Лако Је Критиковати 168

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

iron sky (Small)Гвоздено небо: Надолазећа раса (Iron Sky: The Coming Race 2019) је финско-немачки филм и наставак „Гвозденог неба“ из 2012. Земља је уништена и малобројни преостали становници обитавају у бази на мрачној страни Месеца. То је, иначе, нацистичка база и они морају да је деле управо са нацистима. Но, Месец је нестабилан, има честе земљотресе и база се полагано распада. Међу становницима нема оних који би уклањали кварове који непрекидно настају, осим Ларе Роси, вођине кћерке. У тим критичним тренуцима пристижу им избеглице са Земље и то из Русије, у свемирском броду који је склепао Владимир Бурлаков. Са њима је пристигао и Удо Кир, вођа нациста, који има решење за све Ларине проблеме, али се оно налази у средишту Земље. Зато ће она морати у мисију. Са собом ће (не баш вољно) повести Владимира, али и свог пријатеља Кита Дејла, те ће им се наметнути као сапутници и чланови новоуспостављене секте коју предводи Том Грин.

Критички осврт: Овај филм свакако има маште, мада је рађен као компилација различитих филмова (на пример оних о Индијани Џоунсу) и прича („Пут у средиште Земље“). То би значило да нема много тога што није већ виђено, али није тако. Рецимо, овде је Маргарет Тачер крвожедна ванземаљка, а Адолф Хитлер јаше тираносауруса по тамној страни Месеца. Све је потпуно сулудо, али некако није испало треши, већ донекле и духовито. Режисер Тимо Вуоренсола поткачио је много шта и много кога овим филмом, те прилично ходао по танкој жици, пре свега што се религије тиче (алузије на Тајну вечеру и Адама и Еву више су него јасне). Но, он је свакако одлучио да се добро зеза и при томе није марио да ли је политички или религијски коректан, што јесте свакако храброст. Мени се филм допао, мада морам замерити да је премало изазова ставио пред протагонисте без обзира што их је све време смештао на различите, сасвим СФ-овске локације. Филм има динамику и занимљив је, но свакако је то све могло и боље. Вероватно су могли и специјални ефекти, али и овако су више него солидни.

Едукативни моменат: Иако је Владимир веровао да је Кит бољи од њега у сваком погледу, ипак је он тај који је освијио девојку (Лару). Не треба да се поредите са другима јер ћете свакако бити лошији од многих, али то не значи да сте и сами лоши, баш као што не значи да не можете остварити циљ којем тежите.

Оцена наставника:

4(јесте мало натегнута)

Свемирски брод: Победа (승리호 2021) је јужнокорејски филм који се дешава у будућности, када је Земља руинирана загађењем. Одабрани живе у свемиру под патронатом Ричарда Армитиџа, богаташа који има велике снове – да човечанство премести на Марс. Додуше, не читаво човечанство јер је Ричард мизантроп који дубоко верује да су људи зли и да су уништили природу. Његове планове помутиће једна специјална девојчица и друштво са свемирског брода „Победа“ које се бави чишћењем свемирског отпада.

Критички осврт: Прича је прилично добра, али ми је режија спочетка била некако збрзана, хаотична. Као да је режисер Џо Сунг-Хи имао заиста много тога на уму и пожурио је да све то реализује на гомили. Но, онда је већ до средине „смирио“ филм и могао је лепо да се прати. Крај је урађен са океј преокретом, који је могао да има два исхода. Тешко је рећи да ли је овај баш боље решење, али ово и јесте филм за забаву, те је и у реду да је ведар тон преовладао.

Едукативни моменат: Девојчица је рекла како у свемиру не постоји горе и доле и не постоји безвредно и вредно. Све је вредно ако је на правом месту. Мала је, али мудра, нема шта.

Оцена наставника:

4(ту је негде)

Дубока звезда Шест (DeepStar Six 1989) је хорор који се дешава у подводној бази америчке морнарице. Задатак екипе која је доле послата је да сместе нуклеарне ракете које ће употребити у случају рата. Међутим, испоставило се да се на месту где су то намеравали да учине налази подводна пећина. Маријус Вејер, вођа пројекта, одлучио је да експлозивом сруше пећину и поставе ракете, упркос противљењу Није Пиплс, научнице која верује да пећина скрива јединствену биоценозу. Екипа је срушила пећину и испоставило се да је Нија у праву. У пећини су обитавали организми никад виђени до тада и, што је битније, врло опасни.

Критички осврт: Заправо, ово баш и није филм са чудовиштем, макар није његов највећи део. Ово је филм који се бави хаваријама у подводној станици (од којих је једну изазвао Мигел Ферер на крајње наиван начин) и углавном неуспешним настојањима протагониста да их преживе. Сви говоре о некаквим водовима, декомпресорима и слично, гађају се скраћеницама и углавном свиме ониме што уопште не разумем или се макар нисам потрудио да разумем (стварно није забавно). Иначе дијалози нису претерано виспрени у овом филму. Крај је решен општим местима и не поправља утисак, који је заиста слаб.

Едукативни моменат: Мигел је толико био уплашен да је чланове своје екипе довео у опасност, случајно убио Маријуса, а потом и себе. У реду је да се плашимо (на крају крајева само смо људи), али морамо бити макар толико храбри да не дозволимо да нас страх надвлада.

Оцена наставника:

(хајде нека буде плус)

Ловац на чудовишта (Monster Hunter 2020) је филм који је базиран на истоименој видео-игри. Мила Јововић је заповедник јединице америчке војске која је пошла у потрагу за несталим тимом у пустињи. У тој потрази их је сустигла застрашујућа и невероватна олуја која их је одвела у свет пун чудовишта.

Критички осврт: Филм има ситних грешака, те Тони Џа више није имао ранице на грудима које му је задала Мила само сцену пре тога приручном апаратуром за реанимацију. Ипак, прича је сасвим у реду ако од ње не очекујете више до солидне забаве, са крајем направљеним тако да очекујемо наставак, који, јавља ми се, неће бити богзна колико бољи. Режију могу да похвалим и режисер Пол В. С. Андерсон се стварно трудио да направи величанствене сцене, почевши од више него драматичног увода. Уосталом, искористио је једину ефектну сцену из првог дела „Мрклог мрака“, који је био очигледан узор, али су узори били и „Дина“, неизбежни „Ејлијен“, чак и „Парк из доба јуре“ и заиста многи други (пејзажи као да су преузети из „Господара прстенова“), те је филм компилација бројних претходних у овом и сличним поджанровима. Поред свег Половог труда, ЦГИ је толико приметан да поједини делови изгледају анимирано и то некако разбија филмску чаролију наместо да је створи. И закључио бих тиме да у овом филму стварно има много труда, али је чаролија изостала.

Едукативни моменат: Тони и Мила морали су да преброде разлике, чак и у језицима којим говоре, како би удруженим снагама могли да преживе. Тек онда када се разлике превазиђу и сви буду јединствени, може и да се преживи и да се бројни циљеви остваре.

Оцена наставника:

(али врло јака)

Мапа ситних савршених ствари (The Map of Tiny Perfect Things 2021) је љубавна прича о двоје младих Кајлу Алену и Кетрин Њутон који су „заглавили“ у једном дану који се непрекидно понавља. Њих двоје су себи задали задатак да направе мапу савршених тренутака тог дана.

Критички осврт: Леп је филм, са свакако добрим глумцима и виспреним разговорима, али је ипак без оригиналне идеје и врло, врло предвидљив. Свакако ми се допадају поруке које шаље, а и изазови који су постављени пред двоје главних протагониста свакако завређују пажњу.

Едукативни моменат: Иако је сваки дан све око њега било исто, Кајл је ипак напредовао и сазнавао. Уколико желимо да напредујемо, ми ћемо то чинити све и да радимо добро нам познате ствари и рутину.

Оцена наставника:

4(сасвим осредња)

Блаженство (Bliss 2021) је филм о менаџеру Овену Вилсону који исувише сањари на послу. Последица тога је била да га је шеф Стив Зисис отпустио и тада га је Овен убио сасвим случајно. Овен је успео да побегне из канцеларије, те утрчао у оближњу кафану и тамо је упознао необичну жену Салму Хајек која му је рекла да он у ствари живи у симулацији, свету који није стваран. Као демонстрацију учинила је да убиство његовог шефа изгледа као самоубиство. Овен је наставио да живи са Салмом на улици, али му је био потребан доказ да је Салма заиста у праву. Тада га је она увела у стваран свет.

Критички осврт: Овом филму су замерили да је сувише конфузан и да није заокружио причу, али ја не мислим тако. Режисер Мајк Кахил је направио добру причу, која се може посматрати из више углова: као причу о (не)прихватању реалности и бежање у измаштани свет који заиста постоје паралелно, као причу о посрнућу и дроги или као прави СФ, било да се ради о Матриксу, било о паралелним димензијама. Отворио је све могућности колико год је то било могуће с обзиром на релативно мали број догађаја око којих се ликови врте. Ликови су разрађени и конзистентни из реалности у реалност и назад, а дијалози су врло виспрени. Све ми се допада у овом филму, мада мислим да је на крају развучен више него што треба, а камера то није учинила ефектним.

Едукативни моменат: Цела идеја Салминог научног пројекта је била да људи осете лоше догађаје како би више ценили оно добро што им се дешава. И то је добра идеја, али је много боље да ценимо оно што је добро без лоших искустава. Добре ствари не треба узимати здраво за готово.

Оцена наставника:

4(чак солидна)

Розмарина беба (Rosemary’s Baby 1968) је филм рађен према истоименом роману који је Ајра Левин написао годину дана раније. Џон Касаветес и Мија Фароу су млади брачни пар који се доселио у стан који прате многе страшне урбане и историјске легенде. Ту су упознали луцкасти старији пар без деце Рут Гордон и Сиднија Блекмера, са којима се Џон прилично зближио. Они су узели к себи девојку са улице Викторију Ветри, како би јој помогли, али је она починила самоубиство. Од тог тренутка почињу да се дешавају чудне и застрашујуће ствари, које запажа само Мија, али не и Џон, који је заокупљен својом наједном успешном глумачком каријером.

Критички осврт: Ово је култни филм и врло вероватно ремек-дело фантастике. Оно што ме је фасцинирало је што прича заиста нема много „меса“, а траје преко два сата – и поред тога, приче има и заиста држи пажњу. Мислим да је оно што држи пажњу заправо сама Мија у својој одличној улози, која је невероватно фрагилна и против које се цео свет уротио. Само „изненађење“ на крају, као и мистерија коју је режисер Роман Полански заиста добро дозирао, заправо нису адути овог филма јер је већ врло рано у филму јасно да Мија има посла са сатанистима. Роман је напросто поставио такав контекст и контраст који је био добитна комбинација.

Едукативни моменат: Џон је направио погодбу за коју је веровао да ће бити исплатива; да започне завидну каријеру, али да жртвује рођење првог Мијиног детета. Веровао је да неће изгубити и Мију, али се преварио. Некада морамо добро да размислимо шта добијамо, а шта губимо када правимо неке погодне или уопште одлуке у животу.

Оцена наставника:

(нежна, попут Мије)

Погрешно скретање (Wrong Turn 2021) је хорор који се дешава у руралном делу Луизијане где је дошло шесторо младих како би уживало у природи. Но, оно што је почело као леп излет, завршиће се као трагичан догађај по готово све актере. Наиме, на њих су се окомили представници тзв. Фондације у чију територију су ушли.

Критички осврт: Петоро младих одлази у неку америчку забит и тамо их поубија један или више деформисаних канибалиста – то је заплет, радња и расплет огромне већине оваквих филмова, али не и овог. Овај је другачији био још од почетка јер је младих било – шесторо. Наиме, момак вишак је у овим модерним и толерантним временима напокон добио и истополног партнера. Режисер Мајк П. Нелсон виспрено је навео на погрешан траг гледалиште узимајући као место дешавања рурални део Луизијане (државе врло познате по заговарању ропства током америчког грађанског рата), а једно од двоје главних протагониста је црнопути Адаин Бредли. Међутим, некако је радња почела да се одвија сасвим другачије и у неочекиваном смеру. Такође је Мајк режију учинио другачијом, па имамо преплитање догађаја из различитих времена и са различитим актерима. Тако се Метју Модин, филмски отац Шарлоте Веге, дао у потрагу за њом, па пратимо и његову причу. Зашто се родитељи Шарлотиних пријатеља нису дали у потрагу за својом децом, остаће тајна и детаљ који свакако ремети логику радње. Иначе неки мотиви појединих ликова нису баш најјаснији, а сцене чине сувише погодним.

Све је то дало један солидан и врло бруталан хорор, који изгледа унеколико другачије од уобичајених слешера, мада се ипак одвија по обрасцу за овакве филмове и има предвидљивих момената. Све то ипак није неинтересантно, а и филм има пристојну динамику.

Едукативни моменат: Представници Фондације су на самом крају филма и сами „погрешно скренули“. Не треба да очекујемо да ако зло чинимо другима зло неће задесити и нас саме јер насиље ствара насиље.

Оцена наставника:

4(уз минус)

Вилијева земља чуда (Willy’s Wonderland 2021) је хорор који се дешава у варошици Хејсвилу у Невади. Тамо се обрео и принудно остао Николас Кејџ који је добио један крајње необичан задатак. Сва је прилика да су мештани направили опасну игру са њим како би га жртвовали, али од почетне улоге жртве, Николас се врло брзо показао као херој.

Критички осврт: Цела поставка је потпуно сулуда. Николас је ничим изазван „таф гај“ који колима налеће на очигледно постављену замку на путу која му је оштетила ауто. Аутомеханичар му нуди поправку за застрашујућу цифру, коју овај има на својој картици, али картица у тој забити нема вредност. Друга понуда је да Николас одради посао, који је, најблаже речено, необичан и који му нуди Рик Реиц: да почисти његов простор за дечје рођендане. Хајде да кажемо да је то посао који је регуларан, али ко би платио чистача хиљаду долара и зашто то мора да се обави у току ноћи? У реду, Николас је специјалан и очигледан борац против лутака, што је својеврсна иновација у хорор жанру, али је таква поставка важила и за Николасове претходнике (што смо одмах могли закључити, али је за сваки случај то у току филма поменула и Бет Грант). Шта ли су били њихови мотиви да пристану на такву погодбу или макар не посумњају у њу (успут их Рик закључа катанцем са спољашње стране)? Објашњење целе ове приче тек наизглед има више смисла.

Хорор заиста није страшан или макар мене тешко могу да уплаше џамбо лутке из Улице Сезам. Најстрашнија је можда била Звончица, а и некако су је пропратили најсолиднији специјални ефекти, но и даље је то врло далеко од правог хорора. Највећи проблем са овом причом је што је у потпуном хаосу; ликови се буквално понашају попут честица при Брауновом кретању, без икакве логике и смисла. Уз све то, глума младих у овом филму је очајна.

Оно што могу да кажем у прилог филму је да потенцијал има, односно интересантну идеју, да има неколико ефектних сцена које готово све укључују Николаса и да има симпатичан саундтрек. И, да, Николас не проговара ниједну једину реч.

Едукативни моменат: Николас је имао време за све, па чак и за одмор. И није се одрекао одмора чак ни да би спасио Емили Тосту. То је нехумано и претеривање, али ћемо свакако у послу бити ефикаснији ако тачно одредимо време за активности и време за одмор и нећемо кршити ни једно ни друго.

Оцена наставника:

(на три)

Краљ лавова 1½ (The Lion King 1½ 2004) је заправо трећи део у низу цртаћа о лаву Симби, краљу саване. Ово је поновљена прва прича, али сада из угла споредних ликова: мерката Тимона и вепра Пумбе. Тимон није био задовољан животом у својој колонији, па се отиснуо у свет да пронађе идеално место за себе: Хакуну Матату, рај на Земљи, са обиљем хране и воде и без предатора хијена. Место је пронашао и изгледало је да га никада неће напустити. Ипак, хтео – не хтео, мораће и да учествује у херојским подвизима и помогне праведном, добром Симби да поврати престо који му припада.

Критички осврт: У овом цртаћу хумор се креће од крајње инфантилног, често коришћеног и досадног до заиста добрих фора. Ипак, ових других значајно мање. Прича изгледа исцепкано јер се она у ствари умеће у први део, али може да се прати и изгледа добро и као целина. Објективно ово није одличан цртаћ јер је прича већ виђена много пута о већ неком створу који трага за нечим већим у животу и полагано савладава значајне животне лекције. Ипак, донекле иновативно јесте наново испричана прича, али из другог угла.

Едукативни моменат: Тимон је схватио да Хакуна Матата, земља снова и безбрижности, напросто није Хакуна Матата ако у њој нема и његових пријатеља.

Оцена наставника:

4(минусоидна)

Лако Је Критиковати 162

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Љубав и чудовишта (Love and Monsters 2020) је постапокалиптични филм о романтичном момку Дилану О’Брајену, који жели да пронађе своју љубав из младости Џесику Хенвик. Но, то није лак задатак јер Земљом сада царују застрашујући и огромни монструми.

Критички осврт: Дилан је у овом филму много више успео да се искаже него у оном „Тркачу кроз лавиринт“ (за који и даље мислим да је суперлош). Овај филм има шмек „Зомбиленда“; хумор је сличан, у доброј мери и тема, а и ту се појављује старији ментор главном јунаку, овај пут Мајкл Рукер. Очигледно се режисер Мајкл Метјуз угледао на добре узоре и направио свакако занимљив филм, са више него добрим специјалним ефектима и донекле маштовитим чудовиштима. Поруке које филм шаље такође су јаке, а посебно оне које мотивишу људе да буду храбри. Заиста добро урађен блокбастер, нема шта.

Едукативни моменат: Иако изгледа потпуно сулудо да се Дилан, након седам дана застрашујуће борбе са чудовиштима, наново враћа у своју колонију, ипак није из најмање два разлога. Први је што је схватио ко су заиста људи којима треба посветити пажњу, а други је што када починимо грешку (а одлазак у другу колонију за Дилана и јесте била грешка), најбоље што можемо је да је исправимо.

Оцена наставника:

(рецимо да да)

Поноћно небо (The Midnight Sky 2020) је филм заснован на роману „Добро јутро, поноћи“ књижевнице Лили Брукс-Далтон. Година је 2049. и на Земљи је настала апокалипса услед озбиљног загађења и један од преосталих људи је Џорџ Клуни и то само зато што остао у бази на Арктику где загађење још увек није стигло у свом пуном замаху. Његов задатак је био да прати свемирску мисију на једини насељиви сателит Јупитера К-23 и он није одустао од тога иако је у бази остао сасвим сам (остали су се евакуисали). Испоставиће се да астронаути заиста пристижу са тог сателита. 

Критички осврт: Ово су две приче у једној и одвијају се паралелно на умирућој Земљи и у свемиру. Џорџ се у овом случају окушао и као глумац и као режисер и није разочарао, иако му је радни стаж као режисера свакако мањи. Сцене су добре, одмерене довољно да драмски део не буде досадан, а узбудљиви делови стварно су такви. Фотографија је одлична, а Џорџу је свакако ишао на руку и леп један буџет.

Сама прича је слатка, не претерано изненађујућа, мада су неки делови били намењени томе да нас изненаде. Крај ми се допао јер јесте емотиван, али нити патетичан, нити срцепарајући.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је Џорџов рад ипак имао смисао, ако ни због чега, а зато што је спасио живот својој филмској кћерки Фелисити Џоунс и нерођеној унуци. Но, какав год, смисао ће се свакако наћи у сваком добром раду.

Оцена наставника:

(свакако плус)

Освета из будућности (Vendetta dal futuro 1986) је италијански СФ који се дешава у будућности када су киселе кише толико киселе да пробијају каросерију аутомобила. Велики број присталица окупља слепи Франко Фантасиа који се бори за здравију животну средину, али то не одговара моћном и бескрупулозном индустријалцу Џону Саксону. Зато су његови научници створили киборга Данијела Грина са циљем да изврши атентат на Франка. Данијел је успео да дође до Франка, озбиљно га повредио, али не и убио јер је у последњем тренутку схватио да то не жели да учини. Побегао је са лица места са намером да пребегне у другу државу, али за њим сада јуре и власти и Џонови најамници. 

Критички осврт: У овом филму сви глуме као роботи, мада је једини робот, колико сам схватио, Данијел. Прочитао сам да је Данијел остао упамћен по овој улози, тако да не могу да се не запитам какве су му остале. Неке ствари је можда ипак боље не знати. 🙂 У време настанка овог филма било је популарно да главне улоге тумаче набилдовани билдери, али су Арнолд Шварценегер и Силвестер Сталоне имали макар неки шарм, ако не већ и глумачког умећа.

Интересантан је приказ еколошке ситуације у будућности, ако оставимо научну логику по страни. Сам филм некакву логику има, али је ту већи проблем што нема радњу. Данијел бежи, убице га јуре и то је, отприлике, то. Ах, да, и повремено обара руке са локалним камионџијама. Углавном, сви се ту нешто врте у круг и воде врло приземне дијалоге. Има ту као неке акције и вероватно је она океј, мада ми акциони филмови нису интересантни, а овај није ни узбудљив. Једино што не могу да оспорим режисеру Серђу Мартиноу је да није лоше распоредио негативце, па неки нападају из кола, други из камиона, трећи из заседе, четврти из хеликоптера… Упркос свем том спектаклу, једина сцена која ми се допада је последња када Данијел разговара са својом симпатијом Џенет Огрен. И ефектна је, а и последња је, што је такође важно. 🙂

Едукативни моменат: Пре него што је ишчупао срце Џону, Данијел му је поручио да је омануо зато што је желео да му контролише мозак, а заправо је требало да му контролише срце. Другим речима, много је лакше манипулисати нечјим емоцијама него рацијом, али ја мислим да је Џон свакако погрешио што је желео да манипулише уопште. То свакако није добро радити било коме, а и може да нам се одбије о главу, или о срце, као у Џоновом случају.

