Лако Је Критиковати 108

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Original Cinema Quad Poster - Movie Film PostersМиленијум (Millennium 1989) је филм базиран на краткој причи „Ваздушни напад“ Џона Варлија. Након авионске несреће, авио-компанија је ангажовала експерта за такву врсту незгода Криса Кристоферсона. Међутим, оно што ће он открити, истражујући ову несрећу, превазићи ће сва његова очекивања.

Критички осврт: Черил Лад је врло занимљива. Она је права дама и има то неко отмено држање, те јој улога стјуардесе није била проблем. Са друге стране, она је и ратница из будућности и, зачудо, сасвим се снашла и у тој улози, а и такав имиџ јој пристаје. Лепим људима све лепо стоји – рекао би неко, али није баш тако (осим у случају ове лепотице). Главни протагониста Крис ми је потпуно антипатичан са физиономијом која је свакаква само не софистицирана, али то је већ лична импресија. Улогу је изнео коректно, али није била ни претерано захтевна.

Веома ми се допада идеја у овом филму, чак заиста је маестрално осмишљена. Такође ми се допада како је направљено Веће које управља у будућности. Много детаља је добро одрађено, али има и детаља где се виде грешке. Када су ушли у ресторан из кола, Черил је имала видно нову, свеже исфенирану и офарбану фризуру (свега неколико десетина секунди касније). Но, пошто радим у женском колективу, јасно ми је да је коса довољно важна за женски свет да то не бих смео да замерим. 😀 Филм је, иначе, заграбио последње године осамдесетих и има добар део шмека те декаде, те прегршт наивних момената. Они, опет, нису толики проблем. Једна од две највеће моје замерке радњи је што је она сувише погодна. Друга замерка је што је режисер Мајкл Андерсон (чији рад је, између осталих, и „Логанов бег“, а то је за мене довољна референца) прекратко одржавао мистерију; онога тренутка када смо сазнали чиме се (перфектно лепа) Черил бави (а то је већ након пола сата филма), десио са трансфер фокуса са СФ дела на романтични; који нити је довољно занимљив да одржи пажњу, нити треба да буде водећи мотив при једној оваквој идеј(чин)и.

Ипак, свиђа ми се како су решили заврзламу са путовањем кроз време; парадоксима и временским ограничењима. Нису то најсрећнија решења, али нека решења јесу и цела прича је на крају довољно смислена или боље да кажем подношљиво смислена.

Едукативни моменат: Брент Карвер није дозволио да Черил, жена из будућности, убије Криса, човека из прошлости. Према Брентовим речима, Крисов живот утиче на хиљаде других живота и то би изазвало парадокс. Но, оно што није парадокс (ма како невероватно звучало) је да свачији живот заиста има утицаја на много других. Од нас зависи какав ће тај утицај бити.

Оцена наставника:

4(претерао сам, знам)

curedveiljadei (Small)IЛек (The Cure 2014) је филм о младој научници Антонини Пребл која ради у једној фармацеутској кући и покушава да пронађе начине да оболелима од рака смањи патње. Но, њен газда Џон Бејч као да нема слуха за њена открића, а она ће ускоро открити и зашто; ова кућа већ има откриће које може да промени комплетну медицинску праксу.

Критички осврт: Радња је већ много пута испричана и нема ту оригиналности ни у најави. Ипак, уз колико-толико пристојну глуму и акцију, донекле и мистерију, филм би могао да буде макар коректан и то уз очигледно низак буџет. Међутим, толико је мелодраматичан да је то прешло сваку границу доброг укуса. Од сцене када је Антонина кренула на Харвард, преко приче Стивена Ловата о његовом сину, до тога како Антонина доноси УСБ са спасоносном формулом кроз шуму, патетика провејава као каква мећава и затрпава и оно мјушно доброг што филм има да понуди.

Едукативни моменат: Антонина је желела да помогне људима оболелим од рака не зато што је хтела новац или признање, већ зато што је њен филмски отац умро од исте болести. Према оболелима је осећала емпатију. Истина јесте да ће другу особу најбоље разумети онај ко је доживео слично искуство, али и да таква искуства немамо, свакако треба да будемо племенити као Антонина.

Оцена наставника:

1(на два)

PatientZero_xl (Small)IIНулти пацијент (Patient Zero 2018) је постапокалиптични филм где је већина човечанства страдала од вируса који изазива агресију код људи. Они који су здрави повукли су се у војне базе и покушавају да нађу лек. За то им је потребан нулти пацијент кога траже тако што заробе заражене и приморавају их да им одају информације о њему. У томе им помажу сазнања да оболели увек говоре истину и да им смета музика. Међутим, све се мења када су ухватили Стенлија Тучија, који се не понаша као и други оболели.

Критички осврт: Глума је предраматична. Наравно, и тема је таква, али ово је свеједно претеривање. Уз то, главни протагониста Мет Смит је, иначе, тип глумца који своју уметност схвата преозбиљно, мелодраматично и кул, тако да одаје заиста утисак што неартикулисаног, што набријаног типа. Он напросто воли да је пажња усмерена ка њему, без обзира да ли за то има кредита или не (и утисак није много поправило то што глуми наставника биологије). На руку му је ишао и псеудовиспрен сценарио са све великим мудолијама. Нажалост, у том сценарију нема ништа што већ није написано у неком другом филму. И практично свака сцена је предвидљива, дијалози су сасвим прозаични, а ликови мање-више стереотипи.

Ово је неинвентиван филм са ниским буџетом, па тако и попут многих других са сличним економским статусом клаустрофобичан (јер се све дешава готово искључиво у војној бази), који није крш, али није ни добар. Стенли је унео мало више интриге и својим ликом и својом глумом, али је тек за нијансу поправио утисак, као и акција у финишу која је тек делимично успела. Начин како је Мет убио Стенлија и себе повредио тешко да би му дао икакву могућност да касније и даље трчи и да се бори, но то је мањи проблем. Већи проблем је нарација на самом крају. Све у свему слабо, заиста.

Едукативни моменат: Натали Дормер је рекла Клајву Стандену како разуме да не воли да му се обраћа као детету. Али, ако не жели да му се обраћа као детету, онда га је саветовала да треба да се понаша као одрасла особа. И сасвим је Натали у праву; од нашег понашања много зависи како ће се према нама опходити.

Оцена наставника:

2(не више од овога)

maxresdefault (Small)VРеволвераш (The Gunfighter 2014) је кратак филм о каубоју – револверашу Шону Парсонсу који улази у један салун. Тада креће да говори наратор, али невоља је у томе што сви ликови који су присутни могу да га чују. Да зло буде веће, наратор зна тајне сваког од њих.

Критички осврт: Немам много да кажем о овом филму осим да је сјајно осмишљен, духовит, заправо урнебесан. Свака част.

Едукативни моменат: На крају је ипак било како је наратор рекао јер, на крају крајева, свако ће испричати причу онако како сам жели без обзира да ли се то нама допадало или не. 🙂

Оцена наставника:

5(плус и плус)

originu (Small)II2036. Порекло непознато (2036 Origin Unknown 2018) је филм у коме главну улогу има Кејти Сакоф, која је задужена за истраживање Марса, на који људи упорно шаљу роботе. Кејти управља вештачком интелигенцијом, али врло брзо схвата да газда није она, већ управо машина. Ускоро ће открити још многе и невероватне ствари.

Критички осврт: Већ на почетку ми се није допало то што се форсира сукоб вештачке и људске интелигенције. Кејти је преглумљавала, а њен разговор са филмском сестром Џули Кокс све време је био под претераном тензијом. Са обе стране само су прштали аргументи зашто је боље да се све препусти вештачком, односно људском интелекту. Онда се у једном тренутку појавио монолит и изгледа да то Кејти ни близу није узрујало као то што ју је вештачка интелигенција надмашила. Разумем ја шта је сујета, али и да је као кућа велика, да ли је могуће да је толико заслепела Кејти да не поклони пажњу нечему што је заиста невероватно откриће на другој планети? Касније се Кејти наново посветила том монолиту, али и даље је квоцала како јој је шеф компјутер, те са њим водила филозофске расправе о томе како ће вештачка интелигенција преовладати. Овај филм је (очигледно) у највећој мери био посвећен тој теми, али, авај, ништа новог о томе се није могло чути. Осим једног стварно глупог вица. Финале филма и има и нема смисла. Компјутер је одлучио тек тако да уништи људску врсту. Чак и ако прихватим више него прозаичан разлог за то, нејасно је зашто баш тада, а не раније.

Филм јесте научно фантастичан, али више нагиње ка науци, но ка фантастици. Режисер Хасраф Дулул се разметао својим знањем физике (или је ангажовао неког стручњака да то чини) и посебно оним „елитним“, квантним делом те науке. Могла се чути и покоја мудра знаменитих личности и стичем утисак да је Хасраф уложио много труда да му филм буде паметан. Међутим, највише што је успео је да направи модернију верзију „Одисеје 2001.“, са сумњивим успехом. Почевши од наслова филма, преко коцке (монолита) и тога како компјутер шпијунира разговоре, до судбине главне протагонисткиње; све веома асоцира на поменути филм.

Специјалне ефекте одрадио је компјутер и то далеко од сјајног. Иначе, игре са бојама и сличне визуелне керефеке такође подсећају на „Одисеју“.

Едукативни моменат: Оно на чему је Кејти инсистирала је способност апстрактног решавања проблема, за коју је веровала да је вештачка интелигенција нема. Да ли је заиста има или нема или ће је имати или неће никад – не бих се ја тиме бавио. Важно је да ту способност имамо ми и треба радити на њој, посебно да се развије код деце.

Оцена наставника:

2(на три)

film_no_original_body (Small)VГосподин Нико (Mr. Nobody 2009) је филм чија се радња дешава у будућности 2092, када су људи открили тајну бесмртности. Међутим, само један човек Џеред Лето, стар већ 118 година, на самрти је и он је једини преостали смртник. Лекар Алан Кордјунер га је хипнотисао како би Џеред повратио своја сећања, а своју животну причу он приповеда и новинару Данијелу Мејсу. Испоставља се да прича није само једна.

Критички осврт: Филм најпре почиње толико неповезано да га је јако тешко пратити, а онда, полагано, прелази у више-мање смислену причу. У ствари, сценариста и режисер Жако Ван Дормал разиграо се мало са димензијама простора и времена и направио једно врло маштовито остварење са оптималном динамиком. Своје идеје засновао је што на научним, што на религијским, те их некако повезао. Но, оно што је битније је да је поставио нека занимљива питања и успео да заинтригира. Рецимо, врло јака сцена је када Џеред на железничкој станици проналази мртву наркоманку и задржава се да је полиција однесе, те тако среће своју велику љубав Дијану Кригер. Јасно је питање да није обратио пажњу на картонске кутије које су прекривале несрећну девојку да ли би и тада срео своју вољену. Временски гледано (што је такође приказано), то се не би десило. Филм се пре свега бави изборима које правимо и свим последицама које из тих избора могу произаћи – добрим и лошим по нас. Некакво разрешење на крају је сјајно осмишљено.

Уз све то, филм је визуелно веома допадљив, уметнички урађен или готово такав. Ако ћу искрено, овакав начин режије је чак добар за филм који траје преко два сата (мада, ако ћемо поштено, могло је да буде и краће). Таман ми једна тема досади, Жако се пребацује на другу, односно неку другу могућност. И сасвим је добро дозирао. И, морам да приметим; или је Жако веома романтичан или је циљао такву публику. Глума је одлична, тако да немам богзна шта да замерим, без обзира што сам сасвим осредњи романтичар. 🙂

Едукативни моменат: Дечак (Томас Берн) у филму је рекао да док не начинимо избор, све је могуће. 🙂 И ту заиста има истине, али то није довољан аргумент да изборе не чинимо. Само тада треба да будемо мудри.

Оцена наставника:

5(лепа, као и филм што је)

alien_ (Small)VЕјлијен (Alien 1979) је филм који говори о посади једног свемирског брода. Њихова мисија је била да донесу сировине на Земљу. Док су се враћали са друге планете, те спавали у криогеним коморама, бродски компјутер Мајка примила је необичан сигнал са сателита ЛВ-426 поред којег су пролазили. Зато је пробудила посаду. То је сада био додатни задатак за њих; да истраже извор тог сигнала. Слетели су на сателит и открили летелицу ванземаљског порекла. Изгледала је руинирано и посада коју су пронашли одавно мртва. Пронашли су још нешто: јаја непознатог порекла у којима се налазило нешто живо. Негде у том тренутку је члан посаде Сигорни Вивер растумачила сигнал са тог брода и схватила да се не ради о позиву за помоћ, већ о сигналу упозорења. Но, већ је било доцкан.

Критички осврт: Код нас је овај филм преведен као „Туђин“, а познат је као „Осми путник“. Ја сам га транскрибовао и намерно га зовем „Ејлијен“ како би се разликовао од свих других „туђина“. Јер овај филм се свакако разликује и представља ремек-дело научне фантастике.

Едукативни моменат: Сигорни није хтела да пусти чланове своје посаде натраг у брод јер се непознати организам закачио за Џона Херта и представљао је могући извор заразе. Остатак посаде се није сложио са њом и пустили су ејлијена у свој брод. Испоставило се да је Сигорни била у праву и да правила, односно процедуре постоје са разлогом.

Оцена наставника:

5(без било какве полемике)

tremors (Small)Подрхтавање (Tremors 1990) је први, најпознатији и најуспелији филм из саге о подземним црвима дугим неколико метара. Ови црви су опсели фиктивну једва насељену варош Савршенство у сред пустиње Неваде и малобројни становници покушавају да им побегну. Међутим, то нимало није лако јер су ови црви виспрени и брзи уче на грешкама припадника своје врсте.

Критички осврт: Цела поставка како подземно глистолико чудо живи прилично се опире и законима физике и биологије и много је ту питања које је могуће поставити и која би оспорила логику постојања овако адаптираног створа. Са друге стране, сцене су ефектне (посебно она када двојица радника бушилицом пробијају бетон, па случајно закаче и монструма). И специјални ефекти уопште нису лоши. Филм је динамичан и забаван. Има и мало оног америчког „напрженог“ радовања, али подношљиво је. Све у свему, ово је добар један горњи пик међу филмовима у поджанру у коме је рађен.

Кевин Бејкон је још једном доказао да је одличан глумац. И уз то одаје утисак да улоге ради са лакоћом.

Едукативни моменат: Фред Вард је замерио Кевину да бира послове према томе колико му се (не) допадају и не планира ништа унапред. И та замерка је на месту. Ако немамо испланиран рад, тешко да ћемо бити ефикасни, а послови које не волимо свеједно ће нас чекати.

Оцена наставника:

5(може)

houseb (Small)VВезана за кућу (Housebound 2014) је филм о девојци Моргани Ошреји коју је полиција ухватила приликом пљачке банкомата. Као казну добила је шест месеци кућног притвора и то у кући своје мајке. Бунтовној Моргани ово уопште није била лака казна јер се са мајком не слаже најбоље, а и верује да са њом нешто није у реду. Наиме, њена мајка тврди да је њихова кућа запоседнута. Проблем настаје када Моргана почиње да схвата да њена мајка и није тако ћакнута и да се у кући заиста дешавају необјашњиве ствари.

Критички осврт: Филм ме је изненадио већ од самог почетка. И надаље је било изненађења највише у чудним поступцима ликова (у овом случају ми више одговара реч „чудним“, мада би неко могао да замери да нису увек баш ни логични). Хумор је заиста виспрен, мало више црн, али свакако одличан. У ствари, неке форе сам видео први пут у овом филму, као када Моргана чује чудне звуке док је у клозету. Изгледа да режисер Герард Џонстон ипак није могао да избегне нека општа места, па је било и њих, а и ликови, ма колико год занимљиви и смешни били, најчистији су стереотипи.

Филм врло неосетно прелази из натприродног хорора у крими причу, али и даље хумор не јењава, динамика се не смањује, а прича остаје целовита са јасним фокусом. У ствари, и крими део, једнако као и хорор, извлачи пун потенцијал ликова и приказује их у најбољем могућем светлу (или мраку, како желите). Допало ми се што Моргана и Глен-Пол Вору нису направили пародије од својих ликова, а иначе ми се глума свих глумаца допала.

Без обзира што су неки делови налик другим филмовима, мислим да је овај филм освежење у поджанру у коме је рађен и посебно теме о уклетим кућама чија клаустрофобичност не дозвољава баш превише размахивања режисера. Овај се добрано размахао и урадио врло солидан посао.

Едукативни моменат: Иако је Моргана мислила да су кућу запоселе неке немогуће силе, испоставило се да је објашњење колико-толико рационално. Уколико нешто не можемо да објаснимо то не значи да нема објашњења или да је оно натприродно или у домену виших сила, већ само значи да још нисмо нашли рационално (научно) објашњење.

Оцена наставника:

5(помало блајхана)

downadh (Small)IIIУ мрачној дворани (Down a Dark Hall 2018) је филм базиран на истоименој књизи Лоис Данкан. Анасофија Роб је проблематична девојка која често разговара са школским саветником, али без ефекта. Појавило се решење у виду Блеквуд школе (која је уједно и интернат), која се специјализовала баш за ученице налик Анасофији. Она невољно прихвата да промени школу и родитељи је довозе у луксузну кућу у сред дивље природе. Наставни кадар је малобројан, баш као и ученице, али врло брзо постаје очигледно да крије мрачне тајне (а какве би друге у мрачној дворани).

Критички осврт: Прича где проблематична девојка упада у натприродни хорор и од антихеројине постаје антихеројина, само сада уз одобравање публике, уопште није нова, напротив. Овде је можда новина што их има пет таквих. Режисер Родриго Кортес се трудио да режија изгледа лепо и кул, али су и такви кадрови већ виђени.

Глума је сасвим солидна, а Ума Терман, која је зашла у зреле године, напросто је идеална за ову улогу. Као наставник, морам да приметим које је школске предмете одабрала Ума за њене ученице; математику, књижевност, ликовну и музичку уметност. И то је то. 🙂 Са жаљењем констатујем да биологију није уврстила, али ово свакако тера на размишљање. Шта је то што је, заправо, есенцијално или основно, како желите, за образовање једне младе особе? Углавном, било је јасно да ће Роузи Деј бити хиперталентована за сликање, али мистерија и није била у томе. Предмета је четири и њих четири су се пронашле у сваком од њих. Шта је са петом – Викторијом Моролс? У ствари, поставља се ту доста питања и све је прилично мистериозно, мада је врло јасно да Ума и њени наставници нешто смерају. И ту мистерију Родриго одржава током доброг дела филма и успео је да ме заинтересује. Међутим, разрешење је, иако драматично, са све вриском, јурњавом и пожаром готово епских размера, у доброј мери срозало филм до осредњости (са врло предвидљивим сценама и полупатетичном завршницом) и то је штета. Заиста један сасвим фин потенцијал ни близу није искоришћен.

Едукативни моменат: Све девојке су показале изузетан таленат свака у по некој области. У овом филму за тај таленат нису заслужне оне саме, али у реалном животу уверен сам да свака особа може да пронађе неку област у којој ће направити изузетан рад. Треба да се потрудимо да ту област нађемо.

Оцена наставника:

3(реална)

Advertisements

Лако Је Критиковати 107

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

cor (Small)IVРидикове хронике (The Chronicles of Riddick 2004) је други део серијала о свемирском авантуристи Ридику, односно наставак филма „Мркли мрак“ из 2000. Ридик (глуми га Вин Дизел) је антихерој чија је глава уцењена и који мора да бежи са планете на планету како га се ловци на уцењене главе не би домогли и одвели у какав паклени затвор. Пут га наводи на планету Хелион Прајм коју је баш тада напала секта и уједно војна сила Некроманга. Ова секта је врло деструктивна и уништава светове, а предводи је маршал Колм Феоре. Испоставиће се да је Ридик једини који му се може супротставити.

Критички осврт: Мени се овај део серијала о Ридику највише допао. За разлику од друга два, има причу. И иако је та прича добрано класична, она је уједно и слојевита и врло актуелна. Галаксију угњетава секта Некроманта која је практично фашисоидна и велича култ смрти. Другим речима, влада уз помоћ страха јер релативизује живот. Испоставља се да је ипак у питању култ личности, нама тако близак, и то се види већ на самом почетку филма када се приказују куле са Колмовим ликом, а више лица на њој демонстрира његову моћ. И та моћ, заправо, метафора је свеприсутности (лица су уперена на све стране), што тирани очигледно воле да практикују.

Као у изреци да није коме је нуђено, па је тако краљевска титула била суђена ипак Вину наместо Карлу Ербану, и то тај део чини некако „конановским“. И Конану је суђено да постане краљ, баш као и Ридику, али ни један ни други не престају да буду ратници. Заправо, идеологија народа који је Ридик преузео и захтева да њихов владар пре свега буде – најјачи међу њима. И, што је такође важно, борба Ридика са секташима није мотивисана жељом да се победи зло, већ је – лична. Све то што овај филм има сличан сензибилитет као Конан и причу веома, али заиста веома сличну, чини га јако занимљивим, тим пре што је све измештено у оквире свемирске фантастике. Филм прави асоцијације и са „Звезданим ратовима“, али само у делу где се мења планетарна локација и где се свемирске једрилице боре међусобно. Режисер Дејвид Твохи се није одлучио да, као у поменутој саги, допринесе разноврсним животним формама, већ је варирао људску форму у неколико ванземаљских. И то је и добро и није. Добро је што није додатно оптеретило радњу, а лоше јер нити је нарочито маштовито, нити је вероватно да би се баш свуда на свакој насељеној планети појављивао људски облик као интелигентан. Тек једна сцена асоцира и на филм „Сувишни извештај“, те верујем да би се још неке асоцијације могле пронаћи. Са овим потоњим филмом сличност је у људима са наднаравним моћима која су у немоћном положају и експлоатисана. У овом случају, пошто се ради о култу некроманга, ти људи су попут живих лешева на одру, а начин како их некроманзи користе као комуникацијске уређаје безмало је генијалан. И у све то је уметнута дворска сплетка и то сасвим успешно јер није прављена само зарад сплетке и да би радња била забавнија, већ она и те како има и сврху и циљ.

Морам да похвалим Танди Њутон која је маестрална сплеткарошица и јака жена која хоће да подупре не баш јаког мушкарца иза кога стоји. Већ не бих похвалио нарацију која је „препржена“ и непотребна. Специјални ефекти су могли да буду бољи.

Едукативни моменат: Танди је указала Карлу да би требало да убије Колма и тако дође до престола. Он је то назвао завером, а она је то назвала – планирањем. Веома често ћемо чути и демагогију и улепшане начине да се нешто каже, али за нас је боље да ствари назовемо правим именом. Тада ћемо заиста и знати на чему смо.

Оцена наставника:

4(благовољна)

badt (Small)IVЛош укус (Bad Taste 1987) је хорор комедија о ванземаљцима који су дошли на Земљу у име корпорације Крамб Кранчи како би људе искористили и пласирали као брзу храну и тако поразили конкурентску кућу Мек Јабал која се бави истом делатношћу, али са прженим месечевим пацовима. Паравојна формација сачињена из неколико одабраних момака отишла је у засеок (чије су становнике масакрирали ванземаљци) са циљем да их зауставе.

Критички осврт: Овај филм је тенденциозно рађен да буде кршина и у томе је режисер потпуно успео. Наравно, и он и цела екипа су се сјајно забавили снимајући га и то се види. Колико год је било могуће унели су хумора, а понегде и врло довитљивих детаља. Рецимо, човек из базе наместо вештачке руке има само један вештачки прст како би могао да притиска дугмиће. 🙂

Многи делови су баш гадни и обично је у таквим филмовима то заиста неуспео и јадан покушај да буде смешно, али овде је другачије. Уз то, одлично су пародирана општа места у сличним СФ хорорима, као што је рецимо када аутомобил жртве неће да упали из прве док надолази претња у виду манијакалног ванземаљца. Има и пародија на друге филмове, па тако и онај и о Конану. У „Конану Варварину“ Арнолд Шварценегер зубима убија птицу грабљивицу, а овде Питер Џексон удара главом галеба. 🙂 А када је Питер везао каишем главу (како му не би испао мозак кроз гадну рану коју је задобио) неодољиво подсећа на Рамба. 🙂 И сама пуцачина у филму већ је пародија на тај филм и све друге сличне. И заиста верујем да је Питер, као режисер (сценариста, продуцент, едитор, глумац и директор фотографије), имао право на овакву критику јер је касније доказао колико може; као режисер, сценариста и продуцент потписао је значајна дела филмске уметности. Рецимо, сви „Господари прстенова“ и сви „Хобити“ су његови.

Овом филму једино могу да замерим што је сувише фокусиран на борбу са ванземаљцима и није се удубљивало у још неке делове таквог типа СФ-а, те верујем да би и то било добро обрађено. Но, и оволико колико је – није лоше.

