Лако Је Критиковати 44

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

cloverfield-lane-smallКловерфилдски пут 10 (10 Cloverfield Lane 2016) је други део (али хронолошки се дешава када и први) серије о Кловерфилду. Мери Елизабет Винстед је напустила и дечка и Њу Орлеанс и док се возила по руралним деловима Луизијане, доживела је саобраћајну несрећу и изгубила свест. Када се пробудила схватила је да јој је помоћ пружио Џон Гудман, човек који је изградио бункер за случај судњег дана. И тај судњи дан је управо дошао и изгледа да су њих двоје и Џон Галахер Млађи, који је такође са њима, једини преживели након апокалипсе. Проблем је што се Гудман баш не понаша најнормалније и Мери не верује у његову причу, већ покушава да побегне из бункера.

Критички осврт: Филм сигурно није оригиналан, али је зато све остало. Заиста је динамичан и узбудљив, са мноштвом преокрета и добром акцијом. Прича је добра, занимљива и без већих грешака, а глума је одлична.

Праве научне фантастике има тек на крају и јако ми се допала. Рецимо, шатл који има отвор попут срчаног залистка баш је креативан. Све похвале од мене.

Едукативни моменат: Некада морамо да бирамо између два зла, баш као што је и Мери учинила, али то не значи да не треба да покушамо да извучемо најбоље из ситуације коју одаберемо.

Оцена наставника:

5(баш та)

borrowers_large-smallПозајмљивачи (The Borrowers 1997) је амерички дечји филм о мајушним људима који живе у кућама људи нормалног раста и „позајмљују“ ситнице од којих граде сопствени дом. Прича се бави једном породицом таквих људи и њих случајно открива дечак који у тој кући живи. Али не задуго, пошто непоштени адвокат Џон Гудман преваром успева да се домогне куће. Мајушни људи откривају превару и покушавају да је обелодане и поврате дом.

Критички осврт: Филм је потпуно дечје наиван и поједностављење је ишло дотле да су чак и емоције сведене, што ми се не допада. Породица патуљака некако је олако прешла преко тога да је њихов другар патуљак Рејмонд Пикард настрадао (додуше није, али свеједно, они то нису знали). Јасно је и да су поступци и догађаји такође наивни. Осим наивних сцена има и грешака. Рецимо, када је дечак погледао у једном тренутку у млекари, било је пет заробљених патуљака, а већ у следећем тренутку било их је четворо – колико је и требало. Наиме, Џон Гудман је сцену пре тога Рејмонда одвојио од осталих и убацио у други неки апарат.

Сви патуљци су риђокоси и очигледна су алузија на ирске леприконе, што је у реду, али није нарочито оригинално. Као ни цео филм. Па, ипак, забаван је, симпатичан и са заиста добрим глумцима, а шаље и лепе поруке – да не постоје мали и велики људи, односно народи и да баш сваки народ може да постигне велике ствари и да има чиме да се поноси. Рецимо, овај патуљачни уме добро да се пење. 🙂

Едукативни моменат: У једној сцени Хју Лори је рекао да је љубазност везивно ткиво једне друштвене заједнице. Потпуно сам сагласан.

Оцена наставника:

4(минус)

a-bugs-life-smallЖивот буба (A Bug’s Life 1998) је цртаћ и једна другачија верзија басне „Цврчак и мрави“. На једном речном острвцету колонија мрава вредно ради како би прикупила храну за себе, али и за банду скакаваца која их терорише. Грешком једног мрава Флика, који је другачији од других, сва храна (припремљена за скакавце) упала је у реку. Скакавци, незадовољни што нису добили плен, наредили су мравима да до краја сезоне наново сакупе храну и најавили поновни долазак. Мрави су остали очајни јер су знали да за тако кратак рок не могу да сакупе толико хране. Тада је Флик дошао на спасоносну идеју да оде у „град“ и доведе „стварно опасне бубе“ које ће их заштитити. Невоља је у томе што је, не знајући, довео циркуску трупу која како-тако прави представе, али о борби не зна ништа.

