Лако Је Критиковати 103

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

konjic (Small)VКоњић Грбоњић (Конёк-Горбунок 1947) је руски цртаћ о момчићу Ивану који је био најмлађи од тројице браће и кога су сматрали за будалицу. Његова старија два брата бавили су се земљорадњом. Били су озлојађени што им сваку ноћ неко гази жито, па су одлучили да направе заседу. Међутим, њих двојица су заспали, а само је Иван остао на стражи. Он је и ухватио „зликовца“; то је била краљица кобила која му је даривала два златногрива коња и једног маленог, грбавог, са којим је Иван постао пријатељ. Руски цар се загледао у дивне Иванове коње и затражио да му их прода. Иван је то учинио, али примопредаја није ишла лако, пошто је коње могао да укроти само Иван. Зато га је цар поставио за дворског коњушара. То је угрозило дотадашњег остарелог коњушара и овај је одлучио да се освети Ивану тако што ће му задавати немогуће и по живот опасне задатке. Но, ту је верни Коњић Грбоњић, који је увек помогао момку да изврши задатак и жив се врати у престоницу.

Критички осврт: Још док сам био мали било ми је јасно да Руси умеју да направе прелепу бајку, без обзира да ли је анимирана или играни филм. Такав је случај и са овом. Нарације има тек на почетку и почиње као у свакој бајци, а све касније је приказано или кроз сцену или кроз дијалоге, баш како и треба. При томе урађена је са лакоћом и уз заиста много маште. Једино што бих замерио је да су сцене за неколико нијанси више растегнуте но што би морало да буде.

Едукативни моменат: Иако је грбав и са великим ушима, те ни налик горостасним и златногривим коњима, Коњић Грбоњић је имао један непроценљиви квалитет: био је Ивану одан пријатељ. Пријатеље и треба да бирамо само према том квалитету.

Оцена наставника:

5(може и мора)

tajna (Small)Тајна треће планете (Тайна третьей планеты 1981) је још један руски цртаћ, овог пута у СФ жанру. Експедиција са Земље у саставу капетана Зеленог, професора Селезњова и његове ћерке Алисе креће у потрагу за ретким животињама за московски зоолошки врт у свемирском броду по имену „Пегаз“. Археолог Громозека их саветује да посете планету Капетана, јер су чувени капетани и пустолови Ким и Буран за време својих експедиција сретали много јединствених животиња. Све што екипа треба да уради је да провири у дневнике тих капетана. Међутим, испоставиће се да је тај задатак много тежи него што су мислили.

Критички осврт: Потпуно је инфантилан филм, али ме је очарао маштом. Анимација у појединим деловима подсећа на пајтоновску, али је тема, наравно, потпуно другачија.

Едукативни моменат: Капетан Зелени је закључио да експедиција није успела јер нису сакупили много животиња, али га је Алиса демантовала. Стекли су много пријатеља и доживели авантуру о којој ће моћи да прича у школи. Некада успех није очигледан, али не значи да је мање значајан.

Оцена наставника:

5(јака као и претходна)

applealpha (Small)IVСеме Јабуке – Алфа (Appleseed Alpha 2014) је анимирани филм рађен према стрипу истог аутора који је радио и „Духа у љуштури“. Свет је руиниран након рата и у великом, разрушеном Њујорку двоје најамника покушава да отплати своје дугове Дворогом (главном криминалцу) извршавајући ситне задатке на које их Двороги шаље. На последњем таквом задатку случајно су спасили двоје људи који су такође на мисији, али довољно великој да ће утицати на судбину целог Њујорка (или онога што је од њега остало) и заувек променити животе двоје главних јунака.

Критички осврт: Сама поставка је класична; двоје плаћеника наилазе на младу и крхку девојку која је кључ за спасење света. Никад ми неће бити јасно то истрајавање да слабуњави ликови буду хероји филма који побеђују све сурове изазове (обавезно уз не малу помоћ значајно јачих споредних ликова), али добро, и то може да буде порука да физичка снага и (натприродне) моћи нису неопходне да би неко допринео општој добробити. Надаље, радња није лоша, али се одвија већ много пута виђеним редоследом и уз све већ виђене детаље. Тајна коју проналази Талос је просторија испод рушевине, а до које се долази укуцавањем одређене шифре. Познато?

Симболика на којој аутори приче инсистирају се односи на грчку митологију. Главни лик Бријареј је у митологији сторуки див (један од Хекатонхејра), главни антагониста је Тал или Талос, бронзани човек и чувар Крита, а хероина Ирис или Ирида је богиња дуге итд. И она има кључ за Олимп, обећани рај очигледно предвиђен за богове. Све то прате супермоћи јер је ретко који од њих одистински човек.

Анимација је на моменте сјајна, али је углавном сувише укочена. Некако је роботска, иако нису сви ликови роботи. Решења за роботе су делимично занимљива. Главе су им дизајниране симпатично, а тело је класично суперхеројско. Акција, односно борбе су сасвим добро одрађене. Неке сцене су прилично ефектне, иако се борба уопште не види, попут оне када се сукобљавају Двороги и Талосова десна рука Никс. Углавном, цео филм и визуелно и у сваком другом погледу није лош, мада је далеко од инвентивног, а још даље од ремек-дела анимираног СФ-а. Да, дијалози су могли да буду и виспренији.

Едукативни моменат: Ирис је рекла Дунан да она жели неко боље место као што је Олимп, а одустаје од света у коме већ живи. Некада ћемо срећу наћи на неком другом месту, али је свакако добро и да место у коме живимо учинимо што бољим за нас.

Оцена наставника:

4(коректна)

the-handmaids-tale-movie-poster (Small)VПрича једне слушкиње (The Handmaid’s Tale 1990) је дистопијски филм рађен према истоименој књизи Маргарет Атвуд. У блиској будућности, у САД (који се сада зове Република Гилеад) води се некакав рат који је изазвао загађење и последице по већину становништва – стерилност. Наташа Ричардсон и њен супруг Рајнер Шене покушавају да са својом кћерком пребегну у другу државу. Бег није успео и Рајнер гине, а Наташу хапсе. Она је даље подвргнута посебном третману у логору за жене, како би је припремили да буде слушкиња и сурогат мајка за двоје богаташа. Глава те богаташке породице је Роберт Дувал и он је један од главних војних заповедника који успоставља нови друштвени поредак у коме је улога жене сведена на рађање. Ипак, он симпатише Наташу, те постаје близак са њом. У томе види шансу покрет отпора који успоставља контакт са њом и врбује је да изврши атентат на Роберта. Наташа ће морати да донесе неке судбоносне одлуке, тим пре што јој време као слушкињи истиче јер није остварила своју улогу, односно није затруднела.

Критички осврт: Ако изузмемо некако трапаво изведену сцену с почетка, ово је једно врло озбиљно драмско остварење уз одличну причу (и све мање пропратне приче у тој главној причи), ефектне сцене, сјајну глуму која све то дочарава и јаке поруке. Филм врло интелигентно преиспитује устаљена мерила друштвених вредности. Имати децу постаје ствар статуса, па чак и престижа, а на уштрб свега онога због чега људи пре свега желе да имају децу. Дијалог који воде Наташа и Роберт у његовој канцеларији је, рецимо, веома снажан и уман. Углавном, све похвале и идеји и реализацији.

Едукативни моменат: У овом филму је подређени положај жена доведен до екстрема, али истина је да у свету још увек постоје друштвени системи и религије које веома лоше третирају жене. И такви системи су за сваку осуду; када год постоји прилика треба говорити о томе и усмерити активности ка либерализацији свих људи.

Оцена наставника:

5(уз поштовање лика и дела)

quiet (Small)Тихо место (A Quiet Place 2018) је футуристички филм у коме је човечанство уништено навалом чудовишта. Ова створења реагују искључиво на звук, па су малобројни преживели принуђени да живе у тишини. Прича прати судбину једне породице фармера чији чланови покушавају да преживе у таквим суровим условима.

Критички осврт: Једно од најјачих „оружја“ хорора је звук. Режисер, сценариста и главни глумац Џон Красински ово оружје употребио је на несвакидашњи начин и буквално га пренео на виши ниво. Звучни ефекти који ће вас тргнути сада су тек део страве; сваки звук значи смртну опасност и сваки очекујете са зебњом. Иначе, филм у појединим сценама наликује на „Ејлијена“, посебно у оној када Емили Блант схвата да је чудовиште у истој просторији са њом (истоветна сцена је и завршна у првом делу поменутог „Ејлијена“). Та сцена је и у доброј мери предвидљива, али не урушава квалитет целог филма. Крај је сасвим ефектан, али је Џонова погибија за више нијанси мелодраматичнија него што добар укус налаже.

Упоредо са стравом, дешава се и драма и те две приче су сјајно уклопљене. Драма је права, трагична и топла људска прича, а не хистерична мелодрама како то већ у хорорима бива. Џон је „на сто“ изнео питање како и колико родитељи могу да заштите своју децу и где је та граница која чини да заштита родитеља истовремено значи и немоћ деце да се снађу у лошим животним ситуацијама. Тема је разрађена и добро одрађена, нема шта.