Едукативни моменат: Мајк Минет је био принуђен да куса кашу грозног изгледа ванземаљаца, али када је пробао – допало му се. Свакако важи да никад не знате да ли ће вам се нешто допасти док не пробате. 🙂 Но, неке ствари, као што су дуван, дрога, алкохол и ванземаљска каша, ипак не морате пробати. 🙂

Оцена наставника:

4(рецимо)

crow (Small)VВрана (The Crow 1994) је филм који се дешава у мрачном граду и почиње суровим убиством двоје младих дан пред њихово венчање. Након годину дана, младић Брендон Ли је ускрснуо из гроба захваљујући врани која има моћ да то уради. Разлог за његово васкрсење је да се освети криминалцима који су их убили и који и даље праве гадости по граду. Но, они су ситне рибе које предводи бескрупулозни Мајкл Винкот и Брендон ће врло брзо схватити да његов задатак неће бити завршен док не заустави и њега.

Критички осврт: У вези са овим филмом постоји и једна лична прича. Наиме, након гледања овог филма у биоскопу, нас неколико студената одлучило је да покрене студентски часопис и наденули смо му име „Врана“. Часопис није заживео дуже од пилот и првог броја, али, свеједно, не могу баш да будем сасвим објективан према овом филму.

Радња је глупкаста као и у култном филму „Ватрене улице“ снимљеном равно деценију пре овога, а примера има још. На улицама насилници спроводе анархију и херој ће их спречити. У овом случају херој је све то извео постхумно (нажалост у једном делу филма и у стварном животу јер је глумац Брендон током снимања погинуо) са шминком налик оној која је заштитни знак суперпознатог негативца и Бетменовог противника Џокера. Међутим, оно што овај филм ипак уздиже је стил, мрачан, али са шмеком (готика је увек дојмљива, па и ако је нео-готика), харизматични ликови и довољно виспрени дијалози.

Мотив овог филма подсећа на најпопуларнију песму Едгара Алана Поа „Гавран“ и то не само због птице, која је сродна овој у наслову филма. Такође, мрачна атмосфера је исто асоцијација на „мрачног“ писца и песника, тако да овај филм има донекле и уметничку позадину, али његову највећу вредност видим у емоцији која је искрена и лепа. Постоји ту и небеска правда коју је уделио Брендон, али она не умањује тугу и горчину и то је сасвим погођена поента.

Едукативни моменат: Поука овог филма је да иако ствари имају свој век трајања, баш као и људи, љубав је бесмртна.

Оцена наставника:

5(вероватно субјективна)

the-dream-of-the-ballet-masterСан балетског мајстора (Le rêve du maître de ballet 1903) је кратки филм чувеног Жоржа Мелијеса. Као што сам назив каже, кореограф балета је отишао да спава и уснио сан који се на крају претворио у ноћну мору.

Критички осврт: Кратки филмови обично имају неку цаку на крају, те ни овај древни филм није изузетак. Са ове временске дистанце морам да приметим да је то сасвим бледа фора, мада за оно време је можда била и урнебесна. Ипак, судећи према ономе што сам видео од Жоржовог рада, умео је он значајно маштовитије. Лепо је то што је спојио две уметности, односно филм и балет, мада оно што је играчица извела нимало не личи на балетске кораке. Све у свему, далеко од ефектног, мада се и на овом кратком примеру види колико је умешан Жорж био што се тиче ефеката и режије.

Едукативни моменат: Оно о чему је кореограф сневао је да направи сјајну представу. Сви имамо своје снове и не треба да одустајемо од њих, чак и ако се на тренутке претворе у ноћне море, као што се то десило кореографу.

Оцена наставника:

2(на три)

trulokapa (Small)IМала мртва Трулокапа (Little Dead Rotting Hood 2016) је хорор верија црвенкапе. Бјанка Сантос тумачи улогу Црвенкапе, пардон Трулокапе и њу је у шуми заклао вук. Њена бака ју је сахранила и извршила ритуално самоубиство. На тај начин јој је пренела моћи како би ова васкрсла и борила се против вукодлака који опседају њену варошицу и убијају људе.

Критички осврт: Јао, Марина Сиртис из „Звезданих стаза“ сада глуми баку… Време заиста лети. 🙂 Овај филм није баш да је окупио потпуно непозната имена (на пример ту су Ерик Балфур из „Линије хоризонта“ и Патрик Милдун из „Свемирских јуришника“), али није ни она из самог врха холивудског глумишта. Трулокапа, односно Бјанка је већ нешто свежије име, а и млада је, каријера је тек пред њом, само не бих се усудио да прогнозирам да ће бити успешна. Ту се појављује још група младих које вуци треба да поједу и чија је глума довољно лоша да су заиста заслужили такву судбину. 🙂 Дакле, глумци нису врхунски, али ни филм није. Ово је један класичан секси хорор са свим општим местима која у хорорима оваквог типа можете да видите. Логика радње ми у појединим моментима измиче. Ерик виђа мистериозну девојку (Ејми Лавхорн) приликом потере ноћу у шуми и то је већ ситуација која не би требало да се заврши чаврљањем код дрвета, али режисер Џаред Кон очигледно не мисли тако. И има добрих проблема са дневно-ноћном ритмиком. После јутра већ је дубока ноћ. 🙂

Дијалози су претерано површни и иако је јасан циљ да нам дочарају однос између ликова, реплике су далеко од фокусираних и виспрених. У ствари, потпуно су испразне и превише пута се понављају исте. Акција је језива. Да, и треба да буде језива у хорор филму, али овде није на тај начин језива, већ језиво одрађена. Посебно када су у пећини; Ерик и Патрик пуцају, Бјанка се шиба са компјутерски лоше одрађеном мајком вучицом, вукови реже… И ништа се конкретно не дешава. Ова акција не само да није узбудљива, она једноставно – није. 🙂 И у целини, ово је језиво одрађен филм и то је штета јер је имао неку назнаку идеје, ако не већ и идеју, за макар солидан хорор. Наслов филма је свакако обећавао колико-толико оригиналну причу, али је (иначе лоша) продуцентска кућа „Азилум“ није пружила. Као ни објашњење шта заиста убија вукодлаке јер су некад отпорни на метке, а некад баш и не.

Едукативни моменат: У овом филму вукови су таманили људе, али у реалном животу је сасвим обрнуто. Иако сиви вук није угрожена врста, свеједно треба да покажемо више хуманости и не ловимо и убијамо животиње без потребе. Посебно не из страха и незнања јер вукови ће радије да се држе подаље од људи и неће нападати са намером.

Оцена наставника:

1(на два)

monstersquad (Small)IVОдред за чудовишта (The Monster Squad 1987) је дечји филм о медаљону који садржи све добро на свету, а за који је заинтересован гроф Дракула (Данкан Регер) лично. Зато је окупио чудовишта како би се домогао медаљона и уништио га у ноћи (једној у сто година) када медаљон постаје фрагилан. У томе га могу спречити само деца која су схватила шта се дешава, а захваљујући дневнику чувеног Ван Хелсинга (Џек Гвилим).

Критички осврт: Од самог почетка ми је било јасно да је ово мудро режиран филм. Фред Декер није хтео да да на силу има специјалне ефекте које очигледно није могао да има, па их је решио елегантно, кроз сецкане сцене од којих свака приказује по једну фазу преображаја Дракуле из слепог миша, на пример или Карла Тибоа у вукодлака. Иначе, свеукупно, ефекти су сасвим добри, баш као и продукција.

Допало ми се како су клинци представљени у овом филму. То није најбоље понашање и није за узор (и има претеривања у ружним речима), али је врло реално и ведро. Цео филм заиста има духа и држи пажњу. Наравно, пошто су то осамдесете има и наивних и обавезних момената које је та декада увела, па тако и колаж сцена уз поп нумеру када се клинци припремају за борбу са чудовиштима.

Едукативни моменат: Дијалог два пилота:
Први: Депримиран сам.
Други: Зашто?
Први: Како зашто? Возим бомбардер из Другог светског рата са дрвеним сандуцима, лешевима! Зар би требало да славим?
Други: Да ли се жале? Да ли им припада мука? Да ли траже још оних бадемастих ствари?
Први: У праву си. Ово је одличан посао, стварно сам срећан.
Овај дијалог сасвим довољно говори да треба да обратимо више пажње на оно што је позитивно, па ћемо видети колико заиста јесмо срећни и колико је наш посао добар. И – више ћемо га ценити.

Оцена наставника:

4(може)

cherry-dvd-cover (Small)IVЧери 2000. (Cherry 2000 1987) је футуристички филм у постапокалиптично руинираној Америци. У делу који је урбано уређен живи Дејвид Ендруз срећно заљубљен у свог робота Памелу Џидли. Док се љубио са њом на мокром кухињском поду, Памела је имала кратак спој и покварила се. Модела као што је Памела више није било на тржишту, али Дејвид није желео ниједан други. Сазнао је да га може наћи у напуштеној фабрици, али се она налази у опасној зони 7. Зато унајмљује Мелани Грифит, чији је посао опасност, како би му пронашла његову синтетичку љубавницу. Мелани пристаје, али је услов да он крене са њом. Испоставиће се да га очекује авантура која ће му променити (љубавни) живот.

Критички осврт: Режисер Стив Де Џарнат је унапредио пуцачину, тако да минобацачи само прште, али, авај, нимало уверљиво. Мелани и Дејвид су у колима на приличној висини закачени за јак магнет са крана, а свуда около их гађају минобацачима и не погађају. Додуше, ракетице дефилују око њих, па чак и експлодирају ту негде поред, али то није имало видан учинак ни на аутомобил, ни на њих двоје. Но, Стив је морао акцију да учини колико-толико узбудљивом, пошто сам филм има веома танку, већ виђену и претерано развучену радњу и иако је мотив главног протагонисте разумљив, опет је преблаг и толико префорсирано романтичан да је инфантилан и смешан. Овај филм је превише површан чак и за осамдесете. Схватам ја да је овде порука требало да се односи на друштвено прихватљиви положај жене, али је она некако трапаво изведена. Поруке и поуке о друштвеним вредностима и зависности од технологије су, пак, сувише благе.

Мислим да је највећи адут овог филма антагониста Тим Томерсон и његова банда. Они су потпуно брутални, али уопште не изгледају опако као у „Побеснелом Максу“, већ више изгледају као роштиљџије боље држеће средње класе у белим панталоницама. И то појачава тај језиви ефекат који изазивају, заправо много ефектније него да су набилдоване фаце у ланцима и кожи.

Едукативни моменат: Дејвид је желео жарко свог робота Чери, али се на крају предомислио и определио за врло живу Мелани. Можда и зато што није поента да имате некога ко ће вам у свему повлађивати. Ако добро размислите, то сигурно није добро за вас.

Оцена наставника:

4(минус)

twinpiks (Small)IIIТвин Пикс: Ватро, ходај са мном (Twin Peaks: Fire Walk with Me 1992) је филм настао по завршетку серије „Твин Пикс“. Он би се могао назвати прологом јер је Лора Палмер (глуми је Шерил Ли) још увек жива. Наиме, серија почиње њеним убиством и истрагом која је уследила. У филму сазнајемо да је Лора водила проблематичан живот и да се многи ликови у већој или мањој мери могу довести у везу са њом.

Критички осврт: Нисам гледао серију, иако знам шта јој је тема и неке сцене и ликови су ми познати. И јако тешко сам могао да пратим овај филм; он је прављен тако да буде неразумљив, од сецканих сцена које, наизглед, немају много везе једна са другом и још уз то се све време уводе нови ликови са неким својим причама које су, листом, остале да висе негде без икаквог завршетка. Иначе, приче у филму баш и нема. Он се бави ликовима које је Дејвид Линч осмислио и које није могао да уобличи како је желео током серије пошто је отказана (друга сезона није поновила успех прве). Да ли је Дејвид на овај начин желео да настави пројекат у који је веровао, заиста не знам и нисам пропратио његове интервјуе, али сигурно је да није мислио и на ону публику која би одгледала само филм.

Продукција је пристојна, глума сасвим солидна, а ликови су чудни, те зато необични и занимљиви. У ствари, Лорин лик, која је главни утолико што се у серији све врти око њеног убиства (то је и разлог зашто главни протагониста Кајл Маклаклан долази у Твин Пикс у серији), најмање је занимљива од свих јер је потпуни стереотип. Она је, очигледно, наизглед лепа и опасна, али у ствари са великим проблемима који укључују и зависност од дроге. Добро је Шерил све то изнела, али залуд.

Едукативни моменат: Шерил, односно Лора, живела је врло ризичним животом (проституисала се и дрогирала) и на крају је трагично завршила. Сваки наркоман ће слично завршити; свакако не сви они убијени и бачени у реку, али свеједно трагично. Дрога увек има фаталан исход и то стално треба имати на уму.

Оцена наставника:

3(ко је гледао серију, вероватно би дао више)

deadpool-poster-flash-xxl (Small)Дедпул 2 (Deadpool 2 2018) је наставак саге о суперхероју спрженог лица Рајану Ренолдсу који не може да умре. Он има своју мисију да се бори против највећих криминалаца, али га они проналазе и упадају му у стан. У борби која је уследила, страдала је Рајанова љубљена Морена Бакарин. Рајан је одлучио да се убије, али то није било могуће. Ипак, у краткотрајној смрти видео је своју Морену и она му је задала мисију; да спаси дечака Јулијана Денисона, који има велику моћ, али ће поћи кривим путем злочинца.

Критички осврт: Филм је урнебесан као и први део. Разговор Рајана и Карана Сонија у таксију је пресмешан. Има и много пародија на друге филмове, али сцена када Шерон Стоун прекршта ноге у „Ниским страстима“ у овом филму је убедљиво најбоље пародирана у односу на све друге комедије које сам гледао. Овај пут сав тај хумор прати већа трагедија него у првом делу јер је тада била усмерена на самог Рајана и то што је унакажен, а сада је уништена љубав његовог живота. И то је сјајно уклопљено у уводну шпицу, која почиње веома озбиљно и тужно, али се завршава у стилу Дедпула.

Међутим, сама радња је већ виђена и то у другом делу „Терминатора“, тако да је било врло предвидљиво да у затвору мета није Рајан, већ клиња Јулијан. Опет, неки делови су потпуно непредвидљиви, попут оног када цео одабрани суперхеројски тим Дедпула скаче са падобранима. Свеукупно, овај наставак није разочарао.

Едукативни моменат: Лесли Угамс је рекла да нас бол учи ко смо. Понекад је бол толико јака да нам изгледа као да умиремо. Али не можемо заиста живети ако не „умремо мало“. Тужно и лепо је рекла Лесли.

Оцена наставника:

5(наравно)

greatwall (Small)Велики зид (The Great Wall 2016) је филм о двојици пустолова Мету Дејмону и Педру Паскалу, који су из Европе стигли на саму границу Кине како би се домогли тајне барута. Наишли су на Кинески зид и војску на њему која царство брани од застрашујућег непријатеља. Хтели-не хтели, мораће да се придруже тој армији у борби за голи живот.

Критички осврт: Униформе кинеских војника су скроз занимљиве и, што је битније, колоритне. Имао сам утисак као да гледам Слет налик на оне приређиване у част Јосипа Броза Тита. Филм је визуелно веома допадљив (чак су и чудовишта таква), а што је Азијатима, изгледа, врло значајно. Само ратовање са чудовиштима је прави фестивал, са све ратницама које изводе акробације на нечему као банџи џамп (и врло оригинално приде). Све то донекле прате специјални ефекти, који нису лоши, мада нису перфектни. Кад поменух чудовишта, она су моћно дизајнирана, а баш ми се допада како комуницирају међу собом. И оно што упада у очи, довољно су необична да их лако прихватите као део азијске (мада застрашујуће) фауне. И све описано јесте некако у духу азијског менталитета. Са друге стране, ту су Мет и Педро који су прави изасланици западњачке културе и без много труда, али са пуно куража, постају јунаци и Кинези их дочекују аплаузом у дворани за ручавање (гест који географски више припада Холивуду). Овај филм заиста је успео да помири две значајно различите културе. Но, то није нешто што је новина, баш као ни радња.

Радња је узбудљива и динамична и то је некако било и очекивано, с обзиром на то какав спектакл нам је приредио режисер Џанг Јимоу. Има ту мало и неке дубине, односно личних драма које проживљавају неки од ликова (са тим да је највећа пажња, разумљиво, посвећена Мету и његов лик је највише разрађен), а ту је и трунка романсе између Мета и Џинг Тиан (просто да судар култура не прође без икаквих емоција), као и прстохват патетике. Свега ту има помало, а да би се задовољила нека општа форм(ул)а коју је још давних дана задао Холивуд; ваљда како би: а) се овај филм убројио у блокбастере и б) зарадио много пара. И успео је.

Едукативни моменат: Генерал Чжан Хањјуј је признао Џинг да је много тога научила. Уједно ју је упозорио и да су њени непријатељи такође много научили и да нису исти као што су били пре шездесет година. Ми баш нећемо о непријатељству, али ако се осврнемо око себе приметићемо да се све мења и развија и да није исто као што је било. Не можемо бити ни ми, већ и сами морамо стално да учимо.

Оцена наставника:

5(на труд)

Лако Је Критиковати 106

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lavictima (Small)VДесета жртва (La decima vittima 1965) је италијански футуристички филм снимљен према краткој причи Роберта Шеклија под називом „Седма жртва“. У будућности људи учествују у суровој игри у којој је циљ да убију другог човека којег компјутер изабере. Игра се састоји из десет рунди и сваки учесник пет пута може бити „ловац“, али пет пута мора бити „ловина“. Веома успешна у овој игри је Американка Урсула Андерс и остала јој је још једна рунда да победи. Задатак је да убије Италијана Марчела Мастројанија. Телевизија се заинтересовала за овај дуел и план је да она убије Марчела на довољно „атрактиван“ начин какав би гледаоцима био занимљив. Међутим, показало се да је Марчело фаталан по њу.

Критички осврт: Идеје за убиства су врло креативне (ако тако уопште могу да их назовем), те Марчело убија младог барона Волфганга Хилингера тако што му мамузе повезује са динамитом и чека да овај куцне једну о другу када их је поставио на чизме. Урсула упуцава свог нападача Џорџа Ванга из брусхалтера (мотив који је касније баш експлоатисан у популарној култури), а након назови стриптиз перформанса. У ствари, цео филм има некакав шмек перформанса. Лагодан, готово разигран тон којим су убице представљене имао је за циљ да прикаже сву бездушност ове крваве игре, али су таквој атмосфери допринели и сви равнодушни или усхићени гледаоци и медији. Алузија је више него јасна, а треба ли коментарисати актуелност?

Још много тога може да се види и чује у филму, па тако у једном тренутку Урсула убеђује Марчела да је њено интересовање за њега последица тога што фрустриране Американке жуде за сексуалношћу Италијана. Има ту још најава (или критика?) сексуалних слобода и сви детаљи овог филма, уз главну тему, очигледно имају сврху да провоцирају. Постоје јасне алузије на хипи покрет, религију и случне друштвене феномене и све је то пародирано, баш као и насилни ријалити. Изгледа да режисер Елио Петри највише има пик на Америку јер је, осим поменуте пошалице на сексуалну немоћ тамошњих мушкараца, извитоперио прокламовани прогресивни амерички систем и слободу коју даје својим становницима и претворио их у сасвим нешто друго. Земља могућности, како је зову, пружа и ту могућност да људи „слободно“ могу да се убијају где год пожеле, док код Италијана ипак постоје бројна места где то није „ред“ радити. Италијани, везани за породицу, крију своје остареле родитеље по кућама, док их Амери предају држави (ма шта год то значило, али свакако не звучи алтруистички). Или је, напросто, Елио желео да сукоби прогрес и традицију, те прикаже све оно што нас може задесити ако од овог потоњег одустанемо. Уз све то лепо иде и демагогија или непроверена филозофија да се агресија (па тако и ратови) може спречити „издувним вентилима“ у виду морбидних игара ловаца и ловине, а касније искоришћених у неким остварењима попут „Прочишћења“. У једном тренутку наратор тврди да да је Адолф Хитлер био учесник у овако нечему Други светски рат се не би задесио, на пример.

Дакле, поруке које филм шаље су сјајне и исто тако пласиране, те у том смислу овај филм представља врло озбиљно остварење. И радња, иако сва лепршава, виспрено је осмишљена кроз надмудривање ловца и ловине. Јасно је и очекивано да ту има и романтичне подлоге, али свеједно, мајсторство је направити дешавања од тако „мало меса“. Филм заиста има и духа, шарма и хумора. Све похвале.

Едукативни моменат: На крају је агресију победила љубав. И то је најбољи могући закључак.

Оцена наставника:

5(врло сигурна)

Truth-or-Dare (Small)IVnaIIIИстина или изазов (Truth or Dare 2018) је филм о шесторо студената који су одлучили да проведу пар дана у Мексику. Девојка из те групе Луси Хејл у бару упознаје младића Ландона Либоарона, који ју је шармирао. Он предлаже њој и њеном друштву да их одведе на једно занимљиво место, што они прихватају. Испоставља се да је у питању напуштена кућа. Тамо их је убедио да играју „истина или изазов“, што они такође прихватају. Но, испоставља се да игра постаје не само стварни део њихових живота, већ и по живот опасна.

Критички осврт: Филмови где игра постаје озбиљна нису новост. Чак, филм баш са овом игром и, изгледа, истом темом снимљен је годину дана раније. Тај филм нисам гледао (још), па их не могу упоредити, али могу са сличним филмовима у овом поджанру. Оно што се разликује је број младих. Устаљен број пет сада је постао шест, тако да имамо два пара младих и још један распар. На „журку“ се убацује и Ландон, те групу младих одводи у напуштену кућу. У међувремену им се придружује и проблематични Сем Лернер и, хопла, ето њих осморо. Јасно је да што их је више, то је боље за хорор, али оно што ми се заиста допало што се ове осморке ликова (који су потпуни стереотипи) тиче јесу њихови међусобни односи који су у доброј мери разрађени. Прилично је добро решен љубавни троугао између Луси, Тајлера Поузија и Виолет Бин. Такође ми се допало како је режисер Џеф Водлоу направио заплет. И расплет је добро, заправо виспрено решио.

Много мање ми се допала глума, али сама прича, иако класичнија и предвидљивија бити не може, држи пажњу и довољно је драматична, ако већ није застрашујућа. Овај филм има неколико елемената као и „Кућа духова“ снимљен годину дана раније. И тамо су млади на превару увучени у демонско проклетство, а и тамо је било потребно да се као „жртва“ принесе део тела. Нисам фасциниран овим „преписивањем“, али морам да приметим да су ова два филма иначе врло сличног сензибилитета и квалитета. Сва је прилика да ако вам се допао први, допашће вам се и овај.

Едукативни моменат: Луси је између Виолет и свих осталих људи одабрала своју најбољу другарицу; њих је угрозила, а њу је заштитила. Не бих се бавио тешким филозофским питањима шта је исправно урадити, али свакако нам нама блиске особе морају бити најбитније.

Оцена наставника:

4(или три; нисам могао да се одлучим)

magicafrica (Small)IIМагично путовање у Африку (Magic Journey to Africa 2010) је шпански филм на енглеском језику. Ради се о девојчици која жели да пронађе дечака који ју је заинтересовао док је џепарио у ресторану и који се потом много разболео. Зато је она, на крилима маште, одлетела у његову родну Африку и тамо доживела лепу авантуру.

Критички осврт: Мотив којим почиње овај филм је сасвим добар. Дечак Африканац у Шпанији има живот налик на онај који воде Роми на нашим просторима; пребира по кантама, повремено што проси, што џепари и препуштен је улици. Девојчица се заинтересовала за њега и од виле сазнала да је дечак болестан. Радња је некако одмах почела да се одвија и већ на почетку кренули су замршени разговори (конкретно између виле и девојчице), који нису добро срочени. Сигуран сам да је режисер и сценариста Жорди Ломпарт желео да свему томе да неку мудрост и дубоку поруку, али је добио неуротичну вилу која уопште не зна шта хоће. Мислим да би бољи ефекат постигао да је разговор био једноставан јер је тема већ довољно тешка. Рецимо, разговор између цвета и девојчице је кудикамо успелији. Но, дијалози су свеукупно прилично безлични и без јасних порука. Понегде су поруке потпуно омашене као у случају разговора лава и девојчице. Заправо, цео филм, који је потегао јаке теме, практично у свакој маши поенту и готово одмах губи фокус. Жорди као да се колебао да ли да направи (неупоредиво блеђу) варијанту „Алисе у Земљи чуда“ или документарац. Колико сам упознат, он је режисер који се и специјализовао за документарце и можда је требало да настави са њима. Овај микс јесте добар покушај, али не довољно добар. Жорди је желео да живот представи на ведар и једноставан начин, те да ублажи и тешку животну причу и смрт, али је направио контраефекат. Повезао је тешке социјалне теме са адаптацијама и еколошким факторима и, како би лаици рекли, законима природе, те све то више изгледа конфузно и компликовано. Иако, можда, могу да претпоставим шта је хтео, тај његов спој природе и друштва сасвим је трапаво изведен. На крају је он финиширао причу и дао закључак, али је, опет, остао (горак) укус недореченог. Уз све то, мешао је и стилове у режији и то међусобно није уклопио најбоље, па то додатно уноси пометњу.

