Лако Је Критиковати 157

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Убице из свемира (Killers from Space 1954) је филм о научнику (из области нуклеарне енергетике) Питеру Грејвсу који је авионом надлетао нуклеарну пробу. Проба се завршила, а онда је пилоту авиона пажњу привукао светлуцави објекат на земљи. Са пратиоцем је кренуо да истражи шта је то и од тада се не зна шта им се десило. Касније су пронашли Питера, али без сећања на то шта му се догодило и са необичним ожиљком на грудима. Пошто му је здравствено стање било стабилно, пустили су га кући, али се убрзо испоставило да његова психа уопште није у реду. Након што су му дали серум истине, открили су крајње шокантну и невероватну причу.

Критички осврт: Највећи утисак на мене су остали ванземаљци који имају пинг-понг лоптице на очима и то изгледа заиста урнебесно. Иако су они претња човечанству, некако нисам могао да их узмем за озбиљно. Но, не могу да кажем да се аутори филма нису потрудили гледе специјалних ефеката. Има ту неких џиновских буба и гуштера и чак има и неког смисла зашто су ту. Чак су се потрудили да то све буде и узбудљиво, па имамо и неку бесомучну јурњаву колима, која је заиста досадна, али опет је неки труд. Иначе је динамика филма могла да буде и за нијансу бржа, али машти не могу много да замерим. За педесете године, ово је сасвим коректна СФ прича.

Едукативни моменат: Питер је успео да победи напредне и зле ванземаљце захваљујући познавању науке. Не очекујем баш да ћемо побеђивати инвазије из свемира, али ћемо у много чему победити ако учимо науку и бавимо се њоме.

Оцена наставника:

4(уз умањеницу)

earth (Small)Бојно поље Земља (Battlefield Earth 2000) је филм рађен према истоименој књизи Л. Рона Хабарда. Рон је, иначе, оснивач сајентологије, која се у Европи сматра сектом и која шири границе духовног и на друге (насељене) планете. У овом филму година је 3000. и Земљу су освојили ванземаљци. Главни од њих Џон Траволта (који приватно јесте сајентолог) има задатак да експлоатише рудна богатства планете. Људи су малобројни и њихова културна еволуција је деградирана, тако да су окупљени у племенске заједнице у сталном страху од ванземаљаца (које називају демонима), који их лове и третирају као робове. Бари Пепер не жели више да живи у страху и да се крије и кренуо је да се суочи са демонима. Сплетом околности, он је научио све што је потребно да разуме ситуацију у којој се његов народ налази и повешће тај народ у борбу за слободу.

Критички осврт: Запањен сам да је у овај филм утрошено 73 милиона долара. На шта ли су их утрошили, с обзиром на то да специјални ефекти изгледају врло налик онима у неком ТВ филму? Добро, прелаз из сцене у сцену је требало да подсети на „Ратове звезда“ и то је у реду, али ефекти су баш слаби и уз то не претерано маштовити. Баш као ни изглед ванземаљаца. Они су похлепни и то префорсирано похлепни и изгледају као запуштени горостасни људи. Врста, која лагано лети између светова и потчињава их за тили час, нема решење за лоше зубе. И то само мушкарци, пошто су код женских примерака они беспрекорни.

Оно што ме је такође зачудило је да је ово један од филмова који је проглашен најгорим деценије или свих времена, како год. Да се разумемо, ово није добар филм, али реално, гледао сам лошије. Рекао бих да је овога пута тас ваге генералне критике превагао на страну са тегом сајентологије, која је изгледа прилично непопуларна (што није невереоватно с обзиром на њихово агресивно иступање према неистомишљеницима). По инерцији, Џон је проглашен за најгорег глумца, мада је објективно он у своју улогу унео заиста много шарма и изнео је са лакоћом. Проблеми са којима се бори овај филм су сувише класична радња која је на претанким и престакленим ножицама. Бари је обучио своје људе, који су на нивоу пећинских, да уз помоћ високе технологије победе надмоћне ванземаљце. Они постају умешни ратни пилоти, а најмање двојица се жртвују у херојском чину за слободу. У акцији која је у најбуквалнијем смислу рађена према шаблону (са комплексом „Рамба“ и самим тим врло наивним тренуцима где је бају немогуће погодити из близине, али он решета тону непријатеља), ултимативна победа је уништење читаве планете… Да, претеривање иде дотле да се супериорни свет који колонизује ко зна колико других претвара у љубичасту измаглицу… Уф. И на крају баја добија девојку. Знате већ како то иде.

Едукативни моменат: Бари је схватио једну ствар: да би победио, морао је да учи. Његова предност је била и та што је знао туђински језик, док ти исти туђини нису знали његов. И у овом филму се показало да се свако знање исплати, чак и на другим планетама (или за уништење истих, како год).

Оцена наставника:

2(ту негде)

Џијуџицу (Jiu Jitsu 2020) је филм базиран на истоименом стрипу из 2017. Филм почиње тако што Алан Муси бежи од шурикена на неком острву, али га они ипак рањавају и он пада у море. Локалци су га пронашли и зашили, а онда и однели у војну америчку базу. Тамо сазнаје да је у Мајнмару, али не може да се сети више ничег. Војска је убеђена да он учествује у важној мисији, те су врло заинтересовани за њега, али су за њега заинтересовани и мистериозни борци који ће чак напасти војну базу само да га се домогну.

Критички осврт: Режисер Димитри Логотетис је користио мало гејмерске, мало матрикс форе како би битке учинио што више кул, али и поред свег труда некако ми нису тако изгледале или макар не увек. Заправо, највише ми се дојмио Николас Кејџ, сада већ времешни и за којег никада не бих рекао да има такве вештине. Сам разлог зашто свака борба започиње уопште није био јасан у првих пола сата и више филма, тако да све то изгледа префорсирано. Ситуацију додатно чини збуњујућом то што главни лик Алан има амнезију, тако да је нејасно ко је ту на чијој страни и због чега све то. Постоје, наравно, добро баждарени филмови где се мистерија гради и од почетног „ништа ми јасно није“, продубљује се, постаје све интересантнија и на крају се разрешава. Овде то није случај. Само се бију, да бисмо онда негде после пола сата филма схватили да имамо посла са нискобуџетним Предатором. При томе Алан веома мирно и сталожено мења стране, а врло брзо је заборавио на Марију Авгеропулос (коју је тренутак пре тога покушавао да спаси) када је упао у „зечју рупу“, како је већ у филму названо Николасово скровиште. Све је врло површно, почевши од мотива ликова, преко сцена, до комплетне радње.

Глума заиста шкрипи, али и ликови нису занимљиви. Еди Стиплс је донекле симпатичан са његовом улогом апа-драпа војника.

Едукативни моменат: Овај филм је прави пример тога да ако желите да презентујете неку вештину или идеју или било шта друго, треба да имате и одговарајући контекст. Ако га немате, нећете добити одговарајући ефекат, као што није ни режисер овог филма.

Оцена наставника:

(сасвим)

Пре ватре (Before the Fire 2020) је апокалиптични филм. Апокалипсу је изазвала пандемија опасног грипа и, како би је избегли, млади пар Џена Линг Адамс и Џексон Дејвис побегли су ван града. Џексон је Џену послао на фарму код своје мајке и брата Рајана Вигиланта. Изгледало му је да ће тамо бити заштићена јер је село далеко и изоловано, али се показало да је тамо Џена много више била изложена опасности и то не само од вируса.

Критички осврт: Филм је озбиљно урађена драма и до преко половине филма имамо управо то: драму. Радња се веома, али веома споро развија. Тек негде од средине нешто је почело да се дешава и ту је режисерка Чарли Булер добро направила преокрет са све заплетом; наместо очекиваног (погодног) љубавног троугла, увела је сасвим другачији ток приче. И онда је сасвим ишла страном непредвидљивог откривши нам шта је њена главна јунакиња Џена способна да уради, иако је изгледало као да није. Далеко од тога да Чарли није разрадила своје ликове, већ нам је напросто дала очигледну чињеницу; ми заиста не знамо шта од кога можемо да очекујемо, посебно када су апокалиптична времена. Продукција, режија, камера, глума, све је сасвим добро у овом филму и заиста има моје похвале.

Едукативни моменат: Пандемија је опасна ствар и зато што може да изазове оно лоше у људима, као што је био случај са млађаним Дакотом Морисијем. Зато морамо да пазимо на два „фронта“: и физичком и психичком.

Оцена наставника:

(од мене)

Полуострво (반도 2020) је хорор из Јужне Кореје и наставак филма „У Бусан“ из 2016. Војник Кан Дон-вон и породица његове сестре су избегли из Јужне Кореје коју је захватила зомби пандемија. Међутим, док су били на броду, један заражени путник се преобразио и, у нападу који је уследио, заразио и Канову сестру и сестрића. Једини преживели, осим Кана, био је његов зет Ким До-јун. Они су пребегли у Хонгконг, али тамо њихов живот и статус нису били задовољавајући. Зато су прихватили понуду тамошњих мафијаша да се врате у своју земљу (у којој царују зомбији и која је под карантином) и докопају се новца који је тамо остављен. Са њима у ову авантуру крећу још двоје, али ће се испоставити да зомбији нису једина опасност тамо и да смрт вреба и од преживелих у тој земљи.

Критички осврт: Увод у причу је заиста фино урађен, али и сам заплет није лош, мада је јасно да протагонисти не могу веровати мафијашима и да ту могу очекивати врло непријатна изненађења. Но, некако је режисер Јон Шанг-Хо тако моделовао карактер ликова и ставио их у специфичну ситуацију да читаво њихово ангажовање ипак пије воду. Сценографија у коју су они потом доспели је импресивна, иако је већ виђена у сличним филмовима. Зомбији су врло интересантни, а у складу са азијатским смислом за акробатику. Читав филм је заиста узбудљив, интересантан, са врло добром динамиком. На крају је патетика достигла климакс, али добро, толико може да се прихвати.

Едукативни моменат: Девојчицама полуострво није деловало као пакао иако је било крцато зомбијима јер су биле са људима које воле. Свако место нам може бити лепо ако смо у правом друштву.

Оцена наставника:

4(може)

ragecarrie (Small)Бес: Кери 2 (The Rage: Carrie 2 1999) је наставак филма „Кери“ из 1976. У средњој школи популарна рагби екипа се забавља тако што сабирају бодове за сваку девојку из школе са којом су имали секс. Једна од њих је и Мина Сувари коју је завео, па оставио Закери Тај Брајан. Њена најбоља пријатељица Емили Бергл је открила о чему се ради и пријавила то школској саветници Ејми Ирвинг. Ејми је томе дала на значају и чак укључила полицију да учествује, што је успаничило Закерија Таја, али и разбеснело вођу рагбиста Дилана Бруна. Кап која је прелила чашу је што се у Емили заљубио његов колега из тима и пријатељ из детињства Џејсон Лондон. Зато је, заједно са момцима из екипе и девојкама навијачима, припремио Емили сурову освету. Међутим, Емили није уопште немоћна као што је мислио.

Критички осврт: У питању је једна љубавна, досадњикава прича, која се дешава у сред толико разузданих хормона адолесцената да момци из рагби тима сабирају бодове са својих сексуалних подвига. Не негирам да се то врло вероватно и дешава, али се онда на бази тога гради читава полицијска истрага која нема много основа и то је јасно и нама који нисмо правници. Уз то, истрага се зауставља негде у сред филма и остаје као започета и незавршена прича. Тако да улога шерифа Клинта Џордана нема много оправдања. Није ми јасно ни зашто је режисерка Кет Шеј толико много флешбекова убацила у овај филм, иако ово свакако јесте наставак. Подозревам да је хтела да подигне цену овом делу референцирајући на доказано добар првенац, што је лош приступ. Боље би било да је овај филм учинила сјајним. Ако ћемо да ситничаримо, Ејми је имала и флешбек на догађаје којима није присуствовала.

Но, добро, радња се некако котрља, али се све некако доводи до исте кулминације као у претходном наставку и то постаје јасно већ од половине филма. Тако да је ово само варијација на тему и то сасвим осредња. Малко је финална сцена када Емили прави покољ извадила ствар (јер није лоше одрађена), али не превише, док је сам крај опште место.

Едукативни моменат: Када је Емили рекла свом наставнику како не верује у љубав, он је закључио како она има веће проблеме него да добије оцену из његовог предмета. И заиста јој је добро одговорио.

Оцена наставника:

3(на два)

all_of_me (Small)Све од мене (All of Me 1984) је филм базиран на необјављеној књизи „Мене двоје“ Едвина Дејвиса. Лили Томлин је богаташица која је читав живот боловала због слабог срца и сада је већ на самрти. Међутим, она је нашла начин како да „купи“ нови живот. Наиме, мистик Ричард Либертини уме да, уз помоћ обреда и посуде, пренесе душу из једног тела у друго. Идеја је да, када Лили умре, њену душу пренесе у тело младе Викторије Тенант. Међутим, у метежу који је настао када је Лили умирала у канцеларији адвокатске фирме, посуда је испала кроз прозор и пала на адвоката те фирме Стива Мартина. Тако да Лили није добила тело лепе девојке, већ половину средовечног мушкарца незадовољног својим животом.

Критички осврт: Ово је једна сасвим коректно испричана прича, са занимљивом идејом и неколико смешних ситуација, али заиста није урнебесна. Има помало шарма, има помало и општих места, тако да јој се објективно могу наћи и плусеви и минуси. Глума је углавном океј, без претерано емоција. Режисер Карл Рајнер је у први план истакао Стива и Лили као комичаре и убацио их у низ можда више интригантних, него интересантних ситуација у којима смо имали прилике да видимо симпатичне сукобе два пола и два карактера. Но, ликове није разрадио, као ни њихове животне приче, тако да је јако тешко осетити емпатију према било којем од њих двоје. Збирно гледано, филм је питак, забаван и са солидном динамиком.

Едукативни моменат: Стив је у једном тренутку замерио Лили да му уништава живот; љубавну везу са Медолин Смит Озборн и каријеру адвоката. Испоставило се да му је унапредила квалитет живота јер ни једно ни друго нису били за њега. Чак и када нам се чини да губимо, може бити да добијамо.

Оцена наставника:

4(мршава)

Гандала (Gundala 2019) је индонежански суперхеројски филм о момку који је као дете остао сироче, те се сусрео са разним несрећама, да би ипак преживео на улици и постао мајстор у борилачким вештинама. Касније је открио и да има моћ да привлачи муње и ослобађа електрицитет, те отуда му и такав назив (на старом јаванском значи „грмљавина“). Ту моћ ће употребити да помогне сиромашнима, али и комплетном индонежанском народу од злих мегаломанских планова моћног мафијаша.

Критички осврт: Ово је један од ређих филмова где акција почиње већ на дечјем узрасту и то врло солидна и изненађујуће сурова. Иначе је у глуми и у причи присутна азијатска наивност и разиграност, па је та суровост међу децом још више шокантна. Филм се наставља у таквом маниру и ово је један од насилнијих филмова о суперхеројима. Други филмови изгледају као игре са фигурицама наспрам овог. Радња се доста добро одвијала до средине филма када је убачен затрован пиринач који изазива врло посебан дефект код плода трудница; да све бебе изгубе осећај за морал. Е, баш! И то су стручњаци прозрели (заиста немам ни најблажу представу како) и то је узроковало нереде на улицама… Тај део филма је значајно спустио криву на графику квалитета. И од тада он заиста пада, мада је пад мекши, јер ту су сада и добро позната општа места, предвидљиве сцене и патетични моменти, те неки пропусти (шта се деси са симпатичним дедицом, колегом суперхероја, на крају, на пример). Но, онда се разоткрива читав план који је (макар наизглед) паметно смишљен и малко поправља ситуацију. Свакако га је добро елаборирао главни антагониста током самртног ропца. Оно што ипак највише замерам филму је антивакцинашка идеја, која ми је већ преко главе у свакодневном животу.

Оно што свакако морам признати филму је емоција које дефинитивно има, као и врло солидна режија и нешто мање солидни специјални ефекти. Борилачке вештине које су глумци показали су, јасно, импресивне и заиста све то делује узбудљиво. Објективно, ово је суперхеројски филм готово у равни са америчким блокбастерима, што свакако треба ценити.

Едукативни моменат: Главни антагониста је био, без сваке сумње, зао, али је у једном био у праву – када је рекао да је он то што је постао јер је био принуђен да превазиђе своје слабости. Када год успемо у томе, свакако смо постигли успех.

Оцена наставника:

4(минус)

Пројекат Моћ (Project Power 2020) је филм чија је радња смештена у Њу Орлеансу. Тамо се појавила нова дрога која појединима даје супер-моћи, махом налик на оне које имају животиње. Полицајац Џозеф Гордон-Левит покушава да стане на пут новим криминалцима који користе стечене моћи, тако што и сам узима дрогу од дилера девојчице Доминик Фишбек. Тада се појављује и Џејми Фокс, који хоће да дође до главног дистрибутера. Иако Џејми није полицајац и има методе које су на ивици закона, Џозеф ће морати да се удружи са њим, али и са Доминик.

Критички осврт: Интересантно, али аутори филма су листом белопути, но добар део филма се бави расном неправдом у Америци. Мислим да то нема онај квалитет као када о томе говоре управо они који су ту расну неправду искусили, али свакако је добар помак и поздрављам. Такође, поздрављам и избор глумаца, посебно Џозефа који је, према мом мишљењу, изузетан, али неоправдано недовољно присутан у „јачим“ филмовима.

Прича је занимљива, прилично узбудљива и са добром акцијом. Но, оно што јој даје вредност је врло оригинална идеја, коју су режисери Хенри Јост и Аријел Шулман у доброј мери искористили.

Едукативни моменат: Џејми је сматрао како људи не желе нешто да раде јер верују да је то глупа идеја. Ипак, некада и таквим идејама треба пружити шансу.

Оцена наставника:

(додуше са минусом)

all star (Small)Звезда Супермен (All-Star Superman 2011) је десети из Ди-Сијевог серијала цртаћа о суперјунацима. Суперменов архинепријатељ Лекс Лутор је успео у својој намери; да порази Супермена тако што га је преварио да се сувише приближи Сунцу и изложи се прекомерно његовом зрачењу. Супермен је сазнао да умире и сада мора да заврши све послове, од којих је један и да спречи Лекса да потчини свет својој вољи.

Критички осврт: Ово је већ трећи филм који сам гледао о Суперменовој смрти. Супермен је толико супериоран херој да је вероватно прави изазов за ауторе (у овом случају режисера Сема Љуа) да га убију. Сем је то урадио одистински, те направио сасвим добру причу. Изгледало ми је као да ту инвазија пара Криптонијанаца мало штрчи, али ипак не – све се некако уклапа у целу слику.

Едукативни моменат: Ентитет Ултра-Сфинга је питао Супермена шта се дешава када неодољива сила наиђе на непокретан објекат? И Супермен је одговорио тачно. Рекао је да се они тада – предају. Шта би друго урадили?

Оцена наставника:

4(плус)

Лако Је Критиковати 155

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

images (Small) (body)Вреће за тела (Body Bags 1993) је омнибус од три хорор приче које повезује то што су њихови антагонисти доспели у исту мртвачницу.

Критички осврт: У току филма морао сам још једном да погледам годину када је филм снимљен јер одаје невероватан утисак осамдесетих, због самих прича, сензибилитета и специјалних ефеката. У причи, која повезује три главне приче, протагониста је Џон Карпрентер, занимљиво нашминкан, али мени свакако један од мање омиљених режисера. Но, ту улогу извео је некако шармантно, ако већ не духовито и све приче имају тај неки шарм, ако већ не оригиналност. Додуше, друга прича, која ми је најупечатљивија, има интересантну идеју. Ипак, филм је прилично смешно остварење за деведесете, али је окупио прилично познате глумце и то много њих.

Едукативни моменат: Стејси Кич је био несрећан јер је губио косу и то је заиста безвезе; себе треба прихватити онаквима какви смо. И ћелавост или нека таква слична особина заиста није разлог да будемо несрећни јер, на крају крајева, то заиста није исто као и изгубити здравље, на пример.

Оцена наставника:

4(уз добар један минус)

nightofthe (Small)Ноћ демона (Night of the Demons 1988) је филм о групи младих који су одлучили да за Ноћ вештица направе журку у кући која је озлоглашена као запоседнута. Они су у томе пронашли разлог да се добро зезају, али ће се испоставити да је прича ипак озбиљнија и – фатална готово по све њих.

Критички осврт: Дијалози су испод сваког прага интелекта. Разумем ја да је ово тинејџ хорор, те да тај узраст иначе међусобно не води неку умну филозофију о сврсисходности живота, али ово је ипак претерано приземно. Или је ово филм о баш, баш глупавој групи деце. Ако је то друго био циљ онда је успех постигнут, а највише сценом где Били Гало има гласни монолог шта ће следеће да уради. Сви млади на журци су стеротипни и незанимљиви, осим Амелије Кинкејд која је кудикамо интересантна јер је у некој мери дала шарм свом лику (и сцена када она игра је заиста ефектна). И, глума им је спорадична; чини ми се да се плавојке у овом филму нису снашле.

Покоја сцена је секси, али је то тако само да би режисер Кевин Тени намакао публику на више него танак филм са више него танком причом. Радње практично и нема, само се вијају по кући. Допало ми се како је филм кадриран и чини ми се да се Кевин том аспекту филма посветио заиста студиозно, за шта је имао много времена пошто око свих других аспеката није имао готово никакав посао. Заправо, ово је могла да испадне добра алузија на Алису и њену Земљу чуда, тим пре што неких елемената има (Кети Подевел носи костим Алисе, а ту су и тајанствена врата и сцене када она пада или се привидно смањује/повећава), али то или није разрађено или једноставно није дошло до изражаја.

Едукативни моменат: Алвин Алексис је био у праву када је одмах одлучио да напусти кућу. Са неким стварима не треба се играти. Додуше, у запоседнутој кући можете правити журке, пошто демони не постоје, али са алкохолом и дрогама, на пример, на тој истој журци свакако игре нема.

Оцена наставника:

2(и још минус)

nightofthe (Smallow) (Small)Ноћ демона (Night of the Demons 2009) је римејк претходног филма. Радња је слична, те су млади организовали журку за Ноћ вештица у запоседнутој кући. Међутим, полиција је банула и прекинула забаву. Већина је растерана кућама, а остала је неутешна домаћица Шенон Елизабет са још шесторо пријатеља. Врло брзо ће се испоставити да више не могу да напусте кућу.

Критички осврт: Прво што сам уочио су општа места, као и стереотипни ликови. Потом је уследио сасвим класичан хорор. Но, ако бих га упоредио са оригиналом, прича је значајно унапређена. Смисленија је, за неколико нијанси страшнија и са подразумевајуће бољим (мада не сјајним) специјалним ефектима. У поређењу са другим хорор филмовима, овај је за неколико нијанси бољи од осредњег. Нема богзна шта да понуди, тим пре што су дешавања у доброј мери предвидљива. Отприлике вам је при средини филма јасно како ће се завршити.

Едукативни моменат: Када је Шенон ујела лобања, Мајкл Копон је рекао да је то вероватно рефлекс. Оно што ја могу да кажем на то да сигурно није рефлекс. За рефлекс нису задужене кости, већ мишићи – они су ти који покрећу наше тело, па макар то били и невољни покрети, односно рефлекси.