Критички осврт: Цртаћ је лепо анимиран и заиста симпатичан, са јаким моралним поукама, али је потпуно неинвентиван. Радња класичнија не може бити, као ни ликови који су чисти стереотипи људских професија и карактера (иако су бубе). Уз то, није претерано ни духовит. Има пар добрих фора и то је то. Ово је значајније лошије остварење у односу на „Мравце“ који су настали исте године и до сада најлошије остварење које је направила (иначе добра) продукцијска кућа „Пиксар“. Као дечји филмић може да прође, али одраслима нема шта да понуди.

И морам да додам као биолог – мрави имају шест, а не четири ноге.

Едукативни моменат: Главни скакавац је добро поентирао – ако један мрав пласира добру идеју (да не морају да робују скакавцима, на пример), лако може да се деси да је други мрави прихвате и да скакавци изгубе свој лагодни начин живота. Мрава је више и они нису ни знали да су, у ствари, јачи.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

legendaryposteradkins-smallЛегендарно: Гробница змаја (Legendary: Tomb of Dragon 2013) је филм који су удруженим снагама направиле САД и Кина. Скот Адкинс и његов научни тим путују у Кину у потрази за оно што не би требало да постоји – некаквог огромног рептила који пустоши забачено село. Њихов задатак је да спасу и сељане и животињу која, очигледно, припада неоткривеној врсти. И тај задатак је утолико тежи што морају да спрече да јединствено биће не убије ловац жељан славе Долф Лундгрен.

Критички осврт: Потпуно класична и предвидљива прича. Уз то, амерички је напуцана, уз све мотивационе говоре и мушко чојство и херојство. Самим тим, има много акције ради акције, али оне трапаве, са претеривањем. Рецимо, Скот се, без проблема, рве са диносаурусом од неколико тона. Ах, да, тај диносаурус је, у ствари, младунче. 🙂 Но, Скот је још и добар колико је Долф лош (глумац, наравно). Ликови су, листом, стереотипи.

Завршни део филма је мало заличио на „Путовање у средиште Земље“, али то није допринело ни у ком смислу. Филм је лош, па је лош.

Едукативни моменат: Скот је одбрусио Долфу како то што је прочитао књигу из филозофије га не чини филозофом. И то је истина. Не можемо постати експерти у некој области ако само нешто прочитамо и боље упознамо. Али то не значи да не треба да читамо о томе јер ћемо некакво знање свакако стећи.

Оцена наставника:

1(или два, али, свеједно, лоше)

deep-blue-sea-film-poster-smallДубоко плаво море (Deep Blue Sea 1999) је још један филм о смртоносним ајкулама. Научница Сафрон Бароуз је експериментисала на њима како би добила лек за Алцхајмерову болест. Она ради за фондацију коју поседује Самјуел Л. Џексон и да би се наставило финансирање она мора да га убеди да је близу открића лека. Зато њих двоје одлазе у научну базу Акватика на сред океана. Циљ је да му она презентује свој рад, али се управо након презентације дешава несрећа која резултира колапсом целе базе. Њих двоје, уз остатак тима, остају заробљени и на милост и немилост субјектима својих експеримената.

Критички осврт: Обично су филмови о ајкулама глупави и због тога што се овим рибама даје превише кредита. Овај филм је различит не зато што овим рибама није дао неке карактеристике плус, напротив. Али урадио је то на научној основи која колико-толико „пије воду“. Тако да овај филм није толико глупав, а избегао је и општа места, почевши од прве сцене када сви очекујемо да ће ајкула појести младе (и луде) на чамцу. Тако да је одмах у старту прекинута и романса између главног баје Томаса Џејна и хероине (која то у ствари није) Сафрон. Додуше, филм није избегао и стереотипе, па је тако главни баја заиста баја, а Сафрон је бескрупулозна научница.