Глума је баш лоша, а ефекти су са много сјаја, али мало учинка. Није лоше када девојчица показује другарици како се на небу види сенка њеног прста када додирује глобус (ако занемаримо основно непознавање географије, али је свеједно маштовито).

Едукативни моменат: Крилати коњ је рекао девојчици да дечак кога тражи не може да буде онакав како би она желела. На њено питање зашто, одговорио је да су сви различити и да то какви ће бити одређује сваки човек за себе. И то је истина, а најбоље што ми можемо да учинимо је да те особе прихватимо какве јесу, а не да имамо очекивања.

Оцена наставника:

2(реална)

horton (Small)VХортон је чуо Хуа! (Horton Hears a Who! 2008) је цртаћ рађен према књизи истог назива Теодора Суса Гајзела. У џунгли живи инфантилни слон који је схватио да у зрну прашине постоји читав свет мајушних особа. Он жели по сваку цену да спаси тај свет, односно да га склони на сигурно, иако то наилази на неодобравање строге женке кенгура која воли да води главну реч у џунгли.

Критички осврт: Филм је предиван. Необичан је, врло духовит и зрачи феноменалним порукама. Велики слон покушава да спаси свет у зрну прашине, показујући да је сваки живот, ма како мали изгледао, важан. А када су Хортонови мали пријатељи потрчали за њим да му покажу како су и они пронашли своје мале светове (у ствари цветове), сјајан је пример солидарности. Ипак, најјача је сцена када бесна руља, због демагогије коју је пласирала кенгурица, опколи Нортона и када га она упућује да види шта је проузроковао само због једног обичног цвета. И на то он њој одговори да није цвет у питању, већ трунка. 🙂 А мајушни Хуовци, како би их огромне животиње у џунгли чуле и схватиле да и они постоје, лупали су у лонце и правили буку. Познато? 🙂 Филм има толико метафора и асоцијација на друштвене догађаје, да нисам сигуран да мали узраст ово може да појми, али свеједно, препоручио бих га сваком узрасту.

Едукативни моменат: Грађани Хувивила били су убеђени да се ништа не може десити њиховом савршеном свету, али су спознали да је он врло фрагилан. Исто ћемо спознати и ми за наш свет, ако наставимо да уништавамо природу као до сада.

Оцена наставника:

5(плус)

croods (Small)VКрудсови (Kruds 2013) је цртаћ о породици пећинских људи, који живе „монотоним срећним животом у мраку и страху“ у пећини и тако преживљавају. Ип (глас јој је позајмила Ема Стоун), кћерка у тој породици и тинејџерка, баш и није срећна таквим животом и стално је у потрази за нечим новим и забавним. Тако је налетела на Момка (Рајан Ренолдс), који је њених година и који јој је предсказао смак света. Он јој се понудио и да пође са њим како би се спасила, али њен отац није одушевљен том идејом. Ипак, испоставило се да је Момак у праву и да безбедан живот у пећини више није могућ.

Критички осврт: Цртаћ ме је „купио“ већ у уводној нарацији. Анимација је сјајна, а хумор је генијалан. Ово је заиста један од ретких, веома ретких филмова који су успели да ме стварно насмеју. Ликови су сјајни, а посебно ми се дојмио отац породице Граг коме је глас позајмио Николас Кејџ. Уз ликове ту је и читав спектар измаштаних животиња и иако су режисери Крис Сандерс и Кирк Демико изгледа желели да им филм заличи (буде пародија или омаж) на „Аватара“, донекле асоцира чак и на „Карику која недостаје“ из 1980, са тим да је овај цртаћ значајно холивудски „испеглан“. Но, свакако је одличан.

Едукативни моменат: На почетку су Крудсови живели у мраку и страху и испоставило се да то није довољно добро. За бољи живот било је потребно да се они промене, добију идеје и спроведу их у дело. Дакле, ако имате неку добру идеју, немојте бити пећински људи и скривати је у пећини. 🙂

Оцена наставника:

5(сасвим малчице блеђа)

troyodyssey (Small)Троја Одисеја (Troy the Odyssey 2017) је филм базиран на епу „Одисеја“ и приказује Одисејев (глуми га Дилан Вокс) повратак у родну му Итаку након Тројанског рата. Пошто га је краљ поражене Троје проклео, Одисејево путовање је пуно смртних опасности, а у стопу га прати морско чудовиште Кракен.

Критички осврт: Сви глумци су добрано мишићави и гадни у лицу како би се, ваљда, дочарало да су опаки ратници (посебно тој физиономији одговара Агамемнон), али ме нису уверили јер је за уверљивост пре свега потребно глумачко умеће. 🙂 Изгледало ми је као да је режисер свратио до прве теретане, покупио кога је тамо затекао и убацио у Тројанског коња (додуше, ни они који нису ратници, попут краља Пријама, нису много бољи што се глуме тиче). И изгледа да је и имао буџет само за једну теретану јер се у свакој сцени појављује врло мали број ликова, а тамо где није могао да избегне масовно појављивање, компјутер је одрадио свој део посла, само не баш најбоље могуће.

Ова верзија не прати доследно оригиналу „Илијаду“ и „Одисеју“, па је тако Агамемнон убио Париса, а Ахила је убила Кирка (Лара Хелер), која је у овом случају тројанска свештеница. Но, неких преклапања има, али и да нема то није проблем. Проблем је што је филм нехумано досадан. Одисејеве авантуре су тек овлаш одрађане (и са више него скромним специјалним ефектима и не увек и обавезно пропраћене логиком). Акценат и није био на њима, али на чему год да је био, пажње није вредно.

Едукативни моменат: На крају филма су непријатељи Одисеј и Кирка постали пријатељи. Било је потребно да се међусобно упознају, а имали су времена током пловидбе из Троје у Итаку. Ми не морамо да се отиснемо у тако дугу пловидбу, али можемо да дамо шансу људима да их боље упознамо и, ко зна, можда се и спријатељимо.

Оцена наставника:

1(нагиње ка један плус)

bigfishVКрупна риба (Big Fish 2003) је филм снимљен према истоименом роману Данијела ВоласаБили Крудуп је свеже ожењен мушкарац и очекује принову са својом супругом Марион Котијар. Он је сазнао да му је отац Алберт Фини тешко болестан, чак на самрти. Он се зато враћа у свој родни градић како би га видео, иако њих двојица неколико година нису разговарали, тачније од свађе на самом Билијевом венчању. Разлог за свађу су биле Албертове невероватне приче које је све време приповедао и тврдио да су се заиста десиле. Били је желео да његов отац буде искрен са њим, али то није било у старчевој природи, чак ни под теретом болести. Оно што ће син открити је да те приче нису толико далеко од стварности.

Критички осврт: Уопште ме не чуди што је Марион добила једну од запаженијих улога у филму. Она заиста изгледа као лик из цртаћа Тима Бертона (који је у овом случају режисер); крхка и са крупним браон очима. Иначе су глумци сјајно одабрани за своје улоге.

Детаљи који чине приче у причи су генијални, као када Јуан Макгрегор ради дању и ноћу за Денија Девита, па чак ставља и главу у лављу чељуст, а како би добио наместо месечне плате месечну информацију о својој великој љубави Алисон Ломан. При томе, информације су које јој је омиљено цвеће, да воли музику и да студира. 🙂 Тим је, очекивано, у своју причу уткао и мрачне и гротескне епизоде, па се тако Јуан пробија кроз шуму страве не би ли дошао до савршене варошице, а на позорници корејанским војницима певају сијамске близнакиње. Но, све је то врло маштовито и са много духа и хумора, а опет веома смислено и ноншалантно упаковано у целину. И све је пласирано кроз врло ефектне и визуелно допадљиве сцене. У збиру се добија једна романтична, слатка и занимљива комедија, али и веома емотивна прича, коју вреди видети.

Едукативни моменат: Истина је да свако има своју истину; своје виђење ствари и оно може бити маштовито и невероватно као оно које је имао Алберт, а може бити и реално, са „обе ноге на земљи“, као код Билија. Није наше да просуђујемо да ли неко лаже, већ да прихватимо да гледишта на исту ствар могу бити различита.

Оцена наставника:

5(њежна)

enter-the-void-movie-poster (Small)IVУђи у празнину (Enter the Void 2009) је француски филм на енглеском језику. Натанијел Браун је момак који живи у Токију и који жели да и његова сестра Паза Де Ла Уерта из Америке дође код њега. Свој наум је остварио и она је дошла, али да би он уопште дошао до новца за авионску карту, почео је да дилује дрогу. У једној рацији, коју му је наместио његов другар Оли Александар, полиција га је упуцала и убила. Његов дух је напустио тело и сада прати судбине свих људи које је познавао у Токију.

Критички осврт: У овом филму све је психоделично, почевши од уводне шпице. Режисер Гаспар Ное је дао све од себе да представи како утицај дроге, али и дешавања у загробном животу и колико сам приметио он ту не види неку разлику; трипозно је и једно и друго. Зато, осим што због експлицитних сцена секса не препоручујем ово нити свакоме нити млађем узрасту, због трипозних сцена не препоручујем ономе ко има гастритичне болове. Толико су јарке боје коришћене и толико се камера тресла да киселина мора да проради у већ неком тренутку. 🙂 Но, опет, не могу да кажем да све то није изведено визуелно прилично дојмљиво. И ту је и проблем. Гаспар је толико уложио у визуелне ефекте, да је заборавио на готово све остало. Највећа моја замерка је да су емоције оно што недостаје. Не могу да грешим душу; глумци су заиста урадили свој део посла сасвим добро, али атмосфера постигнута у филму напросто не оставља простор за то (мада простора, да га тако назовем, има напретек јер је радња преспора; код оваквих филмова ни не можемо да очекујемо неку већу динамику). Углавном, њихови ликови су са толико специфичним судбинама и на таквом менталном нивоу да је уједно и лако и тешко изградити емоцију. С једне стране ту је њихова трагедија која би требало да вас дотакне, а са друге јако је тешко пронаћи нешто заједничко са њима (сродити се, да тако кажем) и осетити емпатију. Углавном, нећете осетити емоцију такве животне приче, али верујем да хоћете наместо тога уживати у визуелном доживљају, макар док не постане досадно. И то је неминовно јер спора радња развучена на више од два и по сата тешко да може да држи пажњу некоме ко није пасионирани љубитељ алтернативне уметности. И ту чак не помаже ни провокација, која је још један адут овог филма. Осим што су поменуте сцене секса експлицитне, ту је и готово инцестуозна веза брата и сестре, вероватно проистекао из њихове незрелости. Они осећају да треба да буду заједно јер су једно другом једина породица након смрти родитеља, али нису способни да артикулишу свој однос.

Оно што свакако морам признати овом филму је да помера границе. Дефинитивно је храбар. И има смислену причу, што је за СФ алтернативу, колико сам имао прилике да видим до сада, прилично редак квалитет. 🙂

Едукативни моменат: Натанијел је желео на брз начин да дође до новца и изабрао је да буде нарко-дилер. И врло брзо је погинуо. Неке одлуке у животу изгледају кул, узбудљиво, опасно и исплативо, али оне нису решење. Криминал и дрога сигурно нису, а у филму је приказан само један од разлога зашто.

Оцена наставника:

4(минус)

extinction (Small)IVИстребљење (Extinction 2018) је филм о човеку Мајклу Пењи, који има посао и добру породицу, али не може да ужива у породичном животу јер га прогањају снови о рату који се дешава у његовом граду. Иако сви мисле да је проблем за психијатрију, Мајкл је убеђен да у тим сновима има нечег више. И испоставља се да је у праву.

Критички осврт: Од самог почетка филм је почео да ме нервира са све великим речима у нарацији и успореним снимком. Након тога уследила је радња која је изгледала као варијанта „Линије хоризонта“. Премиса оба филма је потпуно једнака, а дешавања су на почетку готово идентична; људи се крију по згради док их НЛО тражи и тамани. Касније се радња измешта ван зграде и тек након сат времена филма откривамо да је идеја сасвим другачија и, морам да признам, уопште није лоша. Успут је закрпила и евентуалне рупе у радњи, од којих је најуочљивија била да Мајкл, који обавља посао електричара, не само да учествује у герилској борби, већ и побеђује обученог и опремљеног непријатеља. Углавном, радња је врло динамична и држи пажњу.

Поздрављам што главну ролу није понео какав холивудски лепотан, већ не претерано наочити хиспано Мајкл. За промену мало и они који нису лепи да доживе неке натприродне авантуре. 🙂 За разлику од њега, његова филмска супруга Лизи Каплан је перфектно лепа и перфектно нашминкана када спава ноћу, а и кад ради кућне послове. 🙂 Но, шминка је опростива, као и не баш сасвим сјајни специјални ефекти.

Едукативни моменат: Мајкл и његова породица су одлучили да обришу сећања на неке раније, мучне догађаје. У реалном животу та привилегија, како ју је назвао Израел Брусард, није могућа, ма колико год би нам то у појединим случајевима одговарало. Дакле, не можемо баш да заборавимо, али не морамо ни да будемо злопамтила и можемо да опростимо.

Оцена наставника:

4(фина једна)

The-Evil-of-Frankenstein (Small)IIIЗло Франкенштајна (The Evil of Frankenstein 1964) је трећи наставак филмова о Франкенштајну у којима улогу генијалног професора тумачи Питер Кушинг. Иако је прогнан из свог сеоцета, пошто је створио чудовиште, одлучио је да се врати, заједно са својим асистентом Шандором Елешом. Веровао је да га мештани, заокупљени сопственим активностима, неће препознати, али се то ипак десило. Зато је био принуђен да побегне и сакрије се у пећину. Тамо је пронашао своје „дело“, сасвим очувано у леду. То је био мотив да настави свој рад, односно да га наново оживи.

Критички осврт: Филм почиње тако што Питер Кушинг покушава да оживи мртво срце. Иако тај оглед чак и научно гледано има смисла, цео тај његов рад ми смисла нема. Касније у флешбеку сазнајемо да је успео да оживи читавог човека, тако да ми рад на срцу изгледа као једна добра регресија чија ми сврха није јасна. Објашњено је тиме што је он сада као сиромашан (мада је, према опреми судећи, нејасно колико је то сиромаштво заиста), као и да жели да докаже своју теорију. Зар је није доказао тиме што је оживео човека? Изгледа да то професору Питеру Кушингу није било довољно, па је решио да оживи и срце. И при томе су се поштено ознојили и он и његов асистент Шандор. Шандор је, иначе, требало да понесе ласкаву титулу мистер очигледности пошто су такве биле његове реплике и до самог краја, иако ретке, нису јењавале. Надаље радња, иако изгледа расуто (час су овде, час су онде и не увек логично овде и онде), ипак има некакав правац дешавања и ликове доводи у међусобну везу. Авај, све то није нешто нарочито интересантно и интригантно. Већ је виђено у ранијим причама о Франкенштајну и ово је тек једна (бледа) варијанта. Томе треба додати и неке моменте који нису најбоље решени, а најтањи део је онај где се укључује хипнотизер Питер Вудторп.

Сви глумци су врло упечатљиви и аутентични, мада су тако бирани да и физиономијом одговарају својим ликовима. Ипак, највише ми се дојмила Кејти Вајлд, ваљда и зато што ми је њена физиономија најзанимљивија.

Врло маштовито су израђени светлећи апарати у подрумској лабораторији професора Франкенштајна. Чудовиште, пак, није осмишљено маштовито, а маска је веома, веома лоша. Овај пут маску је носио Киви Кингстон и, како написах, није ни упола добра као она коју је пре њега носио Борис Карлоф у неким другим остварењима.

Едукативни моменат: Када је Питер Кушинг питао Шандора зашто је са њим (пошто му је то пријатељство донело само невољу и прогањања других људи), овај му је одговорио да је то због знања које жели да стекне. Некада ћемо се намучити као Шандор да нешто научимо, али вреди мука. 🙂

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 105

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the-forbidden-planet-sci-fi-movie-poster (Small)VЗабрањена планета (Forbidden Planet 1956) је футуристички филм о људима који су довољно развили технологију за истраживање и колонизовање других планета. На једну такву се упутио тим научника, али пошто је изгубљен контакт са њим, команда на Земљи је послала спасилачку мисију коју предводи Лесли Нилсен. Лесли је успео да лоцира јединог преживелог научника Валтера Пиџона, који уопште није био рад да буде спашен. Ускоро су Лесли и његови другари схватили и зашто и да је Валтер пун тајни и изненађења.

Критички осврт: Занимљиво је видети Леслија најпре како није седокос, а потом и како глуми неког ко није потпуни лудак. Но, филм има нешто хумора, а дефинитивно има духа.

Многе идеје у овом филму су интересантне. Када је посада стала у своје тубице мислио сам да ће се телепортовати, а они су у ствари – путовали. Наравно, главна идеја, која чини заплет филма, уједно је и најбоља. И реализована је добро, додуше претерано мелодраматично (што за оно доба није необично) и повремено некако сувише збрзано.

Едукативни моменат: Напредна цивилизација је пропала јер су њени чланови занемарили сопствене лоше карактерне особине. Да и сами не бисмо пропали, већ, напротив, успели у било чему, треба да будемо свесни својих и предности и мана. Другим речима, треба умети проценити себе.

Оцена наставника:

5(на четири)

sleepstrim (Small)IIСлипстрим (Slipstream 2005) је филм о младом физичару Шону Астину, који је одлучио да испроба свој џепни времеплов, тзв. слипстрим. Он је то урадио у банци, пошто је заљубљен у службеницу за шалтером. Невоља је што је у току пробе у банку упала група наоружаних пљачкаша. У метежу који је настао, времеплов је завршио код вође банде Винија Џоунса. Агент Еф-Би-Аја Ивана Миличевић, која се ту затекла по задатку и која је схватила шта је заправо слипстрим, кренула је у потеру са не баш вољним Шоном. Међутим, ситуација се још више закомпликовала јер су бандити доживели саобраћајну несрећу, улетели у аутобус у близини и узели путнике за таоце. Но, Ивану ни то није поколебало јер јој је џепни времеплов једина нада да врати у живот свог партнера и љубавника Кевина Отоа, који је био погинуо током пљачке.

Критички осврт: Филм је почео као документарац из области физике, а онда је уследила радња која балансира негде између СФ-а и кримића. Режисер Дејвид Ван Ајсен се толико потрудио (са очигледно скромним буџетом) да направи кул сцене, да је пропустио да их учини макар иоле реалним. Пушкарања су потпуно неуверљива и потпуно погодна. Додуше, неке сцене са пуцњавом је и намерно карикирао, али свеједно. Филм има још неуверљивих момената, па тако полиција пушта таоце из аутобуса да одшетају тек тако. Та сцена је погодна за превару коју су криминалци извели и која уопште није лоше осмишљена, али заиста нема логике. Ако већ лекарска екипа неће да прихвати таоце, а онда су макар полицији потребни да идентификују криминалце или за сведочење или за писање извештаја. И даље, Шон је имао много прилика да утекне Винију, који се успут чак решио и свог пиштоља, али то, из нејасног разлога, чак ниједном није покушао. Нејасно је и зашто су криминалци имали саобраћајку на ауто-путу.

Не могу да кажем да је прича лоша, напротив, али је више него трапаво реализована. Уз то, дијалози су поприлично сведени, а глумци ми нису били уверљиви и то посебно негативац Вини, који је имао захтевну улогу психопате.

Едукативни моменат: Вини је на крају одлучио да одустане од пљачке. Схватио је да би много више изгубио него што би добио. Иако не би требало да криминалац буде пример, свакако је добро одмерити корист и губитак пре него што се упустимо у било какав посао.

Оцена наставника:

2(може на три)

gamer (Small)IIГејмер (Gamer 2009) је филм који се дешава 2034. године. Мајкл Си Хол је милијардер који је осмислио виртуелни свет који заправо није виртуелан. Технологија коју је осмислио мења нервне ћелије људи и омогућава другим људима да контролишу њихове покрете и виде њиховим очима. На тај начин направио је „Друштво“, односно „игру“ у којој играчи манипулишу живим људима као својим аватарима. Мајкл је отишао и корак даље и осмислио сурову игру „Убице“ у којој играчи сада могу да манипулишу војницима у ратним акцијама. У тој игри „аватари“ заиста гину, али је њима смрт свакако била извесна, пошто су сви они осуђеници на смртну казну. Но, ако остану живи тридесет борби, добијају слободу. Најуспешнији је Џерард Батлер, кога покреће познати гејмер Логан Лерман. Сва је прилика да ће Џерард стећи слободу, али Мајклу такав исход не одговара.

Критички осврт: Идеја да се виртуелни и реални свет измиксују није нова, али како је то реализовано у овом филму свакако јесте донекле иновативно. Истина је да овај филм располаже са мноштвом потенцијала; интригантном причом која је утолико актуелнија што предлаже еволуцију сајбер простора, добро постављеним друштвеним односима и сјајним глумцима који су их дочарали. Ту је фантастична Кира Сеџвик у улози површне и славе жедне новинарке, која тек на интуитивном нивоу капира да ту није све како треба, поштовања вредан Мајкл, који на врло аутентичан начин уме да дочара негативца и Џерард који је прави избор за главног мученика (додуше потпуни стереотип, али и даље је добар). И споредни ликови су добро урадили свој део посла, попут Сема Витвера, социјалног радника који отаљава посао и тако проналази најједноставнију логику ствари. Специјални ефекти су без грешке и све то прати адреналинска музика (пре свега обрада мегахита Јуритмикса у изведби чудноватог Мерилина Менсона). И сав тај потенцијал некако је остао замрзнут у акционим сценама, баш као што су то режисери направили у појединим тренуцима са покретима. Друштвене теме, моралне дилеме и све поруке које би филм могао да пошаље тек су загребане. Овај филм је пре свега акциони, са више него танком причом и још тањом мистеријом. У доброј мери подсећа на „Тркача“, али је филм Арнолда Шварценегера урађен са знатно више шмека.

Режисери Марк Невелдин и Брајан Тејлор су направили хаотично и акционе и друге сцене и оне заиста кул изгледају, али, авај, јако тешко се прате. Верујем да су таквом ексцентричном режијом желели да дочарају утисак који се ствара у сајбер свету, али је читаво то замешатељство сувише банализовано. То се види и по одабиру ликова који користе живе људе за своје фантазије; то су старци, дебељуце или гадни, или пак, као у случају Логана, интернет звезде. Мислим да је вероватнија претпоставка да ће сви ти људи бити, заправо, веома разнолики и да ће се међу њима наћи и они који су лепи, али сувише стидљиви или без храбрости да доживе авантуру у реалном животу или са жељом да не угрозе своју репутацију. Кул изглед овог филма чини га и прилично напрженим, а такви су и ликови који имају улогу тзв. убица. Тери Круз се понаша безмало као животиња, што је толико претерано и толики клише да је једини ефекат који је створио да је иритантан. Но, не могу да кажем да све то није узбудљиво, дефинитивно је шокантно и застрашујуће, а има и готово ингениозних цака, као када је Џерард покренуо аутомобил на етанол. Права примена хемије и биологије, нема шта. 🙂 Са друге стране, како је Џерард докрајчио „Нанекс“ мислим да глупље није могло бити решено. Сам тај крај је урушио и оно мало квалитета који је филм имао, а опет је некако остао недоречен, баш као и поједини његови делови који се баве споредним ликовима.

Едукативни моменат: Иако је Мајкл имао амбиције да управља другима, на крају се испоставило да је препрека био сам себи. Наиме, није могао да управља сопственим страхом и несигурношћу и није могао да размишља о томе да је јачи од Џерарда. Да је преживео, лекцију коју би научио је да не треба да радимо на томе да друге прилагођавамо себи, већ да себе учинимо што бољим, па и јачим.

Оцена наставника:

2(иде на три)

junior_xlg (Small)Јуниор (Junior 1994) је још један филм где су Арнолд Шварценегер и Дени Девито партнери. Овог пута они су научници на прагу открића, односно лека за лечење стерилности. Но, Управа за храну и лекове им није одобрила тестирање на женама, а тиме им је ускраћено и даље финансирање. Зато је Арнолд одлучио да се врати у Европу. Дени није одустао тако лако и предложио је партнеру да, када већ не могу да тестирају на женама, онда пробају на мушкарцима. Тако је Арнолд постао заморче сопственог истраживања, али и први мушкарац који је остао у другом стању.

