Лако Је Критиковати 209

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Скривени (Hidden 2015) је филм о породици која се скрива у подземном склоништу током вирусне епидемије која је завладала. Придржавају се правила која су сами успоставили како не би допали шака тзв. „дисачима“ који их неуморно траже на руинираној површини. Ипак, након триста дана, њихов положај је откривен и мораће да се боре за своје животе.

Критички осврт: Као и у сваком филму овог типа преовлађују суморне, сиве, жуте и зеленкасте нијансе и то је сасвим у реду да дочарају туробну атмосферу, али ми неминовно утичу и на расположење. Ово свакако није филм за забаву, већ је у питању озбиљна људска драма пуна тескобе и безнађа. Њих троје су сами у подземљу и покушавају да преживе у неусловима, реагујући свако на свој начин. Интересантно је код овог филма да већи део времена ми не знамо против чега се конкретно боре протагонисти. Но, претња је реална и након досадњикавог дела од отприлике пола филма, креће акција која није разочарала, баш као ни преокрет пред крај. Дефинитивно је вредело чекати јер на крају филм испаде безмало одличан. 

Едукативни моменат: Александер Скарсгорд је рекао својој вољеној да склониште може бити затвор, а може бити и дом, а то зависи од угла гледања. Заиста, на нама је да одлучимо шта нам је довољно добро.

Оцена наставника:

(на четири)

Сакривен (Skjult 2009) је норвешки хорор који прати судбину Кристофера Јонера, који се након 19 година вратио у свој град. Наиме, мајка му је умрла и дошао је како би је сахранио, али и преузео наследство – запуштену, руинирану кућу. Те исте ноћи нестало је двоје кампера који су били у тој кући, те почиње полицијска истрага. И док се полицајци труде да пронађу нестале, Кристофер се бори са својим демонима.

Критички осврт: Хорор сцене које вас штрецају уз гласну музику су врло класичне и очекиване, али све остало није. Заправо су све сцене (почевши од прве) необичне и одвијају се у таквом неком смеру, а амбијент, односно кућа у коју долази Кристофер, потпуно је гротескна. Филм буквално изгледа као да га је режирао Дејвид Линч, али је ипак у питању његов норвешки пандан Пол Оје. Е, сад, да ли је био и једнако успешан, то је већ дискутабилно. Оно што овом филму јако смета је нелогичност и неспособност полиције која истражује случај. Све указује да је Кристофер осумњичени психопата; он је претерано агресиван, видно пометен и у џепу су му пронашли предмет који је имала нестала девојка и остају равнодушни на то. При томе полицајци су знали да су млади били у Кристоферовој наслеђеној напуштеној кући. Касније откривамо да су лешеви и девојке и њеног момка у кади у истој тој кући, коју су полицајци прегледали. Шта су гледали? И као да све то није довољно, Кристофер је сам признао полицајки да се прошетао до куће баш у ноћи када су млади нестали. То је уједно и највећи проблем овог филма и иако ми је јасно зашто је Кристофер морао да буде слободан, опет је некако мање очигледно требало да буде крив макар ради изненађења, а и Пол је ту имао још неке могућности. Рецимо, могао је да се поиграва са тим који је дечак заправо одрастао.

Филм има неких конзистентних делова, али и неких који то нису. Утвара мајке је прогањала Кристофера само у почетку и у пар сцена и некако се изгубила и фокус је прешао на непостојећег Андерса Данијелсена Лија. Мајка је и даље била присутна у причи на неки начин, али не исти. Некако ми се чини да је Пол заборављао своје ликове током филма, као што је то случај са Артуром Бернингом, рекао бих. Нисам упознао Полов рад (мада ћу вероватно то учинити јер је радио у домену хорора још неке филмове), али он ипак није његов славнији колега Дејвид. Дејвид и те како уме да фантазира, али све то добро упакује, док Пол то мајсторство није изгледа усвојио. Ипак, филм има један фин потенцијал и свакако држи пажњу.

Едукативни моменат: Кристофер је постао насилан и то екстремно јер је и његова мајка била таква према њему. Насиље рађа насиље и зато морамо да се трудимо на сваки начин да га спречавамо.

Оцена наставника:

(колебао сам се да дам и четири)

Село (The Village 2004) је филм о људима који живе изоловано у селу негде у претпрошлом веку, надомак шуме. Њихов живот је миран и ведар, али не смеју да напуштају село јер у шуми вребају чудовишта гротескног изгледа са великим канџама. Међутим, слепа Брајс Далас Хауард се одважила да прође кроз шуму и уђе у град како би набавила лекове за свог љубљеног Хоакина Финикса који је смртно рањен. Тада ће се, макар њој, разоткрити тајне који су старији у селу све време чували.

Критички осврт: Филм најпре почиње сценама из села које заиста држе пажњу, иако се не дешава богзна шта – ми се само упознајемо са ситуацијом у којој су сељани, мада и даље она остаје нејасна. Но, сцене су сјајне и преслатка је врло тужна љубавна прича између Џуди Грир и Хоакина која је, врло вероватно, уједно и рекордер по брзини трајања. 😀 Са друге стране, дешавају се две одвојене љубавне приче које су интригантне и интересантне баш зато што нису обичне и романтичне су без форсирања да такве буду. И онда, тачно на средини филма трагични преокрет који је донекле био и предвидљив. Заправо, све је од тада некако предвидљиво и антиклимактично, мада је прича коректна и заокружена. Ипак је превише слаба за један играни филм који претендује да буде један од јачих остварења хорора, а и с обзиром на занимљива дешавања у селу између ликова, чини ми се да је било боље да је режисер М. Најт Шјамалан направио серију за ТВ на ову тему.

Као глумац овде се највише истакао Ејдријен Броди, који је имао презахтевну улогу и доказао је да је прави Оскаровац.

Едукативни моменат: Када је Брајс питала Хоакина како то да је он тако храбар када се сви остали тресу од страха, он јој је одговорио да не брине о томе шта ће се десити, већ о томе шта треба да се уради. Мудро је зборио Хоакин.

Оцена наставника:

(дефинитивно поклоњена)

Одвратан (Creep 2004) је хорор који се дешава Франки Потенте, девојци која је кренула да види свог идола Џорџа Клунија који је гостовао у Лондону. Међутим, сан је савладао на станици метроа и када се пробудила схватила је да више нема никога и да је све закључано. Одмах је кренула да тражи излаз, али ће се испоставити да је заробљена, а врло брзо ће схватити да је у клопци манијакалног и махнитог убице који вреба из скривених тунела.

Критички осврт: Некако ми је изгледало да овде неће бити материјала за причу јер је Франка заноћила сама у метроу, али се некако испоставило врло прометно тамо. 🙂 Прича је прави хорор, врло језива и застрашујућа са заиста гадним сценама, попут оне када убица терорише Кели Скот. Оно што је режисер Кристофер Смит направио добро то су свакако ефектне сцене и добро погођена атмосфера.

Посебно ми се допао Франкин лик. Она није класична драма квин која вришти (што је стандард), већ је арогантна и нељубазна и некако је успела да буде конзистентна, без обзира на дешавања. Иначе су ликови разрађени и филм чак има и емоцију и поруку која долази на крају. Свакако добар један рад, нема шта.

Едукативни моменат: На крају је један човек у метроу помислио да је Франка просјак јер је била сва запрљана и поцепана. Не треба да судимо о људима и да будемо непријатни према њима јер ми не знамо шта их је довело у ситуацију у којој их сада видимо.

Оцена наставника:

(не баш најсјајнија)

Наследан (Hereditary 2018) је филм који прати судбину породице од тренутка када је жени и мајци Тони Колет умрла њена мајка. Тони је помало забринута што није превише тужна, али је свеједно потражила помоћ на групној терапији за оне који су изгубили вољене. Тада ју је задесила још једна несрећа и погинула јој је кћерка Мили Шапиро. Хтела је да наново оде на групну терапију, али је одустала када је била на самим вратима. Свеједно ју је тамо видела срдачна Ен Дауд и пружила јој је утеху, те су постале другарице. Ен ју је научила како да призива духове и она је то учинила у свом дому и призвала Мили. Међутим, то није донело олакшање, већ само још веће проблеме. 

Критички осврт: Бројни критичари су се сложили да је Тони нанета велика неправда што те године није била номинована за Оскара за најбољу глумицу у главној улози, а разлог се можда налази у томе да Академија филмских уметности и наука већ годинама уназад игнорише остварења из хорор жанра. И то јесте штета јер њена улога у доброј мери чини да радња напросто тече; свакако је била на висини задатка, као и сви глумци, а улоге су заиста биле захтевне. Заправо, овај филм је необичан по томе што имамо Тонин врло неуобичајен карактер који реагује на врло очекиван, препознатљив начин. Наиме, њене реакције изгледају врло природно, онако како бисмо очекивали у тој ситуацији, али опет њен карактер штрчи. У уобичајеним филмовима са овом темом ми имамо смиреног протагонисту који доживљава застрашујући преображај и страшни догађаји се нижу фреквентније како идемо ка крају. Овде од самог старта имамо жену чудних особина која уноси немир и тај немир је увек присутан и зато сам имао осећај да нешто кулминира све време. Уз то, чудни и страшни догађаји су присутни готово од почетка филма. Неки догађаји су изненађујући, а други не и било је јасно да ће Габријел Берн изгорети у сцени када Тони баца свеску у камин. Углавном, уопште није лош филм и иако сама „испорука“ није нова, ток којим филм „испоручује“ свакако је пажње вредан.

Едукативни моменат: Глумица Мили има клеидокранијалну дисплазију. То је ретка наследна болест која утиче на раст и развој костију, углавном лобање, лица и кључне кости, као и развој зуба. Рецимо, кључна кост је или потпуно или делимично неразвијена, те су рамена ближа телу. Најчешће се јавља као промена у гену на шестом пару хромозома који учествује у диференцијацији (сазревању) коштаних ћелија. Похвално је што је и таквој особи дата шанса да покаже своје глумачко умеће које је очигледно сјајно.

Оцена наставника:

(и то добра једна)

Створитељ чудовишта (The Monster Maker 1944) је прича која прати славног пијанисту Ралфа Моргана и његову кћерку Ванду Макај. У њу се загледао луди научник Керол Џ. Неш јер га је подсетила на његову бившу супругу. Он је почео учестало да јој шаље цвеће и то ју је разгневило, те је тражила од оца да предузме нешто да нападно удварање престане. Ралф је отишао лично Керолу да му запрети, али се научник показао опасан и онесвестио је Ралфа, а онда му је дао вакцину која изазива акромегалију. Ралф је у наредним данима почео да пати од ове болести и то превише убрзано, те су лице и удови кренули да се изобличују. Једини који му може помоћи је управо Керол, који је у међувремену пронашао лек. Но, да би то учинио, противуслуга је рука Ралфове кћери.

Критички осврт: Наслов филма није баш политички коректан јер баш није у реду људе са акромегалијом називати чудовиштима, без обзира на клиничку слику болести. Тако да чудовиште у ствари није чудовиште и филм самим тим тешко да може да се назове хорором (мада то јесте по жанру). Да би причу учинили што страшнијом, режисер Сем Њуфилд и сценаристи су увели и експерименталног горилу који је насилан према Тали Бирел, тако да имамо мајмуна у покушају убиства. Оно што свакако иде у прилог филму је и да је тај горила и све остало добро упаковано у смислену причу. Но, то не значи да је прича добра. Она је репетативна, што у дијалозима, што у сценама. Макар два пута је Тала пукла због лоших Керолових деловања и све му хистерично сасула у лице. То понављање је урађено и зато што прича нема превише „меса“, тако да су сцене и развучене, а неке су и не баш потребне. И поред тога, разрешење ситуације се одвијало у последњих пет минута (и мање) и заиста изгледа збрзано јер се тада десило много шта, можда колико није за цео филм. 🙂 

Едукативни моменат: Акромегалија је хронична болест настала као последица хиперсекреције хормона раста (ХР) у одраслих особа. Најчешће се виђа у периоду између треће и пете деценије живота са подједнаком учесталошћу код особа оба пола, просечне инциденце од три до четири случаја на 100.000 становника. Иницијални симотоми манифестују се мекоткивном пролиферацијом са увећањем шака и стопала, задебљањем усана и језика, меких делова носа и стварањем сувишних набора на челу што доводи до карактеристичног грубљег изгледа лица. Са даљим трајањем болести (од 5 до 10 година траје) долази до промена на костима и хрскавицама првенствено главе и лица. Промене на шакама и стопалима ових болесника су типичне: они су увећани, гломазни, задебљали са затупљеним прстима попут ашова. Кожа ових особа је генерализовано задебљала, масна и влажна.

Оцена наставника:

(објективна)

Манстерови (The Munsters 2022) је филм рађен као приквел комичне серије истог имена из шездесетих година. Шери Мун Зомби је вампирица која трага за супругом и након неуспелог састанка са Носфератуом упознала је Франкенштајна (Џеф Данијел Филипс) који ју је освојио, али који није баш богзна како бистар. Због њега је изгубила свој породични замак и морали су, заједно са њеним оцем Данијелом Роубаком, да се из Трансилваније преселе у Америку. И та земља се заиста показала као земља могућности, па чак и за монструозну породицу.

Критички осврт: Маске и сценографија у овом филму су одличне, што је добро и похвално, али је адут пре свега хумор, који пак није ни добар, ни похвалан. У ствари, ниједна фора није смешна. Режисер Роберт Бартлех Камингс који је и свом имену и свом бенду додао реч зомби, доказао нам је да апсолутно није духовит и просто не могу да поверујем да то људи око њега не виде и да му то нису рекли пре снимања ове катастрофе. 🙂 Ово би била имитација породице Адамс коју када гледате имате трансфер блама због Роберта. А он, са своје стране, показао нам је да се његов изостанак талента не односи искључиво на хумор. Роберт није талентован ни да напише причу јер ова је потпуно без везе и без поенте.

Едукативни моменат: Манстери су пристигли у Америку баш за Ноћ вештица и одушевили се становницима свог новог града који су били костимирани, али су ови веровали да они тако заиста изгледају. Када су ујутру открили да у њиховом крају живе обични људи препали су се, али их је Шери смирила и рекла како ти људи нису имали срећу да буду лепи као монструми. Додала је да је унутрашња лепота та која се рачуна. И у праву је. Споља не морамо сви бити монструозно лепи, али треба да се трудимо да такав буде наш карактер.

Оцена наставника:

(манструозна)

Кингсман: Тајна служба (Kingsman: The Secret Service 2014) је филм о тајној служби коју чине елегантни џентлмени који и те како умеју да се бију. Пошто је један од њих настрадао у акцији, остало је упражњено место и узети су у обзир нови кандидати, међу којима и проблематични Тарон Еџертон. Истовремено, суперзликовац Самјуел Л. Џексон, који је и убио агента, сада прети да поубија цео свет и Тарон ће већ имати и свој први задатак, иако није ни прошао регрутацију.

Критички осврт: Нема шта, филм је сјајан у свом споју класичног Бонда и модерних клинаца, опасних егзибиција које изводе скачући са степеништа на тротоар и гејмерских момената. Ипак, овде су ми негативци чак интересантнији – крајње необична Софија Бутела и стандардно добри Самјуел. Има добрих фора, као када Самјуел послужује Колина Ферта мек-оброцима, али има и предвидљивих (уједно и опростивих зато што су такви) детаља, попут оног да ће и како ће Едвард Холкрофт пасти задатак на шинама. Свеукупно, филм је узбудљив, прединамичан и забаван. Посебно ми се допала сцена када читавој Самјуеловој екипи експлодирају главе и, што би рекао Марк Стронг, стварно је спектакуларно. Наравно, поставља се питање како је могуће да ниједан пар који је Самјуел одредио за спашавање током апокалипсе нема децу, те како деца нису учесници масовних убистава на улицама и плажама, али ми је јасан разлог зашто је режисер Метју Вон избегао тај узраст у тим сценама. То би свакако уозбиљило причу и дало јој сасвим другачији сензибилитет, што не би било добро и зато је сасвим довољна (и комична) сцена када Саманта Вовак у наступу лудила хоће да допре до своје бебе коју је претходно закључала у тоалет. 

Едукативни моменат: Колин је цитирао Ернеста Хемингвеја који је рекао да нема ничег племенитог у томе да смо надмоћни у односу на своје ближње, већ је права племенитост бити надмоћан у односу на бившег себе.

Оцена наставника:

(хајде, може)

Кингсман: Златни круг (Kingsman: The Golden Circle 2017) је наставак претходног филма. Наркодилер Џулијана Мур је успела да открије све Кингсман агенте и гранатирала их је, те побила. Преживео је једино млађахни Тарон Еџертон и подршка Марк Стронг, те су одмах применили процедуру судњег дана. Испоставило се да та процедура значи да оду у Кентаки и да се придруже тајној организацији агената налик њиховој лондонској. Ова организација се зове Стејтсмен и удружени агенти ће кренути да дохакају Џулијани која кује велике планове.

Критички осврт: Акција (и то одлична) креће од самог старта, тако да ми је већ тад било јасно да овај филм неће разочарати. И заиста није. Све је врло динамично и духовито (рецимо када Тарон објашњава својој девојци принцези Хани Алстрем како мора да спава са другом јер је то у циљу спашавања света), а режисер Метју Вон се потрудио да у причу укључи што више познатих имена која су се врло помпезно појављивала у филму. Овде ми се допада и контроверза која је мудро постављена: зликовац Џулијана је као таоце узела све људе који се дрогирају. Председник САД Брус Гринвуд је ово видео као добитну комбинацију јер ако сви они умру, власти су практично добиле рат са наркодилерима. Међутим, да ли је то баш тако једноставно и треба ли пустити све њих да помру? Ситуација се разрешила на мање филозофски начин, али ово је свакако врло иновативна поставка. Супер је забаван филм и рекао бих још бољи од претходног.

Едукативни моменат: Колин Ферт је рекао да ако имамо шта да изгубимо, значи и да имамо разлог за живот. Мудар је Колин и кад цитира неког и када просипа сопствене бисере.

Оцена наставника:

(јача него претходна)

Краљев човек (The King’s Man 2021) је приквел претходним филмовима и описује како је тајна организација агената који се боре за мир у свету уопште покренута. Рејф Фајнс је војвода од Оксфорда и покушава да оконча Први светски рат у који их је манипулацијама увео мистериозни Пастир. Његов мотив је да сачува сина јединца Хариса Дикинсона, што неће успети, али ће свеједно кренути у мисију спасавања своје земље Британије. Да би у томе успео, мора да изврши атентат на Пастира и домогне се инкриминишућег материјала којим је зликовац уцењивао председника САД Вудроа Вилсона (глуми ја Ијан Кели).

Критички осврт: Овај филм тек донекле има шмек претходна два наставка и значајно је смиренији. Акције има мање, специјалних трикова још мање, али је зато борба са Распућином (Рис Иванс) маестрална. Режисер Метју Вон је увео алтернативну историју и спојио је заиста занимљиве ликове, али догађаји који их прате нису увек на висини. Рецимо атентат који је извео Гаврило Принцип (глуми га Џоел Басман) на надвојводу Франца Фердинанда (Рон Кук) делује сувише наивно и неспретно. Тек надаље филм делује наивно када су због тог атентата три рођака, уједно и три владара држава Британије, Немачке и Русије, покренула међусобни рат. Наиме, они су браћа јер им је бака краљица Викторија и све их одгаја заједно, а они толико личе да их све тумачи исти глумац Том Холандер (који у овом филму баш личи на руског цара Николаја II Александровича и британског краља Џорџа V). То све има неког правог историјског покрића, додуше не потпуно тачног. Њихове размирице и читав један светски рат пребачени су на лични ниво између њих тројице, без икаквог уплива економије и политике, што се већ претвара у једну дечју бајкицу. У бајкама наравно има краљевских породица, баш као и овде, а куриозитет је да и наша Бранка Катић глуми руску царицу Александру Фјодоровну.

Након више од половине филм је променио сензибилитет и од младог хероја Харис је постао млади мученик у заиста добром преокрету, али ми се чини да то више није било то. Претходна два наставка су била више забавна, а овај је попримио ту неку туробну ноту. Но, то није дуго трајало и након тог пада уследио је повратак на старе стазе, можда чак са више референцирања на Кингсманове бравуре, па тако Рејф има ножеве који ничим изазвани искачу из његових ципела. Некако ми се чини да је Метју Вон био неодлучан шта конкретно да направи – поучну драму о бесмислености ратовања или забавну авантуру или је желео да се прави важан да се добро сналази у сваком од жанрова (што и јесте истина). Тако да је све време балансирао, баш као што и прича балансира на ивици одрживости и врло спорне позиције главног антагонисте Метјуа Гуда. Претходни негативци имали су позадинске приче које су омогућиле њихова грандомазна дела, док Метју Гуд тиме баш није могао ни да се похвали, ни да ме увери.

Едукативни моменат: Дадиља Џема Артертон је рекла да је страх природан, али да је проблем у томе што са јачањем страховања опадају и изгледи обистињавања. Мудра дадиља, нема шта.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Лако Је Критиковати 202

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Скуби-Ду! Музика вампира (Scooby-Doo! Music of the Vampire 2012) је цртаћ о популарној дружини чији је предводник јунак из наслова. Та дружина је отпутовала у варошицу у Луизијани како би посетила тамошњи сајам чија су тема вампири. Позоришна трупа која тамо наступа је своју улогу схватила сувише озбиљно и користећи древни ритуал призвали су исто тако древног вампира. Пристигла дружина ће морати да се супротстави том вампиру, али и да (раз)открије ко га је заиста и због чега „дозвао“.

Критички осврт: Ово је један солидан цртаћ који можемо очекивати од Скуби-Дуа и његове екипе, са мистеријом која је довољно интересантна. Наравно, од почетка је јасно да правих вампира ту нема, али остаје питање ко их је и зашто анимирао. Режисер Дејвид Блок је мудро увео две сумњиве личности тек толико да нагађамо ко је крив, мада може да се предвиди да је прави кривац заправо неко сасвим трећи. Све то је зачинио музичким нумерама које су далеко од певљивих хитова, но и то што је овај цртаћ мјузикл је опет новина у серијалу Скуби-Дуа.

Едукативни моменат: Винсент ван Хелсинг (глас му је позајмио Џеф Бенет) је позвао познату дружину да му буду сведоци у неделу, али наместо тога они су га раскринкали. Увек морамо да рачунамо на то да људи неће имати оне улоге које им ми наменимо, већ оне које сами изаберу.

Оцена наставника:

(рецимо да може)

Гоксеонг (곡성 2019) је јужнокорејски хорор. У средишту приче је трапави полицајац Квак До-вон који истражује мистериозна убиства у селу чији је назив у наслову филма. Истрага му постаје врло значајна када је открио да и његова кћерка има сличних физичких и психичких проблема као и сељани који су починили убиства. У помоћ му пристиже и шаман Хванг Јунг-мин, али се кћеркино стање само погоршава. Квак је у неприлици и не зна више коме да верује: науци, цркви или легендама и сва је прилика да се упустио у борбу у којој тешко може да победи.

Критички осврт: Већ од првих сцена провејава црни хумор. Полицајац креће на увиђај гледе убиства, а ташта га зауставља да доручкује речима да је особа већ мртва, то што жури неће је вратити. И у следећој сцени он заиста доручкује. 🙂 Добрих фора има још. Заправо ми се допада што овде има хумора, али филм није смешан, он је прилично озбиљно урађен. Негде од средине филма, када се разболела Квакова кћерка, ствари већ постају мање смешне и више трагичне. Ту се завршава (ионако трапава) полицијска истрага и креће борба са оноземаљским. Само финале је сјајно урађено и Квак и Ким До-јун се налазе у некој врсти пинг-понг игрице између Чун Ву-хи, мистериозне жене и Јапанца којег није могуће убити Џуна Кунимуре. Режисер На Хонг-ђин је то урадио потпуно трипозно и тешко је било приклонити се једној од те две стране. Крај је баш добро решен, али када се осврнемо на радњу ситних недолседности има и најклимавија је улога шамана Хванга као саучесника.

