Darko 2001) је прича о момку чије је име у наслову (глуми га Џејк Џиленхол). Он месечари и, према речима психијатра Кетрин Рос, пати од параноидне шизофреније. Дони заиста има халуцинације и приказује му се замишљени пријатељ у језивом костиму зеца, који му открива да је путовање кроз време могуће. Дони је започео истраживање тог натприродног феномена, а како би разјаснио ситуацију у којој се нашао, односно пронашао јој смисао.

Критички осврт: Истина је да нисам Џејков фан, али ову улогу је заиста покидао. Ипак, много више кредита бих дао сценаристи и режисеру Ричарду Келију који је направио врло необичну причу. Она је некако тескобна, иако не сасвим мрачна. Он је дао филму шмек уметничког, али није упао у манир уметничким филмовима наклоњених режисера да као производ добије нешто што је досадно, неартикулисано и споро, често и нејасно. Прича је врло смислена и веома паметна. Ричард у филму преиспитује све; пуританство и двоструки морал друштва, уметност и тренд, религију и науку, школски систем… смисао живота, на крају крајева. Многе теме су овде започете, неке дате кроз детаље, а друге кроз ширу слику, али свеједно довољно да се о њима размисли. Дијалози при томе помажу, али су на мене много већи ефекат оставиле сцене и поступци ликова. Крај јесте жалостан, али је истовремено и маестралан. Ово је филм који је неоспорно квалитетан и који тешко могу да заобиђу еминентни фанови фантастике, али и драме.

Едукативни моменат: У овој причи изгледа као да је животни пут сваког од нас унапред зацртан, међутим када боље погледамо увидећемо да је овде веома важан однос узрока и последице. Да Дони и Џена Малон нису отишли до куће старице, Џену не би згазила кола. Другим речима, сваки наш поступак има последице и боље је да их будемо свесни пре него што нешто учинимо. Пут ће изгледати „зацртан“ јер ћемо моћи да предвидимо дешавања, али ће бити и сигурнији или већ онакав какав желимо да буде.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

batteries (Small)*батерије нису укључене (*batteries not included 1987) је прича о станарима једне зграде који грчевито покушавају да сачувају свој дом, иако је предвиђен за рушење и иако свуда наоколо се гради модеран комплекс. Њихова ситуација је незавидна јер их малтретира Мајкл Кармајн, а кога је платио богати Мајкл Грин. Ипак, неочекивана помоћ стиже у виду мајушних ванземаљаца.

Критички осврт: Ово је један не наиван, већ превише наиван чак и за (наивне) осамдесете филм, али је причица колико-толико смислена. У овом случају имамо некакве трансформерсе у зачетку који личе на минијатурне тањире и помажу убогим људима у згради предвиђеној за рушење. И они поправљају. И без проблема рестаурирају поломљену вазу и керамичку статуу деве Марије, иако су ванземаљци. Чак ни од напредне интелигенције способне за међузвездана путовања не очекујем да прецизно зна како је изгледала ваза и керамичка статуа из неке јефтине продавнице, али добро. Ако сам прихватио да су метални летећи тањирићи живи, те да се размножавају тако што рециклирају конзерве, па онда могу да прихватим и ово, као и то да Хјум Кронин и Џесика Танди имају ресторан који финансијски опстаје на разрушеном градилишту. И да прихватим да читава зграда опстаје, иако станаре на очиглед свих терорише Мајкл Кармајн и да нико ту не реагује, а посебно не полиција, јер је иза целе делатности моћник Мајкл Грин. У једном тренутку Мајкл Кармајн остаје без своје банде, и то је некако објашњено, али и даље остаје нејасно зашто.

Међутим, много тога иде у прилог овом филму. Најпре, број ликова је оптималан и сваки од њих има своју личну причу која је добро уклопљена у општу слику. Иако је режисер Метју Робинс исфорсирао трагедију Хјума и Џесике (мада ни прича Елизабет Пење није баш идилична), очигледно играјући на карту емоција, успео је да сасвим избегне патетику и свака част на томе. Заправо, унео је некакву ведрину и наду и, наравно, срећан и потпуно предвидљив крај, те таквим лепршавим учинио цео филм уз сасвим солидне ефекте за оно доба.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да неке старе вредности не можемо срушити. Не мислим при томе на зграду, она је само метафора, већ на солидарност коју су показали становници зграде и хуманост коју су показали ванземаски тањирићи.

Оцена наставника:

4(не баш ванземаљска, више као тањирић)

guliver (Small)Гуливерова путовања (Gulliver’s Travels 2010) је модерна верзија и уједно екранизација познате књиге Џонатана Свифта. Гуливер је Џек Блек, који ради као разносач поште у новинској фирми у Њујорку. Како би освојио срце Аманде Пит, плагирао је текстове са интернета и заиста успео да је задиви. И више од тога; она га је лаковерно унајмила као теренског извештача. Поверила му је задатак да отпутује до Бермудског троугла и открије његове тајне. За ту прилику он је добио бродић и све је упућивало на то да ће то бити једно монотоно крстарење, али се наједном појавила олуја, врло необичног изгледа, те прогутала и њега и бродић. Када се освестио, Џек је схватио да су га заробили мајушни људи.

Критички осврт: Џонатан је направио сатиру, пародију друштва коју, на крају крајева, и данас живимо. Аутори филма су се одлучили да не прате тај тренд и рекао бих да су добро одлучили. Мислим да уопште није лако направити сатиру тог квалитета, а да у модерним условима она не изгледа претерано наивно. Наместо тога, направили су једну слатку, романтичну комедију у којој је Џек показао све своје умеће (и други глумци су, мада у значајно мањој мери), симпатичну ако не већ смешну и углавном довољно забавну. Успели су и да пласирају неке поруке о малим људима и великим пословима, користећи се алузијом на висину Лилипутанаца и оне јесу исправне, иако су префорсиране и површне, посебно у контексту савременог капитализма. Но, са друге стране морам да похвалим то да је режисер Роб Летерман избегао сувишну патетику и направио врло успелу сцену како је Џек убедио Лилипутанце и њихове непријатеље у бесмисао рата.