Критички осврт: Дени је био баш добар, Арнолд је био сасвим солидан (мада му ни улога није била презахтевна, руку на срце), а Ема Томпсон је претерала и направила карикатуру расејане научнице. Могла је то да уради значајно умереније, а опет једнако духовито. Кад смо код хумора, пошто је ово једно од оних остварења која се броје у романтичне комедије, свакако га има. Мени је најсмешнија сцена био Арнолдов сан, када му прелепа медицинска сестра приноси бебу са његовим лицем, која узвикује „мама, мама“. Заиста је надреално. Има ту још комичних ситуација, као када у лабораторији расправљају зашто су Арнолду брадавице осетљиве. Но, много више од тога што је овај филм комичан, он је накако шармантан, сладак и топао. То је један од оних филмова који гледате са константним осмехом и занима вас шта ће се дешавати како филм одмиче, иако радња не иде много даље од напретка Арнолдове трудноће, са свим типичним пропратним појавама попут јутарње мучнине. Има ту и као мало акције, када Френк Лангела полаже (неосновано) право на Арнолдову бебу, али је она више смешна него узбудљива (са све Арнолдовом паролом: „Моје тело, мој избор“) и сувише је наивно постављена, те не могу да је схватим озбиљно.

Да закључим; читава радња је прилично глупава и бесмислена, али опет је све то у пакету симпатично. Можда највише због Арнолда који је иначе симпатичан, али и који је идеалан за улогу која захтева спој неспојивог – мачо мушкарца и трудноће.

Едукативни моменат:  Јасно је да цело ово замешатељство да Арнолд буде мајка није могуће, без обзира на то какав лек измислили. Да би се беба развијала неопходне су плацента и пупчана врпца, а ти органи се стварају унутар материце коју мушкарци немају. Ово је свакако део који мора да се зна из биологије, а чему нас не учи овај филм. Оно чему нас учи је да вреди истрајавати у раду и то су Арнолд и Дени учинили иако им је укинуто финансирање пројекта. Ако заиста верујете у оно што радите, наћи ћете начин да тај рад (успешно) завршите.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

wonderfullife (Small)VТо је диван живот (It’s a Wonderful Life 1946) је филм базиран на краткој причи „Највећи дар“ коју је Филип Ван Дорен Стерн написао 1939. Џејмс Стјуарт је мали приватник у малом граду који је преузео фирму свог покојног оца више због других људи него због сопствених амбиција. У ствари, његова жеља је била да путује светом. Фирму је свеједно успешно водио надајући се да ће је преузети љегов млађи брат Тод Карнс. Но, десило се да је њихов ујак Томас Мичел изгубио велику своту новца и Џејмс се нашао у великом проблему. Не видећи излаз, одлучио је да изврши самоубиство. Тада је Бог послао свог анђела Хенрија Трејверса са задатком да га одврати од тог наума. И Хенри је смислио заиста маштовит начин како да то уради.

Критички осврт: Ово је култни филм, веома цењен и то оправдано. Пружа једну ако не духовиту, а онда причу са много духа, слатку и динамичну. Иако нисам љубитељ црно-белих филмова, а још мање економских тема у таквим филмовима, морам да признам да ми није било досадно (упркос предвидљивости радње). Ликови су харизматични и занимљиви, а њихови дијалози једноставни, али бритки. Уз то, филм нуди ону нежну емоцију тако својствену старињским филмовима.

Последња сцена је свакако антологијска, али је стварно смешно да гомила људи „с коца и конопца“ пева као добро увежбан професионални хор. 🙂 Но, наивних момената иначе у филму свакако не мањка.

Едукативни моменат: Баш као што је Хенри поручио у својој посвети, човек не може да пропадне ако има пријатеље.

Оцена наставника:

5(стабилна)

colossal-movie-poster (Small)VКолосалан (Colossal 2016) је филм о девојци Ен Хатавеј, која је незапослени писац и алкохоличар. Њен уштогљени дечко Ден Стивенс није могао да се носи са њеним проблемом и избацио је из стана у коме су живели у Њујорку. Она је била принуђена да се врати у свој родни градић и тамо је срела сада већ одраслог друга из школе Џејсона Судејкиса. Испоставило се да он води бар, те јој је понудио посао келнерице који је она прихватила. Чак је почела и да избегава алкохол (иако је била њиме окружена), али је схватила да јој се живот наново компликује и то на крајње необичан начин. Наиме, када год крочи у малено игралиште за децу, она се пројектује  на другој страни света – у Сеулу, главном граду Јужне Кореје, али као џиновско чудовиште.

Критички осврт: Хумор у овом филму ми се баш, баш допада. Идеја за причу је одлична, као и сама прича која невероватно држи пажњу. Мало је нејасно како је Ен повезала да је она чудовиште (морала би да има заиста пребујну машту да би уопште помислила на то), али је свеједно све у филму сјајно урађено. Чак су и специјални ефекти солидни, али филм пре свега адутира на поменуту причу, дијалоге, ликове и глуму.

Едукативни моменат: Ен је била значајно физички слабија од Џејсона, али је ипак пронашла начин да га победи. Некада ће нам се дешавати да су проблеми са којима се боримо превише за нас, али и они су савладиви ако пронађемо начин.

Оцена наставника:

5(наравна)

Superman_movie (Small)IVСупермен (Superman 1978) је први филм из серијала где овог јунака глуми Кристофер Рив. На планети Криптон живи технолошки веома напредна раса људи, али чак и они нису могли ни да предвиде, ни да спрече апокалипсу која их је задесила. Једини ко је схватио шта се дешава је научник Марлон Брандо, но нико му није поверовао. Схвативши да је крај неизбежан и да не може да спаси свој народ, Марлон је макар спасио свог сина. Његов син је тада био беба, а Марлон му је наменио да одрасте на Земљи. Зато га је сместио у свемирски бродић и послао на дуго путовање кроз галаксије.

Критички осврт: Чини ми се да ни у једном филму нисам чуо оволико помпезну музику и толико помпезне музике. 😀 Осим ње, изгледа да се режисеру Ричарду Донеру (или већ неком из његове екипе) јако допао ефекат када два хула хопа ротирају један на другом и иако крхко изгледају, као што хула хоп иначе изгледа (па макар га било и два), они су изгледа некакав несавладив штит. Некако верујем да су глумци добрано водили рачуна да их случајно не нагазе и поломе. 🙂 Углавном, на Криптону их има посвуда. То је детаљ, али у овом филму детаљи су важни, па је тако Суперменов тата Марлон имао идентичан чуперак (додуше седокос) као и његов наследник касније. 🙂 Могу само да закључим да је на Криптону чуперак наследна особина. 🙂 Но, далеко од тога да је ово једини наивни моменат у филму. Он врца од наивности, почевши од криминалаца које Супермен лови (и који задовољно броје новац буквално на исти начин као што баке пребројавају да ли су им дали у пошти пуну пензију), па преко летења са Марго Кидер (која сасвим лепо удише ваздух тамо изнад облака и не смрзава се у више него танкој хаљини) и сличних будалаштина. И као да је све то мало, ту су и ситне грешке; док се Џин Хекман и Нед Бити расправљају са војском (и то комплетном, као да је било неопходно да баш сви војници изађу из возила и као да нема надређеног свима њима), Валери Перин се шуња преко моста на коме су били – најпре без ципела, а потом у штиклама. Но, свеједно, неодољиво је.

Специјални ефекти нису лоши за оно доба, али нису ни богзна шта; када Џеф Ист претиче воз, покрети му нимало нису природни. Да, он је натприродан, али је ово претерано натприродно. 🙂

Прича је симпатична са сценама нешто више развученим но што је заиста било потребе, а сам увод како Супермен одраста и постаје суперхерој прилично је дуг. Углавном први суперхеројски филмови у серијалима имају тај (назовимо га) припремни део, а овде је поголем. Но, и цео филм траје око три сата, ако ћемо поштено. Било је ту времена. 🙂 Додуше, Џефова транформација у Кристофера је опет некако збрзана, те након надахнутог говора (астралне или какве већ) пројекције његовог тате Марлона, где му он прича о чудима двадесетак галаксија и топлини људског срца, Кристоферово појављивање у црвеним слип гаћицама навученим преко плавих хеланки делује заиста отрежњујуће, чак шокантно. 😀 Но, то није спречило Марго да се заљуби у њега. И тако добисмо романсу којој се, вероватно, нада већина жена и која је сигурни адут овог филма да заинтересује и велике девојчице, пошто је велике дечаке већ добио самом темом. 🙂 Кристофер се врло снашао у улози заљубљеног шепртље (алтерега) и допринео шарму који филм, без сваке сумње, има. И оно што филму још признајем да има је – машта. Каква су само решења нашли и протагониста (Супермен који изиграва људску бушилицу за бетон, али још боље је кад имитира шину за воз) и антагониста (Џин који је одлучио да заледи Супермена пославши на њега вештачки снег, а ту је и његов маестрални план како да од беспућа направи раскошне и уносне плаже)… Сјано, заиста. Добро је осмишљено и замешатељство са враћањем времена, али није баш најлогичније испало. Но, добро.

Едукативни моменат:  Када му је Глен Форд, отац који га је усвојио, рекао да се прави важан пред другарима, Џеф је одговорио како много тога може да уради и да постигне сјајан резултат у рагбију. И онда је питао да ли ако неко нешто уме да уради сјајно и то и уради, да ли то значи да се прави важан? Отац му је одговорио да не, али да он верује да је Џеф посебан и да је ту са разлогом, а да тај разлог није да прави сјајне резултате у рагбију. И није погрешио јер је Џеф постао Кристофер, пардон Супермен. Нама за наук може бити да не морамо никоме да се доказујемо и правимо важни, а ако добро радимо неке послове, па и постижемо резултате, онда то треба да чинимо зато што је то довољан разлог за нас.

Оцена наставника:

4(не баш супер)

doubledragonmovie (Small)Двојни змај (Double Dragon 1994) је филм заснован на серији видео-игара истог назива. Дешава се у будућности (за то време), у години 2007. када је Лос Анђелес због великих земљотреса руиниран, те је на његово место изграђен Нови Анђелес. Овај нови град није уједно и бољи јер ноћу њиме харају банде. Као њихов вођа се намеће Роберт Патрик, који жели да се домогне моћног медаљона двојног змаја. Једну половину је пронашао, а другу чувају браћа вешта у борилачким вештинама Марк Дакаскос и Скот Волф. И испоставиће се да многољудна банда није довољна да дохака двојици јунака.

Критички осврт: Нарација је најавила класичну (да класичнију не може) поставку. И онда је кренула СФ варијанта „Карате Кида“, само што је овде Кид у дупликату. У ствари, убрзо је било јасно да је ово замешатељство и различитих филмова (један од њих је „Ратници“ из 1979. јер постоји више од једне готово истоветне сцене, а ту су и банде, наравно) и различитих жанрова, ваљда све што се режисеру Џејмсу Јукићу допадало када је био мали. Невоља је што то није реализовао баш најбоље. Рецимо, трка колима са Нилсом Аленом Стјуартом (и потом и свака псеудоборба са филмском браћом Марком и Скотом) потпуно је срамотна. Толико је неузбудљива и без енергије и духа, да би је требало користити као контрапример добре акције. И глума је контрапример доброј, посебно Јулије Никсен која је, наводно, помајка двојици протагониста, са тим да је од једног старија шест, а од другог чак десет година. Њихов филмски тата је очигледно волео млађахне за живота. 🙂 Чак је и Роберт био смешно помпезан, иако се јесу потрудили да макар има изглед кул негативца. Поменути Нилс уопште није кул. Њега су као принцезу одвели на столицу за експериментисање на којој је добио натприродну снагу. Логично, мишићна маса се увећала, али потпуно нејасно. Наиме, није ми јасно чему они изавратни мишићи (не знам другачије како да их назовем јер они ни код кога не постоје), а који наликују на јастуче на надувавање згодно за дуга путовања аутобусом. Гротескно јесте, али је бесмислено. Готово исто колико и експлозије које се дешавају диљем реке (и по самој реци) док двојица протагониста беже од глисера-тенка.

Филм има свега пар добрих цака, али зато општих места и наивних момената има гомилу, као у најсрећнијем периоду осамдесетих. Поступци ликова уопште нису јасни, а моћ коју Роберт има је толико захвална да се домогне другог дела медаљона, да је својеврсно мајсторство да у томе не успе. Дакле, мимо сваке логике он се прегања (у правом смислу те речи) са браћом, а како би радња могла да тече. Што се тиче радње, па она се некако и на силу котрља, али како иде ка крају грешке су све крупније и нелогичности веће. На пример, полицајац Леон Русом је био у окршају са Кристином Вагнер и победио је, чак онесвестио (при томе, иако полицајац у униформи, уопште нема оружје). И никакво хапшење није спровео, нити је позвао колеге, а није се ни забринуо за своју кћерку Алису Милано, која је не само присуствовала сукобу, већ и врло активно учествовала, те некако нестала са лица места. И човек је, наместо било какве сувисле акције (да зло буде веће, он је шеф полиције), отишао да ради свој посао и чисти улице од банди… Но, све што је дошло после је још небулозније. Најинтересантније је како се део медаљона који је био код Скота активирао. У сред борбе, момак се наљутио и бацио га (иако је императив да га Патрик не узме и, забога милога, то једино и одржава и оно мало слабашне радње) јер му је толико муке задао. И, хопла, медаљон се активирао. Што би рекао један критичар, из овога би се дало закључити да га је или покренула моћ фрустрације или моћ да не буде код Скота. 🙂

Дијалози су испод задовољавајућег, али колико-толико разумљиви. Међутим, разговор између двојице браће након Јулијине погибије је готово немогуће повезати у смислену целину. Треба ли рећи да су емоције сасвим површне? Но, у оваквом филму тешко је и очекивати нешто дубље и озбиљније.

Едукативни моменат:  Алиса је од своје филмске мајке научила да треба да се бори за оно у шта верује. То звучи као нешто не више од пароле, али јесте важно.

Оцена наставника:

1(реалка)

how-to-train-your-dragon (Small)VКако да дресирате свог змаја (How to Train Your Dragon 2010) је цртаћ базиран на серији књига Кресиде Коуел. У забаченом викиншком насељу становници имају проблем са змајевима, али се храбро боре да би сачували своје овце. Момак Хикап, поглавичин син, жарко жели да буде убица змајева као сви остали из његовог села, али му то не полази за руком. Највише због тога што му је та рука премршава. Међутим, он не одустаје и упорност се исплатила; успео је да улови најжешћег змаја од свих. Но, када је требало да га убије, схватио је да то ипак није његов позив.

Критички осврт: Хумор је сјајан. Радња је сасвим класична, са врло стереотипним ликовима, иако су у питању викинзи. Слабашан момчић, на кога остали гледају као на погрешку у својим редовима, постаје јунак захваљујући мудрости и радозналости. То свакако шаље добре поруке, али је, ипак, већ виђено. И опет имамо екстазу дечака који јаше свог змаја над кршевитим пределима и океаном. Да, ни у овом филму то није прескочено. Занимљив је сусрет викинга и матице змајева и потпуно асоцира на други део „Ејлијена“. Чак и матица змајева има сличан „накит“ изнад врата. У сваком случају, у питању је занимљив, динамичан и леп филм.

Едукативни моменат: Хикап је радио оно што је врло мудро; учио је на примеру свог змаја и то примењивао на све остале. У томе је и смисао таксономије у биологији. Није потребно да неко научи о свакој могућој врсти (нити је могуће), већ је довољно да основне карактеристике научи на примеру једне и то примењује на све остале.

Оцена наставника:

5(врло постојана)

HTTYD__last_poster (Small)IIIКако да дресирате свог змаја 2 (How to Train Your Dragon 2 2014) је наставак претходног цртаћа. У викиншком селу људи и змајеви живе заједно готово идиличним животом. За Хикапа ствари ипак нису тако ружичасте јер његов отац жели да он постане поглавица након њега. То није и Хикапова жеља, већ би он више волео да истражује свет. Но, тако ће пронаћи и нешто што му се уопште неће допасти и што је озбиљна претња његовим саплеменицима и, наравно, змајевима.

Критички осврт: Почетак филма сувише подсећа на игру квидича у филмовима о Харију Потеру. И даље има неких асоцијација са другим филмовима, али, свеједно, радња је свакако била предвидљива, иако је прилично закомпликована. Овај филм је значајно блеђи у односу на први део и то у практично свему. Јесте он и динамичан и узбудљив, те има сасвим океј поруке, али радња не само што је предвидљива, већ има и неких крупних мањкавости. Једна од њих је давно изгубљена Хикапова мајка и тај део уопште није уверљив. Такође, контрола коју главни антагониста има над змајевима, некако је на дугом штапу. Треба ли коментарисати стрелице за успављивање животиња (у овом случају змајева) које користе викинзи? Јасно је да је ово фантастика, али чак и у овом жанру треба наћи меру. 🙂

Едукативни моменат: Хикап се плашио да постане вођа након свог оца јер у себи није препознао врлине које су његовог оца красиле. На крају се испоставило да је постао добар вођа свом народу. Није обавезно да када стекнете неку позицију где радите будете као ваш претходник, без обзира колико он добар био. Довољно је да будете добри онолико колико и на начин који умете.

Оцена наставника:

3(на четири)

Лако Је Критиковати 103

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

konjic (Small)VКоњић Грбоњић (Конёк-Горбунок 1947) је руски цртаћ о момчићу Ивану који је био најмлађи од тројице браће и кога су сматрали за будалицу. Његова старија два брата бавили су се земљорадњом. Били су озлојађени што им сваку ноћ неко гази жито, па су одлучили да направе заседу. Међутим, њих двојица су заспали, а само је Иван остао на стражи. Он је и ухватио „зликовца“; то је била краљица кобила која му је даривала два златногрива коња и једног маленог, грбавог, са којим је Иван постао пријатељ. Руски цар се загледао у дивне Иванове коње и затражио да му их прода. Иван је то учинио, али примопредаја није ишла лако, пошто је коње могао да укроти само Иван. Зато га је цар поставио за дворског коњушара. То је угрозило дотадашњег остарелог коњушара и овај је одлучио да се освети Ивану тако што ће му задавати немогуће и по живот опасне задатке. Но, ту је верни Коњић Грбоњић, који је увек помогао момку да изврши задатак и жив се врати у престоницу.

Критички осврт: Још док сам био мали било ми је јасно да Руси умеју да направе прелепу бајку, без обзира да ли је анимирана или играни филм. Такав је случај и са овом. Нарације има тек на почетку и почиње као у свакој бајци, а све касније је приказано или кроз сцену или кроз дијалоге, баш како и треба. При томе урађена је са лакоћом и уз заиста много маште. Једино што бих замерио је да су сцене за неколико нијанси више растегнуте но што би морало да буде.

Едукативни моменат: Иако је грбав и са великим ушима, те ни налик горостасним и златногривим коњима, Коњић Грбоњић је имао један непроценљиви квалитет: био је Ивану одан пријатељ. Пријатеље и треба да бирамо само према том квалитету.

Оцена наставника:

5(може и мора)

tajna (Small)Тајна треће планете (Тайна третьей планеты 1981) је још један руски цртаћ, овог пута у СФ жанру. Експедиција са Земље у саставу капетана Зеленог, професора Селезњова и његове ћерке Алисе креће у потрагу за ретким животињама за московски зоолошки врт у свемирском броду по имену „Пегаз“. Археолог Громозека их саветује да посете планету Капетана, јер су чувени капетани и пустолови Ким и Буран за време својих експедиција сретали много јединствених животиња. Све што екипа треба да уради је да провири у дневнике тих капетана. Међутим, испоставиће се да је тај задатак много тежи него што су мислили.

Критички осврт: Потпуно је инфантилан филм, али ме је очарао маштом. Анимација у појединим деловима подсећа на пајтоновску, али је тема, наравно, потпуно другачија.

Едукативни моменат: Капетан Зелени је закључио да експедиција није успела јер нису сакупили много животиња, али га је Алиса демантовала. Стекли су много пријатеља и доживели авантуру о којој ће моћи да прича у школи. Некада успех није очигледан, али не значи да је мање значајан.

Оцена наставника:

5(јака као и претходна)

applealpha (Small)IVСеме Јабуке – Алфа (Appleseed Alpha 2014) је анимирани филм рађен према стрипу истог аутора који је радио и „Духа у љуштури“. Свет је руиниран након рата и у великом, разрушеном Њујорку двоје најамника покушава да отплати своје дугове Дворогом (главном криминалцу) извршавајући ситне задатке на које их Двороги шаље. На последњем таквом задатку случајно су спасили двоје људи који су такође на мисији, али довољно великој да ће утицати на судбину целог Њујорка (или онога што је од њега остало) и заувек променити животе двоје главних јунака.

Критички осврт: Сама поставка је класична; двоје плаћеника наилазе на младу и крхку девојку која је кључ за спасење света. Никад ми неће бити јасно то истрајавање да слабуњави ликови буду хероји филма који побеђују све сурове изазове (обавезно уз не малу помоћ значајно јачих споредних ликова), али добро, и то може да буде порука да физичка снага и (натприродне) моћи нису неопходне да би неко допринео општој добробити. Надаље, радња није лоша, али се одвија већ много пута виђеним редоследом и уз све већ виђене детаље. Тајна коју проналази Талос је просторија испод рушевине, а до које се долази укуцавањем одређене шифре. Познато?

Симболика на којој аутори приче инсистирају се односи на грчку митологију. Главни лик Бријареј је у митологији сторуки див (један од Хекатонхејра), главни антагониста је Тал или Талос, бронзани човек и чувар Крита, а хероина Ирис или Ирида је богиња дуге итд. И она има кључ за Олимп, обећани рај очигледно предвиђен за богове. Све то прате супермоћи јер је ретко који од њих одистински човек.

Анимација је на моменте сјајна, али је углавном сувише укочена. Некако је роботска, иако нису сви ликови роботи. Решења за роботе су делимично занимљива. Главе су им дизајниране симпатично, а тело је класично суперхеројско. Акција, односно борбе су сасвим добро одрађене. Неке сцене су прилично ефектне, иако се борба уопште не види, попут оне када се сукобљавају Двороги и Талосова десна рука Никс. Углавном, цео филм и визуелно и у сваком другом погледу није лош, мада је далеко од инвентивног, а још даље од ремек-дела анимираног СФ-а. Да, дијалози су могли да буду и виспренији.

Едукативни моменат: Ирис је рекла Дунан да она жели неко боље место као што је Олимп, а одустаје од света у коме већ живи. Некада ћемо срећу наћи на неком другом месту, али је свакако добро и да место у коме живимо учинимо што бољим за нас.

Оцена наставника:

4(коректна)

the-handmaids-tale-movie-poster (Small)VПрича једне слушкиње (The Handmaid’s Tale 1990) је дистопијски филм рађен према истоименој књизи Маргарет Атвуд. У блиској будућности, у САД (који се сада зове Република Гилеад) води се некакав рат који је изазвао загађење и последице по већину становништва – стерилност. Наташа Ричардсон и њен супруг Рајнер Шене покушавају да са својом кћерком пребегну у другу државу. Бег није успео и Рајнер гине, а Наташу хапсе. Она је даље подвргнута посебном третману у логору за жене, како би је припремили да буде слушкиња и сурогат мајка за двоје богаташа. Глава те богаташке породице је Роберт Дувал и он је један од главних војних заповедника који успоставља нови друштвени поредак у коме је улога жене сведена на рађање. Ипак, он симпатише Наташу, те постаје близак са њом. У томе види шансу покрет отпора који успоставља контакт са њом и врбује је да изврши атентат на Роберта. Наташа ће морати да донесе неке судбоносне одлуке, тим пре што јој време као слушкињи истиче јер није остварила своју улогу, односно није затруднела.

Критички осврт: Ако изузмемо некако трапаво изведену сцену с почетка, ово је једно врло озбиљно драмско остварење уз одличну причу (и све мање пропратне приче у тој главној причи), ефектне сцене, сјајну глуму која све то дочарава и јаке поруке. Филм врло интелигентно преиспитује устаљена мерила друштвених вредности. Имати децу постаје ствар статуса, па чак и престижа, а на уштрб свега онога због чега људи пре свега желе да имају децу. Дијалог који воде Наташа и Роберт у његовој канцеларији је, рецимо, веома снажан и уман. Углавном, све похвале и идеји и реализацији.

Едукативни моменат: У овом филму је подређени положај жена доведен до екстрема, али истина је да у свету још увек постоје друштвени системи и религије које веома лоше третирају жене. И такви системи су за сваку осуду; када год постоји прилика треба говорити о томе и усмерити активности ка либерализацији свих људи.

Оцена наставника:

5(уз поштовање лика и дела)

quiet (Small)Тихо место (A Quiet Place 2018) је футуристички филм у коме је човечанство уништено навалом чудовишта. Ова створења реагују искључиво на звук, па су малобројни преживели принуђени да живе у тишини. Прича прати судбину једне породице фармера чији чланови покушавају да преживе у таквим суровим условима.

Критички осврт: Једно од најјачих „оружја“ хорора је звук. Режисер, сценариста и главни глумац Џон Красински ово оружје употребио је на несвакидашњи начин и буквално га пренео на виши ниво. Звучни ефекти који ће вас тргнути сада су тек део страве; сваки звук значи смртну опасност и сваки очекујете са зебњом. Иначе, филм у појединим сценама наликује на „Ејлијена“, посебно у оној када Емили Блант схвата да је чудовиште у истој просторији са њом (истоветна сцена је и завршна у првом делу поменутог „Ејлијена“). Та сцена је и у доброј мери предвидљива, али не урушава квалитет целог филма. Крај је сасвим ефектан, али је Џонова погибија за више нијанси мелодраматичнија него што добар укус налаже.

