Лако Је Критиковати 194

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Врисак (Scream 2022) је пети наставак истоимене франшизе. Убица са препознатљивом маском духа је напао Џену Ортегу и иако јој је задао тешке ране, преживела је. То је био разлог да се њена филмска сестра Мелиса Барера врати у родни град након много година, а у пратњи свог дечка Џека Квејда. Људи у том граду већ имају искуства са убиствима овог типа и знају да је читаво Џенино друштво у опасности, али и да је неко из тог друштва убица. Две сестре ће морати да реше ову мистерију. 

Критички осврт: Нисам баш гледао претходне наставке, али донекле упућен јесам, те имам утисак да је „Врисак“ франшиза која је посебна по томе што је унела слешер (и то врло солидан) у сапунску оперу. И то некако ферцера у овом филму, а претпостављам да је такав случај био и у свим претходним наставцима. Ту је и тај шмек мистерије, односно кримића, да се између убијања забављамо погађањем ко је убица заиста. Режисери Мет Бетинели-Олпин и Тајлер Џилет овај рецепт који добија (зарада је упетостручена у односу на улагања за свега месец дана) нису мењали и то је у реду. А пошто је ово већ пети наставак, те су ликови у оригиналном филму постали довољно значајни да добију своје странице на Википедији, увели су и њих у причу (попут једног од преживелих Дејвида Аркета), као и потомство претходних убица јер су још 1981. у „Ноћи вештица“ (додуше другом делу) режисер Рик Розентал и сценариста Џон Карпентер рекли како је кул да жртве буду у родбинском односу са убицама. Наравно, жртве су листом све прелепи млади људи и то заиста не може да шкоди. Ниједна девојка није плавуша, што је, чини ми се, стандард, али нема везе – офарбаћемо лепушкастог Дилана Минета у плаво, те је у напредном 21. веку и то сасвим у реду. Заправо, фасцинантно ми је како је овај филм перфектно склопљен за остваривање зараде. Он гађа више циљних група и свакоме даје понешто, те како написах ту има хорора, сапунице, романсе, акције, детективске приче, а све укупно је одлично склопљено као пазл у лепој слици. И то свакако морам да ценим, ако већ не ценим такву врсту филмског остварења. У једном тренутку када су се сви скупили Јасмин Савој Браун је и објаснила како се овакви филмови праве и то на примерима других филмова у другим жанровима, али код овог је то некако баш очигледно.

Што се саме реализације тиче, стаклених ножица има. Убица убија Марли Шелтон испред њене куће у сред бела дана, иако је пре тога позвала појачање да дође код ње и томе ама баш нико није сведочио. Ни убиства у кући нису сасвим логична јер како је убица уопште улазио у све те куће? И као што се убица поигравао са својим жртвама, тако су се и режисери поигравали са нама и Дилан је отворио све могуће ормариће и фрижидер по кухињи како бисмо очекивали убицу иза враташаца када све то позатвара, али га наравно није било. Сцене убијања су врло бруталне и борбе су у рангу више него солидне акције. На крају се сви шврћкају са озбиљним убодним ранама, али свеукупно неких јачих грешака нема и радња има неку своју логику дешавања. Финале је антиклимактично, погодно и самим тим развучено, а највећа је штета више него сведени мотив за убиства и то највише смањује оцену овом филму.

Едукативни моменат: Сви већ знамо шта је сиквел (наставак), као и приквел (преднаставак), а сада нас је Јасмин научила и шта је риквел (или рибут). То је нови почетак успостављеног измишљеног универзума, дела или серије. Рибут одбацује континуитет да би поново створио своје ликове, радне линије и прошлост од почетка. У овом филму је убица покушао да направи свој риквел. 🙂

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Нема излаза (No Exit 2022) је филм рађен према истоименом роману Тејлора Адамса из 2017. Хавана Роуз Љу је девојка на рехабилитацији, односно одвикавању од дроге, која је чула да јој је мајка имала мождану анеуризму и да је у болници. Она жели да је види, али њена филмска сестра је не жели крај мајчине болничке постеље. Зато је Хавана побегла из центра и украла аутомобил. Међутим, њено путовање је зауставила снежна мећава и она је била принуђена да ноћ проведе у центру за посетиоце са још четворо људи. Права невоља је настала када је Хавана, тражећи мрежу за мобилни напољу, угледала у паркираном возилу везану девојчицу. Она не зна коме од четворо то возило припада и коме може да верује, али јој је јасно да мора да спаси дете. 

Критички осврт: Ово је трилер са елементима хорора, како га је дефинисао сајт „Heaven of Horror“ (Рај хорора), али ми се чини да режисеру Дејмијену Пауеру хорор жанр ипак више лежи или је хорор који се може видети у овом филму на утабанијим зимским стазама или напросто је део који припада хорору био мање захтеван и временски и што се радње тиче. Кад већ то поменух, трилер део има сасвим добру идеју и врло осредњу реализацију. Читава отмица детета је на врло стакленим ножицама, почевши од мотива до тога да би се дете у колима чији акумулатор не ради сигурно смрзло, тим пре што девојчица има Адисонову болест. При томе је било јасно да очигледан кривац Дејвид Рисдал није једини умешан јер би то било сувише лако решење за причу, тако да саучесништво Денија Рамиреза није изненађење. Дејл Дики већ јесте изненађење, али њена умешаност рађа нова питања на која логика радње тешко може да одговори, а и у причу улеће сувише нагло без иједног хинта пре тога. Некако то радњу чини не претерано интелигентном, а и флешбек који све објашњава је лоше решен.

Дејмијен је у другом, хорор делу филма правио и ефектније сцене, али су критичари на нож дочекали секвенцу када Хавана ушмркава дрогу како би себи дала снаге да из руке извади ексер. Сцена јесте проблематична, али је мени добра. Иако изгледа као посрнула суперхероина која извлачи моћи из крајње погрешних извора, она на крају дана заиста глуми наркоманку која има искуства са дрогом и тај део изгледа реалан. Свакако много реалнији него да је то урадила без анестезије, што дрога и јесте. Свеукупно, филм је узбудљив, има темпо и дијалоге и нема патетике, а и глума је више него пристојна. 

Едукативни моменат: Хавана је глумила наркоманку проблематичног понашања која се није нашла својој мајци на самрти, али јесте болесној девојчици. Њен лик је екстрем, али истина јесте да свака особа, ма колико год нам рђаво изгледала има и својих добрих страна само је потребна прилика да их покаже.

Оцена наставника:

(једва)

Невидљиви чувар (El guardián invisible 2017) је први део шпанске крими трилогије рађен према истоименом роману Долорес Редондо. Марта Етура је полицајка и бивши Еф-Би-Ај агент који треба да реши серију убистава младих девојака у свом родном месту. Но, то није једини проблем са којим мора да се бори јер су „на столу“ и нерешени породични односи и прошлост из детињства која је прогања.

Критички осврт: Ово је буквално крими-причица и то у деминутиву, иако бисте према опису радње очекивали значајно грандиознији, интелигентнији и мистериознији случај. Режисер Фернандо Гонзалез Молина је некако неспретно прелазио преко саме истраге и доказа, тако да није баш најјаснији начин како су полицајци закључили то што су закључили. Но, хајде да кажемо да је доброћудна тетка Ицијар Аиспуру допринела својим тарот картама; на крају крајева овај трилер у некој мери кокетира са натприродним, те отуда и моје занимање за њега. Ликови су листом стереотипи потекли из холивудских филмова и чак и аутентични и жустри Шпанци нису успели да им дају мало свежине. Но, оно у чему је Фернандо свакако успео је да створи добру атмосферу и да понуди сасвим нов начин изградње трилера: да се буквално читава истрага, протагонисти и антагонисти налазе у истој породици. Сви ликови ван те необичне фамилије су крајње маргинализовани, иако би неки од њих можда требало да дођу до изражаја. Ипак, и овако је то испало сасвим солидно и пејзажи које је Фернандо снимио, па чак и дуга, досадна киша, некако су магични у овом филму.

Едукативни моменат: На почетку филма је био цитат Вилијама Џонаса Барклија о забораву, да што више тежимо да заборавимо, то нас више прати. Мудра мисао, а тумачење препуштам вама.

Оцена наставника:

(више мотивациона јер овом филму треба дати шансу)

Наслеђе у костима (Legado en los huesos 2019) је наставак претходног филма. Детективка Марта Етура је добила задатак да истражи скрнављење цркве, али јој се наметнуо случај масовних убистава и самоубистава који се дешавају по истом обрасцу. Уз све то, наново мора да се бори са духовима прошлости, пре свега са својом умоболном мајком Суси Санчез.

Критички осврт: Наставак је дефинитивно бољи од оригинала и овде већ видимо смиренију причу где можемо лакше да пропратимо трагове које Марта и њена екипа прате. Већ у првом делу филма ми видимо да она води битку на три различита колосека, али се они постепено уливају у један и то је изведено врло елегантно. Такође су и односи тако урађени и све имплицира, мада није наглас речено. Јасно је да Марта има проблем са својим филмским супругом Беном Нортовером и да је на помолу љубавни троугао са суцем Леонардом Сбараљом, иако је све некако указивало да ће тај трећи бити њен партнер наочити Карлос Либрадо. Шпанци изгледа не могу без својих сапуњавих ТВ новела, али ако, све је то дозирано. У овом филму бих похвалио глуму, пре свих Мартину и њене филмске маме, те ми се чини да су сада тек обе глумице дошле до свог пуног изражаја. Свеукупно, ово је један заиста добар тлиер са прстохватом вештичарења. 🙂

Едукативни моменат: Свештеник Иманол Аријас је рекао како људи имају право да одлучују, али да увек постоји граница. Дакле, право није право ако наше одлуке угрожавају друге људе и зато и постоје границе.

Оцена наставника:

(одиста може)

Пољупци (XX 2017) је омнибус од четири међусобно неповезане приче са фантастичном и хорор тематиком. Заједничко за све њих је да имају трагичан завршетак.

Критички осврт: Везивна прича је морбидна и гротескна анимација, која није баш ни најјаснија, мада изгледа да неку симболику има. Што се главних прича тиче, оне су различитих квалитета, па и жанрова. Прва прича је најбоља и она ме је „одувала“. Идеја је баш свежа, а реализована је баш како треба и чак је и нарација употребљена сврсихосдно и изванредно. Друга прича је црна комедија и она јесте комична, мада пре свега због главне протагонисткиње Мелани Лински, која је сјајно дочарала свој лик. Трећа и четврта прича су хорори, мада сам убеђен да сам идеју за трећу имао прилике да видим у једној од епизода „Зоне сумрака“, а чак и да нисам, свеједно је идеја већ негде екранизована. И то важи за скоро све приче. Четврта нуди малко другачији угао у односу на њој сличне у другим филмовима, односно другачије се завршава, али збирно гледано ово нису приче које праве неки помак унапред и највише што могу да постигну је да их назовемо солидним. И такав је заиста у збиру цео овај омнибус.

Едукативни моменат: У причи „Немој да паднеш“ четворо протагониста су пронашли древне цртеже на стени. Кејси Адамс их је назвао хијероглифима, али га је Морган Кранц исправио да су у питању петроглифи и у праву је. Петроглифи су слике створене дуборезом, гравирањем, жуљањем или гребањем по површини стена, да би се добила уметничка обрада камених форми и најчешће су повезани са праисторијским културама. Оно што као биолог могу да вам кажем је да је први предак који се бавио овом уметношћу је неандерталац, још пре неких 65.000 година. 

Оцена наставника:

(минусоидна)

13.13.13. (13/13/13 2013) је хорор који се дешава у једном америчком граду на датум означен у наслову филма (већ према неком рачунању времена) када су сви становници скренули с ума и постали екстремно насилни. Настао је хаос и прича прати страдање бившег полицајца Треја Ајерланда, његове породице и пријатеља.

Критички осврт: Режисер Џејмс Кален Бресак је на почетку филма прилично исфорсирао симболику броја 13 и то већ није изгледало добро. И надаље филм није изгледао добро. Све је префорсирано и неуверљиво. Сцене су досадне и развучене више него година од тринаест месеци описана у филму. Глума је прилично лоша. Но, са друге стране не знам ни како би била боља када реакције које ликови треба да одглуме врло често нису логичне у датој ситуацији. Ликови знају оно што не би могли да знају, тешко рањени се шеткају као да је све у реду, а град захваћен таласом незапамћеног насиља је сасвим у реду осим што се чује бука. Последња сцена је само потврдила све ове наводе и колико је филм лош.

Едукативни моменат: Нерационални (а какав би други био) страх од броја 13 назива се трискаидекафобија.

Оцена наставника:

(објективнија би била нула)

Капија (The Gate 1987) је хорор који се дешава двојици другара дванаестогодишњака Луису Трипу и Стивену Дорфу, баш када су им родитељи отишли на пар дана ван града. Стивенова бебиситерка је његова сестра Криста Дентон коју више занима дружење са другарицама и симпатија Шон Фејган, али посвећује пажњу и брату. Све троје ће морати да се суоче са паклом чија се капија отворила у њиховом дворишту.

Критички осврт: Иако ми је било симпатично да гледам мајушног Стивена (који је као клинац природно био фаца, док је као старији много морао да се труди да то буде), опет ми овај филм баш није био најјаснији. Ово је некакав хорор за децу и то јесте чудно јер иако деца воле страшне приче (верујте ми на реч као наставнику) опет ми спој дечјег и хорор филма заиста нема смисла. Наравно да има много и то успешних хорора где се појављују деца и тинејџери, али њих гледа и старија публика, а овај филмић је очигледно намењен претпубертетлијама, годиница сличних као што их имају и два главна дечака у филму. Ово је утолико чудније што у филму има и смрскавање глава, као и њихово отпадање, зомбија (прилично успелог), демона и свега онога што иначе има у филмовима. На крају дана, филм је рангиран ознаком PG-13 (Parents Strongly Cautioned, што би у буквалном преводу значило „строго упозорење за родитеље“) и као такав није прикладан за своју циљну публику, односно оне испод тринаест година.

Сама радња као радња је океј, ништа специјално, са тек пар интересантних (и мислим у каснијим остварењима искоришћених) идеја, уз врло површне и наивне тренутке, тако специфичне за осамдесете. Но, деца су се као глумци показала, а дијалози за тај узраст стварно нису лоши, баш као ни специјални ефекти.

Едукативни моменат: Криста је одбијала апеле свог млађег брата да позове родитеље у помоћ, па су сви преживели паклену ноћ, коју би у супротном можда и избегли. Треба тражити помоћ од других, посебно старијих ако сте дете и ако проблем са којим се суочавате превазилази ваше могућности.

Оцена наставника:

(сасвим солидна)

Логанов бег (Logan’s Run 1976) је футуристички филм рађен према истоименој књизи Вилијама Ф. Нолана и Џорџа Клејтона Џонсона. Година је 2274 и људи живе у куполама где им је на располагању висока технологија и све благодети које може да им пружи, али у којој могу да уживају док не напуне тридесет година. Тада морају да иду на вртешку где их машина убија ласерима, надајући се да ће баш они бити ти који ће бити „обновљени“. Један број људи не верује у ову врсту реинкарнације и не жели да умре, те они беже (тркачи), а њих лови посебна полиција – успављивачи. Централни компјутер има податак да је преко хиљаду људи ипак успело да изађе ван куполе и да пронађе уточиште. Зато даје задатак успављивачу Логану (Мајкл Јорк) да пронађе то уточиште и уништи га. Да би у томе успео, Логан мора да убеди покрет отпора да је и сам тркач, једини међу успављивачима. У његовој мисији ће му помоћи Џени Агатер, која има емотивни интерес и која жели да у уточишту буде са својим новопронађеним драганом, пардон Логаном. 

Критички осврт: Знам да овај филм има много лоших страна, попут сведених дијалога, преглумљавања и глуматања, као и погодних акционих сцена које ама баш све иду у прилог херојству тада млађахног Мајкла, али ово је филм који ми је био најомиљенији као основцу. Напросто не могу да будем објективан.

Едукативни моменат: Иако су имали младост испуњену уживањем, неки житељи града под куполом желели су да побегну. То је било зато јер нису били слободни да проживе живот онолико колико желе. Чак и златни кавез је ипак само кавез.

Оцена наставника:

(без да трепнем)

Закривљеност (Curvature 2017) је прича о младој жени Линдзи Фонсеки, која је изгубила супруга Ноу Бина и покушава да се врати нормалном животу и пословним обавезама. Заправо, таман како се вратила на посао, једно јутро је схватила да је некако преспавала неколико дана и да је неко прогони. Линдзи покушава, уз помоћ пријатеља Зака Ејверија, да се присети шта јој се дешавало тих дана, али ће открити много значајније ствари и велику заверу.

Критички осврт: Режисер Диего Халивис је правио заиста добре кадрове, узео је веома лепу глумицу Линдзи (која и зна да глуми), глумачку легенду Линду Хамилтон и заплет урадио готово идентично заплету у првом делу Матрикса (када је Линдзи прогонио Алекс Лени). Шта је пошло наопако? Изгледа цео филм. Ако занемаримо да је ово тек једна од милион варијанти на тему исте идеје петљања са времепловом, свака сцена је развучена значајно више од праве мере. Филм је преспор и при томе нема узбуђења. Финале је требало да изгледа суперпаметно, али ме заиста није дотакло јер све некако изгледа стерилно и неубедљиво. Посебно је Алексова улога проблематична. Он је човек који прети пиштољем и има тајне договоре са Гленом Моршауером, али се након разговора са Заком потпуно преподобио. Нејасно је шта је он све знао и који су његови мотиви.

Диего је изгледа желео да направи трагичну драму у оквирима акције коју је сместио у оквире паметног трилера и то уоквирио СФ-ом. Бојим се да његове амбиције нису успеле да се сместе ни у један од та четири (под)скупа.

Едукативни моменат: Линдзи је са својим филмским супругом Ноом имала занимљив дијалог и ево, тако га и представљам.
Ноа: То што нешто можемо да урадимо не значи и да треба, тим пре ако ћемо повредити неког.
Линдзи: Да ли је у реду да повредимо неколико људи сада ако ће то спасити хиљаде касније?
Ноа: То би значило да ми знамо будућност, али је не знамо и зато за то нема оправдања.
Линдзи: Да ли треба да живимо као инсекти од тренутка до тренутка?
Ноа: Да, ако покушамо да урадимо најбоље у сваком од тих тренутака.

Оцена наставника:

(то је то)

Звездани ум (Звёздный разум 2022) је руски СФ. Земља је пред колапсом јер се појавио вирус који напада и уништава биљке. Кисеоника је све мање и човечанству прети гушење. Међутим, археолози су у једној пећини пронашли ванземаљске артефакте који су старији од појаве живота и који служе за међузвездана путовања и тераформирање планета. Научници су пронашли погодну планету и послали тим до ње са све артефактима, односно дупликатима које су направили. Посада је направила међузвездани скок, али је он пошао по злу и обрели су се у сасвим непознатом делу свемира. Ипак, пред њима је била планета сасвим погодна да је тераформирају и иако је већина посаде била против, вођа мисије Игор Александрович Корешков је одлучио да покушају. Испоставиће се да ће то бити погубно за све њих, али неопходно за читаво човечанство.

Критички осврт: Дуго времена није било оваквих филмова и баш сам се обрадовао када се појавио један овакав тврди СФ и то са врло пристојном продукцијом и ако не и солидним специјалним ефектима, оно макар са таквом сценографијом. Но, не лези враже, врло брзо је постало јасно да ће овај филм бити онолико далеко од доброг колико су се и астронаути обрели далеко од Земље. Глума је баш, баш лоша, а дијалози још гори. Руси пате од великих речи, можда чак више и од Амера, али је то овде звучало претерано, а због лоше глуме и неуверљиво.

Идеја за филм је одлична, али је реализација била мање него осредња. Све је превише личило на Ејлијена, а радња и ако нема много рупа и рупица, свакако има много питања која почињу са „како“ и „зашто“ које бисмо могли поставити, а тичу се и повремених крајње нелогичних поступака ликова. Ово је један добар покушај који уопште није разрађен, баш као ни ликови у филму.

Едукативни моменат: Уместо да размишљају о другим планетама, научници су се ипак посветили својој и спасили су је. Спас нам неће пружити неки фиктивни светови на које бисмо могли отићи, већ то што ћемо побољшати овај у којем већ живимо.

Оцена наставника:

(на три, али више два)

Лако Је Критиковати 189

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Не гледај горе (Don’t Look Up 2021) је сатирична прича о двоје научника Леонарда Дикаприја и Џенифер Лоренс који су открили заиста изузетну ствар: метеор који прети да уништи комплетно човечанство. Проблем је у томе што ни политички врх САД (односно председница Мерил Стрип), ни медији, ни јавност немају слуха за ово откриће.

Критички осврт: Филм је предобар, а башка што је актуелан, те врло препознатљив у данашњици коју живимо.

Едукативни моменат: Све што је било потребно је да људи погледају горе ка небу и виде све доказе који су им потребни. Међутим, председница Мерил и њена администрација су их убедили у супротно и то потпуним глупостима и одвраћањем пажње. Критичко мишљење је данас потребније него икада, рекао бих, тим пре што медији и интернет имају све што је потребно да нам одврате пажњу од значајних ствари.

Оцена наставника:

(дефинитивно)

Запетљано (Entangled 2019) је канадски СФ. Четири брилијантна студента су приморана да се суоче са самима собом на застрашујуће начине када њихов експеримент из квантне физике доведе до запетљаног паралелног постојања које их оставља да се преиспитују ко су и шта је стварно.

Критички осврт: Ако занемаримо логичке грешке које у оваквим филмовима морају да постоје, а које се нисам трудио да проналазим, овај филм је врло лош. И равна је линија. Дакле, врло лоша равна линија. Идеја није нова, а крај је сасвим предвидљив. Атмосфера је без везе, а ликови су толико незанимљиви, са нејасним мотивима и очајно дочарани, да нисам осетио ни мрвицу емпатије. Очигледно, док сам гледао овај филм нисам осетио баш ништа. Дијалози су далеко од инспиративних и више приличе некој плиткој сапуници.

Едукативни моменат: У истој димензији су се појавиле различите верзије протагониста. Они су себе прогласили бољим или лошијим верзијама, али то у ствари не зависи од димензије у којој смо. То зависи од нас самих и избора које правимо. И то није квантна физика и не морамо да будемо брилијантни студенти да бисмо то разумели.