Углавном, ово је причица (деминутив је једини могућ) са радњом која се дешава по обрасцу (успони и падови главног протагонисте у најбуквалнијем смислу се одвијају према обрасцу) и која је сувише бајковита чак и у реалном свету. Амери (још на школском узрасту) имају ту ружну поделу људи на лузере (губитнике) и винере (победнике) и ово је типична прича о једном лузеру који на крају постаје винер. Не само да су такви преврати неуверљиви (у овом конкретном филму баш, баш нису били уверљиви), већ ми је и читава подела људи на такав начин лично врло одбојна, а овде се пласира као нормална.

Едукативни моменат: Џек Блек је за себе сматрао да је ситан, али његов пријатељ Лилипутанац Џејсон Сигел га није тако видео јер је за њега и његов народ урадио много добрих ствари. Нико није ситан ко за друге људе чини добро.

Оцена наставника:

3(ту негде, ако не и мање)

wizards (Small)Чаробњаци (Wizards 1977) је цртаћ о два брата чаробњака која су живела у постапокалиптичном свету где је радијација претворила људе у мутанте. Након те необичне апокалипсе пробудила су се бића из бајки и населила добре земље. Она су живела у миру 3.000 година и баш када су прослављала јубилеј благостања, њихова краљица је напустила забаву и повукла се у свој дом. Зачуђени, виле, вилењаци и патуљци пратили су је до њеног дома да би открили да је родила близанце – два чаробњака – једног доброг и једног злог. Након много година њих двојица су се сукобила и добар је победио. Он је протерао брата у земљу мутаната. Након још много година, зли брат је успео да окупи армију која ће покорити бајковите земље. Једини спас за вилинске земље је да добри брат дође до злог и да га победи још једном.

Критички осврт: Цртаћ је по много чему изненађујући. Он најпре почиње нарацијом праћеном преслатким цртежима налик на оне из старих књига бајки које сам читао као дете, а онда бајка добија сасвим другачији сензибилитет. Анимација је крајње необична, сасвим извесно из неког алтернативног стрипа (мада ту има обиља различитих техника и стилова), а сама прича напросто одише контракултуром. Због експлицитних сцена насиља, па и еротике, ово је бајка за одрасле, а и њен наратив је паметан и садржи метафоре које превазилазе дечји узраст.

Зли маг Блеквулф већ на самом почетку креира идеологију тако да себи обезбеди власт. И шта прво чини? Шаље своје убице да униште све оне који верују у идеале, овде преточене у магију. Потом шири национализам, односно шовинизам везујући се за остатке онога што су људи ископали и што сматрају делом своје историје. Неважно је, при томе, што је та историја заправо била рат који их је и довео у ужасно стање мутаната, а још мање важно што од тих остатака они стварају оружје. Све врло брзо поприма обележја немачког нацизма, али филм и даље нуди актуелност јер рат је завршен (нејасно је када), а спрема се нови. Сам рат је чудно замешатељство епске фантастике, тј. очигледне асоцијације на „Господаре прстенова“ и документараца из Другог светског рата. Занимљиво је да епске битке између два брата чаробњака нема, већ се све завршава неочекивано, у маниру овог филма. Можда је ово пародија на поменуте „Господаре“, а можда и на сам живот коме сами не дозвољавамо да буде бајка, али у сваком случају врло успело и врло креативно.

Едукативни моменат: Када је Елеонор рекла како су покушали, Аватар је узвратио да је то нешто највише што неко може да учини. Иако нам не изгледа довољно, посебно када не успемо, Аватар је потпуно у праву.

Оцена наставника:

5(свакако)

hevim (Small)Хеви метал (Heavy Metal 1981) је филм рађен према узору на истоимени часопис, познат још од 1977. по стриповима из области научне-фантастике (стимпанка, посебно) и еротици. Астронаут је са путовања донео поклон својој кћерки, а који је пронашао у свемиру. У питању је била зелена светлећа кугла. Међутим, кугла је заправо живи ентитет и злокобан, те је убио астронаута, а кћерку приморао да гледа застрашујуће приче у којима је учествовао.

Критички осврт: Ово је заправо омнибус из много прича која немају много везе једна са другом. У некима од њих су препознатљиви мотиви других прича, попут „Џона Картера“, али је свеједно све то врло маштовито уз крајње интересантну анимацију. Има ту и мало пародије, рецимо на „Одисеју у свемиру“, али ништа претенциозно, чак симпатично. Међутим, шале на рачун религије, расизма и других тема прилично су смеле, баш као и еротски делови у овом цртаћу. Но, цртаћ помера границе, другачији је, одважан и самим тим свакако поштовања вредан.

Едукативни моменат: Кугла је на крају била уништена јер је потценила девојчицу и снагу прича. Никад не смемо потцењивати било кога и било шта, јер ће се лако десити да будемо побеђени.

Оцена наставника:

5(сигурна)

apocalips (Small)Лига правде – Тама: Рат Апокалипса (Justice League Dark: Apokolips War 2020) је тридесет и осми по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. У овој верзији суперјунаци су се ујединили у Лигу правде и састанак ове лиге сазвао је Супермен како би упозорио своје саборце на опсаност од Дарксајда. Дарксајд је супезликовац који се налази на вештачкој планети Апокалипса и ради управо оно што назив те његове планете и означава. Већ је уништио неке светове и Супермен је уверен да ће и Земља бити мета. Зато је позвао своје суперјунаке како би га они напали први. Они су кренули са Суперменом на Апокалипсу и, нажалост, изгубили су. Након две године Дарксајд је владао руинираном Земљом, преко Бетмена (коме је претходно испрао мозак) и преплашеног Лекса Лутера. Ипак, неки јунаци су преживели и почели да се регрупишу како би пружили отпор.

Критички осврт: Ово је једна прилично једноставна, а компликована прича. Једноставна је поставка, али има много ликова са различитим (углавном злосрећним) судбинама, тако да је то прилично тешко пропратити. Или да вас просто не занима много који су све то споредни ликови и уживате у акцији, а није да је нема. Ликови Фурија су врло маштовити. У једном тренутку Дејмијен Вејн и Бетмен испред Дарксајда имају сличан разговор као и Лук Скајвокер и Дарт Вејдер испред императора у „Звезданим ратовима“ и то је такође врло симпатично. Тим пре што Дејмијен има сабљу врло налик на светлосну, односно џедајску. Онда је уследила битка и веома слична дешавања, али завршетак те сцене се у ова два филма сасвим разликује. Заправо, у финишу се дешава обрт за обртом и то уопште не изгледа лоше. Крај је преодличан. Стварно је студиозно, инвентивно и за сваку хвалу урађен цртаћ.