Глумци су сјајни, а Џон има разлога да буде троструко задовољан јер је урадио одличан посао на макар два фронта на којима је био ангажован. Но, није баш истина да филм мане нема. Има ту чак много питања без одговора, ако изоставимо поставку која није објашњена и која и не мора да буде објашњена (како су чудовишта пристигла, на пример). Протагонисти гаје кукуруз, који је добрано израстао, али је нејасно како су га посадили без икакве буке. Но, и да прихватимо да су изграбуљали толико поље и напунили силос кукурузом сасвим нечујно, морате да се запитате како је нестала војска. Видели смо да су чудовишта неотпорна на метке, а војска опет располаже значајно моћнијим арсеналом. И, напокон, никоме од препаметних људи није пало на памет да чудовиштима, која се искључиво ослањају на чуло слуха, дохакају управо – буком. Толико је могућности за оружја, ометања, замке… Но, ако прихватимо да су нас створови ухватили неспремне, те да је човечанство поклекло и принуђено је да живи у тишини, верујем да ће вам се филм сасвим дојмити.

Едукативни моменат: Иако је Мили Симондс била глувонема, управо се она показала као достојан непријатељ застрашујуће зубатим чудовиштима. Често људи који имају неку телесну ману могу да се покажу и те како изнад свих очекивања и изнад постигнућа других људи и то не само у научној фантастици, већ у реалном животу. Никада никога не треба потцењивати.

Оцена наставника:

4(сасвим добра)

The-Cured (Small)IVИзлечени (The Cured 2017) је филм чија се радња дешава у Ирској. Након епидемије која је људе претварала у агресивне канибалисте (зомбије), људи су наново отпочели да живе нормалним животом. Добар део инфицираних сада је излечен, али сви ти људи нису заборавили шта су радили током болести. Ипак, покушавају, као и сви остали, да се врате нормалном животу. То није лако јер их друштво не прихвата.

Критички осврт: Сценариста и режисер Дејвид Фрејн успео је у нечему што многи аутори хорора са зомбијима нису; да да причи дубину. Метафора у овом филму је потпуно успела и кроз једну сасвим другачију перспективу ова прича се лако може довести у везу са дискриминацијом оболелих од сиде у реалном друштву (постер који се види у филму рађен је као пародија на исти такав за вирус хива). Касније, филм добија и неке друге асоцијације са актуелним проблемима, пре свега политичке природе. Све то прате врло добри и добро одрађени дијалози. Кад кажем добро одрађени, мислим на глуму. Осим глуме, похвалио бих и режију. Но, није баш да је филм без рупа, те након убиства Стјуарта Грејама, високог официра задуженог за излечене, ситуација изгледа сасвим нормална и нико ту никакву истрагу не врши. На страну то што је Стјуарт покушао хапшење сам, иако официр тог ранга мора да има неке подређене који су увек уз њега и који би требало да су оперативци.

Оно што ме живцира у овом филму је учесталост сцена које играју на карту плашења звучним ефектима и све су мање-више једнаке и приказане кроз ноћне море Сема Килија. Још једна слабост филма је више него предвидљив циљ ка коме иде. Ипак, не могу да кажем да хаос који се дешава на крају није лоше урађен. И крај је добро решен, а идеја о имунитету је сјајна.

Едукативни моменат: Људи дискриминишу оболеле од сиде највише из страха, а који је опет последица незнања. Хив вирус се не преноси додиром, загрљајем и руковањем. У присуству хив позитивне или оболеле особе сте сигурни и нема разлога да је игноришете, изузимате из друштва или је маргинализујете на било који начин. Наместо тога треба да се информишете.

Оцена наставника:

4(можда и најјача на овој страни)

trinaesti (Small)IIТринаести ратник (The 13th Warrior 1999) је прича о Арапину Антонију Бандерасу, који се загледао у туђу жену, па му је додељена дужност амбасадора. У ствари, то је био елегантан начин да се отера у изгнанство. Његов караван је налетео на горде Викинге и он је заиста прихваћен као амбасадор међу њима. Негде у то доба група викинга је добила вест да се краљ Свен Волтер суочава са злом које се не сме именовати. Зато су потражили помоћ од њихове врачаре која је одредила да краљу морају отићи у помоћ тринаесторица ратника, али да последњи од њих не сме бити Викинг. Та дужност је припала, наравно, Антонију и он се невољно придружио дванаесторици северњака на путу ка унесрећеном краљевству.

Критички осврт: Битке су добро осмишљене (ако не рачунамо последњу која је требало да буде монументална, а испаде кратка и благо разочаравајућа) и при томе мислим пре свега на начин снимања, а и све се одвијају по мраку, те је то својеврсно мајсторство. Ипак, некако су ми без енергије. Но, какве год биле, оне су заправо и једина радња у овом филму. Другим речима, она радња која се једва види у паузама између борби ратника се једва може и назвати радњом. Рецимо да је то један покушај варијанте приче о Беовулфу. Владимир Кулич би био пандан главном јунаку из тог дела, а слично се и зове његов лик који тумачи у филму. Његов задатак је да убије Сузан Вилис, велику мајку народа против кога се боре, а која је у Беовулфу Гандалфова мајка. И напокон, и у овом филму, као и у оригиналној причи, провлачи се мотив да је судбина непроменљива и да је страх губљење времена јер је већ унапред одређено када ће који човек (ратник) умрети. Уосталом, и сам Мајкл Крајтон, писац дела „Они који једу мртве“, а према коме је филм снимљен, изјавио је да му је Беовулф био инспирација. Не знам каква је књига, али филм је бледа сенка поменуте приче.

Постоји и бонус причица у виду краљевских интрига које прави принц Андерс Т. Андерсен, али то је једва помена вредно у филму. Уосталом, тај принц се од пола филма више није ни појављивао, тако да и то ситно нешто што га има нејасно је што га има; нити је имао утицаја на радњу, нити је његова судбина касније разјашњена.

Северњаци су приказани с једне стране као потпуни дивљаци, али са друге толико неустрашиви да напросто изазивају поштовање. Глумци су то дочарали веома добро.

Едукативни моменат: Пред битку северњаци нису хтели да пију. Разлог за то је очигледан, а њихово понашање је веома похвално. Ми, надам се, нећемо ићи у битке, али не бисмо смели да пијемо пре него што ћемо сести за волан, на пример.

Оцена наставника:

2(заиста реална)

fb-share-img-w (Small)IIIКолиба (The Shack 2017) је филм рађен према истоименој књизи Вилијама П. Јанга. У причи се ради о човеку Сему Вортингтону коме је психопата отео и убио кћерку. Сем је запао у депресију и отуђио се од своје супруге Раде Мичел, као и од преостало двоје деце. Тада је добио једно необично писмо, које му је наводно написао сам Бог и у коме га позива у колибу где је пронађена хаљина његове кћерке. Иако није веровао да је пошиљалац заиста свевишњи, ипак се запутио у колибу.

Критички осврт: Аутори филма, а пре свих творац приче Вилијам, потрудили су се да дају одговор на вечито питање: ако је Бог добар, зашто нам се лоше ствари дешавају. При томе су главном протагонисти Сему задали много лошег, почевши од оца насилника Дерека Хамилтона, до кћерке коју уби масовни и манијакални убица. Можда је та његова несрећа мало више исфорсирана, али у реду, од нечега је морало да се почне. И онда долази писамце унесрећеном Сему и начин како је стигло, а и садржај, прилично су интригантни. Међутим, када је стигао тамо, филм некако почиње да пада док се природа око фамозне колибе буди (све јасно указује на рајски врт), а Бог се појављује у свом тројству. Октејвија Спенсер (црнкиња) је отац, Авив Алуш (који је, рекао бих, пристигао негде са Блиског истока) је син (и наравно – столар) и Јапанка је свети дух, те имамо сва три типа људи. У причи се форсира да је Библија истинита, али морамо да имамо и политички коректне модификације, како другачије? 🙂 Читао сам да су неки хришћани на ово гледали као на јерес, али ја не мислим тако. Да би било праве јереси, филм би морао да буде паметан, а овај то својство није успешно испунио. 🙂

Пад се види пре свега у дијалозима, који и јесу најважнији део филма. Тема којом се филм бави несумњиво је филозофска и несумњиво је потребно много виспреног разговора да би се она изнела. То у овом филму, ипак, није случај. Рецимо Октејвија каже Сему да ако буде упућен само на свој бол, скренуће поглед са ње, тј. Бога. Његова реплика је да престане да му прича у загонеткама. Ја ту не видим загонетку јер је тврдња јасна као дан. И оно што је уследило је прилично приземно; испаде да је отац патио заједно са сином када су га разапели јер су наводно заједно били тамо. Томе у прилог иду и стигмате на Октејвијиним рукама. Боже господе (ово сам написао више као узвик неодобравања, а не зато што сам изненада постао побожан; након овог филма тешко да би се било који атеиста преобратио). И надаље, разговор није изнедрио богзна шта. Ту је велика љубав и тројка прави све божанствено, али и поред тога што не прави баш све божанствено… Па, ту је љубав. 🙂 Део у пећини није био толико лош, али опет му недостаје мудрости, баш оне коју Алисе Брага глуми. Све време је тај разговор на прагу да добро поентира, али му некако измиче. Углавном, све ово је велика штета јер филм има добру причу и још бољу идеју, али је реализација апсолутно оманула. И уз то је и патетична.

