Лако Је Критиковати 194

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Врисак (Scream 2022) је пети наставак истоимене франшизе. Убица са препознатљивом маском духа је напао Џену Ортегу и иако јој је задао тешке ране, преживела је. То је био разлог да се њена филмска сестра Мелиса Барера врати у родни град након много година, а у пратњи свог дечка Џека Квејда. Људи у том граду већ имају искуства са убиствима овог типа и знају да је читаво Џенино друштво у опасности, али и да је неко из тог друштва убица. Две сестре ће морати да реше ову мистерију. 

Критички осврт: Нисам баш гледао претходне наставке, али донекле упућен јесам, те имам утисак да је „Врисак“ франшиза која је посебна по томе што је унела слешер (и то врло солидан) у сапунску оперу. И то некако ферцера у овом филму, а претпостављам да је такав случај био и у свим претходним наставцима. Ту је и тај шмек мистерије, односно кримића, да се између убијања забављамо погађањем ко је убица заиста. Режисери Мет Бетинели-Олпин и Тајлер Џилет овај рецепт који добија (зарада је упетостручена у односу на улагања за свега месец дана) нису мењали и то је у реду. А пошто је ово већ пети наставак, те су ликови у оригиналном филму постали довољно значајни да добију своје странице на Википедији, увели су и њих у причу (попут једног од преживелих Дејвида Аркета), као и потомство претходних убица јер су још 1981. у „Ноћи вештица“ (додуше другом делу) режисер Рик Розентал и сценариста Џон Карпентер рекли како је кул да жртве буду у родбинском односу са убицама. Наравно, жртве су листом све прелепи млади људи и то заиста не може да шкоди. Ниједна девојка није плавуша, што је, чини ми се, стандард, али нема везе – офарбаћемо лепушкастог Дилана Минета у плаво, те је у напредном 21. веку и то сасвим у реду. Заправо, фасцинантно ми је како је овај филм перфектно склопљен за остваривање зараде. Он гађа више циљних група и свакоме даје понешто, те како написах ту има хорора, сапунице, романсе, акције, детективске приче, а све укупно је одлично склопљено као пазл у лепој слици. И то свакако морам да ценим, ако већ не ценим такву врсту филмског остварења. У једном тренутку када су се сви скупили Јасмин Савој Браун је и објаснила како се овакви филмови праве и то на примерима других филмова у другим жанровима, али код овог је то некако баш очигледно.

Што се саме реализације тиче, стаклених ножица има. Убица убија Марли Шелтон испред њене куће у сред бела дана, иако је пре тога позвала појачање да дође код ње и томе ама баш нико није сведочио. Ни убиства у кући нису сасвим логична јер како је убица уопште улазио у све те куће? И као што се убица поигравао са својим жртвама, тако су се и режисери поигравали са нама и Дилан је отворио све могуће ормариће и фрижидер по кухињи како бисмо очекивали убицу иза враташаца када све то позатвара, али га наравно није било. Сцене убијања су врло бруталне и борбе су у рангу више него солидне акције. На крају се сви шврћкају са озбиљним убодним ранама, али свеукупно неких јачих грешака нема и радња има неку своју логику дешавања. Финале је антиклимактично, погодно и самим тим развучено, а највећа је штета више него сведени мотив за убиства и то највише смањује оцену овом филму.

Едукативни моменат: Сви већ знамо шта је сиквел (наставак), као и приквел (преднаставак), а сада нас је Јасмин научила и шта је риквел (или рибут). То је нови почетак успостављеног измишљеног универзума, дела или серије. Рибут одбацује континуитет да би поново створио своје ликове, радне линије и прошлост од почетка. У овом филму је убица покушао да направи свој риквел. 🙂

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Нема излаза (No Exit 2022) је филм рађен према истоименом роману Тејлора Адамса из 2017. Хавана Роуз Љу је девојка на рехабилитацији, односно одвикавању од дроге, која је чула да јој је мајка имала мождану анеуризму и да је у болници. Она жели да је види, али њена филмска сестра је не жели крај мајчине болничке постеље. Зато је Хавана побегла из центра и украла аутомобил. Међутим, њено путовање је зауставила снежна мећава и она је била принуђена да ноћ проведе у центру за посетиоце са још четворо људи. Права невоља је настала када је Хавана, тражећи мрежу за мобилни напољу, угледала у паркираном возилу везану девојчицу. Она не зна коме од четворо то возило припада и коме може да верује, али јој је јасно да мора да спаси дете. 

Критички осврт: Ово је трилер са елементима хорора, како га је дефинисао сајт „Heaven of Horror“ (Рај хорора), али ми се чини да режисеру Дејмијену Пауеру хорор жанр ипак више лежи или је хорор који се може видети у овом филму на утабанијим зимским стазама или напросто је део који припада хорору био мање захтеван и временски и што се радње тиче. Кад већ то поменух, трилер део има сасвим добру идеју и врло осредњу реализацију. Читава отмица детета је на врло стакленим ножицама, почевши од мотива до тога да би се дете у колима чији акумулатор не ради сигурно смрзло, тим пре што девојчица има Адисонову болест. При томе је било јасно да очигледан кривац Дејвид Рисдал није једини умешан јер би то било сувише лако решење за причу, тако да саучесништво Денија Рамиреза није изненађење. Дејл Дики већ јесте изненађење, али њена умешаност рађа нова питања на која логика радње тешко може да одговори, а и у причу улеће сувише нагло без иједног хинта пре тога. Некако то радњу чини не претерано интелигентном, а и флешбек који све објашњава је лоше решен.

Дејмијен је у другом, хорор делу филма правио и ефектније сцене, али су критичари на нож дочекали секвенцу када Хавана ушмркава дрогу како би себи дала снаге да из руке извади ексер. Сцена јесте проблематична, али је мени добра. Иако изгледа као посрнула суперхероина која извлачи моћи из крајње погрешних извора, она на крају дана заиста глуми наркоманку која има искуства са дрогом и тај део изгледа реалан. Свакако много реалнији него да је то урадила без анестезије, што дрога и јесте. Свеукупно, филм је узбудљив, има темпо и дијалоге и нема патетике, а и глума је више него пристојна. 

Едукативни моменат: Хавана је глумила наркоманку проблематичног понашања која се није нашла својој мајци на самрти, али јесте болесној девојчици. Њен лик је екстрем, али истина јесте да свака особа, ма колико год нам рђаво изгледала има и својих добрих страна само је потребна прилика да их покаже.

Оцена наставника:

(једва)

Невидљиви чувар (El guardián invisible 2017) је први део шпанске крими трилогије рађен према истоименом роману Долорес Редондо. Марта Етура је полицајка и бивши Еф-Би-Ај агент који треба да реши серију убистава младих девојака у свом родном месту. Но, то није једини проблем са којим мора да се бори јер су „на столу“ и нерешени породични односи и прошлост из детињства која је прогања.

Критички осврт: Ово је буквално крими-причица и то у деминутиву, иако бисте према опису радње очекивали значајно грандиознији, интелигентнији и мистериознији случај. Режисер Фернандо Гонзалез Молина је некако неспретно прелазио преко саме истраге и доказа, тако да није баш најјаснији начин како су полицајци закључили то што су закључили. Но, хајде да кажемо да је доброћудна тетка Ицијар Аиспуру допринела својим тарот картама; на крају крајева овај трилер у некој мери кокетира са натприродним, те отуда и моје занимање за њега. Ликови су листом стереотипи потекли из холивудских филмова и чак и аутентични и жустри Шпанци нису успели да им дају мало свежине. Но, оно у чему је Фернандо свакако успео је да створи добру атмосферу и да понуди сасвим нов начин изградње трилера: да се буквално читава истрага, протагонисти и антагонисти налазе у истој породици. Сви ликови ван те необичне фамилије су крајње маргинализовани, иако би неки од њих можда требало да дођу до изражаја. Ипак, и овако је то испало сасвим солидно и пејзажи које је Фернандо снимио, па чак и дуга, досадна киша, некако су магични у овом филму.

Едукативни моменат: На почетку филма је био цитат Вилијама Џонаса Барклија о забораву, да што више тежимо да заборавимо, то нас више прати. Мудра мисао, а тумачење препуштам вама.

Оцена наставника:

(више мотивациона јер овом филму треба дати шансу)

Наслеђе у костима (Legado en los huesos 2019) је наставак претходног филма. Детективка Марта Етура је добила задатак да истражи скрнављење цркве, али јој се наметнуо случај масовних убистава и самоубистава који се дешавају по истом обрасцу. Уз све то, наново мора да се бори са духовима прошлости, пре свега са својом умоболном мајком Суси Санчез.

Критички осврт: Наставак је дефинитивно бољи од оригинала и овде већ видимо смиренију причу где можемо лакше да пропратимо трагове које Марта и њена екипа прате. Већ у првом делу филма ми видимо да она води битку на три различита колосека, али се они постепено уливају у један и то је изведено врло елегантно. Такође су и односи тако урађени и све имплицира, мада није наглас речено. Јасно је да Марта има проблем са својим филмским супругом Беном Нортовером и да је на помолу љубавни троугао са суцем Леонардом Сбараљом, иако је све некако указивало да ће тај трећи бити њен партнер наочити Карлос Либрадо. Шпанци изгледа не могу без својих сапуњавих ТВ новела, али ако, све је то дозирано. У овом филму бих похвалио глуму, пре свих Мартину и њене филмске маме, те ми се чини да су сада тек обе глумице дошле до свог пуног изражаја. Свеукупно, ово је један заиста добар тлиер са прстохватом вештичарења. 🙂

Едукативни моменат: Свештеник Иманол Аријас је рекао како људи имају право да одлучују, али да увек постоји граница. Дакле, право није право ако наше одлуке угрожавају друге људе и зато и постоје границе.

Оцена наставника:

(одиста може)

Пољупци (XX 2017) је омнибус од четири међусобно неповезане приче са фантастичном и хорор тематиком. Заједничко за све њих је да имају трагичан завршетак.

Критички осврт: Везивна прича је морбидна и гротескна анимација, која није баш ни најјаснија, мада изгледа да неку симболику има. Што се главних прича тиче, оне су различитих квалитета, па и жанрова. Прва прича је најбоља и она ме је „одувала“. Идеја је баш свежа, а реализована је баш како треба и чак је и нарација употребљена сврсихосдно и изванредно. Друга прича је црна комедија и она јесте комична, мада пре свега због главне протагонисткиње Мелани Лински, која је сјајно дочарала свој лик. Трећа и четврта прича су хорори, мада сам убеђен да сам идеју за трећу имао прилике да видим у једној од епизода „Зоне сумрака“, а чак и да нисам, свеједно је идеја већ негде екранизована. И то важи за скоро све приче. Четврта нуди малко другачији угао у односу на њој сличне у другим филмовима, односно другачије се завршава, али збирно гледано ово нису приче које праве неки помак унапред и највише што могу да постигну је да их назовемо солидним. И такав је заиста у збиру цео овај омнибус.

Едукативни моменат: У причи „Немој да паднеш“ четворо протагониста су пронашли древне цртеже на стени. Кејси Адамс их је назвао хијероглифима, али га је Морган Кранц исправио да су у питању петроглифи и у праву је. Петроглифи су слике створене дуборезом, гравирањем, жуљањем или гребањем по површини стена, да би се добила уметничка обрада камених форми и најчешће су повезани са праисторијским културама. Оно што као биолог могу да вам кажем је да је први предак који се бавио овом уметношћу је неандерталац, још пре неких 65.000 година. 

Оцена наставника:

(минусоидна)

13.13.13. (13/13/13 2013) је хорор који се дешава у једном америчком граду на датум означен у наслову филма (већ према неком рачунању времена) када су сви становници скренули с ума и постали екстремно насилни. Настао је хаос и прича прати страдање бившег полицајца Треја Ајерланда, његове породице и пријатеља.

Критички осврт: Режисер Џејмс Кален Бресак је на почетку филма прилично исфорсирао симболику броја 13 и то већ није изгледало добро. И надаље филм није изгледао добро. Све је префорсирано и неуверљиво. Сцене су досадне и развучене више него година од тринаест месеци описана у филму. Глума је прилично лоша. Но, са друге стране не знам ни како би била боља када реакције које ликови треба да одглуме врло често нису логичне у датој ситуацији. Ликови знају оно што не би могли да знају, тешко рањени се шеткају као да је све у реду, а град захваћен таласом незапамћеног насиља је сасвим у реду осим што се чује бука. Последња сцена је само потврдила све ове наводе и колико је филм лош.

Едукативни моменат: Нерационални (а какав би други био) страх од броја 13 назива се трискаидекафобија.

Оцена наставника:

(објективнија би била нула)

Капија (The Gate 1987) је хорор који се дешава двојици другара дванаестогодишњака Луису Трипу и Стивену Дорфу, баш када су им родитељи отишли на пар дана ван града. Стивенова бебиситерка је његова сестра Криста Дентон коју више занима дружење са другарицама и симпатија Шон Фејган, али посвећује пажњу и брату. Све троје ће морати да се суоче са паклом чија се капија отворила у њиховом дворишту.

Критички осврт: Иако ми је било симпатично да гледам мајушног Стивена (који је као клинац природно био фаца, док је као старији много морао да се труди да то буде), опет ми овај филм баш није био најјаснији. Ово је некакав хорор за децу и то јесте чудно јер иако деца воле страшне приче (верујте ми на реч као наставнику) опет ми спој дечјег и хорор филма заиста нема смисла. Наравно да има много и то успешних хорора где се појављују деца и тинејџери, али њих гледа и старија публика, а овај филмић је очигледно намењен претпубертетлијама, годиница сличних као што их имају и два главна дечака у филму. Ово је утолико чудније што у филму има и смрскавање глава, као и њихово отпадање, зомбија (прилично успелог), демона и свега онога што иначе има у филмовима. На крају дана, филм је рангиран ознаком PG-13 (Parents Strongly Cautioned, што би у буквалном преводу значило „строго упозорење за родитеље“) и као такав није прикладан за своју циљну публику, односно оне испод тринаест година.

Сама радња као радња је океј, ништа специјално, са тек пар интересантних (и мислим у каснијим остварењима искоришћених) идеја, уз врло површне и наивне тренутке, тако специфичне за осамдесете. Но, деца су се као глумци показала, а дијалози за тај узраст стварно нису лоши, баш као ни специјални ефекти.

Едукативни моменат: Криста је одбијала апеле свог млађег брата да позове родитеље у помоћ, па су сви преживели паклену ноћ, коју би у супротном можда и избегли. Треба тражити помоћ од других, посебно старијих ако сте дете и ако проблем са којим се суочавате превазилази ваше могућности.

Оцена наставника:

(сасвим солидна)

Логанов бег (Logan’s Run 1976) је футуристички филм рађен према истоименој књизи Вилијама Ф. Нолана и Џорџа Клејтона Џонсона. Година је 2274 и људи живе у куполама где им је на располагању висока технологија и све благодети које може да им пружи, али у којој могу да уживају док не напуне тридесет година. Тада морају да иду на вртешку где их машина убија ласерима, надајући се да ће баш они бити ти који ће бити „обновљени“. Један број људи не верује у ову врсту реинкарнације и не жели да умре, те они беже (тркачи), а њих лови посебна полиција – успављивачи. Централни компјутер има податак да је преко хиљаду људи ипак успело да изађе ван куполе и да пронађе уточиште. Зато даје задатак успављивачу Логану (Мајкл Јорк) да пронађе то уточиште и уништи га. Да би у томе успео, Логан мора да убеди покрет отпора да је и сам тркач, једини међу успављивачима. У његовој мисији ће му помоћи Џени Агатер, која има емотивни интерес и која жели да у уточишту буде са својим новопронађеним драганом, пардон Логаном. 

Критички осврт: Знам да овај филм има много лоших страна, попут сведених дијалога, преглумљавања и глуматања, као и погодних акционих сцена које ама баш све иду у прилог херојству тада млађахног Мајкла, али ово је филм који ми је био најомиљенији као основцу. Напросто не могу да будем објективан.

Едукативни моменат: Иако су имали младост испуњену уживањем, неки житељи града под куполом желели су да побегну. То је било зато јер нису били слободни да проживе живот онолико колико желе. Чак и златни кавез је ипак само кавез.

Оцена наставника:

(без да трепнем)

Закривљеност (Curvature 2017) је прича о младој жени Линдзи Фонсеки, која је изгубила супруга Ноу Бина и покушава да се врати нормалном животу и пословним обавезама. Заправо, таман како се вратила на посао, једно јутро је схватила да је некако преспавала неколико дана и да је неко прогони. Линдзи покушава, уз помоћ пријатеља Зака Ејверија, да се присети шта јој се дешавало тих дана, али ће открити много значајније ствари и велику заверу.

Критички осврт: Режисер Диего Халивис је правио заиста добре кадрове, узео је веома лепу глумицу Линдзи (која и зна да глуми), глумачку легенду Линду Хамилтон и заплет урадио готово идентично заплету у првом делу Матрикса (када је Линдзи прогонио Алекс Лени). Шта је пошло наопако? Изгледа цео филм. Ако занемаримо да је ово тек једна од милион варијанти на тему исте идеје петљања са времепловом, свака сцена је развучена значајно више од праве мере. Филм је преспор и при томе нема узбуђења. Финале је требало да изгледа суперпаметно, али ме заиста није дотакло јер све некако изгледа стерилно и неубедљиво. Посебно је Алексова улога проблематична. Он је човек који прети пиштољем и има тајне договоре са Гленом Моршауером, али се након разговора са Заком потпуно преподобио. Нејасно је шта је он све знао и који су његови мотиви.

Диего је изгледа желео да направи трагичну драму у оквирима акције коју је сместио у оквире паметног трилера и то уоквирио СФ-ом. Бојим се да његове амбиције нису успеле да се сместе ни у један од та четири (под)скупа.

Едукативни моменат: Линдзи је са својим филмским супругом Ноом имала занимљив дијалог и ево, тако га и представљам.
Ноа: То што нешто можемо да урадимо не значи и да треба, тим пре ако ћемо повредити неког.
Линдзи: Да ли је у реду да повредимо неколико људи сада ако ће то спасити хиљаде касније?
Ноа: То би значило да ми знамо будућност, али је не знамо и зато за то нема оправдања.
Линдзи: Да ли треба да живимо као инсекти од тренутка до тренутка?
Ноа: Да, ако покушамо да урадимо најбоље у сваком од тих тренутака.

Оцена наставника:

(то је то)

Звездани ум (Звёздный разум 2022) је руски СФ. Земља је пред колапсом јер се појавио вирус који напада и уништава биљке. Кисеоника је све мање и човечанству прети гушење. Међутим, археолози су у једној пећини пронашли ванземаљске артефакте који су старији од појаве живота и који служе за међузвездана путовања и тераформирање планета. Научници су пронашли погодну планету и послали тим до ње са све артефактима, односно дупликатима које су направили. Посада је направила међузвездани скок, али је он пошао по злу и обрели су се у сасвим непознатом делу свемира. Ипак, пред њима је била планета сасвим погодна да је тераформирају и иако је већина посаде била против, вођа мисије Игор Александрович Корешков је одлучио да покушају. Испоставиће се да ће то бити погубно за све њих, али неопходно за читаво човечанство.

Критички осврт: Дуго времена није било оваквих филмова и баш сам се обрадовао када се појавио један овакав тврди СФ и то са врло пристојном продукцијом и ако не и солидним специјалним ефектима, оно макар са таквом сценографијом. Но, не лези враже, врло брзо је постало јасно да ће овај филм бити онолико далеко од доброг колико су се и астронаути обрели далеко од Земље. Глума је баш, баш лоша, а дијалози још гори. Руси пате од великих речи, можда чак више и од Амера, али је то овде звучало претерано, а због лоше глуме и неуверљиво.

Идеја за филм је одлична, али је реализација била мање него осредња. Све је превише личило на Ејлијена, а радња и ако нема много рупа и рупица, свакако има много питања која почињу са „како“ и „зашто“ које бисмо могли поставити, а тичу се и повремених крајње нелогичних поступака ликова. Ово је један добар покушај који уопште није разрађен, баш као ни ликови у филму.

Едукативни моменат: Уместо да размишљају о другим планетама, научници су се ипак посветили својој и спасили су је. Спас нам неће пружити неки фиктивни светови на које бисмо могли отићи, већ то што ћемо побољшати овај у којем већ живимо.

