Лако Је Критиковати 188

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кендимен (Candyman 2021) је наставак трилогије о овом антихероју, али рекао бих да референцира пре свега на први део снимљен 1992. Јаија Абдул-Матин II је сликар заинтересован за урбану легенду Кендимена, а која је у вези са црначким гетом. То ће га инспирисати да направи изложбу, али ће се изложба претворити у масакр, а његов живот ће се у потпуности променити. Испоставиће се да је легенда врло стварна и да је он њен значајан део.

Критички осврт: Баш је добар хорор, који чак има и слојевиту причу која се не огледа само у њеној завршници када постаје кристално јасно какав ентитет представља Кендимен. Када критичарка Ребека Спенс сврстава Јаију у његову врсту, то је заиста зазвучало дискриминативно. И јесте, али на сасвим другачији начин када чујете и објашњење које следи. Међутим, режисерка Нија Дакоста није се зауставила само на томе. Она је хтела да направи поделу међу црнцима, да укаже да постоје и они који су успели да се снађу у свету белих људи и можда је ту најбољи пример епизодна улога Кристијане Кларк, која је у филму кустос престижног музеја. Када Тејона Парис разговара са њом, она схвата, баш као и ми, шта ову истински интересује, где је на њеној листи уметност заиста рангирана и што је најважније – где је рангирано то што та уметност представља. Дакле, Нија је показала да постоје и такви који нису у гету, дистанцирани од црно-белих односа. На то је указао и момак Тејониног брата Кајл Камински на самом почетку и много је таквих детаља који то акцентују. Тејона је прелепа, успешна пословна жена и увек дотерана у приликама које то захтевају, али, у поменутим последњим сценама, некако је испало да истински успешних и измештених можда и нема. Када је доживела хладан туш на властитом примеру, решила је да се брани на једини могући начин. Целој овој теми доприноси уводна нумера и завршни цртаћ, који су језиви колико и сам филм.

Прича је добро вођена и одрађена, са конзистентним, аутентичним ликовима. Има ту неких празнина које би се ваљале попунити, исфорсираних момената и чини ми се да Тејонина прича из детињства није довољно експлоатисана, али и овако филм вреди. Хорор делови су тек повремено страшни, али јесу гадни.

Едукативни моменат: Овај филм говори о томе колико је расизам страшан и он је страшнији од било каквог хорор филма.

Оцена наставника:

(није баш најсјајнија)

Доле на Земљу (Down to Earth 2001) је прича о не баш успешном стендап комичару Крису Року, који је погинуо у саобраћајној несрећи јер се загледао у наочиту Реџину Кинг. Када је стигао на небо анђели Чез Палминтери и Јуџин Ливи су схватили да су његову душу узели пре времена, те како би се искупили, брже-боље су му пронашли ново тело како би га вратили у живот. У питању је времешни и бескрупулозни богаташ Брајан Роудс кога су управо убили супруга Џенифер Кулиџ и њен љубавник Грег Герман. Иако је сада у сасвим другачијем социјалном статусу, Рок не одустаје од старог живота и својих снова.

Критички осврт: Свакако неколико добрих фора има, али далеко мање од онога што бих очекивао. Крис једноставно није смешан и заиста ме је убедио да је пропали стендап комичар. Заправо, цео филм није смешан и тек донекле је комична Ванда Сајкс

Прича је млака и у неким сегментима баш није ни уверљива и јако је тешко поверовати да ће се наочита, млада и никако користољубива Реџина загледати у ипак оронулог Брајана. Још теже је поверовати да ће Брајаново убиство дискутовати богаташи током састанка управног одбора и свеукупно је овде реални део филма мање убедљив од нереалног. Што се фантастичног дела тиче и он је урађен некако неспретно и површно. Ово је један досадњикав филм који се више бави Крисовим стендап наступима него било чим другим у филму, без неке јаче поруке и без емоција.

Едукативни моменат: Реџина је од Брајана захтевала да искористи свој новац мудро и за добре ствари, што је Крис у његовом телу и учинио. И то је заиста добар савет бистре Реџине јер би свет био боље место када бисмо наша добра и утицај који имамо на друге користили да чинимо добро.

Оцена наставника:

(може чак и један)

Прочишћење заувек (The Forever Purge 2021) је пети наставак франшизе „Прочишћење“. Ради се о одлуци америчких власти да једну ноћ у држави прогласе „прочишћењем“: тада су све активности легалне, чак и убиство. Ова власт је пала још у претходним наставцима и закон је поништен, али су људи наново вратили партију познату као Нови очеви оснивачи Америке. Разлог за то је што се године 2048. Америка суочила са имигрантском кризом. Велики број Мексиканаца је нелегално дошао у земљу и „прочишћење“ је враћено као идеја да се поменута криза реши. Оно на шта Очеви нису рачунали је да „прочишћење“ неће трајати једну ноћ.

Критички осврт: Када Еверардо Валерио Гут режира филм, јасно је на коју водницу ће вода тећи јер у питању је Мексиканац. На крају ће пријатељска рука Мексика показати Америци да и они сутра могу бити избеглице, али то није једина порука коју овај филм шаље, но све оне јесу упућене ка лошој страни ксенофобије и чак и благе варијанте те нетрпељивости, попут оне коју показује Џош Лукас, опет су лоше. И то је свакако добра страна филма, тим пре што ју јепласирао аутор који има шта да каже о ксенофобији Американаца. Такође бих као добре стране могао да наведем и даљи развој радње јер заиста јесте логично да „прочишћење“ израсте у нешто веће и деструктивније, много пре него да се по оглашавању сирене сви мирно врате својим животима, као што је то био случај у претходним наставцима. Међутим, сам тај прелаз из „прочишћења“ у „прочишћење заувек“ није баш логичан. Током филма ће се испоставити да се ради о координисаној акцији и сва је прилика да се таква, масовна координација могла радити само преко друштвених мрежа. Како су онда Влада, војска и добар део народа били толико изненађени? Филм има неколико необјашњених ставки, рупа и рупица, али и врло предвидљивих момената и општих места. Борбе су сасвим осредње, а финална је чак и антиклимактична, но опет филм је динамичан, донекле узбудљив и уверљив, са добрим дијалозима и ликовима који су снажни и аутентични.

Занимљиво је да филм у једном тренутку референцира на политику сада већ бившег америчког председника Доналда Трампа и његов зид ка Мексику. И тај његов градитељски нагон баш није пропраћен Еверардовим овацијама, што је очекивано. То свакако филм чини актуелним, иако се ради о години значајно каснијој од ове.

Едукативни моменат: Коло среће уоколи вртећи се не престаје тко би гори ето је доли а тко доли, горе устаје. Ово је цитат Ивана Гундулића, а применљив је на овај филм, али и свакодневни живот.

Оцена наставника:

(али јака)

Лабудова песма (Swan Song 2021) је филм о човеку Махершали Алију који има породицу коју обожава, али нажалост умире од неизлечиве болести. Да би њих поштедео туге, одлучује да се клонира у напредној клиници коју води Глен Клоус и да га клон напросто замени. Међутим, то је лако рећи, али је тешко изборити се са сопственим осећањима и умрети практично сам. 

Критички осврт: Филм почиње врло старом фором када путник у возу једе слаткише другог путника мислећи да су његови и занимљиво је да се сценариста и режисер Бенџамин Клири одлучио за такав почетак, но свакако не без шарма. Такође је занимљиво да му нису сви предмети у СФ-маниру; аутомобил је сасвим такав, али врата се отварају на добру стару кваку. Но, овде је и тако најважнији напредак генетике. Глен је клонирала Махершалу и до половине филма видели смо и идеју и реализацију. Ту се паралелно одвијала и некаква драма, али углавном кроз Махершалина сећања, што није баш директно у вези са темом, попут смрти Њаше Хатендија, филмског брата близанца Наоми Харис. Иако имплицитно све то има везе, имао сам утисак да Бенџамин нема много меса у причи и одуговлачи са драмом која додуше јесте интересантна и гледљива, посебно фановима таквог жанра. Касније се и то некако надовезало, али сувише је исфорсирано. Свакако су више у функцији врцави разговори које Махершала има са Аквафином и њен лик ми више има оправдања од Њашиног. Тек негде од половине филма почиње да се одвија и драма између Махершале и Махершале (да, добро сам написао) која је вратила радњу на онај пут којим прича и треба да се одвија јер, на крају крајева, зато је и испричана. Уосталом, само таква прича и може да пласира питање које је Бенџамин имао на уму: да ли постоји права, ултимативна љубав и да ли она мора да буде несебична? Бенџаминов костимограф је чак пазио да оригинални Махершала носи сиву, а његов клон белу боју, ваљда јер прави мора да умре како би га нови наследио и живео наместо њега, али би боје, управо због жртве коју је оригинални поднео, могле да буду и другачије. Зар он није светац?

Но, право питање је да ли је ово добар филм. И одговор је да јесте. Има ту не баш празног хода, већ више мимохода, али је у питању успешна драма, донекле тужна и срећна (последња сцена је претужна), са СФ моментима који су већ виђени, али обрађени на нови начин. Ако бих ситничарио, довео бих у питање цео пројекат који је водила Глен јер би му се нашла много уноснија намена и некако подозревам да би се ту војска радо уплела, а и терористи и разне друге опасне интересне групе. Но, хајде да кажемо да би овако нешто могло да прође и овако.

У филму се у епизодној улози појављује и Џејр Тинако који се у стварном животу декларише као небинарна личност и заиста је толико андрогини да уопште нисам могао да проценим ког је пола.

Едукативни моменат: Лабудова песма је израз који се користи за последњи важнији рад, односно дело неког ствараоца пре његове смрти. Овај израз датира од старе Грчке, чији су мислиоци, укључујући и Езопа, веровали да лабудови пред смрт певају песму. Биолошки гледано ово није тачно, иако лабудови током живота могу да стварају различите звуке.

Оцена наставника:

(па, хајде, може)

Ускрснуће Матрикса (The Matrix Resurrections 2021) је четврти део саге о Матриксу снимљен након (равно) осамнаест година. Кијану Ривс је програмер који ради на видео-игри „Матрикс“ и његов шеф Џонатан Гроф захтева од њега наставак. Проблем је што Кијану не може да се одлучи да ли је Матрикс његових руку дело или заиста постоји. Његов психијатар Нил Патрик Харис га уверава да су његове епизоде недоумица психолошки проблем и лечи га плавим пилулицама. Међутим, појавиће се Морфеус (Јаија Абдул-Матин II) са својом екипом и понудиће Кијануу црвену пилулу. 

Критички осврт: Овај наставак је добио и позитивне и негативне критике и како ћете га ви оценити зависи умногоме од тога шта очекујете. Ја ћу се прикључити тиму позитивних критичара јер овај наставак нуди оно што Матрикс јесте и уз дух франшизе иде и добра акција са карактеристичним специјалним ефектима (додуше, аутори филма су ту могли заиста више да се потруде), кул ликови и динамична прича. Пошто сценаристи Лана Вачовски, Дејвид Мичел и Александар Хемон нису имали капацитета да понуде оригиналну причу, онда су је макар закомпликовали толико да ју је повремено јако тешко пратити. Но, она пије воду и сада имамо двојицу антагониста Џонатана који уме добро да се бије и Нила који уме добро да сплеткари. Свакако бих волео да видим наставак, мада га крај не најављује као што би се очекивало.

Едукативни моменат: Џесика Хенвик је имала неколико мудрих, а навешћу само пар. Рекла је да што више тражимо, више ћемо и наћи, а такође је рекла да ако не знамо шта је стварно, нећемо моћи да пружимо отпор.

Оцена наставника:

(на мишиће)

Тражи се пријатељ за крај света (Seeking a Friend for the End of the World 2012) је прича у чијем је фокусу Стив Карел, продавац животних осигурања кога је жена оставила у тренутку када је цео свет сазнао да ће се за мање од месец дана десити апокалипса. Најпре је покушао да настави да живи последње дане као што је живео и све претходне, али онда упознаје девојку Киру Најтли која ће му променити оно мало живота који му је преостао.

Критички осврт: Ово је сјајна комедија са супер форама и иако у доброј мери приказује сву тескобу ситуације у којој се нашао цео свет, опет је лепршава и ведра. Једину замерку коју имам је да је крај у потпуности предвидљив, па на неки начин и цео ток приче.

Едукативни моменат: Када је Кира рекла Стиву да жали што га раније није упознала јер није било довољно времена за њих, он јој је одговорио да никада и не би било довољно времена. Зато треба уживати у лепим стварима ма колико год да трају.

Оцена наставника:

(плус)

Прича о Пепељуги (A Cinderella Story 2004) је оно што наслов и каже, а дешава се у модерно време. Пепељуга је Хилари Даф и она ради у ресторанчићу, који јој је остао од њеног покојног оца, на шта је тера маћеха Џенифер Кулиџ, а она сања о свом принцу грубијану нежног срца Чаду Мајклу Марију.

Критички осврт: Ово је комедија која то у ствари није, прилично испразна, површна, наивна и погодна и без хумора. Џенифер је готово успела да направи једну добру фору. Ликови су стереотипи и свеукупан утисак је баш лош. Режисер Марк Росман је успео да причу смести у модерне оквире и учини је реалном, но опет бајковитом и то је лепо извео, али то и није довољно велики подвиг за прелазну оцену.

Едукативни моменат: Виб Хабли је поручио својој филмској кћерки Хилари да не дозволи да је страх од жеља спречи да жели. То је уједно и порука за све нас.

Оцена наставника:

(плус може)

Скуби Ду! Мистерија почиње (Scooby-Doo! The Mystery Begins 2009) је трећи филм и први приквел у франшизи о Скубију Дуу, познатом псу из цртаћа. Необични момак Шеги (Ник Палатас) је усамљен и несхваћен, али ће се то променити појавом два и можда чак и три духа у његовој школи. Заједно са новостеченим пријатељима решиће мистерију зашто су они ту и спасиће школу.

Критички осврт: За један ТВ и дечји филм, ово је сасвим солидно. Расплет је потпуно преписан из филма „Хари Потер и Камен мудрости“ и прилично је предвидљив, а још једна крупна замерка филму је што је лишен сваког хумора. Има ту пар инфантилних, сведених фора, али су и оне ретке. Можда је основна грешка режисера Брајана Леванта та што је пробао да направи цртаћ у играном филму и верујем да би другачији приступ био и свежији и примеренији, али и овако може да прође. Поруке у филму су лепе и верујем да могу само позитивно да утичу на најмлађе.

Едукативни моменат: Четворо протагониста су кроз дружење променили мишљење једни о другима и видели да свако од њих има много добрих страна. Другима треба дати прилику и можда ће нас пријатно изненадити.

Оцена наставника:

(на два)

Непоправљиви Рон (Ron’s Gone Wrong 2021) је прича о дечаку Барнију (глас је позајмио Џек Дилан Грејзер) који једини у школи нема последњи хит технике – малог робота Би-бота који ствара пријатељства. Његови бака и самохрани отац су старог кова и не разумеју сасвим његову потребу да и он има што и друга деца, али ће му ипак набавити један модел. Проблем је што је тај модел оштећен у транспорту и понаша се сасвим другачије од уобичајених. Ускоро ће постати врло занимљив другој деци и проузроковаће низ инцидената, па ће се за њега заинтересовати и челници компаније која производи Би-бота. Барни ће доћи у ситуацију да мора да штити свог робота и пријатељство које је са њим развио.

Критички осврт: Цртаћа о пријатељству између дечака и робота има већ много и овај је један у низу. Оно што га издваја је поентирање правог пријатељства и свих оних опречних ствари које интернет дружење собом носи. Верујем да је то могло и боље, али и овако је сасвим добро реализована та идеја. Посебно бих издвојио алгоритам пријатељства како га је осмислио дечак, као и жртвовање малог робота за дечака како би стекао праву децу као пријатеље. Такође је успела и ситуација коју је имала девојчица Савана (Кајли Кантрол) са славом какву није желела. Режисерски двојац Жан-Филип Вајн и Сара Смит свакако навијају за оне старињске варијанте дружења, али не беже од модерних трендова и направили су један добар компромис.

Едукативни моменат: Овај цртаћ нам говори да је пријатељство двосмерна улица и да пријатељи не раде оно што ми желимо, већ имају своју личност коју треба да прихватимо.

Оцена наставника:

(рецимо)

Шарм (Encanto 2021) је цртаћ о породици Мадригал у скривеном делу Колумбије, која штити читаво насеље својом магијом. Наиме, глава породице Алма (глас позајмила Марија Ботеро) има чаробну свећу која сваком члану породице дарује посебну моћ. Једини члан који моћ није добио је Мирабел (Стефани Беатрис) која свеједно жели да да свој допринос породици и заједници. Оно што ће Мирабел сазнати је да је, према пророчанству њеног ујака Бруна (Џон Легвизамо), она можда разлог за пропаст породице и уништење магије. Ипак, пророчанство је двосмислено и можда је она заправо шанса да се магија спаси, као и сви људи у сеоцету.

Критички осврт: Ово је сјајан цртаћ, маштовит, емотиван са одличним порукама и истом таквом музиком.

Едукативни моменат: Алма се огрешила о Мирабел, а ова ју је осудила. Односе су изгладиле тек када су разумеле животну причу оне друге. Да бисмо боље разумели друге, потребно је да их заиста упознамо.

Оцена наставника:

(да, да и да)

Лако Је Критиковати 187

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Истина или изазов (Truth or Dare 2017) је ТВ филм о осморо младих које је њихов пријатељ Лук Бејнс довео у напуштену кућу где се, пре много година, десила трагедија. И тада су у кући боравили млади који су играли игру истина или изазов и при томе настрадали под мистериозним околностима. За Лукове пријатеље је представљало изазов да ту игру одиграју и они, али се готово одмах испоставило да је враг однео игру и постали су жртве врло сурових задатака од којих нису могли да побегну.

Критички осврт: Овај филм баш узнемирава због застрашујућих (и понеког гадног) задатака за омладину и да сам на месту сценариста Томија Хатсона и Итана Лоренса, који су их смишљали, мало бих се забринуо за себе. 🙂 Сцена када Каси Скербо и Бритни Сарпи комадају једна другу за столићем је преужасна. Свакако је узбудљиво и динамично, а за један телевизијски филм и сасвим солидно. Специјални ефекти су прилагођени и то је најбољи комплимент који могу да дам, а крај филма заслужује све комплименте. Колико год да је филм постигао у овој теми са малим изгледима да то успе (много кредита иде и глумцима), ипак су замерке прилично велике. Било је мање-више јасно ко ће остати у финалу, а некако је то најављено и кроз љубавни троугао на почетку, како би све било интригантније. Такође, неки изазови су предвидљиви или је такав њихов исход, али је најпроблематичнији део погибија Харвија Гилена. Њега је убила зла сила током задатка, а не зато што га није извршио и то обесмишљава цео концепт.

Едукативни моменат: Хедер Лангенкамп је рекла младима како могу бити паметнији од игре; поента је да деле изазове и помажу једни другима. На тај начин су протагонисти имали једину шансу да преживе, али на тај начин и ми имамо веће шансе да ефикасније и квалитетније урадимо посао.

Оцена наставника:

(више је реална од четворке)

Трик ил’ част (Trick ‘r Treat 2007) је хорор који се дешава током Ноћи вештица у фиктивној Вореновој долини у Охају. Поједини становници ове варошице сусрешће се са ужасавајућим бићима и људима и тај сусрет ће бити фаталан.

Критички осврт: Ово је збирка кратких прича у којима су ликови међусобно тек овлаш повезани, али су те везе врло занимљиве. Приче су све у духу празника Ноћи вештица не само зато што се одвијају те ноћи, већ и због бундева, слаткиша и костима који су лајтмотив сваке сцене. Ту је негде и мали дух овог празника који нам је на примеру напада на Брајана Кокса показао шта заиста значи чувена енглеска флоскула „Trick ‘r Treat“. Углавном, врло добро одрађен хорор са истим таквим превратима, тим пре што су миксовани поджанрови, што је ем мајсторство режисера Мајкла Дафертија да се снашао у сваком, ем није монотоно.

Едукативни моменат: Дилан Бејкер је убијао слабије од себе све док није налетео на Ану Паквин која му је дохакала. Људи који су силни кад-тад ће срести неког моћнијег. И то њима треба да буде на памети ако су довољно мудри (што најчешће није случај), а нама треба да буде јасна изрека да и над попом има поп.

Оцена наставника:

(врло јасна)

Трик или част (Trick or Treat 1986) је филм о момку Марку Прајсу који обожава рок и свог идола певача Тонија Филдса. Његов свет се срушио када је сазнао да је Тони погинуо у пожару у хотелу, па га је његов познаник који ради као радио-водитељ Џин Симонс утешио тако што му је дао јединствену, необјављену Тонијеву плочу. Марку није било довољно да само слуша плочу већ је схватио да када је пушта уназад да ће му се обратити његов идол. Невоља је што је то уједно и призвало Тонија из пакла. И као што каже трејлер овог филма: Тонијеви обожаватељи му нису дозволили да остане мртав, а он њима није дозволио да остану живи. Марк је схватио да мора стати на пут пакленом певачу.

Критички осврт: Радња се споро развија и то у овом случају јесте замерка јер првих четрдесетак минута ми све време гледамо како се Марк бори са момцима из школе који га угњетавају и заокупљен је глам роком и Тонијем, као и девојком Лисом Орголини, али никаквог напретка ликова и саме радње ту нема. Тек онда креће да се дешава нешто и ту се појављује чудовиште које напада девојку у колима. Режисер Чарлс Мартин Смит је направио предугачак увод у којем није изградио мистерију јер је нема; чест мотив у хард року и другим жешћим правцима је сатанизам, свирање плоче обрнуто и пакао који се због тога подиже. Било је само питање када ће се то десити и, као што написах, десило се касније него што би била права мера.

Како је кренуо хорор да се одвија, радња је већ постала интересантнија и свакако се померала у неком смеру. Тај смер је свакако могао да буде и бољи, али је и овако довољно добар. Чарлс је ћапнуо помало мотива из „Страве у Улици брестова“ и „Кери“ и вероватно других битнијих хитова, али ништа превише ресавски, тако да је колико-толико направио аутентични култни класик.