Оцена наставника:

3(гравитира ка четворци)

images (Small)Али нас ослободи од зла (But Deliver Us From Evil 2017) је прича о Лилит (Алис Роуз) коју је Бог протерао из раја, да би Адаму, првом човеку, пронашао другу жену, односно Еву. У новије време Лилит жели освету над сваким мушкарцем којег сретне. Ипак, један је посебан јер може да јој одоли и порази је.

Критички осврт: У појединим моментима радња ми је изгледала не толико разуђено колико неартикулисано. Нешто се дешавало са Грантом Харвијем, али је било нејасно шта, као и зашто су се појављивали баш ти људи који су се појављивали у том тренутку. Најчуднија је појава Веронике Петручи са причом из које апсолутно она не би могла да повеже да је Грант син Џозефа Ђана, што је она ипак учинила. Полицијска истрага у овом филму тек нема никаквог смисла, укључујући и убиство детектива Р.Ј. Конера. Мени је прича о Лилит интригантна иначе, али овако банално постављена је заиста безвезна. Такви су некакви и дијалози у филму, а и глума појединих ликова. Продукција је такође слабашна, али су специјални ефекти кудикамо пристојни.

Ради се о томе да од религијске приче о Лилит, без обзира што није експлицитно наведена у Библији, очекујем нешто више од приземног схватања греха и убијања мушкараца без икаквог плана. А овај филм нуди управо то, уз модерну, американизовану верзију о религији, где је Џозеф ТВ-лице и проповедник истовремено. Ако ћемо право, то некако више вуче на секту… Углавном, јефтина радња исто тако пласирана.

Едукативни моменат: Лилит је била у праву што се једне ствари тиче, а то је да је прича свакога од нас да пронађе себе. Међутим, понекад ћемо пронаћи себе и у другима. Мудра Лилит, нема шта, иако је демонолика.

Оцена наставника:

1(сасвим без двојбе)

images (Small) (Small)Ходајући мртвак (The Walking Dead 1936) је прича о човеку Борису Карлофу који је осуђен и погубљен због убиства које није починио. Знајући да је невин, научник Едмунд Гвин га је повратио у живот. Борис није знао за живота ко му је сместио убиство, али је наново оживљен почео да прогања управо оне који су то учинили.

Критички осврт: Борис је био најпознатији Франкенштајн свог доба и сада је одиграо улогу не много различиту. Међутим, показао је да је више од филмског монструма и заиста добро одглумио човека толико унесрећеног да не можете да не осетите емпатију према њему. Филм има интересантну идеју и коректно је реализован, мада ипак прилично збрзано. Режисер Мајкл Кертиз се потрудио да све то смести у један сат и успео је у томе, мада не баш без последица. Рецимо, ту се паралелно дешава и љубавна компликација између Ворена Хила и Маргерит Черчил, али је остала да виси у ваздуху. Последњу сцену је Мајкл заиста добро решио, мада је погибија двојице преосталих гангстера сасвим предвидљива.

Едукативни моменат: Криминлаци су Борису приписали снагу и моћи много већу него што је објективно имао. Заправо, радило се о томе да он ништа није конкретно учинио, већ их је убила њихова властита кривица. Дакле, кривица да смо нешто лоше урадили има реалну снагу и моћ против нас самих, па зато и треба да поступамо исправно.

Оцена наставника:

4(свакако да да)

imagesputnik (Small)Сателит (Спутник 2020) је руски СФ. Током 1983. два астронаута су кренула да се враћају на Земљу, али је настао некакав крајње необичан проблем и нешто је напало њихову летелицу. Она се спустила у Казахстану, где их је случајно пронашао мештанин, али је утврдио да је један космонаут мртав, док је други у јако тешком стању. Нешто касније, официр Фјодор Бондарчук је позвао психијатра Оксану Акиншину да дође у војну базу којом управља Фјодор и где је преживели космонаут Петар Фјодоров. Наводно је њена експертиза била потребна да би помогла Петру да се сети догађаја из свемира које је заборавио, али ускоро она увиђа да је њена улога много значајнија.

Критички осврт: Већ сам у пар наврата рекао да Рује умеју да направе добру фантастику и овај филм није изузетак, мада је утицај Ејлијена више него видан. Мало ме је изненадило зашто је режисер Егро Амбаренко показао адут филма прилично брзо, али је брзо и постало јасно да се ово претворило у романтичну и несрећну љубавну причу, са малим, али ефектним преокретима и врло одмереном акцијом. Динамика филма је сасвим коректна, а и глума. Немам шта да замерим, заиста.

Едукативни моменат: Оно што су имали Петар и ванземаљац је мутуализам – врста симбиозе где оба члана имају користи. Симбиоза има мало шире значење и обухвата сваки однос у природи између две врсте у којем макар једна има користи.

Оцена наставника:

4(плус)

imagesecret (Small)Тајни врт (The Secret Garden 2020) је филм рађен према књизи Франсес Хоџсон Бернет из 1911. Британка, девојчица Дикси Егерикс је остала без оба родитеља док су боравили у Индији. Била је сама неколико дана, али су је пронашли британски војници, те је послали натраг у Британију, где је бригу о њој преузео теча Колин Ферт. Заправо, он ју је мање-више препустио самој себи и да слободно лута по околини. У шуми, крај његовог имања, Дикси је пронашла чаробну башту иза високих камених зидина.

Критички осврт: Ово је једна слатка, досадна прича, која веома подсећа на Хајди. Заправо, малтене је преписана. Но, то више могу да замерим самој причи, а не филму. Специјални ефекти су перфектни, а јако ми се допада та порука да деца треба да проводе време у природи. Тако да филм свакако има добрих страна, чак и едукативних, ако изузмемо став о школи који је у овом филму више него проблематичан.

Замерио бих први део који је мало нејасан јер ако је девојчица навикла на слуге у Индији, где су они нестали када су родитељи отишли у болницу? Касније је режисер Марк Манден кроз флешбекове тај део дорађивао, али се више фокусирао на однос Дикси и њених родитеља који је такође прилично нејасан – пре свега са мајком. И тај однос до краја се није много разјаснио, нити је објаснио било шта што се касније дешавало. Такође сам пропустио у каквом су односу Амир Вилсон и Ајсис Дејвис, мада је довољно и објашњење да је он дечкић који ради на имању.

Едукативни моменат: За млађаног Едана Хајхурста се показало да је много лековитији био боравак у природи, а не у соби између четири зида. И то заиста је најбољи савет за свако дете и одраслу особу; што више природе, а што мање гледања у апарате.

Оцена наставника:

4(ту је негде)

TheButterflyEffect (Small)Ефекат лептира (The Butterfly Effect 2004) је прича о дечаку, а касније момку Ештону Кучеру који је као мали имао епизоде са помрачењима ума. Наиме, у његовом животу појављивали су се периоди када би се искључио и није могао касније да их се сети. Као студент је открио да не само да је могао да их се сети, већ је могао и да их мења.

Критички осврт: Ово је заиста добро одрађен филм са интересантном идејом. Додуше, поједини делови су предвидљиви, попут оног шта ће се десити Ештону када спаси жену и дете од експлозије, али је ипак прича занимљива и држи пажњу. Глумци су урадили свој део посла заиста добро.

Едукативни моменат: Колико год се трудио, Ештон није могао да поправи ситуацију са свим актерима јер је заправо он сам био значајан сегмент и то се и потврдило на самом крају. Ипак, не треба да извучемо поуку да би другима било боље без нас, већ да имамо утицаја на друге животе и самим тим и одговорност.

Оцена наставника:

5(готово без двојбе)

batyear (Small)Бетмен: Година прва (Batman: Year One 2011) је дванаести филм по реду који је направила компанија Ди-Си стрипови уз подршку неколико филмских студија. Као што сам наслов каже, филм се бави почетком Бетменове борбе против криминала који је у Готам ситију баш узео маха.

Критички осврт: Цртаћ је урађен као они старињски кримићи и морам да признам да није лош, иако није у жанру који волим. Истина, има превише предраматичних монолога, али то је опет у маниру поменутог поджанра. Причица објективно није неки оригинал, али није лоша, заиста. Добар је цртеж и сцене изгледају прилично стриповски.

Едукативни моменат: Жена мачка је рекла како је потребно потрошити новац да би се зарадио. Пошто није све у новцу, ја бих то преформулисао да је потребно уложити труд како би се нешто добило.

Оцена наставника:

4(јака једна)

firstgreen (Small)Зелени фењер: Први лет (Green Lantern: First Flight 2009) је пети цртаћ поменутог серијала. Овај цртаћ говори о томе како је пробни пилот Хал Џордан (глас му је позајмио Кристофер Мелони) постао Зелени Фењераш, односно припадник лиге хероја која чува свемир захваљујући чудесном зеленом прстену који сви имају.

Критички осврт: Прича је класична, са негативцем који је више него транспарентан, иако је припадник лиге добрих хероја. Додуше, мали плус иде на хероину која је направила изненађење и чија је смрт врло ефектна, ако могу тако да кажем (ипак је цртаћ у питању, па могу).

Едукативни моменат: Зелени Фењераши су научили да велико зло може да настане са неочекиване стране, али може и велико херојство.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 150

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

thirst (Small)Шишмиш (박쥐 2009) је јужнокорејски филм. Канг-хо Сонг је католички свештеник који се пријавио у медицинску установу као добровољац за проналажење вакцине за смртоносан Емануел вирус који напада само мушкарце Азијате. Експеримент је пропао и сви добровољци су помрли, а са њима и Канг-хо. Међутим, непосредно пред смрт примио је трансфузију која му је не само спасила живот, него га учинила и бесмртним. Но, да би сачувао такво стање морао је да се крије од сунчеве светлости и да пије крв. У том периоду га је мајка његовог друга из детињства замолила да помогне њеном сину који пати од канцера. Канг-хо се молио за њега и овај је заиста чудесно оздравио. Ту ипак није био крај њиховом поновном садруживању јер се Канг-хо загледао у лепу супругу свог друга.

Критички осврт: Режисер Чан-Вук Парк није изузетак од правила које се намеће из азијатских филмова; да сцене морају бити или лепо постављене као уметничке слике или једнако ефектне. Рецимо, када Канг-хо срче крв из цевчице која доводи до вене пацијента у коми, то изгледа више него живописно. Заправо, изгледа интересантније него у класичним вампирским филмовима где се забијају очњаци у вратне жиле. При томе, ни ефекти нису лоши, попут оног када Канг-хоу нестају брадавице са лица. Но, оно што је најбоље у овом филму је сама прича која је у основи класична, али је реализована на један другачији начин. Радња се споро развија, али се све време нешто дешава, тако да никако није досадна. Ликови су живописни, а интересантно је да су листом сви конзистентни осим Канг-хоа који се рапидно мења. У ствари, Чан-Вук је успео да ме наведе на то да се Канг-хо променио, како би то (зло)употребио на одличан начин у завршним сценама.

Други део филма је још бољи када љубавнике походи дух човека кога су убили. Те сцене су потпуно померене и урнебесне. Заправо, колико је први део филма суморна драма, са депресивном атмосфером где буквално осећате тегобу коју осећа и Ким Ок-бин, други део је по сензибилитету сасвим другачији и он је врцаво духовит и више нагиње трилеру. Свеукупно оба дела филм чине сјајним.

Едукативни моменат: Канг-хо је наводно силовао жену у кампу где су били очајни људи који су све време чекали њега. Заправо, извео је представу која је имала за циљ да они изгубе веру у њега и да не троше више живот на узалудно чекање. Некада наизглед лоша ствар коју нам неко уради може бити заиста добра по нас. На пример, када нам наставник да лошу оцену, то изгледа као да је нама учинио лоше, а заправо нам је учинио услугу на дуже стазе.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

impaler (Small)Набијач (The Impaler 2013) је у ствари надимак грофа Дракуле о којем се ради у овом филму. Седморо младих Американаца одлази у Трансилванију у Дракулин замак. Тамо ће их дочекати заносна, али и чудна Дајана Ангелсон, која ће се представити као домаћица замка. Испоставиће се да има скривене и убојите намере.

Критички осврт: Ово је отприлике као сапунска опера Б продукције смештена у филм Ш продукције. Режисер Дерек Хокенбо је имао добру идеју; да направи наопачке причу о Дракули. Сада је он имао своју реинкарнацију, а вољена је имала мисију да га оживи. При томе је требало да убије седморо људи поистовећених са седам демона. Наравно, то је изискивало да ликови покажу карактерне црте које ће их представити демонима налик, односно да буде видљив један од седам смртних грехова. И то баш није функционисало јер сам успео код свега два лика да повежем који су греси у питању, док се код осталих пет то напросто није јасно видело. Но, то је још и мањи проблем. Глума је претерано лоша, радња је досадна, а дијалози сигурно нису јачи аспект филма. Ни низак буџет не помаже, мада је Дерек учинио све што је могао да не користи специјалне ефекте које не може да приушти. Но, свеједно, сцене убиства нису нимало страшне.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да избегавамо седам смртних грехова. То су: superbia (понос), avaritia (похлепа), luxuria (блудност, пожуда), invidia (завист), gula (прождрљивост), ira (љутња, бес) и acedia (лењост). Филм не морате одгледати (и не бих ни препоручио), јер и без тога је јасно да није добро да имамо ове грехе на савести.

Оцена наставника:

1(мора)

ThePyramid_1400x2100Пирамида (The Pyramid 2014) је филм о археолозима оцу и кћерки Денису О’Херу и Ешли Хиншо који су пронашли песком затрпану египатску пирамиду, по свему различиту од свих до тада познатих. С обзиром на политичке неприлике у тој земљи, њихов рад је обустављен, али су њих двоје, њихов сарадник Амир К, као и репортер Криста Никола и сниматељ Џејмс Бакли одлучили да ипак истраже пирамиду. Испоставило се да ће то бити кобна грешка.

Критички осврт: Ово би био неки квази фаунд футиџ, али то није замерка. Такви филмови где камера неког лика нешто снима умеју да буду врло напорни за гледање, тако да сам више фан уобичајних кадрова. Међутим, могао бих да замерим све остало. Режисер Грегори Лавасер је имао згодну идеју (и заиста поздрављам што није убацио мумију у причу, што би било, најблаже речено, депласирано), али је уопште није разрадио. Чак ју је руинирао и како се крај ближио, било је све горе. Финалне сцене су апсолутно предвидљиве толико да сам могао да причам шта ће се следеће десити иако никад филм до сада гледао нисам. Сцена када Анубис треба да извади Ешлино срце толико је натегнута да је оно просто немогуће гледати без превртања очију. Ово је један од оних филмова где финале урушавају и оно мало ефектних сцена које филм има.

Изгледа да се Грегори ломио око тога ја ли ће обичан хорор са зверком, односно божанством које их тамани једног по једног или авантуру налик на оне које је имао Индијана Џоунс, па је преломио и унео оба. Невоља је што је на тај начин испало нејасно шта је у ствари намена читаве те пирамиде и шта Анубис заиста хоће. На крају крајева и шта кошчате мачке хоће. Верујем да би се све то могло објаснити, али је свеједно испало некако стихијски, неспретно. Сама прича је чиста класика и ништа новога није донела у поджанру у коме је рађена.

Едукативни моменат: Криста је била бесна на археологе што је пошла са њима у пирамиду и довела свој живот у опасност. И ту је погрешила. Не можемо да приписујемо другима одговорност за властите поступке. Такође, не треба да пратимо друге у поступцима који нису мудри или нису безбедни. Чак и ако то учинимо, они нам нису криви већ смо сами криви што смо поводљиви.

Оцена наставника:

2(на три, а може и три на два)

donnie (Small)Дони Дарко (Donnie Darko 2001) је прича о момку чије је име у наслову (глуми га Џејк Џиленхол). Он месечари и, према речима психијатра Кетрин Рос, пати од параноидне шизофреније. Дони заиста има халуцинације и приказује му се замишљени пријатељ у језивом костиму зеца, који му открива да је путовање кроз време могуће. Дони је започео истраживање тог натприродног феномена, а како би разјаснио ситуацију у којој се нашао, односно пронашао јој смисао.

Критички осврт: Истина је да нисам Џејков фан, али ову улогу је заиста покидао. Ипак, много више кредита бих дао сценаристи и режисеру Ричарду Келију који је направио врло необичну причу. Она је некако тескобна, иако не сасвим мрачна. Он је дао филму шмек уметничког, али није упао у манир уметничким филмовима наклоњених режисера да као производ добије нешто што је досадно, неартикулисано и споро, често и нејасно. Прича је врло смислена и веома паметна. Ричард у филму преиспитује све; пуританство и двоструки морал друштва, уметност и тренд, религију и науку, школски систем… смисао живота, на крају крајева. Многе теме су овде започете, неке дате кроз детаље, а друге кроз ширу слику, али свеједно довољно да се о њима размисли. Дијалози при томе помажу, али су на мене многи већи ефекат оставиле сцене и поступци ликова. Крај јесте жалостан, али је истовремено и маестралан. Ово је филм који је неоспорно квалитетан и који тешко могу да заобиђу еминентни фанови фантастике, али и драме.

Едукативни моменат: У овој причи изгледа као да је животни пут сваког од нас унапред зацртан, међутим када боље погледамо увидећемо да је овде веома важан однос узрока и последице. Да Дони и Џена Малон нису отишли до куће старице, Џену не би згазила кола. Другим речима, сваки наш поступак има последице и боље је да их будемо свесни пре него што нешто учинимо. Пут ће изгледати „зацртан“ јер ћемо моћи да предвидимо дешавања, али ће бити и сигурнији или већ онакав какав желимо да буде.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

batteries (Small)*батерије нису укључене (*batteries not included 1987) је прича о станарима једне зграде који грчевито покушавају да сачувају свој дом, иако је предвиђен за рушење и иако свуда наоколо се гради модеран комплекс. Њихова ситуација је незавидна јер их малтретира Мајкл Кармајн, а кога је платио богати Мајкл Грин. Ипак, неочекивана помоћ стиже у виду мајушних ванземаљаца.

Критички осврт: Ово је један не наиван, већ превише наиван чак и за (наивне) осамдесете филм, али је причица колико-толико смислена. У овом случају имамо некакве трансформерсе у зачетку који личе на минијатурне тањире и помажу убогим људима у згради предвиђеној за рушење. И они поправљају. И без проблема рестаурирају поломљену вазу и керамичку статуу деве Марије, иако су ванземаљци. Чак ни од напредне интелигенције способне за међузвездана путовања не очекујем да прецизно зна како је изгледала ваза и керамичка статуа из неке јефтине продавнице, али добро. Ако сам прихватио да су метални летећи тањирићи живи, те да се размножавају тако што рециклирају конзерве, па онда могу да прихватим и ово, као и то да Хјум Кронин и Џесика Танди имају ресторан који финансијски опстаје на разрушеном градилишту. И да прихватим да читава зграда опстаје, иако станаре на очиглед свих терорише Мајкл Кармајн и да нико ту не реагује, а посебно не полиција, јер је иза целе делатности моћник Мајкл Грин. У једном тренутку Мајкл Кармајн остаје без своје банде, и то је некако објашњено, али и даље остаје нејасно зашто.

Међутим, много тога иде у прилог овом филму. Најпре, број ликова је оптималан и сваки од њих има своју личну причу која је добро уклопљена у општу слику. Иако је режисер Метју Робинс исфорсирао трагедију Хјума и Џесике (мада ни прича Елизабет Пење није баш идилична), очигледно играјући на карту емоција, успео је да сасвим избегне патетику и свака част на томе. Заправо, унео је некакву ведрину и наду и, наравно, срећан и потпуно предвидљив крај, те таквим лепршавим учинио цео филм уз сасвим солидне ефекте за оно доба.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да неке старе вредности не можемо срушити. Не мислим при томе на зграду, она је само метафора, већ на солидарност коју су показали становници зграде и хуманост коју су показали ванземаски тањирићи.

Оцена наставника:

4(не баш ванземаљска, више као тањирић)

guliver (Small)Гуливерова путовања (Gulliver’s Travels 2010) је модерна верзија и уједно екранизација познате књиге Џонатана Свифта. Гуливер је Џек Блек, који ради као разносач поште у новинској фирми у Њујорку. Како би освојио срце Аманде Пит, плагирао је текстове са интернета и заиста успео да је задиви. И више од тога; она га је лаковерно унајмила као теренског извештача. Поверила му је задатак да отпутује до Бермудског троугла и открије његове тајне. За ту прилику он је добио бродић и све је упућивало на то да ће то бити једно монотоно крстарење, али се наједном појавила олуја, врло необичног изгледа, те прогутала и њега и бродић. Када се освестио, Џек је схватио да су га заробили мајушни људи.

Критички осврт: Џонатан је направио сатиру, пародију друштва коју, на крају крајева, и данас живимо. Аутори филма су се одлучили да не прате тај тренд и рекао бих да су добро одлучили. Мислим да уопште није лако направити сатиру тог квалитета, а да у модерним условима она не изгледа претерано наивно. Наместо тога, направили су једну слатку, романтичну комедију у којој је Џек показао све своје умеће (и други глумци су, мада у значајно мањој мери), симпатичну ако не већ смешну и углавном довољно забавну. Успели су и да пласирају неке поруке о малим људима и великим пословима, користећи се алузијом на висину Лилипутанаца и оне јесу исправне, иако су префорсиране и површне, посебно у контексту савременог капитализма. Но, са друге стране морам да похвалим то да је режисер Роб Летерман избегао сувишну патетику и направио врло успелу сцену како је Џек убедио Лилипутанце и њихове непријатеље у бесмисао рата.

Углавном, ово је причица (деминутив је једини могућ) са радњом која се дешава по обрасцу (успони и падови главног протагонисте у најбуквалнијем смислу се одвијају према обрасцу) и која је сувише бајковита чак и у реалном свету. Амери (још на школском узрасту) имају ту ружну поделу људи на лузере (губитнике) и винере (победнике) и ово је типична прича о једном лузеру који на крају постаје винер. Не само да су такви преврати неуверљиви (у овом конкретном филму баш, баш нису били уверљиви), већ ми је и читава подела људи на такав начин лично врло одбојна, а овде се пласира као нормална.

Едукативни моменат: Џек Блек је за себе сматрао да је ситан, али његов пријатељ Лилипутанац Џејсон Сигел га није тако видео јер је за њега и његов народ урадио много добрих ствари. Нико није ситан ко за друге људе чини добро.

Оцена наставника:

3(ту негде, ако не и мање)

wizards (Small)Чаробњаци (Wizards 1977) је цртаћ о два брата чаробњака која су живела у постапокалиптичном свету где је радијација претворила људе у мутанте. Након те необичне апокалипсе пробудила су се бића из бајки и населила добре земље. Она су живела у миру 3.000 година и баш када су прослављала јубилеј благостања, њихова краљица је напустила забаву и повукла се у свој дом. Зачуђени, виле, вилењаци и патуљци пратили су је до њеног дома да би открили да је родила близанце – два чаробњака – једног доброг и једног злог. Након много година њих двојица су се сукобила и добар је победио. Он је протерао брата у земљу мутаната. Након још много година, зли брат је успео да окупи армију која ће покорити бајковите земље. Једини спас за вилинске земље је да добри брат дође до злог и да га победи још једном.