Оцена наставника:

(са микро-плусићем)

Вештина: Завештање (The Craft: Legacy 2020) је наставак филма из 1996. Радња је врло слична оној у поменутом филму, само се сада упознајемо са новом генерацијом вештица. Њих су три и чекају четврту, а то је млађана верзија Виноне РајдерКејли Спејни. Она је, дакле, слатка, тек се доселила и није свесна да има моћи, али ће уз помоћ новостечених другарица то открити.

Критички осврт: Да, овај филм се одвија према обрасцу и има много предвидљивих момената, као и општих места, а и кокетирања са тинејџерима. Међутим, неколико детаља мало искаче, попут тајне Николаса Галицина, која уноси интересантан табу, а истовремено компликује тему и односе ликова. И ту је тај преломни тренутак; да ли ће интрига бити успешно спроведена или ће се све то претворити у патетичну сапунску оперу. И није се десило ни једно ни друго, на жалост или на срећу. Некако је радња наставила да се дешава у очекиваном смеру. Свакако видим да је режисерка Зое Листер-Џоунс била спремна да помери границе, а и да унесе неке нове идеје, међутим некако јој је то друго измакло, а прво је испало млако. И цео утисак о филму је такав, баш као и о финалној борби. До краја, прича је остала некако недоречена, што се филмских синова Дејвида Духовнија тиче, али и готово свега осталог. Јасно је да Зое планира наставак, али је то све изгледало неспретно.

Глумци су се добро снашли у својим улогама и при томе мислим на млађахне наде, пошто је Дејвид већ стари вук.

Едукативни моменат: Лови Симон је рекла да ако не могу да користе моћ одговорно, онда не би требало ни да је користе. И у праву је.

Оцена наставника:

(може на три)

Клетва Успаване Лепотице (The Curse of Sleeping Beauty 2016) је хорор филм базиран на бајци из наслова. Усамљени сликар Итан Пек је наследио имање од ујака за којег није ни знао. Када је дошао на то имање, схватио је да је у питању кућа коју је сањао. Итан је такође сањао и прелепу девојку Успавану Лепотицу (Индију Ејсли) чија су судбина и хиљадугодишњи сан управо повезани са том кућом. И изгледа да само он може да је пробуди.

Критички осврт: Режисер Пири Реџиналд Тео је мудро искористио цаку из једне од бољих епизода серије о Доктору Хуу у којој су се такође статуе кретале и уз не много средстава направио солидан хорор, мада у доброј мери предвидљив. Уз то створио је интересантан амбијент, налик на онај из „Чувара пакла“, па све то изгледа интригантније и језивије. Међутим, сама радња се бори са низом проблема; ако размислите о њој видећете да преокрет нема богзна какве логике, а демон који је чувао лепотицу се није показао богзна како моћан. Сам крај је потпуно антиклимактичан, лишен било какве језе, узбуђења, ичега.

Но, колико год да је Пири успео (или није успео) у хорор делу филма, апсолутно није у драмском и разговори су прозаични и на моменте патетични. Фора у филму нема баш превише. Улога дежурног кловна припала је Џејмсу Адаму Лиму и био је шармантан, али не баш и урнебесан. Ликови су стереотипи и иако су глумци по физиономији одговарајући, некако не зраче и уопште нису разрађени. 

Едукативни моменат: Док је Итан „искористио“ свој губитак да нађе изговор да се повуче у себе, Натали Хол је њен губитак ојачао да настави да се бори. Свако жали на свој начин и то је истина, али је ипак Наталин начин бољи.

Оцена наставника:

(уз опаску: штета за протраћени потенцијал)

Вампири: Мртви (Vampires: Los Muertos 2002) је наставак филма „Вампири“ из 1998. Џон Бон Џови је ловац на вампире који добија задатак да сакупи екипу која ће дохакати једној посебно моћној вампирици Арли Јовер. У тој намери не успева јер га она, са својом хордом, вечито престиже и убија једног по једног ловца. На крају, Џону не преостаје ништа друго него да се удружи са једним опатом без искуства лова на вампире, момком коме средња школа баш и не иде и полувампирицом која се није претворила у створење ноћи захваљујући лековима. Но, и таква екипа има своје адуте.

Критички осврт: Прва сцена је требало да буде изненађујућа, али то није била. Надаље се филм одвијао према сасвим класичној поставки, мада се режисер Томи Ли Волас трудио да сцене масакра по кафићима буду маштовите. Међутим, некако су без учинка јер иако су технички донекле и добре и са још бољим потенцијалом, сасвим су беживотне, чак и за филм о немртвима. Укупно, поред неких пропуста и сувише погодних момената, радња није тако лоша и филм је забаван, мада ич није направио помак у поджанру у којем је рађен.

Ликови су стереотипи, сви одреда, али су некако симпатични. И глума није лоша, а посебно ме је пријатно изненадио Џон који делује стварно природно.

Едукативни моменат: Кристијан де ла Фуенте је рекао очајном Џону да је некада потребно мање него што мислимо да бисмо нешто урадили, посебно када немамо избора. И заиста је тако; ако смо довољно вешти и имамо добру вољу, са мало средстава остварићемо добре резултате.

Оцена наставника:

(овако некаква)

Чудесна Жена 1984. (Wonder Woman 1984 2020) је још једна прича о овој суперхероини коју тумачи Гал Гадот. Она је научница на Смитсоновском институту у Вашингтону и придружује јој се колегиница Кристен Виг, не претерано стручна и врло несналажљива у социјалним контактима. Међутим, Гал јој је пружила руку пријатељства, па чак и стручну помоћ у раду који је одмах по доласку у институт Кристен добила. Наиме, Еф-Би-Ај је конфисковао скупоцене артефакте које је пронашао на црном тржишту и Кристенин задатак је био да их процени. Гал је привукао пажњу необичан предмет, наизглед безвредан, али који је у ствари веома моћан. За његову моћ зна преварант Педро Паскал и одлучио је да га се домогне и злоупотреби. Оно што Педро није знао је да је моћ тог предмета заправо разорна по читав свет.

Критички осврт: Гал ни у овом наставку није могла без асоцијација на своју титулу мис, па је опет спасавала децу (трећег света, наравно и зар сте сумњали) у осредње узбудљивим акционим сценама јурњаве аутомобилима и другим превозним средствима. Овај филмић ми се више допао у односу на претходни, иако неодољиво подсећа на „Господара жеља“ из 1997, што није баш неки иновативни приступ. Но, прича има колику-толику мистерију јер ми не знамо одакле потиче чудесни минерал који испуњава жеље и како ће се те жеље до краја показати (мада је јасно да морају да крену по злу). Постоје недоследности у причи, па тако и број жеља које је могла да замисли Кристен, али је режисерка Пати Џенкинс некако морала да уведе у причу архинепријатељицу Чудесне Жене. Пати је желела да доследно представи лик и дело Чудесне Жене из стрипа, па она, осим ласа, сада има и моћ да летелице учини невидљивим, а и згодно дође васкрсли дечко пилот Крис Пајн да ту летелицу и вози. У стрипу пилот је она, али се то не би уклопило у контекст филма постављен још у првом делу, па је Пати нашла начин. И нашла је буџет и то поголем, тако да су специјални ефекти (ако изузмемо бравуре са ласом) врло солидни.

Признајем филму је да је имао добру идеју водиљу и добре поруке у вези са нашим жељама и колико могу да нас коштају. Главни актери су имали много тешких одлука и прерасподелу приоритета, те је све то Пати могла да претвори у озбиљно драматичне и емотивне тренутке, што донекле и јесте. Ипак је превасходно попустила пред холивудским обрасцем и унела баш много патетике. И некако је смушено одрадила јачање моћи незајажљивог Педра. Тај део је збрзала и учинила га претерано помпезним.

Едукативни моменат: Кристен је на почетку веровала како је Чудесна Жена популарна и како јој је друштвени живот сјајан. Онда јој је ова рекла како њен живот заправо уопште није био каквим га Кристен замишља и да сви имамо своје борбе. То нас учи да: а) не судимо према изгледу и б) никада не знамо какав је заиста живот други људи и врло вероватно далеко од онога што ми мислимо.

Оцена наставника:

(минус и то поголем)

Ниво 16 (Level 16 2018) је филм који се дешава у једној крајње необичној школи за девојчице и девојке, где оне имају врло устаљен ритам живота и усмерено образовање. Циљ којем теже је да их усвоји богата породица и зато оне морају да буду „чисте“. Међутим, иако су достигле ниво 16, што је и последњи ниво, две девојке сумњају у добре намере својих покровитеља и труде се да сазнају шта је заиста права сврха ове „школе“.

Критички осврт: Већ од старта ме је филм заинтересовао. Ово је очигледна варијанта „Приче једне слушкиње“ из 1990, али док су тамо карте биле отворене од самог почетка, овде је врло нејасно чему ће служити девојке са нивоа 16. Режисерка Данишка Ејстерхази успела је да створи врло мистериозну и тескобну атмосферу користећи болесно плаво осветљење, једноличан амбијент и дугачке, језиве ходнике, тако да је било лако наслутити да им се не спрема ништа добро. И онда се испоставило да су девојке у некој варијанти „Острва“ из 2005. То откривамо већ у првих пола сата филма, те је изгледало као да је Данишка збрзала мистерију, али је заправо мудро направила заплет. Кејти Даглас (иако млада, врло је харизматична и изнела је своју улогу прилично добро) је сада била у замци из које је јако тешко побећи. Уз то, ни ми, као ни њен лик, не знамо шта да очекујемо ван зидова зграде у којој је заточена. Сама та тензија и дешавања која тек напола можемо видети сасвим су довољна да филм учине изненађујуће узбудљивим. Треба и додати да је порука овог филма значајно дубља од оне коју нуде аутори поменутог „Острва“ и све укупно утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Селина Мартин је схватила да је издала пријатељицу јер су је учили да се плаши. Када је престала да се плаши, урадила је исправну ствар. Заправо, девојке су живеле у страху, незнању (чак су биле и неписмене) и без блиских веза једне са другима. Зато су и биле покорне. Јасно је шта не смемо себи дозволити како бисмо имали интегритет и да не дозволимо да било ко влада нама.

Оцена наставника:

(не баш неприкосновена)

Реци ми како умирем (Tell Me How I Die 2016) је хорор који прати групу младих људи који су се пријавили за испитивање новог лека који би требало да повећа меморију. Наместо тога, лек је повећао испитаницима прекогницију. Проблем настаје када једна од њих Вирџинија Граднер има визије смрти свих осталих у њеног групи, које су врло насилне.

Критички осврт: Режисер Ди-Џеј Виола сигурно зна да режира и сцене визуелно добро изгледају. Иначе не волим слешер филмове, али овај је мало другачији, иако се одвија према обрасцу. Наново имамо петоро преосталих протагониста које јури сулуди убица. Међутим, на неки начин Ди-Џеј је тај образац и пародирао у сцени масовног покоља девојака, а то је учинио и самом идејом. Наиме, увек знамо ко ће преживети и то је „последња девојка“ коју је васпоставила Џејми Ли Кертис у култној „Ноћи вештица“. И овде је то тако, али са том разликом да и она то зна, баш као и убица. Изгледа као да наде за преживљавање нема и ликови се све више уверавају у то, али опет нас копка може ли се судбина променити? Иако наизглед трапаво одрађена јер прича изгледа као да је у хаосу, она је у ствари добро вођена. Глума је једино спорадична код неких глумаца. Млађарија се није показала баш.

Едукативни моменат: Хајдемо мало и хемијом да се бавимо. Нејтан Крес је тврдио да се иперит (бојни отров) добија када се помешају избељивач и амонијак, који се користе у чишћењу и то није баш тачно. Мешањем избељивача и амонијака свакако се добија отрован гас (ослобађа се елементарни хлор), али то није иперит.

Оцена наставника:

(може плусић)

Тролови (Trolls 2016) је цртаћ о најсрећнијим бићима на свету: троловима. Њихови суседи су бергени, најмизернија бића. Онда су бергени, значајно већи од тролова, открили да могу осетити срећу ако поједу тролове. Зато су их заробили на једном дрвету и сваке године их „брали“ са тог дрвета и гостили се. Ипак, тролови су успели да побегну и сакрију се у шуму. Тако скривени провели су двадесет година у радости и грљењу, па су решили да прославе јубилеј спасавања из Бергенграда једном гласном журком. Проблем је што су бука и шарена светла привукли једну припадницу бергена.

Критички осврт: Занимљиво је да је овај филм осетно слабији у односу на свој наставак. Идеја је у реду, али је сувише класична, па је таква и радња. Ипак је донекле слојевита јер се упоредо са „штрумпфовским“ проблемима дешава и прича о Пепељуги. Свакако не могу да замерим много; цртаћ је сладак, забаван и смешан, са добром анимацијом и истим таквим порукама.

Едукативни моменат: Бергени су морали да схвате да не постоји рецепт за срећу (поједеш трола и будеш срећан), већ да морају да се за њу потруде.

Оцена наставника:

(на пет)

Лако Је Критиковати 161

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Ејлијен: Примерак (Alien: Specimen 2019) је кратки филм снимљен поводом јубилеја, односно 40 навршених година од првог снимљеног филма о Ејлијену. Главна протагонисткиња је Џолин Андерсен која је ботаничар, вероватно на некој планети. Заштитила је пошиљку која узнемирава њеног пса, али убрзо је открила да је буре оборено и да је заштитна фолија покидана. Ускоро је открила и да се ослободило нешто опасно. 

Критички осврт: Овај део је најјезивији од свих и некако најинтригантнији од свих шест у серијалу. Прича је испала сасвим добра, мада није претерано специјална, односно оригинална.

Едукативни моменат: Меги, пас у филму, спасила је своју газдарицу. Кућни љубимци нас спашавају увек и треба их гајити, пре свега псе и мачке.

Оцена наставника:

(рецимо да може)

Untitled (Small)Ејлијен: Ноћна смена (Alien: Night Shift 2019) је још једна кратка прича о Ејлијену која се дешава на некој колонизованој планети. Несталог радника проналази његов колега и они су се упутили у складиште. Крај је радног времена и двоје запослених им невољно дозвољавају да уђу. Међутим, стање радника се погоршава и преосталих троје врло брзо откривају да су у замци.

Критички осврт: Мислим да у првој сцени уопште није било потребно да се зумира пауколико чудо у првом плану, верујем да би било ефектније и виспреније. Углавном, почетак је имао некакав потенцијал, али се није развио. Врло млака прича, рекао бих.

Едукативни моменат: Амбер Гастон је успела да се избори са чудовиштем у својој радњи, али је онда схватила да оно напада целокупну колонију људи. Но, она је свакако исправно поступила јер на неке ствари (глобалне) не можемо много или уопште утицати, али на оно што је у нашем окружењу можемо.

Оцена наставника:

(ту негде)

Продор (Breach 2020) је футуристички филм у којем живот на Земљи више није могућ и последњи свемирски брод је укрцао путнике и вози их ка Новој Земљи. Прича прати судбину момка Кодија Кирслија који је успео да се укрца на брод као слепи путник. Њега задужују да буде хигијеничар, тако да, за разлику од осталих путника, он није у криогеном сну. Он ће зато бити сведок застрашујућих догађаја које ће изазвати један члан посаде.

Критички осврт: Ако занемаримо да режисеру Џону Сујтсу стварно није било потребно чудовиште при крају, можда би се и добио сасвим осредњи СФ. Заправо, мислим да му читав крај који се завршава општим местима уопште није требао и учинио је читав филм „трешастим“. Џон је искомбиновао свемирски хорор типа „Ејлијена“ са зомби варијантом и направио низ погодних тренутака како би објаснио причу, али није избегао и низ рупица у тој причи. Рецимо, Рејчел Николс је обавила обдукцију Џонија Меснера, а да се овај помакао није, да би онда устао заједно са другим лешевима. Касније су сви одреда постајали зомбији практично одмах, што је за тај део филма било погодно. Додао бих и потпуно нејасан Кодијев мотив да у се бегу обавије измаглицом и тако угрози и себе и љубав свог живота Касандру Клементи. Углавном, некако је на почетку филм имао неки потенцијал, али га је врло брзо изгубио.

Едукативни моменат: Калан Малвеј је сматрао човечанство кривим за уништење које је доживело и то је тачно. Међутим, начин на који је „решио“ проблем је био погрешан јер је и сам иницирао уништење. Не можемо се борити против нечега и радити то исто против чега се боримо јер онда ништа бољи нисмо.

Оцена наставника:

(можда чак може на три)

Вампири против Бронкса (Vampires vs. the Bronx 2020) је филм који прати групу тинејџера који желе да спрече да пропадне једна радња у Бронксу, крају где живе, која им је посебно драга. Наиме, једна фирма откупљује све пословне просторе у крају, а мета им је и та радња. Ускоро ће дечаци открити да ту фирму воде вампири. 

Критички осврт: Дефинитивно је било јасно да је Сара Гадон заповедница вампира и то није спојлер. Већ је прва сцена како се појавила у филму јасно упућивала. Углавном, ово је једна слатка причица, без превише изненађења и са веома млаком акцијом. За главне протагонисте недовољан изазов су били и вампири и локални гангстери, са тим да прича између ове две групе није била баш разрађена. Шеј Вигам је унајмио локалну банду за потребе вампира, али врло брзо су они дошли у сукоб са тим истим вампирима и готово одмах и убијени. Некако све то није ни узбудљиво, ни страшно. Филм нема много ни хумора, осим једне сцене када две девојчице пролазе мирно усред окршаја са вампирицом јер су загледане у мобилне телефоне.

И овај филм је рађен у маниру других новијих филмова где се провлачи тема положаја црнаца у Америци, тако да филм има неку слојевитост и може да се посматра као метафора (куповина радњи, црнопути људи који нестају за шта никога није брига), али та идеја која је добра није уједно и добро упакована у причу.

Едукативни моменат: Четворо другара су желела да буду најбоље убице вампира свих времена, али је Коко Џонс закључила да је сасвим довољно да буду добри ловци на вампире. И ја мислим да је сасвим довољно бити добар у нечему; није потребно бити најбољи.

Оцена наставника:

(солидна)

Гренланд (Greenland 2020) је прича о породици Џерарда Батлера која покушава да преживи и остане на окупу током апокалипсе коју ће изазвати пад метеора на Земљу, већег него што је био онај који је изазвао истребљење диносауруса. 

Критички осврт: Оно што свакако морам признати режисеру Рику Роману Воу је да је направио узбудљив филм. Где год је нашао згодно (и погодно) место он је акцију и узбуђење које је прати посадио. И да, специјални ефекти су солидни, колико је већ било потребе за њима. И све остало не могу да му признам. Идеја коју је пласирао уопште није идеја јер је заиста и превише много пута виђена у разним другим остварењима, а богами и читава радња. У ствари, чини ми се као да је свака сцена преписана из неког ранијег филма. Све је било толико предвидљиво да сам могао да препричам сваку наредну сцену. Иновативност апсолутно није адут овог филма. Општих места има гомила, а једним таквим се филм и завршава, уз преогромну дозу патетике.

И оно што ми није јасно је како су на крају војници ипак примили Џерарда и његову породицу, када нису хтели на почетку? Зато што је сам нашао превоз? И како је његов син дијабетичар сад наједном имао инсулин за девет месеци? Има ту неколико нејасноћа, али свеједно не мењају много слику о филму.

Едукативни моменат: Џерард је одабран зато што је знао да гради куће. Увек је корисно имати неко знање или вештину јер на конту ње и сами можемо бити одабрани за неке добре послове.

Оцена наставника:

(која јури ка двојци попут метеора из филма)

Чудовишта од човека (Monsters of Man 2020) је филм о томе како се Компанија за роботику удружила са корумпираним агентом ЦИА-е Нилом Макдоном у илегалној, несанкционисаној војној операцији. Они су убацили четири прототипа робота напредне технологије у камп за производњу дроге (у тзв. Златном троуглу) који никоме неће недостајати. Мисија је доказати да је компанија за роботику достојна добијања уносног војног уговора. Непланирано, у тој области се затекло шест лекара на добротворној мисији, па пошто су сведоци бруталног покоља жене и деце из тог села и они постају нове мете.

Критички осврт: Глумци су стварно дали све од себе и глума је на нивоу. Глумци су јаки, снажни и погодни за овај поджанр (пре свих Брет Тутор и Хосе Розет). Једино ми троје хакера нису изгледали убедљиво, можда и због окружења и околности у којима су се нашли. Касније је и тај део приче постао суровији убиством женског члана Ај Ти екипе Џесике Блекмор. Прича је класична, али узбудљива, адреналинска и са много крви која цури као слатко од јагода. Има ту и тамо патетике, али је режисер Марк Тоја то ублажио ефектним сценама. Иначе уме да прави такве сцене, то му признајем. И специјални ефекти су му ишли на руку. Међусобна борба робота је најслабији део, рекао бих, као и цео тај део када се робот пита да ли је жив. Јасна ми је намера, али је тај дијалог сувише урађен неспретно и претерано очигледно.

Едукативни моменат: Поука овог филма је да ако ценимо живот онда никако не можемо оправдавати рат, чак и ако он за нас представља дужност. Хипици су били у праву, а у овом филму и један освешћени робот.