Едукативни моменат: У једној од последњих сцена Ким се преценио у односу на Џуну и помислио је како је он тај који држи конце у рукама, али се испоставило да то није тако. Највероватније је настрадао, а ми треба да извучемо поуку да не треба да се прецењујемо, али ни потцењујемо, већ да објективно сагледамо своје могућности у решавању потешкоћа.

Оцена наставника:

(богме јака)

Слагалица халуцинација (ปริศนารูหลอน 2021) је тајландски хорор који је на енглеском говорном подручју познат као „Цела истина“. Двоје деце, чија је мајка упала у кому након саобраћајне несреће, прелазе да живе у кући баке и деке. Тамо ће пронаћи рупу у зиду коју виде само они и која ће им открити неке страшне породичне тајне.

Критички осврт: Режисер Висит Сасанатиенг је правио тензију у ситуацијама у којима тензију не очекујемо и када би се бака у кухињи окренула да каже нешто деци, то је пропраћено драматичном музиком. Међутим, цео филм је чудан, почевши од интриге која је крајње необична (рупа у зиду које у ствари нема), преко гестикулације ликова (чије су физиономије врло интересантне) до њихових поступака. Мистерија се дозирано градила и исто тако решавала, а није класична прича о духовима којој су Азијати толико склони. Финалне сцене су заокружиле све и главна и позадинска дешавања и добила се једна врло црна и некако тужна прича, али добрим делом је завршница била предвидљива.

Едукативни моменат: Филм почиње речима да је на овом свету три ствари немогуће пронаћи: Сунце, Месец и истину. Лепа мисао, нема шта.

Оцена наставника:

(мало је тања)

Духови рата (Ghosts of War 2020) је натприродни хорор о чети савезничких војника који су се обрели у Француској при крају Другог светског рата 1944. Добили су задатак да сачувају једну луксузну кућу убијене породице јевреја док не дођу њихове трупе. Врло брзо ће схватити да је кућа запоседнута духовима њених злосрећних власника.

Критички осврт: Ово је баш гадан хорор јер су сцене прилично страшне, а и необичан је јер нисам до сада гледао овај тип хорора смештен у оквире Другог светског рата. Акција је брутална и донекле добро изведена, али неки детаљи ми нису баш били јасни. Рецимо, када су у уклетој кући нацисти напали америчке војнике, ови су их решетали као мраве, али су Немци изгледали прилично опуштено, да би један чак ушао у купатило да опере руке!?! Само то убијање наци-војника је у појединим случајевима изгледало као у Рамбу, само што је овде било најмање четворица Рамбоа. 🙂 То је објашњено у финалу филма, али опет је могло да се уради реалније јер би било ефектније.

Само финале је одлично и као идеја, али и сцена у Авганистану. Заправо, сцена која се дешава у кући доктора Шона Тауба је убедљиво најстрашнија. Сам завршетак је исто сјајно решен.

Едукативни моменат: У којем год да су рату били – Другом светском или оном у Авганистану, војници су били као у хорор филму што је Брентон Твејтс и приметио. И то је заиста тако јер сваки рат и јесте прави хорор.

Оцена наставника:

(си)

Сат чишћења (The Cleansing Hour 2019) је хорор који је режирао Дејмијен Левек по угледу на сопствени кратки филм истог назива, а који је снимио три године раније. Рајан Гузман је варалица који глуми свештеника егзорцисту и тако прави видео-снимке, чиме стиче популарност и зараду преко интернета. У томе му помаже најбољи пријатељ из детињства Кајл Гарнер који му је техничка подршка. Невоља настаје када Кајл наговори своју девојку Аликс Анђелис да глуми запоседнуту особу и када сви (укључујући и публику) схвате да Аликс у ствари не глуми.

Критички осврт: Идеја за филм је феноменална и зато се могу опростити предвидљиви моменти, попут оног да ће запоседнута Аликс одгристи прсте Рајану. Сам хорор је довољно језив, ништа спектакуларно, али оно што га одржава је мистерија: које то велике грехе треба да признају Рајан и Кајл. Како је време одмицало, ионако малобројних ликова на сцени је било све мање, али је ситуација постајала све компликованија. Преостала тројка почела је да напредује крупним корацима у својим карактерима и односима и цела та сцена је била врло ефектна и напета. Специјални ефекти су могли да буду и бољи, али и овако је то испало прилично добро ако изузмемо ту ситницу да је цео свет гледао пренос где људи умиру и да ни у једном тренутку трајања полиција није свратила. Но, опет, крај је решен сасвим добро.

Едукативни моменат: Овај филм нам говори о томе да демони који нас прогањају су заправо производ наших лоших одлука и да је једини начин како их се можемо решити да будемо искрени према себи и другима.

Оцена наставника:

(бледуњава)

Бабадук (The Babadook 2014) је филм режисерке Џенифер Кент базиран на њеном кратком филму „Чудовиште“ из 2005. Прича прати напоре самохране мајке Еси Дејвис да одгаји свог хиперактивног сина Ноу Вајзмана и то без много успеха. Ноа све време види чудовишта и посебно страшног Бабадука, због чега је препаднут и хистеричан. Како време одмиче, Еси ће и сама угледати страшног створа.

Критички осврт: Мислим да су се и Еси и малени Ноа јако добро снашли у својим улогама и дочарали нам препознатљиво дисфункционално васпитање и напоре самохране мајке да одгаји сина. Ту су допринели и крупни кадрови, сценографија, костими, шминка… Све укупно давало је неподношљиву тескобу коју осећа Еси и како се радња одвијала Џенифер је све више товарила терета на нејака плећа своје главне протагонисткиње да напросто не може да вам је не буде жао. Ово је тај нови угао, нова перспектива која нам на прави начин приказује са чим се све поједине особе боре и након овог филма вероватно ћемо оклевати да их осудимо као неуспешне родитеље.

Негде од средине филма почиње прави хорор део који је довољно страшњикав, мада сцене некако добро почињу, али слабашно завршавају. Оно што је много значајније је симболика читавог тог замешатељства са страшним, мрачним бићем. Он је очигледно персонификација депресије и све што видимо као промене у понашању сироте Еси због његовог присуства и мучења, то су симптоми оваквог душевног стања. Само финале је потпуно разочаравајуће и урушава филм макар за две оцене. На страну то што је већ виђено и врло класично, већ ту недостаје једна заиста значајна ствар. А то је тај преломни тренутак, мотив, твист, назовите га како хоћете, који би помогао Еси да се ипак избори са Бабадуком, односно са својим демонима. Она то напросто чини у једном тренутку, а који је једнако логичан или погодан као и сваки други. Напросто, филм нема добар расплет.

Едукативни моменат: На самом крају филма ми видимо да је Еси прихватила Бабадука као станара свог подрума, храни га и прибојава га се, али ипак може да му се одупре. У томе је суштина прихватања себе и наших мрачних страна, које треба да пригрлимо јер оне нас чине и бољим људима – баш зато што их побеђујемо.

Оцена наставника:

(али јака)

Стан Хелсинг (Stan Helsing 2009) је комедија о лику из наслова којег тумачи Стив Хауи. Он је са друштвом кренуо на журку за Ноћ вештица, али је успут морао да достави неке порно филмове из видео-клуба у којем ради. То скретање с пута ће се испоставити много дуже него што су мислили да ће бити.

Критички осврт: Рекао бих да су мишљења око тога колико је сценариста и режисер Бо Зенга духовит врло подељена. Он верује да јесте, а огромна већина која је одгледала филм схватиће да није. Колико сам разумео, Бо је био извршни продуцент на другој урнебесној комедији „Страшан филм“ из 2000, али ту није могао да научи богзна шта. Додуше, ово дело је слабије од свих урнебесних комедија које сам гледао. Буквално има три форе у филму које су на трагу да буду хумор у покушају. Бо је вероватно веровао да ако прави мизогине, расистичке и друге политички некоректне форе да ће то бити смешно, што може бити (све је подложно пародији), али не мора да значи и код њега је испало ово друго. 🙂

Едукативни моменат: Стив је имао мото да „не треба да се меша“, али и да „не треба причати о непријатним стварима“ и да „увек има неко бољи од њега да уради посао“. На крају је ипак занемарио своје животне девизе и супротставио се чудовиштима. Лепо је имати мото и принципе, али је добро и направити промену у животу.

Оцена наставника:

(ни плуса, ни разгледнице)

Морбијус (Morbius 2022) је филм о Марвеловом суперјунаку који је уједно и вампир. Глуми га Џеред Лето и он је ингениозни лекар који је успео да пронађе лек за крвну болест коју има, али су се последице испоставиле као фаталне за читаво његово окружење. 

Критички осврт: Колико су маске добре, толико је причица лоша. И заиста је причица у сваком смислу деминутива. Већ виђена и предвидљива, поједностављена до крајњих граница и са стереотипним ликовима, заиста је врло танушна и незанимљива. И хорор и акциони део су слаби, а финална борба између Џереда и Мета Смита је разочаравајућа.

Едукативни моменат: Џеред је схватио да је једнако важан циљ (у његовом случају да пронађе лек за болест), али и средство како до тог циља доћи. И то не значи само да треба пронаћи средство које ће довести до циља, већ и да није свако средство опција.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Доктор Стрејнџ у мултиверзуму лудила (Doctor Strange in the Multiverse of Madness 2022) је чак двадесет и осми филм Марвелове франшизе. У једној од димензија мултиверзума Доктор Стрејнџ (Бенедикт Камбербач) и Америка Чавез (Чочитл Гомез) су се сукобили са врло моћним демоном. Како би побегла од њега Америка је искористила своју моћ да путује кроз димензије и обрела се у овој нашој. И тамо ју је јурило чудо налик на џиновску једнооку сувоземну хоботницу, али ју је спасио овдашњи Стрејнџ. Ускоро је открио да чудовишта која јуре девојку шаље врло моћна Скарлетна вештица (Елизабет Олсен). Она жели да преотме моћ путовања кроз мултиуниверзум јер јој је циљ да у једном од њих има своју породицу коју у овој реалности не може да има. Међутим, цена тога по много људи је прескупа и Стрејнџ мора да је спречи у томе.

Критички осврт: Ово је једна врло слојевита и исто тако актуелна прича која говори о улози жене у савременом друштву. Иако је главни протагониста Бенедикт, филм се ипак фокусира на Елизабет јер је она жена која гради каријеру и постаје најмоћније биће у чаробњачким круговима, те виђени владар мултиуниверзума, али то није оно што она заиста жели. Она жели своја два сина. Дакле, та располућеност између професије и породице и превага једног у односу на друго свакако су изазови са којима се мордерне жене суочавају. Прича се завршава тужно, мада она и јесте тужна све време, а помало је и хорор, мада прави љубитељи овог жанра не би требало да имају очекивања.

Морам да похвалим машту режисера Сема Рејмија који је у чаробњачке борбе унео занимљиве елементе, попут оног када се Стрејнџ бори против самог себе (из друге димензије, разуме се) уз помоћ нота. Марвел већ у последњих неколико филмова негује културу толеранције према мањинским групама и другим културама и оријентацијама, па је тако било и овог пута. Чочитл има две мајке, рецимо, али пошто је овде мултиверзум у питању који може бити свакакав, то некако иде и јесте добар начин да се пласира. Дакле, филм је добар и моје замерке су ситне, али их има. Рецимо, у 3Де варијанти (у којој сам гледао филм) превелики број пута камење и предмети ми лете у очи, а да специјални ефекти нису увек на висини задатка. Такође, динамика филма није довољно брза. Сам крај, како је Чочитл дохакала Елизабет је помало неспретан, али је намера јасна. Истини за вољу, то је објективно био једини начин.

Едукативни моменат: На крају је Скарлетна вештица употребила своју изузетну моћ да уништи Даркхолд (Књигу проклетих) у свакој димензији, а како ова књига не би довела било кога у искушњење да учини неко злодело. И то је добра стратегија. Лепо је јачати своју вољу и упркос изазовима одупрети им се, али ако ћемо да престанемо да пушимо, најбоље је да не купујемо цигаре и да нам нису пред очима и надохват руке. Тако ћемо сигурније и лакше остварити свој наум.

Оцена наставника:

(вери стрејнџ, овај стронг)

Рупа (El hoyo 2019) је шпански филм који је на енглеском говорном подручју познат као „Платформа“. У филму се ради о једној необичној врсти затвора у којем заточеници живе по нивоима. Што су на вишим нивоима у бољој су позицији. Што су ниже, позиција је толико лоша да им је и живот угрожен. Невоља је што сваког месеца мењају позиције и не знају где ће завршити. 

Критички осврт: Идеја је одлична и ово је врло интелигентан филм. Метафора друштва је очигледна и ту се провлаче теме морала, политике, људских права и слобода, религије, одрживог развоја, углавном свих оних које су за човечанство релевантне. Филм почиње двојицом глумаца који су врло интересантни, иако визуелно недопадљиви, посебно старији који уз то има и врло лош карактер, па опет сасвим рационалан. И то је јако чудно јер је он заправо социопата или врло близак том поремећају личности. Како нивои одмичу ствар постаје све уврнутија, али уједно и сасвим логична. Надреална је сцена када Александра Масангкај храни Ивана Масагеа месом Сориона Ејгилеора (кога су обоје заклали) и он јој се захваљује уз разнежену музику у позадини. Све то јако личи на видање рана и негу брижне медицинске сестре, али је у контексту потпуно болесно. Режисер Галдер Гастелу-Урутија је правио поређења између сјаја и очаја и док са једне стране главни кувар прави драму око тога што је пронашао длаку кувара у колачу, Иван једе црве који разлажу леш убогог Сориона. Свака сцена је врло ефектна и неко значење јој можемо приписати. Сцене су свакако и застрашујуће и уопште нисам сигуран да ли је то због дешавања у њима или зато што је све то врло животно и реално. Крај је можда могао да буде решен и другачије, али и овако је у реду.

Ово је врло морбидан и бруталан филм, који би се могао сматрати хибридом „Коцке“ и „Ледоломца“, али ми се чини да их је оба превазишао. Свакако вреди погледати, мада није за оне осетљивије.

Едукативни моменат: Овај филм поентира да раскош са једне стране ствара беду са друге. Ако смо алави и нерационално трошимо ресурсе, неће их бити ни за друге, ни за нас у будућности.

Оцена наставника:

(ипак са микро-минусом)

Лако Је Критиковати 201

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Квант крви (Blood Quantum 2019) је филм о зомби апокалипси која се дешава виђена из угла припадника Прве нације (енгл. First Nations, франц. Premières nations представља политички термин који се односи на све канадске домородачке народе који не припадају групи Ескима и Метиса). Они су отпорни на зомби заразу, за разлику од других Канађана, али су зомбији и за њих смртоносна створења. Успели су да направе утврђење, али проблем настаје због раскола у њиховим редовима када Киова Гордон одлучује да они који нису део њиховог народа не заслужују њихову заштиту. Тада Киова и његове (додуше малобројне) присталице постају једнака претња као и сами зомбији.

Критички осврт: Уводна сцена је сјајна, а и у наставку филм заиста није лош. Ово је филм о зомбијима, али и о екологији, дискриминацији, породичним односима и проблемима. Прича је слојевита и све велике теме су дошле до изражаја, а глумци су прилично добро одрадили свој задатак.

Едукативни моменат: Форест Гудлак је добио врло прецизан одговор од своје филмске мајке о томе да ли је спреман да и сам буде родитељ. Одговор је да погледа како је поређао своје приоритете у животу и кашће му се само. Врло једноставно, а ја бих рекао да је то одговор и на питање да ли смо спремни за било какву улогу у животу.

Оцена наставника:

(стамена)

Абецеда смрти (The ABCs of Death 2012) је филм снимљен тако што је 26 режисера широм планете добило по једно слово абецеде са задатком да осмисле кључни појам на то слово и да он буде наслов кратког хорора који ће осмислити и снимити. Дакле, филм је компилација свих тих прича.

Критички осврт: Омнибус је иначе тешко оцењивати због тога што су приче увек различитих квалитета, врло често и сензибилитета, тема, па и поджанрова. Шта тек рећи за филм који је сачињен из 26 различитих прича које повезује само то што у свакој од њих је смртоносан исход? Приче су кратке, ефектне, али није свака успела добро. Рецимо, неке су сјајне, пресмешне и оригиналне и заслужују петицу (A, F, S), неке врло добре (D, I, J, N, Q, T, U, X), неке само добре (H, K, O), које имају потенцијала, али он није дошао до изражаја, а има и довољних (B, V), сасвим осредњих и предвидљивих, али и недовољних (C, E, G, M, P, R, W, Y, Z), већ виђених, нејасних или им порука изостаје, често непотребно насилних. Прича под L је ван сваке конкуренције јер је преужасна. Са једне стране није поштено да јој дам слабу оцену јер је идеја одлична и таква је и режија, али са друге некако не могу да дам добру оцену на такву реализацију иако се режисер Тимо Тјаджанто потрудио да се више наслућује но што се види. Такође ме је намучио и Гзавје Жан са својом причом на слово X (икс) која је баш гадан телесни хорор, како га називају на енглеском говорном подручју, али је истовремено и претеривање. Да ли је могуће да у Француској баш сви добацују гојазним женама и вређају их? Заправо, многи режисери су се потрудили да баш буду гадни, да ли кроз насилна (само)убиства или уз помоћ телесних излучевина, тако да овај филм није баш за грицкалице. А за коју је оцену? Најједноставније је било да израчунам просек свих прича, а верујем да би то била и објективна оцена целог филма. 🙂

Едукативни моменат: Какве год приче да су испале, цео овај пројекат је сјајна идеја јер је удружио режисере са разних страна света. Они су тимски допринели разноврсношћу својих идеја и креација и то је право богатство на једном месту. Сличну ствар могу да ураде било које струке, што значи да можемо и ми.

Оцена наставника:

(дакле, објективна)

Абецеда смрти 2 (ABCs of Death 2 2014) је наставак претходног филма рађен на потпуно исти начин.

Критички осврт: Свеукупан утисак је да је други део амбициозне хорор антологије строжи, ефикаснији калеидоскоп међународних укуса и стилова од свог претходника, са већим нагласком на црни хумор него на тактику грубог шока. Појединачно, и овде имамо разлике у квалитету прича, али је много више оних које су баш, баш добре. Неке су само добре, па је рецимо прича на слово С добро замишљена и брутално реализована, али нема твиста на крају, некако је остала недоречена. И у овом делу има лоших прича. Рецимо, једна таква је на слово L и што се саме приче тиче и специјалних ефеката. Ипак, кажем, некако изгледа да је први део мотивисао режисере да пруже квалитетнији садржај.

Едукативни моменат: У причи на слово W дечаци су пожелели авантуру из епске фантастике и жеља им је била испуњена, али се испоставило да су се нашли у правој ноћној мори. Понекада наша очекивања нису оно што је реално и то мора да нам буде јасно пре него што се прихватимо нечега.

Оцена наставника:

(свакако боља него претходна оцена)

Северњак (The Northman 2022) је филм базиран на средњовековној скандинавској легенди о Амлету (који је био инспирација и Вилијаму Шекспиру да напише „Хамлета“). Амлета глуми Александер Скарсгорд и он је викинг који има мисију да убије свог стрица Клеса Банга јер је овај, док је Александер био дете, убио његовог оца Итана Хока и присвојио његову мајку Никол Кидман.

Критички осврт: Већ смо навикли да се у историјским спектаклима Викинзи приказују као врло суров и сиров народ, али ритуал који пролази Итан са својим филмским сином ипак је шокантан чак и за њих. Тек касније сцене, када је Александер одрастао и заједно са садрузима Викинзима напада руско село где убијају и спаљују људе, тек су шокантне и дају једну причу која није за свачији стомак. У контрапункту са том тескобном атмосфером је фотографија која је магична, баш као и предели, иако је све мање-више у сивим тоновима. Улоге су добро подељене, а Александеру свакако иде у прилог што потиче из тих крајева.

Сама прича је већ виђена, али тако се одвија да држи пажњу. Мислим да су непотребни и некако наивни повремени Александерови монолози, који имају за циљ да нам објасне његове мотиве. Са друге стране, мотиви Никол су крајње нејасни, али је преокрет са њом потпуно неочекиван јер је и потпуно сулуд. Интригантна је и њена прича коју говори Александеру. Са једне стране могла би бити лаж у коју је и саму себе убедила, а са друге би лако могла бити истина. У сваком случају врло занимљива и свакако трагична прича, са митолошким елементима тек толико да је зачини, коју вреди видети и која свакако поставља питање да ли избори у животу заиста постоје.

Едукативни моменат: Главни антагониста Клес испаде најмудрији у филму. Када га је његов филмски син питао зашто граде храм када је то посао за робове, он му је одговорио да ниједан човек не зна да ли ће прославити следећи фестивал као краљ или као роб. Зато је најбоље бити спреман за обе ствари. Али да би избегао ово друго, подучио је сина, најбоље што можеш је да покажеш својим робовима да си подједнако јак као и они.

Оцена наставника:

(то је то)

Краткодневица (Solstice 2007) је римејк филма „Средина лета“ из 2003. Петоро пријатеља су кренули на пут да проведу неко време у викендици Елизабет Арноа, пре свега да би јој се нашли због недавног губитка сестре близнакиње. Испоставиће се да ће боравак у тој кући за Елизабет постати ноћна мора, али и једини начин да сазна разлоге самоубиства своје сестре.

Критички осврт: Већ у првих двадесетак минута ми се филм није допао. Он врца од патетике и општих места, ових потоњих посебно у хорор сценама, као када се главна јунакиња Елизабет буди усред ноћне море, да би се испоставило да је то још једна ноћна мора. Заправо, толико су општа места да су сцене потпуно предвидљиве и самим тим страшни ефекат се није постигао. Такође, предвидљив је и сам ток радње, па је било врло јасно да ће се Шон Ешмор и Елизабет смувати, а и да гледате филм у авиону и из њега би се видело да је Шон некако одговоран за смрт близнакиње (иако је све указивало да је Р. Ли Ерми) и да ће изабраник Елизабетиног срца ипак бити стасити Тајлер Хочлин. Односи између ликова су исфорсирани, дијалози су баш лоши, сасвим прозаични, а и глума ми је примеренија за неку тинејџ плитку серију попут „Мелроуз плејса“. На крају се добија логично заокружена прича, али све је то јако бледо и јако слабо.

Едукативни моменат: Иако је Шон веровао да ако заташкају проблем то неће уништити живот Елизабетиној сестри и њему, то се ипак десило. Не верујем да би код свих нас последице биле тако драстичне, али проблеми се на тај начин свакако не решавају.

Оцена наставника:

(нека буде плус)

Деликатесна радња (Delicatessen 1991) је француски постапокалиптични филм. Пошто су појели све животиње (укључујући и пацове) станари једне зграде, коју води месар Жан-Клод Драјфус, прешли су на људе. Жан-Клод је запослио Доминика Пинона (који је тек пристигао) као домара, али са намером да га убије и транжира. Испоставиће се да је Доминик, за разлику од својих претходника, тврд орах.

Критички осврт: Режисери Жан Пјер Жене и Марк Каро имају препознатљив стил и естетику, тако да су сцене сивожуте, као на древним фотографијама. Међутим, атмосфера није тмурна, иако је у питању постапокалиптичан филм са више него црном темом. Кроз цео филм провејава хумор, а ликови су и животни и живописни. Сцене су ефектне, те имам осећај да би свака од њих могла да опстане као самостални кратки филм.

Овде се дешавају паралелно две ствари. Једна је мотивисана глађу и Жан-Клод хоће да поједе Доминика. Друга је мотивисана љубављу и пошто је Мари-Лор Дуњак, Жан-Клодова кћерка, заљубљена у Доминика, Жан-Клод хоће да га поједе како би сачувао своју јединицу. Дакле, сви мотиви ове радње воде ка истом исходу и некако изгледа да је Доминикова судбина запечаћена. Међутим, тада наилази очекивани преокрет, само што су га Жан и Марк добрано закомпликовали и укључили све ликове из зграде, па још и читаву групу троглодита из подземља, приде. Свеукупно се добила једна добра, садржајна прича иако је изгледало да неће ту бити много меса (ово на крају испаде моја игра речима).