Критички осврт: Цртаћ је по много чему изненађујући. Он најпре почиње нарацијом праћеном преслатким цртежима налик на оне из старих књига бајки које сам читао као дете, а онда бајка добија сасвим другачији сензибилитет. Анимација је крајње необична, сасвим извесно из неког алтернативног стрипа (мада ту има обиља различитих техника и стилова), а сама прича напросто одише контракултуром. Због експлицитних сцена насиља, па и еротике, ово је бајка за одрасле, а и њен наратив је паметан и садржи метафоре које превазилазе дечји узраст.

Зли маг Блеквулф већ на самом почетку креира идеологију тако да себи обезбеди власт. И шта прво чини? Шаље своје убице да униште све оне који верују у идеале, овде преточене у магију. Потом шири национализам, односно шовинизам везујући се за остатке онога што су људи ископали и што сматрају делом своје историје. Неважно је, при томе, што је та историја заправо била рат који их је и довео у ужасно стање мутаната, а још мање важно што од тих остатака они стварају оружје. Све врло брзо поприма обележја немачког нацизма, али филм и даље нуди актуелност јер рат је завршен (нејасно је када), а спрема се нови. Сам рат је чудно замешатељство епске фантастике, тј. очигледне асоцијације на „Господаре прстенова“ и документараца из Другог светског рата. Занимљиво је да епске битке између два брата чаробњака нема, већ се све завршава неочекивано, у маниру овог филма. Можда је ово пародија на поменуте „Господаре“, а можда и на сам живот коме сами не дозвољавамо да буде бајка, али у сваком случају врло успело и врло креативно.

Едукативни моменат: Када је Елеонор рекла како су покушали, Аватар је узвратио да је то нешто највише што неко може да учини. Иако нам не изгледа довољно, посебно када не успемо, Аватар је потпуно у праву.

Оцена наставника:

5(свакако)

hevim (Small)Хеви метал (Heavy Metal 1981) је филм рађен према узору на истоимени часопис, познат још од 1977. по стриповима из области научне-фантастике (стимпанка, посебно) и еротици. Астронаут је са путовања донео поклон својој кћерки, а који је пронашао у свемиру. У питању је била зелена светлећа кугла. Међутим, кугла је заправо живи ентитет и злокобан, такође, те је убио астронаута, а кћерку приморао да гледа застрашујуће приче у којима је кугла учествовала.

Критички осврт: Ово је заправо омнибус из много прича која немају много везе једна са другом. У некима од њих су препознатљиви мотиви других прича, попут „Џона Картера“, али је свеједно све то врло маштовито уз крајње интересантну анимацију. Има ту и мало пародије, рецимо на „Одисеју у свемиру“, али ништа претенциозно, чак симпатично. Међутим, шале на рачун религије, расизма и других тема прилично су смеле, баш као и еротски делови у овом цртаћу. Но, цртаћ помера границе, другачији је, одважан и самим тим свакако поштовања вредан.

Едукативни моменат: Кугла је на крају била уништена јер је потценила девојчицу и снагу прича. Никад не смемо потцењивати било кога и било шта, јер ће се лако десити да будемо побеђени.

Оцена наставника:

5(сигурна)

apocalips (Small)Лига правде – Тама: Рат Апокалипса (Justice League Dark: Apokolips War 2020) је тридесет и осми по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. У овој верзији суперјунаци су се ујединили у Лигу правде и састанак ове лиге сазвао је Супермен како би упозорио своје саборце на опсаност од Дарксајда. Дарксајд је супезликовац који се налази на вештачкој планети Апокалипса и ради управо оно што назив те његове планете и означава. Већ је уништио неке светове и Супермен је уверен да ће и Земља бити мета. Зато је позвао своје суперјунаке како би га они напали први. Они су кренули са Суперменом на Апокалипсу и, нажалост, изгубили су. Након две године Дарксајд је владао руинираном Земљом, преко Бетмена (коме је претходно испрао мозак) и преплашеног Лекса Лутера. Ипак, неки јунаци су преживели и почели да се регрупишу како би пружили отпор.

Критички осврт: Ово је једна прилично једноставна, а компликована прича. Једноставна је поставка, али има много ликова са различитим (углавном злосрећним) судбинама, тако да је то прилично тешко пропратити. Или да вас просто не занима много који су све то споредни ликови и уживате у акцији, а није да је нема. Ликови Фурија су врло маштовити. У једном тренутку Дејмијен Вејн и Бетмен испред Дарксајда имају сличан разговор као и Лук Скајвокер и Дарт Вејдер испред императора у „Звезданим ратовима“ и то је такође врло симпатично. Тим пре што Дејмијен има сабљу врло налик на светлосну, односно џедајску. Онда је уследила битка и веома слична дешавања, али завршетак те сцене се у ова два филма сасвим разликује. Заправо, у финишу се дешава обрт за обртом и то уопште не изгледа лоше. Крај је преодличан. Стварно је студиозно, инвентивно и за сваку хвалу урађен цртаћ.

Едукативни моменат: На самом почетку филма је писало: прихвати ствари које не можеш да промениш, имај храбрости да промениш ствари које можеш и буди довољно мудар да знаш разлику. Сасвим довољно, али свакако треба видети и цртаћ.

Оцена наставника:

5(сигурна)

konstantin (Small)Константин – Град демона: Филм (Constantine City of Demons: The Movie 2018) је филм о јунаку из наслова, који је личност Ди-Сијевих стрипова. Он поседује магијске вештине, али је његов живот далеко од чаробног. Након једне од његових криза, појављује се његов пријатељ из детињства и младости Час Чандлер. Он га моли да му спасе кћерку која је у коми и за коју Час верује да је под црном магијом. Испоставиће се да је у праву и да ју је запоседнуо демон који очекује Константина у Лос Анђелесу. Он тамо одлази са Часом и демон га дочекује у свом личном паклу. Нуди му посао у замену за душу девојчице и Константин га прихвата, али нити је задатак лак, нити је демон партнер који се држи погодбе.

Критички осврт: Режисер Даг Марфи је одржавао заиста језиву, мрачну атмосферу током филма и није је испуштао до самог краја. Крај није срећан, иако јесте повољан за добру страну, што је јако добро уклопљено у целу причу. Прича ми се баш допада јер није ни преједноставна, а ни прекомпликована и прилично је паметна. Малко је чак ишла и корак даље јер се овде, осим магије, појављује право правцато божанство Миктлантекутл (бог смрти према веровању Астека), као и персонификација читавог града Анђела. То је заиста инвентивно, с обзиром на то да такви ликови нису баш уобичајена појава међу суперхеројима.

Едукативни моменат: Константин је упозорио пријатеља да мора да плати велику цену за спас своје кћерке и заиста ју је и платио, на најгори могући начин. И то је оправдано, наравно, али треба да будемо свесни да различите погодности различито коштају и на нама је да пресудимо да ли ћемо ту цену платити.

Оцена наставника:

5(добра)

Лако Је Критиковати 142

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

underw (Small)Под водом (Underwater 2020) је последњи филм који је урадио амерички филмски студио „Твентит сенчури фокс“ пре него што је припао Дизнијевој компанији. Прича се одвија на дну океана, негде у Маријанском рову, где нафтна компанија експлоатише енергенте. Ту се налази постројење са запосленима, које ће доживети хаварију непознатог узрока. Малобројни преживели покушавају да дођу до капсула за евакуацију, али се испоставља да то уопште није једноставан задатак.

Критички осврт: Након патетичне нарације, кренуло је врло жестоко и – предвидљиво. Но, иако филм има заплет многоструко виђен до сада, а пре свега у „Ејлијену“, не могу много да замерим режији. Све је прилично узбудљиво и застрашујуће, довољно динамично и донекле клаустрофобично, са финим једним специјалним ефектима. Крај у доброј мери подсећа на „Сунчев зрак“ из 2007. Глума је подношљива, ако занемаримо главну хероину Кристен Стјуарт. Променила је фризуру, видим, али глуму није ни за милиметар. Она се иначе бори са веома занимљивом животном формом која је представљена у виду мутуализма џиновског створења (налик на каквог старогрчког Титана) и хуманоидних грабљиваца. Чак је и биологија тих створења у приличној мери уверљива.

Едукативни моменат: Кирстен је рекла како постоје догађаји који чине да се осећамо беспомоћно и безначајно. Али је додала и да су то само осећања. Некада морамо да престанемо да осећамо и почнемо да делујемо. Немам шта да додам, лепо га је срочила.

Оцена наставника:

5(уз добар један минус)

inseminoid (Small)Инсеминоид (Inseminoid 1981) је свемирска фантастика која се дешава на некој далекој и хладној планети где су будући истраживачи нашли трагове нестале напредне цивилизације. Проблем је што нису сви представници те цивилизације заиста нестали, а још мање су пријатељски расположени.

Критички осврт: Потпуно ми је нејасно зашто је Дејвид Бакст наједном полудео и зашто нико није могао да помогне Розалинд Лојд и зашто је она себи одсекла ногу. Видим да се направила читава драма, али нисам схватио због чега. И надаље уопште нисам могао да похватам ни шта се дешава, а још мање зашто се дешава.  Сврха мистериозних кристала је само врх леденог брега на леденој планети. Уз то, глума је очајна, а хорор сцене апсолутно неуверљиве. Такве су и туче у филму. Сцена када Стивен Гривес умире потпуно је смешна. Најпре га Џуди Гисон погађа некаквим харпуном у груди, па потом се гуши од отровне атмосфере планете на којој су и напокон му Џуди једе стомак док он вришти… Јасно је мени да је ово тврди СФ, али је режисер Норман Ворен мало претерао у тврдоћи. У ствари, можда је претерао у својој амбицији да буде режисер.

Едукативни моменат: Када је друга екипа дошла (прекасно) није могла да закључи богзна шта јер није било сачуваних било каквих записа. Ми наставници први не волимо да пишемо администрацију, али да бисмо имали увид у било шта што је рађено свакако би требало да о томе буде нешто и записано.

Оцена наставника:

1(заслужена)

hellfest (Small)Паклени фестивал (Hell Fest 2018) је хорор који се бави посебним тематским парком који се сели из града у град током сезоне празника Ноћи вештица. Ејми Форсајт је дошла у посету код своје другарице Рејн Едвардс, те је ова желела да се проведу на посебан начин и повела ју је са друштвом у поменути парк. Оно што обе нису знале је да хорор у парку може бити стваран.

Критички осврт: Морам признати да је идеја баш добра. Убица има савршену маску јер забавни парк у коме се све дешава управо се бави ликовима попут њега. Жртве немају представу са ким имају посла, па сваки сусрет са њим њима изгледа само чудно, што је појачало језовитост тих сцена. Јасно је да у овом филму има општих места, много лажних узбуна и предвидљивих момената, укључујући и сам крај. Грешке нису крупне, али их, рекао бих, има много, пошто сам на прво гледање уочио неколико (на крају вести јављају да је било четворо жртава, а заправо их је било пет и када је Ејми упузула у празну кабину тоалета, она је била закључана са унутрашње стране). Уз то, убиства нису претерано „креативна“, ако изузмемо Кристијана Џејмса. Међутим, режисер Грегори Плоткин је све то упаковао у пристојан хорор, са добром динамиком. Да је био вештији, направио би унапређену верзију „Ноћи вештица“. Алузија на тај филм је више него очигледна.

Едукативни моменат: Мото забавног парка је био – или ћете покорити свој страх или ће он покорити вас. И то је заиста тако и у реалним, мање забавним ситуацијама.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Hell-Baby-Poster (Small)Беба из пакла (Hell Baby 2013) је хорор комедија о брачном пару Робу Кордрију и Лесли Биб који су се уселили у нову кућу. Лесли је иначе трудна, а ускоро ће бити и опседнута ђаволом.

Критички осврт: Радња је претерано расута, без фокуса и иако тече некаква прича, ту се укључује још много чега и то ми оставља недоумицу да ли је пар режисера Томас Ленон и Роберт Бен Гарант (који уједно и глуме свештенике из Ватикана) желео да прави пародију или само добре скечеве. Већи део њих су заиста добри. Оно што могу да похвалим је да хумор није баналан и сведен, али са друге стране није ни баш увек успео. Фора на самом крају је лоша и предвидљива. Такође ми није било најјасније да ли је режисерски двојац заиста желео да исмеје клишеје у филмовима у овом поджанру. Недомуце ми се стварају из два разлога. Први је тај што су поткачили и добре филмове попут „Предсказања“, а други што су комичне ситуације увели готово искључиво кроз ликове који су сви од реда луцидни. Неки чак толико да су буквално карикатуре. Но, глумци јесу били на висини задатка, посебно Лесли. Свакако, ово је један добар покушај добре пародије снимљен са очигледно ниским буџетом, што свакако морам да узмем као олакшавајућу околност.

Едукативни моменат: Отац Роберт је убио свог колегу оца Томаса јер је мислио да овај то тражи од њега. Томас је тражио нешто сасвим друго и да га је Роберт саслушао до краја, овај не би страдао. Дакле, не треба да изводимо преурањене закључке и важно је да саслушамо саговорнике.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

deadbirds (Small)Мртве птице (Dead Birds 2004) је вестерн који се дешава у време америчког грађанског рата. Група дезертера из Конфедерације опљачкала је банку и у бегу је ка Мексику. Уз пут ће наћи уточиште у напуштеној кући. Оно што они не знају је да је кућа запоседнута демонима.

Критички осврт: Већ ми се сцена спочетка није допала јер је било превише крви која липти. Чим у хорору специјални ефекти иду у том смеру, он неминовно губи на квалитету. Ни специјални ефекти који су даље били у филму углавном нису импресивни, али су колико-толико примеренији неком квалитетнијем хорору. Но, хорор је далеко од квалитетног, а врло близу осредњем. Прича ми изгледа збрзано и неразрађено. Режисер Алекс Тарнер је буквално прелетео преко мистерије, која није скроз ни најјаснија. Јасно је да је Мјус Вотсон желео да тајанственим ритуалом оживи своју супругу и да су га демони преварили тако што су му децу претворили у своју врсту, али је остало нејасно шта је он са њима конкретно урадио, као и мотиви тог његовог деловања. Такође је Алекс започео неке приче, попут погибије дечака која мучи главног актера Хенрија Томаса, а и сам почетак његове везе са Ники Ејкокс. Ту је и љубавни троугао са Патриком Фугитом, али све је то остало да виси негде са стране. Алекс је све подредио страви, те баш уложио сву своју енергију и ресурсе у њу, али залуд.

Едукативни моменат: Хенри је морао да направи избор између злата и живота и одабрао је оно прво, те су страдали и он и његов брат и његова вољена. Неке ствари вреднујемо много, али ипак треба знати и да им се одреди права цена.

Оцена наставника:

2(иде на три)

lightsoutshort (Small)Када се угасе светла (Lights Out 2013) је шведски кратак хорор филм о Лоти Лостен, која види утвару али само када искључи светло.

Критички осврт: Режисер Дејвид Ф. Сандберг је за ни целих три минуте направио нешто што његове колеге не успеју у преко сат времена хорора. Само могу да напишем – свака част.

Едукативни моменат: Управо ми је Дејвид био инспирација за едукативни моменат. Врло често, када смо концизни, јасни, имамо идеју о чему ћемо причати, можемо да пренесено поруку или едукујемо јако брзо и самим тим и ефектно.

Оцена наставника:

5(права)

lights (Small)Када се угасе светла (Lights Out 2016) је дугометражни филм инспирисан претходним истоименим филмом, али овај пут снимљен у Холивуду. У кући Марије Бело дешавају се застрашујуће ствари и њен син Гејбријел Бејтман живи у страху и то постаје очигледно и у школи. Зато педагошка служба позива Терезу Палмер, дечакову полусестру, како би помогла да се за њега нађе најбоље решење. Испоставиће се да је једино решење да се брат и сестра суоче са ужасном утваром која је обрлатила њихову мајку.

Критички осврт: Врло је било јасно да ће режисер Дејвид Ф. Сандберг искористити сцену из свог краткометражног првенца када Лота Лостен укључује и искључује светло јер је баш ефектна. Међутим, некако се брзо прешло са смрти Билија Берка на проблеме које имају његови пасторци. Но, премиса филма је интересантна и донекле другачија у односу на већину других, што је већ у самом старту плус. Дејвид је направио хорор који више интригира него што плаши и то је такође један нови приступ. Ипак, општих места има и није их избегао, па тако ни предвидљиве моменте. И мислим да је приказ злоћудне Дајане чист промашај. Због тога, филм ме није баш „одувао“, али јесте врло, врло солидан, баш као и сви глумци, са тим да према детету Гејбријелу морам да будем попустљив.

Едукативни моменат: Млађахни Гејбријел је инсистирао на томе да га његова полусестра Тереза не напусти, као ни њихову мајку Марију. И у томе је суштина породице – да увек буде ту за сваког свог члана, ма какве недаће га снашле.

Оцена наставника:

4(солидаре)

bloodshot (Small)Бладшот (Bloodshot 2020) је суперхеројски филм рађен према личности из стрипа компаније „Валијант“. Вин Дизел је војник који учествује у специјалним операцијама и спашава таоце. Након једне од успешних мисија, он одлази са својом супругом Талулом Рајли на одмор у Италију. Међутим, тамо их обоје отима и убија зликовац Тоби Кебел који је хтео да од Вина добије информације. Вин се буди у лабораторији научника Гаја Пирса, који не само да га је васкрсао, већ га је и „побољшао“ уз помоћ наноробота. Вин је најпре имао амнезију, а онда се наједном сетио свега и кренуо да се освети. Испоставиће се да је буквално незаустављив и да ће освета бити његова, али ће се такође испоставити да он не зна комплетну истину.

Критички осврт: Већ на самом почетку ми се допала фотографија, али и акционе сцене које прште од фасцинантних специјалних ефеката. Вин је глумац који је рођен за овај жанр, тако да је све то било одлично уклопљено. Оно што ми се допада као наставнику је што Вину није дарована само физичка снага и спретност, већ и изузетне умне способности, међу којима и брзо учење. Ипак, та фора је мање-више већ виђена у „Матриксу“. Неке цаке су виђене и у другом наставку „Терминатора“, а присутна је и сведенија верзија Доктора Октопуса из „Спајдермена“.

Режисер Дејвид С.Ф. Вилсон је желео да постигне једну добру динамику, што се и очекује за овај поджанр, те је некако збрзао радњу. Ипак, радња јесте одржива, чак има и неке какве-такве преврате. За овај, акциони жанр, сасвим је у реду.

Едукативни моменат: Гај је, према Виновим речима, био у праву што се једне ствари тиче, а то је да то што смо били не мора да одреди и ко ћемо бити. И ја признајем да је у праву.

Оцена наставника:

5(па, може, хајде)

onward (Small)Напред (Onward 2020) је цртаћ о фантастичном свету смештеном у урбаним, модерним условима. Наиме, фантастични свет је некада био узбудљив, пун авантура и – магије. Онда су неки открили науку и начин како да лакше дођу до неких ствари и од магије се одустало. У садашњици, прича прати вилењака тинејџера Ијана (глас је позајмио Том Холанд) који пати за оцем којег никад није упознао. На његов шеснаести рођендан мајка му је дала поклон који је чувала све те године и који је Ијанов отац наменио својим синовима када је био на самртничкој постељи. Испоставило се да је у питању чаробни штап који може да оживи Ијановог оца на један дан. Ипак, чаролија за такву акцију испоставила се врло компликована.

Критички осврт: Ово је једини филм у коме је нарација с почетка поновљена, али је то изведено тако да не буде глупо. Свакако је овај цртаћ далеко од глупог; сјајну анимацију прати добра једна динамика и авантура, прстохват патетике и лепе поруке. Чак је и крај донекле изненађујући, а има и неколико добрих фора. Углавном, фино, емотивно, узбудљиво – сасвим довољно за пет.

Едукативни моменат: Мантикора је имала мото да морате да направите и неки ризик у животу како бисте доживели авантуру. И у праву је, али немојте претеривати. Ипак је мантикора биће из персијских легенди.

Оцена наставника:

5(врло солидна)

farmagedon (Small)Филм овце Шона: Фармагедон (A Shaun the Sheep Movie: Farmageddon 2019) је цртаћ заснован на серији о јунаку из наслова и други наставак филма о њему. У овом делу Шон упознаје малог ванземаљца који је посетио Земљу, али му то није била намера. Наиме, он се ушуњао у свемирски брод свог тате док је овај спавао и насумице, у игри покренуо команде. Шон се спријатељио са придошлицом и иако проводе сјајно време заједно, схватио је да мора да му помогне да се врати на свој свет.

Критички осврт: Ово је цртаћ за веома малу децу. Чак нема ни дијалога у правом смислу те речи. Форе су слатке и инфантилне, а такви су и што животињски, што ванземаљски актери. Има пар чак и смешних фора, а и интересантних цака, као што је, рецимо, када ванземаљчић показује Шону део свемира из кога је дошао, па за то користи лопту, гуме и другу приручну опрему. Нема ту високе технологије, што и није лоше за развијање дечје маште, да им нису потребна ни сам не знам каква средства, већ да креативне идеје могу да спроведу коришћењем ствари из околине. Филм има неколико порука (између осталих оне које истичу значај тимског рада и придржавања мера безбедности током рада), али их нема превише. Рекао бих да је за узраст коме су намењене ово права мера. Свакако цртаћ који бих препоручио малишанима.

Едукативни моменат: И Шон и ванземаљчић су на тежи начин научили да несташлуци, колико год забавни били, могу да доведу до озбиљних последица и правила постоје са разлогом.

Оцена наставника:

5(мајушна)

Лако Је Критиковати 141

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hounted (Small)Уклета кућа (A Haunted House 2013) би требало да је пародија филма „Паранормална активност“ из 2007, али и неких других филмова. Есенс Аткинс се доселила у кућу свог момка Марлона Вејнса, али је са собом довела и духа који је почео да лудује и узнемирава их, углавном током ноћи.

Критички осврт: Филм је заиста обећавао са фором са псом на самом почетку. Марлон и Есенс су добри комичари и то се одмах видело. Међутим, већ до половине филма кривуља духовитости се срозала до саме нуле. Форе су постале превише сведене, инфантилне и заправо су се рециклирале. Како је филм ишао ка крају, све је постајало све баналније и глупље. Такав је некакав и утисак о филму.

Едукативни моменат: Марлон није успео да реши проблем злог духа у свом дому јер се обратио нестручњацима. Додуше, не постоје стручњаци за истеривање духова јер духови не постоје, али било који проблем ако поверимо нестручним људима тешко да ће бити решен. И ми сами да бисмо га решили морамо бити стручни, а ту нам помаже образовање и искуство.

Оцена наставника:

1(баш)

gallowwalkers (Small)Одбегли са вешала (Gallowwalkers 2012) је вестерн у којем револвераш Весли Снајпс гања групу криминалаца како би им се осветио. Они су опасни и убијају наоколни народ, али највећи проблем са њима је тај што су они већ увелико мртви.