Оцена наставника:

(на три, али више два)

Лако Је Критиковати 150

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Шишмиш (박쥐 2009) је јужнокорејски филм. Канг-хо Сонг је католички свештеник који се пријавио у медицинску установу као добровољац за проналажење вакцине за смртоносан Емануел вирус који напада само мушкарце Азијате. Експеримент је пропао и сви добровољци су помрли, а са њима и Канг-хо. Међутим, непосредно пред смрт примио је трансфузију која му је не само спасила живот, него га учинила и бесмртним. Но, да би сачувао такво стање морао је да се крије од сунчеве светлости и да пије крв. У том периоду га је мајка његовог друга из детињства замолила да помогне њеном сину који пати од канцера. Канг-хо се молио за њега и овај је заиста чудесно оздравио. Ту ипак није био крај њиховом поновном садруживању јер се Канг-хо загледао у лепу супругу свог друга.

Критички осврт: Режисер Чан-Вук Парк није изузетак од правила које се намеће из азијатских филмова; да сцене морају бити или лепо постављене као уметничке слике или једнако ефектне. Рецимо, када Канг-хо срче крв из цевчице која доводи до вене пацијента у коми, то је без двојбе врло упечатљива сцена и изгледа интересантније него у класичним вампирским филмовима где се забијају очњаци у вратне артерије. При томе, ни ефекти нису лоши, попут оног када Канг-хоу нестају брадавице са лица. Но, оно што је најбоље у овом филму је сама прича која је у основи класична, али је реализована на један другачији начин. Радња се споро развија, али се све време нешто дешава, тако да никако није досадна. Ликови су живописни, а интересантно је да су листом сви конзистентни осим Канг-хоа који се рапидно мења. У ствари, Чан-Вук је успео да ме наведе на то да се Канг-хо променио, како би то (зло)употребио на одличан начин у завршним сценама.

Други део филма је још бољи када љубавнике походи дух човека кога су убили. Те сцене су потпуно померене и урнебесне. Заправо, колико је први део филма суморна драма, са депресивном атмосфером где буквално осећате тегобу коју осећа и Ким Ок-бин, други део је по сензибилитету сасвим другачији и он је врцаво духовит и више нагиње трилеру. Свеукупно оба дела филм чине сјајним.

Едукативни моменат: Канг-хо је наводно силовао жену у кампу где су били очајни људи који су све време чекали њега. Заправо, извео је представу која је имала за циљ да они изгубе веру у њега и да не троше више живот на узалудно чекање. Некада наизглед лоша ствар коју нам неко уради може бити заиста добра по нас. На пример, када нам наставник да лошу оцену, то изгледа као да је нама учинио лоше, а заправо нам је учинио услугу на дуже стазе.

Оцена наставника:

(дефинитивно)

Набијач (The Impaler 2013) је у ствари надимак грофа Дракуле о којем се ради у овом филму. Седморо младих Американаца одлази у Трансилванију у Дракулин замак. Тамо ће их дочекати заносна, али и чудна Дајана Ангелсон, која ће се представити као домаћица замка. Испоставиће се да има скривене и убојите намере.

Критички осврт: Ово је отприлике као сапунска опера Б продукције смештена у филм Ш продукције. Режисер Дерек Хокенбо је имао добру идеју; да направи наопачке причу о Дракули. Сада је он имао своју реинкарнацију, а вољена је имала мисију да га оживи. При томе је требало да убије седморо људи поистовећених са седам демона. Наравно, то је изискивало да ликови покажу карактерне црте које ће их представити демонима налик, односно да буде видљив један од седам смртних грехова. И то баш није функционисало јер сам успео код свега два лика да повежем који су греси у питању, док се код осталих пет то напросто није јасно видело. Но, то је још и мањи проблем. Глума је претерано лоша, радња је досадна, а дијалози сигурно нису јачи аспект филма. Ни низак буџет не помаже, мада је Дерек учинио све што је могао да не користи специјалне ефекте које не може да приушти. Но, свеједно, сцене убиства нису нимало страшне.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да избегавамо седам смртних грехова. То су: superbia (понос), avaritia (похлепа), luxuria (блудност, пожуда), invidia (завист), gula (прождрљивост), ira (љутња, бес) и acedia (лењост). Филм не морате одгледати (и не бих ни препоручио), јер и без тога је јасно да није добро да имамо ове грехе на савести.

Оцена наставника:

(мора)

Пирамида (The Pyramid 2014) је филм о археолозима оцу и кћерки Денису О’Херу и Ешли Хиншо који су пронашли песком затрпану египатску пирамиду, по свему различиту од свих до тада познатих. С обзиром на политичке неприлике у тој земљи, њихов рад је обустављен, али су њих двоје, њихов сарадник Амир К, као и репортер Криста Никола и сниматељ Џејмс Бакли одлучили да ипак истраже пирамиду. Испоставило се да ће то бити кобна грешка.

Критички осврт: Ово би био неки квази фаунд футиџ. Такви филмови где камера неког лика нешто снима умеју да буду врло напорни за гледање, тако да сам више фан уобичајних кадрова. То свеједно не могу да замерим, али могао бих да замерим све остало. Режисер Грегори Лавасер је имао згодну идеју (и заиста поздрављам што није убацио мумију у причу, што би било, најблаже речено, депласирано), али је уопште није разрадио. Чак ју је руинирао и како се крај ближио, било је све горе. Финалне сцене су апсолутно предвидљиве толико да сам могао да причам шта ће се следеће десити иако никад филм до сада гледао нисам. Сцена када Анубис треба да извади Ешлино срце толико је натегнута да је оно просто немогуће гледати без превртања очију. Ово је један од оних филмова где финале урушавају и оно мало ефектних сцена које филм има.

Изгледа да се Грегори ломио око тога ја ли ће обичан хорор са зверком, односно божанством које их тамани једног по једног или авантуру налик на оне које је имао Индијана Џоунс, па је преломио и унео оба. И поред толико дешавања заборавио је да нам објасни намену читаве те пирамиде и шта Анубис заиста хоће. На крају крајева и шта кошчате мачке хоће. Верујем да би се свему томе могла наћи логика, али је свеједно испало некако стихијски, неспретно. Сама прича је чиста класика и ништа новога није донела у поджанру у коме је рађена.

Едукативни моменат: Криста је била бесна на археологе што је пошла са њима у пирамиду и довела свој живот у опасност. И ту је погрешила. Не можемо да приписујемо другима одговорност за властите поступке. Такође, не треба да пратимо друге у поступцима који нису мудри или нису безбедни. Чак и ако то учинимо, они нам нису криви већ смо сами криви што смо поводљиви.

Оцена наставника:

(на три, а може и три на два)

Дони Дарко (Donnie Darko 2001) је прича о момку чије је име у наслову (глуми га Џејк Џиленхол). Он месечари и, према речима психијатра Кетрин Рос, пати од параноидне шизофреније. Дони заиста има халуцинације и приказује му се замишљени пријатељ у језивом костиму зеца, који му открива да је путовање кроз време могуће. Дони је започео истраживање тог натприродног феномена, а како би разјаснио ситуацију у којој се нашао, односно пронашао јој смисао.

Критички осврт: Истина је да нисам Џејков фан, али ову улогу је заиста покидао. Ипак, много више кредита бих дао сценаристи и режисеру Ричарду Келију који је направио врло необичну причу. Она је некако тескобна, иако не сасвим мрачна. Он је дао филму шмек уметничког, али није упао у манир уметничким филмовима наклоњених режисера да као производ добије нешто што је досадно, неартикулисано и споро, често и нејасно. Прича је врло смислена и веома паметна. Ричард у филму преиспитује све; пуританство и двоструки морал друштва, уметност и тренд, религију и науку, школски систем… смисао живота, на крају крајева. Многе теме су овде започете, неке дате кроз детаље, а друге кроз ширу слику, али свеједно довољно да се о њима размисли. Дијалози при томе помажу, али су на мене много већи ефекат оставиле сцене и поступци ликова. Крај јесте жалостан, али је истовремено и маестралан. Ово је филм који је неоспорно квалитетан и који тешко могу да заобиђу еминентни фанови фантастике, али и драме.

Едукативни моменат: У овој причи изгледа као да је животни пут сваког од нас унапред зацртан, међутим када боље погледамо увидећемо да је овде веома важан однос узрока и последице. Да Дони и Џена Малон нису отишли до куће старице, Џену не би згазила кола. Другим речима, сваки наш поступак има последице и боље је да их будемо свесни пре него што нешто учинимо. Пут ће изгледати „зацртан“ јер ћемо моћи да предвидимо дешавања, али ће бити и сигурнији или већ онакав какав желимо да буде.

Оцена наставника:

(без двојбе)

*батерије нису укључене (*batteries not included 1987) је прича о станарима једне зграде који грчевито покушавају да сачувају свој дом, иако је предвиђен за рушење и иако свуда наоколо се гради модеран комплекс. Њихова ситуација је незавидна јер их малтретира Мајкл Кармајн, а кога је платио богати Мајкл Грин. Ипак, неочекивана помоћ стиже у виду мајушних ванземаљаца.

Критички осврт: Ово је један не наиван, већ превише наиван чак и за (наивне) осамдесете филм, али је причица колико-толико смислена. У овом случају имамо некакве трансформерсе у зачетку који личе на минијатурне тањире и помажу убогим људима у згради предвиђеној за рушење. И они поправљају. И без проблема рестаурирају поломљену вазу и керамичку статуу деве Марије, иако су ванземаљци. Чак ни од напредне интелигенције способне за међузвездана путовања не очекујем да прецизно зна како је изгледала ваза и керамичка статуа из неке јефтине продавнице, али добро. Ако сам прихватио да су метални летећи тањирићи живи, те да се размножавају тако што рециклирају конзерве, па онда могу да прихватим и ово, као и то да Хјум Кронин и Џесика Танди имају ресторан који финансијски опстаје на разрушеном градилишту. И да прихватим да читава зграда опстаје, иако станаре на очиглед свих терорише Мајкл Кармајн и да нико ту не реагује, а посебно не полиција, јер је иза целе делатности моћник Мајкл Грин. У једном тренутку Мајкл Кармајн остаје без своје банде, и то је некако објашњено, али и даље остаје нејасно зашто.

Међутим, много тога иде у прилог овом филму. Најпре, број ликова је оптималан и сваки од њих има своју личну причу која је добро уклопљена у општу слику. Иако је режисер Метју Робинс исфорсирао трагедију Хјума и Џесике (мада ни прича Елизабет Пење није баш идилична), очигледно играјући на карту емоција, успео је да сасвим избегне патетику и свака част на томе. Заправо, унео је некакву ведрину и наду и, наравно, срећан и потпуно предвидљив крај, те таквим лепршавим учинио цео филм уз сасвим солидне ефекте за оно доба.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да неке старе вредности не можемо срушити. Не мислим при томе на зграду, она је само метафора, већ на солидарност коју су показали становници зграде и хуманост коју су показали ванземаски тањирићи.

Оцена наставника:

(не баш ванземаљска, више као тањирић)

Гуливерова путовања (Gulliver’s Travels 2010) је модерна верзија и уједно екранизација познате књиге Џонатана Свифта. Гуливер је Џек Блек, који ради као разносач поште у новинској фирми у Њујорку. Како би освојио срце Аманде Пит, плагирао је текстове са интернета и заиста успео да је задиви. И више од тога; она га је лаковерно унајмила као теренског извештача. Поверила му је задатак да отпутује до Бермудског троугла и открије његове тајне. За ту прилику он је добио бродић и све је упућивало на то да ће то бити једно монотоно крстарење, али се наједном појавила олуја, врло необичног изгледа, те прогутала и њега и бродић. Када се освестио, Џек је схватио да су га заробили мајушни људи.

Критички осврт: Џонатан је направио сатиру, пародију друштва коју, на крају крајева, и данас живимо. Аутори филма су се одлучили да не прате тај тренд и рекао бих да су добро одлучили. Мислим да уопште није лако направити сатиру тог квалитета, а да у модерним условима она не изгледа претерано наивно. Наместо тога, направили су једну слатку, романтичну комедију у којој је Џек показао све своје умеће (и други глумци су, мада у значајно мањој мери), симпатичну ако не већ смешну и углавном довољно забавну. Успели су и да пласирају неке поруке о малим људима и великим пословима, користећи се алузијом на висину Лилипутанаца и оне јесу исправне, иако су префорсиране и површне, посебно у контексту савременог капитализма. Но, са друге стране морам да похвалим то да је режисер Роб Летерман избегао сувишну патетику и направио врло успелу сцену како је Џек убедио Лилипутанце и њихове непријатеље у бесмисао рата.

Углавном, ово је причица (деминутив је једини могућ) са радњом која се дешава по обрасцу (успони и падови главног протагонисте у најбуквалнијем смислу се одвијају према обрасцу) и која је сувише бајковита чак и у реалном свету. Амери (још на школском узрасту) имају ту ружну поделу људи на лузере (губитнике) и винере (победнике) и ово је типична прича о једном лузеру који на крају постаје винер. Не само да су такви преврати неуверљиви (у овом конкретном филму баш, баш нису били уверљиви), већ ми је и читава подела људи на такав начин лично врло одбојна, а овде се пласира као нормална.

Едукативни моменат: Џек Блек је за себе сматрао да је ситан, али његов пријатељ Лилипутанац Џејсон Сигел га није тако видео јер је за њега и његов народ урадио много добрих ствари. Нико није ситан ко за друге људе чини добро.

Оцена наставника:

(ту негде, ако не и мање)

Чаробњаци (Wizards 1977) је цртаћ о два брата чаробњака која су живела у постапокалиптичном свету где је радијација претворила људе у мутанте. Након те необичне апокалипсе пробудила су се бића из бајки и населила добре земље. Она су живела у миру 3.000 година и баш када су прослављала јубилеј благостања, њихова краљица је напустила забаву и повукла се у свој дом. Зачуђени, виле, вилењаци и патуљци пратили су је до њеног дома да би открили да је родила близанце – два чаробњака – једног доброг и једног злог. Након много година њих двојица су се сукобила и добар је победио. Он је протерао брата у земљу мутаната. Након још много година, зли брат је успео да окупи армију која ће покорити бајковите земље. Једини спас за вилинске земље је да добри брат дође до злог и да га победи још једном.

Критички осврт: Цртаћ је по много чему изненађујући. Он најпре почиње нарацијом праћеном преслатким цртежима налик на оне из старих књига бајки које сам читао као дете, а онда бајка добија сасвим другачији сензибилитет. Анимација је крајње необична, сасвим извесно из неког алтернативног стрипа (мада ту има обиља различитих техника и стилова), а сама прича напросто одише контракултуром. Због експлицитних сцена насиља, па и еротике, ово је бајка за одрасле, а и њен наратив је паметан и садржи метафоре које превазилазе дечји узраст.

Зли маг Блеквулф већ на самом почетку креира идеологију тако да себи обезбеди власт. И шта прво чини? Шаље своје убице да униште све оне који верују у идеале, овде преточене у магију. Потом шири национализам, односно шовинизам везујући се за остатке онога што су људи ископали и што сматрају делом своје историје. Неважно је, при томе, што је та историја заправо била рат који их је и довео у ужасно стање мутаната, а још мање важно што од тих остатака они стварају оружје. Све врло брзо поприма обележја немачког нацизма, али филм и даље нуди актуелност јер рат је завршен (нејасно је када), а спрема се нови. Сам рат је чудно замешатељство епске фантастике, тј. очигледне асоцијације на „Господаре прстенова“ и документараца из Другог светског рата. Занимљиво је да епске битке између два брата чаробњака нема, већ се све завршава неочекивано, у маниру овог филма. Можда је ово пародија на поменуте „Господаре“, а можда и на сам живот коме сами не дозвољавамо да буде бајка, али у сваком случају врло успело и врло креативно.

Едукативни моменат: Када је Елеонор рекла како су покушали, Аватар је узвратио да је то нешто највише што неко може да учини. Иако нам не изгледа довољно, посебно када не успемо, Аватар је потпуно у праву.

Оцена наставника:

(свакако)

Хеви метал (Heavy Metal 1981) је филм рађен према узору на истоимени часопис, познат још од 1977. по стриповима из области научне-фантастике (стимпанка, посебно) и еротици. Астронаут је са путовања донео поклон својој кћерки, а који је пронашао у свемиру. У питању је била зелена светлећа кугла. Међутим, кугла је заправо живи ентитет и злокобан, те је убио астронаута, а кћерку приморао да гледа застрашујуће приче у којима је учествовао.

Критички осврт: Ово је заправо омнибус из много прича која немају много везе једна са другом. У некима од њих су препознатљиви мотиви других прича, попут „Џона Картера“, али је свеједно све то врло маштовито уз крајње интересантну анимацију. Има ту и мало пародије, рецимо на „Одисеју у свемиру“, али ништа претенциозно, чак симпатично. Међутим, шале на рачун религије, расизма и других тема прилично су смеле, баш као и еротски делови у овом цртаћу. Но, цртаћ помера границе, другачији је, одважан и самим тим свакако поштовања вредан.

Едукативни моменат: Кугла је на крају била уништена јер је потценила девојчицу и снагу прича. Никад не смемо потцењивати било кога и било шта, јер ће се лако десити да будемо побеђени.

Оцена наставника:

(сигурна)

Лига правде – Тама: Рат Апокалипса (Justice League Dark: Apokolips War 2020) је тридесет и осми по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. У овој верзији суперјунаци су се ујединили у Лигу правде и састанак ове лиге сазвао је Супермен како би упозорио своје саборце на опсаност од Дарксајда. Дарксајд је супезликовац који се налази на вештачкој планети Апокалипса и ради управо оно што назив те његове планете и означава. Већ је уништио неке светове и Супермен је уверен да ће и Земља бити мета. Зато је позвао своје суперјунаке како би га они напали први. Они су кренули са Суперменом на Апокалипсу и, нажалост, изгубили су. Након две године Дарксајд је владао руинираном Земљом, преко Бетмена (коме је претходно испрао мозак) и преплашеног Лекса Лутера. Ипак, неки јунаци су преживели и почели да се регрупишу како би пружили отпор.

Критички осврт: Ово је једна прилично једноставна, а компликована прича. Једноставна је поставка, али има много ликова са различитим (углавном злосрећним) судбинама, тако да је то прилично тешко пропратити. Или да вас просто не занима много који су све то споредни ликови и уживате у акцији, а није да је нема. Ликови Фурија су врло маштовити. У једном тренутку Дејмијен Вејн и Бетмен испред Дарксајда имају сличан разговор као и Лук Скајвокер и Дарт Вејдер испред императора у „Звезданим ратовима“ и то је такође врло симпатично. Тим пре што Дејмијен има сабљу врло налик на светлосну, односно џедајску. Онда је уследила битка и веома слична дешавања, али завршетак те сцене се у ова два филма сасвим разликује. Заправо, у финишу се дешава обрт за обртом и то уопште не изгледа лоше. Крај је преодличан. Стварно је студиозно, инвентивно и за сваку хвалу урађен цртаћ.

Едукативни моменат: На самом почетку филма је писало: прихвати ствари које не можеш да промениш, имај храбрости да промениш ствари које можеш и буди довољно мудар да знаш разлику. Сасвим довољно, али свакако треба видети и цртаћ.

Оцена наставника:

(сигурна)

Константин – Град демона: Филм (Constantine City of Demons: The Movie 2018) је филм о јунаку из наслова, који је личност Ди-Сијевих стрипова. Он поседује магијске вештине, али је његов живот далеко од чаробног. Након једне од његових криза, појављује се његов пријатељ из детињства и младости Час Чандлер. Он га моли да му спасе кћерку која је у коми и за коју Час верује да је под црном магијом. Испоставиће се да је у праву и да ју је запоседнуо демон који очекује Константина у Лос Анђелесу. Он тамо одлази са Часом и демон га дочекује у свом личном паклу. Нуди му посао у замену за душу девојчице и Константин га прихвата, али нити је задатак лак, нити је демон партнер који се држи погодбе.

Критички осврт: Режисер Даг Марфи је одржавао заиста језиву, мрачну атмосферу током филма и није је испуштао до самог краја. Крај није срећан, иако јесте повољан за добру страну, што је јако добро уклопљено у целу причу. Прича ми се баш допада јер није ни преједноставна, а ни прекомпликована и прилично је паметна. Малко је чак ишла и корак даље јер се овде, осим магије, појављује право правцато божанство Миктлантекутл (бог смрти према веровању Астека), као и персонификација читавог града Анђела. То је заиста инвентивно, с обзиром на то да такви ликови нису баш уобичајена појава међу суперхеројима.

Едукативни моменат: Константин је упозорио пријатеља да мора да плати велику цену за спас своје кћерке и заиста ју је и платио, на најгори могући начин. И то је оправдано, наравно, али треба да будемо свесни да различите погодности различито коштају и на нама је да пресудимо да ли ћемо ту цену платити.