Нисам фасциниран специјалним ефектима, иако продукција јесте добра, а и глумци су. Филм је динамичан и узбудљив (додуше, на уштрб узбудљивости крај баш није уверљив и логичан и завршне сцене су превише натегнуте). И све ово показује колико је различит од мноштва других са сличном тематиком.

Едукативни моменат: Сафрон је у једном тренутку рекла да цео живот чекамо један тренутак, а онда нас изненади што је – сутра. 🙂 Занимљива мисао и подстиче на размишљање колико смо заиста спремни на нешто и колико нам је припреме потребно. У сваком случају, што дужа припрема – то боље.

Оцена наставника:

4(мање-више солидна)

sphere-smallСфера (Sphere 1998) је амерички СФ по истоименом роману Мајкла Крајтона из 1987. Америчка војска открила је у Пацифику летелицу непознатог порекла, која је на дну океана већ триста година. Следећи протокол за сусрет са ванземаљцима који је написао Дастин Хофман, психолог, војне снаге позвале су њега, као и екипу коју је препоручио. У екипи су биолог Шероун Стоун, математичар Самјуел Л. Џексон и астрофизичар Лијев Шрајбер. Предвођен капетаном Питером Којотом, овај тим се спустио на дно мора како би открио са чим имају посла.

Критички осврт: Филм има шмек „Амбиса“, али је, према мом мишљењу, боље одрађен. Интрига је интелигентније осмишљена, мање је предвидљива и све време држи тензију. Уз то, много више изазова постављено је пред ликове. Сами ликови имају реалне мотиве и проблеме, а тумаче их заиста сјајни глумци.

Музика је крш. Час је инфантилно идилична, час претерано драматична, али у доброј мери уопште не прати дешавање у сценама. Но, свеједно, прича је сасвим узбудљива и без музике. Није сваки сегмент филма научно коректан (иако су се на науку позивали све време), али опростиво је.

Едукативни моменат: Научници су закључили да још увек нису спремни за дар који су добили од Сфере. За све постоји право време и иако младим људима некада изгледа да није фер што немају одређена права или позиције, треба да разумеју да је за све потребно искуство, дакле пракса и знање. Закључак је да прво радимо на себи, па онда очекујемо постигнућа. 🙂

Оцена наставника:

5(мада не баш најјача могућа)

slither-smallГмазови (Slither 2006) је хорор филм о црволиком ванземаљцу који заузима људска тела. Прво је то учинио Мајклу Рукеру у шуми, а потом је почео да то чини и другима и да се шири попут епидемије. Једини ко га може спречити је Мајклова жена Елизабет Бенкс и шеф полиције Нејтан Филион.

Критички осврт: Иако је ово замешатељство најмање два поджанра хорора – ванземаљаца и зомбија, сигурно није хорор са оригиналном причом. Има преписаних делова из „Ејлијена“ и мноштва других филмова. Па, ипак, не могу да кажем да је филм лош. Прича „пије воду“, иако има натегнутих сцена (час су овде, час су онде – без да су „овде“ и „онде“ обавезно логично повезани), динамична је и забавна. Има ефектних сцена, као када Мајкл убија момка на ливади, а има и доброг хумора (црног) у коментарима протагониста током борби са ванземаљцем. Реакције ликова су и комичне и приземне и у том смислу предњачи главни протагониста Нејтан. Он је и трапав и луцкаст и оно што ми се највише допада, није патетичан. Као ни цео филм.

Продикција и глума су сасвим пристојни, а специјални ефекти готово исто толико.