Критички осврт: Режисер Ендру Гот је направио спој вестерна и зомби-хорора, али је желео да исприча једну сасвим озбиљну причу и можда је ту проблем. Први поменути жанр и други поджанр уопште нису захвални за такву тематику (додуше, за вестерн не смем да тврдим с обзиром на то да их заиста нисам гледао много) и мора да се уложи много више напора да се преко њих изнесе озбиљна прича са јаким порукама. Оно што је Ендру добио је превише драматике ни око чега, развучене сцене и често нејасна догађања. Не могу да кажем, Ендру је користио снажне мотиве и ту је девојчица која у бунар сипа котарице пуне крви и Ектор Хенк са зашивеним устима и култ белокосих који извршавају божанску правду и све је то негде на ивици метафоре и визуелно крајње интересантно, али не може да замаскира сасвим обичну, хиљаде пута виђену радњу. Битке које воде двојица протагониста Весли и Рајли Смит сувише су ми смушене и цео утисак, без обзира на псеудомудре разговоре и драмске паузе, заиста је блед. Некако од оваквог филма, где има и револверашких обрачуна и немртвих који деру кожу живима као у првом и још неким деловима „Уздигнућа пакла“, ипак очекујете више. И ту се наново враћам на почетак моје приче и све мислим да је сам циљ са којим је кренуо Ендру у овај пројекат можда био погрешан.

Још да додам да су сцене предвидљиве, те је било јасно да ће (и зашто ће) Весли убити Рајлија, а глума ми је баш безвезе. Верујем да је за љубитеље вестерна сасвим у реду да протагониста буде набријани, сав значајни, брзи, мудри и усамљени револвераш и уз то ментор дечку који обећава, али је мени крајње смешан. Крај филма је коректан, али то је најбољи комплимент који бих могао да му дам. Углавном, ово је филм са интересантном, ако не већ сјајном идејом, која уопште није експлоатисана током разраде.

Едукативни моменат: Џени Гаго је рекла како само једна ствар недостаје Веслију да буде одличан револвераш: разлог да живи. Мотивација је веома важна за сваки посао који неко ради и уколико је мотивација добра и тај неко ће се трудити да буде добар у свом послу. Пронађите нешто што ће вас мотивисати.

Оцена наставника:

3(бледа, као и филм што је)

John-Dies-at-the-End (Small)Џон умире на крају (John Dies at the End 2012) је филм заснован на истоименом роману Дејвида Вонга. Филм се одвија као прича коју у кинеском ресторану Чејс Вилијамсон говори новинару Полу Џијаматију о томе како се бори против бића из других димензија. Он, наиме, може да их види (иако други људи не могу) због посебне дроге коју је набавио његов пријатељ Џон (Роб Мејс), која успут појачава и чула, али и доводи до натприродних нуспојава.

Критички осврт: Имао сам осећај као да је режисер Дон Коскарели филм започео негде од средине и као да је имао намеру да гледаоце муњевитом брзином убаци и у акцију и у трип. И што се мене тиче, успео је. Нисам читао поменуту књигу, али сам обожавалац стрипова о „Дилану Догу“, те ми је врло брзо постало јасно да се Чејс и Роб баве сличним послом; ловом на утваре. Но, док се Дилан озбиљно бави овим послом, двојица спадала очигледно пародију читав жанр и виђеније филмове. Разговор Чејса и Роба преко телефона врло личи на разговор Била Пулмана и Роберта Блејка у „Изгубљеном ауто-путу“, на пример. Алузија има баш много, те се лако препознају и „Матрикс“ и „Звездани ратови“ и други филмови, тако да овај филм личи на колаж готово свега што сам гледао. 🙂 То у доброј мери даје утисак врло расуте, хаотичне радње. Ипак, некакав правац се назире и свеукупно има то шмека. Очигледно је овде Донова вештина дошла до пуног изражаја.

Још једна ствар је овде интересантна. Комични део (и то стварно комични јер је стварно и смешно) лако заведе и наведе на помисао да је цео филм само добро зезање, у чему има истине додуше, али је и идеја водиља заправо маестрална и врло оригинална. Многи озбиљни СФ-филмови уопште немају такву идеју, а још мање њих пласирану на овакав начин. Дефинитивно је другачије и свеже, а са врло ситним буџетом.

Едукативни моменат: Глин Тирман је дошао до закључка да пакао уопште не мора да буде под земљом, већ да он постоји и у нашем свету, али га ми не видимо. И то није уопште научна фантастика, мада није ни оно на шта је Глин заиста мислио. Сиромаштво, ратови, глад и крволочни режими заиста постоје негде у свету, далеко од наших погледа, али можда треба да обратимо пажњу на њих и дамо солидарну помоћ.

Оцена наставника:

5(свакако)

colorspace (Small)Боја ван простора (Color Out of Space 2019) је филм базиран на истоименој краткој причи Хауарда Филипса Лавкрафта. Метеор је пао на фарму петочлане породице Николаса Кејџа и из њега се разлила боја која је потпуно изменила крајолик, али и саме чланове породице.

Критички осврт: Овај филм подсећа на „Клетву“ из 1987. Уосталом, оба филма су адаптације исте приче, али је поставка другачија. Док је у старом филму проблем била супстанца непознатог састава из метеортита, овде је више у питању неки ванземаљски ентитет. Има ту неких заједничких детаља, али сензибилитети ових филмова уопште нису исти. Овај модернији филм више је налик одличном „Уништењу“ из 2018, али није тај ниво ни по наративу, ни по специјалним ефектима и идејама.

Има предвидљивих момената, али има и сцена које су заиста гадне и макар делују изненађујуће (ако већ то заиста нису). Дијалози су слабији сегмент овог филма и нису отишли даље од неких општих, познатих фраза. Глума је добра, а што се саме радње тиче, па она је прилично језива, донекле узбудљива и фокусирана на породицу која се распада због свих оних „дечјих болести“ од којих пате њени чланови. Отац (Николас) је преокупиран традицијом и његова очекивања од осталих су укалупљена. Мајка (Џоели Ричардсон), пак, сувише је окупирана својим послом, син (Брендан Мајер) је превише површан и нема готово никаквих интересовања, а млађи син је превелика маза, презаштићен. Они заправо и страдају на начин који одсликава те њихове мане или боље речено мане њихових односа, а који су, рекао бих, широко применљиви. И та метафора и актуелност, према мом мишљењу, највећа је вредност овог филма. Похвалио бих такође и мајсторство режисера Ричарда Стенлија да за злокобну, мрачну атмосферу не искористи тамне тонове, већ врло шљаштећу љубичасту боју, која би у другим приликама била заправо кичерајски забавна. Боја је у овом случају и непријатељски ентитет; не чудовиште или виша сила, те такав маштовити антагониста надокнађује неинвентивност његових дела. Овај филм са једне стране пада, са друге се подиже и само је питање на коју страну ће тас ваше ваге превагнути. Мој тас је ипак на оној са позитивним утиском.

Едукативни моменат: Николас је рекао да сан који сањамо сами је само сан, али сан који сањамо заједно је стварност. Ово, ако већ није мудро, макар је поетично. 🙂

Оцена наставника:

4(дрхтуљива)

the-predator-movie-poster (Small)Предатор (The Predator 2018) је четврти наставак франшизе о злом ванземаљцу чији је назив у наслову филма. Овога пута предатор је слетео на Земљу бежећи од сопственог рода и на њега је наишао војник Бојд Холбрук и случајно успео да га онеспособи. Пошто је знао да ће, као сведок том нечувеном догађају, бити мета за одстрел сопствене војске, послао је сву опрему предатора на своју адресу чиме је желео да се обезбеди. Невоља је што је његов син опрему отпаковао и нашао начин да је користи. Тиме је он постао мета и војске и предатора. Сада је Бојд морао да нађе начин да спаси и сина и себе, а у томе ће му помоћи група душевно оболелих војника.

Критички осврт: Ако ћемо баш да ситничаримо, уводна сцена која нас упознаје са клинцем, осим што је и предвидљива и опште место, нема баш много ни логике. Наставник оставља дете (које је у очигледном проблему) самог у учионици. Има још наивних сцена, посебно акционих, што је изгледа у овом жанру јако тешко избећи. Но, свеукупно гледано, смислена прича постоји, довољно је закомпликована и интересантна, са фином динамиком. Ту су и сасвим солидни специјални ефекти и помало разочаравајући крај. Све у свему, заиста није лоше, али није ни епохално.

Режисер Шејн Блек је дао неколико добрих фора (попут оне кога заиста лови предатор) и врло живописну глумачку екипу која је сјајно дочарала лудаке (пун аутобус њих) и они јесу дали неопходан зачин филму. Међутим, главно јело, да га тако назовем, није толико сјајно. Управо двоје главних глумаца Бојд и Оливија Ман као да нису довољни зрели за своје улоге. Стерлинг К. Браун се већ одлично снашао у улози главног антагонисте, али некако није искоришћен до самог краја. Шејн је зато желео да искористи једну теорију која је ипак тек на нивоу спекулације о томе како аутизам није поремећај, већ наредни корак у еволуцији. Није то скроз без основа, али како је он то представио, сасвим је неспретно и неуверљиво. Но, у овом случају рачунао бих намеру, па онда не могу то да гледам толико негативно.

Едукативни моменат: Аутистични дечак је показао вештине које чак ни одрасли нису имали. Наиме, он је видео логику у знаковима којима су се споразумевали ванземаљци. У ствари, свако од нас може видети логику у нечему што другима не изгледа претерано логично, али то не значи да су ти други обавезно и у праву.

Оцена наставника:

4(на једва)

westworld-md-web (Small)Западни свет (Westworld 1973) је филм о посебном забавном парку будућности у којем гости могу доживети незаборавне авантуре захваљујући роботима који им све то омогућавају. У фокусу приче су двојица пријатеља Ричард Бенџамин и Џејмс Бролин који су одабрали да се забаве у делу који је уређен као Дивљи Запад. Све је кренуло добро и њих двојица су искусили многе њима забавне догађаје као што су кафанска туча и бекство из затвора, али се нешто покварило у централном систему и роботи су почели да убијају људе. Јул Бринер је андроид револвераш који се намерио на Ричарда и, након што му је убио пријатеља, јури га преко читавог забавног парка.

Критички осврт: Ово је, без сваке сумње, култни филм и виђеније дело СФ-а, али није баш без мана. И те мане су се некако концентрисале на само финале филма које пада у логици, динамици и изазовима који су постављени пред Ричарда. Некако су сви роботи, након што су масакрирали наоколни народ (без икаквог објашњења што су то урадили), нестали. Појављују се свега два неактивна (краљица и њен витез) и један активан – девојка у тамници, мада је њена улога помало нејасна. Људи у лабораторији су сувише наивно настрадали, а сви су остали некако препуштени, без икакве интервенције споља. Но, без обзира на ове мањкавости, свакако је квалитетан рад у питању и по много чему пионирски.

Едукативни моменат: Овај парк је показао да историја може бити занимљива. Верујем да може бити и вама, уколико јој дате прилику и прочитате неки занимљив текст из те науке.

Оцена наставника:

4(благотворна)

Vice (Small)Порок (Vice 2015) је филм снимљен директно за видео. Брус Вилис је власник посебног футуристичког комплекса у коме гости могу да се иживљавају до миле воље и остварују своје садистичке пориве на особљу – које, све до једног, чине роботи по изгледу сасвим налик људима. Невоља настаје када једна од робота Амбир Чилдерс почиње да се сећа свих својих погибија, што не би смело да се дешава пошто се меморија робота ресетује сваког јутра. Она је успела да побегне из овог морбидног забавишта за одрасле и то је проблем за Бруса, коме такав скандал није потребан. Зато он шаље своје људе да је ухвате, али испоставиће се да и она има помоћ пријатеља.

Критички осврт: Изгледа да је јако тешко направити акцију без наивних момената попут оног када пуцају с мале удаљености и не погађају ништа. А овде тога баш има претерано. Оно чега нема претерано је иновативне радње. У ствари, нисам сигуран да уопште неке радње и има. Амбир бежи, а Брусова екипа је јури. И то је, углавном то. Ово би била сведена верзија „Истребљивача“ из 1982, а има препознатљивих елемената и из других филмова. У ствари, филм толико изгледа препознатљиво да уопште нисам био сигуран да ли сам га гледао на самом почетку. Сви ликови су стереотипи; ту је дама у невољи прелепа Амбир, полицајац који је загрижен за свој посао и усамљени вук Томас Џејн, кога шеф не гледа са разумевањем и има идеју да му одузме значку, а ту је и богати власник Брус, који је изван закона итд, итд. У овом филму ама ич не постоји оригиналног и једино што му могу признати је да су продукција и глума пристојни, те динамика сасвим солидна. Ипак, далеко је од узбудљивог, што бисмо очекивали када је већ режисер Брајан А. Милер одустао да мистерије већ у првих двадесетак филма када нам је читаво замешатељство научник Колин Еглсфилд објаснио више него детаљно.

Едукативни моменат: Брајан Гринберг је рекао да ако се бојите то не значи да нисте храбри. Храбри сте ако не дозволите да вас страх спречи да урадите оно што желите.

Оцена наставника:

2(на један или један на два, свеједно)

giver (Small)Давалац (The Giver 2014) је филм рађен према истоименом роману Лоис Лоури. Описује друштво у будућности које се одржава захваљујући стриктним правилима. Једно од њих је да када млади матурирају добијају послове на церемонији која се тада приређује. Брентон Твејтс је управо један од њих и њега су издвојили како би добио посебно занимање – да буде чувар сећања. Испоставиће се да ће то Брентона изменити много више него што су старешине намеравале.

Критички осврт: Овај филм је налик „Другачијој“ која је настала исте године, али бих рекао да овде филмови нису „преписивали“. Пре ће бити да је то урадила (ако је урадила) списатељица Вероника Рот јер је њен роман (по којем је овај други филм рађен) настао после романа Лоис Лоури (по којем је рађен овај филм). Но, како год било, овај филм има већу дубину јер се он не бави пуком личношћу, већ врло захтевним темама. Он се буквално бави суштином живота, колико су емоције и искуства значајни и колико морамо да изгубимо да бисмо заправо добили (како је, уосталом, филм и насловљен). Режисер Филип Нојс је све то визуелно добро упаковао, а главни двојац ментор Џеф Бриџиз и пулен Брентон су сјајно одглумили.

Филм је интересантно и амбициозно осмишљен и има ту нешто маште, али има и мањкавости од којих је највећа та да је прича већ више пута виђена и готово сасвим је предвидљива. Аргументи које потежу Мерил Стрип и Џеф сувише су очигледни да били виспрени, а пред млађахног Брентона премало је изазова постављено при његовом бекству. Сви виђенији ликови слабо су разрађени, као уосталом и цео филм. Истина, динамика је пристојна и крај је другачији у односу на гомилу других филмова, али не анулира побројане мањкавости.

Едукативни моменат: Брентон је био одабран јер је поседовао четири пожељне особине: интелигенцију, интегритет, храброст и способност да види оно што други не могу. Свакако да би таква комбинација особина била довољна да свакога издвоји. Треба радити на њима. 🙂 И то можемо учењем. Брентон је научио да знајући шта је шта није исто као знати шта да радимо када осећамо нешто.

Оцена наставника:

3(може плус)

sonic (Small)Јеж Соник (Sonic the Hedgehog 2020) је филм рађен према истоименој Сега видео-игри. Соник је живео на свом лепом острву под заштитом мудре сове, али је морао да побегне када је дивље племе желело да се докопа његове моћи. Тако је завршио у варошици у Зеленим брдима у Монтани. Тамо се лепо снашао, пре свега захваљујући својој брзини, али га је мучила усамљеност. Једно вече се толико узнемирио због тога, да је из нервозе толико брзо трчао и као последица је настао електромагнетни пулс због кога је велики део државе остао без струје. Власти су се заинтересовале за овај феномен и тамо послале, додуше невољно, ексцентричног и злобног научника Џима Керија. Џим је врло брзо постао свестан Соника и његових моћи, те је решио да га улови и дисекује, али ће Соников заштитник постати локални шериф Џејмс Марсден. Џим има врло скупоцене и врло напредне роботе и друге машине, али на страни Џејмса и Соника су брзина и пријатељство.

Критички осврт: Допада ми се ведар тон овог филма, а и хумор заиста није лош. Ту су и добри глумци, пре свих Џим, који се у оваквој улози осећа као риба у мору. Додуше, ситних грешака има, тако да је нејасно како суперсонични јеж није стигао да уђе у прстен када је желео да спаси сову. Но, већи проблем са којим се филм бори је крајње излизана прича, чак и за дечји филм. Иначе неку јачу ману не бих могао да наведем. Заправо, похвалио бих специјалне ефекте и маштовита техничка решења.

Едукативни моменат: Џим је рекао како је самопоуздање јадна замена за интелигенцију. Има ту истине, али само ако имамо самопоуздања без покрића. У супротном, самопоуздање уопште није лоша особина.

Оцена наставника:

4(блеђа варијанта)

gnomeo (Small)Гномео и Јулија (Gnomeo & Juliet 2011) је цртаћ инспирисан делом Вилијама Шекспира „Ромео и Јулија“. У две баште које се налазе једна поред друге налазе се две заједнице баштенских патуљака. Једни су са плавим, а други са црвеним капицама. Те две заједнице су у међусобном сукобу и гледају како да напакосте једни другима. Невоља настаје када се један плави патуљак заљуби у патуљчицу са црвеном капом, а и она у њега.

Критички осврт: Ово је једна слатка, не претерано оригинална прича о играчкама, пардон, баштенским патуљцима, која држи пажњу и има лепе поруке.

Едукативни моменат: Гномео и Јулија, али и сви остали, схватили су да љубав, мир и пријатељство не треба да трпе због глупих ствари као што је, рецимо, разлика у боји. Ако су то схватили баштенски патуљци, надам се да ће то схватити и прави људи. 🙂

Оцена наставника:

4(хајде, може некако)

Лако Је Критиковати 136

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

bkduOLHhL (Small)Породица Адамс (The Addams Family 2019) је цртаћ рађен према познатој монструозној породици. Глава породице Гомез је оженио вештицу Мортишу, али је венчање обављено на брзину пошто су преплашени мештани као руља нагрнули са циљем да отерају пошаст из своје варошице. Они су тако пребегли у Њу Џерзи и тамо пронашли напуштени уклети дворац који им је изгледао као савршено место да се ту настане. Године су пролазиле у том њиховом „рају“, све док њихов дом није засметао Марго, ТВ-звезди новокомпонованог програма који се бави преуређивањем стамбених објеката. Маргина идеја је да читаво насеље сачињавају слатке, колоритне и једнообразне куће и дом Адамсових се у ту слику није уклапао. Пошто није наишла на њихову сарадњу, Марго је одлучила да примени ултимативно оружје: провинцијске трачеве. То је био нови изазов за ову познату породицу, која се већ борила са неким својим проблемима – јазом генерација старијих и млађих Адамсових.

Критички осврт: Режисери Конрад Вернон и Грег Тирнан нису хтели исту ствар као и сви пре њих у филмовима и серијама о породици Адамс. Истина, они јесу супротставили два света: један морбидан, а други слаткаст и друштвено прихватљивији. У претходним верзијама морал и праве људске вредности налазиле су се на страни овог првог и то је добра поента. У овом цртаћу оба света пате од истог проблема: желе да устроје своје чланове да се уклопе и да буду исти као и сви други. Иако је овај приступ оригиналан, он неминовно мора да одскочи од духа породице Адамс и да учини ликове другачијим. Посебно ми штрчи лик Мортише и некако недостаје она страст која карактерише њену везу са Гомезом. И морам рећи да ми се ова њена верзија не допада. Сам филм није недопадљив и свакако шаље добре поруке, али не иде ми уз породицу Адамс.

Оно што још није добро у овом цртаћу је што је прича превише класична и предвидљива, што му мањка шмека и смешних фора, иако је анимација сасвим добра. И музика је добра.

Едукативни моменат: Гомез је схватио да није његов син Пагзли онај који га је изневерио јер није усавршио породичну традицију, већ је Гомез изневерио сина јер је заборавио да треба да му дозволи да буде оно што јесте. Често заборављамо да пустимо друге људе да буду оно што желе и требало би да имамо бољу меморију. 🙂

Оцена наставника:

3(минус)

sanletnjenoci (Small)Сан летње ноћи (A Midsummer Night’s Dream 1999) је филмска адаптација истоименог романа Вилијама Шекспира. У 19. веку у Монте Атини у тадашњој краљевини Италији, очекује се венчање војводе Тезеја (Дејвид Стратерн). Међутим, овај леп дан војводи је помрачио племић Егеј (Бернард Хил) који је затражио правду против своје кћерке Хермије (Ана Фрил). Он ју је обећао Деметријусу (Кристијан Бејл), али она жели Лисандара (Доминик Вест). Зато ће Хермија и Лисандар покушати бег из Атине, а кроз шуму, за коју ће се испоставити да је походе магична бића.

Критички осврт: Ово је један заиста сладак филм, у који нису уложени богзна какви специјални ефекти, а нису били ни потребни. Живописна сценографија и костими и сјајна глума учинили су да Шекспирово дело буде достојно адаптирано.

Едукативни моменат: Оно што је покренуло готово све ликове у овом делу је љубав. Љубав изгледа као сладак, летњи сан, али то не треба да завара – она је најмоћнија сила која постоји.

Оцена наставника:

5(сањива као у летњој ноћи)

mine (Small)Био свет је мој (Were the World Mine 2008) је романтични мјузикл инспирисан делом Вилијама Шекспира „Сан летње ноћи“. Танер Коен је геј момак који трпи насиље својих вршњака, а суочава се и са разочарењем своје мајке Џуди Меклејн. Ипак, наилази на разумевање своје наставнице Венди Роби, која га врбује да учествује у школској позоришној представи (јасно је који је комад у питању). Танер на почетку није разумео текст који треба да савлада, али временом у њему проналази „рецепт“ како да направи магични цвет из Шекспировог романа. Он је цвет заиста и направио и искористио најпре на другарима из одељења, а потом и на читавом граду који се из хомофобичног претворио у своју супротност. Иако Танеру одговара овакав развој ситуације, Венди га наново, као добар ментор, води ка томе да учини праву ствар и врати све односе какви су и били.

Критички осврт: Ово је један добро осмишљен филм. Идеја је заиста сјајна, а и проблем дискриминације је обрађен на један нов, а заправо старињски начин. И све се поклапа са Шекспировим делом; ту су глумци, несрећно заљубљени и чаролије. Такође ми се допало то што су ликови, под утицајем магичног цвета, заиста и почели да говоре попут познатог писца. Изгледало је као да их је заразила некаква древна, али слатка болест.

Међутим, реализација није на висини задатка, чак и ако изузмемо видно нискобуџетну продукцију. Проблеми које Танер има са дискриминацијом и у породици сувише су бледи. Са друге стране, у појединим случајевима бих рекао да је режисер Том Гистафсон претерао, односно његови ликови реагују на претеран начин (жена неће да купи крему за руке од Танерове филмске мајке јер је он геј). У појединим случајевима радња је у нереду и изгледа као да има рупа између сцена, а и мотивација ликова није увек најлогичнија. Крај је сувише исфорсиран како би био срећан, али у овом случају бих ипак дао вишу оцену због (добре) намере. Још бих похвалио и музику.

Едукативни моменат: Танер је ипак на крају вратио свима слободну вољу, без обзира што је до тада био у окружењу које га не осуђује и са особом која му се свиђа. Људи треба да воле и да буду толерантни не зато што су (чаролијом или на било који други начин) натерани на то, већ зато што тако заиста осећају.

Оцена наставника:

4(веома сањива, тј. танка)

inception (Small)Почетак (Inception 2010) је филм о врло необичном криминалцу Леонарду Дикаприју који улази у туђе снове како би дошао до података које може да прода. Њега и његов тим унајмљује његова дојучерашња жртва Кен Ватанабе и даје му понуду коју овај не може да одбије. Такође му даје и посао који се унеколико разликује; наместо да извуче информацију, он треба да усади идеју у главу богатог наследника Килијана Мерфија. То захтева компликован захват који подразумева сан унутар сна, што је опасно за све учеснике, па тиме и самог Леонарда и његову екипу.

