Лако Је Критиковати 101

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

avengers-imax-main-large (Small)Осветници: Бескрајни рат (Avengers: Infinity War 2018) је епизода са групом суперхероја који су осмишљени у стриповима фирме „Марвел“. Танос (Џош Бролин) је суперзликовац који има идеју да „растерети“ галаксију вишка становништва и за тај наум неопходно му је чудесно камење расуто по тој истој галаксији. Суперхероји и они који то нису (али имају вештину и технологију), удружују се како би га спречили.

Критички осврт: Овај филм је спектакл од почетка до краја. Акција се прекида тек да би се добацила нека довитљива и духовита досетка, а битка се води на више фронтова. Прегршт је ликова и више тимова се састаје како би стало на пут Таносу, који се показао као ултимативни противник. Посебно ми се допала борба на Титану између Таноса и екипе коју предводи Доктор Стрејнџ (Бенедикт Камбербач) и која изгледа потпуно стриповски. Радња је заиста хипердинамична и има тек пар нејасних делова, попут оног када Тор (Крис Хемсворт) на Нидавелиру поправља машину коју покреће звезда. Нејасно је да ли је он у слободном свемиру или није и ако јесте, зашто дише убрзано и шта, забога, удише? Но, тешко је овом филму наћи ману.

Посебно ми се допада идеја са којом наступа Танос. Он није негативац у правом смислу речи; он нема намеру да уништи живот у галаксији, већ напротив, да га сачува. И при томе он има логичну поставку ствари, али је проблем у томе што је метода којом се користи потпуно нехумана. Актуелност његове филозофије чини целу ову причу значајно озбиљнијом него да је у питању класичан зликовац који жели да пороби свет. И он сам постаје озбиљнији противник јер је вођен идеологијом (макар она била и демагогија), а не пуком жељом за моћи. Одувек сам веровао да су најопаснији они људи који верују да морају да чине зле ствари за општу добробит.

Едукативни моменат: Таносова идеологија веома је слична тврдњама Томаса Малтуса (1766-1834). Томас је сматрао да ће број становника расти великом брзином и да ће то изазвати демографску катастрофу јер је количина ресурса ограничена. Зато је предлагао чак и драстичне мере како би се број становника смањио. Његове тврдње нису се обистиниле и, на срећу, његови предлози нису усвојени. Савремени научници заговарају одрживи развој који форсира развој науке, технике и других области људског живота, али тако да се прави што мања штета животној средини и да се поштују хумане тековине развијених друштава.

Оцена наставника:

5(без да трепнем)

spiderII (Small)IVСпајдермен 2 (Spider-Man 2 2004) је наставак филма из 2002. У бројним обавезама које Тоби Магвајер (Спајдермен) има, једна је и да напише семинарски на факултету. Требало је да пише о раду ингениозног научника Алфреда Молине. Испоставило се да Алфред ради за компанију коју води Тобијев најбољи пријатељ Џејмс Франко, па их је Џејмс упознао. Тако је Тоби сазнао да Алфред ради на пројекту који треба да обезбеди бескрајан принос енергије и чак добио позив да присуствује демонстрацији. Демонстрација је привукла и новинаре и инвеститоре, али се испоставило да је пошла по злу и да се Алфред преобразио у зликовца кога су медији касније назвали др Октопус. Овај зликовац постао је претња за цео град и једини ко га може зауставити је, наравно, Спајдермен.

Критички осврт: У овом делу или је режисер Сем Рејми (са све глумцима, разуме се) више радио на емоцијама него у првом делу или су оне тек сада дошле до изражаја, али јесу приметне и имају учинка. Има и патетике, наравно, али шта сад. Уз то јако је добро урађена дуална природа суперхероја и мислим да ниједан филм из поджанра који се њима бави то није тако добро разрадио. У сваком другом филму жал суперхероја за његовим обичним егом је чисто фолирање, а овде се веома јасно види како се Тобијев нормалан живот распада у парчиће и његова одлука да напусти суперхеројски суперего потпуно је оправдана. Последња сцена у филму, пак, нема никакво оправдање. 🙂

Сем није одустао од колективног грађанског духа Њујорчана, па су и у овом делу суграђани припомогли Спајдермену да се избори са потешкоћама. И у овом делу Тоби је спасавао дете из пожара и да ли је могуће да је Сем наново искористио исто најопштије место у универзуму суперхероја? Ипак, свеукупно гледајући, акција је одлична, а Алфред изгледа веома моћно са оним његовим механичким змијоликим рукама. Све је то праћено прилично солидним специјалним ефектима. Но, научни пројекат који је осмислио Алфред ипак има својих рупица. Океј, фисија у центру машине привлачи метал, али зашто не и Алфредове пипке или штанглу којом је Кирстен Данст хтела да га одалами? Но, ништа није савршено, па тако ни наука. 🙂

Едукативни моменат: Када је научник Алфред окарактерисао млађаног Тобија да је брилијантан, али лењ, то му је и замерио. Интелект је значајан, али је и рад веома битан. Интелект није привилегија, објаснио је Алфред и у праву је. Не можемо и не смемо се ослањати само на интелигенцију јер је онда нећемо ни искористити колико можемо.

Оцена наставника:

4(баш јака)

batman osnovni (Small)Бетмен (Batman 1989) је филм о мрачном јунаку у измишљеном граду Готаму. Овај град је огрезао у криминал и корупцију и градске власти покушавају да се изборе са тим. Њихов задатак постаје утолико тежи када вођа криминалаца постане Џокер (Џек Николсон), психопата коме је киселина унаказила лице. Сви житељи града су у опасности, али појављује се тајанствени херој који ће стати на пут зликовцу.

Критички осврт: Мањкавост овог филма је крими део, на коме радња и почива. Џек Паланс је врховни шеф криминалаца и опет га Џек Николсон сувише лако убија. У ствари, сви су врло рањиви јер само Џек Николсон има своје људе са којима врши терор. Филм има и неких ситних грешака, па тако када Бетмен излази из музеја иза њега се види дим, иако је дим пре тога увелико нестао. Међутим, све остало иде у прилог филму.

Главни антагониста је Џек Николсон који просто плени и који је добио могућност да се „размаше“ до крајњих граница. Он је луцидан, ингениозан, разигран, уметнички настројен и креативан, те његова улога заузима много простора. Тим Бертон је филм сместио у неоноар, мрачни жанр, што за овог режисера није необично, али су тако љубичаста и зелена и све друге боје које су обележје Џека Николсона још више истакле лик који тумачи.

Са друге стране, позитивац Бетмен је тих и ефектан, готово роботских покрета и сва је прилика била да ће га Џек Николсон „појести“ у овом филму. Мајкл Китон није класичан лепотан и није могао да игра на карту физичког изгледа, а нема ни висину, што видимо у сценама са хероином Ким Бејсингер. Но, Мајкл има довољно харизме да је дошао до изражаја и тако смо добили два сјајна глумца у супротстављеним улогама који су, уз тек малу помоћ осталих, подигли филм довољно да буде озбиљан кандидат за ремек-дело суперхеројштине. Уз то, обојица су „добила“ занимљиве играчке које су читаво остварење учиниле бескрајно маштовитим.

Едукативни моменат: И Бетмен и Џокер су се користили науком како би постигли своје циљеве. Бетмен претежно техником, а Џокер хемијом. И нама ће наука помоћи у животу да постигнемо много тога, па је зато и учимо.

Оцена наставника:

5(без двоумљења)

betmensevrce (Small)VПовратак Бетмена (Batman Returns 1992) је наставак претходног филма. Град Готам је наново у опасности због циркусаната који праве циркус (а шта би друго) по граду. Изгледа да их предводи наказни Пингвин (Дени Девито), али се он договорио са бескрупулозним богаташем Кристофером Вокеном да га граду представи као добрицу који је несхваћен због свог изгледа и који је зато морао годинама да се крије у канализацији. Кристофер је отишао чак и корак даље; кандидовао је Денија за градоначелника, а како би остварио своје незаконите интересе. Једина сметња им је Бетмен (Мајкл Китон) који не верује у добре намере ни једног ни другог.

Критички осврт: Режисер Тим Бертон ни овај пут није одустао од својствене му мрачне атмосфере. Наравно, ту негде морају да буду и јарке боје као контраст, па када већ ту није Џокер (убио га је у претходном наставку), онда зашто да не уведе читав циркус? Из неког разлога циркус и зоо-врт су изгледали као логична комбинација (ваљда због животиња којих има и овде и тамо, али баш за пингвине не бих могао да тврдим) и ето га и Пингвин ту. Дени је заиста био на висини задатка и од њега нисам очекивао мање, те је свој лик представио као крајње гротескан, али ме је као негативац ипак очарао Кристофер и бојим се „појео“ мајушног, али бременитог Денија за доручак. Дени је пандан Џеку Николсону из првог наставка и колико год да је његов лик колоритан, опет је већ виђен. Кристофер, са друге стране, достигао је суштину психопатије и он остварује своје циљеве без икакве задршке и без емоција. Уз све то, има неоспорну харизму. Колико год да радња вуче ка Денију, толико Кристофер пажњу готово неосетно усмерава ка себи. Ту је још једна променљива у једначини где свега два противника (колико их је било у првом делу) више нису довољна (и сваки наредни део ће их имати све више). Чини ми се да сам се у овом филму заљубио у Мишел Фајфер. Она је заиста савршено лепа. У филму она је и позитивна и зла, а и нема другог избора јер је – мачка. 🙂 За разлику од вриштуће хероине Ким Бејсингер из првог дела, Мишел је значајно еманципованија и узима реп, пардон бич, пардон ствар у своје канџе, пардон руке. Међутим, њена појава не компликује радњу, напротив. Радња је врло једноставно постављена и сви ликови орбитирају мање-више око истог заплета, а који прави, погађате, Кристофер. Углавном, у већој или мањој мери, сви су допринели да филм буде живописан, динамичан и забаван.

Посебно бих истакао добру режију зликоваца када су направили ситуацију такву да окриве Бетмена за смрт Кристи Конавеј (Ледене принцезе), али и све касније што је уследило. Има прегршт занимљивих идеја, те је једна од њих да Пингвинови људи отимају децу и смештају их у дечји шарени возић (вози га Винсент Скијавели) са све кавезима. Бетмен је осујетио читаву акцију и шаље зликовцу писмо како деца ипак неће учествовати. 🙂 Као и у првом делу маште не недостаје; чак као да се Тим још више опустио.

И нешто да разјаснимо: у напуштеном зоо-врту на улазу у свет Арктика постављена је скулптура белог медведа и то је у реду, али није у реду што су ту стационирани пингвини. Они живе на Антарктику. 🙂

Едукативни моменат: Када је продавац таблоида желео да прода једне новине Мајклу Гофу уз вест да је „откривена карика између човека и птице“, овај је рекао да је каткад читање таквих глупости забавно, али је најчешће губљење времена. Моје мишљење је да је увек губљење времена, а које може да се утроши на много квалитетније начине. Један од њих је да погледате овај филм, на пример. 🙂

Оцена наставника:

5(као и претходна)

countess-dracula (Small)IVГрофица Дракула (Countess Dracula 1971) је британски хорор базиран на животној причи мађарске грофице Ержебет Батори, која је живела у другој половини 16. и почетком 17. века. Познато је да је Ержебет убијала девојке и купала се у њиховој крви верујући да ће тако бити млађа и лепша. Сценариста Џереми Пол је направио такву поставку да је грофицу (тумачи је Ингрид Пит) крв невиних девојака заиста подмлађивала, али је дејство било краткотрајно. Зато је морала да убија све више и више. За своја недела имала је још један мотив: заљубила се у значајно млађег војника Шандора Елеша, за кога је чак желела и да се уда. Шандор је био опијен њеном лепотом и мислио је да је заљубљен у грофичину кћерку. Временом ће открити да је права кћерка грофице Лесли Ен Даун, можда чак и следећа жртва рођене мајке. Почетна заљубљеност младића претворила се у праву ноћну мору.

Критички осврт: Крај изгледа некако сувише исечен, нагао, али филм свеукупно није испао лош, без обзира што радња нема много „меса“. То не значи да је лоше осмишљена, напротив. Понекад су мотиви ликова нејасни, пре свих учењака Мориса Денхама. Но, ликови су колико-толико конзистентни и глума је сасвим океј, мада карактеристично мелодраматична за оно време.

Едукативни моменат: Шандор је наследио коњушарницу од покојног грофа јер су покојник и Шандоров отац били ратни другари. Шандоров отац је грофу неколико пута спасио живот. И то је леп гест и Шандор је добио много захваљујући очевој репутацији. Сам Шандор је изјавио да не може трговати репутацијом свог оца, већ да има свој начин да оствари сопствену. Тај начин и не мора да буде исправан, али начин размишљања јесте.

Оцена наставника:

4(у ствари врло коректна)

Byzantium (Small)Византион (Byzantium 2012) је ирски филм о две вампирице, мајци (Џема Артертон) и кћерки (Серше Ронан) које покушавају да преживе у вампирском свету који им није наклоњен. Наиме, братство вампира не прихвата женске чланове, а посебно не млађахну Серше. Зато су принуђене да се селе, те их пут наводи у приморско место за које се испоставља да је Сершеин родни град. Иако је Џема очекивала да ће се њихов живот и на том месту наставити као и до тада, догађаји који су уследили демантовали су је.

Критички осврт: Џема је тако олако убила Туреа Линдхарта да и импресивни специјални ефекти који су то убиство пропратили нису поправили утисак да је у питању слабо интелигентан филм. То потврђује и нарација коју изговара Серше и која прати филм. Попут монолога, ни дијалози нису претерано виспрени. Глуму бих већ могао да похвалим.

Ово је врло бледа верзија „Глади“, а може се схватити и као женствена верзија „Интервјуа са вампиром“. Но, са којим год од тих филмова га довели у везу, овај филм свакако губи. Радња је баш спора, мада није незанимљива. Иако недостаје неки јачи замајац или заплет, свашта се ту дешава и односи ликова, као и нешто налик на љубавну причу између Серше и Кејлеба Ландрија Џоунса, добро су умрежени и воде ка неком завршетку који заокружује причу. Додуше, љубавна прича много наликује на ону из „Сумрака“, само што су улоге замењене. Волели ми то или не волели „Сумрак“ се десио и мрак који баца на сва каснија остварења очигледно је незаустављив. 🙂

Едукативни моменат: Џема је рекла Тому Холандеру да сазнање може бити фатално. И у праву је. Нека сазнања нам неће донети срећу, благостање и оно чему се надамо, али то није разлог да их не стекнемо. Када се све сабере и одузме, боље је живети са знањем, него у незнању.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

sound (Small)IЗвук (The Sound 2017) је психолошки хорор о жени (Роуз Макгауан) која се бави разоткривањем прича о духовима и о томе блогује. Према њеној теорији, звуци ниске фреквенције стварају халуцинације код људи. Преко интернета добија поруку да се у метроу у Торонту појављује дух жене самоубице. Зато одлази тамо како би разоткрила и ову урбану легенду. Међутим, ствари се не дешавају како је очекивала.

Критички осврт: Након врло предвидљивог почетка креће да се дешава један врло мрачан филм са такође предвидљивим сценама. Поставка приче је најкласичнија могућа, а након пола сата постаје још класичнија јер се испоставља да је станица метроа грађена на гробљу (а где би другде) и то неверника (а којих би других) и да се њихове душе појављују у виду ноћних лептира (а чега би друго). Све то открива Роуз, која ме је пријатно изненадила. Постала је заиста зрела глумица која улива поверење. Не могу да кажем да је као млада била лоша, мада није баш добила ни неку јачу прилику да се докаже. Ни овога пута није добила богзна какву прилику јер је радња изнурујуће досадна. Невероватно се споро развија да би се на крају развила ни у шта. Режисерка Џена Матисон је толико опрезно градила мистерију (која то није јер је одмах јасно да су сви ликови које је Роуз видела у ствари духови) да је заиста претерала. На крају се филм развукао у некакву личну Роузину психозу и иако ми је јасна намера, па и реализација, није ми уједно јасно и зашто би то било пажње вредно.

Детектив Мајкл Еклунд је изгледа стварна личност, али су његов мотив, деловање и смрт апсолутно нејасни и остали су неразјашњени и непоменути до краја филма. Најнејасније је зашто је овај филм уопште снимљен.

Едукативни моменат: Очигледно је Роуз морала да се избори са неким својим духовима. И погрешила је што је одабрала да се са њима суочи на мрачним и опасним местима, као што је напуштени метро, већ је требало то да уради уз помоћ свог драгог Ричарда Гуна. На крају је то и урадила и помогло јој је. За решавање било којих проблема треба бирати и људе и место.

Оцена наставника:

1(хајде, може на два)

hellboundposter (Small)VВеза са паклом: Уздигнуће пакла II (Hellbound: Hellraiser II 1988) је други део саге о демонима Кенобитима. Ешли Лоренс, хероина из претходног дела, завршила је у психијатријској болници. Бригу о њој је преузео доктор Кенет Кранхам, који је веома заинтересован за окултно. Он је годинама истраживао о коцки која призива демоне и Ешли му је открила (не знајући његове праве намере) још неке трагове како да отвори врата пакла. Тако Кенет успева да из пакла призове Ешлину злу маћеху Кларе Хигинс и она му постаје водич у морбидном свету који је одувек желео да види.

Критички осврт: Морам да признам да ми није јасно зашто су у једној нормалној болници, па таман била и психијатријска установа, пацијенти затворени у подруму у којима су водоводне или какве већ цеви толико бушне да из њих лије као из облака. Разумем ја да је режисер Тони Рендал хтео да направи посебну атмосферу, али то је и тако претеривање, тим пре што су прикази самог пакла довољно живописни. У ствари, цео тај део са паклом и оним шта он представља делује прилично апстрактно, чак бесмислено, али ко каже да пакао и мора и треба да има смисла? Тако да је овај приказ и оригиналан и маштовит. Уз то, оно што се мора признати овом филму је да је потпуно језив, ако већ није страшан. Оно што му ја свакако признајем је да је на интригантан начин повезао тајне људског ума за којима су трагали многи психијатри и психолози попут Сигмунда Фројда и паралелне димензије које би могле да дочарају оно што људи називају паклом, а које су саме дочаране кроз лавиринт. Страх, страст, тегоба и тескоба, све се некако нашло у лавиринту и када је Кларе изашла из своје коже, а Ешли ју је навукла на себе, само је још једна одлична метафора. Доктор Кенет добија фалусоидну капицу (не знам како другачије да је назовем) која му у финишу откида главу. У ствари, тешко да сам скоро гледао хорор који може да понуди толико значења и тумачења као што то може овај.

Овде има сјајних реплика, попут оне када Пинхед каже Ешли да ће њене патње бити легендарне чак и за пакао. Има и занимљивих детаља, па тако мрачни Бог, који је овде сасвим апстрактан и више представљен као симбол (а не као човек или некакав монструм), шаље сноп мрака наместо уобичајеног снопа светлости. Има и грешака, али и оне су детаљи. Рецимо, када је Ешли навукла Кларину кожу имала је и њене минђуше, да их сцену касније више није имала.

Глума је претерано мелодраматична, а и глумци су махом преглумљавали. Додуше, почевши од главне хероине Ешли, није баш ни да су нешто претерано вешти у свом послу. 🙂 Тако ни Вилијам Хоуп није засијао, али је занимљиво што, упркос оном што смо могли да помислимо на почетку, врло брзо гине и не постаје главни херој и изабраник Ешлиног срца. Прича дефинитивно није предвидљива и сасвим је добра.

Едукативни моменат: Имоген Бурман је морала да реши слагалицу да би пронашла решење свог проблема. Ми у животу нећемо баш да решавамо слагалице, али ћемо решавати различите проблеме. Слагалице и друге „главоломке“ могу да нам буду добра вежба за велике проблеме који ће доћи. То је разлог зашто се бавимо задацима, односно „проблемима“ у школи.