Едукативни моменат: Елизабет је учила ђаке да најбоље прилагођен у природи не мора да значи обавезно и најјачи, најбржи, најпаметнији… Једноставно значи да има такве особине које том организму помажу да опстане у датим условима средине. Што се тиче нас људи, ситуација је слична. Не морате бити најбољи да бисте били успешни. Често је довољно да имате неке добре особине. 🙂

Оцена наставника:

5(морао сам)

limitless-smallБез ограничења (Limitless 2011) је амерички СФ трилер. Главни јунак је писац у покушају Бредли Купер, који среће свог бившег шурака Џонија Витворта. Џони се бавио диловањем наркотика, а сада наводно ради за једну фармацеутску кућу и поседује медикамент који побољшава рад мозга. Бредли није желео да узме тај лек, с обзиром на то да му је Џонова репутација била позната, али радозналост је превагнула. И испоставило се да је Џон говорио истину и да лек пружа невероватне могућности. Бредли је одлучио да их искористи, али уз успех пристигле су и невоље.

Критички осврт: У филму има општих места (заправо, филм и почиње једним таквим), али некако има духа и шмека и држи пажњу. Тим пре што се разнолики догађаји све време смењују и то приличном динамиком. Прича је баш добра, али неки делови јесу натегнути. Рецимо, борба када је Бредли усмртио опасног дилера Ендруа Хауарда, а натегнутих сцена има још. Има и нејасних. Богати бизнисмен који поседују фармацеутску кућу која производи лекове умире јер те исте лекове нема?!? И нису све смрти у филму и сви поступци до краја разјашњени.

Не допада ми се теорија, која је чест мотив у америчким филмовима, да човек користи свега 20% свог мозга (која, узгред, није ни тачна), али ми се свиђа што је концепт такав да Бредли постиже сјајне резултате уз помоћ интелекта и знања. Опет, не допада ми се начин како стиче сав тај интелект, али о томе и јесте филм и чак и такав има моралну поуку да цена успеха зависи од начина како смо га постигли.

Глумци су и добри и добро одабрани.

Едукативни моменат: Бредли је у једном тренутку рекао да када „пређемо мост завршимо са старим животом“. Ако желимо да започнемо нешто ново и боље, није потребно да пређемо мост. Довољно је да тако одлучимо и будемо истрајни.

Оцена наставника:

5(али са минусом)

cloud-atlas-poster-smallАтлас облака (Cloud Atlas 2012) је немачко-амерички омнибус рађен према истоименој књизи Дејвида Мичела. Чини га чак шест испреплетаних прича, од којих се свака дешава у различитом времену, али са истим људима, који су реинкарнације једни других.

Критички осврт: Поједине сцене су баш ефектне, попут оне када Џим Старџерс плеше са Пеј Ду На на приручном мосту док се бори са полицијом и док се симултано дешава прича у прошлом времену када капетан Џим Бродбент намерава да убије Маора Дејвида Гјасија, слепог путника на његовом броду, док овај (такође уз акробације на висини) доказује да је добар морнар. Када овако препричам изгледа компликовано, али је заправо фасцинантно. И друге сцене су добро испреплетане, мада је улична борба између Хјуга Вивига с једне и Хали Бери и Кита Дејвида с друге стране, поприлично наивна. Но, и да је више таквих, свеједно, то не би умањило вредност овог филма. Цела концепција, филозофија, прича, глума… Ма, цео филм је препаметан, напросто брилијантан. Све моје похвале и препоруке.

Едукативни моменат: У овом филму се могло чути много мудрих мисли. Рецимо: „Ако је Бог заиста створио Земљу, како знамо које ствари можемо да мењамо, а које не смемо јер морају остати непроменљиве?“ И: „Шта ли је критичар ако не особа која чита брзо, арогантно, али никад мудро?“ У овом потоњем нисам се пронашао јер ја не критикујем књиге, већ филмове. 😀 Највише ми се допала мисао да је „разлика између буке и звука само конвенција. И свака граница је, у ствари, конвенција.“ И то увек треба имати на уму посебно када се границе постављају и посебно оне међу људима.