Оцена наставника:

(поклоњена зато што има колико-толико озбиљан приступ теми)

Смртоносни спа (Death Spa 1989) је хорор који је за једног глумца (Мерита Батрика) био и његов последњи, пред смрт, а за глумицу Керин Парсонс почетак блиставе каријере. Сам филм није баш блистав, а дешава се у спа центру који опседа дух Шари Шатак, жене власника Вилијама Бамилера, која је извршила самоубиство.

Критички осврт: Иако је филм рађен на крају осамдесетих, он одсликава ову декаду у пуном сјају. Све је шарено, лепршаво и голишаво. Да би ово последње било што је могуће више оправдано, место злочина, овај збивања је спа. Такође је све врло површно, са причом која је превише разуђена и наивна, јако лошим дијалозима и истом таквом глумом. Како се филм креће ка својој завршници, све је лошије. Сцене су међусобно неповезане, без икакве логике у дешавањима и иако у једном делу спа центра људи пролећу кроз стакло, у другом је све нормално, журка се одвија несметано и полицајци наручују пиће. Само финале је лоша копија финала неупоредиво бољег филма „Кери“. Једина добра фора у целом филму је што су се светла неонске рекламе тако угасила да се добио наслов филма. Дакле, све што је добро у овом филму стаје у неких десетак секунди.

Едукативни моменат: У оваквом филму тешко је пронаћи било шта едукативно, али хајде да пробамо. Иако је Вилијам водио фенси место, шарено и модерно уређено, са компјутерском опремом и мноштвом младих и лепих људи, ипак се испоставило опасним за многе од њих јер није водио рачуна о безбедности. Веома је значајно да простор и ствари у њему буду практичне и безбедне, па тек онда лепе и импресивне, а не да буде обрнуто. 

Оцена наставника:

(без поправног)

Истеривачи духова: Загробни живот (Ghostbusters: Afterlife 2021) је четврти наставак „Истеривача духова“ који се дешава тридесет и две године након велике славе истеривача (референцира на други наставак из 1989). Кари Кун је наследила имање од свог оца са којим дуго није била у контакту и то ће се испоставити као спасоносно решење за декинтирану самохрану мајку два детета. Проблем је што је имање које је наследила практично безвредно, а још већи што је уједно и место на којем је опседају духови. И то није случајно јер ће се испоставити да је Карин отац један од истеривача. 

Критички осврт: У другом делу су Сигорни Вивер и Рик Моранис постали демонолике звери, а овде се то, на врло сличан начин, десило са Кари и њеном симпатијом Полом Радом. И овде се, као и у првом делу, појављује дух од манчмелоуа, само што их овде има више, минијатурни су и попут гремлина. Мотиви су се поновили, али не и сензибилитет првих филмова и то јесте разочаравајуће, јер од наставака очекујете да одрже дух франшизе, посебно ако су оригинали данас већ култни. Наиме, у питању је једна осредња радња, без превише нових идеја и сасвим питка комедија која би свакако могла бити и боља. Има и грешака, па је тако начин како је демон запосео Пола сасвим неуверљив; у великом супермаркету где се то десило буквално није било никог. Нека је и касно вече, опет не изгледа реално.

Ликови су ведри и комични, али се режисер Џејсон Рајтман ипак највише посветио маленој Макени Грејс и није баш разрадио и довршио приче других ликова. Јесте добро повезао стару екипу са овим филмовима и направио је емотиван и за пар нијанси више патетичан крај но што је права мера, али у реду је пошто је то и требало да буде омаж једином преминулом члану из те старе екипе Харолду Рамису. Општи утисак је да је све ово могло много боље.

Едукативни моменат: Кари је мислила да је добила безвредно имање од свог оца, али је онда сазнала да оно и те како има сврху и да је читав рад њеног оца имао сврху. То што ми некада не разумемо нечији рад или не схватамо вредност не значи уједно и да је нема. 

Оцена наставника:

(објективна)

Последњи воз за Божић (Last Train to Christmas 2021) је филм о Мајклу Шину, који је успешан (или макар то покушава да буде) менаџер ноћних клубова. Он је са својом девојком Натали Емануел ушао у воз и толико је задовољан својим љубавним и пословним животом да жели све у вагону да части шампањцем. Међутим, његово расположење ће се променити када буде схватио да га сваки следећи вагон води у неко друго време његовог живота. 

Критички осврт: Идеја за филм је добра и глумци су одрадили свој део посла исто тако. Реализација јесте нискобуџетна, али је сасвим у реду и постигла је циљ. Режисер Џулијан Кемп се дотакао разних тема (животно важних одлука, породичних односа, очекивања од брачних партнера, успеха – шта он заиста јесте) и прилично је добро поентирао у свакој од њих. Међутим, овом филму ипак нешто фали да буде оцењен одлично. На страну то што се можда и сам Џулијан погубио у вагонима, што је и очекивано, мислим да је ипак превише закомпликовао причу и тешко је пратити је, тим пре што се она не одвија хронолошки. Неке мотиве је и поновио што је непотребно, па је тако Мајкл исто раскинуо однос са Натали, као и са Мијом Макеном-Брус. Но, и поред свега тога, Џулијан је направио леп мали филм.

Едукативни моменат: Мајкл као мали је довео свој живот у опасност како би показао својој тетки Холи Ерл да не постоје сигурна решења. Наиме, она је хтела да да своју бебу сестри Хејли Милс јер је веровала да она сама неће моћи да свом детету пружи безбедност. Онда је видела да то не може ни њена сестра, нити ико, на крају крајева и одлучила да бебу задржи. Та одлука се показала исправном, а порука је да не треба одустајати зато што не можемо да будемо перфектни. У најгорем случају бићемо једнако лоши као што то могу да буду и други.

Оцена наставника:

(минус)

Жестоки Хенри (Hardcore Henry 2015) је СФ који су заједничким снагама направили Амери, Руси и Кинези. Ради се о киборгу који мора да прође разне недаће како би спасио себе и жену коју воли Хејли Бенет, а која га је таквим начинила.

Критички осврт: Ово је типичан гејмерски филм са врло поједностављеном премисом и крајње предвидљивим расплетом. У ствари, прича овде није ни важна, баш као ни карактер и развој ликова. У једном тренутку Шарлто Копли враћа киборгу његова сећања из претходног живота, али ни то није било важно, нити је режисер Иља Најшулер томе посветио неку већу пажњу. Ни овај филм не завређује неку већу пажњу, али га у великој мери „чупа“ то што је адреналински динамичан, технички готово перфектан са одличним специјалним ефектима и има макар једну свежу идеју у виду необичних Шарлтових клонова. Филм је бруталан, али, ако могу тако да кажем, има сјајних цака у свем том убијању и неколико добрих фора. На крају је све прешло у претеривање, али у игрицама свакако мора да постоји одређена градација и задаци морају бити тежи.

Едукативни моменат: Шарлто је и свом шефу Данилу Козловском поставио питање мотивације које овај није схватио озбиљно. На крају је Данилу то дошло главе јер није добро проценио шта киборга покреће. Мотивација је веома значајна и ако јој не посветимо пажњу, вероватно нећемо баш изгубити главу, али нећемо ни успети да заинтересујемо некога за нешто што нам је важно. 

Оцена наставника:

(стаклена и напукла)

Извештај о изумирању човечанства (인류멸망보고서 2012) је јужнокорејски омнибус из три приче. Прва говори о зомби апокалипси, а и трећа је апокалиптична само што је у питању пад метеора на Земљу. Друга говори о интелигентном и свесном роботу.

Критички осврт: Знао сам да су јужнокорејанци предузимљиви, али почетак прве приче даје сасвим нов поглед на ову њихову карактеристику. Момак је бацио трулу јабуку и већ исто вече на састанку са девојком појео део коре те јабуке. У међувремену су пренели отпад, разврстали га, припремили за рециклажу, самлели га и претворили у прах, дали стоци да једе, убили краву, транжирали месо и спремили га за вечеру. Свака част, одиста, но морам признати да јужнокорејанци имају и добар смисао за хумор и да су га показали такође већ у првој причи, посебно кроз реакције политичара, а ту је и врло свежа идеја о зомби Адаму и Еви. 🙂 И трећа прича је комична, а и најбоља. Необична је, врло маштовита, али опет има неког смисла. Друга одудара по сензиблитету, нема хумора и донекле је предвидљива, али је добра. Заправо, цео филм је добар иако приче немају никакву видљиву везу међу собом, осим што су натприродне.

Едукативни моменат: Када је монахиња рекла роботу да сумња у перцепцију механичара, он ју је упитао за шта она њега сматра. Одговорила му је да је он за њу Буда, а да је оно на зиду сат. Онда је он одбацио своју руку на којој су се виделе бројке и питао ју је на шта му она личи: на његову руку или на сат. Пошто она није имала одговор, он је одговорио уместо ње: да би могла да појми нешто, мора да разуме разлику, односно да класификује. Док сва жива бића деле исту природу наслеђивања, перцепција је та која класификује – као Буду или као машину. Ми грешимо да је перцепција вечна истина и таква обмана причињава нам бол. Перцепција је безначајна, те је и таква перцепција њега самог. Зато је замолио монахињу да га посматра какав заиста јесте. Компликована филозофија, додао бих ја, али има нечег у њој и верујем да је јако тешко, али и потребно посматрати људе и ствари каквима јесу. 

Оцена наставника:

(стамена)

Собок (Seobok 2021) је јужнокорејски филм у чијем је фокусу бивши агент тајне службе Гонг Ју који је наново активиран и добио је задатак да учествује у пројекту чији је назив у наслову филма. Испоставиће се да је пројекат невероватно научно достигнуће и да га многи моћници желе, али да има и таквих који желе да га униште јер прети да потпуно поремети поредак у свету. Ипак, одлука да ли ће пројекат опстати на крају ће зависити од самог Гонга.

Критички осврт: Одличан је филм, али не без мане. Мислим да је могло више да се поради на мотивацији интересних страна, а и односи моћи појединаца нису најјаснији. Но, добра глума, сјајни специјални ефекти и пре свега прича и виспрени дијалози само су за похвалу.

Едукативни моменат: У једном тренутку Гонг није био сигуран да ли жели да живи или се само плаши смрти. Да не бисмо постављали исто питање, треба да радимо на нашем животу, да буде вредан живљења.

Оцена наставника:

(свакако)

Са Богом: Грех и казна (신과함께: 죄와 벌 2017) је јужнокорејски филм који прати судбину ватрогасца Ча Тае-хјуна који је погинуо када је спашавао девојчицу из зграде која је горела. Његова душа се обрела у оном свету и мора да јој суди чак седам богова како би се утврдило да је чиста и да је заслужила реинкарнацију. Чаова три анђела чувара полажу велике наде у њега.

Критички осврт: Овај филм нема грешке ако занемаримо специјалне ефекте који нису увек на нивоу блокбастера. Наравно, ово није амерички блокбастер, али јесте под утицајем таквих филмова (довољно је погледати одећу анђела чувара и јасно је да су креатори филма фанови „Матрикса“). Но, под чијим год утицајем био, режисер Јонг-хва Ким је урадио сјајан посао. За крај припремите папирнате марамице, подозревам да ће вам бити потребне. 🙂

Едукативни моменат: Када се чинило да ће анђели чувари изгубити битку и спасење душе, испоставило се да су је добили. Ча је починио велику грешку, али је његова душа постала чиста баш због тога што је учинио све како би се искупио и помогао другима и пре свих онима које воли.

Оцена наставника:

(да, да и да)

Са Богом – Каузални змај (신과함께-인과 연 2018) је наставак претходно описаног филма. Троје анђела је сада добило задатак да спаси душу Чаовог Тае-хјуновог филмског брата Дона-ук Кима. Испоставиће се да се суђење Доновој души тиче и њих и то врло лично.

Критички осврт: Обично азијатски наставци добрих филмова добро оману, али то овде није случај. Наставак јесте за пар нијанси слабији од оригинала, али заиста није лош. Иако радња изгледа расуто, сасвим добро се њени делићи уклапају као пазл и на крају дају једну изузетну причу, у којој се преплићу овоземањски и оноземаљски свет, као и прошлост и будућност. Иако то изгледа компликовано, радња то ипак није и лако се прати. Преокрети – мањи и већи у филму можда нису маестрално изведени, али су изведени добро. 

Едукативни моменат: Ха Јунг-ву је на крају схватио да је његов пакао прошао онда када су му душе којима је учинио нажао опростиле. Да би се то десило, морао је на да призна истину, да се на неки начин искупи и што је најважније – да се извини. 

Оцена наставника:

(да и да)

Лако Је Критиковати 188

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кендимен (Candyman 2021) је наставак трилогије о овом антихероју, али рекао бих да референцира пре свега на први део снимљен 1992. Јаија Абдул-Матин II је сликар заинтересован за урбану легенду Кендимена, а која је у вези са црначким гетом. То ће га инспирисати да направи изложбу, али ће се изложба претворити у масакр, а његов живот ће се у потпуности променити. Испоставиће се да је легенда врло стварна и да је он њен значајан део.

Критички осврт: Баш је добар хорор, који чак има и слојевиту причу која се не огледа само у њеној завршници када постаје кристално јасно какав ентитет представља Кендимен. Када критичарка Ребека Спенс сврстава Јаију у његову врсту, то је заиста зазвучало дискриминативно. И јесте, али на сасвим другачији начин када чујете и објашњење које следи. Међутим, режисерка Нија Дакоста није се зауставила само на томе. Она је хтела да направи поделу међу црнцима, да укаже да постоје и они који су успели да се снађу у свету белих људи и можда је ту најбољи пример епизодна улога Кристијане Кларк, која је у филму кустос престижног музеја. Када Тејона Парис разговара са њом, она схвата, баш као и ми, шта ову истински интересује, где је на њеној листи уметност заиста рангирана и што је најважније – где је рангирано то што та уметност представља. Дакле, Нија је показала да постоје и такви који нису у гету, дистанцирани од црно-белих односа. На то је указао и момак Тејониног брата Кајл Камински на самом почетку и много је таквих детаља који то акцентују. Тејона је прелепа, успешна пословна жена и увек дотерана у приликама које то захтевају, али, у поменутим последњим сценама, некако је испало да истински успешних и измештених можда и нема. Када је доживела хладан туш на властитом примеру, решила је да се брани на једини могући начин. Целој овој теми доприноси уводна нумера и завршни цртаћ, који су језиви колико и сам филм.

Прича је добро вођена и одрађена, са конзистентним, аутентичним ликовима. Има ту неких празнина које би се ваљале попунити, исфорсираних момената и чини ми се да Тејонина прича из детињства није довољно експлоатисана, али и овако филм вреди. Хорор делови су тек повремено страшни, али јесу гадни.

Едукативни моменат: Овај филм говори о томе колико је расизам страшан и он је страшнији од било каквог хорор филма.

Оцена наставника:

(није баш најсјајнија)

Доле на Земљу (Down to Earth 2001) је прича о не баш успешном стендап комичару Крису Року, који је погинуо у саобраћајној несрећи јер се загледао у наочиту Реџину Кинг. Када је стигао на небо анђели Чез Палминтери и Јуџин Ливи су схватили да су његову душу узели пре времена, те како би се искупили, брже-боље су му пронашли ново тело како би га вратили у живот. У питању је времешни и бескрупулозни богаташ Брајан Роудс кога су управо убили супруга Џенифер Кулиџ и њен љубавник Грег Герман. Иако је сада у сасвим другачијем социјалном статусу, Рок не одустаје од старог живота и својих снова.

Критички осврт: Свакако неколико добрих фора има, али далеко мање од онога што бих очекивао. Крис једноставно није смешан и заиста ме је убедио да је пропали стендап комичар. Заправо, цео филм није смешан и тек донекле је комична Ванда Сајкс

Прича је млака и у неким сегментима баш није ни уверљива и јако је тешко поверовати да ће се наочита, млада и никако користољубива Реџина загледати у ипак оронулог Брајана. Још теже је поверовати да ће Брајаново убиство дискутовати богаташи током састанка управног одбора и свеукупно је овде реални део филма мање убедљив од нереалног. Што се фантастичног дела тиче и он је урађен некако неспретно и површно. Ово је један досадњикав филм који се више бави Крисовим стендап наступима него било чим другим у филму, без неке јаче поруке и без емоција.

Едукативни моменат: Реџина је од Брајана захтевала да искористи свој новац мудро и за добре ствари, што је Крис у његовом телу и учинио. И то је заиста добар савет бистре Реџине јер би свет био боље место када бисмо наша добра и утицај који имамо на друге користили да чинимо добро.

Оцена наставника:

(може чак и један)

Прочишћење заувек (The Forever Purge 2021) је пети наставак франшизе „Прочишћење“. Ради се о одлуци америчких власти да једну ноћ у држави прогласе „прочишћењем“: тада су све активности легалне, чак и убиство. Ова власт је пала још у претходним наставцима и закон је поништен, али су људи наново вратили партију познату као Нови очеви оснивачи Америке. Разлог за то је што се године 2048. Америка суочила са имигрантском кризом. Велики број Мексиканаца је нелегално дошао у земљу и „прочишћење“ је враћено као идеја да се поменута криза реши. Оно на шта Очеви нису рачунали је да „прочишћење“ неће трајати једну ноћ.

Критички осврт: Када Еверардо Валерио Гут режира филм, јасно је на коју водницу ће вода тећи јер у питању је Мексиканац. На крају ће пријатељска рука Мексика показати Америци да и они сутра могу бити избеглице, али то није једина порука коју овај филм шаље, но све оне јесу упућене ка лошој страни ксенофобије и чак и благе варијанте те нетрпељивости, попут оне коју показује Џош Лукас, опет су лоше. И то је свакако добра страна филма, тим пре што ју јепласирао аутор који има шта да каже о ксенофобији Американаца. Такође бих као добре стране могао да наведем и даљи развој радње јер заиста јесте логично да „прочишћење“ израсте у нешто веће и деструктивније, много пре него да се по оглашавању сирене сви мирно врате својим животима, као што је то био случај у претходним наставцима. Међутим, сам тај прелаз из „прочишћења“ у „прочишћење заувек“ није баш логичан. Током филма ће се испоставити да се ради о координисаној акцији и сва је прилика да се таква, масовна координација могла радити само преко друштвених мрежа. Како су онда Влада, војска и добар део народа били толико изненађени? Филм има неколико необјашњених ставки, рупа и рупица, али и врло предвидљивих момената и општих места. Борбе су сасвим осредње, а финална је чак и антиклимактична, но опет филм је динамичан, донекле узбудљив и уверљив, са добрим дијалозима и ликовима који су снажни и аутентични.

Занимљиво је да филм у једном тренутку референцира на политику сада већ бившег америчког председника Доналда Трампа и његов зид ка Мексику. И тај његов градитељски нагон баш није пропраћен Еверардовим овацијама, што је очекивано. То свакако филм чини актуелним, иако се ради о години значајно каснијој од ове.

Едукативни моменат: Коло среће уоколи вртећи се не престаје тко би гори ето је доли а тко доли, горе устаје. Ово је цитат Ивана Гундулића, а применљив је на овај филм, али и свакодневни живот.

Оцена наставника:

(али јака)

Лабудова песма (Swan Song 2021) је филм о човеку Махершали Алију који има породицу коју обожава, али нажалост умире од неизлечиве болести. Да би њих поштедео туге, одлучује да се клонира у напредној клиници коју води Глен Клоус и да га клон напросто замени. Међутим, то је лако рећи, али је тешко изборити се са сопственим осећањима и умрети практично сам. 

Критички осврт: Филм почиње врло старом фором када путник у возу једе слаткише другог путника мислећи да су његови и занимљиво је да се сценариста и режисер Бенџамин Клири одлучио за такав почетак, но свакако не без шарма. Такође је занимљиво да му нису сви предмети у СФ-маниру; аутомобил је сасвим такав, али врата се отварају на добру стару кваку. Но, овде је и тако најважнији напредак генетике. Глен је клонирала Махершалу и до половине филма видели смо и идеју и реализацију. Ту се паралелно одвијала и некаква драма, али углавном кроз Махершалина сећања, што није баш директно у вези са темом, попут смрти Њаше Хатендија, филмског брата близанца Наоми Харис. Иако имплицитно све то има везе, имао сам утисак да Бенџамин нема много меса у причи и одуговлачи са драмом која додуше јесте интересантна и гледљива, посебно фановима таквог жанра. Касније се и то некако надовезало, али сувише је исфорсирано. Свакако су више у функцији врцави разговори које Махершала има са Аквафином и њен лик ми више има оправдања од Њашиног. Тек негде од половине филма почиње да се одвија и драма између Махершале и Махершале (да, добро сам написао) која је вратила радњу на онај пут којим прича и треба да се одвија јер, на крају крајева, зато је и испричана. Уосталом, само таква прича и може да пласира питање које је Бенџамин имао на уму: да ли постоји права, ултимативна љубав и да ли она мора да буде несебична? Бенџаминов костимограф је чак пазио да оригинални Махершала носи сиву, а његов клон белу боју, ваљда јер прави мора да умре како би га нови наследио и живео наместо њега, али би боје, управо због жртве коју је оригинални поднео, могле да буду и другачије. Зар он није светац?

Но, право питање је да ли је ово добар филм. И одговор је да јесте. Има ту не баш празног хода, већ више мимохода, али је у питању успешна драма, донекле тужна и срећна (последња сцена је претужна), са СФ моментима који су већ виђени, али обрађени на нови начин. Ако бих ситничарио, довео бих у питање цео пројекат који је водила Глен јер би му се нашла много уноснија намена и некако подозревам да би се ту војска радо уплела, а и терористи и разне друге опасне интересне групе. Но, хајде да кажемо да би овако нешто могло да прође и овако.

У филму се у епизодној улози појављује и Џејр Тинако који се у стварном животу декларише као небинарна личност и заиста је толико андрогини да уопште нисам могао да проценим ког је пола.

Едукативни моменат: Лабудова песма је израз који се користи за последњи важнији рад, односно дело неког ствараоца пре његове смрти. Овај израз датира од старе Грчке, чији су мислиоци, укључујући и Езопа, веровали да лабудови пред смрт певају песму. Биолошки гледано ово није тачно, иако лабудови током живота могу да стварају различите звуке.