Оцена наставника:

5(колеба се на четири)

THE_TITAN_WEB_ONE_SHEET (Small)IIIТитан (The Titan 2018) је футуристички филм о Земљи која је толико руинирана људским загађивањем, да су људи морали да пронађу дом на некој другој планети, у ствари сателиту Титану. Услови на том сателиту су потпуно другачији од овдашњих, па је научник Том Вилкинсон осмислио програм у коме ће од војника добровољаца направити генетичким инжењерингом нову врсту људи са новим адаптацијама. Филм прати судбину једног од тих војника Сема Вортингтона и његове супруге Тејлор Шилинг, која га је, макар у почетку, подржала у овом подухвату.

Критички осврт: Идеја у овом филму ми се баш допала. Доста је било тераформирања планета и прилагођавања ванземаљског околиша људима; хајде мало да се и људи прилагоде. Ипак сам се надао да ће измењене људе послати на Титан, те да видимо њихове догодовштине тамо јер овако је испала класична прича амбициозног научника Тома који је изгубио контролу над својим експериментом. И тако смо добили (ко зна коју по реду) поуку да са генетиком не треба брчкати. Међутим, на самом крају та порука се преиначује, тако да сам збуњен шта је у ствари и забога сценариста Макс Хурвиц желео да поручи овим филмом. Углавном, нешто много радње и није приказао; прича се састоји практично искључиво из припрема да нова врста људи оде међу звезде. Не могу да кажем да није занимљиво и да филм није динамичан, али то напросто није довољно. Специјални ефекти и акција су сасвим у реду, а маска је одговарајућа, мада ништа што већ нисмо видели. У једном делу филма романса између Сема и Тејлор кулминира и претвара се у нешто налик на „Лепотицу и звер“, али и то смо већ видели. Глума је, иначе, сасвим пристојна.

Генетика у овом филму је на врло дугом штапу и она је схваћена врло олако, иако је представљена врло компликовано. Ту су и ињекције и операције и вежбе и шта све не, а како би се добиле све потребне адаптације за живот на сателиту који уопште није гостољубив. Слична ситуација је и са астробиологијом и ако ћемо да постављамо незгодна питања, једно од њих би било како је могуће да је Сем једнако добро дисао и у Земљиној атмосфери и на Титану. Углавном, овај филм је један добар покушај, али аутори напросто нису успели да га подигну више од медиокритета.

Едукативни моменат: Професор Том је рекао да нико не покушава немогуће ако не верује у нешто веће од себе самог. Чак и када је то нешто у ствари неко. Није чудо да је Том професор. 🙂

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

thnightbeforebfore (Small)IIНоћ пред ноћ пред Божић (The Night Before the Night Before Christmas 2010) је телевизијски празнични филм. Деда Мраз (Р. Д. Рид) је кренуо својим саоницама са ирвасима да обиђе свет, али због техничке грешке његовог главног вилењака Џордана Прентиса, ем је пошао цео дан раније, ем су му се саонице срушиле на кућу породице Фокс. Чланови породице су указали помоћ несрећном старцу, који је због пада доживео амнезију. Да зло буде веће, загубио је и саонице и врећу, па је сва прилика да ће Божић ове године пропасти. Но, дечак Гег Манро, најмлађи члан породице, анимираће и друге чланове те породице да се дух празника сачува и у свету и у њиховом дому.

Критички осврт: Прво што ми је упало у очи, односно уши су испразни разговори које воде Деда Мраз и Бака Мраз (Марша Бенет). Режисер и сценариста Џејмс Ор је ваљда одмах хтео да нам да до знања да ћемо одгледати један лагани, породични, телевизијски филм. И то је у реду, али ипак бих ценио мало више труда, ма какав год да је рад у питању. Ни глумци се нису претерано трудили, а понајмање Рик Робертс који изгледа потпуно безличан. Ликови су иначе стереотипи, али су тако осмишљени да би порука овог филма била очигледнија, што и јесте и није лоше. Порука филма јесте лепа (ако не већ грандиозна) и у духу је празника. И да, сви ликови су предобри (једини изузетак је Карл Кембел, који је мало више напрасит), што целу причу прилично измешта из реалности. Но, она свеједно није реална, ако ћемо поштено. 🙂

Сама радња је класична и питка, прилично предвидљива и није ништа ново донела ни Божићу ни поджанру у коме је филм рађен. Дакле, прилично неинвентиван и досадњикав филм без јачих емоција. У ствари, повремено су толико површне да када је дечак Гег отрчао некуд и сви се дали у потрагу (што је ваљда већ довољно стресно), Рик је питао своју уцвиљену кћерку Ребеку Вилијамс шта није у реду; као да се случајно нашао ту, те не може да претпостави да највероватније није у реду то што јој се брат изгубио у гужви. Уосталом, и сам га је до тада безуспешно тражио. Крај је у том погледу малко поправио утисак, али свеједно и за један телевизијски филм овај је испод просека.

Едукативни моменат: Ребека је одлазила у кућу своје другарице за Божић јер је у тој породици проналазила све оно што није могла да нађе у сопственој. И то је погрешно. Довољно је било да поразговара са својом мајком Џенифер Билс и укаже јој на неке своје потребе. Другим речима, од проблема у свом окружењу не треба бежати, већ о њима треба разговарати и решавати их.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

Advertisements

Лако Је Критиковати 99

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

masque_of_red_death_poster (Small)IVМаска црвене смрти (The Masque of the Red Death 1964) је филм рађен по краткој причи Едгара Алана Поа. На планини средњовековне Италије влада окрутни кнез сатаниста Просперо (Винсент Прајс) који сељане држи на ивици егзистенције. Двојица од њих Најџел Грин и Дејвид Вестон су му се супротставили, те их је он, заједно са Џејн Ашер, одвео у свој дворац. У селу је и открио да је завладала црвена смрт, те се забаракадирао у поменути дворац, а ту је и пружио уточиште околном племсту. И док сиромашни умиру од болести, на дворцу се организује бал под маскама. Ипак, испоставиће се да ће се тај бал трагично завршити по готово све учеснике.

Критички осврт: Сиромашна Џејн има крстачу око врата која се сјаји као да је од драгог камења. Верујем да би био прикладнији ипак некакав дрвени крстић, на пример. И то није грешка колико је претеривање (како би се дочарало да је Џејн заиста велика верница) и у овом филму хипербола је више него присутна. Рецимо, племство се повинује Винсенту без иоле отпора и они глуме црве и магарце за јахање, што Винсент тражи, а како би се на такав (приземан) начин истакла природа њиховог карактера. Контраст томе је Џејн, која је претерано чедна, чиста, неискварена. Нисам љубитељ употребе хиперболе у филмовима јер она сувише очигледно смешта ствари на своје место и тиме приземљује радњу, али не могу да кажем да је режисер Роџер Корман то урадио лоше у овом случају; можда не толико ненаметљиво, али лагано и сврсисходно.

Радња нема довољно „меса“, па има много празног хода, углавном приказаног кроз баханалије племића и сатанистичке обреде, а и мотиви се понављају. Тако Винсент макар два пута на сличан начин одлучује о Најџеловој и Дејвидовој судбини. Но, прича јесте добра и презентује занимљиву идеју, унеколико другачију у односу на ону коју можемо видети у Едгаровој причи. Винсент је све време призивао и славио мрачног господара, али је овај био све време ту – управо у лику онога од кога (или чега) се Винсент сакривао, односно Црвене Смрти. При сусрету са њом он се позивао на пакт са моћним савезником Сотоном, али неке ствари ниједан човек не може избећи, макар био моћан као кнез или имао моћне пријатеље.

Едгар је био писац који је прославио хорор као жанр и овај филм можда више атмосфером него страшним сценама одсликава његову причу у правом (пригушеном) светлу. Глума која све то прати је за оно време у реду, али сада изгледа претерано мелодраматично и у том смислу предњачи Дејвид.

Едукативни моменат: Племићи су пристајали да на сваки начин угоде Винсентовим хировима и да се понижавају, али их је на крају дочекала зла судбина од које су желели да их он заштити. Но, чак и да није тако, погрешно је удовољавати и губити достојанство пред било ким, већ се треба изборити за себе. Начина увек има, а у то се уверио и сељанин Дејвид. Он је остао без ичега и у безнадежном положају пред моћним непријатељем, али не само да је преживео, већ је и спасио љубљену Џејн.

Оцена наставника:

4(веома јака)

newmightmare (Small)IVНова ноћна мора Веса Крејвена (Wes Craven’s New Nightmare 1994) је седми у низу филмова о Фредију Кругеру, али није директан наставак „Страве у Улици Брестова“. Звезда филмова поменутог серијала Хедер Лангенкамп и даље даје интервјуе о улогама које је остварила у тим филмовима, али не жели да снима наставак. Међутим, зли ентитет, коме се Фредијев лик допао, одлучио је да фикцију премести у стваран живот и да главни протагониста ипак буде Хедер.

Критички осврт: Сада је дефинитивно: лепа Хедер не зна да глуми. За ранија два наставка (тачније први и трећи) било је опростиво пошто је била веома млада, али ово је неопростиво. Толико је лоша да иритира.

Идеја да се Фреди Кругер убаци у реалан контекст и да глумци овог пута играју себе саме уопште није лоша, али је током реализације режисер и сценариста Вес Крејвен опасно балансирао на ивици задовољавајућег, да би сам крај потпуно поправио утисак и подигао филм толико да буде један од три најбоља дела серијала. Током већег дела филма, Фреди је био веома мало експлоатисан и уместо да да праву завршницу филму, Вес као да се изгубио и почео да копира туђа остварења, попут „Истеривача ђавола“. У том делу филма све што је приказано је Хедерино неуверљиво хистерисање, њена неуверљива неверица и још неуверљивија борба против зле силе (а које малтене није ни било). И да је било уверљиво, опет би било досадно и без праве акције и хорора. Тек после више од половине филма, почевши од убиства Трејси Мидендорф, радња постаје занимљива и потпуно у духу саге, а посебан шмек јој даје то што се добар део дешавања позива, да тако кажем, на претходне делове (први пре свих). Ипак, радња има и рупа, тако да је малко нелогично да након свег оног крвавог збивања у болници полиција (нити било ко) не закуца на Хедерина врата, а и мотиви ликова нису баш увек и скроз јасни.

Едукативни моменат: Хедер није дала свом сину Мику Хјузу да гледа хорор филм, иако је и сама у њему глумила и то је исправан став. Не морају деца све да виде и чују; постоји право време за то, тим пре што дете сазнајно и емотивно није довољно сазрело. И то би требало да имају на уму и родитељи и уредници ТВ-програма, па и власт која те програме одобрава. Не могу да се у пола дана пуштају лоши и непримерени садржаји и да се ствари среде упозорењима која никоме, а посебно деци, не значе ништа (можда чак стварају и контраефекат јер оно што је забрањено делује примамљивије).

Оцена наставника:

4(солидна)

hellonearth (Small)Уздигнуће пакла III: Пакао на Земљи (Hellraiser III: Hell on Earth 1992) је трећи наставак саге о демонима Кенобитима. Тери Фарел је новинарка којој је очајнички потребна добра прича како би се доказала у својој професији. И таман када је њен камерман Кен Карпентер позван на други и значајнији задатак, у болницу, у којој је покушавала да направи репортажу, пристигао је младић за чије тело су били закачени ланци са кукама. Те куке су, саме од себе, растргле тело момка, и Тери је схватила да се пред њом одвија прича коју је чекала. Једини траг који је имала да истражи причу је лепа и нестабилна девојка Паула Маршал, која је била у пратњи несрећног младића у болници. Паула је заљубљена у обесног момка Кевина Бернара који води ноћни клуб. Кевин поседује статуту у којој је заробљен главни демон Пинхед (Даг Бредли) и он и Паула ослободиће га у овај свет. Тери ће схватити да је прича на коју је наишла превазишла сва њена очекивања.

Критички осврт: Грешчица има, па тако Тери када је пристигла пред клуб из кола је видела да су врата од Кеновог аутомобила отворена. Онда је изашла из свог аута и када је стигла до Кенових кола, врата су била затворена. Но, то су ситнице; крупнице у овом филму су солидно одрађене. Верујем да се ова моја констатација неће допасти истинским фановима Кенобита и саге о њима, тим пре што сам у неким (и то одличним) критикама видео да је овај део серијала у ствари „почетак краја“. Прича се рационализује и губи се она мистична, готово филозофска црта коју су покренула прва два наставка. Са друге стране, прича је динамична, одржива и свакако има својих добрих страна. Режисер Ентони Хикокс је одлучио да експлоатише и можда повеже са претходним делом дуалну природу Пинхеда и чак да оде корак даље; да га сукоби са његовим људским алтер-егом. И то није лоше одрађено, а и свет Териних снова лепо се уклопио у то. Могу да прихватим да је трапавије одрадио сам сукоб између Пинхеда и Тери или је напросто подлегао комерцијали коју публика очекује, а коју је поставио још Џон Карпентер давне 1978. Сцена када Тери улази у клуб и затиче мртва тела наслагана попут морбидних скулптура, те готово луди од страха, неодољиво подсећа на сцену када Џејми Ли Кертис затиче тела својих мртвих пријатеља у првом наставку „Ноћи вештица“. Ту су и непотребне експлозије и још непотребније алузије на религију која је, наводно, супротстављена Кенобитима.

Када поменух Кенобите, чак су и они рационалнији него у претходна два наставка и осмишљени су тако да одсликавају професију којом се баве (односно бавили су се) или неку њихову карактерну црту. То некако банализује причу, иако њихов изглед јесте донекле маштовит, посебно Кенов. Главни Кенобит Пинхед више није хладнокрвни ентитет који представља свој свет бола и страсти, већ крвожедни демон, више налик Фредију Кругеру, који ужива у убиствима и мучењима. И ту се прича рационализује јер његови мотиви постају очигледни.

Дијалози су на моменте да не кажем банални, али свакако приземни, а на моменте прилично поетични. Укупно гледајући, цео филм је на моменте овакав, а на моменте онакав. Чак и глума осцилира, посебно Терина. И добија се једва нешто мало више од осредњег утиска.

Едукативни моменат: Тери је све време јурила за причом која ће јој омогућити да постане битна новинарка. На крају је такву причу и нашла, али је схватила да је далеко значајније да спречи Пинхеда да направи пакао на Земљи него да она направи репортажу. Често ће нам се дешавати да нам се мотиви мењају и то уопште не мора да буде лоше и не значи да смо кратког даха. Само значи да мењамо своје приоритете и то је, на крају крајева, део одрастања и сазревања који смо сви прошли, а и учења које никад не треба да престане.

Оцена наставника:

4(на једвите јаде)

deader (Small)IVУздигнуће пакла: Умртвљени (Hellraiser: Deader 2005) је седми наставак саге. И овде имамо новинарку, овог пута Кари Вевер, која је из Лондона отишла у Букурешт како би направила причу о култном васкрсавању самоубица. Наиме, њен шеф Симон Кунц је добио видео-касету са снимком једне такве натприродне активности и показао је Кари. И она је одмах прихватила да оде у Румунију и тамо је врло брзо схватила да је снимак аутентичан.

Критички осврт: Сцена када Кари узима коцку из руке мртве Георгине Раиланс потпуно је језива, иако се заиста ништа претерано страшно не дешава. Иначе је режисер Рик Бота овог пута направио интригантан филм, адекватно сценски пропраћен. Кари не добија све одговоре одједном, већ мора да трага и прави међукораке, улазећи из апсурдног света у апсурднији. Сценографи, костимографи и њихови асистенти су се баш потрудили да такве „светове“ дочарају. Повремено су убацивали неке детаље који су више модни, а мање хорор, али свеукупно гледајући није лоше.

Оно што би фанови „Уздигнућа пакла“ могли да замере је да је Пинхед (Даг Бредли) овде у не другом, већ трећем плану, али мени то не смета јер ја гледам причу (и још неке ствари, наравно, али пре свега причу). Ова прича је сасвим добра, држи пажњу и донекле је виспрена. Са друге стране, дијалози приземнији бити не могу и то је права штета.

Едукативни моменат: Симон је упитао Кари да ли зна да реч „демон“ потиче од грчке речи „знање“. Кари је одговорила да то није знала, на шта је Симон кратко узвратио: „америчко школство“. Ја нисам образован у њиховом систему школства, али сам довољно образован да мање познате тврдње проверим. И нисам нашао да је Симонова тврдња тачна, али јесам пронашао референцирану тврдњу да реч демон изгледа има корен који означава – „уделити“ – вероватно срећу или судбину. Углавном, колико год америчко школство било квалитетно, сваку тврдњу ваља проверити. 🙂

Оцена наставника:

4(још слабија од претходне)

judgement (Small)Уздигнуће пакла: Пресуда (Hellraiser: Judgment 2018) је десети део саге. Браћа Ренди Вејн и Дејмон Карни су полицајци и партнери у послу и истражују случај масовног убице. Овај убица је залуђен Библијом и убија оне за које сматра да су прекршили једно од десет божјих заповести. Браћи се придружује и детективка Александра Харис, као помоћ да би решили овај мучни случај. И док је полиција заинтересована за тај случај, представници пакла заинтересовани су за једног од браће – Дејмона.

Критички осврт: Филм почиње некаквим метафизичким и метафилозофским (нисам сигуран да ова потоња реч уопште постоји, али сјајно описује) мудролијама. Изгледа да нико није рекао режисеру Герију Џ. Тјуниклифу да оно што је гадно не мора истовремено да буде и уметничко. Разумем ја шта је он хтео, али га је толико трапаво реализовао да је постигао контраефекат. Дакле, Гери је хтео да тај део има неко више, скривено и метафоричко значење, а у ствари све је врло јасно. 😀

Овај филм као да има две стране; једну која се дешава у паклу, и другу која се дешава у реалном свету (или колико-толико реалном). Свет пакла је овога пута много ближи класичним представама, него што је то био у ранијим наставцима. И такав приказ ми се није допао; сувише се померио ка хришћанству и Кенобити и њихове асистенткиње (не знам другачије како би их назвао), попут Суђаја, сада имају улогу у некој врсти чистилишта и малтене удељују божанску правду. Још када се појавила и анђелка Хелена Грејс Доналд, сва у белом и шефовски расположена (јер ваљда се зна и на небу и у подземљу ко коси, а ко воду носи), потпуно сам се разочарао. То је заиста изгледало као демистификација читаве саге. Додуше, постоји неки бледи покушај да се „сачувају“ Кенобити, те они обитавају у плаво обојеним деловима пакла, док су сви остали (ма шта да су) у браон. Оно што је највећи проблем у овом делу је сам крај. Он је наизглед логичан, а заправо обесмишљава идеју о Богу, оном што је добро и оном што је лоше. При свему томе сирота Хелена за једног анђела и то ни мање ни више него Јофила (који је лично истерао Адама и Еву из пакла) прилично је беспомоћна.

У реалном свету се дешава класични трилер са масовним убицом. Већ прво убиство ме је заиста шокирало; оно је било монструозније од свега онога што се претходно дешавало у паклу. И то се наставило несмањеном жестином. Радња је и динамична и држи пажњу, али није нарочито оригинална. Убица је очигледно „позајмљен“ из филма „Седам“ из 1995. И последња жртва, односно жртве, врло су налик оној из тог филма, а и није баш да није било предвидљиво у овом случају. 🙂 Овај реални свет и свет пакла (а испоставило се и свет небеса) некако су трапаво повезани и не дају конзистентну причу.

Едукативни моменат: Када је Ренди питао свог брата и партнера Дејмона каква је девојка са којом је вече пре тога изашао, овај му је одговорио насловом романа Чарлса Дикенса „Прича о два града“. Тада је Ренди упитао зашто је она попут тог романа, а овај му је кратко одговорио да прочита дело. Читањем књига добијамо одговоре на многа питања, чак и на она за које верујемо да нам књиге не могу дати одговор.