Едукативни моменат: Жан-Клод је настрадао тако што је хтео да убије Доминика, па се оружје вратило ка њему. Постоји у народу изрека да ко другоме јаму копа, сам у њу упада. И то често може да нам се деси када смо злонамерни. 

Оцена наставника:

(свакако и још плус приде)

Семе (The Seed 2021) је прича о три девојке које су одлучиле да проведу викенд на осамљеном плацу оца једне од њих Софи Вавасо. За тај викенд је најављен и несвакидашњи догађај – киша метеора, па је то био разлог више за овај одмор. Но, осим метеора са неба ће пасти и један необичан ванземаљац.

Критички осврт: Црна течност из очију заиста није била потребна јер је виђена већ од „Досија икс“. Но, добро то, него је већ проблем крај који је потпуно унизио цео филм. Напредни ванземаљац који може да контролише умове сувише олако пушта да га убије Челси Еџ, а пре тога јој је разоткрио све своје планове и то кроз слике прилагођене петогодишњацима. Она потом врло сурово убија своје две пријатељице из детињства, мада је и то представљено сувише наивно. Да не оде све дођавола, ситуација се мало поправила појављивањем Ентонија Едриџа, али свакако и свеукупно ово није лош СФ, мада је идеја већ виђена, а реализација прилично осредња. Специјални ефекти нису богзна шта, али је репродуктивни циклус ванземаљчића прилично добро решен.

Едукативни моменат: Луси Мартин је толико била заокупљена тиме да нађе мрежу за паметни телефон да је умало пропустила фасцинантну кишу метеора која се дешавала буквално изнад њене главе. И дешаваће нам се да толико буљимо у интернет да ћемо пропустити многе фантастичне ствари у реалном животу.

Оцена наставника:

(мало поклоњена)

Драјкула (Sharkula 2022) је филм о ајкули којој није довољно да буде ајкула, већ је и вампирица приде. Наиме, када се, пре неколико векова, Дракула сукобио са мештанима приморске варошице, један га је погодио мачем и овај је пао у море. Тамо га је напала ајкула и Дракула јој је пренео своје моћи. Сада ту варошицу тероришу и Дракула и драјкула, али ће се то променити када у новије време дођу двојица лучких радника.

Критички осврт: Филм је заправо још гори него што сам мислио да ће бити када сам видео наслов. Продукција је кућна, а дешавања су као да су их осмислили ортаци из филма (не знам како другачије да их назовем јер то нису глумци, верујте ми) у неком пабу уз пиво и после много пива. Специјални ефекти, почевши од тога када су проболи Дракулу мачем (у првој сцени) буквално као да су рађени у Пејнту. Углавном, Дракула је режао, драјкула је режала и, чак и међу кршевима, овај филм се свакако издваја. Оно што га издваја је и што никад нисте сигурни да ли је дан или је ноћ и да ли је дан и да ли је ноћ. Када је дан, камера га затамни, па је то ваљда ноћ?

Да не будем баш толико злобан, морам поменути два слатка момента у филму. Један је што су у уводној шпици смислили веселу песмицу о драјкули (заправо песма има само једну реч), а други је што та звер има крила слепог миша. 😀 Има ту још слатких детаља, па тако Дракула пије крв свог слуге као да срче супу, а тип који је видео тај призор сакрио се иза гелендера на степеништу. Да, гелендер је сачињен од гредица које су размакнуте. 😀 И појављује се нека згодна цица која на обали мора изводи некакав плес са свећама. Зашто и чему то, нисам баш сигуран. Нисам сигуран ни зашто сам одгледао овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Немојте гледати овај филм. То је најбоља едукација у вези са овим филмом коју могу дати. 😀 Но, пошто то не би било скроз фер с моје стране, хајде да пробам нешто конкретније. Када су се придошлице пожалиле Дракули да су му сувише стриктна правила у граду, он им је објаснио да могу отићи ако желе. Ако остају, треба да се придржавају правила. И Дракула је у праву. Када смо у туђој кући, држави или некој институцији, ред је да се придржавамо правила које су домаћини поставили.

Оцена наставника:

(заиста заслужена)

Ране (Wounds 2019) је филм базиран на роману „Видљива прљавштина“ Нејтана Балингруда. Арми Хамер је бармен који ради ноћну смену и који је био присиљен да позове полицију јер су му се гости баш добрано напили и побили. Но, оно што ће му донети много више проблема је мобилни телефон који је у његовом бару заборавила једна девојка те ноћи. Наиме, позиви и слике са тог телефона ће га увести у тамну димензију из које му нема излаза.

Критички осврт: Филм почиње врло добром представом у бару која је врло необична, динамична, живописна и заиста држи пажњу. Ако се по јутру дан познаје, очекивао сам најмање занимљив филм, ако не већ одличан. Режисер Бабак Анвари је управо тако (одлично) повезао љубавну драму и хорор у овом филму, али је мање успешно одрадио хорор део. Он јесте прилично застрашујућ и помало подсећа на „Изгубљени ауто-пут“, што до сада нисам виђао. Можда је на Бабака утицао његов старији колега Дејвид Линч и ако јесте – то је сасвим у реду јер је у питању добар узор. Ипак је Бабак цео тај хорор део сувише разводњио и ми већину филма (ако не и цео филм) не знамо шта се конкретно догађа главном протагонисти Армију. Арми је иначе глумио спорадично. У појединим тренуцима ми је био уверљив, а у појединим баш и не. Мислим да он није глумачки калибар који може да изнесе толико доминантну и захтевну улогу у филму. Но, филм има својих добрих страна, свакако држи пажњу, а и крај је некако чудан и интересантан.

Едукативни моменат: Нервоза и халуцинације које се дешавају Армију у овом филму можемо повезати са његовим претераним конзумирањем алкохола. Наиме, једна од лоших последица коришћења овог психоактивног средства је и алкохолно лудило (стручно: делиријум тременс), које има бројне тешке симптоме и третира се као тешка, забрињавајућа клиничка слика. Још један разлог да не посежемо за алкохолом.

Оцена наставника:

(једва)

Фантастичне звери: Тајне Дамблдора (Fantastic Beasts: The Secrets of Dumbledore 2022) је трећи филм у серијалу „Фантастичне звери“. Мадс Микелсен је зли чаробњак који има велике планове: да уз помоћ трикова постане вођа читавог магијског света. У томе ће га спречити његов бивши љубавник Џуд Ло и његова мала, али одабрана екипа.

Критички осврт: Свет магије је наново оживео, веома споро, рекао бих, јер је такав и темпо филма. Режисер Дејвид Јејтс је можда мало више (но што је права мера) пажње посветио сплеткама које је тешко пратити без претходног доброг предзнања, а није све ликове употребио довољно. Међу њима се истиче Вилијам Надилам чија је улога толико нејасна да је непотребна. Но, свеукупно прича није лоша, а и научили смо о грешној прошлости главног чаробњака којег тумачи Џуд и главног антагонисте који је замењен и наместо Џонија Депа сада имамо (прилично доброг) Мадса. Модерна времена траже и нове погледе на старе ликове, па је добри стари Албус Дамблдор изашао из ормара. Све је то свакако у реду и дало је причи на тежини и довољно интриге, али да може боље од овога – свакако може.

Едукативни моменат: Еди Редмјен је рекао да видимо вредност нечега тек када то нешто изгубимо. И то је тачно, потврдио бих, али и додао да можда зато није лоше да будемо довољно мудри да увидимо вредност онога што имамо, па нећемо то ни губити.

Оцена наставника:

(хајде, може)

Лако Је Критиковати 197

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Поцрвенела (Turning Red 2022) је цртаћ о тринаестогодишњој Кинескињи Мејмеј која живи у Торонту и труди се да буде добра кћерка, добар ђак и добра другарица. Но, то се нагло прекида када је схватила да има нарочито породично наслеђе: богови су даривали њену пра-прабаку да може да се претвори у црвеног панду и то могу и сви њени женски потомци. Заправо, оне се претварају у ту животињу када осећања постану интензивна. Међутим, оно што је у старој Кини била предност, у Канади је непријатност. Лек постоји и то је ритуал који мора да се обави. Проблем је што је он на дан када и концерт омиљене музичке групе Мејмеј и њених другарица. Но, то није једини проблем који ће снаћи Мејмеј.

Критички осврт: Мејмеј има оца који је бледа и слаба фигура, док је мајка доминантна, апсолутно верује свом детету и криви све друге за њене пропусте. Она је фрик-контрол, претерано амбициозна и превише заштитнички расположена и сто одсто греши и као наставник могу да вам потврдим да овај анимирани родитељ и те како има своје пандане у свакодневном животу. Овај филм се једнако бави родитељима и децом у модерном контексту и одрастањем. Црвена боја је можда одабрана и зато што референцира на менструацију, а Мејмеј је и циљано годиште и промене крећу. Свакако поздрављам да се о тој теми говори, мада сам више присталица да се покаже као природан, нормалан процес, а не баш као женска снага, што се, чини ми се, потенцира. Као биолог поздрављам и то да у фокусу буде запостављени црвени панда пошто је сродни велики панда побрао све ловорике. У овом филму се потенцира и интеркултуралност и то је океј, мада се клишеи виде. Чак ми се допало и како су традиционалну кинеску песму уклопили у поп-песмичицу дечачког бенда, али ми се не допадају претеривања у овом филму, којих има. Такође, филму недостаје емоција, а тема је таква да би требало да их буде. Заправо, цео филм је сасвим осредњи, са причом која се одвија по обрасцу и са крајем који је срећан по све актере и најављује неко ново доба кроз лик и дело малене Мејмеј. Ипак говоримо о „поканађеној“ Кинескињи, па је то некако и ред. 🙂

Едукативни моменат: Мејмејин тата је рекао својој кћерки како људи имају многе стране личности и неке су баш лоше, али је додао да није поента елиминисати их, већ научити да живимо са њима. Уосталом, део Мејмеј који је панда је за њу био чудовиште, али је њега засмејавао. Другим речима, нико није савршен, а особа која нас воли ће нас баш такве несавршене и прихватити.

Оцена наставника:

(објективна)

Лек за добробит (A Cure for Wellness 2016) је филм за који су сценарио написали Гор Вербински (уједно и режисер) и Џастин Хејд, инспирисани романом Томаса Мана из 1924. „Магична планина“. Дејн Дехан је млад и амбициозни бизнисмен који брзо напредује у својој фирми, али не послује баш легално и то су открили чланови управног одбора. Да би избегао да га пријаве, пристаје да обави задатак за њих. Они га шаљу у Швајцарску како би довео Харија Гренера, једног од значајнијих чланова, а који је тамо у луксузној клиници и нема намеру да се врати. Када је Дејн закорачио на клинику, врло брзо је постало јасно да неће моћи тако лако да је напусти, а још теже ће успети да обави свој задатак. Наиме, испоставило се да је у питању установа која крије мрачне и натприродне тајне.

Критички осврт: Ретко када сам видео две ствари као у овом филму већ у првих десет минута. Прва је фотографија која је безмало перфектна, а друга толико интригантна поставка ствари са тако упечатљивим ликовима да не може да вас не заинтересује. Режисер Гор зна како да вам привуче пажњу. Надаље је пажњу одржавао ефектним сценама са понегде довољно солидним ЦГИ и, а нешто мање мистеријом због које је филм и прављен. Наиме, сама мистерија је прилично класична јер сва је прилика да се у санаторијуму дешава нешто зло и да га главни протагониста неће лако ни напустити, ни прокљувити. Право питање је шта се конкретно дешава, али сам пут до тог одговора сувише је дуг, без превише „хинтова“ и све је то давало утисак да прича нема много „меса“. Да не грешим душу, део који се односи на хорор је прилично застрашујући. Све је пуно крви, али интересантно да је и сасвим обична вода појачавала тај ужасавајући утисак.

Гор је имао велику помоћ косценаристе Џастина који је написао одличне дијалоге и монологе, где се могло чути много тога мудрог.

Едукативни моменат: Једну од мудрих изрекао је Дејн: „Човек не може порећи једном виђену истину“. Мислите о томе.

Оцена наставника:

(ту негде, можда и мање)

Постојање (eXistenZ 1999) је филм који прати Џенифер Џејсон Ли, дизајнерку игрица која се нашла на мети убица због видео-игре коју је креирала. Она и њен наметнути пратилац Џуд Ло мораће да се укључе у игру како би проверили да ли је игра компромитована, али ће успут изгубити осећај шта је игра, а шта реалност.

Критички осврт: Ово је баш тврди СФ који ће се вероватно допасти искључиво љубитељима жанра. Да циљна група баш буде узана потрудио се и сценариста и режисер (и продуцент) Дејвид Кроненберг који је причу учинио прилично апстрактном вишеструким преплитањем стварности и виртуалне реалности. Прича јако подсећа на друго његово чедо „Видеодром“, пре свега због поменуте апстракције и сасвим органског погледа на технологију. Конзоле за игру изгледају попут женског полног система, а везане су пупчаном врпцом, док је пиштољ сачињен од животињског скелета и меса. Врло оригинално и гадно истовремено, а и довољно интригантно. Баш као што је интригантна и главна хероина Џенифер, док је главни протагониста Џуд значајно приземнији лик, што има покриће у причи, свакако. Постојање Вилема Дафоа у „Постојању“ дефинитивно није изненађење јер он изгледа воли необичне филмове и улоге. Уосталом, он јесте један од омиљених глумаца оног чудака режисера Ларса фон Трира. Но, да се вратим на овог режисера Дејвида. У овом филму он је био изверзирани јахач помахниталог коња. Коњ је у овом случају његова машта, која је неоспорна и која је лако могла да пређе у дубиозу (дешавало се у многим хорор и СФ остварењима), али је он довољно чврсто држао узде да прича буде конзистентна. Причу је учинио шокантном на више нивоа, при чему ни у једном тренутку није посегао за отвореном провокацијом. Рецимо, када Џуд једе специјалитет је заиста гадна сцена, а све време постоји врло трики сексуална алузија са био-улазима које играчи имају у задњем делу кичме. Порука филма је јасна, а то је заправо питање – да ли ће нас технологија конзумирати пре него ми њу, а дато је кроз једну забавну, интересантну радњу. Дакле, као што већ написах, фанови СФ-а овај филм не би требало да прескоче. Само треба да нађу право време (објашњење следи).

Интересантно је да када сам био млађи овај филм ми се није био допао, али сада већ јесте. Слично ми се десило и са „Уздигнућем пакла“ други део. За неке филмове изгледа да постоји право време за гледање. 🙂

Едукативни моменат: Свет игара може бити занимљив и у реду је разонодити се, али не треба игра да нам постане реалност као што јесте протагонистима у овом филму. У једном тренутку Џенифер је пожелела да се врати у игру јер се у реалности ништа не дешава. Ми можемо да учинимо да се дешава прави живот, много забавнији од оног у игрици.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Реаниматор (Re-Animator 1985) је филм донекле базиран на серији књига Хауарда Филипса Лавкрафта „Хербет Вест – реаниматор“ из 1922. Џефри Кумс је луди млади научник опседнут идејом враћања мртвих у живот. Он има серум којим то може да уради, али резултат је ужасавајући и крајње трагичан, што ће на својој кожи осетити и његов млади колега Брус Абот, који је пристао да му помогне да изврше неопходне експерименте.

Критички осврт: У овом филму све се одиграва око науке, али практично ништа није научно: од детаља до крупних ствари. Рецимо, одрубљена глава дише и прича и телепатски управља телом, али то је тек кап у мору глупости. Но, без обзира на то, овај филм има невероватан шмек и врло интересантне идеје. Режисер Стјуарт Гордон је добро урадио свој посао и у неколико момената направио пар сјајних фора пуким преклапањем сцена, али је пре свега одлично испреплетао свет живих и мртвих, заробивши и протагонисте и гледаоце у врло врцаву морбидну ноћну мору. Једини део где се није снашао је љубавна прича између Бруса и Барбаре Крамптон. Дијалози су им потпуно глупави, патетични и неуверљиви. Изгледа да је Стјуарт више наклоњен еротици него романтици јер су неке његове сцене необично перверзне и ту се много више потрудио. Потрудио се и око краја који је решио маестрално.

Едукативни моменат: Џефри је желео да подари живот наместо смрти, али је само узроковао смрт неколико њих, укључујући и сопствену. Циљ је веома важан, наравно, али и начин како се остварује да се не би направио контраефекат.

Оцена наставника:

(јака)

Циркус наказа: Вампиров помоћник (Cirque du Freak: The Vampire’s Assistant 2009) је филм инспирисан књигама Дарена О’шонесија, односно трилогијом „Вампирска крв“. Филм прати судбину младог и перспективног Криса Масоље коме ће се живот променити када са пријатељем Џошом Хачерсоном буде отишао да посети контроверзну циркуску представу која гостује у њиховом граду.

Критички осврт: Режисер Пол Вајц се изгледа двоумио шта да направи: комедију, акцију, алтернативу, драму, научну или епску фантастику (појављују се ликови налик на Голума из „Господара прстенова“), па је некако све то измешао и то изгледа као пазл који је слагао чекићем. Делови се напросто не уклапају, а неки су превише развучени и зато изгледају празњикаво. Мотивација и заплет су нејасни, као и читава поставка, али то можда и није Полова грешка, а и све то би се вероватно разјаснило, али ово је први део трилогије која никад није настављена (јер није зарадио новац). Не знам колико је критика битна Холивуду, али није била претерано наклоњена. Оно чему сам ја наклоњен су свакако глумци у овом филму који су добро одрадили свој део посла, Џон Рајли пре свих.

Едукативни моменат: Џесика Карлсон је рекла Крису да није важно шта је он, већ ко је он. Мудро збори девојка-мајмуница. 🙂

Оцена наставника:

(негде око ове оцене)

То прати (It Follows 2014) је прича о девојци Мајки Монро која је имала секс са својим новим дечком Џејком Виријем. То је била кобна грешка јер је на тај начин Џејк пренео на њу натприродну силу која је почела да је прогања. Једини начин да се Мајка спаси јесте да пренесе ту клетву даље на исти начин. Ипак, њени пријатељи и она траже и алтернативна решења како да ту силу убију.

Критички осврт: Филм је некако чудно развучен, али се радња одвија сасвим пристојним темпом и свака сцена има смисла. Буџет за овај филм није био богзна шта, али је режисер и сценариста Дејвид Роберт Мичел са мало направио много, баш као и његов директор фотографије Мајк Гиулакис. Оно што ипак вози овај филм је сјајна идеја за заплет и врло паметан расплет, а добрих идеја не мањка ни за појединачне сцене.

Едукативни моменат: Овај филм би могао да буде метафора за полно преносиве болести, попут сиде, на пример. Веома је важно бити сигуран у сексуалног партнера (што Мајка није била, па ју је снашло шта ју је снашло), али и предузети све мере превенције.

Оцена наставника:

(да)

Убости (Stung 2015) је немачко-амерички филм независне продукције чија је радња смештена на једну осамљену кућу чија је домаћица Ив Слатнер приредила забаву. Забаву ће прекинути рој мутираних оса које су попримиле џиновске димензије.

Критички осврт: Одмах ми се допао Мет О’Лири и његов крајње необичан хумор и лежеран став. А одмах су почели да се легу и џиновски инсекти и циклуси развића ових зглавкара су брзи до бесмисла, али изгледа да режисер Бенјамин Диз није могао да сачека да се похвали врло солидним специјалним ефектима. Овај филм има продукцију и специјалне ефекте, али има и гомилу проблема и практично сви прате логику радње или елементарну логику, како желите. Једна од њих су врло разнолика времена за одрастање осе у људском телу. Нису сва била брзинска, већ су била у складу са тим како је већ када погодно. Но, то је проблем са којим су се борили и наставци „Ејлијена“, па то не могу да замерим превише. Међутим, има заиста крупних грешака и при првом нападу оса нејасно је зашто нису ушле и у кућу када су врата била широм отворена. Такође, где су нестале наједном мале осе када су се појавиле велике? Последње секвенце више никакав контакт са логиком немају, почевши од тога да Мет и Џесика Кук узимају као таоца ларву и прете да ће је исећи ножем, као да то инсект може да разуме, до тога да их прогони џиновски инсект који без проблема лети док је у пламену. Осим логике, у филму је хронично помањкање и хумора. Највећи проблем је што филм ни за милиметар није унапредио поджанр у којем је рађен. Све је већ виђено, почевши од идеје до сваке сцене понаособ. Чак и последња сцена, иако је она донекле и успела.

Постоји проблем и са ликовима који су бледи и остали су бледи упркос Бенјаминовим напорима, као и напорима глумаца да их учине чудацима. Донекле је у томе успео Тони де Мајер, али је његова улога ионако била епизода. Највећи проблем је главни протагониста Мет, ма како допадљив био. Постоји чудан подзаплет који се провлачи кроз целокупан филм и чини да основна порука изгледа изненађујуће подмукла: да бисте освојили девојку, морате се магично трансформисати у мокри сан преживљавања и борити се са хордом инсеката који су долетели из филма „Мимикрија“. Станите у ред испред бископске благајне, момци, овај филм има животне лекције за вас, поручује нам Бенјамин. Но, не могу све да ставим на душу овом режисеру. Сцене су довољно узбудљиве, а дијалози су сасвим океј и донекле врцави, али ово потоње је више заслуга сценаристе Адама Арестија.

Едукативни моменат: Клифтон Колинс Млађи је приредио цео масакр јер је помешао ђубриво са хормоном раста. Наравно, ефекат попут приказаног не би се заиста десио, али неодговорно коришћење ђубрива и других суплемената може дефинитивно изазвати негативне промене на животну средину. Дакле, неће расти осе, али ће неконтролисано расти алге ако ђубриво доспе у водотокове и изазваће цветање воде.

Оцена наставника:

(на три)

Други долазак (The Second Arrival 1998) је наставак филма „Долазак“ из 1996. Патрик Малдун је саркастичан и неодговоран програмер који је сазнао да је његов полубрат умро од срчаног напада под мистериозним околностима. Пред смрт брат му је послао документа која показују да је свет под ванземаљском опсадом и да се дешава тиха инвазија. Патрик ће кренути тим трагом, али ће врло брзо схватити да не може да верује никоме јер су многи људи из његовог окружења заправо ванземаљци.

Критички осврт: Мало ми је нејасно зашто је овај наставак снимљен јер он ништа ново није донео. Све о мистерији ванземаљаца видели смо у претходном наставку, а пауколико чудо које је напало Мајкла Саразина видели смо у многим другим филмовима, укључујући и култну „Дину“. При томе коришћени специјални ефекти нису увек били сјајни. Иако је динамика филма прилична и већ у првих десет минута видимо ванземаљца, а у првих пола сата имамо и жешћи напад, некако је филм досадњикав. И све је предвидљиво и одмах је било јасно да су и Емидио Микети и Катарина Блајт ванземаљци. Морам да додам и сцене које су толико натегнуте да више нису ни пред пуцањем. Потпуно су пукле. Џејн Сибет у последњем моменту спашава Патрика на месту где не може да има сазнања да ће га наћи. На његово питање како га је пронашла, она му је узвратила да је репортер. Важи, и ја сам краљ Египта. При свеопштој хаварији нуклеарне електране људи трче ка унутра наместо да се евакуишу ка напоље. Има и других нелогичних, наивних и погодних сцена. Заправо, ретко која није таква. Крај је префорсирано срећан без објашњења како су двоје протагониста дошли дотле, што је и у реду. Ниједно логично објашњење то не би оправдало.