Едукативни моменат: Марк је идеализовао Тонија и није желео да прихвати да је рок музичар и те како имао своје бубице и заправо био лоша личност. Тек када је било касно и када му се много тога лошег десило, схватио је какав је он. Слепо праћење некога није опција, односно није потребно да имамо идоле. А ако имамо узоре, онда треба и да разумемо да ни они нису савршени јер то заиста нико и није.

Оцена наставника:

(врло реална)

Јелењи рогови (Antlers 2021) је филм рађен према краткој причи Ника Антоске (који је уједно и у тиму сценариста) „Тихи дечак“ објављеној две године раније у часопису „Герника“. Кери Расел је наставница у варошици у централном делу Орегона и она примећује повученог ђака Џеремија Т. Томаса, те почиње да сумња да се ради о злостављаном детету. Испоставиће се да је његова прича заиста мрачна, али много фантастичнија.

Критички осврт: Филм је режирао Скот Купер, али изгледа као да је то учинио ипак Гиљермо дел Торо. Филм је страшан, укључена су деца и чудовиште је попут оних из „Пановог лавиринта“. Да ли је Скот узимао савете од свог продуцента не знам, али видим да је ово испао сасвим солидан (мада никако савршен) хорор са глумцима који су добро одабрани, чак и деца. Оно што овом и другим хорорима смета су погодне сцене и нејасне мотивације ликова. Чудовиште прождире, али то није урадило са Роријем Кокраном и Џесијем Племонсом, са тим да овог потоњег није ни убило, а могло је на идентичан начин. Кери јури за Џеремијем и утрчава у напуштени и мрачни рудник сасвим сама, док јој је у колима брат Џеси који је малтене на самрти и којег није збринула у болници. Све је то на тако танком леду да се он већ претвара у воду коју ова прича не пије. 🙂 Финална борба између чудовишта и Кери је разочаравајућа, али је сам крај решен изненађујуће добро.

Интересантно је да су поруке овог филма еколошке и прелаз са приче Грејама Грина о томе како су духови предака љути на сцену загађења обале је маестрално изведена. Ипак, заштита животне средине се јавља тек у уводној и још неким ефектним сценама и скрајнута је. Акценат је више на злостављању деце и туробним судбинама протагониста и те две теме заиста не иду заједно и у комплету је то лоше испало, неразрађено, без фокуса, недоречено и без закључка. Овај филм не изгледа као коначни производ, већ нешто на чему треба још радити.

Едукативни моменат: Кери је доказала и да најстрашнији проблеми могу да се реше ако неко покаже интересовање, као што је она за свог ђака Џеремија

Оцена наставника:

(врло блага)

Истекао (Expired 2022) је филм који прати судбину Рајана Квантена, који живи негде у будућности и који убија људе. Рајан се загледао у Џилијан Нгујен, коју је видео у метроу, а потом се и заљубио. Испоставиће се да је за њега та љубав буквално фатална.

Критички осврт: Филм је невиђено сморан са туробном атмосфером, крупним кадровима и Рајановим монолозима који су више него прозаични. Само му је недостајало да убацује узвике „ах“. Радња се врло споро одвија и велики део филма они ходају улицама. Више од половине филма је прошло, а мени уопште није било јасно ка чему све то иде и где они иду када ходају тим улицама. На крају се испоставило да је у питању несрећна љубавна прича са СФ зачином, чија поставка није лоше замишљена, али реализација је неподношљиво напорна. Могао бих да похвалим глуму свих актера, али ми у овом случају изгледа као расипање енергије.

Едукативни моменат: Џилијан је питала Хјуга Вивинга шта он жели, а он је одговорио да жели истину. Џилијан му је рекла да не може наћи истину на месту где су (нека врста бордела). Онда ју је он упитао зашто људи ту долазе када знају да је све лаж. Она је одговорила зато што је то боље од ничега. Не могу да кажем да је Џилијан у праву, али могу да закључим да то да ли ћете добити истину, лаж или ништа много зависи и од места где тражите.

Оцена наставника:

(да)

Мајка/андроид (Mother/Android 2021) је филм чија је радња смештена у блиску будућност у којој је обавезна послуга у кући андроид. Међутим, у једном тренутку је дошло до бага на мрежи и андроиди су почели да раде оно што никако нису смели: да убијају људе. У фокусу приче су Клои Грејс Морец и Алџи Смит, двоје младих који покушавају да дођу на сигурно место. То је утолико тежи задатак што је Клои у деветом месецу трудноће.

Критички осврт: Овај филм нема оригиналну поставку. Она је виђена у бројним филмовима почевши од култног Терминатора, а и Емили Блант у „Тихом месту“ из 2018. је такође била трудна. Углавном, апокалипса се десила и сада Клои и Алџи настоје да преживе, а настојање сценаристе и режисера Матсона Томлина је да нам укаже на очигледно: да нам нису потребне погодности које имамо јер их нису имали ни наши преци. На Клоином примеру је желео да нас увери да и порођају дајемо више кредита но што га заслужује јер су се толике жене порађале на њиви, а ако идемо даље у прошлост – док су прикупљале плодове и ловиле и зубима кидале пупчану врпцу. Мени то звучи више као демагогија него као аргумент, али хајде да прихватимо да су нас највиши домети науке и технике размазили. И шта даље? Даље су двоје у безизлазној ситуацији покушавали да нађу излаз и таман када сам помислио да ће ово бити још један у низу постапокалиптичних филмова са елегантно избегнутим специјалним ефектима и кул СФ-моментима, протагонисте су напали андроиди у шуми. И сцена је била заиста узбудљива, морам рећи. Таква је и још страшнија сцена када је Клои ушла у кућу андроида са спаси Анџија. На крају је све то испало са јако добро осмишљеним обртом, мада сам га ја предвидео. Не могу да тврдим да је то зато што је предвидљив или зато што имам толико одгледаних филмова, посебно у овом поджанру, али не могу да тврдим ни да је лоше реализован. Као ни сам филм, уосталом, који је динамичан чак и у оним сценама које су више драмске. Допада ми се и што Матсон није трошио време на јефтине акције попут туче Анџија и војника, али јесте на патетичне тренутке на крају филма које, руку на срце, баш и није могао да избегне. Морам да похвалим и фотографију. 

Едукативни моменат: Када је Клои кренула да спаси Алџија, Раул Кастиљо јој је рекао да само може да одшета оданде, Алџи неће ни знати. Тада му је одговорила да не може јер ће она знати. И то је права ствар јер треба да будемо племенити, пожртвовани, солидарни, савесни и морални због себе, а не због других.

Оцена наставника:

(климава)

Сусрет (Encounter 2021) је филм о бившем маринцу Ризу Ахмеду који има мисију да спаси своја два сина од инвазије ванземаљаца. 

Критички осврт: Риз има сјајну харизму (коју не показује у сваком филму, али у овом јесте) и одлично је одглумио. При томе његова улога се мења или макар наш поглед на њу, како Октејвија Спенсер (и ми са њом) чује другачије мишљење које јој даје Рори Кокран. И тај преокрет у причи је одличан јер оно што је кренуло као СФ, сада поприма сасвим нови крими жанр и мотив главног протагонисте је другачији. За разлику од тог преокрета, друге сцене у филму, посебно оне завршне, нису изненађујуће и непредвидљиве. Јасно је било да ће Риз одлучити да остави дечаке у неком ресторану и да ће се старији од њих сакрити у колима. То малко чини да филм није од оних који ће вас одувати, али је добар у готово свим аспектима, посебно је добра сама прича и фотографија.

Едукативни моменат: Када је Октејвија рекла свом пријатељу како је тужна што је погрешила у процени Ризове личности, пријатељ јој је узвратио да не можемо увек бити у праву. И добро ју је утешио, рекао бих, а биће утешно и нама ако схватимо да је то тако и у нашем случају.

Оцена наставника:

(рекао бих да је то то)

Пророчанство (The Prophecy 1995) је филм о рату између анђела који се боре и на небу и на Земљи. На Земљи они су у потрази за мрачном душом која се обрела у телу мајушне Мораје Снајдер, коју покушава да заштити њена учитељица Вирџинија Мадсен и полицајац који није успео као свештеник Елајас Котијас. Показаће се да су њих двоје достојни противници моћним анђелима.

Критички осврт: „Пророчанство“ има своје добре моменте, али су само моменти у питању, пошто цео филм није добар. Док се дешава епонимна битка на небесима која утиче на читаво човечанство, на Земљи се одвија једна блага и бледа крими прича која се и не одвија баш потпуно логички. Наиме, Елајас врло брзо креће сам у истрагу и наместо да тражи помоћ сарадника, придружује му се локална учитељица Вирџинија. Но, хајде да кажемо да му је она била нужан сарадник, али му Кристофер Вокен уопште није био изазован противник иако нас је у много сцена уверио да је његова моћ огромна. Заправо, улога једног таквог глумца је протраћена у овом филму. И идеја је протраћена кроз крајње неинспиративну радњу која још и нема неку јачу динамику, а мистерију ни у траговима, иако се режисер и сценариста Грегори Вајден баш потрудио да нас увери да је у ствари има.

Едукативни моменат: Кристофер је глумио анђела Гаврила и у филму је представљен као арханђел смрти, освете, откровења и благовести. За ова прва два нисам сигуран, али је у Библији свакако описан као божји гласник и он је један од седам великих серафима, што значи да припада групи анђела који у хришћанској религији заузимају прво место уз Бога.

Оцена наставника:

(некако је објективна)

Доле на Земљу (Down to Earth 1947) је наставак филма из 1941. „Ево долази господин Џордан“. Рита Хејворт глуми музу Терпсихору која је из свог дома Парнаса пратила рад младог бродвејског режисера Ларија Паркса и незадовољна његовим мјузиклом о музама (и њој, пре свих) одлучила је да се спусти на Земљу и утиче на њега да измени сценарио. Она ће у томе успети, али ефекат којем се надала ће изостати.

Критички осврт: Капирам зашто су анимирани небески двори, али ми није јасно зашто се то радило са зградама у реалном граду? Ваљда је тако морало, а и доприноси шарму који филм без сваке сумње има, а који је имало и доба када је филм снимљен. У овом филму је полазиште планина Парнас, дом муза из грчке митологије и она је некако уклопљена у религијску представу раја или макар представу какву је имао Холивуд. Јасно је да је режисер Александер Хол хтео да направи некакав компромис између древне и модерне религије. Грчку религију је представио некако лепршаво, наивно и површно и ма шта год мислили о томе, то се заиста уклопило у сензибилитет филма. Глума је, па, онако, слатка и неуверљива и онај део филма који се односи на јаде незадовољне музе и љубавну комедију оправдава сву ту лепршавост и религије и глуме. Међутим, филм има и врло озбиљне моменте у причи.

Наиме, овај филм има врло озбиљну тему; Рита је поборник праве уметности, док је Лари наклоњенији комерцијали. Проблем је у томе што се ово друго много више исплати и питање је да ли би требало ипак инсистирати на правим вредностима. Режисер Александер је поставио ову дилему, али ју је уједно и елегантно заобишао тако што је у причу увео гангстера Џорџа Макридија који ће у случају финансијског неуспеха убити Ларија. С обзиром на то да је Рита сазнала за то захваљујући анђелу Роланду Калверу, онда је и њена одлука да промени мишљење постала јасна. Таква одлука је свакако и оправдана, али да ли је тиме порука филма на правој стази, могли бисмо дискутовати. Оно за шта мислим да нема дискусије је сам шоу и то онај комерцијални, који је углавном схватљив, али је сувише „goofy“, што би рекла браћа Амери. Крај филма је урађен прилично интелигентно, некако и срећно и тужно истовремено, са компликованом драмом када Рита има кризу идентитета. Све у свему, две крајности су спојене у овом филму – неозбиљна прича и озбиљне одлуке ликова, заправо много успешније него спој старе и нове религије.

Едукативни моменат: Главну улогу у овом филму је имала Терпсихора. У грчкој митологији је била муза заштитница плеса. Научили смо нешто ново.

Оцена наставника:

(рецимо да да)

Превара (Hoodwinked 2005) је анимирана бајка о Црвенкапи рађена у крими жанру. Полиција је пронашла Црвенкапу, баку, вука и дрвосечу у сумњивој сцени у бакиној кући и решила је да испита случај. Приче ликова су различите, али опет потврђују једна другу. Карика која их спаја уједно је и кључ ове мистерије коју ће решити жабац налик на старињске детективе, попут Поароа.

Критички осврт: У случају овог цртаћа сам радио наопако: најпре сам гледао наставак, па први део. Тако да ми је анимација била позната, те и даље ми се није дојмила (можда бих изузео неколико успелијих ликова попут полицајца роде), а и знао сам ко је негативац. Опет, морам признати да је режисер Кори Едвардс добро упаковао те сцене које и изгледају и не изгледају тако да је јасно који шумски створ је крив. Иначе ми је прича боља него она у другом делу, свежа, уз сјајне идеје да се бајке повежу са крими причама и да увек књига креће из почетка како који лик прича. Уз солидан хумор ово је врло успео цртаћ.

Едукативни моменат: Већ на почетку овог цртаћа се може чути изрека да не треба судити о књизи преко корица. Мудра изрека и не односи се само на књиге. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може)

Лако Је Критиковати 186

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Превара такође! Капа против зла (Hoodwinked Too! Hood vs. Evil 2011) је цртаћ о Црвенкапи и наставак филма „Превара“ из 2005. Црвенкапа је агент Бироа за срећне завршетке и њен партнер је вук. Међутим, њихови односи нису сјајни и кулминирају баш у најгорем тренутку јер су Биро девастирале свиње, а Црвенкапину баку отела зла вештица која је отела и Ивицу и Марицу. Црвенкапа је кренула у самосталну мисију спасавања, док је мисија вештице да убеди баку да припреми специјалне колаче које дају велику моћ оном ко их поједе. Наиме, вештица и њени савезници кују велике планове да завладају градом.

Критички осврт: Веома ми се допало како су аутори уклопили елементе бајки у савремену причу крими-акционог жанра. Додуше, има ту мотива из различитих жанрова и поджанрова; шпијунских, суперхеројских, борилачких вештина и других и цело то замешатељство је солидно успело. Анимација ми се баш не допада; то је онај тип који више подећа на видео-игру него на цртаћ, али ми се зато хумор допао. Прича није лоша, али далеко је од иновативне. 

Едукативни моменат: Ивица и Марица су на крају били збланути како им то што су појели све колаче није дало више моћи, већ су постали прегојазни. Добили су објашњење да ће се осећати сјајно ако поједу један колач, али да је претеривање лоше. И то јесте тако у исхрани и једно од правила здраве исхране је уравнотеженост. 

Оцена наставника:

(блага и блажена)

Дечак звани Божић (A Boy Called Christmas 2021) је филм рађен према истоименој књизи Мета Хејга. Прича говори о томе како је Деда Мраз започео своју каријеру као дечак. 

Критички осврт: Меги Смит има невероватан шарм и мислим да је добар потез њој поверити улогу приповедача. Њена прича није еуфорично срећна јер има и трагичних момената (а у таквој атмосфери се и одвија), али јесте слатка и некако утешна. Режисер Жил Кенан се није размахао што се тиче специјалних ефеката, узбудљивих сцена и креативне сценографије и у ствари се није размахао ни једним сегментом филма. И поред тога је успео да оствари ефекат и добије један леп мали филм.

Едукативни моменат: Тоби Џоунс је рекао да је немогућност заправо могућност коју још увек не разумемо. Не знам да ли је ово тачно, али звучи добро. 

Оцена наставника:

(врло стабилна)

Тиха ноћ (Silent Night 2021) је црна комедија која се дешава на последњи Божић који ће човечанство прославити. Радња је смештена у кућу Давиде Макензи и Метјуа Гуда који су позвали пријатеље на прославу пре него што ће сви узети смртоносну пилулу. 

Критички осврт: У овом филму жене су доминантни ликови и потпуно владају и драмом и комедијом, свака на свој начин и мушкарци, ма колико год да су добро глумили, у другом су плану. Можда је и режисерка Камиј Грифин солидарно њима дала примат, не знам, али знам да је урадила добар посао и сцене учинила врло ефектним. Добила се једна интересантна драма, која се бави друштвеним темама, али потенцира свакодневни живот и шта је у њему заиста значајно. Поруке су упућене друштву, али фокус је на обичним људима и како се читаво друштво одражава на животе појединаца. Овај филм није једноставан, иако тако изгледа. Морам да похвалим и Камијиног сина Романа Грифина Дејвиса који је таленат за камеру изгледа наследио од својих родитеља и одлично одрадио своју улогу са свега петнаест година. И крај, иако предвидљив, ипак је добар.

Још бих приметио да ова тема (живот у кратком времену пред апокалипсу) изгледа да интригира режисере и већ има неколико филмова који су, попут овог, доста добро урађени, као на пример „Ови последњи сати“ из 2013. и овогодишњи „Како завршава“.

Едукативни моменат: Сопе Дирису је рекао Роману да живот није фер и овај му је на то одбрусио да то кажу људи који не желе да нађу решење. Обојица су били аргументовани, али бих ја за право дао Роману јер је млађи и надам се да ће млађи наћи решење тамо где смо ми тражили изговоре.

Оцена наставника:

(веома јака)

Притајено зло: Добродошли у Ракунград (Resident Evil: Welcome to Raccoon City 2021) је седми наставак „Притајеног зла“. Каја Скоделарио је аутостопом дошла у свој родни град (из наслова) како би упозорила брата полицајца Робија Амела да се ту дешава нешто чудно и опасно. Брат је није схватио озбиљно, али врло брзо ће се уверити да су сви у граду у смртној опасности, а неки већ и увелико мртви, иако ходају наоколо.

Критички осврт: Таман када сам помислио да је са овом франшизом готово још 2016, ево је наново и почиње као злокобна варијанта Бетмена из 1992. И поново се враћамо у Ракунград где је све и почело, али ми је нејасно у ком тренутку је смештена прича ако се осврнем на целу сагу. Овде је прича да је корпорација Амбрела допустила да њен тајни експеримент оде ван контроле, а у оригиналном филму то је био терористички напад који је наједном направио хаос. У том делу радње филм одудара, али у сваком другом се уклапа у франшизу. И овде је у питању адреналински хорор гејмерског типа са јаким женским протагонистом Кајом која је подмлађена верзија Миле Јововић и поквареним антагонистом Нилом Макдоном који је старија верзија Шона Робертса. Зомбији су и у овом делу застрашујући иако немају додатке попут хоботница које излазе из уста. Нејасно ми је и што су ранији режисери то уопште дозволили у својим филмовима. Режисер Јоханес Робертс није дозволио богзна шта у овом филму и то можда и јесте проблем. Он је поновио рад својих претходника у једној сасвим осредњој причи која заправо нема радњу. Целе ноћи протагонисти се вијају тамо и овамо да би разоткрили мистерију које заправо нема. Сваком ко је гледао франшизу јасно је у чему је мистерија, а и онима који нису било је довољно да виде првог зомбија. Цело дело је веома благо, без правих изазова, баш као што то није био ни чудовиштан Нилов облик.

Едукативни моменат: Поголемо чудовиште је средио Аван Тјудор Џогија, који је новајлија у полицији. На почетку приче сви су га исмевали и ниподаштавали баш зато што је новајлија и то и није у реду не само зато што није колегијално, већ и зато што то што је неко почетник не значи истовремено да ништа не зна и ништа не уме. Тај неко увек може да изненади, а наше је да не потцењујемо никога и да свакоме дамо прилику.

Оцена наставника:

(минус)

Затвореници Земље духова (Prisoners of the Ghostland 2021) је постапокалиптични филм у којем је главни херој Николас Кејџ, пљачкаш банке, којег је гувернер Бил Моусли послао у мисију да му врати одбеглу усвојену унуку Софију Бутелу. Бил се обезбедио тако што је обукао Николасу одећу са експлозивним деловима који ће се активирати ако овај не испуни задатак. А да би га испунио, он мора да оде у Земљу духова из које је наводно немогуће отићи.

Критички осврт: Ово би била варијанта „Бекства из Њујорка“ на још апстрактнији начин него што је то приказано у поменутом филму и сасвим у складу са необичним филмовима које режисер Сион Соно прави. Додуше, нисам их гледао много, али ми је остао у сећању „Звезда која шапуће“ из 2015. који је управо такав, чудан. И Николасова глума је била чудна, али у оваквом филму не могу да га кривим. Код оваквих филмова је кључно питање на шта референцирају и ту не видим проблем јер ће свако пронаћи начин да разуме оно што нам Сион поручује. Моје разумевање радње је да људи улажу велики напор да зауставе време и не могу, односно не желе да оду са места које је њихово иако им је ту лоше. Они се грчевито држе традиције јер она пружа зону комфора, иако је јасно да се све креће и да самим тим морају и они. Проблем код овакве радње је што је некако запела у Земљи духова и временом мора да постане монотона, ма колико год сценографија и костими били маштовити, фотографија одлична, а ликови луцидни.

Едукативни моменат: Заробљеници Земље духова су се бојали да ће сутра умрети и зато су свим силама заустављали време. Међутим, када је херој победио гувернера и постало је извесније да ће сутра заправо бити боље, пустили су да време тече. Ово говори у прилог томе да треба да гласамо и учествујемо макар тим делом у политичком животу јер ће наши избори одредити да ли ћемо се плашити сутрашњице или улагати наде у њу.

Оцена наставника:

(заиста на једва)

Девет дана (Nine Days 2021) је драма која се дешава у свету где обитавају умрли и нерођени. Један умрли Винстон Дјук има дужност да интервјуише душе још нерођених и да од њих одабере особу која ће стећи право на живот. Интервјуи и задаци трају девет дана и тада он мора да донесе коначну одлуку, мада се елиминација кандидата дешава све време. Овога пута је његов задатак утолико тежи јер је једна од његових бивших изабраница извршила самоубиство и тиме показала да није била најбоље решење. Некако изгледа као да Винстон тежи да овај пут одабере најјачег, а не најпогоднијег.

Критички осврт: Цео концепт овог филма је интересантан и донекле изгледа оригинално, иако такође изгледа и препознатљиво. Прича је некако тескобна и тужна, свакако необична, тим пре што се бави животом у свету где живота нема. Глумци су добро одабрани и њихове емоције су напросто опипљиве и ово је заиста један добро осмишљен и добро реализован филм. Све похвале.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да имамо среће што смо живи јер су биле много веће шансе (заправо биолошки, не фантастично гледано) да се не родимо него да се родимо. Зато треба тај живот заиста живети и уживати у лепим стварима које га чине. 

