Лако Је Критиковати 111

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

corbin (Small)IIКорбин Неш (Corbin Nash 2018) је прича о полицајцу (Дин С. Џегер) који истражује случајеве несталих особа. У једном тренутку и сам постаје нестала особа и схвата да мистерија на којој је радио превазилази оквире реалности.

Критички осврт: Нарација на почетку је заморна, са све великим речима које су, заправо, врло приземне, тривијалне. Како се прича развија, јасно је да се претвара у мушку варијанту „Бафи, убице вампира“, са неоправдано развученом и предвидљивом радњом, а и не увек логичном. Режисер Бен Џегер је покушао да попуни празан ход нечим што ће продати филм, па тако имамо борбе у рингу и кик-бокс бравуре. Но, свеукупно акција у филму није баш најсрећније урађена.

Сцена у колима када Дин пребија Рича Пола уопште није уверљива, а и пропустио сам како је уопште дошао до њега. Иначе готово сви глумци у овом филму, осим сјајног Корја Фелдмана, нису уверљиви. Дин има занимљиву физиономију „таф“ типа, али заиста није био на висини задатка, без обзира на више него видан труд.

Како филм напредује, постаје све досаднији и од осредњег прелази у потпуну пропаст са више него разочаравајућим финалним борбама. Јесте крв пљуштала у водоскоцима, али све те „фонтане“ нису поправиле утисак. Уз све то иде и једна солидна доза патетике, но то је још и мањи проблем у овом филму.

Едукативни моменат: У овом филму толико је било „мудрих“ речи значајно и изражајно изречених, а толико испразних да мало шта може да буде нека виспренија поука. Можда би поука могла да буде да све што звучи мудро не мора то и да буде. 🙂

Оцена наставника:

2(сасвим реална)

maxresdefault (Small)Абрахам Линколн против зомбија (Abraham Lincoln vs. Zombies 2012) је Бе филм и тзв. мокбастер који смешта познатог америчког председника у једну другачију историју са све зомбијима. Пошто је пошаст живих мртвака запретила да се рашири диљем САД, Линколн се прихватио да води групу војника на место дешавања како би истражили случај и предузели све што је потребно.

Критички осврт: Овај филм је „ружнији брат близанац“ (и продукцијски неупоредиво сиромашнији) филма „Абрахам Линколн: Ловац на вампире“. У ствари, свако поређење ова два филма не само да није фер, него није ни могуће. 🙂

Са (јединим) изузетком Била Оберста млађег који је тумачио лик председника, глума је предраматична и прелоша (ову потоњу реч сам измислио, али да напишем само „лоша“ – није довољно). Зато сам мислио да је шала када је у једном монологу Џејсон Вејл рекао како је искористио вишегодишњу вештину стечену у позоришту да превари све, па и председника. Питам се што није искористио ту вештину и у овом филму, па да превари мене да је добар глумац. 😀 Он је иначе намеравао да убије председника, али је одустао када је видео да се овај моли. На тај начин би Линколнова душа отишла у рај, а овај је намеравао да га пошаље у пакао. И све нам је то објаснио у надахнутом монологу. И опет није искористио своју више година стицану вештину. 🙂

Што се радње тиче, све време су час тамо, час овамо, јуре се са зомбијима по пољима, око тараба и у подрумима зграда и све време кују неке тактике, повремено са величанственом музиком у позадини и сви су патриоте и у моралним недоумицама да ли да убијају недужне зомбије. Има ту и неких издаја и преврата, али јако је тешко удубити се у овако лош филм, па се нисам много трудио да пропратим све то. Што се зомбија тиче, то су нашминкани статисти, који се крећу само онда када је за сцену погодно. Када је погодно другачије, стоје и чекају да им протагонисти одрубе главу. Шминка је, иначе, успелија што се зомбија тиче него протагониста који су имали видно вештачке брке, али и одећу тек узету из продавнице костима.

Углавном, шта рећи када је једина ефектна сцена када је клинац пуцао преко високог зида тако што је седео на кркаче председнику и наводио га да се креће лево и десно. 🙂 Такође, крај је занимљиво решен, у доброј мери због тога што је направљено чвориште између алтернативне и праве историје. И, заиста, не могу да не приметим да је режисер Ричард Шенкман уложио известан труд да своје дело учини што озбиљнијим и да баци сасвим ново светло на историјска догађања. Ипак, све то никако није довољно за прелазну оцену, иако видим да је Ричард радио са заиста скромним ресурсима, како материјалним, тако и људским.

Едукативни моменат: Када је један војник питао другог шта мисли о томе што их Линколн води, овај му је одговорио да му је част да га води председник. Признао је да сам није гласао за њега, али свеједно га поштује као председника и, ако ништа друго, верује у његове ингеренције. Често се наши избори неће поклапати са изборима већине (не само што се председника тиче) и ми ту имамо два избора – да их поштујемо (попут овог војника) или не. Ипак, морамо да прихватимо да су избори направљени и да утичу и на наш квалитет живота. Баш зато треба увек да користимо право да начинимо сопствене изборе, односно да учествујемо у одлучивању. 🙂

Оцена наставника:

1(на два)

elvira (Small)IVЕлвајра: Господарица мрака (Elvira: Mistress of the Dark 1988) је прича о девојци (Касандра Питерсон) која у Лос Анђелесу ради као хорор хостеса на једној ТВ станици. Када је на њу насрнуо нови задригли власник те станице, дала је отказ и бацила се на планове како да направи каријеру у шоу бизнису у Лас Вегасу. Срећа јој се осмехнула баш тог тренутка јер је сазнала да је наследница управо преминуле тетке (за коју није ни знала). Тетка је живела у варошици у Масачусетсу и Елвајра је отпутовала тамо пуна наде да ће наследити богатство. Испоставило се да су наследство једна оронула кућа, пудлица и књига рецепата. Разочарана Елвајра покушава да прода било шта од тога, али то уопште није лако. Уз то, житељи варошице је бојкотују због њеног имиџа, а набусити ујак Вилијам Морган Шепард има неке злоћудне намере. Све је против Елвајре, али ни она није сасвим немоћна. Заправо, открива да је вештица и да је то и извор свих њених проблема, али и решења.