Оцена наставника:

(па, хајде, може)

Ускрснуће Матрикса (The Matrix Resurrections 2021) је четврти део саге о Матриксу снимљен након (равно) осамнаест година. Кијану Ривс је програмер који ради на видео-игри „Матрикс“ и његов шеф Џонатан Гроф захтева од њега наставак. Проблем је што Кијану не може да се одлучи да ли је Матрикс његових руку дело или заиста постоји. Његов психијатар Нил Патрик Харис га уверава да су његове епизоде недоумица психолошки проблем и лечи га плавим пилулицама. Међутим, појавиће се Морфеус (Јаија Абдул-Матин II) са својом екипом и понудиће Кијануу црвену пилулу. 

Критички осврт: Овај наставак је добио и позитивне и негативне критике и како ћете га ви оценити зависи умногоме од тога шта очекујете. Ја ћу се прикључити тиму позитивних критичара јер овај наставак нуди оно што Матрикс јесте и уз дух франшизе иде и добра акција са карактеристичним специјалним ефектима (додуше, аутори филма су ту могли заиста више да се потруде), кул ликови и динамична прича. Пошто сценаристи Лана Вачовски, Дејвид Мичел и Александар Хемон нису имали капацитета да понуде оригиналну причу, онда су је макар закомпликовали толико да ју је повремено јако тешко пратити. Но, она пије воду и сада имамо двојицу антагониста Џонатана који уме добро да се бије и Нила који уме добро да сплеткари. Свакако бих волео да видим наставак, мада га крај не најављује као што би се очекивало.

Едукативни моменат: Џесика Хенвик је имала неколико мудрих, а навешћу само пар. Рекла је да што више тражимо, више ћемо и наћи, а такође је рекла да ако не знамо шта је стварно, нећемо моћи да пружимо отпор.

Оцена наставника:

(на мишиће)

Тражи се пријатељ за крај света (Seeking a Friend for the End of the World 2012) је прича у чијем је фокусу Стив Карел, продавац животних осигурања кога је жена оставила у тренутку када је цео свет сазнао да ће се за мање од месец дана десити апокалипса. Најпре је покушао да настави да живи последње дане као што је живео и све претходне, али онда упознаје девојку Киру Најтли која ће му променити оно мало живота који му је преостао.

Критички осврт: Ово је сјајна комедија са супер форама и иако у доброј мери приказује сву тескобу ситуације у којој се нашао цео свет, опет је лепршава и ведра. Једину замерку коју имам је да је крај у потпуности предвидљив, па на неки начин и цео ток приче.

Едукативни моменат: Када је Кира рекла Стиву да жали што га раније није упознала јер није било довољно времена за њих, он јој је одговорио да никада и не би било довољно времена. Зато треба уживати у лепим стварима ма колико год да трају.

Оцена наставника:

(плус)

Прича о Пепељуги (A Cinderella Story 2004) је оно што наслов и каже, а дешава се у модерно време. Пепељуга је Хилари Даф и она ради у ресторанчићу, који јој је остао од њеног покојног оца, на шта је тера маћеха Џенифер Кулиџ, а она сања о свом принцу грубијану нежног срца Чаду Мајклу Марију.

Критички осврт: Ово је комедија која то у ствари није, прилично испразна, површна, наивна и погодна и без хумора. Џенифер је готово успела да направи једну добру фору. Ликови су стереотипи и свеукупан утисак је баш лош. Режисер Марк Росман је успео да причу смести у модерне оквире и учини је реалном, но опет бајковитом и то је лепо извео, али то и није довољно велики подвиг за прелазну оцену.

Едукативни моменат: Виб Хабли је поручио својој филмској кћерки Хилари да не дозволи да је страх од жеља спречи да жели. То је уједно и порука за све нас.

Оцена наставника:

(плус може)

Скуби Ду! Мистерија почиње (Scooby-Doo! The Mystery Begins 2009) је трећи филм и први приквел у франшизи о Скубију Дуу, познатом псу из цртаћа. Необични момак Шеги (Ник Палатас) је усамљен и несхваћен, али ће се то променити појавом два и можда чак и три духа у његовој школи. Заједно са новостеченим пријатељима решиће мистерију зашто су они ту и спасиће школу.

Критички осврт: За један ТВ и дечји филм, ово је сасвим солидно. Расплет је потпуно преписан из филма „Хари Потер и Камен мудрости“ и прилично је предвидљив, а још једна крупна замерка филму је што је лишен сваког хумора. Има ту пар инфантилних, сведених фора, али су и оне ретке. Можда је основна грешка режисера Брајана Леванта та што је пробао да направи цртаћ у играном филму и верујем да би другачији приступ био и свежији и примеренији, али и овако може да прође. Поруке у филму су лепе и верујем да могу само позитивно да утичу на најмлађе.

Едукативни моменат: Четворо протагониста су кроз дружење променили мишљење једни о другима и видели да свако од њих има много добрих страна. Другима треба дати прилику и можда ће нас пријатно изненадити.

Оцена наставника:

(на два)

Непоправљиви Рон (Ron’s Gone Wrong 2021) је прича о дечаку Барнију (глас је позајмио Џек Дилан Грејзер) који једини у школи нема последњи хит технике – малог робота Би-бота који ствара пријатељства. Његови бака и самохрани отац су старог кова и не разумеју сасвим његову потребу да и он има што и друга деца, али ће му ипак набавити један модел. Проблем је што је тај модел оштећен у транспорту и понаша се сасвим другачије од уобичајених. Ускоро ће постати врло занимљив другој деци и проузроковаће низ инцидената, па ће се за њега заинтересовати и челници компаније која производи Би-бота. Барни ће доћи у ситуацију да мора да штити свог робота и пријатељство које је са њим развио.

Критички осврт: Цртаћа о пријатељству између дечака и робота има већ много и овај је један у низу. Оно што га издваја је поентирање правог пријатељства и свих оних опречних ствари које интернет дружење собом носи. Верујем да је то могло и боље, али и овако је сасвим добро реализована та идеја. Посебно бих издвојио алгоритам пријатељства како га је осмислио дечак, као и жртвовање малог робота за дечака како би стекао праву децу као пријатеље. Такође је успела и ситуација коју је имала девојчица Савана (Кајли Кантрол) са славом какву није желела. Режисерски двојац Жан-Филип Вајн и Сара Смит свакако навијају за оне старињске варијанте дружења, али не беже од модерних трендова и направили су један добар компромис.

Едукативни моменат: Овај цртаћ нам говори да је пријатељство двосмерна улица и да пријатељи не раде оно што ми желимо, већ имају своју личност коју треба да прихватимо.

Оцена наставника:

(рецимо)

Шарм (Encanto 2021) је цртаћ о породици Мадригал у скривеном делу Колумбије, која штити читаво насеље својом магијом. Наиме, глава породице Алма (глас позајмила Марија Ботеро) има чаробну свећу која сваком члану породице дарује посебну моћ. Једини члан који моћ није добио је Мирабел (Стефани Беатрис) која свеједно жели да да свој допринос породици и заједници. Оно што ће Мирабел сазнати је да је, према пророчанству њеног ујака Бруна (Џон Легвизамо), она можда разлог за пропаст породице и уништење магије. Ипак, пророчанство је двосмислено и можда је она заправо шанса да се магија спаси, као и сви људи у сеоцету.

Критички осврт: Ово је сјајан цртаћ, маштовит, емотиван са одличним порукама и истом таквом музиком.

Едукативни моменат: Алма се огрешила о Мирабел, а ова ју је осудила. Односе су изгладиле тек када су разумеле животну причу оне друге. Да бисмо боље разумели друге, потребно је да их заиста упознамо.

Оцена наставника:

(да, да и да)

Лако Је Критиковати 187

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Истина или изазов (Truth or Dare 2017) је ТВ филм о осморо младих које је њихов пријатељ Лук Бејнс довео у напуштену кућу где се, пре много година, десила трагедија. И тада су у кући боравили млади који су играли игру истина или изазов и при томе настрадали под мистериозним околностима. За Лукове пријатеље је представљало изазов да ту игру одиграју и они, али се готово одмах испоставило да је враг однео игру и постали су жртве врло сурових задатака од којих нису могли да побегну.

Критички осврт: Овај филм баш узнемирава због застрашујућих (и понеког гадног) задатака за омладину и да сам на месту сценариста Томија Хатсона и Итана Лоренса, који су их смишљали, мало бих се забринуо за себе. 🙂 Сцена када Каси Скербо и Бритни Сарпи комадају једна другу за столићем је преужасна. Свакако је узбудљиво и динамично, а за један телевизијски филм и сасвим солидно. Специјални ефекти су прилагођени и то је најбољи комплимент који могу да дам, а крај филма заслужује све комплименте. Колико год да је филм постигао у овој теми са малим изгледима да то успе (много кредита иде и глумцима), ипак су замерке прилично велике. Било је мање-више јасно ко ће остати у финалу, а некако је то најављено и кроз љубавни троугао на почетку, како би све било интригантније. Такође, неки изазови су предвидљиви или је такав њихов исход, али је најпроблематичнији део погибија Харвија Гилена. Њега је убила зла сила током задатка, а не зато што га није извршио и то обесмишљава цео концепт.

Едукативни моменат: Хедер Лангенкамп је рекла младима како могу бити паметнији од игре; поента је да деле изазове и помажу једни другима. На тај начин су протагонисти имали једину шансу да преживе, али на тај начин и ми имамо веће шансе да ефикасније и квалитетније урадимо посао.

Оцена наставника:

(више је реална од четворке)

Трик ил’ част (Trick ‘r Treat 2007) је хорор који се дешава током Ноћи вештица у фиктивној Вореновој долини у Охају. Поједини становници ове варошице сусрешће се са ужасавајућим бићима и људима и тај сусрет ће бити фаталан.

Критички осврт: Ово је збирка кратких прича у којима су ликови међусобно тек овлаш повезани, али су те везе врло занимљиве. Приче су све у духу празника Ноћи вештица не само зато што се одвијају те ноћи, већ и због бундева, слаткиша и костима који су лајтмотив сваке сцене. Ту је негде и мали дух овог празника који нам је на примеру напада на Брајана Кокса показао шта заиста значи чувена енглеска флоскула „Trick ‘r Treat“. Углавном, врло добро одрађен хорор са истим таквим превратима, тим пре што су миксовани поджанрови, што је ем мајсторство режисера Мајкла Дафертија да се снашао у сваком, ем није монотоно.

Едукативни моменат: Дилан Бејкер је убијао слабије од себе све док није налетео на Ану Паквин која му је дохакала. Људи који су силни кад-тад ће срести неког моћнијег. И то њима треба да буде на памети ако су довољно мудри (што најчешће није случај), а нама треба да буде јасна изрека да и над попом има поп.

Оцена наставника:

(врло јасна)

Трик или част (Trick or Treat 1986) је филм о момку Марку Прајсу који обожава рок и свог идола певача Тонија Филдса. Његов свет се срушио када је сазнао да је Тони погинуо у пожару у хотелу, па га је његов познаник који ради као радио-водитељ Џин Симонс утешио тако што му је дао јединствену, необјављену Тонијеву плочу. Марку није било довољно да само слуша плочу већ је схватио да када је пушта уназад да ће му се обратити његов идол. Невоља је што је то уједно и призвало Тонија из пакла. И као што каже трејлер овог филма: Тонијеви обожаватељи му нису дозволили да остане мртав, а он њима није дозволио да остану живи. Марк је схватио да мора стати на пут пакленом певачу.

Критички осврт: Радња се споро развија и то у овом случају јесте замерка јер првих четрдесетак минута ми све време гледамо како се Марк бори са момцима из школе који га угњетавају и заокупљен је глам роком и Тонијем, као и девојком Лисом Орголини, али никаквог напретка ликова и саме радње ту нема. Тек онда креће да се дешава нешто и ту се појављује чудовиште које напада девојку у колима. Режисер Чарлс Мартин Смит је направио предугачак увод у којем није изградио мистерију јер је нема; чест мотив у хард року и другим жешћим правцима је сатанизам, свирање плоче обрнуто и пакао који се због тога подиже. Било је само питање када ће се то десити и, као што написах, десило се касније него што би била права мера.

Како је кренуо хорор да се одвија, радња је већ постала интересантнија и свакако се померала у неком смеру. Тај смер је свакако могао да буде и бољи, али је и овако довољно добар. Чарлс је ћапнуо помало мотива из „Страве у Улици брестова“ и „Кери“ и вероватно других битнијих хитова, али ништа превише ресавски, тако да је колико-толико направио аутентични култни класик.

Едукативни моменат: Марк је идеализовао Тонија и није желео да прихвати да је рок музичар и те како имао своје бубице и заправо био лоша личност. Тек када је било касно и када му се много тога лошег десило, схватио је какав је он. Слепо праћење некога није опција, односно није потребно да имамо идоле. А ако имамо узоре, онда треба и да разумемо да ни они нису савршени јер то заиста нико и није.

Оцена наставника:

(врло реална)

Јелењи рогови (Antlers 2021) је филм рађен према краткој причи Ника Антоске (који је уједно и у тиму сценариста) „Тихи дечак“ објављеној две године раније у часопису „Герника“. Кери Расел је наставница у варошици у централном делу Орегона и она примећује повученог ђака Џеремија Т. Томаса, те почиње да сумња да се ради о злостављаном детету. Испоставиће се да је његова прича заиста мрачна, али много фантастичнија.

Критички осврт: Филм је режирао Скот Купер, али изгледа као да је то учинио ипак Гиљермо дел Торо. Филм је страшан, укључена су деца и чудовиште је попут оних из „Пановог лавиринта“. Да ли је Скот узимао савете од свог продуцента не знам, али видим да је ово испао сасвим солидан (мада никако савршен) хорор са глумцима који су добро одабрани, чак и деца. Оно што овом и другим хорорима смета су погодне сцене и нејасне мотивације ликова. Чудовиште прождире, али то није урадило са Роријем Кокраном и Џесијем Племонсом, са тим да овог потоњег није ни убило, а могло је на идентичан начин. Кери јури за Џеремијем и утрчава у напуштени и мрачни рудник сасвим сама, док јој је у колима брат Џеси који је малтене на самрти и којег није збринула у болници. Све је то на тако танком леду да се он већ претвара у воду коју ова прича не пије. 🙂 Финална борба између чудовишта и Кери је разочаравајућа, али је сам крај решен изненађујуће добро.

Интересантно је да су поруке овог филма еколошке и прелаз са приче Грејама Грина о томе како су духови предака љути на сцену загађења обале је маестрално изведена. Ипак, заштита животне средине се јавља тек у уводној и још неким ефектним сценама и скрајнута је. Акценат је више на злостављању деце и туробним судбинама протагониста и те две теме заиста не иду заједно и у комплету је то лоше испало, неразрађено, без фокуса, недоречено и без закључка. Овај филм не изгледа као коначни производ, већ нешто на чему треба још радити.

Едукативни моменат: Кери је доказала и да најстрашнији проблеми могу да се реше ако неко покаже интересовање, као што је она за свог ђака Џеремија

Оцена наставника:

(врло блага)

Истекао (Expired 2022) је филм који прати судбину Рајана Квантена, који живи негде у будућности и који убија људе. Рајан се загледао у Џилијан Нгујен, коју је видео у метроу, а потом се и заљубио. Испоставиће се да је за њега та љубав буквално фатална.

Критички осврт: Филм је невиђено сморан са туробном атмосфером, крупним кадровима и Рајановим монолозима који су више него прозаични. Само му је недостајало да убацује узвике „ах“. Радња се врло споро одвија и велики део филма они ходају улицама. Више од половине филма је прошло, а мени уопште није било јасно ка чему све то иде и где они иду када ходају тим улицама. На крају се испоставило да је у питању несрећна љубавна прича са СФ зачином, чија поставка није лоше замишљена, али реализација је неподношљиво напорна. Могао бих да похвалим глуму свих актера, али ми у овом случају изгледа као расипање енергије.

Едукативни моменат: Џилијан је питала Хјуга Вивинга шта он жели, а он је одговорио да жели истину. Џилијан му је рекла да не може наћи истину на месту где су (нека врста бордела). Онда ју је он упитао зашто људи ту долазе када знају да је све лаж. Она је одговорила зато што је то боље од ничега. Не могу да кажем да је Џилијан у праву, али могу да закључим да то да ли ћете добити истину, лаж или ништа много зависи и од места где тражите.

Оцена наставника:

(да)

Мајка/андроид (Mother/Android 2021) је филм чија је радња смештена у блиску будућност у којој је обавезна послуга у кући андроид. Међутим, у једном тренутку је дошло до бага на мрежи и андроиди су почели да раде оно што никако нису смели: да убијају људе. У фокусу приче су Клои Грејс Морец и Алџи Смит, двоје младих који покушавају да дођу на сигурно место. То је утолико тежи задатак што је Клои у деветом месецу трудноће.

Критички осврт: Овај филм нема оригиналну поставку. Она је виђена у бројним филмовима почевши од култног Терминатора, а и Емили Блант у „Тихом месту“ из 2018. је такође била трудна. Углавном, апокалипса се десила и сада Клои и Алџи настоје да преживе, а настојање сценаристе и режисера Матсона Томлина је да нам укаже на очигледно: да нам нису потребне погодности које имамо јер их нису имали ни наши преци. На Клоином примеру је желео да нас увери да и порођају дајемо више кредита но што га заслужује јер су се толике жене порађале на њиви, а ако идемо даље у прошлост – док су прикупљале плодове и ловиле и зубима кидале пупчану врпцу. Мени то звучи више као демагогија него као аргумент, али хајде да прихватимо да су нас највиши домети науке и технике размазили. И шта даље? Даље су двоје у безизлазној ситуацији покушавали да нађу излаз и таман када сам помислио да ће ово бити још један у низу постапокалиптичних филмова са елегантно избегнутим специјалним ефектима и кул СФ-моментима, протагонисте су напали андроиди у шуми. И сцена је била заиста узбудљива, морам рећи. Таква је и још страшнија сцена када је Клои ушла у кућу андроида са спаси Анџија. На крају је све то испало са јако добро осмишљеним обртом, мада сам га ја предвидео. Не могу да тврдим да је то зато што је предвидљив или зато што имам толико одгледаних филмова, посебно у овом поджанру, али не могу да тврдим ни да је лоше реализован. Као ни сам филм, уосталом, који је динамичан чак и у оним сценама које су више драмске. Допада ми се и што Матсон није трошио време на јефтине акције попут туче Анџија и војника, али јесте на патетичне тренутке на крају филма које, руку на срце, баш и није могао да избегне. Морам да похвалим и фотографију. 

Едукативни моменат: Када је Клои кренула да спаси Алџија, Раул Кастиљо јој је рекао да само може да одшета оданде, Алџи неће ни знати. Тада му је одговорила да не може јер ће она знати. И то је права ствар јер треба да будемо племенити, пожртвовани, солидарни, савесни и морални због себе, а не због других.

Оцена наставника:

(климава)

Сусрет (Encounter 2021) је филм о бившем маринцу Ризу Ахмеду који има мисију да спаси своја два сина од инвазије ванземаљаца. 

Критички осврт: Риз има сјајну харизму (коју не показује у сваком филму, али у овом јесте) и одлично је одглумио. При томе његова улога се мења или макар наш поглед на њу, како Октејвија Спенсер (и ми са њом) чује другачије мишљење које јој даје Рори Кокран. И тај преокрет у причи је одличан јер оно што је кренуло као СФ, сада поприма сасвим нови крими жанр и мотив главног протагонисте је другачији. За разлику од тог преокрета, друге сцене у филму, посебно оне завршне, нису изненађујуће и непредвидљиве. Јасно је било да ће Риз одлучити да остави дечаке у неком ресторану и да ће се старији од њих сакрити у колима. То малко чини да филм није од оних који ће вас одувати, али је добар у готово свим аспектима, посебно је добра сама прича и фотографија.

Едукативни моменат: Када је Октејвија рекла свом пријатељу како је тужна што је погрешила у процени Ризове личности, пријатељ јој је узвратио да не можемо увек бити у праву. И добро ју је утешио, рекао бих, а биће утешно и нама ако схватимо да је то тако и у нашем случају.

Оцена наставника:

(рекао бих да је то то)

Пророчанство (The Prophecy 1995) је филм о рату између анђела који се боре и на небу и на Земљи. На Земљи они су у потрази за мрачном душом која се обрела у телу мајушне Мораје Снајдер, коју покушава да заштити њена учитељица Вирџинија Мадсен и полицајац који није успео као свештеник Елајас Котијас. Показаће се да су њих двоје достојни противници моћним анђелима.

Критички осврт: „Пророчанство“ има своје добре моменте, али су само моменти у питању, пошто цео филм није добар. Док се дешава епонимна битка на небесима која утиче на читаво човечанство, на Земљи се одвија једна блага и бледа крими прича која се и не одвија баш потпуно логички. Наиме, Елајас врло брзо креће сам у истрагу и наместо да тражи помоћ сарадника, придружује му се локална учитељица Вирџинија. Но, хајде да кажемо да му је она била нужан сарадник, али му Кристофер Вокен уопште није био изазован противник иако нас је у много сцена уверио да је његова моћ огромна. Заправо, улога једног таквог глумца је протраћена у овом филму. И идеја је протраћена кроз крајње неинспиративну радњу која још и нема неку јачу динамику, а мистерију ни у траговима, иако се режисер и сценариста Грегори Вајден баш потрудио да нас увери да је у ствари има.

Едукативни моменат: Кристофер је глумио анђела Гаврила и у филму је представљен као арханђел смрти, освете, откровења и благовести. За ова прва два нисам сигуран, али је у Библији свакако описан као божји гласник и он је један од седам великих серафима, што значи да припада групи анђела који у хришћанској религији заузимају прво место уз Бога.

Оцена наставника:

(некако је објективна)

Доле на Земљу (Down to Earth 1947) је наставак филма из 1941. „Ево долази господин Џордан“. Рита Хејворт глуми музу Терпсихору која је из свог дома Парнаса пратила рад младог бродвејског режисера Ларија Паркса и незадовољна његовим мјузиклом о музама (и њој, пре свих) одлучила је да се спусти на Земљу и утиче на њега да измени сценарио. Она ће у томе успети, али ефекат којем се надала ће изостати.

Критички осврт: Капирам зашто су анимирани небески двори, али ми није јасно зашто се то радило са зградама у реалном граду? Ваљда је тако морало, а и доприноси шарму који филм без сваке сумње има, а који је имало и доба када је филм снимљен. У овом филму је полазиште планина Парнас, дом муза из грчке митологије и она је некако уклопљена у религијску представу раја или макар представу какву је имао Холивуд. Јасно је да је режисер Александер Хол хтео да направи некакав компромис између древне и модерне религије. Грчку религију је представио некако лепршаво, наивно и површно и ма шта год мислили о томе, то се заиста уклопило у сензибилитет филма. Глума је, па, онако, слатка и неуверљива и онај део филма који се односи на јаде незадовољне музе и љубавну комедију оправдава сву ту лепршавост и религије и глуме. Међутим, филм има и врло озбиљне моменте у причи.