Оцена наставника:

2(не може више од овога)

visions (Small)IVВизије (Visions 2015) је филм о брачном пару Ајли Фишер и Ансону Мунту, који се доселио у Пасо Роблес у Калифорнији са намером да живи од узгоја грожђа и производње вина. Ајла је трудна, а опоравља се од трауме јер је, пре годину дана, имала саобраћајну несрећу. У новој кући она види ствари које други људи не виде и Ансон верује да је проблем и даље траума са којом се Ајла није изборила. Она, пак, верује да је у питању нешто више и – натприродно. Испоставиће се да је она у праву, али, како то обично бива, прекасно.

Критички осврт: Таман сам помислио да ћу гледати још један филм о уклетој кући, кад испоставило се да је у питању нешто друго. И чекање се исплатило. Преокрет није разочарао иако је наметнуо предвидљиве закључке, а и објаснио је све што се дешавало током већег дела филма, као и зашто се визије нису појављивале док је Ајла пила антидепресиве. Заокружено гледано, добио се један сасвим солидан трилер. Сцене када Ајла има визије више ће вас тргнути због музике него зато што су застрашујуће. Најјезивије су сцене на крају које се дешавају у реалности, а посебно када Џилијан Џејкобс хоће да узме бебу Ајли.

Едукативни моменат: Ајла није хтела да послуша свог лекара Џима Парсонса и била је у праву. Међутим, овај филм је фантастика. У реалном животу морамо да слушамо савете лекара, а не да верујемо у нешто што смо чули или шта нам други, нестручни људи, причају.

Оцена наставника:

4(рецимо)

mysterious-skin-movie-poster (Small)VМистериозна кожа (Mysterious Skin 2004) је холандско-америчка драма о двојици младића Џозефу Гордону-Левиту и Брејдију Корберту. Џозеф је проститутка којем је досадио живот у малом граду Хачинсону у Канзасу и одлучио је да пређе у Њујорк. Брејди је имао помрачења свести и рупе у сећању, те је веровао да је то зато што су га отели ванземаљци док је био мали. Желећи да потврди ту своју слутњу, почео је да истражује и дознао је да је дечак из његових снова управо Џозеф. Сетио се да су њих двојица били у истом бејзбол тиму и решио је да га потражи, верујући да су обојица били отети. Међутим, Џозеф је већ био отпутовао у Њујорк и Брејди је отпочео пријатељство са Џозефовим пријатељем Џефријем Лијконом. Од Џефрија је сазнао да ће Џозеф доћи за Божић. И на ноћ уочи тог празника Џозеф је напокон разрешио тајну која је тиштила Брејдија. Испоставило се да је тајна мање фантастична од отмице ванземаљаца, али далеко мрачнија.

Критички осврт: Тема којом се бави овај филм уопште није једноставна. Поставка приче и мотив који води радњу је злостављање деце и режисер и сценариста Грег Араки се одлучио за један сасвим другачији приступ. Он не намеће суд, нити осуђује, нити додељује небеску правду починиоцу. Наместо тога, његова прича се наставља из детињства двојице дечака у младост. У детињству они су доживели збуњујуће (најблаже речено) искуство које је у тим годинама сувише тешко да би се процесуирало, а онда одрастају борећи се са тим искуством и интерпретирајући га у условима који су им доступни. Управо то и чини ову причу комплексном јер није само то искуство оно што их формира; обојица воде другачије животе и изградили су различите типове личности. Џозеф наизглед прихвата оно што је у детињству било погрешно и изграђује свој свет који њему изгледа као добро решење, али је реално грозан. Брејди верује да су га отели ванземаљци и јасно је зашто је изградио такву „линију одбране“, уз одбијање да одрасте и сагледа оно што му се десило на зрео и рационалан начин. Ово је једна дубока прича, трагична до крајњих граница, али урађена без трунке патетике и пренемагања. Глумци су сјајно урадили посао, а чак су и деца била изузетно добра, тим пре што су сцене у којима су учествовали не само табу, већ и мучне. Последња сцена када Брејди сазнаје праву истину је сасвим надреална јер након открића и његове реакције, а док га Џозеф умирује, од споља се чује како људи певају божићну песму. И то је заиста ефектно, а чак је и нарација у овом филму добро одрађена и сврсисходна.

Углавном, ово није филм за свакога, што због теме, што због раскалашних сцена, али са друге стране не постоји ни леп ни пристојан начин да се неке приче дочарају.

Едукативни моменат: Мишел Трахтенберг је рекла промискуитетном Џозефу да ако уради погрешну ствар са погрешном особом – умреће. Ово је поједностављено, али у доброј мери тачно што се сиде и још неких полно преносивих болести тиче. Зато треба бити јако мудар.

Оцена наставника:

5(уз честитке режисеру)

monsterfam (Small)IIIСрећна породица (Happy Family 2017) је британско-немачки цртаћ познат и под називом „Породица чудовишта“. Ема је жена која није задовољна статусом у својој породици, као ни како ствари у тој породици функционишу. Ипак, труди се да поправи атмосферу, па је одлучила да чланове своје породице одведе на костимирану забаву. Када је хтела да наручи костиме, погрешила је телефонски број и наместо продавнице позвала грофа Дракулу лично. Она се њему допала довољно да одлучи да његово неколико стотина година дуго самовање треба да се заврши. Зато је обећао Баба Јаги, коју је држао заточену, да ће је ослободити ако претвори његову симпатију у вампирицу. Баба Јага је свој део погодбе испунила и више од траженог; комплетну Емину породицу претворила је у чудовишта чије су маске носили. Сада су породични односи били на већем искушењу него икада до тада.

Критички осврт: Хумор је инфантилан. Ликови падају, сударају се и раде те неспретне ствари које су, можда, неком смехотресне и има ту тек неколико заиста добрих фора. Но, не могу да кажем да филм није забаван, иако сам већ виђао идеју (додуше не по филмовима, већ у серијама са том тематиком) да маскирани људи постану монструми, односно да њихове маске постану реалне. Ни други мотиви у филму нису оригинални. Има ту преузетих сцена из других филмова, попут „Мумије“, али и суперхеројских (сцена када Франкенштајн пребија Имхотепа веома је налик сцени из „Осветника“ када Хулк пребија Локија итд), но то може бити и са намером да се направи фора.

Углавном, прича је класична, предвидљива, са мало више празног хода него што је било неопходно и има добре (мада исфорсиране) поуке. Анимација је сасвим добра и мала бића која се појављују су преслатко грозна, што ће већ изазвати симпатије код кога треба да изазову, мада је и ту очигледна асоцијација на (бољи) цртаћ „Грозни ја“. У ствари, нема разлога да цео цртаћ не изазове симпатије, али може то много боље од овога.

Едукативни моменат: Мајка Ема је дала кћерки добар савет. Када је Феј постала мумија, њена симпатија више није хтела да је погледа. Она је била несрећна због тога, а мајка јој је рекла да лепота пролази, али да свеједно себе треба да посматра као посебну. И нису потребни други људи како би јој то рекли. Другим речима, треба да ценимо себе без обзира шта други имали да кажу о нама.

Оцена наставника:

3(колико-толико реална)

Ice-Age-Collision-Course-Poster (Small)IVСкрат: Изгубљен у свемиру (Scrat: Spaced Out 2016) је кратак цртаћ о неспретном јунаку из серијала „Ледено доба“. У потрази за својом омиљеном посластицом (жиром) Скрат је покренуо одавно замрзнути свемирски брод, а потом и ланац догађаја који су преокренули цео свемир наглавачке.

Критички осврт: Цртаћ је заиста симпатичан, као и сваки који укључује Скрата, али се шале рециклирају; час га малтретирају уређаји за телепортацију, час аутоматска врата, час промена гравитације. Трајање од 14 и по минута је чак и превише времена за овог јунака. Но, идеја је добра и свеукупно је дало једну слатку причицу.

Едукативни моменат: Оно што од Скрата вреди научити је упорност. Ниједна препрека њему није довољно велика да би одустао од једног јединог жира. Наравно, не треба бити ни екстреман као он, па себе излагати опасностима и свемирским авантурама јер у свему треба имати меру. Другим речима, треба проценити да ли је тај жир вредан напора који улажемо.

Оцена наставника:

4(бледуњава)

StarCrash (Small)IЗвездани судар (Starcrash 1978) је свемирска фантастика. Зли гроф Џо Спинел жели да загосподари галаксијом и у ту сврху користи врло моћно оружје. То оружје уништило је и свемирски брод на коме се налазио син јединац цара галаксије Дејвид Хаселхоф. Зато је сам цар Кристофер Пламер ангажовао Каролину Манро, ситног кријумчара, као и њеног пратиоца Марџоуа Гортнера да истраже да ли је принц ипак преживео, али и открију на којој тајанственој планети гроф крије страшно оружје.

Критички осврт: Оба главна момка у филму имају трајне фризуре налик на кациге, врло популарне међу кицошима тог доба. Очигледно је и филм „Звездани ратови“, чији је први део снимљен годину дана раније, био довољно популаран у то доба да добије ову смешну верзију. Свемирска сапуница овог пута се дешава у свемиру налик на дискотеку јер је пун розих, плавих и свакојаких боја звезда. И цео филм је као каква дискотека. У ствари, више је дискотека него филм. 🙂 И бучно је као у дискотеци чак и када свемирски брод лети по вакууму свемира где звукова не би требало да буде. Заправо, на самом почетку могао бих се заклети да када свемирски брод лети чује се нешто попут хука ветра?!? Иначе, у овом ведром филму има гомила добрих фора, иако нисам сигуран да ли је намера режисера Луиђија Коција била да направи комедију. Рецимо, роботи које има Џо у својој личној гарди имају намрштене очи као када цртате љутог смајлија. 🙂 Или када Џо говори у сред свемирске станице како ће до заласка сунца бити цар. До ког заласка у свемиру? 🙂

Радња је дефинитивно силовита; главни ликови проживљавају и преживљавају многе авантуре (не нужно и међусобно логички повезане) на сваких пет минута (не могу да се одлучим да ли се брже смењују авантуре или варијанте Каролининог купаћег костима који носи све време). 🙂 При томе, акција је пресмешна. Хајде што туче нису уверљиве, него сцена када метални џиновски женски робот напада Каролину и робота Џада Хамилтона, толико је небулозна да је прешла у нови, надреални ниво.

Глума је у филму врло проблематична, а емоције које су ликови показали имају јако мали опсег – од равнодушног до нешто мање равнодушног. 😀 Специјални ефекти су смешни као и цео филм, али то је опростиво је с обзиром на то колико је филм стар. У сваком случају, филм је потпуни крш и неуспела имитација значајно бољег СФ остварења, али морам да признам да донекле има маште и заиста много духа. У ствари, има га много више него знања математике; они све време траже трећу свемирску капсулу, иако је у питању четврта. 🙂

Едукативни моменат: И још мало о упорности. Каролина је признала роботу Џаду да има ту особину да никад не одустаје. Када су били непријатељи, та особина јој је код њега изгледала застрашујуће, а сада када су пријатељи заиста сјајан квалитет. Не можемо никад да не одустанемо јер ће нам се и то дешавати у животу (не треба претеривати ни као Скрат из претходно описаног филма), али не би требало да одустајемо сувише олако. Упорност је много значајна врлина и постоји једна модерна изрека која каже да факултет не завршавају паметни, већ упорни. Ја верујем да је упоран човек на добром путу да буде и паметан, ако то већ увелико није. 🙂

Оцена наставника:

1(са заиста заслуженим плусем)

Лако Је Критиковати 96

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hercules_poster (Small)IIХеркул (Hercules 1983) је још једна прича о старом грчком јунаку из митова, кога овог пута глуми Лу Ферињо. Филм је по жанру тзв. пеплум или како га зову „мачеви и сандале“. Херкул је рођен из светлости, а Зевс (Клаудио Касинели) га је послао на Земљу да се избори са злом које је ослобођено из Пандорине кутије (која личи на микс амфоре, свемирског брода и диско кугле). Пошто је обдарен изузетном снагом, Херкул је дорастао том задатку.

Критички осврт: На почетку можемо чути помпезну нарацију која објашњавања веома широко схваћену и помало „испретурану“ Хесиодову Теогонију. У ствари цела митологија није епска колико је СФ, тако да су богови малтене ванземаљци који су населили Месец. И пошто се зло родило исто као што су и они, одлучили су да направе најинтелигентнијег и најјачег човека на свету који ће му се супротставити и тако је настао Херкул, односно Лу. Мени Лу баш не одаје утисак најинтелигентнијег, али не бих да будем заговорник предрасуда. Рецимо да прихватим да он то јесте и да је сјајан у сваком погледу и велики шампион. Ипак, не могу да прихватим и да је велики глумац. 😀 Неке сцене су веома сличне онима у Конану, снимљеним годину дана пре овога, али Лу није чак ни у рангу Арнолда Шварценегера. Глума је иначе театрална и посебно предњачи Ђани Гарко. Поред лоше глуме ту су и лоши специјални ефекти. За то време не очекујем богзна шта, али ово је баш, баш лоше.

Сама поставка приче је овде проблематична. Богови су заузели Месец, али ту се појављује и краљ Миној, као и Дедал (који је женско, односно Ева Робинс). Тако да ми није јасно ко, забога, живи на том Месецу и одакле сада сви они. 🙂 Хера (Росана Подеста) има и улогу конферансијеа, тако да је све помало налик на приредбу. И то приредбу коју су осмишљавала деца, а не наставници јер радња више личи на дечју игру где се следећи догађаји измишљају у ходу. И поједини ликови, попут самих богова и појединих краљева појављују се само онда када је то погодно и више их нема до краја филма, што опет говори о томе колико је радња расута.

Но, маште у филму има. Када је медвед убио Херкуловог тату (у ствари човека који га је усвојио), овај се толико разљутио да га је бацио чак у свемир. И тамо се он претворио у сазвежђе великог медведа. На то је Атена (Делија Бокардо) питала Зевса колико ће још сазвежђа настати док Херкул не буде заустављен. 🙂 Касније је Херкул бацао чак и балване на друге планете. Када је чистио краљевску шталу где су били божански коњи, померио је ток реке бацајући стене и то је урадио ван сваког закона физике и здраве памети и када је река опрала све то својом бујицом, штала се буквално цаклила колико је чиста. 🙂 Има тога још много – и бацања и разних лудости и све то чини да овај филм буде заиста померен, односно луцидан и то не могу да не ценим. Ово је један од оних филмова који је толико лош да је у ствари добар. Или да будем прецизнији – довољан. 🙂

Едукативни моменат: Херкул је рекао чак и једну мудру; да прихвата ствари какве јесу јер зна шта ће он урадити. Другим речима, његова стратегија је да се снађе у свим условима на које не може да утиче. Заиста, ем је мудро, ем је практично.

Оцена наставника:

2(са плусићем)

Man_From_Earth_Holocene (Small)IIIЧовек са Земље: Холоцен (The Man from Earth: Holocene 2017) је наставак филма из 2007. Дејвид Ли Смит је бесмртник који свако мало мења универзитете где предаје. Међутим, у последње време почиње да му се дешава нешто што за неколико хиљада година није; почео је да стари. Он покушава да пронађе решење за свој проблем, а четворо његових студената покушава да реши мистерију у вези са њим.

Критички осврт: Први филм је имао оригиналну идеју, па је она надоместила и мањак буџета и мањак радње, а овај сада наставак није баш могао да игра на ту карту. Режисер Ричард Шекман је покушао да уведе какву-такву радњу, па је са једне стране имао веома радознале студенте који су се дали у истраживање живота свог професора, те повремено и кршили закон, што је сувише одскочило од сензибилитета филма (мада је сличан мотив имао и у првом филму када су и пиштољи „радили“, па је то ваљда у реду), а са друге је Дејвид напокон почео да стари и да се суочава са сопственом смртношћу. Међутим, оба ова покушаја су сувише блага, без обзира што овај други има и својеврсну симболику. Крај је решен како је решен и судбине младих људи су остале да „висе у ваздуху“, што ми се није допало јер је изостала и порука и поука и смисао свег претходног дешавања. Могу само да закључим да је све то дешавање ништа више од сценографије која је омогућила умне дијалоге. И то некако није довољно.

Веома ми се допало како Дејвид, као универзитетски професор, разговара са студентима током предавања и ти дијалози су лепи и паметни. Чак сам научио да дебељушкасте представе Буде нису веродостојне јер Буда-дебељко има карактеристике монголоидног типа, а он, с обзиром на то да потиче из Индије, морао би бити европеидан. Очигледно је на различите представе било које религијске личности утицај имала и култура и вера неког народа. Углавном, у филму су ти разговори били религијског карактера и највећим делом су се тицали хришћанства. Имао сам утисак као да је Ричард имао идеју да нагласи мањкавости једностраног погледа на свет и да предложи религију која ће обухватити све људе; не према њиховом опредељењу, већ према њиховом карактеру. Немам ништа против таквог приступа, напротив. Најбољи део разговора се одвија у подруму где Стерлинг Најт држи као таоца Дејвида и покушава да открије да ли му овај говори истину. Та сцена приказује и докле су људи спремни да иду како би одбранили своја уверења.

Едукативни моменат: Када је Стерлинг рекао да ми знамо да је Исус био божанство, професор Дејвид га је упитао да ли заиста зна или тек верује? Знамо само оно што можемо да докажемо. У томе је разлика између науке и религије. Опширније текст на ову тему написао сам на овом блогу и можете га наћи овде.

Оцена наставника:

3(реална)

Scalps-images (Small)IСкалпови (Scalps 1983) је хорор који се дешава у некој од пустиња Калифорније. Шест студената археологије су кренула у експедицију са циљем да пронађу артефакте који датирају из древних индијанских села. Међутим, то се није допало духовима Индијанаца и запоседају једног од њих Ричарда Алана Хенча, те он почиње да убија чланове своје дружине.

Критички осврт: Филм почиње, најблаже речено, неартикулисано. Онда креће да се одвија радња која има неку идеју, али је развучена и са много непотребних детаља. Рецимо, када млади путују у колима камера снима крајолике којима пролазе. И то траје пар минута. Сама припрема, да је тако назовем, у хорор који ће уследити, траје преко пола филма и преко сваке мере. При томе, никад нисте сигурни које је доба дана јер се ноћ и сумрак смењују са ликовима на које је камера фокусирана. Маске страшних духова индијанаца су дефинитивно смешне, а један од њих носи маску лава и он је победио на такмичењу за најбесмисленију појаву у филму. Туче и убиства су једнако неуверљиви као и маске.

Филм је дефинитивно нискобуџетни, а не постоји труд режисера и сценаристе Фреда Олена Реја да од тог мало направи макар нешто. Не само да је прича танка и превише обична, већ су и дијалози веома често неповезани. Глума је заиста лоша, па тако Џорџ Рандал глуми старца коме се тресе штап отприлике онако како смо замишљали да се старци понашају када смо били деца. 🙂

Едукативни моменат: Иако маска лава може да миче горњу леву усну, што је вероватно највеће техничко средство које је овај филм могао да приушти, тешко да је лав могао да буде симбол Индијанаца. И за то није неопходно да знате историју. Довољно је да знате да лав насељава Африку, а да су Индијанци народ са подручја Северне Америке.

Оцена наставника:

1(и још мање)

hunger_poster (Small)IVГлад (The Hunger 1983) је прича о вампирици Катрин Денев, чији је вишевековни партнер Дејвид Боуи убрзано почео да стари. Како би му помогла, Катрин се обратила за помоћ клиници на којој се изучава старење и на којој ради доктор Сузан Сарандон. Одговоре није пронашла, али јесте пронашла следећу дружбеницу, управо лепушкасту Сузан.