Оцена наставника:

(хајде, де, може)

Макс Клауд (Max Cloud 2020) је прича која се дешава у осамдесетим и фокус је на девојчици Изабел Ален која воли да игра видео-игре. Посебно јој је омиљена она која прати авантуре Макса Клауда (Скот Адкинс). Изабел је толико пасионирани играч да је пожелела да игра игрице заувек и жељу јој је испунила свемирска вештица, такође лик из игре, Џејсон Маза. Међутим, он је то учинио тако што ју је претворио у лика у игрици Елиота Џејмса Лангриџа. Иако се Изабел допадају свемирске авантуре, ипак жели да нађе излаз из игрице и врати се кући.

Критички осврт: Морам признати да режисер Мартин Овен уме да дочара атмосферу и елегантно заобиђе оне специјалне ефекте које филм није могао да приушти. Чак се и трудио да не направи неке јаче грешке, мада у оваквом филму се такве неке не би ни приметиле. Оно што му не могу приписати као заслугу је да уме да развије причу, учини је шармантном и духовитом, мада труд постоји. У питању је једна слатка, макар за нас старије носталгична причица, површна и довољно забавна. Другим речима, ако вам је баш досадно, а одгледали сте све боље филмове, овај може да послужи.

Едукативни моменат: У овом филму смо научили да нема главних и споредних личности. Сви су важни када су део тима.

Оцена наставника:

(са све плусем)

Змајева ватра (Dragonfyre 2013) је филм познат још под називом „Рат Орки“. Наиме, у једном од девет светова су ратоборне Орке које по сваку цену желе принцезу вилењака Масијелу Лушу. Но, она је успела да побегне у други свет, управо наш, те да потражи заштитника Растија Џојнера. Проблем је што Расти још увек не зна да је постављен на ту функцију, али ће се свеједно суочити са монструозним ратницима.

Критички осврт: Већ ми прва сцена није била најјаснија. Летећа вештица је пустила да Ричард Ален побије све њене Орке, да би га онда убила сама и то једноставним, чак благим покретом руке. Додуше прекасно, пошто је принцеза Масијела била спашена. Дакле, из најмање два добра разлога, што руку није употребила одмах? Но, нејјасних момената има још, а главни је амбиција Орки да покоре све светове, иако их је већ на нашем десетковало петоро људи, од којих је један слепи Индијанац Весли Џон, а друга агент за некретнине са све штиклама Клер Нидерпрум. Ипак, Орке су се показале као жилави противници иако их је ово петоро све време косило пушкама, пиштољима, бомбама… Но, све је залуд јер битке су далеко од инспиративних, још даље од узбудљивих, иако се у једном тренутку и змај укључио (морам да похвалим труд да битке изгледају онако како ипак нису). Радње практично и нема, а поставка је врло танушна и много пута испричана до сада. Дијалози су такви да боље да их нема, тим пре што су се у једном тренутку баш заређале патетичне приче главних протагониста. 

Глума баш није јача страна овог филма, посебно Масијелина. За главног Растија и тако није битно јер је он очигледно публици одвраћао пажњу тиме што је свако мало скидао кошуљу и показивао како има натпросечан број уочљивих плочица на стомаку. Маске су биле делимично успешне, баш као и специјални ефекти. 

Едукативни моменат: Јако је тешко наћи у овом филму било шта едукативно, али нека то буде добар пример лика који је тумачио Весли у овом филму. Он јесте био слеп, али се показао као добар ратник и иако не верујем у то да људи са деформитетима треба да буду ратници, свакако верујем да могу да нас изненаде изузетним вештинама. Они су једнако добри као сви људи, а у неким стварима сигурно и бољи од већине. Баш као и свако од нас.

Оцена наставника:

(са микроскопским плусем)

Ронал Варварин (Ronal Barbaren 2011) је дански цртаћ. У прадавна времена и у земљи Металонији демони су завладали над људима и поробили их. Онда се појавио јунак Крон и ослободио људе и поразио све демоне, укључујући и главног. Но, не без последица, пошто је задобио смртну рану и крварио недељу дана. Његову крв је попило стотину људи и стекло његову моћ. Од њих је потекло племе Варвара који су хиљадама година били најјаче и најхрабрије племе на свету, са изузетком Ронала који је био најинтелигентнији, али и мршави плашљивко. Једне ноћи их је на препад напао зли Лорд Волказар са својом војском и поробио све, осим – Ронала. Ронал је схватио да само он може да их спаси, и иако није одушевљен тиме, заједно са новостеченим другаром бардом Алибером, кренуо је у мисију спасавања. 

Критички осврт: Ово је очигледна пародија на Конана, Црвену Соњу и Господаре прстенова. Врло вероватно је пародија на комплетну епску фантастику. Дискутабилно је колико је успела, мада су аутори филма добро поентирали иначе смешне делове у тим филмовима, а и цртаћ су направили врло врцавим (ако не већ и смешним), најблаже речено. У сваком случају, слатка, предвидљива и крајње симпатична прича. 

Едукативни моменат: Ратница Зандра је Роналу рекла да ће на мисији стално наилазити на проблеме и саветовала му је да их решава, а не да их заобилази. И добро га је саветовала.

Оцена наставника:

(мало је поклоњена)

Крудсови: Ново доба (The Croods: A New Age 2020) је наставак филма из 2013. о чопору пећинских људи. Овога пута наишли су на Бетермане (њихово презиме значи „бољи човек“) који као да представљају наредни корак у еволуцији и живе луксузним и технолошки развијенијим животом скривени иза високих бедема. Отац чопора Груг (глас је позајмио Николас Кејџ) нема жељу да живи са Бетерманима, али остатак његовог чопора то жели. Бетермани не желе Крудсове (иако су им указали гостопримство), осим једног њиховог члана Гаја (Рајан Ренолдс) јер су наменили да он буде изабраник њихове кћерке Даун (Кели Мари Тран). Међутим, Гај је заљубљен у Гругову кћерку Гип (Ема Стоун), као и она у њега. Зато ће њихова љубав бити на озбиљном искушењу.

Критички осврт: Сладак је цртаћ, са неколико добрих фора и суптилних пародија на блокбастере попут „Повратка Џедаја“. Можда је режисер Џоел Крофорд могао да постави више изазова пред своје ликове, али и овако је добро упаковао једну породичну причу у авантуру која није разочарала до самог краја.

Едукативни моменат: Тата породице Груг је морао да схвати да ако своје дете Гип пусти да живи свој живот, то никако не значи да ју је изгубио, а још мање да је изгубио своју породицу.

Оцена наставника:

(не баш најсјајнија могућа)

Лако Је Критиковати 159

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.  

Тенет (Tenet 2020) је филм сценаристе и режисера Кристофера Нолана, који је припремао, како сазнајем, буквално пола деценије. Џон Дејвид Вошингтон је агент Централне обавештајне агенције и он покушава да дохака руском олигарху Кенету Брани, који има врло напредно оружје за уништење света.

Критички осврт: Ово је онај тип високо компликованих трилера са међународном шпијунажом где се све тако брзо одвија, а посебно разговори, да га је јако тешко пропратити (мада предвидљивих момената има). Другим речима, захтева фокус свих 150 минута трајања. Зато ми је било тешко да пропратим да ли је петљанција с временом баш сасвим логична, али све и да није, опет је у питању добар филм, узбудљив, са сјајном акцијом и довољно високим буџетом да ту акцију учини импресивном.

Едукативни моменат: Будуће генерације су биле љуте на претходне због тога што су им руинирале свет. И у праву су. И ту је Кенет био у праву јер је учио из будућности и за будућност.

Оцена наставника:

(може)

Суперинтелигенција (Superintelligence 2020) је прича о младој жени Мелиси Макарти, која покушава да нађе посао и очајава за својим бившим Бобијем Канавалијем. Њу је одабрала вештачка интелигенција која се, независно од људског утицаја, развила на интернету, а како би упознала људски род и одлучила шта да ради са њим.

Критички осврт: Филм је замишљен као комедија, али није смешан. Јесте забаван и динамичан, али заиста није духовит јер су шале или старе или инфантилне. Ово је једна слатка, предвидљива причица, која је сачињена како би била филмић за опуштање. Патетике нема превише, али наивних момената има баш много. Рецимо, суперинтелигенција се саблазнила Мелисиним поступцима, иако је било сасвим довољно да погледа неки осредњи романтични филм и да види да се она понаша прилично према обрасцу. За једну суперинтелигенцију није се баш показала, али глумци јесу у доброј мери. Дакле, одрадили су своје улоге прилично добро, али ме Мелиса заиста није убедила да је „најпросечнија“ особа на свету, што је и био критеријум да је В.И. одабере. Наравно, В.И. способна да победи цео свет свакако би хендловала много већи број људи од једне жене, ако је већ желела да стекне слику о људској природи. Но, као што написах, филм је врло, врло наиван.

Едукативни моменат: Мелиса је рекла агенту Бену Фолкону да ако почне реченицу са: „без увреде“, али је настави увредљивим речима, то не значи да није упутио увреду. Увреда се тим не може поништити, већ је потребно бирати речи у комуникацији.

Оцена наставника:

(ту негде)

За Бусан (부산행 2016) је јужнокорејски филм. Гунг Ју је радохоличар и разведени отац који се не посвећује довољно својој кћерки. Ипак, прихватио је да јој испуни жељу за рођендан да отпутују у град код њене мајке. Међутим, на путу, у возу, избила је зомби пандемија и њих двоје, са неколико преживелих, покушавају да се докопају првог безбедног града. По свој прилици то је Бусан.

Критички осврт: Заиста је добар зомби филм, са много ефектних сцена, сјајном фотографијом, ефектима, акцијом, а и драмски део је врло фино одрађен.

Едукативни моменат: Овај филм има врло јасне поруке, а издвојио бих ту да добро дело увек вреди учинити. Дешава се и да се добрим врати.

Оцена наставника:

(врло солидна)  

#преживети (#살아있다 2020) је још један јужнокорејски зомби филм. Ју А Ин је момак који је преживео први талас зомби апокалипсе и сада је изолован у свом стану и покушава и даље да преживи, иако су залихе хране и воде ограничене.

Критички осврт: Иако су из исте земље, ова два филма имају сасвим другачији сензибилитет. У претходном је акција (и хорор) била наглашенија, мада је драмски моменат присутан у оба филма. Прича је донекле необична, али има много предвидљивих момената и већ виђених мотива по другим филмовима. Такође, постоји недоследност у правилима које је успоставио режисер Ил Чо, па зомбије привлаче јаки звуци или их не привлаче и ту су и нису ту, како је за коју сцену погодно. Само финале има јаку поруку да је преостао заиста мали број људи у гомили и то управо тамо где је урбанизација узела свој данак у дехуманизацији. Став према технологијама као узроку таквих међуљудских односа већ је мање јасан. У сваком случају, занимљив мали филм, са врло добром глумом.

Едукативни моменат: Пар главних протагониста се до самог краја филма трудио да остану људи. У овим временима то је веома тешко, баш као што је и њима било, али морамо да истрајемо. 

Оцена наставника:

(на три)  

Нови мутанти (The New Mutants 2020) је тринаести филм из франшизе о Икс-људима. Блу Хант је девојчица из индијанског резервата која је једина преживела чудновати торнадо у свом насељу. Завршила је у санаторијуму који води докторка Алисе Брага, где је још четворо тинејџера налик на њу. Наиме, сви они имају мутације које им дају неке необичне моћи и такав је случај и са Блу, али ни сама Алисе није сигурна каква је моћ у питању. Углавном, Блу започиње неку врсту терапије са циљем да схвати коју моћ има и да научи да је контролише, али изгледа да Алисе има и неке скривене и нимало добре намере. 

Критички осврт: Ја сам, благо речено, разочаран. Некако ми је изгледало да је франшиза о Икс-људима већ почела да пада толико да се вуче по поду, те је увођење нових мутаната изгледало као уздизање Феникса. Уз то, млади (макар две од њих) имају кул моћи и Ања Тејлор-Џој буквално уноси епску фантастику у научну и то на интересантан начин, али истовремено уноси и забуну како не може да премости Алисину моћ. Но, рупа у оваквим филмовима свакако има и то је мањи проблем. Већи је проблем прича која је претанка, уз то сасвим предвидљива и накрцана општим местима. Хорор део је урађен невешто и уопште није страшан, а није да није било могућности. Чак ме ни специјални ефекти нису импресионирали, а маске још мање.

Едукативни моменат: Блу је испричала легенду која постоји у њеном народу и која каже да свако од нас има два медведа. Један је добар и утиче на нас да будемо такви, а други је зао и има супротан утицај. Када је Блу питала свог оца који ће победити, он јој је одговорио да то зависи од тога којег од њих двојице храни. 

Оцена наставника:

(може и један)

Пољубац вампира (Vampire’s Kiss 1988) је филм о момку Николасу Кејџу који је заводник без жеље да оствари неку озбиљнију везу. Међутим, једна његова авантура за једну ноћ се претвара у ноћну мору јер је налетео на вампирицу (Џенифер Билс). 

Критички осврт: На први поглед у филму се не дешава богзна шта и радња се одвија пужећим корацима. Пажњу држи готово искључиво Николас својим лудоријама (не знам како бих другачије назвао то што он ради). Међутим, како филм одмиче, тако је Николасова прича све трипознија јер уопште више нисте сигурни да ли је он заиста имао посла са вампиром или са својим унутрашњим демонима. Иако је Николас одлучио да свој лик претвори у карикатуру, па га је самим тим удаљио од неке реалне личности са којом бисмо могли да се поистоветимо и осетимо емпатију, опет некако изазива сажаљење. Николас и режисер Роберт Бирман успели су да од комичних ситуација заправо направе једну депресивну причу која се у том маниру и завршава, неочекивано нагло. Могло је ту штошта разрадити, али у целини све ово није испало лоше и чак може бити схваћено као метафора усамљеног човека међу гомилом људи. Филм и започиње тако што у разговору са психијатром Елизабет Ешли ми схватамо да он трага, али никада није задовољан потрагом јер пре свега није задовољан ни самим собом. Зато он и тражи жртву (и у том смислу је Марија Кончита Алонсо идеална) пред којом може бити велики и ауторитативан. Може се рећи да је овај филм заправо потрага за љубави, али да протагониста (односно антагониста) није способан да је оствари. Свакако је прича која је врло необично испричана.

Едукативни моменат: Николас нам је представио једну сасвим реалну врсту вампира; емотивних вампира који нам одузимају време, енергију и искоришћавају нас. Не смемо им то допустити, па ни ако морамо платити цену запослења или већ неку другу цену. Ништа није вредније од нашег здравља, интегритета и достојанства. 

Оцена наставника:

(једвита)  

Вампирице (Vamps 2012) је прича о две девојке Алиши Силверстон и Кристен Ритер које су доброћудни вампири и не једу људе. Посвећене су изласцима и проналажењу згодних момака и покушавају да избегну своју бахату стем-вампирицу Сигорни Вивер која их је таквима и направила. Преокрет настаје када се Кристен заљуби у згодног потомка Ван Хелсинга (Ден Стивенс) и остане у другом стању. Једини начин да роди бебу је да се наново врати у људски облик, али то не може без муке и без последица.

Критички осврт: Специјални ефекти су као у некој дечјој серији, а ни радња ми не изгледа претерано одрасло. Она се некако котрља и има она смисла, па чак и неки покушај да буде слатка, али сувише је површна и празњикава, са сценама које се смењују муњевитом брзином и на почетку се све време уводе неки нови ликови. У ствари, режија изгледа као нека не баш успела хумористичка серија где скеч смењује скеч. Уз то, хумор је баш, баш инфантилан и заиста није смешан, осим Сигорни која је изгледа увек сјајна.

Едукативни моменат: Кристен се на крају одлучила за прави живот иако јој је то донело већи број година и мање допадљив физички изглед који иде уз њих. Међутим, донела је праву одлуку јер прави живот је ипак права ствар. Ко разуме, схватиће.

Оцена наставника:

(на гурку)  

Божићни дневници 2 (The Christmas Chronicles: Part Two 2020) је наставак истоименог филма из 2018. Дарби Камп је тужна девојчица јер је њена мајка Кимберли Вилијамс-Пејсли пронашла новог момка Тајриса Гибсона и сви заједно су отишли да Божић прославе на сунчаној плажи наместо у пригодном, снежном окружењу код куће. Зато је одлучила да побегне кући и њен бег ће искористити зли вилењак Јулијан Денисон за своје планове да уништи Деда Мраза (Курт Расел).

Критички осврт: Симпатична, лепо упакована „бајка“ у којој је, у духу Божића, крај добар за све. Могло је да буде мало више хумора, али и овако је добро, мада уз мало више патетике но што је права мера.

Едукативни моменат: Дечак на аеродрому је рекао Дарби да није важно где је за Божић, већ са ким. Ја бих додао да то не важи само за Божић.

Оцена наставника:

(блага и Божићна)

Хауард Лавкрафт и ледено краљевство (Howard Lovecraft and the Frozen Kingdom 2016) је филм рађен према истоименом стрипу инспирисаним ликом и делом Хаурда Лавкрафта. У овом цртаћу он је дечак кога одгаја мајка јер је отац у менталној болници. Мајка му даје очев дневник и он у њему проналази пролаз за други свет, у који је улазио и његов тата, те се срео са разноразним чудовиштима, што је и разлог његовог душевног стања. Испоставиће се да је млађи Лавкрафт ипак спремнији да се суочи са страхотама које вребају из друге димензије.

Критички осврт: Ово је необичан спој дечјег филма који у доброј мери референцира на „Бескрајну причу“ и врло мрачне фантастике, која је опет некакав хибрид СФ-а и епске фантастике. Прича је интригантна баш зато што се дечак спријатељио са чудовиштем које уништава светове, али је мање-више класична са врло предвидљивим преокретима. Анимација је сиромашна, мада интересантна, али сам свеједно већ имао прилике да је видим. Сценариста и режисер Шон О’рајли је изгледа желео да ода поштовање писцу јер је лик у доброј мери изградио на стварном животу Хауарда Лавкрафта или је можда желео нешто да постигне тиме, али макар на мене није оставио богзна какав утисак. И без тога је цртаћ сасвим добар и сигурно бољи од трећег дела, који сам већ гледао.

Едукативни моменат: Катулу је рекао Хауарду како су они пријатељи и како пријатељи не једу један другог, осим ако су много гладни. То је, наравно, била шала, али поента је да је Катулу спасио Хауарда јер су пријатељи. Ни Хауард није оставио Катулуа када је могао да побегне у сигурност своје собе из истог разлога. Прави пријатељи су ту један за другог у лошим ситуацијама.

Оцена наставника:

(на једва, али ипак четири)

Линије хоризонта (Skylines 2020) је трећи наставак истоименог филма (мада у једнини) из 2010. Пет година након победе Земљана над ванземаљцима завладала је пандемија међу хибридима ванземаљаца и људи који су претекли. Сада су пријатељски наклоњени хибриди почели да бесомучно нападају људе. Генерал Александар Сидиг је мобилисао Линдзи Морган и још неколико људи да сви заједно оду на туђинску планету и пронађу лек за ову пошаст. 

Критички осврт: Насупрот сваком Менделовом правилу наслеђивања, Линдзи има моћи ванземаљаца и спасила је свет. Сада то треба да учини још једном. И пошто је ово завршни филм у трилогији, зашто не преселити радњу на терен ванземаљаца? То је, иначе, врло трики део јер би он требало да буде најмаштовитији, а обично је разочаравајући. Најчешће је ванземаљски свет врста које су инвазивне попут ове у филму описане, мрачни, металом опточени и са вијугавом архитектуром. И овај свет је био управо такав, а још су и специјални ефекти и самим тим приказ планете били солидно лоши, као у каквој видео-игри. Акција која се дешава у филму управо и изгледа као видео-игра. И то је изгледа био мотив сценаристе и режисера Лијама О’донела – да одради један гејмерски посао јер је запоставио готово све остало, али пре свега мотивацију и осећања ликова. Издаја Александра само је потврдила моје сумње – да се ради о крајње класичној, предвидљивој причи. Уз то лоше сроченој са врло прозаичним дијалозима. Овај филм је заправо заслужио лоше критике које је добио први наставак на разним сајтовима, а који је неупоредиво бољи.

Едукативни моменат: Линдзи је у овом делу показала како технологија, у првом делу коришћена за зле ствари, може да се користи како би се помогло. Ствари које користимо саме по себи нису лоше већ њихова употреба, а она зависи искључиво од нас.

Оцена наставника:

(на два)

Лако Је Критиковати 158

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 

Вук снежне удолине (The Wolf of Snow Hollow 2020) је филм о полицајцу Џиму Камингсу који има проблем са бесом и пићем, а испоставиће се и са вукодлаком који масакрира локалне девојке.

Критички осврт: Случајно или намерно, тек режисер и главни глумац Џим има својеврстан атавизам; веома изражене очњаке, што је баш некако интригантно у филму о вукодлаку. Личио ми је на кривца за убиство девојке од самог старта. И већ у првој сцени како се појавио, изгледало је да има израженији слух у односу на све друге присутне. Но, некако се испоставило да ипак он није тај, али се у филму појављује приличан број ликова, те се мистерија ко заиста јесте вукодлак продубљивала и у том смислу ово је сасвим пристојан трилер.