Оцена наставника:

(добра)

Лако Је Критиковати 148

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Дежа ви (Déjà Vu 2006) је филм о агенту Бироа за алкохол, цигарете, оружје и експлозиве САД Дензелу Вошингтону, који ради на случају масовног масакра, последице терористичког бомбашког напада у Њу Орлеансу. За Дензела се заинтересовала посебна служба Еф-Би-Аја, која има и посебан начин праћења догађаја. Дензел открива да није у питању само софтвер и да оно што они имају може да се искористи за много више од пуког посматрања прошлих догађаја.

Критички осврт: Допао ми се лик који је изградио Дензел, пре свега зато што није набријани агент каквим би га начинили неки други глумци. Он је непосредан и шаљив, али се уозбиљи када ради посао. Изашао је из клишеа, а то су мање-више урадили и други полицајци, чак и Вал Килмер. И наместо уобичајене тензије (која се пласира из трилера у трилер, па из трилера у крими-серије и назад) између разних врста полиције (знате оно када сви хоће да имају ингеренције над случајем), овде је приказан завидан ниво кооперације, што је такође другачији приступ.

Прича је много добро почела, мада ми је нејасно зашто се Дензел баш заинтересовао за изоловани случај несрећне Пауле Патон, када је већ радио на случају са преко петсто убијених. Но, хајде, нешто га је заинтересовало, а морам признати, филм је врло брзо заинтересовао и мене. И заиста држи пажњу, пре свега интересантном, паметном причом и врло брзом динамиком. Акционе сцене су прилично добре, а трка аутомобилима, која је обавезна у оваквим филмовима, изведена је невиђено (и никад виђено до сада и сасвим узбудљиво). Наравно, путовање кроз време је увек проблематично, а у овом филму апсолутно проблематично и уз неминовне парадоксе, али то је у овом случају некако опростиво.

Едукативни моменат: Када је Вал питао Дензела да ли има питања, овај му је одговорио да да би имао питања, мора најпре нешто да сазна. И у томе и јесте кључ образовања; морамо сазнавати о свему да бисмо постављали питања и – учили.

Оцена наставника:

(на четири или четири на пет)

Играчи умом (MindGamers 2015) је филм о групи младих и ингениозних људи који су осмилили начин да повежу мозгове људи. Њихово откриће је револуционарно, баш као и технологија коју користе и која има много више могућности у односу на то што су они веровали.

Критички осврт: Аутори филма су се одлучили да узму гомилицу младих и лепих људи, те је режисер Ендру Гот неке сцене дотерао да личе на музичке спотове. Филм заиста подилази млађој публици, којој је и намењен, на крају крајева, али јој не пружа изазов. Дијалози су прозаични, што је било својеврсно мајсторство с обзиром на тему, а мотиви су крајње приземни. Ендру је желео да пружи младима нов поглед на науку и научнике, приказујући их што је могуће више кул, како по изгледу, тако и по тематским журкама које су, како сам разумео, сваковечерња активност у кампусу. И ту популаризацију науке поздрављам, али то је и даље површан поглед. Главна порука филма – да је наука стварна и да је треба пригрлити (што смо видели написано пре одјавне шпице) сувише је бледа у току саме приче. Изговорила је то додуше Мелија Крејлинг и тако се нешто испоставило у срећној алтернативној реалности, али је та порука некако скрајнута.

Погодност овог филма је расута радња јер се бави разним димензијама или исходима стварности. Расута пажња је опет својствена младима, а овде је то требало да да и неки уметнички шмек. Не могу да грешим душу, има ту неке лепоте и интересантних, па и ефектних детаља (попут бала на коме се сви повезују и покретима дочаравају супертечност), али истовремено делује и неартикулисано. Но, некако је Ендру успео да повеже и мозгове протагониста, у значајно мањој мери и њихове поступке и да да колики-толики смисао целој тој причи. Гледам овај филм као један заиста добар покушај који са једне стране прави бравурозне детаље, али са друге пада попут нежне Антоније Кембел Хјуз са крова високе зграде.

Едукативни моменат: Наука напредује и сваким даном је све импресивнија, али то не би била без свих оних који се њоме баве или ће се бавити. Ако желите и ви да будете импресивни, бавите се науком.

Оцена наставника:

(танкица)

Спирала (Helix 2015) је футуристички филм који се дешава у граду подељеном на три зоне. У првој зони живе богати и повлашћени, док је друга зона у руинама. У њој се налази млади полицајац Марк Пети, који је због херојског дела унапређен да буде део полиције прве зоне. Ово унапређење ће Марку ипак донети само проблеме који иду дотле да су га чак оптужили за убиство које није починио.

Критички осврт: Многе ствари у овом филму сам некако пропустио, а прва је херојско дело млађахног Марка. Подела града на зоне је изгледа алузија на глобалну поделу на земље првог, другог и трећег света, али то режисер (и сценариста) Ерик Пети (претпостављам Марков брат) није истакао у први план. Он је истакао крими причу која није ништа нарочито и која се завршава врло млако, нејасно и нагло. Има ту још много нејасних делова, као и сувише погодних, па је јунаку дато много времена и прилика да се избави из немогућих ситуација, а његова пратиља Елфина Лук разбуцава тројицу рмпалија као од шале (и то два пута). У реду је ефекат изненађења, али ипак не изгледа уверљиво. Туче изгледају сувише смушено, а глума, па она и не изгледа.

Едукативни моменат: Марк се на крају одлучио да не прихвати раскош прве зоне, већ љубав особе која је његову љубав и заслужила – Елфине. Свако место, свака зона је добра ако сте са особом или особама које су вам драге.

Оцена наставника:

(на два)

Истребљење (Extinction 2015) је постапокалптични филм са зомбијима. Након девет година од последњег напада, у забаченом и напуштеном насељу на северу, животаре Метју Фокс и Џефри Донован у две суседне куће. Њих двојица не разговарају међусобно и сваки се сналази како уме, а Џефри уједно и одгаја кћерку Квин Маколган. Иако су убеђени да је опасност од зомбија прошла, љуто су се преварили; они долазе и много су опаснији него што су били.

Критички осврт: Зомбији који еволуирају (током једне генерације што је нонсенс, али хајде) већ су виђени у „Притајеном злу“. Но, овде је то изведено некако злокобније и уверљивије, тим пре што уопште нисам сигуран да су у питању зомбији или „само“ заражени, а и маске су врло гадне (и врло налик онима у „30 дана ноћи“). Сцене су прилично застрашујуће и давно нисам гледао хорор који је толико страшан. Некако су те сцене урађене тако да је ишчекивање горе од саме акције која ће уследити, мада је и она у доброј мери страшна. Режисер Мигел Анхел Вивас није правио класичне „тргни публику уз изненадне, јаке звуке“ сцене, али јесте направио прилично спор хорор, што је необично за овај жанр. Некако је фокус више усмерио ка драми коју доживљава троје преживелих и који су у неочекиваним односима за последњу тројку на свету, што и јесте адут овог филма. Зомбији су више као некакав зачин. Можда је Мигел био свестан да је хорор део филма компилација виђенијих филмова (попут поменутог „30 дана ноћи“, а када је Метју заробио зомбија, то врло личи на сцену из „28 дана касније“), па је желео да истакне идеју која је колико-толико инвентивна, односно саму поставку односа између протагониста. А можда је и Мигел ипак Европљанин који од филма тражи ипак нешто више од пуке акције, што би пружио просечан Американац у оваквој некој причи.

Акција није тако честа, али је ефектна. Рецимо, прва сцена која се дешава у аутобусу је одлична. Сам ледени амбијент, који је Мигел изабрао, заиста је добар. Добри су и глумци, а најбоља је била заправо девојчица Квин. Џефри се мало више бечио него што је потребно, а можда му је то и тик, тешко је рећи. Сама радња има неких пропуста, па је заиста тешко замислити ситуацију да су одрасли затворили мало дете у подрум, па таман и ради заштите, а и нејасно је како актери само спрат ниже не чују буку коју праве Џефри и зомби. Такође, оно што филму недостаје је малко више емоција. Обично у америчким хитовима претерају са тим, па све постане патетично, али овде је већ друга крајност. Но, свеукупно, мане филма су мање од врлина и ово је врло солидан зомбијевски филм.

Едукативни моменат: Џефри је био љут на Метјуа, свакако са разлогом, али је одлучио да склопи примирје јер сам није могао да помогне Квин. Некада ћемо због виших, племенитих или на било који начин битних циљева морати да превазиђемо нетрпељивост према некоме и то је у реду. У тимском раду на послу то је и професионализам.

Оцена наставника:

(мртва, као зомби)

Ибиза немртва (Ibiza Undead 2016) је филм о тројици пријатеља који су одлучили да се проведу на острву из наслова. Зомби пандемија већ је присутна, али је Ибиза означена као безбедно место где млади могу да лудују. Међутим, испоставља се да то ипак није случај.

Критички осврт: Ово је један филмић режисера Ендија Едвардса који је желео да направи нешто налик „Шону од мртвих“, али му то није пошло за руком. Форе у филму напросто нису смешне, а тек нису пародирани сегменти филмова из осамдесетих (на које је требало да асоцирају сцене обојене у црвено, жуто и зелено). Емоције ликова су површне, а сами ликови потпуни стереотипи. Додуше, глумци који их тумаче имају заиста занимљиве физиономије и трудили су се, није да нису. Причица је већ виђена више пута, са предвидљивим колажима познатих журки са Ибизе и расних лепотица. Крај донекле поправља утисак, мада је завршна сцена потпуно опште место.

Едукативни моменат: Ед Кир је настрадао јер се није информисао како се инфекција преноси. Ово је иначе реална опасност и вреба и мимо зомби апокалипсе, рецимо у случају сиде и других заразних болести. Зато је неопходно бити информисан о могућим путевима заразе и самим тим ћемо знати како да се заштитимо.

Оцена наставника:

(ипак не може три)

Мастило (Ink 2009) је филм о бићима која егзистирају у паралелној димензији, али могу да се неопажени крећу међу људима. Њих чине две завађене стране – Приповедачи који доносе лепе снове и Инкубији који доносе кошмаре. Осим њих, ту су и Луталице које су неопредељене. Један од ових трећих, Инк (мастило) је отео душу девојчице Квин Хунчар са намером да је преда Инкубијима, како би постао један од њих. Приповедачи покушавају да је спасу и зато су потражили помоћ слепог, али моћног духа Џеремија Мејка, који је све снаге фокусирао на то да у ову акцију уведе девојчициног оца Кристофера Сорена Келија. Кристофер изгледа незаинтересовано за рођену кћерку, али у ствари има много проблема са којима се бори. Оно што он треба да уради је да одреди приоритете и среди свој несрећни живот.

Критички осврт: Јако су ми се допале туче на почетку између оних који доносе лепе снове и носатог јер се сав разбацани намештај враћа на место. Није то ефекат богзна какав, а и види се да филм није буџетан, али ми се допала идеја. Чак ми се и глума допала. Једино ми се није допао онај сноп светлости ка небу, толико битан Америма, а у овом случају беспотребан, али иначе све остало јесте. Режисер Жамин Винас је урадио одличан посао. Дао је себи одушка да, као и сваки уметник, има те тренутке апстракције, али прича је сасвим смислена. И добра је и, додуше, предвидљива, али ако. Има емоцију, има поруку и оригинална је. Ликови су интересантни, баш као и реплике. Маски и није било толико, али и оно што је било боље да није. Инкубији су имали занимљив изглед, али главни протагониста није. Разумем да је морао да има маску и да је морао да буде ругоба, али са оноликим носем заиста је испао „треши“.

У ствари, овај филм је можда прави смер у којем би независна продукција требало да се креће у односу на мејнстрим. Она би требало да укаже на неке друге погледе у односу на оне опште прихваћене и самим тим комерцијалне и не нужно квалитетне; да буде права алтернатива.

Едукативни моменат: Џереми је рекао како се тек након понижења сетимо ко смо. И то је тачно, а ја бих додао да је можда начин да избегнемо понижење да знамо ко смо све време. Ко разуме, схватиће.

Оцена наставника:

(мајушни минус)

Индијана Џоунс и последњи крсташки рат (Indiana Jones and the Last Crusade 1989) је трећи наставак о пустолову археологу из наслова. Овога пута он јури за светим гралом, заједно са својим оцем Шоном Конеријем, којем је тај артефакт фасцинација. За грал је заинтересован и богати Џулијан Главер, али су заинтересовани и нацисти. Но, само старији и млађи Џоунс могу да му уђу у траг и при томе избегну све замке које га окружују.

Критички осврт: Ривер Финикс је одлично урадио улогу младог Индијане, тачно приказујући карактер који је изградио Харисон Форд у претходним наставцима. И остали глумци су били на висини задатка, а однос Шона као ћалета и Харисона као јуниора заиста је урнебесан. Филм је баш духовит и има много добрих фора, сасвим луду динамику и, иако има што предвидљивих, што наивних детаља, дефинитивно није разочарао као трећи наставак.

Едукативни моменат: Испоставило се да свети грал уопште није од злата и украшен драгим камењем, већ је најобичнија дрвена посуда. Скупоцене и светлуцаве ствари нису обавезно и вредне.

Оцена наставника:

(ништа слабија од оних за претходне наставке)

Робин Худ: Мушкарци у хулахопкама (Robin Hood: Men in Tights 1993) је пародија на филмове о јунаку из наслова. Робина Худа тумачи Кери Елвес, који се вратио са крсташког похода и затекао немилу ситуацију код куће, у родној Енглеској. Наиме, порезници принца Џона (Ричард Луис) конфисковали су му породични замак, односно одузели целокупно имање. Зато се он повукао у Шервудску шуму како би организовао побуну против принца, узурпатора престола.

Критички осврт: Нису баш све форе успеле, али има стварно смешних. Рецимо да је ово стандардни рад режисера Мела Брукса, који није добар као „Свемирске лопте“, али није ни лош. Одабрао је солидне глумце, али су се мени некако највише дојмили Ричард и Ејми Јасбек. Мел је некако заборавио на споразум између чаробнице Трејси Алман и Ричарда, а и цео филм ми је нефокусиран и збрзан јер је, чини ми се, желео да обухвати што је могуће више сцена из оригиналних филмова. Но, свакако је филм забаван и држи пажњу.

Едукативни моменат: Иако су у хулахопкама, Робин Худ и његова дружина су се херојски изборили са тиранима. Одело не чини човека, рекла би мудра пословица.

Оцена наставника:

(с минусом на квадрат)

Чаробњаци с Вејверли Плејса: Филм (Wizards of Waverly Place: The Movie 2009) је филм рађен на основу итоимене Дизнијеве серије. Породица Русо (главни протагонисти и чаробњаци) одлучили су да оду на породични одмор на Карибе. То најмање прија кћерки Селени Гомез, која се у једном тренутку толико наљутила на своју мајку Марију Каналс-Бареру да је пожелела да се њени мајка и отац (Дејвид Делиз) никада нису ни срели. Да невоља буде већа, то је пожелела док је држала чаробни штапић, па се то и остварило. Сада је све троје деце упало у невољу; ако се њихови родитељи никада нису срели, њихова егзистенција је (логиком ствари) доведена у питање. Једино што их може спасити је камен снова, који се налази на Карибима, али пут до њега је врло опасан.

Критички осврт: Увек ми се свиђуцкала ова серија на Дизнијевом каналу јер је била СФ (наравно), маштовита и духовита. Сада је требало направити филм који ће надмашити просечну епизоду и режисер Лев Л. Спиро се за ту сврху послужио триком; изместио је радњу из уобичајеног амбијента чак на егзотичне Карибе. Јасно је да то није довољно, па је ту направио мало замешатељство налик на оно из „Повратка у будућност“, те су се деца главни протагонисти (овог пута због несмотрене магије, а не због несмотрене промене догађаја у прошлости) нашли у истој ситуацији као и Мајкл Џеј Фокс у поменутом филму. Ту је додао и мало авантуре попут оне у Индијани Џоунсу (са значајно мање изазова, али ово је ипак ТВ филм, па је опростиво) и прстохват емоције изеђу Дејвида Хенрија и Селене, те добио симпатичан породични филм. Више од тога није могло, тако да је то сасвим у реду.

Лев је почетак искористио да малко представи ликове, посебно проблематичну Селену и штреберског јој брата Дејвида Хенрија, што је такође у реду јер недајбоже може да се деси и да неко пожели да погледа филм, а да није погледао серију. И заиста, може да се прати без тог предзнања. Нема шта, филм је технички одрађен сасвим добро, те са врло пристојним специјалним ефектима. При томе, довољно је динамичан и забаван, а и пружа лепе поруке. Недостаје му хумора, али не можемо имати све, зар не? Има и мало пропуста у радњи или макар нејасноћа, посебно када су мотивација и отрежњење Маријино и Дејвида Делиза у питању, али није толико проблематично.

Едукативни моменат: Дејвид Хенри није успео у чаролији у којој Селена јесте јер је чаролија захтевала да је направи онај ко има добре намере. Селена је желела да спаси своју породицу, што је додуше желео и Дејвид Хенри, али је при томе желео и да буде заслужан. Када радимо нешто од срца, заслуге нису значајне.

Оцена наставника:

(колика-толика)

Лего Бетмен: Филм – Ди-Си суперјунаци, уједините се (Lego Batman: The Movie – DC Super Heroes Unite 2013) је филм базиран на видео-игри „Лего Бетмен 2: Ди-Си суперхероји“. Лекс Лутор је негативац који жели да победи на председничким изборима, а да би у том успео потребна му је помоћ другог негативца Џокера који уме да направи посебан гас. Тај гас чини да га људи заволе. Једину сметњу коју Лекс види је Супермен, па му Џокер помаже и да нађе криптонит (минерал који лоше утиче на Суперменове моћи). Међутим, на трагу им је Бетмен, тако да је и он препрека коју треба премостити.

Критички осврт: Ово је сасвим просечно добра лего епизода и немам богзна каквих замерки. Могло је да буде више хумора, рецимо, мада је режисер Џон Бартон покушао у пар наврата да направи неке форе.

Едукативни моменат: Бетмен никако није желео да прихвати Суперменову (нити било чију помоћ) јер му је филозофија била да може да се ослони искључиво на сопствене снаге. На крају је био принуђен да потражи помоћ и победио је. Свакако треба да будемо самостални, али не и самодовољни; многе послове ћемо боље завршити тимски.

Оцена наставника:

(минус)

Лако Је Критиковати 147

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Футурама: Бендерова игра (Futurama: Bender’s Game 2008) је трећи по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Серија се дешава у будућности 1.000 година касније и прати судбине јунака запослених у фирми за доставу. Како би достављали својом свемирском летелицом, потребна им је тамна материја као гориво. Међутим, цена тог горива је невероватно скочила, а због економских калкулација Маме, која поседује једини рудник тамне материје на свету. Професор, вођа достављача (и уједно главних јунака), упознао је свој тим са својим радом који је обављао за Маму и обелоданио да је он тај који је открио да тамна материја може бити гориво. Међутим, у исто време је открио и начин како да та иста материја постане безвредна, а уз помоћ кристала који је створио. Невоља је што не може да се сети где се тај кристал налази, па се цео тим дао у потрагу како би Мами помрсили конце. Но, Мама није противник за потцењивање.

Критички осврт: Као и други цртаћи „Футураме“ и овај је стандардно добар. Иако изгледа да сваки лик има неку своју причу, оне су се успешно повезале у јединствену и овог пута епску фантастику.

Едукативни моменат: Бендер се жалио како не може да има маште, на шта ми је Фрај рекао да то не зна док не покуша. И покушао је и створио читав један маштовити свет. Добар савет је Фрај дао.

Оцена наставника:

(минушчић)

Футурама: У дивљим зеленим даљинама (Futurama: Into the Wild Green Yonder 2009) је четврти по реду филмова рађених на основу серије „Футурама“. Овај пут јунаци се суочавају са бахатим богатим Леом који хоће да уништи пола галаксије и сав живи свет у њему како би саградио највећи терен за мини голф икад. Спорадично, јунаци се боре да сачувају тај драгоцени живот, посебно Лила, која се придружила еко-феминисткињама. Фрај, који је стекао способност да чита мисли, а због незгоде коју је доживео, доспео је у контакт са култом који зна неке велике тајне свемира и који је такође за то да се сачува живот. Посебно је важно да Лео не уништи љубичасту звезду и Фрај добија задатак да је сачува.

Критички осврт: Нема шта, „Футурама“ је сјајна, а и увек актуелна тема заштите животне средине обрађена је на њихов, изокренути и оригинални начин.