Оцена наставника:

(баш та)

Прошле ноћи у Сохоу (Last Night in Soho 2021) је психолошки хорор и последи филм у којем су глумиле Дајана Риг и Маргарет Нолан. Наиме, обе су умрле 2020. Филм је посвећен Дајани, познатој госпођи Пил из „Осветника“ из шездесетих. Томасин Макензи је девојка из малог града која је добила прилику живота: да се школује у Лондону као модни дизајнер. Када је отишла тамо схватила је да јој студентски дом не одговара и изнајмила собу код старе и џангризаве Дајане. Већ исте ноћи је уснила да се обрела у шездесетим, иначе њеној омиљеној декади. Фокус њеног сна је била млада плавуша Ања Тејлор-Џој која жели да оствари каријеру на сцени. Ања је успела да привуче опасног момка Мета Смита који има конекције њој потребне у шоу-бизу и не само да се остварује њен циљ, већ и узбудљива романса са њим. Томасин овај сан инспирише на јави, али јој постаје опсесија и наместо да се посвети сопственој романси са Мајклом Аџаом, који је очигледно заинтересован, она једва чека да заспи. Но, оно што је почело као леп сан, за коју ноћ постаће кошмар.

Критички осврт: Ако занемаримо ситне грешке (попут оне да се Томасин и Дајана нису угушиле од угљен-моноксида током пожара, чак ни закашљале се нису), прича је заиста добра. Она је мудро вођена и има успешне преокрете, а на крају се сви делови уклапају у њу као перфектан мозаик. Истина је да је режисер Едгар Рајт претерао са оним делом када ескалира Томасина параноја. Тај део има своју сврху, али превише је хаотичан или је превише психоделичан или превише дуго траје, ни сам нисам сигуран, али је свакако превише. Са друге стране, неке сцене су баш ефектне, највише она када Дајана, односно Ања, јуре Томасин уз степениште са ножем. Оно што је највећа вредност овог филма, ипак, свакако је прича коју вреди испричати и која и те како има емоцију, довољну да морате да осетите емпатију према несрећној Ањи, односно Дајани. Ликови су ми се углавном допали, посебно Ања, која је лепа, али не и фатална, заправо баш како и треба за њену улогу, као и Мајкл, који није наочит, али је неизмерно симпатичан.

Едукативни моменат: На крају је Дајана схватила нешто што је тужна истина: да она живот какав је имала није желела без обзира што јој је Мет управо говорио супротно. Она је то схватила прекасно, а да не бисмо то схватили и ми, треба да освестимо да колико је важно да знамо шта желимо, толико је значајно да знамо и шта не желимо.

Оцена наставника:

(са некаквим минусом)

Шенг-Чи и легенда о десет прстенова (Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings 2021) је још један Марвелов јунак отелотворен у блокбастеру. Симу Љу и Аквафина су пријатељи који раде у хотелском возном парку. Они су задовољни својим послом и пријатељством, као и повременим караоки-вечерима и што се њих тиче то би могло да потраје још дуго времена. Ипак, то није било суђено и Аквафина ће сазнати у једној врло драматичној ситуацији у аутобусу да је њен пријатељ имао врло живописно, заправо невероватно детињство и да има добрих разлога зашто се крије од свог оца Тонија Леунга.

Критички осврт: Режисер Дестин Данијел Кретон нам је пружио праву забаву уз нешто мање хумора и још мање емоција, али уз врло импресивну акцију. Заправо, не сећам се да сам и у једном филму гледао тако прецизну градацију у сценама борбе и пред главног јунака и друге протагонисте су постављани све већи изазови. Сама прича је обична за овај поджанр и има много предвидљивих сцена, али нисам уочио неке веће грешке и недоследности. 

Едукативни моменат: И отац и син у овом филму су погрешили што су кривили један другог, али је Тони ипак погрешио више. Наместо да се посвети својој деци и пружи им леп живот, он је јурио за нечим што не може да има, а то је његова убијена супруга коју је желео да врати из мртвих. Када јуримо за неким својим амбицијама које често могу бити неоствариве, промичу нам ствари и особе око нас које нас нас могу учинити много срећнијим. 

Оцена наставника:

(чак сам помислио да дам и пет)

Веном: Нека буде покољ (Venom: Let There Be Carnage 2021) је такође филм из Марвеловог серијала и наставак филма „Веном“ из 2018. Том Харди је новинар који је успоставио необичну симбиозу са ванземаљцем и практично стекао суперхеројске моћи. Са њим жели да разговара опасан криминалац и психопата Вуди Харелсон и Том заиста одлази у затвор да га обиђе. То ће се показати као лоша одлука јер ће се Вуди заразити, да тако кажем, истом врстом ванземаљца и постаће незаустављив. Његов циљ је да ослободи из добро чуване установе љубав из младости Наоми Харис, која има моћ да испушта звуке изузетне снаге. Своју намеру је испунио, али се ту не зауставља јер нови ванземаљац жели да убије свог родитеља јер га доживљава као претњу, а и Вуди жели да убије Тома јер верује да му је нанео неправду. Час је врло лош за Тома јер су се његов симбионт и он посвађали и одвојили и свако је кренуо својим путем. И обојица су зато врло рањиви.

Критички осврт: Некако ми филмови о Веному нису успели, мада је овај за неколико нијанси бољи од првог. Прича је класична, врло налик многим које сам већ виђао. Хумор је присутан, али се мање-више рециклира сукоб карактера Томовог и његовог симбионта и није баш урнебесан. Акција је добра и режисер Енди Серкис је фино искористио црквено звоно, али не и потенцијале свих својих ликова. И овде, као и у првом делу, имамо нејасне мотиве ликова и обрт у ставу црнопуте Наоми је ничим изазван, а конфликт између Вудија и његовог симбионта недовољно разрађен. Све у свему врло бледо са крајем који је оставио причу да виси негде у ваздуху и веома нејасно је решен. Разумем ја да се прави шлагворт за наставак, али све то изгледа прилично трапаво.

Едукативни моменат: За разлику од Тома, Мишел Вилијамс је умела да наговори Венома да им помогне упућујући му комплименте. Лепа реч и гвоздена врата отвара. 🙂

Оцена наставника:

(минус)

Медлинке (Madelines 2022) је прича о пару научника Парију Шену и Бреји Грант који су изумили времеплов. Бреја (која се у филму зове Медлин) је транспортовала себе у будућност, али је у програму грешком оставила временску петљу. То је имало за последицу да се свакога дана у њиховом дворишту појављује нова Медлин и то неће престати наредних неколико година.

Критички осврт: Идеја и није тако лоша, али реализација је баш слаба. Најпре, прича је осмишљена врло трапаво, тако некако и тече, без много логике, али ни емоција и без много ликова. Радња је испразна и досадна, а крај је збрзан и нејасан. Специјални ефекти су лоши, а ниски буџет није помогао. Лоши су и дијалози, као и сваки покушај (црног) хумора. Лоши су и глумци, односно Пари и Бреја који чак нису успели да ме увере ни да су муж и жена.

Едукативни моменат: Било би добро да неко из будућности може да дође и да нам каже да не чинимо грешке, али тешко да то може да се деси осим у оваквим филмовима. Једино нам преостаје да добро размислимо пре него што нешто учинимо.

Оцена наставника:

(објективна)

Лако Је Критиковати 185

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Црвене ципеле и седам патуљака (Red Shoes and the Seven Dwarfs 2019) је јужнокорејски цртаћ на енглеском језику и верзија бајке о Снежани. Седморица момака су хероји земље бајки јер спасавају наоколни народ од пошасти попут змајева. Једном су се тако сукобили са вештицом, али су се преварили. У питању није била вештица већ вила и она је бацила клетву на њих: претворила их је у зелене патуљке који ће повратити свој лик онда када их пољуби најлепша жена на свету. Испоставило се да је то Снежана, али само зато што је обула црвене ципеле које је магијом сачинила њена зла маћеха. Ципеле имају моћ да ономе ко их носи подаре лепоту и младост и Снежана их је заправо украла. Маћеха се дала у потеру за њом, а ова се сакрила код седам патуљака. Када су је видели колико је лепа, они су видели и своју шансу да наново поврате свој изглед и бацили се на посао да освоје Снежанино срце. 

Критички осврт: Занимљива је цака да патуљци имају свој прави, људски облик када их нико не види и режисер Сунг-хо Хонг је углавном покрио све те сцене, мада мислим и да је правио пропусте. Но, то је заиста мањи проблем у филму. Ова прича има веома добру и важну поруку и сјајну премису да је принцеза Снежана заправо дебељуца. Но, реализација је површна и трапава. Радња је баш поједностављена и све време се врти у круг, без већих изазова. Дијалози нису лоши, али је тема лепоте сувише форсирана, тако да су више оптерећени него што су ефектни. Анимација и акциони део су одрађени пристојно, али хумора нема ни у траговима. Можда је и било покушаја неких фора, али сам их ја изгледа пропустио баш све. 

Едукативни моменат: Мерлин је све време био оптерећен спољашњим изгледом и зато је и правио грешке и био фокусиран на сасвим погрешне циљеве. Он је веровао да ће Снежана бити поносна на њега као свог дечка зато што је згодан, а није размишљао о томе да је разлог за понос његова племенитост и јунаштво, који му свакако нису мањкали. Он није видео да се она заљубила у њега баш због тих особина, чак и када је био мали, зелени патуљак. Оно што сви треба да видимо је унутрашња лепота која одистински завређује и пажњу и љубав.

Оцена наставника:

(рецимо да може плус)

16 жеља (16 Wishes 2010) је ТВ филм о девојчици Деби Рајан која је напокон дочекала свој шеснаести рођендан и жели да буде савршен. Осмислила је листу од шеснаест жеља и нада се да ће јој на овај велики дан бити испуњене. Већ на почетку дана појавиће се вила Ана Меј Раутлеџ која ће јој поклонити чаробне свећице и како коју упали, тако ће јој се жеље заиста остваривати. Испоставиће се да те жеље нису најсрећније срочене.

Критички осврт: Овај филм врца од наивности и не тако брзе, колико збрзане динамике. Деби је за свега пар минута поверовала да су свећице магичне (мада доказ јесте био уверљив), а потом је ушла у бесна кола, за која је поверовала да су рођендански поклон, са потпуно непознатом особом (Аном). Разумем ја слатке шеснаесте и млади смо-луди смо, али чекај мало. При томе Дебини родитељи је шаљу у пижами у школу итд. итд. Тога има баш много за један ТВ тинејџерски филм. Сам филм је врло трапаво режиран и иако има добру, мада не и нову идеју, тек делимично ју је реализовао и има тек понеку ефектну сцену. Рецимо, једна од таквих је када је Деби освестила на журки колико је протраћила дан на глупе жеље. Но, већ следећа сцена је претеривање, пошто док је ишла кући аутомобил јој је успут остао без бензина, поломила је штиклу, улепила се на жваку и испрскала су је кола. Режисер Питер Делуиз очигледно има проблем са тим када треба стати (или кад треба главну јунакињу довести кући). Након тога је дошао на ред закључак и он је сасвим у реду и колико-толико оправдава причу која му је претходила, но све је то могло много боље. Тим пре што је овај филм морао да адутира на добре и смешне сцене (ових потоњих нема), јер на радњу није могао; сувише се одвија према обрасцу и предвидљивија бити не може. Но, адута у овом филму свакако нема ни у једном сегменту. 

Едукативни моменат: Некада смо и ми као Деби превише фокусирани на оно што желимо, а мало на оно што већ имамо. Када бисмо то освестили, схватили бисмо да неке жеље већ живимо.

Оцена наставника:

(на два или два на три, свеједно)

Пало Санто (Palo Santo 2018) је кратак СФ који се дешава или у будућности или на некој другој планети, где владају роботи. Они више од свега желе да осете емоције и зато су створили друге роботе, попут Витаје Пансрингарма, да пронађу људе који ће их забавити у кабареу. Витаја одлази у стари, напуштени град Пало Санто и проналази Олија Александера кога андроиди прихватају и он постаје атракција на сцени. Међутим, то за Витају не значи уједно и да је обезбедио своју егзистенцију.

Критички осврт: Иако радња делује препознатљива, поставка је унеколико другачија. У култном „Истребљивачу“ из 1982. и многим другим филмовима који су уследили андроиди су ти које људи искоришћавају, а овде су улоге окренуте. Мотив који покреће такву поставку је добар; оно што није живо жели да оживи и може да референцира на многе друштвене теме, а допада ми се и што је нама остављено да сами пронађемо онај сегмент друштва где поруку препознајемо.

Нека осећања постоје у филму и могу да се осете чак и за кратко време његовог трајања, чему су глумци свакако допринели. Посебна атракција овог филма је млађани Оли, који је врло очигледно геј и који је још очигледније пласирао музику коју ствара (јер је музичар). И мислим да је и једно и друго у реду јер то јесте корак ка развоју толеранције код младих, а Оли им се обраћа на начин који они прихватају. При томе свакако има и шмека и харизме, а уме и да глуми. 

Едукативни моменат: Андроиди су тражили емоције и пронашли су их у Олијевом перформансу, али су и даље били бездушни према застарелом моделу Витају. Ми, попут андроида, увек тражимо нове и новије атракције, а напуштамо неке класичне вредности које нас јесу формирале и користиле су нам. Вероватно је увек најбоље држати се златне средине; треба пратити нове трендове и научна и техничка достигнућа, али да не заборавимо оне класичне које су се добрим показале.

Оцена наставника:

(на пет или пет на четири, свеједно)

Упозорење (Warning 2021) је футуристички СФ састављен из више прича. Оне почињу и завршавају се са Томасом Џејном који је астронаут и врши поправку летелице у свемиру. Он доживљава нешто налик на струјни удар који га идбацује довољно далеко да остаје сам на милост и немилост свемиру. Тај удар је изазвала необична олуја недалеко од њега која сада напредује према Земљи. Не слутећи ништа, становници планете живе своје необичне животе.

Критички осврт: Режисерка Агата Александар је повезала неке ликове тек у заиста ситним детаљима, те је било занимљиво уочавати их. И без тога, приче су сасвим добре, маштовите и интригантне. Ово је очигледна сатира будућности, технологије, религије и то прилично успела, морам рећи. Крај је сјајно решен и некако заокружује целу причу која изгледа, а и замишљена је расуто јер се састоји из више прича. Део са младом проститутком Гаранс Марилије је најслабији, ипак, што због тога што су неки други филмови имали ту тему (рецимо „Гејмер“ из 2009), што због тога јер је баш предвидљив. Но, укупан утисак је свакако добар.

Едукативни моменат: Инспиративна реченица коју је добила Алис Ив је: „Најбоља припрема за сутра је да дате најбоље од себе данас“. Ваистину је инспиративна.

Оцена наставника:

(од мене)

Паранормална активност: Најближи рођак (Paranormal Activity: Next of Kin 2021) је седми део франшизе „Паранормална активност“. Емили Бејдер је девојка која, уз своје пријатеље, снима документарце. Овај пут се одлучила да сними документарац о себи јер ју је контактирао Хенри Ерс-Браун, њен рођак. Наиме, Емили је сироче и до тада није имала сазнања о свом пореклу и сада се појавио Хенри, који је  имао неке одговоре. Он је Амиш и повео је њу и њене пријатеље у своје село, али тамо нису дочекани раширених руку. Међутим, њен деда Том Новицки је ипак попустио и угостио их је. Емили је срећна што је напокон блиска са својом породицом, али ће њену срећу помутити мрачне тајне које та породица крије.

Критички осврт: Ликови су стереотипи, али то не могу да замерим јер да нису, цела прича можда не би успела. Режисер Вилијам Јубанк је користио технику псеудодокументарца (фаунд футиџ) и та техника уме да буде напорна за гледање, али у овом случају углавном није била; можда и зато што није била присутна све време. И морам рећи да ју је искористио максимално за овај жанр. Или да будем прецизнији: максимално ефектно, али не и квантитативно и изгледа да му то бројни критичари замерају. Очигледно су желели хорор филм, а добили мистерију која баш и није мистерија у правом смислу речи, пошто већи део филма подозревате о чему се ту може радити. Идеја заправо и није лоша, макар онај део који је у вези са завером, али је ипак све то на нивоу осредњости. Крај има неке делове који су успорени и нејасно је зашто се Вилијам одлучио и на такве секвенце. Само финале је занимљиво решено, али остаје питање зашто свеопшта зараза демоном није захватила и Емили и Роланда Бака III. Некако ми читав тај њихов бег из амишког села изгледа прилично трапаво и на стакленим ножицама. Нејасан је и начин како је Емили и да ли је уопште била запоседнута пре него што је требало да буде жртвована демону. 

Едукативни моменат: Емили је силно желела да буде са породицом са којом је у крвној вези, али сама та веза није гаранција да ће породица бити срећна и њени чланови у слози. Да би се то десило, мора да постоји љубав, поверење и брига о другим члановима, које Емили није нашла. Њен најближи рођак у ствари и није био Хенри, већ Роланд јер он није одустао од ње и чак је кренуо у дубоку и мрачну рупу како би је спасио. 

Оцена наставника:

(могла би бити и двојка)

Животиња (Dýrið 2021) је исландски филм који на енглеском говорном подручју називају „Јагње“ (Lamb). Ради се о двоје фармера Нуми Рапас и Хилмиру Снајру Гуднасону који гаје овце. Негде након Божића, у њиховој штали се окотила овца и дала гротескно потомство. Међутим, брачни пар је прихватио младунче, те чак више од тога; почели су да га гаје као сопствено дете. Иако су веровали да је то дар који су добили, показаће се да ће за њих бити трагедија.

Критички осврт: Одмах је било јасно да ћемо овде имати посла са уметничким филмом, једним од оних који нам приказује протагонисту како темељно пере руке и где је фотографија перфектна. Све то не делује привлачно, али филм има своје квалитете. Рецимо, већ у првим сценама је било јасно шта мучи двоје протагониста, што је мајсторство јер то ниједно од двоје супружника није изговорило. Увек постоје овакви филмови где затекнем себе да у ствари не гледам филм колико размишљам о њему. Мислим да је зато режисер Валдимар Јохансон и успео да предочи проблем својих ликова и убеди ме да је сасвим прихватљиво што ће след догађаја ићи на необичан начин. Објективно, очекивао бих сасвим другачију реакцију људи када су открили то што су открили. Додуше, и ми откривамо то што су они открили тек на крају првог поглавља и након пола сата филма, али је већ могло да се претпостави каква мистерија је у питању. У вези са том мистеријом овај филм би могао да се протумачи кроз низ метафора, свакако религиозне (име мале овце већ вуче на библијско – Ада), али се може односити и на децу која имају некакав синдром или чак на ропство. Морам да признам да се нисам бавио метафорама, али јесам размишљао о ствари о којој ми се чини да никад нисам: како ликови из цртаћа, који су хуманизоване животиње, изгледају тамо слатко и прихватљиво, а колико изгледају чудно, страшно и тужно када се прикажу реално. Тако некако изгледа и овај филм, који не врца од динамике, али свакако држи пажњу и нуди једну интересантну причу.

Едукативни моменат: Право питање је на који начин треба гледати необично створење у овом филму. Нуми и Хилмир су је гледали као нову кћерку, а Бјурн Хлинур Харалдсон као животињу. Можда је најбоље посматрати и њу, као и сваку другу особу, онаквом каква је она заиста, а не шта ми очекујемо од ње. Да су тако поступили, пар главних ликова можда не би трагично завршио.

Оцена наставника:

(да)

Хипнотичан (Hypnotic 2021) је прича о жени Кејт Сигел, која се бори са неким животним проблемима и у том неком периоду њена пријатељица Луција Гест је упознаје са психијатром Џејсоном О’маром. Џејсон је заинтересован за Кејт и убрзо му она постаје пацијент. Он јој предлаже терапију хипнозом и изгледа да је успела, те се Кејтин живот мења набоље, али се ту прича ипак не завршава јер Џејсон има неке личне планове.

Критички осврт: Мислио сам да је проблем са овим филмом што је већ у првих двадесет и пет минута постало јасно какве су намере злог доктора, а филм треба да траје још сат времена. Међутим, очигледно сценаристи Ричарду Д’овидију и режисерима Сузани Кут и Мету Ејнџелу није била намера да праве паметну мистерију, већ напети кримић и лепа Кејт и наочити Џејсон су се убрзо потом нашли у игри мачке и миша где је било неизвесно ко ће победити. Када сам написао да су одлучили да не праве паметну мистерију, тако сам и мислио, односно мислио сам на обе речи. Овај филм није паметан, што због превише погодних (када Џејсон открива да Џејми М. Калика има алергију), што због превише предвидљивих сцена (када гине Луција). Добро је урађена цака у сцени када полиција треба да спаси Кејт, али и она је предвидљива. И већ виђена у „Кад јагањци утихну“, а и наставак је малтене преписан јер све остаје на главном полицајцу Џоди Фостер, овај не, већ Дулеу Хилу да се појави на правом месту и у мраку изврши ризичну мисију. Такође ту постоји још једна ствар која овај филм приземљује. Он нема сцена вишка и свака од њих има своје место у филму и разлог и зато све то делује перфектно ефикасно, али можда зато и сувише конкретизовано. Заправо, могао бих овај филм да упоредим са клизачима на леду јер прича и клизи по танком леду пошто је у доброј мери сулуда (али такав је и главни антагониста, па је то ваљда прихватљиво). Ово је заиста технички врло добро одрађен трилер, али где је уметнички дојам омануо и тешко да би у поменутој дисциплини освојио медаљу. Но, право да се уопште такмичи је заслужено јер су продукција, динамика и глума солидни, а у самој причи нема већих недоследности и логичких грешака, осим можда те да је Дуле преживео. Нејасно је и како је Тања Диксон-Ворен ипак успела да хипнотише Кејт. Но, добро, то су већ мањи проблеми у односу на наведене.

Едукативни моменат: Доктор Џејсон је цитирао свог ментора који је рекао да се прозаичним методама служе немаштовити. Ко жели трајне резултате треба да отвори ум. И у овоме има истине у том смислу да храбро треба да испробамо нове методе рада, али ако отварамо ум ка псеудонауци, то би већ био погрешан правац. На неки начин је то у овом филму имплицитно и речено, али стваран живот нам ипак даје боље примере.