Сем је бескрајно симпатичан, али не видим да он уме да изнесе емоцију, а док сам гледао Октејвију, све време сам имао утисак да гледам „Матрикс“. Радила је исто што и Пророчица у току тог серијала; месила је тесто и водила (наводно) дубокоумне закукуљене разговоре. И није ми баш било јасно зашто је Сем није препознао у колиби, када ју је (или макар њен лик) познавао из детињства.

Едукативни моменат: Тројство је рекло Сему да све што он ради је важно и да сваки чин његове доброте мења свемир набоље. И ја то исто мислим: не потцењујте себе и оно што радите. Сваки ваш поступак може и те како бити значајан неком другом.

Оцена наставника:

3(било ми је жао да дам два)

Stranger-than-Fiction-Poster (Small)IVЧудније од фикције (Stranger than Fiction 2006) је филм о пореском службенику Вилу Ферелу који води једноличан живот према тачно утврђеним шаблонима. Све се за њега мења када Вил чује глас у својој глави који описује његов живот и који му открива да ће убрзо умрети.

Критички осврт: Идеја за филм није оригинална, али се на супер начин развила. Прича је скроз занимљива, ведра и духовита, а глумци су сјајно одрадили посао, на челу са Вилом (који је, чак, био мање комичан него што је иначе). Дастин Хофман је био очекивано добар, а Ема Томпсон ме је пријатно изненадила.

Ипак, морам рећи коју и негативну, а то је дилема коју је пред свој лик Ему поставио сценариста Зах Хелм. Јасно је мени да је порука требало да буде да дела надживе човека, али је то урађено много трапаво, са превише (готово бајковите) мелодраматике и са добром дозом демагогије. У суочавању Вила и Дастина потпуно се релативизује живот и то не на начин на који се Зах надао. Када Дастин објашњава Вилу зашто овај треба да умре, то изгледа више приземно него филозофски. Отприлике је то звучало као када пушачу кажете да су цигарете смртоносне, а овај одговори да од нечега мора да се умре. Цео тај део није ми се допао, као што ми се није допала предвидљивост краја. И то јесте у некој мери урушило филм, али не толико да га не препоручим љубитељима романтичних комедија.

Едукативни моменат: „Понекад кад се изгубимо у страху и очају, у рутини и навикама, у безнадежности и трагедији, можемо да захвалимо Богу на баварским колачима.“ То је један цитат из филма, који се наставља и упућује на многе лепе ствари које нам се дешавају у животу и на које треба да обратимо пажњу. Оне нам чине чак и лоше ситуације подношљивим.

Оцена наставника:

4(рецимо)

duhratnik (Small)Дух ратник (Ghost Warrior 1984) је филм о самурају (Хироси Фуџиока) који је живео пре 400 година и коме је противнички клан заробио драгану. Он се одмах дао у спасавање, али је она током окршаја погинула, а и он је смртно рањен пао у хладну реку. У садашњости је његово замрзнуто тело пронашао пар туриста, а научници, наместо да обаве аутопсију, вратили су га у живот. Међутим, то се испоставило као велика грешка.

Критички осврт: Ратник је скроз кул са све ћубом која личи на неуредно клупко вуне. И патофне су му шик. Углавном, њега су након неколико стотина година оживели на сличан начин као и Франкенштајна ономад, те је он започео своју авантуру у осамдесетим годинама прошлог века. Да би што безболније прошао кроз садашњицу, ангажована је Џенет Јулијан која зна понешто о самурајима, али се не разуме много у јапански језик. Није важно што га доктор Џон Калвин ич не разуме (а есенцијално је да га разуме, пошто га је, ето, васкрсао након силних година), он тврдоглаво неће, па неће преводиоца. У крајњој линији, ко још не разуме енглески ако му се изговара веома полако? 🙂 У ствари, сувише сам очекивања имао од ликова у овом филму. За поменутог научника очекивао сам да је довитљивији, а за болничара Криса Капутоа (кога је самурај првог убио), очекивао сам да има макар зрнце разума. Наиме, металном цевком напао је самураја који држи веома оштар мач, а са циљем да му тај мач отме. Ако ништа друго, реакције ликова, додуше сасвим неуверљиве, одвијале су се очекивано, пошто су ликови листом стереотипи. Глума је баш, баш лоша.

Но, то је тек део проблема. У једном тренутку је Чарлс Лампкин рекао како има идеју и то је сјајно, пошто ја никакву идеју у овом филму нисам видео. Они су оживели самураја, он се отиснуо у спољни свет и сада су они у (мело)драми шта да раде и како да га нађу. И када су га нашли, филм се и даље одвијао у неинспиративном, монотоном тону. Нема ту неког јачег заплета, приче која окупира пажњу, порука које филм шаље… Нема практично ничег. Има пар покушаја да се убаци покоја духовита доскочица, али их нисам баш разумео. Мислим, јесам, али нисам разумео зашто је то смешно. 🙂 Акционе сцене, на које филм адутира, сасвим су наивне, а некада и нејасне (самурај је сабљом млатарао по полицајцима у шуми и сви су остали неповређени). Тако да је и тај адут могао слободно да остане у рукаву режисера Ларија Керола.

Едукативни моменат: Самурај је проживео сличну ситуацију два пута и у оба случаја је поступио исто – поштедео живот свом непријатељу. И у оба случаја је трпео смртно лоше последице због тога. Но, то не значи да ништа није научио из претходног искуства, већ да у одређеним ситуацијама постоји само један исправан поступак, ма колико год да нам он доноси штете.

Оцена наставника:

1(наравно)

Лако Је Критиковати 101

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

avengers-imax-main-large (Small)Осветници: Бескрајни рат (Avengers: Infinity War 2018) је епизода са групом суперхероја који су осмишљени у стриповима фирме „Марвел“. Танос (Џош Бролин) је суперзликовац који има идеју да „растерети“ галаксију вишка становништва и за тај наум неопходно му је чудесно камење расуто по тој истој галаксији. Суперхероји и они који то нису (али имају вештину и технологију), удружују се како би га спречили.

Критички осврт: Овај филм је спектакл од почетка до краја. Акција се прекида тек да би се добацила нека довитљива и духовита досетка, а битка се води на више фронтова. Прегршт је ликова и више тимова се састаје како би стало на пут Таносу, који се показао као ултимативни противник. Посебно ми се допала борба на Титану између Таноса и екипе коју предводи Доктор Стрејнџ (Бенедикт Камбербач) и која изгледа потпуно стриповски. Радња је заиста хипердинамична и има тек пар нејасних делова, попут оног када Тор (Крис Хемсворт) на Нидавелиру поправља машину коју покреће звезда. Нејасно је да ли је он у слободном свемиру или није и ако јесте, зашто дише убрзано и шта, забога, удише? Но, тешко је овом филму наћи ману.

Посебно ми се допада идеја са којом наступа Танос. Он није негативац у правом смислу речи; он нема намеру да уништи живот у галаксији, већ напротив, да га сачува. И при томе он има логичну поставку ствари, али је проблем у томе што је метода којом се користи потпуно нехумана. Актуелност његове филозофије чини целу ову причу значајно озбиљнијом него да је у питању класичан зликовац који жели да пороби свет. И он сам постаје озбиљнији противник јер је вођен идеологијом (макар она била и демагогија), а не пуком жељом за моћи. Одувек сам веровао да су најопаснији они људи који верују да морају да чине зле ствари за општу добробит.

Едукативни моменат: Таносова идеологија веома је слична тврдњама Томаса Малтуса (1766-1834). Томас је сматрао да ће број становника расти великом брзином и да ће то изазвати демографску катастрофу јер је количина ресурса ограничена. Зато је предлагао чак и драстичне мере како би се број становника смањио. Његове тврдње нису се обистиниле и, на срећу, његови предлози нису усвојени. Савремени научници заговарају одрживи развој који форсира развој науке, технике и других области људског живота, али тако да се прави што мања штета животној средини и да се поштују хумане тековине развијених друштава.

Оцена наставника:

5(без да трепнем)

spiderII (Small)IVСпајдермен 2 (Spider-Man 2 2004) је наставак филма из 2002. У бројним обавезама које Тоби Магвајер (Спајдермен) има, једна је и да напише семинарски на факултету. Требало је да пише о раду ингениозног научника Алфреда Молине. Испоставило се да Алфред ради за компанију коју води Тобијев најбољи пријатељ Џејмс Франко, па их је Џејмс упознао. Тако је Тоби сазнао да Алфред ради на пројекту који треба да обезбеди бескрајан принос енергије и чак добио позив да присуствује демонстрацији. Демонстрација је привукла и новинаре и инвеститоре, али се испоставило да је пошла по злу и да се Алфред преобразио у зликовца кога су медији касније назвали др Октопус. Овај зликовац постао је претња за цео град и једини ко га може зауставити је, наравно, Спајдермен.