Оцена наставника:

5(плус, плус, плус!!!)

movies_season_of_the_witch-smallСезона вештица (Season of the Witch 2011) је филм који се дешава у доба крсташких ратова у XIV веку. Витезови Николас Кејџ и Рон Перлман су били једни од најжешћих ратника, али су у једном тренутку схватили да много људи беспотребно гине од њиховог мача. Зато су одлучили да напусте војску и обрели се у граду тврђави чији су се становници борили са кугом. Грађани су за то кривили вештицу Клер Фој и поглавар града кардинал Кристофер Ли заветовао их је да девојку одведу у манастир где ће се елитна група монаха побринути за њу и спасити град од куге. Најпре то нису желели да учине, али су онда прихватили. Са њима су кренули још један витез Улрих Томсен, свештеник Стивен Кејмпбел Мур и водич Стивен Грејам, а касније им се придружио и Роберт Шиејн, момак са амбицијом да постане витез. Испоставило се да је пут пун изазова, а вера Николасова у Бога и цркву још једном на проби.

Критички осврт: У филму има неколико шаљивих опаски и поголемог сарказма што се хришћанства тиче, али некако нема духа, баш као што ни Николас Кејџ нема енергије. Додуше, прелазак преко висећег моста био је баш фино, динамично и драматично изведен. И тешко да бих могао да наведем још неку сцену која ми се дојмила, а свеукупно гледајући дојам је чак веома лош.

Прича је класична да класичнија бити не може, са свим цакама већ виђеним у делима пре овога, а нису ме (тек на моменте пристојни) специјални ефекти задивили. Крај је очекивано епски помпезан, а што се самог почетка, односно пролога тиче, сасвим је нејасно зашто уопште је снимљен. Нит му видим поенту, нити ми се логично надовезује на причу. Наиме, демон жели књигу, која му је у том делу филма била на дохват руке и све што је требало да уради је да ту исту руку испружи. Наместо тога, он је књигу запалио, да би онда намамио несрећне протагонисте да га одведу у манастир по, ваљда, други примерак књиге. И не могу да се не запитам што сам, лепо, није отишао код тих монаха и узео књигу? Уосталом, већ их је све побио уз помоћ куге коју је послао. Углавном, ништа ми нема смисла, тако да танка прича уз још тању интригу коју прави, може слободно и да се пропусти.

Едукативни моменат: У једном тренутку док су убијали „невернике“ окарактерисане као „непријатеље Бога“, двојица главних крсташа закључила су да Бог има баш много непријатеља и да је јако тешко бити његов пријатељ. 🙂 Ако преведемо ситуацију у наше време и у свакодневне прилике, уколико постоји неко у нашој близини кога већина посматра као негативца (да не кажем баш непријатеља јер је то груба реч) заиста јесте јако тешко бити пријатељ. Јер улога пријатеља је и да укаже на оно што не ваља свом пријатељу (можда га околина не прихвата јер је насилан према тој истој околини, на пример) и да остане уз свог пријатеља чак и када није баш популаран.

Оцена наставника:

2(због неких ствари нагиње ка три, а због неких и ка један)

Просветарска басна

_ecoОкушао сам се као бајкописац и судећи по отвореним коментарима малобројних колега и приватним, скривеним порукама велике већине, некакве реакције јесам изазвао. Сад, колико сам добар у томе, тешко да могу бити објективан. Но, пословично нарцисоидан, прилично сам био задовољан својим (не)делом, па да се окушам и у писању басни, а које нису тако далеко од бајки. Људи, виле, вештице или животиње, са становишта биологије, нема ту неке разлике. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Басну је задао, да тако кажем, мој пријатељ Душан Благојевић у тексту:

b92: За новог министра задаци, за колеге басна (13.7.2016)

Па, да почнем по реду. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

1. Укинути сваки вид постојећег стручног усавршавања. (Овакво какво је представља највећи промашај од многобројних промашаја у образовном систему. Кошта милионе, а корист, пре свега материјалну, имају само они који усавршавање, хоћу да кажем замајавање, спроводе.)