Оцена наставника:

(на танком леду)

Војска лопова (Army of Thieves 2021) је приквел „Војске мртвих“ снимљене исте године (Амери су почели као Јапанци да комплетирају франшизе исте године). Овде је фокус на Матијасу Швајгхеферу, који је чиновник у немачком граду Потсдаму. Његова страст је обијање сефова и он о томе прича на Јутјубу, али нико нема слуха за његов хоби. Међутим, један једини коментар који је добио на свој видео мења све; најпре постаје учесник необичног такмичења, а потом и члан познате банде за којом трага Интерпол. Њихова мисија је обијање сефова који су прављени са мотивом нордијских легенди, а и сами су већ легендарни. Такав изазов Матијас није могао да пропусти.

Критички осврт: Башка што му је додељена и режисерска улога, али сам свакако веровао да ће главну ролу у овом преднаставку имати Матијас јер је његов лик и у оригиналном филму био заиста живописан. Исти је такав и у овом наставку, а када је у својој краткој пижами и папучама, заиста је урнебесан. Урнебесан је у још много сцена и има заиста добрих фора. Уз њега некако и иде Натали Емануел, која је егзотична лепотица и врло интересантна, мада једнако толико и неуверљива. Но, може јој се опростити. И остали ликови су живописни и сјајно дочарани. Сам филм је један од оних кримића у којима доминирају паметни пљачкаши, а ту је негде и Клузо (Жонатан Коен) из „Пинк Пантера“, односно његова нешто озбиљнија верзија. Заправо, овај филм је необичан по томе што је фантастични део (назовимо га Зомбиленд) толико скрајнут да сам филм заправо не припада том жанру. И нека друга остварења су користила фантастику како би истакла главни жанр или поруку или шта ли већ и она ни у тим филмовима није значајна (као у филму „Право време“ из 2013), али овде није значајна ни због чега. Изгледа да је само било згодно да се шармантни Матијасов лик понови и да добије своју причу, која је добра, нема ту шта. И духовита и динамична, напета са врло добром фотографијом. И осим у глуми, Матијас се показао и у режији.

Крај је лепо решен, романтично, са дозираном патетиком и много емоција. Некако је жалостив јер ако сте гледали оригиналан филм знаћете да у овој (љубавној) причи срећан крај није писан.

Едукативни моменат: У овом филму има више едукативних момената у вези са тимским радом, али бих ја издвојио реченицу коју је изговорио Матијас, а то је да бисмо стварно разумели нешто, морамо се тиме бавити. Заиста лепо речено.

Оцена наставника:

(сигурица)

Помало зомби (A Little Bit Zombie 2012) је филм о четворо младих који су одлучили да проведу викенд у брвнари заједно пред венчање двоје од њих: Кристал Лоу и Кристофера Тарнера. Међутим, десио се пех управо Кристоферу јер га је ујео комарац неколико пута. Проблем је, наиме, што је комарац био инфициран крвљу зомбија. Кристофер је почео да осећа чудне симптоме и четворка је врло брзо открила да је постао зомби, али не скроз.

Критички осврт: Филм је добио углавном позитивне критике и освојио је десет награда на разним фестивалима, али мене напросто не ради, што би рекли млади. Ако изузмемо поставку која је на стакленим ножицама које су опет добрано напукле (цео свет и четворо младих не верују у зомбије иако се у њиховој близини дешава нешто врло налик на апокалипсу чему сведочимо у сцени где се с њима боре Стивен Макхати и Емили Улеруп), сама идеја је океј, мада сам сличне успеле или неуспеле покушаје гледао и по другим филмовима, не нужно са зомби тематиком – да ближњи помажу ближњем иако се он очигледно претворио у чудовиште. Овде је то урађено са неком ведрином и хумором, али тај хумор је врло приземан и није смешан, ако изузмемо неуротичног комарца који је солидно дочаран. Режисер Кејси Вокер је у једном тренутку покушао да хумор постигне тако што ће ликови бити политички некоректни, али то чак није звучало ни шокантно. Дијалози у филму недостају, а мотиви ликова су или нејасни или исфорсирани, док сами ликови нису конзистентни. Заправо, нема богзна шта у филму што бих могао да похвалим. Цео филм ми изгледа испразно и без поенте.

Едукативни моменат: Кристофер је објаснио својој филмској сестри Кристен Хагер да жели да се ожени како би средио свој живот јер му је досадило да се стално нешто бори и да жели више. На то му је она одговорила да то изгледа као да је већ умро. Он то заиста и јесте урадио у филму, али поента њене констатације је да, ма колико то напорно било, живот чине ствари које желимо и за које се боримо.

Оцена наставника:

(објективна)

Сами у мраку (Alone in the Dark 2005) је филм базиран на видео-играма из серије истог наслова. Кристијан Слејтер је бивши агент јединице за натприродне догађаје и он истражује артефакте измишљене древне цивилизације у Северној Америци која је нестала јер се петљала са чудовиштима из таме. Та чудовишта још увек постоје и вребају иза зида који Кристијан може да отвори.

Критички осврт: Привукло ме је да погледам овај филм јер је у неким изворима описан као најгори свих времена. То је свакако претерана квалификација, али филм јесте лош. Уопште ми се не свиђа нарација у овом филму. Кристијан нас извештава што о свом животу, што о ситуацији са чудовиштима и то све изгледа јако глупо. Такође изгледа и нелогично да Кристијан убије човека на сред пијаце и у сред бела дана и да ама баш нико не поведе неку истрагу гледе тога. Но, хајде да кажемо да је у контексту то одбрањиво, али глума Таре Рид није никако одбрањива.

Акција је баш лоша и има делова који су небулозни. Океј, протагонисти се боре против земаљске варијанте ејлијена (прилично сам сигуран да је други део те франшизе био инспирација), али и против зомбија (рецимо) и све то није ништа што већ није виђено, али јесте невиђена сцена када сви пуцају (и истовремено позирају) у мраку уз жестоку музику. Не само да је невиђена, него је и невиђено глупа, а у једном тренутку колико-толико нормализоване акције уз пуцачину на све стране, један агент се бори против зомбија користећи карате и обојица су Азијати. Хм. Углавном, режисер Уве Бол очигледно воли да снима униформисане људе и њихову технику и оружје и тих манекенских перформанса баш има у филму. Оно чега нема у филму је нека оригиналнија идеја, хорор и акција, прича, било шта. Овом филму су замерили дијалоге и специјалне ефекте, што је, према мом мишљењу, мањи део проблема. Већи је недостатак логике у мотивима ликова, њиховом понашању, али и деловању тих неких мрачних сила. Ако мало размислимо, зомбији су крајње непотребни. Занимљиво је да је Френк Ц. Тарнер испричао Кристијану све мане звери и нити једна није искоришћена у филму, ако не рачунамо да су људи из старе цивилизације затворили једну од њих у златни ковчег (метал који их слаби). На крају Стивен Дорф готово неопрљен преживљава експлозију која је разорила комплетно подземље, а Кристијан и Тара доживљавају крај у виду најкласичнијег општег места које озбиљно ремети логику филма коју је сам Уве поставио. Но, такав крај не урушава општи утисак, напротив, а из простог разлога што ништа није ни остало да се уруши. 🙂

Едукативни моменат: Кристијан је имао прилику да отвори древна врата и није то желео. Испоставило се да је добру одлуку донео, али свакако је добро нека врата не отварати. Не морамо свуда да завиримо и све да сазнамо, рецимо како изгледа када човек узме дрогу или када се напије.

Оцена наставника:

(ништа мање)

Лако Је Критиковати 184

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Неправда (Injustice 2021) је један у низу цртаћа о Ди-Сијевим суперхеројима. Супермен је сазнао да ће постати отац јер је његова љубав Луис Лејн трудна. Међутим, Џокер је у вештој акцији успео да изведе да Супермен убије Луис, а потом је уништио читав Метрополис. То је разгневило Супермена и он је убио Џокера, али је онда постао опасност за читав свет. Бетмен и још неки јунаци одлучили су да га зауставе. Проблем је што је Супермен неуништив и што је на својој страни задржао моћне суперхероје.

Критички осврт: Ово је врло озбиљан цртаћ и тако је урађен, али није оригиналан. Супермена као тиранина смо већ имали прилике да видимо управо у Ди-Сијевим анимираним филмовима, углавном у алтернативним стварностима (што је и овде случај, а то знамо по томе што Супермен има живог тату, а не маму). Ауторе цртаћа о Супермену очигледно највише интригира његова смрт и његова злоупотреба моћи можда и зато јер су обе те појаве тешко замисливе због поставке таквог лика. Једноставније речено, представљају изазове. Овај је био изазов буквално за све ликове и солидно је реализован. Режисер Мет Питерс је врло добро водио причу и ако већ није успео да да оригиналну поставку, макар је унео машту у детаље. Оно што је уједно и јака и слаба страна приче је динамика која је баш брза, тако да се олако прешло преко смрти неколико хероја. Са друге стране, прича има дубину, слојевита је и са ликовима који, иако су нам познати, нуде нову страну сопственог карактера и развијају се. Они уче из сопствених грешака и то је најбоља страна овог филма. Добра страна је и што не нуди готова решења, али указује на оно што јесте погрешно.

Едукативни моменат: Овај цртаћ нам показује да никако није добро да неко има апсолутну моћ, па макар то био и Супермен. Судови морају бити институционализовани и институције морају да постоје и иако нам то делује као споро достижна правда, свакако је боље од оне коју спроводи само један човек.

Оцена наставника:

(сигурна)

Породица Адамс 2 (The Addams Family 2 2021) је наставак филма из 2019, а у фокусу је добро позната мрачна фамилија фрикова. Кћерка Среда је очигледно ингениозна и иако није победила на школском сајму науке, њен рад је ипак привукао пажњу богатом научнику Стрејнџу. Да ствари буду још „стрејнџније“ испоставиће се да му је Среда наводно кћерка и да он сада жели старатељство над њом. Њени родитељи нису срећни због тога и чак покушавају да побегну – у свом уклетом камперу (јер су иначе планирали породични одмор). Испоставиће се да бег није решење, а и да Среда жели да оствари своје замисли у фенси лабораторији коју Стрејнџ поседује. Било како било, њени родитељи не одустају од ње.

Критички осврт: Режисерски двојац Конрад Вернон и Грег Тирнан су, као и у првом делу, наново имали саркастичне опаске на рачун неких америчких вредности, али оне су остале само то – опаске. Нема ту дубине и разраде, већ су се више фокусирали на главну радњу која у ствари и није лоша. Делује расуто, тим пре што се дешава на путу и на разним локацијама, али јесте конзистентна. И јесте предвидљива, али и интересантна је и има хумора. Но, некако ми, као и први део, баш и није у духу породице Адамс како је изворно осмишљена и то је највећи минус. Плус је тај што музика није лоша, а и свеукупно је овај део за пар нијанси бољи од претходног.

Едукативни моменат: Среда је све време грешила јер је желела да поредак ствари буде логичан; да она победи на школском дану науке и да њен старатељ буде уједно и њен биолошки отац. Међутим, када размишљамо о ономе што се дешава у животу не можемо се руководити искључиво хладном логиком јер смо људи; морамо укључити и емоције. Заиста је важно да се награди и учешће на школској активности (не само победа), а и породица треба да буду они који вас воле и који су вам се посветили.

Оцена наставника:

(плус)

Пепељуга (Cinderella 2021) је адаптација познате бајке Шарла Пероа и мјузикл. Пепељуга је Камила Кабељо, која сања да постане дизајнер и има сопствену радњу. То не наилази на одобравање нити њене помајке Ајдине Мензел, нити њених суграђана. Но, преокрет настаје када се у Камилу загледа наочити принц Николас Галицин, јер то за Камилу постаје и шанса и препрека. 

Критички осврт: Најбоље форе у филму и убедљиво најсмешнији део је када се појавила кума вила Били Портер. То је уједно и једина верзија ове бајке где је кума у ствари кум (мада је ипак кума, ако ме разумете) и свакако корак даље у промовисању слобода и људских права. Улога је и у складу са једном од тема, а то је мода у којој доминирају геј дизајнери и не мислим да сам дискриминативан када то тврдим. Ово је варијанта филма „Ако се ципела уклапа“ из 1990, али је значајно боља. И тамо је Џенифер Греј била дизајнер, а овде је то Камила. Када сам поменуо људска права, овде је та тема вишеструко потенцирана, па се Камила бори да као жена успе у бизнису, а Талула Грејв у политици. Већина глумаца су црнци или хиспано, што је још један вид, а све је то добро пласирано кроз одлично одабране и изведене нумере. Режисерка Кеј Канон је мудро водила причу и искористила је све што јој је било доступно, пре свега буџет, али и сваки детаљ. Но није претеривала и све је урађено са укусом. И без обзира што је питка бајка, свакако није површна и има емоције, чему су допринели и глумци. Њихови ликови су додуше конзистентни, али нису најбоље могуће разрађени и некако стагнирају у филму, не развијају се током приче. Костими, сценографија и кореографија су већ перфектни.

Главна тема је свакако феминизам и у много ситуација Кеј поручује да девојчице не морају да буду беспомоћне и лепе принцезе како би дочекале свог принца (што се у васпитању све више намеће), већ могу да буду предузетници упркос притисцима друштва. Критичари ће замерити да се у реализацији ове идеје Кеј није довољно снашла и да су Камили у више наврата у помоћ притрчали управо мушкарци (принц је од ње откупио хаљину за своју сестру јер Камила није успевала да је прода, кум вила ју је опремио за бал, а краљ је променио став и дозволио њену љубавну везу са својим сином), те испада да она заиста ништа сама није могла да уради, али је не бих гледао тако строго. На крају крајева, поента је у друштвеном прихватању одређених односа и статуса и еманциповане жене у реалном животу не могу много да постигну ако немају подршку свог окружења. Свакако је овај филм могао да помери границе и да учини да се, на пример, Пепељуга заљуби у принчеву сестру, која јој је по сензибилитету сличнија, а што би радњу још више закомпликовало и учинило интригантнијом. Ипак, и са свим постојећим елементима, филм је већ повукао неколико корака у напред и то треба ценити. Једино ми остаје недоумица шта ће радити принц на пословном путовању своје девојке, али је Кеј изгледа прихваљтиво да мушкарац и не мора ништа да ради осим подршке својој лепшој половини. Живот нам је показао да то није ексклузива бајки, тако да и то могу да прихватим. 

Едукативни моменат: Ова бајка нас учи да не треба да се водимо нормама које су друштвено прихватљиве и које се од нас очекују, већ треба да живимо живот онако како желимо.

Оцена наставника:

(може)

Ксанаду (Xanadu 1980) је филм о сликару Мајклу Беку који ради посао који не воли. То ће се променити када на њега налети мистериозна Оливија Њутон Џон и када упозна музичара Џина Келија, који је стар, али и даље има снове. Испоставиће се да ће своје снове двојица уметника испунити заједно.

Критички осврт: „Ксанаду“ је у своје време био финансијски неуспех, а исто је доживео и од критике. Чак, овај филм је био инспирација да се успостави посебна награда за најгора филмска остварења „Златна малина“, која и јесте уведена у години када је филм снимљен. Да ли је филм баш толико лош? У ствари, како бих рекао, овај, заиста јесте. 🙂 У овом филму све је проблем, али је можда највећи тај што је режисер Роберт Гринуолд одлучио да направи мјузикл са много играња и то је и учинио. И добио је низ музичких спотова које је тек накнадно повезао причом или макар мени тако изгледа да је урадио. Упркос томе, прича има неког смисла или се макар одвија, али обилује наивношћу, површним и недореченим односима и испразним дијалозима. Сама поставка је безвезна: Мајкл је сликар којег је инспирисала муза Оливија да отвори ноћни клуб? Нејасно је како је он тиме остварио своје снове. Додуше, ако заради онда ће моћи да слика до миле воље. Иначе је Мајкл благо неуверљив у овом филму, али не због глуме. Он је напросто фрајер који зрачи сировом снагом и рођен за улогу ратника у „Ратницима“ снимљеног годину дана раније. Филм се завршава бледњуаво као што је и почео и као што се одвијао, без већег изазова за протагонисте и публику.

Едукативни моменат: Ксанаду или Шангди је била летња престоница Кублај-кановог Монголског царства од краја тринаестог века. Данас је то светска баштина Унеска.

Оцена наставника:

(мада може и више због култног статуса филма)

Ноћне књиге (Nightbooks 2021) је филм рађен према књизи за децу истог назива из 2018. писца Џеј Еј Вајта. Винслоу Фегли је дечак надарен за писање хорор прича, али је због нечега желео да одустане од тог свог хобија. И таман када је кренуо да спали своје дотадашње приче, заробила га је вештица Кристен Ритер. Хтео, не хтео, морао је да настави са својим причама јер вештица жели да их чује и то је једини разлог зашто га је оставила у животу. Дечаку је пажњу привукла једна друга прича коју је пронашао у библиотеци вештице јер му је пружила наду да је бег могућ.

Критички осврт: Ово је варијанта „1001 ноћи“ у којој је Шехерезада мајушни Винслоу. Кристен је била убедљива вештица, а и клинци су били убедљиви у својим улогама, али авај, превише стереотипни. Лик који тумачи Винслоу је дефинитивно већ виђен, баш као и сценографија која као да је преузета из саге о Харију Потеру. Мислио сам да ће ово бити омнибус (наново су у моди) налик на „Приче са мрачне стране: Филм“ из 1990, али ипак није, макар не на тај начин. Приче у причи постоје и имају занимљив шмек, а посебна им је вредност што заиста изгледају као оне које би дете смислило. Главна прича је ипак главна и она није лоша, чак је и слојевита и има емоцију, али је уједно и предвидљива.

Едукативни моменат: Када је Винслоу рекао за себе да је чудан, Лидја Џевет му је узвратила да је то сигурно тако. Али је и додала да то што је он такав, остале чини обичнима и они пошто не желе да буду обични, њега исмевају и називају га чудаком. И то је заиста тако и запитајте се мало да ли је у реду бити чудан и да ли када етикетирамо такве људе, да ли то више говори о њима или о нама.

Оцена наставника:

(слаба)

Злоћудно (Malignant 2021) је прича о младој жени Анабели Волис, која је трудна и у браку са насилним Џејком Абелом. Једно вече ју је он ударио и она се затворила у собу, тако да је морао да преспава у дневној соби. Тада је у њихову кућу упао неко ко је убио Џејка, а потом напао Анабелу. Она се пробудила у болници и увидела да више нема бебу, што ју је дотукло. Ту несрећним ситуацијама није био крај јер је Анабела схватила да је у некаквој парапсихолошкој вези са убицом и да може да види како он убија своје наредне жртве. Уз подршку сестре Меди Хасон она се обратила полицији, али инспектори који раде на случају Џорџ Јанг и Мишол Бријана Вајт немају много слуха за њене фантазије. Но и они ће увидети да се ту ипак чудне ствари дешавају. 

Критички осврт: Прва сцена у болници није обећавала. Најпре што је већ многоструко виђена сцена, потом што је исфорсирана и најзад глумци су стварно преглумљавали. Међутим, већ у наредној сцени ово је све некако прошло, попут дечје болести и претворило се у један сасвим солидни хорор кримић са неколико нијанси више театралности у појединим сценама но што је права мера и са необичним угловима снимања. И још необичнијим местима јер је режисер Џејмс Ван бирао све некакве дворце и уклете куће који по ноћи изгледају једнако и бајковито и језиво као из древних хорора о Франкенштајну. Иако се те грађевине са својом мрачном атмосфером нису баш уклопиле скроз, опет то не могу да замерим. Похвалио бих што је било доброг хумора у појединим сценама, а и специјални ефекти (и оно мало што их има) нису били толико лоши. Негде након одгледаног сата филма све сам провалио, а остало је још готово толико времена. Да ли је режисер Џејмс дао сувише трагова или сам се већ изверзирао у овом жанру (не би било чудно након толико одгледаних филмова), не знам, али је идеја одлична и свака част сценаристи Акели Купер. Истовремено је престало да буде занимљиво јер филм адутира на мистерију. И на акцију, али тек на крају и претерано суперхеројску која би у неком другом филму била можда импресивна, али овде је само неуверљива.

Едукативни моменат: Анабела је успела да савлада свог мрачног брата и он јој је запретио да ће се наново вратити. На то му је узвратила да је свесна тога, али је разлика што ће овај пут бити спремна за њега. И то можда није лош начин да тако гледамо на лоша искуства. И она су искуства и следећи пут када нам се лоше ствари задесе, боље ћемо реаговати на њих.

Оцена наставника:

(на три)

Ноћна кућа (The Night House 2020) је прича о удовици Ребеки Хол, која се бори са тугом због преране смрти свог филмског супруга Евана Џонигкејта, а потом ће се борити и са врло мистериозним и мучним разлозима његовог самоубиства.

Критички осврт: Филм почиње као прича о „Чича Горију“ – приказом разних ствари по кући, а онда се сцене ређају тако да полагано стичемо увид у то ко је Ребека и са чим се бори. Режисер Дејвид Брукнер је мудро и стрпљиво градио причу и са њом и мистерију, али у контрапункту са тим веома брзо увео духа у причу. Такође је увео и два проблема са којима је морао да се избори. Први проблем је што мистерија у овом филму није баш, баш мистерија и релативно брзо постаје јасно шта би могао бити разлог Евановог самоубиства и шта ће Ребека наћи у мистериозној кући преко реке. Дејвид је морао да адутира на преокрет и да оно што је очигледно окрене на сасвим другу страну и ту заиста није разочарао. Други проблем је што прича нема баш много „меса“ и хтео-не хтео, Дејвид је морао да врти радњу око неутешне Ребекине туге и ноћних паранормалних дешавања што може постати и монотоно и иритантно, али ипак није, чему је допринела и сама Ребека уз већ поменуту мудру режију. Сама Ребекина потрага за одговорима на нивоу је једног успешног кримића, тако да је све испало некако добро у овом филму, чија идеја није ни нова, ни маестрална.

Едукативни моменат: Сара Голдберг је саветовала своју пријатељицу Ребеку да, ма шта год открила о тајном животу свог покојног супруга Евана, увек га памти и као особу у коју се заљубила. Јер, између осталог, он је био и то. Свака личност је компликована и има много улога у нашем животуи не треба да их квалифукујемо само према једној и да заборавимо све остале.

