Лако Је Критиковати 147

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

bendersgame (Small)Футурама: Бендерова игра (Futurama: Bender’s Game 2008) је трећи по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Серија се дешава у будућности 1.000 година касније и прати судбине јунака запослених у фирми за доставу. Како би достављали својом свемирском летелицом, потребна им је тамна материја као гориво. Међутим, цена тог горива је невероватно скочила, а због економских калкулација Маме, која поседује једини рудник тамне материје на свету. Професор, вођа достављача (и уједно главних јунака), упознао је свој тим са својим радом који је обављао за Маму и обелоданио да је он тај који је открио да тамна материја може бити гориво. Међутим, у исто време је открио и начин како да та иста материја постане безвредна, а уз помоћ кристала који је створио. Невоља је што не може да се сети где се тај кристал налази, па се цео тим дао у потрагу како би Мами помрсили конце. Но, Мама није противник за потцењивање.

Критички осврт: Као и други цртаћи „Футураме“ и овај је стандардно добар. Иако изгледа да сваки лик има неку своју причу, оне су се успешно повезале у јединствену и овог пута епску фантастику.

Едукативни моменат: Бендер се жалио како не може да има маште, на шта ми је Фрај рекао да то не зна док не покуша. И покушао је и створио читав један маштовити свет. Добар савет је Фрај дао.

Оцена наставника:

5(минушчић)

yonder (Small)Футурама: У дивљим зеленим даљинама (Futurama: Into the Wild Green Yonder 2009) је четврти по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Овај пут јунаци се суочавају са бахатим богатим Леом који хоће да уништи пола галаксије и сав живи свет у њему како би саградио највећи терен за мини голф икад. Спорадично, јунаци се боре да сачувају тај драгоцени живот, посебно Лила, која се придружила еко-феминисткињама. Фрај, који је стекао способност да чита мисли, а због незгоде коју је доживео, доспео је у контакт са култом који зна неке велике тајне свемира и који је такође за то да се сачува живот. Посебно је важно да Лео не уништи љубичасту звезду и Фрај добија задатак да је сачува.

Критички осврт: Нема шта, „Футурама“ је сјајна, а и увек актуелна тема заштите животне средине обрађена је на њихов, изокренути и оригинални начин.

Едукативни моменат: У цртаћу постоји Енциклопод који чува ДНК свих изумрлих и угрожених врста. У стварном животу ми морамо да будемо Енциклоподи и да чувамо врсте које су са нама на планети Земљи.

Оцена наставника:

5(мини, као и терен за голф)

new (Small)Лига правде: Нова граница (Justice League: The New Frontier 2008) је други по реду у низу цртаћа о Ди-Сијевим суперхеројима. Зли ентитет „Центар“ има намеру да уништи човечанство и војска може да га победи само ако се удружи са суперхеројима. Проблем је што људи не верују супер-људима.

Критички осврт: Радња је превише расута и нејасно је зашто су неке сцене ту. С једне стране, режисер Дејв Булок је вероватно желео да пропрати еволутивни ток сваког лика, али ликова је превише, тако да сецкане сцене не изгледају ни повезано, ни конзистентно. Свакако није постигао ефекат. Међутим, сетио се нечега што нико није; да спали Суперменов плашт. У реду је да Супермен буде нерањив, али за одору заиста нема оправдања.

Прича је тенденциозно америчка и патриотска, мада неки наговештај критицизма према вијетнамском рату има. Наравно, све је то праћено добром дозом патетике и испразних говоранција. Једино што у овом филму ваља је акција, која је интересантна, колико и ентитет са којим се суперјунаци боре. Такође, готово сваки јунак је употребљен на прави начин. Ипак, то није довољно.

Едукативни моменат: Тек када су јунаци премостили своје разлике и међусобне конфликте, могли су да победе врло моћног непријатеља. Ми не морамо баш да се боримо са непријатељима, али са проблемима свакако. И боље ћемо их решити ако се удружимо и превазиђемо међусобна неслагања.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, свеједно)

flash (Small)Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Флеш (Lego DC Comics Super Heroes: The Flash 2018) је седми филм из серијала о лего Ди-Си суперхеројима. Овог пута члан Лиге правде који је у фокусу је Флеш, најбржи од свих. Он среће мистериозног Обрнутог Флеша који је још бржи и очигледно има зле намере. Флеш покушава да га стигне и у њиховој јурњави они постижу такву брзину да се отворио временски тунел и Флеш завршава наново у истом дану. Сваки пут проживљава исте догађаје и сваки пут јури за својим противником, али је учинак исти. Све док једном није успео да достигне већу брзину и завршава у блиској будућности, али без моћи и са сазнањем да су сви, укључујући и његове суперхеројске пријатеље, љути на њега. Врло брзо му његов непријатељ открива да је то његово замешатељство и да неће остати на томе. Флешу не преостаје ништа друго него да затражи помоћ чаробњака.

Критички осврт: Као и сваки други филм о Лего јунацима и овај је симпатичан, забаван и поучан, али би свакако мало више хумора помогло.

Едукативни моменат: Флеш се на крају одрекао ултимативне моћи јер је сматрао да ниједан човек не треба да је има. И ја мислим да је то добро размишљање јер ниједан човек није савршен.

Оцена наставника:

4(сигурица)

legisupergirl (Small)Лего Ди-Си суперхероине: Средња за суперзликовце (Lego DC Super Hero Girls: Super-Villain High 2018) је још један лего филм, овог пута о дешавањима у средњој школи за суперхероине. Лена Лутор је млађа сестра зликовца Лекса и жели да надмаши његову славу. Зато се ушуњала у средњу школу за суперхероје и маскирала у директорку те школе. Тамо је изманипулисала неколико ученица да пређу у „нову“ школу, која има више „практични“ приступ. Сада, маскирана у директорку те школе, даје им задатке који су наводно практичан рад, а у ствари су крађе врло моћних предмета.

Критички осврт: Ово је слаткаст (не баш сладак јер та реч не садржи довољно шећера) лего филмић који има циљ да лего играчке прода и девојчицама и њима пружи њихов део суперхеројштине. Битке ласерима и биљкама месождеркама, па и џиновским маљем ако треба, једнако су женствене, као што су и жестоке, поручује режисерка Елса Гарагарса. Осим што поручује девојчицама да је лего сјајна играчка, да је бити суперхероина исто што и принцеза са супер-моћима и да је тимски рад оно што нас чини комплетним, Елса шаље још неке поруке, мада верујем да је то већ несвесно.

Ако занемарим да ми мотиви суперјунакиње Чите уопште нису јасни, позабавио бих се Лениним ликом. Она није примљена у школу суперхероја из очигледних разлога јер нема супер-моћи, а и зла је. Не бих рекао да није довољно паметна јер је без проблема одглумила чак две одрасле особе и то директорке школа, а и добар део суперхеројки су приказане као гускице које чекају да им Бет-девојка, као доказана паметница, каже шта да раде. И то је још један проблематичан део јер о каквим се онда заиста суперхеројима ради и шта јесу вредности за једно дете које промовише Елса? Ако су мање обдарене интелигенцијом онда треба да слушају шта им паметнији каже? То је, најблаже речено, престрашно. Но, враћам се несрећној Лени која, иако ингениозна, ипак није ђак школе и школује се од куће, макар верујем. И то тако што изучава злочин и пошто је на листи (са одраслим криминалцима) оцењена са Бе (а не са А као сви остали) одлучује да се докаже. И то уз помоћ супер-напредне технологије која кошта милијарде и коју она без проблема користи… Чак и за наиван дечји цртаћ заиста је превише. Наравно, потпуно је бесмислено да крећем у дубљу анализу поставке самог тог друштвеног система, где злочине чине деца и уједно их решавају, или у психологију одбачене девојчице о којој нико не води рачуна, међутим, запањујућа је лакоћа Елсине површности која пласира све то. При томе Елса није показала инвентивност ни за трачак већу од гомиле, али гомиле цртаних серија и филмова који се баве малим принцезама и њиховим нереалним проблемима. У овом лего филму нисам видео нити једну сцену за коју могу да кажем да је иоле ефектна, а о хумору боље да не кажем ништа.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да ћемо много више постићи ако сарађујемо са неким наместо да се са тим неким такмичимо. И то тврде сви светски методичари, а и ја, као један од њих, придружујем се том мишљењу.

Оцена наставника:

1(без плуса)

the-princess-bride (Small)Принцеза невеста (The Princess Bride 1987) је бајка о двоје младих фармера Керију Елвесу и Робин Рајт који су били заљубљени. Како би стекао иметак и обезбедио породицу коју је желео да стекне, Кери је отпутовао бродом. Робин је чула како је његов брод напао зли гусар Роберт, познат по томе што не узима заробљенике. Верујући да јој је драги убијен, након пет година пристала је да се уда за принца те земље Криса Сарандона. Међутим, једном док је јахала коња у шуми, будућу принцезу отели су разбојници и повели је у другу земљу. Принц је кренуо за њом да је спаси, али са истом намером кренуо је и маскирани пират.

Критички осврт: Прелеп је филм, заиста урађен са мером у сваком погледу; има мало дворских интрига, прстохват епске фантастике, баш колико и чаролије, те подношљиву дозу мачевања и битки. Има емоцију, али без патетике, а и лепе поруке шаље. Хумор ми се посебно свиђа и на тренутак ми је чак заличио на пајтоновски. Дијалози су сјајни. Заиста филм који треба похвалити и због свега наведеног и због приче која је мало другачија од уобичајене бајке.

Едукативни моменат: На почетку (тада мајушни) Фред Севиџ није био одушевљен бајком коју му је читао деда Питер Фалк, али како је прича одмицала све му је била занимљивија. Оно што је било добро је да је књизи дао шансу. И исплатило се. Тако је то са књигама.

Оцена наставника:

5(сигурна)

himen (Small)Господари универзума (Masters of the Universe 1987) је филмска варијанта истоимене линије играчака фирме „Мател“, као и цртане серије. Радња започиње на планети Етернији где се налази дворац Сива лобања у којој обитава моћна чаробница Кристина Пиклс, која одржава ред у свемиру. Међутим, амбициозни зликовац Скелетор (Френк Лангела) заробио је Кристину како би се домогао велике моћи и постао господар свих. Једина препрека му је јунак Хи-мен (Долф Лундгрен) који може да му парира и који води устанак против њега.

Критички осврт: Овај филм је према сензибилитету веома налик „Ратовима звезда“, а чак је и музика препознатљива. Нисам читао стрипове о Хи-мену, а слабо се сећам и цртаних филмова, тако да не смем да тврдим да то заиста није аутентична представа овог јунака, али свакако изгледа као имитација поменуте звездане франшизе. Заправо филм и почиње усред неких дешавања, што је манир „Ратова“, Скелеторови војници носе кациге попут оне коју има Дарт Вејдер, а и Хи-мен одбија ласере о свој мач попут Џедаја. Додуше, нешто се присећам да је и у цртаћу његов мач имао неку моћ… Свеједно, акционе сцене су сувише смушене да би биле озбиљније схваћене, а да не говорим о томе колико (ни)су узбудљиве. Напад на радионицу са музичким инструментима никакве логике нема; док се Хи-мен и његова екипа боре као на фронту у самој радњи, у собичку поред сасвим је безбедно и нико га не напада иако је очигледно изложен улици. Хајде да кажемо да је то био део стратегије зле Мег Фостер, која је сасвим чудно ту уметнута (стратегија, не Мег), но некаквог смисла има. Оно што нема много смисла су поједини поступци ликова.

И док је Долф показивао мишиће, Френк је био сасвим добар у улози Скелетора, с обзиром на смешну маску коју је имао.

Овај филм свакако има моје симпатије јер заиста подсећа на маштовиту дечју игру, макар онакву каква је постојала у моје време. Сад је нешто Скелетор замрзао чаробницу Кристину, а ова трепери светлошћу и… вууууш… магија врца на све стране.

Едукативни моменат: Стара пословица са Етерније каже да треба да живимо кроз путовање јер свако одредиште је пролаз до другог. Ето мало ванземаљске народне мудрости.

Оцена наставника:

4(наравно да је поклоњена)

faq (Small)Најчешће постављана питања о путовању кроз време (Frequently Asked Questions About Time Travel 2009) је комедија у чијем су фокусу тројица другара Крис О’Дауд, Дин Ленокс Кели и Марк Вутон, који су открили да постоји временска аномалија у тоалету паба у којем пију пиће. Наиме, када год уђу у тоалет, изађу из њега у неко друго време.

Критички осврт: Одличан је филм са сјајном причом и још бољим форама. Дефинитивно препоручујем.

Едукативни моменат: Марк је писао свашта у свој нотес верујући да ће се све те идеје исплатити. Заиста ваља записивати и идеје и правити „базен“ идеја и свакојаког материјала јер лако се може десити да затребају и да се исплате. Можда нас и прославе као Марка.

Оцена наставника:

5(наравна)

jeruzalem (Small)Јерусалим (JeruZalem 2015) је израелски хорор. Данијела Џедлин је Американка која је изгубила брата у саобраћајној несрећи и да би јој одвукла мисли од те жалосне ситуације, најбоља другарица је са њом кренула на путовање у Тел Авив. У авиону су упознале студента антропологије, који се допао Данијели и убедио је, а тако и њену другарицу, да део одмора ипак проведу у Јерусалиму са њим. Но, оно што троје младих не знају је да се у том граду налазе двери пакла и да ће се отворити у току Јом кипура, верског празника који се дешавао баш у то доба.