Критички осврт: И поред све наивности коју овај филм има, а има је у огромним количинама, напросто је неодољив, баш као и главна протагонисткиња Елвајра. 🙂 Ако ћемо искрено, то је редак аргумент који могу да дам да оправдам високу оцену филму, пошто готово ништа не могу да похвалим. Радња је врло далеко од виспрене, са много нелогичности, односи између ликова су превише површни, а глума није ни могла да буде боља у оваквом филму. Хумора има, али он личи више на стендап коју изводи Елвајра и сви смешни моменти, заправо, потичу од ње. Она није само господарица таме, већ и господарица овог филма. 🙂

Едукативни моменат: Једну ствар је овај филм озбиљно обрадио (између силних неозбиљних), а то је питање морала. Да ли је Елвајра неморална због свог облачења и понашања или становници варошице коју су је унапред осудили, шиканирали, бојкотовали, називали погрдним именима и на крају чак хтели и да је спале као вештицу, а зато што су или били љубоморни на њу (жене) или су имали очекивања која није испунила (мушкарци)?

Оцена наставника:

4(и микро плус)

my-stepmother-is-an-alien-movie-poster (Small)IIIМоја маћеха је ванземаљац (My Stepmother Is an Alien 1988) је филм о научнику Дену Акројду који је сасвим случајно послао сигнал до друге галаксије. Тај сигнал је угрозио тамошњу планету и напредну цивилизацију на њој, па су представници ванземаљаца послали агента Ким Бејсингер како би мотивисала Дена да наново пошаље сигнал и поништи дејство претходног. Оно на шта нису рачунали је да ће се Ким заљубити и у Земљу и у њеног научника.

Критички осврт: Запањио сам се када сам видео Џулијет Луис (по мом мишљењу једну од најјачих глумица у Америци икад), као тинејџерку у споредној улози. Но, свако је морао негде да почне каријеру, а овај филм као почетак и није толико лош. Додуше, није ни добар. Прича је млака, са нимало оригиналним заплетом и превише патетике. Разумем ја шта су они хтели да поруче свим овим, али су то урадили на онај грозни амерички начин и више је било бламантно него искрено и емотивно. Филм је готово потпуно лишен било каквог изазова који се поставља пред главне јунаке, а нема ни напетости нимало, па је и разрешење сувише једноставно и наивно, малтене као у дечјем филму и то намењеном за баш млади узраст.

Занимљиво за Ким, али показала се у овом филму као добра комичарка. Макар колико је то било могуће са оним хумором који је филм пружио. Ден је био очекивано добар.

Едукативни моменат: Ким је у филму становник планете са цивилизацијом сасвим напредном, где се људи људи баве графиконима забаве ради. Онда је упознала Земљу и схватила да има дражи у свему ономе што је њен свет одбацио, попут хране, на пример. Када спојимо ова два света, схватамо шта је права мера: учењем и радом на графиконима постаћемо напредни, али је потребно и да уживамо у лепим и забавним стварима.

Оцена наставника:

3(колико-толико реална)

upgrade (Small)VНадоградња (Upgrade 2018) је филм о пару Логану Маршалу-Грину и Мелани Валехо. Логан ради код куће као механичар и замолио је своју драгу Мелани да оде са њим до богате муштерије Харисона Гилбертсона да му врати ауто који је сређивао. Харисон је геније за технологију и на Мелани, која такође ради у тој индустрији, оставио је сјајан утисак. Тада им је показао и свој најновији проналазак; вештачки мозак који, према Харисоновим речима, може све. При повратку кући, њихов аутоматски аутомобил се покварио и доживели су несрећу. Тада су наишли криминалци, убили Мелани и тешко повредили Логана. Логан је остао сам, парализован и несрећан, све док му у посету није дошао Харисон са понудом да му, макар, поврати покретљивост и то управо уз помоћ супермозга који је изумео. Логан је пристао, повратио могућност да хода, али и добио шансу да пронађе људе који су га унесрећили.

Критички осврт: Избор главног глумца је заиста добар и Логан је стварно бриљирао. Сам филм је свакако корак даље у поджанру у коме је рађен; права надоградња, нема шта. Специјални ефекти који све то прате ако већ нису импресивни, онда су крајње занимљиви. Режисер Ли Ванел се у појединим тренуцима разметао и користио је технологију на врло маштовите начине, али је утисак свакако позитиван. Све се то налази спаковано у солидној причи, са мистеријом која траје довољно дуго, уз напету атмосферу. Без сумње је добар филм, иако донекле предвидљив у смислу ко води целу игру. Но, то је било практично немогуће избећи. Крај је сасвим ефектан, мада је већ виђен у неким другим филмовима, тек за нијансу различит.