Критички осврт: Режисер Кристофер Нолан је искомпликовао радњу за неколико нијанси више него што је то права мера, али свеукупно добио је један добар трилер, са интересантним дешавањима и истом таквом идејом. Уз то, узео је одличну екипу глумаца.

Едукативни моменат: Леонардо је схватио да је моћ идеје изузетна, а да може бити и опасна ако идеја постане опсесија. Идеје су одлична ствар и оне покреће и људе и читава друштва, али чак и у идејама треба имати меру.

Оцена наставника:

5(такође сањива)

afterdeath (Small)После смрти (Oltre la morte 1989) је италијански хорор који се дешава на једном егзотичном острву. Љут на научнике који су дошли да траже лек за канцер, а јер их криви за смрт кћерке, вуду врач са тог острва претворио је своју жену у зомбија, те ју је напујдао на те исте научнике. Заправо, све становништво је претворено у зомбије и они су побили све придошлице. У животу је остала само девојчица која се, након више година, вратила на острво. Ту ће је снаћи судбина коју је, као мала, избегла.

Критички осврт: Не знам шта је смешније: маске зомбија или глума. Камера је, при томе, толико добра да све сцене које су снимане у мраку залуд су снимане. 🙂

При почетку филма у једном тренутку мајка пушта своју трогодишњу девојчицу да трчи потпуно сама кроз џунглу, а већ у следећој сцени је, изгледа, та девојчица одрасла и сада је Кендис Дејли. Како ли се спасила са острва? Чамац покренула није, не због својих година, пошто је очигледно у питању напредно дете, већ зато што чамцима отказује мотор како приђу острву. То се десило Кендисиној дружби и они кренуше да, па да шетају острвом. Један од њих је успут отрчао да се бије са зомбијем. Радња се све време дешава, али зашто се дешава тешко је рећи. 🙂 Ни сведени дијалози не помажу много да се радња схвати. Зомбији при томе полагано навиру, учествују у борилачким вештинама (нисам експерт, али рекао бих да су у питању основе каратеа), кукају, чаврљају са протагонистима или пуцају на њих. Већ зависи од тренутка. Протагонисти најчешће најпре згрожено гледају како черече једног од њих, а онда се тек активно укључују.

Нарација у филму је такође проблематична; Кендис на почетку на чамцу прича причу из свог детињства, да би негде при крају наново причала ту причу, али уз тврдњу да ју је заборавила све до тада… Можда је најбоље решење да и ми заборавимо на овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Вуду врач није разумео шта су научници радили на његовом острву, па их је зато осудио на страшну смрт. Незнање нас најчешће неће коштати живота, али нас много може коштати.

Оцена наставника:

1(без поправног)

bite-canadian-movie-poster (Small)Угриз (Bite 2015) је филм о младој жени Елми Беговић, која је са две другарице отишла да проведе девојачко вече (мало дуже, додуше) у Костарики. Док су се тамо купале у заливу сакривеним од очију туриста, а према препоруци момка којег су упознале, Елму је ујео инсект. По повратку у Америку тај ујед се показао нимало безазлен и Елма је доживела застрашујући преображај.

Критички осврт: Очигледан пандан овом филму или узор, како желите, свакако је „Мува“ из 1986. јер у оба случаја имамо особу која се претвара у инсекта и љубавну причу у позадини. Међутим, док је верзија режисера Дејвида Кроненберга једна успела метафора на болест и кризу коју пролазе особе које су и болесне и које су везане за те болесне особе, у овој верзији практично није успело ништа. Лепа Босанка Елма, ма колико год се трудила, напросто није имала довољно ни простора, ни харизме да ме увуче у њену причу која јесте животна и тиче се страха од промена и обавеза. Она и режисер Чад Арчибалд тако су градили њен лик да сам стекао утисак да је у питању размажена, плитка и још неиживљена Американка. Такав лик не могу озбиљно узети у анализу, а још мање саосећати са њом. Глума није лоша, лоши су ликови и нејасни су и неуверљиви њихови мотиви.

Чад очигледно нема Дејвидову вештину и његова режија је све само не мудра; ту су рупе и рупице, општа и предвидљива места (јасно је да ће куче показати одбојност према Елми како се она буде мењала), као и употреба ликова када то Чаду одговара. Елмин вереник Џордан Греј у добром делу филма уопште није присутан, што јесте чудно без обзира што не живе заједно. То све чини да радња буде мање реална, а више погодна. Сама прича има пристојну динамику и довољно је хорор, макар тиме што је гадан и што има пуно инсекатских јаја, чиме је циљ постигнут. Ту су и специјални ефекти који су успели да дочарају сву мучнину ситуације, тако да је и то плус филму. Велики минус је што филм остаје некако без поенте и завршава се општим местом, тако да не може да се уздигне изнад медиокритета у поджанру у којем је рађен. Чад се загледао у добар један Дејвидов узор, али није могао да му приђе ни на сто метара. 🙂

Едукативни моменат: Док се опијала у Костарики, Елму је сексуално искористио (и покрао) момак који се ту нашао. Док је болест којом се филм бави измишљена, алкохолизам је врло реална и може имати многе последице, па и ову коју је Елмин лик доживео.

Оцена наставника:

2(на три)

01A83SWDГодзила (Godzilla 1998) је филм о чувеном јапанском чудовишту, односно огромном гуштеру. Настао генетичким мутацијама услед нуклеарних проба Француза, гуштер се запутио из Панаме у Њујорк и тамо почео да терорише становнике тог града. Војска САД је усмерила све своје снаге да се изборе са монструмом, а унајмили су и тим стручњака, међу којима и зоолога Метјуа Бродерика.

Критички осврт: Морам да признам да филм има духа и да је режисер Роланд Емерих унео низ ситних, али симпатичних фора (на пример када Метју буквално уђе у отисак стопала Годзиле и не види га). Некако је дао шармантан шмек овом филму, а Годзила је изгубила свој статусни симбол с правом стеченим у Јапану јер ју је Роланд претворио у само животињу. 🙂 Наиме, Годзила је у поменутој азијској држави настала нешто после Другог светског рата и представљала је метафору патње јапанског народа због бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки. Годзила је нарасла услед радијације и кренула да терорише људе. Некако такав монструм завређује више поштовања, али Роланд није мислио тако и наставио је сигурним стазама које су дубоко утабале звери из „Парка из доба јуре“. Неко би помислио да Амери све воле да подреде и маргинализују, али немојмо заборавити ко је бацио поменуте бомбе. 🙂 Интересантна је чињеница да је Холивуду било потребно чак 44 године да направи филм о овом монструму, тако да верујем да има ту неке филозофије или политике или макар отклона према читавом том феномену. Можда због тога, а можда и због неких других ствари, Роланд је направио филм значајно наивнијим него што сам очекивао. Пригрлио је звер у оној мери у којој су Јапанци приказали панични страх од ње. И, не мање битно, за звер је крива Француска због својих нуклеарних проба (које су вршили и Амери, али то сада није важно), но равноправно је учествовала у убијању звери преко свог представника Жана Реноа, па љутње и међународних инцидената нема. 🙂 Тим пре што се Жан показао макар једнако виспрен као Џејмс Боунд (сцена када пуца у лустере је сјајно осмишљена, на пример).

Наивних момената има не само у описаном крупном плану, већ и у детаљима. Марија Питило је украла Метјуу видео-касету на којој су наснимљени отисци стопала Годзиле у Панами, те је и објавила и тиме му нанела велику професионалну штету. И то је штета, а није ни логично – сви су сада у Њујорку могли да виде Годзилу уживо и милионску штету коју је направила зградама. Какве везе има што су сада сви могли да виде и њене отиске и то у држави за коју верујем да већина Амера не зна ни где се налази? 🙂 И све што следи је наивно; Французи отимају Метјуа, те га пријатељски убеђују да сарађује са њима, а прати их и све чује кроз полупани прозор новинар Ханк Азарија… И љубавни јади Маријини изгледају наивно и као у некој лабавој романтичној комедији.

И након нешто више од пола филма некако савладаше Годзилу и то се показало као тежак задатак чак и за супериорну америчку војску, а онда је филм променио и темпо и сензибилитет и претворио се у „Ејлијена“, да би се протагонисти наново вратили у „Парк из доба јуре“. Имао сам осећај као да се Роланд све време бори сам са собом какав филм заиста жели. Но, не могу да кажем да је све то испало баш, баш лоше. Филм има све елементе холивудског блокбастера, грандиозне је продукције и са сасвим солидним специјалним ефектима, те у доброј мери узбудљив. Ликови су симпатични, ако већ нису харизматични и све је то укупно врло солидно. Ово је један од оних филмова које су, према мом мишљењу, публика и критичари потценили.

Едукативни моменат: На примеру Годзиле видимо да чак и највећи падају. И то треба имати на уму. 🙂

Оцена наставника:

4(на стакленом постољу)

PrintМрачно небо (Dark Skies 2013) је филм о драми коју преживљава породица Џоша Хамилтона коју походе ванземаљци. Џошу и његовој филмској супрузи Кери Расел постаје јасно да је њихов син у опасности и предузимају све како би га заштитили. Ипак, напредна врста из свемира делује као непобедив противник.

Критички осврт: Сам увод у причу се састоји из два дела која теку паралелно. Један је СФ-део који је у вези са необјашњивим догађајима у кући Џошове породице, а други је драма која нам приказује са којим проблемима се та породица бори. И ова два дела је режисер Скот Стјуарт лепо испреплетао, таман довољно да Џош и комплетна његова околина верује да су неприродни догађаји заправо природан сет последица које ће једна породица трпети због свађа и немаштине. Како се радња одвија, обе приче кулминирају и то је у реду. Заправо, читав филм је у реду. Он је технички солидно одрађен, али мени, са стажом од преко хиљаду одгледаних филмова, те сваком иоле искусном филмофилу, нема богзна шта да понуди. Све ово је већ виђено. На крају постоји као неки преокрет, ефекат изненађења или како бисмо већ то назвали, али не баш неочекиван. Не могу да кажем ништа против филма, али ни много у његову корист.

Едукативни моменат: Артур Кларк је рекао како постоје две могућности: или смо сами у свемиру или нисмо. И обе су једнако застрашујуће. 🙂

Оцена наставника:

4(на три)

humanform (Small)Лутка (人形 2014) или како је на енглеском преведено „Људски облик“ (Human Form) је кратак филм из Јужне Кореје. Прича прати девојчицу која жели да уради пластичну операцију лица и да буде као сви остали. Но, за то не наилази на одобравање своје породице, па се пријављује као добровољно заморче на експерименталну хирургију.

Критички осврт: Сећам се да сам гледао једну епизоду „Зоне сумрака“ која је имала практично истоветну тему. Међутим, у серији је акценат био на интелигентно испричаној причи, а овде је режисер Дојон Но више пажње посветио сензибилитету, односно атмосфери филма. Уосталом, главна протагонисткиња тамо је желела да сачува свој идентитет, а овде је уложила све моћи како би га се одрекла.

Тема је врло захвална за најразноврснија, па чак вероватно и политичка тумачења, тако да порука не може да изостане. Маске за које се млађани режисер Дојон одлучио врло су интригантне и, заправо, читав филмић је такав, интересантан. Не могу да проценим да ли је користио компјутерске ефекте или шминку, мада сам склонији да верујем у ово потоње.

Едукативни моменат: Девојчица је по сваку цену желела да буде као и сви други, али треба да знамо да оно што је лоше је увек лоше, чак и ако сви то раде.

Оцена наставника:

4(суптилна)

thelma (Small)Телма (Thelma 2017) је норвешки филм о девојци чије је име у наслову (глуми је Ејли Харбу), која је уписала факултет и жели да тамо стекне неке пријатеље. Међутим, тада почињу да јој се дешавају напади налик на епилепсију. Испоставиће се да су они много више од здравствених проблема.

Критички осврт: Филм почиње врло необичном сценом и довољно ефектном да заинтересује за причу која ће уследити. И надаље је било ефектних момената, попут оног када су Ејли и Окај Каја у театру и режисер Јоаким Трир, иако се одлучио за један спор, суптилан темпо, доказао је да уме да направи узбудљиву сцену. Међутим, та прва сцена је тако урађена да свако дешавање надаље референцира на њу, мада је у добром делу филма нејасно зашто. И ту је Јоаким вешто пласирао мистерију, чије је разрешење продужио, али заузврат понудио једну љубавну табу мелодраму која се дешава између две нове пријатељице. У овом филму изгледа као да ништа није случајно и сваки кадар има неку важност, те и Ејлин овлаш поглед на геј пар који је седео недалеко од њених родитеља и ње у ресторану.

Ликови су добро разрађени и глумци су урадили сјајно свој део посла. Иако нема много разговора, потпуно је јасно какве су Ејли и Окај девојке. Ејли је субмисивна девојка, оптерећена новостеченом слободом, али и грижом савести. Њена породица је хришћанског опредељења или је макар прибегла таквом ставу да би је контролисала. То значајно отежава Ејли да ужива у потпуности у ономе што заиста жели и доводи до фрустрације, а ту наступа и СФ моменат у филму јер фрустрације изазивају нападе праћене паранормалним феноменима. То и застрашује њене родитеље и отуда и жеља да је контролишу и не дозволе да се све то дешава и тиме се зачарани круг затвара. Јасно је да Ејли мора да изађе из тог круга и ту је окосница радње. Радња је врло слојевита јер и мотиви који покрећу ликове су врло великог спектра. Овај филм донекле подсећа на „Кери“, али је сасвим другачијег сензибилитета, а и протагонисткиње нису у истој ситуацији, нити сасвим истог карактера. И једном и другом филму признајем квалитет, само што је овај рађен студиозније, виспреније и суптилније.

Едукативни моменат: Ејлин филмски тата је рекао својој кћери како нас знање не чини бољим од других. И ту је у праву; оно што нас чини бољим од других, ако нас уопште чини, наш је карактер. Међутим, знање нам свакако даје неке предности.

Оцена наставника:

5(може)

Лако Је Критиковати 134

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

race (Small)Људска трка (The Human Race 2013) је филм о групи људи који су се задесили на непознатом терену и натерани су да се међусобно тркају. Уколико то не учине или ако прекрше неко од поменутих правила, умреће. Иако не знају ко их је ту довео и зашто им то ради, протагонисти су схватили да су у реалној опасности и чине све како би преживели.

Критички осврт: Овај филм је налик на „Коцку“ и претеча је добрих филмова попут „Круга“ из 2015, „Експеримента Белко“ из 2016. и „Ескејп рума“ из 2019. Међутим, битно је лошији у односу на све побројане филмове. Најпре, животна прича Брајане Лорен Џексон остала је да виси некако на почетку филма и заиста јој смисао не видим. Она је прва страдала и иако и треба, јер заиста лоше глуми, нејасно је што је филм започео са њом. Једино објашњење је да је режисер Пол Хог желео да нам покаже како ће филм бити потпуно неизвестан што се тиче тога ко ће преживети, те да очекујемо разна изненађења. У прилог томе говори и то да је један од главних ликова Пол Макарти-Бојингтон убијен усред филма и то очас посла, што бисмо рекли. Ипак, то некако није довољан разлог за такав и толики увод у причу.

Пол Хог се заиста потрудио око режије, па је чак увео и неке паралелне кадрове или како се то већ зове, али дијалози нису најбољи, а и нарација која објашњава правила трке понавља се превише пута. Ту су и прилично лоши специјални ефекти, а и поједине сцене су толико префорсирано сурове да изгледају као цртани филм о Тому и Џерију. У ствари, Пол Хог се толико фокусирао на насиље да су изостале поруке филма. Заправо, тема има један одличан потенцијал – да су људи принуђени да се тркају све време, што је дефинитивно применљиво на животне ситуације (односно живот уопште), али то апсолутно није искористио. Зато је и повезивање трке са животним причама Брајане, Пола Макартија-Бојингтона и Едија Макгија испало више као један лош „калем“.

Но, насиље и јесте једини адут који је Пол Хог могао да искористи јер сама трка није имала много шансе да буде узбудљива. Сувише је кућа, зграда, тунела, степеништа, ходника, путева… Тешко је пропратити ко је у којем тренутку где и ко ће по други пут некога престићи, што је значајно за радњу јер је једно од правила које ликове може коштати живота. Крај донекле поправља утисак и даје смисао целој овој авантури, али реално ништа што би било претерано маштовито.

Едукативни моменат: Када је Триста Робинсон гурнула Едија на траву (која је за тркаче смртоносна), спасиле су га штаке. Заправо, испоставило се да оно што је мана, сада је постало предност. Зато никад не потцењујте ни себе ни друге због мана које имате или имају јер врло лако може да се згоди да се изненадимо.

Оцена наставника:

2(плус)

carriers-promo (Small)Клицоноше (Carriers 2009) је постапокалиптични филм који говори о пандемији која је побила већину становништва. Филм прати судбину четворо младих који покушавају да стигну до обале океана и хотела за који верују да им може бити уточиште.

Критички осврт: Режисери браћа Пастор направили су добар спој трилера и драме и у првом случају сцене учинили и застрашујућим и узбудљивим, а у другом тескобним, пуним одлука које и те како имају тежину. И у оба случаја неће вас оставити равнодушним. Заиста, режија је у овом филму беспрекорна. И прича је добра, као и музика. Но, оно што је најбоље у овом филму је преиспитивање онога што је заиста добро и што је лоше. Алекс и Дејвид Пастор су своје протагонисте непрекидно стављали на искушења где је та танка линија коју треба повући, колико су заиста правила одржива и где престаје љубав. Можда су филм могли да заврше и малко другачије, али и овако је сасвим добро. И морам да похвалим и глумце који су сви од реда сјајни, мада признајем да ме је Крис Пајн пријатно изненадио јер нисам очекивао овакав глумачки потенцијал.

Едукативни моменат: Крис је морао да се суочи са неумољивом стриктношћу сопствених правила оног тренутка када је сам постао изузетак. Но, колико год сурово изгледало, правило је добро само ако се примењује увек, чак и када се односи на нас и када нам не иде на руку.

Оцена наставника:

5(заиста може)

lifeforce_po (Small)Животна сила (Lifeforce 1985) је филм рађен према роману „Свемирски вампири“ Колина Вилсона из 1976. Приликом проучавања Халејеве комете, посада свемирске летелице са Земље наишла је на ванземаљски свемирски брод. Вођени радозналошћу, ушли су на брод и тамо пронашли, између осталог, три савршено очувана хуманоида у стакленим капсулама. Капетан Стив Рејлсбек је одлучио да та тела понесу са собом и то се показало као кобна грешка.

Критички осврт: Не могу да кажем да је прича лоша, али оно што морам да приметим је да је режисер Тоуб Хупер направио замешатељство најмање три поджанра са врло различитим сензибилитетима и вртео их је као рингишпил, тако да уопште нисте сигурни шта гледате. 🙂 Један поджанр је свемирска фантастика, други је зомби, односно вампирска апокалипса, а трећи би био модернизована, технолошки унапређена и обрнута романсирана прича о Дракули. Дракула је у овом случају – она, односно глумица Матилда Меј. Она је у телепатској вези са Стивом, њеном одабраном жртвом, али та веза није баш да су њихови умови повезани, већ више некако Стивов ум лебди негде изнад Матилде и снима је с висине или где је већ постављена камера. 🙂 Можда је то неки нови вид телепатије: видео-камера-телепатија. 🙂 Наивне осамдесете нам приказују и наивну логику. Но, добро, свакако филм има својих рупица и рупа. Глумаца има много и углавном су добри, мада за неколико нијанси више драматични него што је права мера. Оно што је свакако Тоуб урадио јесте да је максимално искористио дражи прелепе и презгодне Матилде (и ту не мислим на глуму), а и мало је померио границе, те је Стив страсно пољубио Патрика Стјуарта. Додуше, Матилда је Патрику узурпирала тело, па и на тај пољубац био упућен њој. Ако је веровати појединим изворима, то је Патриков први филмски пољубац. 🙂

У сваком случају, врло маштовито и интригантно, али развучено преко сваке мере. Сама потрага Стива и Питера Ферта за Матилдом наоколо Лондона малко је на стакленим ножицама, а и чини ми се да је тај део заправо био вишак. Крај је интересантно решен, тако да је на неки начин испао повољан за вампире, донекле и људе, па и заљубљени пар – Матилду и Стива, малтене „хепи енд“ и „вин-вин“ ситуација, што у ствари никако не би требало да буде. 🙂

Едукативни моменат: У овом филму смо видели да вампири не морају да пију само крв, већ животну енергију. И у реалном животу постоје „вампири“, људи који нам црпе енергију, време или новац. Такви људи су тзв. емоционални вампири и идеалне жртве су оне које не знају да кажу не. Научите да говорите ту реч. 🙂

Оцена наставника:

4(рецимо)

ад-астра (Small)До звезда (Ad Astra 2019) је филм о астронауту Бреду Питу који добија задатак у оквиру тајне мисије. Наиме, Земљу погађају необични струјни удари и односе људске животе. Војна команда верује да је узрок свемирски брод послат у свемир пре много година са мисијом да пронађе интелигентан живот. Тим бродом је командовао Бредов филмски отац Томи Ли Џоунс и изгледа да је он још увек жив. Зато је Бредов задатак био да оде на Марс јер само одатле може да пошаље поруку оцу да отклони опасност која са његовог брода пристиже. Ипак, показаће се да то није довољно и да ће Бред морати да оде све до Нептуна.

Критички осврт: Филм одише депресивном атмосфером и није ми јасно шта је режисер Џејмс Греј желео њоме да постигне, али оно што свакако јесте постигао је да ме је сморио практично од почетка. Толико је ставио у фокус Бреда и његове комплексне психичке тегобе, да је фантастични део скрајнуо негде у периферију вида. И то је штета јер је филм са изузетним специјалним ефектима и са истом таквом продукцијом. Не могу да грешим душу; Бред је изузетно изнео улогу, као и сви ликови около њега.

Џејмс је очигледно велики поштовалац „Одисеје у свемиру“, али плашећи се да неће моћи да понови успех тог филма (или из већ неког другог разлога), није баш сасвим остао доследан том поджанру, већ је дао дашак акције и хорора и убацио је пирате на Месец и мистерију норвешког свемирског брода који је одаслао С.О.С. сигнал. Ти делови баш штрче и пошто је то и Џејмсу било јасно, покушао је да их уклопи у остатак као деличак пазла који упорно гурамо у рупу која обликом не одговара. То је урадио на наиритантнији могући начин којег је могао да се сети – кроз Бредове (једноличне) монологе, које је толико префорсирао да је подигао лествицу патетике на највиши могући ниво. И то је једино што је успео јер филозофија коју филм нуди, са свим тим сценама, сасвим је приземна. Хорор сцену у норвешком броду је искористио и за психичке трауме Бредове, али то је тек промашај. И мислим да је цео филм ту и пао јер се на томе и базирао. Бред је морао да оде на ивицу Сунчевог система како би разумео мотиве свог филмског оца Томија, па самим тим и сопствене, и то као идеја уопште није лоше. И није проблем што нису нашли ништа оноземаљско. Проблем је што нису нашли ништа пажње вредно. Другим речима, путовање се није исплатило никоме, па чак ни нама гледаоцима. 🙂

Едукативни моменат: Томи је видео многе величанствене и прелепе светове, али их он таквима није доживео јер није нашао оно што је тражио. Можда и ми, када не бисмо имали нека своја амбициозна и превелика очекивања, могли бисмо више да уживамо у лепоти онога што нам се дешава.