Критички осврт: У овом делу или је режисер Сем Рејми (са све глумцима, разуме се) више радио на емоцијама него у првом делу или су оне тек сада дошле до изражаја, али јесу приметне и имају учинка. Има и патетике, наравно, али шта сад. Уз то јако је добро урађена дуална природа суперхероја и мислим да ниједан филм из поджанра који се њима бави то није тако добро разрадио. У сваком другом филму жал суперхероја за његовим обичним егом је чисто фолирање, а овде се веома јасно види како се Тобијев нормалан живот распада у парчиће и његова одлука да напусти суперхеројски суперего потпуно је оправдана. Последња сцена у филму, пак, нема никакво оправдање. 🙂

Сем није одустао од колективног грађанског духа Њујорчана, па су и у овом делу суграђани припомогли Спајдермену да се избори са потешкоћама. И у овом делу Тоби је спасавао дете из пожара и да ли је могуће да је Сем наново искористио исто најопштије место у универзуму суперхероја? Ипак, свеукупно гледајући, акција је одлична, а Алфред изгледа веома моћно са оним његовим механичким змијоликим рукама. Све је то праћено прилично солидним специјалним ефектима. Но, научни пројекат који је осмислио Алфред ипак има својих рупица. Океј, фисија у центру машине привлачи метал, али зашто не и Алфредове пипке или штанглу којом је Кирстен Данст хтела да га одалами? Но, ништа није савршено, па тако ни наука. 🙂

Едукативни моменат: Када је научник Алфред окарактерисао млађаног Тобија да је брилијантан, али лењ, то му је и замерио. Интелект је значајан, али је и рад веома битан. Интелект није привилегија, објаснио је Алфред и у праву је. Не можемо и не смемо се ослањати само на интелигенцију јер је онда нећемо ни искористити колико можемо.

Оцена наставника:

4(баш јака)

batman osnovni (Small)Бетмен (Batman 1989) је филм о мрачном јунаку у измишљеном граду Готаму. Овај град је огрезао у криминал и корупцију и градске власти покушавају да се изборе са тим. Њихов задатак постаје утолико тежи када вођа криминалаца постане Џокер (Џек Николсон), психопата коме је киселина унаказила лице. Сви житељи града су у опасности, али појављује се тајанствени херој који ће стати на пут зликовцу.

Критички осврт: Мањкавост овог филма је крими део, на коме радња и почива. Џек Паланс је врховни шеф криминалаца и опет га Џек Николсон сувише лако убија. У ствари, сви су врло рањиви јер само Џек Николсон има своје људе са којима врши терор. Филм има и неких ситних грешака, па тако када Бетмен излази из музеја иза њега се види дим, иако је дим пре тога увелико нестао. Међутим, све остало иде у прилог филму.

Главни антагониста је Џек Николсон који просто плени и који је добио могућност да се „размаше“ до крајњих граница. Он је луцидан, ингениозан, разигран, уметнички настројен и креативан, те његова улога заузима много простора. Тим Бертон је филм сместио у неоноар, мрачни жанр, што за овог режисера није необично, али су тако љубичаста и зелена и све друге боје које су обележје Џека Николсона још више истакле лик који тумачи.

Са друге стране, позитивац Бетмен је тих и ефектан, готово роботских покрета и сва је прилика била да ће га Џек Николсон „појести“ у овом филму. Мајкл Китон није класичан лепотан и није могао да игра на карту физичког изгледа, а нема ни висину, што видимо у сценама са хероином Ким Бејсингер. Но, Мајкл има довољно харизме да је дошао до изражаја и тако смо добили два сјајна глумца у супротстављеним улогама који су, уз тек малу помоћ осталих, подигли филм довољно да буде озбиљан кандидат за ремек-дело суперхеројштине. Уз то, обојица су „добила“ занимљиве играчке које су читаво остварење учиниле бескрајно маштовитим.

Едукативни моменат: И Бетмен и Џокер су се користили науком како би постигли своје циљеве. Бетмен претежно техником, а Џокер хемијом. И нама ће наука помоћи у животу да постигнемо много тога, па је зато и учимо.

Оцена наставника:

5(без двоумљења)

betmensevrce (Small)VПовратак Бетмена (Batman Returns 1992) је наставак претходног филма. Град Готам је наново у опасности због циркусаната који праве циркус (а шта би друго) по граду. Изгледа да их предводи наказни Пингвин (Дени Девито), али се он договорио са бескрупулозним богаташем Кристофером Вокеном да га граду представи као добрицу који је несхваћен због свог изгледа и који је зато морао годинама да се крије у канализацији. Кристофер је отишао чак и корак даље; кандидовао је Денија за градоначелника, а како би остварио своје незаконите интересе. Једина сметња им је Бетмен (Мајкл Китон) који не верује у добре намере ни једног ни другог.

Критички осврт: Режисер Тим Бертон ни овај пут није одустао од својствене му мрачне атмосфере. Наравно, ту негде морају да буду и јарке боје као контраст, па када већ ту није Џокер (убио га је у претходном наставку), онда зашто да не уведе читав циркус? Из неког разлога циркус и зоо-врт су изгледали као логична комбинација (ваљда због животиња којих има и овде и тамо, али баш за пингвине не бих могао да тврдим) и ето га и Пингвин ту. Дени је заиста био на висини задатка и од њега нисам очекивао мање, те је свој лик представио као крајње гротескан, али ме је као негативац ипак очарао Кристофер и бојим се „појео“ мајушног, али бременитог Денија за доручак. Дени је пандан Џеку Николсону из првог наставка и колико год да је његов лик колоритан, опет је већ виђен. Кристофер, са друге стране, достигао је суштину психопатије и он остварује своје циљеве без икакве задршке и без емоција. Уз све то, има неоспорну харизму. Колико год да радња вуче ка Денију, толико Кристофер пажњу готово неосетно усмерава ка себи. Ту је још једна променљива у једначини где свега два противника (колико их је било у првом делу) више нису довољна (и сваки наредни део ће их имати све више). Чини ми се да сам се у овом филму заљубио у Мишел Фајфер. Она је заиста савршено лепа. У филму она је и позитивна и зла, а и нема другог избора јер је – мачка. 🙂 За разлику од вриштуће хероине Ким Бејсингер из првог дела, Мишел је значајно еманципованија и узима реп, пардон бич, пардон ствар у своје канџе, пардон руке. Међутим, њена појава не компликује радњу, напротив. Радња је врло једноставно постављена и сви ликови орбитирају мање-више око истог заплета, а који прави, погађате, Кристофер. Углавном, у већој или мањој мери, сви су допринели да филм буде живописан, динамичан и забаван.

Посебно бих истакао добру режију зликоваца када су направили ситуацију такву да окриве Бетмена за смрт Кристи Конавеј (Ледене принцезе), али и све касније што је уследило. Има прегршт занимљивих идеја, те је једна од њих да Пингвинови људи отимају децу и смештају их у дечји шарени возић (вози га Винсент Скијавели) са све кавезима. Бетмен је осујетио читаву акцију и шаље зликовцу писмо како деца ипак неће учествовати. 🙂 Као и у првом делу маште не недостаје; чак као да се Тим још више опустио.

И нешто да разјаснимо: у напуштеном зоо-врту на улазу у свет Арктика постављена је скулптура белог медведа и то је у реду, али није у реду што су ту стационирани пингвини. Они живе на Антарктику. 🙂

Едукативни моменат: Када је продавац таблоида желео да прода једне новине Мајклу Гофу уз вест да је „откривена карика између човека и птице“, овај је рекао да је каткад читање таквих глупости забавно, али је најчешће губљење времена. Моје мишљење је да је увек губљење времена, а које може да се утроши на много квалитетније начине. Један од њих је да погледате овај филм, на пример. 🙂

Оцена наставника:

5(као и претходна)

countess-dracula (Small)IVГрофица Дракула (Countess Dracula 1971) је британски хорор базиран на животној причи мађарске грофице Ержебет Батори, која је живела у другој половини 16. и почетком 17. века. Познато је да је Ержебет убијала девојке и купала се у њиховој крви верујући да ће тако бити млађа и лепша. Сценариста Џереми Пол је направио такву поставку да је грофицу (тумачи је Ингрид Пит) крв невиних девојака заиста подмлађивала, али је дејство било краткотрајно. Зато је морала да убија све више и више. За своја недела имала је још један мотив: заљубила се у значајно млађег војника Шандора Елеша, за кога је чак желела и да се уда. Шандор је био опијен њеном лепотом и мислио је да је заљубљен у грофичину кћерку. Временом ће открити да је права кћерка грофице Лесли Ен Даун, можда чак и следећа жртва рођене мајке. Почетна заљубљеност младића претворила се у праву ноћну мору.

Критички осврт: Крај изгледа некако сувише исечен, нагао, али филм свеукупно није испао лош, без обзира што радња нема много „меса“. То не значи да је лоше осмишљена, напротив. Понекад су мотиви ликова нејасни, пре свих учењака Мориса Денхама. Но, ликови су колико-толико конзистентни и глума је сасвим океј, мада карактеристично мелодраматична за оно време.

Едукативни моменат: Шандор је наследио коњушарницу од покојног грофа јер су покојник и Шандоров отац били ратни другари. Шандоров отац је грофу неколико пута спасио живот. И то је леп гест и Шандор је добио много захваљујући очевој репутацији. Сам Шандор је изјавио да не може трговати репутацијом свог оца, већ да има свој начин да оствари сопствену. Тај начин и не мора да буде исправан, али начин размишљања јесте.