Хумора у филму има, углавном кроз реакције главног протагонисте. Ту је Џим подлегао томе да он буде главна звезда и да све буде подређено његовом лику, док је друге ликове разрадио у мањој мери. У ствари, више се бавио духом варошице у којој се све збива и камера је више пута прошетала беспућима дочаравајући мирно, учмало место. Но, свеукупно је направио врло солидан филм који држи пажњу.

Едукативни моменат: Када му је колега рекао да ће неко већ пронаћи убицу, Џим је одговорио да су тај „неко“ управо они сами. Не можемо вечито чекати тог неког и морамо реаговати и решити ствари управо ми или ризикујемо да их никад не решимо. Уосталом, свако ће размишљати да ће то урадити тамо неко.

Оцена наставника:

(врло солидна)

Ноћ страве део 2 (Fright Night Part 2 1988) је наставак филма из 1985. Вилијам Рагсдејл је момак који је у прошлом наставку победио вампира, заједно са самопрокламованим ловцем на вампире Родијем Макдауалом. У овом делу појављује се Џуди Кармен, сестра настрадалог вампира, жељна освете.

Критички осврт: Наставак је значајно луциднији у односу на први део, мада није смешнији. Некако ми је изгледало као да се режисер Томи Ли Волас разиграо и радња зато не изгледа фокусирано, мада јесте и има какву-такву нит. Сцене варирају од неочекиваних до врло предвидљивих и свеукупно се добија нека прича, мада танка. Овај пут специјални ефекти ни близу нису занимљиви као они у првом делу, осим када гине Брајан Томпсон.

Едукативни моменат: Трејси Линд је успела да победи Џона Грајса ружама и то не би могла да претходно није прочитала књигу. Свашта из књига може да се научи. И још један едукативни моменат у филму изрекао је Роди – да пријатеље можете пронаћи и на чудним местима (након што га је из луднице спасио Џош Ричман, такође пацијент те установе).

Оцена наставника:

3(врло солидна)

Ноћ страве 2 (Fright Night 2 2013) је наставак римејка из 2011. првог дела претходног филма. Група младих је у Румунији на екскурзији на којој имају предавања. Гостујући предавач је професорка Џејми Мари, врло допадљива, али, испоставиће се, опасна такође – посебно по студента Вила Пејна и његове пријатеље.

Критички осврт: Ово је онај тип наставака који ништа не ваља. Како би прикрио чињеницу да апсолутно ништа ново није урадио у односу на своју претходну причу, сценариста Том Холанд је наместо главног вампира увео вампирицу (Џејми), а саму радњу изместио у Румунију (а где би другде). Све остало је сасвим исто (практично су сцене поновљене) и при томе испричано на један обичан, крајње неинспиративан начин и уз глумце који се заиста нису показали, пре свих главни протагониста Вил. Чак ни специјалне ефекте не могу да похвалим јер стварно нису богзна шта. Могу да похвалим пар сцена пред крај које су ефектне попут оне када Саша Паркинсон напада Вила или када гине Крис Волер.

Едукативни моменат: Да би победио моћну Џејми, Вил је искористио њену вештину ехолокације. Ми не морамо да побеђујемо овог и оног, нити ћемо успети да савладамо ехолокацију, али је увек згодно да стекнемо вештину, односно научимо од некога.

Оцена наставника:

(може плусић)

Вампир у Бруклину (Vampire in Brooklyn 1995) је филм о Едију Марфију који је једини преостали вампир, па је из свог природног станишта у Бермудском троуглу дошао у Бруклин како би пронашао драгану.

Критички осврт: Улоге су добро подељене и глумци су урадили добар посао, али сама радња није богзна шта. Она је тек варијанта Дракулине романтичне приче, измештене у црначки гето, што је у реду, али све остало није. Најпре, осим што је оптерећена општим местима и наивним моментима, радња је некако у хаосу. Као да се режисер Вес Крејвен двоумио да ли да направи комични хорор или романтичну комедију, па је започео и једно и друго, али потом чудно их и трапаво умиксовао.

Еди је упечатљив вампир, али његове моћи су претеране и оптерећујуће. Некако испада као да је чаробњак и врло тешко савладив противник, али се на крају у финалној борби баш и није показао.

Едукативни моменат: Ален Пејн је рекао Анџели Басет како њих двоје виде ствари другачије, али то не мора да буде лоше. Заправо, тако могу да уче једно од другог. 

Оцена наставника:

3(ту негде)

Понтипул (Pontypool 2008) је канадски филм о радио-водитељу Стивену Макхатију, који је започео још једну нову емисију у малом месту Понтипулу, али је завршио са апокалиптичним вестима о крајње необичној епидемији.

Критички осврт: Већ од почетка (од уводне нарације, а потом и прве сцене) је било јасно да ће ово бити необичан филм. И заиста и јесте оправдао очекивања. У њему нећете видети богзна какву зомби акцију, мада пар сцена заиста јесте језиво, али хоћете видети једну другачију причу и смелу идеју. Заправо, идеја и јесте адут овог филма који поентира друштвене односе данас. Глума је сасвим добра и тек неколико глумаца који се појављују заиста држе пажњу.

Едукативни моменат: Једна од порука овог филма је да изречене речи имају ону снагу коју им ми сами дајемо у зависности од тога како смо их разумели.

Оцена наставника:

(прилично јака)

Ноћ зомбија (Zombie Night 2013) је ТВ филм који прати судбину две породице у једној калифорнијској варошици током ноћи када су мртви изашли из својих гробова и нападају сав наоколни народ.

Критички осврт: Прва сцена је већ предвидљива, али први напад зомбија је потпуно небулозан. Зомби је из неког разлога остао без ногу и пење се на крхку девојку, која уопште не осећа његову тежину. И како би и могла, када он лебди?!? Друго двоје посматрају све то из непосредне близине, али све то изгледа као да су најмање петсто метара далеко јер су им и реакције такве. Дакле, у првих пет минута филма је било јасно да ће бити лош. И био је. Радња је класична и досадна, а ред општих места смењује ред патетике. Сцене су глупаво снимане и глума је сигурно испод нивоа. Заправо, Дарил Хана је била очајна и некако је баш деградирајуће за једну сирену из сјајног „Пљуса“ из 1984. да се појави у оваквом једном филму и покаже једну онакву глуму. Мотивација ликова је проблематична, тако да је нејасно да ли је Џенифер Тејлор пожртвована мајка или како јој нагрне инспирација.

Зомбији су гадни, са много мумлања и крварења из уста, али иако устају из гробова сви су у мање-више сличном стању распадања. Као да су сви умрли прекјуче. Све у свему, неубедљиво и свакако нимало страшно.

Едукативни моменат: Протагонисти су све време тражили сигурно место од проблема који их је снашао. И нису га нашли до краја филма, већ су ипак морали са проблемима да се – изборе. Тако је и у животу јер се са проблемима морамо суочити наместо да бежимо од њих.

Оцена наставника:

(на два)

Бил и Тед се суочавају са музиком (Bill & Ted Face the Music 2020) је трећи наставак франшизе о Биловим и Тедовим авантурама. Бил (Алекс Винтер) и Тед (Кијану Ривс) су виђени као хероји будућности који ће ујединити цео свет својом музиком. Међутим, њихова музичка каријера није баш ишла у правцу у којем су се надали, па нису направили песму која ће испунити очекивања људи из будућности. Због тога је настао парадокс и стварност је почела да се урушава. Двојица авантуриста имају мало времена да спасу свет, али и своје бракове, па су узели времеплов од људи из будућности како би пронашли песму и заправо је украли од себе самих (али старијих).

Критички осврт: Филм је врло шармантан, готово као први део, са изненађујућим идејама и уопште врло маштовит. Има ту свега; путовања кроз време, али и до пакла и назад, робота убица и којечега и све је то потпуно сулудо и са много (намерно) нарушене логике, али свакако врло ведро и допадљиво.

Едукативни моменат: Бил и Тед су на крају схватили да је људе ујединила песма не зато што је то била најбоља песма коју су икад написали, већ зато што су сви учествовали у њеном стварању.

Оцена наставника:

(на четири)

Пре рата (Antebellum 2020) је филм који би могао да имао и превод: „Пре америчког грађанског рата“ јер се и енглески наслов и тема филма односе на тај период. На једној плантажи у Луизијани Џанел Моне је робиња која бере памук и коју сексуално злоставља генерал конфедерације Ерик Ланг. Након мучног дана и ноћи Џанел се буди у садашњости и сазнајемо да је она доктор наука, да пише књиге, држи предавања из социологије и промовише људска права. Њу контактира врло непријатна Џена Малон, која је очигледан расист и са којом Џанел брзо прекида разговор, а потом одлази управо у Луизијану како би одржала семинар. Иако је Џанел заборавила на Џену, очигледно је да ова друга није и да има врло лоше намере.

Критички осврт: Иако има предвидљивих момената, прича је дефинитивно озбиљно урађена. Наводни фантастични преокрет се дешава тек након пола сата, али је постигао ефекат. Такође ми је фасцинантан прелаз скромне робиње Исауре (Џанел) у раскошну лепотицу. Дијалози су веома виспрени, а глума је на нивоу, баш као и режија. Режисерски двојац (Герард Буш и Кристофер Ренц) су у првих пола сата успели да нас сасвим успешно уведу у причу о ропству и дочарају сву тескобу таквог односа. Онда је уследио поменути преокрет, па још један, те се све заокружило и морам рећи да је идеја одлична.

Едукативни моменат: Џанел је рекла својој кћерки да некада оно што изгледа као бес заправо је страх. Ствари нису увек онакве какве нам се чине.

Оцена наставника:

(сигурица)

Демонска мачка (妖猫传 2017) је кинески филм базиран на причи јапанског аутора Бакуа Јумемакуре. Прича се дешава у Кини у време династије Танг, када је демонска мачка почела да опседа и убија царску породицу и чланове њихове гарде. Један монах и један песник покушавају да одгонетну зашто се то дешава.

Критички осврт: Ово је једна добро вођена прича, са много емоција и минимумом патетике. Допада ми се тај спој мистерије налик на оне које виђамо у филмовима тематике какву би осмислила Агата Кристи и легенде. Врло дојмљиво, естетски перфектно и са нешто мање успелим специјалним ефектима.

Едукативни моменат: Једна од ствари које смо научили у овом филму је да је стварност унутар илузије и да морамо добро погледати мачку како бисмо проникнули шта је она заиста. Мачка, наравно, може симболизовати било шта.

Оцена наставника:

(врло стабилна)

Тролови: Светска турнеја (Trolls World Tour 2020) је други филм о троловима који воле да играју уз поп музику. Њихова краљица Попи (глас је позајмила Ана Кендрик) сазнаје да постоје и рок тролови чија је краљица Барб (Рејчел Блум) најавила светску турнеју. Поп  тролови су престрављени због овог гостовања, али Попи види шансу да њено племе добије нове другаре са којима ће певати.

Критички осврт: Цртаћ ме је позитивно изненадио и иако сам очекивао једну инфантилну, сведену и неукусну епизодицу, у ствари ме је дочекао сасвим добар филм, са успелим хумором, разрађеним ликовима и врло јаким едукативним порукама. Цртаћ је прешарен, али и то има своју симболику, тим пре што је све у дугиним бојама. Углавном, препоручио бих млађем узрасту.

Едукативни моменат: Идеја овог филма је да не морамо сви да слушамо исту музику (или да будемо исти у било ком смислу) да бисмо се слагали. Довољно је да толеришемо туђе стилове и изборе.

Оцена наставника:

(лепа, као и филмић што је)

Лако Је Критиковати 157

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Убице из свемира (Killers from Space 1954) је филм о научнику (из области нуклеарне енергетике) Питеру Грејвсу који је авионом надлетао нуклеарну пробу. Проба се завршила, а онда је пилоту авиона пажњу привукао светлуцави објекат на земљи. Са пратиоцем је кренуо да истражи шта је то и од тада се не зна шта им се десило. Касније су пронашли Питера, али без сећања на то шта му се догодило и са необичним ожиљком на грудима. Пошто му је здравствено стање било стабилно, пустили су га кући, али се убрзо испоставило да његова психа уопште није у реду. Након што су му дали серум истине, открили су крајње шокантну и невероватну причу.

Критички осврт: Највећи утисак на мене су остали ванземаљци који имају пинг-понг лоптице на очима и то изгледа заиста урнебесно. Иако су они претња човечанству, некако нисам могао да их узмем за озбиљно. Но, не могу да кажем да се аутори филма нису потрудили гледе специјалних ефеката. Има ту неких џиновских буба и гуштера и чак има и неког смисла зашто су ту. Чак су се потрудили да то све буде и узбудљиво, па имамо и неку бесомучну јурњаву колима, која је заиста досадна, али опет је неки труд. Иначе је динамика филма могла да буде и за нијансу бржа, али машти не могу много да замерим. За педесете године, ово је сасвим коректна СФ прича.

Едукативни моменат: Питер је успео да победи напредне и зле ванземаљце захваљујући познавању науке. Не очекујем баш да ћемо побеђивати инвазије из свемира, али ћемо у много чему победити ако учимо науку и бавимо се њоме.

Оцена наставника:

4(уз умањеницу)

earth (Small)Бојно поље Земља (Battlefield Earth 2000) је филм рађен према истоименој књизи Л. Рона Хабарда. Рон је, иначе, оснивач сајентологије, која се у Европи сматра сектом и која шири границе духовног и на друге (насељене) планете. У овом филму година је 3000. и Земљу су освојили ванземаљци. Главни од њих Џон Траволта (који приватно јесте сајентолог) има задатак да експлоатише рудна богатства планете. Људи су малобројни и њихова културна еволуција је деградирана, тако да су окупљени у племенске заједнице у сталном страху од ванземаљаца (које називају демонима), који их лове и третирају као робове. Бари Пепер не жели више да живи у страху и да се крије и кренуо је да се суочи са демонима. Сплетом околности, он је научио све што је потребно да разуме ситуацију у којој се његов народ налази и повешће тај народ у борбу за слободу.

Критички осврт: Запањен сам да је у овај филм утрошено 73 милиона долара. На шта ли су их утрошили, с обзиром на то да специјални ефекти изгледају врло налик онима у неком ТВ филму? Добро, прелаз из сцене у сцену је требало да подсети на „Ратове звезда“ и то је у реду, али ефекти су баш слаби и уз то не претерано маштовити. Баш као ни изглед ванземаљаца. Они су похлепни и то префорсирано похлепни и изгледају као запуштени горостасни људи. Врста, која лагано лети између светова и потчињава их за тили час, нема решење за лоше зубе. И то само мушкарци, пошто су код женских примерака они беспрекорни.

Оно што ме је такође зачудило је да је ово један од филмова који је проглашен најгорим деценије или свих времена, како год. Да се разумемо, ово није добар филм, али реално, гледао сам лошије. Рекао бих да је овога пута тас ваге генералне критике превагао на страну са тегом сајентологије, која је изгледа прилично непопуларна (што није невереоватно с обзиром на њихово агресивно иступање према неистомишљеницима). По инерцији, Џон је проглашен за најгорег глумца, мада је објективно он у своју улогу унео заиста много шарма и изнео је са лакоћом. Проблеми са којима се бори овај филм су сувише класична радња која је на претанким и престакленим ножицама. Бари је обучио своје људе, који су на нивоу пећинских, да уз помоћ високе технологије победе надмоћне ванземаљце. Они постају умешни ратни пилоти, а најмање двојица се жртвују у херојском чину за слободу. У акцији која је у најбуквалнијем смислу рађена према шаблону (са комплексом „Рамба“ и самим тим врло наивним тренуцима где је бају немогуће погодити из близине, али он решета тону непријатеља), ултимативна победа је уништење читаве планете… Да, претеривање иде дотле да се супериорни свет који колонизује ко зна колико других претвара у љубичасту измаглицу… Уф. И на крају баја добија девојку. Знате већ како то иде.

Едукативни моменат: Бари је схватио једну ствар: да би победио, морао је да учи. Његова предност је била и та што је знао туђински језик, док ти исти туђини нису знали његов. И у овом филму се показало да се свако знање исплати, чак и на другим планетама (или за уништење истих, како год).

Оцена наставника:

2(ту негде)

Џијуџицу (Jiu Jitsu 2020) је филм базиран на истоименом стрипу из 2017. Филм почиње тако што Алан Муси бежи од шурикена на неком острву, али га они ипак рањавају и он пада у море. Локалци су га пронашли и зашили, а онда и однели у војну америчку базу. Тамо сазнаје да је у Мајнмару, али не може да се сети више ничег. Војска је убеђена да он учествује у важној мисији, те су врло заинтересовани за њега, али су за њега заинтересовани и мистериозни борци који ће чак напасти војну базу само да га се домогну.

Критички осврт: Режисер Димитри Логотетис је користио мало гејмерске, мало матрикс форе како би битке учинио што више кул, али и поред свег труда некако ми нису тако изгледале или макар не увек. Заправо, највише ми се дојмио Николас Кејџ, сада већ времешни и за којег никада не бих рекао да има такве вештине. Сам разлог зашто свака борба започиње уопште није био јасан у првих пола сата и више филма, тако да све то изгледа префорсирано. Ситуацију додатно чини збуњујућом то што главни лик Алан има амнезију, тако да је нејасно ко је ту на чијој страни и због чега све то. Постоје, наравно, добро баждарени филмови где се мистерија гради и од почетног „ништа ми јасно није“, продубљује се, постаје све интересантнија и на крају се разрешава. Овде то није случај. Само се бију, да бисмо онда негде после пола сата филма схватили да имамо посла са нискобуџетним Предатором. При томе Алан веома мирно и сталожено мења стране, а врло брзо је заборавио на Марију Авгеропулос (коју је тренутак пре тога покушавао да спаси) када је упао у „зечју рупу“, како је већ у филму названо Николасово скровиште. Све је врло површно, почевши од мотива ликова, преко сцена, до комплетне радње.

Глума заиста шкрипи, али и ликови нису занимљиви. Еди Стиплс је донекле симпатичан са његовом улогом апа-драпа војника.

Едукативни моменат: Овај филм је прави пример тога да ако желите да презентујете неку вештину или идеју или било шта друго, треба да имате и одговарајући контекст. Ако га немате, нећете добити одговарајући ефекат, као што није ни режисер овог филма.

Оцена наставника:

(сасвим)

Пре ватре (Before the Fire 2020) је апокалиптични филм. Апокалипсу је изазвала пандемија опасног грипа и, како би је избегли, млади пар Џена Линг Адамс и Џексон Дејвис побегли су ван града. Џексон је Џену послао на фарму код своје мајке и брата Рајана Вигиланта. Изгледало му је да ће тамо бити заштићена јер је село далеко и изоловано, али се показало да је тамо Џена много више била изложена опасности и то не само од вируса.

Критички осврт: Филм је озбиљно урађена драма и до преко половине филма имамо управо то: драму. Радња се веома, али веома споро развија. Тек негде од средине нешто је почело да се дешава и ту је режисерка Чарли Булер добро направила преокрет са све заплетом; наместо очекиваног (погодног) љубавног троугла, увела је сасвим другачији ток приче. И онда је сасвим ишла страном непредвидљивог откривши нам шта је њена главна јунакиња Џена способна да уради, иако је изгледало као да није. Далеко од тога да Чарли није разрадила своје ликове, већ нам је напросто дала очигледну чињеницу; ми заиста не знамо шта од кога можемо да очекујемо, посебно када су апокалиптична времена. Продукција, режија, камера, глума, све је сасвим добро у овом филму и заиста има моје похвале.

Едукативни моменат: Пандемија је опасна ствар и зато што може да изазове оно лоше у људима, као што је био случај са млађаним Дакотом Морисијем. Зато морамо да пазимо на два „фронта“: и физичком и психичком.

Оцена наставника:

(од мене)

Полуострво (반도 2020) је хорор из Јужне Кореје и наставак филма „У Бусан“ из 2016. Војник Кан Дон-вон и породица његове сестре су избегли из Јужне Кореје коју је захватила зомби пандемија. Међутим, док су били на броду, један заражени путник се преобразио и, у нападу који је уследио, заразио и Канову сестру и сестрића. Једини преживели, осим Кана, био је његов зет Ким До-јун. Они су пребегли у Хонгконг, али тамо њихов живот и статус нису били задовољавајући. Зато су прихватили понуду тамошњих мафијаша да се врате у своју земљу (у којој царују зомбији и која је под карантином) и докопају се новца који је тамо остављен. Са њима у ову авантуру крећу још двоје, али ће се испоставити да зомбији нису једина опасност тамо и да смрт вреба и од преживелих у тој земљи.

Критички осврт: Увод у причу је заиста фино урађен, али и сам заплет није лош, мада је јасно да протагонисти не могу веровати мафијашима и да ту могу очекивати врло непријатна изненађења. Но, некако је режисер Јон Шанг-Хо тако моделовао карактер ликова и ставио их у специфичну ситуацију да читаво њихово ангажовање ипак пије воду. Сценографија у коју су они потом доспели је импресивна, иако је већ виђена у сличним филмовима. Зомбији су врло интересантни, а у складу са азијатским смислом за акробатику. Читав филм је заиста узбудљив, интересантан, са врло добром динамиком. На крају је патетика достигла климакс, али добро, толико може да се прихвати.

Едукативни моменат: Девојчицама полуострво није деловало као пакао иако је било крцато зомбијима јер су биле са људима које воле. Свако место нам може бити лепо ако смо у правом друштву.

