Лако Је Критиковати 147

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

bendersgame (Small)Футурама: Бендерова игра (Futurama: Bender’s Game 2008) је трећи по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Серија се дешава у будућности 1.000 година касније и прати судбине јунака запослених у фирми за доставу. Како би достављали својом свемирском летелицом, потребна им је тамна материја као гориво. Међутим, цена тог горива је невероватно скочила, а због економских калкулација Маме, која поседује једини рудник тамне материје на свету. Професор, вођа достављача (и уједно главних јунака), упознао је свој тим са својим радом који је обављао за Маму и обелоданио да је он тај који је открио да тамна материја може бити гориво. Међутим, у исто време је открио и начин како да та иста материја постане безвредна, а уз помоћ кристала који је створио. Невоља је што не може да се сети где се тај кристал налази, па се цео тим дао у потрагу како би Мами помрсили конце. Но, Мама није противник за потцењивање.

Критички осврт: Као и други цртаћи „Футураме“ и овај је стандардно добар. Иако изгледа да сваки лик има неку своју причу, оне су се успешно повезале у јединствену и овог пута епску фантастику.

Едукативни моменат: Бендер се жалио како не може да има маште, на шта ми је Фрај рекао да то не зна док не покуша. И покушао је и створио читав један маштовити свет. Добар савет је Фрај дао.

Оцена наставника:

5(минушчић)

yonder (Small)Футурама: У дивљим зеленим даљинама (Futurama: Into the Wild Green Yonder 2009) је четврти по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Овај пут јунаци се суочавају са бахатим богатим Леом који хоће да уништи пола галаксије и сав живи свет у њему како би саградио највећи терен за мини голф икад. Спорадично, јунаци се боре да сачувају тај драгоцени живот, посебно Лила, која се придружила еко-феминисткињама. Фрај, који је стекао способност да чита мисли, а због незгоде коју је доживео, доспео је у контакт са култом који зна неке велике тајне свемира и који је такође за то да се сачува живот. Посебно је важно да Лео не уништи љубичасту звезду и Фрај добија задатак да је сачува.

Критички осврт: Нема шта, „Футурама“ је сјајна, а и увек актуелна тема заштите животне средине обрађена је на њихов, изокренути и оригинални начин.

Едукативни моменат: У цртаћу постоји Енциклопод који чува ДНК свих изумрлих и угрожених врста. У стварном животу ми морамо да будемо Енциклоподи и да чувамо врсте које су са нама на планети Земљи.

Оцена наставника:

5(мини, као и терен за голф)

new (Small)Лига правде: Нова граница (Justice League: The New Frontier 2008) је други по реду у низу цртаћа о Ди-Сијевим суперхеројима. Зли ентитет „Центар“ има намеру да уништи човечанство и војска може да га победи само ако се удружи са суперхеројима. Проблем је што људи не верују супер-људима.

Критички осврт: Радња је превише расута и нејасно је зашто су неке сцене ту. С једне стране, режисер Дејв Булок је вероватно желео да пропрати еволутивни ток сваког лика, али ликова је превише, тако да сецкане сцене не изгледају ни повезано, ни конзистентно. Свакако није постигао ефекат. Међутим, сетио се нечега што нико није; да спали Суперменов плашт. У реду је да Супермен буде нерањив, али за одору заиста нема оправдања.

Прича је тенденциозно америчка и патриотска, мада неки наговештај критицизма према вијетнамском рату има. Наравно, све је то праћено добром дозом патетике и испразних говоранција. Једино што у овом филму ваља је акција, која је интересантна, колико и ентитет са којим се суперјунаци боре. Такође, готово сваки јунак је употребљен на прави начин. Ипак, то није довољно.

Едукативни моменат: Тек када су јунаци премостили своје разлике и међусобне конфликте, могли су да победе врло моћног непријатеља. Ми не морамо баш да се боримо са непријатељима, али са проблемима свакако. И боље ћемо их решити ако се удружимо и превазиђемо међусобна неслагања.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

flash (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Флеш (Lego DC Comics Super Heroes: The Flash 2018) је седми филм из серијала о лего Ди-Си суперхеројима. Овог пута члан Лиге правде који је у фокусу је Флеш, најбржи од свих. Он среће мистериозног Обрнутог Флеша који је још бржи и очигледно има зле намере. Флеш покушава да га стигне и у њиховој јурњави они постижу такву брзину да се отворио временски тунел и Флеш завршава наново у истом дану. Сваки пут проживљава исте догађаје и сваки пут јури за својим противником, али је учинак исти. Све док једном није успео да достигне већу брзину и завршава у блиској будућности, али без моћи и са сазнањем да су сви, укључујући и његове суперхеројске пријатеље, љути на њега. Врло брзо му његов непријатељ открива да је то његово замешатељство и да неће остати на томе. Флешу не преостаје ништа друго него да затражи помоћ чаробњака.

Критички осврт: Као и сваки други филм о Лего јунацима и овај је симпатичан, забаван и поучан, али би свакако мало више хумора помогло.

Едукативни моменат: Флеш се на крају одрекао ултимативне моћи јер је сматрао да ниједан човек не треба да је има. И ја мислим да је то добро размишљање јер ниједан човек није савршен.

Оцена наставника:

4(сигурица)

legisupergirl (Small)Лего Ди-Си суперхероине: Средња за суперзликовце (Lego DC Super Hero Girls: Super-Villain High 2018) је још један лего филм, овог пута о дешавањима у средњој школи за суперхероине. Лена Лутор је млађа сестра зликовца Лекса и жели да надмаши његову славу. Зато се ушуњала у средњу школу за суперхероје и маскирала у директорку те школе. Тамо је изманипулисала неколико ученица да пређу у „нову“ школу, која има више „практични“ приступ. Сада, маскирана у директорку те школе, даје им задатке који су наводно практичан рад, а у ствари су крађе врло моћних предмета.

Критички осврт: Ово је слаткаст (не баш сладак јер та реч не садржи довољно шећера) лего филмић који има циљ да лего играчке прода и девојчицама и њима пружи њихов део суперхеројштине. Битке ласерима и биљкама месождеркама, па и џиновским маљем ако треба, једнако су женствене, као што су и жестоке, поручује режисерка Елса Гарагарса. Осим што поручује девојчицама да је лего сјајна играчка, да је бити суперхероина исто што и принцеза са супер-моћима и да је тимски рад оно што нас чини комплетним, Елса шаље још неке поруке, мада верујем да је то већ несвесно.

Ако занемарим да ми мотиви суперјунакиње Чите уопште нису јасни, позабавио бих се Лениним ликом. Она није примљена у школу суперхероја из очигледних разлога јер нема супер-моћи, а и зла је. Не бих рекао да није довољно паметна јер је без проблема одглумила чак две одрасле особе и то директорке школа, а и добар део суперхеројки су приказане као гускице које чекају да им Бет-девојка, као доказана паметница, каже шта да раде. И то је још један проблематичан део јер о каквим се онда заиста суперхеројима ради и шта јесу вредности за једно дете које промовише Елса? Ако су мање обдарене интелигенцијом онда треба да слушају шта им паметнији каже? То је, најблаже речено, престрашно. Но, враћам се несрећној Лени која, иако ингениозна, ипак није ђак школе и школује се од куће, макар верујем. И то тако што изучава злочин и пошто је на листи (са одраслим криминалцима) оцењена са Бе (а не са А као сви остали) одлучује да се докаже. И то уз помоћ супер-напредне технологије која кошта милијарде и коју она без проблема користи… Чак и за наиван дечји цртаћ заиста је превише. Наравно, потпуно је бесмислено да крећем у дубљу анализу поставке самог тог друштвеног система, где злочине чине деца и уједно их решавају, или у психологију одбачене девојчице о којој нико не води рачуна, међутим, запањујућа је лакоћа Елсине површности која пласира све то. При томе Елса није показала инвентивност ни за трачак већу од гомиле, али гомиле цртаних серија и филмова који се баве малим принцезама и њиховим нереалним проблемима. У овом лего филму нисам видео нити једну сцену за коју могу да кажем да је иоле ефектна, а о хумору боље да не кажем ништа.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да ћемо много више постићи ако сарађујемо са неким наместо да се са тим неким такмичимо. И то тврде сви светски методичари, а и ја, као један од њих, придружујем се том мишљењу.

Оцена наставника:

1(без плуса)

the-princess-bride (Small)Принцеза невеста (The Princess Bride 1987) је бајка о двоје младих фармера Керију Елвесу и Робин Рајт који су били заљубљени. Како би стекао иметак и обезбедио породицу коју је желео да стекне, Кери је отпутовао бродом. Робин је чула како је његов брод напао зли гусар Роберт, познат по томе што не узима заробљенике. Верујући да јој је драги убијен, након пет година пристала је да се уда за принца те земље Криса Сарандона. Међутим, једном док је јахала коња у шуми, будућу принцезу отели су разбојници и повели је у другу земљу. Принц је кренуо за њом да је спаси, али са истом намером кренуо је и маскирани пират.

Критички осврт: Прелеп је филм, заиста урађен са мером у сваком погледу; има мало дворских интрига, прстохват епске фантастике, баш колико и чаролије, те подношљиву дозу мачевања и битки. Има емоцију, али без патетике, а и лепе поруке шаље. Хумор ми се посебно свиђа и на тренутак ми је чак заличио на пајтоновски. Дијалози су сјајни. Заиста филм који треба похвалити и због свега наведеног и због приче која је мало другачија од уобичајене бајке.

Едукативни моменат: На почетку (тада мајушни) Фред Севиџ није био одушевљен бајком коју му је читао деда Питер Фалк, али како је прича одмицала све му је била занимљивија. Оно што је било добро је да је књизи дао шансу. И исплатило се. Тако је то са књигама.

Оцена наставника:

5(сигурна)

himen (Small)Господари универзума (Masters of the Universe 1987) је филмска варијанта истоимене линије играчака фирме „Мател“, као и цртане серије. Радња започиње на планети Етернији где се налази дворац Сива лобања у којој обитава моћна чаробница Кристина Пиклс, која одржава ред у свемиру. Међутим, амбициозни зликовац Скелетор (Френк Лангела) заробио је Кристину како би се домогао велике моћи и постао господар свих. Једина препрека му је јунак Хи-мен (Долф Лундгрен) који може да му парира и који води устанак против њега.

Критички осврт: Овај филм је према сензибилитету веома налик „Ратовима звезда“, а чак је и музика препознатљива. Нисам читао стрипове о Хи-мену, а слабо се сећам и цртаних филмова, тако да не смем да тврдим да то заиста није аутентична представа овог јунака, али свакако изгледа као имитација поменуте звездане франшизе. Заправо филм и почиње усред неких дешавања, што је манир „Ратова“, Скелеторови војници носе кациге попут оне коју има Дарт Вејдер, а и Хи-мен одбија ласере о свој мач попут Џедаја. Додуше, нешто се присећам да је и у цртаћу његов мач имао неку моћ… Свеједно, акционе сцене су сувише смушене да би биле озбиљније схваћене, а да не говорим о томе колико (ни)су узбудљиве. Напад на радионицу са музичким инструментима никакве логике нема; док се Хи-мен и његова екипа боре као на фронту у самој радњи, у собичку поред сасвим је безбедно и нико га не напада иако је очигледно изложен улици. Хајде да кажемо да је то био део стратегије зле Мег Фостер, која је сасвим чудно ту уметнута (стратегија, не Мег), но некаквог смисла има. Оно што нема много смисла су поједини поступци ликова.

И док је Долф показивао мишиће, Френк је био сасвим добар у улози Скелетора, с обзиром на смешну маску коју је имао.

Овај филм свакако има моје симпатије јер заиста подсећа на маштовиту дечју игру, макар онакву каква је постојала у моје време. Сад је нешто Скелетор замрзао чаробницу Кристину, а ова трепери светлошћу и… вууууш… магија врца на све стране.

Едукативни моменат: Стара пословица са Етерније каже да треба да живимо кроз путовање јер свако одредиште је пролаз до другог. Ето мало ванземаљске народне мудрости.

Оцена наставника:

4(наравно да је поклоњена)

faq (Small)Најчешће постављана питања о путовању кроз време (Frequently Asked Questions About Time Travel 2009) је комедија у чијем су фокусу тројица другара Крис О’Дауд, Дин Ленокс Кели и Марк Вутон, који су открили да постоји временска аномалија у тоалету паба у којем пију пиће. Наиме, када год уђу у тоалет, изађу из њега у неко друго време.

Критички осврт: Одличан је филм са сјајном причом и још бољим форама. Дефинитивно препоручујем.

Едукативни моменат: Марк је писао свашта у свој нотес верујући да ће се све те идеје исплатити. Заиста ваља записивати и идеје и правити „базен“ идеја и свакојаког материјала јер лако се може десити да затребају и да се исплате. Можда нас и прославе као Марка.

Оцена наставника:

5(наравна)

jeruzalem (Small)Јерусалим (JeruZalem 2015) је израелски хорор. Данијела Џедлин је Американка која је изгубила брата у саобраћајној несрећи и да би јој одвукла мисли од те жалосне ситуације, најбоља другарица је са њом кренула на путовање у Тел Авив. У авиону су упознале студента антропологије, који се допао Данијели и убедио је, а тако и њену другарицу, да део одмора ипак проведу у Јерусалиму са њим. Но, оно што троје младих не знају је да се у том граду налазе двери пакла и да ће се отворити у току Јом кипура, верског празника који се дешавао баш у то доба.

Критички осврт: Овом филму вероватно може свашта да се замери, рецимо предугачак увод и радња која је већ виђена и (након уводне нарације) више него предвидљива, али дефинитивно има добрих идеја. Једна од њих је да фаунд футиџ филм није снимљен камером, већ – гугловим наочарима. При томе је снимљен не тако да се све клати и изазива мучнину код гледаоца (налик на ону од морске болести), већ прилично добро. Режија је, иначе, врло добра и чак и сцене опште пометње нису напорне. Има врло језивих сцена, посебно она када Данијела покушава да ослободи свог љубавника из луднице (није најјасније како је у њу уопште доспео), али има и погодних сцена јер се отац Тома Грацијанија баш досетио да је као дете шверцовао подземним катакомбама храну. Већ ми је сам Јерусалим деловао као лавиринт са свим оним узаним уличицама и простор душу дао за хорор који преживљавају ликови, а тек шта рећи о подземним тунелима. Међутим, некако ти тунели више долазе као хладан туш филма; сувише је нелогичних и нејасних детаља, као и крупних планова који јесу разумљиви, али не значе много мени као гледаоцу. Но, крај јесте добро осмишљен и он је такође један од плусева овом филму. Свеукупно, прича није лоша и када би се очистила од општих места којих има, те задржале оригиналне идеје и макар малко више фокус померио ка бићима из пакла, ово би био један натпросечан хорор.

Едукативни моменат: Без обзира што је Јерусалим у филму представљен као капија за пакао, верујем да девојке нису погрешиле што су одлучиле да га обиђу. Ни ми не бисмо погрешили ако би нам се указала прилика, баш као и за сваку другу дестинацију. Увек вреди видети.

Оцена наставника:

4(објективно је тројка, али нисам имао срца да дам)

thirstlb (Small)Изгубљени дечаци: Жеђ (Lost Boys: The Thirst 2010) је наставак филма из 2008, а који је наставак култног филма из 1987. Из тог првог дела филмска браћа Корј Фелдман и Џејмисон Њуландер настављају да лове вампире. Додуше, Џејмисон је у међувремену постао један од њих, али свеједно. Њихова мета је ди-џеј Себ Кастанг, који прави илегалне рејв журке и за кога верују да је алфа, односно главни вампир.

Критички осврт: Овај филм нема шмек првог наставка, али некакав шмек има. Пре свега због Корја који је више него успешно изнео своју улогу набеђеног ловца на вампире, а и Кејси Б. Долан је дефинитивно допринела. Додуше, конзистентан баш и није био, па је час био сјајан борац, час шепртља. Корј ни под старе дане није изашао из осамдесетих, а није баш ни филм јер има много наивних и предвидљивих делова. Постоји ту и неки преокрет који није лоше замишљен, али невоља је што урушава логику ангажовања заносне Танит Феникс. Она је покушала да врло запетљаним и тежим начином дође до онога што је гомила младих практично добило као улазницу за журку. Довољно је било да је и она међу њима и да је помодно закаснила јер смо научили да је смртно опасно доћи раније. Такође, нејасно је како ју је уопште Феликс Мосе и ангажовао, с обзиром на то да га је Себ очигледно заробио на препад. Да додам и да је Феликсов флешбек потпуно непотребан. Но, чак и ако занемаримо све то, ово је сасвим осредњи вампирски филм који ич није допринео поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Вампирица је рекла Феликсу како не треба да даје обећања која не може да одржи. И то је добар савет иако га је дала крвопија.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 143

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

necronomicon (Small)Некрономикон (Necronomicon 1993) је омнибус сачињен из четири приче које су базиране на причама Хауарда Филипса Лавкрафта. Хауарда глуми Џефри Коумс који је сазнао да се Некрономикон, књига мртвих, налази у библиотеци једног манастира. Позивајући се на свој углед, успео је да изведе да га пусте у библиотеку и тамо је украо кључ монаху. Тај кључ откључава посебну просторију у којој се Некрономикон налази. Тако је Џефри успео да се домогне књиге и почео је да је чита, те дознао о фантастичним догађањима.

Критички осврт: Приче су врло маштовите и врло захтевне, што специјални ефекти углавном нису адекватно пропратили. Рецимо да изгледају старо најмање једну деценију. Све четири приче су довољно интригантне, па донекле и застрашујуће. Занимљиво је да су тројица режисера Кристоф Ган, Брајан Јунза и Сузукеј Канејко изгледа донела консензус о томе да је љигаво исто што и страшно, тако да у свим причама само липте неке густе и обојене течности у које сигурно не бисте умочили прсте.

„Утопљеница“ ми је најбоље испричана прича и мој фаворит. „Хладноћа“ је превише погодна и превише предвидљива и као што је нејасно како је новинар Денис Кристофер тако наивно ушао у кућу Бес Мајер (коју сумњичи за масовна убиства), тако је било врло јасно да ће у чају који је од ње добио бити средство за омамљивање. „Шапат“ је солидан, луцидан и има потенцијала, а и искоришћене су неке прилично оригиналне цаке, док „Библиотека“ није имала веће шансе као везивна прича. Но, када бисмо рачунали просек за све те приче, свакако је утисак позитиван.

Едукативни моменат: Дејвид Ворнер је у другој причи тачно описао криптобиозу; да је то стање у које поједини организми упадну, када им се метаболизам готово угаси, те тако могу да поднесу екстремне услове попут потпуног недостатка воде и кисеоника или прениске температуре. Дејвид је као пример искористио амебу (она прави цисту, чак и када је окована ледом), а још један пример би био водени медведић. Ето мало и биологије.

Оцена наставника:

4(малко поклоњена)

frombeyond (Small)Од изван (From Beyond 1986) је филм такође рађен према причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На колико-толико осамљеном имању двојица научника Тед Сорел и Џефри Коумс успели су да покрену свој изум, машину коју су назвали резонатор, а која омогућава да се уђе у другу димензију. Теду ова димензија представља врхунац његовог истраживања, али у њој обитавају опасна бића.

Критички осврт: Иако је филм настао у деценији наивности, морам признати да дијалози заиста имају неког смисла, па чак и научног. И сама прича има смисла, а и мотиви ликова су у доброј мери оправдани.

Овде се меша хорор и еротика, што није необична комбинација, а овде доста добро и фасују једно уз друго јер је у питању некакав облик СМ-а. Нешто као у „Уздизању пакла“, са тим да је овај филм настао годину дана радније, па преписивања није било. Но, истина је да је режисер Стјуарт Гордон добро искористио еротичност својих протагониста, Барбаре Крамптон пре свих, те уједно и добро померио границе година које треба да имате да бисте гледали овај филм. Но, као што написах, добро је он уклопио те сцене, оне никако не сметају, напротив. И хорор део је прилично успео, са више гадним него страшним сценама додуше, али врло маштовито осмишљене са колико-толико успелим специјалним ефектима. Допала ми се туча између Теда и Џефрија на крају која је заиста инвентивна; када излазе један из другог, просто се преливају и глођу до костију… Тешко је речима дочарати, треба видети. Као и цео филм, који је, сигуран сам, култни и то заслужено.

Едукативни моменат: Џефри је поменуо пинеалну жлезду (епифизу) као мистичну жлезду, односно треће око. Истина је да ништа нема мистичног у њој. То је мала жлезда смештена између можданих хемисфера и регулише будност и спавање преко хормона мелатонина. Одговорна је за још неке процесе, али ниједан натприродан.

Оцена наставника:

5(може)

americkiuparizu (Small)Амерички вукодлак у Паризу (An American Werewolf in Paris 1997) је наставак филма из 1981, када је амерички вукодлак гостовао у Лондону. Том Еверет Скот је са двојицом другара Филом Бакманом и Винсом Вијлуфом на пропутовању по Европи, односно Паризу. Један од његових планова је да упозна софистицирану девојку и то му се и дешава на Ајфеловом торњу. Осетио је љубав на први поглед и решен је да освоји девојану, али ће сазнати да мистериозна лепотица крије страшну тајну.

Критички осврт: Критика није исекла, она је пресекла овај филм. Ја не бих био толико строг. Истина, овај филм има гомилу мана, као што је исфорсиран први Томов састанак са Жили Делпи, али је опет некако симпатичан, ведар. Такође је и глума префорсирана (посебно млађахног Тома), мелодраматике има преко сваке мере, као и не баш логичних поступака ликова. Причица је класична, али је интересантан начин како је режисер Ентони Волер дошао из тачке А (где обично млади крећу у луд провод) у тачку Б (где млади доживљавају хорор) и морам признати да је градио радњу значајно студиозније него у просечним, испразним хорорима. И при томе је успео да задржи ту романтичну ноту кроја провејава кроз цео филм (која подсећа на „дракулску“ љубав, али овде срећну и сведенију). При томе унео је врло ефектне сцене, попут оне у катедрали, а има и хумора као када немртва Џули Боуен покушава да звижди или када Фил истрчава из поменуте катедрале. Свакако је Ентони показао један добар потенцијал, који, како ми се чини, касније није разрадио и није направио богзна какву каријеру. Осим каријере, ако ћемо искрено, Ентони није разрадио ни филм. Тако да у радњи има рупа и то правих рупа; сцене се смењују, али је често врло нејасно како се ситуација у претходној сцени заиста разрешила.

Едукативни моменат: Пјер Косо је пропагирао нацистичке, скинхед идеје и ипак је пропао. Победила је љубав, односно Жили и Том, и ја заиста верујем да је тако и у животу, а не само у научној фантастици и да ће љубав увек победити мржњу.

Оцена наставника:

3(објективно је можда и мање, али ипак додајем и плус)

turning (Small)Скретање (The Turning 2020) је модерна адаптација приче „Окретај завртња“ из 1898. писца Хенрија Џејмса. Макензи Дејвис је учитељица која је добила понуду да буде приватни учитељ девојчици на богаташком имању. Веровала је да ће ово бити лаган посао за њу, али се грдно преварила. Наиме, девојчицин старији брат Фин Вулфхард је врло проблематичан, а кућепазитељка Барбара Мартен је задрта стара дама. Но, највећи проблем су застрашујуће необјашњиве ствари које се дешавају у кући.

Критички осврт: Режисерка Флорија Сигизмонди је направила сличну „грешку“ као и многи пре ње, односно правила је хорор од самог почетка и то тамо где му место није. Макензи је тражила девојчицу у штали (како би је упознала) и све је то пропраћено застрашујућим звуцима и ничим изазваном неизвесношћу. При томе ми још увек ни не наслућујемо шта би заиста могло да уплаши нову дадиљу. Такође, Флорија није успела да избегне општа места, као ни класичне хорор сцене које вас тргну уз изненадни звук. Међутим, највећи проблем са овим филмом је што је досадан. Флорија је набацала толико необјашњивих ствари које се дешавају некако насумице и ништа се не открива и више од половине филма тапкамо у месту. Уз то, ту је тај иритантни клинац Фин (који добро глуми, додуше) и потпуно нејасан однос између њега и Макензи, као и њен статус. Она јесте дадиља, али некако испада да је она малтене старатељ деце, што никако не може бити. Она је унајмљена, да тако кажем, и може отићи било када. Барбара је слушкиња, кућепазитељка, шта ли је већ и очигледно није старатељка ни она. Право је питање шта малолетна деца раде сама у дворцу без родитеља, односно старатеља? Ко је то дозволио и ко је уопште запослио Макензи? Још једна нејасна ствар је зашто је Мекензи трпела све то што је трпела. Питање мотива овде је више него дискутабилно.

Не могу да грешим душу, ово је технички добро урађен хорор са сасвим солидном глумом, али није унапредио поджанр у којем је рађен ниједним детаљем. Крај донекле поправља утисак јер има некакву идеју, али на неки начин и обесмишљава целу причу. Утисак је једва осредњи.

Едукативни моменат: Када је кренула да буде гувернанта, Макензи је рекла својој цимерки Ким Адис да ако упореди свој посао у школи где подучава 25 немирне деце са тим што ће бити дадиља једној девојчици, свакако је лакше. Испоставило се управо супротно. Ниједан посао не треба потцењивати.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

hountedhoused (Small)Уклета кућа 2 (A Haunted House 2 2014) је наставак истоименог филма снимљеног годину дана раније. Марлон Вејанс је покушао да спаси своју демоном запоседнуту вереницу Есенс Аткинс, али све је пошло по злу и она је умрла. Марлон је, са својим рођаком Ефионом Крокетом, побегао са лица места и годину дана касније већ је имао нову жену Џејми Пресли. Са њом и њено двоје деце се уселио у нову кућу, али се испоставило да је и та кућа, попут оне из претходног филма, уклета.

Критички осврт: Заправо ми је нејасан мотив да се сними овај филм. Форе су практично истоветне оном у првом наставку, што је вероватно требало да буде фора само по себи. Међутим, успела није највише зато што форе и у првом наставку нису биле смешне. И прича је иста, мада су сада овде пародирани други филмови, а и од уводне сцене је било јасно на коју страну ће ићи. И не само што су рециклиране форе из претходног дела, већ су се рециклирале током читавог филма, па је Марлон у више наврата имао хистеричне нападе приказане кроз сецкане сцене. Добро он то ради, али ипак… Свеукупан утисак је да није смешно, није ни инвентивно, а још мање смислено као целина.

Едукативни моменат: Марлон се понадао да ће уз нову жену имати нову прилику. Ипак, није успео да побегне од лоших дела које је починио раније. Од одговорности не можемо побећи само тако што ћемо напустити све оно што смо урадили.