Критички осврт: У реду је да експериментални мајмун брзо остари; то су истраживали. Али зашто је, забога, брзо и иструлио? Старење и труљење уопште нису исте ствари, односно процеси. 🙂 Режисер Тони Скот очигледно није мислио да наука у научно фантастичном филму мора бити коректна. 🙂 Зато је унео голишавости колико год је могао, а ту је и тада шокантна љубавна сцена између Катрин и Сузан. Или је макар требало да буде шокантна, ако је ишта било шокантно у веселим осамдесетим. Филм је, иначе, дефинитивно у духу те декаде. Додуше, није лепршав, већ је мрачан, али чак је и тај мрак некако раздраган, елегантан и екстравагантан.

Сам филм је другачији у односу на уобичајени приступ. Ту су вампири, али без очњака и који користе ножиће, у ствари фенси „скакавце“ стилизоване у виду привеска облика египатског симбола бесмртности (истовремено и погодно и прозаично). А онда, верни Катренин пратилац почиње да ради оно што су и сви пре њега; да стари. Она тугује због тога, али и тражи новог пратиоца или боље рећи пратиљу. Дакле, оригиналности не мањка, а и прича није лоша и лепо се заокружује на крају. Овде мањка динамике, као и дешавања, али је филм визуелно веома дојмљив, а и поменута еротичност, урађена врло сензуално и са мером, свакако доприноси.

Маска остарелог Дејвида је одлична. Катрин је беспрекорно лепа и за пар нијанси више мелодраматична. Иначе су изабрани глумци сасвим океј и ако изузмемо сузе које су лиле у потоцима, добро су урадили посао.

Едукативни моменат: Катрин је дала дар бесмртности Сузан и погрешила је. Заправо, погрешила је што је није питала да ли тај дар уопште жели. Она је искључиво била фокусирана на сопствена осећања, али и када волимо некога то нам не даје за право да доносимо одлуке у име те особе.

Оцена наставника:

4(заиста може)

night-of-the-wolf-late-phases (Small)IIIКасне фазе (Late Phases 2014) је хорор у којој главну улогу има ослепели војни ветеран Ник Дамичи. Његов син Итан Ембри га доводи у насеље за старе људе. Тамо све изгледа учмало, а у ствари је врло опасно. Наиме, једном месечно дешавају се застрашујућа убиства. Полиција није мотивисана да детаљније истражи о чему се ради, али је Ник одлучан да стане на пут крвопролићу.

Критички осврт: Избор главног глумца је заиста добар и Ник има и те како шта да понуди, осим харизме која је више него очигледна. Сам филм и има шта да понуди и нема. Оно што нуди (и што је добро) уопште није оно због чега је филм и направљен, а то је хорор. Хорор је прозаичан, јефтин и препун општих места, практично на ивици треша, ако ту границу није и прешао. У овом филму је добра она позадинска прича која је у вези са старим људима, као и односом младих, односно њихове деце, према њима. У ствари, сама поставка је прилично добра. Све се дешава у насељу намењеном старима, које је на ивици шуме, те напади звери нису појава која би се могла протумачити необичном, а пошто су жртве стари људи, полиција их није поставила високо на листи приоритета. У овај рај за једног вукодлака долази тврд орах Ник, који му постаје претња. Овај прави нову стратегију; сопствену војску. Да би отежао јунаку што више, сценариста Ерик Столзе га је начинио слепим. Дакле, прича заиста није лоша, али је упропашћена ниским буџетом и младим шпанским режисером који изгледа да није био дорастао задатку, макар што се хорора тиче. И крај је без везе, патетичан и крцат великим речима, а које су врло обичне. На сахрану је дошло њих двоје, иако је Ник ратни ветеран и логично је да ће ту да се врзма и испаљује хице и нека војска. Овако је ефекат ваљда требало да буде јачи, али није постигнут. Ту негде је и рупа у филму јер тек на крају сазнајемо да у граду постоји и видео надзор. Логично је питање зашто полиција никад није погледала снимке за све претходне нападе звери, којих је било, по њиховим речима, сваког месеца.

Греота је овом филму дати оцену мању од три, али би сигурно била боља да је прича завршила у рукама неке боље продуцентске куће и вештијег режисера.

Едукативни моменат: Свештеник Том Нунан је на миси говорио о жртвовању и томе колико се родитељи жртвују за своју децу. Са друге стране, та деца често нису свесна тих жртви. И то није добро. Треба бити свестан онога шта родитељи чине за нас и враћати им на најбољи начин – посебно у старости.

Оцена наставника:

3(не баш најстабилнија могућа)

silent-night (Small)IVТиха ноћ (Silent Night 2012) је такође хорор који се дешава у америчкој варошици током празновања Божића. Маскирани Деда Мраз масакрира све оне који нису били добри. Полицајка Хаиме Кинг и њена мала јединица покушавају да га зауставе.

Критички осврт: Ово је занимљив спој радосне божићне приче и врло мрачног хорора. Томе је допринео режисер Стивен К. Милер, који је комбиновао сцене украшавања града и празничног духа не само са језивим сценама, већ и непријатним животним ситуацијама (када се градоначелник Том Анико свађа са кћерком Кортни Џејн Вајт или када се свештеник Кертис Мур набацује Хаими).

Донал Лог је живописан лик који деци прича окрутне животне истине о Божићу и родитељима. Заиста је забаван и напокон нешто ван стереотипа. Није лош ни Ендру Секон, Хаимин колега, а ни њен шеф шериф Малком Макдауел. Ликови су луцкасти и кроз филм провејава хумор и прилично успела иронија и све то даје известан шмек. Хорор део је баш гадан и сасвим је успео; много више него крими прича, која је овде потпуно маргинална. Океј, постоји негде ту мистерија ко је убица, али нешто много осумњичених ликова баш и нема, а и очигледно сценариста Џејсон Ротвел није адутирао на ту карту, нити је тајио по ком обрасцу убица бира своје жртве. Но, то није замерка јер је и овакав приступ сасвим динамичан и држи пажњу. Филм некако има шмек „Ноћи вештица“, али ми се ова прича више допада.

Има и рупа у филму, па је тако крајње необично да је крај кататоничног Брајана Ричардсона новчаник пун новца (који је његов унук Ерик Џ. Берг опљачкао), док је хоспитализован у специјализованој установи. Ипак, већих грешака нема.

Едукативни моменат: Када је Ендру закаснио на посао, Елен Вонг му је рекла како она успе и да опере косу и да се нашминка и да стигне на време. Он све то не мора. Истина је и да мора, нема оправдања; само је важно да се добро организујемо и свуда стижемо када треба. И још један савет за успешно обављање посла имао је и шериф Малком. Никада својим шефовима не износите проблем ако немате спремно решење.

Оцена наставника:

4(фина једна)

Grinch-stole-christmas-poster (Small)IVКако је Гринч украо Божић (How the Grinch Stole Christmas 2000) је филмска адаптација истоимене приче Теодора Суса Гајзела из 1957. У пахуљи снега постоји град Ко чији житељи обожавају Божић. Међутим, отпадник тог друштва Гринч (глуми га Џим Кери), који живи на планини крај тог града, не воли Божић и чак жели да га упропасти за све друге. Ипак, девојчица Тејлор Момсен верује да он није зао и тражи од својих суграђана да му дају другу шансу. Проблем је што је Гринч неће искористити како се она надала.

Критички осврт: Ово је један од оних дечјих филмова у коме се хумор гради на основу трапавости ликова, где падају, газе се и све им испада из руку. Дакле, тотално безвезан хумор, па таман био и намењен деци. Нешто успелији је када Гринч краде поклоне и декорацију од грађана Коа. Иначе је Џим био стандардан са оним његовим геговима на које нас је навикао, али истина је да уме да унесе душу чак и у улоге које су наивне и нестварне, баш попут ове.

Сценографија и костими су врло живописни. И поједине идеје су сјајне, као када Кристина Барански испаљује из некаквог топа расвету која се лепи за фасаду куће. Идеја да се читав град смести у пахуљу снега је заиста маштовита. Што се тог дела тиче, маште не недостаје, али што се приче тиче, она је сасвим обична. Но, за један дечји филм није лоша, довољно је динамична и држи пажњу, а оно што је најбитније је да шаље лепе поруке.

Едукативни моменат: Тејлор, иако мала девојчица, успела је да докаже својим суграђанима да Божић није бесомучна куповина поклона и светлећа декорација, већ повод да се људи окупе и проведу квалитетно време заједно. Ја бих рекао да је сваки дан празник ако смо окружени драгим људима.

Оцена наставника:

4(па, хајде, може)

gateway (Small)IVПролаз (The Gateway 2018) је аустралијски СФ. Џеклин Макензи је научница која пет година безуспешно покушава да направи апарат за телепортацију. На крају, она и њен асистент Бен Мортли, успели су да телепортују јабуку, али, испоставиће се, у другу димензију. Успели су и да остваре контакт са људима из те димензије и схватили да су они њихове реплике. То је мотивисало Џеклин да оде тамо и потражи супруга Мајлса Поларда, кога је изгубила у саобраћајној несрећи.

Критички осврт: Радња се одвија сувише погодно и сувише предвидљиво. Према изреци – дала баба, у овом случају Џеклин, динар да уђе у коло, а дала би сто да изађе, филм пружа јасну поруку: не можемо вратити особу коју смо изгубили, а понајмање ако на њено место поставимо другу, ма колико слична била. И да, не смемо брчкати са другим димензијама. 🙂

У филму има рупа, па тако када Џеклин открива своју мртву двојницу, ова је у прилично добром стању и према њеним реакцијама не осећа се непријатан задах леша, иако је сигурно више дана лежала у том кревету. И последња сцена нема превише логике. Но, уопштено гледајући, идеја је добра и сасвим солидно је реализована и то са прилично мало средстава, што свакако треба ценити. Рецимо, Џеклин и Мајлс су ме убедили да имају срећан брак, као што су ме касније убедили да се ту нешто опасно, манијакално дешава. Глума је сасвим солидна.

Едукативни моменат: Нико није незаменљив, то је стара истина. Ипак, не можемо ни једну особу заменити другом и очекивати да ћемо добити исти квалитет. Заменици увек доносе нешто своје (особено) јер смо сви ми различити. И на то треба мислити, па се нећемо ни разочарати.

Оцена наставника:

4(можда не најбљештавија, али ипак)

The-Hunchback-of-Notre-Dame (Small)IIIЗвонар Богородичине цркве (The Hunchback of Notre-Dame 1996) је Дизнијева адаптација истоименог романа Виктора Игоа. У Паризу 1482. судија Фроло прогања Роме и у једној таквој акцији погинула је Ромкиња која је желела да заштити своје дете. Дете је било наказно и Фроло је хтео да га баци у бунар, али га је спречио добри архиђакон катедрале Нотр Дам. Он га је убедио да наместо да убије дете, треба да га одгаји као своје. Фроло је заиста преузео бригу о детету, али га је затворио у катедралу, далеко од погледа људи. Назвао га је Квазимодо. Двадесет година је прошло и Квазимодо је пожелео да сиђе са звоника међу људе. Испоставиће се да то није тако једноставно јер за њих је он, ипак, наказа. Но, лепа Ромкиња Есмералда показала је емпатију према њему и наклоност. У исто време замерила се Фролу, те је овај почео да је прогања. Растрзан између оданости господару који га је подигао и симпатија према Есмералди, Квазимодо ће морати да одлучи којој страни да се приклони.

Критички осврт: Дизнијев студио још увек није био усавршио анимацију, тако да су поједини покрети сувише крути и опиру се законима гравитације. 🙂

Сама поставка је као код Дизнијеве Златокосе. Квазимодо је, наравно, значајно ружнији, али је заједничко то да обоје нису могли да напусте кулу у којој су заточени због лажи њихових тутора. То је сличност са тим цртаћем, који је снимљен касније, али општи образац дешавања је сличан са свим другим Дизнијевим цртаћима и веома је предвидљив. Нешто што је такође карактеристика свих Дизнијевих цртаћа је мјузикл. Песмице су певљиве и лепршаве, али тоналитетом одудара она коју пева министар Фроло како га раздире страст према Есмералди, што је у колизији са његовом религијом. И сцена која то прати је озбиљније урађена. Но, свеукупно, нема ту много чега оригиналног, али то је мањи проблем. Већи је проблем сама тема која, рекао бих, није разрађена. Наиме, тема је дискриминација, пре свега Рома, а онда и људи са деформитетима. И то је некако колико-толико добро почело, али се завршило као класично јурцање добрих јунака са злоћудним тиранином. Однос људи према Квазимоду представљен је сувише површно, те га они час прогањају и сурово се опходе, час га славе и при томе се понашају баш као гомила. Однос према Ромима није решен уопште, а на њему се није ни инсистирало јер је у фокусу ипак била жудња према Есмералди. Истина је да на нетрпељивост према неком народу утиче власт, али значајно утичу и предрасуде људи, тако да властодршцима не иде баш све на душу. Закључак је да је прича сувише једнострана и романсирана. Крај је романсиран у оном слаткастом холивудском стилу.

Едукативни моменат: Гаргојла је рекла Квазимоду да уколико буде само посматрао, живот ће проћи крај њега. Некада мора и да се укључи у активности. То важи за све нас и немојте да вам изглед или тако нека површна ствар буде препрека, као што је њему била.

Оцена наставника:

3(не може више)

zardoz (Small)VЗардоз (Zardoz 1974) је футуристички филм који приказује друштво дивљака које у крваве походе предводи бог Зардоз; огромна лебдећа глава од камена. Један од дивљака је Шон Конери, који се некако нашао унутар камене главе и открио праву истину о свом „богу“.

Критички осврт: Јако тешко ми је било да прихватим Шона, најчувенијег елегантног Џејмса Бонда, како шврћка наоколо у врућим црвеним гаћицама и дубоким чизмицама (док је био у кристалу заклео бих се да је носио и женске ципеле са потпетицом). Перушка до пола леђа употпуњује ову, најблаже речено, необичну појаву. Иако се нисам навикао на њега до краја филма, морам да признам да ми се филм јесте допао. На врло маштовит, готово уметнички начин, дао је једну филозофију где су одлично представљени односи у свету. Блажени у свом добро заштићеном граду згражавају се над патњама „дивљака“, али нити осећају емпатију, нити чине било шта да им помогну. Напротив; они су свесни да профитирају. Ту је и добри стари двојни морал јер док не виде да су једнаки са дивљацима, инсистирају на једнакости у оквиру своје заједнице. Ту је и однос према старима, који су „одметници“. Џон Алдертон признаје да они једва успевају да их прехрањују, али их свеједно одржавају у животу. Другим речима, медицина напредује толико да се старост становништа значајно подигла, те тиме и бројност, али нема довољно ресурса за све. Стари су одметници јер нису пожељни у друштву. Има тих метафора још и све су веома сурове, али и истините. Филм шаље веома јаке поруке.

Наратор на почетку каже да је његова прича богата иронијом, а посебно је сатирична. И заиста јесте. Такође каже да је та будућност могућа и да нас он упозорава. Све ово што сам у претходном пасусу излистао је снимљено крајем седамдесетих и иако је радња смештена у 2293, већ данас је кулминирало. Дакле, све ово је актуелно и данас, а и једнако допадљиво. Осим Шоновог имиџа, наравно. 🙂

Едукативни моменат: Када је Шон почео да чита књиге, према сопственом признању, сазнао је све што је за њега раније била тајна. Књиге то и раде; откривају нам ствари. 🙂

Оцена наставника:

5(што би Енглези рекли – индид)

Лако Је Критиковати 94

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

star_wars__IV (Small)IVЗвездани ратови: Епизода VIII – Последњи џедај (Star Wars: Episode VIII – The Last Jedi 2017) је осма епизода саге о рату између Првог реда (остатака Галактичке империје) и побуњеника. Ове потоње предводи принцеза Леја (Кари Фишер) и након успешне, мада импровизоване акције, добри момци нису могли дуго да славе јер их је Први ред сустигао и отпочео мучну опсаду у свемиру. Схвативши да немају много изгледа за контранапад, побуњеници су морали да испланирају бег на оближњу планету где се некада налазило утврђење старог покрета отпора. Но, лукавог непријатеља тешко је надиграти, тим пре што велики вођа Првог реда Енди Серкис тачно зна потезе својих противника или макар има начина да их сазна. За све то време млађана Дејзи Ридли на усамљеном острву стиче џедајска знања и има план да свог парњака џедаја Адама Драјвера одвуче са мрачне стране и тиме да предност побуњеницима. Но, и то се показало као веома тежак задатак.

Критички осврт: У односу на претходни наставак, који је на синусоидној правој био доњи пик саге, овај није досегао горњи пик, али је свакако изнад икс осе. 🙂 Додуше, након млаког почетка уследио је средишњи део филма који ми је изгледао попут претходног наставка. Већ сам се сморио, што би млађи рекли, када сам видео да се наново рециклирају идеје. Океј, одустало се од Звезде смрти и то заиста поздрављам, али обука Дејзи на некој тамо планети исувише је личила на исту такву коју је у другом наставку имао Марк Хамил. Тамо је била мочвара, овде острво у сред мора, али то је то. И „мрачни део“ да је искуша је, такође, био ту. Са друге стране, побуњеници су били у клопци и на све начине су покушавали да преваре надмоћне непријатеље, а који су прозрели сваку намеру и тиме отежали добрим момцима, што је већ виђено у трећем (хронолошки шестом) делу саге. Енди унакаженог лица био је јасан пандан императору из претходних наставака и завршио је на исти начин као и његов претходник. Додуше, овај зликовац изгинуо је сувише наивно, тако да је тај део више него разочаравајући. Наивних момената има још, али највећа замерка филму је промена правила, односно моћи џедаја које постају у неким моментима готово божанске, а у другим смешно слабе. Од тога је чак и више патио претходни наставак.

Обећавајући су били телепатски дијалози између Дејзи и Адама, али недовољни да држе пажњу у том делу филма који је превише развучен и где се, реално, не дешава много више од игре мачке и миша између зараћених страна.

А онда је уследио завршни део филма који ме је, буквално, „одувао“. Акција је била одлична са сјајним специјалним ефектима и то праћено одличним идејама како да буду што импресивнији (попут песка на тој некој побуњеничкој планети који је бео, али оставља црвени траг). Преокрети и преврати су се низали, реплике су биле тек за пар нијанси помпезније него што пристојност налаже и чак је било и пар духовитих цака, а мотиви ликова су постали потпуно реални као никада до тада. Пре свега у лику млађаног Адама, који је, као и у претходном делу, био више него сјајан. Ретко када сам гледао филм где је крај толико одличан да поправља утисак толико да ми цео филм сада изгледа одличан, иако, реално, није.

Едукативни моменат: Када је Џону Бојеги спасила живот, Кели Мари Тран му је рекла да ће победити не тако што ће уништити оно што мрзе, већ тако што ће спасити оно што воле. Сјајно речено, заиста.

Оцена наставника:

4(колико-толико реална)

kinopoisk.ruКонтакт (Contact 1997) је амерички филм о пасионираној научници Џоди Фостер која жели да пронађе ванземаљску интелигенцију. Она не наилази на разумевање својих колега и, што је битније, спонзора, те је сва прилика да ће њен пројекат СЕТИ бити угашен. Међутим, управо у том, кризном моменту, њене антене хватају сигнал из свемира који је недвосмислено послала нека напредна ванземаљска цивилизација. Ово је привукло пажњу светске јавности и самог политичког врха, али ту се Џодина борба не завршава. Она сада мора да убеди све њих да су намере ванземаљаца добре и да морају да имају вере у инструкције које су им ови послали, а односе се на то како да направе летелицу за међузвездана путовања.