Критички осврт: Овом филму вероватно може свашта да се замери, рецимо предугачак увод и радња која је већ виђена и (након уводне нарације) више него предвидљива, али дефинитивно има добрих идеја. Једна од њих је да фаунд футиџ филм није снимљен камером, већ – гугловим наочарима. При томе је снимљен не тако да се све клати и изазива мучнину код гледаоца (налик на ону од морске болести), већ прилично добро. Режија је, иначе, врло добра и чак и сцене опште пометње нису напорне. Има врло језивих сцена, посебно она када Данијела покушава да ослободи свог љубавника из луднице (није најјасније како је у њу уопште доспео), али има и погодних сцена јер се отац Тома Грацијанија баш досетио да је као дете шверцовао подземним катакомбама храну. Већ ми је сам Јерусалим деловао као лавиринт са свим оним узаним уличицама и простор душу дао за хорор који преживљавају ликови, а тек шта рећи о подземним тунелима. Међутим, некако ти тунели више долазе као хладан туш филма; сувише је нелогичних и нејасних детаља, као и крупних планова који јесу разумљиви, али не значе много мени као гледаоцу. Но, крај јесте добро осмишљен и он је такође један од плусева овом филму. Свеукупно, прича није лоша и када би се очистила од општих места којих има, те задржале оригиналне идеје и макар малко више фокус померио ка бићима из пакла, ово би био један натпросечан хорор.

Едукативни моменат: Без обзира што је Јерусалим у филму представљен као капија за пакао, верујем да девојке нису погрешиле што су одлучиле да га обиђу. Ни ми не бисмо погрешили ако би нам се указала прилика, баш као и за сваку другу дестинацију. Увек вреди видети.

Оцена наставника:

4(објективно је тројка, али нисам имао срца да дам)

thirstlb (Small)Изгубљени дечаци: Жеђ (Lost Boys: The Thirst 2010) је наставак филма из 2008, а који је наставак култног филма из 1987. Из тог првог дела филмска браћа Корј Фелдман и Џејмисон Њуландер настављају да лове вампире. Додуше, Џејмисон је у међувремену постао један од њих, али свеједно. Њихова мета је ди-џеј Себ Кастанг, који прави илегалне рејв журке и за кога верују да је алфа, односно главни вампир.

Критички осврт: Овај филм нема шмек првог наставка, али некакав шмек има. Пре свега због Корја који је више него успешно изнео своју улогу набеђеног ловца на вампире, а и Кејси Б. Долан је дефинитивно допринела. Додуше, конзистентан баш и није био, па је час био сјајан борац, час шепртља. Корј ни под старе дане није изашао из осамдесетих, а није баш ни филм јер има много наивних и предвидљивих делова. Постоји ту и неки преокрет који није лоше замишљен, али невоља је што урушава логику ангажовања заносне Танит Феникс. Она је покушала да врло запетљаним и тежим начином дође до онога што је гомила младих практично добило као улазницу за журку. Довољно је било да је и она међу њима и да је помодно закаснила јер смо научили да је смртно опасно доћи раније. Такође, нејасно је како ју је уопште Феликс Мосе и ангажовао, с обзиром на то да га је Себ очигледно заробио на препад. Да додам и да је Феликсов флешбек потпуно непотребан. Но, чак и ако занемаримо све то, ово је сасвим осредњи вампирски филм који ич није допринео поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Вампирица је рекла Феликсу како не треба да даје обећања која не може да одржи. И то је добар савет иако га је дала крвопија.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 131

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Night_of_the_Living_Dead (Small)Ноћ живих мртваца (Night of the Living Dead 1968) је филм који прати судбину седморо људи који су забарикадирани у кући у руралном делу западне Пенсилваније и под опсадом зомбија. Међутим, кућа није сигурно склониште јер зомбији навиру у све већем броју. Да зло буде веће, чак и преживели почињу да се боре између себе и тако умањују своје шансе за спас.

Критички осврт: Код режисера Џорџа Ромера нема околишања, тако да живи мртваци нападају већ у првих десет минута филма. Но, добро, такав приступ је сасвим у реду, тим пре што је очигледно да Џорџ није играо на карту мистерије. Врло брзо је разјаснио и откуд сада наједном зомби апокалипса. Зомбији нису страшни и чак немају ни богзна какву шминку, но хајде да кажемо да су они који су глумили зомбије дали све од себе да буду застрашујући. Глумци су врло солидно одрадили своје улоге.

Мислим да је Џорџ размишљао о томе да не направи грешке у филму и то се види по тактикама које су ликови разрађивали у својим дијалозима. Такође, врло лукаво је увео медије и кроз њихове извештаје и одређену ноту реалности целој ствари, али ми се неки преврати при крају филма нису допали јер нису убедљиви. Сцена када Двејн Џоунс упуца Карла Хардмана из пушке није ми убедљива јер реакција изгледа претерано. Потом Двејн нестаје са сцене таман толико да Џудит О’ди упадне у невољу из које се неће извући. И, напокон, девојчица која је убила своју мајку Киру Шон шпаклом, сада голим рукама креће на Двејна… Цео тај део сувише ми је трапаво изведен. Но, цео хорор има некакву причу и свакако има смисла. Крај је решен сасвим добро, а и сам почетак ми се допада.

Едукативни моменат: Двејн је рекао да не може да утиче на Карла да буде глуп да уради то што је наумио, али неће и сам да буде глуп и да га прати. Некада је то исправан став јер често не можемо утицати да људи раде непромишљене ствари, али увек можемо утицати да им се у томе не придружимо.

Оцена наставника:

4(нека буде)

doom-annihilation (Small)Зла коб: Уништење (Doom: Annihilation 2019) је филм базиран на истоименој видео-игри. Група научника чија је лабораторија стационирана на Марсовом сателиту експериментише са телепортацијом. Иако некакве успехе имају, јасно је да се „играју ватром“. Међутим, вођа пројекта Доминик Мафам не одустаје и то ће скупо коштати и њега и читав његов велики тим.

Критички осврт: Најпре је све почело као „Звездана капија“, да би филм неодољиво почео да подсећа на „Коначни хоризонт“ (што је већ био минус код мене јер ми се тај филм није допао), те се полагано претворио у други наставак „Ејлијена“ и напокон прешао у класичан зомби филм. Последњи поменути део заиста изгледа као видео-игра по којој је филм и рађен, што је, најблаже речено, досадно. И даље ми није јасно како некоме може да буде занимљиво када неко други игра видео-игру, па таман то било упаковано у играни филм. У филму и буквално постоје нивои и Ејми Мејсон прелази с једног на други. Но, ништа иновативно и чак и да није виђено у игрици, виђено је по другим филмовима. Не могу филму да замерим неке јаче грешке, али могу недостатак инвентивности, претанку радњу, стереотипне ликове и сасвим осредње специјалне ефекте. Ово остварење ничим није допринело поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Доминик је рекао Ејми како ће бити паклена наплата њене одлуке. На то је Ејми одговорила да је напалата увек таква. Истина је да како год паклена наплата неке одлуке била, одлука се донети мора. Најбоље је ако смо свесни последица јер онда значи да смо о одлуци промислили, баш као што је то Ејми учинила.

Оцена наставника:

2(плус)

last_days_on_mars (Small)Последњи дани на Марсу (The Last Days on Mars 2013) је филм рађен према краткој причи „Аниматори“ Сиднија Џејмса Бундса. Тим научника борави на Марсу већ неко време и сада се већ спремају за повратак кући. Међутим, баш у том тренутку један од њих Горан Костић је открио микроскопски ситан живот. Ово фасцинантно откриће врло брзо ће се показати као погубно за све њих.

Критички осврт: Као што постоје особе за које кажемо да „нити смрде, нити миришу“, тако постоје и такви филмови и ово је један од њих. Он је солидан СФ хорор, који има сасвим солидну продукцију, специјалне ефекте, глуму и уз све то довољно је страшан. При томе нема ни већих грешака (макар у поступцима ликова, пошто начин функционисања зомбија отвара неке недоумице), нема превише патетике и крај је добро решен. Међутим, идеја је далеко од оригиналне исто онолико колико је и Марс (где се цела прича дешава) далеко од Земље, а радња је потпуно класична. И то са све предвидљивим моментима, па је било врло јасно да ће Џони Харис украсти друго возило и побећи Лијеву Шрајберу и Ромоли Гари. Протагонисти су баш онакав тим какав би се задесио у сваком боговетном филму овог типа и зато није ни чудно што веома подсећа на неки такав из „Ејлијена“ и при томе ниједан лик није разрађен, мада су карактери врло препознатљиви. Углавном, овај филм би био златна средина у поджанру у којем је рађен. Он заиста није лош, али не могу да га сврстам у добре јер нема нити један сегмент који би оставио некакав дубљи утисак. Технички је толико добро урађен, да су такве и емоције у филму.

Едукативни моменат: Горан је први настрадао, а потом и читав његов тим због тога што није поштовао сигурносне процедуре. Правила и процедуре постоје са разлогом, а највише због тога да бисмо били безбедни. И то треба да знамо пре него што помислимо да их прекршимо.

Оцена наставника:

3(јака)

circle (Small)Круг (Circle 2015) је филм о групи људи који су (не својом вољом) постављени у круг око мистериозног оружја које их убија једног по једног. Ускоро откривају да они сами одлучују ко ће следећи умрети.

Критички осврт: Сензибилитет овог филма је врло попут оног у „Коцке“ и сличних филмова и атмосфера је добро дочарана. Буквално осећате тескобу коју ликови доживљавају. Идеја је одлична, глумци су добро одабрани и дијалози иду у добром смеру, али су их ипак сценаристи (и уједно режисери) Арон Хан и Марио Мишоне исфорсирали тако да акцентују дискримнацију. Наравно, о томе се овде и ради, али изгледа превише наметнуто. Заправо, најбоља дилема је када су дошли до тога да у овој суровој игри највише шансе имају трудница и дете. Престрашно звучи, али кога поштедети? Заиста ингениозно постављено, морам признати. Има још добрих детаља, а алузије на ријалити програме су врло јасне и добро уклопљене. Ово је сасвим успео психолошки експеримент, пардон хорор. И крај је сасвим неочекиван, а и иначе преврата има. Режисери су са очигледно ниским буџетом направили сјајан филм.

Едукативни моменат: Овај филм отвара питање морала, наравно, али и тога колико имамо право да судимо једни другима због нама неприхватљивих стилова живота. Некако су сви ликови (на тежи) начин схватили да нико од њих нема све особине које други одобравају. Другим речима, нико није савршен, па нема много смисла ни да то тражи од других, а још мање има смисла да их дискриминишемо.

Оцена наставника:

5(врло, врло солидна)

ready (Small)Спремна или не (Ready or Not 2019) је хорор комедија о девојци Самари Вивинг која се богато удала за Марка О’брајена. Венчање је обављено у кући његових родитеља и наместо да младенци проведу прву брачну ноћ како доликује, младожења је позвао Самару да одигра друштвену игру са његовом породицом. Оно што она не зна је да је улог за игру њен сопствени живот.

Критички осврт: Све ми се допада у овом мрачном филму, а посебно (црни) хумор. Сценаристи Гај Бјусик и Рајан Марфи унели су доста цинизма у дијалоге и направили добро зезање на тему традиционалних вредности. И режисери Мет Бетинели-Олпин и Тајлер Гилет одлично су одрадили свој део посла. Изгледа да су парови у овом случају били добитна комбинација. 🙂

Едукативни моменат: Богаташка породица је на тежак начин схватила значење изреке да ко с ђаволом тикве сади о главу му се обијају. Лепо је имати амбиције о добром, па и луксузном животу, али је веома важан начин како ћемо то постићи, а такође је важно и са ким, односно уз чију помоћ.

Оцена наставника:

5(уз препоруку љубитељима хорора)

freaks (Small)Наказе (Freaks 2018) је филм о девојчици коју одгаја отац Емил Херш тако што је крије од остатка света. Он је уплашен од некакве опасности споља и не дозвољава јој да напусти кућу. Но, како то обично бива, њу привлачи свет који се налази изван куће и необични стари сладолеџија Брус Дерн. Изгледа да старац зна много о девојчици и има планове са њом. Она ће тако открити да је веома посебна и да представља опасност за читаво друштво.

Критички осврт: Иако је почетак филма врло нејасан јер је било тешко проценити да ли је опасност ван куће реална и о каквој се заиста опасности ради, дијалози су свеједно врло виспрени. Већ до половине филма постаје јасно да се овде ради о мрачнијој варијанти Икс-људи, са необичном поставком. Рецимо да би ово била крајње успела варијанта неуспеле „Потпаљивачице“ из 1984. У питању је врло добар трилер, са одличном глумом свих, укључујући и девојчицу. Режисери Адам Стајн и Зах Липовски су направили добар посао и режија је беспрекорна, иако филм уопште није динамичан. Чак ни акција при крају није претерано динамична, али јесте врло напета.

Најпре сам мислио да ће се режисери провући без неких јачих ефеката, али нисам баш био у праву. Ефекти нису грандомазни, али нису ни лоши.

Едукативни моменат: Већина људи није имала разумевање за посебне људе у овом филму и то се завршило лоше за обе стране. И тако је и у животу; када год већина дискриминише мањину, обе стране губе. Једна трпи насиље и игнорисање, а друга квалитетне људе од којих би много могла да научи.

