Моја двострука колегиница: и наставница и блогерка чији је псеудоним Бака Штрумпф, оставила је коментар на мој чланак и пошто је коментар вредан да се прочита, било ми је жао да остане само коментар. И ево га чланак, а реч дајем колгиници на квадрат. 🙂
Радим у школи, па, ево, већ скоро читаву деценију. И ако се осврнем на своје школске дане, и упоредим их са школским данима деце којој предајем и којој сам предавала, мислим да сви заборављамо једну ствар, а то је да се знање и способност деце да добро прођу на било каквим тестовима, испитима, да се снађу у проблемским ситуацијама и у ситуацијама које су им нове, не могу проценити само на основу школског (не)знања и оцена. Школа јесте ту као образовна установа, али на формирање дечјег знања једнако велики утицај има и све оно што дете ради ван школе. Да ли и колико времена родитељи проводе с децом, како се проводи то време, колико слободног времена дете има – да му буде досадно, па да само смишља како да се разоноди, колико је ту времена препуштено сопственој креативности, и остало. Колико деца ЧИТАЈУ ван школе. Будимо искрени, не читају ни лектиру, која је знатно редукована у последњих десетак година, а тек у поређењу с лектиром коју смо ми читали… Ми смо током основне школе били изложени дечјим новинама и часописима које смо куповали преко школе, који су били препуни мозгалица и логичких игара. Ја сам научила како функционишу дан и ноћ током нестанака струје, вероватно још пре поласка у школу, тако што је с једне свећа горела на столу а тата окретао глобус (зарезач величине песнице) и показао ми где смо ми на том глобусу. Лепо ми је било у школи, а још лепше кад у подне дођем кући, завршим домаћи, и онда цело поподне проведем занимајући се неким својим рукотворинама. Нисам имала 27 изборних предмета, нити сам ишла на 13 такмичења, нити на 38 секција, додатних, допунских и припремних настава, нису ми пунили главу ни религијом ни грађанским одговорностима, нити сам знала која су ми права. Знала сам и за батине и за обавезе. Данашња деца су у школи оптерећена све већим бројем непотребних предмета, све већим бројем часова, све уморнија кад дођу кући и имају све мање времена за слободно време и досаду, јер је СТРАШНО страшно ако им је досадно да их се толико бомбардује којекаквим активностима, спортом, језицима, балетом, музичком школом, све под притиском друштва које од свакога очекује да постигне максимум за који су родитељи убеђени да ће га дете постићи само ако му обезбеде довољно приватних часова и то од 2. године живота. Не морамо сви достићи свој максимум с 11 или 18 година. Нисмо сви изузетни. Морамо се некад и одморити. А врхунска постигнућа могу сачекати и до 30 и неке године.
Тако да ми се чини да проблем није само школа, већ све оно ван школе. А оцене су само један сегмент у том процесу.
Поента коментара је да је школа ок, и да се у школи може стећи знање, али џаба и та петица ако се с дететом неће радити нешто да укапира чему служи све то што се научи. Стечено знање треба да буде функционално, на нивоу који дете може да појми, а не да у 2. разреду основне школе у уџбенику из енглеског има клил у коме слуша текст о клими у различитим деловима света, па да на карти СВЕТА (понављам, у 2. разреду основне) означи Мексико, Аргентину, Италију и Србију. Била, видела. Какви континенти и клима с 9 година, ало, људи!
Шта вреди пунити деци главу информацијама с којима они не знају шта ће, што могу као папагаји да издекламују све живо, а што њима не значи ништа податак колики је био тираносаурус рекс и шта је јео.
Ако с родитељима, бабама и дедама, другарима, не испроба нешто у природи, или ако не види у пракси шта значи ротација Земљине кугле и што не видимо Сунце по цео дан, џаба да то издекламује на часу и добије 5. Нису ни са мном родитељи проводили по цео дан, радили су обоје, и околности су биле другачије него сад. Нисам била ни спортиста ни балерина ни музичар. Била сам дете – опуштено, ведро, уморно кад се уморим од игре. Неоптерећено приватним часовима и обавезамА и јурцањем из једне школе у другу. ДЕТЕ. Којем је често било досадно, па је смишљало како да нешто поправи или преправи или исправи. Полупам флашу (случајно) па исечем колено. Паднем низ степенице и избијем себи дисање. Кад покажем интересовање за нешто, пусте да се занимам тиме. Нисам научила 5 страних језика пре 7. године. С енглеским сам се срела тек у 5. разреду, а студирала сам га врло успешно. Са другим страним тек у средњој. Ова настава страних језика од 1. основне је чиста глупост, одговорно тврдим као наставник енглеског. Чисто бацање у времена и пара. Али ко мене пита…
И као такво дете, имала сам све време овог света преда мном да научим и урадим све што пожелим.
О улози наставника и његовом послу можемо писати другом приликом.
Бака Штрумпф
Како извести да нам у одељењу завлада тишина?
Школа би добрим делом требало да припрема ђаке за будући живот и рад. И пошто, са једне стране, живот није бајка и нема места свуда за све, а пошто, са друге стране, желимо да нам најквалитетнији буду на одређеним позицијама, такмичења мора бити.
Предуслов био да се у платним разредима наставничка професија рангира значајно боље него што је то данас случај. Ако тога нема, губи се смисао награђивању јер се онда не награђује образовање и природа посла. Не иде да службеник са средњом школом у некој управи има већу плату од наставника. Верујем да је посао тог службеника важан и да није лак, али тешко можемо дискутовати и поредити значај посла човека који образује младе генерације, будућност сваког народа.
Нова година је пред нама и ја не знам да ли ће бити боља или лошија од претходне. Свеједно, нешто морам да пожелим свима нама, па ако се оствари – оствари. Ево мојих жеља.
Ми кроз сопствено школовање немамо искуства у томе како уче ови нови и то нам добрано отежава да им будемо модел у томе. Не преостаје нам ништа друго него да у том погледу будемо самоуки и сопственим „снагама“ сазнамо нешто о модерним техникама учења. Добра ствар је да се на интернету могу пронаћи веома корисни текстови. Надам се да је следећи текст један од њих. 🙂
Преобимни програми нас терају у површност. Ђаци знају много и квантитет је постигнут, али је питање квалитета врло сумњиво. Наместо тога, зар није боље да програми буду разумни и да на часу имамо више времена за индивидуализацију? О томе прича следећи мој текст.
Из пера једног наставника 