Упоредо са стравом, дешава се и драма и те две приче су сјајно уклопљене. Драма је права, трагична и топла људска прича, а не хистерична мелодрама како то већ у хорорима бива. Џон је „на сто“ изнео питање како и колико родитељи могу да заштите своју децу и где је та граница која чини да заштита родитеља истовремено значи и немоћ деце да се снађу у лошим животним ситуацијама. Тема је разрађена и добро одрађена, нема шта.

Глумци су сјајни, а Џон има разлога да буде троструко задовољан јер је урадио одличан посао на макар два фронта на којима је био ангажован. Но, није баш истина да филм мане нема. Има ту чак много питања без одговора, ако изоставимо поставку која није објашњена и која и не мора да буде објашњена (како су чудовишта пристигла, на пример). Протагонисти гаје кукуруз, који је добрано израстао, али је нејасно како су га посадили без икакве буке. Но, и да прихватимо да су изграбуљали толико поље и напунили силос кукурузом сасвим нечујно, морате да се запитате како је нестала војска. Видели смо да су чудовишта неотпорна на метке, а војска опет располаже значајно моћнијим арсеналом. И, напокон, никоме од препаметних људи није пало на памет да чудовиштима, која се искључиво ослањају на чуло слуха, дохакају управо – буком. Толико је могућности за оружја, ометања, замке… Но, ако прихватимо да су нас створови ухватили неспремне, те да је човечанство поклекло и принуђено је да живи у тишини, верујем да ће вам се филм сасвим дојмити.

Едукативни моменат: Иако је Мили Симондс била глувонема, управо се она показала као достојан непријатељ застрашујуће зубатим чудовиштима. Често људи који имају неку телесну ману могу да се покажу и те како изнад свих очекивања и изнад постигнућа других људи и то не само у научној фантастици, већ у реалном животу. Никада никога не треба потцењивати.

Оцена наставника:

4(сасвим добра)

The-Cured (Small)IVИзлечени (The Cured 2017) је филм чија се радња дешава у Ирској. Након епидемије која је људе претварала у агресивне канибалисте (зомбије), људи су наново отпочели да живе нормалним животом. Добар део инфицираних сада је излечен, али сви ти људи нису заборавили шта су радили током болести. Ипак, покушавају, као и сви остали, да се врате нормалном животу. То није лако јер их друштво не прихвата.

Критички осврт: Сценариста и режисер Дејвид Фрејн успео је у нечему што многи аутори хорора са зомбијима нису; да да причи дубину. Метафора у овом филму је потпуно успела и кроз једну сасвим другачију перспективу ова прича се лако може довести у везу са дискриминацијом оболелих од сиде у реалном друштву (постер који се види у филму рађен је као пародија на исти такав за вирус хива). Касније, филм добија и неке друге асоцијације са актуелним проблемима, пре свега политичке природе. Све то прате врло добри и добро одрађени дијалози. Кад кажем добро одрађени, мислим на глуму. Осим глуме, похвалио бих и режију. Но, није баш да је филм без рупа, те након убиства Стјуарта Грејама, високог официра задуженог за излечене, ситуација изгледа сасвим нормална и нико ту никакву истрагу не врши. На страну то што је Стјуарт покушао хапшење сам, иако официр тог ранга мора да има неке подређене који су увек уз њега и који би требало да су оперативци.

Оно што ме живцира у овом филму је учесталост сцена које играју на карту плашења звучним ефектима и све су мање-више једнаке и приказане кроз ноћне море Сема Килија. Још једна слабост филма је више него предвидљив циљ ка коме иде. Ипак, не могу да кажем да хаос који се дешава на крају није лоше урађен. И крај је добро решен, а идеја о имунитету је сјајна.

Едукативни моменат: Људи дискриминишу оболеле од сиде највише из страха, а који је опет последица незнања. Хив вирус се не преноси додиром, загрљајем и руковањем. У присуству хив позитивне или оболеле особе сте сигурни и нема разлога да је игноришете, изузимате из друштва или је маргинализујете на било који начин. Наместо тога треба да се информишете.

Оцена наставника:

4(можда и најјача на овој страни)

trinaesti (Small)IIТринаести ратник (The 13th Warrior 1999) је прича о Арапину Антонију Бандерасу, који се загледао у туђу жену, па му је додељена дужност амбасадора. У ствари, то је био елегантан начин да се отера у изгнанство. Његов караван је налетео на горде Викинге и он је заиста прихваћен као амбасадор међу њима. Негде у то доба група викинга је добила вест да се краљ Свен Волтер суочава са злом које се не сме именовати. Зато су потражили помоћ од њихове врачаре која је одредила да краљу морају отићи у помоћ тринаесторица ратника, али да последњи од њих не сме бити Викинг. Та дужност је припала, наравно, Антонију и он се невољно придружио дванаесторици северњака на путу ка унесрећеном краљевству.

Критички осврт: Битке су добро осмишљене (ако не рачунамо последњу која је требало да буде монументална, а испаде кратка и благо разочаравајућа) и при томе мислим пре свега на начин снимања, а и све се одвијају по мраку, те је то својеврсно мајсторство. Ипак, некако су ми без енергије. Но, какве год биле, оне су заправо и једина радња у овом филму. Другим речима, она радња која се једва види у паузама између борби ратника се једва може и назвати радњом. Рецимо да је то један покушај варијанте приче о Беовулфу. Владимир Кулич би био пандан главном јунаку из тог дела, а слично се и зове његов лик који тумачи у филму. Његов задатак је да убије Сузан Вилис, велику мајку народа против кога се боре, а која је у Беовулфу Гандалфова мајка. И напокон, и у овом филму, као и у оригиналној причи, провлачи се мотив да је судбина непроменљива и да је страх губљење времена јер је већ унапред одређено када ће који човек (ратник) умрети. Уосталом, и сам Мајкл Крајтон, писац дела „Они који једу мртве“, а према коме је филм снимљен, изјавио је да му је Беовулф био инспирација. Не знам каква је књига, али филм је бледа сенка поменуте приче.

Постоји и бонус причица у виду краљевских интрига које прави принц Андерс Т. Андерсен, али то је једва помена вредно у филму. Уосталом, тај принц се од пола филма више није ни појављивао, тако да и то ситно нешто што га има нејасно је што га има; нити је имао утицаја на радњу, нити је његова судбина касније разјашњена.

Северњаци су приказани с једне стране као потпуни дивљаци, али са друге толико неустрашиви да напросто изазивају поштовање. Глумци су то дочарали веома добро.

Едукативни моменат: Пред битку северњаци нису хтели да пију. Разлог за то је очигледан, а њихово понашање је веома похвално. Ми, надам се, нећемо ићи у битке, али не бисмо смели да пијемо пре него што ћемо сести за волан, на пример.

Оцена наставника:

2(заиста реална)

fb-share-img-w (Small)IIIКолиба (The Shack 2017) је филм рађен према истоименој књизи Вилијама П. Јанга. У причи се ради о човеку Сему Вортингтону коме је психопата отео и убио кћерку. Сем је запао у депресију и отуђио се од своје супруге Раде Мичел, као и од преостало двоје деце. Тада је добио једно необично писмо, које му је наводно написао сам Бог и у коме га позива у колибу где је пронађена хаљина његове кћерке. Иако није веровао да је пошиљалац заиста свевишњи, ипак се запутио у колибу.

Критички осврт: Аутори филма, а пре свих творац приче Вилијам, потрудили су се да дају одговор на вечито питање: ако је Бог добар, зашто нам се лоше ствари дешавају. При томе су главном протагонисти Сему задали много лошег, почевши од оца насилника Дерека Хамилтона, до кћерке коју уби масовни и манијакални убица. Можда је та његова несрећа мало више исфорсирана, али у реду, од нечега је морало да се почне. И онда долази писамце унесрећеном Сему и начин како је стигло, а и садржај, прилично су интригантни. Међутим, када је стигао тамо, филм некако почиње да пада док се природа око фамозне колибе буди (све јасно указује на рајски врт), а Бог се појављује у свом тројству. Октејвија Спенсер (црнкиња) је отац, Авив Алуш (који је, рекао бих, пристигао негде са Блиског истока) је син (и наравно – столар) и Јапанка је свети дух, те имамо сва три типа људи. У причи се форсира да је Библија истинита, али морамо да имамо и политички коректне модификације, како другачије? 🙂 Читао сам да су неки хришћани на ово гледали као на јерес, али ја не мислим тако. Да би било праве јереси, филм би морао да буде паметан, а овај то својство није успешно испунио. 🙂

Пад се види пре свега у дијалозима, који и јесу најважнији део филма. Тема којом се филм бави несумњиво је филозофска и несумњиво је потребно много виспреног разговора да би се она изнела. То у овом филму, ипак, није случај. Рецимо Октејвија каже Сему да ако буде упућен само на свој бол, скренуће поглед са ње, тј. Бога. Његова реплика је да престане да му прича у загонеткама. Ја ту не видим загонетку јер је тврдња јасна као дан. И оно што је уследило је прилично приземно; испаде да је отац патио заједно са сином када су га разапели јер су наводно заједно били тамо. Томе у прилог иду и стигмате на Октејвијиним рукама. Боже господе (ово сам написао више као узвик неодобравања, а не зато што сам изненада постао побожан; након овог филма тешко да би се било који атеиста преобратио). И надаље, разговор није изнедрио богзна шта. Ту је велика љубав и тројка прави све божанствено, али и поред тога што не прави баш све божанствено… Па, ту је љубав. 🙂 Део у пећини није био толико лош, али опет му недостаје мудрости, баш оне коју Алисе Брага глуми. Све време је тај разговор на прагу да добро поентира, али му некако измиче. Углавном, све ово је велика штета јер филм има добру причу и још бољу идеју, али је реализација апсолутно оманула. И уз то је и патетична.

Сем је бескрајно симпатичан, али не видим да он уме да изнесе емоцију, а док сам гледао Октејвију, све време сам имао утисак да гледам „Матрикс“. Радила је исто што и Пророчица у току тог серијала; месила је тесто и водила (наводно) дубокоумне закукуљене разговоре. И није ми баш било јасно зашто је Сем није препознао у колиби, када ју је (или макар њен лик) познавао из детињства.

Едукативни моменат: Тројство је рекло Сему да све што он ради је важно и да сваки чин његове доброте мења свемир набоље. И ја то исто мислим: не потцењујте себе и оно што радите. Сваки ваш поступак може и те како бити значајан неком другом.

Оцена наставника:

3(било ми је жао да дам два)

Stranger-than-Fiction-Poster (Small)IVЧудније од фикције (Stranger than Fiction 2006) је филм о пореском службенику Вилу Ферелу који води једноличан живот према тачно утврђеним шаблонима. Све се за њега мења када Вил чује глас у својој глави који описује његов живот и који му открива да ће убрзо умрети.

Критички осврт: Идеја за филм није оригинална, али се на супер начин развила. Прича је скроз занимљива, ведра и духовита, а глумци су сјајно одрадили посао, на челу са Вилом (који је, чак, био мање комичан него што је иначе). Дастин Хофман је био очекивано добар, а Ема Томпсон ме је пријатно изненадила.

Ипак, морам рећи коју и негативну, а то је дилема коју је пред свој лик Ему поставио сценариста Зах Хелм. Јасно је мени да је порука требало да буде да дела надживе човека, али је то урађено много трапаво, са превише (готово бајковите) мелодраматике и са добром дозом демагогије. У суочавању Вила и Дастина потпуно се релативизује живот и то не на начин на који се Зах надао. Када Дастин објашњава Вилу зашто овај треба да умре, то изгледа више приземно него филозофски. Отприлике је то звучало као када пушачу кажете да су цигарете смртоносне, а овај одговори да од нечега мора да се умре. Цео тај део није ми се допао, као што ми се није допала предвидљивост краја. И то јесте у некој мери урушило филм, али не толико да га не препоручим љубитељима романтичних комедија.

Едукативни моменат: „Понекад кад се изгубимо у страху и очају, у рутини и навикама, у безнадежности и трагедији, можемо да захвалимо Богу на баварским колачима.“ То је један цитат из филма, који се наставља и упућује на многе лепе ствари које нам се дешавају у животу и на које треба да обратимо пажњу. Оне нам чине чак и лоше ситуације подношљивим.

Оцена наставника:

4(рецимо)

duhratnik (Small)Дух ратник (Ghost Warrior 1984) је филм о самурају (Хироси Фуџиока) који је живео пре 400 година и коме је противнички клан заробио драгану. Он се одмах дао у спасавање, али је она током окршаја погинула, а и он је смртно рањен пао у хладну реку. У садашњости је његово замрзнуто тело пронашао пар туриста, а научници, наместо да обаве аутопсију, вратили су га у живот. Међутим, то се испоставило као велика грешка.

Критички осврт: Ратник је скроз кул са све ћубом која личи на неуредно клупко вуне. И патофне су му шик. Углавном, њега су након неколико стотина година оживели на сличан начин као и Франкенштајна ономад, те је он започео своју авантуру у осамдесетим годинама прошлог века. Да би што безболније прошао кроз садашњицу, ангажована је Џенет Јулијан која зна понешто о самурајима, али се не разуме много у јапански језик. Није важно што га доктор Џон Калвин ич не разуме (а есенцијално је да га разуме, пошто га је, ето, васкрсао након силних година), он тврдоглаво неће, па неће преводиоца. У крајњој линији, ко још не разуме енглески ако му се изговара веома полако? 🙂 У ствари, сувише сам очекивања имао од ликова у овом филму. За поменутог научника очекивао сам да је довитљивији, а за болничара Криса Капутоа (кога је самурај првог убио), очекивао сам да има макар зрнце разума. Наиме, металном цевком напао је самураја који држи веома оштар мач, а са циљем да му тај мач отме. Ако ништа друго, реакције ликова, додуше сасвим неуверљиве, одвијале су се очекивано, пошто су ликови листом стереотипи. Глума је баш, баш лоша.

Но, то је тек део проблема. У једном тренутку је Чарлс Лампкин рекао како има идеју и то је сјајно, пошто ја никакву идеју у овом филму нисам видео. Они су оживели самураја, он се отиснуо у спољни свет и сада су они у (мело)драми шта да раде и како да га нађу. И када су га нашли, филм се и даље одвијао у неинспиративном, монотоном тону. Нема ту неког јачег заплета, приче која окупира пажњу, порука које филм шаље… Нема практично ничег. Има пар покушаја да се убаци покоја духовита доскочица, али их нисам баш разумео. Мислим, јесам, али нисам разумео зашто је то смешно. 🙂 Акционе сцене, на које филм адутира, сасвим су наивне, а некада и нејасне (самурај је сабљом млатарао по полицајцима у шуми и сви су остали неповређени). Тако да је и тај адут могао слободно да остане у рукаву режисера Ларија Керола.

Едукативни моменат: Самурај је проживео сличну ситуацију два пута и у оба случаја је поступио исто – поштедео живот свом непријатељу. И у оба случаја је трпео смртно лоше последице због тога. Но, то не значи да ништа није научио из претходног искуства, већ да у одређеним ситуацијама постоји само један исправан поступак, ма колико год да нам он доноси штете.

Оцена наставника:

1(наравно)

Лако Је Критиковати 100

Следи листа „нових“ филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. А оно што овај чланак разликује од свих претходних сличних је што је јубиларан, па ће број филмова овог пута бити већи – 25! Да почнем полако. 🙂

annihaltion (Small)Уништење (Annihilation 2018) је СФ филм базиран на истоименом роману Џефа Вандермера. Нешто из свемира је пало на светионик на обали океана и почело да мења околну природу. Прича прати судбину научнице Натали Портман, која је силом прилика кренула у мисију откривања тајне овог ванземаљског феномена.

Критички осврт: Најпре да кажем да је филм добио моје симпатије јер је главни протагониста Натали по вокацији биолог и, логично, најбитнији члан тима. 🙂 Мени, као биологу, веома је било занимљиво да гледам овај филм, али ако ћемо реално, сличан учинак би дао и какав документарац о пустоловима који се пробијају кроз џунглу. И тамо има опасних створења, а ова су тек нешто измењена већ постојећа и при томе не нарочито инвентивна (осим медведа, он је врхунски осмишљен). Радња се развија веома споро, те више од половине филма главне глумице истражују околину. Негде после половине филма почиње нешто да се дешава. Најпре су то открића истраживачког тима, а која уједно откривају и идеју приче и морам признати уопште није лоша. Чак ми се и лична Наталијина драма допала као прича у причи.

Осим идеје, овај филм нуди неколико нових детаља у односу на уобичајену праксу на коју смо навикли у овом поджанру. Тим чине искључиво жене, а те жене су практично закорачиле у самоубилачку мисију јер су им животи руинирани. Јасно је да неће бити баш обичне личности (а одглумеле су их сјајно), што већ даје предност причи у којој су оне актери. Уз жене некако иде и цвеће, а овде га баш има; врло необичног и предивног. И има лишајева и то врло смртоносних, али прелепих. Буквално изгледају као морбидно уметничко дело. Специјални ефекти су иначе одлични, а све то шаренило, иако не претерано маштовито, свакако је ефектно.

Но, што би рекла браћа Енглези; „путовање“ је овде узбудљивљивије од циља и сам филм нуди озбиљну и узбудљиву причу, али она иде ка – ничему. Крај је испразан, неинвентиван, опште место и нимало ефектан.

Едукативни моменат: Бенедикт Вонг је закључио да је ванземаљац уништавао све. Натали је узвратила да није уништавао, већ је стварао нешто ново. Када неко мења наш рад, не мора увек да значи да га уништава. Некада га побољшава или му даје неку нову карактеристику о којој нисмо размишљали и која уопште не мора да буде лоша. Ово посебно морамо имати на уму када радимо у тиму са неким или када неко ревидира (рецензује) оно што смо урадили.

Оцена наставника:

5(уз абнормално велики минус)

Dragon Heart (Small)IIIЗмајево срце (DragonHeart 1996) је британско-америчка фантазија. Денис Квејд је витез и тутор млађаном принцу Лију Оексу. Лијев отац Питер Хрић је тиранин и његови поданици сељани су подигли буну против њега. Успели су да убију краља, а једна девојка је случајно и смртно ранила принца Лија. Но, краљица мајка Џули Кристи одвела је сина на самрти у пећину код змаја и замолила да га овај врати у живот. Он је то и учинио, тако што му је пресадио пола свог срца. Услов змаја је био да младић буде милосрдан владар. Но, десило се управо супротно и нови краљ је постао још грђи од свог оца. Денис је напустио свог ученика, постао ловац на змајеве и готово да је успео да их истреби све. Преостао је још само један, управо онај којем фали пола срца.

Критички осврт: Најмање два ултрапозната глумца – Денис (стасом) и Шон Конери (гласом) требало је да обезбеде висок рејтинг овом филму и верујем да су у томе и успели, али није да није било преглумљавања, оног карактеристичног за холивудске блокбастере. Међутим, оно што много више замерам овом филму је што се темељи на – глупости. И у томе предњачи Денис који, иако учитељ дечака Лија, уопште не види његове лоше карактерне црте. Причамо о принцу који је отео из руку круну смртно рањеном оцу Питеру и викао: „Умри, умри, то је моје, ја сам сада краљ!“ Олакшавајућа околност је та што то Денис није видео, али неке особине личности тешко се могу сакрити. Верујте ми као наставнику. 🙂 Углавном, Денис је био искрено пренеражен у шта се његов ученик претворио и одлучио да је змај, који му је дао пола сопственог срца, у ствари крив за то. Логично, зар не? Додуше, можда би било логичније да је остао уз принца и да је покушао да позитивно утиче на њега, али онда не би било ове… виспрене радње. 🙂 У следећој сцени, након дванаест дугих година, Денис у смешном походу са тананим луком и још тананијом стрелом јуриша на горостасну животињу и ми не видимо шта се дешава, али видимо да лети перје (сено, заправо) и – хопла – Денис носи змајев зуб који је исекао ваљда том истом стрелом. 🙂 Шалим се, имао је мач за појасом, тако да режисер Роб Коен није баш у потпуности потценио своју публику.

Сцене су прилично предвидљиве. Рецимо, врло је јасно било да ће обесни Дејвид Тјулис убити убогог оца лепе и опасне Дајне Мајер. Већ тада је било јасно и да ће Дајна постати Денисова драгана, као и да ће се Дејвид заљубити у њу. Но, некакве приче има и иако је класична и са јасним током и пре него што сте је одгледали, није досадна. Свакако је превише романсирана и са све великим речима, али већ сам поменуо да је ово прави холивудски филм. Жанр коме припада је дефинитивно бајка и то је јасно и по томе што се појављује змај (који уме и да прича), а и по томе што су карактерне особине ликова доведене до екстрема. Они су потпуно добри или потпуно лоши. И та бајка неодољиво подсећа на исту ону о Робину Худу, са нешто разуђенијим фокусом.

Специјални ефекти су очекивано одлични и змај је сјајно направљен са врло суптилном мимиком лица. Борба у шуми између властелина и незадовољних сељана, пак, врло је разочаравајућа, мада има неке тактике, рецимо. Много боље су борбе које се касније дешавају у замку.

Едукативни моменат: Када је Денис подсетио младог краља Лија на завет, овај му је одбрусио да је краљ изнад завета. На то му је Денис рекао да нико није изнад завета, а посебно не краљ. Другим речима, да би било ко био први и узор другима, мора да покаже личним примером да поштује законе. Ниједна владавина није ваљала где властодршци крше тај закон.

Оцена наставника:

3(мање-више реална)

Monty_Python_Holy_Grail (Small)VМонти Пајтон и свети грал (Monty Python and the Holy Grail 1975) је комедија коју су заједно написали Пајтоновци. Грејам Чепмен глуми краља Артура који жели да сакупи витезове округлог стола. И он успева у својој намери, а ускоро им Бог даје и задатак: да пронађу свети грал.

Критички осврт: Филм је потпуни хаос. Они се спајају у дружину, раздвајају, да би се наново спојили и све то прате сулуде сцене и она типична монтипајтоновска анимација. Сасвим је занимљиво и скроз је смешно, али има јачих епизода самог серијала „Летећег циркуса Монтија Пајтона“. Оно што овај филм чини филмом (а не просечном епизодом серије) је што је прича једна, конзистентна, а не сачињена из више међусобно неповезаних скечева. Дакле, није најбоље што Пајтоновци могу да дају, али је довољно добро.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да не морамо увек да досегнемо циљ (ни они нису нашли свети грал до краја филма), али можемо да уживамо у авантури, баш као што смо уживали у овом филму. Рецимо, на такмичењу из биологије не морамо бити први, али ћемо много тога научити и стећи значајно искуство док се будемо такмичили.

Оцена наставника:

5(наравно)

gremlins-movie-poster (Small)IVГремлини (Gremlins 1984) је филм о симпатичним бићима који воле да уносе хаос у живот људи. Естел Акстон је проналазач апарата који углавном не раде и које покушава да прода путујући по разним градовима и сајмовима. Када је обилазио кинеску четврт наишао је на антикварницу где је видео могваја, необично, слатко и распевано биће. Пошто је било време Божића, пожелео је да га купи за свог сина Заха Галигана. Власник радње Кеј Лук није желео да му изађе у сусрет, али је Кејов унук ипак мимо деде склопио посао са Естелом и предао му могваја. И дао му је три важна савета како да чува то биће. Естел је сину поклонио овог створа и предочио му савете, али их је, случајно, овај практично све прекршио. То је за последицу имало да се могвај размножио и дао злокобно потомство, које је ускоро постало још злокобније. И варошицу у којој Естел и Зах живе задесила је инвазија гремлина.

Критички осврт: Филм је потпуно инфантилан и са бајковитом атмосфером, а томе нису допринели само гремлини, већ и ликови који су врло екстремних карактера. Госпођа Поли Холидеј изгледа као женска варијанта главног протагонисте „Божићне песме“ Чарлса Дикенса, на пример. Овај утисак појачава и то што се комплетна радња и дешава на Божић. Гремлини, колико су цакани, толико су и језиви и део филма када опседају град заправо је хорор са све људима који гину. Међутим, и тај хорор је некако инфантилан и њихове зврчке изгледају као оне које можемо видети у цртаним филмовима о Томију и Џерију, рецимо. Тако да се добија необичан спој наизглед непомирљивих жанрова. Но, казаљка је ипак више скренула ка ведрој атмосфери и овај филм би био једна лагана комична бајкица, са бићима која се изгледом потпуно уклапају у кинеску митологију из које су, наводно, потекла.