Едукативни моменат: У цртаћу постоји Енциклопод који чува ДНК свих изумрлих и угрожених врста. У стварном животу ми морамо да будемо Енциклоподи и да чувамо врсте које су са нама на планети Земљи.

Оцена наставника:

(мини, као и терен за голф)

Лига правде: Нова граница (Justice League: The New Frontier 2008) је други по реду у низу цртаћа о Ди-Сијевим суперхеројима. Зли ентитет „Центар“ има намеру да уништи човечанство и војска може да га победи само ако се удружи са суперхеројима. Проблем је што људи не верују супер-људима.

Критички осврт: Радња је превише расута и нејасно је зашто су неке сцене ту. С једне стране, режисер Дејв Булок је вероватно желео да пропрати еволутивни ток сваког лика, али ликова је превише, тако да сецкане сцене не изгледају ни повезано, ни конзистентно. Свакако није постигао ефекат. Међутим, сетио се нечега што нико није; да спали Суперменов плашт. У реду је да Супермен буде нерањив, али за одору заиста нема оправдања.

Прича је тенденциозно америчка и патриотска, мада неки наговештај критицизма према вијетнамском рату има. Наравно, све је то праћено добром дозом патетике и испразних говоранција. Једино што у овом филму ваља је акција, која је интересантна, колико и ентитет са којим се суперјунаци боре. Такође, готово сваки јунак је употребљен на прави начин. Ипак, то није довољно.

Едукативни моменат: Тек када су јунаци премостили своје разлике и међусобне конфликте, могли су да победе врло моћног непријатеља. Ми не морамо баш да се боримо са непријатељима, али са проблемима свакако. И боље ћемо их решити ако се удружимо и превазиђемо међусобна неслагања.

Оцена наставника:

(на три или три на два, свеједно)

Лего Ди-Си суперхеројски стрип: Флеш (Lego DC Comics Super Heroes: The Flash 2018) је седми филм из серијала о лего Ди-Си суперхеројима. Овог пута члан Лиге правде који је у фокусу је Флеш, најбржи од свих. Он среће мистериозног Обрнутог Флеша који је још бржи и очигледно има зле намере. Флеш покушава да га стигне и у њиховој јурњави они постижу такву брзину да се отворио временски тунел и Флеш завршава наново у истом дану. Сваки пут проживљава исте догађаје и сваки пут јури за својим противником, али је учинак исти. Све док једном није успео да достигне већу брзину и завршава у блиској будућности, али без моћи и са сазнањем да су сви, укључујући и његове суперхеројске пријатеље, љути на њега. Врло брзо му његов непријатељ открива да је то његово замешатељство и да неће остати на томе. Флешу не преостаје ништа друго него да затражи помоћ чаробњака.

Критички осврт: Као и сваки други филм о Лего јунацима и овај је симпатичан, забаван и поучан, али би свакако мало више хумора помогло.

Едукативни моменат: Флеш се на крају одрекао ултимативне моћи јер је сматрао да ниједан човек не треба да је има. И ја мислим да је то добро размишљање јер ниједан човек није савршен.

Оцена наставника:

(сигурица)

Лего Ди-Си суперхероине: Средња за суперзликовце (Lego DC Super Hero Girls: Super-Villain High 2018) је још један лего филм, овог пута о дешавањима у средњој школи за суперхероине. Лена Лутор је млађа сестра зликовца Лекса и жели да надмаши његову славу. Зато се ушуњала у средњу школу за суперхероје и маскирала у директорку те школе. Тамо је изманипулисала неколико ученица да пређу у „нову“ школу, која има више „практични“ приступ. Сада, маскирана у директорку те школе, даје им задатке који су наводно практичан рад, а у ствари су крађе врло моћних предмета.

Критички осврт: Ово је слаткаст (не баш сладак јер та реч не садржи довољно шећера) лего филмић који има циљ да лего играчке прода и девојчицама и њима пружи њихов део суперхеројштине. Битке ласерима и биљкама месождеркама, па и џиновским маљем ако треба, једнако су женствене, као што су и жестоке, поручује режисерка Елса Гарагарса. Осим што поручује девојчицама да је лего сјајна играчка, да је бити суперхероина исто што и принцеза са супер-моћима и да је тимски рад оно што нас чини комплетним, Елса шаље још неке поруке, мада верујем да је то већ несвесно.

Ако занемарим да ми мотиви суперјунакиње Чите уопште нису јасни, позабавио бих се Лениним ликом. Она није примљена у школу суперхероја из очигледних разлога јер нема супер-моћи, а и зла је. Не бих рекао да није довољно паметна јер је без проблема одглумила чак две одрасле особе и то директорке школа, а и добар део суперхеројки су приказане као гускице које чекају да им Бет-девојка, као доказана паметница, каже шта да раде. И то је још један проблематичан део јер о каквим се онда заиста суперхеројима ради и шта јесу вредности за једно дете које промовише Елса? Ако су мање обдарене интелигенцијом онда треба да слушају шта им паметнији каже? То је, најблаже речено, престрашно. Но, враћам се несрећној Лени која, иако ингениозна, ипак није ђак школе и школује се од куће, макар верујем. И то тако што изучава злочин и пошто је на листи (са одраслим криминалцима) оцењена са Бе (а не са А као сви остали) одлучује да се докаже. И то уз помоћ супер-напредне технологије која кошта милијарде и коју она без проблема користи… Чак и за наиван дечји цртаћ заиста је превише. Наравно, потпуно је бесмислено да крећем у дубљу анализу поставке самог тог друштвеног система, где злочине чине деца и уједно их решавају, или у психологију одбачене девојчице о којој нико не води рачуна, међутим, запањујућа је лакоћа Елсине површности која пласира све то. При томе Елса није показала инвентивност ни за трачак већу од гомиле, али гомиле цртаних серија и филмова који се баве малим принцезама и њиховим нереалним проблемима. У овом лего филму нисам видео нити једну сцену за коју могу да кажем да је иоле ефектна, а о хумору боље да не кажем ништа.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да ћемо много више постићи ако сарађујемо са неким наместо да се са тим неким такмичимо. И то тврде сви светски методичари, а и ја, као један од њих, придружујем се том мишљењу.

Оцена наставника:

(без плуса)

Принцеза невеста (The Princess Bride 1987) је бајка о двоје младих фармера Керију Елвесу и Робин Рајт који су били заљубљени. Како би стекао иметак и обезбедио породицу коју је желео да стекне, Кери је отпутовао бродом. Робин је чула како је његов брод напао зли гусар Роберт, познат по томе што не узима заробљенике. Верујући да јој је драги убијен, након пет година пристала је да се уда за принца те земље Криса Сарандона. Међутим, једном док је јахала коња у шуми, будућу принцезу отели су разбојници и повели је у другу земљу. Принц је кренуо за њом да је спаси, али са истом намером кренуо је и маскирани пират.

Критички осврт: Прелеп је филм, заиста урађен са мером у сваком погледу; има мало дворских интрига, прстохват епске фантастике, баш колико и чаролије, те подношљиву дозу мачевања и битки. Има емоцију, али без патетике, а и лепе поруке шаље. Хумор ми се посебно свиђа и на тренутак ми је чак заличио на пајтоновски. Дијалози су сјајни. Заиста филм који треба похвалити и због свега наведеног и због приче која је мало другачија од уобичајене бајке.

Едукативни моменат: На почетку (тада мајушни) Фред Севиџ није био одушевљен бајком коју му је читао деда Питер Фалк, али како је прича одмицала све му је била занимљивија. Оно што је било добро је да је књизи дао шансу. И исплатило се. Тако је то са књигама.

Оцена наставника:

(сигурна)

Господари универзума (Masters of the Universe 1987) је филмска варијанта истоимене линије играчака фирме „Мател“, као и цртане серије. Радња започиње на планети Етернији где се налази дворац Сива лобања у којој обитава моћна чаробница Кристина Пиклс, која одржава ред у свемиру. Међутим, амбициозни зликовац Скелетор (Френк Лангела) заробио је Кристину како би се домогао велике моћи и постао господар свих. Једина препрека му је јунак Хи-мен (Долф Лундгрен) који може да му парира и који води устанак против њега.

Критички осврт: Овај филм је према сензибилитету веома налик „Ратовима звезда“, а чак је и музика препознатљива. Нисам читао стрипове о Хи-мену, а слабо се сећам и цртаних филмова, тако да не смем да тврдим да то заиста није аутентична представа овог јунака, али свакако изгледа као имитација поменуте звездане франшизе. Заправо филм и почиње усред неких дешавања, што је манир „Ратова“, Скелеторови војници носе кациге попут оне коју има Дарт Вејдер, а и Хи-мен одбија ласере о свој мач попут Џедаја. Додуше, нешто се присећам да је и у цртаћу његов мач имао неку моћ… Свеједно, акционе сцене су сувише смушене да би биле озбиљније схваћене, а да не говорим о томе колико (ни)су узбудљиве. Напад на радионицу са музичким инструментима никакве логике нема; док се Хи-мен и његова екипа боре као на фронту у самој радњи, у собичку поред сасвим је безбедно и нико га не напада иако је очигледно изложен улици. Хајде да кажемо да је то био део стратегије зле Мег Фостер, која је сасвим чудно ту уметнута (стратегија, не Мег), но некаквог смисла има. Оно што нема много смисла су поједини поступци ликова.

И док је Долф показивао мишиће, Френк је био сасвим добар у улози Скелетора, с обзиром на смешну маску коју је имао.

Овај филм свакако има моје симпатије јер заиста подсећа на маштовиту дечју игру, макар онакву каква је постојала у моје време. Сад је нешто Скелетор замрзао чаробницу Кристину, а ова трепери светлошћу и… вууууш… магија врца на све стране.

Едукативни моменат: Стара пословица са Етерније каже да треба да живимо кроз путовање јер свако одредиште је пролаз до другог. Ето мало ванземаљске народне мудрости.

Оцена наставника:

(наравно да је поклоњена)

Најчешће постављана питања о путовању кроз време (Frequently Asked Questions About Time Travel 2009) је комедија у чијем су фокусу тројица другара Крис О’Дауд, Дин Ленокс Кели и Марк Вутон, који су открили да постоји временска аномалија у тоалету паба у којем пију пиће. Наиме, када год уђу у тоалет, изађу из њега у неко друго време.

Критички осврт: Одличан је филм са сјајном причом и још бољим форама. Дефинитивно препоручујем.

Едукативни моменат: Марк је писао свашта у свој нотес верујући да ће се све те идеје исплатити. Заиста ваља записивати и идеје и правити „базен“ идеја и свакојаког материјала јер лако се може десити да затребају и да се исплате. Можда нас и прославе као Марка.

Оцена наставника:

(наравна)

Јерусалим (JeruZalem 2015) је израелски хорор. Данијела Џедлин је Американка која је изгубила брата у саобраћајној несрећи и да би јој одвукла мисли од те жалосне ситуације, најбоља другарица је са њом кренула на путовање у Тел Авив. У авиону су упознале студента антропологије, који се допао Данијели и убедио је, а тако и њену другарицу, да део одмора ипак проведу у Јерусалиму са њим. Но, оно што троје младих не знају је да се у том граду налазе двери пакла и да ће се отворити у току Јом кипура, верског празника који се дешавао баш у то доба.

Критички осврт: Овом филму вероватно може свашта да се замери, рецимо предугачак увод и радња која је већ виђена и (након уводне нарације) више него предвидљива, али дефинитивно има добрих идеја. Једна од њих је да фаунд футиџ филм није снимљен камером, већ – гугловим наочарима. При томе је снимљен не тако да се све клати и изазива мучнину код гледаоца (налик на ону од морске болести), већ прилично добро. Режија је, иначе, врло добра и чак и сцене опште пометње нису напорне. Има врло језивих сцена, посебно она када Данијела покушава да ослободи свог љубавника из луднице (није најјасније како је у њу уопште доспео), али има и погодних сцена јер се отац Тома Грацијанија баш досетио да је као дете шверцовао подземним катакомбама храну. Већ ми је сам Јерусалим деловао као лавиринт са свим оним узаним уличицама и простор душу дао за хорор који преживљавају ликови, а тек шта рећи о подземним тунелима. Међутим, некако ти тунели више долазе као хладан туш филма; сувише је нелогичних и нејасних детаља, као и крупних планова који јесу разумљиви, али не значе много мени као гледаоцу. Но, крај јесте добро осмишљен и он је такође један од плусева овом филму. Свеукупно, прича није лоша и када би се очистила од општих места којих има, те задржале оригиналне идеје и макар малко више фокус померио ка бићима из пакла, ово би био један натпросечан хорор.

Едукативни моменат: Без обзира што је Јерусалим у филму представљен као капија за пакао, верујем да девојке нису погрешиле што су одлучиле да га обиђу. Ни ми не бисмо погрешили ако би нам се указала прилика, баш као и за сваку другу дестинацију. Увек вреди видети.

Оцена наставника:

(објективно је тројка, али нисам имао срца да дам)

Изгубљени дечаци: Жеђ (Lost Boys: The Thirst 2010) је наставак филма из 2008, а који је наставак култног филма из 1987. Из тог првог дела филмска браћа Корј Фелдман и Џејмисон Њуландер настављају да лове вампире. Додуше, Џејмисон је у међувремену постао један од њих, али свеједно. Њихова мета је ди-џеј Себ Кастанг, који прави илегалне рејв журке и за кога верују да је алфа, односно главни вампир.

Критички осврт: Овај филм нема шмек првог наставка, али некакав шмек има. Пре свега због Корја који је више него успешно изнео своју улогу набеђеног ловца на вампире, а и Кејси Б. Долан је дефинитивно допринела. Додуше, конзистентан баш и није био, па је час био сјајан борац, час шепртља. Корј ни под старе дане није изашао из осамдесетих, а није баш ни филм јер има много наивних и предвидљивих, па и непотребних делова. Постоји ту и неки преокрет који није лоше замишљен, али упркос томе ово је сасвим осредњи вампирски филм који ич није допринео поджанру у којем је рађен. У ствари, да не грешим душу, убиство алфа вампира на крају је ипак и оригинално и шмекерски урађено. 🙂

Едукативни моменат: Вампирица је рекла Феликсу како не треба да даје обећања која не може да одржи. И то је добар савет иако га је дала крвопија.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 131

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Ноћ живих мртваца (Night of the Living Dead 1968) је филм који прати судбину седморо људи који су забарикадирани у кући у руралном делу западне Пенсилваније и под опсадом зомбија. Међутим, кућа није сигурно склониште јер зомбији навиру у све већем броју. Да зло буде веће, чак и преживели почињу да се боре између себе и тако умањују своје шансе за спас.

Критички осврт: Код режисера Џорџа Ромера нема околишања, тако да живи мртваци нападају већ у првих десет минута филма. Но, добро, такав приступ је сасвим у реду, тим пре што је очигледно да Џорџ није играо на карту мистерије. Врло брзо је разјаснио и откуд сада наједном зомби апокалипса. Зомбији нису страшни и чак немају ни богзна какву шминку, но хајде да кажемо да су они који су глумили зомбије дали све од себе да буду застрашујући. Глумци су врло солидно одрадили своје улоге.

Мислим да је Џорџ размишљао о томе да не направи грешке у филму и то се види по тактикама које су ликови разрађивали у својим дијалозима. Такође, врло лукаво је увео медије и кроз њихове извештаје и одређену ноту реалности целој ствари, али ми се неки преврати при крају филма нису допали јер нису убедљиви. Сцена када Двејн Џоунс упуца Карла Хардмана из пушке није ми убедљива јер реакција изгледа претерано. Потом Двејн нестаје са сцене таман толико да Џудит О’ди упадне у невољу из које се неће извући. И, напокон, девојчица која је убила своју мајку Киру Шон шпаклом, сада голим рукама креће на Двејна… Цео тај део сувише ми је трапаво изведен. Но, цео хорор има некакву причу и свакако има смисла. Крај је решен сасвим добро, а и сам почетак ми се допада.

Едукативни моменат: Двејн је рекао да не може да утиче на Карла да буде глуп да уради то што је наумио, али неће и сам да буде глуп и да га прати. Некада је то исправан став јер често не можемо утицати да људи раде непромишљене ствари, али увек можемо утицати да им се у томе не придружимо.

Оцена наставника:

(нека буде)

Зла коб: Уништење (Doom: Annihilation 2019) је филм базиран на истоименој видео-игри. Група научника чија је лабораторија стационирана на Марсовом сателиту експериментише са телепортацијом. Иако некакве успехе имају, јасно је да се „играју ватром“. Међутим, вођа пројекта Доминик Мафам не одустаје и то ће скупо коштати и њега и читав његов велики тим.

Критички осврт: Најпре је све почело као „Звездана капија“, да би филм неодољиво почео да подсећа на „Коначни хоризонт“ (што је већ био минус код мене јер ми се тај филм није допао), те се полагано претворио у други наставак „Ејлијена“ и напокон прешао у класичан зомби филм. Последњи поменути део заиста изгледа као видео-игра по којој је филм и рађен, што је, најблаже речено, досадно. И даље ми није јасно како некоме може да буде занимљиво када неко други игра видео-игру, па таман то било упаковано у играни филм. У филму и буквално постоје нивои и Ејми Мејсон прелази с једног на други. Но, ништа иновативно и чак и да није виђено у игрици, виђено је по другим филмовима. Не могу филму да замерим неке јаче грешке, али могу недостатак инвентивности, претанку радњу, стереотипне ликове и сасвим осредње специјалне ефекте. Ово остварење ничим није допринело поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Доминик је рекао Ејми како ће бити паклена наплата њене одлуке. На то је Ејми одговорила да је напалата увек таква. Истина је да како год паклена наплата неке одлуке била, одлука се донети мора. Најбоље је ако смо свесни последица јер онда значи да смо о одлуци промислили, баш као што је то Ејми учинила.

Оцена наставника:

(плус)

Последњи дани на Марсу (The Last Days on Mars 2013) је филм рађен према краткој причи „Аниматори“ Сиднија Џејмса Бундса. Тим научника борави на Марсу већ неко време и сада се већ спремају за повратак кући. Међутим, баш у том тренутку један од њих Горан Костић је открио микроскопски ситан живот. Ово фасцинантно откриће врло брзо ће се показати као погубно за све њих.

Критички осврт: Као што постоје особе за које кажемо да „нити смрде, нити миришу“, тако постоје и такви филмови и ово је један од њих. Он је солидан СФ хорор, који има сасвим солидну продукцију, специјалне ефекте, глуму и уз све то довољно је страшан. При томе нема ни већих грешака (макар у поступцима ликова, пошто начин функционисања зомбија отвара неке недоумице), нема превише патетике и крај је добро решен. Међутим, идеја је далеко од оригиналне исто онолико колико је и Марс (где се цела прича дешава) далеко од Земље, а радња је потпуно класична. И то са све предвидљивим моментима, па је било врло јасно да ће Џони Харис украсти друго возило и побећи Лијеву Шрајберу и Ромоли Гари. Протагонисти су баш онакав тим какав би се задесио у сваком боговетном филму овог типа и зато није ни чудно што веома подсећа на неки такав из „Ејлијена“ и при томе ниједан лик није разрађен, мада су карактери врло препознатљиви. Углавном, овај филм би био златна средина у поджанру у којем је рађен. Он заиста није лош, али не могу да га сврстам у добре јер нема нити један сегмент који би оставио некакав дубљи утисак. Технички је толико добро урађен, да су такве и емоције у филму.

Едукативни моменат: Горан је први настрадао, а потом и читав његов тим због тога што није поштовао сигурносне процедуре. Правила и процедуре постоје са разлогом, а највише због тога да бисмо били безбедни. И то треба да знамо пре него што помислимо да их прекршимо.

Оцена наставника:

(јака)

Круг (Circle 2015) је филм о групи људи који су (не својом вољом) постављени у круг око мистериозног оружја које их убија једног по једног. Ускоро откривају да они сами одлучују ко ће следећи умрети.

Критички осврт: Сензибилитет овог филма је врло попут оног у „Коцке“ и сличних филмова и атмосфера је добро дочарана. Буквално осећате тескобу коју ликови доживљавају. Идеја је одлична, глумци су добро одабрани и дијалози иду у добром смеру, али су их ипак сценаристи (и уједно режисери) Арон Хан и Марио Мишоне исфорсирали тако да акцентују дискримнацију. Наравно, о томе се овде и ради, али изгледа превише наметнуто. Заправо, најбоља дилема је када су дошли до тога да у овој суровој игри највише шансе имају трудница и дете. Престрашно звучи, али кога поштедети? Заиста ингениозно постављено, морам признати. Има још добрих детаља, а алузије на ријалити програме су врло јасне и добро уклопљене. Ово је сасвим успео психолошки експеримент, пардон хорор. И крај је сасвим неочекиван, а и иначе преврата има. Режисери су са очигледно ниским буџетом направили сјајан филм.