Оцена наставника:

1(наравно)

WEB-motner (Small)Ја сам мајка (I Am Mother 2019) је аустралијски постапокалиптични СФ. У свету у коме више нема људи, у технолошки напредној бази, робот, који себе назива Мајком, одабрао је један од замрзнутих фетуса и иницирао његов убрзани развој. Добила се беба коју је Мајка одгајила и која је израсла у младу девојку Клару Ругард. Девојка показује добре резултате на тестовима које јој Мајка задаје и њихов суживот изгледа добро. То ће пореметити упад Хилари Сванк у базу, од које ће Клара сазнати врло узнемиравајуће информације.

Критички осврт: Ово је једна добро и интелигентно испричана прича и то са врло скромним буџетом. Режисер Грант Спјутор је успео да угради читаву једну филозофију о људским поступцима и карактеру и при томе је одговорио на кључна питања, јасно раздвајајући битно од небитног. Није се бавио детаљима ако за њима није било потребе, мада у филму детаља има. На пример, у једном тренутку робот који је персонификација мајке не може да покреће руку у довољној мери, да би се Клара побринула за то. Ми тек касније видимо да је и то, као и све остало, био део маестралног плана вештачке интелигенције. Крај је стварно ефектан и заправо објашњава све; зашто прва кћерка (Хилари то сасвим извесно јесте) није успела, док трећа јесте. Ситних грешака има (па тако јак ветар са мора није одувао папирног коњића кога је Клара направила за Хилари), као и предвидљивих момената (да Хилари неће желети анестезију током операције и да ће је извести Клара), али то је заиста занемарљиво. Морао бих да похвалим глуму обе глумице, која је врло солидна, а и глас који је Мајци позајмила Роуз Берн је пун погодак. Све је добро у овом филму и тешко да вас може оставити равнодушним.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је за Клару све било тест. И тако и јесте. Тестови нису само они које радимо када уписујемо средњу школу или факултет. Прави тестови су животне ситуације.

Оцена наставника:

5(врло добра, чак одлична)

neon (Small)Неонски демон (The Neon Demon 2016) је прича која прати шеснаестогодишњу девојчицу Ел Фанинг, која је остала без родитеља и дошла у Лос Анђелес како би постала манекенка. То јој је и пошло за руком и она је напросто зачарала модне креаторе и фотографе, али и изазвала љубомору других манекенки што ће се показати фаталном.

Критички осврт: У овом филму је пре свега битна естетика. Неко би могао да замери режисеру Николасу Виндингу Рефну да је естетику претпоставио причи, али, руку на срце, имао је и оправдање. Наиме, филм се бави модом, а како каже Алесандро Нивола „лепота није најважнија, она је једина“. Николас моду и глорификује и демистификује истовремено. Од овог режисера сам гледао само један филм „Уздизање Валхале“ (пошто је он само закорачио у жанрове које волим), али иако су оба ова филма сасвим различита, сличности постоје и можда су и својственост Николасовог рада. Његови филмови су сачињени не из покретних, већ уметничких слика, врло су спори, али са врло јаким порукама које прилично гађају суштину. Карактери које бира врло су живописни, они плене, иако су чудни и особењаци. У овом случају врло изражени особењаци јер се ради о хировитим модним властелинима. Истина, ликови нису разрађени, али у овом случају то некако ни није било битно. Врло интересантан део овог филма је онај који је посвећен хорору јер је невероватно језив, значајно више него у класицима тог жанра. Рецимо, када Кијану Ривс убија младу Елину комшиницу или када Џена Малон има некрофиличну епизоду. Сам тај контраст бруталног и гламурозног је сасвим успео у овом филму, рекао бих као и све остало. Уз то, Николас је показао изузетну храброст и заиста померио границе тог бруталног, па ипак некако није претерао преко сваке мере. Он је чак и натприродни моменат сасвим дозирао, мада све је ту; ритуално жртвовање младе девице и ефекти моћи која постаје очигледна.

Заправо, дијалози у филму нису ни претерано чести, ни претерано јаки. Николас није правио овај филм како бисмо га прочитали попут некакве књиге, већ како бисмо га искусили. Он поставља питања не кроз реплике, већ кроз поступке. Када Ели умире, она гледа у небо за које је сама тврдила да се осећа маленом у односу на његову величину и то је такође једно од питања које морамо да поставимо о сопственом животу; колико има смисла нека шира, велика слика, универзалне и више друштвене вредности, ако јој ми не сведочимо. Прича се на крају колико-толико заокружује и свеукупно заиста оставља утисак. Похвалио бих и музику.

Едукативни моменат: Чак и у модном свету лепота није све. Аби Ли Кершо и Бела Хиткот су лепотице без сваке сумње, али су остале у Елиној сенци јер је она ипак имала нешто што оне немају. Дакле, лепо је бити леп, али треба радити и на много чему другом.

Оцена наставника:

5(ту је негде)

GRETEL-HANSEL-MCLEOD (Small)Марица и Ивица (Gretel & Hansel 2020) је екранизација познате бајке браће Грим. Марица (Софија Лилис) је принуђена да оде из мајчине куће и са собом је повела свог млађег брата. Племенити ловац Чарлс Бабалола, кога је успут упознала и који је је спасио од немртвог, упутио ју је до људи који ће их збринути, али она није стигла до њих. Наместо тога завршила је у кући више него чудне Алис Криге, која има некакве намере, по свему судећи нимало добре.

Критички осврт: Ово је један заиста мрачан филм, што је режисер Оз Перкинс дочарао и фотографијом (која је безмало сјајна), али и самом причом. На почетку, у уводној нарацији, он креће као бајка, али онда поприма сасвим другачији, драмски ток. Марица је и у овој причи изгубљена девојчица, али не у шуми, већ у нехуманом систему друштвеног поретка тог давног доба. Она живи буквално на ивици езистенције са поремећеном мајком и наметнутом бригом за млађег брата. Читаву ту ситуацију је режисер заиста озбиљно поставио, иако она делује бајковито, односно одговара оној описаној у бајци каквој знамо.

Дијалози су врло виспрени, а ликови сасвим гротескни. Заправо, Оз је учинио све што је било у његовој моћи да ову причу учини паметном и дојмљивом, и то је и постигао. Филм је прилично спор, али опет је врло испуњен. Оно што је интригантно у овом филму су детаљи, који су довољно упечатљиви да их не можемо прескочити. У једном тренутку Софија гледа на раскошну трпезу Алис, а кроз отвор који је троугластог облика. Софијино око кроз такав отвор веома подсећа на знак масона. На самом почетку отац лепе девојчице (касније вештице) је „указао поверење тами“, а тај мотив се понављао више пута. Право питање је шта је Оз желео да поручи овиме. Можда је само поставио ствари једноставно; сваку намеру и сваки поступак протумачићемо онолико добро или лоше колико сами то желимо. Све зависи од нашег угла посматрања. То каже и Софија на крају, а наше је да се (не) сложимо са њом.

Још да додам да ми се свиђа и музика, иако некако одудара од атмосфере филма.

Едукативни моменат: Алис је упозорила Софију да буде опрезна и не покреће нешто што не може да заустави. И то је добар један савет.

Оцена наставника:

5(си)

glass (Small)Стакло (Glass 2019) је последњи део трилогије којој припадају „Несаломљив“ из 2000. и „Подељен“ из 2016. Тројица људи Џејмс Макавој, Брус Вилис и Самјуел Л. Џексон су у психијатријској установи на посебном третману. Њихове случајеве води Сара Полсон, психијатар чији је циљ да их убеди да они нису суперхероји. Њихове моћи изгледају стварне и импресивне, али ће она унети оправдану сумњу. Ипак, Самјуел, као мозак ове групе, учиниће све да докаже супротно и то читавом свету.

Критички осврт: Обично режисери када направе искорак из супергеројштине ураде заиста искорак. Режисер М. Најт Шјамалан искорачио је неколико корака и направио сасвим другачију причу, донекле оригиналну и довољно интелигенту, са солидним преокретима. При томе уопште није користио импресивне специјалне ефекте и епске битке, што је својеврсно мајсторство. Утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Самјуел је рекао да све што је изузетно може бити објашњено рационално, али ипак да буде стварно. Самјуел иначе глуми суперхероја чија је моћ у интелекту и ова реченица то и доказује.

Оцена наставника:

5(баш, баш солидна)

redson (Small)Супермен: Црвени син (Superman: Red Son 2020) је цртаћ о суперхероју из наслова који је јунака сместио на тле СССР-а. Када је, као мали, Супермен открио какве моћи има, он се ставио на распологање држави. Међутим, пошто је открио да Јосиф Стаљин, тадашњи председник ове државе, лоше поступа са народом, убио га је и преузео власт. Тада се Супермен суочио са непријатељима изнутра, попут Бетмена, али и споља – Лексом Лутером из Америке. Без обзира на све препреке и противнике није одустао од сна да свет учини бољим за људе.

Критички осврт: Врло интересантно направљена варијанта приче о Супермену и читавој његовој екипи у алтернативној историји. Иако је Америка на крају победила, у овом филму нема баш стриктно добрих и лоших ликова. У оквире СФ-а убачена је једна врло озбиљна, политичка, али и социјална прича, са личним драмама ликова и све је то испало прилично добро. Маштовит цртаћ, са онолико сурових момената колико је било неопходно, без много претеривања.

Едукативни моменат: Супермен је схватио да је био толико доследан сопственим идеалима да није био у стању да види стварност. И то идеали свима нама могу да ураде, ма колико год нам изгледали добро. У свему треба имати меру (па и у идеалима којима тежимо), а није лоше и имати слуха и за друге људе, при томе.

Оцена наставника:

5(солидна једна)

Лако Је Критиковати 139

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

devil (Small)Ђаво (Devil 2010) је хорор који говори о петоро људи који су се заглавили у лифту једне пословне зграде. Испоставиће се да квар није обичан и да ће ликови настрадати, али тако што ће их једно по једно убити нешто против чега не могу да се боре.

Критички осврт: Сценариста Брајан Нелсон је радњу сместио у клаустрофобичан простор лифта и то је већ довољно страшно јер мало је њих који се осећају као куче у лифту када у лифт уђу, напротив. Када се унесе и ђаво међу петоро заточених, већ имамо хорор који обећава. Уз то, још од уводне шпице је било јасно да ће камера урадити одличан посао. Заправо, многе ствари су биле јасне у овом хорору и нарација с почетка је допринела томе, тако да нисам сигуран да је она била добро решење. Има ту још лоших решења, предвидљивих момената и бледих преокрета и овај хорор свакако није страшан, мада има ту узбудљиву црту због тога што ликови немају где да побегну и врло ограничене могућности да се бране. Филм је добро осмишљен, а слабо реализован.

Глумци имају врло занимљиве физиономије, посебно Џефри Аренд и Џени О’Хара, мада су и други упечатљиви. Њихова глума је већ некако исфорсирана, тако да ме ни тај аспект није фасцинирао.

Едукативни моменат: Најтежи задатак који је детектив Крис Месина имао није компликован случај на коме је радио, већ опроштај који је дао Логану Маршалу-Грину. Опростити је једна од најтежих, али и најплеменитијих ствари које човек може да учини.

Оцена наставника:

3(вероватно и мање)

operation avalanche (Small)Операција „Лавина“ (Operation Avalanche 2013) је филм о завери коју су иницирала двојица новајлија у организацији НАСА Метју Џонсон и Овен Вилијамс јер су схватили да амерички астронаути до Месеца доћи неће. Зато су направили филм који би се потурио јавности наместо правог слетања посаде Апола 11. Међутим, оно што је за њих започело као узбудљива мисија, испоставиће се као смртно опасна.

Критички осврт: Тема овог филма уопште ми није легла. Наиме, Амери и Руси се боре за превласт и апсолутно се не проналазим у томе, нити могу да пронађем било шта што би ми било интересантно (тим пре што нисам заговорник теорија завера јер заиста верујем да свет функционише по много приземнијем и очигледнијем, интересном принципу). Могу да прихватим да је то подлога за причу, да тако кажем, као што је то урађено у филму „2010: Година када смо остварили контакт“, али да баш то буде читава прича… Метју је баш ентузијастично урадио своју улогу, али ми је била сувише иритантна, што вероватно није његова кривица с обзиром на све претходно што сам написао.

Но, да не будем сасвим необјективан, филм има добре моменте и један од њих се дешава негде при половини филма када Метју сазнаје да уз његову операцију „Лавина“, постоји и резервна, операција „Северна шума“ која је значајно озбиљнија и подразумева жртвовање астронаута. Тада све оно што је Метју прихватио као сјајно „зезање“ постаје превише мрачно и његов неуспех тада добија конкретне и лоше последице. То је условило да филм поприми и параноичну ноту, тим пре што се сада дешавају и убиства. Међутим, имао сам осећај да је Метју, као режисер овог пута, много више пажње посветио маргиналном него суштинском и тако филм учинио: досадним (а имао је све карактеристике да такав буде, о чему сам се већ изјаснио), предвидљивим (јасно је било да су и Метју и Овен виђени за одстрел, као што је било јасно да ће Метју затећи мртвог пријатеља у гаражи) и неуверљивим. Буквално свака пуцачина у филму је таква. Шпијун кога је Метју наловио испред зграде, у којој су обављали снимање, паркирао се испред саме те зграде. Шпијунски баш и не делује, а када Метју бежи колима од агената који пуцају на њега не вреди ни говорити. Метју је форсирао шмек документарца и пошто није одустајао од тога ни у једној сцени, у неким случајевима је то само појачало неуверљивост, пре свега у поменутим сценама јурцања колима и пуцања.

Углавном, наместо да тему и ликове приближи гледаоцима, Метју нас је управо удаљио, детаљно објашњавајући идеје снимања (што је, ваљда требало да буде занимљиво или узбудљиво, али није, заиста није) и тим бесмисленим потерама. Уосталом, тешко је осетити емпатију према ликовима који су презентовани искључиво кроз своју амбицију и који су више него стереотипи.

Дакле, да, дао сам филму шансу, без обзира што је поджанр далеко од мојих интересовања колико и Месец у овом филму, али ништа не бих пропустио ни да му шансу нисам дао.

Едукативни моменат: У уводном делу филма председник Америке Џон Кенеди је рекао да како нам се повећања знање, тако се повећава и незнање. Ово звучи контрадикторно, али није. Што више сазнајемо, сазнајемо и шта све још не знамо и можемо научити.

Оцена наставника:

2(нека буде)

coherence (Small)Повезаност (Coherence 2013) је филм о осморо људи који су се окупили на вечери код пара Николаса Брендона и Лорин Скафарије. Те вечери је комета пролазила тик над земљом и изазвала је невероватне догађаје који ће променити животе свих њих.

Критички осврт: Све је почело као једна необавезна прича осморо људи који су се окупили у кући двоје од њих. Сам разговор није био неинтересантан, иако је трајао дуже него што би добар укус налагао. А онда су кренуле да се дешавају заиста интересантне, необјашњиве ствари. Заправо, најинтересантније је то што без икаквих ефеката и приказивања било чега наднаравног, радња је попримила крајње узбудљив, уврнут ток. Како се филм ближио крају све је постајало хаотичније, али и интригантније. Ово је заправо пример како са мало буџета и мало средстава може да се направи добар СФ, те свака част режисеру Џејмсу Ворду Биркиту. И глумци су помогли, наравно.

Едукативни моменат: Једна од прича коју је испричала Емили Балдони је заправо врло едукативна. Она је глумила балерину која је приредила читаву представу. Међутим, онда је управа театра решила да главну улогу преузме Светлана која је наводно најбоља на свету. Емили су понудили да буде замена, али је ова била сувише поносна и озлојађена (додуше с правом јер је она све осмислила и поставила), те није прихватила и остала је без посла. Једна друга балерина Катрин је прихватила да буде замена. И онда је Светлана одустала у последњем тренутку и на сцени је заиграла Катрин. 🙂 Може се рећи да је Катрин искористила шансу коју је Емили пропустила. Немојте пропуштати шансе само зато што сте превише поносни.

Оцена наставника:

5(сјајна попут комете)

balvampira (Small)Бал вампира (Dance of the Vampires 1967) је филм познат још и по називима „Неустрашиве убице вампира“ и „Извините, али ваши зуби су у мом врату“. Професор Џек Макгоуран и његов верни асистент Роман Полански дошли су у срце Трансилваније како би пронашли и убили вампире. Мештани сеоцета у које су пристигли нису били ради да сарађују у том подухвату, али јесу били гостољубиви и угостили су њих двојицу. Роман је бацио око на крчмареву кћерку Шерон Тејт, али је њу отео локални гроф Ферди Мејн. Зато су Роман и његов професор кренули у грофов двор, односно у мисију спасавања деве, а успут и да дохакају грофу.

Критички осврт: Већ ми се прва сцена филма допала и најавила једну комичну причу са врло живописним ликовима, што се и јесте испоставило. Хумор је стварно смешан, али и инфантилан. У доброј мери личи на скечеве Бени Хила. Уз то, филм је и врцкаст, шармантан и заиста занимљив. Због своје наивности некоме неће изгледати као озбиљно дело, али је ово сигурно култни филм и дефинитивно сјајан.

Едукативни моменат: Колико год да су се трудили професор Џек и његов верни асистент Роман нису успели да реше проблем. Заправо су га само раширили. То само значи да за решавање проблема није довољна само добра воља. 🙂

Оцена наставника:

5(и то фина)

rhps (Small)Роки хорор филмски шоу (The Rocky Horror Picture Show 1975) је СФ мјузикл. Бари Боствик и Сузан Сарандон су заљубљени пар који се некуда запутио колима, али су наишли на забрану на путу. Да зло буде веће у тој новембарској кишовитој ноћи, пукла им је и гума. Успут су видели дворац, па су обоје кренули тамо како би затражили помоћ. Међутим, власник дворца Тим Кури је трансвестит и научник који жели да задржи придошлице како би се са њима забавио и показао им свој нови генијални изум. Наиме, Тим је успео да створи савршеног мушкарца (Питера Хинвуда) и да му подари живот.

Критички осврт: Музика је одлична, некако шизоидна, али свакако другачија и то поздрављам. Врло је препознатљив глам рок, који је у току настанка филма већ био устоличен као популарни правац у музици. Мени се лично допада, као и читава филозофија која тај правац прати. Нисам претраживао колико је утицао на рад режисера Џима Шармана, али је очигледно његов поклоник. У једном тренутку Тим касапи Мита Лоуфа, који је иначе донор дела Питеровог мозга, а пева конвенционалнији рок. Како би утешио узнемиреног Питера, Тим му говори како је убио Мита из милосрђа. Можда управо та сцена говори у прилог Џимовом мишљењу како је глам будућност и да су други правци рока напросто превазиђени. И још једна ствар говори у прилог гламу, а то је да је жанр филма научна-фантастика, која јесте један од његових мотива.

Оно што ми се није допало је сама Џимова намера. Он није хтео да исприча причу, већ је направио омаж филмовима који му се допадају, без јасне визије. Постоје и други мјузикли („Коса“ из 1979 и „Томи“ из 1975) који имају и те како јаке приче, те доказују да је врло могуће уз музику испоручити и садржај. У случају овог филма садржај изостаје. Он изгледа више као перформанс, музички спот, шоу и речју изгледа као све друго осим као филм. Он нема јасне поруке, те изгледа испразно, што и није баш одлика глама. Овај музички правац је померио границе и на врло очигледан начин се супротставио конвенцијама и предрасудама. Овако, све ово личи на рад Лејди Гаге; пријемчив звук и гламур ради гламура. Провлаче се ту негде и сексуалне слободе, али у контексту овог филма то је више пласирано као симпатично, него као људско право да свако живи онако како жели.

Но, филм има и јаких страна, осим поменуте музике. Он је заиста понудио нешто ново, има врло интересантну сцену и шарм, а и сјајну глуму готово свих. Знам да се Питер убрзо повукао из глуме јер је и сам схватио да он то не уме, али његова улога овде је и тако била да само изгледа, те то није много девалвирало филм.

Едукативни моменат: Једна песма коју пева Тим каже: „Немојте да сањарите, будите у томе.“ Лепа је песма и леп је савет.

Оцена наставника:

4(мада је тројка реалнија)

nedisi (Small)Не диши (Don’t Breathe 2016) је хорор и трилер о троје младих који пљачкају станове у свом граду. Пошто је у том тројцу Дилан Минет најмање ентузијастичан у вези са криминалом којим се баве, остало двоје му обећавају да ће наредни посао уједно бити и последњи. Наиме, други момак Данијел Зовато је начуо да власник куће има велико богатство које је добио као одштету. Посао изгледа лак јер је власник слеп, али ће се испоставити за њих да је та кућа у ствари смртоносна клопка.

Критички осврт: Режисер Феде Алварез је врло мудро водио ову причу и оно што је он радио је да је све време вешто балансирао на ивици између оправданог и неоправданог. Не онога што је исправно и што није јер је јасно као дан да обијање туђих станова није исправно, као што је страшно уопште помислити да жртва пљачке буде слеп човек, а да плен буде новац који је тај слеп човек добио као надокнаду јер му је кћерка убијена. Заиста, може ли бити страшније? Међутим, питање које Феде поставља није то већ да ли неисправан поступак уједно може бити и оправдан. Феде је градио своје ликове тако да су они очигледне жртве несрећних околности и са којима напросто морате да осетите емпатију, што ће казаљку померити на већ неку страну скале исправности. 🙂 Истина јесте да има претеривања, па је Данијел очигледно (да очигледније не може бити) момак без скрупула, а филмска мајка Џејн Леви је толико портретисана као лоша да је већ постала карикатура. Но, Феде се одмах решава Данијела и његовим убиством и започиње преокрет у причи који нас нагони да „променимо страну“ и да почнемо да навијамо и да се бринемо за двоје преосталих младих, који су дефинитивно криминалци, али ми то неким чудом заборављамо. Питање „одакле им срца да уђу у кућу слепог човека“ постаје питање како ће из те куће изаћи. Слепи Стивен Ланг старкеља је у одличној форми, врло жилав и спретан и застрашујућ приде. Једина нада је да се двоје некако притаје, али им Феде не олакшава; кућа је напросто толико тесна да несрећни Дилан мора да налети на Стивена и никако не може да се одлепи од њега. 🙂 Напетих ситуација у филму има, без сваке сумње. Интересантно је да их Феде није правио оним класичним хорор сценама када се тргнете уз изненадну и гласну музику, већ напротив – дугим, мучним, страшним ситуацијама. Камера је све то добро зумирала, мада има доста мрачних момената када се не види много (додуше, било је и тешко избећи). Дакле, у том смислу хорор није класичан, али ни у самој поставци приче, дакако.

Динамика је добра, преврати су вешто изведени и чак и трчање на горњи спрат (у кући која је клопка) изгледа логично. Ипак, неке ствари пркосе логици и отварају очигледна питања попут тога како је слеп човек успео да отме и заточи целу једну девојку и уз то из врло утицајне, богате породице. Има ту још неких грешака, али без обзира на све њих, филм је сасвим добар.

Едукативни моменат: Стивен је схватио да у кући има уљеза тако што је намирисао Диланове ноге (заправо, патике), због чега је на крају несрећни момак страдао. Ето још једног разлога да се увек практикује лична хигијена. 😀

Оцена наставника:

5(минус)

unseen (Small)Невиђен (The Unseen 2016) је филм о Адену Јангу, човеку који живи повученим животом на северу Канаде и који крије невероватну тајну. Некако му успева да своје необично стање прикрије када год је у интеракцији са људима, али се све компликује када га позове његова бивша супруга Камиј Саливан, како би јој помогао око њихове кћерке Јулије Саре Стоун која је проблематична тинејџерка. Он мора да крене у град где оне живе и у томе му помаже локални дилер Бен Котон, али за противуслугу. Испоставиће се да је кћерка наследила нежељене гене од свог оца и да има исти проблем.

Критички осврт: Сећам се, пре много година, један мој ђак је правио велике проблеме у школи и добрано ишао путем деликвенције. Позвао сам оца и овај ми је одговорио како се он развео од своје жене и да га то не занима. Када сам га ја питао да ли се развео и од свог сина, спустио ми је слушалицу. Овај филм ме је подсетио на то и можда је метафора управо оваквог стања свести. Аден се развео од своје филмске супруге Камиј и кћерка Јулија Сара га не занима. Аден иначе пати од посебног „стања“ да постаје невидљив. И он то буквално и нефантастично и јесте у животу своје кћерке. Међутим, та невидљивост може да се протумачи и на сијасет различитих начина, па и друштвено-политички; како су мали људи, радници, невидљиви великим магнатима и потпуно обесправљени, што се и види у разговору Адена и његовог шефа.

Темпо филма је преспор и заиста треба много стрпљења да се филм одгледа, а при томе, режисер Џоф Реднап осим интригантног Аденовог стања (праћеног врло солидним специјалним ефектима) није понудио много тога што би држало пажњу. Има ту неке драме, као и крими-дела и све је то врло пристојно и студиозно урађено, али ништа што би баш заокупило. Тек негде на половини филма Јулија Сара нестаје и ту креће да се гради некаква интрига. Глума је сасвим солидна, мада изгледа као да су сви лошег расположења и спремни на свађу и тучу. Некако читава та атмосфера изгледа претерано. Има ту и нелогичних момената, па је тако најбоља другарица Јулије Саре знала за Аденово стање, иако није било начина да сазна.

Углавном, прича се на крају заокружује, мада не могу баш да кажем да кулминира. Филм има својих добрих и слабих страна, али ове добре ипак преовлађују. Ово је сасвим другачији поглед на невидљивог човека и, иако није освежавајући, свакако је оригиналан.

Едукативни моменат: Неки људи су заиста невидљиви; напросто нису запажени и верујем да то није лако. Ми са своје стране можемо учинити то да више обратимо пажње на њих.

Оцена наставника:

4(врло солидна)

range (Small)Домет 15 (Range 15 2016) је филм настао у сарадњи две америчке компаније за продају одевних предмета са војном тематиком: „Ренџер Ап“ и „Артикал 15 одећа“ и добар део њиховог особља и глуми у филму. Петорица војних ветерана су завршила у притвору локалне полицијске станице због тулума који су приредили претходне ноћи. Када су се разбудили и отрезнили, схватили су да је напољу наступила зомби апокалипса. Најпре их је напао њихов адвокат, а сада зомби Вилијам Шатнер, а потом и сви остали. Момци су новонасталу ситуацију прихватили са нескривеним ентузијазмом и кренули да тамане зомбије, па и покојег преживелог приде.