Едукативни моменат: На самом почетку филма је писало: прихвати ствари које не можеш да промениш, имај храбрости да промениш ствари које можеш и буди довољно мудар да знаш разлику. Сасвим довољно, али свакако треба видети и цртаћ.

Оцена наставника:

5(сигурна)

konstantin (Small)Константин – Град демона: Филм (Constantine City of Demons: The Movie 2018) је филм о јунаку из наслова, који је личност Ди-Сијевих стрипова. Он поседује магијске вештине, али је његов живот далеко од чаробног. Након једне од његових криза, појављује се његов пријатељ из детињства и младости Час Чандлер. Он га моли да му спасе кћерку која је у коми и за коју Час верује да је под црном магијом. Испоставиће се да је у праву и да ју је запоседнуо демон који очекује Константина у Лос Анђелесу. Он тамо одлази са Часом и демон га дочекује у свом личном паклу. Нуди му посао у замену за душу девојчице и Константин га прихвата, али нити је задатак лак, нити је демон партнер који се држи погодбе.

Критички осврт: Режисер Даг Марфи је одржавао заиста језиву, мрачну атмосферу током филма и није је испуштао до самог краја. Крај није срећан, иако јесте повољан за добру страну, што је јако добро уклопљено у целу причу. Прича ми се баш допада јер није ни преједноставна, а ни прекомпликована и прилично је паметна. Малко је чак ишла и корак даље јер се овде, осим магије, појављује право правцато божанство Миктлантекутл (бог смрти према веровању Астека), као и персонификација читавог града Анђела. То је заиста инвентивно, с обзиром на то да такви ликови нису баш уобичајена појава међу суперхеројима.

Едукативни моменат: Константин је упозорио пријатеља да мора да плати велику цену за спас своје кћерке и заиста ју је и платио, на најгори могући начин. И то је оправдано, наравно, али треба да будемо свесни да различите погодности различито коштају и на нама је да пресудимо да ли ћемо ту цену платити.

Оцена наставника:

5(добра)

Лако Је Критиковати 142

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

underw (Small)Под водом (Underwater 2020) је последњи филм који је урадио амерички филмски студио „Твентит сенчури фокс“ пре него што је припао Дизнијевој компанији. Прича се одвија на дну океана, негде у Маријанском рову, где нафтна компанија експлоатише енергенте. Ту се налази постројење са запосленима, које ће доживети хаварију непознатог узрока. Малобројни преживели покушавају да дођу до капсула за евакуацију, али се испоставља да то уопште није једноставан задатак.

Критички осврт: Након патетичне нарације, кренуло је врло жестоко и – предвидљиво. Но, иако филм има заплет многоструко виђен до сада, а пре свега у „Ејлијену“, не могу много да замерим режији. Све је прилично узбудљиво и застрашујуће, довољно динамично и донекле клаустрофобично, са финим једним специјалним ефектима. Крај у доброј мери подсећа на „Сунчев зрак“ из 2007. Глума је подношљива, ако занемаримо главну хероину Кристен Стјуарт. Променила је фризуру, видим, али глуму није ни за милиметар. Она се иначе бори са веома занимљивом животном формом која је представљена у виду мутуализма џиновског створења (налик на каквог старогрчког Титана) и хуманоидних грабљиваца. Чак је и биологија тих створења у приличној мери уверљива.

Едукативни моменат: Кирстен је рекла како постоје догађаји који чине да се осећамо беспомоћно и безначајно. Али је додала и да су то само осећања. Некада морамо да престанемо да осећамо и почнемо да делујемо. Немам шта да додам, лепо га је срочила.

Оцена наставника:

5(уз добар један минус)

inseminoid (Small)Инсеминоид (Inseminoid 1981) је свемирска фантастика која се дешава на некој далекој и хладној планети где су будући истраживачи нашли трагове нестале напредне цивилизације. Проблем је што нису сви представници те цивилизације заиста нестали, а још мање су пријатељски расположени.

Критички осврт: Потпуно ми је нејасно зашто је Дејвид Бакст наједном полудео и зашто нико није могао да помогне Розалинд Лојд и зашто је она себи одсекла ногу. Видим да се направила читава драма, али нисам схватио због чега. И надаље уопште нисам могао да похватам ни шта се дешава, а још мање зашто се дешава.  Сврха мистериозних кристала је само врх леденог брега на леденој планети. Уз то, глума је очајна, а хорор сцене апсолутно неуверљиве. Такве су и туче у филму. Сцена када Стивен Гривес умире потпуно је смешна. Најпре га Џуди Гисон погађа некаквим харпуном у груди, па потом се гуши од отровне атмосфере планете на којој су и напокон му Џуди једе стомак док он вришти… Јасно је мени да је ово тврди СФ, али је режисер Норман Ворен мало претерао у тврдоћи. У ствари, можда је претерао у својој амбицији да буде режисер.

Едукативни моменат: Када је друга екипа дошла (прекасно) није могла да закључи богзна шта јер није било сачуваних било каквих записа. Ми наставници први не волимо да пишемо администрацију, али да бисмо имали увид у било шта што је рађено свакако би требало да о томе буде нешто и записано.

Оцена наставника:

1(заслужена)

hellfest (Small)Паклени фестивал (Hell Fest 2018) је хорор који се бави посебним тематским парком који се сели из града у град током сезоне празника Ноћи вештица. Ејми Форсајт је дошла у посету код своје другарице Рејн Едвардс, те је ова желела да се проведу на посебан начин и повела ју је са друштвом у поменути парк. Оно што обе нису знале је да хорор у парку може бити стваран.