Едукативни моменат: Да је виртуелни свет мање болан од стварног света један је од мотива у овом филму. Увек је измаштани свет бољи и лепо га је имати, па и повремено живети у њему, али је много боље учинити стваран свет лепшим и вредним живљења.

Оцена наставника:

5(филм ме је, што би рекли, „одувао“)

the gift IVПоклон (The Gift 2010) је кратак филм о човеку из будућности који треба да уручи веома посебан поклон. Тај поклон изазваће серију убистава.

Критички осврт: Завршница у филму је сувише класична. Заиста много филмова сам видео који се завршавају на сличан начин. И прилично је приземљила филм који се уздигао на таласима мистерије и добре акције, а све то праћено импресивним специјалним ефектима. Робот је више него занимљив и ту не мислим само на његов дизајн. Готово је успео да ми измами емоцију жаљења што баца кутију у реку. Добар потенцијал који филм има изгледа као да се свео на недовршену идеју, а у ствари лоше завршену.

Едукативни моменат: Вероватно је аутор овог филма Карл Ринш имао идеју да покаже како је робот, увидевши да је похлепа људи преовладала и да су почели да се убијају око поклона, желео да га баци на недоступно место и тако те исте људе заштити од себе самих (према законима роботике Ајзака Асимова). Другим речима, техника је показала више разума од људи. И то није СФ. Некада су поступци људи, посебно када је насиље у питању, мање разумни чак и од „хладне логике“ рачунара.

Оцена наставника:

4(сасвим солидна)

sorry (Small)VИзвините на сметњи (Sorry to Bother You 2018) је прича о младом Афроамериканцу Киту Станфилду који покушава и одмах на почетку филма успева да нађе посао који му је преко потребан. У питању је продаја преко телефона и након не баш славног почетка и корисног савета колеге Денија Главера, почиње да користи свој „бели глас“. Тај глас се испоставља као врло моћна „алатка“ и он убрзо постаје запажен, а онда и унапређен, те виђен међу великим зверкама телемаркетинга. Чак и међу њима се Кит истакао и за њега се заинтересовао богати власник Арми Хамер. И како то обично бива, Арми даје Киту непристојну понуду.

Критички осврт: Овај филм сам доживео као трку на 800 метара. Као што је главни лик у филму (више него одлични) Кит полагано напредовао у каријери и прелазио све крупније кораке у свом животу, тако је и режисер Бут Рајли на причу надодавао све више и више фантастичних елемената да би прича кулминирала лудилом. Најпре је ликове сместио у један актуелни контекст који ће сваког занимати (јер тај „хлеб једемо“) и чисто ради креативности унео тек мало претеривања и предвиђања каква нас будућност очекује, да би онда Киту даривао неку врсту супермоћи, те онда добро загазио најпре у домен дистопијске, а онда и спекулативне фантастике. При томе је сјајно обрадио многе велике теме, попут све популарнијег менаџмента, глобалне економије, расизма и других подела у друштву и смисла живота уопште. Режија ми изгледа сасвим пристојно, а Бут је написао и причу и иако изгледа сасвим обично, она заиста плени. То је један од оних филмова где нема богзна какве мистерије, али где свеједно нисте сигурни где ће вас све то одвести. Има, да будем искрен, предвидљивих детаља (попут оног да ће се Теса Томпсон и Стивен Јан спанђати), но прича напросто држи пажњу и све време настављате са гледањем да видите шта ће се даље десити. И на то путовање воде вас врло добри глумци.

Јако ми се допало како је Бут пародирао људску природу, усмерену на безвезне видео-клипове наместо на важне проблеме и како је приказао настајање симбола борбе преузетог баш из тог клипа. Сцене уличних борби су врло реалне, одлично дочаране.

Едукативни моменат: Теса је замерила Киту да се окренуо против компаније тек када се њему лично десило лоше искуство са њом. Све до тада није се обазирао на муке других људи. Јасно је да најбоље учимо из сопственог искуства, али ако нешто није добро, морамо да признамо да није, иако нама тренутно користи. Још горе је ако нам користи на штету других.

Оцена наставника:

5(као и претходна)

ttitans (Small)VНапред, Тинејџери Титани! На филм (Teen Titans Go! To the Movies 2018) је цртаћ о групи младих суперхероја који покушавају да изборе своје место међу прекаљеним и признатим јунацима попут Супермена и Бетмена. Вођа супертинејџера Робин има сан да се сними филм о њему и његовој дружини јер би то било признање којем се толико надају. Зато су све своје снаге усмерили ка Холивуду, не знајући да се управо тамо и крије изазов који ће их пласирати.

Критички осврт: Хумор није урнебесан, али јесте виспрен. Јесте то и пародија суперхероја, али не у тој мери и на начин како би се очекивало. Углавном, сасвим свеж поглед на ову тему и сасвим солидна анимација. Једино бих могао да дам примедбу на причу која је могла да буде мало инвентивија и маштовитија.

Едукативни моменат: Робин је толико очајнички желео филм о себи да је окренуо леђа свему што му је важно, укључујући и своје пријатеље. Ако нас поједине жеље коштају сувише, можда је боље и не остварити их.

Оцена наставника:

5(са огромним минусом)

simon-spotlight-hotel-transylvania (Small)IIIХотел Трансилванија 3: Летњи одмор (Hotel Transylvania 3: Summer Vacation 2018) је трећи наставак цртаћа о хотелијеру Дракули и његовој чудовишној породици. Дракула је усамљен, али то не признаје. Зато његова кћерка помишља да је он под великим стресом због посла, па уплаћује породични одмор: крстарење за чудовишта. Дракула није баш био одушевљен тим путовањем, али се испоставља да ће му оно донети једну лепу авантуру и чак променити живот.