Наиме, овај филм има врло озбиљну тему; Рита је поборник праве уметности, док је Лари наклоњенији комерцијали. Проблем је у томе што се ово друго много више исплати и питање је да ли би требало ипак инсистирати на правим вредностима. Режисер Александер је поставио ову дилему, али ју је уједно и елегантно заобишао тако што је у причу увео гангстера Џорџа Макридија који ће у случају финансијског неуспеха убити Ларија. С обзиром на то да је Рита сазнала за то захваљујући анђелу Роланду Калверу, онда је и њена одлука да промени мишљење постала јасна. Таква одлука је свакако и оправдана, али да ли је тиме порука филма на правој стази, могли бисмо дискутовати. Оно за шта мислим да нема дискусије је сам шоу и то онај комерцијални, који је углавном схватљив, али је сувише „goofy“, што би рекла браћа Амери. Крај филма је урађен прилично интелигентно, некако и срећно и тужно истовремено, са компликованом драмом када Рита има кризу идентитета. Све у свему, две крајности су спојене у овом филму – неозбиљна прича и озбиљне одлуке ликова, заправо много успешније него спој старе и нове религије.

Едукативни моменат: Главну улогу у овом филму је имала Терпсихора. У грчкој митологији је била муза заштитница плеса. Научили смо нешто ново.

Оцена наставника:

(рецимо да да)

Превара (Hoodwinked 2005) је анимирана бајка о Црвенкапи рађена у крими жанру. Полиција је пронашла Црвенкапу, баку, вука и дрвосечу у сумњивој сцени у бакиној кући и решила је да испита случај. Приче ликова су различите, али опет потврђују једна другу. Карика која их спаја уједно је и кључ ове мистерије коју ће решити жабац налик на старињске детективе, попут Поароа.

Критички осврт: У случају овог цртаћа сам радио наопако: најпре сам гледао наставак, па први део. Тако да ми је анимација била позната, те и даље ми се није дојмила (можда бих изузео неколико успелијих ликова попут полицајца роде), а и знао сам ко је негативац. Опет, морам признати да је режисер Кори Едвардс добро упаковао те сцене које и изгледају и не изгледају тако да је јасно који шумски створ је крив. Иначе ми је прича боља него она у другом делу, свежа, уз сјајне идеје да се бајке повежу са крими причама и да увек књига креће из почетка како који лик прича. Уз солидан хумор ово је врло успео цртаћ.

Едукативни моменат: Већ на почетку овог цртаћа се може чути изрека да не треба судити о књизи преко корица. Мудра изрека и не односи се само на књиге. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може)

Лако Је Критиковати 186

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Превара такође! Капа против зла (Hoodwinked Too! Hood vs. Evil 2011) је цртаћ о Црвенкапи и наставак филма „Превара“ из 2005. Црвенкапа је агент Бироа за срећне завршетке и њен партнер је вук. Међутим, њихови односи нису сјајни и кулминирају баш у најгорем тренутку јер су Биро девастирале свиње, а Црвенкапину баку отела зла вештица која је отела и Ивицу и Марицу. Црвенкапа је кренула у самосталну мисију спасавања, док је мисија вештице да убеди баку да припреми специјалне колаче које дају велику моћ оном ко их поједе. Наиме, вештица и њени савезници кују велике планове да завладају градом.

Критички осврт: Веома ми се допало како су аутори уклопили елементе бајки у савремену причу крими-акционог жанра. Додуше, има ту мотива из различитих жанрова и поджанрова; шпијунских, суперхеројских, борилачких вештина и других и цело то замешатељство је солидно успело. Анимација ми се баш не допада; то је онај тип који више подећа на видео-игру него на цртаћ, али ми се зато хумор допао. Прича није лоша, али далеко је од иновативне. 

Едукативни моменат: Ивица и Марица су на крају били збланути како им то што су појели све колаче није дало више моћи, већ су постали прегојазни. Добили су објашњење да ће се осећати сјајно ако поједу један колач, али да је претеривање лоше. И то јесте тако у исхрани и једно од правила здраве исхране је уравнотеженост. 

Оцена наставника:

(блага и блажена)

Дечак звани Божић (A Boy Called Christmas 2021) је филм рађен према истоименој књизи Мета Хејга. Прича говори о томе како је Деда Мраз започео своју каријеру као дечак. 

Критички осврт: Меги Смит има невероватан шарм и мислим да је добар потез њој поверити улогу приповедача. Њена прича није еуфорично срећна јер има и трагичних момената (а у таквој атмосфери се и одвија), али јесте слатка и некако утешна. Режисер Жил Кенан се није размахао што се тиче специјалних ефеката, узбудљивих сцена и креативне сценографије и у ствари се није размахао ни једним сегментом филма. И поред тога је успео да оствари ефекат и добије један леп мали филм.

Едукативни моменат: Тоби Џоунс је рекао да је немогућност заправо могућност коју још увек не разумемо. Не знам да ли је ово тачно, али звучи добро. 

Оцена наставника:

(врло стабилна)

Тиха ноћ (Silent Night 2021) је црна комедија која се дешава на последњи Божић који ће човечанство прославити. Радња је смештена у кућу Давиде Макензи и Метјуа Гуда који су позвали пријатеље на прославу пре него што ће сви узети смртоносну пилулу. 

Критички осврт: У овом филму жене су доминантни ликови и потпуно владају и драмом и комедијом, свака на свој начин и мушкарци, ма колико год да су добро глумили, у другом су плану. Можда је и режисерка Камиј Грифин солидарно њима дала примат, не знам, али знам да је урадила добар посао и сцене учинила врло ефектним. Добила се једна интересантна драма, која се бави друштвеним темама, али потенцира свакодневни живот и шта је у њему заиста значајно. Поруке су упућене друштву, али фокус је на обичним људима и како се читаво друштво одражава на животе појединаца. Овај филм није једноставан, иако тако изгледа. Морам да похвалим и Камијиног сина Романа Грифина Дејвиса који је таленат за камеру изгледа наследио од својих родитеља и одлично одрадио своју улогу са свега петнаест година. И крај, иако предвидљив, ипак је добар.

Још бих приметио да ова тема (живот у кратком времену пред апокалипсу) изгледа да интригира режисере и већ има неколико филмова који су, попут овог, доста добро урађени, као на пример „Ови последњи сати“ из 2013. и овогодишњи „Како завршава“.

Едукативни моменат: Сопе Дирису је рекао Роману да живот није фер и овај му је на то одбрусио да то кажу људи који не желе да нађу решење. Обојица су били аргументовани, али бих ја за право дао Роману јер је млађи и надам се да ће млађи наћи решење тамо где смо ми тражили изговоре.

Оцена наставника:

(веома јака)

Притајено зло: Добродошли у Ракунград (Resident Evil: Welcome to Raccoon City 2021) је седми наставак „Притајеног зла“. Каја Скоделарио је аутостопом дошла у свој родни град (из наслова) како би упозорила брата полицајца Робија Амела да се ту дешава нешто чудно и опасно. Брат је није схватио озбиљно, али врло брзо ће се уверити да су сви у граду у смртној опасности, а неки већ и увелико мртви, иако ходају наоколо.

Критички осврт: Таман када сам помислио да је са овом франшизом готово још 2016, ево је наново и почиње као злокобна варијанта Бетмена из 1992. И поново се враћамо у Ракунград где је све и почело, али ми је нејасно у ком тренутку је смештена прича ако се осврнем на целу сагу. Овде је прича да је корпорација Амбрела допустила да њен тајни експеримент оде ван контроле, а у оригиналном филму то је био терористички напад који је наједном направио хаос. У том делу радње филм одудара, али у сваком другом се уклапа у франшизу. И овде је у питању адреналински хорор гејмерског типа са јаким женским протагонистом Кајом која је подмлађена верзија Миле Јововић и поквареним антагонистом Нилом Макдоном који је старија верзија Шона Робертса. Зомбији су и у овом делу застрашујући иако немају додатке попут хоботница које излазе из уста. Нејасно ми је и што су ранији режисери то уопште дозволили у својим филмовима. Режисер Јоханес Робертс није дозволио богзна шта у овом филму и то можда и јесте проблем. Он је поновио рад својих претходника у једној сасвим осредњој причи која заправо нема радњу. Целе ноћи протагонисти се вијају тамо и овамо да би разоткрили мистерију које заправо нема. Сваком ко је гледао франшизу јасно је у чему је мистерија, а и онима који нису било је довољно да виде првог зомбија. Цело дело је веома благо, без правих изазова, баш као што то није био ни чудовиштан Нилов облик.

Едукативни моменат: Поголемо чудовиште је средио Аван Тјудор Џогија, који је новајлија у полицији. На почетку приче сви су га исмевали и ниподаштавали баш зато што је новајлија и то и није у реду не само зато што није колегијално, већ и зато што то што је неко почетник не значи истовремено да ништа не зна и ништа не уме. Тај неко увек може да изненади, а наше је да не потцењујемо никога и да свакоме дамо прилику.

Оцена наставника:

(минус)

Затвореници Земље духова (Prisoners of the Ghostland 2021) је постапокалиптични филм у којем је главни херој Николас Кејџ, пљачкаш банке, којег је гувернер Бил Моусли послао у мисију да му врати одбеглу усвојену унуку Софију Бутелу. Бил се обезбедио тако што је обукао Николасу одећу са експлозивним деловима који ће се активирати ако овај не испуни задатак. А да би га испунио, он мора да оде у Земљу духова из које је наводно немогуће отићи.

Критички осврт: Ово би била варијанта „Бекства из Њујорка“ на још апстрактнији начин него што је то приказано у поменутом филму и сасвим у складу са необичним филмовима које режисер Сион Соно прави. Додуше, нисам их гледао много, али ми је остао у сећању „Звезда која шапуће“ из 2015. који је управо такав, чудан. И Николасова глума је била чудна, али у оваквом филму не могу да га кривим. Код оваквих филмова је кључно питање на шта референцирају и ту не видим проблем јер ће свако пронаћи начин да разуме оно што нам Сион поручује. Моје разумевање радње је да људи улажу велики напор да зауставе време и не могу, односно не желе да оду са места које је њихово иако им је ту лоше. Они се грчевито држе традиције јер она пружа зону комфора, иако је јасно да се све креће и да самим тим морају и они. Проблем код овакве радње је што је некако запела у Земљи духова и временом мора да постане монотона, ма колико год сценографија и костими били маштовити, фотографија одлична, а ликови луцидни.

Едукативни моменат: Заробљеници Земље духова су се бојали да ће сутра умрети и зато су свим силама заустављали време. Међутим, када је херој победио гувернера и постало је извесније да ће сутра заправо бити боље, пустили су да време тече. Ово говори у прилог томе да треба да гласамо и учествујемо макар тим делом у политичком животу јер ће наши избори одредити да ли ћемо се плашити сутрашњице или улагати наде у њу.

Оцена наставника:

(заиста на једва)

Девет дана (Nine Days 2021) је драма која се дешава у свету где обитавају умрли и нерођени. Један умрли Винстон Дјук има дужност да интервјуише душе још нерођених и да од њих одабере особу која ће стећи право на живот. Интервјуи и задаци трају девет дана и тада он мора да донесе коначну одлуку, мада се елиминација кандидата дешава све време. Овога пута је његов задатак утолико тежи јер је једна од његових бивших изабраница извршила самоубиство и тиме показала да није била најбоље решење. Некако изгледа као да Винстон тежи да овај пут одабере најјачег, а не најпогоднијег.

Критички осврт: Цео концепт овог филма је интересантан и донекле изгледа оригинално, иако такође изгледа и препознатљиво. Прича је некако тескобна и тужна, свакако необична, тим пре што се бави животом у свету где живота нема. Глумци су добро одабрани и њихове емоције су напросто опипљиве и ово је заиста један добро осмишљен и добро реализован филм. Све похвале.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да имамо среће што смо живи јер су биле много веће шансе (заправо биолошки, не фантастично гледано) да се не родимо него да се родимо. Зато треба тај живот заиста живети и уживати у лепим стварима које га чине. 

Оцена наставника:

(баш та)

Прошле ноћи у Сохоу (Last Night in Soho 2021) је психолошки хорор и последи филм у којем су глумиле Дајана Риг и Маргарет Нолан. Наиме, обе су умрле 2020. Филм је посвећен Дајани, познатој госпођи Пил из „Осветника“ из шездесетих. Томасин Макензи је девојка из малог града која је добила прилику живота: да се школује у Лондону као модни дизајнер. Када је отишла тамо схватила је да јој студентски дом не одговара и изнајмила собу код старе и џангризаве Дајане. Већ исте ноћи је уснила да се обрела у шездесетим, иначе њеној омиљеној декади. Фокус њеног сна је била млада плавуша Ања Тејлор-Џој која жели да оствари каријеру на сцени. Ања је успела да привуче опасног момка Мета Смита који има конекције њој потребне у шоу-бизу и не само да се остварује њен циљ, већ и узбудљива романса са њим. Томасин овај сан инспирише на јави, али јој постаје опсесија и наместо да се посвети сопственој романси са Мајклом Аџаом, који је очигледно заинтересован, она једва чека да заспи. Но, оно што је почело као леп сан, за коју ноћ постаће кошмар.

Критички осврт: Ако занемаримо ситне грешке (попут оне да се Томасин и Дајана нису угушиле од угљен-моноксида током пожара, чак ни закашљале се нису), прича је заиста добра. Она је мудро вођена и има успешне преокрете, а на крају се сви делови уклапају у њу као перфектан мозаик. Истина је да је режисер Едгар Рајт претерао са оним делом када ескалира Томасина параноја. Тај део има своју сврху, али превише је хаотичан или је превише психоделичан или превише дуго траје, ни сам нисам сигуран, али је свакако превише. Са друге стране, неке сцене су баш ефектне, највише она када Дајана, односно Ања, јуре Томасин уз степениште са ножем. Оно што је највећа вредност овог филма, ипак, свакако је прича коју вреди испричати и која и те како има емоцију, довољну да морате да осетите емпатију према несрећној Ањи, односно Дајани. Ликови су ми се углавном допали, посебно Ања, која је лепа, али не и фатална, заправо баш како и треба за њену улогу, као и Мајкл, који није наочит, али је неизмерно симпатичан.

Едукативни моменат: На крају је Дајана схватила нешто што је тужна истина: да она живот какав је имала није желела без обзира што јој је Мет управо говорио супротно. Она је то схватила прекасно, а да не бисмо то схватили и ми, треба да освестимо да колико је важно да знамо шта желимо, толико је значајно да знамо и шта не желимо.

Оцена наставника:

(са некаквим минусом)

Шенг-Чи и легенда о десет прстенова (Shang-Chi and the Legend of the Ten Rings 2021) је још један Марвелов јунак отелотворен у блокбастеру. Симу Љу и Аквафина су пријатељи који раде у хотелском возном парку. Они су задовољни својим послом и пријатељством, као и повременим караоки-вечерима и што се њих тиче то би могло да потраје још дуго времена. Ипак, то није било суђено и Аквафина ће сазнати у једној врло драматичној ситуацији у аутобусу да је њен пријатељ имао врло живописно, заправо невероватно детињство и да има добрих разлога зашто се крије од свог оца Тонија Леунга.

Критички осврт: Режисер Дестин Данијел Кретон нам је пружио праву забаву уз нешто мање хумора и још мање емоција, али уз врло импресивну акцију. Заправо, не сећам се да сам и у једном филму гледао тако прецизну градацију у сценама борбе и пред главног јунака и друге протагонисте су постављани све већи изазови. Сама прича је обична за овај поджанр и има много предвидљивих сцена, али нисам уочио неке веће грешке и недоследности. 

Едукативни моменат: И отац и син у овом филму су погрешили што су кривили један другог, али је Тони ипак погрешио више. Наместо да се посвети својој деци и пружи им леп живот, он је јурио за нечим што не може да има, а то је његова убијена супруга коју је желео да врати из мртвих. Када јуримо за неким својим амбицијама које често могу бити неоствариве, промичу нам ствари и особе око нас које нас нас могу учинити много срећнијим. 

Оцена наставника:

(чак сам помислио да дам и пет)

Веном: Нека буде покољ (Venom: Let There Be Carnage 2021) је такође филм из Марвеловог серијала и наставак филма „Веном“ из 2018. Том Харди је новинар који је успоставио необичну симбиозу са ванземаљцем и практично стекао суперхеројске моћи. Са њим жели да разговара опасан криминалац и психопата Вуди Харелсон и Том заиста одлази у затвор да га обиђе. То ће се показати као лоша одлука јер ће се Вуди заразити, да тако кажем, истом врстом ванземаљца и постаће незаустављив. Његов циљ је да ослободи из добро чуване установе љубав из младости Наоми Харис, која има моћ да испушта звуке изузетне снаге. Своју намеру је испунио, али се ту не зауставља јер нови ванземаљац жели да убије свог родитеља јер га доживљава као претњу, а и Вуди жели да убије Тома јер верује да му је нанео неправду. Час је врло лош за Тома јер су се његов симбионт и он посвађали и одвојили и свако је кренуо својим путем. И обојица су зато врло рањиви.

Критички осврт: Некако ми филмови о Веному нису успели, мада је овај за неколико нијанси бољи од првог. Прича је класична, врло налик многим које сам већ виђао. Хумор је присутан, али се мање-више рециклира сукоб карактера Томовог и његовог симбионта и није баш урнебесан. Акција је добра и режисер Енди Серкис је фино искористио црквено звоно, али не и потенцијале свих својих ликова. И овде, као и у првом делу, имамо нејасне мотиве ликова и обрт у ставу црнопуте Наоми је ничим изазван, а конфликт између Вудија и његовог симбионта недовољно разрађен. Све у свему врло бледо са крајем који је оставио причу да виси негде у ваздуху и веома нејасно је решен. Разумем ја да се прави шлагворт за наставак, али све то изгледа прилично трапаво.

Едукативни моменат: За разлику од Тома, Мишел Вилијамс је умела да наговори Венома да им помогне упућујући му комплименте. Лепа реч и гвоздена врата отвара. 🙂

Оцена наставника:

(минус)

Медлинке (Madelines 2022) је прича о пару научника Парију Шену и Бреји Грант који су изумили времеплов. Бреја (која се у филму зове Медлин) је транспортовала себе у будућност, али је у програму грешком оставила временску петљу. То је имало за последицу да се свакога дана у њиховом дворишту појављује нова Медлин и то неће престати наредних неколико година.

Критички осврт: Идеја и није тако лоша, али реализација је баш слаба. Најпре, прича је осмишљена врло трапаво, тако некако и тече, без много логике, али ни емоција и без много ликова. Радња је испразна и досадна, а крај је збрзан и нејасан. Специјални ефекти су лоши, а ниски буџет није помогао. Лоши су и дијалози, као и сваки покушај (црног) хумора. Лоши су и глумци, односно Пари и Бреја који чак нису успели да ме увере ни да су муж и жена.

Едукативни моменат: Било би добро да неко из будућности може да дође и да нам каже да не чинимо грешке, али тешко да то може да се деси осим у оваквим филмовима. Једино нам преостаје да добро размислимо пре него што нешто учинимо.

Оцена наставника:

(објективна)

Лако Је Критиковати 183

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Смрзнута грозница (Frozen Fever 2015) је кратак филм који се надовезује на цртани хит „Смрзнута“ из 2013. Ледена краљица Елза је желела да приреди својој сестри Ани најлепши рођендан који је имала до сада и желела је да цео дан буде савршен. Међутим, у својој намери није успела јер се – прехладила.

Критички осврт: Пресладак цртаћ, нема шта. Тема је већ излизана, али је лепо реализована.

Едукативни моменат: Елза је желела да направи савршен рођендан за своју сестру и успела је у томе, иако је мислила да је све покварила и да неће успети. За рођендан јој је поклонила пажњу, а то је, заправо, најважније. Једна мудра особа ми је рекла да најлепши поклон који можемо некоме дати је време. 

Оцена наставника:

(са умањеницом)

Еинбо: Дух Амазона (AINBO: Spirit of the Amazon 2021) је прича која прати авантуру младе домороткиње по имену Еинбо (глас позајмила Лола Реј), која, заједно са својим спиритуалним водичима животињским духовима, креће да спаси свој рај у џунгли Амазона од дрвосеча и рудара.

Критички осврт: Нису ми јасна осећања девојчица у вези са смрти маме Куни. Зуми и Еинбо су претрчале смрт жене која им је толико блиска и кренуле у свађу са Атоком. И надаље ми је цртаћ одисао површношћу, пре свега у осећањима, а онда и у мотивацији ликова. Њихови поступци и намере су ми били повремено нејасни и уопште нисам капирао шта Аток жели да учини када је кренуо за Еинбо. А Еинбо је била кренула у потрагу за начином да скине клетву са свог народа и шуме, па је тако стигла у део где живи дуго најављивана и супер моћна Велика Мама (огромна корњача). Најпре што је окружење изгледа пристигло из „Аватара“ (баш као што су и животињски духови пристигли из „Краља лавова“), а онда што је моћна корњача и очигледно мама Амазона право разочарење. Све што је Еинбо добила од ње су упутства, након којих је уследио исцрпљујући успон ка вулкану. Све је то са премало изазова за главне протагонисте, некако испразно и готово сваки део изгледа као део пазла без кога се могло. Разумем ја да режисерски двојац Рихард Клаус и Хосе Зелада није желео насиље у филму, али је ипак све то могло са више узбуђења.

Некако ми је изгледало да ће филм имати везе са угрожавањем тропске области којом се бави, али није добацио даље од мистике, тако да је и тај део остао блед и без еколошких порука. Анимација је тенденциозно преслатка и луткаста, ако изузмемо неке старије чланове и, наравно, главног негативца. Аток чак изгледа, према облику лобање, као наш даљи предак. Мало је тога што могу да похвалим у филму; рецимо преврат, ко је заправо зликовац, што ће можда бити изненађење ако растерећено гледате и не трудите се да претпоставите. 🙂

Едукативни моменат: Када се Еинбо пожалила Куни да су духови водичи заправо шарлатани који јој ни у чему не помажу, ова ју је питала како мисли да нешто научи ако јој они све кажу и покажу. То је добро питање које довољно говори о квалитетном образовању.