Едукативни моменат: Овај филм отвара питање морала, наравно, али и тога колико имамо право да судимо једни другима због нама неприхватљивих стилова живота. Некако су сви ликови (на тежи) начин схватили да нико од њих нема све особине које други одобравају. Другим речима, нико није савршен, па нема много смисла ни да то тражи од других, а још мање има смисла да их дискриминишемо.

Оцена наставника:

(врло, врло солидна)

Спремна или не (Ready or Not 2019) је хорор комедија о девојци Самари Вивинг која се богато удала за Марка О’брајена. Венчање је обављено у кући његових родитеља и наместо да младенци проведу прву брачну ноћ како доликује, младожења је позвао Самару да одигра друштвену игру са његовом породицом. Оно што она не зна је да је улог за игру њен сопствени живот.

Критички осврт: Све ми се допада у овом мрачном филму, а посебно (црни) хумор. Сценаристи Гај Бјусик и Рајан Марфи унели су доста цинизма у дијалоге и направили добро зезање на тему традиционалних вредности. И режисери Мет Бетинели-Олпин и Тајлер Гилет одлично су одрадили свој део посла. Изгледа да су парови у овом случају били добитна комбинација. 🙂

Едукативни моменат: Богаташка породица је на тежак начин схватила значење изреке да ко с ђаволом тикве сади о главу му се обијају. Лепо је имати амбиције о добром, па и луксузном животу, али је веома важан начин како ћемо то постићи, а такође је важно и са ким, односно уз чију помоћ.

Оцена наставника:

(уз препоруку љубитељима хорора)

Наказе (Freaks 2018) је филм о девојчици коју одгаја отац Емил Херш тако што је крије од остатка света. Он је уплашен од некакве опасности споља и не дозвољава јој да напусти кућу. Но, како то обично бива, њу привлачи свет који се налази изван куће и необични стари сладолеџија Брус Дерн. Изгледа да старац зна много о девојчици и има планове са њом. Она ће тако открити да је веома посебна и да представља опасност за читаво друштво.

Критички осврт: Иако је почетак филма врло нејасан јер је било тешко проценити да ли је опасност ван куће реална и о каквој се заиста опасности ради, дијалози су свеједно врло виспрени. Већ до половине филма постаје јасно да се овде ради о мрачнијој варијанти Икс-људи, са необичном поставком. Рецимо да би ово била крајње успела варијанта неуспеле „Потпаљивачице“ из 1984. У питању је врло добар трилер, са одличном глумом свих, укључујући и девојчицу. Режисери Адам Стајн и Зах Липовски су направили добар посао и режија је беспрекорна, иако филм уопште није динамичан. Чак ни акција при крају није претерано динамична, али јесте врло напета.

Најпре сам мислио да ће се режисери провући без неких јачих ефеката, али нисам баш био у праву. Ефекти нису грандомазни, али нису ни лоши.

Едукативни моменат: Већина људи није имала разумевање за посебне људе у овом филму и то се завршило лоше за обе стране. И тако је и у животу; када год већина дискриминише мањину, обе стране губе. Једна трпи насиље и игнорисање, а друга квалитетне људе од којих би много могла да научи.

Оцена наставника:

(сигурица)

Бескрајно (The Endless 2017) је филм о два брата Џастину Бенсону и Арону Мурхеду који су, као деца, побегли из необичне секте којој су припадали. Међутим, Арон је незадовољан животом који сада њих двојица имају, па моли старијег брата да обиђу чланове секте. Тако су и урадили, али сада, као одрасли, примећују многе необичне ствари које тада нису запазили. Ускоро откривају да ако одлуче да остану, ту одлуку више неће моћи да промене.

Критички осврт: Интересантна идеја и одлично реализована. И при томе је и глума добра, динамика пристојна, речју све је довољно добро да немам богзна шта да кажем осим да похвалим.

Едукативни моменат: На самом почетку филма је мудра мисао која ми се допала: најстарија и најјача емоција код људи је страх, а најстарији и најјачи страх је страх од непознатог. Ја бих додао да бисмо тај страх победили, треба што више да учимо, па ће и разлога за страх бити мање.

Оцена наставника:

(добра једна)

Временска клопка (Time Trap 2017) је прича која се дешава у једној пећини. Најпре је ту пећину почео да истражује археолог Ендру Вилсон, али пошто се није вратио са своје мисије, за њим су кренули његови студенти. Но, како су ушли у пећину врло брзо су схватили да имају посла са натприродним феноменима који у њој владају.

Критички осврт: Идеја је стварно добра и режисери Бен Фостер и Марк Денис су је сјајно развили кроз читав филм. Динамика је сасвим у реду и глума је, па пристојна (мада није нарочито захтевна). Без обзира на ситне грешке (ако ћемо искрено, неминовне су када се петља са временом), филм има све разлоге да добије највишу оцену, али некако утисак који одаје више вуче ка просеку. Ни сам не могу да објасним зашто је то тако, но свеједно бих мирне душе могао да га препоручим љубитељима СФ-а.

Едукативни моменат: Ендру нам је пренео једну мудру свог деде: да ако чекамо довољно дуго, будућност ће се створити. Другим речима, ако смо довољно стрпљиви, а при томе и вредни, у будућности ће се створити нама значајне прилике.

Оцена наставника:

(на пет)

Изгубљени ауто-пут (Lost Highway 1997) је филм који прати судбину неколико ликова чији су животи повезани, па чак и натприродним догађајима, али пре свега о љубави између Била Пулмана и Патрише Аркет, односно Патрише и Балтазара Гетија, које ће се испоставити као фаталне.

Критички осврт: Режисер Дејвид Линч воли да прави чудне филмове и то је у реду. Очигледно је креативнији него већина људи и то се види кроз његов рад. У овом конкретном филму није одустао од свог начина, те направио врло мрачну атмосферу коју је постигао сценама, сенкама и бојама. Тако да је добио један прилично необичан хорор и чини ми се да овакав нисам никада гледао. Он не прави сцене које ће да вас тргну у одсутном тренутку, већ више застрашујуће које изазивају да вам се језа увуче под кожу. Разговор између Била и Роберта Блејка на забави је управо таква једна сцена и свакако једна од страшнијих које сам видео.

Оно што ми се допада је да је Дејвид увео крајње необичне преврате. На почетку имамо Била кога очигледно раздире сумња у верност лепе супруге Патрише, да би се онда појавиле мистериозне пошиљке са видео-касетама. Све указује на то да касете садрже нешто што ће потврдити Билове сумње и преокренути животе брачног пара, али ипак не. Тада креће хорор у сасвим другом смеру, да би се онда наново вратио на почетни мотив – љубомору. Чак и ако занемарим необичну симболику и метафоре које су обавезан део Дејвидовог рада, свакако морам да му одам признање на то како мајсторски води причу. При томе прилично „мучи“ своју публику јер даје гомилу детаља, где је сваки важан и сваки има везе са сваким. Иако изгледа као да је Дејвид направио неповезану дубиозу, то уопште није тако. Сви сегменти заједно дају јединствену целину. Сад, колико она има смисла, остављено је нама да просудимо. И то је, заправо, онај квалитет који ово дело чини уметничким филмом. И као код сваког остварења које је такво, и ово „пати“ од спорог темпа. Али зато има много добре музике.

Едукативни моменат: Детективима у овом филму сва дешавања нису имала смисла, што су они на крају и признали, иако су остали уверени да некаква конекција постоји. Некада нам многе ствари неће имати смисла, али пре него што их унапред отпишемо, ипак треба да се потрудимо да пронађемо разумно објашњење. И то је најмање и уједно највише што можемо.

Оцена наставника:

(свакако)

Проклетство комодоа (The Curse of the Komodo 2004) је филм о острву где се врше тајанствени војни експерименти са комодо змајевима. Тим научника је успео да ове животиње претвори у огромне, застрашујуће убице. Но, како то обично бива, експеримент се окренуо против својих твораца, баш у тренутку када је група пљачкаша хеликоптером доспела на острво.

Критички осврт: Ово је један од оних нискобуџетних и брзопотезних филмова где више него класичну радњу прате лоша глума, површне емоције и више него досадна акција. Врхунац авантуре је када сви и са свих страна из разних оружја пуцају на чудовиште и апсолутно нема никаквих ефеката. У реду је да је оно напросто неуништиво, али било би у реду да се виде макар рикошети. Овај комодо испушта и некакву слуз (вероватно пљувачку) која зомбификује људе, али то није најјасније разрађено, те није ни пажње вредно. У ствари, цео филм није пажње вредан.

Едукативни моменат: Иако људи у филму који су оболели од инфекције коју им је пренео комодо змај личе на зомбије, истина јесте да је његов угриз за људе скоро по правилу смртоносан. Разлог томе је у врло великом броју бактерија у његовој пљувачки, од којих су неке смртоносне јер узрокују инфекцију рана. Комодо змај најчешће одмах убије плен, но и ако не успе да га убије упорно га следи и када је плен пуно бржи од њега. Прогањање некада траје и данима у очекивању да ће жртва страдати од инфекције. Ако и није још угинула, у међувремену је довољно ослабила да је варан без проблема савлада и поједе.

Оцена наставника:

(постојан)

Лако Је Критиковати 123

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Дивљи вепар (Razorback 1984) је филм снимљен према причи Питера Бренана. Џуди Морис је америчка репортерка која је отишла у аустралијску варошицу да истражи масовно убијање кенгура. Њена мисија је заштита права животиња. Она је успела да направи снимке рада у фабрици где се кенгури касапе, али љути власници су је сустигли на путу и покушали да је силују. Утом се појавио џиновски вепар, па су побегли, али не и Џуди, коју је вепар убио. Власти су прогласиле да је она нестала. Након неког времена у варошицу је пристигао и њен супруг Грег Харисон како би истражио шта јој се заиста десило.

Критички осврт: Прва сцена је ефектна, мада није баш морало двогодишње дете да буде жртва, а и режисер Расел Малкахи је претерао у детаљима како би сцену учинио језивијом. У ствари, толико је прелетао преко тих детаља, да је све то више личило на музички спот. И даље је убацивао детаље који су брзо промицали, као да се бојао да ли је око сат и по довољно времена да поубацује све што је замислио. А занимљиво је како је замислио своје земљаке из руралних насеља. Они изгледају буквално као протагонисти (више као антагонисти, додуше) постапокалиптичног дистопијског друштва (пре свих манијакални Дејвид Арг и Крис Хејвуд, можда чак и страшнији од предимензиониране животиње). Нешто као у „Побеснелом Максу“ (сцена када Грег оставља Криса у бунару, веома је налик сцени када се Макс свети). Можда му је тај филм био и узор, а уосталом Арки Вајтли је глумила и у другом делу „Максове саге“. То доприноси да филм буде другачији у односу на друге „јао, напала ме ајкула/пирана/мутирани комарац/страшна животиња коју већ можете да замислите“ филмове. Некако овај филм у свему има дуалну природу. Он је уједно и прави и психолошки хорор (ово друго због више него мучних сцена), а протагонисти су све време у опасности и од натприродног вепра и овоземаљских лудака који пуцају и кољу. Уз то, неке сцене у филму су врло рационалне, али има и таквих које су луцидне, па и параноидне. Неке су врло колоритне попут оних у „Прохујало са вихором“, док су друге сасвим обичне. Ипак не мислим да је Расел колебљив, неодлучан човек. Мислим да је напросто експериментисао, али оно што му морам признати је да је сваку сцену сасвим добро уклопио, а све њих заједно повезао у један смислени филм који уопште није лош. Изузетак је само финална сцена која је могла да буде узбудљивија.

Едукативни моменат: У овом филму џиновски вепар је јурио људе као плен и то се у стварном животу не дешава. Заправо, много чешће и више људи убијају животиње него што животиње убијају људе. Истина је да у свету још увек постоји безразложно и брутално убијање животиња, чак и у развијеним земљама. Много тога о томе можете сазнати на сајту организација која се бави заштитом животиња: Пета (https://www.peta.org) и Гринпис (https://www.greenpeace.org/international/) су неке од познатијих. Ми треба да будемо информисани о томе и да ускратимо подршку за нехумана поступања према животињама.

Оцена наставника:

(на три)

Подрхтавање: Хладан дан у паклу (Tremors: A Cold Day in Hell 2018) је шести наставак франшизе о грабоидима; џиновским црвима који живе под земљом и људождери су. Овај пут су се појавили на северу Канаде (Нунавуту) и побили малу екипу истраживача која се тамо задесила. Када су њихове колеге дошле на место догађаја, позвале су највећег стручњака у убијању грабоида – Мајкла Гроса, који се у тој улози истакао још од првог наставка. 🙂

Критички осврт: Радња је потпуно класична, али је макар има. И мотив који покреће ликове је у реду јер су сада суочени са тим да морају да ухвате грабоида живог јер нужда (ма како на стакленим ножичицама била) то захтева. Сценариста Џон Велпли је поубацивао разноврсну зоолошку опасност, па су ту, осим грабоида, који су подземни, такође и ес-бластери који су летећи и изгледа увелико домаћи (нисам гледао све наставке између првог и овог, па нисам упућен, али према реакцијама ликова бих рекао да нису изненађени њиховим постојањем), а сада се појављују и водени облици и, како би све животне средине и еколошке нише биле покривене, ендопаразити. Дакле, у недостатку бољих идеја гледе радње, Џон је онда макар направио борбу са фауном на свим фронтовима. Мислим да је било довољно и да само грабоиди буду проблем јер су сцене са њима довољно ефектне, а специјални ефекти који их прате сасвим солидни. Посебно је симпатична сцена када Џејми Кенеди у ждрелу грабоида трага за жлездом која ће спасити Мајклов живот.

Ликови су потпуно стереотипни. Џејми је сувише форсирао свој лик као симпатичног спадала и помоћника главном Мајклу, а Мајкл је дефинитивно преглумњавао и ниједан ми није био уверљив. Више-мање ми је свака сцена која је укључивала Мајкла и Џејмија била неуверљива. Добра је замишљена фора када у мисији спасавања усплахиреног научника Мајкл даје упутства да научник ради све што и он и овај то заиста и ради, иако Мајкл запада у очигледно кризну ситуацију, али и та сцена је такође неуверљива. Но, пар добрих фора има (попут одбијања Танје Ван Грјан да скине фармерке када јој се грабоид закачио за њих; цака је у разлогу) и колико год сведене, свакако су боље од оних америчких пренемагања, радовања и навијања када униште неког грабоида.

Како би изазвао разнежене емоције и можда добио коју оцену критичара више, Џон је увео лик Џими Ли Мани која је филмска кћерка протагониста из првог (и најбољег у овом серијалу и највише траженог по видео-клубовима од свих филмова у години када је снимљен и култног приде) филма: Кевина Бејкона и Фин Картер. Згодан трик, али је јасно да не може значајније да допринесе квалитету, а тешко да би ишта и могло у случају овог филма. Ех, да, и крај филма је сличан крају првог дела.

Едукативни моменат: Када је Танја рекла Мајклу како није свестан хитности своје ситуације, он јој је одговорио да не сме да допусти хитном да преовлада над важним. Ја бих додао да не смемо да допустимо да преовлада над квалитетом јер он је важан. Некада се дешава да неки посао збрзамо да бисмо га урадили на време и то на уштрб квалитета. Да се то не би десило, важно је да одвојимо довољно времена за посао и да почнемо на време.

Оцена наставника:

(сасвим довољно)

Виша сила (Higher Power 2018) је филм о човеку Рону Елдарду, који се лечи од алкохолизма и који је отуђен од своје две кћерке. Чини му се као да лошије бити не може, али су га догађаји који су уследили демантовали. Наиме, њега је најпре отео, а потом уценама натерао да ради ужасне ствари (укључујући и убиства) Колм Фиоре, човек који кује велике планове. Дела која чини, ма како деструктивно изгледала, воде ка једном невероватном циљу.

Критички осврт: У овом филму је много тога исфорсирано. Рецимо, на почетку Рон има божанствене односе са својом породицом и само се љубе, љубе и грле и опет љубе. И грле. И љубе. Ваљда зато да би се појачао његов губитак. И исфорсиран је његов излив беса према Остину Стауелу и претерано је драматична присмотра Ронова и тако даље. Овај филм треба да носи назив „Виша хипербола“. Зашто напросто Рон није имао нормалне односе са супругом и кћеркама? Губитак породице је свакако страшна трагедија и била би уверљива и без цмакања. Овако је постигнут контраефекат. Тек ми није била уверљива Жад Тејлор која умире од рака са беспрекорно нашминканим очима. Иначе је у филму Жад мама Џордан Хансон од које је старија целих шест година (пар месеци мање), а од друге кћерке Маријел Џаф старија је четири године (опет пар месеци мање). Па, свака јој част, утолико пре што је Џордан у филму старија сестра. 🙂 Није колико их имаш, већ како их носиш.

Углавном, нешто занимљиво је почело да се дешава тек око пола филма. Пре тога није ми јасно ни шта сам гледао. 🙂 И с обзиром на очигледно јадан буџет, специјални ефекти уопште лоши нису и нису лоше ни осмишљени. Но, проблем са хиперболом и даље није јењавао. Музика је била сва драматична, а такав је био и Колм. И испољавање моћи суперхероја због стреса није баш да није коришћен мотив више пута до сада (најпознатији пример је свакако Дедпул). Но, оно што свакако морам признати овом филму је да је дао један нови поглед на суперхеројштину. Најпре, ту је глумац који је давно прошао и пупољак и цвет младости, а ни по изгледу није репрезентативан, а потом показано је да је суперхерој врло наменска и потрошна „роба“. Није да подржавам, али свакако је иновативно.

Крај је предвидљив, мада је преокрет добро урађен. Флешбекови су непотребни, а доза патетике није могла да се избегне. Све у свему, овај филм је заиста добро осмишљен, са све антагонистима који то у ствари нису, али је режисер Метју Санторо погрешан човек на правом месту.

Едукативни моменат: Колм је (можда мало више помпезно) рекао Рону да може да постигне заиста много ако одбаци све изговоре за неуспех. И у праву је, злоћа један. 🙂

Оцена наставника:

(нажалост)

Свемирски освајачи (Spaced Invaders 1990) је филм о посади Марсоваца на свемирском броду који су изгубили остатак флоте. Онда су (са планете Земље) ухватили радио-сигнал, а потом и чули емисију Орсона Велса „Рат светова“ из 1938. коју су пустили на локалном радију мале вароши како би обележили празник Ноћ вештица. Марсовци су помислили да се заиста дешава то што чују и повезали да је њихова флота напала Земљу, те похитали да јој се придруже.

Критички осврт: У овом филму практично нема радње, али је све време драматично. Ликови се састају и растају толико да ми је тешко било да похватам ко је када где, али сам макар схватио да Даглас Бар уопште нема контролу над активностима своје филмске кћерке Аријане Ричардс. Дијалози су потпуно без везе, али што је још горе све време се понављају исте реченице за које понекад чак не постоји ни труд сценаристе (и уједно режисера) Патрика Рида Џонсона да макар измени ред речи. Додуше, нећу да грешим душу, можда је то и чинио, али су свеједно све реченице звучале исто. Ствар око које се Патрик сигурно није потрудио (то већ могу да тврдим) је хумор. У овом филму га напросто нема иако је замишљен да буде комедија са све ванземаљцима који су врло способни да се шале на рачун осигурања за аутомобил, а не знају како да пређу улицу. Не знају ни шта је улица, а ни шта је аутомобил. И Аријана, девојчица која је нова у граду, зна тачно у секунди да се снађе на мапи града и да каже чија се кућа налази на тачки коју је показао робот. Све се у овом филму олако дешава јер Патрик напросто није укључио мозак док је ово писао и режирао или је веровао да то неће учинити његова публика. Ово је једна бесмислена забава која није забавна. Једино бих могао да похвалим маске ванземаљаца, које су крајње симпатичне.

Едукативни моменат: Иако је изгледало да ће Даглас имати лак посао шерифа у варошици и да ће „улице чувати од крава“, испоставило се да је имао великих проблема са инвазијом ванземаљаца. Инвазије ванземаљаца нису нешто што се дешава сваки дан, али свеједно, ниједан посао не треба потцењивати и сваки има својих лоших страна и тешких тренутака.