Критички осврт: Разумем да је идеја режисера Роса Патерсона била да пародира зомби филмове, али би пародија требало да буде, шта знам, рецимо, смешна? Овај филм јесте вулгаран и поједностављен до најнижег дна, са дијалозима који су потпуно безвезни, али заиста нема ништа духовито. При томе ми је врло јасно која општа места у тим филмовима Роса нервирају, а унео је и неке алузије на политичке и социјалне појаве, али он напросто нема талента за сатиру. Или је можда боље рећи само да нема талента.

На пример, патуљасти зомби откида пенис једном од актера и онда му њиме маше испред лица. Остали збијају вицеве на његов рачун, док овај преклиње да га убију. И онда се један уозбиљи и – убије га. Или, рецимо, једна екипа момака хвали другу како су ови познати хероји и онда девојка Минди Робинсон пита какви су они то познати хероји, те је један од њих упуца. Сви јој одају почаст и крену да тамане зомбије, а њена другарица Џеси Вајзман остаје крај ње и плаче, те говори најгоре увреде на Миндин рачун, уз речи како ће јој недостајати… Има тога заиста много и немам ништа против ни грубих шала, ни померања граница, ни нових приступа, али је ово чиста банализација и напросто је глупо. Уосталом, многи наши филмови су врло мрачни, „таф“ (што би рекли браћа Амери) и са грубим шалама и много псовки, па су маестрални. Рос се руга и инвалидима и свима кога год је већ могао да поткачи, зачудо не тако да буде увредљиво, али ни тако да буде смешно.

У некој критици сам прочитао да је овај филм намењен бившим америчким војницима који знају како се они понашају под стресом, те да се свима другима вероватно неће допасти. Знам ја да сваки филм има своју циљну групу (мада је ова сувише специфична), али није уопште поента у томе. Поента је да се тема приближи и онима који нису бивши амерички војници. Ја много тога нисам што се може видети у разним филмовима, али иоле талентовани режисери су успели да изведу да се уживим у ситуацију и да, ако се већ не саживим са ликом, онда макар осетим емпатију. Гледајући овај филм нисам осетио ништа осим досаде. Иначе, филм неку радњу и нема или је пак има, али сасвим класичну. У једном тренутку има ту мало и борби у рингу јер је ово ипак амерички мушки адреналински филм. Верујем да је овај филм остварио оно због чега је направљен јер претпостављам да у Америци има много оних чијем менталном склопу ово прија. Хоћу рећи, велика земља, па много људи, те много и таквих људи. 🙂

Едукативни моменат: Некада контрапримери могу бити веома добри примери, али како не треба радити. Овај филм је један добар контрапример за оно шта јесте духовито.

Оцена наставника:

1(са плусем, мада нисам сигуран због чега)

terminatorrr (Small)Терминатор (The Terminator 1984) је први филм у серијалу о опаком роботу из будућности чији је назив у наслову филма. У години 2029. људи се боре против машина и побеђују, захваљујући свом вођи Џону Конору. Зато су машине времепловом послале киборга Арнолда Шварценегера у прошлост да убије Сару Конор (Линда Хамилтон), Џонову мајку, док га још није родила. Сам Џон такође шаље свог борца Мајкла Бина како би је заштитио. Но, то није лак задатак јер је Терминатор веома јак и веома отпоран на метке.

Критички осврт: Добро је да се радња, иако се односи на будућност, дешава у садашњости и то највише због тога што су специјални ефекти пресмешни чак и за оно време. Но, хајде то и некако, него крајолик будућности који је потпуно апсурдан; све је прекривено некаквом каросеријом, а возила са гусеницама возе преко људских лобања којих је буквално гомила. Дакле, у току рата који се све време води и где ласери само прште и прже преостале људе, погинули су мирно трунули (онако сви заједно и у јеку жестоког рата) док нису остале само кости, да би тек онда возило прошло преко њих и све их смрвило. 🙂 Но, све то, као и цео филм, има невероватан шарм. Наравно, у питању је класик, култни филм, како већ желите и он је свакако поставио неке стандарде у поджанру у којем је рађен. Реално, нема ту богзна шта од радње; двоје лепих и измучених људи су у бескрајном бегу од супериорног непријатеља који је невероватно снажан и никада се не умара. Међутим, сама та тескобна ситуација већ је довољно интригантна, као и поставка приче и, оно што је најважније, питање како ће хероји уопште победити чудо које глуми Арнолд. И оно што свакако морам да ценим је труд режисера Џејмса Камерона да закрпи све рупе у причи које морају да настану услед петљања са временом.

Наравно, пошто је ово пре свега и изнад свега акциони филм, он садржи све оно што љубитељи тог жанра воле: тучњаве, пуцачине и јурњаве аутомобилима. Мени то није нарочито интересантно, али морам да признам да је у филму тај део урађен прилично солидно и то са невеликим буџетом. У овом филму Џејмс је савршено искористио своје глумце, посебно Арнолда коме је доделио улогу живота: да глуми безизражајну и безосећајну мишићаву машину.

Едукативни моменат: Линда је рекла Мајклу како је грозан свет у коме он живи. Међутим, то је и њен свет, само будући. Тај свет не мора да буде такав, ужасан, али то зависи од тога шта ми у садашњости радимо.

Оцена наставника:

5(и би пет)

splash (Small)Пљус (Splash 1984) је романтични филм о томе како се младић Том Хенкс заљубио у сирену Дарил Хану. Он није знао да је она сирена, пошто када је на сувом њен рибљи реп се претвори у ноге. У сваком случају он је види као савршену жену и љубав свог живота, али она може да проведе са њим тек шест дана јер мора да се врати у свој подводни свет.

Критички осврт: Овај филм је права романтична комедија и у том поджанру својим конзументима је понудио све: романтику у огромним количинама и ако не комедију, а оно симпатичне ликове и њихове догодовштине. Чак је и фантастични део овде у служби романсе јер је у питању бајка за оба пола, па тако и за јачи пол јер је прелепа девојана заправо сирена. Чак се и бајковито завршава. У ту бајку лепо је уклопљен и заплет, који садржи мотиве друге бајке – Пепељуге (ето „пакета“ и за нежнији пол) јер она мора да се врати у свој свет када сат откуца не баш поноћ, али пун Месец, а и мотиве трилера пошто њу јуре сензација жељни научници. Тек да буде мало и узбудљиво и устрепта срца гледалаца због неизвесности да ли ће (иако знамо да хоће) љубав на крају победити. Ликови су при томе добро одабрани, посебно пар главних протагониста; Том није баш холивудски лепотан, али зрачи шармом дечка из комшилука, а Дарил је заиста раскошна сирена са косом виле Равиојле. И знају да глуме, што је још један плус. Сви остали ликови су довољно комични да буду толико неопходан зачин да би цела прича легла, мада су дефинитивно стереотипи. Режисер Рон Хауард је уклопио делове приче као пазл где је понеки део мало „угуравао“ на силу иако не одговара баш перфектно, но укупно гледајући добио је додуше класичну, али сасвим слатку причу. Уопште ме не би чудило да је за многе поклонике поджанра ово најбоља романтична комедија икад и ја бих рекао да се сигурно налази у самом врху.

Едукативни моменат: Том се пожалио свом филмском брату Џону Кенедију како је само желео да нађе неког, као сви остали људи и да буде срећан, а ево шта је добио – „рибу“. Онда му је брат рекао да заиста погледа шта је добио и да сви остали људи не срећу лако љубави свог живота попут њега. Тада је Том схватио да треба и те како да буде задовољан са оним што има и да не гледа друге. Да, неки су боље прошли него он, али има их много који никада неће бити срећни као он.

Оцена наставника:

5(бајковита)

Лако Је Критиковати 138

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

wishupon (Small)Зажели (Wish Upon 2017) је филм о девојчурку Џои Кинг којој је отац Рајан Филипи поклонио необичну кинеску кутију. Пронашао ју је док је чепркао по ђубрету. На кутији су била кинеска слова, па је Рајан помислио да ће се Џои допасти јер иначе у школи учи кинески. Испоставиће се да је кутија магична и да свом власнику може да испуни седам жеља.

Критички осврт: Амери никако да одустану од тога да је главни протагониста (у овом случају Џои) девојчица коју угњетава најпопуларнија девојка у школи (Џозефин Лангфорд) и која је заљубљена у најпопуларнијег дечка у школи (Мичел Слагерт). Додуше, то у овој причи има оправдања, али опет… И све остало у филму је већ виђено, а образац по коме ради магична кутија постаје јасан већ у раном делу филма. Заправо, у овом филму не постоји нити једна оригинална сцена. У складу са тим, убиства које кутија иницира нису креативна, попут оних у „Последњој дестинавцији“, те није ни јасан критеријум према којем кутија бира жртве. Заправо, убиства су углавном тако збрзана, те некако снимана да се ни не виде најбоље, тако да тај део заиста није страшан.

Оно где филм добро поентира је у другом делу, када Џои, иако већ готово уверена да кутија узима људске жртве, и даље има своје жеље, што јесте нека врста упозорења на доба у којем живимо. Филм је тинејџерски не само по томе што у њему глуме тинејџери и тинејџерима интересантни ликови попут (још увек невештог) Рајана и Алис Ли, већ и по томе што је намењен том узрасту. Зато и претпостављам да је режисер Џон Р. Леонети њима и проследио упозорење да су сувише окренути себи и својим потребама (у филму се форсирају друштвене мреже и селфији, што јесте један од показатеља) и да их не дотиче то ако други страдају. Такође, статус се стиче преко тога чиме се баве родитељи и да ли су богати. Но, и ми старији нисмо далеко од тога да због стицања што већег прихода занемарујемо своје најмилије. Идеја коју је пласирао Џон свакако је пажње вредна, али је он то урадио на (као што сам већ написао) депласиран, превише класичан, неинвентиван начин. Из филма просто одише површност и зато та порука и не може озбиљније да се схвати.

Едукативни моменат: Млађахна Џои је схватила да све што добије на лак начин мора скупље да плати. И у животу је тако; ако се радујемо што смо нешто добили без труда, треба да будемо свесни да ће то кад-тад бити „наплаћено“ и то много више од онога колико бисмо уложили.

Оцена наставника:

3(минус)

kingdom kome (Small)Краљевство долази (Kingdom Come 2014) је филм о неколико људи који су се обрели у напуштеној згради, али се не сећају како. Они покушавају да пронађу излаз свесни да им се спрема нешто застрашујуће. Ускоро откривају да су њихови страхови оправдани и натприродне силе желе да им науде.

Критички осврт: Идеја за овај филм није лоша, под условом да је оригинална. Наводно, слична радња постоји и у „Тестери“ из 2004, а и добар део трилера и хорора бави се смртним и другим гресима. Но, идеја оригинална или није, тек катастрофално је реализована, а низак буџет није помогао. Иако морам да признам режисеру Грегу А. Сагеру да је одабрао добро место за снимање и створио тескобну атмосферу, мало тога другог бих могао да му признам. Једну од првих ствари коју му не могу признати је да је једнако умешан и у писању сценарија јер су дијалози очајни. Сцене уопште нису ни страшне, ни узбудљиве. Маске демона су, наравно, јефтине, али нису лоше осмишљене и иако не делују застрашујуће, макар су интересантне. То исто не могу да кажем и за ликове који нису упечатљиви, чак су врло предвидљивих карактера, односно грехова (што је појаснило мотив да ти људи буду ту, али је превише поједноставило причу). Јасно се види ко је ту садиста, ко расиста, а ко педофил. Некако је логичније да ти људи не буду транспарентни у ономе што јесу, баш зато што то нису друштвено прихватљиви деликти (ваљда би их тајили од осталих), а и прича би тиме макар имала некакав ефекат изненађења.

Радње готово да нема и углавном се вијају по тој некој згради, са тек повременим упливима натприродних ужаса. Овај филм заиста нема богзна шта да понуди, осим краја који је својврстан ризик и прилично храбар Грегов потез. Он даје једно виђење о абортусу које није ни скроз либерално, али ни хришћанско. Свакако је неки став и то треба поштовати. Иначе је крај одрађен довољно коректно и „извукао је“ филм довољно да не добије баш један. 🙂

Едукативни моменат: За протагонисте се испоставило да ће се спасити или ако се покају или ако опросте. Не смем да тврдим да је тиме почињено недело мање зло, али свакако је веома важно у првом случају, а племенито у другом.

Оцена наставника:

2(са микро плусићем)

inferno (Small)Пакао (L’Inferno 1911) је први италијански дугометражни филм рађен према „Божанственој комедији“ Дантеа Алигјерија. Данте (глуми га Салваторе Папа) отиснуо се на путовање (да га тако назовем) паклом, а водич му је римски песник Публије Вергилије (Артуро Пировано), на захтев Дантеове љубимице Беатриче Портинари.

Критички осврт: Фасцинантно ми је како су у оно време извели да глумица која глуми Беатриче има врло ефектан светлуцав ореол. Заправо, за оно време ефекти су врло импресивни. Тројица режисера су учинила све што су могла да филм учине што квалитетнијим и да веродостојно прикажу Дантеово дело на платну.

Мени је иначе Дантеово дело интересантно из много разлога, па и тог како је поређао грехе у круговима пакла и рекао бих да то није у складу са црквеним канонима. Јеретици, рецимо, уопште нису кажњени најстрашније, како би се очекивало. Неки од њих, а то су старогрчки знаменити људи, нису ни упали у пакао јер су живели пре Христа. Некако је Данте ту био практичан, али и романтичан (или (преурањени) романтичар, како желите) јер је грешнике због љубави казнио најблаже. У сваком случају, и роман и филм су вредни пажње.

Едукативни моменат: Прочитајте Дантеову „Божанствену комедију“ и сигурно ћете боље и квалитетније утрошити време него гледајући „Парове“ и друге бљувотине на „Хепију“ и другим канализационим ТВ-каналима.

Оцена наставника:

5(заслужена)

krampusreturns (Small)Крампус: Повратак ђавола (Krampus: The Devil Returns 2016) је наставак филма из 2013. У граду у коме се радња дешава нестају деца и пошто су отмице узеле маха, детективи се обраћају за помоћ свом бившем колеги који се самоиницијативно повукао са посла, након што му је отета кћерка и убијена супруга. Он прихвата да им помогне, највише зато што и после пет година има наду да ће пронаћи кћерку. Но, то није једноставан задатак јер децу отима натприродни Крампус, а са полицијом се сукобљава и освете жељна банда.

Критички осврт: Најфасцинантније у овом филму је што је уопште снимљен. Мислим, наставак на онако лош првенац… Где ти људи проналазе новац за тако лоше пројекте? Кад помислим колико лепих и креативних пројеката радимо у школи, а пронаћи средства припада серијалу „Немогућа мисија“. Но, овде је свакако започео један серијал, упркос свакој здравој логици. Углавном, у овој верзији Деда Мраз је психопата који кажњава децу мучењем и смрћу. Додуше, мислим да је идеја режисера Џејсона Хала била сасвим другачија: да су Деда Мраз и Крампус два лица једног новчића, али то тако није испало. Дакле, идеја је занимљива, али је реализација много приземнија и Деда Мраз је шеф, а Крампус ради оно што му овај каже. При томе Мраз има такве разговоре са децом као што би нарко-бос имао са својим дилерима које жели да казни услед утаје дроге. Иначе је сваки разговор у филму потпуно сведен и безвезан. Да се не лажемо, филм је сасвим безвезан такође, али се један помак види у односу на претходни део – радња је за нијансу више фокусиранија. И то и није неки успех јер је у претходном делу била у потпуном хаосу. И то је друга фасцинантна ствар у вези са овим филмом: он је заиста успешан и освојио је силне неке награде на фестивалу хорор филма у Сан Дијегу. Какви ли су били остали филмови у конкуренцији? Неке ствари је боље не знати.

Едукативни моменат: Ово да неке ствари је боље не знати је уједно и едукативни моменат овог филма. Боље је не знати како се човек осећа када узме дрогу, на пример или какви су филмови на фестивалу у Сан Дијегу. 🙂

Оцена наставника:

1(уз наградни плус 🙂 )

The Awakening - poster (Small)Буђење (The Awakening 2011) је филм чија се радња дешава 1921. у тадашњој Британији. Ребека Хол је аутор књига и специјализована да демистификује приче о духовима, те разотркива шарлатане који се представљају као медијуми. У посету јој долази Доминик Вест, наставник из школе са интернатом из грофовије Камбрије. Према његовим речима, у школи се појављује дух дечака и плаши другу децу. Зато унајмљује Ребеку да дође и истражи случај, те докаже дечацима да разлога за страх нема. Иако јесте показала да су у овом случају уплетени мали неваљалци који су желели да збијају неслане шале, Ребека се убрзо уверила да нечег натприродног ту ипак има.

Критички осврт: Филм ме је купио већ на самом почетку најпре ефектном сценом, а онда и бритким дијалозима. Филм надаље има спор темпо, а атмосфера му је таква као да је Џејн Ејр из романа Шарлоте Бронте наједном постала еманципована и образована жена, те кренула да лови духове, а ако се ту нађе и неки ђувегија, што да не, и њега. И ђувегија се нашао. Пар главних глумаца Ребека и Доминик су врло харизматични и просто из њих зрачи снага. Заиста су добар избор. Уз то, добро су дочарали хемију између њих.

Овај филм може да ми се свиди или не, али неке ствари морам да му признам. Неколико већ јесам, укључујући и романсу која није исфорсирана. Рецимо, дух се није појавио наједном и очигледно, већ је постепено нарастала сумња да је он ту ипак негде и тако је режисер Ник Марфи добар део филма одржавао ту „клацкалицу“ између натприродног хорора и личне драме хероине Ребеке, да би на крају та два сегмента чак и повезао. Мистерију није „напумпавао“, већ ју је постепено давао на кашичицу, али и сецкао неким другим дешавањима. Рекао бих да је Ник човек који заиста уме да нађе праву меру. Амбијент, продукција, глума, све је како треба, а специјалних ефеката није било превише, ако не рачунамо замагљено лице дечака духа, што и није богзна шта.

Едукативни моменат: Доминик је рекао Ребеки да истина има своју цену. И то је истина. И има цену. 🙂

Оцена наставника:

4(на пет)

frighteners (Small)Застрашивачи (The Frighteners 1996) је хорор у којем главну улогу тумачи Мајкл Џеј Фокс. Он је ловац на духове и преко тог посла покушава да заради како би довршио кућу коју је започео, али невоља је што га већина мештана његовог града види као варалицу. Но, наједном у том граду почињу да се дешавају необичне смрти и Мајкл схвата да он може да види ко је следећи ко ће умрети. Испоставља се и да је одговоран за смрт свих тих људи управо – дух.

Критички осврт: Режисер Питер Џексон је направио изузетно брз увод у филм, а и цео филм има више него брзу динамику, тако да овај филм на први поглед оставља утисак површног са „претрчаном“ радњом. Ипак, на други поглед не могу да кажем да је овај филм лош. Он има прилично интересантну причу где је Мајкл прокажена варалица и, што је смешније, он то заиста и јесте, али не на начин како његова околина мисли и та контрадикција је заиста оригинално одрађена. Ту је унето још много занимљивих детаља, солидна глума и још солиднији специјални ефекти. Уз то, камера је све време правила занимљиве кадрове. Хумора има, али лагао бих када бих написао да је урнебесан. Више приличи наивним форицама осамдесетих и тек понека, црнохуморна фора је баш добра. Но, без обзира на све то, ово је један сасвим солидан хорор који није страшан, али држи пажњу.

Но, далеко од тога да је прича беспрекорно урађена. Има ту и сувише погодних момената, тако да се убице одлучују за компликованије „игре“ како би протагонисти остали у животу. Такође, иако је Питер финалну борбу решио перфектно са све преплитањем прошлости и садашњости, крај није баш најјаснији, посебно део како је Мајкл дохакао Ди Волас. И пуцњаве у филму су потпуно неприхватљиве јер полицајци пуцају практично по свима и свему.

Едукативни моменат: Мајкл је одбио понуду Троја Еванса да напишу књигу и тако и заради за кућу коју су му управо срушили јер то није његова област, како је то назвао. Најбоље је не прихватати се посла ако нисмо довољно стручни за то, ма како примамљив био, чак и могуће решење наших проблема; само ћемо направити штету и себи и другима.

Оцена наставника:

4(сумњива)

bleach (Small)Избељивач (ブリーチ 2018) је прича о момку Сотаји Фукусију који може да види духове. Једне вечери се испоставило да може да види и тзв. „жетеоце душа“, бића која помажу добрим духовима да нађу уточиште и мир, а боре се против лоших духова. Наиме, налетео је на девојку која је жетелац и која је управо била у окршају са једним дивовским духом. Пошто се у борби повредила, морала је Сотају да пренесе своје моћи како би се он изборио са пошасти. Ипак, таква акција имала је и својих лоших последица.

Критички осврт: Прича је класична, али су је Јапанци закомпликовали увођењем више од две зараћене стране, тако да је тешко похватати ко је ту против кога и за кога и ко је добар, а ко баш и није. Но, и поред радње која је малтене рађена по обрасцу, машта у детаљима чини овај филм занимљивим, као и врло солидна динамика и неоспорни шарм. Има ту и хумора који је смешан јер је сваж и сасвим инфантилан, али не и баналан. Ликови су такође шармантни, ако не већ харизматични, мада, као и у свакој Манги, префорсирано кул. Ни специјални ефекти, ни борбе нису разочарале. И нису исфорсиране; онај ко је слабији – слабији је, не може сад у тренутку просветљења да постане јачи. И то ми се допада, као уосталом и све остало.

Едукативни моменат: Сота је рекао како је његова мајка умрла спасавајући га, те је зато он крив за њену смрт и неспособан да заштити било кога. На то му је његов отац рекао да греши и да је љубав његовог живота умрла спасавајући његовог сина и да је он зато поносан на њу. На исти догађај гледишта су различита, а од нас зависи које ћемо гледиште заузети.

Оцена наставника:

5(рецимо да може)

engine (Small)Смртоносне машине (Mortal Engines 2018) је филм рађен према истоименој књизи Филипа Рива. У постапокалиптичном свету градови су на точковима и већи лове мање и „прождиру их“. Један од таквих, великих градова је Лондон и у њему је заменик градоначелника Хјуго Вивинг, који гаји велике амбиције (боже, одакле ми је ово познато?). Наиме, он жели да покори статичне, традиционалне градове, стациониране у Азији, иза великог зида. Да би у томе успео, потребно му је оружје из древних времена, које је и изазвало поменуту апокалипсу. Изгледа да једина која може да му дохака је девојка са ожиљком Хера Хилмарсдоутир.

Критички осврт: Идеја је скроз добра, да сада градови буду ти који ће постојати као суперорганизми на свету и јести једни друге. Ово је баш фасцинантно оригинално и уз специјалне ефекте у филму, једнако фасцинантно реализовано. Такође, морам да похвалим сценографију, костиме, технолошке идеје. Све је врло маштовито и интересантно. Међутим, ту и јесте проблем. Филм ми је био интересантан због све те шминке, али ми се сама радња није претерано допала. Она је класична за овакав филм, у доброј мери предвидљива (рецимо, намера Хјуга да ће гурнути млађаног Роберта Шијана из града јасна је као дан) и не претерано виспрена. Такође, имао сам утисак да се режисер Кристијан Риверс све време рве сам са собом да ли да направи дечји, инфантилни филм или врло озбиљну акцију типа „Побеснелог Макса“, што је на крају и преломио. Флешбекови које има Хера сувише су дуги и прозаични, а и мотиви ликова нису најјаснији баш увек, посебно младоликог Ронана Рафтерија.

Но, не могу да грешим душу; са друге стране ово је прави блокбастер, ако не са епском, онда макар са врло узбудљивом битком на крају. Има ту и претерано драмским момената, али то је опростиво.

Едукативни моменат: Патрик Малахиде је рекао Хјугу да не може игнорисати лекције из историје као да ништа не значе. Другим речима, историја треба да нам укаже које грешке не треба да понављамо. Зато је она значајна.

Оцена наставника:

4(ту негде)

fourealms (Small)Крцко Орашчић и четири царства (The Nutcracker and the Four Realms 2018) је Дизнијева бајка. У центру приче је девојчица Макензи Фој, којој је отац Метју Макфадјен дао поклон који је њена филмска и покојна мајка Ана Мадли наменила за њу. У питању је било јаје (налик на Фабержеова јаја) које се отвара, али је било закључано и без кључа. Но, кључ има Макензијин кум Морган Фриман, али да би га добила, она мора да посети чаробну земљу у којој су четири царства.

Критички осврт: Оно што свакако морам да поздравим као наставник је то што је овај филм покушао да младима приближи балет. Балетска представа је кратка, али ефектна. Што се приче тиче, она је класична бајкица, са неким квазипревратом, али слатка, емотивна и са лепим порукама. Уосталом, смрт члана породице је увек тешка тема и ово је свакако један од бољих начина да се она обради.

Едукативни моменат: Ана је рекла својој филмској кћерки Макензи како она види свет на јединствен начин и зато га и може мењати. Ја верујем да је такав случај са свима који имају ту способност.

Оцена наставника:

4(ма, може)

competition-Every-Day-movie-Quad-poster-london-mums-magazine (Small)Сваког дана (Every Day 2018) је филм рађен према истоименом роману из 2012. Дејвида Левитана. Тинејџерка Ангури Рајс упознаје необичног човека/ентитет А, најпре у телу свог дечка Џастиса Смита, а потом и кроз многе друге младе људе. Наиме, А се сваког јутра буди у телу друге особе. Он признаје Ангури шта је он заиста и, након неверице, она почиње да се заљубљује у њега. Међутим, питање је колико је могуће волети неког ко је сваког дана другачији.

Критички осврт: Идеја за овај филм је стварно сјајна. Заправо, способност некога да мења тела других људи није нова, али је до сада коришћена превасходно у хорор филмовима, попут „Прве моћи“ из 1990, на пример. Овог пута је реализована у једном тинејџ романтичном филму и заиста није лоше. У ствари, љубитељи овог поджанра вероватно неће бити изневерени; ту је гомила неких младих глумаца који уопште нису лоши (прави изазов је био да нас гомила различитих глумаца увери да су сви они иста особа и успели су, није да нису), прича која има фину динамику и није испразна, одлична музика, нежне емоције и заиста лепе поруке. Испод наративног трика стоји вредна, фундаментална порука о важности упознавања људи онаквих какви су заиста, без обзира на очекивања која бисте могли имати о њима на основу њиховог изгледа, расе, пола или сексуалне оријентације. Режисер Мајкл Саси пласирао је толеранцију на заиста добар начин, пријемчив младима и свака му част на томе. Једна од порука је и племенито дело које је учинио А на самом крају и, ако боље размислимо, ултимативни чин љубави према млађахној Ангури. Могуће је да је Мајкл причу учинио кудикамо наивнијом и премало је изазова поставио пред своје протагонисте, те би се сигурно ту могле наћи још неке веће или мање грешке, но, опет, погрешио бих ако бих тврдио да је ово дело без вредности и још једна у низу тинејџ оперета.