Сами гремлини осмишљени су тако да, као што написах, буду цакани. Они би били спој Евокса из „Повратка Џедаја“ (медведићи су увек добитна комбинација), Јоде из „Империје узвраћа ударац“ и свих слатких животиња којих можете да се сетите. Када постају зли, њихове чауре, логично, личе на исте оне код ејлијена. Честитке свима који су учествовали у осмишљавању њиховог изгледа, као и животног циклуса јер су се добила створења која и уз сасвим класичну причу могу да пласирају филм. И успело се у томе, колико знам, те је филм био финансијски успех. Не могу да кажем да је успех постигнут и што се свих аспеката тиче, али филм свакако има прођу.

Едукативни моменат: Гремлини се размножавају пупљењем. То је бесполни процес када из тела једне јединке израсте друга јединка. Тако се размножавају, на пример, сунђери, корали, хидре из царства животиња, али и квасци из царства гљива.

Оцена наставника:

4(слатка као и филм што је)

wildlingposterhead (Small)IIIДивљач (Wildling 2018) је хорор о девојци Бел Паули, која је имала веома трауматично детињство уз „татицу“ психопату Бреда Дурифа. У тренутку очаја Бред извршава самоубиство, а Бел су пронашли у подруму куће и сместили у болницу. О њој је почела да се стара шериф Лив Тајлер и покушала да Бел пружи нормалан живот какав воде тинејџерке. Но, то није тако једноставно јер Бел ипак није обична тинејџерка.

Критички осврт: Филм има заиста застрашујућ, снажан почетак и обећавао је један добар психолошки хорор. Оно у шта се изродио је сасвим осредњи класичан хорор који не нуди више од ефектне и уверљиво језиве Белине глуме. Но, колико год талентована била и са више него занимљивом физиономијом, без неопходне подршке у причи, тешко да може да изнесе филм, а још теже да га подигне из мрака у коме је добар део времена. Но, тај мрак није толики проблем колико оштро сечене сцене које, уз то, кратко трају, па је акциони део сувише хаотичан. И поједини делови приче се некако хаотично и збрзано одвијају.

Занимљиво је видети Лив као шерифа наместо као лепотицу-заводницу. И добро се снашла, а и зреле године, сада већ преко 40, иду јој у прилог. Не допада ми се што је њен филмски брат сироче кога момци малтретирају у школи. То је толики клише да је већ одавно прешао границу депласираног. Ни други ликови не беже превише од стереотипа. Но, то није једина неоригинална ствар у филму. Има ту делова преузетих из других остварења, попут „Људи мачке“ из 1982. Настасја Кински је у почетку, чини ми се, била вегетаријанац исто као Бел у овом филму. Још неке сцене су сличне, као када Бел хода полунага кроз шуму, са окрвављеним устима. Како радња одмиче, постаје све јасније да је то дело имало један добар утицај на режисера и уједно сценаристу Фридриха Бема. Једино што овде наместо мачке имамо куцу и што су два главна актера тинејџери, а не зрели људи.

Што се тиче ликова, још морам да приметим да су њихове приче неразрађене и да је у финишу филма Бел толико истакнута у први план, да су сви употребљени само да би послужили њеној драми или када више нису били потребни, попут Лив, маргинализовани су. Појављује се Лив и у финишу, али је он лагано могао да тече и без ње. Иначе је финиш прилично сведен, па и разочаравајући. Љубавна прича која се дешава између Бел и њеног момка почела је солидно, мада предвидљиво, да би некако пресушила и претворила се у приплод (нема боље речи).

У филму бих могао да похвалим фотографију, али приказ предивних пејзажа и тако не може да омане.

Едукативни моменат: Једна од метафора у овом филму је колико је тешко сазревање једне младе особе. И јесте тешко, без обзира што се неће претворити у вукодлака. 🙂 Ситуацију може да олакша учење о периоду пубертета и адолесценције, односно биолошким и психолошким аспектима, те стицања сазнања о сопственом телу. И то је један од разлога зашто се биологија учи у школи.

Оцена наставника:

3(можда чак и два)

Exists-movie-poster (Small)IIIПостоји (Exists 2014) је хорор о групи младих који су одлучили да проведу неко време у дружењу у колиби у шуми. Већ када су долазили, случајно су аутомобилом ударили у неку животињу. Испоставило се да је у питању јети, веома насилан и веома снажан, жељан да се освети за нанесену штету.

Критички осврт: Американци не одустају од чаробног броја пет, односно три момка и две девојке, који су отишли у брвнару у шуми и тамо доживели хорор. Дакле, филм је светлосну годину далеко од инвентивног, али свеукупно заиста није лош и чак снимање видео-камером (како то већ режисери у оваквим приликама обичавају да раде) није толико заморно, иако се камера клати и дрмуса готово без престанка. Режисер Едуардо Санчез је успео да направи колико-толико реалну и помало језиву атмосферу, а да при томе није правио глупе грешке какве обично овакви филмови имају. Млади су успели прилично добро да одраде свој задатак, те је свеукупан утисак сасвим у реду. Овај филм је дефинитивна тројка; ништа нисте пропустили ако га не видите јер има толико филмова њему налик које сте већ сигурно гледали, почевши од „Вештица из Блера“, а ако га погледате нећете зажалити пошто је сасвим коректан и забаван са тек мало више развученим сценама но што добар укус налаже.

Едукативни моменат: Све је почело од тога што су млади колима налетели на јетија. Многе праве животиње страдају у саобраћају, па се зато у свету праве еколошки мостови. То су надвожњаци преко ауто-путева, често са засађеним биљкама, преко којих животиње могу безбедно да пређу.

Оцена наставника:

3(нешто мало јача)

hellraiser-vi-hellseeker (Small)IVУздигнуће пакла: Трагач за паклом (Hellraiser: Hellseeker 2002) је шести наставак саге „Уздигнуће пакла“. Дин Винтерс је човек који је доживео саобраћајну несрећу. Аутомобил у коме су се он и његова супруга Ешли Лоренс возили, завршио је у реци. Он је успео да се спаси, али је она остала заглављена у аутомобилу који је потонуо. Полиција се ангажовала око овог случаја и све указује да је он изрежирао ову несрећу, док он има халуцинације и главобоље и уз све то амнезију, те покушава да се сети шта се заиста десило. И коначно ће схватити шта се дешава, а његово откриће ће превазићи сва његова очекивања.

Критички осврт: Режисер Рик Бота ме је пријатно изненадио и морам да признам да је баш, баш добро урадио посао. Прича се одвија кроз сећања и халуцинације главног лика Дина, које делују веома неповезано, али опет дају једну конзистентну причу која има добар ток. Прича није грандиозна, али није ни лоша; то је један сасвим солидан трилер и нешто мање солидан хорор.

Мислим да су мањкавост овог филма глумци и неки други би боље одрадили посао. Улога коју тумачи Дин, рецимо, вапије за заменом. 🙂 Мислим, лепо је што су вратили Ешли у серијал, али, руку на срце, ни њоме нисам претерано одушевљен.

Едукативни моменат: Много тога мудрог је рекла лекарка Рејчел Хејвард: да сви чине ствари због којих касније жале и да је то део живота. И још је рекла да не можемо променити то што смо урадили, односно да не можемо променити прошлост, али се можемо суочити са њом. Другим речима, можемо (и треба) да прихватимо одговорност за своје поступке и можемо да пробамо да поправимо ситуацију колико је то могуће.

Оцена наставника:

4(можда малко поклоњена)

infinitychamber (Small)IVБескрајна комора (Infinity Chamber 2016) је футуристички филм о човеку Кристоферу Сорену Келију, који се буди у некаквој ћелији и врло брзо схвата да је ту како би био процесуиран због злочина за који тврди да није починио. У ствари, он уопште не зна за који је злочин оптужен и покушава на све начине да ступи у контакт са било ким ко би могао да реши његов случај. То се испоставља као немогуће и једино друштво му је вештачка интелигенција која има задатак да га одржи у животу.

Критички осврт: Већ сам помислио да ћу одгледати СФ варијанту Кафкиног „Процеса“ и иако изузетно поштујем и дело и писца, нисам га баш са радошћу својевремено читао. 🙂 Тако да ми ни ова почетна помисао није баш била допадљива. Но, врло брзо филм ме је демантовао.

Ово је један од оних клаустрофобичних филмова налик на „Коцку“, а који носи само један глумац. Нисам сигуран да Кристофер може у таквој монодрами да држи сву пажњу, као што је то успело Сему Роквелу у „Месецу“ или Харију Пејтону у „Последњем гурању“, али је свеједно имао не малу помоћ Касандре Кларк. Свакако, глумци су добро одрадили посао.

Прича није лоша, мада сам то и очекивао од сценаристе Трависа Милоја, који је написао и врло добри „Пандорум“. Ништа помпезно и ништа што ће донети усхићења вредан обрт, али урађено са виспреним дијалозима, као и филозофијом (о друштвеном поретку и технологији, углавном) која се пласира ненаметљиво. Допало ми се што је Травис човек који ради са оним што има, те иако је видан низак буџет у сцени са експлозијом, углавном није ни стављао у свој филм оно што није могао постићи (на пример, нигде нису приказане неке фенси зграде будућности). Он је специјалне ефекте напросто заменио садржајем, дијалозима и порукама и то је урадио сасвим солидно и што је важно – без патетике. Углавном, са мало направио је много и то не могу да не ценим.

Едукативни моменат: Касандра је рекла Кристоферу како је могао и лошије да прође; да време наместо са њом у кафеџиници проведе код зубара. Истина јесте да увек може да нам буде лошије него што јесте, те не треба стално да кукамо (што је и Кристофер закључио), већ да из ситуације у којој смо извучемо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

4(не баш најбљештавија звездица и свакако без звездице)

brazil_ (Small)VБразил (Brazil 1985) је дистопијски футуристички филм који прати судбину Џонатана Прајса, запосленог у министарству за прикупљање информација. Он је задовољан на свом необичном послу и редовно одбија унапређења која му преко веза намешта његова мајка Кетрин Хелмонд. Но, ипак мења мишљење када схвата да ће му нова позиција омогућити да сазна ко је жена из његових снова (Ким Грајст), а која заиста постоји у реалности. Наиме, Џонатан ју је једном случајно видео како на шалтеру покушава да се избори са бирократским перипетијама. Невоља је што ју је министарство у коме Џонатан ради прогласило за терористу.

Критички осврт: Обично у дистопијским друштвима овог типа влада застрашујући ред, али ово друштво је у хаосу од формулара, цеви и деце која су препуштена улици и имитирају старије у најгорем могућем смислу. То овај филм са једне стране чини другачијим, посебним, али са друге скреће пажњу са фокуса саме теме и са мотива ликова. Рецимо, такав је случај са Робертом де Ниром. Он је луцкаст и ради свашта нешто у тек пар минута, те прети пиштољем и развлачи и разбацује бесмислене цеви, али остаје нејасно зашто све то ради.

Сјајних сцена има заиста много и готово свака је врло ефектна. Осуда друштвеног уређења и система је очигледна и овај филм јесте одличан пример моћи комедије, односно сатире да нагласи озбиљне идеје. С обзиром на то да су у питању осамдесете, хумор је у некој мери наиван (што је одлика тог доба) и сатира зато изгледа пренаглашена, али свеједно је успешна. Режисер Тери Гилијам успео је да поткачи разне сегменте друштвеног живота. И у све се ту лепо уметнила љубавна прича између Џонатана и Ким која се некако поетично и сензуално (опет одлика тог доба) супротставља свему томе. Крај је решен ингениозно.

Глумачка екипа није мала и скроз је одабрана.

Едукативни моменат: Сваки посао мора да прати нека папирологија. Међутим, ако се са попуњавањем формулара претерује, као што је приказано у овом филму, посао ће трпети. Мора да се зна шта је важно, а шта маргинално у неком послу.

Оцена наставника:

5(баш пристојна)

ready (Small)VСпреман играч број 1 (Ready Player One 2018) је филм који се дешава у будућности када су људи заокупљени виртуелним светом названим „Оаза“. Овај свет је такође и бекство из реалности која је прилично суморна. Творац овог света Марк Рајланс је након смрти у завештање играчима оставио да пронађу ускршње јаје. Ко у томе успе, постаје власник читаве „Оазе“. Јасно је да су многи ради да га се домогну, а прича прати авантуру момка Таја Шеридана који постаје најозбиљнији кандидат да пронађе драгоцено јаје.

Критички осврт: Није први пут да режисер Стивен Спилберг пружи овакав спектакл – много више у виртуелном (јасно), него у реалном свету. Приказани виртуелни свет ме је у појединим моментима очарао. Како би причу учинио што маштовитијом, у борбе и у финалну (епску) битку унео је све чега се сетио, па тако имамо ликове или секвенце из разноврсних филмова, што из његових личних („Парк из доба јуре“), што из туђих („Терминатор 2“). „Исијавање“ је ипак било изненађење и иако филм ни по чему није сличан са овим, сасвим добро се уклопио. Некако сам се надао да ћу видети и Џека Николсона и тада би утисак био потпун, али је то било заиста тешко оствариво. Углавном, утисак је одличан, иако је крај оно право америчко пренемагање са више него наивним моментима. Пренемагања има и у току филма пре свега у мотивационим говорима које држи Тај, а његова улога вође свих играча је баш исфорсирана. Но, на то и могу да зажмурим у овако опако реализованом блокбастеру.

Још да додам да идеја није лоша, али није ни нова, па чак ни скроз фантастична. На интернету већ постоји „Други живот“ који је управо оно о чему филм говори: онлајн виртуелни свет у коме људи могу да узму лик неког аватара и буду и раде шта год желе. Поруке које филм шаље су сасвим добре и иако филм форсира да се добра забава дешава у виртуелном свету, упозорава на разне опасности које нам се могу десити тамо и упућује да се не запоставља стваран свет. И музика ми се допада, а одабрана је она старињска из седамдесетих година.

Едукативни моменат: Што би рекао Марк (парафразирам): виртуелни свет је леп, а реалност може бити туробна. Но, колико год туробна била, реалност је једино место где човек може пристојно да руча. 🙂 Другим речима, најважније ствари дешавају се у реалности.

Оцена наставника:

5(не баш најбоља могућа)

the new politics (Small)IVНове политике (The New Politics 2016) је кратак футуристички филм где главне улоге имају две жене са различитих крајева света, које се припремају за спортско надметање.

Критички осврт: Заиста је фора на крају добра, што је и поента оваквог филма. Режисер Џошуа Вонг се све време разметао сјајним специјалним ефектима и идејама о веома напредној будућности, чиме је одвратио пажњу и допринео мојим очекивањима, да би донео крај какав је донео. Тај крај може да се тумачи на различите начине, па и да ма колико напредни били неке ствари никад не застаревају. И та могућност да се филм схвати на различите начине је свакако део његовог квалитета.

Едукативни моменат: Овај филм можемо да протумачимо и тако да је свака наша победа у било чему онолико грандиозна колики јој ми (сви) значај дамо. Некада треба и претерати у том значају, зашто да не, тим пре ако смо сав труд и срце уложили у то.

Оцена наставника:

4(рецимо)

after-earth (Small)IVНакон Земље (After Earth 2013) је постапокалиптични филм који се дешава у далекој будућности када су људи населили друге светове. Но, ни ти други светови нису баш потпуно гостопримљиви, па су се људи сукобили са ванземаљским урсама, застрашујућим животињама са великим канџама. Урсе су слепе, али осећају феромоне које људи испуштају када су уплашени. Зато се организују обуке за свемирске ренџере како би се научили да се претворе у „духа“, односно да толико постану храбри да уједно постану невидљиви за урсе. На једну такву обуку кренуо је и легендарни ренџер Вил Смит, како би је надгледао, а повео је и сина Џејдена Смита, како би се зближио са њим. Међутим, током вожње свемирским бродом улетели су у кишу астероида и брод се озбиљно оштетио. Немајући куд, посада је морала да се приземљи на забрањено и сада већ опасно место – Земљу. Атерирање није прошло добро и брод се буквално преполовио, а да зло буде веће, урса коју су држали заточену ради обуке сада је била слободна. Једини преживели су отац и син, а да би послали сигнал за помоћ морали би да дођу до другог дела брода, удаљеног много километара. Пошто је Вил био озбиљно повређен, само је Џејден могао да крене у мисију где је урса тек једна од смртних опасности.

Критички осврт: Јако је лепо што је Вил запослио и свог сина Џејдена и у духу традиционалних српских послова који ми нису страни, могу само да поздравим ове родбинске везе. Клинац додуше јесте симпатичан и пристојно глуми (у сваком случају боље од оца, али не знам да ли је то уопште комплимент). Углавном, могао је Вил да упосли и ташту и шурњају па да се добије један леп породичан филм. И запањујуће, режисер М. Најт Шјаламан успео је управо то; да направи породичан филм од једне акционе фантастике. Уз такав филм иду и не тако ретки тренуци патетике, али су у граници подношљивости. У ствари, цео филм је и више него подношљив. Знам да је био на удару критике, али иста та критика је високо оценила „Дан независности“, тако да толико о њој. Према мом мишљењу ово је сасвим солидан Сф са прилично добром идејом и пристојним специјалним ефектима.

Занимљиво је осмишљен свемирски брод, као и средства која га прате. Овај пут тканина предњачи над металом. Све је некако исплетено, а тако изгледа и сам брод. Ипак, много више ми се свиђа природа којом ходи Џејдан. Предели су изврсни. Живи свет наставио је да еволуира без човека и иако је превише мало времена прошло (хиљаду годину након еколошке катастрофе) неке промене се већ уочавају на појединим врстама, мада је свака препознатљива. Тако да то и јесте грешка и није, али свакако изгледа занимљиво. Но, птица грабљивица која жртвује свој живот за Џејдана ипак је превише. Као и онај сноп светлости ка небу који Амери обожавају да убаце у сваки боговетни филм.

Едукативни моменат: Џејдан је желео да се докаже свом оцу и то је и урадио. И све је то у реду, али ми не морамо да се доказујемо било коме, па ни родитељима тако што ћемо радити исто што и они. Треба да се докажемо себи, али у послу који је наш избор.

Оцена наставника:

4(не баш најсјајнија, додуше)

screamers-movie-poster (Small)IVВриштавци (Screamers 1995) је америчко-канадски СФ који се дешава 2078. На планети Сиријус 6Бе води се рат због ресурса који та планета има. Рат траје много година и изгледа да побеђује она страна која је изумела тзв. вриштавце, убојите роботе са сечивима. Међутим, командант једне од база Питер Велер схвата да су их власти са Земље напустиле и преусмериле се на другу планету. Зато он покушава да пронађе најбоље решење за обе зараћене стране, те креће у мировну, али истовремено и опасну мисију са тек пристиглим војником Ендруом Лауером.

Критички осврт: Атмосфера у овом филму је прилично депресивна. Заправо, безнадежна је и такву једну ситуацију ликови су добро дочарали. Можда је глума за неколико нијанси наивнија него што би било оптимално. Посао је одрадио и амбијент представљен кроз напуштена постројења, индустријски отпад, полупустињски крајолик и жућкасте боје и сиве нијансе.

Цела поставка радње је прилично интелигентна, ако већ није маштовита. У поменутој безнадежној ситуацији, у рату који траје целу деценију, две зараћене стране на планети богу иза ногу, заборављене и жртвоване од остатка света, одлучиле су да ураде једину могућу ствар – да склопе примирје. Све то није тако једноставно јер се упоредо одвија убрзана еволуција машина осмишљених за убијање, а које је пласирала једна од страна. Цео тај еволутивно-механички део је помало трапав и отвара многа питања која почињу са „како“, али ако зажмуримо на то, кроз трепавице видећемо један врло занимљив филм. Режисер Кристијан Дигве мудро је и врло спретно спојио два филма која су ремек-дело фантастике: „Истребљивача“ и „Ејлијена“, те дозирао мистерију сасвим довољно да пажња не пада све време филма. Некако се у то уденула љубавна мелодрама између Питера и Џенифер Рубин, која је некако збрзана јер није било много ни времена да се развија. Но, ипак је коректно одрађена и пристојно уверљива, ако ни због чега другог, а оно зато што Питер изгледа као набријан тип који не околиша сувише.

Специјални ефекти су и за оно време могли да буду малко бољи. Акција је значајно успелија, мада начин како је Питер убио Рона Вајта виси на врло танком концу. Наиме, ако га је убио струјом, а био је у додиру са њим, тешко да је та струја могла њега да мимоиђе.

Едукативни моменат: У овом филму су цигарете црвене боје коришћене као средство заштите од радијације. Но, то је СФ. У реалном животу, цигарете никако не помажу, само одмажу и нарушавају здравље, ма како обојене биле.

Оцена наставника:

4(са врлим плусом)

genesis_theatrical (Small)IПостанак (Genesis 2018) је постапокалиптична прича у којој малобројни људи зазиру од изласка из својих склоништа у затровану средину. Зато су створили андроида Чика Оконквоа како би им набављао храну и тражио преживеле. Међутим, он је измакао контроли, баш као и њихов крхки систем који су успоставили у својој заједници.

Критички осврт: Овај филм јако добро илуструје флоскулу „радња се некако котрља“ јер се стварно котрља. 🙂 Према сензибилитету, овај филм више изгледа као епизода какве серије сиромашне продукције, са свим тим дијалозима, односима између ликова и драмама. Иначе, драме баш има. Негде на пола филма троје напољу јуре робота, а у бази се дешава побуна. И то прати врло драматична музика и све време је неки метеж, али проблем је што сав тај уложени труд уопште није изнедрио неку узбудљиву акцију, напротив. Све време сам био равнодушан на сва дешавања у филму.

Глума ми није увек уверљива, а специјални ефекти још мање (чак ни пушкарање није одрађено како треба). Но, то је мањи проблем. Много већи је што је радња већим делом испразна и препуна празног хода, мотиви ликова потпуно нејасни, а прича неинвентивна и није донела ама ич новог апокалиптичном поджанру. Има ту неког покушаја да се ископира легендарни „Истребљивач“, али авај, сувише је блед.

Једино што ми се свиђа у филму је податак да се апокалипса десила на дан када је мој рођендан. Ко зна, можда то и није толики СФ. 😀

Едукативни моменат: Чике је закључио како му није јасно зашто су људи заокупљени смрћу, наместо да се фокусирају на живот. И то је добро закључио, а за нас је добро да се што више посветимо свом животу и свему лепом што га чини.

Оцена наставника:

1(нека буде плус, па таман и из непознатих разлога)

pacigicrim (Small)IVОбод Пацифика: Устанак (Pacific Rim: Uprising 2018) је наставак филма из 2013. У прошлом филму свет су напала бића из друге димензије и како би победила људе послала су огромна чудовишта. Људи су узвратили тако што су направили џиновске роботе које покреће по пар пилота. И успели су да затворе портал кроз који су чудовишта пролазила. Међутим, у овом делу ће се уверити да чудовишта нису сасвим поражена и да нова опасност прети човечанству.

Критички осврт: Иако су ликови и односи између њих стереотипи, харизматични Џон Бојега је одличан избор за главног глумца и његов „упад“ у филм је баш ефектан. Додуше, поменути „упад“ иде после нарације, којој иначе нисам наклоњен. Такође нисам наклоњен ни „Трансформерсима“ на које овај филм веома подсећа, али ипак има другачији и прихватљивији сензибилитет. Ту је и сличност са „Моћним ренџерима“, али је ова верзија урађена значајно озбиљније. Искоришћена је и фора из „Матрикса“ (трећег дела да будем прецизнији) и то је уклопљено прилично добро.

Има нелогичних момената, па тако када се на почетку боре добри и лоши робот усред градске насељене области, људи мирно раде у канцеларијама иако је извесно да би одмах морало да дође до евакуације. Специјални ефекти су фантастични, а успорени снимци некада су ефектни, као када гине Ринко Кикучи, док су некада „напржени“, попут прве сцене када се појављује Јинг Тиан са својом екипом. Спаковани у једну солидну причу, без претеране памети и оригиналности, али са много акције и толико динамичну да сам у појединим тренуцима једва стизао да ишчитам титл, дају један забаван филм који може да се назове блокбастером.

Едукативни моменат: Од многих сведених мотивационих говора (свега) једна реченица коју је изговорио Џон ми се допала, а када је саветовао Кејли Спејни. Рекао је да не дозволи да је туђе мишљење дефинише као особу. И добро ју је саветовао.

Оцена наставника:

4(врло, врло бледа)

dilandog (Small)IVО смрти, о љубави (Dellamorte Dellamore 1994) је италијанско-француско-немачки филм о гробару Франческу Деламортеу (Руперт Еверет) који током дана обавља свој посао, а током ноћи се бори против зомбија. Наиме, упокојени не леже мирно испод земље, већ седмог дана устају из гробова у потрази за људским месом. Инспирација за Франческов лик је био познати стрип јунак Дилан Дог.