Оцена наставника:

4(може)

ragecarrie (Small)Бес: Кери 2 (The Rage: Carrie 2 1999) је наставак филма „Кери“ из 1976. У средњој школи популарна рагби екипа се забавља тако што сабирају бодове за сваку девојку из школе са којом су имали секс. Једна од њих је и Мина Сувари коју је завео, па оставио Закери Тај Брајан. Њена најбоља пријатељица Емили Бергл је открила о чему се ради и пријавила то школској саветници Ејми Ирвинг. Ејми је томе дала на значају и чак укључила полицију да учествује, што је успаничило Закерија Таја, али и разбеснело вођу рагбиста Дилана Бруна. Кап која је прелила чашу је што се у Емили заљубио његов колега из тима и пријатељ из детињства Џејсон Лондон. Зато је, заједно са момцима из екипе и девојкама навијачима, припремио Емили сурову освету. Међутим, Емили није уопште немоћна као што је мислио.

Критички осврт: У питању је једна љубавна, досадњикава прича, која се дешава у сред толико разузданих хормона адолесцената да момци из рагби тима сабирају бодове са својих сексуалних подвига. Не негирам да се то врло вероватно и дешава, али се онда на бази тога гради читава полицијска истрага која нема много основа и то је јасно и нама који нисмо правници. Уз то, истрага се зауставља негде у сред филма и остаје као започета и незавршена прича. Тако да улога шерифа Клинта Џордана нема много оправдања. Није ми јасно ни зашто је режисерка Кет Шеј толико много флешбекова убацила у овај филм, иако ово свакако јесте наставак. Подозревам да је хтела да подигне цену овом делу референцирајући на доказано добар првенац, што је лош приступ. Боље би било да је овај филм учинила сјајним. Ако ћемо да ситничаримо, Ејми је имала и флешбек на догађаје којима није присуствовала.

Но, добро, радња се некако котрља, али се све некако доводи до исте кулминације као у претходном наставку и то постаје јасно већ од половине филма. Тако да је ово само варијација на тему и то сасвим осредња. Малко је финална сцена када Емили прави покољ извадила ствар (јер није лоше одрађена), али не превише, док је сам крај опште место.

Едукативни моменат: Када је Емили рекла свом наставнику како не верује у љубав, он је закључио како она има веће проблеме него да добије оцену из његовог предмета. И заиста јој је добро одговорио.

Оцена наставника:

3(на два)

all_of_me (Small)Све од мене (All of Me 1984) је филм базиран на необјављеној књизи „Мене двоје“ Едвина Дејвиса. Лили Томлин је богаташица која је читав живот боловала због слабог срца и сада је већ на самрти. Међутим, она је нашла начин како да „купи“ нови живот. Наиме, мистик Ричард Либертини уме да, уз помоћ обреда и посуде, пренесе душу из једног тела у друго. Идеја је да, када Лили умре, њену душу пренесе у тело младе Викторије Тенант. Међутим, у метежу који је настао када је Лили умирала у канцеларији адвокатске фирме, посуда је испала кроз прозор и пала на адвоката те фирме Стива Мартина. Тако да Лили није добила тело лепе девојке, већ половину средовечног мушкарца незадовољног својим животом.

Критички осврт: Ово је једна сасвим коректно испричана прича, са занимљивом идејом и неколико смешних ситуација, али заиста није урнебесна. Има помало шарма, има помало и општих места, тако да јој се објективно могу наћи и плусеви и минуси. Глума је углавном океј, без претерано емоција. Режисер Карл Рајнер је у први план истакао Стива и Лили као комичаре и убацио их у низ можда више интригантних, него интересантних ситуација у којима смо имали прилике да видимо симпатичне сукобе два пола и два карактера. Но, ликове није разрадио, као ни њихове животне приче, тако да је јако тешко осетити емпатију према било којем од њих двоје. Збирно гледано, филм је питак, забаван и са солидном динамиком.

Едукативни моменат: Стив је у једном тренутку замерио Лили да му уништава живот; љубавну везу са Медолин Смит Озборн и каријеру адвоката. Испоставило се да му је унапредила квалитет живота јер ни једно ни друго нису били за њега. Чак и када нам се чини да губимо, може бити да добијамо.

Оцена наставника:

4(мршава)

Гандала (Gundala 2019) је индонежански суперхеројски филм о момку који је као дете остао сироче, те се сусрео са разним несрећама, да би ипак преживео на улици и постао мајстор у борилачким вештинама. Касније је открио и да има моћ да привлачи муње и ослобађа електрицитет, те отуда му и такав назив (на старом јаванском значи „грмљавина“). Ту моћ ће употребити да помогне сиромашнима, али и комплетном индонежанском народу од злих мегаломанских планова моћног мафијаша.

Критички осврт: Ово је један од ређих филмова где акција почиње већ на дечјем узрасту и то врло солидна и изненађујуће сурова. Иначе је у глуми и у причи присутна азијатска наивност и разиграност, па је та суровост међу децом још више шокантна. Филм се наставља у таквом маниру и ово је један од насилнијих филмова о суперхеројима. Други филмови изгледају као игре са фигурицама наспрам овог. Радња се доста добро одвијала до средине филма када је убачен затрован пиринач који изазива врло посебан дефект код плода трудница; да све бебе изгубе осећај за морал. Е, баш! И то су стручњаци прозрели (заиста немам ни најблажу представу како) и то је узроковало нереде на улицама… Тај део филма је значајно спустио криву на графику квалитета. И од тада он заиста пада, мада је пад мекши, јер ту су сада и добро позната општа места, предвидљиве сцене и патетични моменти, те неки пропусти (шта се деси са симпатичним дедицом, колегом суперхероја, на крају, на пример). Но, онда се разоткрива читав план који је (макар наизглед) паметно смишљен и малко поправља ситуацију. Свакако га је добро елаборирао главни антагониста током самртног ропца. Оно што ипак највише замерам филму је антивакцинашка идеја, која ми је већ преко главе у свакодневном животу.

Оно што свакако морам признати филму је емоција које дефинитивно има, као и врло солидна режија и нешто мање солидни специјални ефекти. Борилачке вештине које су глумци показали су, јасно, импресивне и заиста све то делује узбудљиво. Објективно, ово је суперхеројски филм готово у равни са америчким блокбастерима, што свакако треба ценити.

Едукативни моменат: Главни антагониста је био, без сваке сумње, зао, али је у једном био у праву – када је рекао да је он то што је постао јер је био принуђен да превазиђе своје слабости. Када год успемо у томе, свакако смо постигли успех.

Оцена наставника:

4(минус)

Пројекат Моћ (Project Power 2020) је филм чија је радња смештена у Њу Орлеансу. Тамо се појавила нова дрога која појединима даје супер-моћи, махом налик на оне које имају животиње. Полицајац Џозеф Гордон-Левит покушава да стане на пут новим криминалцима који користе стечене моћи, тако што и сам узима дрогу од дилера девојчице Доминик Фишбек. Тада се појављује и Џејми Фокс, који хоће да дође до главног дистрибутера. Иако Џејми није полицајац и има методе које су на ивици закона, Џозеф ће морати да се удружи са њим, али и са Доминик.

Критички осврт: Интересантно, али аутори филма су листом белопути, но добар део филма се бави расном неправдом у Америци. Мислим да то нема онај квалитет као када о томе говоре управо они који су ту расну неправду искусили, али свакако је добар помак и поздрављам. Такође, поздрављам и избор глумаца, посебно Џозефа који је, према мом мишљењу, изузетан, али неоправдано недовољно присутан у „јачим“ филмовима.

Прича је занимљива, прилично узбудљива и са добром акцијом. Но, оно што јој даје вредност је врло оригинална идеја, коју су режисери Хенри Јост и Аријел Шулман у доброј мери искористили.

Едукативни моменат: Џејми је сматрао како људи не желе нешто да раде јер верују да је то глупа идеја. Ипак, некада и таквим идејама треба пружити шансу.

Оцена наставника:

(додуше са минусом)

all star (Small)Звезда Супермен (All-Star Superman 2011) је десети из Ди-Сијевог серијала цртаћа о суперјунацима. Суперменов архинепријатељ Лекс Лутор је успео у својој намери; да порази Супермена тако што га је преварио да се сувише приближи Сунцу и изложи се прекомерно његовом зрачењу. Супермен је сазнао да умире и сада мора да заврши све послове, од којих је један и да спречи Лекса да потчини свет својој вољи.

Критички осврт: Ово је већ трећи филм који сам гледао о Суперменовој смрти. Супермен је толико супериоран херој да је вероватно прави изазов за ауторе (у овом случају режисера Сема Љуа) да га убију. Сем је то урадио одистински, те направио сасвим добру причу. Изгледало ми је као да ту инвазија пара Криптонијанаца мало штрчи, али ипак не – све се некако уклапа у целу слику.

Едукативни моменат: Ентитет Ултра-Сфинга је питао Супермена шта се дешава када неодољива сила наиђе на непокретан објекат? И Супермен је одговорио тачно. Рекао је да се они тада – предају. Шта би друго урадили?

Оцена наставника:

4(плус)

Лако Је Критиковати 154

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

vamp (Small)Вамп (Vamp 1986) је прича о двојици студената Крису Мејкпису и Роберту Руслеру, који имају идеју да уђу у братство, пошто им се допадају погодности (журке и кабловска ТВ) коју оно нуди. Да би их примили у своје редове, чланови братства им дају задатак да пронађу стриптизету за журку. Ниједна девојка у њиховом кампусу (а коју Роберт познаје) није заинтересована, па су морали да оду до оближњег града и пронађу професионалку. Испоставило се да је то био смртно опасан подвиг.

Критички осврт: Ово је типичан филм осамдесетих, у којем је канализација обасјана љубичасто, а из ње избија измаглица као на каквом концерту. Тамо је завршио Крис у једном тренутку метежа који се дешава током ноћи. Дакле, радња се дешава, ликови проживљавају авантуру живота, без да све то има неког смисла, шире слике, поруке, наравоученија, било чега. Морам признати да ефектних сцена има, као када девојчица вампирица убија насилника. Заправо, и поента је да ефектних сцена има, да читав филм буде ефектан. Једноставно је све ту зато што је тако кул. Иначе су такви филмови били популарни тада и сећам се да сам их као клинац одушевљено гледао. Све је изгледало као један сјајан музички спот, додуше мало дужег трајања. И што се филм ближио крају све више је личио на спот, а све мање је имао смисла. Иначе сам наклоњен осамдесетима, али овај филм је дефинитивно испразан, безидејан, пренаиван…

Едукативни моменат: Перформанс који је извела Грејс Џоунс много се допао Роберту, али он ипак није успео да направи сарадњу са њом. То што је неко добар у свом послу не мора да значи да је сарадљив или пријатан, као што не значи ни обрнуто; да неко ко није пријатан уједно није ни добар у свом послу. Некада нам неко неће одговарати као особа за разговор или дружење, али ћемо моћи да радимо са њим. На крају крајева, често је и добро одвојити приватно од пословног.

Оцена наставника:

2(може и мање)

carriebljak (Small)Кери (Carrie 2002) је римејк истоименог филма из 1976. Анџела Бетис је Кери, девојчица коју вршњаци нису прихватили и коју исмевају, посебно зла Емили де Равин. Девојке су претерале када је Кери добила прву менструацију и скандирале јој, а потом и напуниле школски ормарић тампонима. Наставница Рена Софер је одлучила да казни све девојке, али Емили чак ни такву, блажу казну није хтела да прихвати, па ју је наставница казнила строже: забранила јој је да дође на матурски плес. Зато је Емили, уз помоћ свог дечка деликвента Џесија Кадота, припремила Кери сурову освету.

Критички осврт: Гледао сам бледе копије, али ова је светло бледа. Океј, то је телевизијски филм, са ограниченим буџетом и самим тим и таквим специјалним ефектима, али то није спречило режисера Дејвида Карсона да убаци чак и метеорите који падају на кућу. Дејвид Карсон је у филм убацио много неких сцена које су непотребне, али са друге стране поједине реплике су препознатљиве. Није унео све сцене из оригинала, што није проблем. Највећи проблем је што је филм претворен у сапуницу налик на оне из латино серија. Цео пројекат више личи на Есмералду него на Кери. Тиме му је вредност већ опала на нулу, а није је подигао ни крими део који је такође уведен у филм, пошто читаву причу говоре преживели у масакру детективу Дејвиду Киту. При томе сви су врло опуштени, иако је пре две недеље изгинуло преко двеста људи и то другара из школе, те је њихова мотивација врло нејасна. Можда је мука Дејвида Карсона била та да је требало да хорор преиначи у породично гледање-уживање, за шта ТВ филмови и служе, па је вероватно морао да му да шмек кримића, али је или погрешну тему одабрао за то или је то урадио крајње неспретно. И крај је више у крими маниру (мада, изгледа, у складу са књигом), са подизањем Кериних моћи на ниво суперхероине Фамке Јансен из наставка о Икс људима из 2006. и не могу да се не запитам чему сад то. И уз то, филм је развучен и неоправдано траје преко два сата, а далеко је од динамичног.

Не могу да кажем да је глума лоша, јер заиста није, али Керину филмску мајку Патришу Кларксон улога уопште није погодила. Све време је деловала неуверљиво. Анџела је била врло солидна Кели, али је изгледала престарело. У време снимања имала је око тридесет година и то се баш види. Поређења ради, главна злица Емили је тада имала 21 годину, а заиста лепа Кандис Маклар, која је натерала дечка да позове Кери на матуру, тада је имала 22 године, баш колико и још једна злица Кетрин Изабел. Готово деценија мање заиста није занемарљива када глумите тинејџере. Сцена када Анџела први пут добија менструацију и престрашена је изгледа пресмешно управо због тога. Тобијас Мелер је главни баја и он је прилично стар за ту улогу, али макар има бејби-фејс, па се некако провукао. Углавном, рекао бих да Дејвид Карсон није ни најсрећније поделио све улоге.

Едукативни моменат: Лепа наставница Рена је саветовала Кери да ништа што јој се дешава не узима к срцу, већ да лепе ствари задржи, а остало да остави. Добар савет.

Оцена наставника:

1(можда може на два)

Egzorcizam_Emili_Rouz (Small)Истеривање ђавола из Емили Роуз (The Exorcism of Emily Rose 2005) је филм који је надахнут истинитим догађајем. Џенифер Карпентер тумачи Емили Роуз, девојку која је умрла након обреда егзорцизма. Држава је оптужила локалног пароха Тома Вилкинсона за убиство из нехата јер је саветовао Џенифер да не пије лекове за наводну епилепсију коју су јој дијагностиковали. Филм је заправо прича која се дешава током суђења овом свештенику.

Критички осврт: Одличан је филм, са сјајном идејом и дијалозима који су виспрени и све време преиспутују веру и религију, па и ставове које она заступа. Ликови су добро одабрани и упечатљиви су, ако већ нису харизматични. Прича се сасвим добро развијала и режисер Скот Дериксон у потпуности је искористио судницу као узбудљиво место дешавања, са убаченим хорор флешбековима, тако да су крими и хорор жанр феноменално измиксовани. Сваки нови сведок је уносио и нове интересантне детаље и продубљивао сумњу да ипак ту нечег има. Да би осигурао ту оправдану сумњу, Скот је демонима опседао и адвоката одбране Лору Лини, што није било толико неопходно, али јесте било одмерено. Иначе је сјајно режирао и камера је некако увек снимала из доброг угла и покретима добро дочаравала ситуацију.

Едукативни моменат: Џенифер је одлучила да проведе своје последње дане, па чак да и свој живот како би људима доказала да постоји ђаво, па самим тим и Бог. Није потребно да будемо толико екстремни, али свакако да највише личним примером можемо да покажемо оно што ми сматрамо вредним, није довољно само да причамо о томе.

Оцена наставника:

5(врло сигурна)

deliverus (Small)Ослободи нас од зла (Deliver Us from Evil 2014) је такође филм надахнут истинитим збивањима и са сличном темом као претходни. Детектив Ерик Бана ради на неколико случајева који су необични, а ускоро ће открити да постоје и везе између њих, које су у домену натприродног.

Критички осврт: Режисер Скот Дериксон је имао приступ да крене од неповезаних прича које ће се временом и учесницима повезати, а заједничка спона су били детектив Ерик и партнер му Џоел Макхејл који су истраживали те приче. Да би то све било тако, Скот је Ерику подарио неку врсту прекогниције, што је лабаво и неуверљиво, али је то као објашњено касније и некако је ферцерало јер је радња интригантна. Отприлике знате ка чему то иде, али је нејасно како је замишљено да тече, па има ту неке као мистерије. Ипак, укупно гледано, ово је прилично класичан хорор и потпуно класичан кримић. Џоел је наравно погинуо јер је правило (још успостављено код Прљавог Харија) да партнер главног цаје мора да изгине негде пред крај. Иначе ми је нејасно зашто се Џоел спуштао степеницама са двадесет и неког спрата када је могао да иде лифтом надоле. Чак и да је хтео да направи сачекушу главном антагонисти Шону Харису, не видим како би са толико високог спрата пресекао пут овоме из подрума. За једног искусног полицајца то је баш неискусно. Но, преокрет приликом егзорцизма уопште није изведен лоше и заправо показује да зло долази са оне стране са које најмање очекујете.

Флешбек који је имао Ерик је сасвим добро урађен, као и режија, што је био изазов јер се главни делови радње дешавају у мраку. Глума је такође добра, мада не и одабир глумаца јер су Ерик и свештеник Едгар Рамирез сувише сличних физиономија и сензибилитета, а добар део филма су заједно. Некако ми то није добро решење.

Едукативни моменат: У својој прошлости Ерик је убио човека који је био масовни убица деце. Он је знао да је овај крив и да је заслужио смрт, али га је ипак то изједало. Едгар му је рекао да чак и да је дао том човеку оно што је заслужио, то није била правда. То је била освета. И веома је важно да разликујемо та два јер освета никоме није донела добро, поготово не оном ко се свети.

Оцена наставника:

3(колико-толико објективна)

AD_IT_TOM_1SHT_5Анђели и демони (Angels & Demons 2009) је екранизација истоименог романа Дена Брауна, а сматра се наставком филма „Да Винчијев код“ из 2006. и од којег је значајно бољи. У Ватикану је папа умро и треба изабрати новог, али баш у том тренутку су отета сва четворица кандидата за ову водећу католичку позицију. Терориста који их је отео обелоданио је да ће их побити редом, а на крају уништити и цео Ватикан користећи украдену антиматерију из ЦЕРН-а. На случају ради комплетна полиција и гарда Ватикана, али су добили и помоћ двоје научника: Тома Хенкса, који се разуме у симболе и Ајелет Зурер, биофизичара из ЦЕРН-а.

Критички осврт: Оно што ми баш смета код овог филма је амерички манир, који је шармантно дрзак само Американцима. Мени је, рецимо, безвезан. Углавном, режисер Рон Хауард уз двојац сценариста је у том маниру пецнуо Ватикан пар пута, а ваљда како би показао чак и њима ко су главне баје. Но, опет, све то није незанимљиво, тим пре што се ту меша интригантна ватиканска култура и шпекулативна религија која укључује Илуминате. И малко и научне фантастике, тек да ето има мало и антиматерије. У ствари, мало више него што се заиста може добити. И да би се у причу укључила и стамена Ајелет која је мешавина биолога и физичара, али таква да зна одговор на свако питање из ове две науке ако јој га поставите. Такви научници увек добро дођу у оваквим филмовима, па и Том који свашта зна о религији, симболици, историји Ватикана, али авај не зна и латински језик (зато Ајелет зна). Но, и Том добро дође у оваквим филмовима. А овакви филмови углавном нису лоши; има ту претерано много погодних момената, али и заиста добре акције, мистерије и загонетки у којима тешко да ико има довољно знања да активније учествује, али није важно. Све то јури, све то жури, узбудљиво је и динамика је сјајна.

Филм, наравно, има својих стаклених ножица. Читава организација Илумината испаде један једини терориста Николај Ли Кас. Није реткост да цела књига паде на једно слово, али је овако заиста мање уверљиво. Додуше, Николај поби гро обучених полицајаца, жандарма, гардиста, па је некако и био довољан. Са друге стране и Том је и жилав и неустрашив, те се не да, иако није обучени полицајац, жандарм и гардиста него (само) професор. Још када је у друштву маркантне Ајелет, ма они сами иду у тамне тунеле да се супротставе масовном убици наоружани само знањем. Има ту и као неких завереника у ватиканским редовима и све време сам се трудио да не сумњичим Стелана Скарсгорда због тога што је сувише очигледан избор. Но, ето, напокон и једна загонетка у којој сам ипак донекле могао да учествујем. Но, некако је на крају филм чак испао и паметан, макар док није нападнут Јуан Макгрегор. Тада је већ постало јасно о чему се ради, али то је ионако било при крају.

Едукативни моменат: Јуан је у једном тренутку говорио окупљенима на конклави и запитао се да ли је незналица онај ко не уме да дефинише муњу или онај који не поштује своју природну моћ. Заиста добро питање, а некада је питање значајније чак и од одговора.

Оцена наставника:

4(може, хајде)

killgiants (Small)Ја убијам џинове (I Kill Giants 2017) је прича о девојчици Медисон Вулф, која је проблематична у школи и која се спрема у бој са џиновима. Међутим, иза те њене битке је борба која је још страшнија и коју Медисон не може да прихвати на једнако храбар начин.

Критички осврт: Медисон није сјајно урадила своју улогу, она ју је урадила маестрално. Не знам како то дете није добило Оскара за ово. Старији глумци не би успели да јој парирају. Но, остали глумци су свакако били на висини задатка. Не могу рећи да прича има оригиналну идеју, али је свеједно перфектно испричана. Специјални ефекти су одлични, али оно што пре свега даје вредност филму је емоција. Ово је један од најтужнијих филмова који сам гледао.