Оцена наставника:

(можда чак и мање)

Божић Чарлија Брауна (A Charlie Brown Christmas 1965) је специјал серије о дечаку из наслова. Он је депресиван због празника и пошто је схватио да то није у реду, затражио је помоћ „психијатра“ Луси. Она му је предложила да као терапију режира школску божићну представу. Међутим, терапија није баш била оно чему се Чарли надао.

Критички осврт: Као и сваки цртаћ о Чарлију Брауну и овај је напросто неодољив.

Едукативни моменат: Чарли је набавио јелку која се никоме није допала. Међутим, када су је сви заједничким снагама окитили, испала је врло лепа. То само значи да људима и њиховим изборима треба дати шансу.

Оцена наставника:

(слатка, као и цртаћ што је)

Време је Божића поново, Чарли Браун (It’s Christmastime Again, Charlie Brown 1992) је још један цртаћ о дечаку из кикирики екипе и још један Божић. Филмић говори о томе како су се Чарли и његови другари провели за овај празник.

Критички осврт: Сам назив указује да је ово варијација на тему Божића. Претходно описани филм има мало конзистентнију причу од овог, изненађујуће обрте и лепе поруке. Овај филм просто плени шармом и хумором, тако да су оба успела сваки на свој начин.

Едукативни моменат: Пеперминт Пети се побунила што на Божићној приредби мора да глуми овцу. Марси јој је на то рекла да ниједна улога није мала, ако донесе задовољство публици. Мудра је мала Марси.

Оцена наставника:

(скоро стабилна)

Бетмен: Зла крв (Batman: Bad Blood 2016) је 24. по реду цртаћ из Ди-Сијевог универзума. Бетмен се сукобио са зликовцима, односно прискочио је у помоћ Бетвумен, али је настрадао како би њу спасио и нестао у акцији. Недељама га нема, па је његов костим преузео његов некадашњи помоћник Најтвинг. Бетвумен ће се удружити са њим, али и са малим Робином, као и Бетвингом, како би пронашли Бетмена и стала на пут великој завери која је у вези са нестанком суперхероја.

Критички осврт: Ово је врло озбиљна епизода са истом таквом причом зачињеном породичним интригама, поремећеним односима и нереалним очекивањима. Има ту и згодних цака са часним сестрама које су заправо гарда, али је и свеукупно акција прилично добра, чак донекле и узбудљива. Има мало приче и о толеранцији, с обзиром на то да је Бетвумен наклоњена женском полу. И све је некако дозирано, мада мањкају емоције, без обзира што су протагонисти очврсли суперјунаци.

Едукативни моменат: Бетмен је на крају прихватио да има екипу, иако се био дистанцирао од других суперјунака. Тим ипак може да уради много више од појединца и то је схватио чак и тако моћан и богат суперхерој.

Оцена наставника:

(не баш чиста)

Истребљени (Extinct 2021) је цртаћ о необичним сисарима у облику крофни – фламелсима, који живе на острву и прослављају празник цвећа. Једина сметња су Ед и његова сестра Оп, који увек све покваре. Зато су им ове године фламелси забранили да присуствују овом празнику. Како би повратили углед међу својим сународницима, Ед и Оп су се попели на већу висину угашеног вулкана у потрази за ретким цвећем. И пронашли су један цвет за који се испоставило да је чак и магичан и да је времеплов. Тако су два спадала завршила у будућности и открила да је њихова врста у ствари истребљена. Ту су видели своју шансу да спасу своје племе и постану хероји. Испоставиће се да то ипак није тако лак задатак.

Критички осврт: Ово није лош цртаћ, ако изузмемо крајње класичну поставку, предвидљив ток и стереотипне ликове, без обзира што имају рупу у стомаку. 🙂 Он је ведар, има радњу, честе промене амбијента, динамику и чак је донекле узбудљив. Има и три, четири форе које су успеле, али му генерално мањка хумора и поруке које пружа некако су претрчане. Целокупан утисак је ипак осредњи и оцена четири овде би била баш поклоњена.

Едукативни моменат: Постоје врсте које су истребљене и оне у црвеним књигама имају ознаку EX (енглески: extinct). Када налетите на такву ознаку да знате о каквом статусу врсте се ради.

Оцена наставника:

(више је реална од четворке)

Сејдини последњи дани на Земљи (Sadie’s Last Days on Earth 2016) је филм о девојчици из наслова (глуми је Морган Тејлор Кембел) која се спрема за апокалипсу за коју је открила када је радила истраживање за свој школски научни пројекат. До судњег дана остало је око месец дана и толико и времена да она уради све што је написала на својој листи жеља.

Критички осврт: Овај филм може да се посматра на два начина; или као да ће апокалипса заиста доћи или, што је извесније, да су то само страхови једне тинејџерке да ће остати сама због сопствене интровертности. Свакако је идеја фина, али је врло лоше реализована. Нарација на почетку треба да послужи томе да се упознамо са хероином коју ћемо пратити и њеним окружењем и такав приступ није баш оригиналан, као ни њена листа свега онога што жели да учини до апокалипсе (листа је већ попуњена у „16 жеља“ из 2010. и сличним филмовима). Поменута нарација није ни послужила сврси јер све што смо чули од млађахне Морган могли смо уједно да видимо у наредним сценама. Можда је требало да послужи да се емотивно вежемо за хероину, али у мом случају није упалило јер ме некако није уверила у своје карактерне особине, баш као ни њени пријатељи. Могуће је да су томе допринели и дијалози који су исфорсирано паметни, а и ликови су равни, без емоција тако својственим тинејџерима. Сви су стармали и сви одишу мудрошћу, али не и животношћу, иако је порука филма да треба живети живот као да је крај света за који дан. И та порука је сувише опште место и у контрапункту са мудролијама које смо имали прилике да чујемо како их ликови изговарају. Са друге стране, старији ликови у филму су или незаинтересовани или плитки, тако да све то доприноси неуверљивости, али је већи проблем што су сви превише бледи.

Осим дијалога, режисер Мајкл Ситер је исфорсирао однос између Морган и њене би-еф-еф Кларк Бако и ја до краја нисам успео да схватим у чему је проблем између њих две. Све ми је то личило на оне типичне холивудске разводе када се као разлог помињу непомирљиве разлике у карактерима. Но, њих две су се на крају помириле и заједно са својим новостеченим момцима Манроом Чејмберсом и Рикардом Ојозом скочиле у базен јер последњи захтев на Морганином списку је да буде слободна. Где ћете већу слободу од скакања у базен у одећи? Ипак ту не могу да будем тако строг јер је то можда и једина ствар која ми некако иде уз тинејџерско понашање у овом филму и уједно је највећи изазов постављен пред главну протагонисткињу.

Едукативни моменат: Рикардо је започео реченицу да некада када нешто учинимо то не мора да има сасвим смисла, али ако је исправно… Смисао ће се наћи, довршио бих ја. 🙂

Оцена наставника:

(не знам да ли бих дао плус)

Ескејп рум: Турнир шампиона (Escape Room: Tournament of Champions 2021) је други део филма „Ескејп рум“ из 2019. Логан Милер и Тејлор Расел су двоје преживелих из претходног филма и они желе да раскринкају организацију Минос која прави застрашујуће игре Ескејп рум за богату и перверзну публику. Они проналазе траг да је та организација смештена у Њујорку и одлазе тамо, али су их спремно дочекали и увукли у нову смртоносну игру заједно са преживелима из других игара.

Критички осврт: Режисер Адам Робител је значајно боље започео први него овај филм. Док је у првенцу почетак касније искоришћен за озбиљан преокрет, овде је само чудан. Мастер игре наводно убија своју супругу у маниру ескејп рума и не могу да се не запитам да то ипак није мало превише.

Предвидљивих сцена има, па је тако било јасно да Логан сања у хотелу који се наводно урушава. Но, највећи проблем са филмом је што је практично поновљен први део. Није одмакао ни макац, ако не рачунамо замке које су, па слично виспрене као и претходне. Но, забаван је, студиозан, паметан и напет, макар је такав био до пред крај. Финале филма (назовимо га преокретом) је урушило једну солидну четворку (за једну, можда чак две оцене) јер је сувише неуверљиво и неспретно.

Едукативни моменат: Тејлор је кривила себе што је Логана увукла у причу наново, али јој је Холанд Роден рекла да није крива она, већ организација Минос која се бави криминалом и убијањем људи. Не можемо себе да кривимо за догађаје на које не можемо да утичемо, као што је у овом филму било Логаново страдање, али можемо да се потрудимо да променимо оно што можемо, а то је раскринкавање Миноса. На крају дана постоји изрека која каже: „Боже, дај ми снаге да прихватим оно што не могу да променим, храбрости да променим оно што могу и мудрости да разликујем једно од другога.“

Оцена наставника:

(ту негде)

Стари (Old 2021) је филм инспирисан графичким романом „Куле од песка“ Пјера Оскара Левија и Фредерика Петерса. Брачни пар Гаел Гарсија Бернал и Вики Крипс са двоје деце путују у тропско одмаралиште и то је требало да буде последњи породични одмор пре развода. По савету менаџера одмаралишта Густафа Хамарстена, породица се упутила на једну осамљену и изоловану плажу, заједно са још неким породицама, односно паровима. Испоставиће се да је плажа заправо смртна клопка за све њих.

Критички осврт: Некако су реакције ликова и посебно дијалози на почетку, док се прича захуктавала, звучали и изгледали не баш неприродно, али довољно чудно. Исфорсирани су и у појединим тренуцима нису разумљиви, док у другим су ми изгледали као рецитовање. Касније се то некако унормалило, али је режисер М. Најт Шјамалан сада имао нови изазов, а то је брзо старење. Повремено је то сасвим логично решио, као у случају бебе која се родила, а повремено је грешио, па је Гаелу ослабио вид тако да је постао кратковид, иако је за старење карактеристичнија далековидост. Неуверљиво је решио психичко старење деце и сва је прилика да би њихови карактери ипак требало да личе више на оно што смо видели у филму „Велики“ из 1988. него на ово. Свеједно је све било занимљиво, иако је ликове убацивао и избацивао из сцена како је где већ било погодно, што је одлика лоших филмова. Но, ово није лош филм и лепо је повезао позадинске приче ликова са оним што им се дешавало, а и режија и фотографија су на нивоу професионалца који је фантастичном жанру дао леп допринос и већ има десетак филмова иза себе. Прича је конзистентна, лепо заокружена и свака сцена има смисао, као и сама идеја. Крај је решен солидно, мада је вероватно могло и боље.

Едукативни моменат: Вики је питала зашто им не расту коса и нокти, с обзиром на то да убрзано старе. На то је Кен Ланг рекао да њих чине мртве ћелије, па да не реагују исто као живе. И само делимично је у праву. Стабло длаке јесу мртве ћелије, али њен корен није и одатле расту длаке. Дакле, нема разлога да коса ипак не расте, баш као ни нокти и то је нелогичност у филму.

Оцена наставника:

(солидно)

Невесте из Содоме (The Brides of Sodom 2013) је прича која се дешава у апокалиптичној будућности. Вампири су завладали светом и хране се преосталим људима на планети. Све се мења када се један од вампира ловаца заљуби у свој плен.

Критички осврт: Овај филм је дефинитивно лош, али на некако инфантилан начин. Таква је и прича, дијалози, глума. Као да је филм правио неки тинејџер пун хормона и разноврсних фантазија, а не тридесетпетогодишњи режисер Крип Криперсин. Углавном, све то личи на неку јефтину сапуницу са врло приземним мотивима и преокретима. Та мелодрама се дешава у вампирском свету, а ту се мувају и неки људи, њих троје заправо. Они буквално блеје и имају као неки љубавни троугао који уопште није битан у причи и не труде се да, шта знам, рецимо побегну одатле јер све врви од вампира који хоће да их прикољу. И то су вампири и урадили, али овде је тешко осетити емпатију према било којем лику који је убијен или унесрећен на било који начин. Чак није ни страшно, ни гадно. Крв само шљишти и сви неуверљиво вриште. И сви се шетају у неглижеима, ваљда да би се нагласила еротика и повремено имају секс и то дословно свако са сваким. Ипак, Крип би требало да зна да то не мора обавезно да значи да је направио и узбудљив еротски филм. Филм свакако еротски јесте, а и СФ јер се ту види нека апокалипса и вампири, али је ту и урбана фантастика са вештицама и магијом. И спој те две фантастике баш није најбољи, некако је једна налепљена на другу као да су две ролне филма лепили селотејпом. Крај је изненађујуће добро решен, али ипак то није довољно да подигне оцену.

Иначе су специјални ефекти врло јадни и верујем да неке игрице имају боље, а нису се потрудили ни око мистичне књиге. Изгледа као жврљотина која настане када нам је досадно на неком семинару. Можда је настала тако што су камермани и тонци жврљали док су радили на филму јер довољно је досадан и он.

Едукативни моменат: У овом филму озбиљан је проблем наћи било шта едукативно. Рецимо, протагонисти у филму су завршили трагично јер су веровали на реч Дилану Воксу, иако је патолошки лажов и манипулант. Ми наравно не знамо да ли нас неко лаже, као што не морамо да знамо ни карактерне црте неке личности, али можемо да видимо како се та особа понаша и да наслутимо. Дилан је у филму вампир који је зао и насилан према људима. Не можемо очекивати неку част и поштење од такве особе. 

Оцена наставника:

(и не видим начин како би могло бити више)

Лако Је Критиковати 179

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Жене-мачке са Месеца (Cat-Women of the Moon 1953) је филм који се дешава у будућности и прати авантуру посаде ракете која се запутила на Месец. Они ће тамо открити ванземаљке које имају рђаве намере.

Критички осврт: У неколико старињских филмова сам приметио ту решеност режисера да се одмах пређе на ствар; нема ту неке припреме, већ су астронаути одмах на путу запети као ракете и одмах у пушки (или беше обрнуто) хрле ка авантури. И то је сасвим у реду, наравно, али некако не изгледа у реду да трпе притисак гравитације док су увелико у свемиру (што се види кроз њихов прозор). Мислим, у реду је док полећу, али су тада још увек у атмосфери. И увек ми је у тим филмовима било фасцинантно колико се маши у процени простора; споља, то је ипак ракета, али унутра је баш комфорно и има места да се направи један омањи сајам књига. А када су шеткали по Месецу чуло су шушкање материјала од којих су им одела сачињена… Тих детаља има заиста много и свака сцена је спорна, али главна лудорија почиње на Месецу где откривају врло маштовит екосистем. То, опет, не могу баш да замерим с обзиром на то да је Жил Верн пронашао нешто слично и у „средишту Земље“. На крају крајева, машта у научно фантастичном жанру је врло значајна, а у оваквом филму претерана машта и опростива. Додуше, у научној фантастици треба да буде и нешто науке, али овај филм је изузетан и по томе што је свака активност приказана или изречена управо супротна научној мисли. Сони Тафтс је додирнуо пепео из металног горионика и према хладноћи установио да ту ватра није горела столећима?!? Но, највећи проблем ове приче је што је буквално смандрљана, са збрзаним, али врло интензивним романтичним драмама. Ту је и некакав љубавни троугао који се нејасно завршио и све је толико површно и без икаквог удубљивања да је, чак и за период када је настао, филм врло плитак.

Глумци су симпатични, али нису баш били на нивоу задатка. Мари Виндзор је уносила драму чак и тамо где јој место није, а мушкарци су били готово без емоција, чак и када су открили град на Месецу. Другим речима, овај филм ни у чему није добар, ни у идеји, ни у разради, ни у глуми, а чак и (ничим изазван) плес Жена-мачки је далеко од импресивног.

Едукативни моменат: Један од астронаута је закључио да ако у пећини на Месецу има кисеоника, мора бити и живота. У ствари, обрнуто је. Живот на Земљи је пре неколико милијарди година створио кисеоник. Тај гас је у атмосфери настао као последица фотосинтезе. Зато астробиолози њиховим техникама траже планету са кисеоником јер је то сигуран знак да ће таква планета бити и насељена.

Оцена наставника:

(мада може и један)

Дан када се свет завршио (Day the World Ended 1955) је постапокалиптични филм који прати судбину неколико преживелих људи након нуклеарног рата.

Критички осврт: Режисер Роџер Корман и сценариста Лу Русоф мудро су осмислили овај филм. Имају смислену окосницу радње у коју су убацили живописне ликове различитих карактера (хероја, лепотицу, капетана, негативца, лошу девојку, сметењака) међу којима се дешава некакав љубавни четвороугао чисто да би се дешавало још нешто. То се све уклопило у главну причу и дало на драматици јер су сада протагонисти имали претњу и споља и изнутра; ово друго у лику Луа који је (осим што је сценариста, још је и) класичан хохштаплер. Још једна мудрост је што је Роџер уносио само оне специјалне ефекте које је могао да приушти. Остале је мање-више вешто скривао, а ликови су их описивали. Мајсторство је када је Пол Берч причао Ричарду Денингу о експериментима са зрачењем и животињама и пошто је у питању тајни експеримент није могао да их фотка, али је могао да их – нацрта. Тако да су цртежи четвороруких мајмуна послужили, али је за мутираног човека Роџер ипак морао мало и да се потруди.

Но, колико год да је филм мудро осмишљен, врло трапаво је реализован. Сегмент у којем је Роџер баш омануо су емоције. Сувише су површне и врло често изостаје очекивана реакција лика на неку нову ситуацију. Такође, Роџер ипак није мислио на све, па је тако Пол објаснио да залиха хране баш и нема за све придошле, али нико од ликова није показао да је гладан и сви су увек били у чистим и новим тоалетама, посебно Адел Џергенс. Но, на те нелогичности бих могао и да зажмурим, али изостанак емоција је баш видан и баш снижава квалитет, а ни дијалози нису баш на висини.

Едукативни моменат: Овај филм почиње крајем, а завршава се почетком и то је врло интересантна форица. Ми можемо да је тумачимо и тако да након неке катастрофе (за нас лично) може да уследи и нов почетак, ако смо након пада устали, а из самог пада и нешто научили.

Оцена наставника:

(плус)

Како се завршава (How It Ends 2021) је прича о девојци Зои Листер-Џоунс која очекује (као и сви остали) да метеор удари у Земљу и уништи човечанство. Људи су прихватили своју судбину и овај дан користе да раде нешто што су одувек желели, а Зои лута са замишљеном млађом верзијом себе Кејли Спејни, коју само данас и сви други могу да виде, виђа се са блиским људима и говори им оно што јој је на срцу.

Критички осврт: Најбољи опис овог филма је да је луцкаст и такве су некакве и форе. Неке су баш успеле попут оне када Бредли Витфорд, Зоин филмски отац, тражи од ње да му пребаци негативну енергију. И остали ликови које Зои среће су живописни, неуобичајени и разговори са њима су интересантни, мада је луцидност исфорсирана. И иако ме нису дотакле емоције у овом филму, свакако их има и разумем смисао целог Зоиног путовања. Интересантно, лепо и лагано, те свакако необично.

Едукативни моменат: Зои је девојка која је несрећна у љубави јер је прихватала везе само зато што су момци показали да им се свиђа. То је дефинисала тако да је „навучена на љубав“. Током овог последњег дана морала је да научи да воли и себе и што је такође важно – да научи да живи сама са собом. То је предуслов да бисмо могли да волимо друге и, што је важније, да разумемо да смо вредни љубави.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија)

Деца кукуруза V: Поља ужаса (Children of the Corn V: Fields of Terror 1998) је пети филм у саги „Деца кукуруза“. Четворо младих су се обрели у варошици Дивинити Фолс како би се срели са двоје пријатеља који се нису појавили. Тамо их је задесила саобраћајна несрећа, не драматична, али довољна да морају да остану. Једна од њих Стејси Галина схватиће да јој је ту брат Дејв Бузота, кога је давно напустила. Он је сада члан секте коју чине деца и у опасности је. Она и њени пријатељи ће покушати да му помогну, али то значи и битку са мрачним силама.

Критички осврт: Овај филм је у потпуном хаосу. Он додуше прати нит приче претходних наставака, али не прати самог себе и мени је било јако тешко да пропратим шта се ту дешава. Ликови се појављују и нестају, једна бежи од моторне тестере, док други на пар метара поправља кола, док се трећа одлучује на самоубиство… На почетку филма видимо сву моћ коју има тада мајушни Адам Вајли, али она, ма колико импресивна била, обесмишљава сваку даљу акцију. Но, она се све време дешава, мада се некада и не дешава и све време остаје питање зашто деца касапе једне, али не и друге. Све је нејасно и толико погодно да прича не да има рупа, већ изгледа попут кратерима прекривена површина Месеца. Протагонисти имају неке своје личне приче, које су могле да објасне неке њихове одлуке и да се тиме закрпе макар неке од тих рупа, али је проблем што ми нисмо сазнали ниједну од њих, осим Стејсине. Односи између ликова су сапуњави и ту се виде неке несрећне љубави у зачетку, али то некако није разрађено. Све је лоше, а чак и оно што је могло да испадне добро напросто није. Сцена са Дејвидом Карадином је обећавала и могла је да буде антологијска, али се претворила у дубиозу.

Едукативни моменат: Стејси је на прави начин протумачила текст који јој је филмски брат написао и схватила је да му је потребна помоћ. Текст увек треба читати са разумевањем и тако ћемо уочити све оно важно што нам поручује.

Оцена наставника:

(извесна је била готово од почетка)

Запоседнутост Хане Грејс (The Possession of Hannah Grace 2018) је филм о Шеј Мичел која се лечи од болести зависности и, како би се заокупила активностима и спречила себе да размишља о алкохолу и дрогама, пронашла је морбидан посао као асистент у мртвачници током ноћи. Врло брзо по добијању посла пристиже јој леш Хане Грејс (глуми је Кирби Џонсон), девојке која је умрла током егзорцизма. Шеј ће постати јасно да егзоцизам није успео и да Хана не само да није мртва, већ је и врло опасна по све њих у ноћној смени.