Оцена наставника:

(веома солидна)

Ноћни зуби (Night Teeth 2021) је филм о момку Хорхеу Лендеборгу млађем који је заменио свог старијег полубрата Раула Кастиља на послу возача лимузине. Оно што Хорхе не зна је да је његов полубрат борац против вампира, а да су његове муштерије те ноћи заправо две опасне вампирице. Хорхе се нашао у сред рата не само вампира и људи, већ и самих вампира који се боре за превласт над Лос Анђелесом.

Критички осврт: Уводна нарација је требало да скрати време, уведе у причу и најави неочекивано, али је код мене макар произвела само контраефекат јер је баш прозаична. На страну то што нисам фан таквих увода јер верујем да је управо цака у томе да нам сам филм да комплетну причу и да је схватимо кроз сцене које пружа – уводне или већ неке касније. Касније сцене су свакако пружиле причу, која има пристојну динамику и донекле успешан спој жанрова хорора и романсе. Проблематичан је ту само лик главног протагонисте Хорхеа који у тој хорор-романси изгледа превише површан. Он се заљубљује у Деби Рајан, која га је практично отела, која је вампирица и која, заједно са Луси Фрај, масакрира људе наоколо. У једном тренутку њих двоје ћаскају код њега у кући као да су провели лепо вече на првом састанку и сада је она свратила да попију још једну кафу. Но, хајде да кажемо да је то стокхолмски синдром на делу и да се вратим на пружену причу. Она донекле изгледа необично, можда и зато што се све завршава за само једну ноћ, али није. Сасвим је обична и сигурно није таква која ће оставити неки јачи печат.

Глумци су заиста добро одабрани и то баш за сваку улогу (главну и споредну) и при томе мислим и на физиономију. Луси изгледа баш опако, али остаје нејасно како увек побеђује у више него неравноправном односу снага.

Едукативни моменат: Хорхе је имао велике планове за будућност, али их је променио за само једну ноћ. Добро је имати дугорочне циљеве, али пошто је живот чудо, треба бити отворен и за могућности које ће нам се пружити.

Оцена наставника:

(ту се негде врти)

Дина (Dune 2021) је римејк истоименог филма из 1984, односно први део те приче. Радња се одвија у будућности и у галаксији која је сада под патронатом цара, док феудалци имају читаве планете под својим поседом. Једна од водећих племићких породица су Атреиди и њиховог војводу Оскара Ајзака цар посматра као ривала. Зато ће му дати у посед пустињску планету у чијем се песку налази драгоцени зачин, али ће се тајно договорити са војводиним ривалом бароном Стеланом Скарсгордом да га униште. Они ће у тој намери успети, али не у потпуности. У животу ће остати млади наследник Тимоти Шаламе, који је моћнији од свог оца јер му је мајка вештица Ребека Фергусон. Тимоти ће се повезати са пустињским људима, а како би започео борбу против цара.

Критички осврт: Заиста се види велики труд режисера Денија Вилнева да направи достојан римејк култног СФ филма. За разлику од приче претходника Дејвида Линча, који је склон необичној и често неухватљивој режији, ова прича је значајно смиренија и дворске интриге су јаснијe. Tо их не чини мање виспреним, тако да је све врло успело, баш као и акција и специјални ефекти. За овај први део мислим да се Денијев труд исплатио.

Едукативни моменат: Џејсон Момоа је рекао младом принцу Тимотију да снови дају лепе приче, али да се све дешава када смо будни. Мудар је Џејсон у овом филму, нема шта.

Оцена наставника:

(и за труд и за рад)

Шака освете (Fistful of Vengeance 2022) је филмски приквел серије „Ву убице“ из 2019. Ву убица је Ико Уваис и он, уз помоћ пријатеља, мора да се супротстави Џејсону Тобију и његовој болесној амбицији да призове Првог човека и потпуно измени свет какав познајемо.

Критички осврт: Режисер Роел Рен као да је започео филм од средине јер нас је на брзака увео у акцију која ће уследити. Овај филм је у потпуности посвећен акцији, односно борилачким вештинама, које нису ни убедљиве, а далеко су од импресивних, баш као и моћи протагониста и антагониста. Цео филм је далеко. Поставка је претанка, дијалози су основношколски, а финале филма је неартикулисано и то је најбољи опис који могу да дам. Имам много разлога да верујем да ће све наде које будете уложили у филм пре него што га погледате бити изневерене када га погледате. 

Едукативни моменат: Ико и његова два пријатеља су морали да се ослободе беса, осећања кривице и сујете како би успешно завршили задатак. Сигурно је да би нам ова осећања свакако сметала и ако ми мислимо да будемо успешни, не би требало да их имамо.

Оцена наставника:

(мало сам се колебао да ли да дам два)

Лако Је Критиковати 181

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кућа II: Друга прича (House II: The Second Story 1987) је наставак филма „Кућа“ из 1986, али, као што сам наслов казује, нема везе са њим. Ари Грос и Лар Парк-Линколн су се уселили у велику, али старомодну кућу коју је Ари наследио. Њима су се придружили Аријев друг Џонатан Старк и његова тренутна девојка Ејми Јасбек. Из библиотеке коју кућа поседује Ари је сазнао за кристалну лобању са драгуљима и добро претпоставио две ствари: 1) да је вредна и 2) да се вероватно налази у гробу његовог чукундеде. Ари и Џонатан су те исте ноћи откопали гроб и пронашли су лобању, али и чукундеду (Роајал Дејно) који је зомби. Лобању су сместили на њено место у кући, али је проблем што су собе у тој кући, али и зидови и прозори – портали за друге димензије, односно доба. Из свих тих димензија долазе врло насилни типови који желе да се домогну лобање.

Критички осврт: Већ након пет минута филма, када су се Ари и Лар уселили у стару кућу, одмах ми је било јасно да смо у осамдесетим, не само због фризура. Витраж у холу је бацао праву дискотеку свуда наоколо; све је било шарено. И надаље комплетна радња и сва дешавања су одражавали тај дух осамдесетих, тако да је све било питко и плитко, те донекле маштовито. Режисер Итан Вајли је остао доследан првом делу у том смислу да се играо са просторним и временским аномалијама и уводио зомбија и разна чудовишта, али је тема приче сасвим другачија и ни близу добро осмишљена. Заправо, поставка је тривијална. И јесте глупкасто (посебно део када лобању упорно враћају на постоље и на изволте свима на сред собе), али је макар смешно и симпатично, а ликови су интересантни. Занимљиво је да у филму има доста туча и појединачних удараца, али баш ништа од тога није изведено тако да заличи на реално. Са друге стране допао ми се револверашки окршај између Арија и зомбија, пошто се ту Ари показао као неспретњаковић (што би и било реално), а не као неки инстант херој. Крај је некако баш набуџен, али одговара остатку филма, тако да ни очекивања нису била висока.

Едукативни моменат: Ари је послушао свог чукундеду и од лобање је затражио само једну жељу, а онда ју је се отарасио. Некада су нам неке ствари више баласт него благодет, али све и да није тако, добро је бити умерен у свему, па чак и у жељама.

Оцена наставника:

(ту негде и можда чак и мање)

Парче (Slice 2018) је филм чија се радња дешава у граду Кингфишеру, који је некада имао проблема са духовима, али су становници, предвођени градоначелником Крисом Парнелом, успели да их иселе у суседни Град Духова. Онда је убијен достављач пице Остин Весесли (који је уједно и режисер овог филма) и међу грађанима влада мишљење да је то дело духова. Међутим, изгледа да је у све то умешан и један вукодлак.

Критички осврт: Дневно-ноћна ритмика је у овом филму не проблематична, већ забрињавајућа, али без обзира на њу, не могу да кажем да је ово лош филм. Заправо, врло је необичан. Режисер Остин као да је правио експеримент са жанровима, па унео од свега помало. Има ту и неоноар кримића, натприродне фантастике, суперхеројских музичких интермеца… Све је то зачињено софистицираним хумором и живописним ликовима. Но, овај филм није пука маштарија и он добрим делом одражава стварне животне ситуације, чак и на ширем плану. Остин је то урадио тако што је обрнуо ствари и реално подредио нереалном, иако је теже поверовати у то да је Лакин Валдез дух него у добре намере активисткиње Мерилин Додс Френк (за коју се испоставља да су јој намере врло приземне, а да јој градоначелник Крис није противник, већ интересни партнер). Другим речима, преокрети у овом филму нису полтергајтс или преображај вукодлака, јер то су већ виђени феномени (и више од тога; они су се уклопили у заједницу). Преокрете чине људски карактери и зато је овај филм толико другачији. Оно што га још чини другачијим је што су нека дешавања буквално претрчана, али то није нарушило ни радњу, ни суштину. Режија ове класичне приче уопште није класична, а и мудра је. Остин није стављао у филм оно што није могао да приушти и специјалне ефекте углавном чине шминка и нешто мало светлосних. Интересантно је да су дијалози сувише књижевни за овакав филм. Дакле, ништа није уобичајено и то заиста поздрављам.

Едукативни моменат: Реј Греј је била једна од заслужних што је спасила свет, али је скромно рекла како је само радила свој (новинарски) посао. Када би свако радио свој (али заиста само свој) посао и то добро као Реј, свет би засигурно био спасен.

Оцена наставника:

(јака, заправо)

Ноћ вештица убија (Halloween Kills 2021) је дванаести филм франшизе „Ноћ вештица“. Мајкл Мајерс (глуме га Џејмс Џуд Кортни и Ник Касл) је практично бесмртни убица који без речи масакрира сваког ко му се нађе на путу у његовом родном градићу и овај пут ће се суочити са њим сви они који су успели да преживе његове нападе као деца и омладинци, укључујући и Џејми Ли Кертис.

Критички осврт: Режисер Дејвид Гордон Грин је овај филм започињао неколико пута у току првих пола сата. Најпре смо имали сцену у којој момак наилази на повређеног полицајца, потом повратак у прошлост, па у 2018. и напокон директан наставак претходног филма из 2018. (који још нисам гледао), који се одвија на другом месту. Све је то прилично хаотично са сценама где легендарни Мајкл Мајерс макар два пута стоји као манекен, па чак и у успореном снимку, попут каквог хероја, док у кафани Ентони Мајкл Хол држи говор који је превише дугачак и самим тим не претерано ефектан. Углавном, све ми је то изгледало некако неповезано и у нереду. Уз то, чини ми се да је Џејми у наставку из 1998. имала сина, па ми није јасно откуд сада кћерка? Но, франшиза и раније није била доследна што се тиче Џејмине проблематичне породице, па сам то занемарио. Оно што нисам могао да занемарим је Мајклова борба са ватрогасцима. Она је толико исфорсирана да је то претеривање чак и за овакав филм. Аман, у питању су ватрогасци, а не нинџа ратници. А управо тако су јуришали на Рамба, пардон Мајкла, који их је убијао једног по једног као у каквом акционом блокбастеру. И даље је ту било сличних акционих секвенци јер је заиста много ликова уведено у причу и масакра је било на све стране. Специјални ефекти који су то пропратили су солидни и јесте то све као страшно, али претерано много касапљења неминовно доводи до тога да се изгуби шмек оне језе коју овакви филмови треба да створе. И као да је Дејвид то исто схватио, комбиновао је масовни део са издвојеним инцидентима, али је ове потоње радио према сувише јасном обрасцу. Некако није добро водио причу, осим панике у болници која је имала ефектну сцену када гине Рос Бејкон. Међутим, и тај део је својеврсно претеривање јер је требало да да дубину и слојевитост причи која је у изворном облику, од свог првог наставка, заправо није имала. Но, хајде да кажемо да је порука прихваћена и искористићу је за едукативни моменат.

Уз причу, не ваљају ни дијалози. Монотони су јер се мотиви у њима понављају и најчешће су или испразни или предраматични и оптерећени великим речима које се нису уклопиле. И у тим разговорима је Дејвид покушавао да нађе смисао Мајкловог лудила, али залуд. И залуд је проналазити смисао у последњој сцени филма.

Едукативни моменат: Ентони Мајкл Хол је желео да стане на пут злу и зато је позвао људе да заједно убију човека који их касапи већ годинама. При томе није хтео да ствар препусти систему у којем су обучени полицајци и у свему је погрешио. Руља није могла ни да се организује, ни да се контролише и један невин човек је настрадао. Из овога можемо да закључимо да неке ствари, ма колико нам намере биле добре, ако за њих немамо знања, вештине и ингеренције, морамо да препустимо професионалцима. Јер, што је рекао колега полицајцу Томасу Ману, то што су нам намере добре, не мора да значи да ће све испасти добро.

Оцена наставника:

(не мере више)

Јадни (The Wretched 2019) је хорор за који поједини извори кажу да је шест недеља заредом био на врху топ листе зараде и тиме поновио успех недостижног „Аватара“, али у условима пандемије укупна сума није ни близу. Прича прати млађаног Џона-Пола Хауарда који је дошао у посету оцу Џејмисону Џоунсу, који живи растављено од мајке и у другом граду. Тамо ће се суочити са врло моћном вештицом која долази из шуме у домове људи и чини им најгоре ствари.

Критички осврт: Овај филм је већ на почетку стекао једну добру референцу, а то је уводна шпица која се дешава из два дела, са све музиком која се добро уклапа у оба. Међутим, и током филма радња се одвијала баш добро; режисери браћа Пирс (Брет и Дру) добро су уклапали след догађаја и свака сцена има своју сврху. Технички гледано, ово је заиста добар хорор, са преокретом који је маестралан. Што се тиче самих застрашујућих сцена, рађене су према опробаним рецептима из других филмова. Но, не смета јер су разноврсне; неке се дешавају у подрумима, друге преко видео-камере, треће су оне које вас тргну итд. Крај је одлично решен. Најављује наставак као у другим филмовима, али не очигледно – само буди оправдану сумњу.

Едукативни моменат: Ази Тесфај је рекла Џону-Полу да га његов филмски отац Џејмисон стварно воли. Он је узвратио да му је потребније да му верује. На то му је Ази одговорила да то мора да заслужи. И одиста, поверење мора да се заслужи.

Оцена наставника:

(али на четири)

Љубавна вештица (The Love Witch 2018) је прича о младој и лепој жени Саманти Робинсон, која се преселила из Сан Франциска у мању варош Аркејту у Калифорнији како би упознала мушкарца који ће је волети. Да би у томе успела, Саманта је применила чаролије које је научила на курсу за вештице. Међутим, оне јој нису донеле оно чему се надала.

Критички осврт: Морао сам пар пута да проверим које године је филм снимљен јер невероватно наликује шездесетим и по сензибилитету, изгледу ликова и у самим сценама; врло уочљиво у оној када Саманта вози кола. И глума је прилагођена том периоду и изгледа необично; у неком другом филму ми не би изгледала довољно добро. Сам филм је свакако довољно добар и он нуди један субјективни, феминистички поглед на мушко-женске односе. Не бих коментарисао да ли сам сагласан са ставовима режисерке (и очигледне феминисткиње) Ане Билер, али истина јесте да она добро поентира у томе да постоји неразумевање супротног пола, али истовремено и очекивања од њега. Уз то, Ана је била довољно фер да укаже на грешке које праве и жене и мушкарци и да стратегије, колико год нама изгледале смислене, не морају да буду и успешне. У сваком случају, филм је интересантан, интригантан и сензуалан.

Едукативни моменат: Ана није дала савет како остварити идеалну љубав; чак све приче у овом филму завршиле су се трагично. Но, то не значи да је Саманта погрешила када је одлучила да пронађе љубав, напротив. Љубав је нешто најлепше што може да нам се задеси и свакако је вреди тражити.

Оцена наставника:

(на пет)

Добра вештица (The Good Witch 2008) је телевизијски филм и уједно први део франшизе о личности из наслова, а који тумачи Кетрин Бел. Она се доселила у мирни амерички градић Мидлтон. Тамо је и отворила радњу за продају свећа, књига и разних ситница, али је и привукла пажњу градоначелникове супруге Кетрин Дишер, која ју је прогласила вештицом и повела кампању да се њена радња затвори. На страни Кетрин Бел је удовац и шеф полиције Крис Потер, који се успут заљубио у лепу придошлицу. Ипак, његова романса изгледа да је кратког даха јер Кетрин Бел намерава да напусти град због притисака њене имењакиње.

Критички осврт: Оно што сам мислио и о наставку, мислим и о првенцу. Ово је један сладак, опуштајући породични филм без много мистерије (иако је наводно има) и без изазова. Он додуше нема грешака, али нема богзна шта ни да понуди осим угодног гледуцкања рецимо недељом поподне. Угођај повећавају и глумци јер су врло добри.

Едукативни моменат: Добра вештица је рекла како је живот путовање, а не дестинација. Мудро и лепо речено.

Оцена наставника:

(свакако јака)

Мала вештица (Die kleine Hexe 2018) је немачка бајка рађена према истоименој књизи Отфрида Пројслера из 1957. Каролине Херфурт је вештица која живи у шуми и има тек 127 година, што је чини сувише младом да би је позивали на годишње окупљање вештица на Поломљеној планини. Пошто она јако жели да учествује на тим игранкама, старије вештице су јој задале да научи неколико хиљада враџбина и докаже да је добра вештица. Каролине је одлучила да их научи, али то није једина тешка одлука коју ће морати да донесе јер испоставиће се да старије вештице нису онакве каквим су се Каролини чиниле.

Критички осврт: Много је допадљивих елемената у овом филму. Опуштен манир у којем је рађен, костими и шминка (посебно вештица које су урнебесне), као и главна глумица Каролине која просто зрачи. Иначе, прича је океј, понегде предвидљива, а негде су просто општа места преузета из других филмова (мотив неваљалог дечака истоветан је оном из „Добре вештице“). Није много изазова постављено пред Малу Вештицу, тако да нема ту неких узбудљивих момената, али су овде битније поруке које кажу да се не треба одрећи сопствене личности зарад друштва, па макар то имало за последицу да нисмо део тог истог друштва. Уосталом, не морамо бити део ако је то друштво лоше. И то јесу јаке поруке, а дате кроз једну лагану, неоптерећујућу, слатку причу.

Едукативни моменат: Мала вештица се пожалила свом пријатељу гаврану како је од других вештица добила казну; велику књигу да из ње научи чаролије. Гавран је рекао да то није казна, већ прилика. Некада учење посматрамо као казну, али гавран је ипак у праву.

Оцена наставника:

(скоро па пет)

Зелени витез (The Green Knight 2021) је фантазија која се дешава око округлог стола легендарног краља Артура (глуми га Шон Харис). Када су витезови и Артуров сестрић Гавејн (Дев Пател) дошли краљу да прославе Божић, на гозби се појавио и непозвани Зелени витез (Ралф Ајнесон). Он је упутио необичан изазов свим присутнима да му неко зада ударац, а да потом, након годину дана, дође код њега да исти такав ударац добије од Зеленог витеза (ма какав год ударац задао). Једини који се осмелио да прихвати изазов је био Гавејн. Зелени витез му је дозволио да му одруби главу и то је Гавејн и учинио. Међутим, тело Зеленог витеза је устало и однело главу са собом, али је она и даље говорила и подсетила Гавејна да се завршетак овог сукоба завршава за годину дана у зеленој капели у којој нестварни витез обитава. Годину дана је брзо прошло и Гавејн се спремио за мисију у којој га чека смрт. Ипак, захваљујући чаролијама његове мајке Моргане (Сарита Чудури) постоји нада да крај не буде толико трагичан.

Критички осврт: Одличан је увод у причу, али је све указивало да је некакво ратовање у питању што се потом није показало. Но, сама атмосфера, поставка сцене, фотографија и глума обећавала је другачији и квалитетан филм. Одиста је такав. Визуелно, технички, уметнички, сјајан је. И прича је врло интригантна, а само Девово путовање попримило је неочекиван ток и ту је његова глума дошла до пуног изражаја. Иначе ме је запањило како је тај глумац од неугледног, мршавог шмокље из серије „Твинс“ од пре више од деценије успео да постане таква фаца данас. Визуелно, мислим, пошто витез којег глуми није баш онакав каквим га замишљамо и на својој мисији пао је на готово сваком искушењу. Но, то и јесте поента овог филма.

Едукативни моменат: Дев није прошао изазове онако како би требало, али јесте последњи и најважнији. И ту није много значајно да ли је одговорио на изазов; много је значајније какву је одлуку донео и овај филм јесте о томе. Да ли ћемо бити часни, храбри, витезови, узвишени или не, зависи од наших одлука. Одлуке опет зависе од тога колико имамо морала, храбрости и доброте.

Оцена наставника:

(наравно)

Слободни момак (Free Guy 2021) је филм о сасвим обичном лику Рајану Ренолдсу који ради у банци и којем је сваки дан једнак. Међутим, у свету у којем живи и у којем обитавају хероји (који су све само не хероји), доћи ће до промене када Рајан упозна жену својих снова – Џоди Комер. Она ће му открити да је његов свет заправо виртуелан и да му прети уништење које само Рајан може да спречи.

Критички осврт: Ово је добро осмишљен и технички одлично урађен филм, са успелим хумором и глумцима који су ваљано одабрани. Свакако заслужује статус блокбастера и филма који не треба пропустити, тим пре што нуди и поруке о томе да људи нису небитни, ма каквим год се послом бавили и да видео-игре не морају бити насилне. Оно што замерам филму углавном су замерке Рајану. Некако ми је био без енергије, никако на висини задатка (какав уме да буде) и претеривао је у гримасама. У филму се претеривало и са патетиком.

Едукативни моменат: Рајан је одлучио да неће да пљачка банке и удара пролазнике, што су „хероји“ у његовом свету чинили. Напротив, одлучио је да буде сјајан тип и тако је постигао чак и бољи резултат од осталих, а и већу популарност. Увек је одлука на нама и ако она буде таква да будемо сјајни, бићемо такви у сваком смислу.

Оцена наставника:

(са плусем дефинитивно)

Натприродно (เหนือธรรมชาติ 2014) је тајландска прича у којој се преплићу стварна прошлост и измаштана будућност. У тој будућности је Тајланд претворен у „Краљевство људи који чине добра дела и стекли су заслуге“ које предводи неки фиктивни лидер. Како би се Краљевство заштитило од лоших намера других земаља, направљен је штит у којем су сви ти „заслужни“ и који управо носи назив „Натприродно“. Међутим, изгледа да људи под тим штитом нису најсрећнији јер су контакти, чак и вербални, врло ограничени. Зато се надограђују верзије штита које омогућавају све већу слободу заточених у њему и филм прати неке њихове судбине и размишљања.