Едукативни моменат: Када нам је болестан члан породице или на самрти, тада се заиста боримо са џином кога не можемо победити. Једино можемо исто што и Медисон; да будемо јаки колико год је то могуће.

Оцена наставника:

5(готово без двојбе)

kickass (Small)Кик-Ес (Kick-Ass 2010) је филм о момку Арону Џонсону који је одлучио да буде супер-херој. Набавио је костим и отиснуо се у борбу са криминалом, али је проблем у томе што он нема ни супер-моћи, ни вештину.

Критички осврт: Овај филм је начисто померен и заиста је смешан. Истина, сцене када малена Клои Грејс Морец (у то време је имала тринаест година) касапи дилере, па чак и проститутку, већ су на ивици и, заправо, добрано су прешли ивицу доброг укуса, али је баш и суштина филма да суперхероји буду деца и да се при томе боре са криминалом у правом смислу те речи. Тако да – да, све ми се свиђа у овом филму: реплике, хумор, сцене (чак и гејмерске), специјални ефекти, музика, шминка… Иначе су улоге одлично подељене.

Едукативни моменат: Обично се у суперхеројским филмовима каже како велика моћ повлачи и велику одговорност. Кик-Ес је суперхерој без супер-моћи, али је схватио да свеједно одговорност мора да постоји.

Оцена наставника:

5(сигурица)

kickassII (Small)Кик-Ес 2 (Kick-Ass 2 2013) је наставак претходног филма. Када је одустао од свог суперхеројског алтер-ега, Арон Џонсон је схватио како му је досадно. Зато је замолио Клои Грејс Морец, која је доказано јачи супер-херој од њега, да га обучава. Међутим, обука је морала да се прекине јер је Клоин старатељ Морис Честнат захтевао од ње да прекине са тим својим животом и да буде обична тинејџерка. Проблем је што се Клои није уклопила са својим вршњацима, а и Арон се нашао у неприлици јер је Кристофер Минц Планс, озлојађени син криминалца кога је у претходном наставку убио Кик-Ес, одлучио да се освети.

Критички осврт: И у другом делу је настављена лудница. Овај пут главни зликовац Кристофер дошао је до пуног изражаја, те је пародија суперхеројштине кулминирала. У претходном наставку је главни антагониста био његов филмски отац Марк Стронг, који је озбиљан криминалац, па је дао сасвим другачији, бруталнији сензибилитет причи. Кад смо код приче… Док је у првом делу она изведена маестрално, у овом делу није више од просечне епизоде хумористичке серије. Сигуран сам да је у првом делу пародија успела управо због суровог окружења у којем су се нашли млади протагонисти, док је ово само претеривање. Режисер Џеф Водлоу је овај пут као суперхероје представио ликове који не разликују стварност од фикције и који су заправо свој свет маште пренели у реалност, али им некако полази за руком да победе злоће. И бојим се да је тиме унизио и идеју филма и хумор који је прати, а на крају крајева учинио је наивнијом. Уз то, многе сцене су предвидљиве.

Оно што овај филм „чупа“ је да плива на таласу сјајног претходног дела и да су ликови интересантни. Уз то, динамика и акција су врло солидни, мада ово потоње је у претходном делу било импресивније.

Едукативни моменат: Овај филм је показао како је добро када неко, као што је Кик-Ас, надахне друге да раде добре ствари попут њега. Међутим, онда се показало да то што је започело као добро, завршило као јако лоше и полиција је почела да хапси све костимиране. Ствари не треба да пређу у крајност јер онда напросто морају да буду лоше.

Оцена наставника:

3(на два, а можда чак и два)

JLFlashpoint_VODEST_KeyartPrint_2000x2841_USЛига правде: Парадокс тачке паљења (Justice League: The Flashpoint Paradox 2013) је седамнаести по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Главни суперјунак је ипак Флеш и он се буди једног дана у потпуно измењеном свету. Том свету прети апокалипса јер су сада Аквамен и Чудесна жена против човечанства и воде беспоштедни рат до истребљења. Флеш подозрева да се његов архинепријатељ Професор Зум вратио кроз време и променио ток историје. Зато он мора да учини то исто и у томе ће му помоћи Бетмен који је у овој стварности заправо Бетменов отац јер је син тај који је изгубио живот током чувеног напада бандита.

Критички осврт: Већ ми се допала сцена спочетка када су сви суперјунаци искористили своје моћи и свако на свој начин деактивирао бомбу. И остатак цртаћа је сјајан; немам замерки, само речи хвале.

Едукативни моменат: Да би схватио шта га је мајка учила, Флеш је морао искуствено да прође то о чему је говорила. Најчешће учимо много боље када прођемо практично нешто него када чујемо од других. Но, колико је важно како ћемо научити, важно је и да не престанемо да учимо.

Оцена наставника:

5(можда и најбоља од свих цртаћа из ове серије)

public (Small)Супермен и Бетмен: Јавни непријатељи (Superman/Batman: Public Enemies 2009) је шести цртаћ поменутог серијала. У овом наставку Лекс Лутор је постао председник САД и свог архинепријатеља Супермена ставио на црну листу. И не само то, већ је и нахушкао остале суперхероје на њега. Једини Суперменов пријатељ је Бетмен и њих двојица покушавају да раскринкају праве Лексове намере, а успут и да спрече да метеор падне на Земљу и направи апокалипсу.

Критички осврт: Прича је у реду, са заиста много акције, али има неких мањкавости. Заиста велики број суперјунака напада ову двојицу и морате бити врло упућени у читав тај суперхеројски свет како бисте их све пропратили. У овом случају обиље ликова прави контраефекат. Такође, у филму се помиње да суперзликовци готово помахнитало, као да су под нечијом контролом, нападају двојицу јунака, али то даље у филму није ни поменуто, а камоли разрађено. Мотивација ликова је најпроблематичнија ствар и суперхероји се понашају превише заведено, а Лекс изгледа као да се ломи да ли да сам постане херој човечанства или његов ултимативни судац. Прича није конзистентна и некако је превише закомпликована (иако је поставка прилично класична), да чак ни режисер Сем Љу као да у неким тренуцима није знао шта ће са свим тим јунацима, па их је или слао негде (где год то већ било) или се више нису појављивали из већ неког разлога.

Едукативни моменат: Иако су Супермен и Бетмен означени као непријатељи, они су се показали као спасиоци људи. Некада не можемо знати намере људи, а некада нам могу изгледати лоше. Но, свакако није добро да судимо унапред.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 153

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

realive (Small)Ускрснуће (Realive 2016) је филм о момку Тому Хјузу који је сазнао да болује од рака грла и да му је, чак и уз терапије, остало свега годину дана живота. Када је завршио све послове које је имао, како професионалне, тако и приватне, обелоданио је својој девојци Уни Чаплин да намерава да се убије и криогенски замрзне како би га оживели у будућности када медицина буде напредовала. Свој наум је и спровео у дело и заиста, након скоро целог века, будући научници су га оживели. Ипак, будућност није оно чему се надао.

Критички осврт: Толики народи удружише снаге: Белгијанци, Шпанци и Французи да направе научну фантастику, али им то напросто није пошло за руком. Режисер и сценариста Матео Жил се заиста очајнички трудио да направи дубок филм, али, макар код мене, ефекат је изостао. Да не знам да је Матео био косценариста и асистент режији у филму „Отвори очи“ из 1997. рекао бих да он напросто нема ни капацитета да направи оно што је замислио. Ипак, овај филм је побачај иако почиње врло успешном (и врло стварном) сценом рођења, а касније и (нестварном) поновног рођења. Нарација је требало да буде високоумна, а заправо је, најблаже речено, прозаична. У време снимања филма Матео је већ имао 48 година и видим да је очајан због тога што виталност тела му више није на нивоу неког двадесетогодишњака, те да је криза средњих година узела данак, али некако све то личи на типичну кукњаву мушкарца када се разболи. Више него патетична прича нам говори да нас тело издаје и болести нападају. И ту негде Матео тражи смисао живота, али га не проналази, баш као ни ми који смо утрошили тих 112 минута да одгледамо ово дело.

Дело је на неки начин наставак филма у чијем стварању је учествовао и које сам већ поменуо. Дакле, у том филму Едуардо Норијеги завршава тако што се буди из криогенског сна у далекој будућности и излечен, а у овом млађани Том тако почиње. Идемо даље и гледамо шта је било после у сасвим неинвентивно осмишљеном футуристичком свету где су сексуалне слободе доживеле свој врхунац, те људи будућности имају сексуалне групе и бивше партнере. Дакле, ништа пажње вредно. Међутим, судбина Томова негде од средине филма почиње да се одвија на занимљив начин и тек тада креће заплет. Можда да је Матео избацио 75% филма и оставио само тај део радње, могли бисмо да разговарамо о доброј идеји и сасвим солидној реализацији. И тек на крају филма дијалози су почели да се поправљају и да заиста имају дубину, оног тренутка када је Том донео одлуку и замолио Шарлоту ле Бон за помоћ. Глумци су свој део посла обавили сасвим добро, а највећи утисак ми је оставила Шарлота и због своје необичне лепоте. Финална сцена рађена по систему „ал не лези враже“ је наново приземљила филм јер је потпуно предвидљива и опште место.

Едукативни моменат: Бари Ворд је рекао како је бесмртност питање времена. Он је при томе мислио на напредак науке, али питање је да ли ће се тај напредак дочекати… Но, неки људи јесу постигли бесмртност кроз своја дела која вреде јер су прошла суд времена (Дарвин, Тесла, Андрић су тек неки од њих) и треба да нам буду узори.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

iljadu (Small)Хиљаду деветсто осамдесет четврта (Nineteen Eighty-Four 1984) је филм рађен према роману Џорџа Орвела из 1949. Џон Херт је становник замишљене супердржаве Океаније, у којој влада апсолутни тоталитаризам. Он даје све од себе да убеди своју околину да је предани поданик, али у тајности записује своје мисли и обилази забачену радњу са старим, њему мистериозним предметима. У једном тренутку се заљубљује у Сузану Хамилтон, као и она у њега. Власник радње са старим предметима Кирил Кјузак им изнајмљује собу и они су ту могли да поделе своје интимне тренутке; у тајности јер је њихова љубав забрањена. Испоставља се да је Кирил тајни агент тзв. мисаоне полиције и да их је све време шпријунирао, а потом и организовао њихово хапшење. Тек тада ће Џон и Сузана осетити сву мучнину система у којем живе.

Критички осврт: Без сумње у питању је одличан филм, утолико више застрашујући што је апсолутно актуелан. И писац Џорџ и режисер Мајкл Радфорд су ситуацију учинили екстремном, али су обрасци власти и понашања народа сасвим препознатљиви. Ово је филм који бих дефинитивно препоручио, уз упозорење да је веома тежак и мрачан. И похвалио бих Џонову глуму.

Едукативни моменат: Џон је рекао да није важно само остати жив, него и остати човек је такође важно. Заиста.

Оцена наставника:

5(да)

finalec (Small)Коначни сукоб (The Final Conflict 1981) је трећи део саге о антихристу који се у модерно време појавио на Земљи. У овом наставку антихрист је одрастао човек и глуми га Сем Нил. Он зна да према пророчанству из Новог завета Христ наново треба да се роди, а подозрева да ће се то десити у Енглеској. Зато је издејствовао да га председник САД Мејсон Адамс постави за амбасадора те државе, како би био тамо и учинио да сва деца рођена тачно одређеног датума буду побијена. Његови следбеници су започели стравичан масакр тамошњих беба, али божјим плановима тешко да чак и моћни антихрист може да се супротстави.

Критички осврт: Радња је добро започела и заплет је кренуо мање-више од самог почетка. Међутим, филм не приказује ултимативну битку добра и зла, као што наслов сугерише, већ је највећи део посвећен припремама за њу и неуспелим покушајима монаха који су се истрчали пре времена. То све није неинтересантно, али није ни претерано узбудљиво, а још мање библијски епско. Некако се све време противници врте једни око других, али ништа се много не дешава. Заправо се манир претходног наставка само наставио, са нешто конкретизованијим борбама. Ту је негде добро уклопљена љубавна прича (ако то јесте заиста) између Сема и Лисе Хароу и реално немам ту много шта да замерим, али је све то могло да буде интензивније, грандиозније. На крају крајева, апокалипса се спрема, али она као да је елегантно заобишла овај филм.

Филм има неколико ефектних сцена, а посебно се издваја лов на лисице и све оно што се дешава током тог лова. Међутим, у те сцене се сигурно не убраја и последња, која је приземљила филм. Сем је дозивао кавгу са поново рођеним Христом који је, ако сам добро разумео, беба? И то на месту где га је Лиса довела како би му она и свештеник Росано Браци направили сачекушу… Ништа ми није јасно у тој сцени, а улога малог Христа ми тек није јасна у читавом филму. Дијалози у филму нису лоши и има ту много мудро изреченог, али се ту није развила филозофија даља од просечног мотивационог говора политичара. Ту је филм имао потенцијал, али аутори то некако нису искористили.

Едукативни моменат: Иако је Антихрист, Сем је добро рекао што се тиче младих људи. Старији им кажу како треба да порасту како би рекли своје мишљење, а заправо се уздају у то да када млади порасту мислиће исто као и стари сада. Треба саслушати сваки став, па тако и младих људи јер иако искуство старих јесте драгоцено, млади су више у току са модерним новотаријама. Од сваког је могуће нешто научити.

Оцена наставника:

3(заиста реална)

p11421864_v_v8_aaПодмукло: Поглавље 3 (Insidious: Chapter 3 2015) је трећи наставак истоимене франшизе. Ово је, у ствари, приквел. Девојчица Стефани Скот је дошла код медијума Лин Шеј јер је убеђена да њена покојна мајка Ели Китс хоће да је контактира. Лин је напустила свој спиритуални посао, али ипак одлучује да помогне девојчици и пронађе њену мајку у свету мртвих. Међутим, проблем је што ентитет који жели да ступи у контакт са девојчицом није њена мајка и нема добре намере.

Критички осврт: Ово је објективно најслабији део у франшизи, мада има шмека, морам признати. Ли Ванел и Ангус Сампсон унели су духа у филм (додуше, они и јесу ловци на духове, али нисам баш мислио на такве) и понешто комедије. У једном тренутку филм је мало и заличио на „Истериваче духова“, но, већим делом је заличио на много пута виђени хорор са духовима и то ми је засметало. Ово је класичан хорор, који има предвидљивих и сцена и предвидљивих ефеката у тим сценама.

Како би унео неке новине, Ли (који је и режисер у овом случају) некако је ситематизовао свет духова (те направио поделе и светова и духова), али ту класификацију уједно није и разрадио.

Едукативни моменат: Дермот Малрони је хтео да избаци Лија и Ангуса из своје куће, сматрајући их неупотребљивима. Но, Лин им је нашла улоге. Сваки члан тима може да допринесе, само треба наћи начин како га укључити.

Оцена наставника:

3(плус)

if (Small)Ако се ципела уклапа (If the Shoe Fits 1990) је модерна бајка о Пепељуги која се дешава у Паризу. Тамо доминира модни дизајнер Роб Лоу, који је у последње време изгубио инспирацију и колекције му нису дочекане са очекиваним одушевљењем. За њега ради гардероберка Џенифер Греј, која жели да буде дизајнер ципела. Међутим, надмени Роб је не примећује. Зато ће се умешати вила Андреа Фереол и учинити да неугледна Џенифер постане права лепотица и нова Робова инспирација.

Критички осврт: Добро што је наивно, такве су и бајке (а такве су и осамдесете које ни у 1990. нису изгубиле свој утицај), већ што је испразно. Сведени дијалози, радња која је превише погодна и исфорсирана, као и врло лабава глума готово свих су главни утисак о овом филму. Уз све то, филму фали шмек и мало квалитетнијег хумора, или макар смешних ситуација (чини ми се да има свега једну). Филм је објективно лош и заправо бих га могао упоредити са џанк фудом – једете је, иако заиста јесте лоша. Тако је и са овим филмом – гледљив је (питак) упркос свему, ведар и шаље сасвим добре поруке о површности спољашње лепоте и правој вредности унутрашње.

Едукативни моменат: Андреа је рекла Џенифер како она не зна ко је. Али је додала да докле год Џенифер зна сама ко је, онда је то једино и важно. Дакле, није много важно да ли нас други знају, битно је да познајемо сами себе.

Оцена наставника:

3(објективна је можда чак и двојка)

artemis (Small)Артемис Фаул (Artemis Fowl 2020) је филм рађен према истоименој књизи Овена Колфера из 2001. Главни протагониста је дечак чије је име у наслову (тумачи га Фердија Шо) и који је ингениозан. Школа га не занима много јер ју је превазишао и највише воли дружење са својим оцем Колином Фарелом. Међутим, ти тренуци када проводи време са оцем су ретки јер је овај често одсутан због посла. Једног дана за Артемиса се све мења јер из медија сазнаје да је његов отац осумњичен за крађу, а одмах потом и да га је отело некакво мистериозно биће. Артемис је уцењен да ако не пронађе врло моћан магични предмет, биће ће му убити оца. Тада сазнаје и да су магија и магијски свет стварни и да му отац није причао о свету бајки без разлога.

Критички осврт: Ово је филм који су и критика и публика руинирали јер су имали толико очекивања због књиге која се високо котира. Ја књигу нисам читао, па зато нисам подлегао општој мелодрами. Филмић је сасвим у реду, са причом која је чак донекле и паметна. Није богзна шта, али хајде да будемо искрени; ни први филм о Харију Потеру није имао усхићења вредну радњу, па ипак су сви били задовољни. Улоге су подељене веома добро и глумци су их сасвим коректно одрадили. Специјални ефекти и технолошке идеје нису ништа што оставља без даха, али су сасвим фине.

Има филм и мањкавости, па тако и превише наглашене срцепарајуће сцене, а премало атрактивних локација, те крај који је претерано развучен. Но, ништа што бих баш могао да замерим. Ја бих франшизи коју овај први наставак најављује дао шансу.

Едукативни моменат: Артемис је рекао како су очи пријатеља право огледало. Ништа ја на ту мудру не бих додао.

Оцена наставника:

4(мало слабија)

navigator (Small)Лет навигатора (Flight of the Navigator 1986) је Дизнијев филм о дванаестогодишњем дечаку Џоију Крамеру, коме је једина брига што га иритира његов млађи брат. Једно вече је кренуо кроз шуму у оближњу кућу по брата, који је тамо провео дан у игри са другарима. Тада је упао у јарак и на тренутак изгубио свест. Кад се пробудио, наставио је ка својој кући и тамо га је дочекало изненађење: у њој више није живела његова породица. Врло брзо Џои је открио и да су се све остале ствари промениле.

Критички осврт: Филм има и својих белих и црних бисера. Детективу Рејмонду Форчиону није било довољно што је пронађена слика и прилика детета у истој одећи после осам година, већ је морао да га пита и ко је председник САД. Да ли одговор дечака доказује било шта? Хауард Хесеман глуми научника и презива се Фарадеј. Добро се није презивао Тесла или Ајнштан. Но, добро, то су ситнице. Сама идеја и прелазак Џоија из једног доба у друго, сасвим су добро осмишљени. Кулминација приче нема много „меса“, тако да мање-више садржи јурцање дечака Џоија свемирским бродом, без превише изазова за малог хероја и његову породицу. Свеукупно, ово је један наиван, симпатичан дечји филм, без много удубљивања.

Едукативни моменат: Хауард је био превише обузет значајним открићем да би мислио о добробити дечака. Некада нам је посао изазован и некада имамо велике амбиције, али је увек погрешно да их остварујемо чинећи штету другима.

Оцена наставника:

4(минус)

destinationmoon (Small)Дестинација Месец (Destination Moon 1950) је филм о томе како су власници великих компанија одлучили да подрже Владу САД и да саграде летелицу којом ће одлетети на Месец. И више од тога; неки од њих су се сами отиснули на то путовање.

Критички осврт: Ауторитет у области СФ-а Исак Асимов је за овај филм рекао да је први интелигентни филм направљен у овом жанру. Заиста, у овом филму нису направљене грешке које су биле честе у старињским (па и нешто новијим) свемирским филмовима, попут оне да се чује како брод лети свемиром. У ствари, овај филм у доброј мери има и научни и уопште озбиљан приступ теми. Такође су такви и специјални ефекти, колико год је то било могуће, мада ситних пропуста има.

Оно што смета овом филму је недостатак било какве маште. Режисер Ирвинг Пичел се толико трудио да филм буде научно поткован, да је некако тај аспект изоставио. Но, филму не мањка узбудљивих дешавања, али је и то некако сувише технички одрађено. Другим речима, прича је испричана коректно, али не довољно добро да би нам оставила неки дубљи утисак. Верујем, ипак, да овај филм јесте значајна лествица (у историји кинематографије) у научно фантастичном жанру и вредност му се не може оспорити.

Едукативни моменат: Џон Арчер је одржао презентацију за индустријалце са циљем да их приволи да уложе новац за путовање на Месец. Када су га питали која је корист од тога, није умео да им каже, али јесте рекао да је то авантура коју не би требало пропустити. Другим речима, некада треба да се прихватимо неког посла не само зато што видимо корист од њега, већ и због стицања драгоценог искуства.