Критички осврт: Овај хорор је прилично гадан, а режисер Дидерик ван Ројен се баш потрудио да буде такав. Сместио је Шеј у мртвачницу саму и током ноћи, а онда је пристигао леш који то у ствари није. Да све буде још грђе, Шеј има халуцинације јер је лечени алкохоличар и таблетоман. Простор у филму је, наравно, клаустрофобичан, а опремљен је врло хладно, пословно, уз црне и сиве тонове и уз повремено црвено осветљење. И све време је Шеј некако близу леша, који је унакажен, те све време чекате да је зграби. Наместо тога, дешавају се неке друге тешко објашњиве ствари, али једнако страхотне, попут отварања вратанаца бокса у којем је Кирби смештена. Кадрови су одлични и сваки некако умањује видокруг потенцијалне жртве, што додатно застрашује. Што се тиче саме страве и ужаса, Дидерик је доктор наука. Међутим, што се тиче саме приче није ни близу дипломског. Прича постоји, али делује празњикаво. Океј, Шеј је ту где јесте због својих проблема (који су исфорсирани и претрчани јер очигледно Дидерик није хтео да се бави, већ само послужи њима) и ту је и Кирби, односно шта је већ од ње остало. Да је Дидерик мало боље разрадио ликове, посебно Шеј (јер она све то и носи, ако ћемо право), верујем да би ефекат био много бољи. На крају крајева, могућа је била прича и о Кирби, која је такође изостала. Луј Хертам је добар моменат овог филма јер даје смисао, али његово појављивање није много помогло самој радњи и упитно је да ли радње у овом филму уопште има, а о мистерији не треба ни причати. У неком другом филму то би имало оправдања, али у овом све је напросто наштеловано на хорор и све му је подређено. Тако постављено, изгледа као сувише лако решење за филм, који је обећавао јер је имао другачији приступ у односу на већ виђене варијанте егзорцизма (таквим, класичним кадром филм и почиње и у првој сцени се завршава). На крају остаје сасвим непознато како је Шеј надјачала Кирби, што је у филму и Луј поставио као питање.

Едукативни моменат: Ник Тјун је рекао како је могао да буде искрен према другима тек када је постао искрен према себи. Мудар је Ник, ако ћемо искрено. 🙂

Оцена наставника:

(врло, врло бледа)

Краљевство: Ашин-Чон (킹덤: 아신전 2021) је специјал јужнокорејске серије „Краљевство“. Радња је смештена у средњи век у замишљено азијско краљевство које је у сталној опасности од Јапана. И као да то није довољно, кланови те државе се међусобно крве, те долази до покоља који би могли да угрозе одбрану земље. Главешине војске зато у политичким маневрима жртвују једно погранично село и све његове становнике, али је једна девојчица ипак преживела. Она постаје слушкиња и шпијун и све што је потребно војницима, али ће као одрасла открити да је заведена и преварена и њена освета ће бити страшна; тим пре што она познаје један цвет који мртве враћа у живот.

Критички осврт: У уводној нарацији појављује се гомила неких назива неких народа и заиста нисам успео да пропратим, а није ме филм још увек заинтересовао (није ни почео, ако ћемо право) да бих крстарио нетом и истраживао. Но, некако сам веровао да ћу похватати кроз филм и он заиста и нуди врло јасне друштвене односе тог доба, па чак и добру дозу политике. Но, то није једино што филм нуди; ту је прича која плени, врло ефектни, визуелно дојмљиви кадрови (специфични за Азијате) и прилично солидни специјални ефекти. Још једна карактеристика филма је да је врло насилан и да ту зомбији чак и нису толико застрашујући као што јесу ствари које су живи чинили живима. Најстрашнија сцена је када главна протагонисткиња Јун Џи-хјун проналази свог филмског оца Кима Рвеа Хаа у заробљеништву, како су га већ казнили. У ствари, сва дешавања од тог тренутка постају страшнија, укључујући и Јунину освету која је једнако брутална колико и величанствена. Она заиста изгледа као каква богиња освете и цео тај део је готово митолошки урађен. Још једна похвала филму је и да може да се прати без претходно одгледане серије, а верујем да ће заинтересовати оне који је нису гледали да то ипак учине.

Едукативни моменат: Као мала, Јун је молила за освету (због смрти свог оца) војнике, али је на крају дошла до тога да мора да се освети сама. И успела је. Ми не треба да се светимо, то је сигурно, али ни да чекамо да нам наше прохтеве решавају други.

Оцена наставника:

(без сваке сумње)

Дрмање (Jolt 2021) је филм о девојци Кејт Бекинсејл која има поремећај у понашању и невероватно кратак фитиљ, те је врло склона да повреди било кога у својој близини. Њен психијатар Стенли Тучи јој је обезбедио направу која јој шаље струјне ударе и тако је умирује. Такође ју је саветовао да пронађе љубавну везу и она заиста и проналази веома финог Џаја Кортнија, који је рачуновођа. Кејт се много заљубила, али је већ следеће вече сазнала да је он убијен. Зато је решена да пронађе његове убице и уништи их. Неће је спречити ни када схвати да су у његово убиство умешани врло моћни људи.

Критички осврт: Ово би био један сасвим необичан кримић и уједно сасвим успешно дело где је чак и јурњава колима занимљива. Хумор је добар, врло необичан и са шмеком сарказма. Посебно ми се дојмила сцена у болници где Кејт бежи од Лаверн Кокс, што је пропраћено одличном музиком. А тек шта је уследило у одељку за бебе, потпуна је лудница. 🙂 Ипак, филм има и слабих страна, па преокрет уопште није изненађење, осим умешаности једне особе (да не откривам и то која је, па да баш све буде предвидљиво). Упркос томе вредно је гледања.

Едукативни моменат: Кејт је рекла како има вишак кортизола, што је узрок њеног импулсивног и насилног понашања. Кортизол је кортикостероидни хормон који настаје у кори надбубрежне жлезде. Често се назива „хормон стреса“ јер учествује у одговору организма на стрес. У филму који није СФ, вишак овог хормона не би нас претворио у суперјаке борце, већ би вероватно био „окидач“ за низ здравствених тегоба, попут срчаних и гојазности.

Оцена наставника:

(или ипак четири?)

Крстарење џунглом (Jungle Cruise 2021) је филм инспирисан атракцијом у Дизниленду истог назива. Радња је смештена у 1916. и тада прогресивна авантуристкиња Емили Блант жели да у џунгли Амазона пронађе посебан цвет који лечи све болести, а према легенди коју је слушала од свог оца. Са њом креће и њен нежни брат Џек Вајтхол, а да би стигли до жељеног места унајмљују преваранта Двејна Џонсона. Међутим, готово од почетка мисије их гања немачки аристократа Џеси Племонс у подморници који такође жели цвет. Но, он није једини проблем који ће имати у вратоломном крстарењу.

Критички осврт: Морам да приметим да је ово технички одлично одрађен блокбастер. Режисер Жауме Колет-Сера је укрстио две добре франшизе „Индијану Џоунса“ и „Пирате са Кариба“, „позајмио“ дрво из „Аватара“, добро дозирао фантазију, акцију, авантуру и романсу, додао хумор и тек прстохват едукације и добио дело које је забавно и вредно да се на њега утроши биоскопска карта и нешто више од два сата гледања. Не могу да нађем неку јачу грешку, нити ману овом филму, осим што сигурно нема оригиналну идеју и реализацију. Посебно бих поменуо флешбек који има Двејн док прича причу Емили јер је сјајно одрађен и у који је исто тако сјајно уклопљена нумера Металике.

Едукативни моменат: Емили је желела да помогне целом свету, али је на крају помогла само Двејну. Но, и помоћ једној особи је такође велико дело, тако да треба да будемо као Емили.

Оцена наставника:

(хајде нека буде)

Напред, Тинејџери Титани! Гледајте Свемирски баскет (Teen Titans Go! See Space Jam 2021) је практично филм у филму. Ванземаљци из „Свемирског баскета“ су дошли код Тинејџера Титана да заједно одгледају „Свемирски баскет“ њер се њима у свемирском броду видео-рекордер покварио. Млади Титани су то одушевљено прихватили, осим Робина, те сада сви заједно гледамо „Баскет“ уз коментаре Титана.

Критички осврт: Добра је идеја да се у години када је премијерно приказивање новог дела „Свемирског баскета“ присетимо старог или за оне који нису гледали да погледају. У сваком случају, добра или не, идеја је заиста оригинална и то морам да похвалим. Има ту и комичних дешавања око филма, са самим Титанима и ванземаљцима, али далеко је то од урнебесног. Тај хумор није много побегао оном приказаном у филму снимљеном пре више од четврт века.

Едукативни моменат: Наравно да су Титани погрешили јер су били сувише лаковерни. У реду је бити дарежљив и дружељубив, али не треба претеривати, посебно када су у питању особе (или ванземаљци) које не познајемо.

Оцена наставника:

(негде се ту врти)

Ловац на тролове: Уздизање Титана (Trollhunters: Rise of the Titans 2021) је филмско финале франшизе „Приче из Аркадије“ која се састоји из три цртане серије. Чаробнице које господаре ватром и ледом (из тзв. Реда Аркане) успеле су да се домогну треће, која господари животом и да је потчине својој вољи. Њихова намера је да пробуде Титане који ће уништити свет, како би све почеле од почетка и без – људи. Једини који им може стати на пут је Џим, ловац на тролове, али је остао без моћи пошто је његова амајлија (која потиче од чаробњака Мерлина) уништена. Но, он није сам, већ су његови пријатељи и савезници, од којих неких имају и чаробне моћи, док су други ванземаљци и добри тролови.

Критички осврт: Нисам гледао серију, али филм може да се прати са тим да не знам раније приче ликова које очигледно јесу разрађене. У сваком случају су врло разнородни ликови и живописни јер је овде укрштена научна и епска фантастика. Сам филм је прединамичан, крцат вратоломним авантурама и врло маштовит.

Едукативни моменат: У подстицајном говору пред битку могло се чути и да је осећај терета који имамо заправо осећај сврхе који нас диже у висине. Када тако размишљамо о проблемима и обавезама, онда изгледају подношљивије. Тим пре што ми не морамо да се боримо са сто метара високим ватреним титаном и да спашавамо свет. 🙂

Оцена наставника:

(са огромним плусем)

Лако Је Критиковати 174

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кисеоник (Oxygène 2021) је СФ на француском језику. Мелани Лоран се буди у криогенској комори и схвата да је затворена ту и да јој понестаје кисеоника. Она покушава да се спаси из овог клаустрофобичног простора, али је отежавајућа околност што има амнезију. Ипак, уз помоћ Мила, вештачке интелигенције која јој стоји на располагању, почеће да открива ко је и како се ту нашла. 

Критички осврт: Прича је сасвим фина и иако је у доброј мери предвидљива, заокружује се на крају и добија неки смисао. Мелани је имала тежак задатак да држи пажњу публике у врло ограниченом простору и то је и урадила макар у мом случају, пре свега захваљујући доброј глуми.

Едукативни моменат: Мелани је успела много тога да сазна и о себи и о ситуацији у којој се нашла у врло скученом простору и са Милом и још понеким саговорником као јединим ресурсима, те све то за врло кратко време, нешто дужим од сата. Учење и са скромним средствима може бити врло ефикасно, ако умемо да учимо.

Оцена наставника:

(ту негде се врти)

Армија мртвих (Army of the Dead 2021) је хорор који је погодио Лас Вегас. Наиме, војни експеримент је пошао по злу и практично су сви житељи овог града, као и бројни туристи, постали зомбији. Влада САД је одлучила да баци нуклеарну бомбу на град, око којег је постављена привремена ограда. Док се то још није десило, богати Хиројуки Санада је унајмио Дејва Батисту да из Вегаса узме милионе, заједно са тимом људи које одабере. Силан новац се налази у великом и добро чуваном сефу, па је један од чланова био и чувени обијач Матијас Швајгхефер. Читава акција је добро осмишљена, али ће ипак кренути лоше и попримити нежељени ток.

Критички осврт: Овај филм је најављен као један од хитова хорора 2021. и имао сам очекивања која су тек делимично испуњена. Рецимо, заплет је истоветан оном у корејском „Полуострву“ снимљеном годину дана раније. Драматично-патетичне сцене трају исувише дуго, мада неког оправдања имају. Међутим, допада ми се како је решена ситуација са Лас Вегасом у уводу филма и пре свега главни протагониста Дејв, који је заиста баја. И остатак екипе није лош, мада су ликови, иако живописни, ипак стереотипни. Сама прича је акција и атмосфера јесте напета, али се главни окршај дешава практично при крају филма. Но, разочарао није, баш као ни цела прича. Јесте предвидљива, али нема празног хода и има духовитих детаља (рецимо када Тиг Нотаро брише крв са шофершајбне хеликоптера како би видела атомску бомбу која пролеће у супротном смеру), посебно када су укључене и музичке нумере. Ту је и моја омиљена „Зомби“ од Кренбериса. И дефинитивно морам да похвалим крај који је решен маестрално. Ретко у којем филму хорор жанра је крај тако ефектан. Још да додам да су маске зомбија осредње, а такви су и специјални ефекти. У пар наврата се види анимација.

Едукативни моменат: Дејв је разлучио шта жели, а то је да отвори ресторанчић у којем ће правити сендвиче и ролнице од јастога и да изглади односе са филмском кћерком Елом Пернел. За то му нису били потребни милиони, нити да излаже свој живот и животе пријатеља ризику. Некада имамо велике прохтеве, иако оно што суштински желимо можемо да остваримо уз много мање средстава и уз нешто више труда.

Оцена наставника:

(минус)

Мртви тупани (Dead Dicks 2019) је филм о девојци Џилијан Харис која је добила посао у другом граду. Проблем је што то мора да каже старијем брату Хестону Хорвину јер је он психијатријски случај и некако се подразумева да она мора да води рачуна о њему. Испоставиће се да је баш тренутак када мора да му се посвети више него икад јер се њему дешавају крајње чудесне, натприродне ствари.

Критички осврт: Радња је заиста непредвидљива; нејасно је ка чему води, иако су режисери Ли Паула Шпрингер и Крис Бавота давали неке наговештаје попут заборављене исечене ноге леша у купатилу. Идеја је интересантна, а уз радњу и приче из прошлости ликова, лако може да референцира на многе животне теме, пре свих на породичне односе и колико су они заиста обавезујући. Глумци су добро обавили свој посао; можда Хестон ипак нешто боље од Џилијан, али свакако су били на нивоу задатка. Мотиви Мета Киза ми нису увек били најјаснији, али фора са његовом клиничком смрти је баш добра. Свакако прича има неки свој ток и логику и не могу да кажем да је лоша, напротив. Уз то, треба имати на уму да је филм очито нискобуџетни, а опет је добар, што је увек за поштовање.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи како је тешко направити промене и Хестон, колико год пута да се наново рађао, остајајо је исти. Џилијан није веровала да може да промени свој живот и заиста оде на други посао у други град. У ствари није могла да напусти брата. Свака новина ће нам нешто одузети, али ћемо њоме нешто и добити; Џилијан прилику за другачији живот у којем ће напокон моћи да се посвети себи. Свакако тако морамо посматрати промене; не само кроз оно што губимо, већ и кроз оно што добијамо.

Оцена наставника:

(веома јака)

Бесконачни (Infinite 2021) је филм чији је сценарио базиран на причи Тода Стајна, а која је опет адаптација романа Ерика Мајкранца „Реинкарнационистички радови“ из 2009. Филм полази од тога да се реинкарнација дешава и да тек стотињак људи може да се сети својих претходних живота. И не само то, већ да задрже све вештине и знања која су стекли. Један од њих Чуетел Еџиофор ово не посматра као дар, већ проклетство и жели да заврши ову бесконачну траку живота. Зато је изумео посебно јаје које има снагу да уништи сав живи свет на Земљи. Међутим, други бесмртници су му отели ту застрашујућу технику, односно конкретно Дилан О’Брајен и сакрио је пре него што је умро. Дилан се реинкарнирао у Марка Волберга, који се, пак, својих прошлих живота не сећа. Зато је мисија и добрих и лоших бесмртника да поврате сећање Марку и докопају се јајета пре оне друге стране.

Критички осврт: Ево како изгледа хибрид „Горштака“ и „Икс-људи“ у сценографији „Црног пантера“ и уз нешто ефеката из „Матрикса“. Но, не кажем да је лоша идеја, напротив, макар док није дошло до претеривања (дигитални меци који узимају душу људима су одвећ превише). Филм има врло добру акцију којој је све подређено, па чак и логика. Ако изузмемо неизбежне „Рамбо – форе“ где протагонисти убијају гомиле обучених војника из непосредне близине, без обзира на врло озбиљне повреде, логичких грешака – мањих и већих – има још. Софи Куксон је у својој не баш сигурној глуми саопштила Марку како припада парцији бесмртника који желе да оставе свет бољим него што је био. Само сцену пре тога буквално је оставила улицу са масакрираним полицијским одредом. Некако се тон и слика не слажу у том сегменту. Када је Чуетел (који има изузетну физиономију) узео из Дилановог тела фамозно јаје, оно није било запрљано никаквом крвљу или другим ткивом. Океј, тело му је било замрзнуто, али опет, некако не изгледа уверљиво. Но, све је то ипак ситно у односу на акцију која је за више степени превазишла ниво „Чарлијевих анђела“ с почетка миленијума. Општи утисак је да је режисер Антоан Фукуа склон претеривању у свему (и у СФ и у акционом делу) и то је највећа замерка, али је макар забавно.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да је сваки људски живот прилика за унапређење, без обзира да ли реинкарнација постоји или не – додао бих ја.

Оцена наставника:

(могла би да буде и тројка)

Несвети (The Unholy 2021) је филм рађен према роману „Светилиште“ из 1983. Џејмса Херберта. Џефри Дин Морган је новинар нарушене репутације који трчи за сензацијама. Једна од таквих искрсла је у варошици крај Бостона, али се испоставило да прича није довољно добра. Међутим, тада налеће на глувонему девојку Крикет Браун, која је наводно вођена божанском руком и у стању је да чини чуда. Зато је остао у том месту како би пропратио дешавања, а уједно добио ексклузиву и наново вратио своје позиције виђенијег новинара. Испоставиће се да ће његов задатак постати значајно озбиљнији.

Критички осврт: И овај хорор је најављен ове године као један од „топ“ хорора, а заправо и није тако топ. Сувише је оних општих сцена које вас плаше уз изненадни јак звук, а практично су све предвидљиве. Сама идеја уопште није лоша и ликови су добро одабрани, а и глумци. Међутим, реализација је заиста осредња. Оно што је ипак мало „чупа“ је што је режисер Еван Спилиотопулос приказао две стране цркве; правоверну коју представљају Диого Моргадо и Вилијам Садлер и популистичку, која води политику, продаје сувенире и жели да допре до што више верника без обзира на све, а коју представља бискуп Кери Елвес. Чини ми се да је Еван ту добро поентирао да права вера не подразумева обавезно и божје људе; на крају крајева главни протагониста није ни верник, ни безгрешан, али се показао исправан.

Едукативни моменат: Када је бискуп Кери питао Џефрија зашто жели да обелодани да Крикет ипак не проповеда реч Дјеве Марије, већ ђавола и тако упропасти све, чак и сопствене интересе, Џефри је одговорио зато што је то истина. Истина је ипак испред сваког личног интереса.

Оцена наставника:

(баш, баш минус)

Ноћ демона (Night of the Demon 1957) је филм рађен према краткој причи „Позивање руна“ из 1911. писца М.Р. Џејмса. Дејна Ендруз је професор из Америке који је пристигао у Британију на конференцију где је требало да његов колега Морис Денам раскринка мистични култ Нила Макгиниса, али је затекао вест да је Морис погинуо под чудним сплетом околности. Морисова нећака Пеги Каминс, као и Морисове колеге, убеђени су да су натприродне силе на снази, али не и Дејна. Мишљење му неће променити чак ни Нилова најава да је он следећа жртва и да га очекује смрт за три дана.

Критички осврт: Одмах смо имали прилике да видимо чудовиште, малтене у првој сцени. Нема ми ту шта да се питамо са чиме ће се протагонисти суочавати. Чудовиште је смешно (а какво другачије у време када је сниман филм), али су сцене изненађујуће застрашујуће. Сами кадрови шуме ноћу и како демон напада прилично су успешни. Оно што је мање успешно је прича. Начелно она није лоша и свакако има идеју и заокружена је, али је некако неразрађена и површна. Заправо, она тиме одише. Када су се Дејна и Пеги договарали када да се виде, он ју је позвао у хотел, али није рекао који. Када су хипнотисали Брајана Вајлда, говорили су му чији глас да слуша и он је то чинио, иако није могао да зна Дејну и друге професоре по имену (до тада је био кататоничан, без реакција). Такође, мотиви ликова су врло дискутабилни; не само Нилови (и зашто је забога на крају отео Пеги), већ и његове филмске мајке Атен Сејлер. И, можда је то и највећи проблем, овом филму недостаје драме, што је помало чудно, с обзиром на то да је црно-бели и да су тада много више драмили. Свеједно, утисак је прилично млак.  

Едукативни моменат: Дејна није желео да прихвати гласине и празноверја већ научне доказе. Иако је на крају морао да то ипак учини, треба имати на уму да није грешио; јер ово је ипак фантастични филм, а у реалном животу демони не постоје.

Оцена наставника:

(минус)

Зли цртаћи (Evil Toons 1992) је филм о четири девојке које су унајмљене да очисте кућу пре него што се нови станари уселе. План је да остану у кући током викенда и оне су дан провеле у чишћењу, а увече им је на врата дошао Дејвид Карадин са неочекиваном пошиљком. Иако нису знале за кога је пакет оне су га отвориле и виделе морбидно дизајнирану књигу. Књига је исписана на латинском, који само Моник Габријела разуме, па је својим другарицама читала наглас. То је била грешка јер је прочитала враџбину која је оживела нацртаног демона.

Критички осврт: Иако је настао почетком деведесетих, филм има више шмек осамдесетих, али би био лош и у тој декади. Режисер Фред Олен Реј нам је, након уводне сцене са Дејвидом, представио четири расне лепотице, а врло брзо их је и разголитио. И надао се да ће му то продати филм јер апсолутно ништа друго не може, а понајмање глума и дијалози. И при томе није се обазирао колико има смисла да Медисон Стоун изводи стриптиз пред својим колегиницама и евентуално другарицама, само је битно било да се скине. Медисон то очигледно није био проблем, а изгледа да је у неким другим филмовима изводила и штошта радикалније. Ово би више био еротиски филм или „цртаћи“ за старије (буквално).

Главне протагонисткиње јесу старије и све време помињу да су у школи, а очигледно нису. У време снимања филма Барбара Дер, Моник и Дон Доу (који је члан школског рагби тима) имали су око тридесет година, а поменута Медисон тек пар година мање. Но, то је миноран проблем у филму у односу на квалитет којег нема ни у траговима. Нема ни приче, логике, а ни хумора, иако неки покушаји постоје да овог потоњег буде.