Едукативни моменат: У једном тренутку је Мајкл рекао како ванземаљци производе превише гасова стаклене баште, што ће исцрпети озонски омотач и подићи температуру за 12 степени у наредних десет година. Ја заправо верујем да напредна ванземаљска раса то никако не би урадила јер све што је Мајкл рекао, научно гледано, потпуно је погрешно. 🙂 Најпре озонски омотач нема везе са ефектом стаклене баште и гасови стаклене баште неће изазвати промене на њему. Такође, овај омотач не утиче на отопљавање, односно на апсорпцију инфрацрвеног, већ ултраљубичастог зрачења. И напокон, према предвиђању озбиљних научника, ефекат стаклене баште доводи до промена у просечној годишњој температури од 0,2 степени Целзијуса током једне деценије. И то је довољно да се забринемо, али 12 би било буквално за панику. 🙂

Оцена наставника:

(заправо без плуса)

Пут (The Road 2009) је филм базиран на истоименом роману Кормака Макартија из 2006. Виго Мортенсен са малим сином покушава да преживи у потпуно руинираном апокалиптичном свету.

Критички осврт: Режисер Џон Хилкоат је користио боје: пастелне за срећан, нормалан свет, боје ватре за апокалиптичан и сиве тонове за постапокалиптичан свет, тако да није било двојбе о којем свету прича у том тренутку у филму. Апокалипса је прилично тескобна и већ је у првим минутима филма било јасно да је режисер Џон натоварио велику невољу на нејака Вигова плећа и његовог филмског сина Кодија Смита-Макфија. Тaкође смо могли брзо да се уверимо да неће поштедети ни публику и да ће намучити и нас. Сцена када Виго показује сину како да почини самоубиство је надреална. Како филм одмиче, сцене и разговори су све надреалнији, тужнији и тескобнији. Ово је много тежак филм, дефинитивно није за сваког и чак нисам сигуран ни да ли они који могу да га одгледају могу то у свако доба. Овај филм може бити метафора за рат, на пример, те преиспитује људски живот и његов смисао. Да ли је довољно преживети, пита се Џон, а додатну дилему уносе Виго и његова филмска супруга Шарлиз Терон који су постављени на две супротстављене стране графика. Он жели да покуша да преживи, а она не. Ко је ту кукавица заправо; она која не сме да се суочи са таквим животом или он који нема снаге да га одузме? Крај је исфорсирано срећан, али је и тај део испао претужан. Глумци су маестрално одрадили свој део посла, чак и клинац који је био невероватно убедљив. Оно што је Коди успео је да буде немоћан и неспособан, али да не буде иритантан, што је чест случај код таквих улога. 

Едукативни моменат: Виго је рекао лепу утеху за ружне снове. Рекао је да када сањаш ружне снове то је знак да се још увек бориш и да још увек живиш. Иначе, према једној научној теорији ово има смисла. Она ружне снове објашњава неком врстом припреме наших предака на ружне ситуације које могу да се десе на јави (када су сретали предатора, на пример). 

Оцена наставника:

(мора минус)

Бетмен (The Batman 2022) је једна у низу бројних верзија о јунаку из наслова. Бетмена глуми Роберт Патинсон и његов град Готам је огрезао у криминал. И баш када се одржавају избори за градоначелника, дотадашњег вођу града Руперта Пенрија-Џоунса убио је Загонетач (Пол Дејно). Испоставило се да је то тек почетак серије убистава које ће разоткрити да је врховодство града корумпирано и да Готамом заправо руководи мафијаш Џон Туртуро. Упоредо са тим и Бетмен ће разоткрити много тога о свом преминулом оцу што није знао.

Критички осврт: Ко би рекао да ће малокрвни вампирић Роберт из сумрачне саге одрадити улогу једног врло „таф“ суперхероја. Заправо, некако је сачувао тај свој крхки сензибилитет и сасвим га добро уклопио са јаким борцем, тако да је ова верзија Бетмена више него задовољавајућа. И остале улоге су добре, а Колин Фарел као Пингвин уопште не личи на себе и искрено сам био забезекнут када сам открио да је то у ствари он. Режисер Мет Ривс је направио филм тако да изгледа као стрип и то од оних уметничких, где се користи врло мало боје. И то изгледа заиста импресивно, иако таква идеја у режији није нова. Сама прича је сасвим у реду, има ту преокрета и заплета, али је све то могло много боље. Загонетачеве загонетке су превише апстрактне и публика у њима није могла да учествује, тако да тај интелигентни моменат филма није дошао до свог пуног изражаја. Прича није оптерећена, она тече, али предуго траје за овакав филм, посебно на крају. Да се изразим позоришним језиком, након силних промена долази до преображаја и на крају хармоније, али овде је након преображаја Мет наставио да снима филм и увео је много сцена и много нових промена и то је све заиста вишак. А изрека да од вишка глава не боли овде не функционише.

Едукативни моменат: Бетмен је најпре желео да буде освета за своје суграђане, али је схватио да им тиме неће обезбедити оно што им је заиста потребно и у његовом монологу смо сазнали да је одлучио да буде више од освете. Постао је нада. И заиста, освета нам не може поправити ствари у животу, али ако се надамо да ћемо нешто постићи радом, онда већ постоје макар неке шансе да ће побољшања бити.

Оцена наставника:

(врло, врло јака)

Лако Је Критиковати 193

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Аутопсија Џејн Доу (The Autopsy of Jane Doe 2016) је хорор који се дешава у мртвачници коју воде отац (Брајан Кокс) и син (Емил Херш). Практично су завршили посао за то вече, но дошао је полицајац Мајкл Макелхатон и донео тело неидентификоване жене, те им то представио као хитан случај. Отац и син су започели рад на телу, али ће се испоставити да то неће бити посао као и сваки други.

Критички осврт: Необично је што аутопсију раде отац и син и изгледа да је то било сасвим довољно иновација које је публици пружио режисер Андре Евредал, па је увод у причу био више него класичан са све сценама које вас тргну, али које су листом лажна узбуна пред ону праву, која ће уследити. И уследио је врло језив хорор и Андре је показао да је мајстор заната, само је било потребно да му се да мало јачи буџет који са претходна два филма није имао. Прича као прича није нешто што ће вас „одувати“, али није ни лоша у поджанру у којем је рађена и нуди и довољно страве и довољно мистерије. Крај је решен као опште место, али прихватам да је тешко осмислити да се, након овакве радње, другачије заврши.

Едукативни моменат: Занимљиво је до колико је података могао да дође Брајан док је вршио обдукцију, а захваљујући свом знању. Но, оно што није знао, потражио би у књизи, што је такође сасвим у реду. Драгоцено је имати знање, али је сјајно и ако знамо како да га стекнемо.

Оцена наставника:

(не баш јака, али свакако солидна)

Друштво вештица (The Coven 2022) је филм познат и под називом „Дуга ноћ“. Прича прати двоје младих Скаут Тејлор-Комптон и Нолана Џералда Фанка који су отишли из Њујорка у јужњачки рурални део Америке како би пронашли њену породицу од које је она као мала била одвојена. Оно што ће пронаћи је чист ужас (ни филм није далеко од тога). 🙂 

Критички осврт: Када једемо нешто што нам не прија обично кажемо да једемо ми то, а оно једе нас. Овај филм је такав некакав; гледам ја њега, а он гледа мене. Ово је толико пута већ поновљена прича и делује потпуно препознатљиво у сваком свом детаљу, сцени, чак и начину снимања. Режисер Рич Рагсдејл није изгледа добио баш много материјала од својих сценариста Марка Јанга и Роберта Шепеа, па је одуговлачио и развлачио толико да је хорор прича (која, ваљда, треба да изазове страву и језу), постала прилично досадњикава. Посебно је развучено финале са ритуалом и преокретом тог ритуала. При томе прича нема ни много смисла, пошто су чланови култа час нападали, час нису и гледаоци су напросто принуђени да то прихвате тако, без икаквих правила и логике дешавања.

Едукативни моменат: Чланови култа су ослободили демона верујући да ће им он подарити бољи свет и положај, али су пронашли само смрт. Ми вероватно нећемо ући у баш тако екстремне ситуације, али морамо да будемо свесни да нећемо профитирати ако се служимо лошим средствима, па се тако нећемо обогатити ако се будемо коцкали, на пример.

Оцена наставника:

(може и један)

Д-рат (D-War 2007) је јужнокорејски СФ који се дешава у Америци у модерно време, али прати причу која је древна и дешавала се у Азији. Тада су постојале џиновске змије и добра змија је као награду од небеса добила могућност да се претвори у змаја. Међутим, зла змија је желела ту моћ пре ње, али је исход био да је није добила ни једна ни друга. У садашњости змије ће покушати наново, а актери који им могу помоћи или одмоћи у томе реинкарнације су личности из давног доба.

Критички осврт: Са буџетом од 32 милиона, у тренутку снимања, ово је био најскупљи корејски филм свих времена. Ипак се исплатио и зарадио више од дупло, али му критичари нису били наклоњени. И то са правом. Ово је врло површан, заправо плитак и претерано поједностављен филм који врца од општих места и толико погодних момената да су заиста наивни. Дијалози су толико лоши да су испразни, а оно што је најгоре је да је наводна источњачка култура сасвим американизована и сви Азијати из минулог доба реинкарнирали су се у лепе и познате холивудске глумце. А уз њих иду и репризе разних (обавезно бољих) блокбастера, па ту има оних који имају везе са темом (попут „Господара прстенова“), али и оних који немају (оно што се у болници дешава са Амандом Брукс врло је слично оном што се дешава са Линдом Хамилтон у другом делу „Терминатора“). Но, буџет је свакако добро утрошен и специјални ефекти су заиста импресивни. Хумор, пак, много је далеко од импресивног. Но, и тај покушај хумора је колико-толико подношљив у односу на патетичне монологе који повремено провејавају у филму. Све у свему, ово је рат који је змај добио, али осим њега не видим ја овде победника посебно не међу ауторима овог остварења. 🙂

Едукативни моменат: На крају су двоје главних протагониста поступили онако како је исправно, а не како су желели. Некада нам то неће изгледати фер, а изгледаће нам врло напорно и тешко. Ипак, треба да знамо да ако исправно поступамо на дуже стазе ћемо решити проблеме.

Оцена наставника:

(без поправног)

Човек од прућа (The Wicker Man 2006) је римејк истоименог филма из 1973. Николас Кејџ је полицајац који је управо унапређен јер је изложио живот опасности да из запаљених кола (додуше безуспешно) спаси мајку и кћерку. Тада му стиже писмо од његове бивше веренице Кејт Бејан која га моли за помоћ да пронађе њену несталу кћерку. Она живи на изолованом острву које настањује необична заједница доминантних жена и подређених мушкараца. Николас се одазива овом позиву и покреће истрагу на острву, али се она врти у круг и сваки траг на који наилази не открива ништа, већ покреће нова питања. Једно је јасно, а то је да становници острва припадају паганском култу и да за пар дана креће њихов празник на којем ће се десити језиве ствари.

Критички осврт: Не могу да кажем да је римејк сасвим лош и режисер Нил Лабут је на интересантан начин дочарао популацију на острву, мада идеја о таквој врсти матријархата није нова ни на филму, ни у књижевности. Нил је пробао да причи да нови угао, да је рационализује и да је више фокусира, али је ипак задржао неке оригиналне сцене и некако тај спој није успео. Мистерија се развукла и свашта се ту нешто десило, али залуд. Најпре, изгубила је свој смисао који је имала у оригиналном филму, а потом и расплет је био више него предвидљив још пре него што је прошло пола филма (а то могу да тврдим јер сам овај филм гледао први). Некако је Нил приземљио ову причу и учинио је добрим, али неуспелим покушајем, ако тако могу да кажем. Није помогла ни Николасова глума јер није била на висини коју он може да достигне.

Едукативни моменат: Неке ствари не морају уопште да буду онакве каквим нама изгледају. Николас је градио случај тако да је хтео да спаси девојчицу да не буде жртва, а жртва је постао он сам. То је зато што је градио случај на непоузданим доказима. Да ми сами не бисмо били жртве незнања, треба да градимо мишљење на оном што су поуздани извори.

Оцена наставника:

(на два или два на три)

Човек од прућа (The Wicker Man 1973) је поменути оригинални филм, инспирисан романом „Ритуал“ Дејвида Пинера из 1967. Едвард Вудвард је полицајац који је дошао на острво да истражи случај нестале девојчице. Он покреће истрагу која не даје резултате јер су трагови врло збуњујући. Као бескомпромисни хришћанин, Едвард је згрожен слободним, раскалашним животом мештана, као и њиховом паганском филозофијом. Ипак, искористиће њихове ритуале како би се маскиран увукао међу њих и тек тада ће схватити прави разлог зашто је он ту.

Критички осврт: Ова прича је слојевита за разлику од римејка јер док је тамо мотив био јасно сведен на конкретну животну причу главног протагонисте, у овом случају је апстрактан и референцира на религију. И овде је укључена животна прича главног протагонисте, али на суптилнији начин и Едвард се бори пре свега сам са собом између оног у шта верује и оног што жели. Његова емотивна уплетеност у причу је пре свега његова сујета као полицајца и хришћанина и он прихвата случај као изазов за који сматра да му је дорастао. За нас ово је такође изазов који нам је изложен не само да размишљамо о случају и да пробамо да га решимо пре главног јунака, већ и као другачији угао гледања који нас провоцира јер се опире давно успостављеним друштвеним вредностима са којима живимо. Интрига, коју је режисер Робин Харди врло мудро исплео и која је толико слуђујућа и за Едварда и за нас, учинила је да је много теже претпоставити ка чему све то води и какав ће бити расплет. Ова верзија је далеко интригантнија, тим пре што житељи острва нису препознатљиви секташи на први поглед, као што је то случај са онима у римејку. Заиста добра мистерија и рекао бих заслужена награда Сатурн.

Едукативни моменат: Робин је овде супротставио две религије – хришћанску и паганску и довео је главног лика Едварда у позицију да негира ону другу тако што успоставља сопствену као једину праву. Међутим, то код религија тако не може баш лако јер се оне базирају на вери, а не на доказима. Свако има право да верује у оно што жели, тако да то тако морамо и да прихватимо и поштујемо туђа убеђења. Осим, наравно, ако њихова уверења нису уперена против других људи, као у овом филму.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Средина лета (Midsommar 2019) је тзв. фолк хорор. Радња почиње у Америци где се петоро студената и пријатеља припремају да отпутују у Шведску у комуну из које потиче један од њих Вилхелм Бломгрен. Чланови комуне ће ускоро прославити празник који се дешава средином лета и Вилхелм жели да његови пријатељи виде фестивал који ће тада уприличити. Они су заиста сви отпутовали и комуна им се допала на први поглед, али ће већ први дан постати јасно да фестивал уопште није безазлена, сулуда забава какву су очекивали.

Критички осврт: Напокон да путовање кроз шуму неко сними другачије. Чак и када је камера била у птичијој перспективи, што је стандард, опет је то имало неког смисла. Углавном, дођоше они тако до необичног села и ту је почело да се дешава свашта, али врло спорим темпом. Ипак, филм није досадан, иако је хорор и превише дозиран, а готово цела радња смештена је у луцидни фестивал. Сами детаљи фестивала прилично су предвидљиви. Заједница је некако лепршава у лаким и једноставним ношњама, а у контрапункту са оним што раде. Јако ми се допало што емоције једног доживљава група и то је оригинална замисао. Овај филм свакако има емоције и реалне односе, пре свега мушко-женске и све је то дочарано кроз животне ликове. Ти ликови се брзо развијају (упркос спорој радњи) и то је можда оно што држи пажњу у овом филму. 

Едукативни моменат: Иако је своје пријатеље одвео у смрт, Вилхелм је био у праву када је саветовао своју симпатију Флоренс Пју да не треба да тражи подршку од свог филмског дечка Џека Рејнора, већ да треба да је тражи тамо где ће је заиста пронаћи. Другим речима, уколико нам блиске особе не дају подршку, онда не треба ни да буду блиске. 

Оцена наставника:

(врло јака)

Ритуал (The Ritual 2017) је британски хорор снимљен према истоименом роману Адама Невила из 2011. Четворица пријатеља су се отиснула на планинарски подухват у Шведској у част недавно убијеног пријатеља Пола Рида. Пошто је један од њих Сем Тротон повредио колено, решили су да скрену са пешачке стазе и запуте се кроз густу шуму. Испоставиће се да је то била кобна грешка.

Критички осврт: И напокон се неко досетио да на хорор путовање не пошаље петоро младих и лепих људи, већ четворицу средовечних и прилично обичних (не рачунајући Роба Џејмса-Колијера који је и модел) мушкараца. Колико сам сазнао филм није зарадио довољно и очигледно је да средовечни и обични мушкарци не продају филм, али јесу новина и сам филм уопште није испао лоше и заинтересовао ме је од самог почетка врло ефектном сценом пљачке радње. Посебно бих похвалио изглед божанства које је стварно маштовито осмишљено, а и цела прича у вези са њим је донекле иновативна. Ипак, доста је и неразрађена и има ту простора за унапређење. Рецимо, интригантна је прича становника шуме, те како их је божанство одабрало и чиме их је конкретно даривало, али је остала недоречена.

Едукативни моменат: Сем је рекао како је научио у извиђачима да не постоје пречице. Оно што ми сматрамо пречицом је заправо – пут. Мудри су ти извиђачи.

Оцена наставника:

(чак врло солидна)

Крвари са мном (Bleed with Me 2020) је прича о аутодеструктивној младој жени Ли Маршал, која је отишла да проведе викенд у шумској викендици своје новостечене пријатељице Лорен Бејти. Лоренин момак Ари Тајрос није одушевљен што њих двоје неће бити сами, али то је мањи проблем. Већи је проблем што Ли полако увиђа да сваке ноћи Лорен краде крв од ње.

Критички осврт: Сценариста и режисер Амелија Мозиз је мудро уплела два жанра у један и свакоме је дала шансу. Прича је заиста добра и иако ју је Амелија затворила у шумску колибу и нешто мало околине, те улоге свела на свега три (додуше одлична) глумца, заиста држи пажњу. Амелија је тек од 2020. кренула са вампирским филмовима, али очекујем да ће убудуће она дати озбиљан допринос поджанру, тим пре што је показала да влада и вампиризмом и драмом.

Едукативни моменат: Лорен је одлучила да помогне својој новој пријатељици Ли и настрадала је. Ли је имала озбиљан психички проблем, који не може да реши једна особа која није стручна, без обзира колико то жели. Такав је случај са дрогом, на пример, те је сва прилика ако будемо хтели да лечимо друге од тога, да ћемо настрадати попут Лорен. Некада није добро да ми будемо ти који ће помоћи јер не умемо и треба да препустимо онима који умеју и чији је то посао.

Оцена наставника:

(онаква)

Између (The In Between 2022) је тужна љубавна прича која је задесила Џои Кинг, девојку која је преживела саобраћајну несрећу (додуше једва), али њен дечко и велика љубав Кајл Ален није. Међутим, он је и даље присутан у њеном животу, али као дух. 

Критички осврт: Лепо, емотивно (готово да ме је дотакло 🙂 ), нежњикаво и досадњикаво. Додуше, друга половина филма већ има бољи темпо, а и дешавања и што се романсе и што се СФ дела тиче (који се све време преплићу, иначе). Режисер Ари Посин и сценариста Марк Клајн су мало претерали у изградњи карактера у односу на породичне односе, па ако си дете без родитеља ти си несигурна, а ако имаш брижне родитеље говориш пет светских језика, начитан си и спортиста приде. Наравно да је људски карактер далеко компликованија ствар, али може да прође у овом случају и у функцији је приче. Сама прича је млака, али није лоша и има добре поруке које референцирају на велике животне теме. Љубавна тематика мора да буде мало више развучена и то Ари није избегао, али је патетику сасвим добро дозирао. Све у свему, заиста није лоше.

Едукативни моменат: Ким Дикенс је рекла (парафразирам) како не жели да не жели да не уради ништа због страха од лоших ствари, пошто ће онда пропустити оне добре. Добра животна филозофија, рекао бих. Још једну паметну је рекла Џои, а то је да треба да чује када Кајлу каже да га воли. Џои је на то узвратила да ваљда он треба то да чује, али је Ким инсистирала да сама Џои треба да чује – саму себе. Да је објавила свету да га воли и да тај свет зна да се њена осећања рачунају. И да се тиме и она рачуна. 🙂

Оцена наставника:

(шућмурасто-ружичаста)

Расходовано (Decommissioned 2021) је кратки СФ који се дешава у свемиру где се астронаут Џои Вијеира суочава са застрашујућим и невероватним догађајем.

Критички осврт: Ово је необичан хорор и иако главног и јединог протагонисту Џоија практично напада свемирско одело, опет је некако језив. Свакако је идеја нова и маштовита, мада је јако тешко ту пронаћи логику дешавања. Но, допада ми се, без обзира. Морам да похвалим и Џоија који је врло убедљив.

Едукативни моменат: Људи из свемирског програма су наменили оделу да за неколико недеља уђе у Земљину атмосферу и изгори, али се то није десило. Ствари се често не одвијају како смо замислили, па није згорег имати и план бе.

Оцена наставника:

(па, у ствари и може)

Лако Је Критиковати 190

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Чудовиште (괴물 2006) је јужнокорејски филм о породици чудака која ће се суочити са застрашујућим створењем из оближње реке Хан. 

Критички осврт: Потпуно је померен филм, али истовремено много реалнији у односу на гомилу америчких блокбастера са истом темом. Има и он неких својих рупица, па је тако изостао адекватан одговор војске или полиције, али и то је можда део критике коју филм упућује Јужнокорејанцима, а богами и Американцима. Радња синусоидира, има својих добрих и јако смешних тренутака, али има и празног хода. Ових првих ипак више и утисак је свеукупно добар, мада би специјални ефекти могли да буду и нешто бољи.

Едукативни моменат: На почетку филма су два научника поступила неодговорно изливајући опасне хемикалије у водовод, које су потом доспеле у реку. Један од њих Скот Вилсон је тврдио како је река огромна и да то неће утицати на њен живи свет, али ипак јесте. Не очекујем да ће услед загађивања речни свет мутирати у чудовишта, али хемикалије могу бити мутагени и нанети свем том живљу велику штету, чак иако је загађивач изливен у малим дозама.

Оцена наставника:

(минус)

Природни град (내츄럴 시티 2003) је још један јужнокорејски СФ. У далекој будућности полицајац Ју Џи Тае је заљубљен у киборга Рин Сео и користи све начине, чак и нелегалне, како би је очувао у животу. Рок трајања од три године Рин истиче, али црно тржиште развија нове технологије које би могле да помогну Јуу да спаси своју љубав. Међутим, ствари ће се искомпликовати и цена Јуове опсесије биће превелика.  

Критички осврт: Рецимо да би ово била корејанска верзија америчког култног „Истребљивача“ и донекле се сензиблитети ова два филма преклапају, а и неке идеје су очигледно преузете попут употребе киборга и њиховог кратког рока трајања. Но, овде се не ради о пробуђеној свести киборга и њиховој жељи за животом, већ су овде покретачи искључиво људи, а киборзи су средства за постизање циља. Режисер Мин Бјон-чхон је као мотивацију својих ликова поставио прилично апстрактне идеале, попут љубави, херојства и вечног живота, али све то опет не изгледа нереално. Некако је успео да ме убеди да његови ликови трагају управо за тим, а глумци су их тако дочарали да сам могао да осетим емпатију према њима. Ово је необичан спој тужне љубавне приче и врло ефектне акције и не могу да кажем да тај спој није успео, али се јасно осећају осцилације у динамици филма како који жанр преовлада. Што се динамике тиче, у причи се овде заиста свашта дешава, па ту имамо полицијске акције, нежне изливе љубави, сукобе бивших пријатеља, читаву заверу са преокретом, мегаломанске амбиције главног злочинца да освоји цео град, перспективе различитих ликова, али без обзира на све то, некако се радња споро развија и Мин је успео да нам дочара све што је желео. Заправо, у питању је врло добар филм и заиста му мало фали да буде одличан, али ни сам нисам сигуран шта конкретно.

Едукативни моменат: Ју је признао Јае Еун Ли да је желео да искористи њено тело да у њен ум смести свест своје љубави Рин. То је објаснио тиме што Јае ионако продаје своје тело као проститутка. Јае не може да очекује да ће је други вредновати више него што она вреднује себе, а то и нико други не може очекивати.