Оцена наставника:

(наравно)

Успон мрачног витеза (The Dark Knight Rises 2012) је последњи наставак трилогије о Бетмену кога глуми Кристијан Бејл. Он се повукао из своје суперхеројске улоге, али не задуго; опасни Том Харди је окупио војску у подземљу спремну да заузму Готам сити. Полиција остаје заробљена у подземљу, градске власти су побијене, моћници су постали немоћни и једини ко може да победи ову злу силу је управо Бетмен.

Критички осврт: Овде су заправо сви ликови суперхероји, али маскирани у обичне људе. То је била идеја и у прва два наставка, али је овде некако највише дошла до изражаја. Кроз карактере својих ликова глумци су дочарали који су супер-хероји у питању, па је тако Џозеф Гордон-Левит полако постајао Робин, а Ен Хатавеј је одлична у улози жене-мачке. Њен разговор и Бетменов на балу сасвим се разликује од сличног у другом делу квадрилогије продуцентске куће „Ворнер броса“, који би био најближи пандан овом филму. Ен није неартикулисана несрећна жена као што је то ономад била Мишел Фајфер, већ је жена са ставом који не само да је артикулисан, већ садржи читаву филозофију о модерном капиталистичком уређењу. Заправо цео филм је о томе и то га издваја у гомили других. Већ при почетку филма јасно је да зликовци немају идеју наивну, а грандиозну; типа да униште Готам сити или буду његови господари, већ они представљају читав покрет који има за циљ да промени друштвене токове. Негде од половине филма у Готаму влада хаос, али не онај на какав смо навикли са зликовцима који се иживљавају, већ нешто што би био комунизам у свом изворном облику, са свим својим негативним конотацијама. Ова прича је прилично дубока, али је та дубина добрано прекривена слојем акције. Ово и јесте одлична акција, са много преврата у само једној сцени. А свака сцена је заиста ефектна, посебно она када крећу експлозије по граду.

Осим поменутог разговора на балу и други дијалози су виспрени, а глума на нивоу задатка. Специјални ефекти су на нивоу такође. Заправо, ово је спектакл достојан да буде завршница сјајне франшизе.

Едукативни моменат: Бетмен је рекао да алат у рукама једног човека може бити оружје у рукама другог. Све се да злоупотребити и све може постати опасно; зато мерама опреза никад краја. Овде мислим и на алатке на интернету.

Оцена наставника:

(свакако)

ХК Хентај Камен: Ненормална криза (HK 変態仮面　アブノーマル・クライシス 2016) је јапански филм, други по реду, о перверзном суперхероју (Рјохеи Сузуки) који своје моћи добија када навуче женске гаће на главу. Овај херој се труди да води нормалан живот (ради као разносач пице, студира и има љубавне састанке са својом девојком), али у томе никако не успева. Његови непријатељи су га напали жешће него икад и још му се на факултету набацује професорка биологије Ајаме Мисаки. Скрхан од искушења и пораза, Гаћоња одлази на тренинг код још већег перверзњака који живи осамљено у брвнари на планини. Тамо је схватио да његове моћи могу бити још веће и – перверзније.

Критички осврт: Поред првог дела који је пробио све границе, шта још да се уради у овом делу да би се то превазишло? Целокупно гледајући, други филм заиста није одмакао много даље, осим евентуално само у неким детаљима.

Овде има мало више спрдње са Спајдерменом (било ју је и у првом делу, али чини ми се не толико конкретно пародије на тог суперхероја колико на све заједно), па је чак у једном тренутку главни протагониста као свој омиљени филм навео „Spiderhell“ (спајдер-пакао). Но, добро, свеукупно није испало лоше и, као и први филм, овај је потпуно луд. Чак и када актери само разговарају, ти разговори су сасвим луцидни. Глума која све то прати је сјајна (мада у појединим ситуацијама превише раздрагана и разиграна, што је чест случај у азијатским филмовима). Ипак, Ајаме ми није оставила утисак фам фатал, иако је лепа жена у питању. То опет и не могу толико да замерим њеној глуми; напросто не зрачи. Око специјалних ефеката су се трудили (и изгледа да су имали већи буџет него у претходном филму), те су неки успели, неки баш и не. Рецимо, врло је успешан изглед главног антагонисте који је сада некакав пауколики киборг са држачима за кикице… Оно је заиста маштовито смишљено, морам признати. Но, свакако, оно што сам признао првом филму, признајем и овом – храброст да се не праве компромиси. Наравно, то значи да филм није за децу.

Сама радња је класична за један суперхеројски филм, али акценат и није био на њој. Фора на крају је предвидљива јер је слична виђена у претходном филму, али добро. Мрљица која јури Рјохеија је већ довитљивија цака.

Едукативни моменат: Хентај Камен није само перверзан; он је перверзан због правде. Наравно, у овом филму је све комично, па се то не доводи у питање, али у свакодневном животу мора да се постави питање да ли неко може да правда било какву карактерну особину или поступак ако има за циљ нешто чак и племенито? Питање у ствари није тешко. Одговор је – не. 🙂

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Град греха (Sin City 2005) је филм рађен према стриповима Френка Милера. Састоји се из неколико крими прича о ликовима које повезује један неугледни бар.

Критички осврт: Овај филм је режиран тако да изгледа као стрип и у односу на друге филмове које сам гледао, а који су имали сличну идеју режисера, најдаље је отишао. Другим речима, заиста изгледа као стрип. Филм је баш мрачан (тако је и сниман, али пре свега због теме), али је одличан. Покушао сам својевремено да читам стрип по коме је рађен, али сам одустао јер ми се није допао, можда и зато што је више крими него фантастичан, за разлику од филма. Овај филм напросто не може да се не допадне; он плени дешавањима, сценама, сликом, живописним ликовима, па и глумом.

Још да будем мало злобан и да додам да је касније овај филм сниман, Микију Рорку не би била потребна онаква маска, пошто је сада већ има. То би, верујем, уштедело буџет. 🙂

Едукативни моменат: Брус Вилис, Мики и Клајв Овен нису баш играли улоге јунака који би требало да буду узор, али су сви одреда своје страшне походе имали зато да би заштитили некога до кога им је стало. Та племенита особина да жртвују себе зарад другог је оно што некога чини јунаком. У граду који није Син Сити, јунак не мора да се жртвује, нити да касапи људе, али може да буде и онај ко се заузме за неког другог и заштити га од насиља, на пример.

Оцена наставника:

(дефинитивно)

Отимачи изгубљеног ковчега (Raiders of the Lost Ark 1981) је први филм у франшизи о археологу – пустолову Индијани Џоунсу (Харисон Форд). На факултет на коме предаје, у Бедфорду у Конектикату, пристигла су два војна агента са молбом да за њих, а пре нациста, пронађе легендарни ковчег Јевреја у коме су се налазиле таблице са десет Божјих заповести. Те таблице је Мојсије добио од свевишњег. Ковчег је изгубљен током времена, али изгледа да су му нацисти ипак на трагу. Зато је Индијана отпутовао у Танис у Египат јер сви трагови указују да је ковчег тамо. Међутим, на локалитету где се ковчег изгледа налази, нацисти увелико копају и решени су да ликвидирају Индијану који им је највећа претња да дођу до циља.

Критички осврт: Ово је култни филм и одлична авантура која је и прављена тако да буде узбудљива од почетка до краја. Има он својих рупа и рупица, нећемо да се лажемо, али толико је изазова стављено пред Индијану, и то са много маште, шарма и интересантних детаља, да морам да прогледам кроз прсте. И још једном да погледам кроз прсте што је готово свака сцена савршено погодна. Баш у тренутку када Индијана јури сокацима Египта за плетеном корпом, у којој је заробљена његова љубав Карен Ален, појављује се сијасет трговаца/носача са истим таквим корпама. У Каиру у тадашње време другачијих корпи није било. Ваљда. 🙂 Са друге стране, сјајна је фора када Харисон онесвести немачког војника и отме му униформу, како би се јелте маскирао, те открије како му је униформа – мала. Рекох, хвала богу да неко (режисер Стивен Спилберг) размисли и о томе да то опште место у акционим филмовима не може увек да успе баш због тога што се људи много разликују и у димензијама тела, на пример. Но, погодних момената ипак има више.

Едукативни моменат: Када су антагонисти отворили ковчег уопште нису нашли оно што су очекивали, ни на први поглед, нити оно што је уследило. Некада нешто много желимо, а да не знамо праву вредност тога. Зато наше циљеве треба да сагледамо критички; и оно што заиста добијамо, али и оно што тиме губимо.

Оцена наставника:

(са мајушним минусом)

Видимо се јуче (See You Yesterday 2019) је прича о двоје заиста генијалних клинаца Еден Данкан Смит и Данте Кричлоу, који су измислили времеплов и имају идеју да га презентују као апликацију на престижне колеџе. Но, већ при првом успелом тестирању почели су проблеми услед измене догађаја у прошлости.

Критички осврт: Прва сцена ми се већ допала, а у другој Мајкл Џеј Фокс је аргументовао Еден зашто путовање кроз време не би било добро, након свих његових „повратака у будућност“ 😀 . (Заправо он је и рекао „Great Scott“, што је била узречица Кристофера Лојда у тој трилогији.) Но, његов аргумент није био без смисла, чак је заправо био добар увод у дешавања. А дешавања је режисер Штефон Бристол ингениозно упаковао у причу, која се сваким наредним повратком у прошлост Еден и Дантеа све више компликовала. Први, наизглед безазлен догађај, изазвао је катастрофалну последицу, а онда је свака наредна промена (додуше понекад и предвидљива), изазвала нову, ништа мање добру.

Ово је један интелигентан филм, који је „загребао“ и положај црнаца у Америци и самим тим је слојевит. Визуелно је добро режиран и са сјајним глумцима. Завршница је маестрална, уз буквално мрвицу патетике. Свака част и капу скидам Штефону.

Едукативни моменат: Данте је рекао како су пријатељи породица коју можемо да бирамо. Заиста је паметан млади Данте.

Оцена наставника:

(како да не?)

Супермен против Елите (Superman vs. The Elite 2012) је цртаћ о познатом суперхероју. Током његових акција у зараћеним земљама трећег света, појавили су се млади суперхероји са изузетним моћима и жељом да свет доведу у ред. Иако су започели сарадњу, врло брзо долази до сукоба између Супермена и њих јер се начини решавања проблема ових суперхероја значајно разликује. Њихов сукоб кулминираће у битку чији је исход неизвестан.

Критички осврт: Овај цртаћ је врло занимљив. У њему је описан сукоб две државе измишљених назива, али који јако подсећају на данашње земље које су у неким својим ратовима. И у цртаћу су. И, наравно, Супермен долази да помогне у сукобу и верујем да се просечан Американац лако проналази у тој сцени јер рекао бих да они иначе верују да су суперхероји који спасавају свет. Наравно, мислим да то верује обичан народ, док њихови политичари верују у интерес и новац, пре свега, па такве сукобе и распирују и радо учествују на сваки начин. Но, верујем и да је свима јасно какву спољашњу политику води Америка и зато је овај цртаћ у ствари и интересантан. Појављује се Елита, коју чине суперхероји чији је вођа Црни Манчестер и, као што му име сугерише, он је Британац. Елита има циљ да се брутално обрачуна са целим светом који представља опасност за Америку (терористи, наравно), али према најавама ЦМ-а, и да успоставе ред у том истом свету. Супермен, са друге стране, не подржава убијање терориста, па самим тим ни Елиту. Изгледа да неки такав поглед имају и аутори овог филма (режисер Мајкл Ченг и сценариста Џо Кели), и то бих рекао по дијалозима који су се могли чути у филму и који се лако могу схватити као јасна критика америчком јавном мњењу. Њиме се овај филм највише и бави; колико је популизам моћна ствар и колико трендови мењају идоле. Антагонисти у овом филму нису негативци у изворном смислу, али њихове методе су бруталне и Мајкл се побринуо да буду очигледне (те овај цртаћ није намењен малишанима). Супротстављен њима је Супермен који сада изгледа као супердиносаурус јер су његова добра воља и оптимистичко веровање да „постоји други начин“ да добро победи зло сасвим превазиђени. Већ сам поменуо какав став заступају Мајкл и Џо и то је и добро и није добро јер очигледно навијаштво не доприноси да филм буде виспрен, али признајем да би суптилнија режија била тешко изводљива у овом случају. Но, сцена када Супермен „полуди“, испала је довољно виспрено, тако да неких таквих момената у филму ипак има. Свакако бих цео филм похвалио јер има неку идеју која није лоша, чак донекле и храбру (кажем донекле јер Амери ипак „терају воду на своју воденицу“), а довољно је актуелна.

Што се радње тиче, па она није богзна шта јер је акценат ипак био на едукативном моменту. Такође и битке су осредње, мада прилично деструктивне. Само у првој сцени борбе Супермен и Атомска Лобања поразбијаше већину града (и исушише цело језеро приде), тако да не знам шта остаде за будуће битке. Наравно, цртачи ће то фино доцртати, али није цела поента у томе. Има нечег и у логици. 🙂 Но, добро, касније су се наводно љутили на њега због вишемилионске штете, па је то колико-толико покривено.

Едукативни моменат: Супермен је рекао како га његове моћи не стваљају изнад закона. Када би тако и политичари мислили, заиста би били супермени, а и народу би било значајно боље.

Оцена наставника:

(слабуњавица)

Лако Је Критиковати 115

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Сама (Alone 2015) је индијски хорор. Главна јунакиња је лепа Басу Бипаша, која сазнаје да јој је мајка Нена Гупта тешко повређена, те мора да се врати у своју родну Кералу како би је посетила у болници. Са њом на пут креће и њен супруг Каран Синг Гровер. Басу је у страху од повратка у породичну кућу јер је за њу везују страшне успомене у вези са њеном покојном сестром сијамском близнакињом. И чим је дошла, испоставља се да је страх оправдан јер дух њене сестре почиње да је прогања.

Критички осврт: Боливуд смешта музички интермецо свуда, па и у хорор филм. И када Каран у првих десет минута филма касни на рођендан своје супруге Басу, почиње песма, а уједно и ветар (додуше у стану су, па је то можда наједном подивљао клима уређај) који јој косу дира. Наравно, уз Боливуд иду и препознатљиве мелодраматичне сцене као из „Мале невесте“, које прате лепо нашминкане разрогачене очи без обзира која је емоција у питању. 🙂 Но, Басу је толико лепа жена да јој је за опростити и што није вична глуми даљој од сапунице. У ствари, не могу уопште да узмем за зло нешто што је већ традиција и део културног миљеа боливудских филмова. Уосталом, има ту и нешто глуме, па је Каран прилично био уверљив у својој улози набуситог типа.

Оно што дефинитивно замерам филму је што је режисер Бушан Пател превише дуго правио оне сцене које вас препадну у тренутку. У реду, схватили смо, Басу прогања њена сестра и хајдемо сада даље. 🙂 Међутим, то даље никако да се деси, баш као и у сапунским серијама са тог поднебља. Неке сцене јесу биле добро осмишљене, али свеједно. Ипак, не могу да кажем да филм није занимљив, напротив. Заправо, занимљив је читав тај феномен мелодраматичних остварења (пре свега поменутих серија) која обилују празним ходом, а ипак су суперпопуларна и неком чаролијом држе пажњу. Режисери драматике са тих простора успели су да украду пелцер од латиноамеричких серија и сву ту испразну патетику учинили гледљивом. И овај филм заиста јесте такав, мада је јасно да никакве иновативности, маште, занимљивих обрта и свега другог што би га учинило иоле квалитетним – нема.

У финалу филма најпре смо имали боливудску варијанту „Истеривача ђавола“, а онда је кренуо као неки преврат који је баш, баш лоше изведен. Најпре што је предвидљив, а онда и нелогичан (тело испод дасака мора да почне да се распада, а то има разне последице којих у филму није било) и није ни рационалан јер Каран, заправо, побија самог себе. Уз све то, филм лоше и поентира, иако јесте истина да две особе не могу бити једнаке, па макар оне биле и природни клонови, односно једнојајчани близанци.

Едукативни моменат: Басу није желела да јој пријатељица гледа у тарор карте јер није веровала у те ствари, а и запитала се зашто учити о себи од других. За тарот не бих смео да гарантујем да ће вам пружити било шта значајно осим забаве, а што се учења од других тиче, Басу ипак није у праву. Од других можемо да научимо много тога о себи, па макар то било и какав утисак остављамо.

Оцена наставника:

(солидна)

Апокалипса „Ејприл“ (April Apocalypse 2013) је прича о момку Рицу Томпсону, који је заљубљен у девојку из детињства Ејприл, а која је, опет, заљубљена у најпопуларнијег спортисту у школи Рендија Вејна. Но, таман када је изгледало да ће Риц ипак победити у овом љубавном троуглу, испоставило се да она мора да се пресели са својом породицом. Њега је то бацило у очајање, чак дотле да га је породица послала код психијатра. Но, много више од психијатра на Рица је утицао његов деда који га је охрабрио да започне нов и самосталан живот ван дома родитеља који му нису били довољна подршка. И таман се Риц отиснуо на пут, када је започела зомби апокалипса.

Критички осврт: Фора на почетку је слатка, али је већ виђена. Хумора је било и током филма и на моменте није био лош, али је далеко и од смехотресног и од виспреног. Најсмешнији лик је убедљиво Тод Сташвик и штета је што је кратко трајало његово појављивање.

Сам филм је са најкласичнијом поставком, која није баш завидна стартна позиција која може да заинтересује. Када је кренула зомби апокалипса, филм је већ постао значајно занимљивији, а већ први Рицов сусрет са зомбијима је обећавао. Сами зомбији нису страшни, а и нису ни могли да буду с обзиром на очигледно низак буџет. Ипак, зачуђујуће, филм није треш. Добар део недостатака у филму (не баш најсјајнија продукција, као и танана и много пута испричана прича) Џарет Тарнол је санирао солидном режијом и добро решеним крајем. Уз то, успео је некако да све то буде интересантно, што је мајсторство за које не могу да тврдим како је постигао. Јесте често мењао амбијент, али све је то некакав полурурални део САД-а и није атрактивно. Све време је уводио и нове глумце и иако њихови ликови јесу симпатични, нису уједно и толико упечатљиви. И глумци нису баш прва постава. Тако да ми заиста није јасно како му је успело.

Да, свакако бих похвалио музику у филму.

Едукативни моменат: Риц је рекао да му је, упркос упозорењима да је дрога лоша, дрога учинила живот лакшим. То свакако није истина јер дрога, на дуже стазе, живот чини неподношљивим, а и није поента да ствари постану лакше, већ да постану реално боље.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Рушевине (The Ruins 2008) је филм рађен према истоименом бестселеру Скота Смита. Група младих људи ужива покрај базена на одмору у Мексику. Тада срећу Немца Џоа Андерсона и његове пријатеље Грке и он им предлаже да са њим оду на излет до једног тајног места где су пронађене древне рушевине храма народа Маја. Они се одлучују на то путовање не знајући да их тамо чека застрашујућа судбина.

Критички осврт: Ликови су толики стереотипи да су ми били иритантни. Глумци нису харизматични, тако да ми је глума с почетка изгледала испразно и без енергије (иако је неки труд могао да се види). Уз то је ишла и више него класична поставка и једно у спрези са другим није обећавало неку занимљиву пустоловину.

Међутим, прича је почела да се одвија сасвим добро. Додуше, чудовишне биљке нису новост у СФ-у, али ове приказане овде су врло успеле, маштовито и виспрено осмишљене. Са натприродним хорором упоредо се дешава и психолошки хорор, који постаје све интензивнији што је ситуација петоро младих људи све више безнадежна. Чини ми се да нисам скоро гледао страшнију сцену од оне када Џоу секу ноге. Некако ми је изгледало да режисер Картер Смит све више помера границе и да нема намеру да убије своје јунаке пре него што их добрано измучи, а са њима и публику. И успео је, заиста. Специјални ефекти су сасвим добри, а и глума је већ увелико почела да бива уверљива. Но, пре свега, прича је испала сјајна, па и донекле оригинална. Мотиви домородаца су ми у почетку били нејасни, да би се на крају прича заокружила у врло смислену, у ствари одличну целину.

Едукативни моменат: Основни проблем је настао од тренутка што се млади Амери и Европљани нису разумели са домороцима јер нису знали језик. То је још један разлог зашто је учење језика важно; да не би било проблема и неспоразума. И учење биологије је важно, а да бисмо препознали опасне врсте биљака. 🙂

Оцена наставника:

(на једва)

Пре него што нестанемо (散歩する侵略者 2017) је јапански филм који је режирао Кијоши Куросава (није у роду са Акиром Куросавом). Троје ванземаљаца су пристигла на Земљу као извидница пре него што отпочне инвазија. Њихов задатак је да науче што више о људској врсти коју намеравају да униште.