Сагласан сам са тим да је јурцање за бодовима потпуно бесмислено. Јурцање за парама (поменутим „милионима“), с друге стране, већ могу да разумем, али оно што разумем пре свега је да је наставницима неопходно да се усавршавају. И наука и методика напредују практично свакодневно и не можемо да очекујемо да ће их настава пратити, ако укинемо „сваки вид стручног усавршавања“. Неки вид мора да постоји, али, као што Душан рече, овај никако.

И то би могло системски да се реши. Заправо, да будемо искрени, све мора системски да се реши. Аутори семинара, како стручних, тако и методичких, морали би да имају подршку неке релевантне институције која би гарантовала квалитет, а и морали би да увере оне који семинаре одобравају да су тема њиховог семинара најновија достигнућа из области којом се баве. И само то даје смисао. Био сам на добром броју семинара (и једних и других) где сам слушао оно што сам студирао (пре икс година) или што је неки педагог студирао (такође пре икс година) и иако је понављање мајка мудрости, измиче ми поента целог тог мог слушања. 🙂 А посебно ми измиче одговор на питање како ја са таквим семинаром могу да напредујем, тј. да се (јелте) усавршим. И да, они који семинаре одобравају пролазе кроз некакав филтер Завода, али мислим да то може много боље. О спрдњи када учесници оцењују, радије не бих овај пут. 🙂

Дакле ДА, треба да се мења систем усавршавања, али НЕ, не треба да се укида.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

2. Новац од усавршавања усмерити ка завршним тестовима из свих предмета на крају сваког разреда. (Да се провере и ученици, а и наставници. Наставнике чији ученици покажу лоше резултате на тестовима, или се закључне оцене знатно разликују од резултата на тесту, ставити под посебан надзор и умањити им плату за 10%.)

Најпре ми је пало на памет да за ово нема пара, али пошто је Душан успешно затворио финансијску конструкцију, не могу то да приговорим. Али могу да приговорим свему осталом. И имам најмање четири аргумента.

Први: Тестирање сваке године (и уз сав новац нашег буџета) не би било реално из свих предмета и могло би да се одради само поновљено тестирање какво је и сада на завршном (уз евентуални додатак енглеског и то би била кап до пуне чаше за тако мали узраст). То би и даље значило да би се биологија тестирала кроз пет питања. Да ли пет питања могу да покрију знања из биологије стечена током читаве године и тиме и сав мој рад? Тешко. 🙂

Други: Оцена није исто што и тестирање. У оцену улази и труд и залагање, али и усмено одговарање. Има нешто и у практичним радовима. 🙂 Све то значајно мења оцену, тим пре што постоји (не мали број ђака) којима тестови нису јака страна, али су вербално веома јаки или су, рецимо, добри практичари. И да се не лажемо, постоје ђаци који су махери за преписивање. Ни једнима, а ни другима, резултати теста не приказују право постигнуће.

Трећи: Замислимо наставника чија цела генерација има постигнућа на тесту 80% (ја чак не морам ни да замишљам, знам човека 😀 ), али оцене нису баш толико јаке. Онда замислимо наставника чији ђаци имају постигнућа 60% и чије су оцене у савршеној корелацији. Којег од те двојице заиста треба „ставити под посебан надзор“, како предлаже Душан? 🙂

И четврти: Зашто само кажњавати наставнике? Шта ако је наставник испунио услов који захтева Душан? Мој пријатељ је у свом тексту поставио слику штапа и шаргарепе, али у тексту овог потоњег нема. 🙂 Мислим да нам је школа већ довољно репресивна према наставницима и не мислим да то треба пооштравати.