Критички осврт: Акција је добра и хумор у вези са њом, иако већ много пута испробан, није лош. Дијалози, пак, мањкају. Некако нису духовити, иако је много труда уложено да буду. Заиста, што се хумора тиче, филм нема много да понуди. Допала ми се сцена када Дракула Ерики спасава живот у авантури у стилу Индијане Џоунса, а и борба доброг и злог ди-џеја није испала лоша, пре свега због избора музике. Ипак, свеукупно гледајући, мало је добрих сцена. Што се приче тиче, више је него предвидљива, са класичном поставком односа међу ликовима и већ у првој трећини филма јасно је где све то иде. Ликови су симпатични, ако већ нису харизматични, а режисер Џенди Тартаковски сувише је јасно направио асоцијацију са породицом Адамс, која по сензибилитету није блиска овом цртаћу. Уз све то, веома мало маште је унето у филм. Пејзажи, архитектура, створења из Атлантиде и сва друга решења сувише су очекивана.

Но, не могу да кажем да прича није забавна и оно што као наставник морам да ценим су добре поруке које филм шаље. Што се овог потоњег тиче, морам рећи да у свакој ствари у којој је Џенди поентирао, свака му је на месту.

Едукативни моменат: Дракула је рекао како је породица све и како морамо поштовати прошлост, али сами градимо будућност. Мудар вампир, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

3(забавна, као и филм што је)

starunnamed (Small)VСвемирски јуришници: Издајник Марса (Starship Troopers: Traitor of Mars 2017) је цртаћ и један од наставака саге о свемирским јуришницима. Радња се дешава у будућности када Земљани ратују са џиновским бубама са других планета. Међутим, народ који је колонизовао Марс све више показује нетрпељивост према том сукобу, али и према Земљанима, те све више тежњу ка независности. И у том неком тренутку и сами доживљавају инвазију буба. Земљани, предвођени небеским маршалом, младом и амбициозном женом, хоће да овај сукоб реше бомбом која ће разнети целу планету. Наде за Марс ипак има и то у малом, још необученом одреду који предводи генерал Каспер ван Дин.

Критички осврт: Акционе сцене су добро урађене, а има и таквих које су врло добро урађене, попут оне када скачу из запаљене летелице и приземљују се на Марсу, успут избегавајући нападе плазма-буба. Допало ми се и како су приказали војнике у клаустрофобичном положају у њиховим оделима, а и односи које војници имају међусобно и према целој ситуацији прилично су кул. Иако су у доброј мери прилагођени данашњој младости, опет су доследни оригиналном филму. Сама прича је класична, али заиста није лоша.

Едукативни моменат: Небески маршал Ејми је желела да стекне популарност тако што ће казнити колонизаторе Марса, али се испоставило да јој је популарност и подршка људи опала. Популарност није нешто на шта можемо да се ослонимо јер је врло варљива и лако може да нестане. Но, оно на шта је Ејми требало да се ослони су исправне одлуке.

Оцена наставника:

5(може)

Лако Је Критиковати 110

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Original Cinema Quad Poster - Movie Film PostersВирус (Virus 1999) је филм рађен према истоименом стрипу Чака Фарера. Посада брода „Морска звезда“ са капетаном Доналдом Садерлендом наишла је на јаку олују у мору и некако успела да опстане, али су оштећења на броду била довољна да је била потребна помоћ. И наишли су на радару на други брод, али се он нигде није мицао. Свеједно су допловили до њега и открили да се ради о великом руском броду намењеном истраживањима свемира. Брод је био напуштен, а по стању које су затекли било је јасно да се ту нешто чудно дешавало. Они су у том броду видели прилику да се обогате, али им је било суђено нешто сасвим другачије и ни близу тако благородно.

Критички осврт: Многи критичари тврде да је ово тек варијанта филма „Велико уздизање“ снимљеног годину дана раније, који нисам гледао (још), али свеједно и у поређењу са другим филмовима које јесам гледао, тема коју филм обрађује није оригинална, а богами није ни разрађена. Радња је сасвим предвидљива. Рецимо, било је врло јасно како ће Хулио Оскар Мечосо изгинути, да ће електронски човек само заробити Џејми Ли Кертис, а да ће од Доналда сачинити оно што је сачинио. Режисер Џон Бруно очигледно не пати од вишка креативности, а онај механички глас када компјутер разговара са посадом му заиста није био потребан. Већ је довољно што није креативно, него је још и тупаво. На крају је ванземаљска интелигенција са напредном технологијом испала веома глупа, а како су се спасили Џејми и Вилијам Балдуин на врло је танком конопцу, још тањем од коришћеног. Иначе су готово све акционе сцене натегнуте до границе пуцања. Са друге стране, добро је испала мала радионица ужаса у коју је Доналд дошетао. И то је један од ретко добрих тренутака у филму. Но, не могу да кажем, има динамике и није досадно.

Глумци су добро урадили свој део посла, али је најбољи (очекивано) био Доналд. Можда је Јоана Пакула ипак била најмање убедљива.