Критички осврт: Јапанци заиста имају духа и њихов хумор је некако луцидан. Рецимо, стварно је смешно када ванземаљац вежба људске покрете тако што гледа водитеља на ТВ-у који показује карту са временском прогнозом. Уз луцкасти хумор иду и исте такве идеје, па је врло маштовит предмет интересовања ванземаљаца и начин како га сакупљају. И реакција људи након тога доприноси тој оригиналности, али и читавој филозофији личне слободе и потреба друштва у коме се налазимо. У складу са тим и крај је решен генијално. И ту видим највећу вредност овог остварења и његов једини (али врло јак) адут.

Азијски филмови су увек помало и чудни, па тако има и нејасних сцена, попут оне када новинар и ванземаљац разговарају са детективом у болници, а ништа мање није чудна ни туча која је уследила између детектива и девојчице. Ипак, најчуднији од свега су мотиви новинара да уради онако како је урадио.

Филм је негде до пола био прилично спор, да би онда кренула врло озбиљна акција, заиста маестрално изведена. И даље се није темпо значајније убрзао, али је нешто почело да се дешава. Ипак, дефинитивно је филм требало да траје краће и верујем да би једнако добро поентирао.

Едукативни моменат: Новинар, када је држао говор људима на улици, рекао је да што дуже не чинимо ништа то ће горе бити. Он је мислио при томе на инвазију ванземаљаца, али то важи и за много реалније теме – загађивање животне средине, на пример. Што више запуштамо било који проблем, то ће проблем бити већи.

Оцена наставника:

(на пет)

Будући свет (Future World 2018) је постапокалиптични филм који приказује руинирано и расуто људско друштво у коме доминирају сурове банде. Једну од њих предводи Џејсм Франко који је пронашао женског андроида Суки Вотерхаус. Он ју је и тражио како би му била „невеста“ и извршавала његова наређења. И остварио је свој наум све док није одлучила да исправи недела која је починила у његово име и помогне несрећном принцу Џефрију Волбергу да пронађе лек за своју тешко болесну мајку Луси Лу.

Критички осврт: Филм је варијанта „Побеснелог Макса“, а има мало и шмек „Чери 2000“. Већ опустошену Земљу и даље пустоши Џејмсова банда. Међутим, та банда сувише је позерска; вичу „јухууу“ и „јеее“ и раде лоше ствари људима на које наиђу и једни другима. И све то изгледа а) већ виђено и б) крајње неуверљиво.

Нарација је потпуно беспотребна, а други је проблем и што је претерано мелодраматична. Међутим, она је била решење двојице режисера (један је Џејмс) како би објаснили преокрет у Сукином понашању, који је био нагао и без емотивне или било какве друге позадине и мотивације. Иначе је прича што танка, што предвидљива. Да ли је Џејмс желео да је направи јер је позната његова фасцинација одређеним филмовима (можда баш овим које сам навео на почетку) или зато што воли да вози мотор по беспућу, заиста не знам, али свакако одаје утисак да је правио нешто што се њему свиђа. Такође одаје и утисак да је у процесу изгубио из вида да треба да направи и филм који вреди погледати и који шаље неке смислене поруке. На пример, уопште ми није јасан смисао насиља које се десило у празном базену са Џефријем и његовим чудноватим противником. Оно је буквално насиље ради насиља и такво нема много оправдања; само је гадно. У мноштву филмова које нуде најразноврсније видове насиља, од којих су неки заиста језиви, ово чак није ни шокантно. Дакле, учинак је потпуно изостао. Баш као и на самом крају филма, који је тако решен да ниједан сегмент не остане недоречен. Сасвим је довољно и ефектно када се Џефри расплакао над постељом своје мајке, али смо ипак морали да их видимо обоје опорављене и срећне у наредној сцени.

Једино што могу да кажем у корист Џејмсовог филма је сасвим солидна глума и пристојна продукција, као и фотографија. Кажем солидна глума, иако Џефри као принц и Суки као робот нису заблистали. То су ликови који имају врло занимљиву физиономију и очигледно знају да глуме, али им улоге у оваквом контексту нису ишле на руку, што бисмо рекли.

Едукативни моменат: Суки је рекла Маргарити Левијевој да треба да негује своја осећања било да су добра или лоша. И то је заиста добар и здрав савет.

Оцена наставника:

(мада је реалнији кец)

Тинејџер вукодлак, такође (Teen Wolf Too 1987) је наставак филма из 1985. Џејсон Бејтман је момак који је кренуо на колеџ. Уписао га је захваљујући спортској стипендији, иако њега не занима спорт, већ наука. Но, стипендија се морала одрадити и то – у рингу. Џејсон баш није виђени боксер, али ће се то променити када открије да је вукодлак.

Критички осврт: Ово је пребледео наставак иначе не баш сјајне комедије. Сцена када Џејсон мења свој распоред код административне раднице идентична је сцени када Мајкл Џ. Фокс изнуђује буре пива од продавца. Има ту још копираних сцена, али то ништа не чуди јер је радња практично преписана из претходног наставка. И оно што је измењено боље да није. У сваком случају, први филм је могао да прође, али други би већ био превише.

Требало је да Џејсон буде адут овог филма јер је лепушкаст дечко и личи на Мајкла, који му је филмски брат од ујака (или стрица – ко ће га знати код Амера). Проблем је што је значајно мање уверљив, баш као и сви остали глумци. И сасвим су без енергије. Уз то, ликови које тумаче понашају се повремено сасвим нелогично, али хајде да кажемо да је то мањи проблем. Већи је проблем хумор који је толико приземан да испаде да је најсмешнија фора када лепу студенткињу погоди чинија са салатом… Да, ово је један од оних филмова где је гађање храном, питама и салатама апсолутни хит. 🙂 Гађали су се и жабама и то тек не знам како бих коментарисао. У филму морам да похвалим плесно-певачку тачку коју изводи млади вукодлак, али је режисер Кристофер Лич ипак претерао са музичким интермецима. У реду је да у филму буде један такав са колажем сцена, што је одлика те декаде, али их је овде био читав низ са различитим музичким нумерама и активностима вукодлака; те је популаран, те се бори у рингу, те вози кола… У реду је, схватили смо да је то део филма где проживљава процват, заиста није потребан комплетан саундтрак који то прати. И последња борба је заиста била узбудљива, ако занемаримо да је момак од седамдесетак кила добио застрашујуће батине од истренираног стокилаша целе две рунде, да би га у трећој нокаутирао као од шале. Но, ни та борба није значајније поправила утисак јер ем је варијација на тему из претходног наставка, ем је исход био врло јасан. Мало вероватан, али јасан. 🙂

Едукативни моменат: Професорица Ким Дарби је саветовала Џејсона да не сме изгубити свој циљ без обзира шта други рекли или урадили. И ту је прилично у праву и права је професорица.

Оцена наставника:

(на два)

Кука (Hook 1991) је бајка о Петру Пану, али која се дешава када је он већ одрастао и заборавио своје детињство и авантуре у Недођији. Сада има супругу и двоје деце и успешну каријеру. Његов живот се мења када је из Недођије дошао Кука (Дастин Хофман) и отео му децу. Петар (Робин Вилијамс) је уз помоћ виле Звончице (Џулија Робертс) успео да се врати у Недођију, али мора и да се присети ко је он заправо и како да лети јер само тако може да победи свог архинепријатеља и поврати децу.

Критички осврт: Стивен Спилберг је режисер који је увек волео да прави мегаблокбастер. Оно што је главни адут у тој активности свакако су били специјални ефекти, као и вратоломна прича. Сетите се само саге о Индијани Џоунсу. У овом случају специјални ефекти нису били ни импресивни, ни увек успешни, већ је ефекат постигао више сценографијом и колоритом, а прича је била можда мање узбудљива, а више породична. При томе је пружио мало другачији угао, мада суштински сасвим класичан; тата Робин сувише је заокупљен послом и сувише запоставља породицу, да би онда пронашао дете у себи и схватио који су му приоритети у животу. Лепо и поучно, холивудски типично, а Стивен је вешто балансирао на ивици патетике, тако да је целој причи дао довољну дозу нежности. И, свакако веома важно, окупио је звучна имена тог доба. Но, ово последње није гаранција успеха јер Џулија је била зачуђујуће неуверљива. И деца су, мада је њима за опростити. 🙂 Са друге стране, Робин и Дастин су били сјајни као и увек.

Морам да признам да је Стивен мислио на детаље и да има сјајних сцена, попут оне када дечаци уче Робина да лети. И свеукупно гледано филм је свакако забаван и држи пажњу.

Едукативни моменат: Када је Робинова кћерка оптужила Дастина да лаже, овај је одговорио да то никада не ради јер је истина много забавнија. Некада заиста и јесте, али истину ипак треба говорити због других и бољих мотива.

Оцена наставника:

(солидна једна)

300 (300 2006) је филм рађен према серијалу стрипова аутора Френка Милера. Радња се дешава у древној Спарти коју су напали Персијанци. Спартански краљ Леонида I (Џерард Батлер) није добио потврду од пророчишта да поведе целу војску, па је зато повео њих триста под изговором да иду да извиде ситуацију, а заиста како би се супротставили бројчано надмоћном непријатељу.

Критички осврт: Поетична нарација у филму је потпуно непотребна. Џерард и Лина Хиди су сасвим добро одиграли сцену растанка пред битку и буквално су њихове очи рекле више од речи. Тако да је накнадно разјашњење њихових осећања увреда и њиховој глуми и нашој интелигенцији. Глума свих је била на нивоу, а глумци су максимално харизматични и добро одабрани за Спартанце и Спартанке. Напросто зраче снагом и при томе не мислим на извајане бицепсе, мада они у овом случају свакако помажу. За разлику од поменуте нарације, дијалози су одлични и виспрени, посебно онај када преговарају два краља.

Филм је сјајан и све оно што очекујете од историјског спектакла (мада ово заиста није историјски спектакл, али правимо се да јесте), пре свега због борби које без даха остављају. Режисер Зак Снајдер учинио је сцене максимално ефектним користећи се свим могућим триковима и веома јарким бојама. Понекад је претеривао, па сам у макар једном тренутку имао осећај да гледам фестивал поводом кинеске Нове године са све петардама, ватрометом и бизарним костимима. Одсецање главе црнопутом генералу је тек претерано. Зак је уводио необичне створове (углавном људске наказе), па је џелат имао надограђена сечива наместо руку, а и целокупан његов изглед је некако гротескан. Одсечена глава је одлебдела у ваздух и ту се некако вртела попут добро дриблинговане фудбалске лопте, мада начин егзекуције не би требало да произведе такав ефекат. Још једну ствар коју бих биткама могао да замерим је превише мелодраматике, али те негативне ствари нису претекле тас ваге у односу на онај други где су позитивне, а ова битка их има довољно да се са правом може назвати епском.

На крају је Леонида епски и завршио живот, а његова смрт и смрт сабораца кадрирана је попут неке ренесансне или такве некакве религијске слике. Но, метафора ту и тако није неопходна; опште је познато да хришћанство има дебеле корене у култури, традицији и митологији Старе Грчке. Што се осталих аспеката филма тиче, осим поменутих борби, па, има их сасвим мало. Све је подређено јунаштву на бојном пољу. Има ту неке дворске, односно политичке интриге, али је она буквално не више од зачина у овом „јелу“. Из истог разлога и прича је поједностављена, те доведена на праву меру, рекао бих.

И наравно, филм није могао да прође без легендарног лаконског одговора. Када су Персијанци запретили да ће се небо затамнити од њихових стрела, Спартанац је одговорио да је то одлично јер ће се борити у хладовини. 🙂

Едукативни моменат: У филму је објашњено да ниједан Спартанац, ни роб ни краљ не могу бити изнад закона. И у томе лежи тајна добре државе. Надам се да ће то једном схватити и наша власт.

Оцена наставника:

(може)

Експеримент „Белко“ (The Belko Experiment 2016) је амерички филм који се дешава у главном граду Колумбије Болготи. На пустој периферији тог града смештена је компанија која се бави запошљавањем Американаца у тој јужноамеричкој држави. Радни дан тог јутра није започео као сваки други јер је запослене на капији дочекало непознато обезбеђење и вратило све оне који су из Колумбије кућама. Ипак, Американци су свеједно започели своје јутарње активности док их није прекинуо глас са разгласа који им је саопштио да морају да убију две трећине својих колега ако мисле да преживе. Већина је мислила да је у питању (груба) шала, али су малобројни, који су се успаничили, убрзо схватили да бекство из зграде није могуће. Након тога сви су схватили и да је глас са разгласа мислио озбиљно.

Критички осврт: Овај филм је изузетно насилан и заиста није за сваког. Онима који „имају стомак“ да погледају овај филм, не знам да ли бих га препоручио. Мени се лично допао, пошто има доста психологије и режисер Грег Маклин се одлично поиграо и са својим ликовима и са мојим живцима. У 88 минута успео је да ме убеди да је танка линија између доброг и лошег и да ситуације које личе на неке друге ситуације, лако могу да дођу до свог екстрема. Да појасним; некако не видим да је случајно да се баш Тони Голдвин, шеф читавог одсека капиталистичке фирме трансформисао у правог наци официра који у концентрационом логору одлучује ко ће живети, а ко умрети. Заиста, има овде доста очигледних и мање очигледних метафора, као и сатире. Хумор је овде заиста виспрен, а интересантно је да га Грег уопште није препустио ликовима, већ га је постигао искључиво својом режијом. Рецимо, када је Џон К. Макгинли искасапио сатаром људе у тоалету, камера је зумирала натпис на коме пише како треба оставити тоалет чистим након употребе за следећег корисника. 🙂

Осим сатире, филм нуди и филозофска питања за која се верује да немају правог одговора. Типа, да ли бисте убили једну особу како бисте спасили живот многима? Адрија Архона се нашла у тој ситуацији над злосрећним Овајном Јомејном и одлучила је како је одлучила. Филозофске расправе су једна ствар, али пракса увек показује другачије. И, према мом мишљењу, уверљивије. Уверљивост су пружили и глумци који су заиста били на висини задатка. И оно што је такође важно, филм је веома динамичан, држи пажњу и углавном је непредвидив. Отприлике можете да процените који ликови ће остати на крају, али и ти битнији ликови врло лагано губе животе, попут Мелони Дијаз и Адрије, на пример. И крај је решен прилично добро и другачије у односу на друге филмове са сличним тематиком.

Можда би неко могао да замери како су запослени уопште допустили да им уграде било шта у главу, а камоли бомбе. Додуше, они нису знали да су у питању бомбе, већ су мислили да су у питању локатори. Објашњење је било да им то уграђују ако се деси да их неко киднапује. И мени је то ваљано објашњење јер су Амери толико пуни себе и толико мисле да су од злата саздани да ми је сасвим уверљиво да они мисле како сви други народи желе да их отму. Тако да да, „пије ми воду“ објашњење да су дозволили да им та чудеса уграде у главу.

Едукативни моменат: Тони је свакако негативац у филму који размишља на лош начин, али у једној ствари је био у праву. Не можемо се претварати да се лоше ствари дешавају. Морамо се суочити са њима.

Оцена наставника:

(дефинитивно)

Ескејп рум (Escape Room 2019) је психолошки хорор филм који су заједничким снагама урадили Амери и Канађани. Шесторо људи је добило необичну позивницу за игру „ескејп рум“ и понуђена им је богата награда ако успеју да изађу из соба са загонеткама. Испоставило се да ће награда престати да буде битна, већ да се сачува голи живот.

Критички осврт: Давно нисам гледао овако динамичан филм. Готово свих 100 минута је акција. Једини део када акција пада је онај када ликови причају своје животне приче, што са једне стране има оправдања јер је требало објаснити образац по коме су бирани, а са друге стране и не пошто је из кратких флешбекова била јасна позадина сваког лика. Уз то, животна прича Џеја Елиса је била предвидљива, односно да он није рекао целу истину. Предвидљиво је било и да ће Тејлор Расел преживети, као и како ће се битка између ње, Логана Милера и мастера игре одвијати и, напокон, да ће сви трагови целе активности бити уклоњени када дође окаснела рука правде. Но, има и непредвидљивих момената, па је тако Логанов лик право изненађење. Био сам убеђен да је он миноран лик, што се није испоставило. Заправо, ниједан лик овде није миноран јер су прилично сви разрађени и, за разлику од других хорора, нису само „месо за клање“. То је уједно и одговор на питање како је режисер Адам Робител успео да направи тако напету атмосферу; можда нећете пропратити све интелигентно постављене трагове у собама (због брзине темпа радње), али свакако ћете навијати за ликове са којима је лако осетити „присност“ и тиме према њима и емпатију.

Овај филм је унапређена и „тренди“ верзија „Коцке“, са мотивом на самом почетку преузетом из „Уздигнућа пакла“ и то управо коцком. Очигледно је која је Адамова омиљена геометријска фигура. Адам се свакако снашао добро у овом поджанру, али не и сасвим савршено. Рецимо, прелако је пустио двоје преживелих и иако је јасно да у целом замешатељству учествује тим људи (у последњој сцени се то и показало), испало је да је ван СФ конструисаних соба поприлично пусто.

И морам да поменем собе. Оне су дизајниране делимично успешно. Неке су ми се више дојмиле, попут прве и рецимо оне наопачке, а друге су ми биле мање маштовите и већ виђене по другим филмовима.

Едукативни моменат: Да би изашли из једне собе у другу, протагонисти су морали да решавају логичке проблеме. Слично је и у животу када желимо да пређемо са једне фазе посла у другу. Логика, знање, добра организација, сарадња са другима, све оно што су они морали да примене у овом филму, помоћи ће и нама у мање опасним, али значајним ситуацијама.

Оцена наставника:

(на пет или пет на четири, свеједно)

Лако Је Критиковати 103

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Коњић Грбоњић (Конёк-Горбунок 1947) је руски цртаћ о момчићу Ивану који је био најмлађи од тројице браће и кога су сматрали за будалицу. Његова старија два брата бавили су се земљорадњом. Били су озлојађени што им сваку ноћ неко гази жито, па су одлучили да направе заседу. Међутим, њих двојица су заспали, а само је Иван остао на стражи. Он је и ухватио „зликовца“; то је била краљица кобила која му је даривала два златногрива коња и једног маленог, грбавог, са којим је Иван постао пријатељ. Руски цар се загледао у дивне Иванове коње и затражио да му их прода. Иван је то учинио, али примопредаја није ишла лако, пошто је коње могао да укроти само Иван. Зато га је цар поставио за дворског коњушара. То је угрозило дотадашњег остарелог коњушара и овај је одлучио да се освети Ивану тако што ће му задавати немогуће и по живот опасне задатке. Но, ту је верни Коњић Грбоњић, који је увек помогао момку да изврши задатак и жив се врати у престоницу.

Критички осврт: Још док сам био мали било ми је јасно да Руси умеју да направе прелепу бајку, без обзира да ли је анимирана или играни филм. Такав је случај и са овом. Нарације има тек на почетку и почиње као у свакој бајци, а све касније је приказано или кроз сцену или кроз дијалоге, баш како и треба. При томе урађена је са лакоћом и уз заиста много маште. Једино што бих замерио је да су сцене за неколико нијанси више растегнуте но што би морало да буде.

Едукативни моменат: Иако је грбав и са великим ушима, те ни налик горостасним и златногривим коњима, Коњић Грбоњић је имао један непроценљиви квалитет: био је Ивану одан пријатељ. Пријатеље и треба да бирамо само према том квалитету.

Оцена наставника:

(може и мора)

Тајна треће планете (Тайна третьей планеты 1981) је још један руски цртаћ, овог пута у СФ жанру. Експедиција са Земље у саставу капетана Зеленог, професора Селезњова и његове ћерке Алисе креће у свемирску авантуру бродом по имену „Пегаз“. Циљ мисије је потрага за ретким животињама за московски зоолошки врт. Археолог Громозека их саветује да посете планету Капетана, јер су чувени капетани и пустолови Ким и Буран сретали много јединствених животиња за време својих експедиција. Све што екипа треба да уради је да провири у дневнике тих капетана. Међутим, испоставиће се да је тај задатак много тежи него што су мислили.

Критички осврт: Потпуно је инфантилан филм, али ме је очарао маштом. Анимација у појединим деловима подсећа на пајтоновску, али је тема, наравно, потпуно другачија.

Едукативни моменат: Капетан Зелени је закључио да експедиција није успела јер нису сакупили много животиња, али га је Алиса демантовала. Стекли су много пријатеља и доживели авантуру о којој ће моћи да прича у школи. Некада успех није очигледан, али не значи да је мање значајан.