Критички осврт: Морам признати да је идеја баш добра. Убица има савршену маску јер забавни парк у коме се све дешава управо се бави ликовима попут њега. Жртве немају представу са ким имају посла, па сваки сусрет са њим њима изгледа само чудно, што је појачало језовитост тих сцена. Јасно је да у овом филму има општих места, много лажних узбуна и предвидљивих момената, укључујући и сам крај. Грешке нису крупне, али их, рекао бих, има много, пошто сам на прво гледање уочио неколико (на крају вести јављају да је било четворо жртава, а заправо их је било пет и када је Ејми упузула у празну кабину тоалета, она је била закључана са унутрашње стране). Уз то, убиства нису претерано „креативна“, ако изузмемо Кристијана Џејмса. Међутим, режисер Грегори Плоткин је све то упаковао у пристојан хорор, са добром динамиком. Да је био вештији, направио би унапређену верзију „Ноћи вештица“. Алузија на тај филм је више него очигледна.

Едукативни моменат: Мото забавног парка је био – или ћете покорити свој страх или ће он покорити вас. И то је заиста тако и у реалним, мање забавним ситуацијама.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Hell-Baby-Poster (Small)Беба из пакла (Hell Baby 2013) је хорор комедија о брачном пару Робу Кордрију и Лесли Биб који су се уселили у нову кућу. Лесли је иначе трудна, а ускоро ће бити и опседнута ђаволом.

Критички осврт: Радња је претерано расута, без фокуса и иако тече некаква прича, ту се укључује још много чега и то ми оставља недоумицу да ли је пар режисера Томас Ленон и Роберт Бен Гарант (који уједно и глуме свештенике из Ватикана) желео да прави пародију или само добре скечеве. Већи део њих су заиста добри. Оно што могу да похвалим је да хумор није баналан и сведен, али са друге стране није ни баш увек успео. Фора на самом крају је лоша и предвидљива. Такође ми није било најјасније да ли је режисерски двојац заиста желео да исмеје клишеје у филмовима у овом поджанру. Недомуце ми се стварају из два разлога. Први је тај што су поткачили и добре филмове попут „Предсказања“, а други што су комичне ситуације увели готово искључиво кроз ликове који су сви од реда луцидни. Неки чак толико да су буквално карикатуре. Но, глумци јесу били на висини задатка, посебно Лесли. Свакако, ово је један добар покушај добре пародије снимљен са очигледно ниским буџетом, што свакако морам да узмем као олакшавајућу околност.

Едукативни моменат: Отац Роберт је убио свог колегу оца Томаса јер је мислио да овај то тражи од њега. Томас је тражио нешто сасвим друго и да га је Роберт саслушао до краја, овај не би страдао. Дакле, не треба да изводимо преурањене закључке и важно је да саслушамо саговорнике.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

deadbirds (Small)Мртве птице (Dead Birds 2004) је вестерн који се дешава у време америчког грађанског рата. Група дезертера из Конфедерације опљачкала је банку и у бегу је ка Мексику. Уз пут ће наћи уточиште у напуштеној кући. Оно што они не знају је да је кућа запоседнута демонима.

Критички осврт: Већ ми се сцена спочетка није допала јер је било превише крви која липти. Чим у хорору специјални ефекти иду у том смеру, он неминовно губи на квалитету. Ни специјални ефекти који су даље били у филму углавном нису импресивни, али су колико-толико примеренији неком квалитетнијем хорору. Но, хорор је далеко од квалитетног, а врло близу осредњем. Прича ми изгледа збрзано и неразрађено. Режисер Алекс Тарнер је буквално прелетео преко мистерије, која није скроз ни најјаснија. Јасно је да је Мјус Вотсон желео да тајанственим ритуалом оживи своју супругу и да су га демони преварили тако што су му децу претворили у своју врсту, али је остало нејасно шта је он са њима конкретно урадио, као и мотиви тог његовог деловања. Такође је Алекс започео неке приче, попут погибије дечака која мучи главног актера Хенрија Томаса, а и сам почетак његове везе са Ники Ејкокс. Ту је и љубавни троугао са Патриком Фугитом, али све је то остало да виси негде са стране. Алекс је све подредио страви, те баш уложио сву своју енергију и ресурсе у њу, али залуд.

Едукативни моменат: Хенри је морао да направи избор између злата и живота и одабрао је оно прво, те су страдали и он и његов брат и његова вољена. Неке ствари вреднујемо много, али ипак треба знати и да им се одреди права цена.

Оцена наставника:

2(иде на три)

lightsoutshort (Small)Када се угасе светла (Lights Out 2013) је шведски кратак хорор филм о Лоти Лостен, која види утвару али само када искључи светло.

Критички осврт: Режисер Дејвид Ф. Сандберг је за ни целих три минуте направио нешто што његове колеге не успеју у преко сат времена хорора. Само могу да напишем – свака част.

Едукативни моменат: Управо ми је Дејвид био инспирација за едукативни моменат. Врло често, када смо концизни, јасни, имамо идеју о чему ћемо причати, можемо да пренесено поруку или едукујемо јако брзо и самим тим и ефектно.

Оцена наставника:

5(права)

lights (Small)Када се угасе светла (Lights Out 2016) је дугометражни филм инспирисан претходним истоименим филмом, али овај пут снимљен у Холивуду. У кући Марије Бело дешавају се застрашујуће ствари и њен син Гејбријел Бејтман живи у страху и то постаје очигледно и у школи. Зато педагошка служба позива Терезу Палмер, дечакову полусестру, како би помогла да се за њега нађе најбоље решење. Испоставиће се да је једино решење да се брат и сестра суоче са ужасном утваром која је обрлатила њихову мајку.

Критички осврт: Врло је било јасно да ће режисер Дејвид Ф. Сандберг искористити сцену из свог краткометражног првенца када Лота Лостен укључује и искључује светло јер је баш ефектна. Међутим, некако се брзо прешло са смрти Билија Берка на проблеме које имају његови пасторци. Но, премиса филма је интересантна и донекле другачија у односу на већину других, што је већ у самом старту плус. Дејвид је направио хорор који више интригира него што плаши и то је такође један нови приступ. Ипак, општих места има и није их избегао, па тако ни предвидљиве моменте. И мислим да је приказ злоћудне Дајане чист промашај. Због тога, филм ме није баш „одувао“, али јесте врло, врло солидан, баш као и сви глумци, са тим да према детету Гејбријелу морам да будем попустљив.