Оцена наставника:

5(сигурица)

THE ENDLESS (Small) (Small) (Small)Бескрајно (The Endless 2017) је филм о два брата Џастину Бенсону и Арону Мурхеду који су, као деца, побегли из необичне секте којој су припадали. Међутим, Арон је незадовољан животом који сада њих двојица имају, па моли старијег брата да обиђу чланове секте. Тако су и урадили, али сада, као одрасли, примећују многе необичне ствари које тада нису запазили. Ускоро откривају да ако одлуче да остану, ту одлуку више неће моћи да промене.

Критички осврт: Интересантна идеја и одлично реализована. И при томе је и глума добра, динамика пристојна, речју све је довољно добро да немам богзна шта да кажем осим да похвалим.

Едукативни моменат: На самом почетку филма је мудра мисао која ми се допала: најстарија и најјача емоција код људи је страх, а најстарији и најјачи страх је страх од непознатог. Ја бих додао да бисмо тај страх победили, треба што више да учимо, па ће и разлога за страх бити мање.

Оцена наставника:

5(добра једна)

IFF_timetrap_thumbnail (Small)Временска клопка (Time Trap 2017) је прича која се дешава у једној пећини. Најпре је ту пећину почео да истражује археолог Ендру Вилсон, али пошто се није вратио са своје мисије, за њим су кренули његови студенти. Но, како су ушли у пећину врло брзо су схватили да имају посла са натприродним феноменима који у њој владају.

Критички осврт: Идеја је стварно добра и режисери Бен Фостер и Марк Денис су је сјајно развили кроз читав филм. Динамика је сасвим у реду и глума је, па пристојна (мада није нарочито захтевна). Без обзира на ситне грешке (ако ћемо искрено, неминовне су када се петља са временом), филм има све разлоге да добије највишу оцену, али некако утисак који одаје више вуче ка просеку. Ни сам не могу да објасним зашто је то тако, но свеједно бих мирне душе могао да га препоручим љубитељима СФ-а.

Едукативни моменат: Ендру нам је пренео једну мудру свог деде: да ако чекамо довољно дуго, будућност ће се створити. Другим речима, ако смо довољно стрпљиви, а при томе и вредни, у будућности ће се створити нама значајне прилике.

Оцена наставника:

4(на пет)

lost (Small)Изгубљени ауто-пут (Lost Highway 1997) је филм који прати судбину неколико ликова чији су животи повезани, па чак и натприродним догађајима, али пре свега о љубави између Била Пулмана и Патрише Аркет, односно Патрише и Балтазара Гетија, које ће се испоставити као фаталне.

Критички осврт: Режисер Дејвид Линч воли да прави чудне филмове и то је у реду. Очигледно је креативнији него већина људи и то се види кроз његов рад. У овом конкретном филму није одустао од свог начина, те направио врло мрачну атмосферу коју је постигао сценама, сенкама и бојама. Тако да је добио један прилично необичан хорор и чини ми се да овакав нисам никада гледао. Он не прави сцене које ће да вас тргну у одсутном тренутку, већ више застрашујуће које изазивају да вам се језа увуче под кожу. Разговор између Била и Роберта Блејка на забави је управо таква једна сцена и свакако једна од страшнијих које сам видео.

Оно што ми се допада је да је Дејвид увео крајње необичне преврате. На почетку имамо Била кога очигледно раздире сумња у верност лепе супруге Патрише, да би се онда појавиле мистериозне пошиљке са видео-касетама. Све указује на то да касете садрже нешто што ће потврдити Билове сумње и преокренути животе брачног пара, али ипак не. Тада креће хорор у сасвим другом смеру, да би се онда наново вратио на почетни мотив – љубомору. Чак и ако занемарим необичну симболику и метафоре које су обавезан део Дејвидовог рада, свакако морам да му одам признање на то како мајсторски води причу. При томе прилично „мучи“ своју публику јер даје гомилу детаља, где је сваки важан и сваки има везе са сваким. Иако изгледа као да је Дејвид направио неповезану дубиозу, то уопште није тако. Сви сегменти заједно дају јединствену целину. Сад, колико она има смисла, остављено је нама да просудимо. И то је, заправо, онај квалитет који ово дело чини уметничким филмом. И као код сваког остварења које је такво, и ово „пати“ од спорог темпа. Али зато има много добре музике.

Едукативни моменат: Детективима у овом филму сва дешавања нису имала смисла, што су они на крају и признали, иако су остали уверени да некаква конекција постоји. Некада нам многе ствари неће имати смисла, али пре него што их унапред отпишемо, ипак треба да се потрудимо да пронађемо разумно објашњење. И то је најмање и уједно највише што можемо.

Оцена наставника:

5(свакако)

komodo (Small)Проклетство комодоа (The Curse of the Komodo 2004) је филм о острву где се врше тајанствени војни експерименти са комодо змајевима. Тим научника је успео да ове животиње претвори у огромне, застрашујуће убице. Но, како то обично бива, експеримент се окренуо против својих твораца, баш у тренутку када је група пљачкаша хеликоптером доспела на острво.

Критички осврт: Ово је један од оних нискобуџетних и брзопотезних филмова где више него класичну радњу прате лоша глума, површне емоције и више него досадна акција. Врхунац авантуре је када сви и са свих страна из разних оружја пуцају на чудовиште и апсолутно нема никаквих ефеката. У реду је да је оно напросто неуништиво, али било би у реду да се виде макар рикошети. Овај комодо испушта и некакву слуз (вероватно пљувачку) која зомбификује људе, али то није најјасније разрађено, те није ни пажње вредно. У ствари, цео филм није пажње вредан.

Едукативни моменат: Иако људи у филму који су оболели од инфекције коју им је пренео комодо змај личе на зомбије, истина јесте да је његов угриз за људе скоро по правилу смртоносан. Разлог томе је у врло великом броју бактерија у његовој пљувачки, од којих су неке смртоносне јер узрокују инфекцију рана. Комодо змај најчешће одмах убије плен, но и ако не успе да га убије упорно га следи и када је плен пуно бржи од њега. Прогањање некада траје и данима у очекивању да ће жртва страдати од инфекције. Ако и није још угинула, у међувремену је довољно ослабила да је варан без проблема савлада и поједе.

Оцена наставника:

1(постојан)

Лако Је Критиковати 123

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

razorback (Small)Дивљи вепар (Razorback 1984) је филм снимљен према причи Питера Бренана. Џуди Морис је америчка репортерка која је отишла у аустралијску варошицу да истражи масовно убијање кенгура. Њена мисија је заштита права животиња. Она је успела да направи снимке рада у фабрици где се кенгури касапе, али љути власници су је сустигли на путу и покушали да је силују. Утом се појавио џиновски вепар, па су побегли, али не и Џуди, коју је вепар убио. Власти су прогласиле да је она нестала. Након неког времена у варошицу је пристигао и њен супруг Грег Харисон како би истражио шта јој се заиста десило.

Критички осврт: Прва сцена је ефектна, мада није баш морало двогодишње дете да буде жртва, а и режисер Расел Малкахи је претерао у детаљима како би сцену учинио језивијом. У ствари, толико је прелетао преко тих детаља, да је све то више личило на музички спот. И даље је убацивао детаље који су брзо промицали, као да се бојао да ли је око сат и по довољно времена да поубацује све што је замислио. А занимљиво је како је замислио своје земљаке из руралних насеља. Они изгледају буквално као протагонисти (више као антагонисти, додуше) постапокалиптичног дистопијског друштва (пре свих манијакални Дејвид Арг и Крис Хејвуд, можда чак и страшнији од предимензиониране животиње). Нешто као у „Побеснелом Максу“ (сцена када Грег оставља Криса у бунару, веома је налик сцени када се Макс свети). Можда му је тај филм био и узор, а уосталом Арки Вајтли је глумила и у другом делу „Максове саге“. То доприноси да филм буде другачији у односу на друге „јао, напала ме ајкула/пирана/мутирани комарац/страшна животиња коју већ можете да замислите“ филмове. Некако овај филм у свему има дуалну природу. Он је уједно и прави и психолошки хорор (ово друго због више него мучних сцена), а протагонисти су све време у опасности и од натприродног вепра и овоземаљских лудака који пуцају и кољу. Уз то, неке сцене у филму су врло рационалне, али има и таквих које су луцидне, па и параноидне. Неке су врло колоритне попут оних у „Прохујало са вихором“, док су друге сасвим обичне. Ипак не мислим да је Расел колебљив, неодлучан човек. Мислим да је напросто експериментисао, али оно што му морам признати је да је сваку сцену сасвим добро уклопио, а све њих заједно повезао у један смислени филм који уопште није лош. Изузетак је само финална сцена која је могла да буде узбудљивија.

Едукативни моменат: У овом филму џиновски вепар је јурио људе као плен и то се у стварном животу не дешава. Заправо, много чешће и више људи убија животиње него што животиње убаијају људе. Истина је да у свету још увек постоји безразложно и брутално убијање животиња, чак и у развијеним земљама. Много тога о томе можете сазнати на сајту организација која се бави заштитом животиња: Пета (https://www.peta.org) и Гринпис (https://www.greenpeace.org/international/) су неке од познатијих. Ми треба да будемо информисани о томе и да ускратимо подршку за нехумана поступања према животињама.

Оцена наставника:

4(на три)

Tremors A Cold Day In Hell dvd cover (Small)IIПодрхтавање: Хладан дан у паклу (Tremors: A Cold Day in Hell 2018) је шести наставак франшизе о грабоидима; џиновским црвима који живе под земљом и људождери су. Овај пут су се појавили на северу Канаде (Нунавуту) и побили малу екипу истраживача која се тамо задесила. Када су њихове колеге дошле на место догађаја, позвале су највећег стручњака у убијању грабоида – Мајкла Гроса, који се у тој улози истакао још од првог наставка. 🙂

Критички осврт: Радња је потпуно класична, али је макар има. И мотив који покреће ликове је у реду јер су сада суочени са тим да морају да ухвате грабоида живог јер нужда (ма како на стакленим ножичицама била) то захтева. Сценариста Џон Велпли је поубацивао разноврсну зоолошку опасност, па су ту, осим грабоида, који су подземни, такође и ес-бластери који су летећи и изгледа увелико домаћи (нисам гледао све наставке између првог и овог, па нисам упућен, али према реакцијама ликова бих рекао да нису изненађени њиховим постојањем), а сада се појављују и водени облици и, како би све животне средине и еколошке нише биле покривене, ендопаразити. Дакле, у недостатку бољих идеја гледе радње, Џон је онда макар направио борбу са фауном на свим фронтовима. Мислим да је било довољно и да само грабоиди буду проблем јер су сцене са њима довољно ефектне, а специјални ефекти који их прате сасвим солидни. Посебно је симпатична сцена када Џејми Кенеди у ждрелу грабоида трага за жлездом која ће спасити Мајклов живот.

Ликови су потпуно стереотипни. Џејми је сувише форсирао свој лик као симпатичног спадала и помоћника главном Мајклу, а Мајкл је дефинитивно преглумњавао и ниједан ми није био уверљив. Више-мање ми је свака сцена која је укључивала Мајкла и Џејмија била неуверљива. Добра је замишљена фора када у мисији спасавања усплахиреног научника Мајкл даје упутства да научник ради све што и он и овај то заиста и ради, иако Мајкл запада у очигледно кризну ситуацију, али и та сцена је такође неуверљива. Но, пар добрих фора има (попут одбијања Танје Ван Грјан да скине фармерке када јој се грабоид закачио за њих; цака је у разлогу) и колико год сведене, свакако су боље од оних америчких пренемагања, радовања и навијања када униште неког грабоида.

Како би изазвао разнежене емоције и можда добио коју оцену критичара више, Џон је увео лик Џими Ли Мани која је филмска кћерка протагониста из првог (и најбољег у овом серијалу и највише траженог по видео-клубовима од свих филмова у години када је снимљен и култног приде) филма: Кевина Бејкона и Фин Картер. Згодан трик, али је јасно да не може значајније да допринесе квалитету, а тешко да би ишта и могло у случају овог филма. Ех, да, и крај филма је сличан крају првог дела.

Едукативни моменат: Када је Танја рекла Мајклу како није свестан хитности своје ситуације, он јој је одговорио да не сме да допусти хитном да преовлада над важним. Ја бих додао да не смемо да допустимо да преовлада над квалитетом јер он је важан. Некада се дешава да неки посао збрзамо да бисмо га урадили на време и то на уштрб квалитета. Да се то не би десило, важно је да одвојимо довољно времена за посао и да почнемо на време.

Оцена наставника:

2(сасвим довољно)

higher (Small)IIIВиша сила (Higher Power 2018) је филм о човеку Рону Елдарду, који се лечи од алкохолизма и који је отуђен од своје две кћерке. Чини му се као да лошије бити не може, али су га догађаји који су уследили демантовали. Наиме, њега је најпре отео, а потом уценама натерао да ради ужасне ствари (укључујући и убиства) Колм Фиоре, човек који кује велике планове. Дела која чини, ма како деструктивно изгледала, воде ка једном невероватном циљу.