Оцена наставника:

4(у ствари врло коректна)

Byzantium (Small)Византион (Byzantium 2012) је ирски филм о две вампирице, мајци (Џема Артертон) и кћерки (Серше Ронан) које покушавају да преживе у вампирском свету који им није наклоњен. Наиме, братство вампира не прихвата женске чланове, а посебно не млађахну Серше. Зато су принуђене да се селе, те их пут наводи у приморско место за које се испоставља да је Сершеин родни град. Иако је Џема очекивала да ће се њихов живот и на том месту наставити као и до тада, догађаји који су уследили демантовали су је.

Критички осврт: Џема је тако олако убила Туреа Линдхарта да и импресивни специјални ефекти који су то убиство пропратили нису поправили утисак да је у питању слабо интелигентан филм. То потврђује и нарација коју изговара Серше и која прати филм. Попут монолога, ни дијалози нису претерано виспрени. Глуму бих већ могао да похвалим.

Ово је врло бледа верзија „Глади“, а може се схватити и као женствена верзија „Интервјуа са вампиром“. Но, са којим год од тих филмова га довели у везу, овај филм свакако губи. Радња је баш спора, мада није незанимљива. Иако недостаје неки јачи замајац или заплет, свашта се ту дешава и односи ликова, као и нешто налик на љубавну причу између Серше и Кејлеба Ландрија Џоунса, добро су умрежени и воде ка неком завршетку који заокружује причу. Додуше, љубавна прича много наликује на ону из „Сумрака“, само што су улоге замењене. Волели ми то или не волели „Сумрак“ се десио и мрак који баца на сва каснија остварења очигледно је незаустављив. 🙂

Едукативни моменат: Џема је рекла Тому Холандеру да сазнање може бити фатално. И у праву је. Нека сазнања нам неће донети срећу, благостање и оно чему се надамо, али то није разлог да их не стекнемо. Када се све сабере и одузме, боље је живети са знањем, него у незнању.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

sound (Small)IЗвук (The Sound 2017) је психолошки хорор о жени (Роуз Макгауан) која се бави разоткривањем прича о духовима и о томе блогује. Према њеној теорији, звуци ниске фреквенције стварају халуцинације код људи. Преко интернета добија поруку да се у метроу у Торонту појављује дух жене самоубице. Зато одлази тамо како би разоткрила и ову урбану легенду. Међутим, ствари се не дешавају како је очекивала.

Критички осврт: Након врло предвидљивог почетка креће да се дешава један врло мрачан филм са такође предвидљивим сценама. Поставка приче је најкласичнија могућа, а након пола сата постаје још класичнија јер се испоставља да је станица метроа грађена на гробљу (а где би другде) и то неверника (а којих би других) и да се њихове душе појављују у виду ноћних лептира (а чега би друго). Све то открива Роуз, која ме је пријатно изненадила. Постала је заиста зрела глумица која улива поверење. Не могу да кажем да је као млада била лоша, мада није баш добила ни неку јачу прилику да се докаже. Ни овога пута није добила богзна какву прилику јер је радња изнурујуће досадна. Невероватно се споро развија да би се на крају развила ни у шта. Режисерка Џена Матисон је толико опрезно градила мистерију (која то није јер је одмах јасно да су сви ликови које је Роуз видела у ствари духови) да је заиста претерала. На крају се филм развукао у некакву личну Роузину психозу и иако ми је јасна намера, па и реализација, није ми уједно јасно и зашто би то било пажње вредно.

Детектив Мајкл Еклунд је изгледа стварна личност, али су његов мотив, деловање и смрт апсолутно нејасни и остали су неразјашњени и непоменути до краја филма. Најнејасније је зашто је овај филм уопште снимљен.

Едукативни моменат: Очигледно је Роуз морала да се избори са неким својим духовима. И погрешила је што је одабрала да се са њима суочи на мрачним и опасним местима, као што је напуштени метро, већ је требало то да уради уз помоћ свог драгог Ричарда Гуна. На крају је то и урадила и помогло јој је. За решавање било којих проблема треба бирати и људе и место.

Оцена наставника:

1(хајде, може на два)

hellboundposter (Small)VВеза са паклом: Уздигнуће пакла II (Hellbound: Hellraiser II 1988) је други део саге о демонима Кенобитима. Ешли Лоренс, хероина из претходног дела, завршила је у психијатријској болници. Бригу о њој је преузео доктор Кенет Кранхам, који је веома заинтересован за окултно. Он је годинама истраживао о коцки која призива демоне и Ешли му је открила (не знајући његове праве намере) још неке трагове како да отвори врата пакла. Тако Кенет успева да из пакла призове Ешлину злу маћеху Кларе Хигинс и она му постаје водич у морбидном свету који је одувек желео да види.

Критички осврт: Морам да признам да ми није јасно зашто су у једној нормалној болници, па таман била и психијатријска установа, пацијенти затворени у подруму у којима су водоводне или какве већ цеви толико бушне да из њих лије као из облака. Разумем ја да је режисер Тони Рендал хтео да направи посебну атмосферу, али то је и тако претеривање, тим пре што су прикази самог пакла довољно живописни. У ствари, цео тај део са паклом и оним шта он представља делује прилично апстрактно, чак бесмислено, али ко каже да пакао и мора и треба да има смисла? Тако да је овај приказ и оригиналан и маштовит. Уз то, оно што се мора признати овом филму је да је потпуно језив, ако већ није страшан. Оно што му ја свакако признајем је да је на интригантан начин повезао тајне људског ума за којима су трагали многи психијатри и психолози попут Сигмунда Фројда и паралелне димензије које би могле да дочарају оно што људи називају паклом, а које су саме дочаране кроз лавиринт. Страх, страст, тегоба и тескоба, све се некако нашло у лавиринту и када је Кларе изашла из своје коже, а Ешли ју је навукла на себе, само је још једна одлична метафора. Доктор Кенет добија фалусоидну капицу (не знам како другачије да је назовем) која му у финишу откида главу. У ствари, тешко да сам скоро гледао хорор који може да понуди толико значења и тумачења као што то може овај.

Овде има сјајних реплика, попут оне када Пинхед каже Ешли да ће њене патње бити легендарне чак и за пакао. Има и занимљивих детаља, па тако мрачни Бог, који је овде сасвим апстрактан и више представљен као симбол (а не као човек или некакав монструм), шаље сноп мрака наместо уобичајеног снопа светлости. Има и грешака, али и оне су детаљи. Рецимо, када је Ешли навукла Кларину кожу имала је и њене минђуше, да их сцену касније више није имала.

Глума је претерано мелодраматична, а и глумци су махом преглумљавали. Додуше, почевши од главне хероине Ешли, није баш ни да су нешто претерано вешти у свом послу. 🙂 Тако ни Вилијам Хоуп није засијао, али је занимљиво што, упркос оном што смо могли да помислимо на почетку, врло брзо гине и не постаје главни херој и изабраник Ешлиног срца. Прича дефинитивно није предвидљива и сасвим је добра.

Едукативни моменат: Имоген Бурман је морала да реши слагалицу да би пронашла решење свог проблема. Ми у животу нећемо баш да решавамо слагалице, али ћемо решавати различите проблеме. Слагалице и друге „главоломке“ могу да нам буду добра вежба за велике проблеме који ће доћи. То је разлог зашто се бавимо задацима, односно „проблемима“ у школи.

Оцена наставника:

5(колеба се на четири)

THE_TITAN_WEB_ONE_SHEET (Small)IIIТитан (The Titan 2018) је футуристички филм о Земљи која је толико руинирана људским загађивањем, да су људи морали да пронађу дом на некој другој планети, у ствари сателиту Титану. Услови на том сателиту су потпуно другачији од овдашњих, па је научник Том Вилкинсон осмислио програм у коме ће од војника добровољаца направити генетичким инжењерингом нову врсту људи са новим адаптацијама. Филм прати судбину једног од тих војника Сема Вортингтона и његове супруге Тејлор Шилинг, која га је, макар у почетку, подржала у овом подухвату.

Критички осврт: Идеја у овом филму ми се баш допала. Доста је било тераформирања планета и прилагођавања ванземаљског околиша људима; хајде мало да се и људи прилагоде. Ипак сам се надао да ће измењене људе послати на Титан, те да видимо њихове догодовштине тамо јер овако је испала класична прича амбициозног научника Тома који је изгубио контролу над својим експериментом. И тако смо добили (ко зна коју по реду) поуку да са генетиком не треба брчкати. Међутим, на самом крају та порука се преиначује, тако да сам збуњен шта је у ствари и забога сценариста Макс Хурвиц желео да поручи овим филмом. Углавном, нешто много радње и није приказао; прича се састоји практично искључиво из припрема да нова врста људи оде међу звезде. Не могу да кажем да није занимљиво и да филм није динамичан, али то напросто није довољно. Специјални ефекти и акција су сасвим у реду, а маска је одговарајућа, мада ништа што већ нисмо видели. У једном делу филма романса између Сема и Тејлор кулминира и претвара се у нешто налик на „Лепотицу и звер“, али и то смо већ видели. Глума је, иначе, сасвим пристојна.

Генетика у овом филму је на врло дугом штапу и она је схваћена врло олако, иако је представљена врло компликовано. Ту су и ињекције и операције и вежбе и шта све не, а како би се добиле све потребне адаптације за живот на сателиту који уопште није гостољубив. Слична ситуација је и са астробиологијом и ако ћемо да постављамо незгодна питања, једно од њих би било како је могуће да је Сем једнако добро дисао и у Земљиној атмосфери и на Титану. Углавном, овај филм је један добар покушај, али аутори напросто нису успели да га подигну више од медиокритета.