Едукативни моменат: Млађахни Гејбријел је инсистирао на томе да га његова полусестра Тереза не напусти, као ни њихову мајку Марију. И у томе је суштина породице – да увек буде ту за сваког свог члана, ма какве недаће га снашле.

Оцена наставника:

4(солидаре)

bloodshot (Small)Бладшот (Bloodshot 2020) је суперхеројски филм рађен према личности из стрипа компаније „Валијант“. Вин Дизел је војник који учествује у специјалним операцијама и спашава таоце. Након једне од успешних мисија, он одлази са својом супругом Талулом Рајли на одмор у Италију. Међутим, тамо их обоје отима и убија зликовац Тоби Кебел који је хтео да од Вина добије информације. Вин се буди у лабораторији научника Гаја Пирса, који не само да га је васкрсао, већ га је и „побољшао“ уз помоћ наноробота. Вин је најпре имао амнезију, а онда се наједном сетио свега и кренуо да се освети. Испоставиће се да је буквално незаустављив и да ће освета бити његова, али ће се такође испоставити да он не зна комплетну истину.

Критички осврт: Већ на самом почетку ми се допала фотографија, али и акционе сцене које прште од фасцинантних специјалних ефеката. Вин је глумац који је рођен за овај жанр, тако да је све то било одлично уклопљено. Оно што ми се допада као наставнику је што Вину није дарована само физичка снага и спретност, већ и изузетне умне способности, међу којима и брзо учење. Ипак, та фора је мање-више већ виђена у „Матриксу“. Неке цаке су виђене и у другом наставку „Терминатора“, а присутна је и сведенија верзија Доктора Октопуса из „Спајдермена“.

Режисер Дејвид С.Ф. Вилсон је желео да постигне једну добру динамику, што се и очекује за овај поджанр, те је некако збрзао радњу. Ипак, радња јесте одржива, чак има и неке какве-такве преврате. За овај, акциони жанр, сасвим је у реду.

Едукативни моменат: Гај је, према Виновим речима, био у праву што се једне ствари тиче, а то је да то што смо били не мора да одреди и ко ћемо бити. И ја признајем да је у праву.

Оцена наставника:

5(па, може, хајде)

onward (Small)Напред (Onward 2020) је цртаћ о фантастичном свету смештеном у урбаним, модерним условима. Наиме, фантастични свет је некада био узбудљив, пун авантура и – магије. Онда су неки открили науку и начин како да лакше дођу до неких ствари и од магије се одустало. У садашњици, прича прати вилењака тинејџера Ијана (глас је позајмио Том Холанд) који пати за оцем којег никад није упознао. На његов шеснаести рођендан мајка му је дала поклон који је чувала све те године и који је Ијанов отац наменио својим синовима када је био на самртничкој постељи. Испоставило се да је у питању чаробни штап који може да оживи Ијановог оца на један дан. Ипак, чаролија за такву акцију испоставила се врло компликована.

Критички осврт: Ово је једини филм у коме је нарација с почетка поновљена, али је то изведено тако да не буде глупо. Свакако је овај цртаћ далеко од глупог; сјајну анимацију прати добра једна динамика и авантура, прстохват патетике и лепе поруке. Чак је и крај донекле изненађујући, а има и неколико добрих фора. Углавном, фино, емотивно, узбудљиво – сасвим довољно за пет.

Едукативни моменат: Мантикора је имала мото да морате да направите и неки ризик у животу како бисте доживели авантуру. И у праву је, али немојте претеривати. Ипак је мантикора биће из персијских легенди.

Оцена наставника:

5(врло солидна)

farmagedon (Small)Филм овце Шона: Фармагедон (A Shaun the Sheep Movie: Farmageddon 2019) је цртаћ заснован на серији о јунаку из наслова и други наставак филма о њему. У овом делу Шон упознаје малог ванземаљца који је посетио Земљу, али му то није била намера. Наиме, он се ушуњао у свемирски брод свог тате док је овај спавао и насумице, у игри покренуо команде. Шон се спријатељио са придошлицом и иако проводе сјајно време заједно, схватио је да мора да му помогне да се врати на свој свет.

Критички осврт: Ово је цртаћ за веома малу децу. Чак нема ни дијалога у правом смислу те речи. Форе су слатке и инфантилне, а такви су и што животињски, што ванземаљски актери. Има пар чак и смешних фора, а и интересантних цака, као што је, рецимо, када ванземаљчић показује Шону део свемира из кога је дошао, па за то користи лопту, гуме и другу приручну опрему. Нема ту високе технологије, што и није лоше за развијање дечје маште, да им нису потребна ни сам не знам каква средства, већ да креативне идеје могу да спроведу коришћењем ствари из околине. Филм има неколико порука (између осталих оне које истичу значај тимског рада и придржавања мера безбедности током рада), али их нема превише. Рекао бих да је за узраст коме су намењене ово права мера. Свакако цртаћ који бих препоручио малишанима.

Едукативни моменат: И Шон и ванземаљчић су на тежи начин научили да несташлуци, колико год забавни били, могу да доведу до озбиљних последица и правила постоје са разлогом.

Оцена наставника:

5(мајушна)

Лако Је Критиковати 141

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hounted (Small)Уклета кућа (A Haunted House 2013) би требало да је пародија филма „Паранормална активност“ из 2007, али и неких других филмова. Есенс Аткинс се доселила у кућу свог момка Марлона Вејнса, али је са собом довела и духа који је почео да лудује и узнемирава их, углавном током ноћи.

Критички осврт: Филм је заиста обећавао са фором са псом на самом почетку. Марлон и Есенс су добри комичари и то се одмах видело. Међутим, већ до половине филма кривуља духовитости се срозала до саме нуле. Форе су постале превише сведене, инфантилне и заправо су се рециклирале. Како је филм ишао ка крају, све је постајало све баналније и глупље. Такав је некакав и утисак о филму.

Едукативни моменат: Марлон није успео да реши проблем злог духа у свом дому јер се обратио нестручњацима. Додуше, не постоје стручњаци за истеривање духова јер духови не постоје, али било који проблем ако поверимо нестручним људима тешко да ће бити решен. И ми сами да бисмо га решили морамо бити стручни, а ту нам помаже образовање и искуство.