Едукативни моменат: Девојке су кренуле да чисте од подрума јер им је то било најомраженије место, па да га првог пребрину. Ето савета како да се ради посао.

Оцена наставника:

(а чита се нула)

Супер ја (超级的我 2019) је кинески филм о момку Дарену Вангу који покушава да пише сценарије и тако заради неки новац, али не може да се фокусира већ много месеци јер има застрашујуће ноћне море. Зато живи практично као бескућник са никаквим могућностима да чак купи и храну. Међутим, у једном тренутку ће успети да материјализује своје снове и да из њих дограби драгоцености и да их пренесе у стваран свет. Временом постаје све вештији и све бољи у контролисању свог сна, а драгоцености постају све веће. Од сиромашка Дарен постаје мултимилионер. Мећутим, ствари никада нису тако лагане, посебно оне са друге стране стварног.

Критички осврт: Већ у првих петнаест минута филм ми се допао; некако је обећавао да ће бити маштовит, а заиста је комичан. Касније се сензибилитет филма мења у значајно озбиљнији, али свеједно и тада држи пажњу. Посебно ми се допао главни јунак Дарен. И његова трансформација је заиста добра; донекле личи на оне америчке „Пепељуге“, али је урађена са много више шмека. Наравно, оно што се очекивало је да млађани Дарен почне да плаћа цену за оно што је добио, само је било питање како ће то изгледати. И финале је оправдало очекивања, уз сасвим добру акцију коју прате солидни специјални ефекти. Кинези воле мало да претерују са моралним подукама и то је и овде случај и свакако би било боље да су се фокусирали на једну или пар мудрих, али добро. Финална сцена је ипак опште место, но некако ефектна. Ово је филм са фином идејом, разрађеном радњом, одличном глумом и уз неке корекције (попут контраховања развучених делова), био би на добром путу да буде респектабилно дело фантастике.

Едукативни моменат: Сонг Ћа је рекла како на крају сваке приче смо награђени или успехом или искуством. Заиста добар начин на гледање на ствари, чак и када формално нисмо победили.

Оцена наставника:

(још мало јој треба да буде сјајна)

Будни (Awake 2021) је филм о необичној апокалипси: људи су наједном престали да спавају. То је пропраћено свим тегобама које доживљава организам лишен сна и људи почињу да се понашају ирационално и насилно. Прича прати судбину самохране мајке Џине Родригез, чија је филмска кћерка јединствена по томе што може да спава.

Критички осврт: Идеја за филм је одлична, а реализација је солидна. Филм јесте напет и динамичан, а режисер Марк Расо је стављао обећавајуће изазове пред протагонисте. Негде су испунили очекивања, попут оног у цркви, негде донекле, попут манијака на ауто-путу, а негде су остали млаки попут одбеглих робијаша. У просеку свих тих сцена, утисак је врло добар. Иако је дао врло солидно научно објашњење феномена којим се бавио, Марк је ипак навијао за религију и то се види и по лику свештеника којег је тумачио Бари Пепер, али и по последњој сцени која је врло очигледна метафора.

Едукативни моменат: Здрав стил живота подразумева и здрав сан. И о тој важној теми нас учи биологија и зато никако не треба прескакати часове овог предмета, а овај пут једна занимљивост: Светски дан сна се обележава 21. марта.

Оцена наставника:

(упркос општој критици)

Савршен (Perfect 2018) је филм о момку Гарету Ворингу, који је у наступу несвесног беса убио своју девојку Кортни Итон. Његова богата мајка Аби Корниш је то решила тако што га је послала на психијатријску клинику коју води Морис Компт. На тој клиници се млади лече тако што се мењају према сопственом избору, а уз помоћ врло агресивних метода и СФ-технологије.

Критички осврт: Идеја за филм је већ виђена, а и начин како је режиран. Визуелно, овај филм јако асоцира на „Неонског демона“, али нема тај шарм. Пар идеја је врло добро, попут апгрејда који млађани Гарет ради, а и наратор се појављује на сцени као учесник СФ-клинике, што до сада нисам виђао. Но, можда би боље било да је остало невиђено јер је нарација која прати цео овај, па назовимо га перформанс, највећи проблем. Прилично оптерећује превише апстрактним мислима које, када се преведу, заправо понављају тек пар ставова. Она свакако јесте у функцији осликавања личности главног протагонисте и има неког оправдања. Поменути главни протагониста је и одабран зато што има изразито андрогини изглед; довољно и мускуларан, мужеван, баш као и феминизиран. Речју – идеалан манекен, те се режисер Еди Алказар у појединим тренуцима пребацио на музичке спотове наместо на филм и тиме скрајнуо и сензибилитет и квалитет. Некако је други део филма почео да пада, врло вероватно као и пажња гледалаца, те је скренуо у дубиозу и ту су уметнути и невешти Едијеви покушаји да повеже религију и еволуцију кроз неке древне и мучне богове, попут Крона, који су јели своју децу. Уз овај лош микс, ту је и лоше придодата ванземаљска компонента.

Сам крај ми сугерише да је Еди погрешио у две ствари. Прва је да можда није довољно добро артикулисао идеју да би адекватно приказао метафору, а друга је да му је идеја послужила као основа на којој је градио естетику, те је естетика „појела“ идеју. Наиме, изгледа да су му се се допали и „Одисеја у свемиру“ и „Косач“ (не замерам, напротив) и да је одлучио да завршнице ова два филма споји у једну завршницу сопственог. Углавном, Еди је завршио филм како га је завршио, али није заокружио приче ниједног виђеног лика у филму осим Гаретове (под условом да прихватимо да је то у Гаретовом случају заиста урадио).

Едукативни моменат: Овај филм нам говори да нам додаци у виду технологије нису довољни да бисмо напредовали од нашег претка у савани. Напредак треба да усмеримо на природу свог карактера.

Оцена наставника:

(нажалост не може више)

Лако Је Критиковати 172

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мичелови против машина (The Mitchells vs. the Machines 2021) је цртаћ који прати авантуре породице чудака који су једини преостали слободни људи и једина нада за спас човечанства које је заробила љубоморна вештачка интелигенција са циљем да их заувек пошаље у свемир (додуше са бесплатним интернетом).

Критички осврт: Одличан је цртаћ, са анимацијом која је занимљива и донекле подилази младима који воле све те филтере на друштвеним мрежама, али са друге стране одлично одсликава наше навике у вези са технологијама, као и јаз старијих генерација и поменутих технологија. Оно што ми се посебно допада је што ликови визуелно нису допадљиви, али не можете да их не заволите. Хумор је интелигентан и често референцира на култне филмове у жанру, попут „Ја, робот“ и „Косач“. Свака част ауторима.

Едукативни моменат: Кејти је рекла како односи нису лаки. Некада морате слушати досадне монологе о трицератопсима, али се исплати јер добијете пријатеља за цео живот (мислећи на млађег брата). Некада морате јести грозне колачиће на којима је исцран ваш лик, али се исплати када видите мајчин осмех. И некада морате посветити време оцу, иако прича само о шрафцигерима, јер се увек труди око вас. Другим речима, вреди да улажемо у друге.

Оцена наставника:

(да, да и да)

22 против Земље (22 vs. Earth 2021) је кратки цртаћ настао као део предивног дугометражног филма „Душа“. На небесима душа број 22 одбија да се роди и оде на Земљу, па је одлучила да тој истој Земљи објави рат, тако што ће спречити друге душе да се роде. Међутим, план је доживео потпуни фијаско.

Критички осврт: Овај кратак цртаћ не може да омане јер је део сјајног филма и у истом маниру је рађен. Додуше, крај је потпуно предвидљив, као и читав филмић, али је свеједно супер.

Едукативни моменат: Душа 22 није успела да задржи своју „банду душа“ да се не роде јер иако јој је тактика била да покраду све што је инспирација за друге, она сама је постала инспирација за своју банду. Својим делима ми можемо бити инспирација, чак и ако не мислимо да јесмо. То нам даје извесну одговорност и то треба имати на уму.

Оцена наставника:

(можно)

Хиљаде машина II: Битка градова цвећа (千機變II之花都大戰 2004) или како га Амери зову „Твинс ефекат 2“ би требало да је наставак или приквел „Твинс ефекта“ из 2003, али није. Заправо, те две приче немају никакве везе осим две главне протагонисткиње Џилијан Чунг и Шарлен Чој, које чине популарни дуо „Твинс“ (отуда и назив филма) и певају поп музику на кантонском језику. Овога пута глуме. 🙂 Радња се дешава у древној држави цвећа, којом господари зла краљица и где иначе жене господаре над мушкарцима. Зато су се неки мушкарци, али и жене, одметнули и чекају одабраног који ће их спасити. Тај одабрани мора да се домогне магичног мача, јединог оружја против краљице, успостави равноправност полова и загосподари земљом. Испоставиће се да је одабрани заправо глумац на позоришним представама на отвореном. Да би остварио своју мисију, помоћи ће му пријатељ из позоришне трупе и чланице групе „Твинс“.

Критички осврт: Кинези су прилично динамични и овај филм није изузетак. Сцене се ређају једна за другом, а ликови смењују, тако да је прилично тешко пратити радњу која је, у ствари, једноставна. При томе се режисерски двојац Кори Јуен и Патрик Лијанг одлучио да објашњење поставке не да одједном, већ у више различитих сцена, што је сјајно, али додатно компликује праћење. Углавном, ако сам добро пропратио, Едисон Чен је украо мапу краљици Ћу Јинг, али су га убили вампири. Одакле сад вампири, то већ заиста нисам успео да пропратим, а врло вероватно ни двојица режисера. Могуће је да су напросто хтели да направе збрку са обиљем неких дешавања, акције, борбе, специјалних ефеката, авантуре и дворских интрига (и у свему томе требало је наћи места за исфорсирану дуплу романсу четворо главних протагониста), тек да би нам пружили добру забаву. То би онда и објаснило такво раслојавање и приче и њене поставке, али и пропусте јер је нејасно где је Фан Бингбинг нестала када су главне јунаке напали пећински људи. Њена улога свеједно у овом филму нема много оправдања, баш као и Џекија Чена. Океј, пружили су добру борбу, али очекујем да њихово појављивање ипак има неки смисао у причи. Прича је иначе са једне стране оптерећена општим местима, али са друге постоји излазак из клишеа, па је ту и поменута поставка која није дата у виду простог флешбека, а и сам флешбек није хронолошки постављен. Ту је и мач екскалибур и нејасно ми је зашто су Азијати узимали из европске културе било шта, поред сопствене врло богате. Да резимирам, режисери су оптеретили причу забавним детаљима, прозаичним љубавним причама, гомилом ликова, општим местима и иностраном културом, а имали су у рукама интересантну романсу између краљице Ћу и врховног свештеника Данијела Вуа која је изродила необичну владавину и још необичнији преврат на самом крају и све то није дошло до пуног изражаја.

Едукативни моменат: Џејси Чен није желео да постане краљ јер је толико волео Џилијан да није имао времена да се бави владањем. Свакако треба, попут Џејсија, да знамо шта нам је најважније у животу ако нам је циљ да будемо срећни.

Оцена наставника:

(може плус)

Изјелице (Eaters 2011) је италијански зомби филм. Радња је смештена у апокалиптичну будућност коју је уништила нова зараза и двојица предузимљивих мушкараца Алекс Лукези и Гуљелмо Фавила покушавају да некако опстану у њему, а у групи су са још неколико људи које предводи научник Клаудио Мармуђи. Клаудио их моли да му доведу још зомбија за истраживања јер је наводно близу открића лека, па их шаље у удаљени сектор. Међутим, док су они тамо, Клаудио има нешто сасвим друго на уму; његов циљ није да нађе лек, већ да искористи болест за неке своје дијаболичне планове.

Критички осврт: Овај филм има очигледно низак буџет и чак су и ефекти када се двојица протагониста возе у колима налик на оне у црно-белим филмовима. Овај филм не бежи претерано од таквих филмова ни што се колорита тиче и мора се признати да је режисерски двојац Лука Бони и Марко Ристори уме да дочара фотографијом и сценом мучну и гадну ситуацију. Маске су чак прилично добре за овако буџетиран филм, који на неки начин чак има и уметнички шмек. Кроз представљање друштва или онога што је од њега остало режисерски двојац је покушао да да неке своје метафоре. Рецимо, вођа неонациста је Фабијано Лиоли, нашминкан тако да подсећа на Адолфа Хитлера, а који је глумац који пати од патуљастог раста. Његова појава у филму делује шокантније од зомбија који излећу час овамо, час тамо, просто јер очекујете да ће вођа такве групе бити неки опак и снажан тип. Италија је у Другом светском рату била на погрешној страни и можда је режисерски двојац хтео да покаже колико је ситан, немоћан један човек, ако нема подршку много људи и држава. Углавном, глумци су добро одрадили своје улоге и заиста неке ствари иду у корист овом филму.

Ипак, многе му и не иду и то управо кључна – сама идеја. Наиме, Лука и Марко су имали добро полазиште да вирус који прави све ово може да се укључи у еволутивне токове људи и то много непосредније него што је природна селекција и то има смисла јер ми данас знамо да је један део нашег генома заправо вирусног порекла. Међутим, некако им је та идеја исклизла у покушају да дају филму акциони шмек. И то је сасвим безуспешно јер су се хорор сцене свеле на искакање зомбија одавде или оданде, а акционе на убијање (чиме се стигло) тих зомбија и све то није нимало узбудљиво. Но, главни разлог зашто идеја није (про)функционисала је збркана прича која је прати (углавном Клаудијева), као и његов прилично нејасан експеримент са инстант трудницом Розелом Елми. Ту се појављује и девојчурак Елиза Ферети и тај део са њом референцира на чувени „Деца од људи“, што је ипак јефтин трик у јефтином филму да заличи на нешто скупље. Овај филм је објективна двојка, али због потенцијала који несумњиво има, некако бих ипак био благонаклон, тим пре што се Италијани заиста дуже време пре овог филма нису бавили зомбијима.

Едукативни моменат: Алекс и Елиза су радили на деактивирању бомбе и како то обично бива, пресецали су жице. Алекс није био сигуран коју треба пресећи, а Елиза га је питала шта ће се десити ако пресече погрешну. Он јој је одговорио да ће одлетети у ваздух. Она је узела кљешта и брзо пресекла жицу. Објаснила је да би одлетели у ваздух и да жицу нису пресекли, овако је макар нешто урадила. Надам се да нећемо доспети у овако екстремну ситуацију, али је боље ако реагујемо него ако не чинимо ништа у лошој ситуацији – макар тада имамо шансе да је поправимо.

Оцена наставника:

(на два)

Деца кукуруза II: Последње жртвовање (Children of the Corn II: The Final Sacrifice 1992) је наставак филма из 1984. У претходном филму у варошици Гетлин деца су поубијала одрасле и сада је јавност сазнала за то. Сва та деца су пребачена у суседни град Хемингфорд, а тамо је дошао и новинар Теренс Нокс са својим сином Полом Шерером, у потрази за добром причом. Испоставиће се да она још није завршена.

Критички осврт: Иако је предвидљива, ипак је интересантна погибија Марти Тери, која је очигледна алузија на „Чаробњака из Оза“. На њу су деца спустила кућу тако што су покренула хидраулику која је ту кућу држала подигнутом и та смрт је изгледала као смрт вештице из поменуте бајке (на њу је пала кућа). Марти је узвикнула и „Ohhhhh, what a world, what a world“ (у слободном превоцу – неправедни свет), што је узвикнула и друга вештица (са запада) када ју је Дороти уништила. Међутим, свака смрт у овом филму није једнака и то је заправо минус јер изгледа као да режисер Дејвид Прајс није могао да се одлучи шта је то што убија. Док је Мартино убиство право и конкретно криминално дело, двојицу репортера спочетка убија некаква окултна сила, а Џоу Инскоу у цркви дошао је главе вуду. То некако не доприноси конзистентности приче, бојим се. И убиства се сувише дешавају насумично; нема неког обрасца који лик ће настрадати међу првима и то чини мотиве зачаране деце прилично нејасним. Изгледало је као да нападају сваки лик који се по нечему издвоји у филму. И нејасно је како су се сва та деца из Гетлина сада слободно шврћкала по суседном граду Хемингфорду и дању и ноћу, иако су их одрасли из тог града усвојили. И само усвајање је чудно јер су се људи волонтерски пријављивали за ту улогу, што је ван сваке памети, али уверен сам и закона САД.

Теренс ме није убедио да је млад отац готово пунолетног сина и више ми је изгледао као човек који је прегазио четрдесету и у време снимања филма заиста и јесте. Нисам разумео ту потребу режисера Дејвида да једног од својих главних ликова представи млађим но што јесте. Но, то је мањи проблем. Већи је што је Дејвид унео превише ликова у причу и због мање времена није имао шансе ни да разради њихове карактере, а још мање њихове односе. Теренс је завршио у кревету са Розалинд Ален толико изненада да би то могло да се уброји у хорор моменте у филму, попут оних који вас изненада тргну. 🙂 Но, највећи проблем почиње када Нед Ромеро и Теренса проналазе убуђали кукуруз и тада прича, која је и до тада била пуна рупа и танка, постаје бесмислена. Најпре је такво објашњење у вези са тим буђавим кукурузом, а потом и активности актера које су уследиле.

Но, да не мрачим скроз, дијалози нису лоши, макар за овакав филм. Шериф је имао једну духовиту реплику. 🙂

Едукативни моменат: Нед је рекао Теренсу да људи не поседују земљу, само су је позајмили од своје деце. То је стара и добро позната изрека која говори о одрживом развоју, а то је такав развој друштва и искоришћавање ресурса да их буде и за будуће генерације.

Оцена наставника:

(размишљао сам се да ли да дам плус)

Погребничка колекција (The Mortuary Collection 2019) је омнибус од неколико хорор прича, врло налик на „Приче из гробнице“. Млађана Кејтлин Кастер је дошла код погребника Кленсија Брауна како би наводно радила за њега. Тако сазнаје да Кленси није обичан погребник; он зна свачију причу и на који начин (чак и зашто) је умро. Кејтлин га моли да јој исприча приче, али и она има причу за њега.

Критички осврт: Одлично осмишљен хорор, где су сви ликови добро употребљени (неки чак, попут Мајка Ц. Нелсона, повезују различите приче), а ефеката изненађања има и они нису нелогични, напротив. Четврта прича даје омаж „Ноћи вештица“ и то на сјајан начин. Ретко добар хорор са оваквом тематиком. 

Едукативни моменат: Када је говорио о младом преминулом, Кленси је рекао како не треба гледати дужину трајања (живота у овом случају), већ његов квалитет. Он је то рекао како би утешио родитеље и ожалошћене, али је у праву јер квалитет треба да буде једино и значајан у било чијем раду и животу.

Оцена наставника:

(малтене без двоумљења)

Књиге од крви (Books of Blood 2020) је омнибус (али то уједно и није) од неколико хорор прича, базиран на истоименом роману Клајва Баркера. Приче почињу тако што мафијаш Јул Васкез убија књижара Брета Рикабија, али му је овај пред смрт одао да постоји књига вредна милион долара. Са својим партнером Ендијем Маквином он креће да тражи књигу, али ће се та потрага завршити трагично, баш као и све приче које имају везе са овом.

Критички осврт: Релевантни извори кажу да је само једна прича баш преузета из књиге, али свеједно, књигу нисам читао, а филм ми се допао. Приче су се на крају некако међусобно повезале, што је новост у овако конципираним филмовима, иако то малко изгледа исфорсирано. Саме приче су биле развучене за неколико нијанси више него што би била права мера, али их је режисер Бренон Брага учинио довољно језивим, узбудљивим и изненађујућим.   

Едукативни моменат: Први пут када је Ана Фрил напустила научно и критичко размишљање и одлучила да верује наместо да проучи, била је преварена. И то ће се десити готово увек када прихватамо невероватне ствари, ван наше спознаје и посебно ван спознаје науке.

Оцена наставника:

(што се мене тиче може)

Последња земља (Das letzte Land 2019) је немачки СФ. У некој будућности и на суморној планети одбегли робијаш Торбен Фелмер је пронашао свемирски брод. У том тренутку га је пронашао полицајац Милан Пешл. И наместо да га приведе, он му је помогао и оспособио брод и обојица су напустила планету. Сада им је циљ да нађу нови дом, али се њих двојица не слажу у вези са тим где би тај дом требало да буде.

Критички осврт: Већ сам гледао клаустрофобичне свемирске филмове са пар или чак једним глумцем и ти пројекти су некако успели. Овај филм је постигао да уђе у ту групу успешних, али споро и тешко, баш какав и јесте по сензибилитету. Двојица глумаца су добри и ту немам замерки, а и идеја је некако интересантна. На крају сам чак и очекивао да Милан пронађе нешто јер је све указивало на то, али се није тако испоставило. Вероватно је сценариста и режисер Марсел Барион желео да каже оно што је рекао Милан у филму; у прошлост се не можемо вратити и морамо да идемо у будућност, „све даље и дубље“ и да успут напредујемо. Међутим, све то не мора нужно да нас одведе било где. И када га је Торбен питао зашто то чини, Милан је одговорио зато што тако мора да се ради. Овакав поглед и на људски живот и на целокупну нашу еволуцију је песимистичан, али и рационалан. Такав је и Миланов лик који је потпуно опозит од Торбеновог који је више интуитиван и сањар. Торбен који види свемир каже да могу отићи било где, а на то Милан одговара да је то глупост; кретање је увек из једне тачке у другу. Таквих вербалних сукоба има још, али ипак премало за 113 минута и дужина је свакако могла бити краћа. Сценографија, техничка решења и специјални ефекти су интересантни и свакако у складу са филмом, чак импресивни ако узмемо у обзир врло низак буџет.

Едукативни моменат: Торбен је мислио да неће моћи даље без пилота Милана, али је ипак успео. Од људи које срећемо научимо много тога, па и он како да пилотира. Још једна ствар коју је морао да научи је да се наши путеви разликују и да тамо где желимо да идемо ми (а он је желео да иде на Земљу) не морају да желе да иду и други, као што није желео Милан.

Оцена наставника:

(на три)

Луталица на дини (Dune Drifter 2020) је филм чија је радња смештена у будућности и већ у првој сцени сведочимо свемирској бици људи против ванземаљаца. Битка се није одвијала добро по људе и две ратнице Дејзи Ејткенс и Фиби Спароу морале су принудно да слете на негостољубиву планету. Фиби је умрла од повреда, а Дејзи мора да изнађе начине како да се спаси потпуно сама јер су њени саборци одлучили да се повуку из тог дела свемира.