Едукативни моменат: Професор Том је рекао да нико не покушава немогуће ако не верује у нешто веће од себе самог. Чак и када је то нешто у ствари неко. Није чудо да је Том професор. 🙂

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

thnightbeforebfore (Small)IIНоћ пред ноћ пред Божић (The Night Before the Night Before Christmas 2010) је телевизијски празнични филм. Деда Мраз (Р. Д. Рид) је кренуо својим саоницама са ирвасима да обиђе свет, али због техничке грешке његовог главног вилењака Џордана Прентиса, ем је пошао цео дан раније, ем су му се саонице срушиле на кућу породице Фокс. Чланови породице су указали помоћ несрећном старцу, који је због пада доживео амнезију. Да зло буде веће, загубио је и саонице и врећу, па је сва прилика да ће Божић ове године пропасти. Но, дечак Гег Манро, најмлађи члан породице, анимираће и друге чланове те породице да се дух празника сачува и у свету и у њиховом дому.

Критички осврт: Прво што ми је упало у очи, односно уши су испразни разговори које воде Деда Мраз и Бака Мраз (Марша Бенет). Режисер и сценариста Џејмс Ор је ваљда одмах хтео да нам да до знања да ћемо одгледати један лагани, породични, телевизијски филм. И то је у реду, али ипак бих ценио мало више труда, ма какав год да је рад у питању. Ни глумци се нису претерано трудили, а понајмање Рик Робертс који изгледа потпуно безличан. Ликови су иначе стереотипи, али су тако осмишљени да би порука овог филма била очигледнија, што и јесте и није лоше. Порука филма јесте лепа (ако не већ грандиозна) и у духу је празника. И да, сви ликови су предобри (једини изузетак је Карл Кембел, који је мало више напрасит), што целу причу прилично измешта из реалности. Но, она свеједно није реална, ако ћемо поштено. 🙂

Сама радња је класична и питка, прилично предвидљива и није ништа ново донела ни Божићу ни поджанру у коме је филм рађен. Дакле, прилично неинвентиван и досадњикав филм без јачих емоција. У ствари, повремено су толико површне да када је дечак Гег отрчао некуд и сви се дали у потрагу (што је ваљда већ довољно стресно), Рик је питао своју уцвиљену кћерку Ребеку Вилијамс шта није у реду; као да се случајно нашао ту, те не може да претпостави да највероватније није у реду то што јој се брат изгубио у гужви. Уосталом, и сам га је до тада безуспешно тражио. Крај је у том погледу малко поправио утисак, али свеједно и за један телевизијски филм овај је испод просека.

Едукативни моменат: Ребека је одлазила у кућу своје другарице за Божић јер је у тој породици проналазила све оно што није могла да нађе у сопственој. И то је погрешно. Довољно је било да поразговара са својом мајком Џенифер Билс и укаже јој на неке своје потребе. Другим речима, од проблема у свом окружењу не треба бежати, већ о њима треба разговарати и решавати их.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

Лако Је Критиковати 8

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

VBm (Small)Извештај са Европе (Europa Report 2013) је амерички научно фантастични филм који приказује једну верзију како би изгледала прва свемирска мисија на Јупитеровом сателиту, Европи. Дуго година припремана опрема, у коју је јако много уложено, ипак није била на висини задатка и иако је петоро астронаута (успут су изгубили шестог) успела да се, након готово две године, спусти на површину Европе, више је никада нису напустили. За утеху, послали су људима на Земљи доказе да испод вечитог леда овог небеског тела живи веома комплексан живаљ.

Критички осврт: Овај филм ме је донекле подсетио на „Одисеју“ и то не само због Јупитера, који је значајан и у том (древном) филму, већ и по веома спором ритму којим се радња одвија практично све време у свемирском броду (уосталом, када су успешно узлетели, астронаутима су из базе пустили препознатљиву нумеру из тог филма). Но, не могу да кажем да ме је филм сморио, напротив, а и да му је то што није најдинамичнији могући умањило вредност. За ово остварење имам само речи хвале, а и донекле је динамика постигнута тиме што се непрекидно смењују садашњи и прошли догађаји, који објашњавају једни друге, да тако кажем.

Прича је готово реална и заиста мислим да је сасвим могуће да прва мисија на Европи изгледа управо овако. Овом утиску доприноси и то што се филм позива на реалне научне чињенице откривене до сада о овом сателиту (али и спекулације о могућем животу испод дебелог леда), као и снимци камера, са све сметњама, које су постављене у броду и интервјуи које, углавном, даје координатор мисије Ембет Дејвиџ. У филму се појављује (додуше накратко) и Нил Деграс Тајсон, светски познати астрофизичар, који, такође, даје изјаву за медије. И кад поменух научнике, морам да похвалим приступ науци у филму. Сваки научник астронаут има своју специјалност и није стручан и за све остале (сродне и мање сродне) области, како је то већ у другим филмовима (али не и у реалном животу).

Глумци нису хиперпознати, макар не мени, али је глума заиста на високом нивоу, што је и важно за овај филм, који се не ослања претерано на специјалне ефекте и застрашујуће ванземаљце.

Едукативни моменат: Чланови посаде нису успели да преживе мисију, али су некако сви били спремни да прихвате ризик. Иако у животу треба бити опрезан, велике ствари не можемо урадити без ризика.

Оцена наставника:

5(стабилна)

shrekii (Small)Шрек 2 (Shrek 2 2004) је анимирани филм о јунаку чије је име у наслову. Он је ружан, али симпатични баук, који живи у мочвари заједно са својом женом, такође бауком, Фијоном. Међутим, Фијона је, пре него што га је упознала, била лепа принцеза. Њени родитељи, краљ и краљица Далеке земље, упутили су им позив, а како би упознали зета и дали благослов њиховом браку. Додуше, веровали су да се њихова јединица удала за шармантног принца и оно што су дочекали било је (непријатно) изненађење. Они су некако и прихватили Фијонин избор, али није и вила заштитница, која је намерила да Фијонин изабраник и будући краљ ипак буде њен син. Она зато наговара краља да се отараси зета (и он као плаћеног убицу унајмљује Мачка у чизмама), a потом покушава и да превари Фијону. Међутим, Шрек креће у луду трку како би спречио вилине препредене планове и повратио своју драгу.

Критички осврт: Иначе волим цртане филмове, а овај ми је баш „легао“. 🙂 Разигран је, динамичан, са много преврата и комичних момената. У неким моментима чак пародира филмове попут „Осмог путника“, „Флешденса“ и „Немогуће мисије“, као и бајке, односно ликове из бајки (Пинокија, Црвенкапу, Снежану, Пепељугу и друге), а прави и јасне алузије на ствари и места из реалног живота. Рецимо, Далека земља је заправо бајковита верзија Лос Анђелеса, односно Холивуда.

Прича је садржајна и некако ми се више допада у односу на ону из првог дела, која је класична бајка.

Едукативни моменат: Главни мотив у овом филму је то што баук жели да промени себе зарад љубави, али се на крају испоставља да то није потребно и да се љубав и родила баш зато што је Шрек то што јесте. Права љубав је она коју неко осећа за вас – баш онаквим какви јесте.

Оцена наставника:

5(лепршава, као и филм)

ZdT6(Small)Замршена (Tangled 2010) је још један цртани филм, из Дизнијеве продукције, инспирисан немачком бајком о Златокоси. Прича почиње са једним златним цветом, насталим од зрака Сунца, који има магичну моћ да излечи и поврати младост. Цвет је пронашла чаробница која је моћ овог цвета у тајности користила вековима, све док га није пронашла гарда оближњег краљевства и искористила да од њега направи напитак и тако излечи своју омиљену краљицу на самрти. Краљица је иначе била трудна и како ју је моћ сунчевог цвета повратила, родила је девојчицу златне и чаробне косе Златокосу. Међутим, чаробница није могла да се одрекне моћи коју јој је цвет давао, те се увукла у краљевски замак и отела је принцезу из колевке. Однела ју је на тајно место и одгајала у високој кули без врата. Златокоса је одрасла мислећи да јој је чаробница мајка и да је штити од страшног спољашњег света, па јој зато не дозвољава да напусти кулу. Краљ и краљица су патили за кћерком и сваке године, на њен рођендан, са балкона дворца, пуштали су летеће лампе, што су учинили и када се она родила. Девојка је са прозора своје куле посматрала светла у даљини, некако их повезала са својим рођенданом и чезнула да их види изблиза. Прилика јој се указала када се у кулу попео згодни лопов, а који је ту доспео бежећи од гарде, пошто је украо управо њену (принцезину) круну. Међутим, како се попео, она га је онесвестила тигањем и везала својом косом. Када се пробудио, обећала је да ће му вратити плен, ако је одведе да види светла. Нерадо је пристао на то, те су заједно кренули у авантуру која се завршила љубавном причом. 🙂

Критички осврт: И ово је један сјајан цртани, пун акције и, што је својствено Дизнијевим анимираним филмовима, песме. Такође је и веома духовит, а џокер овог филма и најкомичнији лик, свакако је главни мушки, који је далеко од племенитих и маргиналних принчева из других Дизнијевих бајки. Овај је премазани лопов, превртљивац и нарцис, који шарм користи онда када хоће нешто да постигне, али који свакако постиже да буде допадљив и да навијате за њега. И други ликови су живописни, али сасвим класични, баш какав је и цео филм, рађен по испробаном и доказаном рецепту Дизнијеве продукције. Све је ту, чак и принцезино умиљато и смешно љубимче (камелеон овог пута).