Оцена наставника:

(јака као и претходна)

Семе Јабуке – Алфа (Appleseed Alpha 2014) је анимирани филм рађен према стрипу истог аутора који је радио и „Духа у љуштури“. Свет је руиниран након рата и у великом и разрушеном Њујорку двоје најамника покушава да отплати своје дугове Дворогом (главном криминалцу). А плаћају тако што извршавају ситне задатке на које их Двороги шаље. На последњем таквом задатку случајно су спасили двоје људи који су такође на мисији, али довољно великој да ће утицати на судбину целог Њујорка (или онога што је од њега остало) и заувек променити животе двоје главних јунака.

Критички осврт: Сама поставка је класична; двоје плаћеника наилазе на младу и крхку девојку која је кључ за спасење света. Никад ми неће бити јасно то истрајавање да слабуњави ликови буду хероји филма који побеђују све сурове изазове (обавезно уз не малу помоћ значајно јачих споредних ликова), али добро, и то може да буде порука да физичка снага и (натприродне) моћи нису неопходне да би неко допринео општој добробити. Надаље, радња није лоша, али се одвија већ много пута виђеним редоследом и уз све већ виђене детаље. Један од њих је и тај да тајна коју проналази Талос је у ствари просторија испод рушевине, а до које се долази укуцавањем одређене шифре.

Симболика на којој аутори приче инсистирају се односи на грчку митологију. Главни лик Бријареј је у митологији сторуки див (један од Хекатонхејра), главни антагониста је Тал или Талос, бронзани човек и чувар Крита, а хероина Ирис или Ирида је богиња дуге итд. И она има кључ за Олимп, обећани рај очигледно предвиђен за богове. Све то прате супермоћи јер је ретко који од њих одистински човек. На крају крајева, то је случај и са ликовима из грчке митологије.

Анимација је на моменте сјајна, али је углавном сувише укочена. Некако је роботска, иако нису сви ликови роботи. Решења за роботе су делимично занимљива. Главе су им дизајниране симпатично, а тело је класично суперхеројско. Акција, односно борбе су сасвим добро одрађене. Неке сцене су прилично ефектне, иако се борба уопште не види, попут оне када се сукобљавају Двороги и Талосова десна рука Никс. Углавном, цео филм и визуелно и у сваком другом погледу није лош, мада је далеко од инвентивног, а још даље од ремек-дела анимираног СФ-а. Да, дијалози су могли да буду и виспренији.

Едукативни моменат: Ирис је рекла Дунан да она жели неко боље место као што је Олимп, а одустаје од света у коме већ живи. Некада ћемо срећу наћи на неком другом месту, али је свакако добро и да место у коме живимо учинимо што бољим за нас.

Оцена наставника:

(коректна)

Прича једне слушкиње (The Handmaid’s Tale 1990) је дистопијски филм рађен према истоименој књизи Маргарет Атвуд. У блиској будућности, у САД (који се сада зове Република Гилеад) води се некакав рат који је изазвао загађење и последице по већину становништва – стерилност. Наташа Ричардсон и њен супруг Рајнер Шене покушавају да са својом кћерком пребегну у другу државу. Бег није успео и Рајнер гине, а Наташу хапсе. Она је даље подвргнута посебном третману у логору за жене, како би је припремили да буде слушкиња и сурогат мајка за двоје богаташа. Глава те богаташке породице је Роберт Дувал и он је један од главних војних заповедника који успоставља нови друштвени поредак у коме је улога жене сведена на рађање. Ипак, он симпатише Наташу, те постаје близак са њом. У томе види шансу покрет отпора који успоставља контакт са њом и врбује је да изврши атентат на Роберта. Наташа ће морати да донесе неке судбоносне одлуке, тим пре што јој време као слушкињи истиче јер није остварила своју улогу, односно није затруднела.

Критички осврт: Ако изузмемо некако трапаво изведену сцену с почетка, ово је једно врло озбиљно драмско остварење уз одличну причу (и све мање пропратне приче у тој главној причи), ефектне сцене, сјајну глуму која све то дочарава и јаке поруке. Филм врло интелигентно преиспитује устаљена мерила друштвених вредности. Имати децу постаје ствар статуса, па чак и престижа, а на уштрб свега онога због чега људи пре свега желе да имају децу. Дијалог који воде Наташа и Роберт у његовој канцеларији је, рецимо, веома снажан и уман. Углавном, све похвале и идеји и реализацији.

Едукативни моменат: У овом филму је подређени положај жена доведен до екстрема, али истина је да у свету још увек постоје друштвени системи и религије које веома лоше третирају жене. И такви системи су за сваку осуду; када год постоји прилика треба говорити о томе и усмерити активности ка либерализацији свих људи.

Оцена наставника:

(уз поштовање лика и дела)

Тихо место (A Quiet Place 2018) је футуристички филм у коме је човечанство уништено навалом чудовишта. Ова створења реагују искључиво на звук, па су малобројни преживели принуђени да живе у тишини. Прича прати судбину једне породице фармера чији чланови покушавају да преживе у таквим суровим условима.

Критички осврт: Једно од најјачих „оружја“ хорора је звук. Режисер, сценариста и главни глумац Џон Красински ово оружје употребио је на несвакидашњи начин и буквално га пренео на виши ниво. Звучни ефекти који ће вас тргнути сада су тек део страве; сваки звук значи смртну опасност и сваки очекујете са зебњом. Иначе, филм у појединим сценама наликује на „Ејлијена“, посебно у оној када Емили Блант схвата да је чудовиште у истој просторији са њом (истоветна сцена је и завршна у првом делу поменутог „Ејлијена“). Та сцена је и у доброј мери предвидљива, али не урушава квалитет целог филма. Крај је сасвим ефектан, али је Џонова погибија за више нијанси мелодраматичнија него што добар укус налаже.

Упоредо са стравом, дешава се и драма и те две приче су сјајно уклопљене. Драма је права, трагична и топла људска прича, а не хистерична мелодрама како то већ у хорорима бива. Џон је „на сто“ изнео питање како и колико родитељи могу да заштите своју децу и где је та граница која чини да заштита родитеља истовремено значи и немоћ деце да се снађу у лошим животним ситуацијама. Тема је разрађена и добро одрађена, нема шта.

Глумци су сјајни, а Џон има разлога да буде троструко задовољан јер је урадио одличан посао на макар два фронта на којима је био ангажован. Но, није баш истина да филм мане нема. Има ту чак много питања без одговора, ако изоставимо поставку која није објашњена и која и не мора да буде објашњена (како су чудовишта пристигла, на пример). Протагонисти гаје кукуруз, који је добрано израстао, али је нејасно како су га посадили без икакве буке. Но, и да прихватимо да су изграбуљали толико поље и напунили силос кукурузом сасвим нечујно, морате да се запитате како је нестала војска. Видели смо да су чудовишта неотпорна на метке, а војска опет располаже значајно моћнијим арсеналом. И, напокон, никоме од препаметних људи није пало на памет да чудовиштима, која се искључиво ослањају на чуло слуха, дохакају управо – буком. Толико је могућности за оружја, ометања, замке… Но, ако прихватимо да су нас створови ухватили неспремне, те да је човечанство поклекло и принуђено је да живи у тишини, верујем да ће вам се филм сасвим дојмити.

Едукативни моменат: Иако је Мили Симондс била глувонема, управо се она показала као достојан непријатељ застрашујуће зубатим чудовиштима. Често људи који имају неку телесну ману могу да се покажу и те како изнад свих очекивања и изнад постигнућа других људи и то не само у научној фантастици, већ у реалном животу. Никада никога не треба потцењивати.

Оцена наставника:

(сасвим добра)

Излечени (The Cured 2017) је филм чија се радња дешава у Ирској. Након епидемије која је људе претварала у агресивне канибалисте (зомбије), људи су наново отпочели да живе нормалним животом. Добар део инфицираних сада је излечен, али сви ти људи нису заборавили шта су радили током болести. Ипак, покушавају, као и сви остали, да се врате нормалном животу. То није лако јер их друштво не прихвата.

Критички осврт: Сценариста и режисер Дејвид Фрејн успео је у нечему што многи аутори хорора са зомбијима нису; да да причи дубину. Метафора у овом филму је потпуно успела и кроз једну сасвим другачију перспективу ова прича се лако може довести у везу са дискриминацијом оболелих од сиде у реалном друштву (постер који се види у филму рађен је као пародија на исти такав за вирус хива). Касније, филм добија и неке друге асоцијације са актуелним проблемима, пре свега политичке природе. Све то прате врло добри и добро одрађени дијалози. Кад кажем добро одрађени, мислим на глуму. Осим глуме, похвалио бих и режију. Но, није баш да је филм без рупа, те након убиства Стјуарта Грејама, високог официра задуженог за излечене, ситуација изгледа сасвим нормална и нико ту никакву истрагу не врши. На страну то што је Стјуарт покушао хапшење сам, иако официр тог ранга мора да има неке подређене који су увек уз њега и који би требало да су оперативци.

Оно што ме живцира у овом филму је учесталост сцена које играју на карту плашења звучним ефектима и све су мање-више једнаке и приказане кроз ноћне море Сема Килија. Још једна слабост филма је више него предвидљив циљ ка коме иде. Ипак, не могу да кажем да хаос који се дешава на крају није лоше урађен. И крај је добро решен, а идеја о имунитету је сјајна.

Едукативни моменат: Људи дискриминишу оболеле од сиде највише из страха, а који је опет последица незнања. Хив вирус се не преноси додиром, загрљајем и руковањем. У присуству хив позитивне или оболеле особе сте сигурни и нема разлога да је игноришете, изузимате из друштва или је маргинализујете на било који начин. Наместо тога треба да се информишете.

Оцена наставника:

(можда и најјача на овој страни)

Тринаести ратник (The 13th Warrior 1999) је прича о Арапину Антонију Бандерасу, који се загледао у туђу жену, па му је додељена дужност амбасадора. У ствари, то је био елегантан начин да се отера у изгнанство. Његов караван је налетео на горде Викинге и он је заиста прихваћен као амбасадор међу њима. Негде у то доба група викинга је добила вест да се краљ Свен Волтер суочава са злом које се не сме именовати. Зато су потражили помоћ од њихове врачаре која је одредила да краљу морају отићи у помоћ тринаесторица ратника, али да последњи од њих не сме бити Викинг. Та дужност је припала Антонију и он се невољно придружио дванаесторици северњака на путу ка унесрећеном краљевству.

Критички осврт: Битке су добро осмишљене (ако не рачунамо последњу која је требало да буде монументална, а испаде кратка и благо разочаравајућа) и при томе мислим пре свега на начин снимања, а и све се одвијају по мраку, те је својеврсно мајсторство учинити их не само атрактивним, већ и довољно видљивим. Ипак, некако су ми без енергије. Но, какве год биле, оне су заправо и једина радња у овом филму. Другим речима, она радња која се једва види у паузама између борби ратника (овог пута не због ноћи, већ сценарија) се једва може и назвати радњом. Рецимо да је то један покушај варијанте приче о Беовулфу. Владимир Кулич би био пандан главном јунаку из тог дела, а слично се и зове његов лик који тумачи у филму. Његов задатак је да убије Сузан Вилис, велику мајку народа против кога се боре, а која је у Беовулфу Гандалфова мајка. И напокон, и у овом филму, као и у оригиналној причи, провлачи се мотив да је судбина непроменљива и да је страх губљење времена јер је већ унапред одређено када ће који човек (ратник) умрети. Уосталом, и сам Мајкл Крајтон, писац дела „Они који једу мртве“, а према коме је филм снимљен, изјавио је да му је Беовулф био инспирација. Не знам каква је књига, али филм је бледа сенка поменуте приче.

Постоји и бонус причица у виду краљевских интрига које прави принц Андерс Т. Андерсен, али то је једва помена вредно у филму. Уосталом, тај принц се од пола филма више није ни појављивао, тако да и то ситно нешто што га има нејасно је што га има; нити је имао утицаја на радњу, нити је његова судбина касније разјашњена.

Северњаци су приказани с једне стране као потпуни дивљаци, али са друге толико неустрашиви да напросто изазивају поштовање. Глумци су то дочарали веома добро.

Едукативни моменат: Пред битку северњаци нису хтели да пију. Разлог за то је очигледан, а њихово понашање је веома похвално. Ми, надам се, нећемо ићи у битке, али не бисмо смели да пијемо пре него што ћемо сести за волан, на пример.

Оцена наставника:

(заиста реална)

Колиба (The Shack 2017) је филм рађен према истоименој књизи Вилијама П. Јанга. У причи се ради о човеку Сему Вортингтону коме је психопата отео и убио кћерку. Сем је запао у депресију и отуђио се од своје супруге Раде Мичел, као и од преостало двоје деце. Тада је добио једно необично писмо, које му је наводно написао сам Бог и у коме га позива у колибу где је пронађена хаљина његове кћерке. Иако није веровао да је пошиљалац заиста свевишњи, ипак се запутио у колибу.

Критички осврт: Аутори филма, а пре свих творац приче Вилијам, потрудили су се да дају одговор на вечито питање: ако је Бог добар, зашто нам се лоше ствари дешавају. При томе су главном протагонисти Сему задали много лошег, почевши од оца насилника Дерека Хамилтона, до кћерке коју уби масовни и манијакални убица. Можда је та његова несрећа мало више исфорсирана, али у реду, од нечега је морало да се почне. И онда долази писамце унесрећеном Сему и начин како је стигло, а и садржај, прилично су интригантни. Међутим, када је стигао тамо, филм некако почиње да пада док се природа око фамозне колибе буди (све јасно указује на рајски врт), а Бог се појављује у свом тројству. Октејвија Спенсер (црнкиња) је отац, Авив Алуш (који је, рекао бих, пристигао негде са Блиског истока) је син (и наравно – столар) и Јапанка је свети дух. У причи се форсира да је Библија истинита, али морамо да имамо и политички коректне модификације, како другачије? 🙂 Читао сам да су неки хришћани на ово гледали као на јерес, али ја не мислим тако. Да би било праве јереси, филм би морао да буде паметан, а овај то својство није успешно испунио. 🙂

Пад се види пре свега у дијалозима, који и јесу најважнији део филма. Тема којом се филм бави несумњиво је филозофска и несумњиво је потребно много виспреног разговора да би се она изнела. То у овом филму, ипак, није случај. Рецимо Октејвија каже Сему да ако буде упућен само на свој бол, скренуће поглед са ње, тј. Бога. Његова реплика је да престане да му прича у загонеткама. Ја ту не видим загонетку јер је тврдња јасна као дан. И оно што је уследило је прилично приземно; испаде да је отац патио заједно са сином када су га разапели јер су наводно заједно били тамо. Томе у прилог иду и стигмате на Октејвијиним рукама. Боже господе (ово сам написао више као узвик неодобравања, а не зато што сам изненада постао побожан; након овог филма тешко да би се било који атеиста преобратио). И надаље, разговор није изнедрио богзна шта. Ту је велика љубав и тројка прави све божанствено, али и поред тога што не прави баш све божанствено… Па, ту је љубав. 🙂 Део у пећини није био толико лош, али опет му недостаје мудрости, баш оне коју Алисе Брага глуми. Све време је тај разговор на прагу да добро поентира, али му некако измиче. Углавном, све ово је велика штета јер филм има добру причу и још бољу идеју, али је реализација апсолутно оманула. И уз то је и патетична.

Сем је бескрајно симпатичан, али не видим да он уме да изнесе емоцију, а док сам гледао Октејвију, све време сам имао утисак да гледам „Матрикс“. Радила је исто што и Пророчица у току тог серијала; месила је тесто и водила (наводно) дубокоумне закукуљене разговоре. И није ми баш било јасно зашто је Сем није препознао у колиби, када ју је (или макар њен лик) познавао из детињства.

Едукативни моменат: Тројство је рекло Сему да све што он ради је важно и да сваки чин његове доброте мења свемир набоље. И ја то исто мислим: не потцењујте себе и оно што радите. Сваки ваш поступак може и те како бити значајан неком другом.

Оцена наставника:

(било ми је жао да дам два)

Чудније од фикције (Stranger than Fiction 2006) је филм о пореском службенику Вилу Ферелу који води једноличан живот према тачно утврђеним шаблонима. Све се за њега мења када Вил чује глас у својој глави који описује његов живот и који му открива да ће убрзо умрети.

Критички осврт: Идеја за филм није оригинална, али се на супер начин развила. Прича је скроз занимљива, ведра и духовита, а глумци су сјајно одрадили посао, на челу са Вилом (који је, чак, био мање комичан него што је иначе). Дастин Хофман је био очекивано добар, а Ема Томпсон ме је пријатно изненадила.

Ипак, морам рећи коју и негативну, а то је дилема коју је пред свој лик Ему поставио сценариста Зах Хелм. Јасно је мени да је порука требало да буде да дела надживе човека, али је то урађено много трапаво, са превише (готово бајковите) мелодраматике и са добром дозом демагогије. У суочавању Вила и Дастина потпуно се релативизује живот и то не на начин на који се Зах надао. Када Дастин објашњава Вилу зашто овај треба да умре, то изгледа више приземно него филозофски. Отприлике је то звучало као када пушачу кажете да су цигарете смртоносне, а овај одговори да од нечега мора да се умре. Цео тај део није ми се допао, као што ми се није допала предвидљивост краја. И то јесте у некој мери урушило филм, али не толико да га не препоручим љубитељима романтичних комедија.

Едукативни моменат: „Понекад кад се изгубимо у страху и очају, у рутини и навикама, у безнадежности и трагедији, можемо да захвалимо Богу на баварским колачима.“ То је један цитат из филма, који се наставља и упућује на многе лепе ствари које нам се дешавају у животу и на које треба да обратимо пажњу. Оне нам чине чак и лоше ситуације подношљивим.

Оцена наставника:

(рецимо)

Дух ратник (Ghost Warrior 1984) је филм о самурају (Хироси Фуџиока) који је живео пре 400 година и коме је противнички клан заробио драгану. Он се одмах дао у спасавање, али је она током окршаја погинула, а и он је смртно рањен пао у хладну реку. У садашњости је његово замрзнуто тело пронашао пар туриста, а научници, наместо да обаве аутопсију, вратили су га у живот. Међутим, то се испоставило као велика грешка.

Критички осврт: Ратник је скроз кул са све ћубом која личи на неуредно клупко вуне. И патофне су му шик. Углавном, њега су након неколико стотина година оживели на сличан начин као и Франкенштајна ономад, те је он започео своју авантуру у осамдесетим годинама прошлог века. Да би што безболније прошао кроз садашњицу, ангажована је Џенет Јулијан која зна понешто о самурајима, али се не разуме много у јапански језик. Није важно што га доктор Џон Калвин ич не разуме (а есенцијално је да га разуме, пошто га је, ето, васкрсао након силних година), он тврдоглаво неће, па неће преводиоца. У крајњој линији, ко још не разуме енглески ако му се изговара веома полако? 🙂 У ствари, сувише сам очекивања имао од ликова у овом филму. За поменутог научника очекивао сам да је довитљивији, а за болничара Криса Капутоа (кога је самурај првог убио), очекивао сам да има макар зрнце разума. Наиме, металном цевком напао је самураја који држи веома оштар мач, а са циљем да му тај мач отме. Реакције ликова, додуше сасвим неуверљиве, одвијале су се најчешће ипак очекивано, пошто су ликови листом стереотипи. Глума је баш, баш лоша.

Но, то је тек део проблема. У једном тренутку је Чарлс Лампкин рекао како има идеју и то је сјајно, пошто ја никакву идеју у овом филму нисам видео. Они су оживели самураја, он се отиснуо у спољни свет и сада су они у (мело)драми шта да раде и како да га нађу. И када су га нашли, филм се и даље одвијао у неинспиративном, монотоном тону. Нема ту неког јачег заплета, приче која окупира пажњу, порука које филм шаље… Нема практично ничег. Има пар покушаја да се убаци покоја духовита доскочица, али их нисам баш разумео. Мислим, јесам, али нисам разумео зашто је то смешно. 🙂 Акционе сцене, на које филм адутира, сасвим су наивне, а некада и нејасне (самурај је сабљом млатарао по полицајцима у шуми и сви су остали неповређени). Тако да је и тај адут могао слободно да остане у рукаву режисера Ларија Керола.

Едукативни моменат: Самурај је проживео сличну ситуацију два пута и у оба случаја је поступио исто – поштедео живот свом непријатељу. И у оба случаја је трпео смртно лоше последице због тога. Но, то не значи да ништа није научио из претходног искуства, већ да у одређеним ситуацијама постоји само један исправан поступак, ма колико год да нам он доноси штете.

Оцена наставника:

(наравно)