Критички осврт: Ово је очигледно геј филм који говори о овој теми и у контексту политике, религије и традиције. И то је важна тема, а и идеја која прати СФ уопште није лоша, али реализација јесте. Осим што је очигледно геј, режисер Танцка Пенситиворикл (ваљда сам успео да напишем име како треба) је и уметник и био је врло намеран да таквим начини и своје прво СФ дело. И можда је проблем баш у томе. Уметнички филмови имају тенденцију да буду несхваћени и неартикулисани и овај је у томе постигао пун потенцијал, тако да је Танцка искористио најлошији могући начин како да ову тему представи широј публици јер у томе и јесте поента активизма. Заправо, овде и јесте нејасно ко му је био циљна група. Ако му је била та шира популација онда је, како написах, начин да јој се све то представи заиста лош, а и не видим поенту у крупним плановима препона и задњица у златним хеленкама. Ако су били само геј људи, онда је тек читава ова мука нејасна јер не видим ниједан разлог да се тој популацији приближава шири или ужи друштвени контекст када га сами осећају на сопственом примеру.

Танцка јесте мање-више успешно повезао прошлост и будућност у логичан узрочно-последични однос, али није учинио свој филм атрактивним. Верујем да се многоумни критичари не би сагласили, али ја не могу да видим уметност у томе да се глумац читава три минута преврће по кревету јер је болестан од нечега што уопште у филму није објашњено, на крају крајева. У реду су и те инсталације, али да ипак имају неког смисла, да су колико-толико ефектне и да нису макар досадне, а овај филм углавном то јесте. Додао бих још да нисам видео много труда уложеног у филм, ако већ нема буџета. Једну сцену су снимали у кафићу (иако је требало да представља дом у будућности) и нису се потрудили да скину мени са исписаним ценама. У тој сцени се филм донекле бави и заштитом животне средине и то и има и нема везе са темом, али је можда погрешно и ширити тему која сама није обрађена како треба.

Едукативни моменат: У овом филму је незнање доведено у спрегу са страхом и дискриминацијом. И то увек иде у спрези и да се не бисмо плашили, дискриминисали или били дискриминисани, треба да се образујемо. Образовање је важно.

Оцена наставника:

(са микро плусем због понеке мудре која се могла чути)

Лако Је Критиковати 167

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Одмаралиште (‎The Resort 2021) је филм о четворо младих који су дошли на острво на Хавајима како би истражили локалну причу о духу девојке са пола лица. Пошто су желели да проведу дан уживајући на излету, њихово истраживање није баш било толико озбиљно, али ће се ипак таквим испоставити.

Критички осврт: Филм је безличан и безидејан, са прозаичним дијалозима. И ништа се практично не дешава у првих 45 минута. Онда се и даље ништа не дешава, а млади крећу да хистеришу заиста ни око чега. Онда наједном почиње да се дешава свашта, те их је троје изгинуло једно за другим. Хорор сцене би вероватно изгледале пристојно са већим буџетом и самим тим бољим специјалним ефектима. Овакве какве јесу делују јефтино, досадно и преписано из других филмова. У овом филму баш ништа није добро, чак ни квазипреокрет на самом крају. И стварно сам морао да се запитам чему служи модел скелета у болничкој соби Бјанке Хасе? Ту је био и постер за проверу вида и изгледа да је сценограф убацио у собу све што је имао, а што има везе са медицином. Симпатично.

Едукативни моменат: Много је тешко пронаћи било шта едукативно у овако испразном филму, али рецимо оно што ми је упало у очи је да Бјанка, највише заинтересована за истраживање, заправо није имала праву екипу. То јесу били њени пријатељи, али не и одговарајуће стручности, тако да би свеједно читаво истраживање пропало. Када бирате тим потребно је да најпре сагледате како ће различити чланови допринети.

Оцена наставника:

(наравно)

Црна вода: Бездан (Black Water: Abyss 2020) је прича о петоро младих који истражују до тада неоткривену пећину у северном делу Аустралије. Баш када су наишли на језерце у тој пећини, олуја споља (за коју нису знали) је изазвала бујицу која им је онемогућила излаз. Уз све то, у језерце је пристигао и гладни крокодил.

Критички осврт: Да. Кад могу ајкуле да буду звезде хорора, што не би били и крокодили? Мада је контекст у овом филму такав да много разлике не би чинила и ајкула. Животиња је једва излазила из воде. Заправо, сам контекст овог филма није најсрећније одабран. Иако је режисер Ендру Трауцки заиста добро снимио сцене и није грешио гледе осветљења, као што је то случај у другим филмовима (па протагонисти шетају кроз шуму ноћу као да је неко успут садио бандере), уз сасвим солидну продукцију и специјалне ефекте, некако није добио оно чему се вероватно надао. Клаустрофобично и мрачно окружење не пружа много могућности за маневар и ми у читавом филму имамо страх, улажење и излажење из воде и веома ретке нападе крокодила. Све то ишчекивање мора на крају да пређе у монотонију. Филм је заиста досадњикав и стварно ни микрометар није допринео поджанру у којем је рађен, без обзира на ефектно финале које је продужило мору Џесике Макнами и Амали Вард. Додуше, сам крај малко (више) нагиње ка трешу, али холивудски стандарди захтевају да се дохака звери.

Такође је Ендру добро одрадио личне приче ликова и добро их је разрадио, те су оне кулминирале у љубавни четвороугао, врло интригантан. Некако видим да Ендру има талента за посао за који се определио, али му сама прича није ишла на руку.

Едукативни моменат: Млади су направили кобну грешку јер нису проверили све услове, те нису очекивали олују која је поплавила пећину. Када год нешто радимо, без обзира да ли то било у пећини или у нашој соби, морамо да проверимо да ли имамо све услове за рад или макар са чим заиста радимо.

Оцена наставника:

(натегнута)

Изван жице (Outside the Wire 2021) је футуристичка прича о рату који се дешава у Украјини. Демсон Идрис је војник САД који је одбио наређење и за казну је завршио на првој линији фронта. Испоставило се да му је надређени Ентони Маки, који је и сам необичан, а и на врло је необичној мисији.

Критички осврт: С обзиром на место збивања, а и на време снимања филма, рекао бих да Холивуд има изванредну прекогницију. Иначе не љубим ратне филмове, али овај има врло солидну причу, одличну акцију, ефектне сцене и сјајне ефекте. Допало ми се што је режисер Микаејл Хофстрем направио комбинацију познатих страхота које рат доноси (и које надобудни пилот Демсон увиђа тек када заиста постане прави учесник) са модерним, футуристичким правцима у којима ће се ратови, нажалост, сасвим извесно водити. И поред СФ момената, некако је био убедљив, макар на почетку приче, а такви су били и глумци. Поменути Демсон не постаје пас рата тек тако; он се плаши, згражава, а у појединим ситуацијама се понаша неодлучно и чак кукавички. Мислим да је тај лик доста добро и реално разрађен, али је било предвидљиво да ће се наћи са оне стране медаље и видети сву страхоту тога да сада он буде колатерална штета. То је требало да буде поента, али је заправо део где филм пада. Заправо, од тог дела крећу да се дешавају преокрети и баш кад је требало да финишира и причу учини и паметном, а не само занимљивом, Микаејл ју је преместио са једне стабилне премисе на стаклене ножице. Ентони постаје сувише неинтелигентан и неопрезан за једног робота који има импресивне способности, а Демсон се лако извлачи из ситуација у којима је сва логика да не би смео да се извуче.

Овај филм критикује рат, а донекле и велике силе, укључујући САД, што поздрављам, али сам његов финиш је сувише благ и помпезан тако да не доприноси тој критици.

Едукативни моменат: Бол је из много разлога, заправо, и добар. Ентони је дао један разлог: да без бола нема ни емпатије.

Оцена наставника:

(углавном стабилна)

Заувек млад (Forever Young 1992) је прича која започиње 1939. и прати несрећну судбину пробног пилота Мела Гибсона. Наиме, љубав његовог живота Изабел Гласер је доживела саобраћајну несрећу и пала је у кому. Лекари нису очекивали да ће се икад пробудити и Мел је пао у депресију. Немоћан да се избори са ситуацијом, замолио је свог пријатеља научника Џорџа Вендта да га криогенски замрзне на годину дана. Џорџ је направио успех на том пољу и већ је успешно замрзнуо пиле, а сада му се Мел понудио као људски заморац. Међутим, Мел се пробудио педесет година касније и врло брзо схватио да нико није упућен у експеримент у којем је учествовао. Зато покушава да пронађе Џорџа, његову једину везу са животом који је имао. У томе ће му помоћи Џејми Ли Кертис и њен филмски син Елајџа Вуд, који је и пробудио Мела, додуше случајно.

Критички осврт: Ово је баш лепа прича, романтична, али пре свега тужна. Свакако је за папирне марамице и то је успех глумаца који су добро одабрани, а успех режисера Стива Мајнера је да причу није учинио патетичном. Неки делови су претерано романсирани, погодни и неуверљиви (да клинац спусти авион, на пример), али је то некако у овом нежном филму опростиво.

Едукативни моменат: Мел је дао савет Елајџи да не чека, него да изјави љубав Вероники Лорен одмах јер можда неће добити другу прилику. Зато, када волите некога, треба да то кажете или покажете чим пре.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Синхроност (Synchronic 2019) је прича о двојици пријатеља који су и колеге у служби неодложне помоћи. Џејми Дорнар је породичан тип, док је Ентони Маки увек у потрази за новом љубавницом. За обојицу креће буран период на послу када наилазе на младе, повређене или чак мртве, који су пробали нову дрогу која се појавила на улици. За Ентонија се дешава буран период и на личном плану јер сазнаје да има тумор на мозгу. Потом се лоша ствар дешава и Џејмију јер је сазнао да је и његова филмска кћерка Али Јоанидис пробала нову дрогу и – нестала је. И изгледа да само Ентони може да је нађе невероватним сплетом околности и управо због свог здравственог стања.

Критички осврт: Идеја је доста добра и добро је реализована, уз солидну глуму. Сценариста и режисер Џастин Бенсон је разрадио причу, али ситних недоследности има, тако да је правило да мораш бити на истом месту да би се вратио у своје време уведено прилично касно у филму, када смо се уверили да то баш није тако. И крај је предвидљив, али макар није патетичан и прати га интересантна музика. Све у свему добар филм.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не живимо у прошлости, већ да уживамо у садашњости. Успомене су лепа ствар, баш као младост, али да треба да живимо живот сада. Напросто да нам не би промакао.

Оцена наставника:

(може, заиста)

Бригадун (Brigadoon 1954) је мјузикл чија је радња смештена у Шкотску у једно необично сеоце које не постоји на мапама. Туристи из Америке Џин Кели и Ван Џонсон набасали су на то место када су се, током лова, изгубили у шуми. У том селу Џин ће пронаћи љубав свог живота, али ће открити да због те љубави мора да се одрекне свега.

Критички осврт: Овде је радња врло јасна већ од првих сцена: са једне стране имамо Џина, изгубљеног у шуми и у љубави, а са друге Сид Шарис, која чека Џина, овај, правог. Само је питање било када ће се фамозни сусрет десити и када ће њих двоје завршити заљубљени или распевани (ипак је ово мјузикл). Но, да то не би било баш једино у вези са чим ћемо се запитати, ту се убацио и љубоморни Хју Лејнг, чије је непромишљено дело требало да угрози све. То је као дало мало драматике, али се мени највише допало што је и јурцање за њим урађено кроз песму (свакако драматичнију него остале), а он се борио са свима тако што је плесао и постигао да буде несавладив. Заиста фасцинантно, готово као сама идеја која је, на неки начин, јединствена. Нисам виђао по другим филмовима ништа налик томе.

Што се самих песама тиче, свакако нису у жанру који ја волим да слушам, тако да нисам објективан, али сигуран сам да припадају лепој музици. Вокали су сјајни и моћни, а морам рећи и да су ми се допале фолкорно-балетске кореографије. Све у свему утисак је крајње позитиван.

Едукативни моменат: Сид је рекла како права самоћа није када волимо, а није нам узвраћено, већ када не волимо уопште. Иако звучи тужно у оба случаја, рекао бих да је Сид у праву.

Оцена наставника:

(слатка, као и филм што је)

Крв за Дракулу (Blood for Dracula 1974) је филм о вампиру из наслова (глуми га Удо Кир) који копни у свом двору у Румунији јер не може да преживи без крви девица. Зато је његов слуга Арно Јуиргинг организовао путовање у Италију јер је чуо да се тамо младе девојке одгајају у духу хришћанске религије, те у складу са тим немају секс без брака. Када су пристигли тамо, локалци су предложили да невесту пронађе у једној аристократској, али финансијски не баш добростојећој породици.

Критички осврт: Ово је сасвим другачији (замало да напишем нов) поглед на Дракулу. Он је врло фрагилан и слабашан, безвољан и депресиван, али у исто време и привлачан и занимљив. Но, није само Дракула необичан; такав је филм, који је некако опуштен и са глумом која излази из оквира филмске. Глумци су својим ликовима дали посебан, више позоришни и свакако уметнички шмек, какав и пристаје једном андерграунд филму.

Режисер Пол Мориси је направио еротски филм, али те сцене нису наметнуте, нити су најављене, како то већ бива у мејнстрим филмовима, већ су спонтане и у функцији приче. Наравно, било је потребно да Дракула може да пије само крв девица, да би то била добра потка за такав сензибилитет филма. Ништа друго битније не утиче на Дракулу, чак ни сунчева светлост, јер то није било ни значајно. Пол се није претерано бавио оним што није желео у фокусу и то је сасвим у реду. Оно што је Полу било у фокусу су друштвени односи, као и традиционалне вредности, те је управо еротиком и веома комотним односом показао да мисли о њима да су превазиђени. У прилог томе говори и нека врста пародије „Гордости и предрасуде“ Џејн Остин, али мислим да је овде ипак прва „мета“ била мејнстрим. У једном тренутку је Стефанија Казини зачуђено упитала своју најмлађу сестру Силвију Дионизио зар не чита часописе, након што ју је саветовала тако што јој је испричала гомилу бесмислица и флоскула без значења. На крају крајева, Пол јесте био пратилац Ендија Ворхола, најзначајније фигуре поп-арта, правца уметности који је контрирао масовној култури и указивао на то шта је погрешно у ономе што таква култура нуди. Рецимо да је овај филм сигурно донекле био успешан у томе.

Едукативни моменат: Таман да научимо шта је поп-арт. То је уметнички правац у савременој уметности, који је настао шездесетих година 20. века, а своје корене има у дадаизму и кубизму. Име правца дословно значи популарна уметност, а циљ ових уметника није стварање нових представа ствари већ софистицирани иронични уметнички коментар о стварима које намеће масовна култура, поигравајући се уједно са дотада постављеним границама присутности небитног и баналног у „високој“ уметности.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Зум (Zoom 2006) је суперхеројски дечји филм. Зум је име сада већ остарелог суперхероја Тима Алена који је добио задатак да тренира нове младе снаге, пошто опасност ускоро пристиже из друге димензије и неко мора да спаси свет.

Критички осврт: Јасно ми је да су критика и публика искасапили овај филм и јасно ми је зашто. Најпре сама идеја оригинална баш и није и рецимо да је исти мотив имао филм „Средња небеска“ снимљен годину дана раније; обуку младих хероја. Филм није претерано духовит, мада има можда пар добрих фора и у складу са узрастом којем је намењен, прилично је инфантилан. Хајде да кажемо да је то оправдано, али много инфантилних шала заиста нема оправдања, попут оне када деца муче Чевија Чејса. Нити имају сврху, а изгледају као засебни скечеви. Реплике у филму прилично су сведене, али чак и да су виспреније, тон и слика се никако не слажу. На почетку је Тим имао комотан однос са децом и она су имала проблем са њим, али се то некако није видело. Само су нас известили о томе. Заправо, имао сам осећај као да се режисер Питер Хјуит бавио маргиналним стварима, за које је веровао да су смешне, док је пропустио круцијалне; односе између ликова и разрадом ликова. Причом није ни морао да се бави јер је урађена према холивудском обрасцу, али резултат који је добио је прилично разуђена радња.

Други део филма прекрцат је патетиком и општим местима. Када би се овај филм приказао графиком функције, она би била врло, врло опадајућа испод апсцисе. Чак троје глумаца је номиновано за некакву „награду“ за најгорег глумца: Тим, Чеви и Кортни Кокс (само она је није и добила), али мени је убедљиво најгори био антагониста Кевин Зегерс. Ови остали нису били толико лоши, али јесу били „равни“.

Едукативни моменат: Испоставило се да је четворо деце успело да прође обуку и да савлада опасног Кевина тек када су почели да раде као тим. Прави тим и у реалном животу је суперхеројски и може да извојева победу у многим стварима.

Оцена наставника:

2(објективна)

Последњи јунак (Последний богатырь 2017) је руска бајка, али започиње у модерном времену и прати живот преваранта Виктора Хорињака који се представља као бели маг и отклања људима злу магију и чисти им ауре. То га је увалило у невољу јер га је пронашао љутити супруг жене коју је недавно преварио. Виктор је успео да побегне од њега и његових пајташа, али је у том бегу стигао тамо где се није надао: у земљу маште где живе Баба Јага и Кошћеј Бесмртни. Тек тамо су га сачекале праве невоље.

Критички осврт: У односу на некадашње бајке, ова тек овлаш има руски сензибилитет, али су Рује остале доследне себи макар по томе што су унеле ликове из свог фолклора. Главна јунакиња, која ће и освојити Викторове срце, управо је Василиса Прекрасна (глуми је Мила Сивацкаја). Дакле, ово је интересантан спој истока и запада и не замерам јер и Руси се модернизују и очекивања њихове публике су да се прате трендови, а то је и вероватно начин да се освоји и светска публика. Свакако су то симпатично, шармантно урадили, врло маштовито и уз веома пристојне специјалне ефекте.

Едукативни моменат: Виктор је рекао Мили да треба сваку шансу искористити, ма колико мала била, да се помогне онима које волимо. Са друге стране, њега као белог мага позвала је жена у болницу како би помогао детету које је у коми. Виктор није имао срца да превари жену у тако тешкој ситуацији, а он је њој заиста био последња шанса. Свакако да неке шансе морамо проценити колике су оне заиста, како нас не би искоришћавали или нам уливали лажне наде.

Оцена наставника:

(нека је)

Бетмен: Душа змаја (Batman: Soul of the Dragon 2021) је цртаћ о Бетмену кога посећује његов стари пријатељ Ричард Драгон (чије презиме на енглеском језику и значи „змај“). Ричард ради као тајни агент и сазнао је да је једна секта успела да дође до врата која је некада чувао њихов учитељ борилачких вештина. Та врата иначе чувају свет пун ужаса и никако није добро да их отвори неко ко има лоше намере. Зато њих двојица окупљају преостале ученике старог учитеља како би сви заједно спречили да се то деси.

Критички осврт: Режисер Сем Љу је направио алузију на неколико филмова, углавном оних који практикују карате или фантазију или бравуре Џејмса Боунда, па је и завршио у стилу „Смртоносне битке“ из 1995. са примесом „Матрикса“. Но, све је то врло симпатично са причом која није лоша, баш као ни целокупан утисак. Једино бих замерио то што је анимација слабија; то је онај тип када неко корача неприродно, као по покретној траци за вежбање.

Едукативни моменат: Када је Шива рекла да су негативци узели мач и да су протагонисти изгубили, Бетмен је одговорио да јесу само ако одустану. Мудар је Бетмен, нема шта.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Лако Је Критиковати 162

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Љубав и чудовишта (Love and Monsters 2020) је постапокалиптични филм о романтичном момку Дилану О’Брајену, који жели да пронађе своју љубав из младости Џесику Хенвик. Но, то није лак задатак јер Земљом сада царују застрашујући и огромни монструми.

Критички осврт: Дилан је у овом филму много више успео да се искаже него у оном „Тркачу кроз лавиринт“ (за који и даље мислим да је суперлош). Овај филм има шмек „Зомбиленда“; хумор је сличан, у доброј мери и тема, а и ту се појављује старији ментор главном јунаку, овај пут Мајкл Рукер. Очигледно се режисер Мајкл Метјуз угледао на добре узоре и направио свакако занимљив филм, са више него добрим специјалним ефектима и донекле маштовитим чудовиштима. Поруке које филм шаље такође су јаке, а посебно оне које мотивишу људе да буду храбри. Заиста добро урађен блокбастер, нема шта.

Едукативни моменат: Иако изгледа потпуно сулудо да се Дилан, након седам дана застрашујуће борбе са чудовиштима, наново враћа у своју колонију, ипак није из најмање два разлога. Први је што је схватио ко су заиста људи којима треба посветити пажњу, а други је што када починимо грешку (а одлазак у другу колонију за Дилана и јесте била грешка), најбоље што можемо је да је исправимо.

Оцена наставника:

(рецимо да да)

Поноћно небо (The Midnight Sky 2020) је филм заснован на роману „Добро јутро, поноћи“ књижевнице Лили Брукс-Далтон. Година је 2049. и на Земљи је настала апокалипса услед озбиљног загађења и један од преосталих људи је Џорџ Клуни и то само зато што остао у бази на Арктику где загађење још увек није стигло у свом пуном замаху. Његов задатак је био да прати свемирску мисију која треба да испита једини насељиви сателит Јупитера К-23 и он није одустао од тога иако је у бази остао сасвим сам (остали су се евакуисали). Испоставиће се да астронаути заиста пристижу са тог сателита и биће им потребна Џорџова помоћ. 

Критички осврт: Ово су две приче у једној и одвијају се паралелно на умирућој Земљи и у свемиру. Џорџ се у овом случају окушао и као глумац и као режисер и није разочарао, иако му је радни стаж као режисера свакако мањи. Сцене су добре, одмерене довољно да драмски део не буде досадан, а узбудљиви делови стварно су такви. Фотографија је одлична, а Џорџу је свакако ишао на руку и леп један буџет.

Сама прича је слатка, не претерано изненађујућа, мада су неки делови били намењени томе да нас изненаде. Крај ми се допао јер јесте емотиван, али није патетичан, чак ни срцепарајући.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је Џорџов рад ипак имао смисао, ако ни због чега, а зато што је спасио живот својој филмској кћерки Фелисити Џоунс и нерођеној унуци. Но, какав год, смисао ће се свакако наћи у сваком добром раду.