Критички осврт: Филм је прилично обећавајуће почео и онда је кренула битка која је требало да буде епска свемирска, али уопште није изгледала свемирски, већ је са свим тим дрмусањем више наликовала некој у луна-парку. И протагонисти као да су били неодлучни да ли да нападају или да гледају потресне преносе својих сабораца који вриште живи спаљени. Режисер и сценариста Марк Прајс је успео да дочара ужас рата, али саму битку већ теже. И није успео да је учини иоле узбудљивом иако су ласери прштали којекуде. Када су две главне хероине Дејзи и Фиби доспеле на отровну планету, тек онда више није било узбудљиво. Дејзи је некако дошла до тога да је без икакве наде сама на планети и очекивао сам радњу налик на ону из „Мог непријатеља“ из 1985. То не би било претерано оригинално, али би било боље од овога што је урадио Марк, а урадио је то да је Дејзи претворио у Рамба који коси ванземаљску расу и то изгледа (најблаже речено) неуверљиво. Уз то, на планети се појављује и некаква звер, али ни то није богзна шта јер звер се ни не види. Похвално је што је Марк унео у филм само оно што је могао са заиста ситним буџетом, а остало је вешто заобишао. Фотографија је изненађујуће добра, баш као и глумци, али све је залуд поред више него прозаичне приче без много поенте. 

Едукативни моменат: Дејзи је много желела да спаси Фиби јер није хтела да остане сама. Но, то није могла да избегне и заиста је успела све сама. Некада морамо да се ослонимо на сопствене снаге, али то подразумева да имамо вештину (она је у овом случају морала да се избори са чак три ванземаљца) и знање (знала је како да оправи брод и да пилотира њиме).

Оцена наставника:

(нажалост)

Кванта (Quanta 2021) је филм о научнику Марку Редпату који има замисао да створи сасвим другачију врсту комуникације; засновану на тамној материји. Он не наилази на разумевање великих компанија за свој рад, али један факултет му је отворио врата. Ту је и услов да прими асистента Ентонија Талију. Ово наметнуто партнерство показаће се једнако корисно, колико и погубно.

Критички осврт: Глумци су заиста одлични и заједно са сценаристом и режисером Нејтаном Далтоном изградили су сјајне ликове и позадинске животне приче. Ентони је лик ван клишеа и самим тим врло интересантан, а таква му је и физиономија, док ме је Марк купио у првих петнаест минута филма и заиста сам морао да осетим емпатију према њему, тим пре што ме је његова животна прича дотакла и лично. И то је највећи адут овог филма, пошто све остало није. Истина, Нејтан није имао богзна какав буџет и направио је причу која таквом буџету одговара (није убацивао у филм ништа што не може да приушти), али та прича није инвентивна, чак бојим се да је много пута испричана. И та и таква прича нема много „меса“ и видело се да се намучио да је некако попуни. И свакако је успео, тако да ту немам већу замерку. Највећу замерку имам на само финале филма које је баш антиклимактично. Очекивао сам да ће се Ентонију десити нешто изузетно, али се то ипак није догодило и све се урушило у једно опште место и наивно решен хепи енд, а ваљда са поруком да нам много знања ипак шкоди. Филм је вешто узлетео, потом је летео као лагана једрилица коју ветар (а не мотори) одржава и на крају атерирао најстрашније.

Едукативни моменат: Марк је на крају ипак одустао од својих снова, али је за похвалу што је и након отказа у првој фирми и даље покушавао у другим фирмама и на факултету. Чак и ако изгубите то што желите, неку сатисфакцију имате јер сте макар пробали. Ако не пробате, изгубићете сигурно.

Оцена наставника:

(такође нажалост)

Лако Је Критиковати 170

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Син (Son 2021) је филм о младој жени Анди Матичак која је побегла из секте и док је бежала родила је дете. Неколико година касније сазнала је да њен син пати од необичне болести коју лекари нису успели да дијагностикују. Но, врло брзо ће јој бити јасно да болест није обична јер није ни њен дечак.

Критички осврт: Прича је варијација на тему „Предсказања“ и можда није непредвидљива, али режисер Иван Кавана уме у разним сценама да направи напету атмосферу. Режија је свакако добра, мада неке сцене јесу натегнуте попут оне када Анди убија три полицајца у мрачној хотелској соби. Хорор јесте застрашујући, морам признати. Језива је, али на другачији начин, сцена када дечак обољева и некако за ту улогу унесрећеног детета одабрана је врло погодна физиономија маленог глумца. Када поменух глумце, врло су добри у овом филму, ту немам дилеме.

Едукативни моменат: Анди је желела да помогне свом детету, али онако како је исправно, а не како је дечак захтевао. Она у томе није успела, али свеједно, одлика доброг родитељства јесте у томе да помогне детету, а не да му подилази.

Оцена наставника:

4(уз много минуса)

Обистинити (Come True 2020) је филм о девојци Џулији Сари Стоун која је побегла и од куће и од своје филмске мајке. Ноћи проводи тако што спава на тобогану дечјег игралишта. Пошто има кошмаре и јасно јој је да њено решење за спавање није најбоље могуће. Зато се пријављује на оглас који је случајно видела – да буде испитаник у научној студији која управо истражује снове. Међутим, током истраживања нешто је пошло наопако и Џулијини кошмари су се погоршали, а и њено психофизичко стање. Научник Лендон Либоарон покушава да јој помогне, али ни сам није сигуран са чим се заправо бори.

Критички осврт: Ово је један од оних уметничких или стилских филмова, како их већ називају и као такав мора да има две своје слабости: да је врло спор и да га нико не разуме. Међутим, режисер Ентони Скот Бернс (уједно и сценариста) је некако постигао да и поред спорог темпа филм прилично држи пажњу и све време је продубљивао мистерију. Међутим, ону другу слабост је довео до перфекције и посебно је скрајнуо сам крај филма и, искрено, некако сам остао незадовољан и преварен. Ентони заправо даје објашњење шта се десило са Џулијом, али је оно такво да дозвољава да он буде апстрактан и уметнички настројен читав филм и да све опет има смисла и да не мора да има контекст. Заправо, свака прича започета у филму није завршена тако да ми не сазнајемо шта се десило са експериментом, са осталим испитаницима, а на крају крајева ни зашто је Џулија уопште напустила кућу. Још мање смо сазнали шта су заиста научници тражили у сновима и шта су пронашли.

Џулијини снови су интересантни, изгледају као и сам филм; као уметничка инсталација са прстохватом „Уздигнућа пакла“ и исто толико науке (РЕМ, парализа сна и слични појмови се провлаче кроз филм). И као што написах и сам филм је интересантан са ефектним сценама и ту је Ентони показао још једну вештину – да уме да прикрије ситан буџет. Помогли су и глумци који су добри, а Џулија је при томе и врло одговарајуће физиономије.

Едукативни моменат: У филму смо сазнали да је РЕМ фаза спавања када човек сања. Назив је добила по томе што се тада брзо мичу очне јабучице; РЕМ и јесте акроним од енглеског Rapid eye movement.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Мама и тата спасавају свет (Mom and Dad Save the World 1992) је комедија која се дешава на маленој планети Спенгер. Тамо влада луцидни Џон Ловиц који жели да уништи Земљу јер је већа. Међутим, када је погледао Земљу кроз телескоп угледао је средовечну Тери Гар која му се допала и пожелео је да му буде краљица. Зато ју је отео, заједно са њеним актуелним мужем Џефријем Џонсом, а уништење Земље је одложио за сутрадан. Испоставило се да је брачни пар ипак тврд орах за њега и да ће му озбиљно помрсити дијаболичне планове.

Критички осврт: Сценографија и техничка решења у овом филму су безмало сјајна. Потпуно су луда и свакако доприносе да филм буде духовитији, а иначе је хумор у филму некако ноншалантан – ако не већ заиста смешан. Глумци су одлични комичари, а међу њима је и Пајтоновац Ерик Ајдл. Прича је, наравно, класична бајкица, али урађена са много духа и маште. Наивних момената има толико да све врца од њих (планета идиота има невероватну технологију, а Џефри и Тери путују свемиром у својим колима), али све то не унижава, већ напротив доприноси шарму филма.

Едукативни моменат: Двир Браун је признао да људи са планете Спенгер нису паметни, али тај недостатак надокнађују добрим намерама. Нико од нас нема сву памет, нити све вештине, али те недостатке свакако можемо надокнадити оним где смо јаки, а учењем и вежбањем можемо постати још и јачи.

Оцена наставника:

(малко сам се размишљао, али може)

Хаос који хода (Chaos Walking 2021) је филм рађен према истоименом роману (заправо трилогији) Патрика Неса. Година је 2257. и људи су колонизовали планету богату шумама, али која има један необичан ефекат – мушкарци на њој стварају тзв. буку. Наиме, њихове мисли могу да се чују и виде. Планета нема дејство на жене, али прича и тако почиње у селу које настањују искључиво мушкарци. И док се млађани Том Холанд труди да обузда своју буку, из свемира је пристигла извидница другог таласа досељеника. Међутим, када су упали у атмосферу планете нешто је пошло по злу и сви чланови су изгинули, осим Дејзи Ридли. Том је набасао на Дејзи, те ју је пријавио градоначелнику Мадсу Микелсену, али се истовремено и заљубио, па се предомислио и одлучио да је одведе на неко сигурније место. Но, Мадс не одустаје од свог „плена“ јер у лепој Дејзи види начин да завлада целим новим светом.

Критички осврт: Веома ми се допада и идеја и реализација идеје да се „бука“ коју мушкарци стварају, односно њихове мисли – виде. Жене такве сензације не стварају и то можда има неку религијску симболику коју је осмислио још писац романа Патрик (роман нисам читао). Но, у филму вероватно има јер већ у првој сцени сазнајемо да друштво мушкараца има и проповедника који осећа грехове своје пастве. Свакако је лако повезати; Ева је навела Адама на грех, па се мисли и намере наивних мушкараца лако читају, док то са лукавим женама није случај. Но, због чега год поставка била таква, свакако је занимљива, тим пре што жена са свемирског брода стиже у врло примитивну заједницу мушкараца. Јасно је да ће ту бити неких невоља и већ има материјала за причу. И та прича се развијала углавном предвидљиво и то је њен највећи недостатак, али уз поменуту сјајну идеју има динамику, одличну продукцију и фине глумце. Чак ме је и млађани Ник Џонас пријатно изненадио и очигледно сам потценио овог Дизнијевог глумца. Сама прича није лоша, мада је део који се односи на поставку, а то је зашто у сеоцету којим влада Мадс нема жена, прилично натегнут. Такође, режисер Даг Лајман је много простора дао Томовим емоцијама према псу, али не и према брату и оцу. Има ту још неких слабијих момената, али свакако бих овом филму дао шансу, тим пре што је очигледно да наставак следи (прича са ванземаљцима је тек начета, а и млади пар се није званично заљубио).

Едукативни моменат: За Тома је његово село било цео свет. Тек када је кренуо даље, изашао из њега, схватио је да је свет много већи и самим тим су таква постала и његова сазнања. Путовања су право богатство.

Оцена наставника:

(уз поголем минус)

Последњи човек на свету (The Last Man on Earth 1964) је филм рађен према роману „Ја сам легенда“ Ричарда Матесона из 1954. Ово је прва од укупно четири екранизације овог романа. У питању је постапокалиптично друштво у којем већ трећу годину преживљава Винсент Прајс сам самцијат и сваке ноћи стрепи од вампира у које су се претворили сви остали људи на свету. Дању он узвраћа ударац и уништава их у њиховим склоништима, али све ће се променити када буде наишао на жену Франку Бетоју која такође може да се креће током обданице.

Критички осврт: Иако је у питању црно-бели, наивни филм, студиозно је урађен и то се види по детаљима спочетка када Винсент објашњава свој суморни живот. Додуше, види се и покоја грешка, па је мртва вампирица коју је унео у кола некако променила положај када ју је износио. Вампири у овом филму се нису баш показали, као ни Умберто Рао, али филм ионако припада последњем човеку Винсенту, који је – ако не већ глумчина – а оно свакако аутентичан.

Ако упоредим овај оригинал са најмодернијим остварењем, морам да признам да ми се овде преокрет и сазнање до којег Винсент долази много више допада, али је и проблематичнији. Људи који су на свој начин одолели болести су одлучили да стану на пут Винсентовим деструктивним активностима. Питање је зашто су чекали три године? На крају се испоставља да их има баш много, да су врло организовани и исто тако наоружани. То свакако прави рупу у причи, али пошто је свака борба не много више од гуркања и драматичних погледа, то у контексту оног што гледамо и не изгледа тако страшно. Део са псом је некако збрзан и нејасно је колико је потребан; вероватно га има у роману, али овде нема јачег оправдања. Без обзира на то, прича је мудро вођена са убаченим флешбеком баш тамо где и треба да буде.

Едукативни моменат: Што се науке тиче готово све изречено у овом филму о бактеријама и вакцинама је чисто лупетарање, али је макар једна ствар тачна. То је да се након прележане болести, односно уноса патогена у тело (антигена) стварају антитела. Тако је Винсент у овом филму био заштићен, а Франку је заштито дајући јој сопствена готова антитела. Ето прилике да научимо и то да је Винсент стекао природни активни, а Франка вештачки пасивни имунитет.

Оцена наставника:

4(може)

Мама (Mom 1991) је прича о старијој жени Џин Бејтс која је одлучила да допуни кућни буџет тако што ће изнајмити собу. Као станара је примила Брајона Џејмса, за кога је мислила да је слеп, али се испоставило да је нека врста вампира. Он ју је угризао и преобратио у своју врсту, што је врло брзо открио њен син Марк Томас Милер. Марк је успео да савлада и убије Брајона, али му је остала мука – да се избори са својом мајком вампирицом која терорише Лос Анђелес.

Критички осврт: Овај филм још увек није ушао у гвоздене деведесете, већ више приличи осамдесетим, пре свега што се глуме тиче. Она није катастрофална, већ је некако наивна. Рецимо, сасвим је неододљиво када се слатка бакица Џин облизује када гледа људе које би радо појела. Такође, ни дијалози баш нису јача страна овог филма, а ни емоције. Прича се углавном базира на игри мачке и миша између Џин и њеног филмског сина Марка. У ствари, радња је захвална да се ту убаци свашта нешто по питању породичних односа и направи добра једна драма која иде паралелно уз хорор, али ју је режисер Патрик Ранд успешно заобишао. Или је то ипак неуспех? Углавном, идеја је добра и прича солидна, али јој Патрик ипак није дао дубину.

Едукативни моменат: Ако бисмо Џинино стање превели у мање натприродну болест зависности, свакако су све последице ту; како по њу саму (на крају је умрла), тако и по чланове њене породице (филмска кћерка Мареј Ерс је такође настрадала, а филмски син Марк изгубио посао и умало и супругу). При таквим болестима само можемо и очекивати трагичан резултат.

Оцена наставника:

(колико-толико објективна)

Кућа у суседству (The House Next Door 2021) је наставак филма „Упознајте Блекове“ из 2016. Блекови су породица која се доселила у крај који није по вољи Зулај Хенао, а ускоро неће бити ни њеном супругу Мајку Епсу. Мајк ће открити да у његовом комшилуку станује вампир (Кат Вилијамс). Да зло буде веће, Кат се намерачио управо на Зулај у којој је препознао лик своје изгубљене љубави пре много векова.

Критички осврт: Форе из основне школе могу да буду смешне, али у овом филму нису. Смешна је укупно једна. Хумор је приземан, баш као и овај филм са врло површним емоцијама и дијалозима. Вампири у овом филму уопште нису нелогични као што то јесу односи између ликова. Бреша Веб, Мајкова филмска кћерка, одлази да се уда за свог дечка инвалида и практично изостаје свака реакција њене филмске мајке Зулај испред које се тај театрални одлазак дешава. Све је некако овлаш одрађено, без везе и крајње досадно. Режисер Дион Тејлор је у филм увео раскошне лепотице и у главним и у епизодним улогама, али џаба – филм тешко да може да извуче и сва лепота света. 🙂

Едукативни моменат: Зулај је свом филмском мужу Мајку замерала што увек кривицу пребацује на другог, па био то комшија вампир Кат или млади рођак Лил Дувал. Мајк никако није могао да схвати да не може увек да тражи кривца већ да треба да преузме одговорност. И то није само Мајкова мана, бојим се, али мана свакако јесте.

Оцена наставника:

(без поправног)

Громовита сила (Thunder Force 2021) је прича о две пријатељице из детињства. Једној од њих Октејвији Спенсер је зли суперхерој убио родитеље и она је себи задала мисију – да стекне образовање и постане генетичар који ће на научни начин стећи супермоћи и дохакати свим зликовцима који тероришу људе. Она је у томе и успела и изградила напредну лабораторију у којој је намерила да спроведе свој животни сан. Невоља је што се у њен живот вратила стара другарица (са којом је у међувремену прекинула дружење) Мелиса Макарти и због сопствене трапавости добила суперснагу намењену Октејвији. Октејвија ипак није остала без супермоћи јер је пронашла и начин да буде невидљива, па су њих две заједно кренуле у борбу против зликоваца.

Критички осврт: Сјајан је филм, а пар Мелиса Макарти и Октејвија заиста су као гром. Додуше, има предвидљивих момената попут тога ко је заиста Мелиса Лио, али опростиво је. Прича као прича стварно није лоша, али оно што ми се посебно допада је што филм има емоцију, а нема патетике. Режисер и сценариста Бен Фолкон са акцијом није претеривао (јер се посветио и драмском моменту подједнако), али сигурно није ни разочарао. Хумор је већ, па онако. Форе су далеко од виспрених и, иако нису лоше, сигуран сам да су глумци у овом филму могли да буду и боље искоришћени у том смислу, посебно главни двојац.

Едукативни моменат: Октејвија је успела да победи зле супермоћне људе захваљујући значајним стварима: учењу, којем се посветила од малена и пријатељу Мелиси, коју није одбацила без обзира на разлике између њих две. Рекао бих да је то рецепт за успех и велика, громогласна дела.

Оцена наставника:

4(колебао сам се да дам пет)

Брижни медведи – Филм II: Нова генерација (Care Bears Movie II: A New Generation 1986) је наставак филма из 1986. о медведићима и другим животињама који живе међу облацима и имају задатак да брину о деци широм света. Овог пута њихова брига су троје деце који су тужни у летњем кампу јер су увек последњи у спортским активностима. Посебно је несрећна девојчица Кристи, која очакнички жели да буде шампион. То ће злоупотребити Црно Срце, ентитет који жели да дохака брижном животињском царству.

Критички осврт: Када гледам овакве цртаће намењене баш млађем узрасту, осим приче, свакако ми је значајно и какве поруке шаље. Ако занемаримо то да су медведећи у ствари врло разноврсне врсте попут мајмуна, коња, зеца итд, свакако могу рећи да шаље фине и суптилне поруке. Међутим, велико питање је колико су те поруке заиста искрене. Цело то имагинарно животињско царство пева о различитостима кроз боје и да свака боја доприноси богатству света и ту већ видим развој толеранције између различитих типова људи (раса, како их већ лаички зову). Но, када погледате дечје ликове у том неком кампу, нити један од њих није црнопут или азијат. Сви су врло европеидни, а плавушани доминирају. Где су ту боје, али одистински? Још једна појава у овом филму ми не иде баш у прилог искрености, а то су та у свакој мери претерана срца, дуге и шећерне вуне. Цртаћ је толико сладак да заиста постоји ризик од добијања дијабетеса сваког типа.

Наравно, све је у фазону да ми бринемо једни о другима и да исказујемо осећања и да се волимо и заиста је прилагођено дечјем узрасту, а улога медведића и њихових рођака је прилично широка; они враћају самопоуздање, али и спасавају девојчицу из чамца. Некако ми је цела та идеја неразрађена, иако се ту види неки метеж и прича је заокружена. Заправо, то што медведићи имају стикере на стомаку је занимљиво јер они могу то и да материјализују, али се не претвара (осим у пар случајева) у неку корисну или макар креативну алатку. Јасно ми је шта су аутори цртаћа имали на уму, али су све то некако површно одрадили и дали као производ једну солидну бајкицу.

Едукативни моменат: Девојчица Кристи је желела да буде шампион кампа у физичким активностима, али је спознала да је прави шампион зато што има добре пријатеље. Некада нам наше праве победе нису видљиве јер за њих не добијамо признања, плакете и пехаре, али су свеједно вредне.

Оцена наставника:

(врло танка)

Клуб Винкс: Тајна изгубљеног краљевства (Winx Club: Il segreto del Regno Perduto 2007) је филм рађен као део цртане серије „Винкс“, популарне тих година. Радња се дешава у магијској димензији где живе виле и вештице. Главна јунакиња је Блум која је одгајана на Земљи, да би онда сазнала да је вила и да потиче из света магије. Међутим, њено краљевство је изгубљено, заједно са њеним родитељима у току борбе добра и зла. Блумина мисија је да то краљевство пронађе, како би остварила своју улогу виле заштитнице.

Критички осврт: Све негативне ствари које сам уочио у наставку, важе и за овај филм, са тим да овде још има и заиста превише патетике. Блум је јадна, незаштићена принцеза и вила која бљује ватру, а њен принц је теши и обожава. И то траје и невероватно је сморно, тим пре што заиста оптерећује када неко са изузетним способностима (што би народ рекао „здрав и прав и може волу реп да ишчупа“) глуми жртву. Но, то није једини иритантан детаљ у филму. Блум тражи књигу где је одговор где су јој родитељи и не може да је прочита јер је писана чудним знаковима. Тада се појављује дух, чувар књиге и књигу претвара у – сликовницу. Блум и њени пријатељи никакву корисну информацију нису добили, али је њена пријатељица вила захтевала да им дух прикаже фотке како је Блум изгледала као беба јер су тако слатке, а и у толикој књизи „сигурно има много слика“. Онда је дух изјавио да немају баш много времена (а и цела радња се врти око тога да Блум пронађе утамничене родитеље, што је већ озбиљан и у филму и опасан подухват, те ипак захтева неки фокус), како би поменута другарица рекла духу да је баш досадан… Заправо цео овај филм је досадан са исфорсираном акцијом и површним репликама.

Едукативни моменат: Учитељица вила Феригонда је рекла како је сада старија, али младост коју губимо надокнађујемо мудрошћу ако смо обраћали пажњу. Добра је учитељица, а и вила, нема шта.

Оцена наставника:

(на један или један на два)