Критички осврт: Филм је одличан и то сваки његов сегмент. Прича се лагано гради, али опет није спора. Мистерија је бритка и режисер Роберт Земекис давао ју је „на кашичицу“, односно праву меру. Односи између ликова делују реално и ненашминкано, баш као и политичка сцена, а филозофија науке и религије која провејава током филма прилично је виспрена. Због тога овај филм постаје још и више од (само) кандидата за ремек-дело СФ-а. Он шаље јаке, па и храбре поруке и успева да не заступа ни страну науке, ни страну религије. У причи, научници су ти који трагају за истином. Религија, тиме и креационизам, само балансира и са новим сазнањима покушава да одржи и да увек наново докаже старе концепте. Са друге стране, сама главна хероина морала је да се кроз не баш пријатно искуство увери у моћ вере и колико је она, заиста, потребна. Причу морам да похвалим и због иновативности. Она нуди сасвим нов приступ међузвезданим летовима, а што се види у необичности летелице (или како год да се то звало). И пре свега морам да приметим да је прича веома слојевита и добро разрађена.

Џоди је још једном доказала да је фантастична глумица. Заиста је заслужила све оскаре које је добила. Осећања која је приказала током путовања – то не може свако да изведе. И остатак глумачке екипе је више него океј.

Едукативни моменат: Када је Том Скерит рекао Џоди да би волео да је све другачије и да се њен ентузијазам награди, а не само искористи, али да је свет другачије скројен, она му је одговорила да је одувек веровала да је свет онакав каквим га ми учинимо. И тиме је све рекла. 🙂

Оцена наставника:

5(сигурна)

melancholia (Small)VМеланхолија (Melancholia 2011) је филм из две приче. Свака од њих посвећена је једној сестри. Прва описује неуспело венчање Кирстен Данст, а друга агонију кроз коју пролази Шарлот Генсбур због предстојеће апокалипсе.

Критички осврт: Веома поштујем Кирстен као глумицу, а што се Шарлот тиче, она јесте добра, али ми је и некако чудна и увек глуми у чудним филмовима, баш попут овог. Иначе су сви глумци заиста добри. Ликови које тумаче су луцидни, са извесном дозом хумора и неоспорно упечатљиви. Толико су добри глумци да су дочарали и осећања и стања у којима се налазе, као и мотиве за њих, а да уопште не знамо позадину свега тога, односно њихове животне приче. Рецимо, у другом делу који се бави Шарлот, веома је јасно да јој је потребнија Кирстен него ова њој јер бригом о сестри скреће фокус са сопствене анксиозности.

С обзиром на наслов филма, ако изузмемо сам почетак, радња уопште није спора, а чак се ту штошта и дешава иако простор, време и догађаји нису велики. Фасцинантно у овој причи је управо то што она осликава унутрашње драме ликова и то је у првом плану, док су дешавања само средство да се то стање прикаже. Прва прича тек касније, у другом делу, добија смисао и Кирстен открива једну своју способност која објашњава све оно што је изгледало неповезано. И све је то право мајсторство и режисера Ларса Вон Трира и глумаца.

Одлуку режисера да своје ликове убије знали смо и пре свих дешавања и логично је питање зашто је то открио на самом почетку. Једино ми пада на памет да је хтео да поентира да су неке ствари у животу неизбежне. Углавном, сам крај филма је био врло известан, али је завршна сцена свеједно веома ефектна. Такође бих похвалио и као ефектну сцену када је Кифер Садерланд извршио самоубиство.

Едукативни моменат: Неки научници су у овом филму погрешили у процени да ли ће планета која се приближавала Земљи ударити у њу. Не верујем да ће се тако драстичне грешке дешавати у будућности, али грешке у науци су се дешавале и историја их је забележила много. Но, добра ствар у науци је њена динамичност; она се стално надограђује и мења и стара уверења замењују нова сазнања. Ми данас знамо много више него што смо знали раније.

Оцена наставника:

5(јака)

fling (Small)IVПородица Кременко (The Flintstones 1994) је филм рађен према цртаној серији из шездесетих година прошлог века. Фред Кременко (Џон Гудман) је не баш претерано паметан пећински човек који ради у каменолому. Изгледа да је то посао који му је суђен до пензије, али се појављује шеф Кајл Маклаклан са понудом за раднике; да ће онај који покаже највеће знање на тесту постати део управе. Фред ту види своју шансу и заиста се труди да има најбољи резултат на тесту, но узалуд. На његову срећу, његов најбољи пријатељ Барни (Рик Моранис) је видео колико је Фред лоше урадио тест и заменио га је са сопственим. Испоставља се да је Барни најбоље урадио и тако Фред, уз помоћ пријатеља, постаје директор. Међутим, та позиција му не доноси оно чему се надао.

Критички осврт: Глума је баш инфантилна, посебно Џонова и Рикова, ваљда како би одмах било јасно да су циљна публика деца. И мислим да то није требало толико пренаглашавати, без обзира што је у питању дечји филм, но добро. Специјални ефекти су солидни, али сам очекивао боље. Идеје за механизме апарата у пећинском добу су симпатичне, али су такође могле бити боље, тим пре што је многе од њих разрадила цртана серија. Уосталом, начини функционисања савремених апарата на пећински начин један су од главних адута поменутог цртаћа.

Допада ми се што је прича блиска обичном животу (нема грандиозног зликовца који жели да пороби (у овом случају праисторијски) свет, као што смо навикли у сличним филмовима, већ малог шефа Кајла који хоће да проневери новац), бави се обичним људима и њиховим проблемима и начиње теме које су увек актуелне. И можда их не обрађује скроз добро, односно није довољно разрађена, али шаље добре поруке. Свеукупно, утисак није лош.

Едукативни моменат: Немојте да вас овај филм завара; људи и диносауруси нису живели у исто време. Диносауруси су изумрли много пре појаве човека на Земљи.

Оцена наставника:

4(стрмоглаво иде ка три)

broomsticks (Small)IVДршке од кревета и метле (Bedknobs and Broomsticks 1971) је Дизнијев играни филм који се дешава на самом почетку Другог светског рата. Пошто је Лондон у опасности од бомбардовања, деца су склоњена по засеоцима. У једном таквом селу бригу о троје деце преузела је Анџела Ленсбери. Деца ће веома брзо открити да је Анџела вештица приправница, а њена намера је да магијом помогне Британцима да победе у рату. Међутим, колеџ за вештице се, услед ратних услова, наводно затворио и Анџела је остала ускраћена за последњу и најважнију лекцију. Зато она са децом одлази у Лондон како би пронашла професора Дејвида Томлинсона, те завршила своје студије и остварила циљ. Они су заиста пронашли професора, али он баш није оно чему су се надали.

Критички осврт: Овај филм личи на варијанту приче о Мери Попинс (коју је Дизнијев студио снимио мање од деценије пре овога), не само према поставци, већ и сензибилитету, а ту су и нацртане животиње које парирају реалним ликовима. Наравно, у питању је мјузикл са давнашњом музиком и одличним плесом. Прича има ону старињску углађеност, а испричана је са фасцинантном лакоћом. И баш је маштовита, па тако и људи могу без проблема да дишу под водом, али то је у оваквом филму опростиво. Не знам колико би могао да буде пријемчив овим новим генерацијама, али је свакако ово симпатичан, инфантилан и наиван дечји филм, са добрим мотивима и порукама. Чак је и битка Енглеза и Немаца управо тако – наивно представљена, што је у складу са концептом филма, али јако чудно изгледа с обзиром на ратне страхоте за које знамо да су се тада дешавале и, бојим се, даје једну сасвим другачију, романсирану представу о томе. То би свакако био најтањи део филма.

Едукативни моменат: Анџела на почетку није желела да троје деце буде код ње, али касније није желела да оду од ње. У међувремену их је заволела. Ако некоме или нечему дамо шансу може да се деси да нам прирасте за срце и постане значајан део нашег живота.

Оцена наставника:

4(не баш најјача могућа)

starilord (Small)IIIГосподар прстенова (The Lord of the Rings 1978) је цртаћ рађен према књизи Џ. Р. Р. Толкина. Зли господар Саурон жели да завлада светом у коме живе људи, вилењаци и патуљци. Међутим, људи, предвођени чаробњаком Гандалфом, опиру се Саурону и његовој армији орка. Но, њихова борба биће завршена тек онда када мајушни хобит Фродо уништи Сауронов прстен који му даје моћ. Зато он, са својим пријатељем Семом, креће у опасну мисију како би спасио свет од зла.

Критички осврт: Цртаћ нема ту озбиљност у приступу као суперпознати играни римејк, а ни сензибилитет није исти. Ово је прави разиграни дечји филмић. Но, поређење и тако по било ком основу није фер. Гледајући га независно, овај филмић сигурно има много квалитета. Цртежи су одлични, а анимација за оно време солидна. Поједине делове су решили тако што су пребојавали праве глумце, те је ово формално цртаћ, али одистински полуиграни филм. Мени се та техника баш не допада јер пребојени део сувише одудара од цртаног, али јесте иновативна пошто је ово први пут да је тако нешто рађено.

Режисер Ралф Бакши се углавном држао приче испричане у књизи, тако да овај Арагорн нема романсу са вилењакињом. Прича, дакле, није романсирана, али не могу да тврдим да је то баш минус. Маште не недостаје, али можда мањка мало више емоција, на којима се није радило довољно јер је компликовану радњу из књиге требало сместити на два сата филмића (што би одговарало причи из чак прва два дела популарне саге који трају много сати). Зато и радња делује збрзано и поједностављено. Но, свеукупно, прича је испричана колико-толико коректно за један дечји филм.

Едукативни моменат: Ни добри чаробњаци, ни вилењаци нису желели прстен иако га је Фродо нудио. Знали су да је прстен створен да чини зло, а да даје моћ и нису желели да их искушава. И заиста, ако знамо да је нешто превелико искушење за нас, а чини нам зло, добра стратегија је то избегавати. Ако смо склони слаткишима, а имамо проблем са вишком килограма, најбоље решење је да их не купујемо. Немамо их у кући, па неће бити ни искушења у часовима доколице или кад нам „падне шећер“. 🙂

Оцена наставника:

3(на четворку)

movie_road-wars (Small)IДрумски ратови (Road Wars 2015) је филм намењен за Де-Ве-Де. У питању је постапокалиптични филм у коме је узрок апокалипсе вирус који људе претвара у неку врсту безумних вампира-зомбија. Једна група људи покушава да преживи, а наду им даје Кол Паркер кога су нашли у пустињи и који је изгледа имун на ујед безумника. Идеја је да из његове крви издвоје антитела којима ће зауставити заразу.

Критички осврт: Овај… филм толико обилује нелогичним сценама да је потпуно бесмислен. Поједине сцене су развучене, али то је овде заиста мањи проблем. Велики проблем је, као што написах, конфузна и неартикулисана радња. Не бих ни наводио примере које сцене су што нелогичне, што нејасне јер је много брже навести сцене које су добре и јасне: ниједна. Режисер и сценариста Марк Аткинс нам је контрапримером показао како треба направити причу; тако да она буде разумљива другима.

Глума је углавном смешна, а специјалних ефеката нема. На пример, један од ликова је изгубио руку и ми то видимо готово искључиво по његовој болној гримаси. Има овде покушаја хумора у три реплике и покушаја имитирања „Побеснелог Макса“, али то чак није ни неуспео покушај. То је потпуно, апсолутно и неопозиво неуспео покушај. 🙂

Едукативни моменат: Клоу Фарнворт је све учинила како би помогла њеном љубљеном Филипу Андреу Ботелу, али у томе није успела. Некада нећемо успети у нечему ма колико били мотивисани и ма колико труда уложили, али то не значи да не треба увек да покушавамо.

Оцена наставника:

1(у ствари нула)

Running-man-poster (Small)IVТркач (The Running Man 1987) је футуристички дистопијски филм, у коме друштво будућности пропада на свим пољима, па и културном. Година је 2017. (што је за тадашње време била далека будућност) и људи су окренути лаким и уједно суровим забавним ријалитима на ТВ-у. Најгледанија је „Тркач“ и у тој емисији осуђеници беже од мишићавих гонича који хоће да их искасапе. У жижу јавности доспева Арнолд Шварценегер, бивши полицајац који је одбио да изврши наређење надређених, када је, са неколико сапатника, успео да побегне из затвора. Власти га наново хватају и он постаје нова звезда популарне емисије. Међутим, нико није рачунао на Арнолдову изузетну снагу, те емисија поприма неочекивани ток.

Критички осврт: Волим филмове са Арнолдом и много ми је симпатичан, иако не зна да глуми, а у овом филму је то баш доказао. 🙂 Похвалио бих главну хероину Марију Кончиту Алонсо која добро парира Арнолдовом шмеку, а њена негодовања на шпанском чине да њен лик буде још симпатичнији.

Сам филм је занимљив, динамичан, крцат акционим сценама и према сензибилитету више припада том жанру, него фантастици. Те акционе сцене су успешније у арени него када је било финалног пушкарања, а и нејасно је шта је тада Марија радила сама у ходнику студија, осим што је било погодно да је спопадне Ерланд ван Лидт (и то још увек у опреми, иако му је, недвосмислено, указана лекарска помоћ и сва је прилика да би му опрему скинули). Акционе сцене су такође и прилично насилне, али је филм толико лепршав да то није пренаглашено, напротив. Такође, сам друштвени феномен који је тема филма некако није дошао у први план и прича не нуди неку дубљу филозофију, већ је више филм за забаву. Као што је и емисија о којој се овде ради и, ако размислимо, нема велике разлике између нас у публици испред биоскопског платна (који смо навијали да Арнолд побије гониче) од публике у филму (која је навијала да гоничи масакрирају Арнолда и његову дружину). Уосталом, за њих су они били негативци. Ја бих рекао да смо успешно заведени да се не препознамо у нечему у чему смо и сами учествовали (додуше, ми имамо изговор да је ово ипак само филм) и свака част режисеру Полу Мајклу Глејзеру на томе. Као што је водитељ Ричард Досон дао својој публици оно што им је потребно, тако је урадио и Пол са својом.

Лепршавост осамдесетих којим овај филм одише види се и у његовој наивности, посебно што се краја тиче. Расплет је херојски и велики Арнолд побеђује читав систем као од шале, те водитељ Ричард постаје главни негативац у причи коју, ипак, води државни врх (што видимо по самом почетку филма). Дакле, овај филм је и плитак и виспрен истовремено и неком другом остварењу бих вероватну дао лошу критику да има много неискоришћеног потенцијала, али не и овом. Потенцијал није искоришћен колико је било могуће, али шарм дефинитивно јесте.

Едукативни моменат: „Будуће“ друштво које је представљено користило је медије како би лажима устројило јавно мњење. Телевизија и медији често користе лажи за манипулацију и морамо тога да будемо свесни. И да ствари које нам се пласирају посматрамо критички.

Оцена наставника:

4(са умањеницом)

ruby-sparks-movie-wallpaper (Small)IVРуби Спаркс (Ruby Sparks 2012) је романтична прича о младом признатом, али несрећном писцу Полу Дејну, који не може да нађе љубав свог живота, а и има креативну блокаду. Тада почиње да сања девојку Руби (Зои Казан) у коју се заљубио и која му постаје инспирација (муза) за нову књигу. И онда се дешава нешто невероватно; затиче Руби у свом стану. Након првог шока, Пол не само да прихвата да је Руби заиста постала стварна, већ и доживљава романсу са њом.

Критички осврт: Последња сцена је готово истоветна оној у филму „Опчињен“ из 2000. и, према мом мишљењу, сасвим је вишак. Не мора срећан крај да буде по сваку цену. Што се осталог дела филма тиче, заправо је врло добар. Радња се развија занимљивим током и добила се једна више него солидна романтична драма. Не и комедија (што обично иде заједно) јер је хумор спорадичан. Ликови су мање-више стереотипни, али јесу занимљиви. И глума је у реду.

Едукативни моменат: Докле год је Руби радила оно што је Пол желео, њему је било лепо, али је и сам био свестан да то није права љубав. Она је тако радила јер је морала. Права љубав постоји само онда када постоји и могућност избора.

Оцена наставника:

4(може)

Basic CMYKКраљица проклетих (Queen of the Damned 2002) је слободнија филмска адаптација треће књиге Ен Рајс „Вампирске хронике“. Вампира Стјуарта Таунсенда пробудила је, после стогодишњег сна, метал музика која му се допала. Он је одлучио да буде вођа бенда који ју је свирао и ускоро је стекао велику популарност. Међутим, заједница вампира то није одобрила пошто према њиховом кодексу они морају да воде тајни живот. Зато су одлучили да га униште на концерту који је најавио. У исто време, његова музика је пробудила краљицу вампира Алију, која са Стјуартом има другачије планове.

Критички осврт: Алија је веома интересантна и напросто зрачи путеношћу, али што се глуме тиче, ту ме већ није фасцинирала. И Стјуарт као да је глумео у неком музичком споту, а не филму. И поједине сцене изгледају примереније музичком споту, као када напада две плавојке у својој (изнајмљеној) кући. Да, што се тиче глуме; копка ме да ли глумци који глуме вампире говоре тако зато што им додати очњаци сметају или зато што верују да би вампири тако требало да причају. Углавном, ово је један од управо таквих филмова и глума је прилично театрална. Музика уопште није лоша, напротив.

Овај филм је део „Вампирских хроника“ и самим тим наставак култног „Интервјуа са вампиром“ и донекле има везе са њим. У ствари, изгледало је као да се режисер Мајкл Ример напросто ломи између сензибилитета тог филма и неких модернијих приступа као што је „Подземље“ или „Блејд“. Истина је да ова прича покрива и минула столећа и ово савремено доба, тако да је једно са другим требало уклопити, али тај спој некако није спретно одрађен. Да замешатељство буде још веће (и грђе) има ту и мотива из филма о Супермену (када Стјуарт лети са Маргерит Моро по граду, па му она наводно испадне) и којечега. Очигледно су идеје пристизале са разних страна што се режије тиче, али што се саме приче тиче, идеја ми је промакла, баш као и мотиви ликова који нису ни конзистентни, ни увек логични.

Нарација, без обзира ко је изговара, потпуно је непотребна. На срећу, брзо је престала.

Едукативни моменат: Маргерит је желела да је Стјуарт преобрази јер је имала романтичну представу о вампирима. Када је видела како убија жену у парку предомислила се. Ми нећемо бити пред тако драстичним одлукама, али када год бирамо између нечега морамо да сагледамо све плусеве и минусе.

Оцена наставника:

2(крајње реална)

Лако Је Критиковати 87

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Dracula-The-Dark-Prince (Small)Дракула: Мрачни принц (Dracula: The Dark Prince 2013) је још једна романсирана екранизација приче о најпознатијем вампиру икад, кога овог пута тумачи Лук Робертс. Он је румунски владар који се окренуо против Бога јер га је задесила страшна судбина; док је био на бојишту, његову драгу Кели Венам су убили издајници. Зато је постао вампир и пошаст по читав регион. Против њега се дигао Џон Војт у улози Леонарда Ван Хелсинга и његове две штићенице, од којих је једна реинкарнација Кели. Дракула је дошао до ње и решио да у њој пробуди успомене и нежне емоције заостале из прошлог живота, али Џон, са Келином сестром Холи Ерл и још двојицом пустолова, решио је да је спаси и успут убије вампира древним и моћним оружјем.

Критички осврт: У овој верзији Дракула је плавокос, што је стварно новина. 🙂 Такође, новина је и што је ово епска фантастика, судећи по костимима. Прича о Дракули до сада увек је била или историјска или романтична или каква год прича, али смештена у реалну прошлост или садашњост. Дракула прави своју војску, али му мотиви нису сасвим зли. Он се тако припрема за борбу против непријатеља, али се ту негде провлачи и идеја да нико никада неће морати да умре (пошто ће сви, је ли тако, постати вампири), што звучи прилично алтруистички. Оно што није новост у овом филму је прича о заводљивом и згодном лопову Бену Робсону (за кога ме не би зачудило ни да се у филму зове Робин Худ јер има све карактеристике тог лика) који се заљубљује у жену ратницу себи равну – наравно у Кели. И цела прича је прилично предвидљива, као и поједини сегменти, мада је љубавни троугао остао некако недоречен. На крају се завршава веома романтично, али пре краја је такав мелодраматичан метеж, да је и сав потенцијал (који филм свакако има) сабио у врло лабав утисак.