Дакле ДА, треба увести тестирања сваке године, како би се видело и мотивисало напредовање, али НЕ, не треба кажњавати наставнике, већ решавати могуће проблеме.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

3. Наставницима страних језика и рачунарства и информатике смањити норму за два часа недељно и ослободити их дежурства. (Поменути наставници би сваке недеље морали да организују по три часа недељно куресве за упошљенике у школи. Веровали или не, у Србији постоје просветни радници који не умеју ни имејл да пошаљу. Онда није ни чудо што многобројни пројекти пропадну, а средства остану неискоришћена. Курсеви би за све наставнике били обавезни, као део стручног усавршавања, а колеге би биле у обавези да шаљу извештеје школским управама о постигнућима.)

Никог ја ни од чега не бих ослобађао. Јер, ако бисмо кренули редом шта ко ради све у школи, нико никаква задужења не би имао. Рецимо, наставници српског језика припремају сваку боговетну приредбу у школи, а видео сам да то нимало није лаган посао и башка што проводе сате и сате дуже од осталих у школи. Наставници биологије и хемије, али и других наука, имају обавезу да раде припремну наставу, уз све додатну и допунску и слободне активности, а планирају и реализују тестове током школске године. Да ли им је фонд смањен или нешто олакшано? Па и није.

Овде Душан није осмислио топлу воду, јер она већ у школама постоји и зове се стручно усавршавање унутар установе. И идеја је да наставници заиста уче једни од других и то је добра идеја, али нажалост, лоше имплементирана (што би браћа и сестре ПП рекли) и још лошије реализована.

Међутим, друга ствар мене мучи. Требало би да наставници имају свест о томе шта им је у послу потребно. Ако заиста не умеју мејл да пошаљу и не знају да бекну нити један страни језик, шта они заиста раде у школи? И ко им то дозвољава?

Дакле ДА, треба практиковати учење од колега, али НЕ, не треба да имају повластице само две струке. Онда треба да их имају сви који их заслужују.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

4. Правилник о оцењивању променити. (Недавно је мењан, али опет није најсрећнији. На пример, ученик може у једном полугодишту да има закључену четворку – у другом не мора апсолутно ништа радити, наставник ће морати, по сили закона, да закључи тројку. У теорији, а и у пракси, ученик може имати следеће оцене: 5, 2, 3, 1, 1, 1 – ученик може имати закључну петицу.)

Ово је један компромис који је Душан направио, иако знам да он за оцењивање, као и Боба Недић, има много бољу идеју. Да наместо оцена имамо бодове и да се тачно зна за сваки предмет колико бодова на којој активности може да се добије. Тиме бисмо имали чисту ситуацију и решене све проблеме. Решило би се уједначавање критеријума оцењивања, наставницима то више не би био проблем и мука, не би било поклањања на Већима, вештачких Вуковаца и сви би имали сличне шансе, без обзира на град и школу из које долазе. Стали бисмо и на пут ђацима, који подршку родитеља имају да „стратешки“ одсуствују са контролних. Родитељи би и даље притискали за успех, али ако је на контролном дете добило 23 бода, то је 23 бода. Нема помоћи. 🙂

Дакле ДА, треба променити Правилник, али НЕ, не треба више да постоји систем са оценама. И то би била револуција у нашем образовном систему.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

5. У Закон о основама система образовања и васпитања увести као најтежу повреду ученичких дужности: преписивање, фалсификовање, плагијат.

Апсолутно и неопозиво. У нашем садашњем систему све ово побројано се велича, а такве ђаке називамо сналажљивим или способним. И то је нека способност, зар не? Па, драги моји, способност је и убити човека, јер то не може свако и не ради свако, па то не значи да је то добро. Јежим се од глупости људи који хвале махере за преписивање и варање и томе треба стати на пут. И ту не бих стао само код ђака.

Дакле ДА, треба то увести, али НЕ, не само за ђаке.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

О порно причи, на крају Душановог текста… Мислим да је у просвети имамо и то у сасвим другачијем контексту од оног у ком ју је поставио мој друг. Можда није овде у питању колики смо професионалци, него да ли ћемо повраћати, плакати или урадити нешто конкретније. И као и за све у животу, избор свакако имамо и наше је којем ћемо се приклонити.