Оцена наставника:

3(на два)

snatchers (Small)Узурпатори (Snatchers 2019) је филм о типичној тинејџерки Мери Непи, која жели да поврати свог бившег дечка Остина Фрибергера, те је попустила под његовим инсистирањем да имају секс. Двоје младих нису били опрезни и имали су незаштићен секс, те је Мери остала трудна. Невоља је што нису зачели бебу, већ – чудовиште.

Критички осврт: Режисери Стивен Седарс и Бенџи Клејман су направили одличан увод у причу. Сама прича је класична, али је интересантна и има и неку динамику и хумор. Хумор је смешан пре свега јер су режисери представили животне, искрене реакције и емоције, претерујући тек у пар наврата. У некој критици сам прочитао да би ово био „искварени Дизни филм“, али сам ја више мишљења да су Дизнијеви филмови ти који „кваре“ стварност. Овај би био много ближи реалном.

Ликови су врло живописни и глумци су их добро дочарали. Овај филм је од оних које називам „слатким малим филмовима“: забавни су, имају коректну продукцију и све остало, имају неких својих адута и немају већих грешака, али ни потенцијала да прерасту у нешто заиста вредно.

Едукативни моменат: Мери је у филму остала трудна и имала натприродну трудноћу. Међутим, превремена трудноћа није натприродна, чак врло је реална. Да не би дошло до ње, неопходно је да се користи контрацепција, на чему она није инсистирала. А свака млада девојка би морала да инсистира, без обзира колико заљубљена била и жељна пажње свог дечка.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

spring (Small)Пролеће (Spring 2014) је филм о момку Луу Тејлору Пучију који је најпре изгубио мајку, а потом и посао. Но, како несрећа не долази сама, због кафанске туче тражи га и полиција. Да би избегао хапшење, бежи из Америке у Италију и тамо упознаје необичну и ведру девојку Надиу Хилкер. Изгледало је као да се срећа напокон осмехнула Луу Тејлору, али ипак није баш тако и испоставиће се да Надиа има застрашујућу тајну.

Критички осврт: Прича је сасвим океј, али се врло полагано развија. Но, упркос томе држи пажњу. Наиме, сама романса између Надие и Луа Тејлора одвијала се сасвим фино и њихови дијалози су врло интересантни. Сам тај спој романсе са једном атмосфером и хорора са сасвим другачијом, скроз је успео. Та два жанра су дакле лепо уклопљена и то овај филм чини посебним, другачијим у односу на гомилу других. И сама идеја о чудовишту је оригинална. Специјални ефекти нису најбољи, али су некако занимљиви.

Едукативни моменат: Када се одлучивао између базена и океана, Лу Тејлор се одлучио за океан. Базен нема ајкуле, али океан нема граница, приметио је. Ја бих океан искористио у овом случају као метафору за машту. Машта нема граница, те даје огромне могућности. Наравно, ту су и могућности да погрешимо и то су те ајкуле, али ипак је тај бескрај могућности ипак оно што чини да тас ваге (одлуке) превагне на страну маште.

Оцена наставника:

5(чиста као суза и као Сунце)

Izbavitelj_slika (Small)Избавитељ (Избавитељ 1975) је југословенски хорор који се дешава у једној варошици. Време је кризе и људи су сиромашни, а прича прати судбину једног неуспелог писца Ивицу Видовића, који зарађује тако што продаје пар књига које има. Пошто га је газдарица избацила, мора да преспава у парку на клупи, али га је чувар парка Бранко Шпољар упутио у напуштене просторије банке. Тамо Ивица наилази на нешто неочекивано; бал који праве људи који нису сасвим људи и имају убилачке намере. Једна од њихових мета је и професор Фабијан Шоваговић (у филму се презива исто као и ја), отац младе Мирјане Мајурец, на коју је Ивица бацио око раније тог дана. Иако није стигао да упозори Фабијана, Ивица и он су се ипак напокон срели и постали савезници у борби против нељуди.

Критички осврт: Овај филм има политичку конотацију и то режисер Крсто Папић није крио. Уосталом, није ни могао јер је поставка више него очигледна. Оно што није смело да буде очигледно је да је Крсто априори против сваке тоталитарне власти, па таман то био и у тадашњој Југославији хваљени комунизам. Свакако овај филм не може бити по вољи власти и ту бих укључио и ову данашњу. Прича јесте сатира и то врло актуелна, а најбољи део ми је када Реља Башић објашњава Ивици како постоје „њихови“ и „наши“ људи, те каква је разлика између њих.

Но, радња јесте наивна, некако неспретна и није довољно разрађена. Филм пати и од већих и мањих грешака, па тако сиромашак Ивица иде по кафанама, а нејасно је и откуд Фабијану моћ да заустави разуларену руљу у тој истој кафани да не пребије Ивицу. Но, не могу да будем толико оштар према овом филму јер је Крсто направио добру атмосферу и добар један покушај да споји политичку и социјалну ситуацију са врло озбиљним хорор СФ-ом попут „Инвазије отимача тела“ и тако оваквој једној фикцији да дубље значење.

Едукативни моменат: Оно што ми се највише допало у филму је што људи-штакори имају моћ, али не неку натприродну, већ је она приказана кроз неке њихове карактерне особине. Истина је да ће безобзирни, бездушни, покварени имати моћ, али је истина и да никад неће бити заиста људи. Увек ће их нешто одати да су штакори. 🙂

Оцена наставника:

4(иде ка три)

countdown-movie-poster (Small)Одбројавање (Countdown 2019) је филм о једној апликацији на мобилним телефонима која говори људима када ће умрети. Медицинска сестра Елизабет Лаил ће открити две ствари: да ће умрети за свега три дана и да се апликација показала тачном у претходним случајевима.

Критички осврт: Ово је варијација на тему „Последње дестинације“, са тим да су умирања значајно мање креативна, а са више хорор и натприродних момената. Ту је и апликација, што је довољно актуелно и некако ми је изгледало да је режисер и уједно сценариста Џастин Дек покушао да пошаље поруку да олако прихватамо оне „уговоре“ или како ли се већ то зове када нешто инсталирамо на апарате. Ако је то заиста случај, не знам да ли ће постићи учинак и ја први не смем да тврдим да ћу надаље читати те сувопарне и дуге текстове. 🙂 Но, цака са тим како се крши уговор јесте занимљива.

Ликови су океј, неки су живописни (Том Сегура), други више стереотипи (Питер Фачинели), специјални ефекти пристојни, баш као и продукција. Ово је један технички добро одрађен хорор, са што предвидљивим, што исфорсираним крајем, али забаван је и држи пажњу. Има и страшних сцена и једна таква је када Елизабет затвара лаптоп, утолико пре што је неочекивана.

Едукативни моменат: Ен Винтерс није хтела да је њен пијани момак Дилон Лејн вози кући. У филму је то нотирано као грешка јер је променила своју судбину, али је у реалном животу то потпуно исправан поступак. Никад не седајте са пијаним возачем у кола. Последице могу бити катастрофалне, па и смртоносне.

Оцена наставника:

4(врло бледуњава)

image (Small)Проклетство вештичијег дрвета (Curse of the Witching Tree 2015) је британски хорор филм и првенац Џејмса Кроуа, који је и режисер и сценариста и директор фотографије. Прича прати Сару Роуз Дентон која се, са своје двоје деце, уселила у вековима стару кућу, за коју не зна да је походе немирне душе умрлих.

Критички осврт: Дијалози су сасвим океј, али сама прича није. Наравно да вештице, чедоморство, старе куће и дрвеће трешње или већ некаквог другог воћа иду заједно, а када се ту укључе ликови које час видимо, час не (да, баш као у „Ноћи вештица“ када Џејми Ли Кертис први пут види свог кољача), добијамо једну већ виђену причу у овом случају накрцану општим местима. Скроман буџет није дозволио неке јаче специјалне ефекте, тако да је главни дух дечак са врећом на глави, али свеједно, овај хорор дефинитивно није страшан. У ствари, у потпуном је хаосу јер ту има разноврсних догађања, не нужно повезаних међу собом. За неке филмове могу рећи да су слабо осмишљени, а за овај могу рећи да је неосмишљен. Некако изгледа као да је режисер и сценариста Џејмс натрпао све чега је могао да се сети и филм заиста изгледа као олуја мозгова. Ако ћемо право, режију и фотографију је урадио прилично добро, с обзиром на буџет, али сценарио… И крај је превише драматичан и превише развучен, а уз то и нејасан.

Глумци имају занимљиве физиономије и врло су се трудили, али ме некако нису убедили. Чак ме ни глумац у коми није убедио да је у коми (а није баш да му је задатак толико тежак) јер сувише добро изгледа за неког ко је у коми и око њега нема никаквих апарата. Све време се води полемика да га „пусте“, али је нејасно на који начин су то замислили. Да га искључе са инфузије? Углавном, у једном тренутку он изговара речи које су, заправо, прецизне информације у вези са опасношћу у којој је његов син и нико то не разматра даље. Додуше, медицинска сестра, или већ шта ли је, стручно објашњава кћерки да се не нада сувише јер је то невољна реакција. Разумем ја да је он бљувао или тргнуо руку или већ нешто, али говор ми не изгледа баш тако уобичајена реакција за неког ко је у коми. Чак ме ни Луси Кларвис и Сара нису убедиле да су кћерка и мајка јер се види да су малтене вршњакиње (разлика је свега четири године). Луси је све време носила некакве кикице, али није помогло.

Едукативни моменат: Сара је схватила да не може да помогне свом мужу, али може сину. Често ће се дешавати да некоме не можемо да помогнемо, ма колико год желели. Но, не треба да се осећамо лоше због тога јер ће увек бити и оних којима помоћ можемо да пружимо.

Оцена наставника:

1(са микроскопским плусем)

image-asset (Small)Ко је сместио Зеки Роџеру (Who Framed Roger Rabbit 1988) је полуиграни полуцртани филм помало базиран на роману „Ко је цензурисао Зеку Роџера?“ Герија К. Вулфа из 1981. Овај филм описује свет током 1947, али где прави људи и цртани ликови коегзистирају заједно. Зека Роџер је филмска звезда која има потешкоће у раду. Његов газда Алан Тилверн сматра да је то због лошег утицаја Роџерове жене Џесике и шаље приватног детектива Боба Хоскинса да је дискредитује, односно сними инкриминишуће фотке. И Боб у томе и успева, те прави фотке Џесике и Стубија Кеја, који је иначе власник читавог Града Цртаћа. Боб је исплаћен за добар посао, али се испоставља да ту није крај. Стуби је пронађен мртав и кривица је пала на (љубоморног) Зеку. Сада Боб добија задатак да докаже да Зека ипак није крив.

Критички осврт: Ово није први пут да се стваран свет комбинује са светом цртаћа. Уосталом, пингвини конобари су позајмљени из филма „Мери Попинс“ из 1964. Међутим, ово је први филм који је у потпуности спојио ова два света и тада је овај приступ био иновативан, али занимљиво је то да се није превише раширио и не знам много каснијих остварења налик на ово. Углавном, спој јесте успео и прича донекле пије воду и забавна је онолико колико су били и забавни они типични насилни цртаћи некада. Иако има ту неких преврата, филм је прилично наиван, а крај је већ сасвим инфантилан. Углавном, маште и интересантних детаља не мањка, а посебно ми се дојмио главни антагониста Кристофер Лојд који је патолошки опседнут изградњом ауто-путева. Где ли сам то већ видео? 🙂

Едукативни моменат: Зека Роџер је рекао како нам је понекад хумор једино оружје. И заиста и јесте, али свакако га не треба потцењивати.

Оцена наставника:

4(поклоњена)

Лако Је Критиковати 133

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

triangle (Small)Троугао (Triangle 2009) је филм о групи људи који су кренули на крстарење бродићем чији је назив овај из наслова филма. Дан је био леп и као створен за вожњу бродом, али се одједном и ни од куда појавила електрична олуја. Велики талас је преврнуо барку, али су се сви, са изузетком Еме Лунг, спасили. И спас је ускоро наишао у виду огромног старињског прекоокеанског брода. Међутим, мала група преживелих бродоломника увериће се да је тај брод смртоносна клопка.

Критички осврт: Филм има неких пропуста, па је нејасно зашто је Мелиса Џорџ сама отишла по Лијама Хемсворта, оставивши Хенрија Никсона и Рејчел Карпани у ходнику. Та раздвајања и састајања иначе немају много смисла, али је очигледно било неопходно да ликови не буду све време заједно. Тако да су то врло погодни тренуци. Но, свакако морам да похвалим режисера Кристофера Смита који се ухватио у коштац са више него једном временском петљом која се понавља и направио читав чвор у који је укључио неколико екипа истих глумаца, те иако изгледа да се свакој од њих дешава другачија судбина и да се образац мења, то уопште није тако. У једном овако компликованом филму Кристофер је готово перфектно урадио СФ-део и сасвим перфектно драмски.

Кажем готово перфектно јер недостаје део у слагалици када Мелиса убија Хенрија и рањава Рејчел у соби. Која Мелиса то ради заправо? Ипак, не могу да му замерим превише јер је огроман део успео да „исхендлује“, а и верујем да би се и тој сцени могла наћи нека логика јер дешавања у чвору има заиста много. Са друге стране, драмски део је урадио одлично и ту се фокусирао на Мелисин лик која је развила пун потенцијал, додуше на уштрб свих других ликова, па и љубавне романсе са Мајклом Дорманом, која се осећала, али није имала шансе да се развије. У вези са тим драмским делом постоји и преокрет на самом крају који је изненађујућ и који отвара сасвим нов поглед на Мелису, каква је она заиста. Уз добру једну динамику, подношљиве специјалне ефекте и солидну продукцију, овај филм заиста вреди погледати.

Едукативни моменат: Мелиса је упала у временску петљу из које је желела да изађе верујући да ће то учинити тако што ће или променити образац догађања или тако што ће убити све остале, па чак и своју двојницу. Поента је да ће нам се дани понављати и проблеми заједно са њима све док се сами не променимо, а не тако што ћемо мењати своју околину.

Оцена наставника:

4(плус)

resolution (Small)Резолуција (Resolution 2012) је филм који можемо сматрати макар парцијалним првим делом филма „Бескрајно“ из 2017. Питер Силела је графички дизајнер и живи са својом супругом у граду. Једног дана је добио на мејл видео-снимак свог пријатеља Винија Карана како обитава у неком руралном беспућу и очигледно се дрогира. У договору са супругом, Питер креће код свог пријатеља како би му помогао да се одвикне од дроге. Међутим, испоставља се да ће ова пријатељска мисија постати смртно опасна по обојицу.

Критички осврт: Овом филму немам богзна шта да замерим, тим пре што је буџет којим су располагали режисери Арон Мурхед и Џастин Бенсон заиста пресмешан. Очигледно свесни да неке специјалне ефекте не могу да имају, крај су решили без њих и то је сасвим у реду и поштено, али са друге стране некако делује и непоштено да не видимо са каквим ентитетом су се суочила двојица пријатеља. 🙂 Но, није да нас нису припремили на то, посебно кроз Питеров разговор са Билом Оберстом млађим. Иначе су разговори у овом филму врло виспрени, тема је сасвим у реду и донекле оригинална, а онај део који се односи на фантастику можда је могао малко више да се разради. Но, и овако је солидан.

Едукативни моменат: Питер је показао колико је добар пријатељ Винију тако што га је лисицама привезао у соби. Ово је екстреман пример, али истина је да су нам пријатељи управо они који нам не подилазе и оспоравају нам лоше ствари.

Оцена наставника:

4(ту негде)

coc (Small)Кокнији против зомбија (Cockneys vs Zombies 2012) је британски филм о двојици браће Харију Триадавеју и Расмусу Хардикеру, који су, заједно са екипом, кренули да пљачкају банку. Разлог овој њиховој намери је да дођу до новца како би спасили старачки дом у којем је њихов омиљени дека Алан Форд (глумац се заиста тако зове) да га не откупи компанија која жели да га сруши и расели старце негде на север. Пљачка се није баш показала успешном јер је полиција стигла и поставила барикаду испред улаза у банку. Тада је Ешлију Томасу, једном од чланова „банде“, пала идеја да заштићени таоцима покушају бег. Међутим, када су изашли дочекало их је изненађење: на улици су их наместо полиције дочекали зомбији.

Критички осврт: Филм има онај британски, необични хумор и изненађујући шарм. Мислим, Британци ми нису баш на врху листе шармантних народа, али истина јесте да праве добре, интелигентне филмове. Режисер Матија Хоене дао је неке нове моменте у поджанру који се бави зомбијима, па тако смо имали прилику да видимо шта би било када би дете у колицима било зомби, те да ли пословично спори зомбији могу да улове деку који хода уз помоћ помагала (то је једна од смешнијих сцена у филму). У сваком случају, направио је један смешан и забаван филм. У више наврата филма сам се запитао – шта сад – јер некако ми се чинило као да је филм запео и да нема даље. Но, Матија је наново додавао нека дешавања и правио акцију од сваког тренутка филма и одржао је пристојну динамику до самог краја. И музика је добра.

Едукативни моменат: Разлог што су филмска браћа Хари и Расмус кренула у пљачку банке је имао врло хуман и племенит разлог (да би спасили старачки дом), али не можемо да се не запитамо да ли је племенит и према људима у банци који су, практично, жртве. Постоји изрека која каже да је пут до пакла поплочан добрим намерама и то лако може бити случај ако претходно не размислимо добро о својим поступцима.

Оцена наставника:

4(стабилизована)

resur (Small)Васкрсење зомбија (Zombie Resurrection 2014) је филм чија је радња смештена у постапокалиптичном свету. Мања група преживелих покушава да спроведе Ерика Колвина, одговорног за зомби апокалипсу, лицу правде, те успут наилази на варошицу и руинирану школу. У тој школи проналазе привремено склониште, али и зомбија способног да друге зомбије поново преобрази у живе, нормалне људе. То откриће код Ерика и дружине буди наду да постоји шанса за излечење целог друштва.

Критички осврт: Мислим да је цртаћ у уводној шпици био прилично добро осмишљен, а што се самог филма тиче, иако кршевит, имао је један добар потенцијал. Режисери Џејк Хокинс и Енди Фелпс су одабрали занимљиве протагонисте, односно спојили су у групу живописне ликове, које глумци и нису тако лоше дочарали. Део филма када стижу у руинирану школу могао је бити налик на некакву позоришну представу и са овом идејом (која је заиста занимљива), те клаустрофобичном сценом, можда би им чак и успело да направе нешто добро. И неке сцене, рецимо прва и последња, имају неку идеју и чак донекле изгледају ефектно. Проблем је што режисери не владају добро радњом. Најпре, темпо и сензибилитет филма се сасвим мења у тренутку када ликови улазе у школу. До тада то је била безвредна кршевита комедија, а онда се ситуација нагло уозбиљује. Потом, радња није фокусирана и ликови се разилазе и скупљају полухаотично и без јасног мотива. Многе сцене су лоше осмишљене и исто тако реализоване, као када Ерик зауставља Жад Колучи (која је сада већ зомби) уз помоћ дрвеног крста. Свеукупно, филм има тај небулозни, кршевити изглед који му је био и предодређен с обзиром на танак буџет и Џејк и Енди то нису успели да избегну. С обзиром на то да филм није нимало страшан и као да су Џејк и Енди предвидели да ће такав и бити, покушали су да преместе фокус и направе некакву алузију (или боље рећи игроказ) на хришћанство и апокалипсу библијског значаја, али су симболи сувише неартикулисани, те у томе такође нису успели.

Едукативни моменат: У оваквом филму тешко је наћи било шта едукативно, али рецимо ако бисмо зомби-исцелитеља посматрали као метафору, онда бисмо могли да кажемо да све што се поквари може и да се поправи. Чак и ситуација која нам изгледа крајње апокалиптично. Само треба имати наде и мислити позитивно.

Оцена наставника:

2(минус)

Sinistertwo (Small)Злокобно 2 (Sinister 2 2015) је наставак истоименог филма из 2012. Шенин Сосамон је у бекству са своја два сина од свог насилног мужа и населила се у кућу за коју је њена другарица потврдила да у њој нико не живи. Ипак, у њој обитавају духови деце које Шенини синови могу да виде и који имају зле намере.

Критички осврт: Режисер Киран Фој је очигледно желео да направи и компромис и иновацију. С једне стране сасвим је поштовао рад свог претходника Скота Дериксона, који је радио први део, па је чак и започео филм на исти начин. Са друге стране променио је читаву перспективу и сада у фокусу није тата породице, који ће постати жртва, већ син, који треба да постане убица. Такође, опет с једне стране, задржао је Џејмса Рансона, који је оставио утисак у првом делу остваривши крајње симпатичну улогу, али са друге стране није „поновио“ убиства породица како их је осмислио Скот, већ је дао сопствена решења (оно са крокодилима је баш ефектно, признајем). Међутим, ту сада имамо проблем друге врсте; Киран се много више фокусирао на то да застраши самим начинима убиства, а мање на то да читаву причу учини страшном. И уз то те снимке гледају деца, те је некако скренуо сензибилитет овог хорора у погрешном правцу. Имао је Киран још неколико лоших потеза.

Рецимо, Киран је пробао да да смисао читавог тог феномена са демоном или Багулом, како су га већ назвали. Међутим, он се није помакао ни милиметар у објашњењу у односу на претходни наставак, иако је некакав професор кога тумачи Тејт Елингтон имао толико шокантне информације да је био на ивици лудила. Потом је Киран покушао да регрутовање деце убица повеже са насиљем у породици (чега у првом делу није било), што је урадио у доброј мери неспретно. Сам почетак како је градио причу и довео браћу у компетицију је донекле успео, али се карактер спорног брата тек тако одједном значајно променио, чинећи цео тај однос неуверљивим. И само насиље у породици није уверљиво, а сцена када Леа Коко на силу храни сина потпуно је непотребна. Било је сасвим довољно што је касније пребио Џејмса и то на онакав начин да стекнемо увид у његову насилну личност. Киран је и крај упропастио са онаквом завршном сценом, која је школски пример општег места. Углавном, рекао бих да је упао у замку претеривања јер је очигледно желео да одскочи у односу на претходни део, али му то није пошло за руком. Такође, језиве сцене није успео да уради као и његов колега Скот и иако видим да филм некакав потенцијал има, те да Киран заиста није лош у свом послу, не видим да је успео да направи нешто што је квалитетније од просечног хорора.

Едукативни моменат: Леа је био насилан према својој породици и то му се на такав, насилан начин и вратило. Насиље ствара увек ново насиље.

Оцена наставника:

3(мало доле, мало горе, али ту негде)

krampus-christmas-devil (Small)Крампус: Божићни ђаво (Krampus: The Christmas Devil 2013) је филм о демону Крампусу који, по налогу Деда Мраза, сурово кажњава оне који нису добри. Верујући да је у питању серијски убица, детектив и његов мали тим крећу у потеру.