Едукативни моменат: У једном тренутку се А буди у телу момка Овена Тига који има гомилу лепих порука у својој соби. Једна од њих гласи: „Ако желиш да доживиш мир, осигурај мир другоме.“ Остале прочитајте сами када будете погледали филм.

Оцена наставника:

4(мада може и пет)

Лако Је Критиковати 133

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

triangle (Small)Троугао (Triangle 2009) је филм о групи људи који су кренули на крстарење бродићем чији је назив овај из наслова филма. Дан је био леп и као створен за вожњу бродом, али се одједном и ни од куда појавила електрична олуја. Велики талас је преврнуо барку, али су се сви, са изузетком Еме Лунг, спасили. И спас је ускоро наишао у виду огромног старињског прекоокеанског брода. Међутим, мала група преживелих бродоломника увериће се да је тај брод смртоносна клопка.

Критички осврт: Филм има неких пропуста, па је нејасно зашто је Мелиса Џорџ сама отишла по Лијама Хемсворта, оставивши Хенрија Никсона и Рејчел Карпани у ходнику. Та раздвајања и састајања иначе немају много смисла, али је очигледно било неопходно да ликови не буду све време заједно. Тако да су то врло погодни тренуци. Но, свакако морам да похвалим режисера Кристофера Смита који се ухватио у коштац са више него једном временском петљом која се понавља и направио читав чвор у који је укључио неколико екипа истих глумаца, те иако изгледа да се свакој од њих дешава другачија судбина и да се образац мења, то уопште није тако. У једном овако компликованом филму Кристофер је готово перфектно урадио СФ-део и сасвим перфектно драмски.

Кажем готово перфектно јер недостаје део у слагалици када Мелиса убија Хенрија и рањава Рејчел у соби. Која Мелиса то ради заправо? Ипак, не могу да му замерим превише јер је огроман део успео да „исхендлује“, а и верујем да би се и тој сцени могла наћи нека логика јер дешавања у чвору има заиста много. Са друге стране, драмски део је урадио одлично и ту се фокусирао на Мелисин лик која је развила пун потенцијал, додуше на уштрб свих других ликова, па и љубавне романсе са Мајклом Дорманом, која се осећала, али није имала шансе да се развије. У вези са тим драмским делом постоји и преокрет на самом крају који је изненађујућ и који отвара сасвим нов поглед на Мелису, каква је она заиста. Уз добру једну динамику, подношљиве специјалне ефекте и солидну продукцију, овај филм заиста вреди погледати.

Едукативни моменат: Мелиса је упала у временску петљу из које је желела да изађе верујући да ће то учинити тако што ће или променити образац догађања или тако што ће убити све остале, па чак и своју двојницу. Поента је да ће нам се дани понављати и проблеми заједно са њима све док се сами не променимо, а не тако што ћемо мењати своју околину.

Оцена наставника:

4(плус)

resolution (Small)Резолуција (Resolution 2012) је филм који можемо сматрати макар парцијалним првим делом филма „Бескрајно“ из 2017. Питер Силела је графички дизајнер и живи са својом супругом у граду. Једног дана је добио на мејл видео-снимак свог пријатеља Винија Карана како обитава у неком руралном беспућу и очигледно се дрогира. У договору са супругом, Питер креће код свог пријатеља како би му помогао да се одвикне од дроге. Међутим, испоставља се да ће ова пријатељска мисија постати смртно опасна по обојицу.

Критички осврт: Овом филму немам богзна шта да замерим, тим пре што је буџет којим су располагали режисери Арон Мурхед и Џастин Бенсон заиста пресмешан. Очигледно свесни да неке специјалне ефекте не могу да имају, крај су решили без њих и то је сасвим у реду и поштено, али са друге стране некако делује и непоштено да не видимо са каквим ентитетом су се суочила двојица пријатеља. 🙂 Но, није да нас нису припремили на то, посебно кроз Питеров разговор са Билом Оберстом млађим. Иначе су разговори у овом филму врло виспрени, тема је сасвим у реду и донекле оригинална, а онај део који се односи на фантастику можда је могао малко више да се разради. Но, и овако је солидан.

Едукативни моменат: Питер је показао колико је добар пријатељ Винију тако што га је лисицама привезао у соби. Ово је екстреман пример, али истина је да су нам пријатељи управо они који нам не подилазе и оспоравају нам лоше ствари.

Оцена наставника:

4(ту негде)

coc (Small)Кокнији против зомбија (Cockneys vs Zombies 2012) је британски филм о двојици браће Харију Триадавеју и Расмусу Хардикеру, који су, заједно са екипом, кренули да пљачкају банку. Разлог овој њиховој намери је да дођу до новца како би спасили старачки дом у којем је њихов омиљени дека Алан Форд (глумац се заиста тако зове) да га не откупи компанија која жели да га сруши и расели старце негде на север. Пљачка се није баш показала успешном јер је полиција стигла и поставила барикаду испред улаза у банку. Тада је Ешлију Томасу, једном од чланова „банде“, пала идеја да заштићени таоцима покушају бег. Међутим, када су изашли дочекало их је изненађење: на улици су их наместо полиције дочекали зомбији.

Критички осврт: Филм има онај британски, необични хумор и изненађујући шарм. Мислим, Британци ми нису баш на врху листе шармантних народа, али истина јесте да праве добре, интелигентне филмове. Режисер Матија Хоене дао је неке нове моменте у поджанру који се бави зомбијима, па тако смо имали прилику да видимо шта би било када би дете у колицима било зомби, те да ли пословично спори зомбији могу да улове деку који хода уз помоћ помагала (то је једна од смешнијих сцена у филму). У сваком случају, направио је један смешан и забаван филм. У више наврата филма сам се запитао – шта сад – јер некако ми се чинило као да је филм запео и да нема даље. Но, Матија је наново додавао нека дешавања и правио акцију од сваког тренутка филма и одржао је пристојну динамику до самог краја. И музика је добра.

Едукативни моменат: Разлог што су филмска браћа Хари и Расмус кренула у пљачку банке је имао врло хуман и племенит разлог (да би спасили старачки дом), али не можемо да се не запитамо да ли је племенит и према људима у банци који су, практично, жртве. Постоји изрека која каже да је пут до пакла поплочан добрим намерама и то лако може бити случај ако претходно не размислимо добро о својим поступцима.

Оцена наставника:

4(стабилизована)

resur (Small)Васкрсење зомбија (Zombie Resurrection 2014) је филм чија је радња смештена у постапокалиптичном свету. Мања група преживелих покушава да спроведе Ерика Колвина, одговорног за зомби апокалипсу, лицу правде, те успут наилази на варошицу и руинирану школу. У тој школи проналазе привремено склониште, али и зомбија способног да друге зомбије поново преобрази у живе, нормалне људе. То откриће код Ерика и дружине буди наду да постоји шанса за излечење целог друштва.

Критички осврт: Мислим да је цртаћ у уводној шпици био прилично добро осмишљен, а што се самог филма тиче, иако кршевит, имао је један добар потенцијал. Режисери Џејк Хокинс и Енди Фелпс су одабрали занимљиве протагонисте, односно спојили су у групу живописне ликове, које глумци и нису тако лоше дочарали. Део филма када стижу у руинирану школу могао је бити налик на некакву позоришну представу и са овом идејом (која је заиста занимљива), те клаустрофобичном сценом, можда би им чак и успело да направе нешто добро. И неке сцене, рецимо прва и последња, имају неку идеју и чак донекле изгледају ефектно. Проблем је што режисери не владају добро радњом. Најпре, темпо и сензибилитет филма се сасвим мења у тренутку када ликови улазе у школу. До тада то је била безвредна кршевита комедија, а онда се ситуација нагло уозбиљује. Потом, радња није фокусирана и ликови се разилазе и скупљају полухаотично и без јасног мотива. Многе сцене су лоше осмишљене и исто тако реализоване, као када Ерик зауставља Жад Колучи (која је сада већ зомби) уз помоћ дрвеног крста. Свеукупно, филм има тај небулозни, кршевити изглед који му је био и предодређен с обзиром на танак буџет и Џејк и Енди то нису успели да избегну. С обзиром на то да филм није нимало страшан и као да су Џејк и Енди предвидели да ће такав и бити, покушали су да преместе фокус и направе некакву алузију (или боље рећи игроказ) на хришћанство и апокалипсу библијског значаја, али су симболи сувише неартикулисани, те у томе такође нису успели.

Едукативни моменат: У оваквом филму тешко је наћи било шта едукативно, али рецимо ако бисмо зомби-исцелитеља посматрали као метафору, онда бисмо могли да кажемо да све што се поквари може и да се поправи. Чак и ситуација која нам изгледа крајње апокалиптично. Само треба имати наде и мислити позитивно.

Оцена наставника:

2(минус)

Sinistertwo (Small)Злокобно 2 (Sinister 2 2015) је наставак истоименог филма из 2012. Шенин Сосамон је у бекству са своја два сина од свог насилног мужа и населила се у кућу за коју је њена другарица потврдила да у њој нико не живи. Ипак, у њој обитавају духови деце које Шенини синови могу да виде и који имају зле намере.

Критички осврт: Режисер Киран Фој је очигледно желео да направи и компромис и иновацију. С једне стране сасвим је поштовао рад свог претходника Скота Дериксона, који је радио први део, па је чак и започео филм на исти начин. Са друге стране променио је читаву перспективу и сада у фокусу није тата породице, који ће постати жртва, већ син, који треба да постане убица. Такође, опет с једне стране, задржао је Џејмса Рансона, који је оставио утисак у првом делу остваривши крајње симпатичну улогу, али са друге стране није „поновио“ убиства породица како их је осмислио Скот, већ је дао сопствена решења (оно са крокодилима је баш ефектно, признајем). Међутим, ту сада имамо проблем друге врсте; Киран се много више фокусирао на то да застраши самим начинима убиства, а мање на то да читаву причу учини страшном. И уз то те снимке гледају деца, те је некако скренуо сензибилитет овог хорора у погрешном правцу. Имао је Киран још неколико лоших потеза.

Рецимо, Киран је пробао да да смисао читавог тог феномена са демоном или Багулом, како су га већ назвали. Међутим, он се није помакао ни милиметар у објашњењу у односу на претходни наставак, иако је некакав професор кога тумачи Тејт Елингтон имао толико шокантне информације да је био на ивици лудила. Потом је Киран покушао да регрутовање деце убица повеже са насиљем у породици (чега у првом делу није било), што је урадио у доброј мери неспретно. Сам почетак како је градио причу и довео браћу у компетицију је донекле успео, али се карактер спорног брата тек тако одједном значајно променио, чинећи цео тај однос неуверљивим. И само насиље у породици није уверљиво, а сцена када Леа Коко на силу храни сина потпуно је непотребна. Било је сасвим довољно што је касније пребио Џејмса и то на онакав начин да стекнемо увид у његову насилну личност. Киран је и крај упропастио са онаквом завршном сценом, која је школски пример општег места. Углавном, рекао бих да је упао у замку претеривања јер је очигледно желео да одскочи у односу на претходни део, али му то није пошло за руком. Такође, језиве сцене није успео да уради као и његов колега Скот и иако видим да филм некакав потенцијал има, те да Киран заиста није лош у свом послу, не видим да је успео да направи нешто што је квалитетније од просечног хорора.

Едукативни моменат: Леа је био насилан према својој породици и то му се на такав, насилан начин и вратило. Насиље ствара увек ново насиље.

Оцена наставника:

3(мало доле, мало горе, али ту негде)

krampus-christmas-devil (Small)Крампус: Божићни ђаво (Krampus: The Christmas Devil 2013) је филм о демону Крампусу који, по налогу Деда Мраза, сурово кажњава оне који нису добри. Верујући да је у питању серијски убица, детектив и његов мали тим крећу у потеру.

Критички осврт: Овај филм је у потпуном расулу. Полицајца нападају његови полицајци, његову жену нападају осуђеници, кћерка масакрира те исте осуђенике, а све их напада Крампус. При томе је Деда Мраз у некаквом тиму са Крампусом, те му издаје наређења коју децу да убије, те је тиме његов лик потпуно обесмишљен. Додуше, ама ич у овом „филму“ нема смисла. Продукција је слаба, камера такође, а што се тиче глуме може да прође, ако изузмемо глумца који тумачи лик главног полицајца. Човек је истински неталентован.

Едукативни моменат: Бармен је у једној ствари био у праву – сваки посао има своје ризике. Онда када прихватимо посао, прихватили смо и одговорност, па и све ризике тог посла. И то морамо имати на уму.

Оцена наставника:

1(без поправног)

highlife (Small)Виши живот (High Life 2018) је прича о човеку Роберту Патинсону који сам одгаја кћерку у свемирском броду који се зауставио на удаљеном кутку свемира, крај црне рупе. Посаду тог свемирског брода чинили су затвореници осуђени на смрт или доживотну робију, попут Роберта, па им је дат избор да буду покусни кунићи и послати бродом у удаљене делове свемира. Ниједан од чланова није преживео, те је остао само Роберт и беба коју је добио на путу.

Критички осврт: Динамика филма ће се тешко коме дојмити, али без обзира на њу, мислим да је режисерка Клер Денис у овом случају потпуно успела да постави права питања о смислу живота и да их смести у један уметнички контекст. Она овде говори о бескрајној рециклажи воде, хране, материјала, али и људских гена – и зато је као амбијент управо погодан свемирски брод који не може да добија ресурсе из свемира већ изнова и изнова мора да користи постојеће. Баш као што се изнова и изнова рађају нове генерације људи и користе оно што су генерације пре њих користиле. Филм је у доброј мери оптерећен сексом и репродукцијом, али са намером; да, људска врста опстаје, али у ком смеру се креће, односно унапређује? Сама поставка филма – да су послати људи који се неће вратити и који су жртвовани тамо, да не би били убијени овде – већ довољно говори, али и свако дешавање даље. Једно од њих ме је баш изненадило, а то је ко је (или шта је) заправо посада брода који је пристигао иза Робертовог. Клер је направила и сасвим одговарајућу тескобну и безнадежну атмосферу, а да при томе није уопште користила тамне боје, што је својеврсно мајсторство. И глумци су одрадили свој део посла, а Роберт ме је пријатно изненадио.

Едукативни моменат: Наш живот неће постати квалитетнији ако освојимо најудаљенија пространства галаксије и исцрпимо неисцрпну црну рупу. Постаће квалитетнији онда када постанемо хумано и толерантно друштво. И то ми изгледа једнако далеко као и ово путовање кроз свемир, али је више могуће јер можемо да делујемо макар на себе саме.

Оцена наставника:

5(мало сам се колебао, али ипак)

andromedastrain (Small)Сој Андромеда (The Andromeda Strain 1971) је филм о катастрофи која је задесила варошицу Пидмонт у Новом Мексику. Тамо је пао сателит из свемира и изазвао тренутни помор готово свих становника. Власти САД су одмах схватиле да је сателит на себи имао нешто што је смртоносно и чије је порекло ванземаљско. Зато је у врло напредној лабораторији под земљом тим најбољих научника започео тајно истраживање са циљем да изолује непознати агенс и да нађе начин да га уништи пре него што запоседне Земљу.

Критички осврт: Ово је врло студиозно урађен филм са једним врло озбиљним приступом. Чак толико студиозно да је претерано развучен. Но, ипак, није досадан филм, далеко од тога. Додуше, не знам колико ће свакоме бити занимљив јер овде је акценат на научном раду (врло веродостојном), а не на акцији. Има малко узбудљивих момената на крају када Џејмс Олсон спасава читаво постројење од самоуништења у последњим секундама, када га гађају некакви ласери. Додуше, није ми најјасније чему ти ласери, но добро. Глума је предраматична, мада је и тема апокалиптична, па је то ваљда у реду, али оно што ми се свакако допало су реакције ликова које су врло реалне у датим околностима. Свеукупно, ово је јако добар филм и верујем да је био узор за филмове који су се касније појавили у том поджанру. Рекао бих да сам слично окупљање научника видео и у „Сфери“ из 1998, а и неки други мотиви из филма су препознатљиви у каснијим остварењима.

Едукативни моменат: Артур Хил, вођа тима научника, закључио је да су сви уморни, а уморни људи праве грешке. Ја увек подржавам и подстичем рад, али и одмор постоји са разлогом. 🙂

Оцена наставника:

5(реална)

superman III (Small)Супермен III (Superman III 1983) је, јасно, трећи наставак саге о суперјунаку из наслова, а да га тумачи Кристофер Рив. Ричард Прајор је хронични беспосличар у Метрополису, али када је открио да има невероватан таленат за компјутере, не само да је нашао посао, већ се за њега заинтересовао богаташ Роберт Вон. Роберт је успео да изнуди од Ричарда Прајора да овај тако узурпира компјутер да му обезбеди потпуну доминацију у трговини кафом, а потом и енергентима. И не само то; већ и да пронађе рецептуру за израду криптонита како би онеспособио Супермена, како му се овај не би мешао у послове. Ричард Прајор је тек делимично успео да обави овај други посао и направио је криптонит који није ослабио Супермена, али га је начинио мрзовољним и себичним. Но, и то је било сасвим довољно да Роберт профитира, а свет упадне у нове невоље.

Критички осврт: Оно што признајем за претходна два наставка, признајем и овом, а то је неодољиви шарм и машта. Један од бољих тренутака је када је Супермен спасио постројење хемијске индустрије од пожара. Додуше, та моћ је сасвим нова и не иде у прилог доследности лика, али је свакако оригинална. Такође, када се Ени Рос претвара у андроида, прилично је напредно решење. Цео део са злим Суперменом који исправља криви торањ у Пизи и гаси Олимпијску ватру, урнебесан је. Мислим, толико има другачијих и озбиљнијих начина да се покаже та злоба, а режисер Ричард Лестер се одлучио баш за оне који ми никада не би пали на памет. Има ту још луцидних и надасве занимљивих момената и то је сасвим у реду, али оно што не могу да кажем, а требало би, да је франшиза са овим трећим наставком сазрела. Другим речима, овај наставак се није издвојио у односу на претходне, једнако је луцидан и померен, али и наиван и крцат рупама и рупицама. Рецимо, зашто би Супермен уопште објављивао у интервјуу да је његова слабост криптонит? Истина, овај минерал је негде дубоко у свемиру распршен, али још у првом делу је Супермен могао да се увери да зликовци могу да дођу до њега и тако га победе. Зашто давати потенцијалним зликовцима тако моћно оружје на тањиру, пардон у новинама?

Још већи проблем са којим се филм бори је приличан недостатак фокуса. У једном тренутку Супермен среће своју прву љубав Анет О’Тул и наместо да се њихов однос развија кроз филм, па што да не, направи љубавни троугао заједно са Марго Кидер, режисер Ричард Лестер је то урадио тек на самом крају, а у главни део је увео још једну лепотицу Памелу Стивенсон, која је привукла Супермена. Она га је толико опчинила да је успела да га убеди да направи хаварију на нафтном танкеру. Памела глуми лепу глупачицу, која је заправо ингениозна, али до краја остаје нејасно зашто је тај свој таленат скривала. Углавном, Анет је била искључена из филма у току те љубавне авантуре, а Марго готово од самог почетка филма. Ричард Лестер је употребљавао ликове како му је кад одговарало, а тако је радио и са дешавањима и са Суперменовим активностима. У ствари, имам осећај као да сценаристи, брачни пар Дејвид и Лесли Њуман, уопште нису имали план како да заокруже причу већ су више писали по принципу „е, сад би било згодно да уради ово…“ Да, све је то (неким чудом) испало заиста згодно, па чак прича и има неки свој колико-толико логичан ток.

Едукативни моменат: У овом филму Супермен је био супер из много разлога, а један је и што је успео да победи самог себе. Када победимо себе, односно будемо бољи од онога што смо били, можемо с правом да се назовемо суперменима.

Оцена наставника:

4(минусоидна)

frouzen (Small)Смрзнута II (Frozen II 2019) је наставак истоименог цртаћа из 2013. Елза је краљица Арендејла, краљевства на самом северу, и има моћ да ствара предмете од леда. Још у детињству јој је њен отац причао о зачараној шуми у којој је живео народ са којим су становници Елзиног краљевства желели да склопе добросуседске односе. Међутим, нешто је кренуло по злу и два народа су заратила. То је наљутило духове шуме и они су ту област прекрили непробојном маглом. Сада, много година касније, Елза је чула песму која је допирала баш из те шуме и схватила је да је дозива. Зато је пробудила духове шуме и кренула у поход, али не сама. Придружила јој се њена сестра Ана, као и њен вереник, Снешко и ирвас. Ова дружина је добила мисију да ослободи шуму и народ који се у њој налази.

Критички осврт: Океј, ово је мјузикл, али су од самог почетка заиста претерали са певањем. 🙂 Радња ми изгледа некако расуто; Елза трага за нечим неухватљивим и сувише апстрактним, а сви остали јурцају око ње, са разноврсним мотивима који их покрећу. Но, опет, прича се на крају заокружила и дала једну слатку бајкицу са лепим порукама. Није баш да је овај наставак поновио успех првог, али је одржао квалитет.

Едукативни моменат: Елза у песми каже како јој је тог тренутка дивно и да би волела да заувек тако остане, али јој је јасно да се ствари мењају (ма колико год се то њој не допадало). И онда каже како не може да замрзне моменат, али може да „зграби тај дан“. Другим речима, ако уживате у нечему немојте очајавати што ће проћи, већ искористите да уживате потпуно.

Оцена наставника:

5(мајнус)

Лако Је Критиковати 132

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

ogromannaslov (Small)30 ноћи паранормалних активности са ђаволом у девојци са тетоважом змаја (30 Nights of Paranormal Activity with the Devil Inside the Girl with the Dragon Tattoo 2013) је комедија, односно пародија на познате СФ и хорор филмове у чијој је жижи породица Кетрин Фиоре која живи у кући запоседнутој духовима. Кетрин и њен филмски муж Флип Шулц покушавају да нађу помоћ која ће их ослободити ове пошасти, али залуд.

Критички осврт: Ово је једна од оних урнебесних комедија која не адутира ни на радњу јер је нема, а заправо нема ничег другог, па не адутира ни на шта осим на хумор. Проблем је у томе што нема ни њега. Постоји пар добрих покушаја и то је то. За разлику од других урнебесних комедија које сам гледао, ова чак нема ни причу; увод у филм нема никакве везе са остатком, а све изгледа као набацани скечеви са ликовима употребљеним када је већ за којим било потребе, без јасних веза између самих сцена. Ово није филм, ово је неуспели комични шоу.

Едукативни моменат: Овај филм показује да чак и добро зезање захтева неко промишљање. Уколико желите да направите нешто пажње вредно или нешто макар смешно, потребно је да се више потрудите него што је то учинила екипа овог филма. И таленат не би био на одмет. 🙂

Оцена наставника:

1(само таква)

wishmaster (Small) (Small)Господар жеља (Wishmaster 1997) је хорор о духу из лампе (овог пута из драгуља) који испуњава жеље, али на накарадан начин чинећи да они који жељу затраже уједно и зажале. Ипак, главна мета овог духа (кога тумачи Ендру Дивоф) је млађана Тами Лорен јер она може да ослободи читаву расу духова из драгуља. Њихов циљ је да покоре цео свет.

Критички осврт: Поента овог филма је да злодух изокреће жеље тако да испадну лоше за онога ко их каже. И управо у том маниру је и морао да се деси расплет, односно да то буде нека врста надмудривања између њега и главне протагонисткиње Тами и тај део је у доброј мери успео, а режисер Роберт Керцман га је направио онолико узбудљивим и напетим колико је то било могуће. Само испуњавање жеља некада је успело, а некада баш и не. Рецимо, сјајно је изведена сцена где Ендру испуњава жељу Гречен Палмер. Но, оно што филму у целини морам признати то је много маште, почевши од саме журке на персијском двору. Прича је и добро осмишљена и добро реализована, са врло солидним специјалним ефектима. Једино што бих замерио је да је глума баш лоша, мада морам да приметим да Ендру има захвалну физиономију за злодуха каквог тумачи.

Едукативни моменат: Постоји изрека која каже да треба да пазимо шта желимо јер ће нам се можда и испунити. 🙂 Ништа није савршено и све има своје добре и лоше стране. Некада толико нешто желимо да лоше стране не видимо, али постају јасне када то и добијемо. Дакле, пажљиво са жељама, што би рекао Господар жеља.

Оцена наставника:

5(са ве-е-еликим минусом)

Dunwich-Horror-Pic (Small)Ужас Данвича (The Dunwich Horror 1970) је филм рађен према истоименој причи Хауарда Филипса Лавкрафта. На Мискатониском универзитету у Аркхему (Масачусетс) професор Ед Бегли је одржао предавање о реткој књизи Некрономикон. Књига се брижљиво чува као музејски експонат, а за њу је заинтересован тајанствени Дин Стоквел из Данвича. Он је заинтересован и за лепу Сандру Ди, коју је успео да изманипулише да га одвезе кући, а потом и да буде његова гошћа. Дин има неке чудне намере са Сандром, а то схвата и Ед, чија је Сандра сарадница, те покушава да од мештана Данвича сазна више о младићу и његовом пореклу. Чињенице које је открио су узнемиравајуће и све указује да момак има план да искористи и Некрономикон и Сандру како би ослободио застрашујућа бића из друге димензије.

Критички осврт: Морам признати да је Дин као млад, уз стајлинг у овом филму, имао захвалну физиономију за тајанственог незнанца. Мистерија коју гради режисер Данијел Халер је сасвим добра, иако мотив тајанственог станара у кући свакако није новина. Цео тај део залета филма, да га тако назовем, прилично је добро урађен, мада не без мана. Мотиви ликова су неуверљиви, посебно млађане Сандре. Она упорно остаје уз момка иако се чудне ствари дешавају и иако је присуствовала врло дискутабилној смрти његовог деде Сема Џафа. Има и ситних логичких грешака, али ништа што бих баш могао много да замерим. У филму има смелих сцена, са врло суптилном еротиком, али оно што је важније је да су прилично добро режиране. Рецимо, врло занимљива сцена је разговор Сандре и Дина на трави уз флешбекове њеног сна. Дакле, до самог краја готово све је ишло у прилог филму, али велико финале…

Ретко када сам гледао филм који се највећим делом трајања одвијао тако добро, те чак на интересантан начин заобишао слабије специјалне ефекте какви су карактеристика независних филмова и, чак, виспрено решио преплитање димензија, да би сам крај био апсолутни фијаско и начисто урушио филм. Толико је лоше решен да је безмало генијално лош. У том финалу не само да нема логике, већ нема никаквог смисла. Буквално сам био очаран колико је небулозан. 🙂

Едукативни моменат: И још мало о жељама јер крај можемо протумачити и тако да је Дин буквално сагорео у својој жељи да призове бића из других димензија. Чак и код сасвим обичних жеља може да нам се деси то исто. У реду је нешто желети, али не треба имати опсесију. Чак и у жељама (можда баш нарочито у жељама) треба бити умерен.