Оцена наставника:

1(баш)

gallowwalkers (Small)Одбегли са вешала (Gallowwalkers 2012) је вестерн у којем револвераш Весли Снајпс гања групу криминалаца како би им се осветио. Они су опасни и убијају наоколни народ, али највећи проблем са њима је тај што су они већ увелико мртви.

Критички осврт: Режисер Ендру Гот је направио спој вестерна и зомби-хорора, али је желео да исприча једну сасвим озбиљну причу и можда је ту проблем. Први поменути жанр и други поджанр уопште нису захвални за такву тематику (додуше, за вестерн не смем да тврдим с обзиром на то да их заиста нисам гледао много) и мора да се уложи много више напора да се преко њих изнесе озбиљна прича са јаким порукама. Оно што је Ендру добио је превише драматике ни око чега, развучене сцене и често нејасна догађања. Не могу да кажем, Ендру је користио снажне мотиве и ту је девојчица која у бунар сипа котарице пуне крви и Ектор Хенк са зашивеним устима и култ белокосих који извршавају божанску правду и све је то негде на ивици метафоре и визуелно крајње интересантно, али не може да замаскира сасвим обичну, хиљаде пута виђену радњу. Битке које воде двојица протагониста Весли и Рајли Смит сувише су ми смушене и цео утисак, без обзира на псеудомудре разговоре и драмске паузе, заиста је блед. Некако од оваквог филма, где има и револверашких обрачуна и немртвих који деру кожу живима као у првом и још неким деловима „Уздигнућа пакла“, ипак очекујете више. И ту се наново враћам на почетак моје приче и све мислим да је сам циљ са којим је кренуо Ендру у овај пројекат можда био погрешан.

Још да додам да су сцене предвидљиве, те је било јасно да ће (и зашто ће) Весли убити Рајлија, а глума ми је баш безвезе. Верујем да је за љубитеље вестерна сасвим у реду да протагониста буде набријани, сав значајни, брзи, мудри и усамљени револвераш и уз то ментор дечку који обећава, али је мени крајње смешан. Крај филма је коректан, али то је најбољи комплимент који бих могао да му дам. Углавном, ово је филм са интересантном, ако не већ сјајном идејом, која уопште није експлоатисана током разраде.

Едукативни моменат: Џени Гаго је рекла како само једна ствар недостаје Веслију да буде одличан револвераш: разлог да живи. Мотивација је веома важна за сваки посао који неко ради и уколико је мотивација добра и тај неко ће се трудити да буде добар у свом послу. Пронађите нешто што ће вас мотивисати.

Оцена наставника:

3(бледа, као и филм што је)

John-Dies-at-the-End (Small)Џон умире на крају (John Dies at the End 2012) је филм заснован на истоименом роману Дејвида Вонга. Филм се одвија као прича коју у кинеском ресторану Чејс Вилијамсон говори новинару Полу Џијаматију о томе како се бори против бића из других димензија. Он, наиме, може да их види (иако други људи не могу) због посебне дроге коју је набавио његов пријатељ Џон (Роб Мејс), која успут појачава и чула, али и доводи до натприродних нуспојава.

Критички осврт: Имао сам осећај као да је режисер Дон Коскарели филм започео негде од средине и као да је имао намеру да гледаоце муњевитом брзином убаци и у акцију и у трип. И што се мене тиче, успео је. Нисам читао поменуту књигу, али сам обожавалац стрипова о „Дилану Догу“, те ми је врло брзо постало јасно да се Чејс и Роб баве сличним послом; ловом на утваре. Но, док се Дилан озбиљно бави овим послом, двојица спадала очигледно пародију читав жанр и виђеније филмове. Разговор Чејса и Роба преко телефона врло личи на разговор Била Пулмана и Роберта Блејка у „Изгубљеном ауто-путу“, на пример. Алузија има баш много, те се лако препознају и „Матрикс“ и „Звездани ратови“ и други филмови, тако да овај филм личи на колаж готово свега што сам гледао. 🙂 То у доброј мери даје утисак врло расуте, хаотичне радње. Ипак, некакав правац се назире и свеукупно има то шмека. Очигледно је овде Донова вештина дошла до пуног изражаја.

Још једна ствар је овде интересантна. Комични део (и то стварно комични јер је стварно и смешно) лако заведе и наведе на помисао да је цео филм само добро зезање, у чему има истине додуше, али је и идеја водиља заправо маестрална и врло оригинална. Многи озбиљни СФ-филмови уопште немају такву идеју, а још мање њих пласирану на овакав начин. Дефинитивно је другачије и свеже, а са врло ситним буџетом.

Едукативни моменат: Глин Тирман је дошао до закључка да пакао уопште не мора да буде под земљом, већ да он постоји и у нашем свету, али га ми не видимо. И то није уопште научна фантастика, мада није ни оно на шта је Глин заиста мислио. Сиромаштво, ратови, глад и крволочни режими заиста постоје негде у свету, далеко од наших погледа, али можда треба да обратимо пажњу на њих и дамо солидарну помоћ.

Оцена наставника:

5(свакако)

colorspace (Small)Боја ван простора (Color Out of Space 2019) је филм базиран на истоименој краткој причи Хауарда Филипса Лавкрафта. Метеор је пао на фарму петочлане породице Николаса Кејџа и из њега се разлила боја која је потпуно изменила крајолик, али и саме чланове породице.

Критички осврт: Овај филм подсећа на „Клетву“ из 1987. Уосталом, оба филма су адаптације исте приче, али је поставка другачија. Док је у старом филму проблем била супстанца непознатог састава из метеортита, овде је више у питању неки ванземаљски ентитет. Има ту неких заједничких детаља, али сензибилитети ових филмова уопште нису исти. Овај модернији филм више је налик одличном „Уништењу“ из 2018, али није тај ниво ни по наративу, ни по специјалним ефектима и идејама.