Едукативни моменат: Шерман Август је рекао Маршалу Белу да никада не можеш бити довољно богат, мршав и наоружан. За ово друго биологија и медицина тврде супротно, за треће могу да приметим да је свет, посебно онај његов „напредни“ део, тако и устројен и све време води трку за што бољим наоружањем и унесрећује људе широм света, а што се првог тиче, све зависи шта сматрамо под богатством. Вероватно је Шерман мислио на материјално богатство, а ја сам убеђен да чак и ту прихватљиве границе постоје за нормалне људе. 🙂

Оцена наставника:

2(на три)

the-arrival-movie-poster (Small)IIIДолазак (The Arrival 1996) је америчко-мексички СФ. Чарли Шин је радио-астроном који је открио сигнал из свемира, за који верује да потиче од ванземаљске интелигентне врсте. Међутим, његов покушај да обелодани ове резултате завршили су се неуспехом и чак губи посао и шансу да се запосли било где другде у својој области рада. Он ипак не одустаје од своје намере, те ситуација постаје све озбиљнија и опаснија. На крају открива да је у центру велике светске завере.

Критички осврт: Чарли је глумео претерано мелодраматично, што није неуобичајено за њега, а посебно су мелодраматични (и прилично прозаични) били његови дијалози са Тери Поло.

Специјални ефекти, посебно они гледе изгледа ванземаља, али и сви остали, могли су да буду бољи. Чини ми се да су дечака на крају филма мало и замаглили како би прикрили оно што нису могли да постигну. Но, то је мањи проблем. Много већи проблем у овом филму је што је претерано погодан. Има он све, и идеју (која је далеко од оригиналне, али није лоша), динамику, врло ефектне сцене (прва је, рецимо, баш ефектна), сасвим дозиране велике речи на крају (без којих Амери не могу), али некако ванземаљци уз сву напредну технологију не могу никако да убију Чарлија, иако им је он највећа претња са којом имају посла. Врхунац је када један од њих напада Чарлија српом! Добро није искористио томахавк. Углавном, ти неуспели атентати у толико много прилика толико су бенигни да чине филм смешно наивним.

Едукативни моменат: Климатске промене на нашој планети се увелико дешавају, али не зато што ванземаљци, скривени међу нама, мењају услове зарад инвазије. Ове промене су последица загађивања и повећања гасова стаклене баште. Већа количина ових гасова доводи до задржавања топлоте, која потиче од Сунца, у атмосфери. Дакле, ванземаљци нису потребни; уништићемо се сами.

Оцена наставника:

3(углавном реална)

alienIII (Small)VЕјлијен³ (Alien³ 1992) је трећи наставак о чудовишту које у будућности прогања Сигорни Вивер. Летелица у којој су у криогеним коморама спавали Сигорни и преостали преживели са сателита ЛВ-426 се наједном покварила и принудно слетела на планету Фурија 161, на којој се налазио затвор за преступнике мушкарце са два Y хромозома. Пад је преживела само Сигорни и затвореници су је спасили. Она је за њих представљала искушење и нису крили да имају веома лоше намере гледе ње, али њу то није бринуло. Забрињавало ју је шта је то срушило брод. Испоставило се да су се обистиниле њене најцрње слутње и да је брод собом донео и најмање два ејлијена.

Критички осврт: Овај део ми је најсуморнији. Јасно, приче о ејлијену нису комичан филм где је све ведро и сунцем окупано, али почетак где је комплетна екипа (укључујући и девојчицу) из претходног дела мртва (осим Сигорни, наравно) и где хероина доспева на затворску планету где су смештене психопате и насилници најгоре врсте, те сама атмосфера у филму и углавном сиве и црне нијансе које доминирају; заиста све укупно делује туробно. Занимљиво је да режисер Дејвид Финчер значајно мање романтична душа од свог претходника Џејмса Камерона. Док је Џејмс одвојио најлепшег међу војницима Мајкла Бина да буде пристали јуноша за Сигорни и оставио га живог (мада тешко повређеног) до краја, Дејвид је најпре конкретизовао ствар са Чарлсом Дансом (нема ту неког очијукања и показивања како ради напредна аутоматска пушка и слично), а онда га очас посла убио. Ни до пола филма несрећни Чарлс није стигао. 🙂 Углавном, лепршаве осамдесете су замениле мушке деведесете и то се и те како види. Чак је и Сигорни ошишана на кеца. Но, на самом крају, Дејвид је подлегао и када се Сигорни баца у ватру из груди јој излази младунче краљица и она је нежно привија уз крваве груди… Додуше у другој верзији филма тога нема. Колико сам схватио, постоје макар две верзије где је једна проширена и са неким измењеним сценама, попут описане, а и ејлијен не излази из пса, већ из бика. Но, каква год да је верзија, добра је, без сваке сумње.

Едукативни моменат: Пол Маган је рекао како „у ненормалном времену и нормални људи изгледају ненормално“. Изгледали ненормално или не, тек треба да се трудимо да будемо и нормални, вредни, мудри, вешти, те хумани; ма каква год да су времена. И да, да поменем да стање када мушкарац има два Y хромозома уопште не резултира тиме да он буде насилник. Проблема има тек неколико и сви су ситни; поједини људи често нису ни свесни да имају један хромозом вишак јер је углавном све нормално.