Оцена наставника:

2(плус)

dodsno (Small)

Мртви снег (Død snø 2009) је норвешки хорор. Група младих студената је дошла у брвнару на планини како би се тамо дружила и уприличила зимске радости на снегу. У брвнари су набасали на кутију са благом, али се испоставило да су то благо опљачкали нацисти од сељана током Другог светског рата. Ти нацисти и даље обитавају у тим планинама, али као крвожедни зомбији, решени да благо поврате.

Критички осврт: Радња је за овај поджанр потпуно класична. Једино одступање је да је, наместо стандардних петоро, на зимовање кренуло седморо младих. И то је једино одступање и уједно једино што овом филму даје какав-такав пик у односу на равну линију. Можда бих тек пар сцена могао да означим као ефектне, док су све остале само допринеле да филм пређе „с ону страну крша“. Режисер Томи Виркола играо се са људским цревима на све начине и иако разумем да људи имају своје фасцинације, форсирање и претеривање напросто дају контраефекат. Сцене јесу крваве, али нису страшне, иако постоји Томијев труд да их таквим учини. Зомбији су у свом најбољем издању колико је то могуће за ситан буџет, али су представљени у таквом стању да тешко да би крв могла да циркулише кроз њихово тело. Но, то се обилато дешава и они пате једнако као и ликови. Један од момака има страх од крви, али то даље у филму није разрађено, па не видим ни смисао инсистирању на томе.

Овај филм има сасвим пристојну продукцију, солидну динамику и добро је режиран. Мислим да Томи има добре идеје, али их некако није разрадио, баш као ни своје ликове. Другим речима, филм има један добар потенцијал да се издвоји у поджанру у којем је рађен, али се то ипак није десило.

Едукативни моменат: У скандинавској митологији помиње се биће драуг. Викинзи су веровали да је драуг врста живог мртваца који похлепно чува богатство које је остављено у његову гробу, што је био обичај Викинга и многих других народа. Ето, да научимо нешто ново и занимљиво.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

zombilendouble (Small)Зомбиленд: Дупло тапкање (Zombieland: Double Tap 2019) је наставак сјајног филма „Зомбиленд“ из 2009. Четворо преживелих Вуди Харелсон, Џеси Ајзенберг, Ема Стоун и Абигејл Бреслин некако се сналазе у свету погођеном зомби апокалипсом и покушавају чак и да се забаве. Међутим, најмлађа Абигејл жуди за својим вршњацима и дечком, а Ема има фобију од удаје, на чему инсистира њен дечко Џеси. Зато две девојке напуштају своју мушку половину, али ће им се Ема ипак вратити пошто ће Абигејл напустити њу због симпатија према Евану Џогији који је успут стопирао. Ема је забринута за своју филмску сестру, тим пре што је Еван пацифиста у свету у коме зомбији мутирају у много опаснија створења и није богзна каква заштита за Абигејл. Кренуће у потрагу за њом, а придружиће јој се и мушки део екипе, што ће бити прилика да се односи међу њима поправе.

Критички осврт: Нема шта, одличан филм и исти такав хумор без обзира на предвидљиве делове попут оног да се Зои Дојч не претвара заиста у зомбија, као и оног да ће хорда зомбија напасти хипи-камп. Такође, ту су и они типични холивудски тренуци спасавања у последњој секунди, али је свеједно сјајан филм, динамичан и надасве забаван.

Едукативни моменат: Џеси је на крају закључио да дом није место, већ људи које волимо. Где су они, ту је и дом.

Оцена наставника:

5(солидна)

doctorsleep (Small)Доктор Слип (Doctor Sleep 2019) је хорор рађен према истоименом роману Стивена Кинга из 2013, а представља наставак култног филма „Исијавање“ из 1977. Дечак из тог филма је сада одрастао (Јуан Макгрегор) и покушава да побегне од себе самог, односно лошег живота који води. Тако долази до малог града у Њу Хемпширу и тамо наилази на Клифа Кертиса, који припада групи лечених алкохоличара и који му помаже да пронађе посао и стан. Међутим, Јуан ипак не налази свој мир јер са њим у контакт долази девојчица Кајли Каран која има моћи попут њега и која га дозива у помоћ. Наиме, негде у другој држави је култ људи са натприродним моћима који муче и убијају децу како би остали вечно млади. Њихов вођа Ребека Фергусон је успела и да је види и да је лоцира и жели да је се домогне и да је убије. Јуан добија мисију да уништи Ребеку и њену дружину и спаси девојчицу.

Критички осврт: „Исијавањe“ је изузетан хорор, култни филм и верујем ремек-дело у свом жанру, тако да је наставак својеврстан ризик. Ипак, олакшавајуће околности за режисера Мајка Фланагана је што је и наставак написао Стивен, а и човек зна да режира. Додуше, у много сцена свео је ризик на минимум држећи се испробаних и ефикасних рецепата, те је сцена када Карел Страјкен умире врло успешна (али и предвидљива) баш због тога. Специјални ефекти су сјајни и сјајно су искоришћени, а глума је на висини задатка, можда чак и један од јачих адута овог филма. Чак су и деца изненађујуће добра.

Сцена када се мајка и дете појављују у Јуановој соби је врло ефектна, али је остала да виси некако са стране, без смисла. Она је могла да израсте у један озбиљан трилер, у којем би се умешала полиција и, рецимо, оптужила Јуана за злочине и то би било и погодно (јер тела убијених злочинаца нестају у диму) и зачинило би причу, али се сценарио готово искључиво базирао на борби натприродних бића. И то је донекле у реду, али неизоставно оставља рупе у радњи јер испада да цео случај уопште није у интересу никог другог, иако су у питању убиства деце. Друга моја замерка би била да, осим Ребеке и Емили Алин Линд, нису уопште приказане моћи осталих чланова култа и према ономе што се да видети тих моћи или нема или уопште нису дошле до изражаја. То их је учинило сувише лаким противницима и радњу мање узбудљивом. Са друге стране, хорор сцене су сасвим добре и убиство дечака је више него мучно. Моја трећа и последња већа замерка је шаблон према коме је филм рађен и који води причу тако да расплет постаје јасан пре него што се десио.

Остаје наравно питање да ли је овај наставак достојан оригинала? Тешко, заиста, мада велики труд постоји и има много позитивних страна. Једна од њих је свакако да се Мајк заиста бавио својим ликовима и разрадио их, што јесте важно за психолошки хорор, а и добро је повезао ову причу са претходном и дао јој смисао.

Едукативни моменат: Иако је Јуан мислио да је за Кајли најбоље било да се крије, односно да крије свој таленат, на крају је схватио да ипак треба да „сјаји“. У животу људи неће позитивно гледати на ваш „сјај“ јер се успех тешко опрашта, како већ кажу. Уосталом, већ на малом узрасту су „штребери“ прокажени. То, ипак, не значи да треба да кријете знање и таленат од других. Треба да сјајите упркос мишљењу других.

Оцена наставника:

4(рецимо)

theroomСоба (The Room 2019) је француски хорор на енглеском језику. Брачни пар Кевин Јансенс и Олга Куриленко су купили кућу и док су се распакивали пронашли су скривену собу. Убрзо и сасвим случајно, Кевин је открио да соба испуњава жеље. Најпре престрављени, врло брзо су се опустили и почели себи да удовољавају желећи све и свашта, да би на крају Олга пожелела нешто заиста посебно. То је у потпуности изменило њихове животе.

Критички осврт: Можда је режисер Кристијан Волкман желео да направи метафору на тему породице и родитељства, те како ово потоње мења живот људи и заправо га подређује дечјем или је желео да преиспита границе људских страхова, а можда је само желео да исприча занимљиву причу, тек јесте у сваком случају понудио једну добру главоломку. Овај филм не може да вас остави равнодушним и без икаквих недоумица. И то ми се заиста допада, али оно што ми смета у овом филму је што је Кристијан префорсирао готово све, пре свега емоције и дијалоге. И глумци су томе допринели. Олга је дала све од себе да озбиљно уради ову улогу, али некако ми није била уверљива. У ствари, глумци који се труде превише, те драматизују и преглумљавају, некако су ми више иритантни него интересантни. И то чини да ми се њихов лик више удаљи него приближи. Такође, Кристијан је форсирао и режију, те као да се трудио да му читав филм буде сачињен од низа уметничких слика. Некада превише труда не мора да доведе и до жељених резултата, чак напротив, али сама идеја и радња која тече, иако у доброј мери предвидљива, свакако су пажње вредни.

Едукативни моменат: Џон Фландерс је рекао да је од особе која не може да добије шта жели опаснија особа која може да добије шта год пожели. Упркос томе што у филму глуми душевног болесника, Џон заиста мудро збори. 🙂

Оцена наставника:

4(јака)

starw (Small)Звездани ратови: Епизода IХ – Уздизање Скајвокера (Star Wars: Episode IX – The Rise of Skywalker 2019) је девети део најпознатије свемирске бајке. Мрачни витез Адам Драјвер успео је да пронађе планету на којој је база Сита, архинепријатеља Џедаја. Тамо је открио да пали император Ијан Макдермид није мртав и да има изузетну свемирску флоту у свом поседу. Адам има амбицију да убије Ијана и тако преузме престо, али наместо тога Ијан успева са њим да направи погодбу. Он му својевољно даје престо под условом да убије последњег џедаја Дејзи Ридли. Адам декларативно прихвата, али његова права намера је да од Дејзи начини своју краљицу. То је ипак захтеван задатак јер је Дејзи са покретом отпора и жели да ослободи галаксију од Адамове тортуре. Но, Адам ипак има адута – он зна тајну која може променити Дејзин став заувек.

Критички осврт: Јасно је да последња, трећа трилогија није понудила онај квалитет као претходне две и то из више разлога: недоследности, неинспиративне приче, бледих ликова, неразјашњених момената… Но, оно што бих ипак највише замерио у претходна два дела је што је курс којим ова прича тече скрајнут и изгубио се дух читаве саге. И тим неким кривим курсем је кренуо и овај наставак, да би се од тренутка када су се Дејзи и Адам сукобили, те се Адамова филмска мајка Кари Фишер умешала, режисер Џеј-Џеј Ејбрамс призвао памети и врло елегантно вратио радњу на прави пут. Од тог тренутка прича постаје озбиљно добра и ако занемаримо предвидљиве моменте, попут оног да ће на крају Адам пробудити успавану лепотицу Дејзи и дати живот за њу, те претеривања (када Ијан сам уништава читаву свемирску флоту електрицитетом из својих руку) и еуфоричне америчке моменте, готово да квалитетом може да парира наставцима из прве две саге.

При томе, Џеј-Џеј је направио причу која неодољиво подсећа на, по мом мишљењу најбољи, „Повратак Џедаја“ и то је урадио тако да то не изгледа као пуко понављање мотива. Док „напољу“ бесни битка епских рамера, Дејзи, као једини Џедај (као ономад Марк Хамил), доживљава личну породичну драму и покушава да се отме од мрачне стране која напокон прети да је убије. Наравно, она је принцеза попут њене менторке Кари јер ово јесте бајка и њу мора да пробуди принц. Али пошто је чинио недела, он мора и да умре. Баш као што се преподобио, те умро и Дарт Вејдер (тада га је глумио Себастијан Шо). Интересантно, али као да је Џеј-Џеј дао омаж још једном филму који је такође свемирска бајка, али никако није део ове саге. Мислим на „Дину пешчану планету“. У једном тренутку Оскар Ајзак са својим свемирским бродом пролеће поред џиновског црва, а касније сазнајемо о њему да је био шверцер зачина. Зашто то и чему то, заиста не знам, као што не могу да кажем да је то на било који начин утицало на филм.

Углавном, добро је урађен наставак, узбудљив, динамичан, са честим променама амбијента и фином акцијом и на крају ипак осветлао образ трећој, најслабијој трилогији.

Едукативни моменат: Кари је рекла својој ученици Дејзи да никад не потцењује дроида. Ја бих сваком свом ученику саветовао да никад не потцењује никог, па ни дроида. 🙂

Оцена наставника:

5(благодарна)

Cover (Small)Блиски сусрет треће врсте (Close Encounters of the Third Kind 1977) је култни филм режисера Стивена Спилберга који говори о доласку ванземаљаца. У жижи приче је електричар Ричард Драјфус који је доживео блиски сусрет и то му је потпуно променило живот.

Критички осврт: Стивен је одлучио да нам покаже и докаже да је путовање некада интересантније од циља или, макар, довољно интересантно. И успео је у томе, те добио врло коректну причу, иако није скроз у жанру који волим. Наиме, овде има свега много више од фантастике, а пре свега драме, трилера и акције. У ствари, овај филм ме подсећа на досадније епизоде „Досијеа Икс“ када су агенти Молдер и Дејна јурцали за вечито неухватљивим ванземаљцима и при томе наилазили на велике завере власти и емпатичне представнике тих власти који су им омогућавали да наставе даље да јурцају. Но, реално, филму немам шта да замерим, осим динамике која је преспора, посебно на крају. То не значи да је крај лоше решен, напротив. Специјални ефекти и глума су сасвим добри, мада не могу да се ослободим утиска да је Ричард ипак преглумљавао. Укупан утисак је да је ово један сладак и досадан филм, али му квалитет не могу оспорити. И оно што свакако не могу оспорити је да је овај филм поставио извесне стандарде, па и за поменути „Досије Икс“.

Едукативни моменат: Земљани су са ванземаљцима комуницирали језиком глувонемих и музиком. Страни језици увек добро дођу и добро их је знати, али је добро знати и много тога још. Можда нећемо комуницирати са иноземцима музиком, али познавање разних тема, па тако и музике, повећава шансу и да имамо о чему да причамо са новим људима у нашем животу.

Оцена наставника:

4(нисам могао да преломим на пет)

maleficent_mistress_of_evil_ver (Small)Грдана: Господарица зла (Maleficent: Mistress of Evil 2019) је наставак филма из 2014. о овој злоћудној вили из бајке, а коју глуми Анџелина Џоли. Њену штићеницу Ел Фанинг запросио је принц Харис Дикинсон и она је пристала да се уда, али се то Анџелини не допада. Ипак, она прихвата да заједно оду на свечану вечеру у дворац Харисонових родитеља, не слутећи да је тамо чека замка. Наиме, Харисонова мајка Мишел Фајфер не воли виле и намерава да их уништи. Зато ће направити зврчку Анџелини како би је оптужила за тежак злочин и добила оправдање за рат који спрема против вилинског света.

Критички осврт: Да, ово је бајка која говори о љубави принчевског пара Хариса и Ел, али је њих режисер Јоахим Ронинг потиснуо у други план, док је у први избацио две остареле, али никако оронуле лепотице Анџелину и Мишел. Попут две шаховске краљице, где бела није обавезно и добра, оне воде виспрене, бравурозне дијалоге за столом на којем је свечана вечера. Јоахим је увео и проверене трикове како би што боље продао филм: неодољива мајушна створења, подоста дворских интрига које подсећају на „Игру престола“ и прстохват епске фантастике у виду читавог рогатог и крилатог народа, али свакако моћног. Уз то их је разделио на различите типове, користећи се асоцијацијом на варијабилност људи, али и поднебља из којих ти типови потичу, те их све сместио у свет у малом. Све ово бих могао да назовем креативним идејама, али мислим да су трикови ипак прихватљивији термин у једном овако комерцијалном остварењу. Но, комерцијално или не, тек потпуно је успело.

Битка која се десила је заиста епска, са све сјајним специјалним ефектима, пуно боја, емоција и добре глуме. Све похвале.

Едукативни моменат: Што би рекао свештеник на венчању принчевског пара – ми нисмо дефинисани оним одакле смо, већ онима које волимо. Прелепо речено, заиста.

Оцена наставника:

5(бајковита)

Лако Је Критиковати 130

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

gemini (Small)Близанац (Gemini Man 2019) је СФ трилер о припаднику посебних снага америчке војске Вилу Смиту чији је задатак да снајпером пресуђује терористима. Након тога што је убио човека у брзом возу у покрету, одлучио је да се пензионише. Међутим, ускоро открива да човек кога је убио уопште није терориста и да је тиме постао умешан у заверу коју кује његова Влада. Већ исто вече нападају га маскирани плаћеници, те је принуђен да бежи и да открије о каквој завери се ради јер је то једино што може да му спаси живот.

Критички осврт: Вил већ рутински глуми „набријане“ типове, али овог пута му је лик за неколико нијанси мекшег карактера, па ето прилике да покаже колико је карактерни глумац. 🙂 Верујем да оно што је њему више пријало је што му је ЦГИ графика повратила младост. Ако се тај тренд настави, суперпознати глумци и некада холивудски лепотани могли би наново да освајају срца обожаватељки са великих и малих екрана. 🙂 Но, оно што је мени било импресивније су борбе између Вила и његовог клона, што на мотору, што шакетање међу скелетима. И то је и једини адут овог филма, који, на крају крајева, и јесте акциони. Све остало је прилично танко, а радња пре свега. Прво, мистерије практично нема. Чак и ако занемаримо назив филма, када чујемо да Вил на почетку није убио терористу већ молекуларног биолога, врло је јасно како ће се ствари одвијати, те ко ће кренути да га јури да га убије. То што је Мери Елизабет Винстед открила негде око половине филма апсолутно није више од потврде. Потом, читава јурњава, теорије завере и сви остали сегменти филма већ су виђени у гомили других остварења овог типа и, напокон, већина сцена је предвидљива. Филм је динамичан и забаван, колико то већ акциони филм може бити (дефинитивно није мој жанр), али ништа ново није донео.

Едукативни моменат: Млађа Вилова верзија је на крају направио другачији животни избор иако је веровао да је добар само као војник. Чак и када нам се чини да у животу немамо других опција, не мора да буде тако и сигурно можемо наћи и нешто боље за себе ако потражимо.

Оцена наставника:

3(реалка)

menace (Small) (Small)Претња из свемира (Menace from Outer Space 1956) је црно-бели телевизијски амерички филм. Заправо, ово није замишљено да буде посебан филм, већ је настао сједињавањем три епизоде ТВ-серије о свемирском ренџеру Рокију Џонсу (глуми га Ричард Крејн). Ренџер се, са својом дружином, запутио на планету са које је дошла ракета израђена напредном технологијом. Тамо ће упознати народ налик људима, којима Земљани нису страни и према којима имају одређене намере.

Критички осврт: Хит ми је што Сали Мансфилд носи плашт. И неки други ликови носе плашт, али њој стоји некако најбоље. У ствари, цео филм је хит, са ванземаљцима који су најобичнији људи, али са обележјима Бедуина склоним шљокицама. Они живе у свега једној згради у потпуној пустари и говоре неки брунтави језик, али једнако чисто и енглески јер их Земљани посећују свако мало. И то у својим узаним ракетама које када погледате изнутра довољно су простране да се у њима сместе канабеи на којима путници кроз свемир могу лепо да се опруже да би се при полетању сви одреда поонесвешћивали. 😀 Таквих пресмешних детаља има заиста много и уз драматичну глуму (Морис Кес је био не предраматичан, већ супердраматичан) филм је заиста смешан и донекле забаван.

Међутим, иако филм има некакву идеју, радња је у невероватном хаосу. Ликови су час у ракети, час ван ње, а дечак Роберт Лиден је час био у затвору, час се дружио са својом ванземаљском другарицом. Најпре је потпуно бесмислено да дечака уопште поведу у мисију откривања напредне цивилизације са напредним оружјем, али хајде да прихватимо да ниједна бебиситерка тада није била доступна. 🙂 Режисер Холингсворт Морзе је покушао да у радњу унесе разне активности, па ту има некаквих туча, јурњава ракетама и преврата, ако у ово потоње укључимо и то да су дечак и девојчица одјурили да издају пријаве њеној мами (а шта би деца друго урадила). Међутим, све је то само допринело свеопштем хаосу и потпуно ми је нејасна већина компликованих дешавања у тако једноставно постављеном филму.

Едукативни моменат: Морис је рекао како прави научник не верује ни у шта док се то не докаже. Ја бих додао да је то добро за сваког, без обзира да ли је научник или не – не треба да будемо лаковерни.

Оцена наставника:

1(стварна)

terore (Small)Ужас у свемиру (Terrore nello Spazio 1965) је италијански СФ хорор. Петнаесточлана посада два свемирска брода хрли ка планети са које су дошли сигнали које су очигледно послала интелигентна бића. Међутим, још док су се приближавали планети започели су проблеми и два брода су најпре изгубила аудио, а потом и сваки други контакт. Но, оба су слетела, али не без страшних последица. Капетан Бари Саливан, са својим тимом, покушава да реши мистерију ове планете и да спаси своје људе од очигледних опасности које на планети вребају.

Критички осврт: Ово је један врло драматичан и врло мистериозан филм. Свемирски брод се опасно приближио мистериозној (а каквој другачијој?) планети, те је завладала гравитација која моментално убија чак и бубашвабе, а о људима да не говоримо. Упркос томе, капетан Бари искључио је ауто-пилота и са своје две (отежале) руке приземљио брод. Ех, ти прастари хероји непревазиђени су остали до данашњег дана. 🙂 Увек када гледам ове старе филмове сетим се зашто сам тада обожавао фантастику. За моје дечје очи то је била права ствар; нема сада ту неких припрема и проучавања и истраживања, већ екипа од самог почетка хрли у својој играчкици испред црне позадине са белим тачкама (звездама, јел’те) ка авантури. Додуше, у овом филму постоји јак разлог зашто је све тако брзо започело и то откривамо на самом крају. А свемирски брод је препун дугмића који шљаште и са повеликом куглом на средини. Врло брзо је постало јасно да је једини смисао те кугле да мења боје у зависности од опасности у којој се посада налази, али нека. Важно да изгледа, баш као и свемирска одела са крагнама које уз врат покривају и образе. И све то заиста има своје чари, баш као и сценографија планете која изгледа као џиновски производи најинтересантнијих хемијских реакција у епрувети.

Наравно, филм има гомилу мањкавости, почевши од безнадежне глуме. Рецимо, када је Бари наловио Анхела Аранду да нешто петља око опреме, готово моментално сви су дотрчали у исти мах, иако су пре тога отишли да спавају. Такође, пред крај филма, запоседнути Бари и Норма Бенгел сувише су олако пустили Анхела да им уништи опрему. Но, без обзира на све те рупице и рупчаге, идеја за филм је сасвим у реду, као и прича. Да је спретније испричана, био би то изузетан СФ. Но, и овако, сасвим је довољно добар да заслужи титулу култног класика.

Едукативни моменат: Ванземаљци су добро поентирали; људи ратују међу собом, па тиме показују да им људски живот није важан. Зашто би био ванземаљцима? Примењено на личном плану, други ће ценити наш живот, рад и дело онолико колико га сами ценимо.

Оцена наставника:

4(на три)

galaksiofteror (Small)Галаксија ужаса (Galaxy of Terror 1981) је футуристички филм који почиње приказом погибије последњег преживелог члана свемирске посаде у мисији на тајанственој планети. На другом месту у свемиру, мистични вођа, чије је лице скривено бљештавом црвеном светлошћу, шаље у спасилачку мисију команданта Бернара Беренса и одабрани тим. Оно што ће они наћи на необичној планети је управо оно што каже и наслов филма.

Критички осврт: Режисер Брус Д. Кларк није губио време, баш као ни капетаница његовог брода Грејс Забрински. Очас посла је посада свемирског брода стигла на паклену планету, након што смо видели некакав мистичан разговор мистичних бића. И не само што је посада стигла до паклене планете, већ је одмах нашла руиниран свемирски брод чијој посади су дошли да пруже помоћ, без да су их уопште потражили и иако су принудно слетели (и то једва) на огромну планету на којој су могли да слете било где. Некако се згодило да се приземље тик уз тражени брод и претрага је одмах започела. Без скафандера, разуме се, јер пуста планета има кисеоника довољно за дисање. Колико се све код Бруса брзо одвија, облачење скафандера био би губитак драгоценог времена. Нема смисла да маштовито осмишљена чудовишта и публика жељна маштовито осмишљених чудовишта чекају.

Брус је свакако директан и нема ту шта да се ми питамо шта је хтео. Он јасно показује своје намере и не таји ништа, тако да смо убрзо открили да је Ерин Моран претеча Марине Сиртис из „Звезданих стаза“, те има парапсихолошке моћи јер је то и сама рекла. Малтене се представила публици. 🙂 Са друге стране, Брус не таји ни своје веома чудне (најблаже речено) фетише, тако да џиновски црв силује Таф О’конел. Не могу, а да се не запитам – чему то и зашто, забога, али је Брус имао неку своју идеју ужаса и како он изгледа у галаксији, те нам је кроз заиста занимљиву сценографију представио да се он налази отелотворен у пирамидалној грађевини ничим изазваној. Баш као што су његови протагонисти ничим изазвани одлучили да промене своју мисију спасавања у мисију прилично хаотичног проучавања. Свакако њихово понашање није увек изгледало логично. Из свега овога је јасно да је Брус направио једно небулозоидно замешатељство макар два различита поджанра, које у поменутом небулозоидном маниру и завршава, али не могу да будем сасвим строг. Овај филм је више некакав бреинсторминг, односно набацивање идеја које свеукупно немају неки смисао, али гледајући га данас и те како препознајем елементе каснијег и одличног „Прометеја“ и неких других филмова. Овај филм је прекурсор каснијих значајно бољих остварења и некакав шмек има, а маште му свакако не недостаје. Специјални ефекти за оно време чак и нису лоши, а ни глума, што је својеврсно мајсторство глумаца. Заиста је напор покушати да добро глумиш у оваквом ужасу. Мислим, у галаксији ужаса. 🙂

Едукативни моменат: Едвард Алберт је постао господар тек онда када је савладао страхове, а не када их није имао, за разлику од других чланова свемирске посаде. Права храброст није херојство уз одсуство страха, већ херојство упркос страху.