Оцена наставника:

(на пет)

Животни (Life Like 2019) је филм који прати млади брачни пар Адисон Тимлим и Друа ван Акера који су се, због смрти Друовог оца, преселили у његову породичну кућу. Адисон није била одушевљена због те промене, пре свега због њој непојмљивог стила живота. Друова породица је богата и већ први дан по усељењу Адисон је отпустила послугу јер није могла да прихвати да се на такав начин запошљавају људи. Друу је било јасно да је Адисон потребна помоћ око послова у великој кући док он води фирму, па је пронашао компромисно решење. Обратио се Џејмсу Д’арсију који производи роботе налик на људе намењене за слуге. Тако је млади пар добио Стивена Стрејта, који, како се испоставило, ипак није решио, већ још више закомпликовао њихове ионако компликоване односе.

Критички осврт: Филм има два паралелна жанра – драмски и СФ и оба су некако крњава. Драмски део је солидније урађен и нуди једну нову причу о Пепељуги која никако не жели да постане принцеза и у њеној мотивацији филм је добро поентирао. Ликови су прилично конзистентни и добро грађени, али је глума спорадична и рекао бих да се ту Дру најслабије снашао. Однос брачног пара се на крају побољшао, али то видимо тек у последњој сцени и то је режисер Џош Јанович дао као готов производ, иако је међу младим паром остало много тога неразјашњеног и недореченог. Такође, сексуални инцидент између Друа и Стивена је на стакленим ножицама и није сасвим јасно зашто се он у ствари десио. Можда је могло је и без тога, мада не квари утисак много.

СФ део је већ прилично неуверљив јер (сада мора спојлер) се испоставило да је Стивен људско биће које је Џејмс одгајао тако да верује да је робот. Нисам сигуран да се то у уобичајеним ситуацијама не би приметило, ма колико год да је Џејмс мајстор роботике. Морао би да се види умор или напор када би понео нешто тешко (за то и служи), а о повредама и физиолошким потребама да не говоримо. Да би нас уверио да је Стивен робот, Џош је правио сцене у којима се види да он то јесте и приликом партије сквоша са Друом, који је био видно преморен и окупан знојем, Стивен је био чист као суза и са беспрекорном фризуром. Међутим, то аутоматски обара расплет на крају. Сам крај разрачунавања са Џејмсом, који је сада већ прави трилер, прилично је погодан и одвија се по обрасцу, а последња сцена је ипак претерана. Оно што не могу да не ценим у овом филму је идеја, која је прилично добра и свежа, али је, када размислите о њој, мајсторство реализовати је, а бојим се да Џош такав мајстор није.

Едукативни моменат: Џејмс је рекао младом пару да се Стивен чудно понаша за једног робота јер му се обраћају као особи. И то не важи само за роботе; важи и за особе. Оне ће се понашати према вама онако како им се и ви обраћате. 

Оцена наставника:

(не јака, али перспективна)

Смртоносна трка (Death Race 2008) је римејк филма „Трка смрти 2000“ из 1975. На неки начин филм је футуристички јер референцира на 2012. када су, због колапса економије и пораста криминала, затвори постали приватни. Један такав затвор води Џоун Ален и организује трке аутомобила у којима је све дозвољено, чак и оружје и убиства. У тај затвор долази и Џејсон Стејтам, који је сјајан возач и којем је намештено убисто властите супруге. Ускоро ће му постати јасно да сва дешавања у његовом животу и те како имају циљ и да се иза њих крију врло зли мотиви.

Критички осврт: Филм је препун општих места и готово је у потпуности предвидљив, али је режисер Пол В. С. Андерсон био довољно поштен да се није трудио превише да гради мистерију. По том питању ишао је добро утабаним ауто-стазама и радио по обрасцу који је колико-толико одржив. Његов фокус је био на акцији и то овај филм пре свега и јесте и то чиста адреналинско-тестостеронска акција и ту је пружио максимум својој публици. Чак је и мени, који нисам фасциниран ни акцијом, ни ауто-тркама, све то било занимљиво. Наравно, убацио је и опасне лепотице попут Натали Мартинез и такав рецепт тешко да може да омане, а (зачуђујуће за овакав филм) ту је и геј карактер који тумачи Тајрис Гибсон, те врло позитиван став према њему. Мада Пол није претерано потенцирао тај аспект Тајрисове личности, ипак је то корак више ка толеранцији. Неки моменти су за неколико нијанси више патетични но што је права мера и свакако нисмо могли да очекујемо богзна како виспрене реплике, али глумци су се показали једнако као и Пол. 

Едукативни моменат: Џоун је рекла Џејсону како он није права фигура оца за његово дете и да не треба да га преузима од родитеља који су га посвојили. Он је то ипак учинио јер је закључио да нико није савршен, па тако ни он, али да има нешто што други немају, а то је да нико не може да воли то дете више од њега. А то се рачуна. И заиста, рачуна се.

Оцена наставника:

(једвита)

Небодер (High-Rise 2015) је дистопијски филм који се дешава у напредној грађевини која би требало да представља свет, односно град за себе. Станари имају све што им је потребно у тој згради, а размештени су тако да сиромашнији насељавају ниже спратове, док су богати на вишим. У фокусу филма је Том Хидлстон који је самац и који жели да пронађе своје место у тој згради. 

Критички осврт: Режисер Бен Витли је, рекао бих, урадио добру ствар што се фокусирао на једну тему и није начињао друге, осим ако не проистичу из те главне – глобализма. Дакле, он се није бавио мањинама и људским правима, већ напросто друштвеном неправдом према сиромашнима, али и њиховим нереалним амбицијама или недостатком истих, декаденцијом богатих и распадом породице као институције, мушко-женским односима у оквиру таквих, начетих породица, те растућим феминизмом и политиком која све то прати. И у центру свих тих збивања је Том, који не припада ни овде ни тамо, код којег је све солидно, али ништа перфектно и чији живот улази у колотечину која га разједа. Он ипак не жели да се меша ни у шта што се дешава око њега, ни у нарушену животну средину, ни у породично насиље, иако је све транспарентно уз врло танке, слабо изоловане зидове. И поред свих невоља, испоставља се да је управо Том адаптабилан и да преживљава праву малу апокалипсу која уништава ово друштво (према Беновом мишљењу очигледно унапред осуђеном на урушавање). Ово је добра критика друштвеног система, обрађена кроз готово уметнички филм и са врло ефектним кадровима. 

Едукативни моменат: Издвојио бих цитат на самом крају филма. „Систем слободног подузетништва је нужан, али недовољан услов. Постоји само један господарски систем на свету, а то је капитализам. Разлика лежи у томе да ли је капитал у рукама државе или је већи део тога у рукама људи изван државне контроле. Тамо где се налази државни капитализам, тамо никада неће бити политичке слободе.“ Ја не знам да ли је ово тачно, али свакако треба видети разна гледишта. 

Оцена наставника:

(рецимо)

Кева (Ma 2019) је филм у чијем фоксусу су група тинејџера и средовечна жена Октејвија Спенсер која са њима прави крајње необичан однос. Она им набавља алкохол и пушта их да партијају у њеном подруму и њима се то у почетку јако допало. Временом, почињу да примећују да је Октејвија веома чудна и можда чак и опасна.

Критички осврт: Ово је добар хорор, који није страшан, али јесте интригантан и гадан. Прича је слојевита и смислена, без већих грешака. Октејвија је поцепала своју улогу и појела за доручак једну такву глумачку величину као што је Џулијет Луис, мада поређење у овом случају баш и није фер с обзиром на улоге које су им додељене. Режисер Тејт Тејлор је завршницу мало збрзао и приземљио филм попут авијатичара коме се баш, баш жури кући, али није превише покварио утисак.

Едукативни моменат: Одрасла особа која даје деци алкохол, ма колико њима напредно изгледала и кул, дефинитивно им није пријатељ, све и да нема лоше задње намере.

Оцена наставника:

(можда би могла и петица)

Вечни (Eternals 2021) је суперхеројски филм из Марвеловог универзума и такав је 26. по реду. Вечни су ванземаљски суперхероји који су дошли на Земљу још 5000 година п.н.е. како би истребили чудовишне девијанте и спасили људе који су њихов плен. Међутим, њихова мисија постаје јаснија тек у садашње време и неће им се допасти. Пред њима је тежак избор и тежак задатак да спасу цело човечанство. 

Критички осврт: Прича је добро осмишљена са можда превише ликова, али су сви толико упечатљиви да их је лако запамтити и повезати са њиховим моћима које јесу разноврсне, али нису нове у свету суперхероја. Ови су можда превише фенси направљени, а и девијант који је еволуирао није довољно искоришћен, али већих грешака у филму нема. Ово је једна добро урађена суперхеројштина.

Едукативни моменат: Тек када су се сви вечни удружили у један ум успели су да победе биће величине планете и велике снаге, чија врста ствара звезде. Тимски рад омогућава резултате које појединци тешко могу да остваре и који могу бити заиста импресивни.

Оцена наставника:

(жемо)

Тамара (Tamara 2005) је филм о девојци из наслова коју глуми Џена Деван. Тамара се аматерски бави вештичарењем, а са жељом да заведе свог наочитог професора Метјуа Марсдена. Пошто је неснађена у школи, постаје жртва грубе шале, али и трагична жртва јер је шала пошла по злу. Другари из школе су одлучили да трагични догађај не пријаве полицији, већ да несрећну девојку закопају у шуми. Њихово изненађење биће утолико веће када је следећи дан виде у школи лепшу него икад.

Критички осврт: Ово је јадна верзија „Кери“: имамо угњетавану и неугледну, а у ствари лепотицу Џену која има смртоносне моћи и лепу заштитницу Кејти Стјуарт која је искусила да је пут до пакла поплочан добрим намерама. И имамо грубу шалу која ће бити окидач, а коју спроводи распусни пар Брајан Кларк и Мелиса Елијас. Невоља је што су готово сви наведени глумци прилично непознати и са врло танким каријерама, а ако одгледате овај филм биће вам јасно да нису могли да достигну више. Није само глума лоша, већ и дијалози, а и сценарио, који сам већ поменуо. Режисер Џереми Хафт је напросто један, доказано квалитетан и култни филм транскрибовао у други поджанр хорора. Врло безидејно и прилично бледо, а да би све било још безидејније и блеђе, почевши од Тамарине смрти филм скреће ка „Знам шта сте радили прошлог лета“. Ово није први филм који је компилација других, али изгледа да Џереми не уме да преписује или то ради као ђак који толико не учи да уписује бесмислене појмове које није добро чуо од другара. Једна сцена ме је подсетила на серију „Чари“ и она би одговарала квалитету овог филма, мада, кад размислим, серија је боља. 🙂

Хорор део је одрађен уз врло насилна, али не баш узбудљива смакнућа. Џена се поиграва својим жртвама на чудне начине, уз много крви и изнутрица и са великим паузама између крвавих пирова како бисмо се питали шта сада смера. Заправо се не питамо јер а) све је некако предвидљиво, б) прилично је виђено у другим филмовима (рецимо у првом делу „Вриска“ јер и тамо су двојица убица, а и овде Жил Хакоен и Брајан) и в) предосадно је. Уз све ово бих додао да има много наивних момената и реакције ликова у много наврата нису логичне.

Едукативни моменат: Тамара је преко Марка Девиња поручила свима да се никада не плаше да заступају оно што је исправно. Добар савет од једне вештице. 🙂

Оцена наставника:

(сигурна)

Модерни вампири (Modern Vampires 1998) је, као што сам назив каже, прича о вампирима, пре свих о Касперу ван Дину који се вратио у Лос Анђелес, баш у тренутку када овим градом ординира „Холивудски кољач“, вампирица која сеје страх и у људској и у вампирској заједници. Каспера јако занима ова вампирица јер је она љубав његовог живота. Међутим, неће му бити лако да је спасе јер је жели мртву гроф Дракула (Роберт Пасторели) лично.

Критички осврт: Ово је тра-ла-ла филм и јако ме подсећа на наше плитке комедије осамдесетих, попут „Хајде да се волимо“, испразан и без вредности. И што је најважније, без праве приче. Режисер Ричард Елфман је сместио у филм помало од свега што би могло да прода филм, па ту има и еротике, акционих пуцачина (практично све су катастрофално лоше) и хумора (неколико фора јесу добре, признајем). Наравно да је у питању црни хумор, али интересантно је да је Ричард сместио и неке јаче теме, попут расизма, нацизма и тешких породичних трагедија, али са намером да се зеза са њима и то сасвим безуспешно. Не познајем рад овог режисера, али он напросто, макар у овом филму, никако није успео да добаци преко врло сведене комедије. Крај је са једне стране исфорсиран, а са друге антиклимактичан. Ако пропустите овај филм, заиста нисте пропустили богзна шта.

Едукативни моменат: Ван Хелсинг (Род Стајгер) је на крају настрадао како није желео јер се удружио са криминалцима. Ако размислимо то је једини могући исход. Морамо бирати друштво. 

Оцена наставника:

(на један или један на два)

Хотел Трансилванија: Трансформанија (Hotel Transylvania: Transformania 2022) је четврти наставак саге о породици вампира која води хотел, односно уточиште за чудовишне створове. Глава породице Дракула (глас је позајмио Брајан Хал) жели да се повуче у пензију и остави хотел својој кћерки (Селена Гомез), али не и зету Џонију (Енди Семберг) јер је (само) човек и уз то врло непоуздан. Када је схватио да је Џони начуо да ће бити власник хотела заједно са својом супругом, Дракула се успаничио и верујући да ће овај све упропастити својим фикс идејама, измислио је закон према којем не може да преда имање Џонију јер овај није чудовиште. То је сморило Џонија, али тада сазнаје од лудог научника Ван Хелсинга (Џим Гафиган) да овај има начин да га претвори у чудовиште. Џони са радошћу прихвата и Ван Хелсинг га претвара у змаја. Испоставиће се да се све то није завршило на томе, те су нека чудовишта постала што људи, што желе, укључујући и самог Дракулу, али је најгоре то што промена није коначна и мутације трају све док се преображени Џони не претвори у безумну звер, а апарат за претварање се у међувремену поломио. Како би исправио своју грешку Дракула са зетом креће у Јужну Америку како би пронашли кристал и заменили сломљени на апарату. Испоставиће се да је авантура ипак превише за Дракулу који је изгубио своје вампирске моћи.

Критички осврт: Хумор је приказан мање-више кроз неспретне гегове јунака и такве комичне цртаће најмање волим јер су обавезно сведени. Међутим, овде то и није испало тако лоше и заиста има више од пар добрих фора. Цртаћ је динамичан и забаван, али без јачих порука и дубљих емоција. Некако је тај сегмент површно одрађен. Прича је добро вођена и технички дојам је прилично висок, али уметнички заиста не. 

Едукативни моменат: Џони је рекао свом тасту Дракули да ако у свему буде видео лоше, пропустиће добре ствари. Све му је рекао.

Оцена наставника:

(могла би и четворка, али би била поклоњена)

Лако Је Критиковати 184

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Неправда (Injustice 2021) је један у низу цртаћа о Ди-Сијевим суперхеројима. Супермен је сазнао да ће постати отац јер је његова љубав Луис Лејн трудна. Међутим, Џокер је у вештој акцији успео да изведе да Супермен убије Луис, а потом је уништио читав Метрополис. То је разгневило Супермена и он је убио Џокера, али је онда постао опасност за читав свет. Бетмен и још неки јунаци одлучили су да га зауставе. Проблем је што је Супермен неуништив и што је на својој страни задржао моћне суперхероје.

Критички осврт: Ово је врло озбиљан цртаћ и тако је урађен, али није оригиналан. Супермена као тиранина смо већ имали прилике да видимо управо у Ди-Сијевим анимираним филмовима, углавном у алтернативним стварностима (што је и овде случај, а то знамо по томе што Супермен има живог тату, а не маму). Ауторе цртаћа о Супермену очигледно највише интригира његова смрт и његова злоупотреба моћи можда и зато јер су обе те појаве тешко замисливе због поставке таквог лика. Једноставније речено, представљају изазове. Овај је био изазов буквално за све ликове и солидно је реализован. Режисер Мет Питерс је врло добро водио причу и ако већ није успео да да оригиналну поставку, макар је унео машту у детаље. Оно што је уједно и јака и слаба страна приче је динамика која је баш брза, тако да се олако прешло преко смрти неколико хероја. Са друге стране, прича има дубину, слојевита је и са ликовима који, иако су нам познати, нуде нову страну сопственог карактера и развијају се. Они уче из сопствених грешака и то је најбоља страна овог филма. Добра страна је и што не нуди готова решења, али указује на оно што јесте погрешно.

Едукативни моменат: Овај цртаћ нам показује да никако није добро да неко има апсолутну моћ, па макар то био и Супермен. Судови морају бити институционализовани и институције морају да постоје и иако нам то делује као споро достижна правда, свакако је боље од оне коју спроводи само један човек.

Оцена наставника:

(сигурна)

Породица Адамс 2 (The Addams Family 2 2021) је наставак филма из 2019, а у фокусу је добро позната мрачна фамилија фрикова. Кћерка Среда је очигледно ингениозна и иако није победила на школском сајму науке, њен рад је ипак привукао пажњу богатом научнику Стрејнџу. Да ствари буду још „стрејнџније“ испоставиће се да му је Среда наводно кћерка и да он сада жели старатељство над њом. Њени родитељи нису срећни због тога и чак покушавају да побегну – у свом уклетом камперу (јер су иначе планирали породични одмор). Испоставиће се да бег није решење, а и да Среда жели да оствари своје замисли у фенси лабораторији коју Стрејнџ поседује. Било како било, њени родитељи не одустају од ње.

Критички осврт: Режисерски двојац Конрад Вернон и Грег Тирнан су, као и у првом делу, наново имали саркастичне опаске на рачун неких америчких вредности, али оне су остале само то – опаске. Нема ту дубине и разраде, већ су се више фокусирали на главну радњу која у ствари и није лоша. Делује расуто, тим пре што се дешава на путу и на разним локацијама, али јесте конзистентна. И јесте предвидљива, али и интересантна је и има хумора. Но, некако ми, као и први део, баш и није у духу породице Адамс како је изворно осмишљена и то је највећи минус. Плус је тај што музика није лоша, а и свеукупно је овај део за пар нијанси бољи од претходног.

Едукативни моменат: Среда је све време грешила јер је желела да поредак ствари буде логичан; да она победи на школском дану науке и да њен старатељ буде уједно и њен биолошки отац. Међутим, када размишљамо о ономе што се дешава у животу не можемо се руководити искључиво хладном логиком јер смо људи; морамо укључити и емоције. Заиста је важно да се награди и учешће на школској активности (не само победа), а и породица треба да буду они који вас воле и који су вам се посветили.

Оцена наставника:

(плус)

Пепељуга (Cinderella 2021) је адаптација познате бајке Шарла Пероа и мјузикл. Пепељуга је Камила Кабељо, која сања да постане дизајнер и има сопствену радњу. То не наилази на одобравање нити њене помајке Ајдине Мензел, нити њених суграђана. Но, преокрет настаје када се у Камилу загледа наочити принц Николас Галицин, јер то за Камилу постаје и шанса и препрека. 

Критички осврт: Најбоље форе у филму и убедљиво најсмешнији део је када се појавила кума вила Били Портер. То је уједно и једина верзија ове бајке где је кума у ствари кум (мада је ипак кума, ако ме разумете) и свакако корак даље у промовисању слобода и људских права. Улога је и у складу са једном од тема, а то је мода у којој доминирају геј дизајнери и не мислим да сам дискриминативан када то тврдим. Ово је варијанта филма „Ако се ципела уклапа“ из 1990, али је значајно боља. И тамо је Џенифер Греј била дизајнер, а овде је то Камила. Када сам поменуо људска права, овде је та тема вишеструко потенцирана, па се Камила бори да као жена успе у бизнису, а Талула Грејв у политици. Већина глумаца су црнци или хиспано, што је још један вид, а све је то добро пласирано кроз одлично одабране и изведене нумере. Режисерка Кеј Канон је мудро водила причу и искористила је све што јој је било доступно, пре свега буџет, али и сваки детаљ. Но није претеривала и све је урађено са укусом. И без обзира што је питка бајка, свакако није површна и има емоције, чему су допринели и глумци. Њихови ликови су додуше конзистентни, али нису најбоље могуће разрађени и некако стагнирају у филму, не развијају се током приче. Костими, сценографија и кореографија су већ перфектни.

Главна тема је свакако феминизам и у много ситуација Кеј поручује да девојчице не морају да буду беспомоћне и лепе принцезе како би дочекале свог принца (што се у васпитању све више намеће), већ могу да буду предузетници упркос притисцима друштва. Критичари ће замерити да се у реализацији ове идеје Кеј није довољно снашла и да су Камили у више наврата у помоћ притрчали управо мушкарци (принц је од ње откупио хаљину за своју сестру јер Камила није успевала да је прода, кум вила ју је опремио за бал, а краљ је променио став и дозволио њену љубавну везу са својим сином), те испада да она заиста ништа сама није могла да уради, али је не бих гледао тако строго. На крају крајева, поента је у друштвеном прихватању одређених односа и статуса и еманциповане жене у реалном животу не могу много да постигну ако немају подршку свог окружења. Свакако је овај филм могао да помери границе и да учини да се, на пример, Пепељуга заљуби у принчеву сестру, која јој је по сензибилитету сличнија, а што би радњу још више закомпликовало и учинило интригантнијом. Ипак, и са свим постојећим елементима, филм је већ повукао неколико корака у напред и то треба ценити. Једино ми остаје недоумица шта ће радити принц на пословном путовању своје девојке, али је Кеј изгледа прихваљтиво да мушкарац и не мора ништа да ради осим подршке својој лепшој половини. Живот нам је показао да то није ексклузива бајки, тако да и то могу да прихватим. 

Едукативни моменат: Ова бајка нас учи да не треба да се водимо нормама које су друштвено прихватљиве и које се од нас очекују, већ треба да живимо живот онако како желимо.

Оцена наставника:

(може)

Ксанаду (Xanadu 1980) је филм о сликару Мајклу Беку који ради посао који не воли. То ће се променити када на њега налети мистериозна Оливија Њутон Џон и када упозна музичара Џина Келија, који је стар, али и даље има снове. Испоставиће се да ће своје снове двојица уметника испунити заједно.

Критички осврт: „Ксанаду“ је у своје време био финансијски неуспех, а исто је доживео и од критике. Чак, овај филм је био инспирација да се успостави посебна награда за најгора филмска остварења „Златна малина“, која и јесте уведена у години када је филм снимљен. Да ли је филм баш толико лош? У ствари, како бих рекао, овај, заиста јесте. 🙂 У овом филму све је проблем, али је можда највећи тај што је режисер Роберт Гринуолд одлучио да направи мјузикл са много играња и то је и учинио. И добио је низ музичких спотова које је тек накнадно повезао причом или макар мени тако изгледа да је урадио. Упркос томе, прича има неког смисла или се макар одвија, али обилује наивношћу, површним и недореченим односима и испразним дијалозима. Сама поставка је безвезна: Мајкл је сликар којег је инспирисала муза Оливија да отвори ноћни клуб? Нејасно је како је он тиме остварио своје снове. Додуше, ако заради онда ће моћи да слика до миле воље. Иначе је Мајкл благо неуверљив у овом филму, али не због глуме. Он је напросто фрајер који зрачи сировом снагом и рођен за улогу ратника у „Ратницима“ снимљеног годину дана раније. Филм се завршава бледњуаво као што је и почео и као што се одвијао, без већег изазова за протагонисте и публику.

Едукативни моменат: Ксанаду или Шангди је била летња престоница Кублај-кановог Монголског царства од краја тринаестог века. Данас је то светска баштина Унеска.