Има предвидљивих момената, али има и сцена које су заиста гадне и макар делују изненађујуће (ако већ то заиста нису). Дијалози су слабији сегмент овог филма и нису отишли даље од неких општих, познатих фраза. Глума је добра, а што се саме радње тиче, па она је прилично језива, донекле узбудљива и фокусирана на породицу која се распада због свих оних „дечјих болести“ од којих пате њени чланови. Отац (Николас) је преокупиран традицијом и његова очекивања од осталих су укалупљена. Мајка (Џоели Ричардсон), пак, сувише је окупирана својим послом, син (Брендан Мајер) је превише површан и нема готово никаквих интересовања, а млађи син је превелика маза, презаштићен. Они заправо и страдају на начин који одсликава те њихове мане или боље речено мане њихових односа, а који су, рекао бих, широко применљиви. И та метафора и актуелност, према мом мишљењу, највећа је вредност овог филма. Похвалио бих такође и мајсторство режисера Ричарда Стенлија да за злокобну, мрачну атмосферу не искористи тамне тонове, већ врло шљаштећу љубичасту боју, која би у другим приликама била заправо кичерајски забавна. Боја је у овом случају и непријатељски ентитет; не чудовиште или виша сила, те такав маштовити антагониста надокнађује неинвентивност његових дела. Овај филм са једне стране пада, са друге се подиже и само је питање на коју страну ће тас ваше ваге превагнути. Мој тас је ипак на оној са позитивним утиском.

Едукативни моменат: Николас је рекао да сан који сањамо сами је само сан, али сан који сањамо заједно је стварност. Ово, ако већ није мудро, макар је поетично. 🙂

Оцена наставника:

4(дрхтуљива)

the-predator-movie-poster (Small)Предатор (The Predator 2018) је четврти наставак франшизе о злом ванземаљцу чији је назив у наслову филма. Овога пута предатор је слетео на Земљу бежећи од сопственог рода и на њега је наишао војник Бојд Холбрук и случајно успео да га онеспособи. Пошто је знао да ће, као сведок том нечувеном догађају, бити мета за одстрел сопствене војске, послао је сву опрему предатора на своју адресу чиме је желео да се обезбеди. Невоља је што је његов син опрему отпаковао и нашао начин да је користи. Тиме је он постао мета и војске и предатора. Сада је Бојд морао да нађе начин да спаси и сина и себе, а у томе ће му помоћи група душевно оболелих војника.

Критички осврт: Ако ћемо баш да ситничаримо, уводна сцена која нас упознаје са клинцем, осим што је и предвидљива и опште место, нема баш много ни логике. Наставник оставља дете (које је у очигледном проблему) самог у учионици. Има још наивних сцена, посебно акционих, што је изгледа у овом жанру јако тешко избећи. Но, свеукупно гледано, смислена прича постоји, довољно је закомпликована и интересантна, са фином динамиком. Ту су и сасвим солидни специјални ефекти и помало разочаравајући крај. Све у свему, заиста није лоше, али није ни епохално.

Режисер Шејн Блек је дао неколико добрих фора (попут оне кога заиста лови предатор) и врло живописну глумачку екипу која је сјајно дочарала лудаке (пун аутобус њих) и они јесу дали неопходан зачин филму. Међутим, главно јело, да га тако назовем, није толико сјајно. Управо двоје главних глумаца Бојд и Оливија Ман као да нису довољни зрели за своје улоге. Стерлинг К. Браун се већ одлично снашао у улози главног антагонисте, али некако није искоришћен до самог краја. Шејн је зато желео да искористи једну теорију која је ипак тек на нивоу спекулације о томе како аутизам није поремећај, већ наредни корак у еволуцији. Није то скроз без основа, али како је он то представио, сасвим је неспретно и неуверљиво. Но, у овом случају рачунао бих намеру, па онда не могу то да гледам толико негативно.

Едукативни моменат: Аутистични дечак је показао вештине које чак ни одрасли нису имали. Наиме, он је видео логику у знаковима којима су се споразумевали ванземаљци. У ствари, свако од нас може видети логику у нечему што другима не изгледа претерано логично, али то не значи да су ти други обавезно и у праву.

Оцена наставника:

4(на једва)

westworld-md-web (Small)Западни свет (Westworld 1973) је филм о посебном забавном парку будућности у којем гости могу доживети незаборавне авантуре захваљујући роботима који им све то омогућавају. У фокусу приче су двојица пријатеља Ричард Бенџамин и Џејмс Бролин који су одабрали да се забаве у делу који је уређен као Дивљи Запад. Све је кренуло добро и њих двојица су искусили многе њима забавне догађаје као што су кафанска туча и бекство из затвора, али се нешто покварило у централном систему и роботи су почели да убијају људе. Јул Бринер је андроид револвераш који се намерио на Ричарда и, након што му је убио пријатеља, јури га преко читавог забавног парка.

Критички осврт: Ово је, без сваке сумње, култни филм и виђеније дело СФ-а, али није баш без мана. И те мане су се некако концентрисале на само финале филма које пада у логици, динамици и изазовима који су постављени пред Ричарда. Некако су сви роботи, након што су масакрирали наоколни народ (без икаквог објашњења што су то урадили), нестали. Појављују се свега два неактивна (краљица и њен витез) и један активан – девојка у тамници, мада је њена улога помало нејасна. Људи у лабораторији су сувише наивно настрадали, а сви су остали некако препуштени, без икакве интервенције споља. Но, без обзира на ове мањкавости, свакако је квалитетан рад у питању и по много чему пионирски.

Едукативни моменат: Овај парк је показао да историја може бити занимљива. Верујем да може бити и вама, уколико јој дате прилику и прочитате неки занимљив текст из те науке.

Оцена наставника:

4(благотворна)

Vice (Small)Порок (Vice 2015) је филм снимљен директно за видео. Брус Вилис је власник посебног футуристичког комплекса у коме гости могу да се иживљавају до миле воље и остварују своје садистичке пориве на особљу – које, све до једног, чине роботи по изгледу сасвим налик људима. Невоља настаје када једна од робота Амбир Чилдерс почиње да се сећа свих својих погибија, што не би смело да се дешава пошто се меморија робота ресетује сваког јутра. Она је успела да побегне из овог морбидног забавишта за одрасле и то је проблем за Бруса, коме такав скандал није потребан. Зато он шаље своје људе да је ухвате, али испоставиће се да и она има помоћ пријатеља.