Критички осврт: Овај филм је у потпуном расулу. Полицајца нападају његови полицајци, његову жену нападају осуђеници, кћерка масакрира те исте осуђенике, а све их напада Крампус. При томе је Деда Мраз у некаквом тиму са Крампусом, те му издаје наређења коју децу да убије, те је тиме његов лик потпуно обесмишљен. Додуше, ама ич у овом „филму“ нема смисла. Продукција је слаба, камера такође, а што се тиче глуме може да прође, ако изузмемо глумца који тумачи лик главног полицајца. Човек је истински неталентован.

Едукативни моменат: Бармен је у једној ствари био у праву – сваки посао има своје ризике. Онда када прихватимо посао, прихватили смо и одговорност, па и све ризике тог посла. И то морамо имати на уму.

Оцена наставника:

1(без поправног)

highlife (Small)Виши живот (High Life 2018) је прича о човеку Роберту Патинсону који сам одгаја кћерку у свемирском броду који се зауставио на удаљеном кутку свемира, крај црне рупе. Посаду тог свемирског брода чинили су затвореници осуђени на смрт или доживотну робију, попут Роберта, па им је дат избор да буду покусни кунићи и послати бродом у удаљене делове свемира. Ниједан од чланова није преживео, те је остао само Роберт и беба коју је добио на путу.

Критички осврт: Динамика филма ће се тешко коме дојмити, али без обзира на њу, мислим да је режисерка Клер Денис у овом случају потпуно успела да постави права питања о смислу живота и да их смести у један уметнички контекст. Она овде говори о бескрајној рециклажи воде, хране, материјала, али и људских гена – и зато је као амбијент управо погодан свемирски брод који не може да добија ресурсе из свемира већ изнова и изнова мора да користи постојеће. Баш као што се изнова и изнова рађају нове генерације људи и користе оно што су генерације пре њих користиле. Филм је у доброј мери оптерећен сексом и репродукцијом, али са намером; да, људска врста опстаје, али у ком смеру се креће, односно унапређује? Сама поставка филма – да су послати људи који се неће вратити и који су жртвовани тамо, да не би били убијени овде – већ довољно говори, али и свако дешавање даље. Једно од њих ме је баш изненадило, а то је ко је (или шта је) заправо посада брода који је пристигао иза Робертовог. Клер је направила и сасвим одговарајућу тескобну и безнадежну атмосферу, а да при томе није уопште користила тамне боје, што је својеврсно мајсторство. И глумци су одрадили свој део посла, а Роберт ме је пријатно изненадио.

Едукативни моменат: Наш живот неће постати квалитетнији ако освојимо најудаљенија пространства галаксије и исцрпимо неисцрпну црну рупу. Постаће квалитетнији онда када постанемо хумано и толерантно друштво. И то ми изгледа једнако далеко као и ово путовање кроз свемир, али је више могуће јер можемо да делујемо макар на себе саме.

Оцена наставника:

5(мало сам се колебао, али ипак)

andromedastrain (Small)Сој Андромеда (The Andromeda Strain 1971) је филм о катастрофи која је задесила варошицу Пидмонт у Новом Мексику. Тамо је пао сателит из свемира и изазвао тренутни помор готово свих становника. Власти САД су одмах схватиле да је сателит на себи имао нешто што је смртоносно и чије је порекло ванземаљско. Зато је у врло напредној лабораторији под земљом тим најбољих научника започео тајно истраживање са циљем да изолује непознати агенс и да нађе начин да га уништи пре него што запоседне Земљу.

Критички осврт: Ово је врло студиозно урађен филм са једним врло озбиљним приступом. Чак толико студиозно да је претерано развучен. Но, ипак, није досадан филм, далеко од тога. Додуше, не знам колико ће свакоме бити занимљив јер овде је акценат на научном раду (врло веродостојном), а не на акцији. Има малко узбудљивих момената на крају када Џејмс Олсон спасава читаво постројење од самоуништења у последњим секундама, када га гађају некакви ласери. Додуше, није ми најјасније чему ти ласери, но добро. Глума је предраматична, мада је и тема апокалиптична, па је то ваљда у реду, али оно што ми се свакако допало су реакције ликова које су врло реалне у датим околностима. Свеукупно, ово је јако добар филм и верујем да је био узор за филмове који су се касније појавили у том поджанру. Рекао бих да сам слично окупљање научника видео и у „Сфери“ из 1998, а и неки други мотиви из филма су препознатљиви у каснијим остварењима.

Едукативни моменат: Артур Хил, вођа тима научника, закључио је да су сви уморни, а уморни људи праве грешке. Ја увек подржавам и подстичем рад, али и одмор постоји са разлогом. 🙂

Оцена наставника:

5(реална)

superman III (Small)Супермен III (Superman III 1983) је, јасно, трећи наставак саге о суперјунаку из наслова, а да га тумачи Кристофер Рив. Ричард Прајор је хронични беспосличар у Метрополису, али када је открио да има невероватан таленат за компјутере, не само да је нашао посао, већ се за њега заинтересовао богаташ Роберт Вон. Роберт је успео да изнуди од Ричарда Прајора да овај тако узурпира компјутер да му обезбеди потпуну доминацију у трговини кафом, а потом и енергентима. И не само то; већ и да пронађе рецептуру за израду криптонита како би онеспособио Супермена, како му се овај не би мешао у послове. Ричард Прајор је тек делимично успео да обави овај други посао и направио је криптонит који није ослабио Супермена, али га је начинио мрзовољним и себичним. Но, и то је било сасвим довољно да Роберт профитира, а свет упадне у нове невоље.

Критички осврт: Оно што признајем за претходна два наставка, признајем и овом, а то је неодољиви шарм и машта. Један од бољих тренутака је када је Супермен спасио постројење хемијске индустрије од пожара. Додуше, та моћ је сасвим нова и не иде у прилог доследности лика, али је свакако оригинална. Такође, када се Ени Рос претвара у андроида, прилично је напредно решење. Цео део са злим Суперменом који исправља криви торањ у Пизи и гаси Олимпијску ватру, урнебесан је. Мислим, толико има другачијих и озбиљнијих начина да се покаже та злоба, а режисер Ричард Лестер се одлучио баш за оне који ми никада не би пали на памет. Има ту још луцидних и надасве занимљивих момената и то је сасвим у реду, али оно што не могу да кажем, а требало би, да је франшиза са овим трећим наставком сазрела. Другим речима, овај наставак се није издвојио у односу на претходне, једнако је луцидан и померен, али и наиван и крцат рупама и рупицама. Рецимо, зашто би Супермен уопште објављивао у интервјуу да је његова слабост криптонит? Истина, овај минерал је негде дубоко у свемиру распршен, али још у првом делу је Супермен могао да се увери да зликовци могу да дођу до њега и тако га победе. Зашто давати потенцијалним зликовцима тако моћно оружје на тањиру, пардон у новинама?

Још већи проблем са којим се филм бори је приличан недостатак фокуса. У једном тренутку Супермен среће своју прву љубав Анет О’Тул и наместо да се њихов однос развија кроз филм, па што да не, направи љубавни троугао заједно са Марго Кидер, режисер Ричард Лестер је то урадио тек на самом крају, а у главни део је увео још једну лепотицу Памелу Стивенсон, која је привукла Супермена. Она га је толико опчинила да је успела да га убеди да направи хаварију на нафтном танкеру. Памела глуми лепу глупачицу, која је заправо ингениозна, али до краја остаје нејасно зашто је тај свој таленат скривала. Углавном, Анет је била искључена из филма у току те љубавне авантуре, а Марго готово од самог почетка филма. Ричард Лестер је употребљавао ликове како му је кад одговарало, а тако је радио и са дешавањима и са Суперменовим активностима. У ствари, имам осећај као да сценаристи, брачни пар Дејвид и Лесли Њуман, уопште нису имали план како да заокруже причу већ су више писали по принципу „е, сад би било згодно да уради ово…“ Да, све је то (неким чудом) испало заиста згодно, па чак прича и има неки свој колико-толико логичан ток.

Едукативни моменат: У овом филму Супермен је био супер из много разлога, а један је и што је успео да победи самог себе. Када победимо себе, односно будемо бољи од онога што смо били, можемо с правом да се назовемо суперменима.

Оцена наставника:

4(минусоидна)

frouzen (Small)Смрзнута II (Frozen II 2019) је наставак истоименог цртаћа из 2013. Елза је краљица Арендејла, краљевства на самом северу, и има моћ да ствара предмете од леда. Још у детињству јој је њен отац причао о зачараној шуми у којој је живео народ са којим су становници Елзиног краљевства желели да склопе добросуседске односе. Међутим, нешто је кренуло по злу и два народа су заратила. То је наљутило духове шуме и они су ту област прекрили непробојном маглом. Сада, много година касније, Елза је чула песму која је допирала баш из те шуме и схватила је да је дозива. Зато је пробудила духове шуме и кренула у поход, али не сама. Придружила јој се њена сестра Ана, као и њен вереник, Снешко и ирвас. Ова дружина је добила мисију да ослободи шуму и народ који се у њој налази.

Критички осврт: Океј, ово је мјузикл, али су од самог почетка заиста претерали са певањем. 🙂 Радња ми изгледа некако расуто; Елза трага за нечим неухватљивим и сувише апстрактним, а сви остали јурцају око ње, са разноврсним мотивима који их покрећу. Но, опет, прича се на крају заокружила и дала једну слатку бајкицу са лепим порукама. Није баш да је овај наставак поновио успех првог, али је одржао квалитет.

Едукативни моменат: Елза у песми каже како јој је тог тренутка дивно и да би волела да заувек тако остане, али јој је јасно да се ствари мењају (ма колико год се то њој не допадало). И онда каже како не може да замрзне моменат, али може да „зграби тај дан“. Другим речима, ако уживате у нечему немојте очајавати што ће проћи, већ искористите да уживате потпуно.

Оцена наставника:

5(мајнус)

Лако Је Критиковати 132

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

ogromannaslov (Small)30 ноћи паранормалних активности са ђаволом у девојци са тетоважом змаја (30 Nights of Paranormal Activity with the Devil Inside the Girl with the Dragon Tattoo 2013) је комедија, односно пародија на познате СФ и хорор филмове у чијој је жижи породица Кетрин Фиоре која живи у кући запоседнутој духовима. Кетрин и њен филмски муж Флип Шулц покушавају да нађу помоћ која ће их ослободити ове пошасти, али залуд.

Критички осврт: Ово је једна од оних урнебесних комедија која не адутира ни на радњу јер је нема, а заправо нема ничег другог, па не адутира ни на шта осим на хумор. Проблем је у томе што нема ни њега. Постоји пар добрих покушаја и то је то. За разлику од других урнебесних комедија које сам гледао, ова чак нема ни причу; увод у филм нема никакве везе са остатком, а све изгледа као набацани скечеви са ликовима употребљеним када је већ за којим било потребе, без јасних веза између самих сцена. Ово није филм, ово је неуспели комични шоу.

Едукативни моменат: Овај филм показује да чак и добро зезање захтева неко промишљање. Уколико желите да направите нешто пажње вредно или нешто макар смешно, потребно је да се више потрудите него што је то учинила екипа овог филма. И таленат не би био на одмет. 🙂

Оцена наставника:

1(само таква)

wishmaster (Small) (Small)Господар жеља (Wishmaster 1997) је хорор о духу из лампе (овог пута из драгуља) који испуњава жеље, али на накарадан начин чинећи да они који жељу затраже уједно и зажале. Ипак, главна мета овог духа (кога тумачи Ендру Дивоф) је млађана Тами Лорен јер она може да ослободи читаву расу духова из драгуља. Њихов циљ је да покоре цео свет.

Критички осврт: Поента овог филма је да злодух изокреће жеље тако да испадну лоше за онога ко их каже. И управо у том маниру је и морао да се деси расплет, односно да то буде нека врста надмудривања између њега и главне протагонисткиње Тами и тај део је у доброј мери успео, а режисер Роберт Керцман га је направио онолико узбудљивим и напетим колико је то било могуће. Само испуњавање жеља некада је успело, а некада баш и не. Рецимо, сјајно је изведена сцена где Ендру испуњава жељу Гречен Палмер. Но, оно што филму у целини морам признати то је много маште, почевши од саме журке на персијском двору. Прича је и добро осмишљена и добро реализована, са врло солидним специјалним ефектима. Једино што бих замерио је да је глума баш лоша, мада морам да приметим да Ендру има захвалну физиономију за злодуха каквог тумачи.

Едукативни моменат: Постоји изрека која каже да треба да пазимо шта желимо јер ће нам се можда и испунити. 🙂 Ништа није савршено и све има своје добре и лоше стране. Некада толико нешто желимо да лоше стране не видимо, али постају јасне када то и добијемо. Дакле, пажљиво са жељама, што би рекао Господар жеља.

Оцена наставника:

5(са ве-е-еликим минусом)

Dunwich-Horror-Pic (Small)Ужас Данвича (The Dunwich Horror 1970) је филм рађен према истоименој причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На Мискатониском универзитету у Аркхему (Масачусетс) професор Ед Бегли је одржао предавање о реткој књизи Некрономикон. Књига се брижљиво чува као музејски експонат, а за њу је заинтересован тајанствени Дин Стоквел из Данвича. Он је заинтересован и за лепу Сандру Ди, коју је успео да изманипулише да га одвезе кући, а потом и да буде његова гошћа. Дин има неке чудне намере са Сандром, а то схвата и Ед, чија је Сандра сарадница, те покушава да од мештана Данвича сазна више о младићу и његовом пореклу. Чињенице које је открио су узнемиравајуће и све указује да момак има план да искористи и Некрономикон и Сандру како би ослободио застрашујућа бића из друге димензије.

Критички осврт: Морам признати да је Дин као млад, уз стајлинг у овом филму, имао захвалну физиономију за тајанственог незнанца. Мистерија коју гради режисер Данијел Халер је сасвим добра, иако мотив тајанственог станара у кући свакако није новина. Цео тај део залета филма, да га тако назовем, прилично је добро урађен, мада не без мана. Мотиви ликова су неуверљиви, посебно млађане Сандре. Она упорно остаје уз момка иако се чудне ствари дешавају и иако је присуствовала врло дискутабилној смрти његовог деде Сема Џафа. Има и ситних логичких грешака, али ништа што бих баш могао много да замерим. У филму има смелих сцена, са врло суптилном еротиком, али оно што је важније је да су прилично добро режиране. Рецимо, врло занимљива сцена је разговор Сандре и Дина на трави уз флешбекове њеног сна. Дакле, до самог краја готово све је ишло у прилог филму, али велико финале…

Ретко када сам гледао филм који се највећим делом трајања одвијао тако добро, те чак на интересантан начин заобишао слабије специјалне ефекте какви су карактеристика независних филмова и, чак, виспрено решио преплитање димензија, да би сам крај био апсолутни фијаско и начисто урушио филм. Толико је лоше решен да је безмало генијално лош. У том финалу не само да нема логике, већ нема никаквог смисла. Буквално сам био очаран колико је небулозан. 🙂

Едукативни моменат: И још мало о жељама јер крај можемо протумачити и тако да је Дин буквално сагорео у својој жељи да призове бића из других димензија. Чак и код сасвим обичних жеља може да нам се деси то исто. У реду је нешто желети, али не треба имати опсесију. Чак и у жељама (можда баш нарочито у жељама) треба бити умерен.

Оцена наставника:

2(плус)

dodsno (Small)

Мртви снег (Død snø 2009) је норвешки хорор. Група младих студената је дошла у брвнару на планини како би се тамо дружила и уприличила зимске радости на снегу. У брвнари су набасали на кутију са благом, али се испоставило да су то благо опљачкали нацисти од сељана током Другог светског рата. Ти нацисти и даље обитавају у тим планинама, али као крвожедни зомбији, решени да благо поврате.

Критички осврт: Радња је за овај поджанр потпуно класична. Једино одступање је да је, наместо стандардних петоро, на зимовање кренуло седморо младих. И то је једино одступање и уједно једино што овом филму даје какав-такав пик у односу на равну линију. Можда бих тек пар сцена могао да означим као ефектне, док су све остале само допринеле да филм пређе „с ону страну крша“. Режисер Томи Виркола играо се са људским цревима на све начине и иако разумем да људи имају своје фасцинације, форсирање и претеривање напросто дају контраефекат. Сцене јесу крваве, али нису страшне, иако постоји Томијев труд да их таквим учини. Зомбији су у свом најбољем издању колико је то могуће за ситан буџет, али су представљени у таквом стању да тешко да би крв могла да циркулише кроз њихово тело. Но, то се обилато дешава и они пате једнако као и ликови. Један од момака има страх од крви, али то даље у филму није разрађено, па не видим ни смисао инсистирању на томе.

Овај филм има сасвим пристојну продукцију, солидну динамику и добро је режиран. Мислим да Томи има добре идеје, али их некако није разрадио, баш као ни своје ликове. Другим речима, филм има један добар потенцијал да се издвоји у поджанру у којем је рађен, али се то ипак није десило.

Едукативни моменат: У скандинавској митологији помиње се биће драуг. Викинзи су веровали да је драуг врста живог мртваца који похлепно чува богатство које је остављено у његову гробу, што је био обичај Викинга и многих других народа. Ето, да научимо нешто ново и занимљиво.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

zombilendouble (Small)Зомбиленд: Дупло тапкање (Zombieland: Double Tap 2019) је наставак сјајног филма „Зомбиленд“ из 2009. Четворо преживелих Вуди Харелсон, Џеси Ајзенберг, Ема Стоун и Абигејл Бреслин некако се сналазе у свету погођеном зомби апокалипсом и покушавају чак и да се забаве. Међутим, најмлађа Абигејл жуди за својим вршњацима и дечком, а Ема има фобију од удаје, на чему инсистира њен дечко Џеси. Зато две девојке напуштају своју мушку половину, али ће им се Ема ипак вратити пошто ће Абигејл напустити њу због симпатија према Евану Џогији који је успут стопирао. Ема је забринута за своју филмску сестру, тим пре што је Еван пацифиста у свету у коме зомбији мутирају у много опаснија створења и није богзна каква заштита за Абигејл. Кренуће у потрагу за њом, а придружиће јој се и мушки део екипе, што ће бити прилика да се односи међу њима поправе.

Критички осврт: Нема шта, одличан филм и исти такав хумор без обзира на предвидљиве делове попут оног да се Зои Дојч не претвара заиста у зомбија, као и оног да ће хорда зомбија напасти хипи-камп. Такође, ту су и они типични холивудски тренуци спасавања у последњој секунди, али је свеједно сјајан филм, динамичан и надасве забаван.

Едукативни моменат: Џеси је на крају закључио да дом није место, већ људи које волимо. Где су они, ту је и дом.

Оцена наставника:

5(солидна)

doctorsleep (Small)Доктор Слип (Doctor Sleep 2019) је хорор рађен према истоименом роману Стивена Кинга из 2013, а представља наставак култног филма „Исијавање“ из 1977. Дечак из тог филма је сада одрастао (Јуан Макгрегор) и покушава да побегне од себе самог, односно лошег живота који води. Тако долази до малог града у Њу Хемпширу и тамо наилази на Клифа Кертиса, који припада групи лечених алкохоличара и који му помаже да пронађе посао и стан. Међутим, Јуан ипак не налази свој мир јер са њим у контакт долази девојчица Кајли Каран која има моћи попут њега и која га дозива у помоћ. Наиме, негде у другој држави је култ људи са натприродним моћима који муче и убијају децу како би остали вечно млади. Њихов вођа Ребека Фергусон је успела и да је види и да је лоцира и жели да је се домогне и да је убије. Јуан добија мисију да уништи Ребеку и њену дружину и спаси девојчицу.

Критички осврт: „Исијавањe“ је изузетан хорор, култни филм и верујем ремек-дело у свом жанру, тако да је наставак својеврстан ризик. Ипак, олакшавајуће околности за режисера Мајка Фланагана је што је и наставак написао Стивен, а и човек зна да режира. Додуше, у много сцена свео је ризик на минимум држећи се испробаних и ефикасних рецепата, те је сцена када Карел Страјкен умире врло успешна (али и предвидљива) баш због тога. Специјални ефекти су сјајни и сјајно су искоришћени, а глума је на висини задатка, можда чак и један од јачих адута овог филма. Чак су и деца изненађујуће добра.

Сцена када се мајка и дете појављују у Јуановој соби је врло ефектна, али је остала да виси некако са стране, без смисла. Она је могла да израсте у један озбиљан трилер, у којем би се умешала полиција и, рецимо, оптужила Јуана за злочине и то би било и погодно (јер тела убијених злочинаца нестају у диму) и зачинило би причу, али се сценарио готово искључиво базирао на борби натприродних бића. И то је донекле у реду, али неизоставно оставља рупе у радњи јер испада да цео случај уопште није у интересу никог другог, иако су у питању убиства деце. Друга моја замерка би била да, осим Ребеке и Емили Алин Линд, нису уопште приказане моћи осталих чланова култа и према ономе што се да видети тих моћи или нема или уопште нису дошле до изражаја. То их је учинило сувише лаким противницима и радњу мање узбудљивом. Са друге стране, хорор сцене су сасвим добре и убиство дечака је више него мучно. Моја трећа и последња већа замерка је шаблон према коме је филм рађен и који води причу тако да расплет постаје јасан пре него што се десио.

Остаје наравно питање да ли је овај наставак достојан оригинала? Тешко, заиста, мада велики труд постоји и има много позитивних страна. Једна од њих је свакако да се Мајк заиста бавио својим ликовима и разрадио их, што јесте важно за психолошки хорор, а и добро је повезао ову причу са претходном и дао јој смисао.

Едукативни моменат: Иако је Јуан мислио да је за Кајли најбоље било да се крије, односно да крије свој таленат, на крају је схватио да ипак треба да „сјаји“. У животу људи неће позитивно гледати на ваш „сјај“ јер се успех тешко опрашта, како већ кажу. Уосталом, већ на малом узрасту су „штребери“ прокажени. То, ипак, не значи да треба да кријете знање и таленат од других. Треба да сјајите упркос мишљењу других.

Оцена наставника:

4(рецимо)

theroomСоба (The Room 2019) је француски хорор на енглеском језику. Брачни пар Кевин Јансенс и Олга Куриленко су купили кућу и док су се распакивали пронашли су скривену собу. Убрзо и сасвим случајно, Кевин је открио да соба испуњава жеље. Најпре престрављени, врло брзо су се опустили и почели себи да удовољавају желећи све и свашта, да би на крају Олга пожелела нешто заиста посебно. То је у потпуности изменило њихове животе.

Критички осврт: Можда је режисер Кристијан Волкман желео да направи метафору на тему породице и родитељства, те како ово потоње мења живот људи и заправо га подређује дечјем или је желео да преиспита границе људских страхова, а можда је само желео да исприча занимљиву причу, тек јесте у сваком случају понудио једну добру главоломку. Овај филм не може да вас остави равнодушним и без икаквих недоумица. И то ми се заиста допада, али оно што ми смета у овом филму је што је Кристијан префорсирао готово све, пре свега емоције и дијалоге. И глумци су томе допринели. Олга је дала све од себе да озбиљно уради ову улогу, али некако ми није била уверљива. У ствари, глумци који се труде превише, те драматизују и преглумљавају, некако су ми више иритантни него интересантни. И то чини да ми се њихов лик више удаљи него приближи. Такође, Кристијан је форсирао и режију, те као да се трудио да му читав филм буде сачињен од низа уметничких слика. Некада превише труда не мора да доведе и до жељених резултата, чак напротив, али сама идеја и радња која тече, иако у доброј мери предвидљива, свакако су пажње вредни.