Буџет за филм је врло скроман, али је то, макар на почетку, решено кроз анимирани филм, па је колико-толико надомешћено. У остатку филма видан је недостатак средстава, мада и ту повремено има анимација (додуше, без идеје да те анимације буду схваћене као анимације, али, авај, сувише су очигледне). Битке су превише млаке и нису ме уверили да су протагонисти неки сјајни ратници. Што се глуме тиче, па неки су били убедљиви, а други значајно мање. Што се сценографије тиче, осим што је јефтина, прилично је и смешна. Рецимо, Дракулин дворац је права тврђава на врху планине (како и доликује), али са грађевинама које имају додатке у виду крила слепог миша. Верујем да би лего дизајн овог дворца био озбиљнији. Дизајн Каиновог оружја и комплетна идеја у вези са њим јесу занимљиви, али ме нису баш оборили с ногу, баш као ни објашњење које то оружје прати.

Едукативни моменат: У филму смо могли да чујемо да убице вампира не пију алкохол, пошто он отупљује ум и чула. Алкохол ради организму још много лоших ствари, тако да га не препоручујем ни онима који нису убице вампира. 🙂

Оцена наставника:

3(поклоњена, али ако)

Max-Steel (Small)Макс Челик (Max Steel 2016) је филм о младом суперхероју Бену Винчелу, који је детињство проживео као обичан дечак о коме се бринула мајка Марија Бело. Њих двоје су се стално селили, али су се, напокон, вратили у његов родни град. Тамо је Бен наставио са уобичајеним активностима, те кренуо у школу и упознао врло симпатичну девојку, али су истовремено почеле да му се дешавају чудне ствари. Наиме, његове руке су емитовале некакву чудну, течну енергију. Ускоро је почео да открива истину о себи и да није исти као и његови вршњаци, баш као што је био јединствен и његов покојни отац Мајкл Дојл.

Критички осврт: И, наравно, главна хероина је светска лепотица и уз то уме да поправља аутомобиле и бицикле. Лепа је та родна равноправност, али хајде малко да будемо и реални, па таман били у научно фантастичном филму. Лепе девојке нису истовремено и аутомеханичари. 🙂 Морам да приметим да је исти мотив виђен у „Трансформерсима“, који је веома налик овом филму по шмеку. Филм личи и на „Моћне ренџере“, само што је овде ренџер један. И костим, односно оклоп који носи веома је добро дизајниран. У ствари, овај филм највише личи на све остале дечје филмове где дечаци упознају и заволе неког малог робота, ванземаљца или шта већ. Да, ово је један дечји филм са прикладним, инфантилним хумором. И то не баш успео дечји филм; пре бих га назвао безличним и бледуњавим покушајем.

Има и покушаја режисера Стјуарта Хендлера да макар поједине сцене учини уметничким. Много боље је урадио акционе сцене, мада не перфектно и ништа грандиозно, а и нема их превише. Прича као прича је класична и предвидљива, чак шаблонска за овај поджанр, са добрих више од пола филма увода у застрашујућу борбу која ће се десити. Међутим, у другој половини филма, пре те борбе, када Бен разоткрива очигледно, а то је да је Енди Гарсија негативац, те још неке истине о себи, некако и оно мало квалитета почиње да се урушава. Једино су специјални ефекти до краја филма прилично добри, но недовољни да би спасили ову дугометражну рекламу за продају акционих фигурица фирме Mattel.

Едукативни моменат: Марија је дуго тајила истину од свог сина Бена, па је морао сам да је открије на тежи начин. Некада је ефикасније и безболније да знања и искуства чујемо од других, него да сами долазимо до њих, тим пре ако подразумевају лоша искуства.

Оцена наставника:

1(може на два)

LEGO-Ninjago-Movie-SDCC-poster (Small)Лего Нинџаго – филм (The Lego Ninjago Movie 2017) је још једна прича о лего фигурицама. У лего свету се налази град Нинџаго који терорише лорд Гармадон и против кога се боре разнобојне нинџе. Тим нинџи предводи зелени нинџа, највећи непријатељ злог лорда. Оно што лорд не зна је да му је управо тај нинџа – син јединац.

Критички осврт: Иако је хумор прилично инфантилан, ипак није лош и ово јесте пародија на акционе филмове, односно све оне са оваквом тематиком, али пре свих на „Моћне ренџере“. У ствари, овај филм је симпатичан спој поменутог филма и „Ратова звезда“. Из овог потоњег узет је однос отац – син и сјајно је обрађен и перфектно уклопљен у мање-више класичну причу. Углавном, забаван, смешан и симпатичан филм.

Едукативни моменат: Порука с краја филма је сјајна, мада није баш сама радња то поентирала, али добро. Гласи: и ако си различит, то не значи да не можеш да урадиш велике ствари. Напротив. 🙂

Оцена наставника:

4(може)

GalleryMovies_war (Small)Лига правде: Рат (Justice League: War 2014) је цртаћ о суперхеројима који су удружили своје снаге како би победили зло које прети свету. По граду Готаму ванземаљци чудовишног изгледа постављају неке необичне направе. Док Бетмен и други суперхероји покушавају да прокљуве шта су те направе заправо, инвазија на Земљу је већ отпочела.

Критички осврт: Верујем да ће се загриженим љубитељима стрипова и оваквих цртаћа овај цртаћ допасти, али мени се ништа не свиђа. Највећи део филма је бесомучна битка између суперхероја и ванземаљаца који врше инвазију и колико год да је узбудљива (а није) временом мора да постане досадна. Чак је и Чудесна жена рекла како јој је постало досадно и делим њено мишљење. 🙂 Све време једно те исто; ови на њега бацају којекакво оружје, а овај на њих којекакве зраке… Ту су експлозије, удари и тако даље, али без обзира на сву акцију, цртаћ ми не оставља утисак да је бољи у односу на епизоду једне цртане серије. На почетку постоји некакав покушај мистерије, али то је веома благо. Прича је, иначе, сасвим класична за овај поджанр.

Порука овог филма је недвосмислена: тимски рад даје резултате. Међутим, сценариста Хит Корсон је префорсирао ту поруку толико да је потценио своје мале и велике гледаоце.

Едукативни моменат: Иако су сви имали супер моћи (осим Бетмена), тек када су почели да делују као тим победили су моћног противника.

Оцена наставника:

2(не може више)

justice-league-dark-poster (Small)Лига правде – Тама (Justice League Dark 2017) је наставак претходног цртаћа. Људи у Готаму и другим градовима наместо других људи виде монструме и убијају их. Невоља је што халуцинације нису стварне, али убиства јесу. Лига правде се окупила у вези са овим проблемом и верују да је у питању магија. Бетмен врло брзо открива да једини ко је дорастао случају је човек који поседује магичне моћи – Константин. Међутим, он је јако тежак за сарадњу, па је Бетмен морао да потражи и помоћ заносне Затане (такође обдарене чаробним моћима) и једног духа.

Критички осврт: Занимљив је спој суперхеројштине и магије и у доброј мери је успео. У сегменту који прави осврт на живот духа циркуског артисте, као да има и манге. И ликови и демони су преузети из других остварења, па тако је препознатљив „Константин“, као и демон од измета из „Догме“, а вероватно и још неки. Углавном, једно поприлично замешатељство у допадљивој причи у којој донекле има и мистерије и преокрета, па и хорора. Прича изгледа „јача“ у односу на епизоду анимиране серије и има све оно што један филм у овом поджанру треба да садржи. Нису ни претеривали са акцијом, мада је има сасвим довољно.

Едукативни моменат: Иако је Константин веровао да Бетмен није имао никакве шансе против магије, овај га је у више случајева разуверио. Не треба потцењивати друге јер можда они немају вештине које ми вреднујемо, али зато имају неке друге које могу бити корисне.

Оцена наставника:

4(овај пут може)

hqdefaultПлаво небо (Sky Blue 2003) је јужнокорејски цртаћ познат и под називом „Дивни дани“. То је постапокалиптичан филм у руинираном свету у коме постоји један живи град Екобан који руководи тзв. копачима по пустарама. Копачи за потребе Екобана трагајају за драгоценим угљеником. Међутим, њихов положај у таквом систему је јако лош и неки од њих кују план да дохакају Екобану, али истовремено обезбеде себи боље услове живота.

Критички осврт: Чим је кренуо филм већ ми је било јасно да се ради о добром цртаћу. Прича је занимљива и слојевита. Идејна решења су интересантна, па је град Екобан направљен (генетички дизајниран) тако да буде живо биће, што је прилично креативно, мада не и потпуно ново. Анимација је безмало одлична; налик на нехајни акварел, а опет тако реална. Сами ликови су насликани класично за овај поджанр цртаћа, а и њихови карактери су стереотипи. Но, разрађени су и конзистентни. Чак су толико конзистентни да су им и фризуре исте када су били мали и када су одрасли. 😀 Неке сцене су заиста јаке (као када Мо гледа како му пријатељ гине у боју), а такве су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Екобан је место осмишљено да се људи сакрију од загађења које су произвели. И испоставило се да то није било срећно решење. Од проблема не треба да се кријемо, већ да их решавамо.

Оцена наставника:

5(да)

afficheРатне игре (WarGames 1983) је филм о момку Метјуу Бродерику, који је у школи проблематичног понашања, али је геније за компјутере. У потрази за новим игрицама успео је да хакује интелигентни компјутер који за потребе војске САД контролише нуклеарно наоружање. Метју је пожелео да одигра игру са тим компјутером и одабрао је да то буде стратегија термонуклеарног светског рата. Проблем је у томе што је компјутер игру схватио потпуно озбиљно. Оно што је почело као игра постало је претња целом човечанству.

Критички осврт: Почетак је баш ефектан због наглог трансфера приватног на пословни (војни) план у односима између двојице официра. Других ефектних сцена нема до пред крај (када компјутер схвата зашто не може да победи сам себе), али зато постоји садржајна прича. И претерано драматична, мада јесте тема којом се бави озбиљна. Врхунац драматике је када двоје младих бежи од хеликоптера који је уперио светлост ка њима. Уопште ми није јасан смисао те сцене, али има шарма.

Ако занемаримо да је Метју сувише наивно лако приступио супертајном компјутеру, идеја за филм је сасвим добра и занимљиво изгледају упоредне сцене двоје младих који се играју и војне базе где су сви у узбуни јер не знају шта их је снашло. Осим наивног приступа онлајн бази Владе САД, има још наивних упада у војну базу и уопште наивних момената у филму, као и глуме. Но, то су ипак „наивне“ осамдесете и упркос њима или захваљујући њима, овај филм је данас култни и класик СФ-а. У то време био је својеврсна опомена потенцијалном нуклеарном рату који је био очекивана последица хладног рата и тај активизам, који се види и кроз филмове, такође је карактеристика осамдесетих. Иако су радови из тог доба били плитки и лепршави, ипак су имали идеју и лепе поруке. И то је још један разлог зашто ми се та деценија допада.

Још да додам да ми се допало решење компјутера који се заиграо са Метјуом. Он није експлицитно вештачка интелигенција, како то у филмовима бива, али његова природа јесте интригантна и прилично блиска људској.

Едукативни моменат: Колико год у неким стварима супериорније биле од људи, машине не могу да нас замене јер неке способности, ипак, имамо само ми. И треба да их развијамо, пре свега учењем.

Оцена наставника:

4(са огромним плусем)

Vanilla-Sky-movie-poster (Small)Небо боје ваниле (Vanilla Sky 2001) је амерички римејк шпанског филма „Отвори своје очи“ у коме је Пенелопе Круз играла исту улогу као у овом филму. Богати плејбој Том Круз напокон наилази на девојку која постаје нешто више од „трофеја“ и то је управо Пенелопе. Након проведене ноћи у причи са њом, уморан је кренуо кући, када га је сачекала сада већ бивша љубавница Камерон Дијаз. Она га је убедила да крене са њом и он је пристао, али тако направио и фаталну грешку која ће променити цео његов живот.

Критички осврт: Иако су у питању познати глумци који знају шта раде и иако је главна глумица Пенелопе поновила улогу коју је увежбала, некако ми ова верзија није у равни са шпанском. Напросто нема тај шмек. Ово је једна пристојна америчка романтична драма, којој заиста ништа не фали. Чак, у поређењу са већином других из тог жанра и из те земље, ова је сигурно боља. Додуше, предност јој даје и добра прича, а која је, опет, преузета из шпанске верзије.

Поједини мотиви су готово потпуно преузети из оригиналног филма и неки су успели, попут разговора Тома и Пенелопе у дискотеци, а други не, када момци добацују Тому у тој истој дискотеци. Други мотиви су донекле измењени, па Пенелопе у овом филму не зарађује као улични забављач, већ као балерина. Овде постоји и некакав бледи покушај трилера, односно да се сумња баци и на чланове управног одбора Томовог предузећа за убиство које је он, наводно, починио.

Шпанска верзија је била фокусирана на психичко стање протагонисте, његову љубав и бол коју је осећао и то је приказано кроз необичну, наизглед хаотичну причу и са много шарма. Ова верзија је скренула фокус и на Томов пословни део и учинила да радња буде рационалнија и са конкретним мотивима, али на тај начин је више изгубила него што је добила. И дијалози су умногоме рационалнији, што иде на уштрб емоција, па донекле и убедљивости. Тако, рецимо, разговор који воде Камерон и Том у колима звучи преблаго и превише приземно за оно што је уследило. Комплетна завршница превише је романтична и детаљна, те смо сазнали и шта се дешавало на Томовој сахрани, док је у шпанској верзији тај део остао недоречен. Чак је и убиство Пенелопе толико романтично да док је Том гуши јастуком, она га мази по коси. И за луцидан сан претерано је. 🙂

Едукативни моменат: Пенелопе је рекла да је сваки минут нова шанса да се све преокрене. И у праву је. Ако смо учинили нешто лоше, не треба да се помиримо са тим да смо лоши (или лоши у нечему) већ треба да, већ у следећем минуту, преокренемо ситуацију и санирамо то лоше.

Оцена наставника:

3(блајхана)

flautliners (Small)Танка линија смрти (Flatliners 1990) је филм који је код нас овако преведен, пошто буквалан превод није могућ, односно смилен (гласио би „Танколинијаши“). Ово је прича о петоро студената медицине који су одлучили да „научно“ истраже постоји ли живот након смрти. Зато су изазивали клиничку смрт једни код других и уверили се да нечег ту заиста има. Међутим, тиме се њихово ванживотно искуство није завршило.

Критички осврт: Намеће се само једно логично питање; зашто баш код ово петоро људи, а код осталих не, искуство клиничке смрти се претворило у натприродан феномен? Но, да не тражим длаку у јајету, ова идеја је сасвим добра и занимљиво је повезана са религијским убеђењима – да су греси оно што се рачуна након смрти. Дакле, хоћу да похвалим приступ који је оригиналан и такође бих похвалио и глумце; екипа протагониста је прилично добро одабрана. Филм одише мрачном атмосфером и режисер Џоел Шумахер је у потпуности успео да је дочара, а и бирао је амбијенте који ће подржати и атмосферу и причу.

Едукативни моменат: Млади истраживачи су сваки пут повећавали време које ће провести у клиничкој смрти. Сам експеримент је морбидан и тешко се може назвати науком, иако је њима свима био интересантан и интригантан. Оно што је интересантно не мора да буде и научно, а још мање добро по нас. Баш зато да би било добро по нас, треба да будемо научно писмени.

Оцена наставника:

4(врло скромна)

Flatlinersposter (Small)Танка линија смрти (Flatliners 2017) је римејк претходног филма, али може да се схвати и као наставак. Елен Пејџ је у аутомобилској несрећи, за коју је крива, изгубила млађу сестру. На студијама медицине постала је опседнута животом после смрти, али и идејом да наново види своју преминулу сестру. Зато је наговорила пријатеље са колеџа да је подрже у пројекту доказивања живота после смрти. Они су је и подржали, а и сами искусили то несвакидашње искуство. Испоставило се да их је оно променило и на боље, али и на горе.

Критички осврт: Куриозитет је што је Кифер Садерланд такође и у овом филму, али, наравно, не и у тиму младих амбициозних доктора. У овом тиму предњачи жена, односно Елен, док је сам Кифер промовисао идеју у првом филму. Очекивао сам да ће Кифер да буде више искоришћен, али то се нажалост није десило и финиш његове улоге је био потпуно маргиналан. Но, овај наставак јесте преузео неке мотиве из претходног, па тако имамо макар једну проблематичну особу и један грех који предњачи у односу на остале.

Ако сте гледали оригинални филм, знате већ која је идеја, па овај део приче није могао да адутира на њу. Адутирао је на специјалне ефекте и нешто више (у ствари много више) застрашујућих сцена и то одистински застрашујућих. Међутим, режисер Нилс Арден Оплев није постигао очекивани ефекат и све време му је нешто измицало. Иако и претходна прича има мањкавости, ова је значајније приземнија. И у овом делу све њих прогањају претходни животи, али тај спој халуцинације и стварности није изведен вешто као у претходном филму и хорор делује превише стварно, а мање лично. То је као резултат дало да мање имам утисак да ликови проживљавају сопствену драму и кривицу, већ да их прогањају духови који су зли и жељни крви. Другим речима, исти овакав филм би се добио и да је тема била уклета кућа. Но, само финале већ добија личну конотацију и ликови покушавају да изнађу решења чинећи оно што за њих саме није довољно добро, али јесте исправно. Али тиме морална подука филма изостаје; не чинимо исправно зато што смо принуђени пред претњом смрти, већ зато што тако треба. Дакле, у главном делу филма Нилсу измиче срж, суштина приче, а у завршници права поента. На крају се добила једна океј заокружена причица и не могу да кажем да је лоша, напротив.

И да додам да је додатак који ликовима даје супермоћи након клиничке смрти заиста непотребан. Прича је и овако на помало клизавом терену што се логике тиче, а овим тај терен постаје чист лед. Испада да сви који доживе клиничку смрт постају ингениозни. Цврц.

Едукативни моменат: Елен је својој другарици Крси Клемонс објаснила једну технику учења уз помоћ акронима. Згодна је да се памте тешки и страни, непознати називи, а посебно је згодна да се запамти редослед. На пример, фазе митове могу да се запамте преко акронима ПМАТ. П као почетак, а МАТ као крај (завршница у шаху) – заједно чине почетна слова фаза: Профаза, Метафаза, Анафаза и Телофаза.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

Лако Је Критиковати 84

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Buffy-the-Vampire-Slayer-movie (Small)Бафи, убица вампира (Buffy the Vampire Slayer 1992) је комични хорор у чијој је жижи девојка Бафи (Кристи Свонсон), заинтересована за навијање и моду, али не баш и за школу. Њен живот се мења када упозна Доналда Садерланда, који јој указује на њен прави позив. Ни она ни Доналд нису одушевљени што је баш она изабрана, али се испоставља да је Бафи, ипак, дорасла овом крвавом задатку.

Критички осврт: Сцене борбе су наивне, а ни глума није ништа боља. Пре свега мислим на млађу поставу, пошто ту има добрих глумаца (што је чудно, с обзиром да је филм кршевит), пре свих Доналда и Рутгера Хауера. Ово је и филм у коме се у сићушној епизоди појављује Бен Афлек (који није у рангу наведених глумаца, већ то помињем као куриозитет).

Поставка приче је донекле оригинална, али је сама форма приче чиста класика. Уз то, потпуно је предвидљива. Има ту и више или мање успешних покушаја комедије, али оно што је много успешније је намерна или ненамерна пародија америчких система вредности. Бафи је навијачица коју тамошња школа фаворизује, иако образовање пролази поред ње. Такође, филм дефинитивно има шарма и више приличи декади осамдесетих. И то је, вероватно, оно чиме је купио гледаоце и поклонике широм света. Нисам пронашао податке да је филм постао култни, али не би ме чудило да јесте. Уосталом, на основу филма настала је серија која је трајала више од шест година, што је већ једна добра референца.