Оцена наставника:

(свакако плус)

Освета из будућности (Vendetta dal futuro 1986) је италијански СФ који се дешава у будућности када су киселе кише толико киселе да пробијају каросерију аутомобила. Велики број присталица окупља слепи Франко Фантасиа који се бори за здравију животну средину, али то не одговара моћном и бескрупулозном индустријалцу Џону Саксону. Зато су његови научници створили киборга Данијела Грина са циљем да изврши атентат на Франка. Данијел је успео да дође до Франка, озбиљно га повредио, али не и убио јер је у последњем тренутку схватио да то не жели да учини. Побегао је са лица места са намером да пребегне у другу државу, али за њим сада јуре и власти и Џонови најамници. 

Критички осврт: У овом филму сви глуме као роботи, мада је једини робот, колико сам схватио, Данијел. Прочитао сам да је Данијел остао упамћен по овој улози, тако да не могу да се не запитам какве су му остале. Неке ствари је можда ипак боље не знати. 🙂 У време настанка овог филма било је популарно да главне улоге тумаче набилдовани билдери, али су Арнолд Шварценегер и Силвестер Сталоне имали макар неки шарм, ако не већ и глумачког умећа.

Интересантан је приказ еколошке ситуације у будућности, ако оставимо научну логику по страни. Сам филм некакву логику има, али је ту већи проблем што нема радњу. Данијел бежи, убице га јуре и то је, отприлике, то. Ах, да, и повремено обара руке са локалним камионџијама. Углавном, сви се ту нешто врте у круг и воде врло приземне дијалоге. Има ту као неке акције и вероватно је она океј, мада ми акциони филмови нису интересантни, а овај није ни узбудљив. Једино што не могу да оспорим режисеру Серђу Мартиноу је да није лоше распоредио негативце, па неки нападају из кола, други из камиона, трећи из заседе, четврти из хеликоптера… Упркос свем том спектаклу, једина сцена која ми се допада је последња када Данијел разговара са својом симпатијом Џенет Огрен. И ефектна је, а и последња је, што је такође важно. 🙂

Едукативни моменат: Пре него што је ишчупао срце Џону, Данијел му је поручио да је омануо зато што је желео да му контролише мозак, а заправо је требало да му контролише срце. Другим речима, много је лакше манипулисати нечјим емоцијама него рацијом, али ја мислим да је Џон свакако погрешио што је желео да манипулише уопште. То свакако није добро радити било коме, а и може да нам се одбије о главу, или о срце, као у Џоновом случају.

Оцена наставника:

(са микро-плусићем)

Вештина: Завештање (The Craft: Legacy 2020) је наставак филма из 1996. Радња је врло слична оној у поменутом филму, само се сада упознајемо са новом генерацијом вештица. Њих су три и чекају четврту, а то је млађана верзија Виноне РајдерКејли Спејни. Она је, дакле, слатка, тек се доселила и није свесна да има моћи, али ће уз помоћ новостечених другарица то открити.

Критички осврт: Да, овај филм се одвија према обрасцу и има много предвидљивих момената, као и општих места, а и кокетирања са тинејџерима. Међутим, неколико детаља мало искаче, попут тајне Николаса Галицина, која уноси интересантан табу, а истовремено компликује тему и односе ликова. И ту је тај преломни тренутак; да ли ће интрига бити успешно спроведена или ће се све то претворити у патетичну сапунску оперу. И није се десило ни једно ни друго, на жалост или на срећу. Некако је радња наставила да се дешава у очекиваном смеру. Свакако видим да је режисерка Зое Листер-Џоунс била спремна да помери границе, а и да унесе неке нове идеје, међутим некако јој је то друго измакло, а прво је испало млако. И цео утисак о филму је такав, баш као и о финалној борби. До краја, прича је остала некако недоречена, што се филмских синова Дејвида Духовнија тиче, али и готово свега осталог. Јасно је да Зое планира наставак, али је то све изгледало неспретно.

Глумци су се добро снашли у својим улогама и при томе мислим на млађахне наде, пошто је Дејвид већ стари вук.

Едукативни моменат: Лови Симон је рекла да ако не могу да користе моћ одговорно, онда не би требало ни да је користе. И у праву је.

Оцена наставника:

(може на три)

Клетва Успаване Лепотице (The Curse of Sleeping Beauty 2016) је хорор филм базиран на бајци из наслова. Усамљени сликар Итан Пек је наследио имање од ујака за којег није ни знао. Када је дошао на то имање, схватио је да је у питању кућа коју је сањао. Итан је такође сањао и прелепу девојку Успавану Лепотицу (Индију Ејсли) чија су судбина и хиљадугодишњи сан управо повезани са том кућом. И изгледа да само он може да пробуди лепу Индију.

Критички осврт: Режисер Пири Реџиналд Тео је мудро искористио цаку из једне од бољих епизода серије о Доктору Хуу (у којој су се такође статуе кретале) и уз не много средстава направио солидан хорор, мада у доброј мери предвидљив. Уз то створио је интересантан амбијент, налик на онај из „Чувара пакла“, па све то изгледа интригантније и језивије. Међутим, сама радња се бори са низом проблема; ако размислите о њој видећете да преокрет нема богзна какве логике, а демон који је чувао лепотицу се није показао богзна како моћан. Сам крај је потпуно антиклимактичан, лишен било какве језе, узбуђења, ичега.

Но, колико год да је Пири успео (или није успео) у хорор делу филма, апсолутно није у драмском и разговори су прозаични и на моменте патетични. Фора у филму нема баш превише. Улога дежурног кловна припала је Џејмсу Адаму Лиму и био је шармантан, али не баш и урнебесан. Ликови су стереотипи и неразрађени и иако су глумци по физиономији одговарајући, некако не зраче. 

Едукативни моменат: Док је Итан „искористио“ свој губитак да нађе изговор да се повуче у себе, Натали Хол је њен губитак ојачао да настави да се бори. Свако жали на свој начин и то је истина, али је ипак Наталин начин бољи.

Оцена наставника:

(уз опаску: штета за протраћени потенцијал)

Вампири: Мртви (Vampires: Los Muertos 2002) је наставак филма „Вампири“ из 1998. Џон Бон Џови је ловац на вампире који добија задатак да сакупи екипу која ће дохакати једној посебно моћној вампирици Арли Јовер. У тој намери не успева јер га она, са својом хордом, вечито престиже и убија једног по једног ловца. На крају, Џону не преостаје ништа друго него да се удружи са једним опатом без искуства лова на вампире, момком коме средња школа баш и не иде и полувампирицом која се није претворила у створење ноћи захваљујући лековима. Но, и таква екипа има своје адуте.

Критички осврт: Прва сцена је требало да буде изненађујућа, али то није била. Надаље се филм одвијао према сасвим класичној поставки, мада се режисер Томи Ли Волас трудио да сцене масакра по кафићима буду маштовите. Међутим, некако су без учинка јер иако су технички донекле и добре и са још бољим потенцијалом, сасвим су беживотне, чак и за филм о немртвима. Укупно, поред неких пропуста и сувише погодних момената, радња није тако лоша и филм је забаван, мада ич није направио помак у поджанру у којем је рађен.

Ликови су стереотипи, сви одреда, али су некако симпатични. И глума није лоша, а посебно ме је пријатно изненадио Џон који делује стварно природно.

Едукативни моменат: Кристијан де ла Фуенте је рекао очајном Џону да је некада потребно мање него што мислимо да бисмо нешто урадили, посебно када немамо избора. И заиста је тако; ако смо довољно вешти и имамо добру вољу, са мало средстава остварићемо добре резултате.

Оцена наставника:

(овако некаква)

Чудесна Жена 1984. (Wonder Woman 1984 2020) је још једна прича о овој суперхероини коју тумачи Гал Гадот. Она је научница на Смитсоновском институту у Вашингтону и придружује јој се колегиница Кристен Виг, не претерано стручна и врло несналажљива у социјалним контактима. Међутим, Гал јој је пружила руку пријатељства, па чак и стручну помоћ у раду који је одмах по доласку у институт Кристен добила. Наиме, Еф-Би-Ај је конфисковао скупоцене артефакте које је пронашао на црном тржишту и Кристенин задатак је био да их процени. Гал је привукао пажњу необичан предмет, наизглед безвредан, али који је у ствари веома моћан. За његову моћ зна преварант Педро Паскал и одлучио је да га се домогне и злоупотреби. Оно што Педро није знао је да је моћ тог предмета заправо разорна по читав свет.

Критички осврт: Гал ни у овом наставку није могла без асоцијација на своју титулу мис, па је опет спасавала децу (трећег света, наравно и зар сте сумњали) у осредње узбудљивим акционим сценама јурњаве аутомобилима и другим превозним средствима. Овај филмић ми се више допао у односу на претходни, иако неодољиво подсећа на „Господара жеља“ из 1997, што није баш неки иновативни приступ. Но, прича има колику-толику мистерију јер ми не знамо одакле потиче чудесни минерал који испуњава жеље и како ће се те жеље до краја показати (мада је јасно да морају да крену по злу). Постоје недоследности у причи, па тако и број жеља које је могла да замисли Кристен, али је режисерка Пати Џенкинс некако морала да уведе у причу архинепријатељицу Чудесне Жене. Пати је желела да доследно представи лик и дело Чудесне Жене из стрипа, па она, осим ласа, сада има и моћ да летелице учини невидљивим, а и згодно дође васкрсли дечко пилот Крис Пајн да ту летелицу и вози. У стрипу пилот је она, али се то не би уклопило у контекст филма постављен још у првом делу, па је Пати нашла начин. И нашла је буџет и то поголем, тако да су специјални ефекти (ако изузмемо бравуре са ласом) врло солидни.

Признајем филму је да је имао добру идеју водиљу и добре поруке у вези са нашим жељама и колико могу да нас коштају. Главни актери су имали много тешких одлука и прерасподелу приоритета, те је све то Пати могла да претвори у озбиљно драматичне и емотивне тренутке, што донекле и јесте. Ипак је превасходно попустила пред холивудским обрасцем и унела баш много патетике. И некако је смушено одрадила јачање моћи незајажљивог Педра. Тај део је збрзала и учинила га претерано помпезним.

Едукативни моменат: Кристен је на почетку веровала како је Чудесна Жена популарна и како јој је друштвени живот сјајан. Онда јој је ова рекла како њен живот заправо уопште није био каквим га Кристен замишља и да сви имамо своје борбе. То нас учи да: а) не судимо према изгледу и б) никада не знамо какав је заиста живот други људи и врло вероватно далеко од онога што ми мислимо.

Оцена наставника:

(минус и то поголем)

Ниво 16 (Level 16 2018) је филм који се дешава у једној крајње необичној школи за девојчице и девојке, где оне имају врло устаљен ритам живота и усмерено образовање. Циљ којем теже је да их усвоји богата породица и зато оне морају да буду „чисте“. Међутим, иако су достигле ниво 16, што је и последњи ниво, две девојке сумњају у добре намере својих покровитеља и труде се да сазнају шта је заиста права сврха ове „школе“.

Критички осврт: Већ од старта ме је филм заинтересовао. Ово је очигледна варијанта „Приче једне слушкиње“ из 1990, али док су тамо карте биле отворене од самог почетка, овде је врло нејасно чему ће служити девојке са нивоа 16. Режисерка Данишка Ејстерхази успела је да створи врло мистериозну и тескобну атмосферу користећи болесно плаво осветљење, једноличан амбијент и дугачке, језиве ходнике, тако да је било лако наслутити да им се не спрема ништа добро. И онда се испоставило да су девојке у некој варијанти „Острва“ из 2005. То откривамо већ у првих пола сата филма, те је изгледало као да је Данишка збрзала мистерију, али је заправо мудро направила заплет. Кејти Даглас (иако млада, врло је харизматична и изнела је своју улогу прилично добро) је сада била у замци из које је јако тешко побећи. Уз то, ни ми, као ни њен лик, не знамо шта да очекујемо ван зидова зграде у којој је заточена. Сама та тензија и дешавања која тек напола можемо видети сасвим су довољна да филм учине изненађујуће узбудљивим. Треба и додати да је порука овог филма значајно дубља од оне коју нуде аутори поменутог „Острва“ и све укупно утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Селина Мартин је схватила да је издала пријатељицу јер су је учили да се плаши. Када је престала да се плаши, урадила је исправну ствар. Заправо, девојке су живеле у страху, незнању (чак су биле и неписмене) и без блиских веза једне са другима. Зато су и биле покорне. Јасно је шта не смемо себи дозволити како бисмо имали интегритет и да не дозволимо да било ко влада нама.

Оцена наставника:

(не баш неприкосновена)

Реци ми како умирем (Tell Me How I Die 2016) је хорор који прати групу младих људи који су се пријавили за испитивање новог лека који би требало да повећа меморију. Наместо тога, лек је повећао испитаницима прекогницију. Проблем настаје када једна од њих Вирџинија Граднер има визије смрти свих осталих у њеног групи, које су врло насилне.

Критички осврт: Режисер Ди-Џеј Виола сигурно зна да режира и сцене визуелно добро изгледају. Иначе не волим слешер филмове, али овај је мало другачији, иако се одвија према обрасцу. Наново имамо петоро преосталих протагониста које јури сулуди убица. Међутим, на неки начин Ди-Џеј је тај образац и пародирао у сцени масовног покоља девојака, а то је учинио и самом идејом. Наиме, увек знамо ко ће преживети и то је „последња девојка“ коју је васпоставила Џејми Ли Кертис у култној „Ноћи вештица“. И овде је то тако, али са том разликом да и она то зна, баш као и убица. Изгледа као да наде за преживљавање нема и ликови се све више уверавају у то, али опет нас копка може ли се судбина променити? Иако наизглед трапаво одрађена јер прича изгледа као да је у хаосу, она је у ствари добро вођена. Глума је једино спорадична код неких глумаца. Млађарија се није показала баш.

Едукативни моменат: Хајдемо мало и хемијом да се бавимо. Нејтан Крес је тврдио да се иперит (бојни отров) добија када се помешају избељивач и амонијак, који се користе у чишћењу и то није баш тачно. Мешањем избељивача и амонијака свакако се добија отрован гас (ослобађа се елементарни хлор), али то није иперит.

Оцена наставника:

(може плусић)

Тролови (Trolls 2016) је цртаћ о најсрећнијим бићима на свету: троловима. Њихови суседи су бергени, најмизернија бића. Онда су бергени, значајно већи од тролова, открили да могу осетити срећу ако поједу тролове. Зато су их заробили на једном дрвету и сваке године их „брали“ са тог дрвета и гостили се. Ипак, тролови су успели да побегну и сакрију се у шуму. Тако скривени провели су двадесет година у радости и грљењу, па су решили да прославе јубилеј спасавања из Бергенграда једном гласном журком. Проблем је што су бука и шарена светла привукли једну припадницу бергена.

Критички осврт: Занимљиво је да је овај филм осетно слабији у односу на свој наставак. Идеја је у реду, али је сувише класична, па је таква и радња. Ипак је донекле слојевита јер се упоредо са „штрумпфовским“ проблемима дешава и прича о Пепељуги. Свакако не могу да замерим много; цртаћ је сладак, забаван и смешан, са добром анимацијом и истим таквим порукама.

Едукативни моменат: Бергени су морали да схвате да не постоји рецепт за срећу (поједеш трола и будеш срећан), већ да морају да се за њу потруде.

Оцена наставника:

(на пет)

Лако Је Критиковати 160

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 

Ејлијен: Жетва (Alien: Harvest 2019) је кратки филм снимљен поводом јубилеја, односно 40 навршених година од првог снимљеног филма о Ејлијену. Четворо људи је на свемирском броду на коме је и ужасни Ејлијен и он их јури. Они покушавају да дођу до капсуле за евакуацију, али се испоставља да она није гаранција да ће успети да побегну.

Критички осврт: Ово је просечна епизода из филма о Ејлијену преточена у кратак филм, али држи пажњу и има занимљив преокрет.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да Агнес Олбрајт има добре намере, некако се испоставило другачије. Не мора увек да значи да онај ко вам помаже је и уједно и пријатељ. Веома је важно и како вам помаже и из којег мотива.

Оцена наставника:

(танка)

Ејлијен: Сама (Alien: Alone 2019) је још један кратак филм о Ејлијену. У овој причи имамо девојку Тејлор Лајонс која је остала сама на великом свемирском броду. Иако је остала једина, ипак нема дозволу да уђе у једну просторију која је под кључем јер јој одобрење не даје централни компјутер. Случајна хаварија на броду јој је омогућила приступ.

Критички осврт: Приступ у овом филму је некако другачији, али ме није фасцинирао и чак није успео да се отме осредњости. Није ме очарала ни глума млађане Тејлор.

Едукативни моменат: Тејлор је схватила да је њен највећи проблем усамљеност. Зато је прихватила као друштво чак и пауколико чудовиште. Ми не морамо да прихватамо чудовишта за другаре, али свакако не би требало да одбацујемо било кога зато што нам није леп или према стандардима.

Оцена наставника:

3(заправо солидна)

Ејлијен: Руда (Alien: Ore 2019) је још један филм у серијалу. Прича је смештена у рударску колонију на некој планети, где управо рудари наилазе на убијеног колегу. Најпре их је запањио начин смрти човека, а потом су схватили да ни они сами ништа боље неће проћи.

Критички осврт: Овај филмић је симпатичан, држи пажњу и има неку поруку, чак би се могла применити и на шири друштвени контекст. И глума је сасвим на нивоу задатка.

Едукативни моменат: Микела Џеј је одлучила да се супротстави чудовишту наместо да побегне од њега. И то је најчешће прави избор.

Оцена наставника:

(малчице поклоњена)

Ејлијен: Ограничавање (Alien Containment 2019) је још једна прича која се дешава на свемирском броду. Гаја Вајс је пилот на том броду и превози троје преживелих, али ускоро сазнаје да је и Ејлијен међу њима.

Критички осврт: На неки начин ово је варијанта претходног, са неком врстом поетске правде. Ипак, прилично је предвидљив, са стереотипним ликовима и већ виђеном сценом. Заиста ми се није дојмио.

Едукативни моменат: Гаја је схватила да, и по цену сопственог живота, неке ствари треба да буду ван домашаја људи. Неким чудима природе свакако ћемо се дивити, али превише су опасна да би се користила.

Оцена наставника:

(ту негде)

Шта се налази испод (What Lies Below 2020) је филм о девојчурку Еми Хорват коју је мајка Мина Сувари управо покупила из кампа, у којем је провела неколико дана, те је одвела кући. А тамо ју је чекало изненађење; мајчин нови дечко Треј Такер, видно млађи и перфектно леп и згодан, који је у Еми изазвао врцава осећања. Међутим, како га је упознавала, та осећања заменио је страх јер се показало да је Треј, најблаже речено, веома чудан.

Критички осврт: Колико сам разумео, режисер Брејден Р. Дјумлер је био директор фотографије у неколико кратких филмова и сада се окушао и као режисер. И оно што му морам признати је да уме да направи интригантну атмосферу, али је и тема коју је одабрао по својој природи довољно интригантна. Она је већ од почетка чудна, али како време одмиче постала је све чуднија, а Брејден је све то доста добро дозирао. И тројац главних протагониста добро се снашао у оваквом једном необичном љубавном троуглу. Онда је радња почела да поприма СФ ток и колико се Брејден снашао у сапуници, толико није у овом жанру.

Сф прича је већ толико пута испричана да је излизана, а тако некако делује и у филму. Све је предвидљиво и досадно, а бледи специјални ефекти не помажу. Фотографија је сјајна, што се од Брејдена и очекивало, али то некако није довољно. Заправо, читав утисак о овом филму је да није довољан.

Едукативни моменат: Ема је на тежи начин научила да оно што је лепо (у овом случају Треј, њен филмски замало очух) не мора да буде и добро.

Оцена наставника:

3(можда чак и мање)

Инфекција: Инвазија почиње (Infection: The Invasion Begins 2011) је прича старице Кели Пендиграфт која у будућности прича о застрашујућем догађају који се десио у њеном градићу у садашњости. Њени суграђани били су жрвте паразитских црва врсте непознате науци.

Критички осврт: Глума је испод сваког нивоа. Прилично сам убеђен да бих ја боље одглумио наместо, па скоро свих глумаца. Ликови које су тумачили су стереотипи, а радња је класична са врло мршавим специјалним ефектима. Људе нападају неке изванземаљске глисте и чини ми се да су боље (и озбиљније) урађени монструозни кондоми у комедији „Кондом убица“. Чак је и ватра лоше анимирана. Филм је крцат општим местима и нелогичним поступцима ликова, а и патетични делови нису занемариви. Акционе сцене су трапаве, а цео филм досадан. Заправо најбољи део овог филма је промотивни постер који видите уз овај текст. Инвазија је започела, али се надам да се није наставила. 

Едукативни моменат: Брајан Бруер је рекао Лохлину Манроу како можда спорије учи, али ипак учи. И то је оно најважније, не престајати с учењем. Можда ће и режисер Хауард Векслер научити да прави добре филмове.

Оцена наставника:

(и мање)

Откачен (Freaky 2020) је филм о Блисфилдском касапину (Винс Вон) који убија тинејџере по комшилуку. У једној таквој крвавој мисији, пажњу му је привукао необичан бодеж, па га је однео са собом. Тим бодежом је следеће вече напао младу и несигурну Кетрин Њутон и ранио је у раме. Тада је наишла Кетрина сестра Дајна Дрори, иначе полицајка, те ју је спасила. Међутим, већ следећег јутра Кетрин се пробудила у Винсовом телу, а он у њеном. Након почетног шока, обоје су схватили да морају да допру до Кетрининих пријатеља; она како би јој помогли, а он како би их побио.