Критички осврт: Изгледа да је јако тешко направити акцију без наивних момената попут оног када пуцају с мале удаљености и не погађају ништа. А овде тога баш има претерано. Оно чега нема претерано је иновативне радње. У ствари, нисам сигуран да уопште неке радње и има. Амбир бежи, а Брусова екипа је јури. И то је, углавном то. Ово би била сведена верзија „Истребљивача“ из 1982, а има препознатљивих елемената и из других филмова. У ствари, филм толико изгледа препознатљиво да уопште нисам био сигуран да ли сам га гледао на самом почетку. Сви ликови су стереотипи; ту је дама у невољи прелепа Амбир, полицајац који је загрижен за свој посао и усамљени вук Томас Џејн, кога шеф не гледа са разумевањем и има идеју да му одузме значку, а ту је и богати власник Брус, који је изван закона итд, итд. У овом филму ама ич не постоји оригиналног и једино што му могу признати је да су продукција и глума пристојни, те динамика сасвим солидна. Ипак, далеко је од узбудљивог, што бисмо очекивали када је већ режисер Брајан А. Милер одустао да мистерије већ у првих двадесетак филма када нам је читаво замешатељство научник Колин Еглсфилд објаснио више него детаљно.

Едукативни моменат: Брајан Гринберг је рекао да ако се бојите то не значи да нисте храбри. Храбри сте ако не дозволите да вас страх спречи да урадите оно што желите.

Оцена наставника:

2(на један или један на два, свеједно)

giver (Small)Давалац (The Giver 2014) је филм рађен према истоименом роману Лоис Лоури. Описује друштво у будућности које се одржава захваљујући стриктним правилима. Једно од њих је да када млади матурирају добијају послове на церемонији која се тада приређује. Брентон Твејтс је управо један од њих и њега су издвојили како би добио посебно занимање – да буде чувар сећања. Испоставиће се да ће то Брентона изменити много више него што су старешине намеравале.

Критички осврт: Овај филм је налик „Другачијој“ која је настала исте године, али бих рекао да овде филмови нису „преписивали“. Пре ће бити да је то урадила (ако је урадила) списатељица Вероника Рот јер је њен роман (по којем је овај други филм рађен) настао после романа Лоис Лоури (по којем је рађен овај филм). Но, како год било, овај филм има већу дубину јер се он не бави пуком личношћу, већ врло захтевним темама. Он се буквално бави суштином живота, колико су емоције и искуства значајни и колико морамо да изгубимо да бисмо заправо добили (како је, уосталом, филм и насловљен). Режисер Филип Нојс је све то визуелно добро упаковао, а главни двојац ментор Џеф Бриџиз и пулен Брентон су сјајно одглумили.

Филм је интересантно и амбициозно осмишљен и има ту нешто маште, али има и мањкавости од којих је највећа та да је прича већ више пута виђена и готово сасвим је предвидљива. Аргументи које потежу Мерил Стрип и Џеф сувише су очигледни да били виспрени, а пред млађахног Брентона премало је изазова постављено при његовом бекству. Сви виђенији ликови слабо су разрађени, као уосталом и цео филм. Истина, динамика је пристојна и крај је другачији у односу на гомилу других филмова, али не анулира побројане мањкавости.

Едукативни моменат: Брентон је био одабран јер је поседовао четири пожељне особине: интелигенцију, интегритет, храброст и способност да види оно што други не могу. Свакако да би таква комбинација особина била довољна да свакога издвоји. Треба радити на њима. 🙂 И то можемо учењем. Брентон је научио да знајући шта је шта није исто као знати шта да радимо када осећамо нешто.

Оцена наставника:

3(може плус)

sonic (Small)Јеж Соник (Sonic the Hedgehog 2020) је филм рађен према истоименој Сега видео-игри. Соник је живео на свом лепом острву под заштитом мудре сове, али је морао да побегне када је дивље племе желело да се докопа његове моћи. Тако је завршио у варошици у Зеленим брдима у Монтани. Тамо се лепо снашао, пре свега захваљујући својој брзини, али га је мучила усамљеност. Једно вече се толико узнемирио због тога, да је из нервозе толико брзо трчао и као последица је настао електромагнетни пулс због кога је велики део државе остао без струје. Власти су се заинтересовале за овај феномен и тамо послале, додуше невољно, ексцентричног и злобног научника Џима Керија. Џим је врло брзо постао свестан Соника и његових моћи, те је решио да га улови и дисекује, али ће Соников заштитник постати локални шериф Џејмс Марсден. Џим има врло скупоцене и врло напредне роботе и друге машине, али на страни Џејмса и Соника су брзина и пријатељство.

Критички осврт: Допада ми се ведар тон овог филма, а и хумор заиста није лош. Ту су и добри глумци, пре свих Џим, који се у оваквој улози осећа као риба у мору. Додуше, ситних грешака има, тако да је нејасно како суперсонични јеж није стигао да уђе у прстен када је желео да спаси сову. Но, већи проблем са којим се филм бори је крајње излизана прича, чак и за дечји филм. Иначе неку јачу ману не бих могао да наведем. Заправо, похвалио бих специјалне ефекте и маштовита техничка решења.

Едукативни моменат: Џим је рекао како је самопоуздање јадна замена за интелигенцију. Има ту истине, али само ако имамо самопоуздања без покрића. У супротном, самопоуздање уопште није лоша особина.

Оцена наставника:

4(блеђа варијанта)

gnomeo (Small)Гномео и Јулија (Gnomeo & Juliet 2011) је цртаћ инспирисан делом Вилијама Шекспира „Ромео и Јулија“. У две баште које се налазе једна поред друге налазе се две заједнице баштенских патуљака. Једни су са плавим, а други са црвеним капицама. Те две заједнице су у међусобном сукобу и гледају како да напакосте једни другима. Невоља настаје када се један плави патуљак заљуби у патуљчицу са црвеном капом, а и она у њега.

Критички осврт: Ово је једна слатка, не претерано оригинална прича о играчкама, пардон, баштенским патуљцима, која држи пажњу и има лепе поруке.

Едукативни моменат: Гномео и Јулија, али и сви остали, схватили су да љубав, мир и пријатељство не треба да трпе због глупих ствари као што је, рецимо, разлика у боји. Ако су то схватили баштенски патуљци, надам се да ће то схватити и прави људи. 🙂

Оцена наставника:

4(хајде, може некако)