Оцена наставника:

(мада може и више због култног статуса филма)

Ноћне књиге (Nightbooks 2021) је филм рађен према књизи за децу истог назива из 2018. писца Џеј Еј Вајта. Винслоу Фегли је дечак надарен за писање хорор прича, али је због нечега желео да одустане од тог свог хобија. И таман када је кренуо да спали своје дотадашње приче, заробила га је вештица Кристен Ритер. Хтео, не хтео, морао је да настави са својим причама јер вештица жели да их чује и то је једини разлог зашто га је оставила у животу. Дечаку је пажњу привукла једна друга прича коју је пронашао у библиотеци вештице јер му је пружила наду да је бег могућ.

Критички осврт: Ово је варијанта „1001 ноћи“ у којој је Шехерезада мајушни Винслоу. Кристен је била убедљива вештица, а и клинци су били убедљиви у својим улогама, али авај, превише стереотипни. Лик који тумачи Винслоу је дефинитивно већ виђен, баш као и сценографија која као да је преузета из саге о Харију Потеру. Мислио сам да ће ово бити омнибус (наново су у моди) налик на „Приче са мрачне стране: Филм“ из 1990, али ипак није, макар не на тај начин. Приче у причи постоје и имају занимљив шмек, а посебна им је вредност што заиста изгледају као оне које би дете смислило. Главна прича је ипак главна и она није лоша, чак је и слојевита и има емоцију, али је уједно и предвидљива.

Едукативни моменат: Када је Винслоу рекао за себе да је чудан, Лидја Џевет му је узвратила да је то сигурно тако. Али је и додала да то што је он такав, остале чини обичнима и они пошто не желе да буду обични, њега исмевају и називају га чудаком. И то је заиста тако и запитајте се мало да ли је у реду бити чудан и да ли када етикетирамо такве људе, да ли то више говори о њима или о нама.

Оцена наставника:

(слаба)

Злоћудно (Malignant 2021) је прича о младој жени Анабели Волис, која је трудна и у браку са насилним Џејком Абелом. Једно вече ју је он ударио и она се затворила у собу, тако да је морао да преспава у дневној соби. Тада је у њихову кућу упао неко ко је убио Џејка, а потом напао Анабелу. Она се пробудила у болници и увидела да више нема бебу, што ју је дотукло. Ту несрећним ситуацијама није био крај јер је Анабела схватила да је у некаквој парапсихолошкој вези са убицом и да може да види како он убија своје наредне жртве. Уз подршку сестре Меди Хасон она се обратила полицији, али инспектори који раде на случају Џорџ Јанг и Мишол Бријана Вајт немају много слуха за њене фантазије. Но и они ће увидети да се ту ипак чудне ствари дешавају. 

Критички осврт: Прва сцена у болници није обећавала. Најпре што је већ многоструко виђена сцена, потом што је исфорсирана и најзад глумци су стварно преглумљавали. Међутим, већ у наредној сцени ово је све некако прошло, попут дечје болести и претворило се у један сасвим солидни хорор кримић са неколико нијанси више театралности у појединим сценама но што је права мера и са необичним угловима снимања. И још необичнијим местима јер је режисер Џејмс Ван бирао све некакве дворце и уклете куће који по ноћи изгледају једнако и бајковито и језиво као из древних хорора о Франкенштајну. Иако се те грађевине са својом мрачном атмосфером нису баш уклопиле скроз, опет то не могу да замерим. Похвалио бих што је било доброг хумора у појединим сценама, а и специјални ефекти (и оно мало што их има) нису били толико лоши. Негде након одгледаног сата филма све сам провалио, а остало је још готово толико времена. Да ли је режисер Џејмс дао сувише трагова или сам се већ изверзирао у овом жанру (не би било чудно након толико одгледаних филмова), не знам, али је идеја одлична и свака част сценаристи Акели Купер. Истовремено је престало да буде занимљиво јер филм адутира на мистерију. И на акцију, али тек на крају и претерано суперхеројску која би у неком другом филму била можда импресивна, али овде је само неуверљива.

Едукативни моменат: Анабела је успела да савлада свог мрачног брата и он јој је запретио да ће се наново вратити. На то му је узвратила да је свесна тога, али је разлика што ће овај пут бити спремна за њега. И то можда није лош начин да тако гледамо на лоша искуства. И она су искуства и следећи пут када нам се лоше ствари задесе, боље ћемо реаговати на њих.

Оцена наставника:

(на три)

Ноћна кућа (The Night House 2020) је прича о удовици Ребеки Хол, која се бори са тугом због преране смрти свог филмског супруга Евана Џонигкејта, а потом ће се борити и са врло мистериозним и мучним разлозима његовог самоубиства.

Критички осврт: Филм почиње као прича о „Чича Горију“ – приказом разних ствари по кући, а онда се сцене ређају тако да полагано стичемо увид у то ко је Ребека и са чим се бори. Режисер Дејвид Брукнер је мудро и стрпљиво градио причу и са њом и мистерију, али у контрапункту са тим веома брзо увео духа у причу. Такође је увео и два проблема са којима је морао да се избори. Први проблем је што мистерија у овом филму није баш, баш мистерија и релативно брзо постаје јасно шта би могао бити разлог Евановог самоубиства и шта ће Ребека наћи у мистериозној кући преко реке. Дејвид је морао да адутира на преокрет и да оно што је очигледно окрене на сасвим другу страну и ту заиста није разочарао. Други проблем је што прича нема баш много „меса“ и хтео-не хтео, Дејвид је морао да врти радњу око неутешне Ребекине туге и ноћних паранормалних дешавања што може постати и монотоно и иритантно, али ипак није, чему је допринела и сама Ребека уз већ поменуту мудру режију. Сама Ребекина потрага за одговорима на нивоу је једног успешног кримића, тако да је све испало некако добро у овом филму, чија идеја није ни нова, ни маестрална.

Едукативни моменат: Сара Голдберг је саветовала своју пријатељицу Ребеку да, ма шта год открила о тајном животу свог покојног супруга Евана, увек га памти и као особу у коју се заљубила. Јер, између осталог, он је био и то. Свака личност је компликована и има много улога у нашем животуи не треба да их квалифукујемо само према једној и да заборавимо све остале.

Оцена наставника:

(веома солидна)

Ноћни зуби (Night Teeth 2021) је филм о момку Хорхеу Лендеборгу млађем који је заменио свог старијег полубрата Раула Кастиља на послу возача лимузине. Оно што Хорхе не зна је да је његов полубрат борац против вампира, а да су његове муштерије те ноћи заправо две опасне вампирице. Хорхе се нашао у сред рата не само вампира и људи, већ и самих вампира који се боре за превласт над Лос Анђелесом.

Критички осврт: Уводна нарација је требало да скрати време, уведе у причу и најави неочекивано, али је код мене макар произвела само контраефекат јер је баш прозаична. На страну то што нисам фан таквих увода јер верујем да је управо цака у томе да нам сам филм да комплетну причу и да је схватимо кроз сцене које пружа – уводне или већ неке касније. Касније сцене су свакако пружиле причу, која има пристојну динамику и донекле успешан спој жанрова хорора и романсе. Проблематичан је ту само лик главног протагонисте Хорхеа који у тој хорор-романси изгледа превише површан. Он се заљубљује у Деби Рајан, која га је практично отела, која је вампирица и која, заједно са Луси Фрај, масакрира људе наоколо. У једном тренутку њих двоје ћаскају код њега у кући као да су провели лепо вече на првом састанку и сада је она свратила да попију још једну кафу. Но, хајде да кажемо да је то стокхолмски синдром на делу и да се вратим на пружену причу. Она донекле изгледа необично, можда и зато што се све завршава за само једну ноћ, али није. Сасвим је обична и сигурно није таква која ће оставити неки јачи печат.

Глумци су заиста добро одабрани и то баш за сваку улогу (главну и споредну) и при томе мислим и на физиономију. Луси изгледа баш опако, али остаје нејасно како увек побеђује у више него неравноправном односу снага.

Едукативни моменат: Хорхе је имао велике планове за будућност, али их је променио за само једну ноћ. Добро је имати дугорочне циљеве, али пошто је живот чудо, треба бити отворен и за могућности које ће нам се пружити.

Оцена наставника:

(ту се негде врти)

Дина (Dune 2021) је римејк истоименог филма из 1984, односно први део те приче. Радња се одвија у будућности и у галаксији која је сада под патронатом цара, док феудалци имају читаве планете под својим поседом. Једна од водећих племићких породица су Атреиди и њиховог војводу Оскара Ајзака цар посматра као ривала. Зато ће му дати у посед пустињску планету у чијем се песку налази драгоцени зачин, али ће се тајно договорити са војводиним ривалом бароном Стеланом Скарсгордом да га униште. Они ће у тој намери успети, али не у потпуности. У животу ће остати млади наследник Тимоти Шаламе, који је моћнији од свог оца јер му је мајка вештица Ребека Фергусон. Тимоти ће се повезати са пустињским људима, а како би започео борбу против цара.

Критички осврт: Заиста се види велики труд режисера Денија Вилнева да направи достојан римејк култног СФ филма. За разлику од приче претходника Дејвида Линча, који је склон необичној и често неухватљивој режији, ова прича је значајно смиренија и дворске интриге су јаснијe. Tо их не чини мање виспреним, тако да је све врло успело, баш као и акција и специјални ефекти. За овај први део мислим да се Денијев труд исплатио.

Едукативни моменат: Џејсон Момоа је рекао младом принцу Тимотију да снови дају лепе приче, али да се све дешава када смо будни. Мудар је Џејсон у овом филму, нема шта.

Оцена наставника:

(и за труд и за рад)

Шака освете (Fistful of Vengeance 2022) је филмски приквел серије „Ву убице“ из 2019. Ву убица је Ико Уваис и он, уз помоћ пријатеља, мора да се супротстави Џејсону Тобију и његовој болесној амбицији да призове Првог човека и потпуно измени свет какав познајемо.

Критички осврт: Режисер Роел Рен као да је започео филм од средине јер нас је на брзака увео у акцију која ће уследити. Овај филм је у потпуности посвећен акцији, односно борилачким вештинама, које нису ни убедљиве, а далеко су од импресивних, баш као и моћи протагониста и антагониста. Цео филм је далеко. Поставка је претанка, дијалози су основношколски, а финале филма је неартикулисано и то је најбољи опис који могу да дам. Имам много разлога да верујем да ће све наде које будете уложили у филм пре него што га погледате бити изневерене када га погледате. 

Едукативни моменат: Ико и његова два пријатеља су морали да се ослободе беса, осећања кривице и сујете како би успешно завршили задатак. Сигурно је да би нам ова осећања свакако сметала и ако ми мислимо да будемо успешни, не би требало да их имамо.

Оцена наставника:

(мало сам се колебао да ли да дам два)

Лако Је Критиковати 183

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Смрзнута грозница (Frozen Fever 2015) је кратак филм који се надовезује на цртани хит „Смрзнута“ из 2013. Ледена краљица Елза је желела да приреди својој сестри Ани најлепши рођендан који је имала до сада и желела је да цео дан буде савршен. Међутим, у својој намери није успела јер се – прехладила.

Критички осврт: Пресладак цртаћ, нема шта. Тема је већ излизана, али је лепо реализована.

Едукативни моменат: Елза је желела да направи савршен рођендан за своју сестру и успела је у томе, иако је мислила да је све покварила и да неће успети. За рођендан јој је поклонила пажњу, а то је, заправо, најважније. Једна мудра особа ми је рекла да најлепши поклон који можемо некоме дати је време. 

Оцена наставника:

(са умањеницом)

Еинбо: Дух Амазона (AINBO: Spirit of the Amazon 2021) је прича која прати авантуру младе домороткиње по имену Еинбо (глас позајмила Лола Реј), која, заједно са својим спиритуалним водичима животињским духовима, креће да спаси свој рај у џунгли Амазона од дрвосеча и рудара.

Критички осврт: Нису ми јасна осећања девојчица у вези са смрти маме Куни. Зуми и Еинбо су претрчале смрт жене која им је толико блиска и кренуле у свађу са Атоком. И надаље ми је цртаћ одисао површношћу, пре свега у осећањима, а онда и у мотивацији ликова. Њихови поступци и намере су ми били повремено нејасни и уопште нисам капирао шта Аток жели да учини када је кренуо за Еинбо. А Еинбо је била кренула у потрагу за начином да скине клетву са свог народа и шуме, па је тако стигла у део где живи дуго најављивана и супер моћна Велика Мама (огромна корњача). Најпре што је окружење изгледа пристигло из „Аватара“ (баш као што су и животињски духови пристигли из „Краља лавова“), а онда што је моћна корњача и очигледно мама Амазона право разочарење. Све што је Еинбо добила од ње су упутства, након којих је уследио исцрпљујући успон ка вулкану. Све је то са премало изазова за главне протагонисте, некако испразно и готово сваки део изгледа као део пазла без кога се могло. Разумем ја да режисерски двојац Рихард Клаус и Хосе Зелада није желео насиље у филму, али је ипак све то могло са више узбуђења.

Некако ми је изгледало да ће филм имати везе са угрожавањем тропске области којом се бави, али није добацио даље од мистике, тако да је и тај део остао блед и без еколошких порука. Анимација је тенденциозно преслатка и луткаста, ако изузмемо неке старије чланове и, наравно, главног негативца. Аток чак изгледа, према облику лобање, као наш даљи предак. Мало је тога што могу да похвалим у филму; рецимо преврат, ко је заправо зликовац, што ће можда бити изненађење ако растерећено гледате и не трудите се да претпоставите. 🙂

Едукативни моменат: Када се Еинбо пожалила Куни да су духови водичи заправо шарлатани који јој ни у чему не помажу, ова ју је питала како мисли да нешто научи ако јој они све кажу и покажу. То је добро питање које довољно говори о квалитетном образовању.

Оцена наставника:

(можда чак и мање)

Божић Чарлија Брауна (A Charlie Brown Christmas 1965) је специјал серије о дечаку из наслова. Он је депресиван због празника и пошто је схватио да то није у реду, затражио је помоћ „психијатра“ Луси. Она му је предложила да као терапију режира школску божићну представу. Међутим, терапија није баш била оно чему се Чарли надао.

Критички осврт: Као и сваки цртаћ о Чарлију Брауну и овај је напросто неодољив.

Едукативни моменат: Чарли је набавио јелку која се никоме није допала. Међутим, када су је сви заједничким снагама окитили, испала је врло лепа. То само значи да људима и њиховим изборима треба дати шансу.

Оцена наставника:

(слатка, као и цртаћ што је)

Време је Божића поново, Чарли Браун (It’s Christmastime Again, Charlie Brown 1992) је још један цртаћ о дечаку из кикирики екипе и још један Божић. Филмић говори о томе како су се Чарли и његови другари провели за овај празник.

Критички осврт: Сам назив указује да је ово варијација на тему Божића. Претходно описани филм има мало конзистентнију причу од овог, изненађујуће обрте и лепе поруке. Овај филм просто плени шармом и хумором, тако да су оба успела сваки на свој начин.

Едукативни моменат: Пеперминт Пети се побунила што на Божићној приредби мора да глуми овцу. Марси јој је на то рекла да ниједна улога није мала, ако донесе задовољство публици. Мудра је мала Марси.

Оцена наставника:

(скоро стабилна)

Бетмен: Зла крв (Batman: Bad Blood 2016) је 24. по реду цртаћ из Ди-Сијевог универзума. Бетмен се сукобио са зликовцима, односно прискочио је у помоћ Бетвумен, али је настрадао како би њу спасио и нестао у акцији. Недељама га нема, па је његов костим преузео његов некадашњи помоћник Најтвинг. Бетвумен ће се удружити са њим, али и са малим Робином, као и Бетвингом, како би пронашли Бетмена и стала на пут великој завери која је у вези са нестанком суперхероја.

Критички осврт: Ово је врло озбиљна епизода са истом таквом причом зачињеном породичним интригама, поремећеним односима и нереалним очекивањима. Има ту и згодних цака са часним сестрама које су заправо гарда, али је и свеукупно акција прилично добра, чак донекле и узбудљива. Има мало приче и о толеранцији, с обзиром на то да је Бетвумен наклоњена женском полу. И све је некако дозирано, мада мањкају емоције, без обзира што су протагонисти очврсли суперјунаци.

Едукативни моменат: Бетмен је на крају прихватио да има екипу, иако се био дистанцирао од других суперјунака. Тим ипак може да уради много више од појединца и то је схватио чак и тако моћан и богат суперхерој.

Оцена наставника:

(не баш чиста)

Истребљени (Extinct 2021) је цртаћ о необичним сисарима у облику крофни – фламелсима, који живе на острву и прослављају празник цвећа. Једина сметња су Ед и његова сестра Оп, који увек све покваре. Зато су им ове године фламелси забранили да присуствују овом празнику. Како би повратили углед међу својим сународницима, Ед и Оп су се попели на већу висину угашеног вулкана у потрази за ретким цвећем. И пронашли су један цвет за који се испоставило да је чак и магичан и да је времеплов. Тако су два спадала завршила у будућности и открила да је њихова врста у ствари истребљена. Ту су видели своју шансу да спасу своје племе и постану хероји. Испоставиће се да то ипак није тако лак задатак.

Критички осврт: Ово није лош цртаћ, ако изузмемо крајње класичну поставку, предвидљив ток и стереотипне ликове, без обзира што имају рупу у стомаку. 🙂 Он је ведар, има радњу, честе промене амбијента, динамику и чак је донекле узбудљив. Има и три, четири форе које су успеле, али му генерално мањка хумора и поруке које пружа некако су претрчане. Целокупан утисак је ипак осредњи и оцена четири овде би била баш поклоњена.

Едукативни моменат: Постоје врсте које су истребљене и оне у црвеним књигама имају ознаку EX (енглески: extinct). Када налетите на такву ознаку да знате о каквом статусу врсте се ради.

Оцена наставника:

(више је реална од четворке)

Сејдини последњи дани на Земљи (Sadie’s Last Days on Earth 2016) је филм о девојчици из наслова (глуми је Морган Тејлор Кембел) која се спрема за апокалипсу за коју је открила када је радила истраживање за свој школски научни пројекат. До судњег дана остало је око месец дана и толико и времена да она уради све што је написала на својој листи жеља.

Критички осврт: Овај филм може да се посматра на два начина; или као да ће апокалипса заиста доћи или, што је извесније, да су то само страхови једне тинејџерке да ће остати сама због сопствене интровертности. Свакако је идеја фина, али је врло лоше реализована. Нарација на почетку треба да послужи томе да се упознамо са хероином коју ћемо пратити и њеним окружењем и такав приступ није баш оригиналан, као ни њена листа свега онога што жели да учини до апокалипсе (листа је већ попуњена у „16 жеља“ из 2010. и сличним филмовима). Поменута нарација није ни послужила сврси јер све што смо чули од млађахне Морган могли смо уједно да видимо у наредним сценама. Можда је требало да послужи да се емотивно вежемо за хероину, али у мом случају није упалило јер ме некако није уверила у своје карактерне особине, баш као ни њени пријатељи. Могуће је да су томе допринели и дијалози који су исфорсирано паметни, а и ликови су равни, без емоција тако својственим тинејџерима. Сви су стармали и сви одишу мудрошћу, али не и животношћу, иако је порука филма да треба живети живот као да је крај света за који дан. И та порука је сувише опште место и у контрапункту са мудролијама које смо имали прилике да чујемо како их ликови изговарају. Са друге стране, старији ликови у филму су или незаинтересовани или плитки, тако да све то доприноси неуверљивости, али је већи проблем што су сви превише бледи.

Осим дијалога, режисер Мајкл Ситер је исфорсирао однос између Морган и њене би-еф-еф Кларк Бако и ја до краја нисам успео да схватим у чему је проблем између њих две. Све ми је то личило на оне типичне холивудске разводе када се као разлог помињу непомирљиве разлике у карактерима. Но, њих две су се на крају помириле и заједно са својим новостеченим момцима Манроом Чејмберсом и Рикардом Ојозом скочиле у базен јер последњи захтев на Морганином списку је да буде слободна. Где ћете већу слободу од скакања у базен у одећи? Ипак ту не могу да будем тако строг јер је то можда и једина ствар која ми некако иде уз тинејџерско понашање у овом филму и уједно је највећи изазов постављен пред главну протагонисткињу.

Едукативни моменат: Рикардо је започео реченицу да некада када нешто учинимо то не мора да има сасвим смисла, али ако је исправно… Смисао ће се наћи, довршио бих ја. 🙂

Оцена наставника:

(не знам да ли бих дао плус)

Ескејп рум: Турнир шампиона (Escape Room: Tournament of Champions 2021) је други део филма „Ескејп рум“ из 2019. Логан Милер и Тејлор Расел су двоје преживелих из претходног филма и они желе да раскринкају организацију Минос која прави застрашујуће игре Ескејп рум за богату и перверзну публику. Они проналазе траг да је та организација смештена у Њујорку и одлазе тамо, али су их спремно дочекали и увукли у нову смртоносну игру заједно са преживелима из других игара.

Критички осврт: Режисер Адам Робител је значајно боље започео први него овај филм. Док је у првенцу почетак касније искоришћен за озбиљан преокрет, овде је само чудан. Мастер игре наводно убија своју супругу у маниру ескејп рума и не могу да се не запитам да то ипак није мало превише.

Предвидљивих сцена има, па је тако било јасно да Логан сања у хотелу који се наводно урушава. Но, највећи проблем са филмом је што је практично поновљен први део. Није одмакао ни макац, ако не рачунамо замке које су, па слично виспрене као и претходне. Но, забаван је, студиозан, паметан и напет, макар је такав био до пред крај. Финале филма (назовимо га преокретом) је урушило једну солидну четворку (за једну, можда чак две оцене) јер је сувише неуверљиво и неспретно.

Едукативни моменат: Тејлор је кривила себе што је Логана увукла у причу наново, али јој је Холанд Роден рекла да није крива она, већ организација Минос која се бави криминалом и убијањем људи. Не можемо себе да кривимо за догађаје на које не можемо да утичемо, као што је у овом филму било Логаново страдање, али можемо да се потрудимо да променимо оно што можемо, а то је раскринкавање Миноса. На крају дана постоји изрека која каже: „Боже, дај ми снаге да прихватим оно што не могу да променим, храбрости да променим оно што могу и мудрости да разликујем једно од другога.“

Оцена наставника:

(ту негде)

Стари (Old 2021) је филм инспирисан графичким романом „Куле од песка“ Пјера Оскара Левија и Фредерика Петерса. Брачни пар Гаел Гарсија Бернал и Вики Крипс са двоје деце путују у тропско одмаралиште и то је требало да буде последњи породични одмор пре развода. По савету менаџера одмаралишта Густафа Хамарстена, породица се упутила на једну осамљену и изоловану плажу, заједно са још неким породицама, односно паровима. Испоставиће се да је плажа заправо смртна клопка за све њих.

Критички осврт: Некако су реакције ликова и посебно дијалози на почетку, док се прича захуктавала, звучали и изгледали не баш неприродно, али довољно чудно. Исфорсирани су и у појединим тренуцима нису разумљиви, док у другим су ми изгледали као рецитовање. Касније се то некако унормалило, али је режисер М. Најт Шјамалан сада имао нови изазов, а то је брзо старење. Повремено је то сасвим логично решио, као у случају бебе која се родила, а повремено је грешио, па је Гаелу ослабио вид тако да је постао кратковид, иако је за старење карактеристичнија далековидост. Неуверљиво је решио психичко старење деце и сва је прилика да би њихови карактери ипак требало да личе више на оно што смо видели у филму „Велики“ из 1988. него на ово. Свеједно је све било занимљиво, иако је ликове убацивао и избацивао из сцена како је где већ било погодно, што је одлика лоших филмова. Но, ово није лош филм и лепо је повезао позадинске приче ликова са оним што им се дешавало, а и режија и фотографија су на нивоу професионалца који је фантастичном жанру дао леп допринос и већ има десетак филмова иза себе. Прича је конзистентна, лепо заокружена и свака сцена има смисао, као и сама идеја. Крај је решен солидно, мада је вероватно могло и боље.

Едукативни моменат: Вики је питала зашто им не расту коса и нокти, с обзиром на то да убрзано старе. На то је Кен Ланг рекао да њих чине мртве ћелије, па да не реагују исто као живе. И само делимично је у праву. Стабло длаке јесу мртве ћелије, али њен корен није и одатле расту длаке. Дакле, нема разлога да коса ипак не расте, баш као ни нокти и то је нелогичност у филму.