Оцена наставника:

2(чак на три иде)

anon (Small)Анон (Anon 2018) је трилер који се дешава у будућности. Клајв Овен је детектив који води истраге уз помоћ очију. Наиме, сви људи имају компјутерске импланте који им омогућавају да се информишу о свему на лицу места и размењују слике онога што су видели, али такође и Клајву да пронађе прекршиоце. Невоља настаје када се појављује убица способан да хакује туђе очи.

Критички осврт: Врло интересантна идеја, али са врло предвидљивим заплетом. Јасно је да ће се појавити неко ко може да буде ван „видокруга“, а идеја да жртва види своје убиство мислим да је већ искоришћена у „Чудним данима“ из 1995. Свеједно, радња је прилично интересантна. При томе, динамика уопште није превелика; филм није пребрз, али није досадан, напротив. Рецимо да је најближи овом филму култни филм „Ниске страсти“, са значајно симпатичнијим главним глумцем. 🙂 Но, онај други филм много је боље решен него овај. Решење мистерије није довољно шокантно и некако упросечује онај део приче која се односи на трилер.

Допадају ми се доскочице и уопште дијалози у овом филму. Врло су једноставни, а виспрени. Заговорник сам да су управо такви и разговори и говори најбољи.

Едукативни моменат: Аманда Сајфред је рекла да ће решење наћи свако ко зна како да га тражи. И у праву је. 🙂

Оцена наставника:

4(не баш најјача могућа)

Children-Of-Men-poster (Small)Деца од људи (Children of Men 2006) је футуристички филм чија је радња смештена у годину 2027. Већ пуних осамнаест година становништво је јалово и деца се не рађају. Друштво је у колапсу и свуда у свету дешавају се ратови и немири. Велика Британија одржава какав-такав ред, али има кризу са избеглицама и терористима и зато је постала полицијска држава са препознатљивим елементима фашизма. Клајв Овен, бивши активиста, а сада цинични бирократа, покушава да колико је то могуће животари у оваквом суморном свету, све док га није киднаповала група политичких активиста „Рибе“. Они му дају задатак да набави документа за транзит млађаној Клер Хоуп Ешити. Клајв ће врло брзо схватити да задатак који је добио није пуко шверцовање избеглице, већ заправо нада за спас целог човечанства.

Критички осврт: Режисер Алфонсо Куарон је направио једну врло интересантну ситуацију и поставио питање смисла претходно обесмисливши читаво постојање људског рода тако што му је одузео могућност да има потомство, односно будућност. И то је упаковао у добро осмишљену радњу за коју уопште нисте сигурни у ком правцу ће вас одвести. Не сећам се да сам давно гледао неки филм који има толико слојевиту радњу попут овог. Алфонсо је обрадио питања политике, друштвених односа, људских права и дискриминације, па и заштите животне средине, те када се сви ти слојеви разгрну, остаје љубав као главни покретач протагониста, пре свих Клајва. Алфонсо је довео изузетну глумачку екипу и ова је урадила сјајно свој део посла.

Сцена је одлична, тим пре што је сцена цео град, односно читава област Британије и ту је одрађен феноменалан посао. Све изгледа врло стварно и аутентично, а камера је то снимила баш како треба. Међутим, сцена која ме је и шокирала и задивила је порођај Клер Хоуп. Толико је стварна да бих поверовао да су написали да се глумица заиста породила у филму. 🙂 Ако занемарим пар наивних момената када јуре или гађају мецима Клајва из приличне близине и не погађају, сцене ратовања су такође маестралне. Алфонсо их је направио тако да вас опчине, али и да вас држе под константним стресом због ужаса који ликови доживљавају. Најмоћнија је сцена када Клер Хоуп и Клајв излазе из ратом руниране зграде и све престаје, чује се узвишена музика, они пролазе са бебом и онда, уз нову експлозију, све се наставља где је стало. Мислим да јачу поруку о бесмислу ратовања Алфонсо није могао да пошаље.

Едукативни моменат: Овај филм има одличне поуке и поруке о томе шта је заиста важно, а шта су глупости којима се људи баве и унесрећују једни друге. На нама остаје да се запитамо на шта од ова два ћемо потрошити свој живот. Мислим да сам све рекао. 🙂

Оцена наставника:

5(онакву какву дајем за ремек-дела)

sexmision (Small)Секси мисија (Seksmisja 1984) је пољски култни филм. Луди научник је открио начин како да изведе да људи могу безбедно да проведу време у хибернацији. Његовом експерименту подвргла су се двојица млађих мушкараца, један биолог, а други авантуриста. Међутим, наместо да у хибернацији проведу планиране три године, спавали су читавих 53 године и пробудили се у постапокалиптичном свету. Врло брзо су сазнали да у овом свету више нема мушкараца и да њиме владају искључиво жене. Међутим, тај свет ипак није рај за двојицу преосталих.

Критички осврт: Идеја за филм није лоша, али ми се реализација готово уопште не допада. Најпре, филм претерано дуго траје (117 минута), што не мора увек да буде лоше, али у овом случају има превише празног хода. Део када су у карантину (у којем су заправо заточени) већ је превише развучен, а неминовно клаустрофобичан. Заиста изгледа као тапкање у месту. Даље, оно чега много недостаје у овако постављеном филму је хумор. Ако изузмем пар сцена у филму које су симпатичне, практично ништа није смешно, што је невероватно с обзиром на то каква је тема. И, напокон, радња је сасвим класична и добар део тога је предвидљив.

Интересантна је расправа која се водила између жена организованих као на каквој конференцији и двојице мушкараца и јасна је намера режисера да сукоби две (лоше) крајности: неоправдани феминизам и превазиђен патријархални модел друштва. Читав тај сатирични део (укључујући и алузије на тада, а могуће и сада, друштвено-политичке системе) прилично је пристојно урађен и то је оно што даје култни статус филму, па му и повећава оцену. Ипак, остаје утисак да је све то могло много боље да се уради.

Едукативни моменат: И једна и друга страна су се трудиле да покажу да је постојање (или непостојање) једног пола природно. Можда је најбоље да макар једном оставимо природу по страни и да уважавамо сваког без обзира на пол и на било какве друге разлике. Људи (а ту мислим и на жене и на мушкарце) треба да буду равноправни и да не траже мане једни код других и да себе постављају на прво место.

Оцена наставника:

3(лабавица)

dedsnowII (Small)Мртви снег 2 (Død snø 2 2014) је наставак истоименог филма из 2009. Вегар Хуљ је једини преживели у масакру који се догодио у норвешким планинама. Полиција му не верује да су његово друштво побили зомбији нацисти, већ верују да је убица он. Не иде му у прилог ни то што су му лекари (стицајем несрећних околности) пришили изгубљену руку (у претходном делу ју је сам себи одсекао), која је заправо рука главног наци-зомбија, пошто се она понаша неконтролисано и наставља да касапи људе у Вегаровој близини. Ипак, ускоро ће целокупно становништво моћи да се увери да зомбији о којима он прича и те како постоје и да имају намеру да их све побију.

Критички осврт: Шта је са тим човеком (режисером Томијем Вирколаом) и његовом фасцинацијом људским цревима? Чак ни у другом наставку није одустао од тога да она излећу из стомака, везују се, даве се људи њима и користе се као црева за претакање бензина. Но, сада је прибегао ономе што у првом делу није користио; зомби заразу. Главни зомби Орхан Гамст је попут чаробњака који може да оживљава мртве. То заиста вуче на треш јер угриз (као основни начин преношења заразе) ипак има неку биолошку основу и делује значајно прихватљивије. Но, у претходном делу смо научили да је Томи инспирацију пронашао у скандинавској митологији и да су зомбији заправо бића из тих легенди – драузи. Ако је већ тако, онда ово Томијево решење има неког смисла. Међутим, најзачајнија ствар коју је Томи урадио је да је потпуно променио сензибилитет филма и он је сада из класичног хорора прешао у комични хорор и то врло успешно.

Томи је поједине сцене решио маестрално, неке малтене попут Пајтоноваца. Рецимо, страшно звучи, али је генијална сцена када Вегар убија дечака у болници и при томе је Вегар то стварно одглумио одлично. И онда цела ситуација постаје све луђа, увођењем гикова из САД који су дошли да помогну, иако је врло јасно да је у питању тројка којој не бисте поверили ни две нацртане овце. Ту је и локални шеф полиције и још гомила ликова који су потпуно луцидни. Врхунац је када протагонисти добијају идеју да Вегар оживи комунисте који ће се супротставити зомбијима нацистима. 🙂 Сваки део филма је попуњен, макар духовитим детаљем и динамика је одлична. У једном тренутку се Томи мало нахвалио (што поштујем као сертификовани Нарцис), те је Мартин Стар изјавио како овај филм није као ниједан други и како је заправо направио сасвим нов (под)жанр зомби-филмова. И, морам признати, има ту истине. Углавном, врцаво, смешно, интересантно, свеже, крајње непредвидљиво и повезано у смислену причу. Овај део бољи је од оригинала и то за више ширина. Истина, има рупа у филму, попут оне да је појачање из САД дошло превише брзо, али на њих може да се зажмури јер је све остало сјајно. Чак и крај, који је претерано гадан, али феноменалан.

Едукативни моменат: Вегар је најпре био очајан што му је пришивена рука од зомбија, али је касније не само научио да функционише са њом, већ ју је и искористио да оствари неке своје циљеве. Свака промена која нам се деси делује застрашујуће и лоше, али временом ћемо се и навикнути и увидети како је та промена можда чак и добродошла.

Оцена наставника:

5(уз препоруку љубитељима зомбија)

alicethrought (Small)Алиса с оне стране огледала (Alice Through the Looking Glass 2016) је наставак филма из 2010. Алиса (глуми је Мија Вашиковска) је успешан капетан брода који је наследила од оца. Међутим, брод жели да јој узме Лео Бил, богати племић кога је Алиса одбила. Наиме, она није желела да се уда за њега и тиме му је повредила сујету. Алиса је дошла на његов бал јер је хтела да га убеди да промени мишљење и да јој не преузме брод, али у тој намери није успела. Тада ју је посетио лептир из Земље чуда и показао јој како да у ту земљу наново дође – тако што ће проћи кроз огледало у Леовој радној соби. Ту је сазнала да постоји неко ко има веће проблеме од ње – Луди Шеширџија (Џони Деп) који умире од туге због губитка породице. Она жели да му помогне, а то може да уради само тако што ће од персонификације времена (Саша Барон Коен) добити хроносферу уз помоћ које ће се вратити кроз време и спасити Шеширџијину породицу.

Критички осврт: Режисер Џејмс Бобин је прихватио исти мотив који је имао и његов претходник Тим Бертон – еманципацију жена. У претходном делу Алиса је морала да се уда против своје воље, а сада је морала да иде корак даље; да се одрекне свега онога што жели да ради у животу.

У односу на оригиналну причу из романа, ова је значајно рационалнија. Једино што је дијаболично је играње са простором (и временом, али и тај део је рационализован). Но, и претходна прича је била рационализована такође, па јој то много није сметало. Уосталом, према роману Луиса Керола Алиса јесте симболизовала време, као и у овом филму, тако да неки сегменти јесу доследни. Морам свакако да признам да су и сценографија и авантуре маштовити, без обзира што је читава прича више класична него она написана. И многе мудре мисли и доскочице могу да се чују, а свиђа ми се и што су карактери доследни кроз читаву причу. Џејмс је постигао и да радња, а посебно финале, буде довољно узбудљива и све је пропратио солидним ефектима. Можда се мало више трудио да поједини нељудски ликови буду слатки, али добро, ипак је ово бајкица.

Едукативни моменат: Алиса је имала девизу да је једини начин да се оствари немогуће веровати да је то могуће. Нисам сигуран да је ово могуће, али вреди пробати. 🙂 Но, оно што је рекао Саша далеко је реалније, а врло мудро – прошлост не можемо променити, али можемо учити из ње.

Оцена наставника:

5(жемо)

HyperFocal: 0Алиса у Земљи чуда (Alice in Wonderland 1951) је Дизнијев цртаћ рађен према истоименом делу Луиса Керола. Док јој је сестра читала лекцију из историје, Алиса је заспала и уснила да се налази у земљи у којој „ништа није што јесте, већ јесте све оно што није“.

Критички осврт: Цртаћ је прилично кратак, траје 75 минута, али ипак није збрзан. Можда јесте малко при почетку, али је углавном прича добро испричана и уз веома добру анимацију, с обзиром на годину када је снимљен. Похвалио бих и много маштовитих детаља. Углавном, леп један рад, заиста. Једино бих замерио насилне делове где се ликови међусобно ударају чекићима, што је иначе лоша одлика тих старињских цртаћа.

Едукативни моменат: Алиса је себи давала добре савете, али их се није придржавала и зато је западала у невоље. Ако већ имамо тај сопствени глас разума, треба и да га послушамо.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

Лако Је Критиковати 127

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

mortal (Small)II na IIIСмртоносна битка (Mortal Kombat 1995) је филм рађен према видео-игри истог назива и први је у франшизи филмова која је уследила. Зли цар подземног света жели да пороби и овоземаљски, али не може док његови ратници не победе у десет узастопних борби одабране шампионе из нашег света. Силе зла успеле су да извојевају победу девет пута и одабрани за ову битку су последња нада – посебно два борца Линден Ешби и Робин Шу, као и полицајка Бриџет Вилсон.

Критички осврт: Овај филм ме је подсетио на то зашто не волим акционе филмове. Акционе филмове не волим и због тога што су њихов обавезни део општа места, предвидљивост и нелогичне ситуације (знате оно када пуцају једни на друге из близине и не погађају се или макар не главне протагонисте). Са друге стране морам да признам да је ово остварење свакако врло маштовито, са шмеком кинеске митологије и врло бајковитим ликовима и дешавањима. Филм је прављен без радње, али тако да га воле љубитељи борилачких вештина. Зато је све подређено томе. Туче изгледају реално и добро, са све поштовања вредним акробацијама и гимнастичким триковима, те чак мислим да је фантастични моменат у овом случају тај део уназадио. Рецимо, све је било добро док се Линден борио са Крисом Касамасом („Шкорпионом“), док овај није скинуо своје лице и разоткрио да има лобању наместо главе, те да бљује ватру. Цео тај део, са све Линденовом победом, потпуно је без везе. Готово иста ситуација је и са борбом између Робина и Франсоа Птија. Мислим да се режисер Пол В. С. Андерсон није снашао са уграђивањем фантастичног дела у борбу, али не могу да му замерим јер му је ово један од првих филмова (касније је фантастичном жанру дао не мали допринос). Није се снашао ни са правилима битке тако да је то пред крај било немогуће разлучити. Но, то иде на душу сценаристи Кевину Дронију.

Специјални ефекти који све то прате нису грандиозни, мада их има и то доста и много оних бљештећих, ваљда како би све било помпезније. Филм је иначе помпезан практично од уводне шпице.

Филм напросто одише наивношћу, мада морам признати да се Пол потрудио да протагонисте учини колико-толико реалним, истичући мане једнако као и врлине. Оно око чега се није баш потрудио је да те ликове и њихове међусобне односе мало више разради, а и дијалози су могли да буду бољи. И прича је могла да не изгледа баш толико површно. У ствари, филм више изгледа као да је рађен осамдесетих.

Едукативни моменат: Кристофер Ламбер је рекао Линдену, Робину и Бриџет да могу победити сваког противника, ма како невероватне моћи имао, ако најпре победе сопствени страх. Ово исто би се могло применити и на свакодневни живот где борбе са натприродним бићима нису баш свакодневница. Ми можемо да победимо велике проблеме, чак и оне који нам изгледају несавладиво, ако победимо страх од неуспеха или немоћи.

Оцена наставника:

2(на три, али ипак више два него три)

zoombies (Small)Зоомбији (Zoombies 2016) је хорор који се дешава у зоолошком врту власнице Ким Нилсен. Међу животињама је завладао необичан вирус који их је претворио у зомбије агресивне према људима. Сви запослени, као и стажисти у врту, остали су заробљени и препуштени на милост и немилост помахниталим животињама.

Критички осврт: Радње готово да нема јер се све време вијају по зоолошком врту и иако је камера све то врло пристојно снимила, продукција је очигледно слаба. Већ ми се прва сцена није допала. Могу да прихватим да специјални ефекти нису сјајни, али је све остало далеко од прихватљивог. Таква је и глума.

Проблем је у томе што су страшне сцене толико исфорсиране, често наивно постављене и са толико неуверљивим реакцијама ликова да изгледају више неприродно него жирафе месождери. И дођосмо до идеје; она је у ствари јако добра и звучи баш занимљиво; да код животиња које су угрожене проради ген за самоодржањем које би било усмерено ка отклањању највеће претње – људи. Нажалост, реализована је крајње неартикулисано, трапаво и научно некоректно, те је за режисера Глена Милера можда било боље решење да направи нефантастичан филм у коме би протагонисти остали заробљени са обичним зверима које би се, стицајем околности, ослободиле из својих кавеза. Добио би сличан учинак, а можда и бољи јер би све изгледало кудикамо реалније. Но, онда не би добио жирафе које кидају руке људима, што јесте донекле оригинално. Ипак, најзначајнији предатор је свакако – лав и чак и код зоомбија тешко је избећи да најстрашнији буду они који тај статус имају и у природним условима. Но, све је залуд јер су напади животиња (посебно поменутих лавова) потпуно нелогични, а чак је и саобраћајни удес урађен малтене као у цртаном филму. Глен је заиста лоше режирао и направио пропусте у готово свакој сцени. И као биолог морам да додам да ми се уопште не допада атмосфера у филму где Оне Батлер и Ендру Ашлер са усхићењем убијају птице.

Едукативни моменат: Ким је имала идеју да помогне очувању угрожених врста тако што ће их гајити у свом врту. Такав вид заштите животиња се назива ex sity, што значи ван природног станишта. Е, кад смо то научили, да научимо и да када се врати нека врста у дивљину (након што смо је ex sity методом размножили), онда се то назива реинтродукција. Мора и биологија да се зна. 🙂

Оцена наставника:

1(може на два)

little (Small)Мали монструми (Little Monsters 2019) је филм о несређеном момку Александеру Ингленду који је остао без веренице и завршио у кући своје сестре као подстанар и бебиситер свом сестрићу. Већ на први поглед допала му се учитељица његовог сестрића Лупита Нјонго и он се понудио да јој буде помоћ на излету који је она организовала за своје мале ђаке. Испоставило се да ће излет бити изузетно драматичан јер се из оближње војне базе тајни експеримент отео контроли и започела је инвазија зомбија. Александер и Лупита сада имају тежак задатак да сачувају и себе и сву децу од страшне смрти.

Критички осврт: Ово је сјајан филм за разбибригу, са добрим, свежим хумором и истом таквом причом.

Едукативни моменат: Лупита је пример учитељице за дивљење и то из много разлога. За све моје колеге је препорука да наместо сморног семинара одгледају овај филм. То ће бити право стручно усавршавање.

Оцена наставника:

5(може, наравно)

grass (Small)У високој трави (In the Tall Grass 2019) је филм рађен према истоименој причи Стивена Кинга и Џоа Хила. Брат и сестра Ејвери Витед и Лајсла де Оливејра су на путу ка Сан Дијегу, али су успут морали да зауставе аутомобил јер је трудној Лајсли позлило. Тада су зачули позив у помоћ дечака који је тврдио да се изгубио у оближњој високој трави. Одлучили су да уђу у то поље како би га спасили, али су убрзо схватили да и сами више не могу да се врате назад.

Критички осврт: Филм се „заглавио“ негде на потезу између визуелно перфектног режисера и не претерано спретног сценаристе, за које се испоставило да су иста особа – Винченцо Натали. Идеја за причу је интересантна, а реализована је, па, када бих давао сумативну оцену, рекао бих пре довољно него добро. На страну то што мотив полуделог и манијакалног (у овом случају Патрик Вилсон) члана екипе у невољи није новина (одмах ми је пао на памет први део, па и други део „Коцке“, али примера има и још и познатијих), некако је том аспекту филма дато много више простора него оном интригантнијем – самом лавиринту од траве. И мислим да је ту Винченцо најпре омануо, али су некако уз то ишли и нејасни мотиви ликова, као и њихова не баш уверљива осећања. Рецимо, Лајсла среће Патрика који је истовремено и претња и нада за спас и некако је пребрзо стекла поверење у њега, односно лако се прешалтовала са оправдане сумњичавости на захвалну пратиљу.

Даље, дијалози, који би требало да у једном клаустрофобичном филму и где су ликови упућени једни на друге буду адут, слабија су страна овог филма. Сами ликови су у доброј мери стереотипи, али су глумци урадили добар посао. Сигурно нису прва глумачка постава Холивуда, али су свеједно добри, онолико колико су то у овом случају могли да буду. И, напокон, чини ми се као да Винченцо није могао да „хендлује“ једноличан амбијент који пружа висока трава, па је уносио и напуштену цркву, руинирану куглану и, наравно, чистину са мистичним каменом. Уносио је он штошта, мање или више успешно, па и неке елементе који нису неопходни, попут оних зомбија или немирних душа у корену камена. Ту се негде поткрала и логичка грешка, па ако камен има моћ да зароби сваког ко га дотакне, зашто то није учинио и са дечаком? Но, то је мањи проблем са којим се филм бори. Ипак, поред свих проблема, филму морам да признам добру динамику коју је мајсторство било постићи с обзиром на мањак простора и ликова.

Едукативни моменат: Патрик је узвикивао мантру: „Mind that’s light sells right.“ У буквалном преводу, то би значило да просветљен ум добро продаје, али ја бих ову мудру проширио и на друге области живота осим трговине. Рекао бих да просветљен ум све добро ради.

Оцена наставника:

4(са просветљеним минусом)

insidous (Small)Подмукло: Последњи кључ (Insidious: The Last Key 2018) је наставак трећег дела франшизе „Подмукло“ и преднаставак првог и другог. Лиј Шен је медијум која, са своја два сарадника, помаже људима да се реше непријатних духова који су се запатили по кућама. Међутим, позиву који је добила од Кирка Асеведа није се радо одазвала. Наиме, Кирк живи у њеној бившој кући у којој је провела нимало срећно детињство. Сада мора да се суочи, осим са правим духовима, и са духовима прошлости.

Критички осврт: Режисер Адам Робител добро се поигравао са сенкама, мада јесте претерао или макар довео до границе претеривања оне сцене када вас изненадни звук тргне. Заправо, морам да му признам неколико ствари. Он је са малим буџетом остварио много и јако се добро сналази у спајању и комбиновању најмање два жанра, пре свега хорора (и то натприродног) и трилера, једнако застрашујућег, али је успео да унесе шарма колико год је то у овим жанровима било могуће. Такође, унео је свежину у жанр, иако филм не одише свежином, чак напротив. Рецимо, допало ми се што одрасла девојчица није постала атрактивна девојка, већ стара жена Лиј, што је другачије у односу на очекивано. Да, Адам свакако уме да приреди неочекивано и то се види у преврату негде на средини филма.

Оно што бих му замерио је поједностављење. Он је манијакалне навике Џоша Стјуарта, а касније и Кирка, приписао демонским силама и тако елегантно решио филм да сви они заправо буду жртве. У неку руку они вероватно и јесу жртве, али не на начин како је Адам приказао. Могу да разумем да је неко постао лош услед стицаја околности, али запоседнутност демоном некако више приличи метафори психичког растројства или генетичкој предиспозицији – које сигурно имају удела, али свеједно су једнострано и како рекох поједностављено гледање. Наравно, стоји и аргумент да Адам можда није хтео да уђе у филозофију насиља, већ да направи напросто забаван натприродни филм, али би онда читаво замешатељство на крају филма (у ходнику где су душе умрлих) било залудно. Све у свему, површно је урађен филм у коме све врца од метафора и симболике, а то се види и по томе како је слабашно урађен осећај кривице двојице насилника. Све остало бих свакако похвалио, као што већ јесам у првом пасусу, те додао да прича нема јачих грешака и да је глума била солидна до добре.

Едукативни моменат: Демон са кључевима је закључавањем уништавао своје жртве и симболика је овде веома јасна. Ми држимо кључ наших осећања, мисли и жеља и ми смо ти који треба да откључамо понуђене опције, а не да то други чине наместо нас јер ћемо се увек осећати као да имамо оков око врата.

Оцена наставника:

4(оцена је буквално између три и четири, али нека)

it_chapter_two (Small)Оно – друго поглавље (It Chapter Two 2019) је наставак филма из 2017, рађен према роману Стивена Кинга из 1986. У градићу Дерију у Мејну зли кловн се наново вратио и започео серију убистава. Дружина, која му се супротставила пре 27 година и која је раштркана по разним деловима Америке, поново се окупила на позив јединог који је остао у Дерију – Исаије Мустафе. Исаија има план како да дохака чудовишту, али битка која им предстоји неће бити нимало лака.

Критички осврт: Интересантно за хорор жанр, али овај филм је прилично спор. Вероватно су разлог масовни флешбекови и колико год да се сваком од њих неко оправдање може и наћи, поставља се питање да ли су заиста били неопходни сви они (исту недоумицу имам и за улогу Тича Гранта).

Предвидљивих сцена има, па је тако врло било јасно да је бака Џоун Грегсон, која је дочекала Џесику Чајстен у стану њеног оца, заправо чудовиште. Додуше, сцена је врло језива. Језивих сцена има и праћене су сјајним специјалним ефектима, али оно где ми режисер Андрес Мускијети није био баш сасвим јасан је у чему је желео да поентира. С једне стране фокус је усмерио на личне страхове и трауме из младости сада већ одраслих људи чији су животи добрим делом свим тим дешавањима из детињства и одређени, а са друге стране на мистичну звер којој могу да дохакају само ритуалом северноамеричких нативних Индијанаца. Некако се та два хорора размимоилазе, иако је Андрес уложио завидан труд да их сједини, као што му је то пошло за руком у првом делу. Међутим, у првом делу је то било и једноставније јер су протагонисти били деца и лако је дечје истинске страхове повезати са гротескним ликом кловна и чудовишта које представља јер они и припадају свету дечјих снова, таман били и кошмари. Када поменух кошмаре, као и у првом делу и у овом сам имао утисак да се ради о једном од наставака „Страве у улици Брестова“. А ту је и преписана сцена из „Створа“ из 1982, када глава постаје пауколико чудовиште уз потпуно истоветну реплику коју је тада изговорио Дејвид Кленон, а сада Бил Хејдер. Андрес очигледно воли да даје омаже.