Дизни нас је навикао да се његови цртаћи временом усавршавају и овај је заиста перфектно анимиран.

Едукативни моменат: У једној од последњих сцена филма Златокоса и њен драги морају да донесу неке тешке одлуке, односно да се жртвују како би спасили оно друго. Момак је умирао смртно рањен и принцеза је обећала чаробници да ће поћи са њом ако јој дозволи да га излечи. Он није желео да она уништи свој живот због сулудог обећања и одсекао јој је косу, те тако уништио чаробницу, али и своју шансу да преживи. Филм ипак има срећан крај, али ово нам говори да љубав често захтева жртве, односно да ставимо интересе других испред наших.

Оцена наставника:

4(блажена)

frozen-a4 (Small)Смрзнута (Frozen 2013) је последњи цртани, али не и филм за данас. И овог пута ради се о Дизнијевој продукцији и бајци, инспирисаној причом о Леденој краљици. Елза, принцеза северног краљевства Ејрендел, поседује криокинетичке моћи, што значи да може да ствара снег и лед и да манипулише њима. Међутим, своју моћ није умела да контролише, па јој се десило да је повредила своју млађу сестру Ану, док су се играле као мале. Убрзо након тога су им страдали родитељи и Елза се потпуно повукла у своју собу. Ана је покушавала да успостави контакт са сестром, али без успеха. Дошао је и дан крунисања, када је Елза постала довољно одрасла да постане краљица. Иако се Ана радовала балу који је уследио и чинило се да је упознала љубав свог живота, најмлађег од тринаесторице браће принчева из оближњег града, испоставило се да се тај дан претворио у праву катастрофу. Догодило се оно чега се Елза највише плашила; њена моћ је била разоткривена и сви су је прогласили вештицом. Зато је побегла у планине, где је створила ледени дворац са намером да живи сама. Ана креће да врати сестру и успут упознаје момка Кристофа који са својим пријатељем ирвасом продаје лед и тако зарађује за живот. Она је и проналази, али је сестра наново случајно повређује, овај пут ледом у срце. Ана осећа да нешто није у реду и Кристоф је одводи до тролова који су га одгајили, те јој мудри деда трол саопштава да ће се потпуно претворити у ледени кип, осим ако је не спасе чин праве љубави.

Критички осврт: Наново класични Дизнијев филм, са свим оним што од ове продукције и очекујемо. Анимација је истоветна оној у претходно описаном филму, што значи перфектна. Прича је слојевита, забавна, донекле чак и неочекивана, а ликови су комични и живописни. Музичке нумере су стварно добре и личе на хитове који могу да живе и ван филма. Заправо, немам замерки, само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Моћ уме да корумпира и да нас отуђи од људи, а друге људе може да унесрећи, чак и да их наведе да нас се плаше и да нас мрзе. Елза је морала да научи да контролише своју моћ и да је правилно користи и само тако је могла да живи у миру са својим народом.

Оцена наставника:

5(очекивана)

tumblr_lrw7jz6FfDqhasydОни живе (They Live 1988) је филм који прати животну причу момка Родија Пајпера, који долази у Лос Анђелес у потрази за послом. Међутим, наилази на тајну организацију која покушава да убеди људе да се у друштво инфилтрирала ванземаљска раса која има за циљ да пороби човечанство. Од те организације Роди узима наочаре за сунце посебно направљене тако да онај ко их носи може да види ванземаљце онакве какви заиста јесу, као и сублиминалне поруке које шаљу преко рекламних паноа. Роди постаје део организације и покушава да пронађе и онеспособи одашиљач који криви свест људи и тако прикрива ванземаљце.

Критички осврт: Иако је идеја водиља филма без сваке сумње одлична, потпуно је упропашћена причом која је, најблаже речено, смешна. Толико има нелогичности, да готово ниједна сцена није одржива. Рецимо, када се Роди и црнопути другар му Кит Дејвид нађу лежерно обучени и штрокави на гала вечери коју су организовали ванземаљци за своје људске „савезнике“, нико то не доводи у питање; Кит у филму има жену и децу, али када отпочиње своју мисију борбе са ванземаљцима, уопште нема идеју да треба да их позове или обиђе да види како су (на пример); Роди лаганица бежи од полицајаца који иду мрављим корацима ка њему и младићу којег спасава од рације; а када је у последњој сцени Роди на крову (на који стиже након што је на неколико спратова упуцао ко зна колико обучених специјалаца) и лака мета за полицајце у хеликоптеру, уместо да га убију истог момента, они се нешто прегањају са њим, да би он онеспособио одашиљач и тек онда га они, као од шале, убијају…

Ово је још један аргумент да не ценим претерано рад режисера Џона Карпентера, који прави филмове да би се продали. Отуда и његова одлука да главну улогу повери професионалном рвачу, па тако у филму имамо и потпуно безразложну тучу између Робија и Кита, која траје поприлично дуго, као и пуцачину и убијање ванземаљаца, а где нико не може да погоди Робија са пар метара одстојања. Уз то, у филму има много „великих речи“ својствених америчким филмовима, које су толико испразне, да ми више изгледа као да је Карпентер хтео да исмева слабо образовање радничке класе, међу којом се ови разговори воде. Иако је главна глумица Мег Фостер веома занимљива, ни њена, ни глума свих осталих ликова није чак ни задовољавајућа. Иначе, некаква осећања се рађају између Робија и ње (можда више Робија према њој), али је то толико брзо и површно, да ми ни то не изгледа уверљиво.

Филм не полаже много ни на специјалне ефекте, те ванземаљци изгледају као недовршени роботи, а њихове минијатурне летелице – уходе личе на летеће тањире из црно-белих филмова.

Едукативни моменат: У филму ванземаљци покушавају да манипулишу сиромашне да раде за њих попут робова. У реалном животу то људи чине другим људима у сваком систему и на сличне начине као што се у филму могу видети. Питање је само да ли је радничка класа способна да види и критички се односи према таквим средствима манипулације, а то може да се постигне само уз квалитетено образовање. Ваљда сам вам све рекао. 🙂

Оцена наставника:

2(због идеје, иначе један)

Untitledplosone (Small)Плус један (+1 2013) је филм о једном сасвим другачијем доласку ванземаљаца. Метеор је пао у једно америчко насеље и почињу да се догађају необични феномени са електричним жицама, у исто време када почиње и луда журка. Млади на журки се заиста добро проводе, додуше и дивљају, све док их домаћин Рон Кимал не позове у двориште, где се наставља славље уз унајмљене стриптизете. Међутим, неколико младих остаје у кући и схвата да се журка у кући одвија из почетка, са њиховим двојницима који су се мистериозно појавили. Они не знају ко су они и зашто су ту, али виде да проживљавају догађаје који су се већ десили. Двојници нестају и појављују се са сваким нестанком струје и све више гостију постаје свесно њиховог присуства, да би на крају настала паника са трагичним исходом.

Критички осврт: Овај филм дефинитивно подилази младима и нуди журку каквој се већина њих нада, уз одговарајући речник младих, али и насиље, секс и голишавост. Па ипак, морам да признам да је одлично одрађен. Идеја како су овај пут уведени ванземаљци, генијална је и добро реализована. Прича држи пажњу, чему доприноси и мистерија која никако да се разреши (и не разрешава се ни на самом крају), али и живописни ликови, са својим различитим животним причама и карактерним особинама, а и како се на различите начине носе са ситуацијом. Главни глумац Риз Вејкфилд решио је кризу са девојком Ешли Хиншоу тако што ју је убио, а остала му је њена реплика са којом је успео да изглади ствари (поновио је разговор који је водио са „оригиналом“, али овај пут је знао шта треба да каже). Звучи монструозно, али то филм чини реалним (и паметним) јер ликови нису добри и зли, већ су представљени старији тинејџери онакви какви јесу или могу бити; пуни хормона, али и алкохола, и склони психотичном понашању.

Филму морам да одам признање и зато што је успео да буде интересантан иако се све дешава само у кући и около ње, што не даје много простора, а специјални ефекти су крајње маргинални, битни тек за сцене када се двојници појављују истовремено, што, чини ми се, није претерано захтевно за снимање филма.

Едукативни моменат: Млади на журки су имали могућност да виде себе и своје (дивљачке) поступке и не би било лоше да се појављују овакви ванземаљци како би заиста могли да виде себе са стране. Но, ако причу сместимо у реалан контекст, људи често када пију, понашају се као да нису своји, односно да су туђини. И тада ће урадити ствари које у трезном стању не би. И тога треба бити свестан.