Оцена наставника:

(солидно)

Невесте из Содоме (The Brides of Sodom 2013) је прича која се дешава у апокалиптичној будућности. Вампири су завладали светом и хране се преосталим људима на планети. Све се мења када се један од вампира ловаца заљуби у свој плен.

Критички осврт: Овај филм је дефинитивно лош, али на некако инфантилан начин. Таква је и прича, дијалози, глума. Као да је филм правио неки тинејџер пун хормона и разноврсних фантазија, а не тридесетпетогодишњи режисер Крип Криперсин. Углавном, све то личи на неку јефтину сапуницу са врло приземним мотивима и преокретима. Та мелодрама се дешава у вампирском свету, а ту се мувају и неки људи, њих троје заправо. Они буквално блеје и имају као неки љубавни троугао који уопште није битан у причи и не труде се да, шта знам, рецимо побегну одатле јер све врви од вампира који хоће да их прикољу. И то су вампири и урадили, али овде је тешко осетити емпатију према било којем лику који је убијен или унесрећен на било који начин. Чак није ни страшно, ни гадно. Крв само шљишти и сви неуверљиво вриште. И сви се шетају у неглижеима, ваљда да би се нагласила еротика и повремено имају секс и то дословно свако са сваким. Ипак, Крип би требало да зна да то не мора обавезно да значи да је направио и узбудљив еротски филм. Филм свакако еротски јесте, а и СФ јер се ту види нека апокалипса и вампири, али је ту и урбана фантастика са вештицама и магијом. И спој те две фантастике баш није најбољи, некако је једна налепљена на другу као да су две ролне филма лепили селотејпом. Крај је изненађујуће добро решен, али ипак то није довољно да подигне оцену.

Иначе су специјални ефекти врло јадни и верујем да неке игрице имају боље, а нису се потрудили ни око мистичне књиге. Изгледа као жврљотина која настане када нам је досадно на неком семинару. Можда је настала тако што су камермани и тонци жврљали док су радили на филму јер довољно је досадан и он.

Едукативни моменат: У овом филму озбиљан је проблем наћи било шта едукативно. Рецимо, протагонисти у филму су завршили трагично јер су веровали на реч Дилану Воксу, иако је патолошки лажов и манипулант. Ми наравно не знамо да ли нас неко лаже, као што не морамо да знамо ни карактерне црте неке личности, али можемо да видимо како се та особа понаша и да наслутимо. Дилан је у филму вампир који је зао и насилан према људима. Не можемо очекивати неку част и поштење од такве особе. 

Оцена наставника:

(и не видим начин како би могло бити више)

Лако Је Критиковати 178

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Бетмен: Дуга Ноћ вештица, други део (Batman: The Long Halloween, Part Two 2021) је цртаћ о Ди-Сијевом јунаку из наслова. У Бетменовом граду Готаму дешавају се убиства чланова мафије и то на празнике. Све указује да је главни осумњичени Харви Дент, главни тужилац, али Бетмен свакако истражује случај и жели да помогне Харвију јер му је он пријатељ. Испоставиће се да му помоћи нема јер он има мрачну тајну и исто тако мрачну страну.

Критички осврт: Нисам гледао први део овог филма, истина, али је свеједно превише радња искомпликована играма и игрицама, тако да неки сегменти уопште не делују логично. Уз то, много је ликова уплетено (и много њих без веће потребе) и то додатно компликује причу. Сама прича није лоша; она је класична крими прича, са мало зачина суперхеројштине.

Анимација такође није лоша, али су покрети превише крути. Аниматори су с једне стране водили рачуна о томе како ће кишне капи падати по коси ликова, али се нису досетили да ако је Соломон Гранди отпоран на метке, то ипак није и његова офуцана мајица. Занимљиво, али о кошуљи јесу водили рачуна. Режисер Крис Палмер унео је много сиве и браон у цртаћ и атмосфера је туробна, сасвим неоноар, али је сценариста Тим Шеридан таквим учинио и разговоре и они временом почињу да замарају. Но, без обзира на то, утисак је сасвим добар, тим пре што цртаћ има емоцију.

Едукативни моменат: Иако је Алфред на крају био у праву и дете им је позвонило на врата, Бетмен је ипак био мудрији (без обзира што је мислио да за Ноћ вештица неће имати посетилаца) јер је рекао да ће морати да прође много времена да добри људи учине ствари бољим пре него што ми видимо промену.

Оцена наставника:

(нека буде)

Црна удовица (Black Widow 2021) је суперхеројски филм о личности из наслова (тумачи је Скарлет Џохансон), а што је и личност из Марвелових стрипова. Ово је иначе двадесет и четврти филм Марвеловог серијала. Скарлет је постала борац у тзв. Црвеној соби у Русији, која је намењена томе да продукује Црне удовице – жене са вештинама које су плаћене убице. Сам систем одабира и тренинга је застрашујућ и незаконит и Скарлет је томе стала на крај тако што је убила шефа тог пројекта Реја Винстона. Онда је од своје „сестре“ Флоренс Пју (такође Удовице) сазнала да Реј није мртав и да и даље спроводи своју монструозну активност. Зато је одлучила да га убије наново, али овај пут уз помоћ људи за које је у прошлости веровала да су јој породица.

Критички осврт: Проблем са Црном удовицом је што је она суперхерој без моћи и задатак режисерке Кејт Шортланд је био утолико тежи; да направи суперхеројски спектакл. То није тако тешко у Авенџерсима где сви саборци имају супермоћи, те је Скарлет ту могла да се „провуче“, али овде је избор тема ипак био ограничен и, очекивано, Кејт се одлучила на нешто што ће личити на „Чарлијеве анђеле“, „Немогућу мисију“ и сличне филмове и морам признати да није испало лоше. Антагонисти су морали да буду једнаких снага са њом, па зашто то не би биле друге Удовице, а уведена је у причу и Олга Куриленко која је нека врста киборга и која је била највећи изазов за Скарлет. Једини који ту има моћи је Црвени чувар (Дејвид Харбор), обдарен суперснагом, али је његов лик био више задужен за комичну ноту филма (врло успешно, признајем) и његов допринос мисији је занемарљив. Ипак је Кејт желела да прикаже „женску сангу“ и овај филм је по сензибилитету управо такав, мада има неопходну дозу акције са задивљујућим специјалним ефектима и пре свега лепе жене чиме ће задовољити и јачу страну публике. Све у свему, ако изузмемо ипак претерани ниво патетике, смислена и заокружена прича, сјајна акција и хумор који ће вас у пар момената насмејати, чини да овај филм буде у рангу бољих из Марвелове франшизе.

Едукативни моменат: Скарлет је као дете имала породицу која је била лажна и успостављена само због тајног задатка. Касније је схватила да и таква породица може бити права, ако њени чланови покажу бригу и пожртвовање једни за друге. Породицу чине везе између њених чланова и стварне су онолико колико су искрене.

Оцена наставника:

(рецимо да може)

Улица Страха: 1666. (Fear Street: 1666 2021) је трећи део трилогије рађене према истоименим романима Роберта Лоуренса Стајна. Кијана Мадеира жели да помогне својој девојци Оливији Скот Велч која је опседнута ђаволом. Да би у томе успела, пронашла је посмртне остатке древне вештице из тог места и спојила их је. Тада је имала визију живота те вештице, односно шта се догодило 1666. када је обешена. Кијана је тако сазнала праву истину и схватила како да победи зло које већ дуго времена опседа њену варошицу Шејдисајд.

Критички осврт: Трећи део трилогије је пун погодак. Идеја је заиста сјајна и даје дубину и слојевиту причу слешер првенцима (што је заиста мајсторство), а чак и отклања неке логичке грешке које су направљене у њима. Овај део се по сензибилитету значајно разликује од слешера и заправо је у сасвим другачијем поджанру, али свеједно (и можда управо зато) је добар. Писац Роберт је очигледно направио питко дело које је оштра критика друштва; оно пропагира религију која захтева да човек буде добар према другима, али са друге стране осуђује и уништава чак и оне који нису зли, но нису ни по стандардима које је друштво прописало. Још једна добра ствар у овом филму је преврат који јесте изненађење и даје сасвим другачији квалитет приче од оне за коју смо веровали да је у поставци. Свакако добро одрађено, нема шта.

Едукативни моменат: Кијана је рекла својој девојци Оливији како се не плаши ђавола, али се плаши суграђана који је осуђују, мајке која допушта да јој обесе дете и заједнице која их убија, али очекује да је слепо слушају. Другим речима, оно што треба да нас брине нису апстрактне, непостојеће ствари, већ врло конкретне. И њих треба мењати.

Оцена наставника:

(овај пут може)

Ноћ вештица III: Сезона вештица (Halloween III: Season of the Witch 1982) је филм који припада франшизи „Ноћ вештица“, мада са њом нема везе. Ал Бери је убијен на суров начин и под нејасним околностима у болници. Дежурни лекар те ноћи Том Еткинс одлучује да помогне Аловој кћерки Стејси Нелкин у истрази тог убиства, а траг их води у варошицу Санта Миру и тамошњу фабрику за израду играчака са којом је Ал пословао. И тамо ће Том открити заверу светских размера.

Критички осврт: Овај наставак нема везе са франшизом – ни по радњи, ни по сензибилитету (референцира на њу као на филмски класик који се рекламира на ТВ-у). Не бих рекао да је ово чист хорор (мада има елементе слешера), већ је више крими прича са натприродним и окултним елементима. Личи на сијасет других кримића какви су се правили у то време и обавезно протагонисти који нису полицајци (у овом случају Том и Стејси) предузимају истрагу на своју руку и решавају случај. Јасно је да уз такву поставку мора да буде наивних момената и њих у филму има, почевши од тога да Аловим убиством компанија, која је то убиство наручила, оставља превише трагова који воде до ње. Потом, та иста компанија неуморно производи маске до последњег момента иако је јасно да се више продавати неће и да су намењене само за ту Ноћ вештица и никад више. Само финале филма је већ толико наивно да је сасвим обесмишљено. Зликовац без разлога Ден О’херлихи уме да прави напредне роботе, а не уме да осмисли како да реши Тома, па ем га ставља пред телевизор, ем ум подмеће жену робота, која има сијасет прилика да га убије или макар онеспособи, али то не чини. И на крају га је Том победио у више него неравноправној борби.

Том и Стејси нису баш задивили глумом, али јесу брзином којом су се њихови ликови у филму смували (пре тога није било ни наговештаја). И специјални ефекти су далеко од импресивних и јасно се виде лутке или њихови делови у појединим кадровима. Све ово одаје утисак да је филм збрзано и неспретно одрађен.

Едукативни моменат: Ден је подсетио Тома на традицију празника Ноћ вештица. Ми знамо да се обележава 31. октобра, ноћ уочи празника Свих светих према западнохришћанској традицији. Представља почетак тродневног обележавања Алхауловтајда, време у литургијској години посвећено сећању на мртве, укључујући свеце, мученике и све вернике. Поједини аутори верују (укључујући и Дена) да већина традиција које одликују Ноћ вештица потиче од келтске светковине жетве посвећене божанству Самајну. Суштина је била да су ритуали и жртве које су приносили били потребни да се божанство умилостиви и спречи мртве повратнике да покваре усеве. Ето, научили смо нешто о овом празнику.

Оцена наставника:

(не може више)

Шта лежи испод (What Lies Beneath 2000) је филм код нас преведен као „Духови прошлости“. Харисон Форд је успешан научник и живи у лепој кући са лепом женом Мишел Фајфер. У њихово суседство се досељава брачни пар Миранда Ото и Џејмс Ремар који се жучно и бучно свађају. У једном тренутку Миранде ту више нема и Мишел верује да ју је Џејмс убио, тим пре што још верује да је походи дух жене. Зато она на сваки начин настоји да потврди своје откриће, али ће схватити да не само да је погрешила већ и да је истина далеко личније природе.

Критички осврт: Радња се невероватно споро одвија и то је моја највећа замерка овом филму. Но, има и мањих замерки, а то су предвидљиви моменти попут оног да Харисон није окренуо полицију и пријавио себе као што је Мишел захтевала. Са друге стране одлично су урађене финалне сцене и заиста је неочекивано и напето. При томе је режисер Роберт Земекис користио врло необичне углове снимања. Мислим да је крај доста поправио утисак, мада је утисак и током филма био углавном позитиван јер је радња добра, мистерија се одржава, а ту је и пар глумаца који су звучна имена и довољно добри (Мишел је врло добра) да изнесу своје улоге.

И морам да приметим да Роберт и јесте и није марио за детаље. Неки мотиви (попут домета телефона на средини моста) се понављају и врло су кључни за финале, а други су остали да висе попут крваве папуче.

Едукативни моменат: Харисон је желео да на крају све буде као да се ништа није десило, али то није могло тако и не може тако. Морамо да имамо одговорност према делима које смо починили.

Оцена наставника:

(једва, али да)

Предосећај (Premonition 2007) је прича о домаћици Сандри Булок која сазнаје да јој је супруг Џулијан Макман погинуо у аутомобилској несрећи. Од тог тренутка дани се не ређају природним редоследом и он је један дан жив, док други није. Сандра ће тако научити много о свом браку и љубави, те ће на крају и покушати да промени след догађаја.

Критички осврт: У првих пола сата изређало се толико изненађујућих догађања да ако сте до тада размишљали да ли да овом филму дате прилику, онда ћете овде већ преломити. Прича је потпуно мистериозна. И ово није баш варијанта „Дана мрмота“ јер Сандра преживљава различите дане, али не по нормалном распореду. Јасно је да би по нормалном распореду и Сандрине реакције биле другачије, али овако је све много интересантније и Сандрина расположења (и помирење са судбином, на крају крајева) иду стабилном линијом јер је овако сазнала ствари које иначе не би. Сандра је ту улогу извела сјајно, а није баш да није захтевна. Петер Стормаре ми је одавао утисак доброг глумца, мада вазда у епизоди, али у овом случају није ме убедио да је психијатар. Он има ту неку насилну енергију и просто му улога није легла.

Радња је у реду, али има велику грешку. Ако изузмемо да нико није знао како се девојчица исекла на стакло (па су чак сумњичили Сандру да јој је то урадила), само време њене повреде не одговара хронологији догађаја. Сандра је изненађена кћеркиним ожиљцима на дан сахране јер их није имала два дана раније када је Сандра сазнала да је Џулијан погинуо. Међутим, ми касније сазнајемо да их је девојчица задобила у време када је Џулијан био жив. У свем овом превртању дана изгледа да се и сценариста Бил Кели изгубио. 🙂

Едукативни моменат: Свештеник Џуд Чиколела је рекао Сандри како никад није касно да схвати шта је важно у животу и да се бори за то. Мудар свештеник, нема шта.

Оцена наставника:

(не може више због грешке која је неопростива)

Крваво црвено небо (Blood Red Sky 2021) је немачко-амерички филм. Поставка филма је интересантна јер се већи део радње дешава у авиону који прелеће Атлантик (алтернативни назив филма је „Трансатлантик 473“). Пери Баумајстер, удовица са малим сином, треба да стигне из Немачке до Њујорка где је очекује лекар и лечење за нејасну болест коју има, али која наликује леукемији. Они се укрцавају у авион и недуго потом теорирсти у вештој акцији отимају авион и сви путници постају таоци. Препаднути путници сарађују, али ипак се ствара ситуација у којој Пери мора да реагује и убија је један од терориста Александар Шер. Тада се ослобађа њена мрачна страна; болест коју има се манифестује и она постаје вампир, довољно јака да се супротстави терористима, али и довољно опасна по све путнике.

Критички осврт: Вампири су одувек привлачили пажњу фанова фантастике и њихових интерпретација има заиста много: од супериорних, преко заводљивих или боље рећи неодољивих, до несхваћених бића са злом судбином. Најновији немачко-амерички филм „Крваво црвено небо“ је искористио ону тужнију страну ове палете и представио вампиризам као болест.

Било је јасно да ћемо главни део флешбека видети онда када Пери буде упуцана јер је то тренутак и када треба да видимо шта ју је претворило у зверку каква је у авиону (из трејлера, најава и са постера је било јасно да је вампирица). Дакле, то је први проблем – што је филм врло предвидљиво режиран, а други је што је у том флешбеку Пери показала необичну храброст са све малим дететом у наручју, те пратила траг крви који води у подрум напуштене непознате зграде у сред шуме. Но, то није једини танак моменат филма. Рецимо, зашто би се Александар заинтересовао за жену коју је упуцао у груди из непосредне близине, утврдио да није мртва, а онда се читава банда дала у потеру за њом? Сигурно прва помисао не би била да је вампир, а још мање да тешко повређена особа може да направи неку разлику у тешкој ситуацији. Логичких грешака има, па тако се Александар забарикадирао у аутомобил и то је Пери искористила да га запали. Коју сцену касније било је јасно да је и она лако могла да уђе у аутомобил, а он још лакше да изађе. Но, да оставимо по страни грешке и грешкице од којих пати већина филмова акционог, хорор и фантастичног жанра. Шта је суштина радње?

Јасно се намеће да је главни мотив борба мајке за свог сина и неке прве критике замерају управо то: да тај однос мајке и детета није представљен у правој мери и да је све подређено акцији или другим речима комерцијали. Истина је да је режисер Петер Торварт балансирао на граници између слојевите, дубоке приче и хорор-трилер акције која ће задовољити публику жељну забаве. И тај други део јесте превагнуо, мада је Петер начео и тему предрасуда и то је можда и најбољи сегмент филма јер је прича о толеранцији дата кроз освежавајући напитак забаве. Александра упознајемо као феминизирану геј особу која делује смешно јер је сасвим карикирана и, што је значајније, делује безазлено. Касније се испоставља да је све само не безазлен, психопата који ужива у убијању и најопаснији Перин противник. Ништа није као што нам се чини, али баш зато што верујемо да ипак јесте, терористи искоришћавају тројицу Муслимана које желе да окриве за сопствено недело јер је већ уврежено да су управо Муслимани виђени као терористи (исламски екстремисти). У овом филму један од њих Кајс Сети је заправо херој, човек са довољно врлина да му Пери поверава сопствено дете. На крају крајева, ако ћемо ићи баш у дубину и прекорачити можда и оно што је била права идеја и намера Петера, у сцени када путници сазнају да је Пери вампирица, они вриште и склањају се од ње. Премиса филма је да је Пери заправо болесна и ако гледамо тако, а знамо да предрасуде потичу од незнања и страха, можемо посматрати тај мотив тако да је Пери дискриминисана управо због свог стања. Страх од заразе, посебно у време пандемије, може учинити да су болесни људи заправо посматрају као претња за оне здраве.

Филм јесте напет јер је режисер успео да створи низ ситуација где се ликови боре и са терористима и са разним недаћама које могу снаћи авион. Авион је прилично захвално место за овакав вид хорора баш због клаустрофобичног и фрагилног простора који нуди. Још једна ствар која овај филм чини интересантним је да ћете овде навијати за вампира јер су много гаднији типови са друге стране, посебно Александар. Макар до тренутка док и он сам не постане вампир, а онда се вампиризам шири кроз авион и тај део веома подсећа на „Светски рат З“, тј. на сцене у авиону којим је тада „пилотирао” Никола Ђуричко. Сличности са другим филмовима има још и сви су махом блокбастери, тако да је Петерова намера била да направи још један у низу. Право питање је да ли је тиме допустио да комерцијала преузме примат у односу на квалитет, под условом да једно заиста искључује друго.

Свакако је замерка Петеру да је могао да више разради причу о предрасудама, па можда и ону причу која говори о пожртвовању мајке за своје дете (ако је уопште у том другом мотиву било шта спорно). Међутим, то може да се посматра и са друге стране; некада озбиљна прича о некој веома значајној животној теми не даје довољно ефекта јер није ни довољно праћена. Питка (али не и плитка) забава ће привући много гледалаца због своје интригантне приче, динамике, напетости, сјајне акције и још сјајнијих специјалних ефеката и можда је то управо шанса да публика заволи Кајса, доброг и великог срца, да не потцењује ниједног протагонисту или антагонисту на основу изгледа и да види да права чудовишта не морају бити вампири већ људи са злим намерама. Другим речима, постоје разни начини како ће се пласирати нека вредност и можда је Петер одабрао један добар да то учини. Верујем да ћете ви донети суд о томе, али чак и да не пресудите у корист квалитета онога што је Петер направио, готово сигурно ћете се забавити.

Едукативни моменат: Управо прича о толеранцији и неприхватању предрасуда. Нису сви чланови неке друштвене групе исти и не смемо очекивати од сваког припадника исту ствар.

Оцена наставника:

(по мом скромном мишљењу)

Врх (Apex 2021) је акциони СФ чија је радња смештена на непознато острво које је закупила компанија из наслова као „игралиште“ за богаташе који лове људе и сакупљају њихове главе као трофеје. Алексија Фаст води ову компанију и као плен је изабрала затвореника на доживотној Бруса Вилиса који ће се показати као превише тврд орах за ловце.

Критички осврт: Режисер Едвард Дрејк није могао да приушти богзна какве специјалне ефекте за овај филм, али према мом скромном мишљењу није требало да се троши ни толико; филм је заиста лош. Он представља микс акције у покушају и драме у покушају и оба ова покушаја нису успела. Дијалози су неповезани, безвезни и приземни, а ликови су неконзистентни и њихови мотиви врло нејасни, тако да никада нисте сигурни шта ће урадити следеће и зашто раде то што раде. Можда је Едвард мислио да ће тим постићи виспрене преокрете, али једино што је постигао је контраефекат. У једном тренутку је Брус јео неке бобице које имају халуциногено дејство и то је заличило на „Игре глади“, али и тај део је нејасан зашто је уопште у филму. Филм није нимало узбудљив, нити изазива било какву реакцију; због ликова који су такви какви су једноставно је немогуће осетити било какву емпатију. Идеја за филм свакако није нова, а крај је сасвим предвидљив. Мада, како је Брус на крају убио Нила Макдону заиста вам дође да кажете: „е, јесте“! Оно што сигурно нећете рећи за филм „Врх“ је да је – врх. 🙂

Едукативни моменат: Брус је рекао како обука и искуство нису исте ствари и у праву је. Искуство је оно што нас чини правим експертима у неком послу и зато треба да будемо вредни и стално стичемо то искуство.

Оцена наставника:

(без поправног)

Доктор Џекил и господин Хајд (Dr. Jekyll and Mr. Hyde 1920) је неми филм и адаптација романа Роберта Луиса Стивенсона „Чудни случај доктора Џекила и господина Хајда“ из 1886, али је Клара Беранџер писала сценарио према истоименој позоришној представи Томаса Расела Саливана из 1887. Доктора Џекила глумио је Џон Баримор и он је описан као добар човек који се посветио науци и хуманитарном раду. Међутим, када га је његов будући таст Брендон Херст искушао, Џекил је одлучио да у два тела одвоји своју лошу природу склону пороцима од оне добре. Тако је направио напитак који је од њега створио господина Хајда, насилника који је обитавао у сумњивим деловима Лондона. Напитак је функционисао и у другом смеру, али су се ствари временом отеле контроли и Хајд је почео да се појављује и ничим изазван и да уништава живот доброг Џекила.

Критички осврт: Фасцинантни су ми цилиндри Џона Баримора и друге господе у овом филму који су крајње необични због свог сјаја. Тако некако преламају светлост да делују нестварно.