Оцена наставника:

5(као што написах, без сваке сумње)

alienRes (Small)IVЕјлијен: Ускрснуће (Alien: Resurrection 1997) је наставак претходног филма. Двеста година после смрти Сигорни Вивер научници на истраживачком свемирском броду су успели да је клонирају, али са фетусом ејлијена у грудима (кога су одмах и извадили). Особине Сигорни и ејлијена су се тиме помешале, што је научницима омогућило нове домете у истраживању. Злоупотребили су раднике успаване у криогенским коморама да размноже чудовишта и затворили их у кавезе. Но, десило се оно што су најмање очекивали – чудовишта су нашла начин да се ослободе и побију добар део посаде, док је други део успео да се евакуише. На броду је остала Сигорни, као и гусарска посада која је донела поменуте несрећне раднике. Сви они заједно сада покушавају да побегну, а свемирски брод се аутоматски преусмерио ка својој бази – Земљи (што је стандардна процесура у случају опасности) и сада због својих слепих путника представља опасност за читаво човечанство.

Критички осврт: Капетан Мајкл Винкот је крајње интересантан, харизматичан, па и врцаво духовит тип и права је штета што га је режисер Жан Пјер Жене укинуо међу првима. Да, овај наставак некако је најврцавији од свих, са много добрих фора и чак је и Сигорни некако представљена са више духа. И, морам да приметим, што је старија (из наставка у наставак) све је лепша.

Иначе, овај наставак је осмишљен веома мудро. Мудро су наново оживели Сигорни, дали јој одређене моћи и виспрено су ослободили чудовишта из кавеза у научној лабораторији. Ту су добили и једну бонус сцену са неуспелим клоновима, која је потпуно гротескна и сасвим ефектна, да не говорим о ејлијену хибриду који је добро осмишљен. Додуше, не може баш да има лобању попут приказане на самом крају (судећи према лицу), али је Жан Пјер очигледно желео да да неку симболику, мада крајње нејасну. Још један детаљ је прилично невешт, а то је погибија Гарија Дордана. Тако опак тип сувише је лако пао и при томе, нејасно је зашто је погинуо. Натегнуте су и смрти Лиланда Орсера и Џеја Е. Фримена, ако ћемо да ситничаримо. Дакле, филм није без мане, али уопште није лош; врло динамичан са сјајном акцијом и ништа мање хорор од других делова. На крају ми је готово било жао створења кога је Сирогни убила на практично исти начин као и оно из првог дела. Мислим да је једино у овом делу саге Жан Пјер успео да оствари (и то том једном сценом) оно што се покушавало у претходним; да се покаже да само створење није зло, већ људи који желе њиме да манипулишу.

Едукативни моменат: Сигорни је рекла како се некада плашила да сања ружне снове. Сада више не јер колико год страшни снови били, кад се пробуди увек је горе. Ја бих волео да будем много оптимистичнији; и снови и јава могу бити бољи ако се потрудимо да буду.

Оцена наставника:

4(мада је блиска петици)

krampus-poster-animado (Small)IVКрампус (Krampus 2015) је хорор базиран на личности из аустријско-баварског фолклора. Емџеј Ентони је дечак који верује у Деда Мраза, али у томе нема много подршке ни у својој ближој, ни у широј породици, а тек не у варошици у којој живи. Резигниран, на крају је и сам одустао од тога да напише писмо Деда Мразу. И те године, за Божић, наместо насмејаног дедице у црвеном оделу, пристигло им је зло биће из страшних народних прича.

Критички осврт: Филм почиње заиста занимљиво и та уводна шпица је сјајан увод у причу која уопште није лоша. Ради се о хорору који има шмек апокалиптичног филма. У ствари, више је у питању мрачна комедија и то поприлично успела. Но, ако бих желео да будем баш прецизан, овде један прилично застрашујући хорор полагано прелази у луцкасту варијанту „Гремлина“, са тим да је овде гремлин један и прилично велики. Тај луцкасти, инфантилни моменат појачава и цртаћ који је урађен у флешбеку. Можемо овај филм посматрати и као антиваријанту телевизијских божићних филмова јер све је ту – породица која треба да научи нешто на тај значајан празник и спозна божићни дух. У овом случају све ће то да се деси, али на много, много тежи начин. 🙂

Овде су и глумци и режисер обавили добар посао. Ликови су врло живописни и иако постоји труд да се учине стереотипним, некако то нису. Са своје стране режисер Мајкл Дагерти је феноменално створио атмосферу која је за сваку сцену одговарајућа. Допада ми се и како је камера све то снимила. Сам Крампус је уведен у причу практично маестрално, да би онда, након прве жртве Стефаније Лајви Овен, наступило „затишје“, макар што се њега тиче и онда кренуо у поновни напад. Све то прате врло добри специјални ефекти, ако изузмемо маске патуљака и самог Крампуса. Крај је баш ефектан, иако је изгледало да ће бити класичан.

Едукативни моменат: Деца су мислила да их Крампус неће убити јер су били добри целе године, односно чинила су добра дела. Криста Стадлер је рекла деци да није важно шта раде, већ у шта верују. Мудра бака ово није баш најмудрије срочила. Наравно да је важно шта радимо, али важно је и зашто, односно из којих мотива. Добро дело је уистину добро ако нам је таква и намера.

Оцена наставника:

4(може)

Coco_Teaser_IG_Jpeg (Small)VКоко (Coco 2017) је филм инспирисан Даном мртвих, празником који се прославља у Мексику. У једној тамошњој породици мали Мигел сања да постане велики музичар. Његова породица се противи томе и чак његова бака му ломи гитару. Како би ипак учествовао на фестивалу који се одржава за празник, одлучио је да позајми гитару од преминулог (и легендарног) музичара Ернеста де ла Круза из маузолеја посвећеног том музичару. Но, пошто је грех узимати ствари мртвих људи, на малишана је аутоматски пала клетва и он је прешао у свет мртвих. И тамо је доживео авантуру живота, која ће променити и њега и његову породицу – како живе, тако и мртве чланове.