Има и неуспелих сцена, као када Џејмса Рансона напада некакав зомби. У ствари, та сцена је сјајно почела, али је завршетак фијаско. И завршетак филма је фијаско. Разумем ја да је Андрес желео да поентира да страх има онолику моћ колику јој сами дајемо, али је то урадио на врло трапав начин. И ако се малко задубимо у ту сцену, видећемо гомилицу протагониста који довикују кловну да је само кловн, те лако можемо да замислимо сличну ситуацију у којој гомила добацује једној особи да је црнац, геј, дебео или шта год. Дакле, они су прибегли „леку“ од којег им је и самима било лоше – дискриминацији. Поуке које филм шаље су врло збуњујуће. Сам крај, са полетном музиком и великим речима, које је иначе написао самоубица (Енди Бин) како би оправдао свој чин, тек су нова димензија миксованих порука. О патетици не бих овај пут.

Едукативни моменат: Једна од последњих порука у филму је да група која је себе назвала „Губитници“ треба да буде храбра јер губитници немају шта да изгубе. Ипак, то је поједностављено гледиште и увек постоји нешто што може да се изгуби, а ми треба да будемо храбри упркос томе.

Оцена наставника:

3(вероватно треба и мање од овога)

lavkraft ktulu (Small)Последњи Лавкрафт: Реликвија Ктулуа (The Last Lovecraft: Relic of Cthulhu 2009) је филм рађен према краткој причи Хауарда Филипса Лавкрафта и истовремено омаж овом писцу. Двојица пријатеља Девин Макгин и Кајл Дејвис су увучени у авантуру свог живота јер је Кајл последњи потомак Лавкрафта и једини способан да спаси свет од надолазеће претње – ванземаљског крвожедног Ктулуа.

Критички осврт: Нисам упућен у „Ктулу митологију“, како је називају, али фанови кажу да ју је филм пропратио. Филм има тај неки шарм стриповске приче, али је радња свакако супертанка. И морам да признам да известан шарм дају и ликови који су, ипак, стереотипни.

На почетку је ту било малко асоцијације на Индијану Џоунса и његове отимаче ковчега, вероватно и на „Догму“ (и тамо и овде је неки рођак неког познатог био одабрани) и могуће на још неке филмове, али овај филм се можда и није бавио толико пародијом, колико хумором који уопште није лош. Неколико фора је баш било смешно и врло су успеле. У ствари, хумор је кључан у овом филму јер ниским буџетом није могао да оствари богзна какве ефекте и адутира на њих. Режисер Хенри Сејн их је мудро користио и иако није могао да приушти застрашујућу маску Старспона (глуми га Итан Вајлд), макар му је обукао симпатичне мајице. У ствари, учинио је све што је у његовој моћи да направи нешто од филма који је имао све предиспозиције да буде кршевит. И прилично се добро зезао са групом људи коју пежоративно називамо гиковима, те испоручио све предрасуде које имамо о њима. Додуше, то није урадио малициозно, па могу да прихватим шалу.

Едукативни моменат: Девин је направио стрип о својој авантури и постао познат стрип-аутор. Ако на животне ситуације гледамо као на авантуру која инспирише, можемо много тога занимљивог да направимо, попут њега.

Оцена наставника:

4(веома, веома блага)

dvehiljadeiprva (Small)2001: Одисеја у свемиру (2001: A Space Odyssey 1968) је култни филм режисера Стенлија Кјубрика. Људи у будућности (тада) открили су монолит на Месецу, црн и јако висок, који је очигледно поставила нека ванземаљска напредна врста. Монолит је само стајао у кратеру укопан, те постао мистерија и строго чувана тајна америчке Владе и одабраних научника. Приликом једног проучавања послао је пискутав сигнал ка Јупитеру. Осамнаест месеци касније, свемирски брод „Дискавери“ (Откриће), са малом групом научника и напредним компјутером Халом 9000 запутио се ка тој планети.

Критички осврт: У филму су заиста добро урађени ти прелази; рецимо са кости која је аустралопитекусу послужила као оружје и средство за престиж, до свемирског брода. Заправо, у оба случаја се ради о алаткама и Стенли као да се пита докле смо ми заиста стигли у еволуцији и докле она заиста може ићи, али пре свега која је њена сврха. Овај филм има интересантну радњу, али оно што нуди је читава једна филозофија.

Специјални ефекти за оно време су фантастични. Види се (и по томе и по свему другом) да је Стенли мислио на сваки детаљ. Рецимо, стјаурдеса у свемирском броду носи необичну капу као део униформе, што је згодан трик да не би морао да прилагођава ефекте дугој коси која би се распршила у простору без гравитације. Стенли се малко разметао и ефектима и техничким решењима и можда тиме допринео да филм буде спор, али, заиста интересантно, уопште због тога није досадан. Такође, Стенли је добро уклопио и музику. Да не дужим; добро је уклопио све и направио уметнички филм и ремек-дело СФ-а, приде. 🙂

Едукативни моменат: Од коришћења кости као оружја, до изградње свемирског брода са вештачком интелигенцијом, човек је прешао велики пут. Заправо, свако ново откриће је ново путовање и тако треба и да посматрамо стицање знања. Сваки пут када смо нешто научили, ми смо „путовали“, односно стекли нова искуства и напредовали.

Оцена наставника:

5(чиста као суза и као Сунце)

dveiljadedesta (Small)2010: Година када смо остварили контакт (2010: The Year We Make Contact 1984) је наставак претходног филма. Рој Шајдер, који је управљао свемирским програмом и самим тим и мисијом до Јупитера из претходног филма, повукао се са своје функције баш зато што је мисија пропала и сви учесници у њој су побијени. Међутим, сада му се пружила прилика да истражи разлоге неуспеха тако што ће путовати руским свемирским бродом до „Дискаверија“ који још увек кружи у близини Јупитера. И док владе САД-а и Русије практично започињу рат на Земљи, две њихове свемирске посаде и даље раде заједно како би разрешиле мистерију и превазишле све изазове које је мисија поставила пред њих.

Критички осврт: У односу на први филм који је био поезија, овај је више литерарни састав на тему. Значајно је обичнији и некако отрежњујући, намеран да да одговоре на отворена питања из првог дела која су била тако добро постављена да одговори вероватно нису ни били потребни. Но, свеједно, филм је снимљен и немајући куд морао сам да га погледам. И није ме разочарао; у питању је један сасвим солидан СФ, са сасвим коректним специјалним ефектима (мада не увек примереним простору без гравитације) и добром глумом. Има ту и некаквих мировних подука, мада, историјски гледано, у време снимања филма већ је долазило до отопљавања хладног рата између СССР-а и САД-а, па је ово можда био један вид доприноса бреинстормингу како да се тај сукоб разреши. У свемиру је то одрађено боље, на Земљи мало трапаво, али свакако је видан труд да се пропагирају добри међународни односи. И то, између осталог, треба ценити.

Едукативни моменат: Боб Балабан је рекао како би волео да је видео маневар свемирског брода, а Рој како би волео да га је преспавао. При томе, Боб је био тај који је спавао, а Рој је био будан. Ово само говори да немамо сви иста искуства и иако нам туђа изгледају као боља опција уопште не мора да буде тако. Другим речима, не можемо знати колико је нешто добро док то не осетимо сами, али ако нисмо осетили свакако не треба ни да прецењујемо, ни да потцењујемо.

Оцена наставника:

5(овог пута чиста само као Сунце)

shadowmoon (Small)У сенци Месеца (In the Shadow of the Moon 2019) је филм о полицајцу Бојду Холбруку који, крајем осамдесетих година прошлог века, наилази на серијског убицу са врло необичним оружјем, какво до тада виђено није. Он је успео да дохака убици, али девет година касније наново се појављује и наново убија.

Критички осврт: Ово је један сасвим добар трилер са одличном глумом. Можда је превише динамичан, па су ми неки „кораци“ промакли, али свеједно је утисак сјајан. Крај је драматичан, али је сасвим добро решен.

Едукативни моменат: У овом филму идеја је била елиминисати не онога ко је политичар и који шири мржњу према другима, већ оне који му пружају подршку. И то заиста и нажалост има смисла. Политичар је личност која сама по себи не би имала моћи да му је други не дају у виду своје подршке. Све што треба да урадимо јесте да му је ускратимо онда када видимо да ради лоше ствари.

Оцена наставника:

5(стабилна)

Лако Је Критиковати 124

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

raidershark (Small)Отимачи изгубљене ајкуле (Raiders of the Lost Shark 2015) је филм о монструозној ајкули коју је један научник оспособио да лети. Тако да она и из воде и из ваздуха масакрира околни народ.

Критички осврт: Бесмислен назив овог филма потиче од игре речима. Наиме, на енглеском језику се речи ајкула (shark) и ковчег (ark) римују, па отуда и назив како би, ваљда, овај филм подсетио на онај познати и светлосним годинама у квалитету недостижнији филм. У овом су специјални ефекти слабији од оних у емисији „Опстанак“. У ствари, можда су их овде преузели из те емисије када ајкула отвара уста. Оно што у „Опстанку“ нећете видети је да ајкула режи. Е, па, ова то ради. Оно што глумци нису радили је глума. Осећања у овом филму заиста не постоје. Никада до сада нисам видео толико „равну“ глуму и заиста ме је фасцинирало да је неко толико неталентован. Но, да не набрајам, све је лоше у овом, па назовимо га филмом (укључујући и камеру и звук који се осетно мења у наредној сцени). Додуше, има и добрих момената, попут оног када се возе најспоријом бродицом на свету, а чује се адреналинска рок музика. Не знам да ли је режисер Скот Патрик желео да постигне тај ефекат, али оно што је сигурно је да је ставио у филм све чега може да се сети и што је њему изгледало духовито или еротично, али то није обавезно и повезао у неку смисленију целину, да не кажем причу. Ипак изгледа да није имао превише идеја, тако да има понављања, односно идентичних сцена где врцава цица позива свог јуношу у воду, а овај се нећка. Онда њу поједе ајкула, а потом и њега. Не могу да грешим душу, једном је појела најпре њега, пошто може и да лети. Летење ове ајкуле је тек атракција и тешко ју је описати речима (остао сам без истих), па бисте морали да је видите. Ипак, веома саветујем да то ипак не учините.

Едукативни моменат: Професорка у овом филму је рекла како више знамо о површини Месеца него о океанском дну. Но, пошто је у филму све време ајкула пливала у језеру, занемарићемо ову мудрост. Бољу поуку можемо да извучемо из овог филма. Ако толико лоше радите посао као што је то урадила екипа овог филма, онда га немојте ни радити. Само ћете изгубити и сопствено и туђе време, а нећете остварити циљ. Сигурно има других послова у којима ћете показати свој максимум и који ће свима користити.

Оцена наставника:

1(заправо минус један јер је ово испод нуле)

critters (Small)IIЗверке нападају! (Critters Attack! 2019) је четврти наставак франшизе о Крајтсима; малим, али опаким ванземаљцима који су пристигли на Земљу и тероришу становништво једног градића. Ташијана Вошингтон је девојка која се прихватила бебиситерског посла код професорке која предаје на Факултету који Ташијана безуспешно, већ пар година уназад, жели да упише, па јој се то пружило као прилика да стекне значајно познанство. Сада ју је ова криза дочекала на том послу, па осим сопственог, мора да сачува и животе професоркиних двоје деце и свог млађег брата.

Критички осврт: Ово је нека варијанта слатког Ејлијена. Можда не баш слатког, рецимо гремлинастог. Тако да је ово мешавина дечје, инфантилне приче и озбиљног хорора. Добро, сад баш озбиљног је сувише претерано. Нека буде крвави хорор са много убијених и поједених. 🙂 Утисак дечјег дела филма појачава и то што су се као главни протагонисти, осим Ташијане, искристалисала и деца коју она чува као бебиситерка, али и Ди Волас која је бакица и суперспособан борац против ванземаљаца. Иначе је Ди режисер Боби Милер маестрално увео у причу, признајем. Али морам да приметим и да филм има заиста много наивних момената и пати од површности. Радња је потпуно класична за овај поджанр, ако прихватимо да радње уопште и има. Крај је сувише нагао, али, руку на срце, могао је да се деси у било ком моменту, не би направио већу разлику.

Ванземаљци су симпатично осмишљени, са заиста занимљивим адаптацијама, али су специјални ефекти такви да ме више подсећају на Мапете. 🙂 Но, они свакако „чупају“ овај филм, као и харизматична Ташијана, а и други глумци (укључујући и децу) нису били лоши. И ванземаљци и људи су дали шарм овом филму. И иако сам помислио да ће згодни јуноша студент бити изабраник Ташијаниног срца, то се није десило и он је завршио на прилично оригиналан и цртанофилмски (немам бољу реч) начин. Дакле, филм има и непредвидљивих, а не само наивних (и погодних) момената. Добри моменти у филму су ипак значајно ређи од лоших. Нисам гледао претходне наставке, али овај ме свакако није подстакао да их одгледам.

Едукативни моменат: Ташијана је обећала деци да нико од њих неће погинути јер нико од других људи их неће спасити. То звучи контрадикторно, али је у наставку објаснила: нико и не треба да их спаси јер ће спасити сами себе. И то заиста има смисла. Не треба да чекамо да нас неко спашава, већ треба да покажемо иницијативу и помогнемо сами себи.

Оцена наставника:

2(на три; у ствари могла би бити и слаба тројка)

howto (Small)Како причати са девојкама на журци (How to Talk to Girls at Parties 2017) је прича о момку Алексу Шарпу и његовој двојици другара који су једно вече омашили место где је требало да оду на журку и стигли у кућу са врло необичним људима, још необичније обученим и који су изводили врло необичан перформанс. Испоставиће се да су у питању ванземаљци, али свеједно, Алекс се лудо заљубио у једну од њих.

Критички осврт: Овај филм су заједно урадили иначе братски народи Британци и Амери, али сензибилитет и енергија некако више одговара овим првима.

Џон Камерон Мичел је искористио панк субкултуру (која није тако честа у филмовима), врло виспрену филозофију упаковану у интересантне дијалоге, сопствени осећај за уметничко (који је доказао много пута, рекао бих), смисао за хумор и то онај врцави и зачинио са мало шокантног (заиста мало у поређењу са његовим „Шортбасом“) како би свим тиме умотао причу која је, буквално, рађена по обрасцу за тај поджанр. Дакле, када оголимо сву ту „шминку“ (која јесте импресивна), не добијамо богзна какву радњу. Овде је адут више на симболици. Он је представио ванземаљце као део једне личности и да би то учинио очигледнијим, обукао их је у занимљиве, али једнобојне костиме и подарио им нарочите моћи. На пример, није случајно што колонија која представља секс има моћ да из жене израсте мушкарац током њихових активности, а како би се представило да свако има дуалну природу. Еј Џеј Луис је такву своју природу и прихватио (не без отпора, додуше), а под паролом – еволуирај или умри, чиме је Џон јасно и гласно ставио до знања својој публици да је активиста који ће искористити свој таленат да искаже и свој став и брани своја права. Није случајно ни што је одлазак у свемир лепушкасте Ел Фанинг представљен као скок са зграде, односно пропадање јер је одлучила да одустане од себе, а за добробит других. И кроз то и кроз друге елементе филма некако видим да он говори о одрастању. Започео је врло енергично уз сав тај дивљи панк (музика уопште није лоша, иначе), да би на крају нагло успорио темпо и прешао у нежну и сетну причу. Није ли живот управо такав да необуздана младост пређе у године којима више приличи смиривање? Знам да је критика ово највише замерила филму и да је Џон дефинисан као режисер који није успео да одржи енергију до самог краја, али ја бих рекао да то није ни хтео. Џон је као делове личности, а кроз ванземаљске колоније, истакао дух, вољу, ум, глас, секс и снагу. На крају је настала још једна ванземаљска колонија и то је љубав (предвидљиво и једноставно, готово прозаично, али опет мудро). Цео тај део представио је попут Кабале, те тако повезао и ванземаљско и духовно, а и тиме ме уверио да је његова идеја заиста била филозофска.

Што се мене тиче, филм је успешан и тако је и поентирао, а урађен је довољно добро да одржи пажњу.

Едукативни моменат: У једном тренутку Алекс је рекао да људски геном садржи и гене вируса који су изазивали болести код наших предака, да би се онда повезали са нашим генетичким материјалом и себи обезбедили вечито реплицирање. И то је заиста истина, а нама ево још једног сазнања овог пута из области генетике.

Оцена наставника:

5(од мене)

carobni (Small)Џек и стабло пасуља (Jack and the Beanstalk 2009) је филмска адаптација познате бајке. Џек (Колин Форд) је лик у земљи бајки који у школи има слабу оцену из херојства. Зато се распитао шта неко треба да уради да би био херој и добио одговор да треба да жртвује нешто вредно како би некоме другом учинио. Зато је одлучио да дарује своју видео-игру, што је једина вредна ствар коју поседује. За то је добио свега три зрна пасуља, која су му се учинила безвредним, те је трампа изгледала заиста херојска. Међутим, испоставило се да је пасуљ магичан.

Критички осврт: Овај филм би требало да „фасује“ јако малом узрасту јер су све форе више него инфантилне. Опет, са друге стране, фора са дрвосечама неодољиво подсећа на легендарну Пајтоновску песму коју изводи хор дрвосеча, само што је ова значајно пристојнија. Тако да нисам сигуран да ли је режисер Гери Џеј Таниклиф заиста желео да направи комедију коју ће мали узраст разумети или напросто сам нема смисла за хумор, тек свим тим „духовитим“ скечевима умањио је шарм који филм има или би могао да има.

Ако ставимо по страни да су мотиви ликова баш предвидљиви (што није грешка јер и тако су сви личности из бајки), Гери је добро поставио причу и променио је тако да буде интересантнија. Међутим, и ту као да се колебао за који узраст да приреди ову бајку, па поред крајње јувенилних дешавања, ту је див који се понаша као превртљиви нарко бос и има и своју плаћеницу Клои Грејс Морец коју ће преварити. Иначе филм има у неколико наврата модерне елементе, како би био пријемчив млађима и не могу да кажем да су лоши, али нису били ни потребни (рецимо, дечак наместо праве краве продао је видео-игру са кравом, а која је опет са квазистарињским командама). Једино одобравам цаку с почетка, када дечак из бајке машта о стварном свету.

Маске су лоше, али филм је свакако нискобуџетни. И то је необично јер се у њему појављују Кристофер Лојд, Чеви Чејс и Волас Шон. Свеједно, њихове улоге су врло мајушне и сва пажња је усмерена на Колина, Клои и Жилбера Готфрида. И ред је да у дечјем филму дечак и девојчица буду главни и доминантни актери. Уосталом, добро су глумили.

Едукативни моменат: Мали Џек све што је хтео је да постане херој. И успео је у томе због многих врлина, а једна од њих је и што је нашао снаге да опрости Клоино издајство. У ствари, кад размислим, опростити некоме право је херојско дело.

Оцена наставника:

3(ту негде)

THE BOOK OF LIFEКњига живота (The Book of Life 2014) је цртаћ који приказује једну мексиканску причу у вези са њиховим традиционалним празником Даном мртвих. Земљом мртвих владају лепа дама Санта Муерте и Шибалба, зли бог. Она влада лепом земљом у којој душе мртвих имају свакодневне светковине, а он земљом у којој обитавају душе оних које се више нико не сећа и која је хладна и мрачна. И пошто је Шибалби досадило да влада таквом земљом, направио је опкладу са Ла Муерте да ће завладати њеном земљом ако у спору два супарника победи његов фаворит. Наиме, њих двоје су бацили око на троје деце – девојчицу Марију и двојицу дечака и кладили су се који ће од њих бити Маријин будући изабраник. Међутим, превејани Шибалба послужио се триковима како би свом шампиону омогућио победу.

Критички осврт: Овај филм је налик на „Коко“ снимљен три године касније и иако је тема прозаичнија, ипак је једнако одличан. Све ми се свиђа у овом цртаћу – анимација, прича, хумор и поруке које шаље.

Едукативни моменат: Маноло је морао да победи свој највећи страх – да буде оно што јесте. И успео је у томе и тада се његова прича завршила срећно. И то јесте начин да се свачија прича тако заврши.

Оцена наставника:

5(си)

coraline (Small) (Small)Корелајн (Coraline 2009) је цртаћ о девојчици која се са родитељима уселила у нову кућу. Док су родитељи заокупљени својим послом који обављају од куће, Корелајн се осећа запостављено и досадно јој је. Тада проналази мала врата у зиду за која ће се испоставити да воде у сасвим другачији свет, иако сличан њеном. И тада ствари постају забавније, али и опасније.

Критички осврт: Одмах ми је пажњу привукла врло необична анимација. Цртаћ изгледа мрачно јер су коришћени сиви тонови, а и небо је такво, као и амбијенти. Но, све то има своје оправдање и прича је заиста добра, врло поучна и са много маштовитих детаља.

Едукативни моменат: Корелајн је научила да онај ко вам подилази и чини да вам све буде лепо уопште не мора да буде пријатељ. Заправо, посебно кад су младе особе у питању мора да постоји велики опрез када се појаве такве старије особе јер намере уопште не морају бити добре. Дилери дроге тек су једна од опасности које вребају, на пример.

Оцена наставника:

5(сигурица)

Thiren-Ghosts-poster (Small)IVТринаести дух (Thir13en Ghosts 2001) је римејк истоименог филма из 1960. Тони Шалуб је удовац са двоје деце који је у финансијским потешкоћама јер му је пожар, у коме му је супруга Кетрин Андерсон погинула, уништио сву имовину. Изгледа као да му се срећа осмехнула када је наследио кућу свог ексцентричног ујака Ф. Марија Ејбрахама. Кућа је изгледала заиста фасцинантно, урађена сва у стаклу. Међутим, како је Тонијева породица крочила у њу, показало се да је кућа смртоносна замка.

Критички осврт: Режисер Стив Бек има смисла да направи добру сцену. На пример, дух који прави масакр на почетку ради то на врло застрашујућ, а опет некако методичан начин (како је „спаковао“ човека у гепек, невероватно је ефектна сцена), у сјајно осмишљеном амбијенту (са све тракама које лепршају на ветру) и добрим глумцима. Све је то камера одлично дочарала и са завршницом која је прави климакс са заробљеним плаћеником у кутији. Онда, сцена која приказује како је Тони постао удовац је одлична у својој сведености, мада са превише речи „Волим те“ и типичним америчким „видите нас колико смо срећни били“. Међутим, када је започела права радња у кући, а то је било врло брзо, Стив је правио некакве необичне паузе. И ствар коју није направио најјаснијом је нестанак Тонијеве деце.

Кућа у коју се Тонијева породица усељава је врло маштовито осмишљена, али опет у духу теме. У ствари, ово је иновативан приступ уклетој кући (која изгледа истовремено и мистично и технолошки напредно), што јесте мајсторство с обзиром на то да је тема врло ограничена, клаустрофобична. Додуше, не могу да не приметим сличност са „Коцком“, на пример, али и другим делима, но, свакако добро дизајнирано и овај филм визуелно је јако дојмљив. Прича као прича, није нарочито инвентивна, али није лоша; забавна је, динамична, држи пажњу.

Едукативни моменат: Мари је у једном био у праву, а то је да велике ствари захтевају велике жртве. Додуше, не баш онако како је он то замислио, већ да бисмо урадили нешто заиста крупно, треба да уложимо много рада, времена и да се одрекнемо неких лепих тренутака, па макар то било и пуко ленчарење. 🙂

Оцена наставника:

4(ипак може)

highlender (Small)Горштак (Highlander 1986) је филм о мистериозном човеку Кристоферу Ламберу који је продавац антиквитета, али има и тајни живот. Прича нам открива да он живи већ више од четиристо година и да потиче са висоравни Шкотске, где се борио са члановима других кланова. Његови непријатељи у садашњости, пре свих Кленси Браун, бесмртни су попут њега и имају мисију да победе све остале како би као једини из своје врсте стекли ултимативну моћ.

Критички осврт: Наратив на самом почетку је потпуно беспотребан и беспотребно драматичан. Међутим, већ од прве сцене се видело да је режија у овом филму врло виспрено урађена и да је режисер Расел Малкахи добро уклапао сцене прошлости и будућности. То није изненађујуће јер сам имао прилике да се уверим (други филм је у питању, додуше) да добро уклапа чак и врло различите мотиве. Целокупна прича је одлична, са јако добром идејом, али је реализација прилично трапава. И поред свих (више него очигледних) мањкавости филма, он је, према мом скромном мишљењу, ремек-дело фантастике.

Битке су биле, па шарене. Питер Дајмонд се није снашао са мачем у руци (додуше, Кристофер му је откинуо главу, па и то потврђује да се свакако није снашао 🙂 ), али је изводио бесмислене вратоломије и цела та борба у гаражи (која је била прва) није обећавала добар акциони део. Некако ми ту и просторни распоред није био најјаснији; борци су били час близу, час далеко и нисам могао да разазнам ко је где. Друге борбе су биле боље, али далеко од добрих. Какви су били неспретни у борби, слични су сви били и у глуми. Једино се издвојила Шила Гиш која је, опет, имала маргиналну улогу, па њен допринос није значајан.

Попут битки, и дијалози су били шарени. Повремено су били врло прозаични, површни, али има и сасвим добро урађених, па чак и духовитих.

Едукативни моменат: Награда за победника у борбама бесмртника је била – знање. Знање је заиста награда, а најбоље од свега је што не морамо да се мачујемо и обезглављујемо како бисмо га стекли. 🙂

Оцена наставника:

5(на једвите јаде)

beyondtheedge (Small)Иза стварности (За гранью реальности 2018) је руски филм на енглеском језику. Милош Биковић је преварант који је три месеца разрађивао тактику како да узме од фенси коцкарнице милионе и брижљиво осмишљен план је напокон почео да се остварује. И у самом финишу, пред његовим очима му је мистериозни ривал Петар Зекавица на још мистериознији начин преотео плен. Да зло буде веће, то је разљутило власника коцкарнице Сергеја Астахова, бескрупулозног криминалца, који је Милошу издао захтев да му врати свих пет милиона у року од недељу дана или ће га у противном убити. Да би то могао да изведе, Милош ће потражити помоћ људи са натприродним моћима. Но, ни тада задатак неће бити лак.