Едукативни моменат: Џон Фландерс је рекао да је од особе која не може да добије шта жели опаснија особа која може да добије шта год пожели. Упркос томе што у филму глуми душевног болесника, Џон заиста мудро збори. 🙂

Оцена наставника:

4(јака)

starw (Small)Звездани ратови: Епизода IХ – Уздизање Скајвокера (Star Wars: Episode IX – The Rise of Skywalker 2019) је девети део најпознатије свемирске бајке. Мрачни витез Адам Драјвер успео је да пронађе планету на којој је база Сита, архинепријатеља Џедаја. Тамо је открио да пали император Ијан Макдермид није мртав и да има изузетну свемирску флоту у свом поседу. Адам има амбицију да убије Ијана и тако преузме престо, али наместо тога Ијан успева са њим да направи погодбу. Он му својевољно даје престо под условом да убије последњег џедаја Дејзи Ридли. Адам декларативно прихвата, али његова права намера је да од Дејзи начини своју краљицу. То је ипак захтеван задатак јер је Дејзи са покретом отпора и жели да ослободи галаксију од Адамове тортуре. Но, Адам ипак има адута – он зна тајну која може променити Дејзин став заувек.

Критички осврт: Јасно је да последња, трећа трилогија није понудила онај квалитет као претходне две и то из више разлога: недоследности, неинспиративне приче, бледих ликова, неразјашњених момената… Но, оно што бих ипак највише замерио у претходна два дела је што је курс којим ова прича тече скрајнут и изгубио се дух читаве саге. И тим неким кривим курсем је кренуо и овај наставак, да би се од тренутка када су се Дејзи и Адам сукобили, те се Адамова филмска мајка Кари Фишер умешала, режисер Џеј-Џеј Ејбрамс призвао памети и врло елегантно вратио радњу на прави пут. Од тог тренутка прича постаје озбиљно добра и ако занемаримо предвидљиве моменте, попут оног да ће на крају Адам пробудити успавану лепотицу Дејзи и дати живот за њу, те претеривања (када Ијан сам уништава читаву свемирску флоту електрицитетом из својих руку) и еуфоричне америчке моменте, готово да квалитетом може да парира наставцима из прве две саге.

При томе, Џеј-Џеј је направио причу која неодољиво подсећа на, по мом мишљењу најбољи, „Повратак Џедаја“ и то је урадио тако да то не изгледа као пуко понављање мотива. Док „напољу“ бесни битка епских рамера, Дејзи, као једини Џедај (као ономад Марк Хамил), доживљава личну породичну драму и покушава да се отме од мрачне стране која напокон прети да је убије. Наравно, она је принцеза попут њене менторке Кари јер ово јесте бајка и њу мора да пробуди принц. Али пошто је чинио недела, он мора и да умре. Баш као што се преподобио, те умро и Дарт Вејдер (тада га је глумио Себастијан Шо). Интересантно, али као да је Џеј-Џеј дао омаж још једном филму који је такође свемирска бајка, али никако није део ове саге. Мислим на „Дину пешчану планету“. У једном тренутку Оскар Ајзак са својим свемирским бродом пролеће поред џиновског црва, а касније сазнајемо о њему да је био шверцер зачина. Зашто то и чему то, заиста не знам, као што не могу да кажем да је то на било који начин утицало на филм.

Углавном, добро је урађен наставак, узбудљив, динамичан, са честим променама амбијента и фином акцијом и на крају ипак осветлао образ трећој, најслабијој трилогији.

Едукативни моменат: Кари је рекла својој ученици Дејзи да никад не потцењује дроида. Ја бих сваком свом ученику саветовао да никад не потцењује никог, па ни дроида. 🙂

Оцена наставника:

5(благодарна)

Cover (Small)Блиски сусрет треће врсте (Close Encounters of the Third Kind 1977) је култни филм режисера Стивена Спилберга који говори о доласку ванземаљаца. У жижи приче је електричар Ричард Драјфус који је доживео блиски сусрет и то му је потпуно променило живот.

Критички осврт: Стивен је одлучио да нам покаже и докаже да је путовање некада интересантније од циља или, макар, довољно интересантно. И успео је у томе, те добио врло коректну причу, иако није скроз у жанру који волим. Наиме, овде има свега много више од фантастике, а пре свега драме, трилера и акције. У ствари, овај филм ме подсећа на досадније епизоде „Досијеа Икс“ када су агенти Молдер и Дејна јурцали за вечито неухватљивим ванземаљцима и при томе наилазили на велике завере власти и емпатичне представнике тих власти који су им омогућавали да наставе даље да јурцају. Но, реално, филму немам шта да замерим, осим динамике која је преспора, посебно на крају. То не значи да је крај лоше решен, напротив. Специјални ефекти и глума су сасвим добри, мада не могу да се ослободим утиска да је Ричард ипак преглумљавао. Укупан утисак је да је ово један сладак и досадан филм, али му квалитет не могу оспорити. И оно што свакако не могу оспорити је да је овај филм поставио извесне стандарде, па и за поменути „Досије Икс“.

Едукативни моменат: Земљани су са ванземаљцима комуницирали језиком глувонемих и музиком. Страни језици увек добро дођу и добро их је знати, али је добро знати и много тога још. Можда нећемо комуницирати са иноземцима музиком, али познавање разних тема, па тако и музике, повећава шансу и да имамо о чему да причамо са новим људима у нашем животу.

Оцена наставника:

4(нисам могао да преломим на пет)

maleficent_mistress_of_evil_ver (Small)Грдана: Господарица зла (Maleficent: Mistress of Evil 2019) је наставак филма из 2014. о овој злоћудној вили из бајке, а коју глуми Анџелина Џоли. Њену штићеницу Ел Фанинг запросио је принц Харис Дикинсон и она је пристала да се уда, али се то Анџелини не допада. Ипак, она прихвата да заједно оду на свечану вечеру у дворац Харисонових родитеља, не слутећи да је тамо чека замка. Наиме, Харисонова мајка Мишел Фајфер не воли виле и намерава да их уништи. Зато ће направити зврчку Анџелини како би је оптужила за тежак злочин и добила оправдање за рат који спрема против вилинског света.

Критички осврт: Да, ово је бајка која говори о љубави принчевског пара Хариса и Ел, али је њих режисер Јоахим Ронинг потиснуо у други план, док је у први избацио две остареле, али никако оронуле лепотице Анџелину и Мишел. Попут две шаховске краљице, где бела није обавезно и добра, оне воде виспрене, бравурозне дијалоге за столом на којем је свечана вечера. Јоахим је увео и проверене трикове како би што боље продао филм: неодољива мајушна створења, подоста дворских интрига које подсећају на „Игру престола“ и прстохват епске фантастике у виду читавог рогатог и крилатог народа, али свакако моћног. Уз то их је разделио на различите типове, користећи се асоцијацијом на варијабилност људи, али и поднебља из којих ти типови потичу, те их све сместио у свет у малом. Све ово бих могао да назовем креативним идејама, али мислим да су трикови ипак прихватљивији термин у једном овако комерцијалном остварењу. Но, комерцијално или не, тек потпуно је успело.

Битка која се десила је заиста епска, са све сјајним специјалним ефектима, пуно боја, емоција и добре глуме. Све похвале.

Едукативни моменат: Што би рекао свештеник на венчању принчевског пара – ми нисмо дефинисани оним одакле смо, већ онима које волимо. Прелепо речено, заиста.

Оцена наставника:

5(бајковита)

Лако Је Критиковати 131

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Night_of_the_Living_Dead (Small)Ноћ живих мртваца (Night of the Living Dead 1968) је филм који прати судбину седморо људи који су забарикадирани у кући у руралном делу западне Пенсилваније и под опсадом зомбија. Међутим, кућа није сигурно склониште јер зомбији навиру у све већем броју. Да зло буде веће, чак и преживели почињу да се боре између себе и тако умањују своје шансе за спас.

Критички осврт: Код режисера Џорџа Ромера нема околишања, тако да живи мртваци нападају већ у првих десет минута филма. Но, добро, такав приступ је сасвим у реду, тим пре што је очигледно да Џорџ није играо на карту мистерије. Врло брзо је разјаснио и откуд сада наједном зомби апокалипса. Зомбији нису страшни и чак немају ни богзна какву шминку, но хајде да кажемо да су они који су глумили зомбије дали све од себе да буду застрашујући. Глумци су врло солидно одрадили своје улоге.

Мислим да је Џорџ размишљао о томе да не направи грешке у филму и то се види по тактикама које су ликови разрађивали у својим дијалозима. Такође, врло лукаво је увео медије и кроз њихове извештаје и одређену ноту реалности целој ствари, али ми се неки преврати при крају филма нису допали јер нису убедљиви. Сцена када Двејн Џоунс упуца Карла Хардмана из пушке није ми убедљива јер реакција изгледа претерано. Потом Двејн нестаје са сцене таман толико да Џудит О’ди упадне у невољу из које се неће извући. И, напокон, девојчица која је убила своју мајку Киру Шон шпаклом, сада голим рукама креће на Двејна… Цео тај део сувише ми је трапаво изведен. Но, цео хорор има некакву причу и свакако има смисла. Крај је решен сасвим добро, а и сам почетак ми се допада.

Едукативни моменат: Двејн је рекао да не може да утиче на Карла да буде глуп да уради то што је наумио, али неће и сам да буде глуп и да га прати. Некада је то исправан став јер често не можемо утицати да људи раде непромишљене ствари, али увек можемо утицати да им се у томе не придружимо.

Оцена наставника:

4(нека буде)

doom-annihilation (Small)Зла коб: Уништење (Doom: Annihilation 2019) је филм базиран на истоименој видео-игри. Група научника чија је лабораторија стационирана на Марсовом сателиту експериментише са телепортацијом. Иако некакве успехе имају, јасно је да се „играју ватром“. Међутим, вођа пројекта Доминик Мафам не одустаје и то ће скупо коштати и њега и читав његов велики тим.

Критички осврт: Најпре је све почело као „Звездана капија“, да би филм неодољиво почео да подсећа на „Коначни хоризонт“ (што је већ био минус код мене јер ми се тај филм није допао), те се полагано претворио у други наставак „Ејлијена“ и напокон прешао у класичан зомби филм. Последњи поменути део заиста изгледа као видео-игра по којој је филм и рађен, што је, најблаже речено, досадно. И даље ми није јасно како некоме може да буде занимљиво када неко други игра видео-игру, па таман то било упаковано у играни филм. У филму и буквално постоје нивои и Ејми Мејсон прелази с једног на други. Но, ништа иновативно и чак и да није виђено у игрици, виђено је по другим филмовима. Не могу филму да замерим неке јаче грешке, али могу недостатак инвентивности, претанку радњу, стереотипне ликове и сасвим осредње специјалне ефекте. Ово остварење ничим није допринело поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Доминик је рекао Ејми како ће бити паклена наплата њене одлуке. На то је Ејми одговорила да је напалата увек таква. Истина је да како год паклена наплата неке одлуке била, одлука се донети мора. Најбоље је ако смо свесни последица јер онда значи да смо о одлуци промислили, баш као што је то Ејми учинила.

Оцена наставника:

2(плус)

last_days_on_mars (Small)Последњи дани на Марсу (The Last Days on Mars 2013) је филм рађен према краткој причи „Аниматори“ Сиднија Џејмса Бундса. Тим научника борави на Марсу већ неко време и сада се већ спремају за повратак кући. Међутим, баш у том тренутку један од њих Горан Костић је открио микроскопски ситан живот. Ово фасцинантно откриће врло брзо ће се показати као погубно за све њих.

Критички осврт: Као што постоје особе за које кажемо да „нити смрде, нити миришу“, тако постоје и такви филмови и ово је један од њих. Он је солидан СФ хорор, који има сасвим солидну продукцију, специјалне ефекте, глуму и уз све то довољно је страшан. При томе нема ни већих грешака (макар у поступцима ликова, пошто начин функционисања зомбија отвара неке недоумице), нема превише патетике и крај је добро решен. Међутим, идеја је далеко од оригиналне исто онолико колико је и Марс (где се цела прича дешава) далеко од Земље, а радња је потпуно класична. И то са све предвидљивим моментима, па је било врло јасно да ће Џони Харис украсти друго возило и побећи Лијеву Шрајберу и Ромоли Гари. Протагонисти су баш онакав тим какав би се задесио у сваком боговетном филму овог типа и зато није ни чудно што веома подсећа на неки такав из „Ејлијена“ и при томе ниједан лик није разрађен, мада су карактери врло препознатљиви. Углавном, овај филм би био златна средина у поджанру у којем је рађен. Он заиста није лош, али не могу да га сврстам у добре јер нема нити један сегмент који би оставио некакав дубљи утисак. Технички је толико добро урађен, да су такве и емоције у филму.

Едукативни моменат: Горан је први настрадао, а потом и читав његов тим због тога што није поштовао сигурносне процедуре. Правила и процедуре постоје са разлогом, а највише због тога да бисмо били безбедни. И то треба да знамо пре него што помислимо да их прекршимо.

Оцена наставника:

3(јака)

circle (Small)Круг (Circle 2015) је филм о групи људи који су (не својом вољом) постављени у круг око мистериозног оружја које их убија једног по једног. Ускоро откривају да они сами одлучују ко ће следећи умрети.

Критички осврт: Сензибилитет овог филма је врло попут оног у „Коцке“ и сличних филмова и атмосфера је добро дочарана. Буквално осећате тескобу коју ликови доживљавају. Идеја је одлична, глумци су добро одабрани и дијалози иду у добром смеру, али су их ипак сценаристи (и уједно режисери) Арон Хан и Марио Мишоне исфорсирали тако да акцентују дискримнацију. Наравно, о томе се овде и ради, али изгледа превише наметнуто. Заправо, најбоља дилема је када су дошли до тога да у овој суровој игри највише шансе имају трудница и дете. Престрашно звучи, али кога поштедети? Заиста ингениозно постављено, морам признати. Има још добрих детаља, а алузије на ријалити програме су врло јасне и добро уклопљене. Ово је сасвим успео психолошки експеримент, пардон хорор. И крај је сасвим неочекиван, а и иначе преврата има. Режисери су са очигледно ниским буџетом направили сјајан филм.

Едукативни моменат: Овај филм отвара питање морала, наравно, али и тога колико имамо право да судимо једни другима због нама неприхватљивих стилова живота. Некако су сви ликови (на тежи) начин схватили да нико од њих нема све особине које други одобравају. Другим речима, нико није савршен, па нема много смисла ни да то тражи од других, а још мање има смисла да их дискриминишемо.

Оцена наставника:

5(врло, врло солидна)

ready (Small)Спремна или не (Ready or Not 2019) је хорор комедија о девојци Самари Вивинг која се богато удала за Марка О’брајена. Венчање је обављено у кући његових родитеља и наместо да младенци проведу прву брачну ноћ како доликује, младожења је позвао Самару да одигра друштвену игру са његовом породицом. Оно што она не зна је да је улог за игру њен сопствени живот.

Критички осврт: Све ми се допада у овом мрачном филму, а посебно (црни) хумор. Сценаристи Гај Бјусик и Рајан Марфи унели су доста цинизма у дијалоге и направили добро зезање на тему традиционалних вредности. И режисери Мет Бетинели-Олпин и Тајлер Гилет одлично су одрадили свој део посла. Изгледа да су парови у овом случају били добитна комбинација. 🙂

Едукативни моменат: Богаташка породица је на тежак начин схватила значење изреке да ко с ђаволом тикве сади о главу му се обијају. Лепо је имати амбиције о добром, па и луксузном животу, али је веома важан начин како ћемо то постићи, а такође је важно и са ким, односно уз чију помоћ.

Оцена наставника:

5(уз препоруку љубитељима хорора)

freaks (Small)Наказе (Freaks 2018) је филм о девојчици коју одгаја отац Емил Херш тако што је крије од остатка света. Он је уплашен од некакве опасности споља и не дозвољава јој да напусти кућу. Но, како то обично бива, њу привлачи свет који се налази изван куће и необични стари сладолеџија Брус Дерн. Изгледа да старац зна много о девојчици и има планове са њом. Она ће тако открити да је веома посебна и да представља опасност за читаво друштво.

Критички осврт: Иако је почетак филма врло нејасан јер је било тешко проценити да ли је опасност ван куће реална и о каквој се заиста опасности ради, дијалози су свеједно врло виспрени. Већ до половине филма постаје јасно да се овде ради о мрачнијој варијанти Икс-људи, са необичном поставком. Рецимо да би ово била крајње успела варијанта неуспеле „Потпаљивачице“ из 1984. У питању је врло добар трилер, са одличном глумом свих, укључујући и девојчицу. Режисери Адам Стајн и Зах Липовски су направили добар посао и режија је беспрекорна, иако филм уопште није динамичан. Чак ни акција при крају није претерано динамична, али јесте врло напета.

Најпре сам мислио да ће се режисери провући без неких јачих ефеката, али нисам баш био у праву. Ефекти нису грандомазни, али нису ни лоши.

Едукативни моменат: Већина људи није имала разумевање за посебне људе у овом филму и то се завршило лоше за обе стране. И тако је и у животу; када год већина дискриминише мањину, обе стране губе. Једна трпи насиље и игнорисање, а друга квалитетне људе од којих би много могла да научи.

Оцена наставника:

5(сигурица)

THE ENDLESS (Small) (Small) (Small)Бескрајно (The Endless 2017) је филм о два брата Џастину Бенсону и Арону Мурхеду који су, као деца, побегли из необичне секте којој су припадали. Међутим, Арон је незадовољан животом који сада њих двојица имају, па моли старијег брата да обиђу чланове секте. Тако су и урадили, али сада, као одрасли, примећују многе необичне ствари које тада нису запазили. Ускоро откривају да ако одлуче да остану, ту одлуку више неће моћи да промене.

Критички осврт: Интересантна идеја и одлично реализована. И при томе је и глума добра, динамика пристојна, речју све је довољно добро да немам богзна шта да кажем осим да похвалим.

Едукативни моменат: На самом почетку филма је мудра мисао која ми се допала: најстарија и најјача емоција код људи је страх, а најстарији и најјачи страх је страх од непознатог. Ја бих додао да бисмо тај страх победили, треба што више да учимо, па ће и разлога за страх бити мање.

Оцена наставника:

5(добра једна)

IFF_timetrap_thumbnail (Small)Временска клопка (Time Trap 2017) је прича која се дешава у једној пећини. Најпре је ту пећину почео да истражује археолог Ендру Вилсон, али пошто се није вратио са своје мисије, за њим су кренули његови студенти. Но, како су ушли у пећину врло брзо су схватили да имају посла са натприродним феноменима који у њој владају.

Критички осврт: Идеја је стварно добра и режисери Бен Фостер и Марк Денис су је сјајно развили кроз читав филм. Динамика је сасвим у реду и глума је, па пристојна (мада није нарочито захтевна). Без обзира на ситне грешке (ако ћемо искрено, неминовне су када се петља са временом), филм има све разлоге да добије највишу оцену, али некако утисак који одаје више вуче ка просеку. Ни сам не могу да објасним зашто је то тако, но свеједно бих мирне душе могао да га препоручим љубитељима СФ-а.

Едукативни моменат: Ендру нам је пренео једну мудру свог деде: да ако чекамо довољно дуго, будућност ће се створити. Другим речима, ако смо довољно стрпљиви, а при томе и вредни, у будућности ће се створити нама значајне прилике.

Оцена наставника:

4(на пет)

lost (Small)Изгубљени ауто-пут (Lost Highway 1997) је филм који прати судбину неколико ликова чији су животи повезани, па чак и натприродним догађајима, али пре свега о љубави између Била Пулмана и Патрише Аркет, односно Патрише и Балтазара Гетија, које ће се испоставити као фаталне.

Критички осврт: Режисер Дејвид Линч воли да прави чудне филмове и то је у реду. Очигледно је креативнији него већина људи и то се види кроз његов рад. У овом конкретном филму није одустао од свог начина, те направио врло мрачну атмосферу коју је постигао сценама, сенкама и бојама. Тако да је добио један прилично необичан хорор и чини ми се да овакав нисам никада гледао. Он не прави сцене које ће да вас тргну у одсутном тренутку, већ више застрашујуће које изазивају да вам се језа увуче под кожу. Разговор између Била и Роберта Блејка на забави је управо таква једна сцена и свакако једна од страшнијих које сам видео.

Оно што ми се допада је да је Дејвид увео крајње необичне преврате. На почетку имамо Била кога очигледно раздире сумња у верност лепе супруге Патрише, да би се онда појавиле мистериозне пошиљке са видео-касетама. Све указује на то да касете садрже нешто што ће потврдити Билове сумње и преокренути животе брачног пара, али ипак не. Тада креће хорор у сасвим другом смеру, да би се онда наново вратио на почетни мотив – љубомору. Чак и ако занемарим необичну симболику и метафоре које су обавезан део Дејвидовог рада, свакако морам да му одам признање на то како мајсторски води причу. При томе прилично „мучи“ своју публику јер даје гомилу детаља, где је сваки важан и сваки има везе са сваким. Иако изгледа као да је Дејвид направио неповезану дубиозу, то уопште није тако. Сви сегменти заједно дају јединствену целину. Сад, колико она има смисла, остављено је нама да просудимо. И то је, заправо, онај квалитет који ово дело чини уметничким филмом. И као код сваког остварења које је такво, и ово „пати“ од спорог темпа. Али зато има много добре музике.

Едукативни моменат: Детективима у овом филму сва дешавања нису имала смисла, што су они на крају и признали, иако су остали уверени да некаква конекција постоји. Некада нам многе ствари неће имати смисла, али пре него што их унапред отпишемо, ипак треба да се потрудимо да пронађемо разумно објашњење. И то је најмање и уједно највише што можемо.

Оцена наставника:

5(свакако)

komodo (Small)Проклетство комодоа (The Curse of the Komodo 2004) је филм о острву где се врше тајанствени војни експерименти са комодо змајевима. Тим научника је успео да ове животиње претвори у огромне, застрашујуће убице. Но, како то обично бива, експеримент се окренуо против својих твораца, баш у тренутку када је група пљачкаша хеликоптером доспела на острво.

Критички осврт: Ово је један од оних нискобуџетних и брзопотезних филмова где више него класичну радњу прате лоша глума, површне емоције и више него досадна акција. Врхунац авантуре је када сви и са свих страна из разних оружја пуцају на чудовиште и апсолутно нема никаквих ефеката. У реду је да је оно напросто неуништиво, али било би у реду да се виде макар рикошети. Овај комодо испушта и некакву слуз (вероватно пљувачку) која зомбификује људе, али то није најјасније разрађено, те није ни пажње вредно. У ствари, цео филм није пажње вредан.

Едукативни моменат: Иако људи у филму који су оболели од инфекције коју им је пренео комодо змај личе на зомбије, истина јесте да је његов угриз за људе скоро по правилу смртоносан. Разлог томе је у врло великом броју бактерија у његовој пљувачки, од којих су неке смртоносне јер узрокују инфекцију рана. Комодо змај најчешће одмах убије плен, но и ако не успе да га убије упорно га следи и када је плен пуно бржи од њега. Прогањање некада траје и данима у очекивању да ће жртва страдати од инфекције. Ако и није још угинула, у међувремену је довољно ослабила да је варан без проблема савлада и поједе.

Оцена наставника:

1(постојан)