Но, далеко од тога да је филм добар. Он је површан, са ликовима који нису разрађени, а није ни радња. Многи и делови радње и ликови остали су неразјашњени, недовршени и да висе негде са стране. Такође, балансира на ивици треша, ако ту границу није и прешао. Нарација с почетка је потпуно непотребна јер је очигледно поставка приче могла да се изведе као Бафин сан. Има ту још што „стилских“, што логичких грешака.

Едукативни моменат: Иако је Бафи била лоша у школи и нимало еколошки свесна, ипак је пронашла област у којој се доказала. Увек постоји нешто што ће нам ићи добро, чак и када нам већина ствари не иде. Зато треба пронаћи то нешто и посветити се томе.

Оцена наставника:

3(на четири)

Elektra-Hindi-Dubbed-Movie-Watch-Online (Small)Електра (Elektra 2005) је суперхеројски филм са хероином коју тумачи Џенифер Гарнер. Она је плаћени убица који своје послове обавља ефикасно и немилосрдно, све док јој мета не постану Горан Вишњић и његова кћерка Кирстен Прут. Уместо да их убије, она их узима у заштиту од других убица који су утолико опаснији што имају натприродне моћи.

Критички осврт: Електра је заправо нека врста побољшане Никите (са повременим имиџом Ларе Крофт), али само у смислу моћи главне хероине. Што се свега осталог тиче, Никита води за шест дужина.

Радња је, наравно, класична за овај поджанр и сасвим је сведена. Но, то није велики проблем, пошто ретко који филм са суперхеројима има оригиналан приступ. Можда је већи проблем што је режисер Роб Боуман наметнуо депресивну атмосферу филму, а ваљда зато што је такав и главни карактер. Веома често поклоници суперхеројских филмова замерају када се филм или улога схвате и ураде сувише озбиљно и то овде јесте случај. У спрези са натприродним антагонистима чије тетоваже оживљавају, та озбиљност заиста не делује стварно и прави контраефекат. Другим речима, у реду је да главна хероина има ту неку своју личну несрећу, али се то сувише акцентовало. Џенифер је светска лепотица са физиономијом блиском карактеру из стрипа и има неку унутрашњу снагу, те је требало више акцентовати то. И то би ишло уз акцију коју филм пружа и која није лоша. Нису лоши ни специјални ефекти, а патетике је могло да буде и мање.

Едукативни моменат: Неке лекције се не могу предавати. Морају се доживети да би се разумеле. То је рекао мудри Електрин учитељ. Заиста је мудар и прави је учитељ.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

poster_optЗомбији (Zombies 2017) је филм о апокалипси која је изазвана зомби пандемијом. Малобројни преживели труде се да остану ван домашаја немртвих, а уједно претражују град како би пронашли још преживелих. Ипак, њихово уточиште није тако сигурно као што су мислили.

Критички осврт: Филм почиње веома занимљиво, односно као да почиње од средине. Упркос томе, све је јасно о чему се ту ради. И, надаље, режија је јако занимљива и режисер је уложио велики труд да буде необична, већ када је прича, ионако, сасвим обична. Необичној атмосфери филма доприносе и дијалози који су виспрени у покушају, као и смешне цаке, а у ствари јефтини филмски трикови, попут разговора главног протагонисте са својим најбољим пријатељем зомбијем. Но, труд да се унесе мало духа више је него очигледан и не могу да га не приметим и позитивно оценим. Но, не могу ни да га назовем оригиналним, пошто оригиналних сцена нема. Рецимо, када главни пар протагониста својим комбајном меље, да тако кажем, зомбије, мотив је који је виђен у заиста много филмова (један од њих је „30 дана ноћи“), а сама сцена неодољиво подсећа на сличну из филма „Мобилни“. Има још сцена преписаних из других филмова. Режисеру још могу да замерим да се повремено изгубио у просторним односима, а и није му баш „свака на месту“. Девојка, тешко повређена, бежи као зечица од гомиле зомбија и то, најпре, на чистини, а, потом, кроз кукурузно поље. Да је уверљиво – и није, баш. Емоције ликова такође често нису ни уверљиве, ни логичне, а ако ћемо поштено, нису логични ни њихови мотиви, па ни намере.

Глума је, некако, опуштена. Некада и превише. Специјални ефекти су углавном лоши, а зомбији су тек мало више намргођени људи са мало црвене фарбе по лицу. Акције има, али је једнолична. Све време зомбији надолазе, а главни протагонисти их најчешће уништавају ватреним оружјем, те се повремено гуркају са њима или секу мачетама. И све време тако. На крају испаде тужна прича са патетичним сценама и таквом пропратном музиком, али преокрет је, дефинитивно, поправио утисак макар за пола оцене.

Едукативни моменат: Дедица на трему је похвалио јуношу како добар посао обавља. Овај му је узвратио да нема шта друго да ради, на шта је овај рекао да је могао да не ради ништа. И ја, попут тог дедице, верујем да сваки (добар) рад треба ценити јер људи увек имају избор (и изговор) да не раде ни толико.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

REMEMORY (Small)Поновно сећање (Rememory 2017) је филм о човеку Питеру Динклиџу који је изгубио брата Мета Елиса у саобраћајној несрећи коју је сам изазвао. Питер се укључио у истрагу случаја смрти Мартина Донована, научника који је изумео машину која може да прикаже сећања без улепшавања. Мартин је веровао да ће та машина помоћи људима, али се десило управо супротно. Неколико људи који су испробали машину били су очајни, можда чак толико да почине убиство.

Критички осврт: Почетак је предвидљив и само је потребно сачекати да се деси саобраћјна несрећа. И друге сцене су биле предвидљиве, те је врло јасно шта ће у којој да се деси (да ће Мартин да умре у канцеларији и да ће Питер да украде кључеве, на пример), а донекле је предвидљива и комплетна радња. Међутим, сам начин како је Мартин умро и околности које су то пропратиле су довољно интригантни и довољно необични да филм задржи одређену дозу мистерије. И начин како се Питер прихватио случаја и разлог зашто се прихватио, такође су необични. Необичних, односно другачијих момената има још. Ово је први филм, после Вилоуа, где је главни патуљасти глумац (Питер). Још један другачији детаљ у односу на друге филмове где се решавају загонетке је и да главни протагониста није правио мапе, постере или како ли се то већ зове на зиду, већ је постављао фигурице са плочицама на столу.

Осим оригиналних момената, има и оних недоречених. Детектив Колин Лоренс је на сред филма нестао без трага и тиме прекинуо своју истрагу. Такође, чудно је да истрага није довела у везу све ликове у филму са покојним Мартином, као што је то учинио Питер. Улога Скота Хајландса потпуно је нејасна, осим да повећа број, па не сумњивих (пошто он то, с обзиром на године, сигурно није), већ ликова. Зашто је било битно повећати број ликова, не знам. Можда зато што није било довољно сумњивих. 🙂 Овако су сви ти ликови чинили колико-толико повезан ланац, а што је довољно да Питер преко једних дође до других. Сама та повезаност је сувише погодна и сувишна наивна, али радња је некако морала да се котрља. Нејасно је и како је Питер знао да ће у кући Џулије Ормонд наћи машину, а и како је она сама није видела.

Атмосфера филма, као и његов темпо, нису добри. Филм који нуди мистерију оваквог типа мора да нуди и неко узбуђење које је прати, а то овде није случај. Он је више попут мелодраме заробљене (и на силу уклопљене) у оквире трилера. То чини да тема буде, што би наставници српског језика рекли, промашена. Уз колико-толико оригиналне моменте и интригантан приступ, филм има потенцијал, али он није постигнут током реализације до свог максимума. На крају се прича смислено заокружује, али превише слично као и у филму „Друга Земља“ и са нарацијом урађеном на начин већ виђеним у другим филмовима, са обавезном дозом патетике и не претерано виспреним закључком.

Глума ме није оборила са ногу, али могу да кажем да је коректна.

Едукативни моменат: Сећања су лепа, али треба бити свестан вредности тренутка пре него што постане сећање.

Оцена наставника:

3(било ми је жао да дам два, што је реалније)

errors_of_the_human_body_poster (Small)Грешке људског тела (Errors of the Human Body 2012) је немачко-амерички филм. Научник Мајкл Еклунд је прешао да ради у институту у Дрездену. Тамо је срео своју бившу сарадницу и љубавницу Каролину Херфурт, која ради на регенерацији ћелија. Она је дошла до неких открића, али њено истраживање тапка у месту, па јој је Мајкл потребан као сарадник. У исто време Мајкла врбује и колега Томас Лемаркус да заједно раде на веома прогресивним идејама. Мајкл не верује Томасу, али ни Каролини, која очигледно нешто крије. Испоставиће се да је Каролинина тајна веома опасна за Мајкла, а можда и за све друге.

Критички осврт: Сценариста и уједно режисер Ерон Шијан баш се потрудио око научне терминологије, али је и верно приказао рад и односе на научном институту, па све изгледа веома реално. Сама радња некако је спора и чудна. Мистерија постоји готово од почетка, али је маргинализована и подређена одсликавању односа између Мајкла, Каролине и Томаса. Ово је другачији љубавни троугао у односу на до сада виђене и иначе Ерону морам да признам труд да цео филм учини другачијим у односу на друге са сличном тематиком. Додуше, било је предвидљиво шта ће се десити са Мајклом, само је било питање како ће се то разрешити. И разрешило се, прича се заокружила и уопште није испала лоша. Чак је и научни део прилично коректан.

Нема шта, Мајкл је добар глумац или, макар, уме да пренесе праве емоције. И други глумци су занимљиви.

Едукативни моменат: Мајкл је све време сопствену личну трагедију стављао испред туђих проблема. Јесте да је он доживео заиста тешку несрећу, али проблеме које неко има тешко је поредити са туђим. Свако има своје муке и то треба поштовати.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

PERFECTAND (Small)Савршено: Уздизање андроида (Perfect: Android Rising 2013) је нискобуџетни филм о научнику Роберту Ломбардију који је направио робота ратника Криса Р. Нотарила. Робот је развио свест и нагон за самоодржањем и да би се заштитио од људи побио је своје чуваре, а убио је и Робертову супругу Саманту Талбот. Роберто ништа није научио из своје трагедије и направио је новог робота убицу, овог пута са ликом љубљене Саманте.

Критички осврт: Глума је очајна, дијалози су сведени, а прича је најкласичнија могућа. Музика је тако урађена да наводи на узбудљива дешавања, али њих нема. Добро, робот убија људе, али је то све толико лоше да није пажње вредно. Цео филм је лош, не само зато што је буџет испод сваког разумног нивоа, већ и зато што је безидејан, досадан и неинтелигентан. Постоје неки покушаји хумора и акције (борбе), али све је остало на покушају. Има и пар (или можда више) секвенци где филм изгледа као видео-игра, а ваљда да би филм био пријемчивији за млађе. Искрено, тешко да могу да замислим икога коме је овај филм пријемчив.

Додуше, порука (наравоученије) на крају филма није лоша и сам крај није лош како је замишљен, али је катастрофално реализован. На крају нисам пропратио шта се збило са Крисом, односно првим андроидом, али није ни важно.

Едукативни моменат: У једном тренутку Саманта је имала довољно информација са обе стране да може да формира своје мишљење. И у томе и јесте поента. Може да се формира мишљење и на основу приче једне стране, али такво мишљење не мора бити добро.

Оцена наставника:

1(и још једном један)

darktower (Small)Мрачна кула (The Dark Tower 2017) је филм снимљен према серији романа Стивена Кинга. Тинејџер Том Тејлор открива нови свет који је до тада виђао само у сновима и схвата да је том свету потребан како би га спасио од злог чаробњака Метјуа Маконахеја. Метју жели да уништи Мрачну кулу, једину линију одбране од чудовишта ван граница свемира.

Критички осврт: Метју се неочекивано добро снашао у улози главног антагонисте. Готово да се приближио Тому Хидлстону (из серијала о „Тору“). Идрис Елба је био добар у улози протагонисте и сјајно пуни пиштољ мецима, а није лош ни клиња Том (који, иако млађахан, има много харизме и, вероватно, недостатак витамина Д), али су сви ови ликови потпуни стереотипи. При томе, Идрис је обучен као Морфеус из „Матрикса“, а има карактер и снагу „Блејда“. Очигледно црнопути глумци имају јасне оквире у којима их Холивуд види.

Дијалози који се воде сувише подсећају на „Господаре прстенова“ и како сам тамо мислио да су патетични са свим тим жалом да наде нема, то мислим и у овом случају. Уз то, након поменуте импозантне трилогије, сада још звуче и излизано. Има и асоцијација на „Нарнију“, „Харија Потера“ (борба Метјуа и Идриса неодољиво подсећа на борбу Мајкла Гамбона и Рејфа Фајнса) и „Терминатора“ (довољно је погледати главни двојац и њихов однос). Све то баш и не доприноси оригиналности. Заправо, прича је сасвим класична и, што је још горе, сувише поједностављена. Форма филма је врло препознатљива; надарени клинац открива паралелни свет, коме припада и коме је потребан. Неке ствари никада не излазе из моде у Холивуду, па тако ни лоши снови проблематичних тинејџера у којима се крије кључ за спасење универзума. Уз то, мрачна кула из наслова одашиље сноп светлости ка небу. Наравно и зар сте сумњали? 🙂 Општих места има још, па тако мистериозни глас у шуми дозива Тома, који се одазива, али и, супротно сваком здравом разуму, не буди Идриса, очигледног јунака који може да му помогне у свакој невољи. Но, макар специјални ефекти уопште нису лоши (нису ни савршени – повремено се види анимација), а чудовишта која нападају прилично су маштовита. Нажалост, нема их много, али зато, сасвим дозирано, има и авантуре и добре акције. Филм није досадан, држи пажњу и то је највише што је постигао.

Едукативни моменат: Добар део филма многи су се питали да ли је Идрис револвераш или није. Испоставило се да оно што га чини револверашем није вештина како користи оружје, већ његов карактер. За многе позиве у животу вештина је важна ставка, али је карактер много значајнији. Карактер је оно што, на пример, наставника чини наставником; он мора да буде добар човек и да поступа исправно.

Оцена наставника:

3(ту негде)

rise-of-the-guardians (Small)Успон чувара (Rise of the Guardians 2012) је цртаћ рађен према серији књига за децу. Џек Мраз је натприродно биће које ствара мраз и лед, али које ниједан човек не може да види. Џек пати због тога, али ће му се указати прилика да буде виђен када га Деда Мраз позове у помоћ да спасе свет од злог Бабароге.

Критички осврт: Почетак филма ништа ми се не допада. Иначе мислим да нарација тешко може да обезбеди добар почетак. Надаље радња сувише подсећа на роман Терија Прачета „Деда Прас“, али не знам да ли је за то крива књига или сценарио. Углавном, прича дефинитивно није оригинална, али је добра и има много авантуре и акције. Додуше, обавезан део филма када главни протагониста има свој пад (пред уздигнуће) исфорсиран је и самим тим не претерано убедљив. Но, све у свему, леп је цртаћ са много клизања и проклизавања и ликовима који су живописни и харизматични.

Едукативни моменат: Џек Мраз желео је да га људи и деца примете, односно да примете његов рад. И на крају је у томе успео, онда када је његов рад завредео пажњу. Кад-тад се добар рад примети и треба бити марљив.

Оцена наставника:

4(више-мање солидна)

warthe (Small)Рат светова: Голијат (War of the Worlds: Goliath 2012) је цртаћ базиран на истоименом филму (ако изузмемо „Голијата“). Људи су већ добили рат против ванземаљаца захваљујући микроорганизмима на које туђини нису били имуни. Ипак, знају да ванземаљци неће одустати и да припремају нову инвазију. Овај пут их војне снаге познате под називом АРЕС (Allied Resistance Earth Squadron) дочекују спремне. Ове снаге чине људи из различитих земаља који треба да превазиђу и разлике унутар сопствених редова како би се одупрле моћном непријатељу.

Критички осврт: Уводни део, односно анимација из тог дела (другачија од остатка) је одлична. И анимација у остатку филма је сасвим у реду (осим пред крај када тоне Кип Слободе). Додуше, повремено су претерали са фенси детаљима, па тако војнику перчин лебди на извесној удаљености од главе упркос свим законима физике. 🙂 Ликови не само да су лепушкасти већ су и перфектно набилдовани, без обзира да ли су војници или министар. Да, има само један мали из Малезије. 🙂 Уз то, потпуни су стереотипи и да ствар буде гора, ти стереотипи су у вези са нацијама којима припадају. Режисер Џо Пирсон је желео да прикаже колико је драгоцено јединство различитих народа, али је то урадио најтрапавије што се могло. Радња је смештена у доба Првог светског рата, али тај део историје практично није искоришћен и маргинализован је. Додуше, Џо је покушао да то искористи тако што ће поентирати неопходно заједништво народа, а исто је чинио и кроз личне драме ликова, али је све испало сувише бледо.

Но, најлошије у овом филму је што је неопозиво досадан. Све приче ликова су прозаичне, неинвентивне и, како већ написах, досадне. Што се укупне приче тиче, сувише је патетична за мој укус и све врца од великих речи. Уз то, не обавезно увек и повезаних. И сваки дијалог је опште место, а општих места има и у сценама. Оригиналности нема ни у најави. При томе не мислим само на то што је цртаћ базиран на филму, већ је и прича класична и све идеје су већ виђене. Голијат и друга роботизована возила разликују се од истих у „Ратовима звезда“ само по још једној нози приде.

И акција је досадна и обилује експлозијама. То је један од оних филмова када застрашујућа експлозија одбаци јунака, а он неповређен, без огреботине и без подеротине одшета даље у нову авантуру. Овај цртаћ је базиран на филму „Рат светова“, али као да је рађен према „Дану независности“ јер је једнако лош.

Едукативни моменат: Главна хероина је признала да је почела да раздваја ствари за које мисли да жели од оних које заиста жели. То звучи као да није једноставно, али јесте. Довољно је схватити шта је стварно важно.

Оцена наставника:

1(сигурна)

coocoon (Small)Чаура (Cocoon 1985) је филм о групи старих људи из старачког дома који су открили чудесни базен. Наиме, купање у том базену, на поседу који су неовлашћено посећивали, дало им је виталност несвојствену за њихове године. Касније су открили да су базен и кућу којој припада изнајмили ванземаљци, који су их најпре препали, а потом су се спријатељили са њима. Ванземаљци су им допустили да и надаље користе базен, али нова снага коју су стекли старци привукла је сувише пажње њихове околине. И други су пожелели да се окупају у том „врелу младости“, али то је већ озбиљно угрозило ванземаљце и њихову мисију.

Критички осврт: Филм баш није динамичан, а, руку на срце, прича ни нема превише „меса“. Но, јесте ведар и лепршав и то од самог почетка, иако се тада појављују искључиво старији глумци који су у старачком дому. Дух осамдесетих, напросто, зрачи. Осамдесете се виде и у наивности, пре свега у реакцијама ликова. Додуше, ни глума није уверљива (па нису ни реакције), али само када је млађа постава у питању. Стив Гутенберг је, ипак, глумац виђен за нискобуџетне глупарије, а Тани Велч је сенка, пардон, кћерка значајно познатије и умешније Ракел Велч. Но, лепоту је наследила. 🙂 Што се старе гарде глумаца тиче, заиста нису лоши и они носе овај филм и то би урадили и без Тани и Стива. Када Брајан Денехи плаче због умрлог Е.Т. садруга (назвах га тако пошто неодољиво личи на поменутог познатог ванземаљца) то изгледа театрално и патетично, али када Џек Жилфорд плаче за умрлом Хертом Варе, даје искрену, дубоку, нежну и тужну емоцију. И та емоција се наставља када покушава да је оживи у базену. Старци су, овај пут, „покидали“.