Критички осврт: Одличан је цртаћ са сјајним порукама и прелепим емоцијама. Не могу да замислим бољи начин да се искористи ова тема. Браво, браво и браво!

Едукативни моменат: Маријачи коме је дечак гланцао ципеле рекао му је да Ернесто није постао највећи музичар скривајући своје вештине. Он је отишао на трг и свирао је пред свима. Не мора Ернесто да вам буде идол, али у једноме је у праву; не можете успети у било чему ако не покушате и ако не покажете и другима шта знате.

Оцена наставника:

5(и још једном браво)

peabodi (Small)IVГосподин Пибоди и Шерман (Mr. Peabody & Sherman 2014) је анимирани филм о ингениозном псу господину Пибодију који је усвојио дечака Шермана. Однос између њих двојице је био сјајан и Пибоди је користио своје изуме, као што је времеплов, како би дечаку пружио забавно детињство. Међутим, све се мења када је Шерман кренуо у школу и када су остала деца, а посебно девојчица Пени, показала неразумевање за то што је старатељ дечака – пас.

Критички осврт: Хумор није претерано виспрен, али јесте симпатичан, иако су неке форе поновљене пар пута. Сама прича вас сигурно неће оборити са ногу. То је једна крајње предвидљива авантурица, већ виђена и са нешто измењеним улогама како би све било колико-толико оригинално и забавније. Ипак и свеукупно, утисак је сасвим добар, пошто је филм довољно динамичан (стално се смењују историјски догађаји), забаван и иако неће измамити смех, осмех свакако хоће.

Едукативни моменат: Шерман је схватио да то што га називају псом, заправо, није увреда. Јер господин Пибоди му никада није окренуо леђа, увек је ту за њега и воли га колико год да је грешака направио, а пас је. Некада људе (и псе у овом цртаћу) карактеришемо према боји коже, начину живота, народности… Треба да видимо оне лепе особине у њима и видећемо да све то ком типу и групи људи припадају уопште није ни мана, ни мање вредно, напротив.

Оцена наставника:

4(са микро минусом)

Pet-Sematary-poster (Small)IVГробље кућних љубимаца (Pet Sematary 1989) је филм рађен према истоименом роману Стивена Кинга. Дејл Мидкиф и његова породица су се доселили у градић, односно кућу уз веома прометан и опасан ауто-пут. Врло брзо откривају да се уз њихово имање налази гробље кућних љубимаца, а још даље од тога света земља Индијанаца која је истовремено и извор живота и извор смрти. Дејл ће се врло брзо уверити у њене моћи и искористиће их, али оно што је желео, неће бити и оно што ће добити.

Критички осврт: Филм врца од општих места, па се тако нашло и оно, за хорор филмове најпознатије опште место, када Дејла препадне мачка. Али пошто су тема кућни љубимци из пакла, онда је то ваљда у реду. 🙂 Оно што сигурно није у реду је Дејлова глума. 😀

Иначе, у питању је култни филм и мало је вероватно да било који познавалац хорор филмова не зна за њега. Рађен је по роману једног од највећих писаца овог жанра и требало би да ту грешке нема, али је истина да цела поставка опасно балансира на ивици одрживости, баш као што ликови балансирају на ивици аутопута кога Фред Гвин назива злим и где свако мало гину бебе и кућни љубимци. Све је сувише погодно, а ликови врло невешто игноришу очигледну опасност која им је све време испред саме куће. Ипак, сама прича и те како има смисла и издваја цео овај хорор од гомиле других баш зато што је прича, а не крвопролиће, у првом плану. Занимљиво је да се права ствар, а то је васкрснуће тада мајушног Мика Хјуза (ка чему је све ишло јер су и дух, болесна сестра, света земља и мачка из пакла само контролне тачке у оријентирингу филма), дешава тек у последњих двадесетак минута – но, филм и поред тога држи пажњу, а тензија коју је створила редитељка Мери Ламбер је заиста висока. Саме сцене када зла беба убија невероватно су сурове и шокантне, иако донекле предвидљиве. Специјални ефекти су повремено пристојни, повремено баш и нису, али свеукупно, утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Ако бисмо овај филм посматрали као враћање у живот свега оног што нам је било драго, а не људи (јер то није ни могуће), овај филм нас учи да некада треба да од неких ствари одустанемо. Све се у животу мења и има неки свој рок трајања. Не можемо стално да се враћамо ономе што је било и да очекујемо да ће нам све време доносити исто задовољство. Зато можемо да прихватамо ново и да размишљамо тако да ће нам то ново донети једнако леп доживљај.

Оцена наставника:

4(на једва)

antmaniosa (Small)VЕнтмен и Оса (Ant-Man and the Wasp 2018) је други наставак филма о суперхероју из наслова који може да мења величину захваљујући технолошки напредном оделу и кога глуми Пол Рад. Његова бивша партнерка Еванџелин Лили и њен отац Мајкл Даглас, научник који је и осмислио одело, схватили су да могу да спасу Еванџелину мајку и Мајклову супругу Мишел Фајфер, која се пре много година толико смањила да је нестала у квантном свету. За то им је потребан Пол јер се он у претходној авантури повезао са Мишел и она преко њега може да комуницира са њима. Они су припремили апаратуру која може да је врати, али невоља је у томе што многи желе технологију ове породице, а и јури их полиција пошто су прекршили међународни споразум постигнут са свим суперхеројима.