Оцена наставника:

5(минус)

7890_ori (Small)Различита (Divergent 2014) је прича о будућем друштву окупљеном у разрушеном америчком граду Чикагу и заштићеном зидом од непознатих опасности из спољашњег света. Друштво је подељено на фракције: Учени су научници, Мирољубиви се баве пољопривредом, Неустрашиви су војска и полиција, Искрени воде правосуђе, а Несебични администрацију и самим тим, управу. Млади, када достигну неку зрелост, бирају фракцију којој ће припадати, а на основу теста којим су пре тога подвргнути. Кћерка вође Несебичних, коју глуми Шејлин Вудли, приликом полагања теста открива да је дивергентна, односно да може да припада већем броју фракција. Та особина у овом фиктивном друштву није пожељна, тако да она мора да сачува своју тајну, а одлучује се за фракцију Неустрашивих. Тамо пролази кроз тешку обуку, али је права искушења тек очекују јер врховна научница Кејт Винслет, у пакту са Неустрашивима, планира да свргне са власти њене родитеље, како би Учени завладали свим фракцијама.

Критички осврт: Иако подела на групе људи према карактерним особинама звучи наивно, филм је веома озбиљно остварење, при томе и јако добро одрађено. Прича је добра, а ликови су доследни и реални. Шејлин не стиче снагу преко ноћи како би постала неприкосновена хероина. Она хероина јесте, али са свим слабостима. И други ликови, иако јасно диференцирани на карактерно лоше и добре, имају својих врлина, односно мана. Похвалио бих и глуму, а и глумци су баш добро изабрани. Дакле, филм ми се баш, баш допада, као и музика која се може чути у позадини.

Едукативни моменат: Млади у филму се опредељују којој ће фракцији припадати не увек по томе у којој од њих су рођени, већ према карактерним особинама. Сигурно је да нас наше порекло обликује у великој мери, али оно што чини комплетну нашу личност јесте наш карактер. Филм чак фаворизује фракцију у односу на порекло и са тим сам потпуно сагласан.

Оцена наставника:

5(и то добра)

b8dazmbiyaeuk7 (Small)Сага о другачијој: Побуњеник (The Divergent Series: Insurgent 2015) је наставак претходно описаног филма. Шејлин Вудли, заједно са својим дечком Теом Џејмсом, успела је да побегне од Учених, односно њиховог вође Кејт Винслет, а и да осујети њену намеру да изврши геноцид над Несебичнима. Међутим, Кејт није одустала од идеје да истреби све оне који су другачији и успостави власт Учених. Код Шејлиних родитеља пронашла је кутију за коју се надала да ће јој дати за право, пошто садржи видео поруку оснивача града. Кутију може да отвори само неко од другачијих и то тако што ће преживети пет симулација за сваку од фракција. Зато Кејт успева да зароби Шејлин и натера је да прође кроз све симулације.

Критички осврт: Наставци су најчешће лошији од првог дела и тако је и у овом случају, али не бих окарактерисао филм као лош, напротив. Идеја о кутији која се отвара на овако посебан начин је заиста добра, као и сама прича, а филм је можда чак и динамичнији, односно више акциони од првог дела и држи пажњу.

Глумци су и овог пута у потпуности одговорили захтевима и потпуно су уверљиви. Лик који тумачи Мајлс Телер посебно је занимљив јер је превртљив и сасвим дочарава прилагодљиву људску природу. Кејт Винслет у овом филму долази до пуног изражаја и морам да признам да је улогу одрадила мајсторски. Она се све време надмудрује са Шејлин и у једном тренутку као оружје употребљава и њеног брата, кога глуми Ејнсел Елгорт. Међутим, тренутак је сувише савршен, чак и за препаметну вођу научника и некако се логично намеће питање зашто брата није употребила раније, пошто је готово прву половину филма провео са сестром и видео где је база побуњеника. Морам да приметим и да је пуцњава на крову смешна, када Неустрашиви нападају Искрене, јер испаде да обучени специјалци не могу да погоде ни Шејлин, ни Кијнана Лонсдејла, иако их има небројено више и навиру са свих страна.

Што се самог теста тиче, који се састоји из пет симулација, заиста није лоше осмишљен, осим поновљеног дела за Мирољубиве. Прва симулација за ову фракцију је перфектна, али је друга некако трапава. Јасна је мени идеја да Шејлин треба да се бори против саме себе, али ипак мислим да је могла паметније да се смисли, а није да нема начина.

Едукативни моменат: На крају филма испоставља се да дивергентне особе нису проблем већ решење. Иако се ми у животу опредељујемо за један позив, односно једну улогу, свако од нас може и треба да има особине и способности које је превазилазе.

Оцена наставника:

4(плус)

International-Avengers-Age-of-Ultron-Poster-700x989 (Small)Осветници: Ера Алтрона (Avengers: Age of Ultron 2015) је наставак филма о групи (супер)хероја Осветници. У овом наставку хероји су успели у источној Европи, у фиктивној држави Соковији, да се домогну скиптра, који је припадао Торовом брату Одину, а који је служио њиховом архинепријатељу барону вон Страјкеру, да експериментише на људима. Из скиптра су издвојили вештачку интелигенцију и Ајронмен (Роберт Дауни Млађи) и Хулк (Марк Рафало) одлучују да је искористе да направе ултимативни одбрамбени неханизам Земље – Алтрон. Међутим, како то обично бива, он се окреће и против Осветника и читавог човечанства, верујући да је једини начин да спасе Земљу тај да преживе само роботи. Његов план је да направи метеор који ће пасти на Земљу, са катаклизмичним последицама. Осветници покушавају да га спрече, стварајући још једно чудо вештачке интелигенције Џарвиса, кога глуми Пол Бетани.

Критички осврт: Радња филма је суштински иста као и у свим другим суперхеројским филмовима, а мотив је борба добра и зла. Међутим, толико је закомпликована, са толико међукорака, споредних радњи, те обиља ликова и имена, да многе нисам успео да пропратим на прво гледање. И некако ми је промакао Алтронов мотив зашто жели да уништи човечанство, као и зашто се окренуо против Осветника. Остао ми је нејасан и мотив зашто је супербрзи Арон Тејлор-Џонсон одлучио да се жртвује због Џереми Ренера и зашто га напросто није склонио у страну ако је већ хтео да га спасе.

Сама група Осветника занимљива је и по томе што представља спој хероја са супер моћима, као што су Тор, кога тумачи Крис Хемсворт и Капетан Америка, кога глуми његов имењак Крис Еванс, потом хероја који су то што јесу захваљујући техници, а то је већ поменути Ајронмен и напокон хероја који су обични људи, али са завидним вештинама; Скарлет Џохансон и Џереми Ренер. Ова група је готово цео филм пред распадом, али уопште нисам успео да ухватим разлоге због чега. На крају се и распала, из већ неког разлога и успоставила се нова, ваљда да би наредни наставак имао, ако не неку свежију причу, а онда макар свеже ликове.

Наравно, специјални ефекти су врхунски, глумци суперпознати, а акција траје готово све време (чак и када нема оправдања за борбу). Но, ако ћемо гледати према томе, сваки суперхеројски филм морао би бити одличан. А није. 🙂

Едукативни моменат: Тимови се састоје од људи различитих склоности и способности. И да би функционисао, потребно је сваком члану (ма како год он слабији од осталих био) дати део где може да допринесе.

Оцена наставника:

3(рецимо)

frea (Small)Наказан (Freaked 1993) је комедија која се одвија као интервју који у емисији уживо води Брук Шилдс са бившом дечјом глумачком звездом и љубимцем публике Алексом Винтером. Алекс прича своју причу како је постао наказа, а све почиње уговором који склапа са мегакорпорацијом „Све Осим Ципела“, којим се обавезује да ће рекламирати њихово ново ђубриво. Он, са својим пријатељем Мајклом Стојановим, путује до Јужне Америке, где се поменуто ђубриво и користи. Уз пут среће групу еколога који протестују против овог производа јер је токсичан, те се заљубљује у једну од њих Меган Ворд. Пут настављају заједно, али успут наилазе на циркус наказа и одлучују да га обиђу. Циркус води Ренди Квејд, који их је заробио и уз помоћ ђубрива, које има мутагена својства, претвара их у наказе са циљем да их приказује својој публици. Они пристају да наступају у његовом шоу програму, али и кују план за бекство.

Критички осврт: Ово би требало да је једна од оних урнебесних комедија, са тим да овде ништа није урнебесно. Хумор је сасвим сведен, приземан, баналан и обилује грубим шалама, боље речено исмевањем одређених група људи (феминисткиња, хомосексуалаца, интелектуалаца, па и ретардираних људи). Ликови у филму такође су сведени, са јасним и усмереним карактерним особинама, али је зато радња у појединим деловима прилично нејасна. У једном тренутку корпорација, на челу са Вилијамом Седлером, улази у некакав дил са управником циркуса Рендијем, али какве ко од њих користи има од тога и шта ту треба конкретно да раде заједно, тешко је рећи.

Специјални ефекти су смешни и поједини изгледају сасвим као анимација, али ваљда они и нису важни. Али ако резимирамо да ефекти нису важни, радња није важна (само да се „котрља“), ликови нису важни, поставља се логично питање – шта јесте важно?

Едукативни моменат: Схватање тога ко јесте наказа у људском друштву веома је различито и зависи искључиво од нас. Не треба сметнути са ума да је та граница јако крхка и да лако можемо да се нађемо са друге стране, да тако кажем.

Оцена наставника:

1(па још и минус)