Критички осврт: Режисер Кристофер Лендон очигледно воли „Ноћ вештица“ и „Петак тринаести“ јер почетак филма најочигледније подсећа на та дела. И у том маниру се и наставља, али са много више хумора, а мање општих места, тако да, уз једну сасвим океј идеју, ово испаде и солидан хорор. И глума је била сјајна, посебно Кетрин и Винса, иако сви ликови са све животним причама, свакако јесу стереотипи. Додуше, претеривања има, па је Кејти Финеран позвала на кафу Винса иако га није видела, а са њим је при томе водила врло интиман разговор. Млађахни Урија Шејтон је пожелео да пољуби Винса иако је у питању мушкарац и то значајно старији. Верујем да је намера била да се покаже како се Урија заљубио у Кетринин дух, а не тело, што јесте идеал и врло романтично, али и ипак превише и при томе и неуверљиво (заљубљеност у тим годинама подразумева и сексуалну привлачност, а тако и физички изглед). Но, хајде да кажемо да су ликови заиста били у збуњујућој (најблаже речено) ситуацији, па је то и опростиво. Наравно, ту је и очигледна намера Кристофера да наведе воду на своју воденицу и да покаже како је граница између различитих сексуалних преференција заправо јако танка. Колико је у томе успео, а на основу свег претходног реченог, верујем да је јасно, али свакако је успео у томе да две идеје (слешер и замена тела) преточи у једну и то је урадио колико-толико спретно.

Едукативни моменат: Тек када је Кетрин доспела у Винсово тело схватила је колико јој прија да буде снажна, али права снага ипак не долази од мишића и телесне грађе. То потврђује и само финале филма када је успела да га савлада у свом сопственом, крхком телу.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Терминатор: Спасење (Terminator Salvation 2009) је четврти филм саге о Терминатору, роботу из будућности који уништава људски род. Сем Вортингтон је у садашњости човек осуђен на смрт, који је своје тело предао науци, односно докторки Хелени Бонам Картер. У будућности у којој рат између машина и људи увелико траје, Сем се буди и покушава да добије одговоре на питања ко га је оживео и због чега. У рату који га окружује, његова мисија постаје кључна за обе зараћене стране. 

Критички осврт: Било је од почетка јасно да је Сем киборг. Но, хајде да пустимо да то буде преокрет, а ионако је било нејасно шта Скајнет хоће са њим, па је ту било нешто мистерије. Међутим, прича је ипак некако класична, очекивана и донекле погодна, те је овде акценат ипак на акцији и акционе сцене су изненађујуће добре и динамичне, а посебно је ефектна она када Кристијан Бејл у плићаку реке пуца на змијолике терминаторе. Има мало више великих речи на крају, те уз њих и патетике, али ништа неиздрживо. Утисак је заправо јако добар.

Едукативни моменат: Мун Блодгуд је рекла како имамо два избора: да жалимо за изгубљеним или да се боримо за оно што је остало. И она је мудро одабрала, а треба да мудри будемо и ми.

Оцена наставника:

(од мене)

Тврдица (Scrooged 1988) је филм настао као модерна верзија књиге Чарлса Дикенса „Божићна песма“. Бил Мари је председник у једној ТВ фирми и врло је лош шеф својим запосленима, а није много пријатнији ни према свом млађем брату Џону Марију (који је у овом случају и филмски и прави брат). Да не би проћердао свој живот на погрешно усмерене вредности, његов покојни шеф Џон Форсајт га је посетио (као дух, разуме се) и најавио му долазак три божићна духа, који ће га научити значајну животну лекцију.

Критички осврт: Ово је слатка причица, наивна и интересантна, са неизоставним Биловим бравурама које су очигледан адут. Но, мени се свакако допала и Керол Кејн која је неодољива као Дух божићне садашњости.

Едукативни моменат: И што би рекао Бил, Божић је празник када се сви трудимо да будемо што бољи људи, али такав може бити сваки дан.

Оцена наставника:

(реална)

Вилино кумство (Godmothered 2020) је Дизнијев филм о релативно младој вили Џилијан Бел која се школује у земљи вила како би постала кума вила и помогла заљубљенима да буду срећни до краја живота. Њен ентузијазам је пољуљало сазнање да су се времена променила и да куме виле више никоме нису потребне, те да ће се њихова школа затворити. Очајна, Џилијан је претресла архиве, сада празне, те једва успела да пронађе један вапај за помоћ мале девојчице заљубљене у дечка из истог одељења. Кренула је у мисију у стваран свет да споји то двоје (али да друге виле не знају, а посебно не главна учитељица Џејн Кертин), како би доказала да потреба за кума вилама још увек постоји. 

Критички осврт: Слатка је прича, иако ми је изгледало да ту неће бити много „меса“ и да ће испасти бледо. Заправо, уопште се није завршило очекивано, али опет некако лепо и емотивно. Наравно, крај је холивудски дотеран, али је овде опростиво тим пре што је ипак бајка у питању. Чак, на неки начин је прича и слојевита јер има више ту животних прича и мотива који се преплићу. Не би шкодило да је имала и више хумора, али га у некој мери има. Музика је баш добро одабрана, а нумера коју Џилијан Шеј Спејдер пева је заиста круна у овој бајци. Од мојих почетних скромних очекивања, ово испаде врло солидно.

Едукативни моменат: Ајла Фишер се средила за излазак и добила је комплименте породице, али је Џилијан приметила да је прелепа јер носи једину ствар која је важна: осмех. Лепо је приметила кума вила. Оно што је кума вила сама морала да научи јесте да љубав не мора бити као из бајке да би била права.

Оцена наставника:

(хајде може)

Лако Је Критиковати 153

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

realive (Small)Ускрснуће (Realive 2016) је филм о момку Тому Хјузу који је сазнао да болује од рака грла и да му је, чак и уз терапије, остало свега годину дана живота. Када је завршио све послове које је имао, како професионалне, тако и приватне, обелоданио је својој девојци Уни Чаплин да намерава да се убије и криогенски замрзне како би га оживели у будућности када медицина буде напредовала. Свој наум је и спровео у дело и заиста, након скоро целог века, будући научници су га оживели. Ипак, будућност није оно чему се надао.

Критички осврт: Толики народи удружише снаге: Белгијанци, Шпанци и Французи да направе научну фантастику, али им то напросто није пошло за руком. Режисер и сценариста Матео Жил се заиста очајнички трудио да направи дубок филм, али, макар код мене, ефекат је изостао. Да не знам да је Матео био косценариста и асистент режији у филму „Отвори очи“ из 1997. рекао бих да он напросто нема ни капацитета да направи оно што је замислио. Ипак, овај филм је побачај иако почиње врло успешном (и врло стварном) сценом рођења, а касније и (нестварном) поновног рођења. Нарација је требало да буде високоумна, а заправо је, најблаже речено, прозаична. У време снимања филма Матео је већ имао 48 година и видим да је очајан због тога што виталност тела му више није на нивоу неког двадесетогодишњака, те да је криза средњих година узела данак, али некако све то личи на типичну кукњаву мушкарца када се разболи. Више него патетична прича нам говори да нас тело издаје и болести нападају. И ту негде Матео тражи смисао живота, али га не проналази, баш као ни ми који смо утрошили тих 112 минута да одгледамо ово дело.

Дело је на неки начин наставак филма у чијем стварању је учествовао и које сам већ поменуо. Дакле, у том филму Едуардо Норијеги завршава тако што се буди из криогенског сна у далекој будућности и излечен, а у овом млађани Том тако почиње. Идемо даље и гледамо шта је било после у сасвим неинвентивно осмишљеном футуристичком свету где су сексуалне слободе доживеле свој врхунац, те људи будућности имају сексуалне групе и бивше партнере. Дакле, ништа пажње вредно. Међутим, судбина Томова негде од средине филма почиње да се одвија на занимљив начин и тек тада креће заплет. Можда да је Матео избацио 75% филма и оставио само тај део радње, могли бисмо да разговарамо о доброј идеји и сасвим солидној реализацији. И тек на крају филма дијалози су почели да се поправљају и да заиста имају дубину, оног тренутка када је Том донео одлуку и замолио Шарлоту ле Бон за помоћ. Глумци су свој део посла обавили сасвим добро, а највећи утисак ми је оставила Шарлота и због своје необичне лепоте. Финална сцена рађена по систему „ал не лези враже“ је наново приземљила филм јер је потпуно предвидљива и опште место.

Едукативни моменат: Бари Ворд је рекао како је бесмртност питање времена. Он је при томе мислио на напредак науке, али питање је да ли ће се тај напредак дочекати… Но, неки људи јесу постигли бесмртност кроз своја дела која вреде јер су прошла суд времена (Дарвин, Тесла, Андрић су тек неки од њих) и треба да нам буду узори.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

iljadu (Small)Хиљаду деветсто осамдесет четврта (Nineteen Eighty-Four 1984) је филм рађен према роману Џорџа Орвела из 1949. Џон Херт је становник замишљене супердржаве Океаније, у којој влада апсолутни тоталитаризам. Он даје све од себе да убеди своју околину да је предани поданик, али у тајности записује своје мисли и обилази забачену радњу са старим, њему мистериозним предметима. У једном тренутку се заљубљује у Сузану Хамилтон, као и она у њега. Власник радње са старим предметима Кирил Кјузак им изнајмљује собу и они су ту могли да поделе своје интимне тренутке; у тајности јер је њихова љубав забрањена. Испоставља се да је Кирил тајни агент тзв. мисаоне полиције и да их је све време шпријунирао, а потом и организовао њихово хапшење. Тек тада ће Џон и Сузана осетити сву мучнину система у којем живе.

Критички осврт: Без сумње у питању је одличан филм, утолико више застрашујући што је апсолутно актуелан. И писац Џорџ и режисер Мајкл Радфорд су ситуацију учинили екстремном, али су обрасци власти и понашања народа сасвим препознатљиви. Ово је филм који бих дефинитивно препоручио, уз упозорење да је веома тежак и мрачан. И похвалио бих Џонову глуму.

Едукативни моменат: Џон је рекао да није важно само остати жив, него и остати човек је такође важно. Заиста.

Оцена наставника:

5(да)

finalec (Small)Коначни сукоб (The Final Conflict 1981) је трећи део саге о антихристу који се у модерно време појавио на Земљи. У овом наставку антихрист је одрастао човек и глуми га Сем Нил. Он зна да према пророчанству из Новог завета Христ наново треба да се роди, а подозрева да ће се то десити у Енглеској. Зато је издејствовао да га председник САД Мејсон Адамс постави за амбасадора те државе, како би био тамо и учинио да сва деца рођена тачно одређеног датума буду побијена. Његови следбеници су започели стравичан масакр тамошњих беба, али божјим плановима тешко да чак и моћни антихрист може да се супротстави.

Критички осврт: Радња је добро започела и заплет је кренуо мање-више од самог почетка. Међутим, филм не приказује ултимативну битку добра и зла, као што наслов сугерише, већ је највећи део посвећен припремама за њу и неуспелим покушајима монаха који су се истрчали пре времена. То све није неинтересантно, али није ни претерано узбудљиво, а још мање библијски епско. Некако се све време противници врте једни око других, али ништа се много не дешава. Заправо се манир претходног наставка само наставио, са нешто конкретизованијим борбама. Ту је негде добро уклопљена љубавна прича (ако то јесте заиста) између Сема и Лисе Хароу и реално немам ту много шта да замерим, али је све то могло да буде интензивније, грандиозније. На крају крајева, апокалипса се спрема, али она као да је елегантно заобишла овај филм.

Филм има неколико ефектних сцена, а посебно се издваја лов на лисице и све оно што се дешава током тог лова. Међутим, у те сцене се сигурно не убраја и последња, која је приземљила филм. Сем је дозивао кавгу са поново рођеним Христом који је, ако сам добро разумео, беба? И то на месту где га је Лиса довела како би му она и свештеник Росано Браци направили сачекушу… Ништа ми није јасно у тој сцени, а улога малог Христа ми тек није јасна у читавом филму. Дијалози у филму нису лоши и има ту много мудро изреченог, али се ту није развила филозофија даља од просечног мотивационог говора политичара. Ту је филм имао потенцијал, али аутори то некако нису искористили.

Едукативни моменат: Иако је Антихрист, Сем је добро рекао што се тиче младих људи. Старији им кажу како треба да порасту како би рекли своје мишљење, а заправо се уздају у то да када млади порасту мислиће исто као и стари сада. Треба саслушати сваки став, па тако и младих људи јер иако искуство старих јесте драгоцено, млади су више у току са модерним новотаријама. Од сваког је могуће нешто научити.

Оцена наставника:

3(заиста реална)

p11421864_v_v8_aaПодмукло: Поглавље 3 (Insidious: Chapter 3 2015) је трећи наставак истоимене франшизе. Ово је, у ствари, приквел. Девојчица Стефани Скот је дошла код медијума Лин Шеј јер је убеђена да њена покојна мајка Ели Китс хоће да је контактира. Лин је напустила свој спиритуални посао, али ипак одлучује да помогне девојчици и пронађе њену мајку у свету мртвих. Међутим, проблем је што ентитет који жели да ступи у контакт са девојчицом није њена мајка и нема добре намере.

Критички осврт: Ово је објективно најслабији део у франшизи, мада има шмека, морам признати. Ли Ванел и Ангус Сампсон унели су духа у филм (додуше, они и јесу ловци на духове, али нисам баш мислио на такве) и понешто комедије. У једном тренутку филм је мало и заличио на „Истериваче духова“, но, већим делом је заличио на много пута виђени хорор са духовима и то ми је засметало. Ово је класичан хорор, који има предвидљивих и сцена и предвидљивих ефеката у тим сценама.

Како би унео неке новине, Ли (који је и режисер у овом случају) некако је ситематизовао свет духова (те направио поделе и светова и духова), али ту класификацију уједно није и разрадио.

Едукативни моменат: Дермот Малрони је хтео да избаци Лија и Ангуса из своје куће, сматрајући их неупотребљивима. Но, Лин им је нашла улоге. Сваки члан тима може да допринесе, само треба наћи начин како га укључити.

Оцена наставника:

3(плус)

if (Small)Ако се ципела уклапа (If the Shoe Fits 1990) је модерна бајка о Пепељуги која се дешава у Паризу. Тамо доминира модни дизајнер Роб Лоу, који је у последње време изгубио инспирацију и колекције му нису дочекане са очекиваним одушевљењем. За њега ради гардероберка Џенифер Греј, која жели да буде дизајнер ципела. Међутим, надмени Роб је не примећује. Зато ће се умешати вила Андреа Фереол и учинити да неугледна Џенифер постане права лепотица и нова Робова инспирација.

Критички осврт: Добро што је наивно, такве су и бајке (а такве су и осамдесете које ни у 1990. нису изгубиле свој утицај), већ што је испразно. Сведени дијалози, радња која је превише погодна и исфорсирана, као и врло лабава глума готово свих су главни утисак о овом филму. Уз све то, филму фали шмек и мало квалитетнијег хумора, или макар смешних ситуација (чини ми се да има свега једну). Филм је објективно лош и заправо бих га могао упоредити са џанк фудом – једете је, иако заиста јесте лоша. Тако је и са овим филмом – гледљив је (питак) упркос свему, ведар и шаље сасвим добре поруке о површности спољашње лепоте и правој вредности унутрашње.

Едукативни моменат: Андреа је рекла Џенифер како она не зна ко је. Али је додала да докле год Џенифер зна сама ко је, онда је то једино и важно. Дакле, није много важно да ли нас други знају, битно је да познајемо сами себе.

Оцена наставника:

3(објективна је можда чак и двојка)

artemis (Small)Артемис Фаул (Artemis Fowl 2020) је филм рађен према истоименој књизи Овена Колфера из 2001. Главни протагониста је дечак чије је име у наслову (тумачи га Фердија Шо) и који је ингениозан. Школа га не занима много јер ју је превазишао и највише воли дружење са својим оцем Колином Фарелом. Међутим, ти тренуци када проводи време са оцем су ретки јер је овај често одсутан због посла. Једног дана за Артемиса се све мења јер из медија сазнаје да је његов отац осумњичен за крађу, а одмах потом и да га је отело некакво мистериозно биће. Артемис је уцењен да ако не пронађе врло моћан магични предмет, биће ће му убити оца. Тада сазнаје и да су магија и магијски свет стварни и да му отац није причао о свету бајки без разлога.

Критички осврт: Ово је филм који су и критика и публика руинирали јер су имали толико очекивања због књиге која се високо котира. Ја књигу нисам читао, па зато нисам подлегао општој мелодрами. Филмић је сасвим у реду, са причом која је чак донекле и паметна. Није богзна шта, али хајде да будемо искрени; ни први филм о Харију Потеру није имао усхићења вредну радњу, па ипак су сви били задовољни. Улоге су подељене веома добро и глумци су их сасвим коректно одрадили. Специјални ефекти и технолошке идеје нису ништа што оставља без даха, али су сасвим фине.

Има филм и мањкавости, па тако и превише наглашене срцепарајуће сцене, а премало атрактивних локација, те крај који је претерано развучен. Но, ништа што бих баш могао да замерим. Ја бих франшизи коју овај први наставак најављује дао шансу.

Едукативни моменат: Артемис је рекао како су очи пријатеља право огледало. Ништа ја на ту мудру не бих додао.

Оцена наставника:

4(мало слабија)

navigator (Small)Лет навигатора (Flight of the Navigator 1986) је Дизнијев филм о дванаестогодишњем дечаку Џоију Крамеру, коме је једина брига што га иритира његов млађи брат. Једно вече је кренуо кроз шуму у оближњу кућу по брата, који је тамо провео дан у игри са другарима. Тада је упао у јарак и на тренутак изгубио свест. Кад се пробудио, наставио је ка својој кући и тамо га је дочекало изненађење: у њој више није живела његова породица. Врло брзо Џои је открио и да су се све остале ствари промениле.

Критички осврт: Филм има и својих белих и црних бисера. Детективу Рејмонду Форчиону није било довољно што је пронађена слика и прилика детета у истој одећи после осам година, већ је морао да га пита и ко је председник САД. Да ли одговор дечака доказује било шта? Хауард Хесеман глуми научника и презива се Фарадеј. Добро се није презивао Тесла или Ајнштан. Но, добро, то су ситнице. Сама идеја и прелазак Џоија из једног доба у друго, сасвим су добро осмишљени. Кулминација приче нема много „меса“, тако да мање-више садржи јурцање дечака Џоија свемирским бродом, без превише изазова за малог хероја и његову породицу. Свеукупно, ово је један наиван, симпатичан дечји филм, без много удубљивања.

Едукативни моменат: Хауард је био превише обузет значајним открићем да би мислио о добробити дечака. Некада нам је посао изазован и некада имамо велике амбиције, али је увек погрешно да их остварујемо чинећи штету другима.

Оцена наставника:

4(минус)

destinationmoon (Small)Дестинација Месец (Destination Moon 1950) је филм о томе како су власници великих компанија одлучили да подрже Владу САД и да саграде летелицу којом ће одлетети на Месец. И више од тога; неки од њих су се сами отиснули на то путовање.

Критички осврт: Ауторитет у области СФ-а Исак Асимов је за овај филм рекао да је први интелигентни филм направљен у овом жанру. Заиста, у овом филму нису направљене грешке које су биле честе у старињским (па и нешто новијим) свемирским филмовима, попут оне да се чује како брод лети свемиром. У ствари, овај филм у доброј мери има и научни и уопште озбиљан приступ теми. Такође су такви и специјални ефекти, колико год је то било могуће, мада ситних пропуста има.

Оно што смета овом филму је недостатак било какве маште. Режисер Ирвинг Пичел се толико трудио да филм буде научно поткован, да је некако тај аспект изоставио. Но, филму не мањка узбудљивих дешавања, али је и то некако сувише технички одрађено. Другим речима, прича је испричана коректно, али не довољно добро да би нам оставила неки дубљи утисак. Верујем, ипак, да овај филм јесте значајна лествица (у историји кинематографије) у научно фантастичном жанру и вредност му се не може оспорити.

Едукативни моменат: Џон Арчер је одржао презентацију за индустријалце са циљем да их приволи да уложе новац за путовање на Месец. Када су га питали која је корист од тога, није умео да им каже, али јесте рекао да је то авантура коју не би требало пропустити. Другим речима, некада треба да се прихватимо неког посла не само зато што видимо корист од њега, већ и због стицања драгоценог искуства.

Оцена наставника:

5(рецимо да може)

atlantis (Small)Лига правде: Трон Атлантиде (Justice League: Throne of Atlantis 2015) је двадесет и први по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. У овом наставку Лига се суочава са опасношћу из морских дубина. Тамо се налази град Атлантида са врло амбициозним принцем Ормом који жели да уништи сувоземни свет. Међутим, у том сувоземном свету живи његов полубрат Артур, који је прави наследник престола и који може да повеже два света у мирољубиву коегзистенцију. Јасно је да он постаје савезник Лиге како би се спречио рат и убијање људи.

Критички осврт: Нејасна ми је Ормова војна тактика. Он је способан да произведе цунами који би разорио Метрополис, а и поплавио га. Његова војска би се лако онда изборила са свим преживелима јер може да дише под водом, што обични људи не могу. Буквално копнене трупе не би имале никакве шансе. Наместо тога, Орм је повукао цунами и кренуо у копнену битку против војске у Метрополису. Остало у филму је углавном јасно, класично и предвидљиво. Љубавни моменти између виђених парова одрађени су без емоција, док је у неким другим ситуацијама све превише помпезно и патетично. Премало је изазова постављено пред главне ликове, тако да нема ни узбудљиве акције, док су преврати превише бледи. Ову епизоду су баш исфушерили.

Едукативни моменат: Капетан подморнице је рекао свом војнику како не носе сви хероји плашт. И то је тачно из најмање два разлога. Први је што нам нису потребне супермоћи да бисмо били хероји, а други је што плашт не чини јунака, већ његова дела.

Оцена наставника:

1(може мали плус)

red (Small)Бетмен: Под црвеном капуљачом (Batman: Under the Red Hood 2010) је осми филм из горепоменутог серијала. У Сарајеву, Џокер је успео да зароби и убије Робина. Бетмен је прекасно стигао да спаси свог помоћника, те га је затекао мртвог. Након неког времена у Готаму, Бетменовом граду, појавио се криминалац који носи црвену кацигу и решен је да преузме лидерство од највећег гангстера Црне Маске. Бетмен се уплео у ову борбу криминалаца и открива да мистериозни лик испод црвене маске има планове и са њим, једнако као и са виђенијим криминалцима града.

Критички осврт: Ово је једна врло озбиљна прича, сјајно испричана и са мером. Таман свега има колико треба; акције, преокрета, драме, па и мало мистерије, мада се тајна да наслутити.

Едукативни моменат: Робин није могао да схвати да је Бетмену толико тешко да пређе границу морала. Бетмен је пробао да му објасни да би то било заправо веома лако и да је најтеже не прећи је. И то је заиста тако.

Оцена наставника:

5(стамена)