Критички осврт: Морам признати да Руперт баш личи на Дилана Дога, макар када га у стрипу црта Ђампјеро Казертано и можда још понеки цртач. Но, одступања од стрипа има много. Најпре, оригинални Дилан не пуши и не пије, има помоћника Груча и звоно на вратима које урличе. Затим, Дилан има црвену, а не белу кошуљу и тако даље, и тако даље. Додуше, све то није ни важно јер Руперт у овом филму и није Дилан Дог, већ Франческо Деламорте. Но, свака сличност је намерна јер је филм прављен према роману Тицијана Склавија који је уједно и Диланов креатор. Чак сам прилично сигуран да сам читао стрип који има и исту тему и исте мотиве, чак можда и исте реченице (који је тачно био тешко је тврдити, прочитао сам их заиста стотине). У сваком случају, сличност са Диланом и то што је главни јунак (макар лагао да је) дипломирао биологију, дефинитивно су учинили да ми лик буде допадљив. Чак је и убоги франческов помоћник кога тумачи Франсуа Аджи-Лазаро допадљив, иако повраћа када се узбуди. 🙂

Дијалози су врло духовити и чак је и нарација таква. Уопште није у питању неки урнебесни хумор (свакако је црни), а у доброј мери се осећа европски дух и у хумору и у самој причи. Прича је, иначе, баш морбидна. И како се радња развија, постаје све морбиднија и апсурднија. Но, то није ништа необично за Тицијана. Стрип о Дилану Догу обилује таквим причама. Морам да признам да до сада нисам видео софистициранију иронију усмерену ка паланачком менталитету и животу у малој средини. То се види буквално у свакој сцени, па тако Руперт постаје убица јер и сам више не може да разликује мртве од живих, а с обзиром на квалитет живота његових суграђана. Шеф полиције Мики Нокс не може да прихвати да је Руперт убица и поред очигледних доказа јер је овај импотентан о чему зна цео град. Мики га напросто не види са „оружјем“. Ана Фалки се појављује у чак три верзије различитих девојака, што са једне стране шири љубавну и несрећну причу, али са друге указује на то да су људи у малим местима налик једни другима колико су стереотипи. И, напокон, Руперт и његов пратилац откривају да остатак света не постоји, што опет указује да су људи у варошицама преплашени од остатка света. Углавном, ова прича, иако наизглед нема радњу, има дубину и Руперт и Франсуа својим необичним карактерима и недостацима имају улогу да парирају тврдо утврђеним параметрима шта је у одређеним круговима људи (у овом случају паланци) прихватљиво, а шта није. Можда су аутори били преоштри у својој критици и осуди, али су били и искрени у својим намерама и то се види кроз атмосферу и емоције којима филм одише.

Едукативни моменат: Франсуа у овом филму наизглед није могао богзна шта пошто глуми човека са ретардацијом. Међутим, осим што је пристојно обављао посао гробара, умео је да свира, да састави лобању из делова (што Руперт није могао) и још штошта. Свако ће пронаћи активност у којој ће се сасвим добро исказати без обзира на способности и не треба да отписујемо, да тако кажем, било кога.

Оцена наставника:

4(са мањим минусом)

Maze-Runner-The-Death-Cure (Small)IIТркач кроз лавиринт: Лек смрти (Maze Runner: The Death Cure 2018) је последњи део трилогије „Тркач кроз лавиринт“. Радња се дешава у будућем друштву руинираном зомби апокалипсом. Научници покушавају да пронађу лек, али држе као покусне куниће младе људе који су имуни на болест. Њихови напори су узалудни, али они свеједно истрајавају и чак примењују врло неетичке методе. Како би спасио свог пријатеља Ки Хонг ЛијаДилан О’Брајен покушава, уз помоћ других пријатеља, да уђе у последњи утврђени град, где научници и држе заточене младе. Већ компликована ситуација компликује се још више заразом која узима маха и опсадом одбачених који се налазе ван зидина града.

Критички осврт: Већ на самом старту режисер Вес Бол је почео да лудује и да прави узбудљиву акцију на силу, користећи многоструко до сада испробану рецептуру и пуцачину са све промашивањем блиских мета. И поред свих непредвиђених (и неуверљивих, али то је друга прича) перипетија, Дилан и Бари Пепер успели су да зауставе брзи воз на месту у милиметар где их је чекала дружина скривена иза стена како би сви заједно наставили акцију спасавања. И касније, све је тако погодно. Када су тројица јунака кренула у спасавање другара, морали су да прођу кроз тунел где су зомбији и, наравно, услед напада, кола им се преврну, што значи још трчања, додуше не баш кроз лавиринт, али једнако узбудљивог. Када кажем једнако узбудљивог, мислим заиста једнако узбудљивог и то није похвала пошто је и трка кроз лавиринт у првом делу била потпуно испразна. У овом наставку је Вес покушао да колико-толико рационализује причу, односно да је учини смисленијијом (у прва два наставка није била ни то) и она има неки свој ток, мада сасвим класичан. При томе замајац приче – спасавање пријатеља – некако је сувише блед мотив око кога се гради читав заплет. Недостаје нешто грандиозније што се, на крају крајева, и очекује од једног блокбастера у овом поджанру. Осим заплета, бледи су и ликови, а њихови мотиви су некада нејасни.

Филм је крцат општим местима и већ много пута виђеном сценографијом. Град у коме се радња дешава је врло модеран, али ништа што би вас довело до усхићења. Акција је очекивана и неинспиративна и једино бих похвалио сцену са аутобусом закаченим за кран као врло симпатичну и донекле оригиналну. Једну од последњих сцена на крову не бих похвалио јер је патетична, мелодраматична и предвидљива. И комплетан крај је такав. Такође бих похвалио и поруке о пријатељству које филм шаље, а које презентују једну безусловну оданост и посвећеност чак и у најтежим ситуацијама.

Едукативни моменат: Град у овом филму, ма колико леп, не може да буде последње уточиште људи. Њега чини зграда поред зграде и сав је у бетону. У екологији се урбани (градски) екосистем поетично назива и „паразитом“ природе јер да би опстао, мора да узима ресурсе из других екосистема (пошто нема сопствених). У случају овог града тих екосистема нема, пошто је ограђен зидинама како би се грађани заштитили од пандемије. То би значило да овако замишљен урбани екосистем и живот људи у њему није одржив. Без природе, ниједан град сам за себе није одржив екосистем. Уколико руинирамо природу, никаква модерна градња нас неће спасити.

Оцена наставника:

2(може и један)

stateofemergency (Small)IIIВанредно стање (State of Emergency 2011) је филм који прати судбину четворо људи који су остали имуни на хемикалију која се ослободила након хаварије на хемијској фабрици. Остали су се претворили у неку врсту насилних зомбија. Војска је оградила цео тај рејон и изгледа као да немају намеру да помогну преживелима. Но, они се боре свим снагама, а ситуацију додатно компликује и то што је једна од преживелих Тори Вајт – дијабетичар.

Критички осврт: Врло је дојмљив почетак филма када се не дешава практично ништа, али се све време осећа некаква тензија и страва. И заслуге за то бих радије приписао режисеру Тарнеру Клеју него главном глумцу Џеју Хејдену (није баш увек уверљив у глуми, а у тучама није уопште). И надаље филм има шмек „28 дана касније“ и иако морам да похвалим добар узор и емоцију коју филм шаље, не могу то исто да учиним и за иновативност. Ово је сасвим класичан филм у поджанру који је већ презасићен. Зомбији су такође класични, са тим да неки имају и способности до сада невиђене и могу да причају, па и да буду лукави. Но, ништа пажње вредно. Занимљиво је да су поменути зомбији готово искључиво набилдовани момци (без мајице, разуме се) и старе жене. Ваљда у том крају живе само такви људи. 🙂 Њихови напади изгледају више као некакво комешање него као застрашујуће борбе за голи живот протагониста. Но, сцене су донекле језиве (мада се мотиви понављају) и дају један сасвим солидан не претерано буџетни хорор.

Едукативни моменат: Џеј је знао понешто о дијабетесу и начин како да помогне Тори. Када га је Скот Лили питао како је све то знао, одговорио му је да је његова покојна вереница Макена Џоунс била медицинска сестра, па је нешто знања покупио од ње. Ми увек учимо од особа из наше близине и то је још један разлог за дружење.

Оцена наставника:

3(врло, врло бледа)

happening (Small)VДогађај (The Happening 2008) је амерички филм који прича о једној крајње необичној катастрофи. Људи у парковима, ничим изазвани, одједном стају, као да су хипнотисани, и онда почињу да извршавају масовно самоубиство. Влада Америке и медији су одмах посумњали на терористички напад неким неуротоксином, али ће се испоставити да је истина далеко фантастичнија.

Критички осврт: Ово је скроз необична прича. Људи из неког разлога извршавају самоубиства и сцене када то чине врло су ефектне, чак донекле креативне (ако бисмо (само)убијања људи уопште могли да тако окарактеришемо). Идеја за филм је безмало одлична. Међутим, када Марк Волберг даје прве закључке логика се већ полагано губи. У реду, отров не делује на мање групе, мада не постоји објективан разлог да тако буде, али како онда објаснити самоубиство људи у колима у којима се возио Џон Легвизамо. Њих такође није било много. И много је прихватљивије да број чланова групе буде само иницијални стимулус да биљке почну да раде то што раде, него да мања група буде отпорнија на неуротоксин. Уосталом, зашто би се онда убила и једина преживела у граду Принстону, кћерка Кери Омали? Тешко да једна девојчица чини велику групу. Но, могу да прихватим и да је Марк само погрешио и да је у питању нешто друго; рецимо да су он, супруга му и девојчица напросто отпорни на отров. Тиме би ова материјална грешка била мања, мада не и потпуно отклоњена јер би и том гледишту могла да се оспори логика. И неким сценама би могла да се оспори логика. Рецимо, сви путници из воза, а било их је много, морали су да напусте воз у некој малој вароши. Напунили су и кафић у коме су схватили да су у опасној зони. Решили су да оду одатле. И баш сви су отишли колима. Одакле им? И да прихватим да су их све превезли локалци, како баш да је Марк последњи и једва успео да пронађе превоз? Очигледно нису сви локалци били расположени да узму стопере.

У филму се не дешава богзна шта и ликови углавном беже већ где им падне на памет (заиста, где побећи од природе?) и боре се за голи живот. И то је, углавном, то – нема ту много од радње. Но, свакако је и динамична и занимљива, пре свега захваљујући томе што се интрига одржава добар део филма. Нема овде неке јаче акције, масовне панике и сличног, па верујем да га многи неће доживети као узбудљиви блокбастер. Но, можда је управо то нов приступ који треба ценити. Речју, уопште није лоша реализација, ако изузмемо сам крај који је апсолутно предвидљив, класичан и приземљује филм попут авиона који је стигао на одредиште. 🙂

Ликови уопште нису стереотипни, чак прилично су шашави, посебно они које тумаче Марк и Зои Дешанел. Ипак, људске реакције изгледају прилично реално у датим околностима. И филм има прилично добар, бритак хумор. Но, оно што ми се највише допада у овом филму није само еколошка филозофија и научна база, већ врло оштроумно питање које је покренуо сценариста и режисер М. Најт Шјамалан. Могу ли биљке на овај начин да еволуирају и ово да нам ураде? Заиста занимљива мисао, зар не? 🙂

Едукативни моменат: Оно што је говорио Френк Колисон заиста је тачно. Биљке испуштају хемикалије које утичу на понашање животиња. Најједноставнији пример је цветни мирис који привлачи опрашиваче, али има и егзотичнијих примера. Рецимо, акација испушта хемикалију која привлачи мраве. Мрави постају прави телохранитељи ове биљке јер када дођу они уништавају инсекте који су биљоједи и који би наудили акацији. Но, када акација треба да се опраши, потребни су јој други инсекти и мрави, који их тамане, сада су непожељни. Зато она, у доба цветања, лучи хемикалију која одбија мраве.

Оцена наставника:

5(са повеликим минусом)

smotri-filmi.netДоба леда (Age of Ice 2014) је апокалиптични филм о делу света у којем се, услед померања Арапске тектонске плоче, клима значајно променила. Филм прати судбину породице током тог дешавања, а која је на пропутовању кроз Египат.

Критички осврт: Ово је значајно јефтинија верзија „Дана после сутра“. У таквом једном филму већ смо навикли да су глума, специјални ефекти и продукција језиво лоши и овај филм није изузетак. И као и други слични филмови пати од смешних грешака. Протагонисти се клизају низ египатску пирамиду да би завршили у околини са врло бујним (додуше зимским) растињем умереног појаса. Онда, земљотрес их толико потреса да сви падају по земљи, али једна госпођа и даље мирно пржи нешто на тигању, да би на њену ватру докотрљало буре са горивом и експлодирало. Експлозија је повелика, али само сцену касније не виде се никакве последице. Бејли Спри је прва скочила у реку, али ју је бујица последњу избацила преко стена. У ствари није, већ је са већ сломљеном руком пала преко стене и мање-више се све наставило као и до тада, односно врло живахно. И колико год да је њена симпатија драмио како јој је неопходна хитна медицинска помоћ, када је помоћ стигла, уопште јој је нису указали, већ су се заљубљени држали за руке. Испоставило се да је помоћ била потребнија њеном оцу који је пао у колапс из кога се пробудио петнаест секунди касније. И, наравно, као да се ништа није десило.

И тога има још у многим сценама које су иначе предвидљиве и погодне и све се одвија према много пута пређеном обрасцу. Режисер Емил Едвин Смит је пробао да исфорсира некакву акцију, али далеко је то од узбудљивог. Последње реченице које изговара глава преживеле породице боље да није изговорио. То је била мала, али једва издржива доза патетике. Иначе су дијалози били врло приземни, а у појединим ситуацијама личили су на курсеве енглеског језика колико су били формални и сведени. Но, оно што ми највише смета у овом филму су емоције. Када год неки (споредни) лик погине и то ужасном смрћу, нико не показује знаке да је ту смрт макар приметио. У реду је да шоу мора да се настави, али ово је претеривање у површности.

Едукативни моменат: У оваквом филму заиста је тешко било шта наћи едукативно, осим можда тога да је дечак Џо Супријано имао неколико креативних идеја које су се показале врло спасоносним. Добра ствар је да су га старији послушали. Некада и деца могу да буду веома бритка и свашта можемо да научимо од њих.

Оцена наставника:

1(сасвим заслужена)

Bleeding-Steel-Jackie-Chan-and-Show-Lo (Small)IIРаскрвављени челик (機器之血 2017) је кинески СФ са демонстрацијом борилачких вештина. Џеки Чен је полицајац коме мала кћерка умире од леукемије, али пошто дужност зове, он не одлази у болницу код ње, већ иде на задатак да заштити научника Кима Џингела. Испоставља се да је задатак сувише тежак и злокобни Калан Малвеј са својом бандом у фенси оклопима успева да десеткује Џекијев полицијски одред. Последњим снагама Џеки је успео да победи и, чинило се, уништи непријатеља у застрашујућој експлозији. Међутим, Калан је преживео и после тринаест година наново се среће са Џекијем. Овог пута његово интересовање је усмерено ка Џекијевој кћерки Нани Оу-Јан, коју је давно од смрти спасио Ким операцијом са напредном техником.

Критички осврт: Иако пуцају једни на друге са пет метара удаљености и ретко кад погађају, не могу да кажем да је акција лоша. У ствари, акција је главни адут овог динамичног филма (тако да повремено има и акције ради акције, небитне за саму радњу, као када хулигани јуре Нану). Иако у поодмаклим годинама (64 ако се не варам), Џеки праши само тако, а режисер Лео Џанг је у сваком тренутку знао шта ради, па и када је хаотично пуцање. И у том хаосу некакав ред се види и све ми је изгледало попут уигране акробатске тачке на какве су нас Кинези већ навикли. 🙂 То ме је опчинило, као и специјални ефекти. Боје у филму су јарке, што ми се баш, баш допада. Све је прешарено и весело, али свеједно сумњиви делови града које Нана походи и даље изгледају застрашујуће.

Главни антагониста Калан личи на каквог Кенобита из „Уздигнућа пакла“, како би се ваљда повећао тај злоћудни ефекат. И без тога Калан има врло захвалну физиономију за негативца. Ту се појављују још многи ликови са углавном нејасним мотивима, попут хипнотизера на сцени Сиднејске опере. У ствари, мотивација ликова и уопште њихово појављивање у филму је често под знаком питања, а убедљиво највећи проблем је прича која је толико танка да је у добром делу филма доведена до пуцања. Тек један од примера је начин како су девојке спасиле Џекија на крају са падобраном, а који је фантастичнији од металног срца које даје бесмртност. 🙂 Свака наредна сцена оспорава логику претходне. Колико год да су се трудили око акционих сцена, толико је радња површна и неразрађена. Имам осећај да се аутори филма уопште нису унели у свој рад. Има и патетике, али је подношљива. Некако је Кинези пласирају значајно мање иритантно од Амера. У сваком случају, филм пршти од потенцијала који је потпуно улудо протраћен. Џеки и други ликови уносе ведрину, али то дефинитивно није довољно.

Едукативни моменат: У овако површном филму тешко је наћи било шта едукативно, али да пробам. Научник Ким је завештао своје животно дело тако што је (тада малој) Нани спасио живот. Многи научници су на сличан начин оставили своје завештање и спасили су не један живот. И то не треба заборавити и увек имати на уму значај науке за квалитет људског живота. То је један важан разлог зашто је учимо у школи.

Оцена наставника:

2(волео сам да дам макар тројку, али не може)

sucker-punch (Small)IIIИзненадни ударац (Sucker Punch 2011) је филм о девојци Емили Браунинг која, уместо да спаси млађу сестру од очуха напасника Герарда Плункета, случајно убија сестру и завршава у душевној болници. Тамо се њен очух договорио са подмитљивим болничарем Оскаром Ајзаком да се девојци уради лоботомија како се не би више ничег сећала и како не би могла да оптужи очуха за насилништво. Међутим, лекар који то треба да обави долази тек за пет дана. Наједном, она више није у болници већ у ноћном клубу који води Оскар и који терорише девојке сматрајући их својим власништвом. Но, рок од пет дана и даље остаје и она за то време мора да оствари план за бекство. Њен план подразумева да се докопа четири предмета и још једног тајанственог, а помоћи ће јој и четири девојке из клуба. Ипак, Оскар је прозрео њихов план и све су у опасности.

Критички осврт: Режисер Зак Снајдер је обично на удару критике пре свега због тога што фаворизује стил у односу на садржај. Његово дело је и чувених „300“ и неке сличности можемо да видимо у оба филма, иако су теме апсолутно другачије. Не баш ведре, али јарке боје и те како долазе до изражаја у мрачном контексту приче, као и тескоби главних протагониста, у овом случају Емили и њених сапатница. Имао сам осећај као да Зак жели да његови кадрови изгледају попут уметничких слика из доба ренесансе, али све што је постигао је кич. Допадљив додуше, али и даље је то кич. 🙂

Виспрено дизајнирана прича уводи нас у светове маште које је креирала Емили и ту се она бори са зомбијима и којечиме, те је тиме акција покривена; одрађена са солидним специјалним ефектима и уз одличну готово адреналинску музику. Протагонисти су при томе перфектно згодне цице у секси крпицама и то није нешто што је новина; и други режисери су покушавали да на тај начин „обогате“ акцију и успех је био спорадичан. Но, овде, без сваке сумње, делује јако моћно. Или је у питању чиста мизогинија, како већ ко гледа на то. Но, ово ћу објаснити касније.

У сваком случају, занимало ме је и ка чему ће све то ићи, односно на који ће се начин решити и други жанрови које овај филм повезује – драма и трилер. И, богами, показали су се значајно озбиљнијим него што сам могао да претпоставим. Додуше, са нешто више дозе патетике него што је заиста потребно и Зак се на крају префорсирао како би затворио, да тако кажем, сваку причу у филму и чак сваки започети дијалог. Но, ако пажљивије сагледамо причу, улога, положај и статус жене у овом филму врло је под знаком питања. Са једне стране оне су једине жртве – нити један лик од угњетаваних није мушкарац. Сви мушкарци су насилни, бескрупулозни и тероришу и експлоатишу жене. Оне, додуше узвраћају ударац, на шта сугерише и наслов филма, али то раде пре свега и готово искључиво путем своје сексуалности (борилачке и друге вештине показују углавном у свету фантазије и то у доброј мери и да зло буде горе пародира њихову снагу). Да жене имају тек једно „оружје“ (што буквално и каже Карла Гуџино Емили пре него што ће ова заплесати први пут) већ наликује оном тврдокорном традиционализму који полагано постаје одлика слабије развијених друштава. Ако је Зак заиста заузео такав став, онда би ово била моја највећа замерка филму и смањује му вредност за много више од оне коју реално заслужује.

Едукативни моменат: Ретко када ми се нарација на почетку допадне, али ова је била врло виспрена. Нараторка је рекла како сви ми имамо своје анђеле чуваре и они могу да се појаве у разним „облицима“. Могу бити попут старца или девојчице. И немојте да вас изглед завара; могу бити разјарени попут каквог змаја. Ипак, није им задатак да воде наше битке, већ да нам шапућу са стране и подсећају нас ко смо. Свако од нас има моћ над световима које стварамо.

Оцена наставника:

3(веома јака, али ипак тројка)

spidermanI (Small)IVСпајдермен (Spider-Man 2002) је суперхеројски филм о момку Тобију Магвајеру, који је стекао моћи тако што га је, приликом студентске посете научној институцији, ујео генетички модификован паук. Након што му је криминалац Мајкл Папаџон убио ујака Клифа Робертсона (који га је одгајио), Тоби је одлучио да своју моћ искористи тако што ће стати на пут криминалу у свом граду.

Критички осврт: Млађахни Тоби ми некако изгледа сувише престарело за улогу тинејџера суперхероја или макар стармало. Каснији Спајдермени у неким другим адаптацијама стрипа деловали су ми у том погледу уверљивије, клиначки. Но, ништа не замерам. Филм је сасвим добра суперхеројштина.

Сцена у рингу јесте претерана (те се спушта кавез, те девојке Рендију Севиџу дају штанглу како би пребио значајно мршавијег Тобија), али је ефектна. И цео део са пљачком који иде касније, а који ће резултирати смрћу Тобијевог ујака, добро је одрађен. У неким каснијим наставцима овај моменат је више експлоатисан и прави читаву моралну дилему неискусном суперхероју, али то овде није случај иако су дијалози између ујака и момка „панчлајн“ овог филма. Режисер Сем Рејми је изгледа ту сцену одрадио тек да би показао поштовање према стрипу, али оно што је њега заиста занимало да има у филму је акција. Наиме, цео тај процес трансформације Тобија у супер Тобија иде прилично ужурбано и врло брзо се добија суперхерој спреман да се бори против исто тако инстант зликовца Вилема Дафоа. Можда је и то разлог што ми Тоби делује старолико. 🙂 Једини репови које Спајдермен вуче из обичног и младалачког му живота је ујна Роузмери Харис која је сувише маргинална, као и симпатија Кирстен Данст и најбољи пријатељ Џејмс Франко, али и то двоје су сасвим добро уклопљени и утопљени у акциони део филма. И та акција је сасвим у реду, али када Спајдермен спашава бебу из куће у пламену… Има ли општијег места од тога?

Вилем је добар зликовац и изгледа као да је изашао из серијала о Бетмену током деведесетих година. Занимљива ми је сцена када разговара сам са собом у огледалу. Веома сличан разговор има и Голум у „Господарима прстенова“. Оба филма снимљена су исте године, тако да је чак и мени, као искусном наставнику, тешко рећи ко је ту од кога преписивао. 🙂 Ако је судећи према датуму премијере, рекао бих да Сем није тај који треба да добије јединицу. 🙂 Напротив, заслужио је много већу оцену за целокупан филм који је забаван, динамичан и са сасвим солидном причом и сасвим пристојном глумом.

Едукативни моменат: Лепо је ујка Клиф објаснио Тобију. То што Тоби може да пребије Џоа Манганијелоа не даје му за право да то учини. Уз велику моћ иде и велика одговорност.

Оцена наставника:

4(са *)

ghostbusters (Small)VИстеривачи духова (Ghostbusters 1984) је комедија о тројици пријатеља који раде на Универзитету у Њујорку на катедри за парапсихолошка истраживања. Њих избацују са тог факултета јер млате празну сламу, па одлучују да направе приватни бизнис и лове духове по граду. На почетку није било посла, али након првог случаја позиви стижу из целог града. Ловци постају спасиоци Њујорка од злих сила, али ће се испоставити да ће им највећи изазов доћи из фрижидера згодне Сигорни Вивер.

Критички осврт: Одличан филм изведен са невероватном лакоћом или је макар такав утисак на мене оставила сјајна глумачка екипа. Виспрен хумор и за оно време импресивни специјални ефекти, симпатичне играчке и слатка прича чине овај филм класиком СФ-а.

Едукативни моменат: Од Ернија Хадсона смо научили да ако нас неко пита да ли смо Бог, треба да одговоримо потврдно. 😀 Другим речима, треба да проценимо ситуацију и да се прилагодимо најбоље што можемо.