Критички осврт: У овом филму је много тога исфорсирано. Рецимо, на почетку Рон има божанствене односе са својом породицом и само се љубе, љубе и грле и опет љубе. И грле. И љубе. Ваљда зато да би се појачао његов губитак. И исфорсиран је његов излив беса према Остину Стауелу и претерано је драматична присмотра Ронова и тако даље. Овај филм треба да носи назив „Виша хипербола“. Зашто напросто Рон није имао нормалне односе са супругом и кћеркама? Губитак породице је свакако страшна трагедија и била би уверљива и без цмакања. Овако је постигнут контраефекат. Тек ми није била уверљива Жад Тејлор која умире од рака са беспрекорно нашминканим очима. Иначе је у филму Жад мама Џордан Хансон од које је старија целих шест година (пар месеци мање), а од друге кћерке Маријел Џаф старија је четири године (опет пар месеци мање). Па, свака јој част, утолико пре што је Џордан у филму старија сестра. 🙂 Није колико их имаш, већ како их носиш.

Углавном, нешто занимљиво је почело да се дешава тек око пола филма. Пре тога није ми јасно ни шта сам гледао. 🙂 И с обзиром на очигледно јадан буџет, специјални ефекти уопште лоши нису и нису лоше ни осмишљени. Но, проблем са хиперболом и даље није јењавао. Музика је била сва драматична, а такав је био и Колм. И испољавање моћи суперхероја због стреса није баш да није коришћен мотив више пута до сада (најпознатији пример је свакако Дедпул). Но, оно што свакако морам признати овом филму је да је дао један нови поглед на суперхеројштину. Најпре, ту је глумац који је давно прошао и пупољак и цвет младости, а ни по изгледу није репрезентативан, а потом показано је да је суперхерој врло наменска и потрошна „роба“. Није да подржавам, али свакако је иновативно.

Крај је предвидљив, мада је преокрет добро урађен. Флешбекови су непотребни, а доза патетике није могла да се избегне. Све у свему, овај филм је заиста добро осмишљен, са све антагонистима који то у ствари нису, али је режисер Метју Санторо погрешан човек на правом месту.

Едукативни моменат: Колм је (можда мало више помпезно) рекао Рону да може да постигне заиста много ако одбаци све изговоре за неуспех. И у праву је, злоћа један. 🙂

Оцена наставника:

3(нажалост)

spaced (Small)IСвемирски освајачи (Spaced Invaders 1990) је филм о посади Марсоваца на свемирском броду који су изгубили остатак флоте. Онда су (са планете Земље) ухватили радио-сигнал, а потом и чули емисију Орсона Велса „Рат светова“ из 1938. коју су пустили на локалном радију мале вароши како би обележили празник Ноћ вештица. Марсовци су помислили да се заиста дешава то што чују и повезали да је њихова флота напала Земљу, те похитали да јој се придруже.

Критички осврт: У овом филму практично нема радње, али је све време драматично. Ликови се састају и растају толико да ми је тешко било да похватам ко је када где, али сам макар схватио да Даглас Бар уопште нема контролу над активностима своје филмске кћерке Аријане Ричардс. Дијалози су потпуно без везе, али што је још горе све време се понављају исте реченице за које понекад чак не постоји ни труд сценаристе (и уједно режисера) Патрика Рида Џонсона да макар измени ред речи. Додуше, нећу да грешим душу, можда је то и чинио, али су свеједно све реченице звучале исто. Ствар око које се Патрик сигурно није потрудио (то већ могу да тврдим) је хумор. У овом филму га напросто нема иако је замишљен да буде комедија са све ванземаљцима који су врло способни да се шале на рачун осигурања за аутомобил, а не знају како да пређу улицу. Не знају ни шта је улица, а ни шта је аутомобил. И Аријана, девојчица која је нова у граду, зна тачно у секунди да се снађе на мапи града и да каже чија се кућа налази на тачки коју је показао робот. Све се у овом филму олако дешава јер Патрик напросто није укључио мозак док је ово писао и режирао или је веровао да то неће учинити његова публика. Ово је једна бесмислена забава која није забавна. Једино бих могао да похвалим маске ванземаљаца, које су крајње симпатичне.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да ће Даглас имати лак посао шерифа у варошици и да ће „улице чувати од крава“, испоставило се да је имао великих проблема са инвазијом ванземаљаца. Инвазије ванземаљаца нису нешто што се дешава сваки дан, али свеједно, ниједан посао не треба потцењивати и сваки има својих лоших страна и тешких тренутака.

Оцена наставника:

1(наравно)

rises (Small)Успон мрачног витеза (The Dark Knight Rises 2012) је последњи наставак трилогије о Бетмену кога глуми Кристијан Бејл. Он се повукао из своје суперхеројске улоге, али не задуго; опасни Том Харди је окупио војску у подземљу спремну да заузму Готам сити. Полиција остаје заробљена у подземљу, градске власти су побијене, моћници су постали немоћни и једини ко може да победи ову злу силу је управо Бетмен.

Критички осврт: Овде су заправо сви ликови суперхероји, али маскирани у обичне људе. То је била идеја и у прва два наставка, али је овде некако највише дошла до изражаја. Кроз карактере својих ликова глумци су дочарали који су супер-хероји у питању, па је тако Џозеф Гордон-Левит полако постајао Робин, а Ен Хатавеј је одлична у улози жене-мачке. Њен разговор и Бетменов на балу сасвим се разликује од сличног у другом делу квадрилогије продуцентске куће „Ворнер броса“, који би био најближи пандан овом филму. Ен није неартикулисана несрећна жена као што је то ономад била Мишел Фајфер, већ је жена са ставом који не само да је артикулисан, већ садржи читаву филозофију о модерном капиталистичком уређењу. Заправо цео филм је о томе и то га издваја у гомили других. Већ при почетку филма јасно је да зликовци немају идеју наивну, а грандиозну; типа да униште Готам сити или буду његови господари, већ они представљају читав покрет који има за циљ да промени друштвене токове. Негде од половине филма у Готаму влада хаос, али не онај на какав смо навикли са зликовцима који се иживљавају, већ нешто што би био комунизам у свом изворном облику, са свим својим негативним конотацијама. Ова прича је прилично дубока, али је та дубина добрано прекривена слојем акције. Ово и јесте одлична акција, са много преврата у само једној сцени. А свака сцена је заиста ефектна, посебно она када крећу експлозије по граду.

Осим поменутог разговора на балу и други дијалози су виспрени, а глума на нивоу задатка. Специјални ефекти су на нивоу такође. Заправо, ово је спектакл достојан да буде завршница сјајне франшизе.

Едукативни моменат: Бетмен је рекао да алат у рукама једног човека може бити оружје у рукама другог. Све се да злоупотребити и све може постати опасно; зато мерама опреза никад краја. Овде мислим и на алатке на интернету.

Оцена наставника:

5(свакако)

HK-_Forbidden_Super_Hero_The_Abnormal_Crisis-p (Small)IVХК Хентај Камен: Ненормална криза (HK 変態仮面 アブノーマル・クライシス 2016) је јапански филм, други по реду, о перверзном суперхероју (Рјохеи Сузуки) који своје моћи добија када навуче женске гаће на главу. Овај херој се труди да води нормалан живот (ради као разносач пице, студира и има љубавне састанке са својом девојком), али у томе никако не успева. Његови непријатељи су га напали жешће него икад и још му се на факултету набацује професорка биологије Ајаме Мисаки. Скрхан од искушења и пораза, Гаћоња одлази на тренинг код још већег перверзњака који живи осамљено у брвнари на планини. Тамо је схватио да његове моћи могу бити још веће и – перверзније.

Критички осврт: Поред првог дела који је пробио све границе, шта још да се уради у овом делу да би се то превазишло? Целокупно гледајући, други филм заиста није одмакао много даље, осим евентуално само у неким детаљима.

Овде има мало више спрдње са Спајдерменом (било ју је и у првом делу, али чини ми се не толико конкретно пародије на тог суперхероја колико на све заједно), па је чак у једном тренутку главни протагониста као свој омиљени филм навео „Spiderhell“ (спајдер-пакао). Но, добро, свеукупно није испало лоше и, као и први филм, овај је потпуно луд. Чак и када актери само разговарају, ти разговори су сасвим луцидни. Глума која све то прати је сјајна (мада у појединим ситуацијама превише раздрагана и разиграна, што је чест случај у азијатским филмовима). Ипак, Ајаме ми није оставила утисак фам фатал, иако је лепа жена у питању. То опет и не могу толико да замерим њеној глуми; напросто не зрачи. Око специјалних ефеката су се трудили (и изгледа да су имали већи буџет него у претходном филму), те су неки успели, неки баш и не. Рецимо, врло је успешан изглед главног антагонисте који је сада некакав пауколики киборг са држачима за кикице… Оно је заиста маштовито смишљено, морам признати. Но, свакако, оно што сам признао првом филму, признајем и овом – храброст да се не праве компромиси. Наравно, то значи да филм није за децу.

Сама радња је класична за један суперхеројски филм, али акценат и није био на њој. Фора на крају је предвидљива јер је слична виђена у претходном филму, али добро. Мрљица која јури Рјохеија је већ довитљивија цака.

Едукативни моменат: Хентај Камен није само перверзан; он је перверзан због правде. Наравно, у овом филму је све комично, па се то не доводи у питање, али у свакодневном животу мора да се постави питање да ли неко може да правда било какву карактерну особину или поступак ако има за циљ нешто чак и племенито? Питање у ствари није тешко. Одговор је – не. 🙂

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

sincity (Small)Град греха (Sin City 2005) је филм рађен према стриповима Френка Милера. Састоји се из неколико крими прича о ликовима које повезује један неугледни бар.

Критички осврт: Овај филм је режиран тако да изгледа као стрип и у односу на друге филмове које сам гледао, а који су имали сличну идеју режисера, најдаље је отишао. Другим речима, заиста изгледа као стрип. Филм је баш мрачан (тако је и сниман, али пре свега због теме), али је одличан. Покушао сам својевремено да читам стрип по коме је рађен, али сам одустао јер ми се није допао, можда и зато што је више крими него фантастичан, за разлику од филма. Овај филм напросто не може да се не допадне; он плени дешавањима, сценама, сликом, живописним ликовима, па и глумом.

Још да будем мало злобан и да додам да је касније овај филм сниман, Микију Рорку не би била потребна онаква маска, пошто је сада већ има. То би, верујем, уштедело буџет. 🙂

Едукативни моменат: Брус Вилис, Мики и Клајв Овен нису баш играли улоге јунака који би требало да буду узор, али су сви одреда своје страшне походе имали зато да би заштитили некога до кога им је стало. Та племенита особина да жртвују себе зарад другог је оно што некога чини јунаком. У граду који није Син Сити, јунак не мора да се жртвује, нити да касапи људе, али може да буде и онај ко се заузме за неког другог и заштити га од насиља, на пример.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

indianaraiders (Small)Отимачи изгубљеног ковчега (Raiders of the Lost Ark 1981) је први филм у франшизи о археологу – пустолову Индијани Џоунсу (Харисон Форд). На факултет на коме предаје, у Бедфорду у Конектикату, пристигла су два војна агента са молбом да за њих, а пре нациста, пронађе легендарни ковчег Јевреја у коме су се налазиле таблице са десет Божјих заповести. Те таблице је Мојсије добио од свевишњег. Ковчег је изгубљен током времена, али изгледа да су му нацисти ипак на трагу. Зато је Индијана отпутовао у Танис у Египат јер сви трагови указују да је ковчег тамо. Међутим, на локалитету где се ковчег изгледа налази, нацисти увелико копају и решени су да ликвидирају Индијану који им је највећа претња да дођу до циља.

Критички осврт: Ово је култни филм и одлична авантура која је и прављена тако да буде узбудљива од почетка до краја. Има он својих рупа и рупица, нећемо да се лажемо, али толико је изазова стављено пред Индијану, и то са много маште, шарма и интересантних детаља, да морам да прогледам кроз прсте. И још једном да погледам кроз прсте што је готово свака сцена савршено погодна. Баш у тренутку када Индијана јури сокацима Египта за плетеном корпом, у којој је заробљена његова љубав Карен Ален, појављује се сијасет трговаца/носача са истим таквим корпама. У Каиру у тадашње време другачијих корпи није било. Ваљда. 🙂 Са друге стране, сјајна је фора када Харисон онесвести немачког војника и отме му униформу, како би се јелте маскирао, те открије како му је униформа – мала. Рекох, хвала богу да неко (режисер Стивен Спилберг) размисли и о томе да то опште место у акционим филмовима не може увек да успе баш због тога што се људи много разликују и у димензијама тела, на пример. Но, погодних момената ипак има више.

Едукативни моменат: Када су антагонисти отворили ковчег уопште нису нашли оно што су очекивали, ни на први поглед, нити оно што је уследило. Некада нешто много желимо, а да не знамо праву вредност тога. Зато наше циљеве треба да сагледамо критички; и оно што заиста добијамо, али и оно што тиме губимо.

Оцена наставника:

5(са мајушним минусом)

see (Small)Видимо се јуче (See You Yesterday 2019) је прича о двоје заиста генијалних клинаца Еден Данкан Смит и Данте Кричлоу, који су измислили времеплов и имају идеју да га презентују као апликацију на престижне колеџе. Но, већ при првом успелом тестирању почели су проблеми услед измене догађаја у прошлости.