Оцена наставника:

5(рецимо да може)

atlantis (Small)Лига правде: Трон Атлантиде (Justice League: Throne of Atlantis 2015) је двадесет и први по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. У овом наставку Лига се суочава са опасношћу из морских дубина. Тамо се налази град Атлантида са врло амбициозним принцем Ормом који жели да уништи сувоземни свет. Међутим, у том сувоземном свету живи његов полубрат Артур, који је прави наследник престола и који може да повеже два света у мирољубиву коегзистенцију. Јасно је да он постаје савезник Лиге како би се спречио рат и убијање људи.

Критички осврт: Нејасна ми је Ормова војна тактика. Он је способан да произведе цунами који би разорио Метрополис, а и поплавио га. Његова војска би се лако онда изборила са свим преживелима јер може да дише под водом, што обични људи не могу. Буквално копнене трупе не би имале никакве шансе. Наместо тога, Орм је повукао цунами и кренуо у копнену битку против војске у Метрополису. Остало у филму је углавном јасно, класично и предвидљиво. Љубавни моменти између виђених парова одрађени су без емоција, док је у неким другим ситуацијама све превише помпезно и патетично. Премало је изазова постављено пред главне ликове, тако да нема ни узбудљиве акције, док су преврати превише бледи. Ову епизоду су баш исфушерили.

Едукативни моменат: Капетан подморнице је рекао свом војнику како не носе сви хероји плашт. И то је тачно из најмање два разлога. Први је што нам нису потребне супермоћи да бисмо били хероји, а други је што плашт не чини јунака, већ његова дела.

Оцена наставника:

1(може мали плус)

red (Small)Бетмен: Под црвеном капуљачом (Batman: Under the Red Hood 2010) је осми филм из горепоменутог серијала. У Сарајеву, Џокер је успео да зароби и убије Робина. Бетмен је прекасно стигао да спаси свог помоћника, те га је затекао мртвог. Након неког времена у Готаму, Бетменовом граду, појавио се криминалац који носи црвену кацигу и решен је да преузме лидерство од највећег гангстера Црне Маске. Бетмен се уплео у ову борбу криминалаца и открива да мистериозни лик испод црвене маске има планове и са њим, једнако као и са виђенијим криминалцима града.

Критички осврт: Ово је једна врло озбиљна прича, сјајно испричана и са мером. Таман свега има колико треба; акције, преокрета, драме, па и мало мистерије, мада се тајна да наслутити.

Едукативни моменат: Робин није могао да схвати да је Бетмену толико тешко да пређе границу морала. Бетмен је пробао да му објасни да би то било заправо веома лако и да је најтеже не прећи је. И то је заиста тако.

Оцена наставника:

5(стамена)

Лако Је Критиковати 152

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

gods (Small)Лига правде: Богови и чудовишта (Justice League: Gods and Monsters 2013) је двадесет и трећи по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. Ради се о алтернативној верзији Ди-Сијевог универзума, где је Супермен заправо син негативца Зода са Криптона, а Бетмен је вампир који је то постао због још увек неиспитаног прогресивног начина лечења (који је применио на себи самом). Упркос томе, они спроводе правду на Земљи, мада су њихове методе значајније крволочније у односу на методе нама већ познатих јунака. Зато нису омиљени међу људима, а тек постају непопуларни када почињу убиства научника која изгледају као да су их починили чланови Лиге правде. Супермену и Бетмену је јасно да им неко намешта убиства, али прекасно стижу да их спрече. Једини траг који имају је преживели сведок, Бетменов најбољи пријатељ Вил Магнус, али који је јако повређен и практично у коми.

Критички осврт: Цртежи људи су такви да два пријатеља изгледају као једнојајчани близанци. Веома је тешко разликовати ликове ако је велики број њих исти. Све остало бих похвалио, пре свега поставку приче која је другачија макар што се тиче позадинских прича сваког јунака, а које су опет добро уклопљене у главну причу. Преврат је врло фино осмишљен, нема патетике готово уопште, а чак ми се и музика допада. Лепо, нема шта.

Едукативни моменат: Лекс Лутор је дао Супермену податке са којима је могао да унапреди земаљску науку, а са речима да буде прави херој. Прави хероји то и раде, унапређују сваку област људског живота на сваки начин, па и личним примером.

Оцена наставника:

5(готово без мане)

unbound (Small)Супермен: Одвезан (Superman: Unbound 2013) је цртаћ о јунаку из наслова, који је личност Ди-Сијевих стрипова. Овога пута суочио се са Брејнијаком, необичним бићем који сакупља градове светова (које потом уништава) у свом необичном свемирском броду.

Критички осврт: Цртежи јунака су интересантни, мада сувише слаткасти, као да гледам неку епизоду о Барбики. Акција је слаба тачка овог филма, те има пушкарања са неколико метара раздаљине где нико не погађа никог, па чак ни завезаног таоца, а и Супермен се толико борио са роботом на Земљи, да би као од шале покидао армију таквих на другој планети. Међутим, све остало је готово одлично, а посебно ми се допада режија. Антагониста Брејнијак је више него занимљив, али то већ није постигнуће филма, већ стрипова у којима се појављује. Но, свакако је требало направити филм о суперзликовцу који има такву мегаломанску идеју. Његова жеља превазилази пуко владање светом; он жели да постане свет и то чини на врло маштовит начин. Занимљиво доиста, а динамика је могла да буде за нијансу бржа.

Едукативни моменат: Супермен је рекао својој рођаки да не може да зна битне ствари ако му не каже. При томе је мислио и да не може да јој помогне, такође. Ако желимо да друге особе у нашој околини знају шта нас тишти, морамо им рећи.

Оцена наставника:

5(на четири)

superfor (Small)Супермен IV: Потрага за миром (Superman IV: The Quest for Peace 1987) је четврти и последњи наставак о овом суперјунаку, а да га тумачи Кристофер Рив. Светски мир је угрожен и земље света се наоружавају и такмиче која ће да направи више нуклеарних ракета. Супермену етика није дозвољавала мешање у ствари Земљана, али када је схватио да је Земља и његов дом, решио је да се умеша и разоружа цео свет. Ту његову активност је искористио Суперменов архинепријатељ Лекс Лутор (Џин Хекман) како би направио Нуклеарног Човека (Марка Пилоуа) који има довољно моћи да га порази.

Критички осврт: Добро, већ сам одавно прихватио да Супермен подноси услове свемира боље од водених медведића, али да му при томе и плашт лепрша, аман људи, превише је! И тим превише почиње четврти део саге у којој је звезда Кристофер. И надаље се филм одвијао пренаивно. Бег Лекса Лутора из затвора је буквално као из цртаћа о Душку Дугоушку. Ни стварање Нуклеарног Човека ништа боље није, а тек његовог костима… Режисер Сидни Џ. Фјури је показао такву машту какву нису његови претходници (двојица Ричарда), која би се већ могла назвати и сулудом. Марк долази до Џина и већ зна да је он његов творац и да мрзи Супермена. Нису то баш сазнања које се наслеђују путем гена… Нејасно је и како је генетичким инжењерингом настао такав, ако ћемо баш да детаљишемо.

Борба између Супермена и Нуклеарног мена су некако неуверљиве, као некакво мешкољење, гуркање… При томе Нуклеарни Човек разваљује све виђеније грађевине по свету, а Супермен зачепљује вулкане и показује моћи до тада невиђене. Рецимо, видом рестауира Кинески зид. Сидни је укупно направио низ скечева наместо филма. Тако смо добили дупли састанак Кристофера, Супермена, Марго Кидер и Маријел Хемингвеј тек да бисмо видели симпатична решења Сиднијева како ће се Супермен појавити у исто време са својим алтер-егом. И свака сцена је таква, некако одвојена од осталих. При томе се радња котрља и има ту неких зачетака идеја, али све је то јако слабо и најчешће мимо сваке (научне) логике. Рецимо, добра је фора да је Супермен померио Месец и изазвао помрачење Сунца које је извор енергије за Нуклеарног Човека, али је овај успут носао по свемиру Маријел и ова је преживела иако ју је добрано одвојио од планете. И шта је хтео са њом уопште тамо? Овај филм чак не може да се вади ни на шарм, јер су га исцрпли ранији наставци, а и, ако ћемо искрено, ни по том питању није у равни са њима.

Едукативни моменат: Чак је и супериорном Супермену била потребна пажња пријатеља, у овом случају Марго. Зато немојмо је ускратити драгим људима, ма колико год мислили да им не помаже много када су у проблему.

Оцена наставника:

2(са микро плусем)

boggy (Small)Боги Крик (Boggy Creek 2010) је хорор о чудовишном бигфуту који обитава у месташцету чији је назив у наслову филма. Мелиса Карнел је одлучила да проведе недељу дана у брвнари свог покојног оца, а њена најбоља другарица Шевон Киркси је одлучила да јој прави друштво и успут повела још њих троје. И свих петоро ће настрадати од чудовишта које се крије у шуми.

Критички осврт: Нисам гледао много филмова о бигфуту, али подозревам да овај сигурно није репрезентативан. Прича је потпуно безвезна. Мелиса готово читав филм или плаче или флертује са сваким доступним мушкарцем (нема их много, додуше), а све уз пригодну музику. Ту се одвија и некаква сапуница са све љубавним троуглом, али то све тако споро иде и толико је досадно да је напросто мучно гледати. У исто време дешавају се некаква убиства и двојица полицајаца их истражују, али читава та њихова активност престаје у току филма и до краја јој помена нема. Тако да ми њихова улога уопште није јасна. Нешто је јаснија улога Корија Харта, али без већег ефекта. Цео филм је без ефекта, заправо.

Едукативни моменат: Тешко је било шта едукативно пронаћи у оваквом филму, али рецимо да је показан пример правог пријатељства које је показала Шевон. Она је била уз своју другарицу док је ова туговала за својим оцем. Најлакше је бити уз неког када се лепо проводимо, али у тешким моментима само ће прави пријатељи бити уз нас.

Оцена наставника:

1(зацементирана)

shining_linen (Small)Исијавање (The Shining 1980) је филм рађен према истоименом роману Стивена Кинга из 1977. Џек Николсон је писац који је аплицирао за посао чувара хотела на Стеновитим планинама. Хотел је тада био затворен због снежних мећава, а Џек је видео прилику да у потребној тишини напише роман. Са њим су дошли и његова смушена жена Шели Дувал и мали син Дени Лојд. Менаџер хотела Бари Нелсон упозорио је Џека да је његов претходник полудео, можда због изолације, те побио своју породицу. То није разуверило Џека у намери да зиму проведе ту. Но, већ после месец дана, чудновате ствари су почеле да се дешавају и да утичу највише на Џеково расуђивање. Ускоро је и Шели, иначе пуна разумевања за свог мужа, схватила да је он у ствари веома опасан.

Критички осврт: Једна од замерки овом филму је да се Џек превише кревељио и да је буквално појео улогу, не оставивши чак ни мрвице за саму причу. Са друге стране, он то заиста сјајно ради и дефинитивно је духовит, тако да ипак има моје симпатије. Међутим, оно што му је замерио Стивен заиста стоји. Поента је била да Џек полуди током боравка у хотелу, а он већ није изгледао сасвим нормалан ни када се појавио у првој сцени на разговору. Интересантно је да је Стивен мрзео овај филм, пре свега зато што је режисер Стенли Кјубрик променио „смер“ из натприродног хорора у слешер, преневши зло из објекта хотела у ликове. Међутим, независно од књиге гледајући, не бих рекао да је много погрешио. Истина је да је акценат на односу троје протагониста и на њиховим карактерима, али све то не изгледа уопште лоше урађено (ни у режији, ни у глуми), са довољно натприродних елемената колико да подгреју целу ситуацију. Филм можда није толико динамичан колико је интензиван.

Сцене су врло ефектне, а неке су и антологијске, попут оне када Џек пробија врата секиром и каже: „Венди, стигао сам кући“! Мени је једна од ефектнијих сцена када је држао сина на крилу и објашњавао му како је толико дивно у хотелу да би волео да ту остану заувек (сцену пре тога дечаку су то рекли духови убијених девојчица). Клиња је ту супер одглумио страх, али је Џек био толико застрашујућ да то и није било тако тешко. Морам да похвалим и Шелину глуму, која је ипак успела да дође до изражаја, што је у овом случају био велики подухват.

Едукативни моменат: Џек је у интервјуу за посао изјавио како му се неће десити лоше ствари након догађаја са његовим претходником Филипом Стоуном. Међутим, ипак су се десиле. Никада не можемо баш бити сигурни да ли ће нам се десити нешто, а и како ћемо ми реаговати на то. Другим речима, боље је да покажемо својим делима, него да тврдимо унапред да ћемо бити бољи.

Оцена наставника:

4(плус)

theomenstariji (Small)Предзнак (The Omen 1976) је филм о апокалипси коју најављује Нови завет. Грегори Пек је политичар чија је каријера у успону. Његова супруга Ли Ремик се породила док су били у Риму, али је свештеник у тој болници Мартин Бенсон саопштио Грегорију да је беба мртворођена. Понудио му је решење да усвоји сироче рођено истог дана коме је мајка наводно умрла на порођају. Договор између свештеника и Грегорија је да Ли ништа не зна о томе и да верује да је то заиста њен син. Испоставило се да је Грегори тада склопио пакт са самим ђаволом.

Критички осврт: Грегори и Дејвид Ворнер су направили баш драматчну сцену када су са гробља бежали од паса, али су иначе готово све сцене такве – предраматичне, а посебно је театралан био Дејвид. На крају је чак и главу изгубио. Но, све у свему, филм је класик, култни и одличан, нема ту шта.

Едукативни моменат: Грегори је увек захтевао доказе за тврдње других, па је тек онда реаговао. Тако је захтевао и доказ од Леа Макерна да је дечак заиста ђаво. Додуше, ми нећемо тражити баш доказе натприродних појава, али свакако треба, посебно у овом времену, да тражимо доказе за многе тврдње, пре свих оне „научне“, како бисмо даље деловали.

Оцена наставника:

5(јасно)

omeen (Small)Дејмијен: Предзнак II (Damien: Omen II 1978) је наставак претходног филма. Дејмијен је сада порастао (глумио га је Џонатан Скот-Тејлор) – има дванаест година и живи са својим стрицем Вилијамом Холденом. Заједно са Вилијамовим сином Лукасом Донатом похађа војну школу. Неколико различитих личности показује интересовање за дечака; једни су мистериозни и заштитнички расположени, а други су сумњичави и уплашени од њега. Наиме, сви докази говоре у прилог томе да је Дејмијен антихрист, али ко год да пронађе неки доказ о томе, умире под необичним околностима. На крају ће Вилијам открити истину, али ће бити сам и биће сувише касно.

Критички осврт: Овај део је значајно слабији од првог. Најпре, прича је монотона; појединци откривају или истину или необичности у вези са дечаком и онда умиру на врло маштовите начине. И ту постоје два проблема: први је што мистерије заиста нема, као што је био случај у првом филму, а други је што је смрт толико извесна на сваком кораку јер је моћ ђавола неограничена да је само питање како ће тај неко погинути, не и да ли ће успети да преживи. Нема мистерије, нема узбуђења, а нема ни неизвесности. Било је јасно као дан каква је улога Ли Грант, те ни финална сцена није поправила утисак.

Режисери Дон Тејлор и Мајк Хоџиз су унели у филм и причу о курви вавилонској и десет римских краљева, што је можда могло да допринесе да све то буде мало маштовитије, али некако је нису разрадили. Додуше, Ли је доживела судбину какву јој легенда и прописује, али свеједно. Олакшавајућа околност је што је овај део требало да премости период између детињства и одраслог антихриста, што не даје богзна какве могућности. Но, није дао ни ништа много новог целокупној причи.

Филм није неинтересантан, има ту ефектних сцена, солидне глуме, али мањкају поруке и метафоре којих је и те како могло да буде.

Едукативни моменат: Иако је Ли урадила све што је антихристу било потребно, ипак је доживела злу судбину. Не можете очекивати милост, ако не показујете милост према другима. Заправо, не можете очекивати било шта ако другима то не пружате.

Оцена наставника:

3(на два или два на три, чак)

amulet (Small)Амајлија (Amulet 2020) је прича о човеку Алеку Секарјануу који је након војног рока у рату (где је вршио минорну функцију) постао бескућник и најамни радник. Склониште у коме је живео се запалило и он се тада отровао угљен-моноксидом, али га је пронашла и одвела у болницу часна сестра Имелда Стонтон. Она му је предложила да буде подстанар у кући Карле Јури, девојке која добро кува и која се брине о болесној мајци затвореној на тавану. Ни Алек, ни Карла нису фасцинирани овом идејом, али он ипак почиње да живи код ње, мада му његова улога није јасна. Како се радња одвија све ће му бити мање јаснија, али ће схватити да се велико зло крије у тој кући.

Критички осврт: Прво што сам уочио у филму је одлична фотографија. Сценаристкиња и режисерка Ромола Гари се заиста потрудила да филм учини визуелно упечатљивим, не увек и допадљивим, јер кућа у којој Карла живи трошна је и застрашујућа. За разлику од других режисера, Ромола се није трудила да створи тескобну атмосферу каква би оваквом филму приличила; она је тескобу препустила глумцима и они су били заиста на нивоу задатка, посебно Алек, Карла и Ангелики Папулија. Такође, Ромола је направила нешто заиста оригинално и то се види по непредвидљивом преокрету на крају. Са друге стране, грех који је Алек починио у шуми као војник већ је био јасан од половине филма, али тај део Ромола и није хтела да сакрије. То је заправо и тема, па на неки начин и поента филма. Ово је реч феминисткиње упакована у готово па уметнички филм, са много метафора које се односе на родне разлике и површне норме које их прате.

Рекао бих и да је Ромона врло надарен режисер јер је успела без много увода да створи мистерију и да је одржава практично цео филм и да уз врло спор темпо одржи моју пажњу до краја. При томе није направила класичан хорор са оним сценама које вас тргну уз јаку музику, али свакако има језивих детаља. Ликове је разрадила у сасвим довољној мери и мање-више све је урадила како треба, те пружила једну квалитетну, оригиналну причу. Ја је оцењујем одличном оценом, мада подозревам да се неће свима допасти.

Едукативни моменат: Имелда је рекла како напред није једини пут. Има и других путева. Иако то не изгледа прогреивно, свакако је тачно, а некада и потребно. Пре него што кренемо у неки посао напред, уопште није лоше да се вратимо неколико корака уназад и проценимо како смо тај посао урадили раније, шта је било добро, а шта лоше. Тако ћемо моћи наредни посао да унапредимо.

Оцена наставника:

5(од мене)

UnknownПодмукло (Insidious 2010) је први филм у истоименој франшизи. Патрик Вилсон и Роуз Берн су пар који се преселио у нову кућу са троје деце. Међутим, њихов најстарији син Тај Симпкинс, али ипак мали, вршљао је по тавану, пао је и повредио се. Повреда није изгледала велика, па су га родитељи сместили на спавање. Ујутру, ипак, нису успели да га пробуде. Дечак је пао у кому и то је за лекаре који су извршили разне тестове остала мистерија јер је све било у реду са њим. Од тог тренутка су почеле необјашњиве ствари да се дешавају у кући. Роуз је уверена да је кућа уклета и замолила је мужа да се преселе. Они су то и учинили, али се кошмар тиме није завршио. Патрикова филмска мајка Барбара Херши је зато предложила мање конвенционалну помоћ у виду екипе за лов на духове.

Критички осврт: Ово је један више него солидан хорор. Има подоста страве и заиста је узбудљив. Наравно, могло је то да буде још страшније и још узбудљивије, али и ово је са-а-асвим у реду и са интересантном идејом. Додуше, видео сам је већ у цртаћу „Константин“, али он је снимљен осам година касније, тако да овај филм има првенство.

Едукативни моменат: Ангус Сампсон је у препирци рекао како слика говори хиљаду речи, а Ли Ванел је одбрусио да и речи говоре хиљаду речи. И обојица су у праву, са тим да пажљиво треба бирати и слике и речи.

Оцена наставника:

5(са малим минусом)

astralnapromuklos (Small)Подмукло: Поглавље 2 (Insidious: Chapter 2 2013) је наставак претходног филма. Када се Патрик Вилсон вратио из света мртвих, то више није био он. Његово тело запосео је психопата и масовни убица (глуме га удруженим снагама Том Фицпатрик и Тајлер Грифин). Зато је Патрикова породица угрожена, али ће у помоћ наново прискочити ловци на духове, па чак и њихов упокојени члан Лин Шеј.

Критички осврт: Овај део није разочарао, као што то наставци умеју да ураде. У питању је довољно језив, динамичан и узбудљив хорор у којем, зачуђујуће, нико конкретно није убијен (Лин не рачунам јер је убијена у претходном наставку, као ни бројне жртве убице јер се злочин дешавао давно, пре времена ове приче). Режисер Џејмс Ван је закомпликовао причу, али не у тој мери да је тешко пратити је. Напротив, нит радње је једна, али се ту некако миксују прошлост, садашњост, свет живих и мртвих, масовна убиства од раније и претња која постоји сада; све довољно добро повезано, тако да је заиста конзистентно. Једино истрага полицајца Мајкла Беха штрчи и као да је замешатељство полиције сметала Џејмсу, а због логике дешавања није могао да је не укључи. Углавном, Мајкл је закључио да Лин није удавио Патрик, а на основу форензичких доказа (није ми јасно којих) и то јавио супрузи Роуз Берн и то је то… И тако направио рупицу у филму.

Оно што бих још могао да замерим овом наставку је предвидљивост у појединим сценама, а и то да не можете одгледати овај филм ако нисте видели претходни (што код четвртог дела није случај, на пример) јер здраво сумњам да се из овог дела може схватити претходна прича и ликови који је чине. Но, опет, многе франшизе су тако рађене, тако да ту замерку не могу да узмем за веће зло.