Некако кад помислим на неме филмове, прва асоцијација је Чарли Чаплин и он је успео да те филмове учини сјајним јер је користио пантомиму, као и скечеве са много трчања, неспретних падања и јасне гестикулације. Овде је тема другачија, смиренија и сензибилитет се сасвим разликује, а дијалог се намеће и то јесте проблем. Режисер Џон Робертсон је користио текстове само онолико колико је неопходно, а глумци су се трудили да мимиком одају емоције колико год је то било могуће. Рецимо, Марта Менсфилд, девојка на забави, била је видно разочарана што ће њена симпатија Доктор Џекил закаснити. Но, најуспешнија гестикулација је када се добри доктор претвара у свој алтерего. При томе, ефекти који то прате заиста нису лоши, напротив (тим пре што је тадашњим ауторима мало тога од средстава било на располагању), а шминка је одлична. Посебно ценим што Хајд није приказан као некакав полувукодлак (што је врло рано у филмовима прихваћено), већ је човек само застрашујућег изгледа. Већ при првом претварању мистер Хајд ме је уверио да је зао и заиста је Џон Баримор заслужио углед као глумац који је имао у то доба. Ипак, дешавале су се и ствари које ми нису биле јасне. Видео сам да је мистер Хајд изгазио неког дечака и да је то направило општи метеж, али није ми јасно зашто се то десило. Он је окрутан, у реду, али није ни поента да то буде бесмислено, ето, зато што је он зао. Јесте погодна сцена, али превише поједностављује филм. Можда је то урађено да би се потенцирала Хајдова злоба јер су биле ретке прилике када смо последице његових деловања конкретно могли да видимо, као у сцени када одбацује Ниту Налди или убија Брендона. Свеукупно, филм је прилично добар и јако симпатичан, морам признати.

Едукативни моменат: У самом уводу је већ писала мудрост, да је у нашим рукама моћ да изаберемо какви ћемо бити – добри или лоши. Дакле, бирајте.

Оцена наставника:

(свакако на пет)

Свемирски баскет: Ново наслеђе (Space Jam: A New Legacy 2021) је наставак филмова из 1996. („Свемирски баскет“) и 2003. („Луни Тјунс: Поново у акцији“). Овог пута кошаркашка звезда је Леброн Џејмс. Он нема баш најбољи однос са сином Седриком Џоом јер има превелика очекивања од њега. Њих двојица су отишли у компанију „Ворнер брос“ где је вештачка интелигенција Дон Чидл дао Леброну пословну понуду коју је овај одбио. Зато је бесни Дон увео и оца и сина у виртуелни свет и изазвао Леброна да се огледају у кошарци. Улог је велики: ако изгуби, Леброн неће моћи да напусти виртуелни свет никад. Кошаркаш је прихватио изазов и у помоћ позвао Душка Дугоушка и његову екипу. Међутим, и Дон има сјајну екипу, а захваљујући Седрику који је, иако мали, сјајан мајстор за дизајн видео-игара.

Критички осврт: Од прве сцене након уводне шпице ми се није допао филм. Не улазим у то колико је Леброн успешан кошаркаш, али он сигурно није прави избор за глумца. Човек је доказао да заиста није ренесансни тип и да не може да буде чак ни довољан у глуми. Ту негде почиње и његов префорсирани однос са сином, тако да је јасно да ће током авантуре која ће уследити Леброн доживети просветљење, преобратиће се и допустиће дечаку да буде шта он жели, а не шта му је тата наменио.

Цртани део (када анимирани Леброн слеће на веб-планету Душка Дугоушка и његове компаније (свет Луни Тјунса да будем прецизнији)) је почео боље и првих пар фора су прилично успеле. Онда је уследио низ лоших фора, па опет добрих (када су се цртани ликови убацивали у друге цртаће и филмове) и све тако, попут не баш правилне синусоиде. Општи утисак би према томе требало да буде осредњи, али је он још слабији од тога. Ово је један поновљени наставак, са плитком причом, површним осећањима и обиљем патетике. Међутим, ипак је двојка са плусем због саме утакмице (која је и централна тема, на крају крајева) јер је урађена импресивно.

Едукативни моменат: Вуд Харис, тренер маленог Леброна, прави је тренер и учитељ и дао је дечаку врло корисне савете. Рекао му је да није поента да ли ће победити или изгубити утакмицу, већ да ли ће се потрудити или неће на утакмици, да ли ће бити фокусиран и да ли ће уложити рад. Тек онда може да размишља о томе да направи промену за себе и све људе које воли. Други едукативни моменат је када је вештачка интелигенција (Алгоритам) рекао Седрику да зна све о њему јер га је посматрао и слушао преко мреже. И то може бити истина; многи могу да сазнају свашта о нама путем интернета, а да тога нисмо ни свесни. Зато треба бити опрезан шта пишемо и какве податке остављамо.

Оцена наставника:

(са најављеним плусем)

Лако Је Критиковати 175

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Свет будућности (Futureworld 1976) је наставак филма „Западни свет“ из 1973. Свет робота који је требало да послужи као забава људима у претходном наставку се показао као фијаско. Међутим, компанија „Делос“, која је тај свет изнедрила, ипак није одустала и направила је још неке сличне светове. Да би убедила јавност да је сада такав свет безбедан, позвала је новинаре Питера Фонду и Блајт Данер како би извештавали са лица места. Оно што ће новинари открити тамо свакако је сензација светских размера.

Критички осврт: Овај наставак није добио добре критике попут првенца и разлози су бројни, али чини ми се тек делимично оправдани. Ја бих замерио филму две ствари. Прва је што сам некако од Света будућности очекивао више света, а мање фабричког постројења и подрума са цевима где се расплет дешавао. Ипак, не могу да будем толико строг; сценографија је била разнолика, мада не и увек оправдана. Друга је претерана наивност која прати овакав филм. То се види у детаљима, али и у крупним стварима. Када су Стјуарт Марголин и Питер уходили човека који улази у забрањено подручје, шифра коју је овај укуцавао се појављивала на заиста превеликом екрану испред њега. Стјуарт је користио двоглед, али су се бројеви јасно видели и са веће даљине од оне где су они били. Некако ми таква шифра не изгледа баш безбедно, више као биоскоп на отвореном. 🙂 Што се крупних ствари тиче, некако су новинари сувише лако (иако се јесте ту некаква љута битка водила) победили прорачунате роботе који имају надзорне камере баш свуда. Могао бих да замерим и недостатак хумора, иако је изгледа за тај део био намењен Џим Антонио. Ипак идеја је океј, као и прича која има смисла и у некој озбиљнијој реализацији била би достојан наставак култног филма снимљеног три године раније.

Едукативни моменат: Питер је урадио праву ствар јер није желео да прихвати оно што му корпорација нуди, већ је желео да истражује сам. Критички је размишљао и тако је и деловао, а тако би требало и ми да чинимо иако нисмо новинари.

Оцена наставника:

(ту негде се врти)

Елизабет Харвест (Elizabeth Harvest 2018) је прича о девојци из наслова (глумица се зове Аби Ли Кершо) коју њен богати супруг Киран Хајндс доводи у луксузни дом. Она у том дому има приступ свим собама, осим једној. Већ следећег дана Киран најављује да ће бити одсутан цео дан и Аби мора некако да убије време сасвим сама. На крају дана није могла да издржи да не оде у забрањену собу и тамо проналази нешто што ју је застрашило и што ће јој већ следећег дана доћи главе.

Критички осврт: Мотив је преузет из бајки: можеш обићи свих стотину соба, осим једне. И, наравно, принцезу побеђује радозналост, а супруг-змај врши застрашујућу одмазду. Режисер Себастијан Гутјерез није правио бајку, већ озбиљну СФ-хорор причу и питање је зашто Киран жели да касапи своје младе клониране супруге јер очигледно понавља исти образац понашања. И ту и јесте мистерија, пошто клонирање Аби није; готово од почетка је јасно како је она дошла у ту луксузну кућу и то није адут изненађења на који је Себастијан могао да рачуна код публике која воли овакве филмове. Ово је филм где су сви ликови у потпуности употребљени, али не увек и најјасније. Рецимо, нејасно је зашто је последња Аби урадила оно што је урадила, али је прича морала некако да се заокружи. Свакако не најсрећније, али није баш ни дебакл. Свеукупно, прича је солидна и држи пажњу.

Едукативни моменат: Аби је на крају поновила своју уводну реченицу: да је одувек сањала да упозна интелигентног мушкарца који ће је одвести у свој свет ван свега лошег у стварном свету. Али је сада будна. Другим речима, морамо да разликујемо сањарење од реалности јер ћемо се у супротном сигурно разочарати – и у стваран свет и у свет о којем маштамо.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Слободне собе (Vacancy 2007) је хорор слешер и трилер филм у којем су главни протагонисти брачни пар Лук Вилсон и Кејт Бекинсејл који су се запутили колима кући након виђања са породицом. Како би брже стигли, Лук је скренуо са ауто-пута на споредни. Схвативши да су се изгубили, зауставили су се на бензинској пумпи, уз коју је и мотел, како би се распитали. Механичар Итан Ембри их је упутио, али они нису стигли до одредишта јер се ауто успут покварио. Отпешачили су назад до мотела и узели собу како би преноћили. Соба баш није била нарочита, али се Лук свеједно опустио на кревету и покушао да гледа ТВ. Испоставило се да једино могу да се гледају видео-касете јер није било никаквог програма. Међутим, када је пар схватио шта је заиста снимљено на касетама, схватиће и да су у смртној опасности.

Критички осврт: Иако се више од половине филма не дешава борба између протагониста и убица, филм је заиста напет. Режисер Нимрод Антал је правио врло ефектне сцене и добро је разрадио идеју која је такође добра. Крај је малко више натегнут и превише погодан, али све у свему није лоше.

Едукативни моменат: Лук је искористио снимке (чији је циљ био да изазову панику код жртава) како би прозрео тактику убица и успео је. И то му је дало предност. То доказује да за учење можемо користити разноврстан материјал и при томе веома је важно како тај материјал посматрамо.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Круела (Cruella 2021) је животна прича злице која се појављује у Дизнијевој причи „101 далматинац“, а коју глуми Ема Стоун. Она је остала без мајке као девојчица и одрасла је уз два млада лопова у скровишту у рушевној згради Лондона. Један од њих Џоел Фрај успео је да јој обезбеди запослење (додуше чистачице) у престижној модној кући немилосрдне баронице Еме Томпсон. Сплетом околности Ема Стоун је успела да прикаже свој таленат за дизајн и постаје десна рука баронице. Испоставља се да ће њих две од сарадница постати љуте непријатељице.

Критички осврт: Ема Стоун је стварно била маестрална, а у сцени када је сазнала истину и крај фонтане се обраћa души своје помајке Емили Бичем буквално је „одувала“. Режисер Крејг Гилеспи је урадио одличан посао и успео да споји Дизнијеву бајкицу и озбиљну драму тако да не оде ни у једну од крајности, а при томе је додао довољно добар преокрет да целој причи да смисао. Недостатак у овој причи је полицијска истрага која је све време трапава и сувише погодна. Џоел и Пол Волтер Хаусер су одбегли затвореници и пар сцена касније пред очима полиције која уопште не показује интересовање. Наивних, погодних и предвидљивих момената има још, али све у свему више него солидно.

Едукативни моменат: Круела је дала савет девојкама да добро скројена сукња може да спаси живот. Заправо, сваки добро одрађен посао може и те како да утиче на квалитет живота, па и да га спаси.

Оцена наставника:

(врло, врло јака)

Јасон и Аргонаути (Jason and the Argonauts 1963) је филм рађен према узору на причу из грчке митологије. Краљ Пелије (Даглас Вилмер) је напао другог краља Есона, који је владао Тесалијом. Престо је успео да преотме, али није успео да убије Есоновог сина Јасона (Тод Армстронг) кога су избавили и који је одрастао са жељом да освети оца и преузме престо које му рођењем припада. Да би успео у томе, организовао је поход најјачих људи старе Грчке (Аргонаути) које је окупио. Циљ је био да се домогне златног крзна које се налази на крају света. То крзно је чаробно и Јасонова очекивања су да ће њему донети победу над противником, а његовом народу благостање. Но, тај поход уопште није лак задатак јер Аргонаути наилазе на разна чудовишта, попут бронзаног џина и хидре са много глава.

Критички осврт: Не допада ми се лик Зевса (Нил Макгинис) у овом филму јер он је громовити, силни бог, а овде изгледа као какав шоњица. 🙂 Ипак, изгледа ми да се режисер Дон Чејфи у доброј мери држао изворне митолошке приче, мада детаљи одступају. Рецимо, у овом филму су Хила (Џон Керни) и Херакле (Најџел Грин) најбољи другари, а у миту они имају значајније приснију везу. И то је разумљиво зашто је то избегао, али ни нестанак Хиле није приказао на начин као што је приказан у миту. Са друге стране, разголитио је глумце, што и није неочекивано, а то је учинио и са Лоренсом Нејсмитом (Аргосом) који је тада имао већ преко пола века и не претерано много физичке форме и можда је и тај део могао елегантно да избегне наместо да баш ту помера границе. Но, свакако верујем да је овај филм у времену када се појавио померио границе и био велики хит. Чак и специјални ефекти нису лоши, а и битка са скелетима није глупа као што иначе уме да буде у филмовима. Ипак, мени се лично највише дојмио Талос.

Едукативни моменат: Медеја (Ненси Новак) се молила богињи Хекати, у филму маштовито приказаној са три животињске главе, али је у класичној уметности представљана и са људским, односно женским. Она је била богиња магије, вештичарства и ноћи. Ето, научили смо нешто занимљиво из грчке митологије.

Оцена наставника:

(солидна заиста)

Уздах (Suspiria 1977) је италијански филм делимично базиран на есеју Томаса Де Квинсија „Уздаси из дубине“ написан још 1845. Американка Џесика Харпер је дошла у Фрајбург (у Немачкој) како би усавршила балет у престижној високој балетској школи. Међутим, практично од почетка ствари нису кренуле добро; једна полазница те школе је сурово убијена, а Џесика се разболела од мистериозне болести. Необични и лоши догађаји су наставили да се одвијају, а главна протагонисткиња је све више уверена да ова школа има неке страшне тајне.

Критички осврт: У овом филму све је претерано – и реакције и поступци, али некако не штрчи. Напросто прихватате да је све тако, што због режије, што због темпераментних Италијана, што због тога што су протагонисти (и антагонисти) уметници. Када сам код тога, визуелно је овај филм врло дојмљив, а и радња је занимљива, иако је јасно од самог почетка да вештице воде школу. Хорор сцене заиста нису страшне, већ и код њих као да се режисер Дарио Арђенто трудио да изгледају естетски занимљиве, а неке су и изненађујуће, попут убиства Флавија Бучија. Сам крај је, рекао бих, урушио филм. Добро је почео, готово бајковито, када је Џесика бројала кораке и присетила се шта је рекла Ева Аксен како би решила мистерију. Међутим, релативно је лако победила главну вештицу и све остале и то је стварно било отрежњујуће, иако се помпезно читава кућа урушила. Смешно је и што је главна вештица буквално најавила да ће Џесику напасти зомби (шминка је била прилично добра, признајем), а сличних најава било је још током филма. Уз то, остала је да виси у ваздуху Џесикина љубавна прича са балетаном Мигелом Бозеом, те његова улога у овом филму нема богзна какво оправдање. Заправо, све је остало некако да виси, а и мотив главне даме Џоун Бенет да убије Џесику није баш најјаснији. Зла је, вештица је, па је ваљда то довољно да објасни убилачке намере. Укупан утисак је такође довољан, али далеко од фасцинантног.

Едукативни моменат: Две ствари је Џесика радила погрешно. Једна је што је пушила, а то је болест зависности која озбиљно угрожава здравље, а друга је што је убила слепог миша који јој је улетео у собу. Европске врсте се не хране крвљу и не нападају људе. Све врсте код нас су – бубоједи. Ако улете у собу, довољно је собу напустити и претходно отворити прозор. Излетеће сам.

Оцена наставника:

(али веома јака)

Уздах (Suspiria 2018) је рецимо амерички римејк претходног филма. Дакота Џонсон је пристигла у Берлин како би постала плесачица модерног балета у престижној школи Маркос. Она је очарала главну наставницу Тилду Свинтон и практично одмах започела као главна балерина. Међутим, намера бројних матрона ове школе није да од Дакоте начине светску звезду, већ оне са њом имају мрачније планове.

Критички осврт: Оно што ме је фасцинирало је како је Тилда одглумила остарелог доктора. Глас јесте био феминизиран, али све остало није, а и глас је могао бити последица старости, те као такав прихватљив. Тилда свакако изгледа андрогино, али је врло уверљив мушкарац. 🙂 Режисер Лука Гвадањино је и тиме показао да не жели мушкарце у свом филму. Његово дело одише еротиком и при томе није користио сцене секса, већ путеност жене и то у комбинацији са врло ефектним плесом изгледа заиста добро. Од претходника режисера Дарија Арђента задржао је само форму и суштину, али је све остало урадио другачије. Радња се дешава у балетској школи и он је то искористио максимално и тиме направио добру ствар. Он је стварање уметности повезао са магијом (што и јесте, ако ћемо право), додуше црном. Дарио се више бавио естетиком сцене, односно уметност је фокусирао готово искључиво на филм, док је Лука уметност истраживао у филму. За разлику од Дариа, он није правио уметничке слике од сцена и његов сензибилитет ми више личи на неки социјални минимализам. Не могу да кажем ко је од ове двојице у праву; обојица су направили интересантне филмове који држе пажњу. Идеја ипак иде у прилог Дариу, али време настанка филма Луки и прича је значајно озбиљнија, студиознија, у њој су вештице заиста дошле до изражаја и све то прате више него солидни специјални ефекти.

Чини ми се да је Лука своје дело оптеретио позадинским причама ликова, али и за то има неко оправдање, баш као и за спори ритам радње. Изгледа да је Лука имао идеју да читаво дешавање повеже са идеологијом, било она религијска или политичка, али ми није јасно где он ту конкретно види везу. Куриозитет је што је главна протагонисткиња из првог филма Џесика Харпер овде имала споредну улогу, али нисам сигуран чак ни да сам је запазио како ваља. Више је на мене оставила утисак Дакота чији је преображај од убоге девојке до мајке вештице маестралан.

Едукативни моменат: Матроне балетске школе нису препознале да је мајка Хелена Маркос (опет је глуми Тилда) лажни вођа и страдале су због тога. Вођу свакако треба мудрије бирати, посебно ако имамо право избора.

Оцена наставника:

(заправо врло солидна)

Вештац (Warlock 1989) је филм који почиње у 17 веку у селу где су заробили ђавољевог сина Џулијана Сендса. Иако су предузели све мере опреза, ђаво га је спасио и пренео у 20. век где му је дао задатак који ће променити свет. Међутим, у временски вртлог који је ђаво направио је упао и ловац на вештице Ричард Е. Грант, који ће Џулијану помрсити рачуне.

Критички осврт: Режисер Стив Мајнер је правио врло погодне, наивне моменте, како би после могао да прави узбудљиве. Рецимо, док су се рвали са вешцем, Лори Сингер никако није могла да пронађе своју рукавицу коју је овај присвојио, а која се налазила – на његовој руци. После је уследила напета сцена у возу, па се то лепо уклопило. Но, остало је необјашњиво како је Ричард ушао са шиљатим громобраном у авион. У сваком случају јако је тешко одржати логику, доследност и смисао у филму где вештац има много моћи које му омогућавају да ради свашта, а опет да обичан човек Ричард може да му дохака. Ипак, Стив је у великој мери успео у томе, направио врло солидну, динамичну, мада класичну причу, која држи пажњу.

Едукативни моменат: Џулијан није могао да победи Ричарда физичком снагом, али јесте магијом. Лори је магију Џулијана победила науком. И то је сасвим довољно за закључак. 🙂

Оцена наставника:

(блага)

Вештац: Армагедон (Warlock: The Armageddon 1993) је наставак претходног филма. Џулијан Сендс је наново рођен, овај пут са задатком да прикупи магично камење како би призвао свог оца Сатану. На путу ће му се испречити потомци друида, пре свих млађани Крис Јанг и Пола Маршал.

Критички осврт: Врло је интересантан угао снимања какав нисам видео у другим филмовима. Крупан профил једног актера је у првом плану и благо замагљен, а у позадини је други актер. Но, то је само занимљиво, али није битно утицало на квалитет филма.

Џулијан ми у овом филму изгледа некако злокобније, можда зато што је старији. Међутим, неких других побољшања у овом наставку нема. Прича је сасвим класична, а готово свако недело које је Џулијан урадио је предвидљиво и свака сцена је опште место. Има превише хистеричне патетике, посебно у сценама са Полом која доживљава бурну кризу идентитета. Ни специјални ефекти се нису побољшали, па практично ни за нијансу. Претходни режисер Стив Мајнер их није много користио, па је то опростиво, али је режисер овог филма Ентони Хикокс био значајно амбициознији.

Едукативни моменат: Крис није успео да победи Џулијана сам, али јесте уз Полину помоћ, иако је у почетку није желео. Рад у пару или у тиму може да буде значајно ефикаснији и да нас доведе до резултата које сами не бисмо постигли.

Оцена наставника:

(још блажа)

Црно као ноћ (Black as Night 2021) је шести филм из франшизе „Добродошли у Блумхаус“ коју је направила продукцијска кућа „Блумхаус“ (логично). Аша Купер је млада црнкиња која жели да помогне својој филмској мајци Кенеиши Томпсон, која је зависник од дроге и живи у некаквом гету. Додатна невоља је што бескућнике у том делу града нападају вампири и претварају их у вампире. Слична судбина ће снаћи и Кенеишу, па ће Аша у самоодбрани бити принуђена да је убије. То ће имати за последицу да одлучно крене у борбу против вампира и стане на пут тој пошасти.

Критички осврт: Ово је крајње неуспешни хибрид „Блејда“ и „Бафи“ са циљем да, осим на вампире, обратимо пажњу и на мањине и дискриминисане, пре свега црнце. И то је сасвим у реду (иако не и ново), али је реализација испод сваког просека. Јасна је била намера режисерке Марите Ли Го да направи дистинкцију између борбе и борбе за људска права и добро је искористила мотив вампиризма да би Киту Дејвиду дала и моћ и могућност да спроведе своју борбу онако како је он види, али све осим тога је трапаво, површно и стерилно. Више сам имао утисак да је желела да задовољи форму него да да суштину и то се најбоље види у сцени када је наступио хепи енд за све и приказује Ашу Купер како је сада проактивна за своју заједницу. Толико изгледа исфорсирано да чак и вређа интелигенцију. Но, то није једино што је Марита префорсирала. Њени ликови су црни и бели, али не према боји коже и толико су у томе јасно дефинисани, да су прерасли стереотипе које нам је пружила (у спрези са глумцима) и постали су нестварнији од вампира. Једина која је имала и добар лик и добро га је дочарала је Кенеиша. И да, чак су и мотиви ликова натегнути.

Главна протагонисткиња Аша је носилац те црначке дискриминације јер је, наводно, баш, баш црна, иако очигледно није и чак нема ни типичну физиономију црнопутих. Она не трпи дискриминацију, ако не рачунамо да ју је њен рођени филмски брат Френки Смит прогласио баш црном, а слично је урадио и Крејг Тејт. И то је то. Проблем гета, дроге која обавезно иде уз њега, омаловажавања и сваког маргинализовања негроидних је толико мало присутан у филму да, да ме нису подсећали у дијалозима и то само повремено, уопште ми не би било на памети да је то тема филма. Овај филм је допринео освешћивању дискриминације колико и ја физици када предајем биологију.

И да, да прокоментаришем и хорор и фантастични део. У том домену није урађено заиста ништа више од толико пута виђених осредњих остварења. Чак је и ту Марита била трапава и сцене је учинила превише погодним. Отац породице Дерек Робертс као да никада није присутан осим поподне када прави лош ручак, а у последњој сцени када се Кит борио против Аше, други вампири су некако нестали и иако су вероватно били забављени клањем Фабрициа Закарија Гвида, опет то изгледа као пропуст у филму.

Едукативни моменат: Семи Наги Њугуна је испричао причу о најцрњој девојци из села из којег је потекао. Рекао је да је била најлепша и да су се све друге девојке сунчале бесомучно желећи да изгледају попут ње. Моје мишљење је да су оне грешиле јер не треба да се трудимо да будемо неко други. Уосталом, та најцрња девојка је можда била најлепша баш зато што је била уникатна.

Оцена наставника:

(па, може плус)