Критички осврт: Прва сцена ми се већ допала, а у другој Мајкл Џеј Фокс је аргументовао Еден зашто путовање кроз време не би било добро, након свих његових „повратака у будућност“ 😀 . (Заправо он је и рекао „Great Scott“, што је била узречица Кристофера Лојда у тој трилогији.) Но, његов аргумент није био без смисла, чак је заправо био добар увод у дешавања. А дешавања је режисер Штефон Бристол ингениозно упаковао у причу, која се сваким наредним повратком у прошлост Еден и Дантеа све више компликовала. Први, наизглед безазлен догађај, изазвао је катастрофалну последицу, а онда је свака наредна промена (додуше понекад и предвидљива), изазвала нову, ништа мање добру.

Ово је један интелигентан филм, који је „загребао“ и положај црнаца у Америци и самим тим је слојевит. Визуелно је добро режиран и са сјајним глумцима. Завршница је маестрална, уз буквално мрвицу патетике. Свака част и капу скидам Штефону.

Едукативни моменат: Данте је рекао како су пријатељи породица коју можемо да бирамо. Заиста је паметан млади Данте.

Оцена наставника:

5(како да не?)

supermanielita (Small)Супермен против Елите (Superman vs. The Elite 2012) је цртаћ о познатом суперхероју. Током његових акција у зараћеним земљама трећег света, појавили су се млади суперхероји са изузетним моћима и жељом да свет доведу у ред. Иако су започели сарадњу, врло брзо долази до сукоба између Супермена и њих јер се начини решавања проблема ових суперхероја значајно разликује. Њихов сукоб кулминираће у битку чији је исход неизвестан.

Критички осврт: Овај цртаћ је врло занимљив. У њему је описан сукоб две државе измишљених назива, али који јако подсећају на данашње земље које су у неким својим ратовима. И у цртаћу су. И, наравно, Супермен долази да помогне у сукобу и верујем да се просечан Американац лако проналази у тој сцени јер рекао бих да они иначе верују да су суперхероји који спасавају свет. Наравно, мислим да то верује обичан народ, док њихови политичари верују у интерес и новац, пре свега, па такве сукобе и распирују и радо учествују на сваки начин. Но, верујем и да је свима јасно какву спољашњу политику води Америка и зато је овај цртаћ у ствари и интересантан. Појављује се Елита, коју чине суперхероји чији је вођа Црни Манчестер и, као што му име сугерише, он је Британац. Елита има циљ да се брутално обрачуна са целим светом који представља опасност за Америку (терористи, наравно), али према најавама ЦМ-а, и да успоставе ред у том истом свету. Супермен, са друге стране, не подржава убијање терориста, па самим тим ни Елиту. Изгледа да неки такав поглед имају и аутори овог филма (режисер Мајкл Ченг и сценариста Џо Кели), и то бих рекао по дијалозима који су се могли чути у филму и који се лако могу схватити као јасна критика америчком јавном мњењу. Њиме се овај филм највише и бави; колико је популизам моћна ствар и колико трендови мењају идоле. Антагонисти у овом филму нису негативци у изворном смислу, али њихове методе су бруталне и Мајкл се побринуо да буду очигледне (те овај цртаћ није намењен малишанима). Супротстављен њима је Супермен који сада изгледа као супердиносаурус јер су његова добра воља и оптимистичко веровање да „постоји други начин“ да добро победи зло сасвим превазиђени. Већ сам поменуо какав став заступају Мајкл и Џо и то је и добро и није добро јер очигледно навијаштво не доприноси да филм буде виспрен, али признајем да би суптилнија режија била тешко изводљива у овом случају. Но, сцена када Супермен „полуди“, испала је довољно виспрено, тако да неких таквих момената у филму ипак има. Свакако бих цео филм похвалио јер има неку идеју која није лоша, чак донекле и храбру (кажем донекле јер Амери ипак „терају воду на своју воденицу“), а довољно је актуелна.

Што се радње тиче, па она није богзна шта јер је акценат ипак био на едукативном моменту. Такође и битке су осредње, мада прилично деструктивне. Само у првој сцени борбе Супермен и Атомска Лобања поразбијаше већину града (и исушише цело језеро приде), тако да не знам шта остаде за будуће битке. Наравно, цртачи ће то фино доцртати, али није цела поента у томе. Има нечег и у логици. 🙂 Но, добро, касније су се наводно љутили на њега због вишемилионске штете, па је то колико-толико покривено.

Едукативни моменат: Супермен је рекао како га његове моћи не стваљају изнад закона. Када би тако и политичари мислили, заиста би били супермени, а и народу би било значајно боље.

Оцена наставника:

4(слабуњавица)

Лако Је Критиковати 115

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

alone (Small)IIIСама (Alone 2015) је индијски хорор. Главна јунакиња је лепа Басу Бипаша, која сазнаје да јој је мајка Нена Гупта тешко повређена, те мора да се врати у своју родну Кералу како би је посетила у болници. Са њом на пут креће и њен супруг Каран Синг Гровер. Басу је у страху од повратка у породичну кућу јер је за њу везују страшне успомене у вези са њеном покојном сестром сијамском близнакињом. И чим је дошла, испоставља се да је страх оправдан јер дух њене сестре почиње да је прогања.

Критички осврт: Боливуд смешта музички интермецо свуда, па и у хорор филм. И када Каран у првих десет минута филма касни на рођендан своје супруге Басу, почиње песма, а уједно и ветар (додуше у стану су, па је то можда наједном подивљао клима уређај) који јој косу дира. Наравно, уз Боливуд иду и препознатљиве мелодраматичне сцене као из „Мале невесте“, које прате лепо нашминкане разрогачене очи без обзира која је емоција у питању. 🙂 Но, Басу је толико лепа жена да јој је за опростити и што није вична глуми даљој од сапунице. У ствари, не могу уопште да узмем за зло нешто што је већ традиција и део културног миљеа боливудских филмова. Уосталом, има ту и нешто глуме, па је Каран прилично био уверљив у својој улози набуситог типа.

Оно што дефинитивно замерам филму је што је режисер Бушан Пател превише дуго правио оне сцене које вас препадну у тренутку. У реду, схватили смо, Басу прогања њена сестра и хајдемо сада даље. 🙂 Међутим, то даље никако да се деси, баш као и у сапунским серијама са тог поднебља. Неке сцене јесу биле добро осмишљене, али свеједно. Ипак, не могу да кажем да филм није занимљив, напротив. Заправо, занимљив је читав тај феномен мелодраматичних остварења (пре свега поменутих серија) која обилују празним ходом, а ипак су суперпопуларна и неком чаролијом држе пажњу. Режисери драматике са тих простора успели су да украду пелцер од латиноамеричких серија и сву ту испразну патетику учинили гледљивом. И овај филм заиста јесте такав, мада је јасно да никакве иновативности, маште, занимљивих обрта и свега другог што би га учинило иоле квалитетним – нема.

У финалу филма најпре смо имали боливудску варијанту „Истеривача ђавола“, а онда је кренуо као неки преврат који је баш, баш лоше изведен. Најпре што је предвидљив, а онда и нелогичан (тело испод дасака мора да почне да се распада, а то има разне последице којих у филму није било) и није ни рационалан јер Каран, заправо, побија самог себе. Уз све то, филм лоше и поентира, иако јесте истина да две особе не могу бити једнаке, па макар оне биле и природни клонови, односно једнојајчани близанци.

Едукативни моменат: Басу није желела да јој пријатељица гледа у тарор карте јер није веровала у те ствари, а и запитала се зашто учити о себи од других. За тарот не бих смео да гарантујем да ће вам пружити било шта значајно осим забаве, а што се учења од других тиче, Басу ипак није у праву. Од других можемо да научимо много тога о себи, па макар то било и какав утисак остављамо.

Оцена наставника:

3(солидна)

april (Small)IV na IIIАпокалипса „Ејприл“ (April Apocalypse 2013) је прича о момку Рицу Томпсону, који је заљубљен у девојку из детињства Ејприл, а која је, опет, заљубљена у најпопуларнијег спортисту у школи Рендија Вејна. Но, таман када је изгледало да ће Риц ипак победити у овом љубавном троуглу, испоставило се да она мора да се пресели са својом породицом. Њега је то бацило у очајање, чак дотле да га је породица послала код психијатра. Но, много више од психијатра на Рица је утицао његов деда који га је охрабрио да започне нов и самосталан живот ван дома родитеља који му нису били довољна подршка. И таман се Риц отиснуо на пут, када је започела зомби апокалипса.

Критички осврт: Фора на почетку је слатка, али је већ виђена. Хумора је било и током филма и на моменте није био лош, али је далеко и од смехотресног и од виспреног. Најсмешнији лик је убедљиво Тод Сташвик и штета је што је кратко трајало његово појављивање.

Сам филм је са најкласичнијом поставком, која није баш успела да ме заинтересује. Када је кренула зомби апокалипса, филм је већ постао значајно занимљивији, а и први Рицов сусрет са зомбијима је обећавао. Сами зомбији нису страшни, а и нису ни могли да буду с обзиром на очигледно низак буџет. Ипак, зачуђујуће, филм није треш. Добар део недостатака у филму (не баш најсјајнија продукција, као и танана и много пута испричана прича) Џарет Тарнол је санирао солидном режијом и добро решеним крајем. Уз то, успео је некако да све то буде интересантно, што је мајсторство за које не могу да тврдим како је постигао. Јесте често мењао амбијент, али све је то некакав полурурални део САД-а и није атрактивно. Све време је уводио и нове глумце и иако њихови ликови јесу симпатични, нису уједно и толико упечатљиви. И глумци нису баш прва постава. Тако да ми заиста није јасно како му је успело.

Да, свакако бих похвалио музику у филму.

Едукативни моменат: Риц је рекао да му је, упркос упозорењима да је дрога лоша, дрога учинила живот лакшим. То свакако није истина јер дрога, на дуже стазе, живот чини неподношљивим, а и није поента да ствари постану лакше, већ да постану реално боље.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

theruins (Small)VРушевине (The Ruins 2008) је филм рађен према истоименом бестселеру Скота Смита. Група младих људи ужива покрај базена на одмору у Мексику. Тада срећу Немца Џоа Андерсона и његове пријатеље Грке и он им предлаже да са њим оду на излет до једног тајног места где су пронађене древне рушевине храма народа Маја. Они се одлучују на то путовање не знајући да их тамо чека застрашујућа судбина.

Критички осврт: Ликови су толики стереотипи да су ми били иритантни. Глумци нису харизматични, тако да ми је глума с почетка изгледала испразно и без енергије (иако је неки труд могао да се види). Уз то је ишла и више него класична поставка и једно у спрези са другим није обећавало неку занимљиву пустоловину.

Међутим, прича је почела да се одвија сасвим добро. Додуше, чудовишне биљке нису новост у СФ-у, али ове приказане овде су врло успеле, маштовито и виспрено осмишљене. Са натприродним хорором упоредо се дешава и психолошки хорор, који постаје све интензивнији што је ситуација петоро младих људи све више безнадежна. Чини ми се да нисам скоро гледао страшнију сцену од оне када Џоу секу ноге. Некако ми је изгледало да режисер Картер Смит све више помера границе и да нема намеру да убије своје јунаке пре него што их добрано измучи, а са њима и публику. И успео је, заиста. Специјални ефекти су сасвим добри, а и глума је већ увелико почела да бива уверљива. Но, пре свега, прича је испала сјајна, па и донекле оригинална. Мотиви домородаца су ми у почетку били нејасни, да би се на крају прича заокружила у врло смислену, у ствари одличну целину.

Едукативни моменат: Основни проблем је настао од тренутка што се млади Амери и Европљани нису разумели са домороцима јер нису знали језик. То је још један разлог зашто је учење језика важно; да не би било проблема и неспоразума. И учење биологије је важно, а да бисмо препознали опасне врсте биљака. 🙂

Оцена наставника:

5(на једва)

before (Small)IVПре него што нестанемо (散歩する侵略者 2017) је јапански филм који је режирао Кијоши Куросава (није у роду са Акиром Куросавом). Троје ванземаљаца су пристигла на Земљу као извидница пре него што отпочне инвазија. Њихов задатак је да науче што више о људској врсти коју намеравају да униште.

Критички осврт: Јапанци заиста имају духа и њихов хумор је некако луцидан. Рецимо, стварно је смешно када ванземаљац вежба људске покрете тако што гледа водитеља на ТВ-у који показује карту са временском прогнозом. Уз луцкасти хумор иду и исте такве идеје, па је врло маштовит предмет интересовања ванземаљаца и начин како га сакупљају. И реакција људи након тога доприноси тој оригиналности, али и читавој филозофији личне слободе и потреба друштва у коме се налазимо. У складу са тим и крај је решен генијално. И ту видим највећу вредност овог остварења и његов једини (али врло јак) адут.

Азијски филмови су увек помало и чудни, па тако има и нејасних сцена, попут оне када новинар и ванземаљац разговарају са детективом у болници, а ништа мање није чудна ни туча која је уследила између детектива и девојчице. Ипак, најчуднији од свега су мотиви новинара да уради онако како је урадио.

Филм је негде до пола био прилично спор, да би онда кренула врло озбиљна акција, заиста маестрално изведена. И даље се није темпо значајније убрзао, али је нешто почело да се дешава. Ипак, дефинитивно је филм требало да траје краће и верујем да би једнако добро поентирао.

Едукативни моменат: Новинар, када је држао говор људима на улици, рекао је да што дуже не чинимо ништа то ће горе бити. Он је мислио при томе на инвазију ванземаљаца, али то важи и за много реалније теме – загађивање животне средине, на пример. Што више запуштамо било који проблем, то ће проблем бити већи.