Критички осврт: Не могу да се одлучим да ли је филм заиста мање добар или је мање добар у поређењу са комплетном франшизом о Марвеловим јунацима која је кулминирала у свим аспектима и у претходном филму „Осветници: Бескрајни рат“, те задала стандарде које је јако тешко пратити у причама о појединачним херојима. Ако бих посматрао филм независно, онда нема шта, заиста је добар. Ипак, имам замерки. Хумор је могао да буде и бољи и некако ми је изгледао исфорсиран. Иако су се аутори филма трудили да на велика врата уведу велику науку (а квантна физика то јесте), само су улетели у замке елементарне за основношколску хемију. Мајкл и Мишел без маски дишу у субатомском свету, мада не знам шта; за процес дисања неопходни су молекули кисеоника који су, сада, значајно већи од њих самих. 🙂 О еволуцији коју доживљава Мишел не треба ни расправљати.

Едукативни моменат: Хана Џон-Камен је хтела да се спаси тако што је отимала, присиљавала друге и на крају чак и угрозила Мишелин живот. Испоставило се да јој је Мишел помогла својевољно и зато што је хумана особа. Некада је довољно затражити помоћ, а увек важи да ствари можемо да решимо и на боље начине.

Оцена наставника:

5(некаква)

click_poster (Small)Клик (Click 2006) је научно фантастична комедија о средовечном породичном човеку Адаму Сандлеру, коме је преокупација да напредује у послу којим се бави. То користи његов шеф Дејвид Хаселхоф и намеће му све веће обавезе уз обећања која су, испоставиће се, на дугом штапу. Због свега тога трпи Адамова породица. Но, изгледа да се решење налази у СФ даљинском управљачу који може да контролише цео Адамов свет, а који му је поклонио мистериозни Кристофер Вокен.

Критички осврт: Адам ми никада није био симпатичан. Некако су ми његов лик и став одбојни. Но, ето га, наново, у главној улози и чак толико доминира да су сви други ликови на маргини и то потпуно истањеној (и тако су само послужили да се истакне његов лик и њихове приче остале су недовршене). Режисер Френк Корачи је желео да да Адаму сву слободу овог света, али није желео да ризикује да се ми превише дуго питамо шта ће се са јуначином дешавати у филму који носи назив „Клик“, па је већ у првој сцени одрадио дубокоумни разговор о даљинцима у стилу: „ма куда, забога, оде овај свет кад је све на даљински и како човек да не помеша толике даљинце“, а у другој колико су Адамова каријера и шеф Дејвид захтевни. На публици је остало да сабере два плус два или боље рећи прву сцену плус другу и да се завали у седиште и ужива у потпуно неинвентивном филму, сасвим класичном и са стереотипним ликовима. Још грђе: овај филм је буквално рађен према шаблону. Осим шаблона, јасно се уочавају елементи из других (и неупоредиво бољих) остварења, па тако ту има препознатљивих сцена из „Божићне песме“, где је Кристофер попут сва три духа заједно и показује Адаму сегменте његовог живота. Невоља је у томе што је сасвим нејасно зашто су одабрани баш ти сегменти из прошлости јер за даљу причу нису сви битни. Ах, да, требало је направити смехотресне шале на рачун Адамовог пениса.

Хумор је запањујуће баналан и инфантилан. Запањило би ме и то да је било коме смешан, а ко има више од 16 година, мада ни за млађи узраст нисам сигуран. Једину добру фору су направили Хенри Винклер и Џули Кавнер (и то без Адама, што је ретка сцена у филму – врло је свеприсутан). Истина, има занимљивих решења како је Адам искористио свој даљински, али ништа што би ме баш оборило с ногу. Једино што филму морам да признам је добра поента, мада наново не нека мудрост која ће вас отрезнити. И то је још одрађено са таквом мелодраматиком, уз пљусак и Адама који, уз адекватну музику, истрчава из болнице у самртном ропцу да сам, на часак, морао да скренем очи са филма како бих заколутао њима. 🙂 Надао сам се да расплет неће бити онакав какав сам предвидео, али, авај. Дакле, филм је пао на свим пољима.

Едукативни моменат: Адам је уз помоћ даљинског схватио да троши живот на каријеру, а да, при томе, запоставља породицу и све значајне моменте кроз које чланови те породице пролазе. Посао је важан, али треба наћи праву меру и не запоставити важније ствари.

Оцена наставника:

1(на два)

Упоређивање знања

giphydygaПовремено наиђем на текстове где се знања пореде. На пример, толико учимо у школама о овоме, а нимало о ономе. И није толико битно шта је „ово“, а шта „оно“. Битно је да је „оно“ важније од „овог“. Појам опште културе и онога што је значајно за свакодневни живот веома је растегљив и вероватно не претерујем када кажем да онолико колико је људи, толико ће бити и различитих подела на битна и небитна знања. Модерна времена нам само отежавају одлуку које ћемо знање прогласити мање битним јер се фонд знања у оквиру сваке области људског деловања значајно повећава, а интернет омогућава да се до већине тих знања дође уз тек неколико кликова мишем.

Један клик мишем и стижете до целог текста:

Бигзов школски портал: Знање битније од знања (8.8.2017)