Љубавна сцена између овоземаљског Стива и ванземаљске Тани пропраћена је звучним ефектима као у каквом хорору. 😀 У реду, они воде љубав другачије и Стив природно стрепи од тога шта ће се дешавати, али претераше. 🙂 Музика која прати већину сцена уопште не звучи одоварајуће. Претерали су и са одласком у свемир; траје предуго без потребе, а не изазива жељене, разгаљене емоције. И смена дана и ноћи и временско трајање појединих активности није баш најјасније, а има ту још пар нелогичности, попут јурњаве на крају са обалском стражом. Других већих грешака у филму нема.

Едукативни моменат: Овај филм је показао да увек имамо право на живот и за радост, без обзира колико стари били. Стари људи осећају и они нису мање важни и то треба да знамо када се опходимо према њима на улици, аутобусу, пошти, дому здравља…

Оцена наставника:

4(рецимо)

Лако Је Критиковати 81

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

chambersecret (Small)Хари Потер и дворана тајни (Harry Potter and the Chamber of Secrets 2002) је други део саге о младом чаробњаку, кога тумачи Данијел Радклиф. Школу Хогвортс, коју Хари и његови пријатељи похађају, напала је необична пошаст. Неколико деце је пронађено скамењено, а међу њима и Харијева најбоља другарица Ема Вотсон. Наставници су се дали у израду лека за ту децу, а Хари се дао у потрагу за узроком. Испоставиће се да је узрок веома опасан; толико да га се и пауци плаше.

Критички осврт: Заиста има много добрих цака у осмишљавању магичних предмета, а посебно ми се дојмио часовник који Џули Волтерс показује где су јој синови. 🙂 Но, оно што ми се највише дојми код раних филмова о Харију Потеру је тај неки опуштени манир како се чаробњаци односе према магији. Све је опасно и прилично хаотично, те постоји стотину начина да све пође наопако, али, опет, некако је све под контролом и сви старији знају шта раде. Рецимо, Метју Луис се онесвести на часу и све се и даље одвија као да се ништа није десило. И нико не придаје превелику пажњу томе што је лопта замало убила и Харија и друге играче. Иначе, да поменем да ми је њихова утакмица квидича на метлама овај пут била без енергије, осим дела када се Данијел и Том Фелтон јуре, што је, донекле, динамичније. И борба базилиска и Харија је била млака. Сва акција у овом филму је таква. Ипак, не могу да кажем да прича није квалитетна и сви сегменти су добро уклопљени.

Едукативни моменат: Том је рекао Еми како је „блатокрвна“, односно да не потиче од „чисте крви“ чаробњака, већ су јој родитељи „нормалци“. У магијској причи ово не изгледа претерано страшно, али у реалном животу јесте. И ту постоји подела на „чистокрвне“, белце, богате, националне припаднике и оне који све то нису. И то је шовинизам, који не доказује љубав према сопственом народу, већ само мржњу према свима осталима. И не треба се приклањати таквој идеологији.

Оцена наставника:

5(са минусом)

Itallendsposter (Small)Хари Потер и реликвије смрти – други део (Harry Potter and the Deathly Hallows – Part 2 2011) је последњи наставак серијала о најпознатијем младом чаробњаку на свету, кога глуми Данијел Радклиф. Како би поразио мрачног лорда Рејфа Фајнса, Хари мора да пронађе и уништи све хоркруксе – предмете који садрже делове Рејфове душе. Сам лорд је одлучан да уништи Харија и напада последње уточиште добрих чаробњака – школу Хогвортс. Финална битка између Харија и лорда, односно добра и зла, неминовна је.

Критички осврт: У овом филму има неколико нејасних момената. Када се Ема Вотсон прерушила у Хелену Бонам Картер, Данијел је зачарао гоблина да не инсистира да му Ема покаже свој чаробни штапић. Она је то, и без чаролије, могла да учини без проблема јер је Данијел имао Хеленин штапић, што смо видели у сцени пре тога. Такође, када се чаробњаци телепортују на неко друго место, а када то не могу, прилично је проблематичан део не само овог филма.

Одлична замка је осмишљена у Хеленином трезору. Такође, виспрено је решење како се Алан Рикман решио двоје негативаца, на чијој је страни, наводно, био, у магичном дуелу са Меги Смит. Његова улога двоструког агента је сјајно осмишљена и изведена; толико добро да је потребно пажљиво пропратити његово деловање како би се сагледао његов допринос борби. Што се саме борбе тиче, мало су га претерали – и тролови и џиновски пауци и вампири и шта све не.

Без обзира на поменуте слабости, овај део је значајније маштовитији и занимљивији од претходног и са много више авантуре и акције. Прича се заокружује и улази у прави, одличан финиш. Све честитке и писцу дела, а и ауторима филма.

Едукативни моменат: Дејвид Тјулис је рекао да успех одређује ваљаност уверења, а не бројност следбеника. Ових мудрих речи треба се сетити и када се броје лајкови на Фејсбуку. 🙂

Оцена наставника:

5(финална)

OST_PosterDVDCovertides (Small)Пирати са Кариба: На чуднијим плимама (Pirates of the Caribbean: On Stranger Tides 2011) је четврти наставак саге о карипским гусарима. Капетана Џонија Депа на превару је киднаповала Пенелопе Круз и одвела га на брод свог оца Ијана Макшејна. Ијан је заинтересован да нађе извор младости, како би спречио судбину да се оствари и умре од руке једноногог Џефрија Раша. Но, није само поента наћи извор; потребно је обавити цео обред, који укључује два сребрна путира и сузу сирене. Целу ову мисију компликује и што је за извор много њих заинтересовано и сви су на путу ка њему.

Критички осврт: Овај филм је, са 378,5 милиона долара нето буџета, званично, најскупљи филм свих времена. Сама ова референца већ је довољна да заинтригира, а очекивања су ми била заиста велика. И филм јесте испунио очекивања што се приче, продукције и специјалних ефеката тиче, нешто мање што се тиче глуме, посебно млађаног Сема Клафлина, али далеко од тога да ме је импресионирао. Чак, у појединим тренуцима сам се запитао где је отишло све то утрошено богатство. 🙂 Дакле, филм је добар, забаван, динамичан и, речју, немам ја ту шта да замерим. Но, верујем да би сличан ефекат постигао и да је неки милион мање уложен. 🙂

Едукативни моменат: Ијан је рекао Џонију да га речи окружују попут магле и да се од њих једва види. Врло занимљив начин да се некоме каже да је вербално надарен и да речима уме да манипулише другима. Но, вербалне способности не служе само томе; оне су важне за много тога што желимо да постигнемо. А да бисмо постигли те способности, треба што више да читамо.

Оцена наставника:

5(скупоцена, али зато што сам је ја доделио 🙂 )

pirates-of-the-caribbean-dead-men-tell-no-tales-movie-review (Small)Пирати са Кариба: Мртви људи не причају приче (Pirates of the Caribbean: Dead Men Tell No Tales 2017) је наставак претходног филма. Пошто је Орландо Блум вечни капетан Летећег Холанђанина, његов син Брентон Твејтс је одлучан да скине клетву са њега. То може једино тако што ће пронаћи Нептунов трозубац. Да би успео у овом подухвату потребна му је помоћ легендарног гусара Џонија Депа.

Критички осврт: Џони се врло ефектно појављује у овом филму. Ефектна је и сцена када га спашавају са гиљотине, а има још таквих занимљивих сцена. И хумор уопште није лош, а специјални ефекти су сјајни. Има много акције и авантуре. Филм је неспорно динамичан. Међутим…

Уколико сте гледали све претходне наставке ове саге, не знам да ли има потребе да гледате и овај. Овај део је компилација свих претходних. Имамо морнаре под клетвом која их одржава као зомбије и које предводи Хавијер Бардем (у првом делу то је био Џефри Раш), као и самосвесну, предузимљиву и невољама склону Кају Скоделарио (у првом делу Кира Најтли), а која се заљубљује у главног лепотана Брентона (Орландо је био дежурни лепотан у првом делу). И као што је у другом делу Орландо покушавао да спаси клетве свог оца, тако је и Брентон задао себи исту мисију у овом делу, а и клетва је иста. Речју, ово је једна рециклирана прича или породична мануфактура, како желите. 🙂

Едукативни моменат: Каја је рекла да само зато што нешто не видимо, не значи да није присутно. Ово је добро позната изрека и потпуно је тачна у сваком смислу.

Оцена наставника:

3(и то лоша једна)

Looney_Tunes_Back_in_Action_Poster (Small)Луни Тјунс: Поново у акцији (Looney Tunes: Back in Action 2003) је играни филм у коме се, упоредо са реалним ликовима, појављују и цртани. Патак Дача је незадовољан својим статусом у филмској компанији „Ворнер брос“ у односу на звезду Душка Дугоушка. Међутим, наместо да добије позицију за коју верује да му припада, добио је отказ. Уз њега, отказ добија и неуспели каскадер, а у ствари радник обезбеђења Брендан Фрајзер. Брендан је син познатог глумца Тимоти Далтона, који ради и као тајни агент. Пошто зли момци заробљавају Тимотија, Брендан креће да га спасе, а придружује му се и Дача. Њима се придружују и Џена Елфман и Душко Дугоушко, који желе да врате Дачу у компанију. Но, Дача већу корист види од овог другог посла тајног агента, тим пре што је начуо да се све врти око плавог дијаманта.

Критички осврт: Превише је све инфантилно и посебно на почетку има бесмислених дијалога (који више личе на монологе) и толико дуго трају, да маше циљ који треба да постигну. Наместо да су смешни, постају монотони. Неке форе јесу успеле, али то напросто није довољно за овакав филм.

Прича је попут оних о Џејмс Бонду и потпуно је класична: имамо добре шпијуне, лоше момке, лепе плавуше и дијамант највреднији на свету. Као и све сличне приче, довољно је динамична да држи пажњу, чему доприносе честе промене амбијента, а и крцата је акцијом, авантуром и, додуше приземним, хумором. Како би било забавније, има пародирања других филмова и серија, попут „Ејлијена“ и „Доктора Хуа“, као и самих Луни Тјунс цртаћа. Због свих тих цака, али и самог начина како је прича испричана, она делује некако расуто. Углавном, ништа што већ није виђено и веома далеко од грандиозног. Специјални ефекти су сасвим добри и цртаћи су лепо уклопљени у реалан свет, а што се самог тог замешатељства тиче, па, није ново, али није ни досадно. Све у свему, филм који није лош, али да може боље – сигурно може.

Глума је између једва задовољавајуће и незадовољавајуће, уз увек симпатичног Брендана, искусног у оваквим улогама (или би, макар, требало то да буде – био је Џејмс Бонд лично) Тимотија и катастрофално лошег Стива Мартина. Што се женског дела тиче, Џена се релативно добро снашла у потпуно стереотипној улози ледене краљице која се у међувремену откравила, те још и да је била симпатична и харизматична, то би био пун погодак. Џоун Кјузак је била донекле занимљива, а Хедер Локлир је била слатка, као и увек. Глумела је на исти начин као када би се нашла у скечу Мапет Шоуа.

Едукативни моменат: Када је Дон Стантон отпустио Џену, она се успротивила речима да не могу њу да отпусте пошто је направила филм који је зарадио 950 милиона. На то је добила одговор да то није милијарду. 🙂 Колико год да мислимо да смо добро урадили неки посао, увек може боље.

Оцена наставника:

4(поклоњена јер је реална тројка)

returnparadajz (Small)Повратак парадајза убица (Return of the Killer Tomatoes 1988) је наставак филма „Напад парадајза убица“ снимљеног равно деценију раније. Свет се опоравио од претходног рата са парадајзима и сада су они илегално поврће. Но, зли научник Џон Астин, у својој тајној лабораторији, од парадајза прави људе, односно читаву војску. Направио је и савршену жену у коју се заљубио разносач пице (без кечапа, разуме се) Ентони Штарк. Ентони је својој симпатији пружио уточиште када је побегла од свог господара, а како би спасила свог „брата“ мутираног парадајза. Џон није желео да се одрекне своје креације, па је послао свог слугу Стива Лундкиста да је врати. Ентони је, у међувремену, открио да је она парадајз, али ју је таквом прихватио и решио да је заштити, уз помоћ свог најбољег пријатеља Џорџа Клунија.

Критички осврт: Занимљиво је видети Џорџа у оваквом филму. Није необично да топ холивудски глумци имају „грехе из младости“, мада овај филм уопште није кршан колико су неки други из исте категорије, те за Џорџа ово и није сраман почетак каријере. Форе су приземне, без даљег, али филм ипак има неког шарма и свакако успева да измами осмех. Једна критика овом филму је била насловљена са „забавније је него што има било какво право да буде“. 🙂 Та реченица, иако изгледа не много смислена, довољно добро описује филм.

Едукативни моменат: Реална опасност од парадајза по људско здравље није баш сам плод, већ пестициди којима се ти плодови прскају. Дакле, парадајз не би требало да буде илегална поврћка као у филму, већ део здраве исхране, а законом би требало контролисати коришћење хемијских средстава, што код нас, нажалост, није добра пракса.

Оцена наставника:

4(заиста може)

Vintage Publicity Posters for The Birds (Small)Птице (The Birds 1963) је филм легендарног режисера Алфреда ХичкокаТипи Хедрен је размажена и невољама склона богаташица, коју у продавници птица у Сан Франциску среће наочити Род Тејлор. Пошто је Род тражио љубавне птице за своју сестру Веронику Картрајт, а и пошто се допао Типи, она је одлучила да их купи и однесе му их у Бодега Беј, приморско место где он проводи викенде. Испоставило се да ће Типи тамо доживети много више од љубавне авантуре.

Критички осврт: Одлична је сцена када Типи вози кола и како би приказао да вози вртоглаво, Алфред је снимао кавез са љубавним птицама које су се, под утицајем инерције, кривиле налево или надесно. Било је и других ефектних сцена (довољно је рећи да је сцена када се птице скупљају на игралишту иза Типиних леђа антологијска) и Алфреду се мора признати да је своју добру репутацију заслужио поштено. Верујем, чак, да је овај филм послужио као узор за друге хорор филмове и сцена када Род лагано хода међу побесенелим птицама трудећи се да их не узнемири, опште је место у многим каснијим остварењима.

Прича је садржајна, али и сувише детаљна, а такви су и дијалози. Но, то је одлика тог доба, а и тако све изгледа животније. Неке сцене су развучене више него што је било потребе, али нема празног хода у филму, иако траје готово два сата. Сама прича је успешан спој помало компликоване љубавне (мело)драме и хорора кога прате, за оно време, више него сјајни специјални ефекти. Иако је глума старомодна, уопште није лоша, напротив. Глумци су сасвим добро дочарали емоције. Посебно ми се допала Сузан Плешет и то не само зато што глуми учитељицу (увек те улоге гледам субјективно, признајем). Крај је сасвим задовољавајући, мада и недоречен.

Едукативни моменат: Све је почело у продавници кућних љубимаца. Иако лепе, птице у кавезима не треба ни продавати, ни куповати, ни гајити. Скучени кавез далеко је од простора потребан птицама за лет и задовољавање свих њихових потреба, а не треба заборавити да су због трговине дивљим врстама многе птице лепог перја постале угрожене у својим природним стаништима.

Оцена наставника:

5(није баш чиста и иде на четири)

themanwithtwobrains (Small)Човек са два мозга (The Man with Two Brains 1983) је комедија са Стивом Мартином, који је и главни протагониста и режисер. Он је светски познати неурохирург. Док је давао интервју у колима, налетео је на Кетлин Тарнер. Пошто се прилично повредила у тој несрећи, он је морао да је оперише и то је урадио врло успешно. Њена лепота га је завела и ускоро су се венчали. Међутим, испоставило се да је Кетлин зла и да воли да мучи и вара своје мужеве. За Стива брачни живот постаје пакао, али све се мења када упознаје научника Дејвида Ворнера и његову тајну лабораторију.

Критички осврт: Комедије са Стивом су прилично специфичне, можда чак и уникатне. Хумор који се пласира у њима је увек негде између оног који можемо да видимо у површним урнебесним комедијама и виспреног аланфордовског. Као да Стив, који је и сценариста, не може да се одлучи којој грани да се приклони. Тако да сам увек у његовим делима видео много потенцијала, а, опет, некако недореченог, недовршеног и, углавном, незадовољавајућег. Тако је било и овог пута.

Прича је сасвим добра и занимљива, довољно динамична и без празног хода. Иако је порука филма прозаична, ликови стереотипи и радња класична, те се одвија по давно утврђеном и опробаном протоколу, не могу да кажем да је идеја лоша и да је лоше реализована.

Едукативни моменат: Стив је имао прелепу жену Кетлин са којом није био срећан. Иако лепа, Кетлин је била зла и кињила га је. Онда је открио Сиси Спејсек, за коју није знао како изгледа (само је видео њен мозак са којим је могао телепатски да разговара) и са њом открио праву љубав. Схватио је да је унутрашња, односно лепота личности, далеко значајнија од спољашње лепоте. И јесте тако.

Оцена наставника:

4(поклоњена јер је ово ипак више за три)

hollykane (Small)Експеримент Холи Кејн (The Holly Kane Experiment 2017) је прича о научници чије је име у наслову филма и коју глуми Кирсти Авертон. Она се бави алтернативном и експерименталном техником утицаја на подсвест, а како би лечила људе. За њен рад заинтересован је Ники Хенсон, који јој је омогућио све услове за даљи рад. Испоставља се, пак, да Ники има и неке скривене мотиве.

Критички осврт: Филм много замара јер се одвија готово искључиво кроз разговоре у којима се актери понављају и који су међусобно веома слични. Прича, заиста, нема много „меса“ и нове информације се дају на кашичицу и то је и недовољно и досадно. Заправо, цео филм је досадан и преспор. Дијалози нису виспрени, иако постоји жеља да то буду. Филозофија коју нуде је, најблаже речено, опште позната. Да, наравно да у историји религије постоји много насиља; то, ваљда, сви знају.

Идеја и заплет нису лоши, али нису ни епохални. Постоји неки покушај акције, али је остао искључиво на покушају. Крај није решио готово ништа; оставио је да све виси у ваздуху, не баш до краја јасно и недовршено. Можда би, уз другачију реализацију, ово био један пристојан филм. Овако, свакако је испод просека.

Едукативни моменат: Ники је истакао проблем када се без критичког размишања прихаватају туђе идеје. И то јесте прави проблем.

Оцена наставника:

2(стабилна)

img_darkn (Small)30 дана ноћи: Мрачни дани (30 Days of Night: Dark Days 2010) је наставак филма „30 дана ноћи“ из 2007. Годину дана је прошло како је група вампира масакрирала грађане варошице на Аљаљсци и Кил Санчез, која је преживела тај покољ, путује по свету и држи предавања о томе шта се заиста десило. Њу проналази троје људи који се баве убијањем вампира и предлажу јој да им се придружи, како би убили главну вампирицу Мију Киршнер. Хтела – не хтела, Кил ће морати да им се придружи јер је јуре и вампири којима се њена активност разоткривања уопште не допада.

Критички осврт: Већ ме је нарација на почетку нервирала јер је депласирана. И, касније, цео филм ме је нервирао. У односу на претходни наставак, овај је неупоредиво лошији. Радња је обична, неинвентивна, досадна, растегнута, са много патетике и нелогичних момената и да је продукција лошија, ово би био класичан кршина филм. Чак ни кланица на броду, при крају филма, не делује шокантно. У ствари, све делује предвидљиво, осим краја, који је толико небулозан и нелогичан да је тако нешто јако тешко предвидети. Мотиви ликова, како људских, тако и вампирских, нису увек јасни и логични, а сами ликови нису занимљиви ни по једној основи.

Едукативни моменат: Диори Берд је било неприхватљиво да остану на броду који плови са свим вампирима. Кил је сматрала да немају избора, на шта је Диори узвратила да имају. И истина је да готово увек имамо изборе. Ако прихватимо ситуацију у којој смо, такође смо направили избор.

Оцена наставника:

1(минус)