Оцена наставника:

4(на пет)

futureworld (Small)IIБудући свет (Future World 2018) је постапокалиптични филм који приказује руинирано и расуто људско друштво у коме доминирају сурове банде. Једну од њих предводи Џејсм Франко који је пронашао женског андроида Суки Вотерхаус. Он ју је и тражио како би му била „невеста“ и извршавала његова наређења. И остварио је свој наум све док није одлучила да исправи недела која је починила у његово име и помогне несрећном принцу Џефрију Волбергу да пронађе лек за своју тешко болесну мајку Луси Лу.

Критички осврт: Филм је варијанта „Побеснелог Макса“, а има мало и шмек „Чери 2000“. Већ опустошену Земљу и даље пустоши Џејмсова банда. Међутим, та банда сувише је позерска; вичу „јухууу“ и „јеее“ и раде лоше ствари људима на које наиђу и једни другима. И све то изгледа а) већ виђено и б) крајње неуверљиво.

Нарација је потпуно беспотребна, а други је проблем и што је претерано мелодраматична. Међутим, она је била решење двојице режисера како би објаснили преокрет у Сукином понашању, који је био нагао и без емотивне или било какве друге позадине и мотивације. Иначе је прича што танка, што предвидљива. Да ли је Џејмс желео да је направи јер је позната његова фасцинација одређеним филмовима (можда баш овим које сам навео на почетку) или зато што воли да вози мотор по беспућу, заиста не знам, али свакако одаје утисак да је правио нешто што се њему свиђа. Такође одаје и утисак да је у процесу изгубио из вида да треба да направи и филм који вреди погледати и који шаље неке смислене поруке. На пример, уопште ми није јасан смисао насиља које се десило у празном базену са Џефријем и његовим чудноватим противником. Оно је буквално насиље ради насиља и такво нема много оправдања; само је гадно. У мноштву филмова које нуде најразноврсније видове насиља, од којих су неки заиста језиви, ово чак није ни шокантно. Дакле, учинак је потпуно изостао. Баш као и на самом крају филма, који је тако решен да ниједан сегмент не остане недоречен. Сасвим је довољно и ефектно када се Џефри расплакао над постељом своје мајке, али смо ипак морали да их видимо обоје опорављене и срећне у наредној сцени.

Једино што могу да кажем у корист Џејмсовог филма је сасвим солидна глума и пристојна продукција, као и фотографија. Кажем солидна глума, иако Џефри као принц и Суки као робот нису заблистали. То су ликови који имају врло занимљиву физиономију и очигледно знају да глуме, али им улоге у оваквом контексту нису ишле на руку, што бисмо рекли.

Едукативни моменат: Суки је рекла Маргарити Левијевој да треба да негује своја осећања било да су добра или лоша. И то је заиста добар и здрав савет.

Оцена наставника:

2(мада је реалнији кец)

too (small)iТинејџер вукодлак, такође (Teen Wolf Too 1987) је наставак филма из 1985. Џејсон Бејтман је момак који је кренуо на колеџ. Уписао га је захваљујући спортској стипендији, иако њега не занима спорт, већ наука. Но, стипендија се морала одрадити и то – у рингу. Џејсон баш није виђени боксер, али ће се то променити када открије да је вукодлак.

Критички осврт: Ово је пребледео наставак иначе не баш сјајне комедије. Сцена када Џејсон мења свој распоред код административне раднице идентична је сцени када Мајкл Џ. Фокс изнуђује буре пива од продавца. Има ту још копираних сцена, али то ништа не чуди јер је радња практично преписана из претходног наставка. И оно што је измењено боље да није. У сваком случају, први филм је могао да прође, али други би већ био превише.

Џејсон је требало да буде адут овог филма јер је лепушкаст дечко и личи на Мајкла, који му је филмски брат од ујака (или стрица – ко ће га знати код Амера). Проблем је што је значајно мање уверљив, баш као и сви остали глумци. И сасвим су без енергије. Уз то, ликови које тумаче понашају се повремено сасвим нелогично, али хајде да кажемо да је то мањи проблем. Већи је проблем хумор који је толико приземан да испаде да је најсмешнија фора када лепу студенткињу погоди чинија са салатом… Да, ово је један од оних филмова где је гађање храном, питама и салатама апсолутни хит. 🙂 Гађали су се и жабама и то тек не знам како бих коментарисао. У филму морам да похвалим плесно-певачку тачку коју изводи млади вукодлак, али је режисер Кристофер Лич ипак претерао са музичким интермецима. У реду је да у филму буде један такав са колажем сцена, што је одлика те декаде, али их је овде био читав низ са различитим музичким нумерама и активностима вукодлака; те је популаран, те се бори у рингу, те вози кола… У реду је, схватили смо да је то део филма где проживљава процват, заиста није потребан комплетан саундтрак који то прати. И последња борба је заиста била узбудљива, ако занемаримо да је момак од седамдесетак кила добио застрашујуће батине од истренираног стокилаша целе две рунде, да би га у трећој нокаутирао као од шале. Но, ни та борба није значајније поправила утисак јер ем је варијација на тему из претходног наставка, ем је исход био врло јасан. Мало вероватан, али јасан. 🙂

Едукативни моменат: Професорица Ким Дарби је саветовала Џејсона да не сме изгубити свој циљ без обзира шта други рекли или урадили. И ту је прилично у праву и права је професорица.

Оцена наставника:

1(на два)

hook (Small)IVКука (Hook 1991) је бајка о Петру Пану, али која се дешава када је он већ одрастао и заборавио своје детињство и авантуре у Недођији. Сада има супругу и двоје деце и успешну каријеру. Његов живот се мења када је из Недођије дошао Кука (Дастин Хофман) и отео му децу. Петар (Робин Вилијамс) је уз помоћ виле Звончице (Џулија Робертс) успео да се врати у Недођију, али мора и да се присети ко је он заправо и како да лети јер само тако може да победи свог архинепријатеља и поврати децу.

Критички осврт: Стивен Спилберг је режисер који је увек волео да прави мегаблокбастер. Оно што је главни адут у тој активности свакако су били специјални ефекти, као и вратоломна прича. Сетите се само саге о Индијани Џоунсу. У овом случају специјални ефекти нису били ни импресивни, ни увек успешни, већ је ефекат постигао више сценографијом и колоритом, а прича је била можда мање узбудљива, а више породична. При томе је пружио мало другачији угао, мада суштински сасвим класичан; тата Робин сувише је заокупљен послом и сувише запоставља породицу, да би онда пронашао дете у себи и схватио који су му приоритети у животу. Лепо и поучно, холивудски типично, а Стивен је вешто балансирао на ивици патетике, тако да је целој причи дао довољну дозу нежности. И, свакако веома важно, окупио је звучна имена тог доба. Но, ово последње није гаранција успеха јер Џулија је била зачуђујуће неуверљива. И деца су, мада је њима за опростити. 🙂 Са друге стране, Робин и Дастин су били сјајни као и увек.

Морам да признам да је Стивен мислио на детаље и да има сјајних сцена, попут оне када дечаци уче Робина да лети. И свеукупно гледано филм је свакако забаван и држи пажњу.

Едукативни моменат: Када је Робинова кћерка оптужила Дастина да лаже, овај је одговорио да то никада не ради јер је истина много забавнија. Некада заиста и јесте, али истину ипак треба говорити због других и бољих мотива.

Оцена наставника:

4(солидна једна)

trista-movie-poster (Small)V300 (300 2006) је филм рађен према серијалу стрипова аутора Френка Милера. Радња се дешава у древној Спарти коју су напали Персијанци. Спартански краљ Леонида I (Џерард Батлер) није добио потврду од пророчишта да поведе целу војску, па је зато повео њих триста под изговором да иду да извиде ситуацију, а заиста како би се супротставили бројчано надмоћном непријатељу.

Критички осврт: Поетична нарација у филму је потпуно непотребна. Џерард и Лина Хиди су сасвим добро одиграли сцену растанка пред битку и буквално су њихове очи рекле више од речи. Тако да је накнадно разјашњење њихових осећања увреда и њиховој глуми и нашој интелигенцији. Глума свих је била на нивоу, а глумци су максимално харизматични и добро одабрани за Спартанце и Спартанке. Напросто зраче снагом и при томе не мислим на извајане бицепсе, мада они у овом случају свакако помажу. За разлику од поменуте нарације, дијалози су одлични и виспрени, посебно онај када преговарају два краља.

Филм је сјајан и све оно што очекујете од историјског спектакла (мада ово заиста није историјски спектакл, али правимо се да јесте), пре свега због борби које без даха остављају. Режисер Зак Снајдер учинио је сцене максимално ефектним користећи се свим могућим триковима и веома јарким бојама. Понекад је претеривао, па сам у макар једном тренутку имао осећај да гледам фестивал поводом кинеске Нове године са све петардама, ватрометом и бизарним костимима. Одсецање главе црнопутом генералу је тек претерано. Зак је уводио необичне створове (углавном људске наказе), па је џелат имао надограђена сечива наместо руку, а и целокупан његов изглед је некако гротескан. Одсечена глава је одлебдела у ваздух и ту се некако вртела попут добро дриблинговане фудбалске лопте, мада начин егзекуције не би требало да произведе такав ефекат. Још једну ствар коју бих биткама могао да замерим је превише мелодраматике, али те негативне ствари нису претекле тас ваге у односу на онај други где су позитивне, а ова битка их има довољно да се са правом може назвати епском.

На крају је Леонида епски и завршио живот, а његова смрт и смрт сабораца кадрирана је попут неке ренесансне или такве некакве религијске слике. Но, метафора ту и тако није неопходна; опште је познато да хришћанство има дебеле корене у култури, традицији и митологији Старе Грчке. Што се осталих аспеката филма тиче, осим поменутих борби, па, има их сасвим мало. Све је подређено јунаштву на бојном пољу. Има ту неке дворске, односно политичке интриге, али је она буквално не више од зачина у овом „јелу“. Из истог разлога и прича је поједностављена, те доведена на праву меру, рекао бих.

И наравно, филм није могао да прође без легендарног лаконског одговора. Када су Персијанци запретили да ће се небо затамнити од њихових стрела, Спартанац је одговорио да је то одлично јер ће се борити у хладовини. 🙂

Едукативни моменат: У филму је објашњено да ниједан Спартанац, ни роб ни краљ не могу бити изнад закона. И у томе лежи тајна добре државе. Надам се да ће то једном схватити и наша власт.

Оцена наставника:

5(може)

belko (Small)VЕксперимент „Белко“ (The Belko Experiment 2016) је амерички филм који се дешава у главном граду Колумбије Болготи. На пустој периферији тог града смештена је компанија која се бави запошљавањем Американаца у тој јужноамеричкој држави. Радни дан тог јутра није започео као сваки други јер је запослене на капији дочекало непознато обезбеђење и вратило све оне који су из Колумбије кућама. Ипак, Американци су свеједно започели своје јутарње активности док их није прекинуо глас са разгласа који им је саопштио да морају да убију две трећине својих колега ако мисле да преживе. Већина је мислила да је у питању (груба) шала, али су малобројни, који су се успаничили, убрзо схватили да бекство из зграде није могуће. Након тога сви су схватили и да је глас са разгласа мислио озбиљно.

Критички осврт: Овај филм је изузетно насилан и заиста није за сваког. Онима који „имају стомак“ да погледају овај филм, не знам да ли бих га препоручио. Мени се лично допао, пошто има доста психологије и режисер Грег Маклин се одлично поиграо и са својим ликовима и са мојим живцима. У 88 минута успео је да ме убеди да је танка линија између доброг и лошег и да ситуације које личе на неке друге ситуације, лако могу да дођу до свог екстрема. Да појасним; некако не видим да је случајно да се баш Тони Голдвин, шеф читавог одсека капиталистичке фирме трансформисао у правог наци официра који у концентрационом логору одлучује ко ће живети, а ко умрети. Заиста, има овде доста очигледних и мање очигледних метафора, као и сатире. Хумор је овде заиста виспрен, а интересантно је да га Грег уопште није препустио ликовима, већ га је постигао искључиво својом режијом. Рецимо, када је Џон К. Макгинли искасапио сатаром људе у тоалету, камера је зумирала натпис на коме пише како треба оставити тоалет чистим након употребе за следећег корисника. 🙂

Осим сатире, филм нуди и филозофска питања за која се верује да немају правог одговора. Типа, да ли бисте убили једну особу како бисте спасили живот многима? Адрија Архона се нашла у тој ситуацији над злосрећним Овајном Јомејном и одлучила је како је одлучила. Филозофске расправе су једна ствар, али пракса увек показује другачије. И, према мом мишљењу, уверљивије. Уверљивост су пружили и глумци који су заиста били на висини задатка. И оно што је такође важно, филм је веома динамичан, држи пажњу и углавном је непредвидив. Отприлике можете да процените који ликови ће остати на крају, али и ти битнији ликови врло лагано губе животе, попут Мелони Дијаз и Адрије, на пример. И крај је решен прилично добро и другачије у односу на друге филмове са сличним тематиком.

Можда би неко могао да замери како су запослени уопште допустили да им уграде било шта у главу, а камоли бомбе. Додуше, они нису знали да су у питању бомбе, већ су мислили да су у питању локатори. Објашњење је било да им то уграђују ако се деси да их неко киднапује. И мени је то ваљано објашњење јер су Амери толико пуни себе и толико мисле да су од злата саздани да ми је сасвим уверљиво да они мисле како сви други народи желе да их отму. Тако да да, „пије ми воду“ објашњење да су дозволили да им та чудеса уграде у главу.