Оцена наставника:

5(без дискусије)

The-House-new-poster (Small)IVКућа духова (Ghost House 2017) је филм о пару Американаца Ску Тејлор Комптон и Џејмсу Хеберту који су кренули на пропутовање по Тајланду. Тамо су упознали двојицу Британаца Расела Џефрија Бенкса и Рича Лија Греја. Њих двојица су се пријатељски понудили да младом пару покажу ноћни провод у Тајланду, али се испоставило да су њихове намере далеко мрачније. У сваком случају, ово путовање ће за Ску и Џејмса постати авантура опасна по живот.

Критички осврт: Ово је тајландско-амерички филм у коме главну реч воде, разуме се, Американци. И прича је управо таква (американизована) и то видим као минус. Можда би боље било да су препустили тајландским партнерима да ураде ову причу јер су Азијати познати по изванредним хорорима. Додуше, неке хорор секвенце очигледно су рађене на азијски начин (видан је утицај „Круга“, рецимо), док их је већина рађена на онај „брзопрепадни“ начин који већ обичава америчка филмска индустрија. Но, не могу да кажем, прикази духова су прилично језиви. Иначе је визуелно филм баш дојмљив и са врло солидним специјалним ефектима. И оно што га издваја од других са сличном тематиком је што кућа духова није права кућа, већ народна радиност Тајланђана и неких других народа и личи на кућицу за птице, само што јој је намена да се у њој населе зли духови како не би терорисали праве куће и њихове станаре. Радња, пак, не издваја овај филм јер је прилично класична.

Глума је сасвим пристојна. И музика је сасвим у реду, а посебно ми се дојмила нумера када Џејмс и Мајкл Нови долазе код Марка Буна Млађег. Цела та „тура“ док га напокон не сретну помало подсећа на сцене из „Уздигнућа пакла“. Режисер Рич Рагсдејл је малко преписивао од бољих узора, али и то је у реду јер је добио један сасвим солидан хорор.

Едукативни моменат: Ску и Џејмс су погрешили јер су кренули на пропутовање са људима које су тек упознали. Лепо је бити дружељубив, али за одређене активности ипак је потребно упознати некога и стећи поверење.

Оцена наставника:

4(веома, веома бледуњава)

 

Лако Је Критиковати 94

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

star_wars__IV (Small)IVЗвездани ратови: Епизода VIII – Последњи џедај (Star Wars: Episode VIII – The Last Jedi 2017) је осма епизода саге о рату између Првог реда (остатака Галактичке империје) и побуњеника. Ове потоње предводи принцеза Леја (Кари Фишер) и након успешне, мада импровизоване акције, добри момци нису могли дуго да славе јер их је Први ред сустигао и отпочео мучну опсаду у свемиру. Схвативши да немају много изгледа за контранапад, побуњеници су морали да испланирају бег на оближњу планету где се некада налазило утврђење старог покрета отпора. Но, лукавог непријатеља тешко је надиграти, тим пре што велики вођа Првог реда Енди Серкис тачно зна потезе својих противника или макар има начина да их сазна. За све то време млађана Дејзи Ридли на усамљеном острву стиче џедајска знања и има план да свог парњака џедаја Адама Драјвера одвуче са мрачне стране и тиме да предност побуњеницима. Но, и то се показало као веома тежак задатак.

Критички осврт: У односу на претходни наставак, који је на синусоидној правој био доњи пик саге, овај није досегао горњи пик, али је свакако изнад икс осе. 🙂 Додуше, након млаког почетка уследио је средишњи део филма који ми је изгледао попут претходног наставка. Већ сам се сморио, што би млађи рекли, када сам видео да се наново рециклирају идеје. Океј, одустало се од Звезде смрти и то заиста поздрављам, али обука Дејзи на некој тамо планети исувише је личила на исту такву коју је у другом наставку имао Марк Хамил. Тамо је била мочвара, овде острво у сред мора, али то је то. И „мрачни део“ да је искуша је, такође, био ту. Са друге стране, побуњеници су били у клопци и на све начине су покушавали да преваре надмоћне непријатеље, а који су прозрели сваку намеру и тиме отежали добрим момцима, што је већ виђено у трећем (хронолошки шестом) делу саге. Енди унакаженог лица био је јасан пандан императору из претходних наставака и завршио је на исти начин као и његов претходник. Додуше, овај зликовац изгинуо је сувише наивно, тако да је тај део више него разочаравајући. Наивних момената има још, али највећа замерка филму је промена правила, односно моћи џедаја које постају у неким моментима готово божанске, а у другим смешно слабе. Од тога је чак и више патио претходни наставак.

Обећавајући су били телепатски дијалози између Дејзи и Адама, али недовољни да држе пажњу у том делу филма који је превише развучен и где се, реално, не дешава много више од игре мачке и миша између зараћених страна.

А онда је уследио завршни део филма који ме је, буквално, „одувао“. Акција је била одлична са сјајним специјалним ефектима и то праћено одличним идејама како да буду што импресивнији (попут песка на тој некој побуњеничкој планети који је бео, али оставља црвени траг). Преокрети и преврати су се низали, реплике су биле тек за пар нијанси помпезније него што пристојност налаже и чак је било и пар духовитих цака, а мотиви ликова су постали потпуно реални као никада до тада. Пре свега у лику млађаног Адама, који је, као и у претходном делу, био више него сјајан. Ретко када сам гледао филм где је крај толико одличан да поправља утисак толико да ми цео филм сада изгледа одличан, иако, реално, није.

Едукативни моменат: Када је Џону Бојеги спасила живот, Кели Мари Тран му је рекла да ће победити не тако што ће уништити оно што мрзе, већ тако што ће спасити оно што воле. Сјајно речено, заиста.

Оцена наставника:

4(колико-толико реална)

kinopoisk.ruКонтакт (Contact 1997) је амерички филм о пасионираној научници Џоди Фостер која жели да пронађе ванземаљску интелигенцију. Она не наилази на разумевање својих колега и, што је битније, спонзора, те је сва прилика да ће њен пројекат СЕТИ бити угашен. Међутим, управо у том, кризном моменту, њене антене хватају сигнал из свемира који је недвосмислено послала нека напредна ванземаљска цивилизација. Ово је привукло пажњу светске јавности и самог политичког врха, али ту се Џодина борба не завршава. Она сада мора да убеди све њих да су намере ванземаљаца добре и да морају да имају вере у инструкције које су им ови послали, а односе се на то како да направе летелицу за међузвездана путовања.

Критички осврт: Филм је одличан и то сваки његов сегмент. Прича се лагано гради, али опет није спора. Мистерија је бритка и режисер Роберт Земекис давао ју је „на кашичицу“, односно праву меру. Односи између ликова делују реално и ненашминкано, баш као и политичка сцена, а филозофија науке и религије која провејава током филма прилично је виспрена. Због тога овај филм постаје још и више од (само) кандидата за ремек-дело СФ-а. Он шаље јаке, па и храбре поруке и успева да не заступа ни страну науке, ни страну религије. У причи, научници су ти који трагају за истином. Религија, тиме и креационизам, само балансира и са новим сазнањима покушава да одржи и да увек наново докаже старе концепте. Са друге стране, сама главна хероина морала је да се кроз не баш пријатно искуство увери у моћ вере и колико је она, заиста, потребна. Причу морам да похвалим и због иновативности. Она нуди сасвим нов приступ међузвезданим летовима, а што се види у необичности летелице (или како год да се то звало). И пре свега морам да приметим да је прича веома слојевита и добро разрађена.

Џоди је још једном доказала да је фантастична глумица. Заиста је заслужила све оскаре које је добила. Осећања која је приказала током путовања – то не може свако да изведе. И остатак глумачке екипе је више него океј.

Едукативни моменат: Када је Том Скерит рекао Џоди да би волео да је све другачије и да се њен ентузијазам награди, а не само искористи, али да је свет другачије скројен, она му је одговорила да је одувек веровала да је свет онакав каквим га ми учинимо. И тиме је све рекла. 🙂

Оцена наставника:

5(сигурна)

melancholia (Small)VМеланхолија (Melancholia 2011) је филм из две приче. Свака од њих посвећена је једној сестри. Прва описује неуспело венчање Кирстен Данст, а друга агонију кроз коју пролази Шарлот Генсбур због предстојеће апокалипсе.

Критички осврт: Веома поштујем Кирстен као глумицу, а што се Шарлот тиче, она јесте добра, али ми је и некако чудна и увек глуми у чудним филмовима, баш попут овог. Иначе су сви глумци заиста добри. Ликови које тумаче су луцидни, са извесном дозом хумора и неоспорно упечатљиви. Толико су добри глумци да су дочарали и осећања и стања у којима се налазе, као и мотиве за њих, а да уопште не знамо позадину свега тога, односно њихове животне приче. Рецимо, у другом делу који се бави Шарлот, веома је јасно да јој је потребнија Кирстен него ова њој јер бригом о сестри скреће фокус са сопствене анксиозности.

С обзиром на наслов филма, ако изузмемо сам почетак, радња уопште није спора, а чак се ту штошта и дешава иако простор, време и догађаји нису велики. Фасцинантно у овој причи је управо то што она осликава унутрашње драме ликова и то је у првом плану, док су дешавања само средство да се то стање прикаже. Прва прича тек касније, у другом делу, добија смисао и Кирстен открива једну своју способност која објашњава све оно што је изгледало неповезано. И све је то право мајсторство и режисера Ларса Вон Трира и глумаца.

Одлуку режисера да своје ликове убије знали смо и пре свих дешавања и логично је питање зашто је то открио на самом почетку. Једино ми пада на памет да је хтео да поентира да су неке ствари у животу неизбежне. Углавном, сам крај филма је био врло известан, али је завршна сцена свеједно веома ефектна. Такође бих похвалио и као ефектну сцену када је Кифер Садерланд извршио самоубиство. Он је у овом филму био глас разума и неко ко је стуб, ослонац за све остале, а понајвише Шарлот и његов крах је утолико био више застрашујућ, а на такав некакав језив начин је и изведен. Свака част, свакако.

Едукативни моменат: Неки научници су у овом филму погрешили у процени да ли ће планета која се приближавала Земљи ударити у њу. Не верујем да ће се тако драстичне грешке дешавати у будућности, али грешке у науци су се дешавале и историја их је забележила много. Но, добра ствар у науци је њена динамичност; она се стално надограђује и мења и стара уверења замењују нова сазнања. Ми данас знамо много више него што смо знали раније.

Оцена наставника:

5(јака)

fling (Small)IVПородица Кременко (The Flintstones 1994) је филм рађен према цртаној серији из шездесетих година прошлог века. Фред Кременко (Џон Гудман) је не баш претерано паметан пећински човек који ради у каменолому. Изгледа да је то посао који му је суђен до пензије, али се појављује шеф Кајл Маклаклан са понудом за раднике; да ће онај који покаже највеће знање на тесту постати део управе. Фред ту види своју шансу и заиста се труди да има најбољи резултат на тесту, но узалуд. На његову срећу, његов најбољи пријатељ Барни (Рик Моранис) је видео колико је Фред лоше урадио тест и заменио га је са сопственим. Испоставља се да је Барни најбоље урадио и тако Фред, уз помоћ пријатеља, постаје директор. Међутим, та позиција му не доноси оно чему се надао.

Критички осврт: Глума је баш инфантилна, посебно Џонова и Рикова, ваљда како би одмах било јасно да су циљна публика деца. И мислим да то није требало толико пренаглашавати, без обзира што је у питању дечји филм, но добро. Специјални ефекти су солидни, али сам очекивао боље. Идеје за механизме апарата у пећинском добу су симпатичне, али су такође могле бити боље, тим пре што је многе од њих разрадила цртана серија. Уосталом, начини функционисања савремених апарата на пећински начин један су од главних адута поменутог цртаћа.

Допада ми се што је прича блиска обичном животу (нема грандиозног зликовца који жели да пороби (у овом случају праисторијски) свет, као што смо навикли у сличним филмовима, већ малог шефа Кајла који хоће да проневери новац), бави се обичним људима и њиховим проблемима и начиње теме које су увек актуелне. И можда их не обрађује скроз добро, односно није довољно разрађена, али шаље добре поруке. Свеукупно, утисак није лош.

Едукативни моменат: Немојте да вас овај филм завара; људи и диносауруси нису живели у исто време. Диносауруси су изумрли много пре појаве човека на Земљи.

Оцена наставника:

4(стрмоглаво иде ка три)

broomsticks (Small)IVДршке од кревета и метле (Bedknobs and Broomsticks 1971) је Дизнијев играни филм који се дешава на самом почетку Другог светског рата. Пошто је Лондон у опасности од бомбардовања, деца су склоњена по засеоцима. У једном таквом селу бригу о троје деце преузела је Анџела Ленсбери. Деца ће веома брзо открити да је Анџела вештица приправница, а њена намера је да магијом помогне Британцима да победе у рату. Међутим, колеџ за вештице се, услед ратних услова, наводно затворио и Анџела је остала ускраћена за последњу и најважнију лекцију. Зато она са децом одлази у Лондон како би пронашла професора Дејвида Томлинсона, те завршила своје студије и остварила циљ. Они су заиста пронашли професора, али он баш није оно чему су се надали.

Критички осврт: Овај филм личи на варијанту приче о Мери Попинс (коју је Дизнијев студио снимио мање од деценије пре овога), не само према поставци, већ и сензибилитету, а ту су и нацртане животиње које парирају реалним ликовима. Наравно, у питању је мјузикл са давнашњом музиком и одличним плесом. Прича има ону старињску углађеност, а испричана је са фасцинантном лакоћом. И баш је маштовита, па тако и људи могу без проблема да дишу под водом, али то је у оваквом филму опростиво. Не знам колико би могао да буде пријемчив овим новим генерацијама, али је свакако ово симпатичан, инфантилан и наиван дечји филм, са добрим мотивима и порукама. Чак је и битка Енглеза и Немаца управо тако – наивно представљена, што је у складу са концептом филма, али јако чудно изгледа с обзиром на ратне страхоте за које знамо да су се тада дешавале и, бојим се, даје једну сасвим другачију, романсирану представу о томе. То би свакако био најтањи део филма.

Едукативни моменат: Анџела на почетку није желела да троје деце буде код ње, али касније није желела да оду од ње. У међувремену их је заволела. Ако некоме или нечему дамо шансу може да се деси да нам прирасте за срце и постане значајан део нашег живота.

Оцена наставника:

4(не баш најјача могућа)

starilord (Small)IIIГосподар прстенова (The Lord of the Rings 1978) је цртаћ рађен према књизи Џ. Р. Р. Толкина. Зли господар Саурон жели да завлада светом у коме живе људи, вилењаци и патуљци. Међутим, људи, предвођени чаробњаком Гандалфом, опиру се Саурону и његовој армији орка. Но, њихова борба биће завршена тек онда када мајушни хобит Фродо уништи Сауронов прстен који му даје моћ. Зато он, са својим пријатељем Семом, креће у опасну мисију како би спасио свет од зла.

Критички осврт: Цртаћ нема ту озбиљност у приступу као суперпознати играни римејк, а ни сензибилитет није исти. Ово је прави разиграни дечји филмић. Но, поређење и тако по било ком основу није фер. Гледајући га независно, овај филмић сигурно има много квалитета. Цртежи су одлични, а анимација за оно време солидна. Поједине делове су решили тако што су пребојавали праве глумце, те је ово формално цртаћ, али одистински полуиграни филм. Мени се та техника баш не допада јер пребојени део сувише одудара од цртаног, али јесте иновативна пошто је ово први пут да је тако нешто рађено.

Режисер Ралф Бакши се углавном држао приче испричане у књизи, тако да овај Арагорн нема романсу са вилењакињом. Прича, дакле, није романсирана, али не могу да тврдим да је то баш минус. Маште не недостаје, али можда мањка мало више емоција, на којима се није радило довољно јер је компликовану радњу из књиге требало сместити на два сата филмића (што би одговарало причи из чак прва два дела популарне саге који трају много сати). Зато и радња делује збрзано и поједностављено. Но, свеукупно, прича је испричана колико-толико коректно за један дечји филм.

Едукативни моменат: Ни добри чаробњаци, ни вилењаци нису желели прстен иако га је Фродо нудио. Знали су да је прстен створен да чини зло, а да даје моћ и нису желели да их искушава. И заиста, ако знамо да је нешто превелико искушење за нас, а чини нам зло, добра стратегија је то избегавати. Ако смо склони слаткишима, а имамо проблем са вишком килограма, најбоље решење је да их не купујемо. Немамо их у кући, па неће бити ни искушења у часовима доколице или кад нам „падне шећер“. 🙂

Оцена наставника:

3(на четворку)

movie_road-wars (Small)IДрумски ратови (Road Wars 2015) је филм намењен за Де-Ве-Де. У питању је постапокалиптични филм у коме је узрок апокалипсе вирус који људе претвара у неку врсту безумних вампира-зомбија. Једна група људи покушава да преживи, а наду им даје Кол Паркер кога су нашли у пустињи и који је изгледа имун на ујед безумника. Идеја је да из његове крви издвоје антитела којима ће зауставити заразу.

Критички осврт: Овај… филм толико обилује нелогичним сценама да је потпуно бесмислен. Поједине сцене су развучене, али то је овде заиста мањи проблем. Велики проблем је, као што написах, конфузна и неартикулисана радња. Не бих ни наводио примере које сцене су што нелогичне, што нејасне јер је много брже навести сцене које су добре и јасне: ниједна. Режисер и сценариста Марк Аткинс нам је контрапримером показао како треба направити причу; тако да она буде разумљива другима.

Глума је углавном смешна, а специјалних ефеката нема. На пример, један од ликова је изгубио руку и ми то видимо готово искључиво по његовој болној гримаси. Има овде покушаја хумора у три реплике и покушаја имитирања „Побеснелог Макса“, али то чак није ни неуспео покушај. То је потпуно, апсолутно и неопозиво неуспео покушај. 🙂

Едукативни моменат: Клоу Фарнворт је све учинила како би помогла њеном љубљеном Филипу Андреу Ботелу, али у томе није успела. Некада нећемо успети у нечему ма колико били мотивисани и ма колико труда уложили, али то не значи да не треба увек да покушавамо.

Оцена наставника:

1(у ствари нула)

Running-man-poster (Small)IVТркач (The Running Man 1987) је футуристички дистопијски филм, у коме друштво будућности пропада на свим пољима, па и културном. Година је 2017. (што је за тадашње време била далека будућност) и људи су окренути лаким и уједно суровим забавним ријалитима на ТВ-у. Најгледанија је „Тркач“ и у тој емисији осуђеници беже од мишићавих гонича који хоће да их искасапе. У жижу јавности доспева Арнолд Шварценегер, бивши полицајац који је одбио да изврши наређење надређених, када је, са неколико сапатника, успео да побегне из затвора. Власти га наново хватају и он постаје нова звезда популарне емисије. Међутим, нико није рачунао на Арнолдову изузетну снагу, те емисија поприма неочекивани ток.

Критички осврт: Волим филмове са Арнолдом и много ми је симпатичан, иако не зна да глуми, а у овом филму је то баш доказао. 🙂 Похвалио бих главну хероину Марију Кончиту Алонсо која добро парира Арнолдовом шмеку, а њена негодовања на шпанском чине да њен лик буде још симпатичнији.

Сам филм је занимљив, динамичан, крцат акционим сценама и према сензибилитету више припада том жанру, него фантастици. Те акционе сцене су успешније у арени него када је било финалног пушкарања, а и нејасно је шта је тада Марија радила сама у ходнику студија, осим што је било погодно да је спопадне Ерланд ван Лидт (и то још увек у опреми, иако му је, недвосмислено, указана лекарска помоћ и сва је прилика да би му опрему скинули). Акционе сцене су такође и прилично насилне, али је филм толико лепршав да то није пренаглашено, напротив. Такође, сам друштвени феномен који је тема филма некако није дошао у први план и прича не нуди неку дубљу филозофију, већ је више филм за забаву. Као што је и емисија о којој се овде ради и, ако размислимо, нема велике разлике између нас у публици испред биоскопског платна (који смо навијали да Арнолд побије гониче) од публике у филму (која је навијала да гоничи масакрирају Арнолда и његову дружину). Уосталом, за њих су они били негативци. Ја бих рекао да смо успешно заведени да се не препознамо у нечему у чему смо и сами учествовали (додуше, ми имамо изговор да је ово ипак само филм) и свака част режисеру Полу Мајклу Глејзеру на томе. Као што је водитељ Ричард Досон дао својој публици оно што им је потребно, тако је урадио и Пол са својом.

Лепршавост осамдесетих којим овај филм одише види се и у његовој наивности, посебно што се краја тиче. Расплет је херојски и велики Арнолд побеђује читав систем као од шале, те водитељ Ричард постаје главни негативац у причи коју, ипак, води државни врх (што видимо по самом почетку филма). Дакле, овај филм је и плитак и виспрен истовремено и неком другом остварењу бих вероватну дао лошу критику да има много неискоришћеног потенцијала, али не и овом. Потенцијал није искоришћен колико је било могуће, али шарм дефинитивно јесте.

Едукативни моменат: „Будуће“ друштво које је представљено користило је медије како би лажима устројило јавно мњење. Телевизија и медији често користе лажи за манипулацију и морамо тога да будемо свесни. И да ствари које нам се пласирају посматрамо критички.

Оцена наставника:

4(са умањеницом)

ruby-sparks-movie-wallpaper (Small)IVРуби Спаркс (Ruby Sparks 2012) је романтична прича о младом признатом, али несрећном писцу Полу Дејну, који не може да нађе љубав свог живота, а и има креативну блокаду. Тада почиње да сања девојку Руби (Зои Казан) у коју се заљубио и која му постаје инспирација (муза) за нову књигу. И онда се дешава нешто невероватно; затиче Руби у свом стану. Након првог шока, Пол не само да прихвата да је Руби заиста постала стварна, већ и доживљава романсу са њом.

Критички осврт: Последња сцена је готово истоветна оној у филму „Опчињен“ из 2000. и, према мом мишљењу, сасвим је вишак. Не мора срећан крај да буде по сваку цену. Што се осталог дела филма тиче, заправо је врло добар. Радња се развија занимљивим током и добила се једна више него солидна романтична драма. Не и комедија (што обично иде заједно) јер је хумор спорадичан. Ликови су мање-више стереотипни, али јесу занимљиви. И глума је у реду.

Едукативни моменат: Докле год је Руби радила оно што је Пол желео, њему је било лепо, али је и сам био свестан да то није права љубав. Она је тако радила јер је морала. Права љубав постоји само онда када постоји и могућност избора.

Оцена наставника:

4(може)

Basic CMYKКраљица проклетих (Queen of the Damned 2002) је слободнија филмска адаптација треће књиге Ен Рајс „Вампирске хронике“. Вампира Стјуарта Таунсенда пробудила је, после стогодишњег сна, метал музика која му се допала. Он је одлучио да буде вођа бенда који ју је свирао и ускоро је стекао велику популарност. Међутим, заједница вампира то није одобрила пошто према њиховом кодексу они морају да воде тајни живот. Зато су одлучили да га униште на концерту који је најавио. У исто време, његова музика је пробудила краљицу вампира Алију, која са Стјуартом има другачије планове.

Критички осврт: Алија је веома интересантна и напросто зрачи путеношћу, али што се глуме тиче, ту ме већ није фасцинирала. И Стјуарт као да је глумео у неком музичком споту, а не филму. И поједине сцене изгледају примереније музичком споту, као када напада две плавојке у својој (изнајмљеној) кући. Да, што се тиче глуме; копка ме да ли глумци који глуме вампире говоре тако зато што им додати очњаци сметају или зато што верују да би вампири тако требало да причају. Углавном, ово је један од управо таквих филмова и глума је прилично театрална. Музика уопште није лоша, напротив.

Овај филм је део „Вампирских хроника“ и самим тим наставак култног „Интервјуа са вампиром“ и донекле има везе са њим. У ствари, изгледало је као да се режисер Мајкл Ример напросто ломи између сензибилитета тог филма и неких модернијих приступа као што је „Подземље“ или „Блејд“. Истина је да ова прича покрива и минула столећа и ово савремено доба, тако да је једно са другим требало уклопити, али тај спој некако није спретно одрађен. Да замешатељство буде још веће (и грђе) има ту и мотива из филма о Супермену (када Стјуарт лети са Маргерит Моро по граду, па му она наводно испадне) и којечега. Очигледно су идеје пристизале са разних страна што се режије тиче, али што се саме приче тиче, идеја ми је промакла, баш као и мотиви ликова који нису ни конзистентни, ни увек логични.

Нарација, без обзира ко је изговара, потпуно је непотребна. На срећу, брзо је престала.

Едукативни моменат: Маргерит је желела да је Стјуарт преобрази јер је имала романтичну представу о вампирима. Када је видела како убија жену у парку предомислила се. Ми нећемо бити пред тако драстичним одлукама, али када год бирамо између нечега морамо да сагледамо све плусеве и минусе.

Оцена наставника:

2(крајње реална)