Едукативни моменат: Лин је чак и упокојена нашла начина да помогне Патрику и његовој породици. Тешко да ће се у реалном свету наћи неко са таквим натприродним моћима, али ако неко заиста жели да помогне, наћи ће начин.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

Лако Је Критиковати 150

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

thirst (Small)Шишмиш (박쥐 2009) је јужнокорејски филм. Канг-хо Сонг је католички свештеник који се пријавио у медицинску установу као добровољац за проналажење вакцине за смртоносан Емануел вирус који напада само мушкарце Азијате. Експеримент је пропао и сви добровољци су помрли, а са њима и Канг-хо. Међутим, непосредно пред смрт примио је трансфузију која му је не само спасила живот, него га учинила и бесмртним. Но, да би сачувао такво стање морао је да се крије од сунчеве светлости и да пије крв. У том периоду га је мајка његовог друга из детињства замолила да помогне њеном сину који пати од канцера. Канг-хо се молио за њега и овај је заиста чудесно оздравио. Ту ипак није био крај њиховом поновном садруживању јер се Канг-хо загледао у лепу супругу свог друга.

Критички осврт: Режисер Чан-Вук Парк није изузетак од правила које се намеће из азијатских филмова; да сцене морају бити или лепо постављене као уметничке слике или једнако ефектне. Рецимо, када Канг-хо срче крв из цевчице која доводи до вене пацијента у коми, то је без двојбе врло упечатљива сцена и изгледа интересантније него у класичним вампирским филмовима где се забијају очњаци у вратне артерије. При томе, ни ефекти нису лоши, попут оног када Канг-хоу нестају брадавице са лица. Но, оно што је најбоље у овом филму је сама прича која је у основи класична, али је реализована на један другачији начин. Радња се споро развија, али се све време нешто дешава, тако да никако није досадна. Ликови су живописни, а интересантно је да су листом сви конзистентни осим Канг-хоа који се рапидно мења. У ствари, Чан-Вук је успео да ме наведе на то да се Канг-хо променио, како би то (зло)употребио на одличан начин у завршним сценама.

Други део филма је још бољи када љубавнике походи дух човека кога су убили. Те сцене су потпуно померене и урнебесне. Заправо, колико је први део филма суморна драма, са депресивном атмосфером где буквално осећате тегобу коју осећа и Ким Ок-бин, други део је по сензибилитету сасвим другачији и он је врцаво духовит и више нагиње трилеру. Свеукупно оба дела филм чине сјајним.

Едукативни моменат: Канг-хо је наводно силовао жену у кампу где су били очајни људи који су све време чекали њега. Заправо, извео је представу која је имала за циљ да они изгубе веру у њега и да не троше више живот на узалудно чекање. Некада наизглед лоша ствар коју нам неко уради може бити заиста добра по нас. На пример, када нам наставник да лошу оцену, то изгледа као да је нама учинио лоше, а заправо нам је учинио услугу на дуже стазе.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

impaler (Small)Набијач (The Impaler 2013) је у ствари надимак грофа Дракуле о којем се ради у овом филму. Седморо младих Американаца одлази у Трансилванију у Дракулин замак. Тамо ће их дочекати заносна, али и чудна Дајана Ангелсон, која ће се представити као домаћица замка. Испоставиће се да има скривене и убојите намере.

Критички осврт: Ово је отприлике као сапунска опера Б продукције смештена у филм Ш продукције. Режисер Дерек Хокенбо је имао добру идеју; да направи наопачке причу о Дракули. Сада је он имао своју реинкарнацију, а вољена је имала мисију да га оживи. При томе је требало да убије седморо људи поистовећених са седам демона. Наравно, то је изискивало да ликови покажу карактерне црте које ће их представити демонима налик, односно да буде видљив један од седам смртних грехова. И то баш није функционисало јер сам успео код свега два лика да повежем који су греси у питању, док се код осталих пет то напросто није јасно видело. Но, то је још и мањи проблем. Глума је претерано лоша, радња је досадна, а дијалози сигурно нису јачи аспект филма. Ни низак буџет не помаже, мада је Дерек учинио све што је могао да не користи специјалне ефекте које не може да приушти. Но, свеједно, сцене убиства нису нимало страшне.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да избегавамо седам смртних грехова. То су: superbia (понос), avaritia (похлепа), luxuria (блудност, пожуда), invidia (завист), gula (прождрљивост), ira (љутња, бес) и acedia (лењост). Филм не морате одгледати (и не бих ни препоручио), јер и без тога је јасно да није добро да имамо ове грехе на савести.

Оцена наставника:

1(мора)

ThePyramid_1400x2100Пирамида (The Pyramid 2014) је филм о археолозима оцу и кћерки Денису О’Херу и Ешли Хиншо који су пронашли песком затрпану египатску пирамиду, по свему различиту од свих до тада познатих. С обзиром на политичке неприлике у тој земљи, њихов рад је обустављен, али су њих двоје, њихов сарадник Амир К, као и репортер Криста Никола и сниматељ Џејмс Бакли одлучили да ипак истраже пирамиду. Испоставило се да ће то бити кобна грешка.

Критички осврт: Ово би био неки квази фаунд футиџ. Такви филмови где камера неког лика нешто снима умеју да буду врло напорни за гледање, тако да сам више фан уобичајних кадрова. То свеједно не могу да замерим, али могао бих да замерим све остало. Режисер Грегори Лавасер је имао згодну идеју (и заиста поздрављам што није убацио мумију у причу, што би било, најблаже речено, депласирано), али је уопште није разрадио. Чак ју је руинирао и како се крај ближио, било је све горе. Финалне сцене су апсолутно предвидљиве толико да сам могао да причам шта ће се следеће десити иако никад филм до сада гледао нисам. Сцена када Анубис треба да извади Ешлино срце толико је натегнута да је оно просто немогуће гледати без превртања очију. Ово је један од оних филмова где финале урушавају и оно мало ефектних сцена које филм има.

Изгледа да се Грегори ломио око тога ја ли ће обичан хорор са зверком, односно божанством које их тамани једног по једног или авантуру налик на оне које је имао Индијана Џоунс, па је преломио и унео оба. И поред толико дешавања заборавио је да нам објасни намену читаве те пирамиде и шта Анубис заиста хоће. На крају крајева и шта кошчате мачке хоће. Верујем да би се свему томе могла наћи логика, али је свеједно испало некако стихијски, неспретно. Сама прича је чиста класика и ништа новога није донела у поджанру у коме је рађена.

Едукативни моменат: Криста је била бесна на археологе што је пошла са њима у пирамиду и довела свој живот у опасност. И ту је погрешила. Не можемо да приписујемо другима одговорност за властите поступке. Такође, не треба да пратимо друге у поступцима који нису мудри или нису безбедни. Чак и ако то учинимо, они нам нису криви већ смо сами криви што смо поводљиви.

Оцена наставника:

2(на три, а може и три на два)

donnie (Small)Дони Дарко (Donnie Darko 2001) је прича о момку чије је име у наслову (глуми га Џејк Џиленхол). Он месечари и, према речима психијатра Кетрин Рос, пати од параноидне шизофреније. Дони заиста има халуцинације и приказује му се замишљени пријатељ у језивом костиму зеца, који му открива да је путовање кроз време могуће. Дони је започео истраживање тог натприродног феномена, а како би разјаснио ситуацију у којој се нашао, односно пронашао јој смисао.

Критички осврт: Истина је да нисам Џејков фан, али ову улогу је заиста покидао. Ипак, много више кредита бих дао сценаристи и режисеру Ричарду Келију који је направио врло необичну причу. Она је некако тескобна, иако не сасвим мрачна. Он је дао филму шмек уметничког, али није упао у манир уметничким филмовима наклоњених режисера да као производ добије нешто што је досадно, неартикулисано и споро, често и нејасно. Прича је врло смислена и веома паметна. Ричард у филму преиспитује све; пуританство и двоструки морал друштва, уметност и тренд, религију и науку, школски систем… смисао живота, на крају крајева. Многе теме су овде започете, неке дате кроз детаље, а друге кроз ширу слику, али свеједно довољно да се о њима размисли. Дијалози при томе помажу, али су на мене много већи ефекат оставиле сцене и поступци ликова. Крај јесте жалостан, али је истовремено и маестралан. Ово је филм који је неоспорно квалитетан и који тешко могу да заобиђу еминентни фанови фантастике, али и драме.

Едукативни моменат: У овој причи изгледа као да је животни пут сваког од нас унапред зацртан, међутим када боље погледамо увидећемо да је овде веома важан однос узрока и последице. Да Дони и Џена Малон нису отишли до куће старице, Џену не би згазила кола. Другим речима, сваки наш поступак има последице и боље је да их будемо свесни пре него што нешто учинимо. Пут ће изгледати „зацртан“ јер ћемо моћи да предвидимо дешавања, али ће бити и сигурнији или већ онакав какав желимо да буде.

Оцена наставника:

5(без двојбе)

batteries (Small)*батерије нису укључене (*batteries not included 1987) је прича о станарима једне зграде који грчевито покушавају да сачувају свој дом, иако је предвиђен за рушење и иако свуда наоколо се гради модеран комплекс. Њихова ситуација је незавидна јер их малтретира Мајкл Кармајн, а кога је платио богати Мајкл Грин. Ипак, неочекивана помоћ стиже у виду мајушних ванземаљаца.

Критички осврт: Ово је један не наиван, већ превише наиван чак и за (наивне) осамдесете филм, али је причица колико-толико смислена. У овом случају имамо некакве трансформерсе у зачетку који личе на минијатурне тањире и помажу убогим људима у згради предвиђеној за рушење. И они поправљају. И без проблема рестаурирају поломљену вазу и керамичку статуу деве Марије, иако су ванземаљци. Чак ни од напредне интелигенције способне за међузвездана путовања не очекујем да прецизно зна како је изгледала ваза и керамичка статуа из неке јефтине продавнице, али добро. Ако сам прихватио да су метални летећи тањирићи живи, те да се размножавају тако што рециклирају конзерве, па онда могу да прихватим и ово, као и то да Хјум Кронин и Џесика Танди имају ресторан који финансијски опстаје на разрушеном градилишту. И да прихватим да читава зграда опстаје, иако станаре на очиглед свих терорише Мајкл Кармајн и да нико ту не реагује, а посебно не полиција, јер је иза целе делатности моћник Мајкл Грин. У једном тренутку Мајкл Кармајн остаје без своје банде, и то је некако објашњено, али и даље остаје нејасно зашто.

Међутим, много тога иде у прилог овом филму. Најпре, број ликова је оптималан и сваки од њих има своју личну причу која је добро уклопљена у општу слику. Иако је режисер Метју Робинс исфорсирао трагедију Хјума и Џесике (мада ни прича Елизабет Пење није баш идилична), очигледно играјући на карту емоција, успео је да сасвим избегне патетику и свака част на томе. Заправо, унео је некакву ведрину и наду и, наравно, срећан и потпуно предвидљив крај, те таквим лепршавим учинио цео филм уз сасвим солидне ефекте за оно доба.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да неке старе вредности не можемо срушити. Не мислим при томе на зграду, она је само метафора, већ на солидарност коју су показали становници зграде и хуманост коју су показали ванземаски тањирићи.

Оцена наставника:

4(не баш ванземаљска, више као тањирић)

guliver (Small)Гуливерова путовања (Gulliver’s Travels 2010) је модерна верзија и уједно екранизација познате књиге Џонатана Свифта. Гуливер је Џек Блек, који ради као разносач поште у новинској фирми у Њујорку. Како би освојио срце Аманде Пит, плагирао је текстове са интернета и заиста успео да је задиви. И више од тога; она га је лаковерно унајмила као теренског извештача. Поверила му је задатак да отпутује до Бермудског троугла и открије његове тајне. За ту прилику он је добио бродић и све је упућивало на то да ће то бити једно монотоно крстарење, али се наједном појавила олуја, врло необичног изгледа, те прогутала и њега и бродић. Када се освестио, Џек је схватио да су га заробили мајушни људи.

Критички осврт: Џонатан је направио сатиру, пародију друштва коју, на крају крајева, и данас живимо. Аутори филма су се одлучили да не прате тај тренд и рекао бих да су добро одлучили. Мислим да уопште није лако направити сатиру тог квалитета, а да у модерним условима она не изгледа претерано наивно. Наместо тога, направили су једну слатку, романтичну комедију у којој је Џек показао све своје умеће (и други глумци су, мада у значајно мањој мери), симпатичну ако не већ смешну и углавном довољно забавну. Успели су и да пласирају неке поруке о малим људима и великим пословима, користећи се алузијом на висину Лилипутанаца и оне јесу исправне, иако су префорсиране и површне, посебно у контексту савременог капитализма. Но, са друге стране морам да похвалим то да је режисер Роб Летерман избегао сувишну патетику и направио врло успелу сцену како је Џек убедио Лилипутанце и њихове непријатеље у бесмисао рата.

Углавном, ово је причица (деминутив је једини могућ) са радњом која се дешава по обрасцу (успони и падови главног протагонисте у најбуквалнијем смислу се одвијају према обрасцу) и која је сувише бајковита чак и у реалном свету. Амери (још на школском узрасту) имају ту ружну поделу људи на лузере (губитнике) и винере (победнике) и ово је типична прича о једном лузеру који на крају постаје винер. Не само да су такви преврати неуверљиви (у овом конкретном филму баш, баш нису били уверљиви), већ ми је и читава подела људи на такав начин лично врло одбојна, а овде се пласира као нормална.

Едукативни моменат: Џек Блек је за себе сматрао да је ситан, али његов пријатељ Лилипутанац Џејсон Сигел га није тако видео јер је за њега и његов народ урадио много добрих ствари. Нико није ситан ко за друге људе чини добро.

Оцена наставника:

3(ту негде, ако не и мање)

wizards (Small)Чаробњаци (Wizards 1977) је цртаћ о два брата чаробњака која су живела у постапокалиптичном свету где је радијација претворила људе у мутанте. Након те необичне апокалипсе пробудила су се бића из бајки и населила добре земље. Она су живела у миру 3.000 година и баш када су прослављала јубилеј благостања, њихова краљица је напустила забаву и повукла се у свој дом. Зачуђени, виле, вилењаци и патуљци пратили су је до њеног дома да би открили да је родила близанце – два чаробњака – једног доброг и једног злог. Након много година њих двојица су се сукобила и добар је победио. Он је протерао брата у земљу мутаната. Након још много година, зли брат је успео да окупи армију која ће покорити бајковите земље. Једини спас за вилинске земље је да добри брат дође до злог и да га победи још једном.

Критички осврт: Цртаћ је по много чему изненађујући. Он најпре почиње нарацијом праћеном преслатким цртежима налик на оне из старих књига бајки које сам читао као дете, а онда бајка добија сасвим другачији сензибилитет. Анимација је крајње необична, сасвим извесно из неког алтернативног стрипа (мада ту има обиља различитих техника и стилова), а сама прича напросто одише контракултуром. Због експлицитних сцена насиља, па и еротике, ово је бајка за одрасле, а и њен наратив је паметан и садржи метафоре које превазилазе дечји узраст.

Зли маг Блеквулф већ на самом почетку креира идеологију тако да себи обезбеди власт. И шта прво чини? Шаље своје убице да униште све оне који верују у идеале, овде преточене у магију. Потом шири национализам, односно шовинизам везујући се за остатке онога што су људи ископали и што сматрају делом своје историје. Неважно је, при томе, што је та историја заправо била рат који их је и довео у ужасно стање мутаната, а још мање важно што од тих остатака они стварају оружје. Све врло брзо поприма обележја немачког нацизма, али филм и даље нуди актуелност јер рат је завршен (нејасно је када), а спрема се нови. Сам рат је чудно замешатељство епске фантастике, тј. очигледне асоцијације на „Господаре прстенова“ и документараца из Другог светског рата. Занимљиво је да епске битке између два брата чаробњака нема, већ се све завршава неочекивано, у маниру овог филма. Можда је ово пародија на поменуте „Господаре“, а можда и на сам живот коме сами не дозвољавамо да буде бајка, али у сваком случају врло успело и врло креативно.

Едукативни моменат: Када је Елеонор рекла како су покушали, Аватар је узвратио да је то нешто највише што неко може да учини. Иако нам не изгледа довољно, посебно када не успемо, Аватар је потпуно у праву.

Оцена наставника:

5(свакако)

hevim (Small)Хеви метал (Heavy Metal 1981) је филм рађен према узору на истоимени часопис, познат још од 1977. по стриповима из области научне-фантастике (стимпанка, посебно) и еротици. Астронаут је са путовања донео поклон својој кћерки, а који је пронашао у свемиру. У питању је била зелена светлећа кугла. Међутим, кугла је заправо живи ентитет и злокобан, те је убио астронаута, а кћерку приморао да гледа застрашујуће приче у којима је учествовао.

Критички осврт: Ово је заправо омнибус из много прича која немају много везе једна са другом. У некима од њих су препознатљиви мотиви других прича, попут „Џона Картера“, али је свеједно све то врло маштовито уз крајње интересантну анимацију. Има ту и мало пародије, рецимо на „Одисеју у свемиру“, али ништа претенциозно, чак симпатично. Међутим, шале на рачун религије, расизма и других тема прилично су смеле, баш као и еротски делови у овом цртаћу. Но, цртаћ помера границе, другачији је, одважан и самим тим свакако поштовања вредан.

Едукативни моменат: Кугла је на крају била уништена јер је потценила девојчицу и снагу прича. Никад не смемо потцењивати било кога и било шта, јер ће се лако десити да будемо побеђени.

Оцена наставника:

5(сигурна)

apocalips (Small)Лига правде – Тама: Рат Апокалипса (Justice League Dark: Apokolips War 2020) је тридесет и осми по реду цртаћ који је направила фирма „Ди-Си Комикс“ са још неким филмским студијима о својим суперјунацима. У овој верзији суперјунаци су се ујединили у Лигу правде и састанак ове лиге сазвао је Супермен како би упозорио своје саборце на опсаност од Дарксајда. Дарксајд је супезликовац који се налази на вештачкој планети Апокалипса и ради управо оно што назив те његове планете и означава. Већ је уништио неке светове и Супермен је уверен да ће и Земља бити мета. Зато је позвао своје суперјунаке како би га они напали први. Они су кренули са Суперменом на Апокалипсу и, нажалост, изгубили су. Након две године Дарксајд је владао руинираном Земљом, преко Бетмена (коме је претходно испрао мозак) и преплашеног Лекса Лутера. Ипак, неки јунаци су преживели и почели да се регрупишу како би пружили отпор.

Критички осврт: Ово је једна прилично једноставна, а компликована прича. Једноставна је поставка, али има много ликова са различитим (углавном злосрећним) судбинама, тако да је то прилично тешко пропратити. Или да вас просто не занима много који су све то споредни ликови и уживате у акцији, а није да је нема. Ликови Фурија су врло маштовити. У једном тренутку Дејмијен Вејн и Бетмен испред Дарксајда имају сличан разговор као и Лук Скајвокер и Дарт Вејдер испред императора у „Звезданим ратовима“ и то је такође врло симпатично. Тим пре што Дејмијен има сабљу врло налик на светлосну, односно џедајску. Онда је уследила битка и веома слична дешавања, али завршетак те сцене се у ова два филма сасвим разликује. Заправо, у финишу се дешава обрт за обртом и то уопште не изгледа лоше. Крај је преодличан. Стварно је студиозно, инвентивно и за сваку хвалу урађен цртаћ.

Едукативни моменат: На самом почетку филма је писало: прихвати ствари које не можеш да промениш, имај храбрости да промениш ствари које можеш и буди довољно мудар да знаш разлику. Сасвим довољно, али свакако треба видети и цртаћ.

Оцена наставника:

5(сигурна)

konstantin (Small)Константин – Град демона: Филм (Constantine City of Demons: The Movie 2018) је филм о јунаку из наслова, који је личност Ди-Сијевих стрипова. Он поседује магијске вештине, али је његов живот далеко од чаробног. Након једне од његових криза, појављује се његов пријатељ из детињства и младости Час Чандлер. Он га моли да му спасе кћерку која је у коми и за коју Час верује да је под црном магијом. Испоставиће се да је у праву и да ју је запоседнуо демон који очекује Константина у Лос Анђелесу. Он тамо одлази са Часом и демон га дочекује у свом личном паклу. Нуди му посао у замену за душу девојчице и Константин га прихвата, али нити је задатак лак, нити је демон партнер који се држи погодбе.

Критички осврт: Режисер Даг Марфи је одржавао заиста језиву, мрачну атмосферу током филма и није је испуштао до самог краја. Крај није срећан, иако јесте повољан за добру страну, што је јако добро уклопљено у целу причу. Прича ми се баш допада јер није ни преједноставна, а ни прекомпликована и прилично је паметна. Малко је чак ишла и корак даље јер се овде, осим магије, појављује право правцато божанство Миктлантекутл (бог смрти према веровању Астека), као и персонификација читавог града Анђела. То је заиста инвентивно, с обзиром на то да такви ликови нису баш уобичајена појава међу суперхеројима.

Едукативни моменат: Константин је упозорио пријатеља да мора да плати велику цену за спас своје кћерке и заиста ју је и платио, на најгори могући начин. И то је оправдано, наравно, али треба да будемо свесни да различите погодности различито коштају и на нама је да пресудимо да ли ћемо ту цену платити.

Оцена наставника:

5(добра)