Едукативни моменат: Тони је свакако негативац у филму који размишља на лош начин, али у једној ствари је био у праву. Не можемо се претварати да се лоше ствари дешавају. Морамо се суочити са њима.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

Escape-Room-movie (Small)IVЕскејп рум (Escape Room 2019) је психолошки хорор филм који су заједничким снагама урадили Амери и Канађани. Шесторо људи је добило необичну позивницу за игру „ескејп рум“ и понуђена им је богата награда ако успеју да изађу из соба са загонеткама. Испоставило се да ће награда престати да буде битна, већ да се сачува голи живот.

Критички осврт: Давно нисам гледао овако динамичан филм. Готово свих 100 минута је акција. Једини део када акција пада је онај када ликови причају своје животне приче, што са једне стране има оправдања јер је требало објаснити образац по коме су бирани, а са друге стране и не пошто је из кратких флешбекова била јасна позадина сваког лика. Уз то, животна прича Џеја Елиса је била предвидљива, односно да он није рекао целу истину. Предвидљиво је било и да ће Тејлор Расел преживети, као и како ће се битка између ње, Логана Милера и мастера игре одвијати и, напокон, да ће сви трагови целе активности бити уклоњени када дође окаснела рука правде. Но, има и непредвидљивих момената, па је тако Логанов лик право изненађење. Био сам убеђен да је он миноран лик, што се није испоставило. Заправо, ниједан лик овде није миноран јер су прилично сви разрађени и, за разлику од других хорора, нису само „месо за клање“. То је уједно и одговор на питање како је режисер Адам Робител успео да направи тако напету атмосферу; можда нећете пропратити све интелигентно постављене трагове у собама (због брзине темпа радње), али свакако ћете навијати за ликове са којима је лако осетити „присност“ и тиме према њима и емпатију.

Овај филм је унапређена и „тренди“ верзија „Коцке“, са мотивом на самом почетку преузетом из „Уздигнућа пакла“ и то управо коцком. Очигледно је која је Адамова омиљена геометријска фигура. Адам се свакако снашао добро у овом поджанру, али не и сасвим савршено. Рецимо, прелако је пустио двоје преживелих и иако је јасно да у целом замешатељству учествује тим људи (у последњој сцени се то и показало), испало је да је ван СФ конструисаних соба поприлично пусто.

И морам да поменем собе. Оне су дизајниране делимично успешно. Неке су ми се више дојмиле, попут прве и рецимо оне наопачке, а друге су ми биле мање маштовите и већ виђене по другим филмовима.

Едукативни моменат: Да би изашли из једне собе у другу, протагонисти су морали да решавају логичке проблеме. Слично је и у животу када желимо да пређемо са једне фазе посла у другу. Логика, знање, добра организација, сарадња са другима, све оно што су они морали да примене у овом филму, помоћи ће и нама у мање опасним, али значајним ситуацијама.

Оцена наставника:

4(на пет или пет на четири, свеједно)

Лако Је Критиковати 103

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

konjic (Small)VКоњић Грбоњић (Конёк-Горбунок 1947) је руски цртаћ о момчићу Ивану који је био најмлађи од тројице браће и кога су сматрали за будалицу. Његова старија два брата бавили су се земљорадњом. Били су озлојађени што им сваку ноћ неко гази жито, па су одлучили да направе заседу. Међутим, њих двојица су заспали, а само је Иван остао на стражи. Он је и ухватио „зликовца“; то је била краљица кобила која му је даривала два златногрива коња и једног маленог, грбавог, са којим је Иван постао пријатељ. Руски цар се загледао у дивне Иванове коње и затражио да му их прода. Иван је то учинио, али примопредаја није ишла лако, пошто је коње могао да укроти само Иван. Зато га је цар поставио за дворског коњушара. То је угрозило дотадашњег остарелог коњушара и овај је одлучио да се освети Ивану тако што ће му задавати немогуће и по живот опасне задатке. Но, ту је верни Коњић Грбоњић, који је увек помогао момку да изврши задатак и жив се врати у престоницу.

Критички осврт: Још док сам био мали било ми је јасно да Руси умеју да направе прелепу бајку, без обзира да ли је анимирана или играни филм. Такав је случај и са овом. Нарације има тек на почетку и почиње као у свакој бајци, а све касније је приказано или кроз сцену или кроз дијалоге, баш како и треба. При томе урађена је са лакоћом и уз заиста много маште. Једино што бих замерио је да су сцене за неколико нијанси више растегнуте но што би морало да буде.

Едукативни моменат: Иако је грбав и са великим ушима, те ни налик горостасним и златногривим коњима, Коњић Грбоњић је имао један непроценљиви квалитет: био је Ивану одан пријатељ. Пријатеље и треба да бирамо само према том квалитету.

Оцена наставника:

5(може и мора)

tajna (Small)Тајна треће планете (Тайна третьей планеты 1981) је још један руски цртаћ, овог пута у СФ жанру. Експедиција са Земље у саставу капетана Зеленог, професора Селезњова и његове ћерке Алисе креће у потрагу за ретким животињама за московски зоолошки врт у свемирском броду по имену „Пегаз“. Археолог Громозека их саветује да посете планету Капетана, јер су чувени капетани и пустолови Ким и Буран за време својих експедиција сретали много јединствених животиња. Све што екипа треба да уради је да провири у дневнике тих капетана. Међутим, испоставиће се да је тај задатак много тежи него што су мислили.

Критички осврт: Потпуно је инфантилан филм, али ме је очарао маштом. Анимација у појединим деловима подсећа на пајтоновску, али је тема, наравно, потпуно другачија.

Едукативни моменат: Капетан Зелени је закључио да експедиција није успела јер нису сакупили много животиња, али га је Алиса демантовала. Стекли су много пријатеља и доживели авантуру о којој ће моћи да прича у школи. Некада успех није очигледан, али не значи да је мање значајан.

Оцена наставника:

5(јака као и претходна)

applealpha (Small)IVСеме Јабуке – Алфа (Appleseed Alpha 2014) је анимирани филм рађен према стрипу истог аутора који је радио и „Духа у љуштури“. Свет је руиниран након рата и у великом, разрушеном Њујорку двоје најамника покушава да отплати своје дугове Дворогом (главном криминалцу) извршавајући ситне задатке на које их Двороги шаље. На последњем таквом задатку случајно су спасили двоје људи који су такође на мисији, али довољно великој да ће утицати на судбину целог Њујорка (или онога што је од њега остало) и заувек променити животе двоје главних јунака.

Критички осврт: Сама поставка је класична; двоје плаћеника наилазе на младу и крхку девојку која је кључ за спасење света. Никад ми неће бити јасно то истрајавање да слабуњави ликови буду хероји филма који побеђују све сурове изазове (обавезно уз не малу помоћ значајно јачих споредних ликова), али добро, и то може да буде порука да физичка снага и (натприродне) моћи нису неопходне да би неко допринео општој добробити. Надаље, радња није лоша, али се одвија већ много пута виђеним редоследом и уз све већ виђене детаље. Тајна коју проналази Талос је просторија испод рушевине, а до које се долази укуцавањем одређене шифре. Познато?

Симболика на којој аутори приче инсистирају се односи на грчку митологију. Главни лик Бријареј је у митологији сторуки див (један од Хекатонхејра), главни антагониста је Тал или Талос, бронзани човек и чувар Крита, а хероина Ирис или Ирида је богиња дуге итд. И она има кључ за Олимп, обећани рај очигледно предвиђен за богове. Све то прате супермоћи јер је ретко који од њих одистински човек.

Анимација је на моменте сјајна, али је углавном сувише укочена. Некако је роботска, иако нису сви ликови роботи. Решења за роботе су делимично занимљива. Главе су им дизајниране симпатично, а тело је класично суперхеројско. Акција, односно борбе су сасвим добро одрађене. Неке сцене су прилично ефектне, иако се борба уопште не види, попут оне када се сукобљавају Двороги и Талосова десна рука Никс. Углавном, цео филм и визуелно и у сваком другом погледу није лош, мада је далеко од инвентивног, а још даље од ремек-дела анимираног СФ-а. Да, дијалози су могли да буду и виспренији.

Едукативни моменат: Ирис је рекла Дунан да она жели неко боље место као што је Олимп, а одустаје од света у коме већ живи. Некада ћемо срећу наћи на неком другом месту, али је свакако добро и да место у коме живимо учинимо што бољим за нас.

Оцена наставника:

4(коректна)

the-handmaids-tale-movie-poster (Small)VПрича једне слушкиње (The Handmaid’s Tale 1990) је дистопијски филм рађен према истоименој књизи Маргарет Атвуд. У блиској будућности, у САД (који се сада зове Република Гилеад) води се некакав рат који је изазвао загађење и последице по већину становништва – стерилност. Наташа Ричардсон и њен супруг Рајнер Шене покушавају да са својом кћерком пребегну у другу државу. Бег није успео и Рајнер гине, а Наташу хапсе. Она је даље подвргнута посебном третману у логору за жене, како би је припремили да буде слушкиња и сурогат мајка за двоје богаташа. Глава те богаташке породице је Роберт Дувал и он је један од главних војних заповедника који успоставља нови друштвени поредак у коме је улога жене сведена на рађање. Ипак, он симпатише Наташу, те постаје близак са њом. У томе види шансу покрет отпора који успоставља контакт са њом и врбује је да изврши атентат на Роберта. Наташа ће морати да донесе неке судбоносне одлуке, тим пре што јој време као слушкињи истиче јер није остварила своју улогу, односно није затруднела.

Критички осврт: Ако изузмемо некако трапаво изведену сцену с почетка, ово је једно врло озбиљно драмско остварење уз одличну причу (и све мање пропратне приче у тој главној причи), ефектне сцене, сјајну глуму која све то дочарава и јаке поруке. Филм врло интелигентно преиспитује устаљена мерила друштвених вредности. Имати децу постаје ствар статуса, па чак и престижа, а на уштрб свега онога због чега људи пре свега желе да имају децу. Дијалог који воде Наташа и Роберт у његовој канцеларији је, рецимо, веома снажан и уман. Углавном, све похвале и идеји и реализацији.

Едукативни моменат: У овом филму је подређени положај жена доведен до екстрема, али истина је да у свету још увек постоје друштвени системи и религије које веома лоше третирају жене. И такви системи су за сваку осуду; када год постоји прилика треба говорити о томе и усмерити активности ка либерализацији свих људи.

Оцена наставника:

5(уз поштовање лика и дела)

quiet (Small)Тихо место (A Quiet Place 2018) је футуристички филм у коме је човечанство уништено навалом чудовишта. Ова створења реагују искључиво на звук, па су малобројни преживели принуђени да живе у тишини. Прича прати судбину једне породице фармера чији чланови покушавају да преживе у таквим суровим условима.

Критички осврт: Једно од најјачих „оружја“ хорора је звук. Режисер, сценариста и главни глумац Џон Красински ово оружје употребио је на несвакидашњи начин и буквално га пренео на виши ниво. Звучни ефекти који ће вас тргнути сада су тек део страве; сваки звук значи смртну опасност и сваки очекујете са зебњом. Иначе, филм у појединим сценама наликује на „Ејлијена“, посебно у оној када Емили Блант схвата да је чудовиште у истој просторији са њом (истоветна сцена је и завршна у првом делу поменутог „Ејлијена“). Та сцена је и у доброј мери предвидљива, али не урушава квалитет целог филма. Крај је сасвим ефектан, али је Џонова погибија за више нијанси мелодраматичнија него што добар укус налаже.

Упоредо са стравом, дешава се и драма и те две приче су сјајно уклопљене. Драма је права, трагична и топла људска прича, а не хистерична мелодрама како то већ у хорорима бива. Џон је „на сто“ изнео питање како и колико родитељи могу да заштите своју децу и где је та граница која чини да заштита родитеља истовремено значи и немоћ деце да се снађу у лошим животним ситуацијама. Тема је разрађена и добро одрађена, нема шта.

Глумци су сјајни, а Џон има разлога да буде троструко задовољан јер је урадио одличан посао на макар два фронта на којима је био ангажован. Но, није баш истина да филм мане нема. Има ту чак много питања без одговора, ако изоставимо поставку која није објашњена и која и не мора да буде објашњена (како су чудовишта пристигла, на пример). Протагонисти гаје кукуруз, који је добрано израстао, али је нејасно како су га посадили без икакве буке. Но, и да прихватимо да су изграбуљали толико поље и напунили силос кукурузом сасвим нечујно, морате да се запитате како је нестала војска. Видели смо да су чудовишта неотпорна на метке, а војска опет располаже значајно моћнијим арсеналом. И, напокон, никоме од препаметних људи није пало на памет да чудовиштима, која се искључиво ослањају на чуло слуха, дохакају управо – буком. Толико је могућности за оружја, ометања, замке… Но, ако прихватимо да су нас створови ухватили неспремне, те да је човечанство поклекло и принуђено је да живи у тишини, верујем да ће вам се филм сасвим дојмити.

Едукативни моменат: Иако је Мили Симондс била глувонема, управо се она показала као достојан непријатељ застрашујуће зубатим чудовиштима. Често људи који имају неку телесну ману могу да се покажу и те како изнад свих очекивања и изнад постигнућа других људи и то не само у научној фантастици, већ у реалном животу. Никада никога не треба потцењивати.

Оцена наставника:

4(сасвим добра)

The-Cured (Small)IVИзлечени (The Cured 2017) је филм чија се радња дешава у Ирској. Након епидемије која је људе претварала у агресивне канибалисте (зомбије), људи су наново отпочели да живе нормалним животом. Добар део инфицираних сада је излечен, али сви ти људи нису заборавили шта су радили током болести. Ипак, покушавају, као и сви остали, да се врате нормалном животу. То није лако јер их друштво не прихвата.

Критички осврт: Сценариста и режисер Дејвид Фрејн успео је у нечему што многи аутори хорора са зомбијима нису; да да причи дубину. Метафора у овом филму је потпуно успела и кроз једну сасвим другачију перспективу ова прича се лако може довести у везу са дискриминацијом оболелих од сиде у реалном друштву (постер који се види у филму рађен је као пародија на исти такав за вирус хива). Касније, филм добија и неке друге асоцијације са актуелним проблемима, пре свега политичке природе. Све то прате врло добри и добро одрађени дијалози. Кад кажем добро одрађени, мислим на глуму. Осим глуме, похвалио бих и режију. Но, није баш да је филм без рупа, те након убиства Стјуарта Грејама, високог официра задуженог за излечене, ситуација изгледа сасвим нормална и нико ту никакву истрагу не врши. На страну то што је Стјуарт покушао хапшење сам, иако официр тог ранга мора да има неке подређене који су увек уз њега и који би требало да су оперативци.

Оно што ме живцира у овом филму је учесталост сцена које играју на карту плашења звучним ефектима и све су мање-више једнаке и приказане кроз ноћне море Сема Килија. Још једна слабост филма је више него предвидљив циљ ка коме иде. Ипак, не могу да кажем да хаос који се дешава на крају није лоше урађен. И крај је добро решен, а идеја о имунитету је сјајна.

Едукативни моменат: Људи дискриминишу оболеле од сиде највише из страха, а који је опет последица незнања. Хив вирус се не преноси додиром, загрљајем и руковањем. У присуству хив позитивне или оболеле особе сте сигурни и нема разлога да је игноришете, изузимате из друштва или је маргинализујете на било који начин. Наместо тога треба да се информишете.

Оцена наставника:

4(можда и најјача на овој страни)

trinaesti (Small)IIТринаести ратник (The 13th Warrior 1999) је прича о Арапину Антонију Бандерасу, који се загледао у туђу жену, па му је додељена дужност амбасадора. У ствари, то је био елегантан начин да се отера у изгнанство. Његов караван је налетео на горде Викинге и он је заиста прихваћен као амбасадор међу њима. Негде у то доба група викинга је добила вест да се краљ Свен Волтер суочава са злом које се не сме именовати. Зато су потражили помоћ од њихове врачаре која је одредила да краљу морају отићи у помоћ тринаесторица ратника, али да последњи од њих не сме бити Викинг. Та дужност је припала, наравно, Антонију и он се невољно придружио дванаесторици северњака на путу ка унесрећеном краљевству.

Критички осврт: Битке су добро осмишљене (ако не рачунамо последњу која је требало да буде монументална, а испаде кратка и благо разочаравајућа) и при томе мислим пре свега на начин снимања, а и све се одвијају по мраку, те је то својеврсно мајсторство. Ипак, некако су ми без енергије. Но, какве год биле, оне су заправо и једина радња у овом филму. Другим речима, она радња која се једва види у паузама између борби ратника се једва може и назвати радњом. Рецимо да је то један покушај варијанте приче о Беовулфу. Владимир Кулич би био пандан главном јунаку из тог дела, а слично се и зове његов лик који тумачи у филму. Његов задатак је да убије Сузан Вилис, велику мајку народа против кога се боре, а која је у Беовулфу Гандалфова мајка. И напокон, и у овом филму, као и у оригиналној причи, провлачи се мотив да је судбина непроменљива и да је страх губљење времена јер је већ унапред одређено када ће који човек (ратник) умрети. Уосталом, и сам Мајкл Крајтон, писац дела „Они који једу мртве“, а према коме је филм снимљен, изјавио је да му је Беовулф био инспирација. Не знам каква је књига, али филм је бледа сенка поменуте приче.

Постоји и бонус причица у виду краљевских интрига које прави принц Андерс Т. Андерсен, али то је једва помена вредно у филму. Уосталом, тај принц се од пола филма више није ни појављивао, тако да и то ситно нешто што га има нејасно је што га има; нити је имао утицаја на радњу, нити је његова судбина касније разјашњена.

Северњаци су приказани с једне стране као потпуни дивљаци, али са друге толико неустрашиви да напросто изазивају поштовање. Глумци су то дочарали веома добро.

Едукативни моменат: Пред битку северњаци нису хтели да пију. Разлог за то је очигледан, а њихово понашање је веома похвално. Ми, надам се, нећемо ићи у битке, али не бисмо смели да пијемо пре него што ћемо сести за волан, на пример.

Оцена наставника:

2(заиста реална)

fb-share-img-w (Small)IIIКолиба (The Shack 2017) је филм рађен према истоименој књизи Вилијама П. Јанга. У причи се ради о човеку Сему Вортингтону коме је психопата отео и убио кћерку. Сем је запао у депресију и отуђио се од своје супруге Раде Мичел, као и од преостало двоје деце. Тада је добио једно необично писмо, које му је наводно написао сам Бог и у коме га позива у колибу где је пронађена хаљина његове кћерке. Иако није веровао да је пошиљалац заиста свевишњи, ипак се запутио у колибу.

Критички осврт: Аутори филма, а пре свих творац приче Вилијам, потрудили су се да дају одговор на вечито питање: ако је Бог добар, зашто нам се лоше ствари дешавају. При томе су главном протагонисти Сему задали много лошег, почевши од оца насилника Дерека Хамилтона, до кћерке коју уби масовни и манијакални убица. Можда је та његова несрећа мало више исфорсирана, али у реду, од нечега је морало да се почне. И онда долази писамце унесрећеном Сему и начин како је стигло, а и садржај, прилично су интригантни. Међутим, када је стигао тамо, филм некако почиње да пада док се природа око фамозне колибе буди (све јасно указује на рајски врт), а Бог се појављује у свом тројству. Октејвија Спенсер (црнкиња) је отац, Авив Алуш (који је, рекао бих, пристигао негде са Блиског истока) је син (и наравно – столар) и Јапанка је свети дух, те имамо сва три типа људи. У причи се форсира да је Библија истинита, али морамо да имамо и политички коректне модификације, како другачије? 🙂 Читао сам да су неки хришћани на ово гледали као на јерес, али ја не мислим тако. Да би било праве јереси, филм би морао да буде паметан, а овај то својство није успешно испунио. 🙂

Пад се види пре свега у дијалозима, који и јесу најважнији део филма. Тема којом се филм бави несумњиво је филозофска и несумњиво је потребно много виспреног разговора да би се она изнела. То у овом филму, ипак, није случај. Рецимо Октејвија каже Сему да ако буде упућен само на свој бол, скренуће поглед са ње, тј. Бога. Његова реплика је да престане да му прича у загонеткама. Ја ту не видим загонетку јер је тврдња јасна као дан. И оно што је уследило је прилично приземно; испаде да је отац патио заједно са сином када су га разапели јер су наводно заједно били тамо. Томе у прилог иду и стигмате на Октејвијиним рукама. Боже господе (ово сам написао више као узвик неодобравања, а не зато што сам изненада постао побожан; након овог филма тешко да би се било који атеиста преобратио). И надаље, разговор није изнедрио богзна шта. Ту је велика љубав и тројка прави све божанствено, али и поред тога што не прави баш све божанствено… Па, ту је љубав. 🙂 Део у пећини није био толико лош, али опет му недостаје мудрости, баш оне коју Алисе Брага глуми. Све време је тај разговор на прагу да добро поентира, али му некако измиче. Углавном, све ово је велика штета јер филм има добру причу и још бољу идеју, али је реализација апсолутно оманула. И уз то је и патетична.

Сем је бескрајно симпатичан, али не видим да он уме да изнесе емоцију, а док сам гледао Октејвију, све време сам имао утисак да гледам „Матрикс“. Радила је исто што и Пророчица у току тог серијала; месила је тесто и водила (наводно) дубокоумне закукуљене разговоре. И није ми баш било јасно зашто је Сем није препознао у колиби, када ју је (или макар њен лик) познавао из детињства.

Едукативни моменат: Тројство је рекло Сему да све што он ради је важно и да сваки чин његове доброте мења свемир набоље. И ја то исто мислим: не потцењујте себе и оно што радите. Сваки ваш поступак може и те како бити значајан неком другом.

Оцена наставника:

3(било ми је жао да дам два)

Stranger-than-Fiction-Poster (Small)IVЧудније од фикције (Stranger than Fiction 2006) је филм о пореском службенику Вилу Ферелу који води једноличан живот према тачно утврђеним шаблонима. Све се за њега мења када Вил чује глас у својој глави који описује његов живот и који му открива да ће убрзо умрети.

Критички осврт: Идеја за филм није оригинална, али се на супер начин развила. Прича је скроз занимљива, ведра и духовита, а глумци су сјајно одрадили посао, на челу са Вилом (који је, чак, био мање комичан него што је иначе). Дастин Хофман је био очекивано добар, а Ема Томпсон ме је пријатно изненадила.

Ипак, морам рећи коју и негативну, а то је дилема коју је пред свој лик Ему поставио сценариста Зах Хелм. Јасно је мени да је порука требало да буде да дела надживе човека, али је то урађено много трапаво, са превише (готово бајковите) мелодраматике и са добром дозом демагогије. У суочавању Вила и Дастина потпуно се релативизује живот и то не на начин на који се Зах надао. Када Дастин објашњава Вилу зашто овај треба да умре, то изгледа више приземно него филозофски. Отприлике је то звучало као када пушачу кажете да су цигарете смртоносне, а овај одговори да од нечега мора да се умре. Цео тај део није ми се допао, као што ми се није допала предвидљивост краја. И то јесте у некој мери урушило филм, али не толико да га не препоручим љубитељима романтичних комедија.

Едукативни моменат: „Понекад кад се изгубимо у страху и очају, у рутини и навикама, у безнадежности и трагедији, можемо да захвалимо Богу на баварским колачима.“ То је један цитат из филма, који се наставља и упућује на многе лепе ствари које нам се дешавају у животу и на које треба да обратимо пажњу. Оне нам чине чак и лоше ситуације подношљивим.

Оцена наставника:

4(рецимо)

duhratnik (Small)Дух ратник (Ghost Warrior 1984) је филм о самурају (Хироси Фуџиока) који је живео пре 400 година и коме је противнички клан заробио драгану. Он се одмах дао у спасавање, али је она током окршаја погинула, а и он је смртно рањен пао у хладну реку. У садашњости је његово замрзнуто тело пронашао пар туриста, а научници, наместо да обаве аутопсију, вратили су га у живот. Међутим, то се испоставило као велика грешка.

Критички осврт: Ратник је скроз кул са све ћубом која личи на неуредно клупко вуне. И патофне су му шик. Углавном, њега су након неколико стотина година оживели на сличан начин као и Франкенштајна ономад, те је он започео своју авантуру у осамдесетим годинама прошлог века. Да би што безболније прошао кроз садашњицу, ангажована је Џенет Јулијан која зна понешто о самурајима, али се не разуме много у јапански језик. Није важно што га доктор Џон Калвин ич не разуме (а есенцијално је да га разуме, пошто га је, ето, васкрсао након силних година), он тврдоглаво неће, па неће преводиоца. У крајњој линији, ко још не разуме енглески ако му се изговара веома полако? 🙂 У ствари, сувише сам очекивања имао од ликова у овом филму. За поменутог научника очекивао сам да је довитљивији, а за болничара Криса Капутоа (кога је самурај првог убио), очекивао сам да има макар зрнце разума. Наиме, металном цевком напао је самураја који држи веома оштар мач, а са циљем да му тај мач отме. Ако ништа друго, реакције ликова, додуше сасвим неуверљиве, одвијале су се очекивано, пошто су ликови листом стереотипи. Глума је баш, баш лоша.

Но, то је тек део проблема. У једном тренутку је Чарлс Лампкин рекао како има идеју и то је сјајно, пошто ја никакву идеју у овом филму нисам видео. Они су оживели самураја, он се отиснуо у спољни свет и сада су они у (мело)драми шта да раде и како да га нађу. И када су га нашли, филм се и даље одвијао у неинспиративном, монотоном тону. Нема ту неког јачег заплета, приче која окупира пажњу, порука које филм шаље… Нема практично ничег. Има пар покушаја да се убаци покоја духовита доскочица, али их нисам баш разумео. Мислим, јесам, али нисам разумео зашто је то смешно. 🙂 Акционе сцене, на које филм адутира, сасвим су наивне, а некада и нејасне (самурај је сабљом млатарао по полицајцима у шуми и сви су остали неповређени). Тако да је и тај адут могао слободно да остане у рукаву режисера Ларија Керола.

Едукативни моменат: Самурај је проживео сличну ситуацију два пута и у оба случаја је поступио исто – поштедео живот свом непријатељу. И у оба случаја је трпео смртно лоше последице због тога. Но, то не значи да ништа није научио из претходног искуства, већ да у одређеним ситуацијама постоји само један исправан поступак, ма колико год да нам он доноси штете.

Оцена наставника:

1(наравно)