Критички осврт: Ово је руски филм на енглеском језику у коме су протагонисти српски глумац Милош и американизовани Шпанац Антонио Бандерас. Не може бити више светски од овога. 🙂

Нарација с почетка је потпуно сведена, очигледна и непотребна. Разумем да је режисер Александр Богуславскиј имао потребу да опише шта заиста Милош ради, али то је урадио на најмање виспрен начин који је могао да се смисли. И надаље је Александр имао потребу да објашњава ствари, па и моћи које имају поједини ликови. Зато је правио посебне сцене за сваког од њих које су изгледале прилично кул, а приказивале су како се цела та моћ одвија у њиховој психи. То јесте донекле иновативно, а претпостављам да је главни мотив био да прикаже како су сви ти људи усамљени у световима које су створили у сопственим главама. Ово би била руска варијанта Икс-људи, али унеколико продубљена. Сцене у другој половини филма су чудно сечене и као да између њих постоји празнина која није испуњена догађајима, те су они ређани редом који не изгледа ни логичан, ни систематичан. Прича се на крају заокружује и као резултат даје значајно виспренију режију и можда је Александр овом променом приступа и добио јачи ефекат. Но, свакако, причу свеукупно није лоше сложио. Динамика је пристојна и ово је један сасвим солидан СФ-трилер са много пута испричаном причом о коцкарима и преварантима.

Милош је глумио осредње до солидно, али оно што му више замерам је да се трудио да личи на неког америчког познатог, попут Леонарда Дикаприја, те није био аутентичан. Самом филму замерам што није разрадио ликове довољно, а односи између њих су превише површни.

Едукативни моменат: Антонио је рекао да су проблеми онолико велики колико смо способни да их решимо. Ако се руководимо овом мудром изреком, а мудра јесте, знамо шта нам ваља чинити.

Оцена наставника:

4(једвита)

sleeper (Small)Спавач (Sleeper 1973) је филм о власнику продавнице здраве хране Вудију Алену, који је својевремено због компликација током рутинске операције криогенски замрзнут, да би га пробудили двеста година касније. Лекари су то учинили мимо прописа јер су побуњеници против полицијске државе у којој живе. Идеја им је да приволе Вудија да им помогне да осујете политичког вођу у намери да реализује тајанствени пројекат „Ован“. Вуди је идеалан као шпијун јер власти немају податке о њему. Ипак, испоставиће се да човек кога су пробудили није баш тип јунака, а још даље од идеалног.

Критички осврт: Неке форе су успеле, али многе нису. И то изгледа зависи од тога на који начин је Вуди пласирао хумор. Он прави добру сцену и уме да се кревељи (и физиономија је захвална), али напросто није за стендап комичара. Његове реплике су оштре, али нису духовите и то се види у сцени када објашњава Дону Киферу личности које су за Дона у том тренутку историјске. Дајана Китон ми је већ далеко успешнија као комичар.

Цела прича је прилично виспрена, са добрим порукама и увек актуелна. Вуди је обрадио све мањкавости друштвеног система прилично добро, али је „закачио“ и револуционаре и њихове „идеале“. Искористио је све друштвене феномене којих је могао да се сети, а које су одраз плитког људског размишљања и сасвим солидно их је уклопио у радњу (у једном тренутку је био и такмичар за мис света). Сасвим солидно је решио и крај филма, тако да изгледа као да цела прича остала недоречена, иако заиста није. Што се будућности тиче, дао је једну колико-толико маштовиту представу, при чему је употребио чак и визију ГМО, који је тада тек био у зачетку (може се рећи да је генетички инжењеринг практично почео годину дана пре овог филма), те свака част на томе. Са друге стране, представе о сексу будућности већ је на сличан начин пласирао филм „Барбарела“ пола деценије раније. „Ћапнуо“ је он покоју идеју са разних страна, врло вероватно и роботе од Ајзака Асимова, но свеједно, филм има много тога оригиналног и изузетну динамику.

Едукативни моменат: Људи будућности, односно Дајана и њени пријатељи, нису заиста разумели да хедонизам који су уживали није идеално друштвено уређење јер им власт и полицијска држава буквално испирају мозак. Власт ће увек покушавати да разним средствима ради управо то, како бисмо прихватали све што нам „сервира“, али наше је да то не дозволимо. И то ћемо успети ако се едукујемо и тако и користимо наш мозак, те га чувамо од „испирања“.

Оцена наставника:

4(жемо)

Лако Је Критиковати 122

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hellboy-hellboy (Small)IV motivacionaХелбој (Hellboy 2019) је трећи филм о суперхероју из наслова. То није наставак филма из 2018. већ више поновни почетак франшизе. Хелбоја глуми Дејвид Харбур и он је син Ђавола, али ради за добробит људи у оквиру тајне организације Биро за паранормална истраживања и одбрану. Најновији задатак који добија је да се избори са џиновима који пустоше Енглеску, али се испоставља да ће његов противник бити неко много моћнији.

Критички осврт: Радња малко изгледа расуто, посебно спочетка, али како се одвија све се више фокусира. Допало ми се што није потпуно класична, иако поставка јесте. Рецимо, у овом случају нема финалне маестралне битке, већ се она одвија у глави Хелбоја и ликови који су около њега боре се мање-више углавном снагом аргумената. Но, и даље је доживљај врло узбудљив и сцена када џиновски демони улазе у свет заиста је дојмљива, пре свега због маштовитих решења њиховог изгледа. Ипак, генерално, специјални ефекти нису ме очарали јер су врло често видно анимирани, попут борбе између Хелбоја и Свињоглавог. Није ме очарао, а још мање засмејао и хумор у филму, мада признајем да има пар добрих фора.

Оно што још иде у прилог необичности радње је што је она смеша врло различитих мотива, иако су сви фантастични; пре свега ту је религија, али и легенда, фолклор, суперхеројштина, те један вампир приде. Режисер Нил Маршал је све то вешто испреплетао и негде мало и претерао, те је лозу легендарног Краља Артура довео у везу са Ђаволом, али добро. Филм је динамичан и држи пажњу, али реално не нуди превише и верујем да ће га критика самлети. Ипак, ја видим један потенцијал, сигурно недовољно искоришћен, али реализован кроз (најмање) коректну причу. Први филм у серијалу увек мора да „трпи“ наратив посвећен хероју и његовим почецима и то, опет, мора да иде на уштрб акцији и борби са силама зла. Зато бих дао шансу другом делу.

Едукативни моменат: Хелбој није дозволио да судбина или спољне околности одлучују о томе какав он треба да буде; ту одлуку донео је сам. Врло често спољашњи утицаји могу бити врло негативни, али ниједан од њих није оправдање да ми будемо лоши.

Оцена наставника:

4(мотивациона)

vrednosti (Small)VВредности породице Адамс (Addams Family Values 1993) је други филм о морбидној породици склоној вештичарењу и гробљима. Вољена супруга и мајка Мортиша Адамс (Анџелика Хјустон) родила је бебу. Међутим, то се није допало старијем брату (Џими Воркман) и сестри (Кристина Ричи), који сматрају да је беба вишак у породици и зато су укључили своју бујну и застрашујућу машту да је се реше. Како би то спречили, а и имали више времена за себе, родитељи покушавају да нађу дадиљу. Нити једна не успева да изађе са децом на крај, док се није појавила слатка Џоун Кјузак. Међутим, испоставиће се да Џоун уопште нема намере да се бави бебиситингом и да њу никаква агенција за дадиље није послала.

Критички осврт: У овом филму комплетна породица Адамс је била у фокусу, али ми је Среда, односно Критина некако заблистала у свем свом мрачњаштву. 🙂 Форе у вези са њом су биле некако најбоље.

Прича је добро, методично испричана и иако је веома слична и по сензибилитету и по току радње и по мотивацији антагониста оној у претходном филму, опет је некако свежа и занимљива. Издвојио бих сцену у кампу када имају представу јер је маестрална од почетка до краја.

Едукативни моменат: Филм се бави породичним вредностима, што и сам наслов каже. Адамсови су прави мрачни чудаци са застрашујућим начином живота. Код њих је све наопачке и смрт је живот. Међутим, за разлику од „нормалних“, они су показали праве вредности: љубав, приврженост, бригу, подршку, разумевање и толеранцију. Праву вредност не чини стил живота, начин облачења или нека друга маргинална ствар и треба то да имамо на уму када вреднујемо друге, па и себе саме, на крају крајева.

Оцена наставника:

5(свакако и дакако)

dracula (Small)IIIДракула 2000 (Dracula 2000 2000) је још једна у низу прича о Дракули, која се, погађате, дешава на прагу 21. века. Кристофер Пламер је Абрахам ван Хелсинг, чувени ловац на Дракулу, који је преживео све ове године захваљујући Дракулиној крви кога држи заточеног у ковчегу у свом сефу-пећини. Он све време себи продужава живот како би пронашао начин да свог заточеника убије једном заувек, пошто ово страшно биће не може да умре ни на који начин. Преокрет настаје када Кристоферова блиска сарадница Џенифер Еспозито, са групом саучесника, проваљује у сеф свог шефа како би се домогла блага које он крије. Нехотице, они су пробудили древног вампира који их је све побио и кренуо у потрагу за биће налик себи самом – Кристоферовом кћерком Жистин Водел.

Критички осврт: Морам да признам да се режисер Патрик Лисје потрудио око три ствари. Једна је његов посао и режија је рађена циљано да задиви, што кадровима, што специјалним ефектима, што ефектним сценама. Друга је замешатељство жанрова како би добио причу која и личи на претходне Дракуле, али се од њих и разликује. Рецимо, на самом почетку, технолошки добро организовани лопови попут оних из „Пинк Пантера“ у сефу ексцентричног Кристофера доживљавају (неки и не преживљавају) праву авантуру Индијане Џоунса, да би се онда десио хорор са вампиром. И трећа је динамика филма која је чак и претерана. 🙂 Све се дешава сувише брзо, а можда чак и збрзано. Рецимо, таква ми изгледа Кристоферова улога. Она је започела уз један нов и свеж приступ, да би се остварила и завршила више него разочаравајуће.

Такође, некако ми је игра мачке и миша између Џерарда Батлера и Жистин трапаво изведена и углавном сувишна. Патрик као да није могао да се одлучи да ли жели романтичну верзију попут оне из 1992. (и ту постоје три љубавнице, само да приметим) или хорор или модерну, урбану причу и остао је у лимбу негде између та три. У сваком случају труд режисера је више него видан, али то исто не бих смео да тврдим и за његову вештину. Постигао је да се добије забаван филм, са пар сјајних фора, али не много више од тога. И да, свакако није било велико изненађење ко је Дракула заиста.

Глумци су били превише театрални за мој укус, посебно Жистин и Џони Ли Милер. Што се ликова тиче, тек се ту Патрик није снашао. Један од значајних ликова с почетка Нејтан Филион постао је безначајан на крају јер га није ни било. Такође, вампиризам се баш није „примио“ код сваког или је Патрик, сва је прилика, заборавио на потенцијалне заражене током филма.

Едукативни моменат: Иако је Кристоферу изгледало да не постоји начин да победи Дракулу, његова филмска кћерка Жистин је нашла начин. Једна од мојих омиљених изрека гласи: ко жели нешто да уради наћи ће начин, а ко не жели наћи ће оправдање.

Оцена наставника:

3(могло би и мање, али хајде нека буде)

petsemeteridva (Small)IIГробље кућних љубимаца 2 (Pet Sematary II 1992) је наставак филма из 1989. За разлику од претходног филма, овај није рађен према причи Стивена Кинга, већ сценарију Ричарда Оутена. Дечак Едвард Ферлонг је остао без мајке Дарлан Флегел, која је била глумица и погинула услед квара на електричним инсталацијама током снимања најновијег филма. Едвардов филмски отац Ентони Едвардс одлучио је да се пресели са сином у Ладлов, родно место његове покојне супруге. Тамо је Ентони упознао другара Џејсона Макгвајера који му је открио једно посебно место; свету земљу Индијанаца која има моћ да оживи мртве. Најпре су оживели Џејсоновог пса љубимца, а онда и дечаковог очуха Кленсија Брауна. Невоља је што наново оживљени више нису били исти као онда када су били живи. Но, то није поколебало Едварда да оживи своју мајку.

Критички осврт: Приметио сам да глумци најтеже глуме мртве људе. Увек им подрхтавају очни капци. То је овај пут био случај са Кленсијем и са тада млађаним Џаредом Риштоном. Но, осим тога, глума свих је прилично била на висини задатка.

Режисерка Мери Ламбер је желела да нагласи насиље које се дешава у породици и у школи и у томе је и успела, чак га пренагласила, што је у реду јер је у питању хорор. Оно што није у реду у овом филму је што се сцене дешавају некако независно једна од друге, тек овлаш међусобно повезане и без одговарајућих реакција ликова већ у наредној сцени. То чини да радња изгледа расуто, без фокуса, иако га очигледно има. Такође, слабашне су везе и са претходним наставком, мада и њих има. И када већ помињем претходни наставак, овај није донео ништа ново. Нити је унапредио причу, нити поджанр у коме је рађен. „Гробље кућних љубимаца“ овим филмом, дакле, ништа није добило, а нећете добити ни ви ако се одлучите да га одгледате. Нећете ни изгубити; истина је да је ово једна танка причица, али довољно је занимљива да одржи пажњу. Крај је лоше решен и по питању саме сцене и по питању специјалних ефеката, али и тако није могао много да поквари утисак.

Едукативни моменат: Млађани Едвард је на тежи начин морао да научи да некада морамо да се помиримо са губитком. Не можемо у свему победити и не можемо имати све што желимо, а то је, на крају крајева, и добро за нас. Зашто је добро, то ћу разјаснити у едукативном моменту неког другог филма. 🙂

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

condemned (Small)IОсуђени (Condemned 2015) је филм о девојци Дилан Франсес Пен која је размажена богаташица и када је одлучила да јој је досадило да слуша родитеље како се константно свађају, отишла је да живи са својим дечком Роненом Рубинстајном, музичарем у покушају. Он живи на Менхетну, али у згради која би требало да је пуста и предвиђена за рушење. У њој живе станари необичних животних опредељења (најблаже речено) и зграда изгледа руинирано и прљаво, тако да Дилан није била фасцинирана да се у њу усели. Међутим, Ронен ју је убедио и одвео у свој графитима ишарани стан. У то неко време се дешава необична инфекција и зараза захвата све станаре који задобијају застрашујуће ране и израслине по кожи, али постају и манијакално насилни једни према другима. Двоје који једини нису подлегли зарази су управо Дилан и Ронен и они се по ходницима зграде боре да сачувају голи живот.

Критички осврт: Овај филм би требало да буде не толико психоделија колико алтернатива и то и у стилу режије и у ликовима који се у филму појављују. Заправо, ликови су са маргине друштва и зараза потиче од њих јер се водоводне цеви пуне њиховом „прљавштином“. То свакако отвара питање мотива режисера Елије Моргана Гезнера да направи овакав филм, али могу да претпоставим да је желео да да коментар, најблаже речено, на урбани начин живота. Заправо некакав став открива и у монологу Лидије Херст и све то има смисла, али је свеукупно гледано причу испричао на сасвим погрешан начин. Проблем је у томе што ликови које је (заједно са глумцима, наравно) створио изгледају утолико нереалније што не показују нити један квалитет мимо стереотипа. Заправо, шминка која приказује модрице и чиреве по телу изгледа за шест дужина реалније, али не поправља ствари много. И прва половина филма је зато потпуно протраћена јер је то требало да буде део у коме ћемо упознати све ликове. Брже би било да смо се подсетили предрасуда које о таквим људима постоје.

Други део филма је тек лош и он већ није у домену алтернативе већ је дебело загазио у треш, као што су штикле Кевина Смита Кирквуда загазиле у излучевине. Филм је по жанру хорор, али није страшан колико је, заправо, гадан. Филм тада постаје хорор само за оне који су се одлучили да уз филм нешто и клопају или грицкају. 🙂 Има ту неких покушаја да се кроз монологе ликова да неки дубљи смисао тога, па чак и да се неки друштвени феномени ту негде пунктирају (можда чак и неке друштвене групе), али су сви они нејасни и махнити, као и цео тај део филма. Филм не даје поенту онога што је Ели започео, већ се завршава општим местом лошег и сасвим обичног хорор филма. И то је штета (у ствари све је штета) јер је филм добро режиран и има заиста занимљивих детаља, попут халуцинација које доживљавају ликови и које су несвакидашње техничко решење.

Едукативни моменат: Тешко је у оваквом филму наћи било шта едукативно, али да пробам… Станари зграде у којој се све то одвија су веровали да ће без плаћања да имају све погодности живота у граду. На крају су на тежи начин схватили да све оно што „ућаримо“ и прођемо без плаћања, заправо платимо, само на другачији начин. Рецимо, ако смо преписивали докторат и стекли статус без истраживања и муке, ипак ћемо платити цену јер немамо знања која су нам потребна и која се подразумевају, а и брука је када се наше замешатељство открије. 🙂

Оцена наставника:

1(нажалост)

marjorie (Small)VМарџори Прајм (Marjorie Prime 2017) је филм рађен према драми Џордана Харисона. Лоис Смит је старица, бивша виолинисткиња, која броји своје последње дане. Како би јој олакшао ситуацију, њен зет Тим Робинс јој је омогућио да разговара са холограмом у лику њеног покојног супруга Џона Хама. Из тог разговора ми сазнајемо какав је био њен живот, али и живот свих чланова њене породице, посебно кћерке Џине Дејвис.

Критички осврт: Атмосфера у филму је тескобна јер је тема таква, а и добри глумци су ту, способни да такву атмосферу и дочарају. Читав филм је урађен кроз дијалоге који су једноставни, али виспрени. Поједине реплике су ме буквално „одувале“. Оно што је важније, овај филм ме није оставио равнодушним и осећања су се мешала; са једне стране прича је таква да разнежи, а са друге да растужи. Одлично је приказана пролазност која узнемирава, али је ублажена утехом која све време провејава. Режисер Мајкл Алмереида није имао намеру да мучи своје гледаоце, већ да исприча причу. Или приче, како желите, али топле људске приче, трагичне у оној мери колико морају да буду.

Мајкл је и врло вешто спојио људску емоцију и компјутерску рационализацију проблема и тако приказао различита гледишта. Оно што није приказао је СФ део. Холограми су свакако напредна технологија, а ови приказани у филму очигледно и вештачка интелигенција, па закључујем да је радња смештена негде у будућности. Ипак, покућство, иако луксузно, не разликује се уопште од данашњег и нисам видео ни технологију која подржава виртуелне личности. Оне се просто појављују и нестају. И мислим да је то добро јер би било какво „лудовање“ у том смислу само оптеретило причу и скренуло фокус. Можда самој причи неки детаљ треба одузети (или чак и додати, мада пре ово прво), али и оваква каква је свакако је изузетна. Сам крај је решен тако да нам поставља питање да ли ће генерације које ће наследити људску врсту заправо бити генерације вештачке интелигенције и то је филозофско питање које употпуњује поенту овог филма.

Едукативни моменат: Можда је и последња реченица коју изговара Лоис порука која може донекле да утеши сваког од нас ко је изгубио неку блиску особу: да је лепо што смо имали прилике да их волимо…

Оцена наставника:

5(уз препоруку љубитељима добре драме)

want (Small)Досијеи Икс: Желим да верујем (The X-Files: I Want to Believe 2008) је други филм рађен према серији „Досије Икс“. Протагонисти те серије Фокс Молдер (Дејвид Духовни) и Дејна Скали (Џилијан Андерсон), агенти су Еф-Би-Аја задужени за паранормалне феномене. У филму они су одустали од тог посла и баве се нечим другим. Међутим, агент Аманда Пит их је позвала као помоћ у расветљавању случаја нестале колегинице Канте Радли. Испоставило се да је Канту отео масовни убица и једини траг који имају су видовите визије бившег свештеника Билија Конолија.

Критички осврт: Врло интересантан, узбудљив и динамичан трилер, баш какав нисам очекивао и то је заиста добро. Режисер Крис Картер је и неочекивано унео неке детаље и цео филм је зачинио односом између Дејвида и Џилијан (и активностима и последицама проистеклим из таквог односа), а да није разбио фокус. Заправо, испреплетао је главну причу која се дешава са личним причама двоје протагониста и то успешно. Његова мудра режија се види и по томе што је мистерију добро прикрио и разрешење није давао чак ни на кашичицу, већ је добар део филма мистерију продубљивао, што није био случај са претходним наставком, односно првим филмом, где је све било мање-више јасно током читавог филма. Но, најмудрији потез је био избор теме; видовитост човека са врло лошом прошлости (уз додатак обавезне предрасуде да такви деликти управо иду уз свештена лица), чије су моћи с једне стране необичне, а са друге балансирају на ивици сумње. И та сумња се појачава како ликови постају све више повезани. Пословична вера Молдерова, као и нас гледалаца, стављена је на добро једно искушење. Једно је када видите крвожедне ванземаљце – они у универзуму досијеа Икс заиста постоје, баш као и велике завере Владе у сенци, али друго је када треба веровати у тешко доказиве моћи једног човека, уз то и уплетеног и, како написах, чија су недела за сваку осуду. Да додам и да је спој религије и СФ-а овде урађен одлично. Заправо, немам шта да замерим овом филму. Можда су дијалози двоје протагониста могли да буду за нијансу мање апстрактни јер би се и са конкретним постигао, верујем, исти ефекат.

Дејвид и Џилијан су све то пропратили добром глумом, посебно она овај пут, те њен „трзај“ љубоморе према млађој и лепшој Аманди је и неприметан и приметан у исто време. Заиста мајсторски одрађено. Баш као и крај филма, тачно онако како треба, без холивудског пренемагања и патетике. Крај је само потврдио добру оцену.

Едукативни моменат: Лајтмотив овог филма је реченица „не одустај“. И то је сасвим добра парола, чак и када ситуација изгледа безнадежно.

Оцена наставника:

5(бољи је него претходни „Икс-фајл“ филм)

gift (Small)VДар (The Gift 2000) је филм о жени (Кејт Бланчет) која је самохрана мајка и која се издржава користећи своју видовитост. Због тога има и проблема, посебно са Кијану Ривсом, насилником који верује да је она вештица. Но, још већи проблеми настају када, помоћу својих визија, открива да је на Кијановом имању у језеру (мада, пре ће бити да је оно мангрова) ланцима привезан леш младе и раскалашне жене Кејти Холмс. Полиција (додуше нерадо) је истражила језеро и пронашла леш, те хапси Кијануа на лицу места. Међутим, тиме прича није завршена.

Критички осврт: Кијану ме је у овом филму пријатно изненадио. Он у ствари зна да глуми! Заправо, сви глумци у овом филму су били добри. Ликови су добро разрађени, међусобни односи између њих су интригантни и иако се прича „врти“ око њих неколико у варошици, нити је досадно, нити личи на сапуницу. У ствари, овај филм подсетио ме је својим сензибилитетом и темом на серију „Медијум“, мада главне јунакиње те серије и овог филма, осим можда физичког изгледа, немају скоро ништа заједничко.

Филм плени од почетка. Динамика је добра, иако је увод у причу готово пола филма. Онда креће главно дешавање и, наравно, Кијану као очигледан кривац, што би требало да значи да није он. Прилично ми је било јасно ко је заиста кривац, али опет не могу да кажем да је тај трилер део одрађен лоше, напротив. Ово је једна добра прича и добро испричана.

Едукативни моменат: Грег Кинир је рекао како не мисли да у животу постоје велике мистерије и како оно што видиш то и добијаш. Ако он истину збори и ако је то већ тако, онда треба да се потрудимо да видимо добре ствари. 🙂

Оцена наставника:

5(минус)

dvanaest (Small)VДванаест мајмуна (Twelve Monkeys 1995) је футуристички дистопијски филм у коме је друштво десетковано због смртоносног вируса и чак мора да се крије испод површине земље. Брус Вилис је затвореник кога су одабрали да га времепловом врате у време пре избијања глобалне епидемије како би пронашао изворни вирус и омогућио научницима будућности да га испитају и направе лек. Међутим, тај задатак се испоставио као веома тежак, а времеплов не нарочито прецизан.

Критички осврт: Ово је филм где је путовање кроз време најбоље решено, макар у односу на све друге филмове које сам гледао. То је што се тиче СФ дела, а једнако је успешан и трилер. Филм наизглед нема фокусирану радњу и све изгледа као бесциљно јурцање Бруса и Мадлен Стоу, али је све то тако смислено и добро урађено са динамиком која не јењава и крајем који заокружује читаву причу. Осим добре режије, овде је добра и глума и то буквално свих. Овај филм је сјајном причом и изванредном глумом достигао врх са минималном употребом специјалних ефеката. Мислим да се већ лагано може сврстати у ремек-дела СФ-а.

И поруке филма су сјајне и ту не мислим само на еколошке и хумане. Није случајно што се баш за Карол Флоренс испоставило на крају оно што се испоставило. У мору нестручних, иоле стручан биће врхунски.

Едукативни моменат: Научници из будућности су покушавали да нађу решење из прошлости како би спасили будућност. Уколико смо свесни грешака из прошлости и ако се трудимо да их не направимо наново, заиста ћемо спасити будућност. И зато је историја важна.

Оцена наставника:

5(нема шта друго)

aladin (Small)VАладин (Aladdin 2019) је Дизнијев филм рађен по узору на цртани дугометражни исте продуцентске куће и истог наслова. Марван Кензари је велики везир султана Навида Негабана, али су његове амбиције веће. Он жели да буде први, а не други по моћи и зна да му у томе може помоћи чаробна лампа. Она се налази у зачараној пећини у коју може да уђе само онај ко је „дијамант у сировости“. Марвин је покушавао да многе регрутује да уђу у пећину, али нису успевали. Напокон, препознао је „дијамант“ у младом лопову Аладину (Мена Масуд). Изгледало је да ће му Аладин заиста обезбедити оно што највише прижељкује, али се ситуација ипак окренула и господар лампе и, што је важније, духа у њој, постао је ипак Аладин. То је младићу дало шансе да дође до онога што сам највише прижељкује: лепе принцезе Јасмин (Наоми Скот).

Критички осврт: Глумци имају занимљиве и рекао бих одговарајуће физиономије, али некако су ми били бледи у својим улогама. Глумили су технички добро, али је уметнички дојам слаб. И могли су мање да певају, заиста. Композиције нису лоше, али ипак… Иначе, Вил Смит је био пријатно изненађење.

У ствари, цео филм је управо такав – пријатан. Прича је лепо, нежно и романтично испричана и има ту свега, и авантуре и маште и специјалних ефеката. Немам неке веће замерке.

Едукативни моменат: Марван је рекао Мени да ако украде јабуку он је лопов, али ако украде државу онда је – државник. Много је важно шта неко украде, али истина је да колика год да је вредност украденог и ма колико год на високом положају онај што је украо јесте, он је и даље – лопов. Ствари и људе треба називати правим именом. Или макар их тако посматрати. Ко је разумео, схватиће. 🙂

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија)