Лако Је Критиковати 209

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Скривени (Hidden 2015) је филм о породици која се скрива у подземном склоништу током вирусне епидемије која је завладала. Придржавају се правила која су сами успоставили како не би допали шака тзв. „дисачима“ који их неуморно траже на руинираној површини. Ипак, након триста дана, њихов положај је откривен и мораће да се боре за своје животе.

Критички осврт: Као и у сваком филму овог типа преовлађују суморне, сиве, жуте и зеленкасте нијансе и то је сасвим у реду да дочарају туробну атмосферу, али ми неминовно утичу и на расположење. Ово свакако није филм за забаву, већ је у питању озбиљна људска драма пуна тескобе и безнађа. Њих троје су сами у подземљу и покушавају да преживе у неусловима, реагујући свако на свој начин. Интересантно је код овог филма да већи део времена ми не знамо против чега се конкретно боре протагонисти. Но, претња је реална и након досадњикавог дела од отприлике пола филма, креће акција која није разочарала, баш као ни преокрет пред крај. Дефинитивно је вредело чекати јер на крају филм испаде безмало одличан. 

Едукативни моменат: Александер Скарсгорд је рекао својој вољеној да склониште може бити затвор, а може бити и дом, а то зависи од угла гледања. Заиста, на нама је да одлучимо шта нам је довољно добро.

Оцена наставника:

(на четири)

Сакривен (Skjult 2009) је норвешки хорор који прати судбину Кристофера Јонера, који се након 19 година вратио у свој град. Наиме, мајка му је умрла и дошао је како би је сахранио, али и преузео наследство – запуштену, руинирану кућу. Те исте ноћи нестало је двоје кампера који су били у тој кући, те почиње полицијска истрага. И док се полицајци труде да пронађу нестале, Кристофер се бори са својим демонима.

Критички осврт: Хорор сцене које вас штрецају уз гласну музику су врло класичне и очекиване, али све остало није. Заправо су све сцене (почевши од прве) необичне и одвијају се у таквом неком смеру, а амбијент, односно кућа у коју долази Кристофер, потпуно је гротескна. Филм буквално изгледа као да га је режирао Дејвид Линч, али је ипак у питању његов норвешки пандан Пол Оје. Е, сад, да ли је био и једнако успешан, то је већ дискутабилно. Оно што овом филму јако смета је нелогичност и неспособност полиције која истражује случај. Све указује да је Кристофер осумњичени психопата; он је претерано агресиван, видно пометен и у џепу су му пронашли предмет који је имала нестала девојка и остају равнодушни на то. При томе полицајци су знали да су млади били у Кристоферовој наслеђеној напуштеној кући. Касније откривамо да су лешеви и девојке и њеног момка у кади у истој тој кући, коју су полицајци прегледали. Шта су гледали? И као да све то није довољно, Кристофер је сам признао полицајки да се прошетао до куће баш у ноћи када су млади нестали. То је уједно и највећи проблем овог филма и иако ми је јасно зашто је Кристофер морао да буде слободан, опет је некако мање очигледно требало да буде крив макар ради изненађења, а и Пол је ту имао још неке могућности. Рецимо, могао је да се поиграва са тим који је дечак заправо одрастао.

Филм има неких конзистентних делова, али и неких који то нису. Утвара мајке је прогањала Кристофера само у почетку и у пар сцена и некако се изгубила и фокус је прешао на непостојећег Андерса Данијелсена Лија. Мајка је и даље била присутна у причи на неки начин, али не исти. Некако ми се чини да је Пол заборављао своје ликове током филма, као што је то случај са Артуром Бернингом, рекао бих. Нисам упознао Полов рад (мада ћу вероватно то учинити јер је радио у домену хорора још неке филмове), али он ипак није његов славнији колега Дејвид. Дејвид и те како уме да фантазира, али све то добро упакује, док Пол то мајсторство није изгледа усвојио. Ипак, филм има један фин потенцијал и свакако држи пажњу.

Едукативни моменат: Кристофер је постао насилан и то екстремно јер је и његова мајка била таква према њему. Насиље рађа насиље и зато морамо да се трудимо на сваки начин да га спречавамо.

Оцена наставника:

(колебао сам се да дам и четири)

Село (The Village 2004) је филм о људима који живе изоловано у селу негде у претпрошлом веку, надомак шуме. Њихов живот је миран и ведар, али не смеју да напуштају село јер у шуми вребају чудовишта гротескног изгледа са великим канџама. Међутим, слепа Брајс Далас Хауард се одважила да прође кроз шуму и уђе у град како би набавила лекове за свог љубљеног Хоакина Финикса који је смртно рањен. Тада ће се, макар њој, разоткрити тајне који су старији у селу све време чували.

Критички осврт: Филм најпре почиње сценама из села које заиста држе пажњу, иако се не дешава богзна шта – ми се само упознајемо са ситуацијом у којој су сељани, мада и даље она остаје нејасна. Но, сцене су сјајне и преслатка је врло тужна љубавна прича између Џуди Грир и Хоакина која је, врло вероватно, уједно и рекордер по брзини трајања. 😀 Са друге стране, дешавају се две одвојене љубавне приче које су интригантне и интересантне баш зато што нису обичне и романтичне су без форсирања да такве буду. И онда, тачно на средини филма трагични преокрет који је донекле био и предвидљив. Заправо, све је од тада некако предвидљиво и антиклимактично, мада је прича коректна и заокружена. Ипак је превише слаба за један играни филм који претендује да буде један од јачих остварења хорора, а и с обзиром на занимљива дешавања у селу између ликова, чини ми се да је било боље да је режисер М. Најт Шјамалан направио серију за ТВ на ову тему.

Као глумац овде се највише истакао Ејдријен Броди, који је имао презахтевну улогу и доказао је да је прави Оскаровац.

Едукативни моменат: Када је Брајс питала Хоакина како то да је он тако храбар када се сви остали тресу од страха, он јој је одговорио да не брине о томе шта ће се десити, већ о томе шта треба да се уради. Мудро је зборио Хоакин.

Оцена наставника:

(дефинитивно поклоњена)

Одвратан (Creep 2004) је хорор који се дешава Франки Потенте, девојци која је кренула да види свог идола Џорџа Клунија који је гостовао у Лондону. Међутим, сан је савладао на станици метроа и када се пробудила схватила је да више нема никога и да је све закључано. Одмах је кренула да тражи излаз, али ће се испоставити да је заробљена, а врло брзо ће схватити да је у клопци манијакалног и махнитог убице који вреба из скривених тунела.

Критички осврт: Некако ми је изгледало да овде неће бити материјала за причу јер је Франка заноћила сама у метроу, али се некако испоставило врло прометно тамо. 🙂 Прича је прави хорор, врло језива и застрашујућа са заиста гадним сценама, попут оне када убица терорише Кели Скот. Оно што је режисер Кристофер Смит направио добро то су свакако ефектне сцене и добро погођена атмосфера.

Посебно ми се допао Франкин лик. Она није класична драма квин која вришти (што је стандард), већ је арогантна и нељубазна и некако је успела да буде конзистентна, без обзира на дешавања. Иначе су ликови разрађени и филм чак има и емоцију и поруку која долази на крају. Свакако добар један рад, нема шта.

Едукативни моменат: На крају је један човек у метроу помислио да је Франка просјак јер је била сва запрљана и поцепана. Не треба да судимо о људима и да будемо непријатни према њима јер ми не знамо шта их је довело у ситуацију у којој их сада видимо.

Оцена наставника:

(не баш најсјајнија)

Наследан (Hereditary 2018) је филм који прати судбину породице од тренутка када је жени и мајци Тони Колет умрла њена мајка. Тони је помало забринута што није превише тужна, али је свеједно потражила помоћ на групној терапији за оне који су изгубили вољене. Тада ју је задесила још једна несрећа и погинула јој је кћерка Мили Шапиро. Хтела је да наново оде на групну терапију, али је одустала када је била на самим вратима. Свеједно ју је тамо видела срдачна Ен Дауд и пружила јој је утеху, те су постале другарице. Ен ју је научила како да призива духове и она је то учинила у свом дому и призвала Мили. Међутим, то није донело олакшање, већ само још веће проблеме. 

Критички осврт: Бројни критичари су се сложили да је Тони нанета велика неправда што те године није била номинована за Оскара за најбољу глумицу у главној улози, а разлог се можда налази у томе да Академија филмских уметности и наука већ годинама уназад игнорише остварења из хорор жанра. И то јесте штета јер њена улога у доброј мери чини да радња напросто тече; свакако је била на висини задатка, као и сви глумци, а улоге су заиста биле захтевне. Заправо, овај филм је необичан по томе што имамо Тонин врло неуобичајен карактер који реагује на врло очекиван, препознатљив начин. Наиме, њене реакције изгледају врло природно, онако како бисмо очекивали у тој ситуацији, али опет њен карактер штрчи. У уобичајеним филмовима са овом темом ми имамо смиреног протагонисту који доживљава застрашујући преображај и страшни догађаји се нижу фреквентније како идемо ка крају. Овде од самог старта имамо жену чудних особина која уноси немир и тај немир је увек присутан и зато сам имао осећај да нешто кулминира све време. Уз то, чудни и страшни догађаји су присутни готово од почетка филма. Неки догађаји су изненађујући, а други не и било је јасно да ће Габријел Берн изгорети у сцени када Тони баца свеску у камин. Углавном, уопште није лош филм и иако сама „испорука“ није нова, ток којим филм „испоручује“ свакако је пажње вредан.

Едукативни моменат: Глумица Мили има клеидокранијалну дисплазију. То је ретка наследна болест која утиче на раст и развој костију, углавном лобање, лица и кључне кости, као и развој зуба. Рецимо, кључна кост је или потпуно или делимично неразвијена, те су рамена ближа телу. Најчешће се јавља као промена у гену на шестом пару хромозома који учествује у диференцијацији (сазревању) коштаних ћелија. Похвално је што је и таквој особи дата шанса да покаже своје глумачко умеће које је очигледно сјајно.

Оцена наставника:

(и то добра једна)

Створитељ чудовишта (The Monster Maker 1944) је прича која прати славног пијанисту Ралфа Моргана и његову кћерку Ванду Макај. У њу се загледао луди научник Керол Џ. Неш јер га је подсетила на његову бившу супругу. Он је почео учестало да јој шаље цвеће и то ју је разгневило, те је тражила од оца да предузме нешто да нападно удварање престане. Ралф је отишао лично Керолу да му запрети, али се научник показао опасан и онесвестио је Ралфа, а онда му је дао вакцину која изазива акромегалију. Ралф је у наредним данима почео да пати од ове болести и то превише убрзано, те су лице и удови кренули да се изобличују. Једини који му може помоћи је управо Керол, који је у међувремену пронашао лек. Но, да би то учинио, противуслуга је рука Ралфове кћери.

Критички осврт: Наслов филма није баш политички коректан јер баш није у реду људе са акромегалијом називати чудовиштима, без обзира на клиничку слику болести. Тако да чудовиште у ствари није чудовиште и филм самим тим тешко да може да се назове хорором (мада то јесте по жанру). Да би причу учинили што страшнијом, режисер Сем Њуфилд и сценаристи су увели и експерименталног горилу који је насилан према Тали Бирел, тако да имамо мајмуна у покушају убиства. Оно што свакако иде у прилог филму је и да је тај горила и све остало добро упаковано у смислену причу. Но, то не значи да је прича добра. Она је репетативна, што у дијалозима, што у сценама. Макар два пута је Тала пукла због лоших Керолових деловања и све му хистерично сасула у лице. То понављање је урађено и зато што прича нема превише „меса“, тако да су сцене и развучене, а неке су и не баш потребне. И поред тога, разрешење ситуације се одвијало у последњих пет минута (и мање) и заиста изгледа збрзано јер се тада десило много шта, можда колико није за цео филм. 🙂 

Едукативни моменат: Акромегалија је хронична болест настала као последица хиперсекреције хормона раста (ХР) у одраслих особа. Најчешће се виђа у периоду између треће и пете деценије живота са подједнаком учесталошћу код особа оба пола, просечне инциденце од три до четири случаја на 100.000 становника. Иницијални симотоми манифестују се мекоткивном пролиферацијом са увећањем шака и стопала, задебљањем усана и језика, меких делова носа и стварањем сувишних набора на челу што доводи до карактеристичног грубљег изгледа лица. Са даљим трајањем болести (од 5 до 10 година траје) долази до промена на костима и хрскавицама првенствено главе и лица. Промене на шакама и стопалима ових болесника су типичне: они су увећани, гломазни, задебљали са затупљеним прстима попут ашова. Кожа ових особа је генерализовано задебљала, масна и влажна.

Оцена наставника:

(објективна)

Манстерови (The Munsters 2022) је филм рађен као приквел комичне серије истог имена из шездесетих година. Шери Мун Зомби је вампирица која трага за супругом и након неуспелог састанка са Носфератуом упознала је Франкенштајна (Џеф Данијел Филипс) који ју је освојио, али који није баш богзна како бистар. Због њега је изгубила свој породични замак и морали су, заједно са њеним оцем Данијелом Роубаком, да се из Трансилваније преселе у Америку. И та земља се заиста показала као земља могућности, па чак и за монструозну породицу.

Критички осврт: Маске и сценографија у овом филму су одличне, што је добро и похвално, али је адут пре свега хумор, који пак није ни добар, ни похвалан. У ствари, ниједна фора није смешна. Режисер Роберт Бартлех Камингс који је и свом имену и свом бенду додао реч зомби, доказао нам је да апсолутно није духовит и просто не могу да поверујем да то људи око њега не виде и да му то нису рекли пре снимања ове катастрофе. 🙂 Ово би била имитација породице Адамс коју када гледате имате трансфер блама због Роберта. А он, са своје стране, показао нам је да се његов изостанак талента не односи искључиво на хумор. Роберт није талентован ни да напише причу јер ова је потпуно без везе и без поенте.

Едукативни моменат: Манстери су пристигли у Америку баш за Ноћ вештица и одушевили се становницима свог новог града који су били костимирани, али су ови веровали да они тако заиста изгледају. Када су ујутру открили да у њиховом крају живе обични људи препали су се, али их је Шери смирила и рекла како ти људи нису имали срећу да буду лепи као монструми. Додала је да је унутрашња лепота та која се рачуна. И у праву је. Споља не морамо сви бити монструозно лепи, али треба да се трудимо да такав буде наш карактер.

Оцена наставника:

(манструозна)

Кингсман: Тајна служба (Kingsman: The Secret Service 2014) је филм о тајној служби коју чине елегантни џентлмени који и те како умеју да се бију. Пошто је један од њих настрадао у акцији, остало је упражњено место и узети су у обзир нови кандидати, међу којима и проблематични Тарон Еџертон. Истовремено, суперзликовац Самјуел Л. Џексон, који је и убио агента, сада прети да поубија цео свет и Тарон ће већ имати и свој први задатак, иако није ни прошао регрутацију.

Критички осврт: Нема шта, филм је сјајан у свом споју класичног Бонда и модерних клинаца, опасних егзибиција које изводе скачући са степеништа на тротоар и гејмерских момената. Ипак, овде су ми негативци чак интересантнији – крајње необична Софија Бутела и стандардно добри Самјуел. Има добрих фора, као када Самјуел послужује Колина Ферта мек-оброцима, али има и предвидљивих (уједно и опростивих зато што су такви) детаља, попут оног да ће и како ће Едвард Холкрофт пасти задатак на шинама. Свеукупно, филм је узбудљив, прединамичан и забаван. Посебно ми се допала сцена када читавој Самјуеловој екипи експлодирају главе и, што би рекао Марк Стронг, стварно је спектакуларно. Наравно, поставља се питање како је могуће да ниједан пар који је Самјуел одредио за спашавање током апокалипсе нема децу, те како деца нису учесници масовних убистава на улицама и плажама, али ми је јасан разлог зашто је режисер Метју Вон избегао тај узраст у тим сценама. То би свакако уозбиљило причу и дало јој сасвим другачији сензибилитет, што не би било добро и зато је сасвим довољна (и комична) сцена када Саманта Вовак у наступу лудила хоће да допре до своје бебе коју је претходно закључала у тоалет. 

Едукативни моменат: Колин је цитирао Ернеста Хемингвеја који је рекао да нема ничег племенитог у томе да смо надмоћни у односу на своје ближње, већ је права племенитост бити надмоћан у односу на бившег себе.

Оцена наставника:

(хајде, може)

Кингсман: Златни круг (Kingsman: The Golden Circle 2017) је наставак претходног филма. Наркодилер Џулијана Мур је успела да открије све Кингсман агенте и гранатирала их је, те побила. Преживео је једино млађахни Тарон Еџертон и подршка Марк Стронг, те су одмах применили процедуру судњег дана. Испоставило се да та процедура значи да оду у Кентаки и да се придруже тајној организацији агената налик њиховој лондонској. Ова организација се зове Стејтсмен и удружени агенти ће кренути да дохакају Џулијани која кује велике планове.

Критички осврт: Акција (и то одлична) креће од самог старта, тако да ми је већ тад било јасно да овај филм неће разочарати. И заиста није. Све је врло динамично и духовито (рецимо када Тарон објашњава својој девојци принцези Хани Алстрем како мора да спава са другом јер је то у циљу спашавања света), а режисер Метју Вон се потрудио да у причу укључи што више познатих имена која су се врло помпезно појављивала у филму. Овде ми се допада и контроверза која је мудро постављена: зликовац Џулијана је као таоце узела све људе који се дрогирају. Председник САД Брус Гринвуд је ово видео као добитну комбинацију јер ако сви они умру, власти су практично добиле рат са наркодилерима. Међутим, да ли је то баш тако једноставно и треба ли пустити све њих да помру? Ситуација се разрешила на мање филозофски начин, али ово је свакако врло иновативна поставка. Супер је забаван филм и рекао бих још бољи од претходног.

Едукативни моменат: Колин Ферт је рекао да ако имамо шта да изгубимо, значи и да имамо разлог за живот. Мудар је Колин и кад цитира неког и када просипа сопствене бисере.

Оцена наставника:

(јача него претходна)

Краљев човек (The King’s Man 2021) је приквел претходним филмовима и описује како је тајна организација агената који се боре за мир у свету уопште покренута. Рејф Фајнс је војвода од Оксфорда и покушава да оконча Први светски рат у који их је манипулацијама увео мистериозни Пастир. Његов мотив је да сачува сина јединца Хариса Дикинсона, што неће успети, али ће свеједно кренути у мисију спасавања своје земље Британије. Да би у томе успео, мора да изврши атентат на Пастира и домогне се инкриминишућег материјала којим је зликовац уцењивао председника САД Вудроа Вилсона (глуми ја Ијан Кели).

Критички осврт: Овај филм тек донекле има шмек претходна два наставка и значајно је смиренији. Акције има мање, специјалних трикова још мање, али је зато борба са Распућином (Рис Иванс) маестрална. Режисер Метју Вон је увео алтернативну историју и спојио је заиста занимљиве ликове, али догађаји који их прате нису увек на висини. Рецимо атентат који је извео Гаврило Принцип (глуми га Џоел Басман) на надвојводу Франца Фердинанда (Рон Кук) делује сувише наивно и неспретно. Тек надаље филм делује наивно када су због тог атентата три рођака, уједно и три владара држава Британије, Немачке и Русије, покренула међусобни рат. Наиме, они су браћа јер им је бака краљица Викторија и све их одгаја заједно, а они толико личе да их све тумачи исти глумац Том Холандер (који у овом филму баш личи на руског цара Николаја II Александровича и британског краља Џорџа V). То све има неког правог историјског покрића, додуше не потпуно тачног. Њихове размирице и читав један светски рат пребачени су на лични ниво између њих тројице, без икаквог уплива економије и политике, што се већ претвара у једну дечју бајкицу. У бајкама наравно има краљевских породица, баш као и овде, а куриозитет је да и наша Бранка Катић глуми руску царицу Александру Фјодоровну.

Након више од половине филм је променио сензибилитет и од младог хероја Харис је постао млади мученик у заиста добром преокрету, али ми се чини да то више није било то. Претходна два наставка су била више забавна, а овај је попримио ту неку туробну ноту. Но, то није дуго трајало и након тог пада уследио је повратак на старе стазе, можда чак са више референцирања на Кингсманове бравуре, па тако Рејф има ножеве који ничим изазвани искачу из његових ципела. Некако ми се чини да је Метју Вон био неодлучан шта конкретно да направи – поучну драму о бесмислености ратовања или забавну авантуру или је желео да се прави важан да се добро сналази у сваком од жанрова (што и јесте истина). Тако да је све време балансирао, баш као што и прича балансира на ивици одрживости и врло спорне позиције главног антагонисте Метјуа Гуда. Претходни негативци имали су позадинске приче које су омогућиле њихова грандомазна дела, док Метју Гуд тиме баш није могао ни да се похвали, ни да ме увери.

Едукативни моменат: Дадиља Џема Артертон је рекла да је страх природан, али да је проблем у томе што са јачањем страховања опадају и изгледи обистињавања. Мудра дадиља, нема шта.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Лако Је Критиковати 206

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Матурско вече (Prom Night 2008) је не баш римејк истоименог филма из 1980, али тема је врло блиска. Британи Сноу је девојка која има трауму јер је њен бивши наставник Џонатон Шек био болесно опседнут њоме и да би је се домогао побио је целу њену породицу. Три године након тога била је под старатељством свог ујака (Линден Ешби) и ујне (Џесалин Гилсиг) и дочекала је своје матурско вече. Међутим, вече које би требало да буде за памћење, претвориће се у незапамћено крвопролиће јер је у међувремену Џонатон побегао из затвора и жели да Британи буде само његова.

Критички осврт: Млади су, наравно, лепи, тако да имамо Барби (Британи), Кена (Скот Портер) и Барбине другарице бринету (Џесика Страуп) и црнкињу (Дејна Дејвис). Мало ми је та америчка политичка коректност преко главе, али разумем да неки стандарди морају да се испуне, а овај филм је управо такав – рађен према стандардима за слешер поджанр. Тако рађен филм неминовно мора да има сцене које су врло предвидљиве и јасно је ко ће бити следећа жртва. Чак ми је врло било јасно на који ће начин, поред толико присутне полиције, Џонатон напустити хотел. Овај филм није лош, али дефинитивно није добар. Он нема иновацију ни у једном детаљу и самим тим није померио поджанр у којем је рађен ни за милиметар. Упркос пристојном буџету и истој таквој глуми, безличан је и филм који је тешко запамтити по било чему.

Едукативни моменат: Када је Скот рекао Британи да јој обећава да ће полиција ухватити Џонатона, она га је резигнирано упитала како може да јој обећа тако нешто. И у праву је. Не можемо давати обећања која не можемо да испунимо, а још мање у нечије туђе име.

Оцена наставника:

(на три или три на два, свеједно)

Изгубљена душа (Anima persa 1977) је филм базиран на истоименом роману из 1966. аутора Ђованија Арпина. Лепушкасти момак Данило Матеи је дошао у Венецију да студира. Тамо је одсео код свог ујака Виториа Гасмана и ујне Катрин Денев. Врло брзо је открио да у њиховој луксузној кући имају тајну собу, али и да обоје имају још много тајни.

Критички осврт: Нисам сигуран колико је овај филм хорор или трилер, како га поједини сајтови сврставају, јер тих жанрова у овом филму има буквално у траговима. Али свакако јесте драма и то добра и врло тужна прича. И чудна је, али и донекле предвидљива. Глумци су више него солидни у својим улогама, мада је Виторио превише доминирао и добио заиста много простора за своје монологе. И монолози и дијалози су јаки, а референцирају и на нека књижевна и филозофска дела, што свакако ваља.

Едукативни моменат: Данило је на крају напустио студије примењене уметности јер је схватио да нема довољно талента да би био добар сликар. Свакако морамо да будемо објективни према себи како се не бисмо заносили нечим што је нереално.

Оцена наставника:

(прилична)

Мушкарци (Men 2022) је прича о Џеси Бакли која је постала удовица и путује на одмор на село како би се опоравила од шокантног самоубиства њеног мужа. Но, ни тамо мира нема јер је узнемиравају и муче чудни мушкарци у селу, а све их тумачи Рори Кинир.  

Критички осврт: Прво што сам приметио у филму је одлична глума и иста таква фотографија. И кућа у коју се досељава Џеси је одлична. Буквално изгледа као кућа из бајке, ако не већ дворац. Прави рај, али о томе ћу после. Темпо филма изгледа спор, али уопште није. Можда је до тога што је режисер Алекс Гарланд правио добре контрасте, па су се узнемирујући моменти дешавали у контрапункту са умирујућим и божанственим сликама природе. Једна од првих сцена се дешава у тунелу, након дуже Џесине шетње по шуми, где она певуши, али тада креће да се дешава страва и то прилично нагло. Код ове страве је занимљиво што сваки мушки лик у селу је заправо исти глумац, односно Рори. И у неким другим филмовима смо имали ситуацију да исти глумац тумачи више ликова, али овде је то утолико ефектније јер је у хорор контексту. Страшне сцене нису праћене јаким звуцима, како је то иначе случај, али је Алекс иначе добро уклапао звуке и музику.

Алекс је у доброј мери референцирао на религију и лајтмотив је дрво јабуке, а кућа са окућницом је прави рај. Ту је и Ева (Џеси), као и Адам (Папа Есиједу) који је настрадао због ње, ако ћемо према свештенику који се појављује у неколико сцена и којег наново глуми Рори. Џеси и јесте дошла на село како би се ревитализовала, али се преварила у начину. Овде није у питању промена средине, већ читавог друштва. Рори се појављује у виду различитих мушкараца од којих сваки има неки свој карактер, али нам Алекс поручује да сви они имају нешто суштински слично, а то су прихватљиви и неприхватљиви системи вредности. И они осуђују јер Ева је та која је крива, она је навела Адама да уради ово или оно, као да Адам нема сопствену слободну вољу и могућност одлучивања. Углавном, Рори задобија сличне повреде као и Папа, што има неког смисла, али ми се чини да је Алекс на крају ипак претерао са мултиплим порођајима мушкараца, без обзира што су специјални ефекти фантастични и без обзира што је метафора јасна. Рори је представљен као некакво божанство природе, односно Зелени човек, симбол поновног рађања, који у хришћанству има споредну улогу и најчешће се појављује као декорација у архитектури. Мушкарци који рађају један другог у ствари штите свој род и држе жене у потчињеном положају и то јесте оштра критика религији. Без сваке сумње филм има дубину.

Едукативни моменат: Папа је трагично завршио јер није желео да утиче на своје одлуке, већ на Џесине. Ми најчешће нећемо завршити баш трагично, али нећемо много урадити ако се руководимо туђим одлукама.

Оцена наставника:

(бледуњава, али четворка)

Хронике мутанта (Mutant Chronicles 2008) је футуристички филм инспирисан друштвеном игром истог назива. У будућности људско друштво је у непрекидном рату, али ће ситуација постати још грђа када све зараћене стране добију неочекиваног заједничког непријатеља. Наиме, наново се покренула машина из древних времена пристигла из свемира која људе претвара у убојите дронове. О овој машини највише зна свештеник Рон Перлман и он је организовао мисију са неколико војника са циљем да униште машину. 

Критички осврт: Морам да признам да је на почетку добро дочаран рат у свега неколико минута. И то нису једине добре сцене у филму. Режисер Сајмон Хантер је направио добру атмосферу користећи најчешће сиве и жуте тонове, а сцене су му прилично маштовите и интересантне. Цела прича има свој ток, довољно предвидљив, али опет узбудљив. Међутим, поставка приче није добра, збрзана је и без промишљања. У 2707. војска (која је све време активна и ратује, као што већ написах) није у стању да се избори са мутантима, али то јесу били у стању људи од пре 10.000 година, са каквим већ оруђем да су имали тада. Но, да кажемо да су били вештији и срчанији, али нису баш били интелигентни. Зашто ти стари нису искористили бомбу, коју су описали у својој хроници (чак и како се поставља), већ су је одвојили, а машину закопали? Нека питања остаће без одговора, али је то мањи проблем. Већи и највећи проблем у овом филму су прилично лоши специјални ефекти. Овакав филм не може да се снима без буџета. Иначе, глумци су солидни, свакако не прва холивудска поставка, али неки пристојан други ред.

Едукативни моменат: Стив Тусен је био једини учесник мисије који је одбио награду за то што чини. Рон га је описао као врсту људи коју треба да чувамо, а не жртвујемо. Заиста, племените људе треба и чувати и причати о њима као о узорима. 

Оцена наставника:

(ми наставници ово зовемо мотивациона оцена)

Ајкулина страна месеца (Shark Side of the Moon 2022) је наслов који много боље звучи у оригиналу, на енглеском јер се „ајкула“ (shark) римује са „тамна“ (dark). Руси су, током хладног рата, развили хибриде ајкула и људи и ти хибриди су доспели на тамну страну Месеца. Много година касније, екипа америчких астронома је доживела хаварију приликом слетања на Месец и доспела на исто место. И тамо су се суочили са ајкулама које су интелигентне и спремне да им преотму летелицу и њоме се домогну Земље.

Критички осврт: Већ прва сцена је јасно указивала да ће ово бити крш филм. Двојица научника су у супертајној руској установи ослободили људе-ајкуле на најглупљи могући начин, те су ови мутанти кренули да тамане све пред собом. Војска, иако наоружана, немоћна је и њих двојица одлучују да намаме свих неколико десетина монструма у ракету и лансирају је на Месец. При томе, један од њих је морао да се жртвује и да изађе из сигурности кабине и ми тада откривамо да људи-ајкуле нису још стигли до кабине, иако су тек сцену раније ударали на врата од кабине. И надаље је филм био треши и заправо све више треши како је време протицало (тај научник је преживео и касније сазнајемо да има усвојену кћерку на Месецу са леђним перајем и која тамо може да дише без проблема) и врло налик сличним црно-белим СФ филмовима. За један треши филм ефекти и продукција и нису увек били лоши; чак и људи-ајкуле не изгледају сасвим глупо. Глума је, пак, за један треши филм сасвим адекватна. 🙂 Емоције су превише површне и екипа заборавља своје настрадале другаре већ у наредној сцени. Неколико сцена је био јако препознатљиви „копи-пејст“ из првих делова „Парка из доба јуре“ и „Ејлијена“, али то ништа није поправило утисак. Баш као ни последња сцена која јесте симпатично решена. Оно што ме највише фасцинира је како је неко, односно сценаристи Рајан Иберт и Ана Расмусен, уопште дошли на ову идеју и како су, заједно са режисерима Гленом Кембелом и Тами Клен, разрадили овакву радњу? Треба имати заиста чудновату машту за овако нешто. 

Едукативни моменат: Нама ајкуле свакако изгледају и застрашујуће, крвожедно и моћно, али би тешко оне могле да буду модел организам који би преживео на Месецу. За сада знамо да сурове услове у свемиру могу да поднесу само водени медведићи, група животиња која се јасније види тек уз помоћ микроскопа. Кликом на овај линк видећете један чланак баш о томе.

Оцена наставника:

(размишљао сам се за плус, али ипак не)

Научна фантастика, први том: Озирисово дете (Science Fiction Volume One: The Osiris Child 2016) је футуристички филм који се дешава на другој, тераформираној планети где се између осталог налази и озлоглашени затвор. Компанија која води ту планету експериментише са затвореницима претварајући их у чудовишта, која се отимају контроли онда када су затвореници успели да побегну. Компанија, на челу са генералом Рејчел Грифитс, у сигурности објекта који лети над планетом, жели да заташка читаву ствар, али то никако не жели поручник Данијел Макферсон чија је кћерка Тиган Крофт на планети и изложена опасности. Он ће се спустити на планету и уложиће све напоре да је спаси.

Критички осврт: Ово је сасвим солидан СФ, али не без мана. Чудовишта, која су главна атракција филма, уопште нису страшна и нема много сцена где је у фокусу борба са њима. Много су фреквентније и узбудљивије сцене када се људи међусобно сукобљавају. Поставка радње је класична, а да таква не буде и реализација потрудио се режисер Шејн Абес који је целу причу изделио на више мањих и поређао их нешто другачијим редоследом. Ликови су стереотипи и њихове реакције су биле онакве каквим би их од таквих карактера и очекивали. Но, глумци су их добро тумачили и Келан Лац је био пријатно изненађење.

Едукативни моменат: Данијел је рекао да никада не треба веровати особи којој нешто треба од вас. Такође је рекао да никада није срео особу којој ништа није потребно од неког другог. Ово је мудро, али и збуњујуће, тако да је Келан ту био много прецизнији: поверење се гради. 🙂

Оцена наставника:

(хајде, може)

Рубикон (Rubikon 2022) је СФ који се дешава у будућности у једној свемирској станици на којој се обрело троје људи у тренутку када је глобална катастрофа уништила становништво на Земљи. Један од њих Марк Иванир развио је систем са алгама које неограничено производе кисеоник, што им је омогућило да на станици проведу и цео живот. Преокрет настаје када откривају да је на Земљи у бункеру опстало триста људи, али им понестаје кисеоник. Ово троје могу да их спасу, али то би значило да се одрекну сигурности станице и упусте се у ризик спуштања на Земљу. И мишљења су подељена, тим пре што откривају да је једини женски члан посаде Јулија Франц Рихтер – трудна.

Критички осврт: Одлична је сцена када лепа Јулија гледа смак света. Иначе су сцене добре у филму, мада нема много ефектних. Нема ни превише узбуђења и по свој прилици ми гледамо овде једну свемирску драму између троје људи који су присиљени да буду породица. Прича је превише предвидљива, али заиста није лоша, баш као ни глума. Оно што ми се јако допало у овом филму су дилеме у које нас је ставила режисерка Магдалена Лаурич о томе шта је морално, а шта исправно, колико вреди људски живот и да ли вреди живети га под било којим условима. То свакако филму даје одређену озбиљност и ово јесте једна таква, озбиљна прича.

Едукативни моменат: Према речима Џорџа Благдена за смак света описан у филму криви су гасови пермафроста. Реч пермафрост у српском језику представља англицизам и ако се етимолошки рашчлани представља сложеницу изведену од две енглеске речи; permanently („трајан”) и frost („мраз”), па би буквално значење у српском језику било „трајни мраз”. Представља зону вечито смрзнутог тла у којем је заробљена органска супстанца која потиче од организама који због ниске температуре нису могли да се разграде. Све док ова органска супстанца остане замрзнута, остаће у вечном леду. Међутим, ако се одмрзне, распадаће се, ослобађајући угљен-диоксид или метан у атмосферу. Због тога је угљеник пермафроста важан за проучавање климе.

Оцена наставника:

(јака)

Аниара (Aniara 2018) је СФ који су удруженим снагама зготовили Швеђани и Данци, а рађен је према истоименој песми нобеловца Харија Мартинсона који ју је објавио 1956. Прича се дешава у будућности када људи за свега три недеље путују од Земље до Марса. На једном таквом броду, чији је назив у наслову филма, људи су се упутили на суседну планету, али им је свемирски отпад направио хаварију. Последица тога је била да скрену са курса и да одбаце све гориво које имају. На броду који бесциљно плута, људи су препуштени празнини свемира.

Критички осврт: Аутори овог филма нису пазили баш на све детаље, тако да је Емели Гарберс по изласку из притвора угледала ђубре по броду којег касније није било. Осим тога, овде је врло упитно питање одрживости и то баш у вези са овим ђубретом. Ако се ствара и одбацује, мора да се стварају и нови предмети, а на броду сировине нити су доступне, нити су неограничене. Истина, у једној од последњих сцена ми видимо да је брод изгубио енергију. Неке сцене су предвидљиве, па је тако било прилично јасно да ће се Емелина филмска љубавница убити и да ће успут починити чедоморство. Но, свеукупно, дешавања на изолованом броду су ипак другачија од очекиваних. Нема побуна, хаоса и насиља, већ на неки начин брод наставља да функционише са посадом и путницима чије се улоге донекле мењају. Постепена деградација свих актера је више него приметна без обзира што се прича готово искључиво фокусира на Емели. Филм се завршава истовремено и депресивно и сатирично јер беживотни брод након готово шест милиона година од почетка путовања наилази у сазвежђу Лира на планету истоветну Земљи.

Филм можете да схватите како год желите, или као метафору људске креативности која увек тежи да изађе из зацртаних оквира који су нам физички дати (јер Емели прави холограм природе како би људи могли да гледају у светлост водопада, а не у мрак свемира) или као нашу потребу да дамо смисао чак и тамо где га одистински нема. Ту су наравно и сонда која је сламка спаса или нада која увек постоји. Филм у доброј мери референцира на устројство друштва и Арвин Кананијан је остварио упечатљиву улогу и прави је представник власти, у овом случају капетан брода. Некако у овом филму све има значење (подтекст) и верујем да ће на вас оставити утисак, баш као што је и на мене.

Едукативни моменат: У једном тренутку је Емели рекла својим ђацима да без неког великог открића они не би били ту где су данас. И то је саркастично јер Емели је мислила на технолошка достигнућа, а ситуација у којој су се баш они нашли је била безнадежна. Само откриће је ипак потребно и онај који је до њега дошао није одговоран ни за технолошка достигнућа ни за њихову тешку ситуацију. Одговорни су људи због начина како ће то откриће применити у пракси.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

2067. (2067 2020) је СФ који започиње у години из наслова филма. Пошто су људи уништили све биљке на планети, кисеоник се више не производи природним путем, већ га стварају велике компаније. Међутим, ни то није довољно и човечанство је пред колапсом. Младог радника на одржавању Кодија Смита-Макфија позвала је једна од шефица компаније Дебора Мејлман и понудила му да времепловом оде 400 година у будућност како би од будућих генерација добио решење проблема за недостатак кисеоника и лек за оне који су услед тог недостатка оболели. Наиме, неко из будућности је управо захтевао да Коди буде тај који ће доћи. Иако је нерадо оставио своју болесну супругу, ипак је отишао у будућност и тамо је схватио две ствари. Једна је да тамо нема више никог, а друга је да његова мисија уопште није била да пронађе лек и спаси све људе које је оставио у 2067.

Критички осврт: Филм је већ у поставци футуристички, али зашто не би био још футуристичкији? Зато момак из будућности Коди времепловом одлази у заиста далеку будућност. Но, идеја је добра, иако предвидљива, можда малко конфузно реализована са превише развученим сценама. Критичари су овом филму листом замерили дијалоге и морам да се сложим са њима. Они некако и највише уносе конфузију, а и лик који тумачи Рајан Квантен. Његов лик јесте у компликованом односу, али опет је толико неконзистентан да буквално осцилује све време у својим мотивима и осећањима. Крај је претерано помпезан и погодан, али не могу да занемарим добре еколошке поруке које шаље.

Едукативни моменат: Рајан је рекао да без таме нема ни светла. Све је рекао. 🙂 

Оцена наставника:

(свакако плус)

Инвазија (Вторжение 2020) је наставак филма „Привлачност“ из 2017. У прошлом наставку се ванземаљац Ринаљ Мухаметов жртвовао како би спасио вољену Земљанку Ирину Старшенбаум, а у овом ће се испоставити да је ипак жив и да није одустао од ње. Међутим, вештачка интелигенција приспела са његове планете је пресудила да је Ирина сувише опасна и одлучила је да је елиминише по сваку цену. 

Критички осврт: Ирина је баш била слаба у овом филму и глумила је отприлике као да се налази у некој нашој новокомпонованој серији. Остали ликови су се већ боље снашли, мада ми лик који тумачи Александар Петров није баш конзистентан. Радња је у реду, а Руси су пред своје протагонисте поставили велике изазове и све учинили да буде врло узбудљиво, са импресивним специјалним ефектима.

Едукативни моменат: У овом филму је врло јасно показано како може да се манипулише јавним мњењем путем дезинформација у медијима. Пошто је ово СФ то је радила ванземаљска вештачка интелигенција, али у свакодневном животу то могу да ураде и (обични) људи. Зато увек треба имати критички став према информацијама.

Оцена наставника:

(блага)

Лако Је Критиковати 204

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Звездана капија: Арка истине (Stargate: The Ark of Truth 2008) је филм проистекао из серије „Звездана капија СГ-1“. Војна екипа коју предводи пуковник Бред Бауер и која пролази кроз тзв. звездану капију (технологију напреднијих ванземаљских цивилизација која дејствује као црвоточина у свемиру) има мисију да пронађе посебан ковчег, заправо оружје довољно моћно да порази Приоре. Приори су ванземаљци чије су и технологија и физичке моћи супериорне људским и претња читавом човечанству које желе да потчине. Ковчег је, дакле, једини спас, али је изгубљен пре јако много година и врло га је тешко пронаћи.

Критички осврт: Таман сам се питао где су се денули свемирски СФ филмови са ласерском пуцачином и интергалактичким краљевствима и ето га један. Лаган, прилично наиван, а опет са шмеком, то је овај филм. Надовезује се на серију и веома зависи од ње, тако да га је тешко пратити ако нисте пратили и њу (или сте је заборавили, што је мој случај) иако је један од првих, али брзих дијалога између Мајкла Шанкса и Клаудије Блек имао и ту улогу да нас уведе у поставку. Дијалози су иначе добри, довољно виспрени и уз прстохват хумора.

Сама радња је добра, али тек нешто компликованија варијанта просечне епизоде серије, а такви некакви су и специјални ефекти. Но, када се упореди са неким мегаблокбастерима, ово је књижевно дело. 🙂 Свакако, режисер Роберт Ц. Купер је поставио бројне изазове пред своје протагонисте и дао им тек сламку спаса, тако да све то јесте узбудљиво.

Едукативни моменат: Тим Гини је себе мучио кривицом због многих недела које је починио. Кристофер Џаџ, који је такође преобратио свој начин живота, пришао му је и искуствено рекао да никад неће опростити себи и да своја дела не може поништити. Оно што ипак може је да се посвети томе да спаси друге. Дакле, ако смо учинили неке лоше ствари, не можемо их исправити, али можемо превентивно деловати на оно што чинимо убудуће. Што би Кристофер рекао, то је најмање што можемо учинити.

Оцена наставника:

(на три)

Месечари (Sleepwalkers 1992) је филм који није рађен према књизи Стивена Кинга (како би се очекивало), али он јесте написао сценарио. Алис Криге и њен син Брајан Краус су чудовишна бића која се хране животном силом невиних девојака. Како коју убију, тако се преселе. Овога пута су наишли на Мејчен Ејмик коју је Брајан одмах безецовао. Испоставиће се да је лепа Мејчен мало тврђи орах.

Критички осврт: Уводна сцена је обећавала морам признати, ако изузмемо текст с почетка који је непотребан. Сигурно је боље да полагано откривамо са чим ће протагонисти имати посла. Режисер Мик Гејрис је већ на почетку прешао границе приказом инцестуозне породице, али нисам сигуран колико је успео да шокира јер „Људи мачке“ снимљен десет година раније, а на који овај филм делимично подсећа, порушио је многе сличне табуе и још неке приде. Сама прича је класика и јасно да се ту ради о томе да зли момак жели лепотицу и да ће она на крају ипак претећи. Мик није хтео много да компликује и није додавао нове изазове, али некакав љубавни троугао ту постоји због поменутог инцеста. Сцене су врло погодне и не баш логичне. Када Алис видимо у огледалу (у њеном монстрозном облику) она је гола, иако носи хаљину. Оно што посебно ружи овај филм су хорор сцене које су превише трапаве, почевши од убиства професора Глена Шадикса. Финалне сцене су тек фијаско, када Алис буквално руинира цео полицијски одред попут некакве суперхероине. Нисам ни знао да она има моћ телекинезе до готово самог краја, а Брајан је васкрсавао и нејасно је да ли је то последица Алисине моћи или није. Ово је свеукупно лоше урађен хорор са идејом која заиста није богзна шта.

Едукативни моменат: Мачке су спасиле Мејчен од надмоћног непријатеља, а неки извори тврде да могу да нас спасу и од болести. Ево једног текста на ту тему: Пет магазин: Мачке терапеути: Умирују, лече и усрећују (3.3.2020)

Оцена наставника:

(плус)

Сатанин слуга (Pengabdi Setan 2017) је индонежански хорор и рецимо приквел истоименог филма из 1980. Породица коју чине отац, мајка и четворо деце су у финансијским проблемима јер се мајка разболела од мистериозне болести. Болест је однела свој данак и мајка је умрла, а за њену породицу тек тада започиње пакао јер ће морати да се суоче са силама којима нису дорасли.

Критички осврт: Иако је критика прилично наградила овај филм, мени се није дојмио. Сувише је млак, иако има неких својих добрих момената. Смрт учитељевог сина је врло добро изведена, на пример. Режисер Џоко Анвар као да није могао да се одлучи између класичне приче о духовима и „Предсказања“, а има мало ту и „Розмарине бебе“. Шта год од тога било, узори су очигледно постојали и све се одвија према давно успостављеној шеми, а сцене су више него предвидљиве. Мајчин дух се појављује и плаши децу и та сцена је поновљена много пута на исти начин и тек пар сцена искаче из тог шаблона. Џоко је у доброј мери референцирао на религију, али није сасвим јасно шта је хтео да постигне тиме. Мистерија, која заправо и није богзна шта, добро је дозирана, а и оно мало специјалних ефеката нису лоши. Фотографија је исто добра, а најбоље у овом филму је финале које је ишчупало целу причу. Ту има и некаквог преокрета, а и зомбија. 🙂

Едукативни моменат: Оно што је помогло овој породици је што су били једни уз друге. Заједништво ће нам увек помоћи, било оно у породици или ван ње.

Оцена наставника:

(можда може и четири)

Забрањена врата (Pintu Terlarang 2009) је индонежански психолошки хорор који је радио исти режисер као и претходно описани филм. Млади вајар је врло успешан уметник изверзиран за прављење скулптура трудних жена. Његов брак је у проблемима од самог почетка, али ће још већи проблеми започети када буде почео да добија мистериозне позиве у помоћ.

Критички осврт: Овде се од почетка филма дешава много тога: осим скривених врата, ту је и тајно удружење чији је члан најбољи пријатељ главног протагонисте, зла судбина дечака повезана са свим тим, крајње манипулативни брачни однос у којем је главни протагониста, његова импотенција и уцена због морбидног (не)дела које је починио. Већ до половине филма изгледало је као да овде има материјала за неколико филмова. Онда је постало јасно да једна прича води другој и да овде није у питању спасавање несрећног дечака и да је право разрешење иза забрањених врата. Ово је заправо врло мудро вођен филм са ефектним сценама и добром радњом.

Едукативни моменат: Најбољи пријатељ младог сликара му је рекао да су односи између мужа и жене и два пријатеља толико блиски да некада морамо да верујемо без постављања питања. И додао је да се то назива поверење. И у праву је јер у блиским односима поверење мора да постоји, иначе такви односи нису онда блиски.

Оцена наставника:

(јака богме)

Жена са зле земље (Perempuan Tanah Jahanam 2019) је још један индонежански хорор о девојци Тари Басро која, заједно са својом најбољом другарицом, покушава да састави крај са крајем. Након застрашујућег догађаја на наплатној рампи где је радила, открила је нешто више о свом пореклу и да потиче из једног забаченог села. Њени покојни родитељи су тамо ималу заиста велику кућу и ту је видела шансу да продајом тог имања дође до новца. Зато је отпутовала тамо заједно са поменутом другарицом, али се то испоставило као кобна грешка. 

Критички осврт: У питању је врло језив филм, са темом која је донекле нова и свежа. Интрига се одржава током целог филма и на крају се претвара у породичну сапуницу која у контексту радње заиста не штрчи, добро је уклопљена. Морам и да похвалим глуму свих актера, посебно најбоље другарице, али филм има својих слабих момената. И то је управо уводна сцена, иако јесте ефектна и застрашујућа. Наиме, убица препознаје главну јунакињу иако је у селу нико није препознао, укључујући и њене баку и оца. На питање како је у томе успео заиста не постоји ниједан рационални одговор. Тако да филм већ ту пада, али је остатак толико добар да је анулирао стаклену поставку.

Едукативни моменат: Жена из села која је помогла Тари није желела да се придружи другим сељанима у Тарином линчовању. Сматрала је да ако једну клетву поништимо туђом жртвом то ће узроковати другу клетву. Другим речима, не можемо своју несрећу решити тако што ћемо унесрећити неког другог. То само доводи до нове несреће и још више унесрећених. 

Оцена наставника:

(вери стронг)

Воља (Volition 2019) је канадски СФ о Адријану Глину Макморану који може да предвиди догађаје. Зато га унајмљује Џон Касини, ситан криминалац који је дошао до великог посла са дијамантима, са задатком да му предвиди све потешкоће које би се могле испречити успешној примопредаји. Ипак, појавиће се проблеми које ни Адријан није могао да предвиди и који ће запретити да униште живот и њему и девојци која му се допада Магди Апановић.

Критички осврт: Прва половина филма уопште није обећавала. Радња је била предосадна и од почетка је било јасно да ће таква бити јер двоје главних протагониста беже од двојице криминалаца. Да то не би био само филм о вожњи и одседању у мотелима, Режисер Тони Дин Смит је ствар мало зачинио романсом (између поменутих протагониста) и Адријановом видовитошћу, који су ипак остали неинспиративни колико и све остало. Око половине филма су почеле да се дешавају чудне ствари у кући Била Марчанта и све је почело да личи на неки озбиљнији СФ. Проблем је и што је заличило на гомилу других филмова са истом тематиком, тако да није померио поджанр у којем је рађен ни за милиметар. Сама прича је испала солидна, са исфорсираним срећним крајем који неминовно доводи до парадокса.

Едукативни моменат: Бил је рекао свом посинку да је садашњост време у којем живимо и да се сваки моменат рачуна. Имајте то у виду када размишљате шта и како радите и на шта трошите време.

Оцена наставника:

(иде на четири)

Паукова глава (Spiderhead 2022) је филм о научнику Крису Хемсворту који спроводи експерименте над затвореницима. Крис је врло пријазан, а његова установа им омогућава удобност и колику-толику слободу. Ипак, један од њих Мајлс Телер ће открити да Крисове намере уопште нису добронамерне.

Критички осврт: Крис је толико добар у овом филму да је његов лик врло озбиљно иритантан. Ликови су иначе довољно разрађени, али су и превише поједностављени. Нема ту неког комплекснијег карактера какав бисмо очекивали.

Филм говори о емоцијама и заправо преиспитује колико оне заиста управљају нама, а колико их можемо контролисати и то у спрези са сасвим солидним СФ-ом. Прича можда нема дубину и слојевитост какве би могла да има на ову тему и прилично је површно одрађена, али је радња динамична таман онолико колико је потребно и без већих грешака. Не могу много да кажем у прилог филму, пошто он јесте врло блед, али га чупају добар кастинг и продукција.

Едукативни моменат: Мајлс је постао затвореник и Крисов покусни кунић јер је убио две особе пошто је изазвао саобраћајку у пијаном стању. Алкохол и волан никако не иду заједно јер се тиме одистински уништавају животи. 

Оцена наставника:

(бледуњава)

Мајко! (Mother! 2017) је филм о младој жени Џенифер Лоренс чији је мистериозни живот са мужем Хавијером Бардемом у њиховој сеоској кући поремећен доласком чудног пара.

Критички осврт: Ово је врло занимљив филм у којем се необичне ствари дешавају, али сасвим је нејасно ка чему све то иде. Но, пре или касније постаће јасно да је режисер Дарен Аронофски направио алегорију која врло снажно референцира на религију, која није доследна библијској саги, али јесте суптилна јер се види у детаљима. Хавијер је Творац и колико год њега могу да прихватим у тој улози, јако је тешко видети Еда Хариса и Мишел Фајфер као Адама и Еву. Но, они јесу узели кристал иако им је Хавијер то забранио и јесу га поломили, због чега је он замандалио врата собе у којој је кристал био. Заправо, они јесу одлично одрадили своје улоге, али не верујем да вам ово двоје људи пада на памет када размишљате о познатим библијским ликовима. Потом је уследила и добро позната битка Каина и Авеља (које глуме права браћа, глумци Донал и Брин Глисон) где један убија другог. Не само због тог убиства, цео филм је чудан и тескобан и он јесте психолошки хорор у директном и у пренесеном значењу. У моменту је заличио на неки други вид хорора када је Донал походио Џенифер док је била сама у кући, али то је била само Даренова играрија да нас наведе на погрешан колосек, како би изненађење касније било веће. И било је. 

У тој подели библијских ликова Џенифер штрчи, јер би она могла бити више њих: и Дјева Марија и Марија Магдалена у једној особи, али и анђео, па и ентитет који свете књиге не помињу. Могли бисмо да прихватимо да је она Мајка природа и њена веза са кућом је очигледна и органска, а и кућа је таква. На бдењу Хавијер је одржао врло утешан говор јер вера заиста доноси утеху, док то Џенифер није могла јер такву утеху природа и наука не дају. Прича је и еколошка јер сама кућа и са њом и Џенифер постају својина несмотрених људи и они јој непрекидно праве штету, сигурни да ништа неће поћи по злу, што видимо у сцени у кухињи током бдења. И док Хавијера обожавају јер његове речи утичу на све, али на свакога другачије и он их све воли, Џенифер пати и жели га само за себе. Ту видимо, можда чак и разумемо мотиве Сатане који се отуђио од Бога јер према Библији то и јесте тако некако ишло и зли анђео је замрзео све људе. Дарен је заправо врло мудро водио причу и на неки начин и изврнуо угао гледања и ставио нас на тешке дилеме. Користио је градацију и од једног неучтивог упада жене са дететом у кућу низале су се сцене где не знам ни сам како дођосмо до рата, покоља и општег сиромаштва. Ту су и метафоре и Кристен Виг, која је издавач (Божје речи), врши масовна погубљења. Део са бебом је очигледно прича о Исусу Христу и ту се ликови које Џенифер тумачи потпуно мешају, што заиста није конфузно колико је уметничка слобода и у функцији приче. И прича је врло успела сатира која много говори о религији и људском друштву и људској природи.

Едукативни моменат: Хавијер је имао моћи да спречи Џенифер да уништи све људе, али то ипак није учинио. Покушао је да је убеди и није успео јер ју је бес надвладао. Без обзира да ли смо религиозни или не, морамо да имамо на уму да одлуке доносимо ми и да се не можемо крити иза виших сила ако су те одлуке лоше.

Оцена наставника:

(свакако)

Луди Бог (Mad God 2021) је цртаћ (и у појединим сценама играни филм) за који је било потребно (импресивних) тридесет година да буде снимљен. Убица се спустио у својој сајлом прикаченој сонди у паклени свет наказа и декаденције како би га уништио бомбом. Иако је успео да стигне до одредишта, у својој намери није успео. Ипак, оваквом декадентном свету није било суђено да опстане.

Критички осврт: Заправо, филм је прилично неартикулисан јер се он пре свега састоји из идеја, а не из радње. Те идеје би се рецимо могле односити на све оно што разједа друштво јер на крају крајева ово јесте врло бизарна, црна, садистичка и гротескна футуристичка дистопија. Негде око половине филма флуоресцентни џиновски бактериофаги (врсте вируса) уништавају ионако крхке људе који су у групама. Осим болести ту је и рат, односи људи лишени права, као и технологија која је однела превагу над природом у сваком смислу. Режисер Фил Типет је оловке представио као џиновски отпад, а сличан статус имају и књиге, што је опет метафора друштвеног пропадања. На крају филма Фил очигледно референцира на „Одисеју“ како би нам било јасно да се све ствара од почетка, а потом се позива и на историју и показује нам да и даље имамо монструме и разарања и да никако да научимо. Сами смо креатори сопственог пропадања.

Све набројано изгледа веома гадно и обојено је адекватним бојама, а у исто време има ту нечега преинтересантног и тешко вам је да одвојите поглед. И музика која све то прати некако је очаравајућа. Анимација је по типу кадар-по-кадар или стоп-моушон и то је у добу доминације ЦГИ пријатна промена, а и заиста добро изгледа у овом филму.

Едукативни моменат: Можда у овом апстрактном лудилу има врло конкретних порука. Маштовито представљена ноћна мора лако може бити метафора за оно што рат чини људима. Заправо, интересантно је да у овом филму нема људи, већ само монструма.

Оцена наставника:

(хајде нек може)

Последице (The Aftermath 1982) је филм о двојици астронаута који се враћају на Земљу. Но, за време њиховог одсуства Земља је уништена у трећем светском рату и они слећу у руинирану дистопију.

Критички осврт: Астронаути пристижу ка Земљи и схватају да нема сигнала и да се нешто десило. И наместо да режисер Стив Баркет направи једну фину мистерију у вези са тим, не он нам је то обелоданио већ у следећој сцени и одмах смо видели најсмешнију и најнаивнију апокалипсу у историји кинематографије. Они се сви нешто јурцају наоколо рушевина и бескрупулозна банда убија мушкарце злобно се церекајући. Ако су већ хтели да их убију, не разумем што су их ловили ласом. За то време астронаути преживљавају своју властиту апокалипсу у свом свемирском броду и врло је драматична: све гори и експлодира, тако да ми није јасно како двојица живи стигоше. Да, једну ствар је Стив урадио добро, а то је да је убио трећег који је стварно много лоше глумио. Иначе је преживели астронаут (такође Стив) пронашао лешеве на плажи (које су вероватно правили од папира, јер не могу другачије да објасним зашто тако лоше изгледају, баш као и маске) и старињски радио, иако су у свом броду астронаути имали најесефскију могућу опрему. Касније се, ничим изазвана, појавила ласерска пушка, али само у једној сцени. Још једна у низу лоших ствари у филму је нарација коју све време изговара Стив, а која је потпуно непотребна. Човек нам буквално објашњава шта ради у којој сцени. Међутим, није нам објаснио зашто су два астронаута решила да се раздвоје. Океј, имају другачије погледе на свет, али света више нема. Но, зато има неких чудних црвених облака из који севају муње и нешто пада, биће да је радијација. 🙂 Верујем да сам дочарао да је филм заиста тупав, а да додам и да су дијалози лоши, као и режија која је оптерећена непотребним и развученим сценама. Акционе сцене су смушене и неспретне. Крај је патетичан преко сваке мере и толико претеран и у акцији. Сем је буквално као Рамбо, убија људе у гомилама на најразноврсније начине, али је и најгоре издање Рамба ремек-дело за овај филм. Нисам знао да су астронаути тако добро утренирани борци, ваљда да би побеђивали астероиде? Најцрње је што немам ни најблажу назнаку идеје за овај филм и једино што ми пада на памет је да га је Сем снимио како би остварио своје снове из детињства да буде акционе херој.

Едукативни моменат: Сем је рекао клинцу како га је у младости злостављао насилник и да је то било макар два пута недељно. Онда је одличио да постави црту и супротставио се. Када га је клинац питао да ли је победио насилника, овај је одговорио да није сигуран јер је туча била жестока. Зато га је клинац питао која је поента ако није победио. Сем је узвратио да је поента у томе да се боримо за себе и не дозволимо оно што не желимо.

Оцена наставника:

(убедљива)

Лако Је Критиковати 201

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Квант крви (Blood Quantum 2019) је филм о зомби апокалипси која се дешава виђена из угла припадника Прве нације (енгл. First Nations, франц. Premières nations представља политички термин који се односи на све канадске домородачке народе који не припадају групи Ескима и Метиса). Они су отпорни на зомби заразу, за разлику од других Канађана, али су зомбији и за њих смртоносна створења. Успели су да направе утврђење, али проблем настаје због раскола у њиховим редовима када Киова Гордон одлучује да они који нису део њиховог народа не заслужују њихову заштиту. Тада Киова и његове (додуше малобројне) присталице постају једнака претња као и сами зомбији.

Критички осврт: Уводна сцена је сјајна, а и у наставку филм заиста није лош. Ово је филм о зомбијима, али и о екологији, дискриминацији, породичним односима и проблемима. Прича је слојевита и све велике теме су дошле до изражаја, а глумци су прилично добро одрадили свој задатак.

Едукативни моменат: Форест Гудлак је добио врло прецизан одговор од своје филмске мајке о томе да ли је спреман да и сам буде родитељ. Одговор је да погледа како је поређао своје приоритете у животу и кашће му се само. Врло једноставно, а ја бих рекао да је то одговор и на питање да ли смо спремни за било какву улогу у животу.

Оцена наставника:

(стамена)

Абецеда смрти (The ABCs of Death 2012) је филм снимљен тако што је 26 режисера широм планете добило по једно слово абецеде са задатком да осмисле кључни појам на то слово и да он буде наслов кратког хорора који ће осмислити и снимити. Дакле, филм је компилација свих тих прича.

Критички осврт: Омнибус је иначе тешко оцењивати због тога што су приче увек различитих квалитета, врло често и сензибилитета, тема, па и поджанрова. Шта тек рећи за филм који је сачињен из 26 различитих прича које повезује само то што у свакој од њих је смртоносан исход? Приче су кратке, ефектне, али није свака успела добро. Рецимо, неке су сјајне, пресмешне и оригиналне и заслужују петицу (A, F, S), неке врло добре (D, I, J, N, Q, T, U, X), неке само добре (H, K, O), које имају потенцијала, али он није дошао до изражаја, а има и довољних (B, V), сасвим осредњих и предвидљивих, али и недовољних (C, E, G, M, P, R, W, Y, Z), већ виђених, нејасних или им порука изостаје, често непотребно насилних. Прича под L је ван сваке конкуренције јер је преужасна. Са једне стране није поштено да јој дам слабу оцену јер је идеја одлична и таква је и режија, али са друге некако не могу да дам добру оцену на такву реализацију иако се режисер Тимо Тјаджанто потрудио да се више наслућује но што се види. Такође ме је намучио и Гзавје Жан са својом причом на слово X (икс) која је баш гадан телесни хорор, како га називају на енглеском говорном подручју, али је истовремено и претеривање. Да ли је могуће да у Француској баш сви добацују гојазним женама и вређају их? Заправо, многи режисери су се потрудили да баш буду гадни, да ли кроз насилна (само)убиства или уз помоћ телесних излучевина, тако да овај филм није баш за грицкалице. А за коју је оцену? Најједноставније је било да израчунам просек свих прича, а верујем да би то била и објективна оцена целог филма. 🙂

Едукативни моменат: Какве год приче да су испале, цео овај пројекат је сјајна идеја јер је удружио режисере са разних страна света. Они су тимски допринели разноврсношћу својих идеја и креација и то је право богатство на једном месту. Сличну ствар могу да ураде било које струке, што значи да можемо и ми.

Оцена наставника:

(дакле, објективна)

Абецеда смрти 2 (ABCs of Death 2 2014) је наставак претходног филма рађен на потпуно исти начин.

Критички осврт: Свеукупан утисак је да је други део амбициозне хорор антологије строжи, ефикаснији калеидоскоп међународних укуса и стилова од свог претходника, са већим нагласком на црни хумор него на тактику грубог шока. Појединачно, и овде имамо разлике у квалитету прича, али је много више оних које су баш, баш добре. Неке су само добре, па је рецимо прича на слово С добро замишљена и брутално реализована, али нема твиста на крају, некако је остала недоречена. И у овом делу има лоших прича. Рецимо, једна таква је на слово L и што се саме приче тиче и специјалних ефеката. Ипак, кажем, некако изгледа да је први део мотивисао режисере да пруже квалитетнији садржај.

Едукативни моменат: У причи на слово W дечаци су пожелели авантуру из епске фантастике и жеља им је била испуњена, али се испоставило да су се нашли у правој ноћној мори. Понекада наша очекивања нису оно што је реално и то мора да нам буде јасно пре него што се прихватимо нечега.

Оцена наставника:

(свакако боља него претходна оцена)

Северњак (The Northman 2022) је филм базиран на средњовековној скандинавској легенди о Амлету (који је био инспирација и Вилијаму Шекспиру да напише „Хамлета“). Амлета глуми Александер Скарсгорд и он је викинг који има мисију да убије свог стрица Клеса Банга јер је овај, док је Александер био дете, убио његовог оца Итана Хока и присвојио његову мајку Никол Кидман.

Критички осврт: Већ смо навикли да се у историјским спектаклима Викинзи приказују као врло суров и сиров народ, али ритуал који пролази Итан са својим филмским сином ипак је шокантан чак и за њих. Тек касније сцене, када је Александер одрастао и заједно са садрузима Викинзима напада руско село где убијају и спаљују људе, тек су шокантне и дају једну причу која није за свачији стомак. У контрапункту са том тескобном атмосфером је фотографија која је магична, баш као и предели, иако је све мање-више у сивим тоновима. Улоге су добро подељене, а Александеру свакако иде у прилог што потиче из тих крајева.

Сама прича је већ виђена, али тако се одвија да држи пажњу. Мислим да су непотребни и некако наивни повремени Александерови монолози, који имају за циљ да нам објасне његове мотиве. Са друге стране, мотиви Никол су крајње нејасни, али је преокрет са њом потпуно неочекиван јер је и потпуно сулуд. Интригантна је и њена прича коју говори Александеру. Са једне стране могла би бити лаж у коју је и саму себе убедила, а са друге би лако могла бити истина. У сваком случају врло занимљива и свакако трагична прича, са митолошким елементима тек толико да је зачини, коју вреди видети и која свакако поставља питање да ли избори у животу заиста постоје.

Едукативни моменат: Главни антагониста Клес испаде најмудрији у филму. Када га је његов филмски син питао зашто граде храм када је то посао за робове, он му је одговорио да ниједан човек не зна да ли ће прославити следећи фестивал као краљ или као роб. Зато је најбоље бити спреман за обе ствари. Али да би избегао ово друго, подучио је сина, најбоље што можеш је да покажеш својим робовима да си подједнако јак као и они.

Оцена наставника:

(то је то)

Краткодневица (Solstice 2007) је римејк филма „Средина лета“ из 2003. Петоро пријатеља су кренули на пут да проведу неко време у викендици Елизабет Арноа, пре свега да би јој се нашли због недавног губитка сестре близнакиње. Испоставиће се да ће боравак у тој кући за Елизабет постати ноћна мора, али и једини начин да сазна разлоге самоубиства своје сестре.

Критички осврт: Већ у првих двадесетак минута ми се филм није допао. Он врца од патетике и општих места, ових потоњих посебно у хорор сценама, као када се главна јунакиња Елизабет буди усред ноћне море, да би се испоставило да је то још једна ноћна мора. Заправо, толико су општа места да су сцене потпуно предвидљиве и самим тим страшни ефекат се није постигао. Такође, предвидљив је и сам ток радње, па је било врло јасно да ће се Шон Ешмор и Елизабет смувати, а и да гледате филм у авиону и из њега би се видело да је Шон некако одговоран за смрт близнакиње (иако је све указивало да је Р. Ли Ерми) и да ће изабраник Елизабетиног срца ипак бити стасити Тајлер Хочлин. Односи између ликова су исфорсирани, дијалози су баш лоши, сасвим прозаични, а и глума ми је примеренија за неку тинејџ плитку серију попут „Мелроуз плејса“. На крају се добија логично заокружена прича, али све је то јако бледо и јако слабо.

Едукативни моменат: Иако је Шон веровао да ако заташкају проблем то неће уништити живот Елизабетиној сестри и њему, то се ипак десило. Не верујем да би код свих нас последице биле тако драстичне, али проблеми се на тај начин свакако не решавају.

Оцена наставника:

(нека буде плус)

Деликатесна радња (Delicatessen 1991) је француски постапокалиптични филм. Пошто су појели све животиње (укључујући и пацове) станари једне зграде, коју води месар Жан-Клод Драјфус, прешли су на људе. Жан-Клод је запослио Доминика Пинона (који је тек пристигао) као домара, али са намером да га убије и транжира. Испоставиће се да је Доминик, за разлику од својих претходника, тврд орах.

Критички осврт: Режисери Жан Пјер Жене и Марк Каро имају препознатљив стил и естетику, тако да су сцене сивожуте, као на древним фотографијама. Међутим, атмосфера није тмурна, иако је у питању постапокалиптичан филм са више него црном темом. Кроз цео филм провејава хумор, а ликови су и животни и живописни. Сцене су ефектне, те имам осећај да би свака од њих могла да опстане као самостални кратки филм.

Овде се дешавају паралелно две ствари. Једна је мотивисана глађу и Жан-Клод хоће да поједе Доминика. Друга је мотивисана љубављу и пошто је Мари-Лор Дуњак, Жан-Клодова кћерка, заљубљена у Доминика, Жан-Клод хоће да га поједе како би сачувао своју јединицу. Дакле, сви мотиви ове радње воде ка истом исходу и некако изгледа да је Доминикова судбина запечаћена. Међутим, тада наилази очекивани преокрет, само што су га Жан и Марк добрано закомпликовали и укључили све ликове из зграде, па још и читаву групу троглодита из подземља, приде. Свеукупно се добила једна добра, садржајна прича иако је изгледало да неће ту бити много меса (ово на крају испаде моја игра речима).

Едукативни моменат: Жан-Клод је настрадао тако што је хтео да убије Доминика, па се оружје вратило ка њему. Постоји у народу изрека да ко другоме јаму копа, сам у њу упада. И то често може да нам се деси када смо злонамерни. 

Оцена наставника:

(свакако и још плус приде)

Семе (The Seed 2021) је прича о три девојке које су одлучиле да проведу викенд на осамљеном плацу оца једне од њих Софи Вавасо. За тај викенд је најављен и несвакидашњи догађај – киша метеора, па је то био разлог више за овај одмор. Но, осим метеора са неба ће пасти и један необичан ванземаљац.

Критички осврт: Црна течност из очију заиста није била потребна јер је виђена већ од „Досија икс“. Но, добро то, него је већ проблем крај који је потпуно унизио цео филм. Напредни ванземаљац који може да контролише умове сувише олако пушта да га убије Челси Еџ, а пре тога јој је разоткрио све своје планове и то кроз слике прилагођене петогодишњацима. Она потом врло сурово убија своје две пријатељице из детињства, мада је и то представљено сувише наивно. Да не оде све дођавола, ситуација се мало поправила појављивањем Ентонија Едриџа, али свакако и свеукупно ово није лош СФ, мада је идеја већ виђена, а реализација прилично осредња. Специјални ефекти нису богзна шта, али је репродуктивни циклус ванземаљчића прилично добро решен.

Едукативни моменат: Луси Мартин је толико била заокупљена тиме да нађе мрежу за паметни телефон да је умало пропустила фасцинантну кишу метеора која се дешавала буквално изнад њене главе. И дешаваће нам се да толико буљимо у интернет да ћемо пропустити многе фантастичне ствари у реалном животу.

Оцена наставника:

(мало поклоњена)

Драјкула (Sharkula 2022) је филм о ајкули којој није довољно да буде ајкула, већ је и вампирица приде. Наиме, када се, пре неколико векова, Дракула сукобио са мештанима приморске варошице, један га је погодио мачем и овај је пао у море. Тамо га је напала ајкула и Дракула јој је пренео своје моћи. Сада ту варошицу тероришу и Дракула и драјкула, али ће се то променити када у новије време дођу двојица лучких радника.

Критички осврт: Филм је заправо још гори него што сам мислио да ће бити када сам видео наслов. Продукција је кућна, а дешавања су као да су их осмислили ортаци из филма (не знам како другачије да их назовем јер то нису глумци, верујте ми) у неком пабу уз пиво и после много пива. Специјални ефекти, почевши од тога када су проболи Дракулу мачем (у првој сцени) буквално као да су рађени у Пејнту. Углавном, Дракула је режао, драјкула је режала и, чак и међу кршевима, овај филм се свакако издваја. Оно што га издваја је и што никад нисте сигурни да ли је дан или је ноћ и да ли је дан и да ли је ноћ. Када је дан, камера га затамни, па је то ваљда ноћ?

Да не будем баш толико злобан, морам поменути два слатка момента у филму. Један је што су у уводној шпици смислили веселу песмицу о драјкули (заправо песма има само једну реч), а други је што та звер има крила слепог миша. 😀 Има ту још слатких детаља, па тако Дракула пије крв свог слуге као да срче супу, а тип који је видео тај призор сакрио се иза гелендера на степеништу. Да, гелендер је сачињен од гредица које су размакнуте. 😀 И појављује се нека згодна цица која на обали мора изводи некакав плес са свећама. Зашто и чему то, нисам баш сигуран. Нисам сигуран ни зашто сам одгледао овај филм. 🙂

Едукативни моменат: Немојте гледати овај филм. То је најбоља едукација у вези са овим филмом коју могу дати. 😀 Но, пошто то не би било скроз фер с моје стране, хајде да пробам нешто конкретније. Када су се придошлице пожалиле Дракули да су му сувише стриктна правила у граду, он им је објаснио да могу отићи ако желе. Ако остају, треба да се придржавају правила. И Дракула је у праву. Када смо у туђој кући, држави или некој институцији, ред је да се придржавамо правила које су домаћини поставили.

Оцена наставника:

(заиста заслужена)

Ране (Wounds 2019) је филм базиран на роману „Видљива прљавштина“ Нејтана Балингруда. Арми Хамер је бармен који ради ноћну смену и који је био присиљен да позове полицију јер су му се гости баш добрано напили и побили. Но, оно што ће му донети много више проблема је мобилни телефон који је у његовом бару заборавила једна девојка те ноћи. Наиме, позиви и слике са тог телефона ће га увести у тамну димензију из које му нема излаза.

Критички осврт: Филм почиње врло добром представом у бару која је врло необична, динамична, живописна и заиста држи пажњу. Ако се по јутру дан познаје, очекивао сам најмање занимљив филм, ако не већ одличан. Режисер Бабак Анвари је управо тако (одлично) повезао љубавну драму и хорор у овом филму, али је мање успешно одрадио хорор део. Он јесте прилично застрашујућ и помало подсећа на „Изгубљени ауто-пут“, што до сада нисам виђао. Можда је на Бабака утицао његов старији колега Дејвид Линч и ако јесте – то је сасвим у реду јер је у питању добар узор. Ипак је Бабак цео тај хорор део сувише разводњио и ми већину филма (ако не и цео филм) не знамо шта се конкретно догађа главном протагонисти Армију. Арми је иначе глумио спорадично. У појединим тренуцима ми је био уверљив, а у појединим баш и не. Мислим да он није глумачки калибар који може да изнесе толико доминантну и захтевну улогу у филму. Но, филм има својих добрих страна, свакако држи пажњу, а и крај је некако чудан и интересантан.

Едукативни моменат: Нервоза и халуцинације које се дешавају Армију у овом филму можемо повезати са његовим претераним конзумирањем алкохола. Наиме, једна од лоших последица коришћења овог психоактивног средства је и алкохолно лудило (стручно: делиријум тременс), које има бројне тешке симптоме и третира се као тешка, забрињавајућа клиничка слика. Још један разлог да не посежемо за алкохолом.

Оцена наставника:

(једва)

Фантастичне звери: Тајне Дамблдора (Fantastic Beasts: The Secrets of Dumbledore 2022) је трећи филм у серијалу „Фантастичне звери“. Мадс Микелсен је зли чаробњак који има велике планове: да уз помоћ трикова постане вођа читавог магијског света. У томе ће га спречити његов бивши љубавник Џуд Ло и његова мала, али одабрана екипа.

Критички осврт: Свет магије је наново оживео, веома споро, рекао бих, јер је такав и темпо филма. Режисер Дејвид Јејтс је можда мало више (но што је права мера) пажње посветио сплеткама које је тешко пратити без претходног доброг предзнања, а није све ликове употребио довољно. Међу њима се истиче Вилијам Надилам чија је улога толико нејасна да је непотребна. Но, свеукупно прича није лоша, а и научили смо о грешној прошлости главног чаробњака којег тумачи Џуд и главног антагонисте који је замењен и наместо Џонија Депа сада имамо (прилично доброг) Мадса. Модерна времена траже и нове погледе на старе ликове, па је добри стари Албус Дамблдор изашао из ормара. Све је то свакако у реду и дало је причи на тежини и довољно интриге, али да може боље од овога – свакако може.

Едукативни моменат: Еди Редмјен је рекао да видимо вредност нечега тек када то нешто изгубимо. И то је тачно, потврдио бих, али и додао да можда зато није лоше да будемо довољно мудри да увидимо вредност онога што имамо, па нећемо то ни губити.

Оцена наставника:

(хајде, може)

Лако Је Критиковати 199

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мува II (The Fly II 1989) је наставак култног филма снимљеног три године раније. Ерик Столц је син научника из претходног наставка Џефа Голдблума и од њега је наследио брилијантан ум, али и хромозоме муве које је овај током петљања са телепортацијом несрећним случајем стекао. Ериково развиће се зато одвија необично брзо и другачије но код осталих људи и тим научника, на челу са злим Лијем Ричардсоном, који гаји Ерика у научној установи, очекује да ће гени муве преовладати. Оно што они не знају је да ће се њихово истраживање окренути против њих.

Критички осврт: Специјални ефекти који на почетку приказују рађање бебе у некој врсти чауре стварно су добри, чак импресивни. И остали специјални ефекти у филму нису лоши, али сама прича не би могла да прође са том описном оценом. Режисер Крис Валас није померио причу у односу на први део ни у ком смеру, нити ју је унапредио, нити уозбиљио. Заправо, радња је једна равна линија, макар до половине филма. Хорор који започиње у другој половини потпуно је разочаравајући, неспретан и нестрашан и наместо да поправи ствар, још више је погоршао.

Дафни Зунига и Ерик су добро одабрани, не само зато што су лепушкасти, него су успели да дочарају сензибилитет и харизму коју су имали њихови претходници Џеф и Џина Дејвис (Дафни је ипак било лакше).

Едукативни моменат: Ли је на крају осетио несрећну судбину својих експерименталних субјеката. Порука би била да не радимо другима оно што не бисмо желели да други раде нама.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Изабери или умри (Choose or Die 2022) је хорор у чијем је фокусу видео-игрица из осамдесетих која је некако завршила у модернијим временима. Заинтересовани играчи су се ипак нашли, али су и врло брзо зажалили. Игрица је постала део реалности и показала се погубном за људе око њих и њих саме.

Критички осврт: Видео-игра која постаје део реалности заиста није новитет у хорорима и већ у осамдесетим је та идеја пласирана. У овом филму видео-игра нуди крваве изборе, што такође није новина, а пример је „Петља“ из 2016. Но, филм не мора нужно да буде иновативан да би био добар, а овај је такав једним делом. Има своје успоне и падове, па је тако јачи пад када су Иола Еванс и Ејса Батерфилд у базену. Сасвим је нејасно шта се хтело постићи тиме, а избор који је стављен пред Иолу је бесмислен јер је требало да бира између живог Ејсе и свог филмског брата који је (давно) покојан. Успон у филму одмах долази након тога када се Иола и Ејса возе колима, па је то приказано у аркадној игрици што је добра форица. Свеукупно филм је више у успону него у паду, али некако није успео да се попне више од осредњег хорора можда и зато што је режисер Тоби Микинс губио фокус, односно није био доследан ни у радњи, ни у жанру. Филм је динамичан и држи пажњу, има добрих момената и неких финих, али неразрађених идеја, те нећете изгубити ако га погледате. Нећете много ни добити.

Едукативни моменат: Порука овог филма је код нас позната изрека: „Док једном не смркне, другом не сване“. Пошто сам биолог, таман да искористим ову народну изреку на примеру из еволуције. Наиме, изрека вероватно на најбољи начин изражава оно што се десило сисарима након нестанка диносауруса. Наиме, док су тираносауруси и остали предатори из редова диносауруса господарили нашом планетом, сисари су били мали и плашљиви и водили су ноћни начин живота, а током дана су се скривали од поменутих грабљиваца. Све се променило када су диносауруси нестали са планете јер су се сисарима указале нове, сада слободне еколошке нише. О томе следећи занимљиви текст:

Национална географија: Како су сисари након нестанка диносауруса почели да мењају животне навике (15.12.2018)

Оцена наставника:

(мање-више објективна)

Спуштање (The Descent 2005) је британски хорор о шест пријатељица које су се запутиле у авантуру истраживања још увек неоткривене пећине. Тамо ће пронаћи „ужас из дубине“ како су код нас назвали овај филм.

Критички осврт: Режисер Нил Маршал је пун изненађења. Он прави сцене које ће вас тргунути, као у другим хорорима, али овде су често врло ненадане и што је битније – дозиране. Но, осим у детаљима, он прави и изненадне мешавине сна и јаве, преокрете у односима и судбинама ликова и у првих пола сата је преокренуо и поджанр хорора. Ако нисте претходно гледали трејлер, Нил ће вас навести да помислите да је то оноземаљски хорор, тим пре што је Шона Макдоналд на почетку филма изгубила филмског мужа и кћерку. Ако бисмо гледали детаље, Нил као да наводи и да би хорор могао бити у вези некаквог култа или бигфута. Но, тада се хорор фокусира на пећину и постало је јасно да шта год треба да се деси, десиће се ту. Нил је показао изузетну умешност у режији и сцене у мрачној пећини уопште нису ни мрачне, ни напорне, напротив – врло су ефектне. Осветљења има сасвим довољно да може да се види, а да се истовремено дочара и амбијент. Да би све зачинио унео је и природне препреке, узане пролазе, литице и поноре и савладавање свега тога стварно је узбудљиво. И хорор део је прилично узбудљив, мада бића из пећине нису претерано маштовито осмишљена, а и нејасно је на који начин се оријентишу. Некако ме није убедило то да користе звук или ехолокацију, мада је јасно да морају бити слепа. Оно што је још неубедљиво је дубока бара крви. Општих места има, попут оног када је Натали Мендоза случајно и у страсти борбе пробола Алекс Рид кроз врат.

Ипак, сви ти тањи делови приче су опростиви, али акциони делови, којих такође има, баш и нису. Добро их је замислио, као и аутфит протагонисткиња који подсећа на исти појединих суперхероина, али реализација није сасвим стамена. Не изгледа импресивно, чак је помало и треши и доста ту има некаквог нејасног превртања. Свакако јесте добра ствар коју је Нил урадио то што је узео шест врло карактеристичних и карактерних глумица, тако да их је лако разликовати у свем том мраку и по физиономији и по нарави. Упечатљива је сцена када Шона проналази спас пентрајући се преко свих оних костију и ту вероватно има неке симболике. Међутим, још је упечатљивија последња сцена (коју су Амери избацили прибојавајући се да је сувише депресивна) када схватамо да Шона у ствари није успела да побегне даље од сопственог сна.

Едукативни моменат: Оливер Милберн је рекао да треба да волимо сваки дан. И то је један добар поглед на живот и како треба да га живимо.

Оцена наставника:

(на пет иде)

Спуштање: део други (The Descent: Part 2 2009) је наставак претходног филма. Спасиоци су дошли да траже шест жена које су нестале у пећини и њихова дводневна потрага је била неуспешна. Тада је пронађена једна од њих Шона Макдоналд, али она има амнезију. Полиција ју је повела са собом у јаму како би освежила памћење и упутила их до преосталих пет. Показаће се да ће спасилачкој екипи бити потребно спасавање.

Критички осврт: Ликови у овом филму су добро одабраних карактера и добро су дочарани, али не и односи између њих, конкретно хијерархија, па је у једном тренутку ауторитет Гавин Одерлихи, а у другом Даглас Хоџ. Но, то је миноран проблем. Овде је већи проблем логика самих сцена. Оно што је режисер претходног наставка Нил Маршал урадио маестрално, а то је коришћење светлости у пећини, овај режисер Џон Харис је потпуно омануо. Погибије су такође лоше изведене, крв очигледно није крв и све то изгледа врло треши. Са друге стране, сцене јесу страшне, али са шишмиш-људима и релативно мрачним и клаустрофобичним простором тешко је да хорор омане. Сама поставка филма не изгледа у реду јер шериф Гавин и његова полицајка Кристен Камингс, крајње необучени за претраге у пећинама, крећу са екипом и са једином преживелом Шоном управо у пећину. При томе, Шона је видно трауматизована (има амнезију, чак) и врло могући кривац за нестанак њених пет другарица, да не кажем осумњичена, те њено учешће у акцији не само да није у складу са процедуром, већ ни са здравом памети. Кад сам већ код здраве памети, колико човек мора да буде глуп да би се у пећини, где вребају чудовишта и где су све уски пролази и велики понори, лисицама везао за Шону? То је ипак урадио Гавин, али је зато његова погибија била врло ефектна, нема шта. Последња сцена није ефектна. Она је опште место без покрића, исфорсирана да би наставак заличио на доказано добри оригинал. Ипак, по квалитету ни налик му није.

Едукативни моменат: Шона и Натали Мендоза су на крају опростиле једна другој и чак спасиле једна другу у неком тренутку. Њих је удружила несрећа, али свеједно, праштање је племенита ствар и треба је пружити другима јер ако злопамтимо то ће нас изједати попут чудовишта из пећине, па можда чак и претворити у њих (што се у првом делу и десило са Шоном).

Оцена наставника:

(објективна)

Вормвуд: Апокалипса (Wyrmwood: Apocalypse 2021) је наставак филма из 2014. о зомбијима који пустоше Аустралију. У постапокалиптичном свету живи војник Лук Мекензи који хвата људе, зомбије и хибриде једних и других за потребе војске у бункеру. Он се нада да они праве лек у својој скривеној лабораторији, али када буде сазнао шта заправо раде то му се неће допасти.

Критички осврт: Николас Бошир има тик са руком нешто сведенији, али суштински исти оном који је имао и Брус Кејмпбел у „Злим мртвацима“ из 1987. „Мртваци“ су били треш, а такав је некакав и овај филм, али режисер Кија Роуч-Тарнер некако успева да буде уједно и добар. Сличне трикове је користио и код оригинала. Подозревам да је овде користио мотиве из других филмова, па је Лук разапет на дрво попут Арнолда Шварценегера у „Конану“, а онда је извео билдерску фору и свака част на томе. Да ли је заиста Кија користио мотиве из других филмова или није – не знам, али сцене јесу ефектне, а акција је баш динамична. При томе је ликове стављао у наизглед безизлазне ситуације и сасвим довољно изазова пред њих, а ти изазови чак нису ни били зомбији, већ војска. Ни прича није лоша, мада су мотиви ликова повремено нејасни, тим пре што се мењају у току радње, посебно Лукови.

Едукативни моменат: На почетку филма Лук је лоше делао и узроковао смрт многих из незнања. Ми нећемо бити толико екстремни, али свакако можемо много штете нанети ако знања немамо. Незнање је скупље од знања, заправо.

Оцена наставника:

(јака)

Свет се завршава у кампу З (World Ends at Camp Z 2021) је још један филм о зомбијима који нападају младеж док је боравила у кампу. Разлог њиховог боравка није била забава, већ посао: богати Мајкл Чемерис је одлучио да купи тај део природе. Но, некако му се није дало да посао и финишира.

Критички осврт: Лоша глума, исти такви дијалози и досадна дешавања, то би биле најважније карактеристике овог филма. Једино што је лепо у овом филму је камп и човек заиста да пожели да проведе викенд тамо. Углавном, до половине филма смо гледали како се успостављају некакви односи између ликова, а онда је започела зомби апокалипса. Ни једно ни друго није било инспиративно. Прво, ликови су стереотипи и потпуно бледи и незанимљиви, а друго зомбији нису страшни и сцене нису узбудљиве, нити су уверљиве. До краја се није разрешило ко је ставио маску злосрећном Артуру Бусијересу Галанту и правио чудне култне олтаре у шуми и какве везе то сада има са зомбијима, или се то ипак разрешило, само што сам превидео јер овакав филм баш не окупира сву могућу пажњу.

Едукативни моменат: Ен-Каролин Бинет је рекла свом дечку Мајклу да је најбоља ствар коју може да учини за камп да не чини ништа. И била је у праву и некад је нечињење свакако боље од било каквог чињења. Рецимо, ако постоји интенција да се направи рудник са застарелом технологијом која ће уништити природна богатства, свакако је боље не направити га. Или, још један пример. Ако има могућности и довољно новца да се направи овакав филм, боље је не направити га. 🙂

Оцена наставника:

(може плусић)

Мајка (Umma 2022) је прича о мајци Сандри Оу и кћерки Фивел Стјуарт које живе на ранчу без струје и технологије. Сандра верује да су срећне и да треба да развијају свој бизнис са пчелама, али Фивел има другачије планове за своју будућност. Њихов устаљени живот ће се променити када Сандру посети њен ујак Том Ји из Кореје и саопшти јој значајне вести. Наиме, њена мајка је умрла и од ње се очекује да је достојно испрати на онај свет. Проблем је у томе што старамајка не жели да оде. 🙂

Критички осврт: Радња се необично споро развија, али некако није досадно. Режисерка Ајрис Шим је јако добро дочарала атмосферу, те је тако градила сцене да оне увек имају неки подтекст који много говори о односима између ликова, као и њиховим карактерима. Многи родитељи се труде да не личе на своје родитеље у односу према деци, мада се то неминовно дешава и такву животну ситуацију Ајрис је екстремизовала у нешто мекшој хорор причи (мекшој у односу на оно шта Азијати могу да ураде са овим жанром). При томе је користила духове, што је чест мотив источњачких хорора и то је врло добро уклопила. Не и одлично јер је уплела изгледа и мало њихове митологије (или макар јапанске) и употребила кицуне, лисицу са много репова. Мало знам о томе, али кицуне би требало да буде месенџер између овоземаљског и света духова, тако да јесте правилно употребљена, али њена сврха у филму није јасна. Уз то, недовољно добро је анимирана и то се баш види. Крај филма је антиклимактичан, благ и неуверљив, те превише вуче на патетични Холивуд. Остаје готово бљутав укус након овог филма и једна врло добра идеја није добро и реализована, као да Ајрис није имала довољно снаге да је изнесе до краја.

Глумци су одлично урадили свој део посла, посебно Сандра.

Едукативни моменат: Сандра је схватила да је њена филмска мајка Мива Алана Ли имала тежак живот у иностранству, али због тога није желела да буде жртва и у праву је. Када блиски људи нису задовољни треба да их разумемо и да им помогнемо, али никако да трпимо због тога.

Оцена наставника:

(до пред крај филма била би четворка)

Икс (X 2022) је слешер који се дешава на једном осамљеном имању које је мала група порно филмаџија закупила да сними филм.

Критички осврт: Увод је уједно и тизер и то је врло мудро одрађено, таман довољно да привуче пажњу. И филм је одржао пажњу пре свега због свог ведрог духа и хумора који није баш чест у слешерима. Тема је интригантна јер је овде пустоловина порно групе и режисер Ти Вест је ту доста добро балансирао и одржавао је тај „кинки вајб“, али није прешао границу доброг укуса или је макар није прешао превише. Иначе ми се његова режија допала и то не само у хорор моментима, иако се он испраксовао за тај жанр. Очигледно Ти зна да је добар у свом послу, па се малко и разметао. Сцена са Мијом Гот и алигатором управо то и доказује и баш је ефектна, а добрих сцена има још. Но, да се вратим на Тијеву идеју да сними „кинки филм“ у хорор филму и чини ми се да ју је добро пласирао баш због тога што ју је представио из сасвим друге перспективе. Он није посезао за патетиком, емпатијом или моралним недоумицама, већ је кроз прилично добро написане дијалоге ликова провукао поруку да ти људи имају другачији поглед не само на секс, већ на живот уопште. У контрапункту са паром стараца који је изнајмио кућицу порно дружини, а који је немоћан да оствари физички контакт, све је то још ефектније пласирано. Такође ми се допада што је Ти сваки детаљ у филму поставио са разлогом, те је на крају заокружио причу и добио један ванредно добар хорор. Убиства нису маштовита као у сличним филмовима, али на њима и није акценат, ма колико то чудно изгледало у једном слешеру.

Едукативни моменат: Мија је имала мото да одбија да живи живот какав не заслужује. Ја бих подржао и додао да се свакако вреди потрудити да добијемо живот какав заслужујемо.

Оцена наставника:

(заиста може)

Свини Тод: Демонски берберин из улице Флит (Sweeney Todd: The Demon Barber of Fleet Street 2007) је хорор снимљен по истоименом мјузиклу Стивена Сондхајма и Хјуа Вилера из 1979. награђеном престижном наградом Тони за позоришну уметност у Америци. Сам филм је такође вишеструко награђен разним наградама, али је Оскара добио само за сценографију. Главни протагониста је лондонски берберин Џони Деп који се 1846. вратио у свој родни град из петнаестогодишњег изгнанства у које га је бацио главни судија Алан Рикман како би се докопао његове жене Лоре Мишел Кели. Џони је у приземљу свог стана срео неуспешну пекарку Хелену Бонам Картер која му је открила да се Лора отровала. Џони је одлучио да се освети користећи своје оруђе бритву као – оружје. Пошто није било баш тако једноставно да дође до судије, чекајући погодан тренутак започео је своју праксу, али и крвави и морбидни бизнис са Хеленом.

Критички осврт: Режисер Тим Бертон као да је преселио поставу из серијала о Харију Потеру у овај филм (Тимоти Спол, Хелена и Алан), а чак се и водећи протагониста Џони појављује у неком каснијем наставку ове саге (која се сада зове „Фантастичне звери“). Ипак, филм нема магију и не бави се тиме. Он је потпуно бертоновски и манир је више него препознатљива мрачна готика. Ово је тужна прича више него хорор, а мјузикл је од оне врсте где сви нешто певуше и мелодија се практично не разликује од почетка до краја филма. Зачуђујуће, али у овом филму то некако није напорно. Као што ни шљиштање крви на све стране не изгледа треши као у неким другим филмовима.

Иако су глумци одабрани, некако ме нису оборили с ногу својом глумом, али Џонијев изглед је зато безмало маестралан. Допада ми се крај и он је потпуни преокрет. Заправо он јесте на неки начин поетска правда, али је опет сасвим трагичан. Свеукупно, ово је једна добра несрећна љубавна прича.

Едукативни моменат: Џони је толико био заокупљен осветом да није приметио да је вољена жена Лора жива, нити је препознао своју кћерку Џејн Вајзенер. Када смо посвећени лошим циљевима, сва је прилика да ћемо пропустити добре ствари.

Оцена наставника:

(стамена)

Серија несрећних догађаја Лемонија Сникета (Lemony Snicket’s A Series of Unfortunate Events 2004) је филм рађен према истоименој трилогији књига писца из наслова. Лијам Ејкен и Емили Браунинг су сирочићи који су остали без родитеља јер су они погинули у пожару. Бригу о њима преузео је даљи рођак Џим Кери, гроф и неталентовани глумац, који има зле планове. Деца морају да се спасу од њега, али то није лак задатак јер их он увек пронађе и увек у некој новој улози.

Критички осврт: Нарација и дијалози су одлични. Одлична је и глума. Џим је сјајан као и увек, шармантан и духовит, а грофовски изглед је сасвим свеж и добро му стоји. Нови изазов је био и тај што је његов лик глумац и треба да глуми друге ликове у које се прерушава, а да опет остане препознатљив. Режисер Бред Силберлинг је правио неку врсту лепо дизајниране готике у свакој сцени и одговарајућем амбијенту и све време сам очекивао да ће однекуд да искочи Џони Деп као Маказоруки или Чарли. Ипак, Бред је пуштао и машти на вољу и уз костиме старе више од сто година и исте такве телескопе, комбиновао је фрижидер и врло модерну кухињу. Доба у којем се дешава радња је неодредиво, али свакако има свој шарм. Цео филм има шарм и необичну, али и дирљиву причу, лишену патетике што посебно ценим.

Едукативни моменат: Наратор је на крају филма рекао да је ово била прича о Бодлеровима, чија је одлика да верују да увек има нешто: нешто што треба изумити, нешто да се прочита или нешто да се загризе. И нешто да се уради да се начини уточиште, како год малено било. Можда нам је наратор поручио да ценимо то нешто што имамо јер, уз довољно умешности, од тог нечег можемо направити много шта.

Оцена наставника:

(јака)

Лако Је Критиковати 198

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Амитивилски ужас (The Amityville Horror 2005) је римејк истоименог филма из 1979. Рајан Ренолдс и Мелиса Џорџ и њено троје деце су се уселили у нову кућу. Кућу су добили врло повољно јер се годину дана раније у њој десио масакр, а испоставиће се да прети да се деси наново. Наиме, кућа је уклета и злодуси из ње опседају станаре, а посебан утицај имају на Рајана који постаје агресиван и убилачки настројен.

Критички осврт: Морам да похвалим глуму у овом филму, посебно Рајанову, али су и клинци били сјајни. Чак и најмлађа клинка, што не чуди јер ће касније израсти у диву Клои Грејс Морец. Међутим, ништа друго у овом филму не бих похвалио. Ово је сасвим осредњи хорор без трунке оригиналности, који није унапредио поджанр у којем је рађен ни за онолико колико амеба прође лажним ножицама.

Едукативни моменат: Мелиса је предложила Рајану да напусте кућу када су узнемиравајуће ствари почеле да се дешавају, а он јој је одговорио да ће их проблеми пратити где год да су. И ту је у праву, али проблеми нису потицали од особа већ од окружења. Ако је окружење нездраво и лоше утиче на нас, треба га променити.

Оцена наставника:

(објективна)

Брод духова (Ghost Ship 2002) је филм о посади поморског тегљача коју предводи капетан Габријел Берн. Габријел и његови људи су добили понуду од Дезмонда Харингтона, пилота за метеоролошке патроле, да истраже прекоокеански луксузни брод који је изгубљен још од 1962. Током једне од својих патрола, Дезмонд је угледао тај брод и одвео је посаду до њега. Они су заинтересовани јер према поморским законима брод који се нашао у међународним водама и све што се на њему налази припада ономе ко га нађе. На броду ће пронаћи огромно богатство, али и духове његових путника.

Критички осврт: Прва сцена у овом филму је невероватно ефектна, иако је у питању застрашујући масакр. У тој сцени је све уклопљено, укључујући и музику, те режисер Стив Бек свакако има разлога да буде поносан на тај део. Надаље као да није био у питању исти човек и режија је врло трапава. Стив је ту изгледа желео да измиксује више (под)жанрова, па тако имамо крими причу, акцију и хорор, али та мешавина није успела. Посебно је проблематичан хорор који то није, а није ни страшан, ни узбудљив. Прави пример је изгинуће Карла Ербана које је замишљено као застрашујуће, али је некако прошло благо. Ни остале погибије нису значајније допринеле, са тим да макар две нисмо ни пропратили. Највећи проблем у овој причи је што је готово од почетка било јасно ко је мастермајнд читавог овог замешатељства, тако да је мистерија потпуно пропала. Крај је сасвим опште место, а није да их није било ни током филма. Мотивација ликова није увек најјаснија (чак ни мотивација духова), а међусобни односи нису разрађени и ми тек на крају видимо да је Рон Елдард заљубљен у Џулијану Маргулис иако пре тога се то није дало ни наслутити. Неке сцене нису најјасније, посебно она када двојица убијају девојчицу Емили Браунинг. Да ли је то заиста било потребно? Много тога овде није било потребно, рекао бих, а оно што је било потребно није унесено. И то је штета. 

Едукативни моменат: Послуга прекоокеанског брода је желела да се докопа злата и због тога је побила све путнике, капетана и његову свиту. На крају нису добили злато, већ су у двострукој игри и сами били убијени. Ако смо у друштву које је лоше према другима, морамо да очекујемо да ће у неком тренутку бити лоше и према нама. 

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Дух ајкула (Ghost Shark 2013) је филм о ајкули коју су убили обесни рибари, па је њено тело завршило у пећини са магичним својствима. Та пећина је претворила ајкулу у духа који је и даље опасан по мештане варошице у чијој близини се налази. Заправо, још је опаснији јер може да се појави из било какве воде, а не само из мора. Изгледа да је само неколико младих прокљувило о чему се ту ради и трагају за начином како да зауставе крвожедног духа.

Критички осврт: Хајде да кажемо да почетак има неког смисла и да је ајкула постала дух у некој древној пећини са магијским симболима. Додуше, и ово што сам написао нема много смисла, али оно тек што је уследило нема уопште. Ајкула напада из водоводних цеви, базена, кофе са водом, чак и пуне чаше и такав филм неминовно мора да буде треши. На крају крајева, зашто се онда није појављивала у сваком човеку јер је људско тело сачињено из 60-65% воде? На примеру злосрећног Мајкла Витенера видели смо да може да уђе у тело и располути га изнутра. То убиство није баш праћено логичним специјалним ефектима, кад сам код тога.

Са друге стране, специјални ефекти су мудро коришћени тако да се најчешће не види колико заиста јесу лоши. Глума, пак, није лоша и прича има неки свој ток. Свакако да је оно што највише смета овом филму идеја која је потпуно сулуда и неозбиљна, али има и сцена које немају много смисла ни ван ајкулиних напада. Рецимо, троје младих долази до експлозива уз једно пробијање оградице колима, лупање стакла на комбију и за мање од тридесет секунди. При томе никоме није пало на памет да експлозив закључа у неку пригодну и по могућству војну институцију и да постави чувара. Заправо, од тог тренутка оцена стрмоглаво пада са стабилне двојке на стаменог кеца јер тек следе небулозне сцене када ајкула намерно гаси фитиљ динамита и успут пада са неба, да би у залогају прогутала Ричарда Мола и нестала у барици. Онда је искакала одасвуд. Но, падала је киша, па је то ваљда било у реду. 🙂

Едукативни моменат: Духови ајкуле заправо постоје – то је енглески назив за малу групу риба са хрскавичавим скелетом коју зовемо химере (ред Chimaeriformes). Оне су заиста сродне ајкулама и попут њих немају рибљи мехур.

Оцена наставника:

(може на два)

Кућа од воска (House of Wax 2005) је римејк (а заправо није) истоименог филма из 1953, који је и сам римејк филма „Мистерија музеја воштаних фигура“ из 1933. Шесторо младих из варошице запутило се у велики град како би гледали дуго очекивану утакмицу. Успут им се десила мистериозна незгода са једним колима, те док се остатак друшта другим колима одвезао на утакмицу, Џаред Падалеки и Елиша Катберт су свратили до оближње варошице да купе покидани део. У варошици ће пронаћи врло интересантан музеј воштаних фигура, али ће открити да је заправо читава варош један морбидан музеј.

Критички осврт: Ово је технички добро урађен хорор, са врло интересантним идејама у појединим сценама. Неке цаке су и предвидљиве, па је било јасно шта је жена која вири иза завесе или да ће Џон Абрахамс пронаћи Џареда у музеју воштаних фигура. Оно што квари овај филм су Роберт Ричард и Парис Хилтон, не зато што су лоши (мада глума у оваквим филмовима није претерано захтевна). Буквално су ту само да буду месо за клање и то у слешерима није толики проблем, али њихова убиства одударају од тока приче и њеног сензибилитета и заиста штрче. Донекле и обесмишљавају заплет јер их је Сем Харкес лагано убио док су камповали, те је питање зашто то није учинио уз помоћ свог филмског брата Брајана Ван Холта док су свих шесторо заједно спавали у шаторима ноћ пре тога. Свакако су Роберт и Парис вишак у причи и њихове улоге немају јаче оправдање, а и њихов лични проблем, у једном тренутку потенциран, остао је неиспричан.

Са друге стране филмски брат и сестра Елиша и Чад Мајкл Мари су добро спарени у контрапункту са такође филмским близанцима Семом и Брајаном, мада је изгледа режисер Жауме Колет Сера мало претерао са референцирањем на сијамске близанце (позива се на то у неколико сцена, укључујући и Семову погибију). Но, не могу да кажем, свеукупно је направио слешер који одскаче од просека.

Едукативни моменат: Кућа од воска коју су направила браћа се буквално истопила у пламену, без обзира што је била импресивно здање. То здање можемо посматрати као систем који не почива на правим вредностима (конкретно кућа од воска је уништила много живота) и такав систем кад-тад мора да се уруши.

Оцена наставника:

(поклоњена)

Празан човек (The Empty Man 2020) је филм базиран на стрипу истог назива аутора Калена Бана и Ванесе Р. дел Реј. Прича прати Џејмс Беџ Дејл, бившег полицајца, који је у потрази за несталом девојком Сашом Фроловом и та истрага ће га одвести до врло агресивне секте.

Критички осврт: Морам да признам да овај филм има врло изненађујући увод који траје нешто преко двадесет минута (додуше и сам филм траје преко два сата). Ако се по јутру дан познаје, очекивао сам да ће ово бити добар филм, тим пре што главну ролу носи харизматични Џејмс, који и јесте и није у најбољим годинама. Врло брзо је Емптимен прешао у Кендимена, али се филм и даље држао на занимљивим стазама. Филм заправо често скреће сензибилитет и некако нисам био сигуран шта (ћу) да гледам; најпре сам помислио да ће то бити класичан хорор који се дешава младима на камповању у забаченим крајевима, да би после увода заличио на класичан градски слешер, те смо дошли до необичног споја кримића и секташења. Крај је прилично добро замишљен, мада има предвидљивих момената попут умешаности млађахне и занимљиве Саше. Режисер Дејвид Прајор се одлучио да завршницу учини уметничком, али се бојим да је малко скренуо у дубиозу. Можда је крими део могао да се направи мало випреније, али свеукупно заиста није лоше, свакако другачије и са солидном динамиком.

Едукативни моменат: Џејмс је истраживао случај нестале девојке Саше, али се испоставило да је много више открио о себи самом. То је још једна добра страна истраживања, што, иако се бавимо неком другом проблематиком, сазнајемо много о својим интересовањима, способностима и карактеру.

Оцена наставника:

(богами јака)

Ана и апокалипса (Anna and the Apocalypse 2017) је мјузикл о групи клинаца који покушавају да преживе у свету окупираном зомбијима.

Критички осврт: Наравно да је смешно што је ово зомби мјузикл, али је иначе филм смешан и због много добрих фора. Британци имају тај необични монтипајтоновски хумор и када успеју да га искористе то је заиста добра ствар. Како се радња развија и апокалипса узима свој данак, тако филм мења темпо у страшнију и тужнију варијанту и протагонисти се суочавају са личним губицима. Режисер Џон Макфејл је сасвим добро примењивао оно наставничко да док се шалимо, онда се шалимо, а када радимо онда смо озбиљни. На крају дана, филм и јесте о школарцима. И ово је један добар филм који говори и о одрастању. 

Музичке нумере можда нису баш музика коју слушам, мада је у питању сасвим певљив поп, ведар и мелодичан.

Едукативни моменат: Једну лепу поруку је Ела Хант отпевала у последњој песми, а то је да докле год дише, док је жива, биће и наде и она ће веровати. Другим речима, ма колико год да нас лоше задеси, не треба одустајати од живота и наде да ће бити боље.

Оцена наставника:

(минус, али ипак пет)

Месечев пад (Moonfall 2022) је један од најскупљих филмова независне продукције свих времена (буџет је износио између 138 и 146 милиона долара). Ванземаљски ентитет је запосео Месец, за који се испоставило да није природан сателит, те је скренуо његову путању ка Земљи. Циљ је да се уништи човечанство, али ће троје људи Хали Бери, Патрик Вилсон и Џон Бредли стати у његову одбрану.

Критички осврт: Режисер Роланд Емерих воли те апокалиптичне филмове и све их прави на сличан начин, тако да је и овај филм у сличном маниру као „Дан независности“. Сви елементи су ту: разметање специјалним ефектима, грандомазне идеје уништења, танка прича са лаким, готово наивним решењима, патетични моменти истих таквих ликова који постају хероји нације и света и неизоставна општа места. Недостаје само светлосни сноп ка небу, али да је било прилика верујем да би Роланд употребио и то. У финишу се дешава лудило и на Земљи и на Месецу, што са апокалипсом, што са јурњавом колима, што са ванземаљцима. Просто нисам сигуран да жив човек све то може пропратитити. 🙂 Филм јесте забаван и (пре)динамичан са интересантном идејом и врло симпатичним главним протагонистима Патриком и Џоном који као пар неодољиво подсећају на исти у „Близанцима“ из 1988. И цео филм је симпатичан, далеко више од поменутог „Дана независности“ и шаље неке добре поруке, попут оне да и наизглед безнадежни ликови попут Џона могу да ураде велике ствари. Симпатичан је и моменат када је Џон организовао састанак фрикова да размисле о спасавању света. 🙂

Едукативни моменат: Када је Џон рекао својој филмској мами да је нико, она му је одговорила да је за њу он неко. Увек смо тај неко за некога и то треба увек да имамо на уму.

Оцена наставника:

(скроз поклоњена)

Велики подухват (Moonshot 2022) је прича која прати просечног момка Кола Спрауса са натпросечном амбицијом да оде на Марс. Наиме, милијардер Зак Браф је омогућио талентованима и богатима да колонизују ту планету, а Кол не припада ниједној од те две групације. Зато је прибегао једином решењу: да буде слепи путник у ракети која путује на Марс. У томе ће му невољно помоћи Лана Кондор која невољно и путује, а само зато што жели да буде са својим дечком Мејсоном Гудингом који је већ на црвеној планети.

Критички осврт: Морам да признам да је Кол заиста добро урадио улогу, бескрајно је био шармантан и интересантан, али чини ми се улудо. Филм је сасвим осредњи са или већ виђеним или врло наивним моментима. Међутим, слатко је, нежно, без много трзавица, баш за опуштање, зачињено са мало хумора и пристојним дијалозима.

Едукативни моменат: Лана је рекла Колу како је он већ остварио свој сан да на свемирском броду обиђе свемир. Тај свемирски брод је Земља и ми за милијарду година не можемо да направимо ништа слично њој. На крају се запитала шта ми можемо да остваримо на неком другом месту што не можемо на Земљи? Другим речима, треба више да ценимо оно што имамо, а имамо нешто заиста изузетно.

Оцена наставника:

(на три или три на  четири)

Изгубљени град (The Lost City 2022) је авантуристичка комедија о списатељици Сандри Булок која је незадовољна својим лаганим љубавним романима, али свеједно промовише књигу заједно са моделом са њених корица Ченингом Тејтумом. Већ током прве промоције отео ју је ексцентрични и опасни милионер Данијел Радклиф јер је увидео да она у својој књизи уме да растумачи древно писмо несталог народа. Сандра му је нада да ће умети да растумачи и древни текст који говори о томе где се крије ватрена круна давно умрле краљице вулканског острва. Ченинг је кренуо за њима на острво да спаси Сандру уз помоћ свог тренера Бреда Пита. Ипак, мисија спасавања није била потпуно успешна и Сандра и Ченинг су се обрели у џунгли на острву док их јуре Данијелови бандити. Сва је прилика да ће Сандра сада окусити авантуру о којој је до тада само писала.

Критички осврт: Ово је сасвим солидна љубавна комедија са авантурицом која подсећа на оне које је имао Индијана Џоунс, али без превише изазова и са сасвим довољно хумора. Глумци су, очекивано, били одлични, а посебно ми се допао лик који је тумачио Ченинг баш због тога што је шепртља, а не набријан херој. То га је учинило сасвим животним и искреним.

Едукативни моменат: Данијел је веровао да је ватрена круна баснословно скупоцена, али се преварио. За древну краљицу она је то заиста и била, али не зато што је садржавала драгуље (јер није), већ зато што ју је њен вољени сачинио за њу. Многе вредности у животу не мере се новцем.

Оцена наставника:

(сасвим солидна)

Мехур (The Bubble 2022) је тзв. мета-комедија о групи филмаџија који снимају шести наставак треши франшизе док наоколо дивља пандемија. Показаће се да ће и унутар сета почети дивљање. 🙂

Критички осврт: Филм је свакако забаван и растерећујући, али и прилично плитак. Режисер Џад Апатоу је хтео да се нашали на рачун Холивуда и пандемијске ситуације, али је закачио и религију, спорт и све чега је могао да се сети, али је то урадио карикирано, као када би весело друштво у кафићу исмевало неке друштвене појаве или професије. Нема ту ироније, нити неког виспренијег хумора и све личи на модернију верзију лаганих комедија осамдесетих. Неке форе су већ старе и познате, а неке прилично предвидљиве. Но, филм се колико-толико држи на окупу (додуше без јаче поруке), за разлику од филмске екипе коју глуме протагонисти.

Едукативни моменат: Киган-Мајкл Ки је рекао Карен Гилан да су проблеми прерушене поуке. Може и тако да се посматра. 🙂

Оцена наставника:

(објективно не може више)

Лако Је Критиковати 197

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Поцрвенела (Turning Red 2022) је цртаћ о тринаестогодишњој Кинескињи Мејмеј која живи у Торонту и труди се да буде добра кћерка, добар ђак и добра другарица. Но, то се нагло прекида када је схватила да има нарочито породично наслеђе: богови су даривали њену пра-прабаку да може да се претвори у црвеног панду и то могу и сви њени женски потомци. Заправо, оне се претварају у ту животињу када осећања постану интензивна. Међутим, оно што је у старој Кини била предност, у Канади је непријатност. Лек постоји и то је ритуал који мора да се обави. Проблем је што је он на дан када и концерт омиљене музичке групе Мејмеј и њених другарица. Но, то није једини проблем који ће снаћи Мејмеј.

Критички осврт: Мејмеј има оца који је бледа и слаба фигура, док је мајка доминантна, апсолутно верује свом детету и криви све друге за њене пропусте. Она је фрик-контрол, претерано амбициозна и превише заштитнички расположена и сто одсто греши и као наставник могу да вам потврдим да овај анимирани родитељ и те како има своје пандане у свакодневном животу. Овај филм се једнако бави родитељима и децом у модерном контексту и одрастањем. Црвена боја је можда одабрана и зато што референцира на менструацију, а Мејмеј је и циљано годиште и промене крећу. Свакако поздрављам да се о тој теми говори, мада сам више присталица да се покаже као природан, нормалан процес, а не баш као женска снага, што се, чини ми се, потенцира. Као биолог поздрављам и то да у фокусу буде запостављени црвени панда пошто је сродни велики панда побрао све ловорике. У овом филму се потенцира и интеркултуралност и то је океј, мада се клишеи виде. Чак ми се допало и како су традиционалну кинеску песму уклопили у поп-песмичицу дечачког бенда, али ми се не допадају претеривања у овом филму, којих има. Такође, филму недостаје емоција, а тема је таква да би требало да их буде. Заправо, цео филм је сасвим осредњи, са причом која се одвија по обрасцу и са крајем који је срећан по све актере и најављује неко ново доба кроз лик и дело малене Мејмеј. Ипак говоримо о „поканађеној“ Кинескињи, па је то некако и ред. 🙂

Едукативни моменат: Мејмејин тата је рекао својој кћерки како људи имају многе стране личности и неке су баш лоше, али је додао да није поента елиминисати их, већ научити да живимо са њима. Уосталом, део Мејмеј који је панда је за њу био чудовиште, али је њега засмејавао. Другим речима, нико није савршен, а особа која нас воли ће нас баш такве несавршене и прихватити.

Оцена наставника:

(објективна)

Лек за добробит (A Cure for Wellness 2016) је филм за који су сценарио написали Гор Вербински (уједно и режисер) и Џастин Хејд, инспирисани романом Томаса Мана из 1924. „Магична планина“. Дејн Дехан је млад и амбициозни бизнисмен који брзо напредује у својој фирми, али не послује баш легално и то су открили чланови управног одбора. Да би избегао да га пријаве, пристаје да обави задатак за њих. Они га шаљу у Швајцарску како би довео Харија Гренера, једног од значајнијих чланова, а који је тамо у луксузној клиници и нема намеру да се врати. Када је Дејн закорачио на клинику, врло брзо је постало јасно да неће моћи тако лако да је напусти, а још теже ће успети да обави свој задатак. Наиме, испоставило се да је у питању установа која крије мрачне и натприродне тајне.

Критички осврт: Ретко када сам видео две ствари као у овом филму већ у првих десет минута. Прва је фотографија која је безмало перфектна, а друга толико интригантна поставка ствари са тако упечатљивим ликовима да не може да вас не заинтересује. Режисер Гор зна како да вам привуче пажњу. Надаље је пажњу одржавао ефектним сценама са понегде довољно солидним ЦГИ и, а нешто мање мистеријом због које је филм и прављен. Наиме, сама мистерија је прилично класична јер сва је прилика да се у санаторијуму дешава нешто зло и да га главни протагониста неће лако ни напустити, ни прокљувити. Право питање је шта се конкретно дешава, али сам пут до тог одговора сувише је дуг, без превише „хинтова“ и све је то давало утисак да прича нема много „меса“. Да не грешим душу, део који се односи на хорор је прилично застрашујући. Све је пуно крви, али интересантно да је и сасвим обична вода појачавала тај ужасавајући утисак.

Гор је имао велику помоћ косценаристе Џастина који је написао одличне дијалоге и монологе, где се могло чути много тога мудрог.

Едукативни моменат: Једну од мудрих изрекао је Дејн: „Човек не може порећи једном виђену истину“. Мислите о томе.

Оцена наставника:

(ту негде, можда и мање)

Постојање (eXistenZ 1999) је филм који прати Џенифер Џејсон Ли, дизајнерку игрица која се нашла на мети убица због видео-игре коју је креирала. Она и њен наметнути пратилац Џуд Ло мораће да се укључе у игру како би проверили да ли је игра компромитована, али ће успут изгубити осећај шта је игра, а шта реалност.

Критички осврт: Ово је баш тврди СФ који ће се вероватно допасти искључиво љубитељима жанра. Да циљна група баш буде узана потрудио се и сценариста и режисер (и продуцент) Дејвид Кроненберг који је причу учинио прилично апстрактном вишеструким преплитањем стварности и виртуалне реалности. Прича јако подсећа на друго његово чедо „Видеодром“, пре свега због поменуте апстракције и сасвим органског погледа на технологију. Конзоле за игру изгледају попут женског полног система, а везане су пупчаном врпцом, док је пиштољ сачињен од животињског скелета и меса. Врло оригинално и гадно истовремено, а и довољно интригантно. Баш као што је интригантна и главна хероина Џенифер, док је главни протагониста Џуд значајно приземнији лик, што има покриће у причи, свакако. Постојање Вилема Дафоа у „Постојању“ дефинитивно није изненађење јер он изгледа воли необичне филмове и улоге. Уосталом, он јесте један од омиљених глумаца оног чудака режисера Ларса фон Трира. Но, да се вратим на овог режисера Дејвида. У овом филму он је био изверзирани јахач помахниталог коња. Коњ је у овом случају његова машта, која је неоспорна и која је лако могла да пређе у дубиозу (дешавало се у многим хорор и СФ остварењима), али је он довољно чврсто држао узде да прича буде конзистентна. Причу је учинио шокантном на више нивоа, при чему ни у једном тренутку није посегао за отвореном провокацијом. Рецимо, када Џуд једе специјалитет је заиста гадна сцена, а све време постоји врло трики сексуална алузија са био-улазима које играчи имају у задњем делу кичме. Порука филма је јасна, а то је заправо питање – да ли ће нас технологија конзумирати пре него ми њу, а дато је кроз једну забавну, интересантну радњу. Дакле, као што већ написах, фанови СФ-а овај филм не би требало да прескоче. Само треба да нађу право време (објашњење следи).

Интересантно је да када сам био млађи овај филм ми се није био допао, али сада већ јесте. Слично ми се десило и са „Уздигнућем пакла“ други део. За неке филмове изгледа да постоји право време за гледање. 🙂

Едукативни моменат: Свет игара може бити занимљив и у реду је разонодити се, али не треба игра да нам постане реалност као што јесте протагонистима у овом филму. У једном тренутку Џенифер је пожелела да се врати у игру јер се у реалности ништа не дешава. Ми можемо да учинимо да се дешава прави живот, много забавнији од оног у игрици.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Реаниматор (Re-Animator 1985) је филм донекле базиран на серији књига Хауарда Филипса Лавкрафта „Хербет Вест – реаниматор“ из 1922. Џефри Кумс је луди млади научник опседнут идејом враћања мртвих у живот. Он има серум којим то може да уради, али резултат је ужасавајући и крајње трагичан, што ће на својој кожи осетити и његов млади колега Брус Абот, који је пристао да му помогне да изврше неопходне експерименте.

Критички осврт: У овом филму све се одиграва око науке, али практично ништа није научно: од детаља до крупних ствари. Рецимо, одрубљена глава дише и прича и телепатски управља телом, али то је тек кап у мору глупости. Но, без обзира на то, овај филм има невероватан шмек и врло интересантне идеје. Режисер Стјуарт Гордон је добро урадио свој посао и у неколико момената направио пар сјајних фора пуким преклапањем сцена, али је пре свега одлично испреплетао свет живих и мртвих, заробивши и протагонисте и гледаоце у врло врцаву морбидну ноћну мору. Једини део где се није снашао је љубавна прича између Бруса и Барбаре Крамптон. Дијалози су им потпуно глупави, патетични и неуверљиви. Изгледа да је Стјуарт више наклоњен еротици него романтици јер су неке његове сцене необично перверзне и ту се много више потрудио. Потрудио се и око краја који је решио маестрално.

Едукативни моменат: Џефри је желео да подари живот наместо смрти, али је само узроковао смрт неколико њих, укључујући и сопствену. Циљ је веома важан, наравно, али и начин како се остварује да се не би направио контраефекат.

Оцена наставника:

(јака)

Циркус наказа: Вампиров помоћник (Cirque du Freak: The Vampire’s Assistant 2009) је филм инспирисан књигама Дарена О’шонесија, односно трилогијом „Вампирска крв“. Филм прати судбину младог и перспективног Криса Масоље коме ће се живот променити када са пријатељем Џошом Хачерсоном буде отишао да посети контроверзну циркуску представу која гостује у њиховом граду.

Критички осврт: Режисер Пол Вајц се изгледа двоумио шта да направи: комедију, акцију, алтернативу, драму, научну или епску фантастику (појављују се ликови налик на Голума из „Господара прстенова“), па је некако све то измешао и то изгледа као пазл који је слагао чекићем. Делови се напросто не уклапају, а неки су превише развучени и зато изгледају празњикаво. Мотивација и заплет су нејасни, као и читава поставка, али то можда и није Полова грешка, а и све то би се вероватно разјаснило, али ово је први део трилогије која никад није настављена (јер није зарадио новац). Не знам колико је критика битна Холивуду, али није била претерано наклоњена. Оно чему сам ја наклоњен су свакако глумци у овом филму који су добро одрадили свој део посла, Џон Рајли пре свих.

Едукативни моменат: Џесика Карлсон је рекла Крису да није важно шта је он, већ ко је он. Мудро збори девојка-мајмуница. 🙂

Оцена наставника:

(негде око ове оцене)

То прати (It Follows 2014) је прича о девојци Мајки Монро која је имала секс са својим новим дечком Џејком Виријем. То је била кобна грешка јер је на тај начин Џејк пренео на њу натприродну силу која је почела да је прогања. Једини начин да се Мајка спаси јесте да пренесе ту клетву даље на исти начин. Ипак, њени пријатељи и она траже и алтернативна решења како да ту силу убију.

Критички осврт: Филм је некако чудно развучен, али се радња одвија сасвим пристојним темпом и свака сцена има смисла. Буџет за овај филм није био богзна шта, али је режисер и сценариста Дејвид Роберт Мичел са мало направио много, баш као и његов директор фотографије Мајк Гиулакис. Оно што ипак вози овај филм је сјајна идеја за заплет и врло паметан расплет, а добрих идеја не мањка ни за појединачне сцене.

Едукативни моменат: Овај филм би могао да буде метафора за полно преносиве болести, попут сиде, на пример. Веома је важно бити сигуран у сексуалног партнера (што Мајка није била, па ју је снашло шта ју је снашло), али и предузети све мере превенције.

Оцена наставника:

(да)

Убости (Stung 2015) је немачко-амерички филм независне продукције чија је радња смештена на једну осамљену кућу чија је домаћица Ив Слатнер приредила забаву. Забаву ће прекинути рој мутираних оса које су попримиле џиновске димензије.

Критички осврт: Одмах ми се допао Мет О’Лири и његов крајње необичан хумор и лежеран став. А одмах су почели да се легу и џиновски инсекти и циклуси развића ових зглавкара су брзи до бесмисла, али изгледа да режисер Бенјамин Диз није могао да сачека да се похвали врло солидним специјалним ефектима. Овај филм има продукцију и специјалне ефекте, али има и гомилу проблема и практично сви прате логику радње или елементарну логику, како желите. Једна од њих су врло разнолика времена за одрастање осе у људском телу. Нису сва била брзинска, већ су била у складу са тим како је већ када погодно. Но, то је проблем са којим су се борили и наставци „Ејлијена“, па то не могу да замерим превише. Међутим, има заиста крупних грешака и при првом нападу оса нејасно је зашто нису ушле и у кућу када су врата била широм отворена. Такође, где су нестале наједном мале осе када су се појавиле велике? Последње секвенце више никакав контакт са логиком немају, почевши од тога да Мет и Џесика Кук узимају као таоца ларву и прете да ће је исећи ножем, као да то инсект може да разуме, до тога да их прогони џиновски инсект који без проблема лети док је у пламену. Осим логике, у филму је хронично помањкање и хумора. Највећи проблем је што филм ни за милиметар није унапредио поджанр у којем је рађен. Све је већ виђено, почевши од идеје до сваке сцене понаособ. Чак и последња сцена, иако је она донекле и успела.

Постоји проблем и са ликовима који су бледи и остали су бледи упркос Бенјаминовим напорима, као и напорима глумаца да их учине чудацима. Донекле је у томе успео Тони де Мајер, али је његова улога ионако била епизода. Највећи проблем је главни протагониста Мет, ма како допадљив био. Постоји чудан подзаплет који се провлачи кроз целокупан филм и чини да основна порука изгледа изненађујуће подмукла: да бисте освојили девојку, морате се магично трансформисати у мокри сан преживљавања и борити се са хордом инсеката који су долетели из филма „Мимикрија“. Станите у ред испред бископске благајне, момци, овај филм има животне лекције за вас, поручује нам Бенјамин. Но, не могу све да ставим на душу овом режисеру. Сцене су довољно узбудљиве, а дијалози су сасвим океј и донекле врцави, али ово потоње је више заслуга сценаристе Адама Арестија.

Едукативни моменат: Клифтон Колинс Млађи је приредио цео масакр јер је помешао ђубриво са хормоном раста. Наравно, ефекат попут приказаног не би се заиста десио, али неодговорно коришћење ђубрива и других суплемената може дефинитивно изазвати негативне промене на животну средину. Дакле, неће расти осе, али ће неконтролисано расти алге ако ђубриво доспе у водотокове и изазваће цветање воде.

Оцена наставника:

(на три)

Други долазак (The Second Arrival 1998) је наставак филма „Долазак“ из 1996. Патрик Малдун је саркастичан и неодговоран програмер који је сазнао да је његов полубрат умро од срчаног напада под мистериозним околностима. Пред смрт брат му је послао документа која показују да је свет под ванземаљском опсадом и да се дешава тиха инвазија. Патрик ће кренути тим трагом, али ће врло брзо схватити да не може да верује никоме јер су многи људи из његовог окружења заправо ванземаљци.

Критички осврт: Мало ми је нејасно зашто је овај наставак снимљен јер он ништа ново није донео. Све о мистерији ванземаљаца видели смо у претходном наставку, а пауколико чудо које је напало Мајкла Саразина видели смо у многим другим филмовима, укључујући и култну „Дину“. При томе коришћени специјални ефекти нису увек били сјајни. Иако је динамика филма прилична и већ у првих десет минута видимо ванземаљца, а у првих пола сата имамо и жешћи напад, некако је филм досадњикав. И све је предвидљиво и одмах је било јасно да су и Емидио Микети и Катарина Блајт ванземаљци. Морам да додам и сцене које су толико натегнуте да више нису ни пред пуцањем. Потпуно су пукле. Џејн Сибет у последњем моменту спашава Патрика на месту где не може да има сазнања да ће га наћи. На његово питање како га је пронашла, она му је узвратила да је репортер. Важи, и ја сам краљ Египта. При свеопштој хаварији нуклеарне електране људи трче ка унутра наместо да се евакуишу ка напоље. Има и других нелогичних, наивних и погодних сцена. Заправо, ретко која није таква. Крај је префорсирано срећан без објашњења како су двоје протагониста дошли дотле, што је и у реду. Ниједно логично објашњење то не би оправдало.

Едукативни моменат: У једном тренутку је Мајкл рекао како ванземаљци производе превише гасова стаклене баште, што ће исцрпети озонски омотач и подићи температуру за 12 степени у наредних десет година. Ја заправо верујем да напредна ванземаљска раса то никако не би урадила јер све што је Мајкл рекао, научно гледано, потпуно је погрешно. 🙂 Најпре озонски омотач нема везе са ефектом стаклене баште и гасови стаклене баште неће изазвати промене на њему. Такође, овај омотач не утиче на отопљавање, односно на апсорпцију инфрацрвеног, већ ултраљубичастог зрачења. И напокон, према предвиђању озбиљних научника, ефекат стаклене баште доводи до промена у просечној годишњој температури од 0,2 степени Целзијуса током једне деценије. И то је довољно да се забринемо, али 12 би било буквално за панику. 🙂

Оцена наставника:

(заправо без плуса)

Пут (The Road 2009) је филм базиран на истоименом роману Кормака Макартија из 2006. Виго Мортенсен са малим сином покушава да преживи у потпуно руинираном апокалиптичном свету.

Критички осврт: Режисер Џон Хилкоат је користио боје: пастелне за срећан, нормалан свет, боје ватре за апокалиптичан и сиве тонове за постапокалиптичан свет, тако да није било двојбе о којем свету прича у том тренутку у филму. Апокалипса је прилично тескобна и већ је у првим минутима филма било јасно да је режисер Џон натоварио велику невољу на нејака Вигова плећа и његовог филмског сина Кодија Смита-Макфија. Тaкође смо могли брзо да се уверимо да неће поштедети ни публику и да ће намучити и нас. Сцена када Виго показује сину како да почини самоубиство је надреална. Како филм одмиче, сцене и разговори су све надреалнији, тужнији и тескобнији. Ово је много тежак филм, дефинитивно није за сваког и чак нисам сигуран ни да ли они који могу да га одгледају могу то у свако доба. Овај филм може бити метафора за рат, на пример, те преиспитује људски живот и његов смисао. Да ли је довољно преживети, пита се Џон, а додатну дилему уносе Виго и његова филмска супруга Шарлиз Терон који су постављени на две супротстављене стране графика. Он жели да покуша да преживи, а она не. Ко је ту кукавица заправо; она која не сме да се суочи са таквим животом или он који нема снаге да га одузме? Крај је исфорсирано срећан, али је и тај део испао претужан. Глумци су маестрално одрадили свој део посла, чак и клинац који је био невероватно убедљив. Оно што је Коди успео је да буде немоћан и неспособан, али да не буде иритантан, што је чест случај код таквих улога. 

Едукативни моменат: Виго је рекао лепу утеху за ружне снове. Рекао је да када сањаш ружне снове то је знак да се још увек бориш и да још увек живиш. Иначе, према једној научној теорији ово има смисла. Она ружне снове објашњава неком врстом припреме наших предака на ружне ситуације које могу да се десе на јави (када су сретали предатора, на пример). 

Оцена наставника:

(мора минус)

Бетмен (The Batman 2022) је једна у низу бројних верзија о јунаку из наслова. Бетмена глуми Роберт Патинсон и његов град Готам је огрезао у криминал. И баш када се одржавају избори за градоначелника, дотадашњег вођу града Руперта Пенрија-Џоунса убио је Загонетач (Пол Дејно). Испоставило се да је то тек почетак серије убистава које ће разоткрити да је врховодство града корумпирано и да Готамом заправо руководи мафијаш Џон Туртуро. Упоредо са тим и Бетмен ће разоткрити много тога о свом преминулом оцу што није знао.

Критички осврт: Ко би рекао да ће малокрвни вампирић Роберт из сумрачне саге одрадити улогу једног врло „таф“ суперхероја. Заправо, некако је сачувао тај свој крхки сензибилитет и сасвим га добро уклопио са јаким борцем, тако да је ова верзија Бетмена више него задовољавајућа. И остале улоге су добре, а Колин Фарел као Пингвин уопште не личи на себе и искрено сам био забезекнут када сам открио да је то у ствари он. Режисер Мет Ривс је направио филм тако да изгледа као стрип и то од оних уметничких, где се користи врло мало боје. И то изгледа заиста импресивно, иако таква идеја у режији није нова. Сама прича је сасвим у реду, има ту преокрета и заплета, али је све то могло много боље. Загонетачеве загонетке су превише апстрактне и публика у њима није могла да учествује, тако да тај интелигентни моменат филма није дошао до свог пуног изражаја. Прича није оптерећена, она тече, али предуго траје за овакав филм, посебно на крају. Да се изразим позоришним језиком, након силних промена долази до преображаја и на крају хармоније, али овде је након преображаја Мет наставио да снима филм и увео је много сцена и много нових промена и то је све заиста вишак. А изрека да од вишка глава не боли овде не функционише.

Едукативни моменат: Бетмен је најпре желео да буде освета за своје суграђане, али је схватио да им тиме неће обезбедити оно што им је заиста потребно и у његовом монологу смо сазнали да је одлучио да буде више од освете. Постао је нада. И заиста, освета нам не може поправити ствари у животу, али ако се надамо да ћемо нешто постићи радом, онда већ постоје макар неке шансе да ће побољшања бити.

Оцена наставника:

(врло, врло јака)

Лако Је Критиковати 194

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Врисак (Scream 2022) је пети наставак истоимене франшизе. Убица са препознатљивом маском духа је напао Џену Ортегу и иако јој је задао тешке ране, преживела је. То је био разлог да се њена филмска сестра Мелиса Барера врати у родни град након много година, а у пратњи свог дечка Џека Квејда. Људи у том граду већ имају искуства са убиствима овог типа и знају да је читаво Џенино друштво у опасности, али и да је неко из тог друштва убица. Две сестре ће морати да реше ову мистерију. 

Критички осврт: Нисам баш гледао претходне наставке, али донекле упућен јесам, те имам утисак да је „Врисак“ франшиза која је посебна по томе што је унела слешер (и то врло солидан) у сапунску оперу. И то некако ферцера у овом филму, а претпостављам да је такав случај био и у свим претходним наставцима. Ту је и тај шмек мистерије, односно кримића, да се између убијања забављамо погађањем ко је убица заиста. Режисери Мет Бетинели-Олпин и Тајлер Џилет овај рецепт који добија (зарада је упетостручена у односу на улагања за свега месец дана) нису мењали и то је у реду. А пошто је ово већ пети наставак, те су ликови у оригиналном филму постали довољно значајни да добију своје странице на Википедији, увели су и њих у причу (попут једног од преживелих Дејвида Аркета), као и потомство претходних убица јер су још 1981. у „Ноћи вештица“ (додуше другом делу) режисер Рик Розентал и сценариста Џон Карпентер рекли како је кул да жртве буду у родбинском односу са убицама. Наравно, жртве су листом све прелепи млади људи и то заиста не може да шкоди. Ниједна девојка није плавуша, што је, чини ми се, стандард, али нема везе – офарбаћемо лепушкастог Дилана Минета у плаво, те је у напредном 21. веку и то сасвим у реду. Заправо, фасцинантно ми је како је овај филм перфектно склопљен за остваривање зараде. Он гађа више циљних група и свакоме даје понешто, те како написах ту има хорора, сапунице, романсе, акције, детективске приче, а све укупно је одлично склопљено као пазл у лепој слици. И то свакако морам да ценим, ако већ не ценим такву врсту филмског остварења. У једном тренутку када су се сви скупили Јасмин Савој Браун је и објаснила како се овакви филмови праве и то на примерима других филмова у другим жанровима, али код овог је то некако баш очигледно.

Што се саме реализације тиче, стаклених ножица има. Убица убија Марли Шелтон испред њене куће у сред бела дана, иако је пре тога позвала појачање да дође код ње и томе ама баш нико није сведочио. Ни убиства у кући нису сасвим логична јер како је убица уопште улазио у све те куће? И као што се убица поигравао са својим жртвама, тако су се и режисери поигравали са нама и Дилан је отворио све могуће ормариће и фрижидер по кухињи како бисмо очекивали убицу иза враташаца када све то позатвара, али га наравно није било. Сцене убијања су врло бруталне и борбе су у рангу више него солидне акције. На крају се сви шврћкају са озбиљним убодним ранама, али свеукупно неких јачих грешака нема и радња има неку своју логику дешавања. Финале је антиклимактично, погодно и самим тим развучено, а највећа је штета више него сведени мотив за убиства и то највише смањује оцену овом филму.

Едукативни моменат: Сви већ знамо шта је сиквел (наставак), као и приквел (преднаставак), а сада нас је Јасмин научила и шта је риквел (или рибут). То је нови почетак успостављеног измишљеног универзума, дела или серије. Рибут одбацује континуитет да би поново створио своје ликове, радне линије и прошлост од почетка. У овом филму је убица покушао да направи свој риквел. 🙂

Оцена наставника:

(на четири или четири на три)

Нема излаза (No Exit 2022) је филм рађен према истоименом роману Тејлора Адамса из 2017. Хавана Роуз Љу је девојка на рехабилитацији, односно одвикавању од дроге, која је чула да јој је мајка имала мождану анеуризму и да је у болници. Она жели да је види, али њена филмска сестра је не жели крај мајчине болничке постеље. Зато је Хавана побегла из центра и украла аутомобил. Међутим, њено путовање је зауставила снежна мећава и она је била принуђена да ноћ проведе у центру за посетиоце са још четворо људи. Права невоља је настала када је Хавана, тражећи мрежу за мобилни напољу, угледала у паркираном возилу везану девојчицу. Она не зна коме од четворо то возило припада и коме може да верује, али јој је јасно да мора да спаси дете. 

Критички осврт: Ово је трилер са елементима хорора, како га је дефинисао сајт „Heaven of Horror“ (Рај хорора), али ми се чини да режисеру Дејмијену Пауеру хорор жанр ипак више лежи или је хорор који се може видети у овом филму на утабанијим зимским стазама или напросто је део који припада хорору био мање захтеван и временски и што се радње тиче. Кад већ то поменух, трилер део има сасвим добру идеју и врло осредњу реализацију. Читава отмица детета је на врло стакленим ножицама, почевши од мотива до тога да би се дете у колима чији акумулатор не ради сигурно смрзло, тим пре што девојчица има Адисонову болест. При томе је било јасно да очигледан кривац Дејвид Рисдал није једини умешан јер би то било сувише лако решење за причу, тако да саучесништво Денија Рамиреза није изненађење. Дејл Дики већ јесте изненађење, али њена умешаност рађа нова питања на која логика радње тешко може да одговори, а и у причу улеће сувише нагло без иједног хинта пре тога. Некако то радњу чини не претерано интелигентном, а и флешбек који све објашњава је лоше решен.

Дејмијен је у другом, хорор делу филма правио и ефектније сцене, али су критичари на нож дочекали секвенцу када Хавана ушмркава дрогу како би себи дала снаге да из руке извади ексер. Сцена јесте проблематична, али је мени добра. Иако изгледа као посрнула суперхероина која извлачи моћи из крајње погрешних извора, она на крају дана заиста глуми наркоманку која има искуства са дрогом и тај део изгледа реалан. Свакако много реалнији него да је то урадила без анестезије, што дрога и јесте. Свеукупно, филм је узбудљив, има темпо и дијалоге и нема патетике, а и глума је више него пристојна. 

Едукативни моменат: Хавана је глумила наркоманку проблематичног понашања која се није нашла својој мајци на самрти, али јесте болесној девојчици. Њен лик је екстрем, али истина јесте да свака особа, ма колико год нам рђаво изгледала има и својих добрих страна само је потребна прилика да их покаже.

Оцена наставника:

(једва)

Невидљиви чувар (El guardián invisible 2017) је први део шпанске крими трилогије рађен према истоименом роману Долорес Редондо. Марта Етура је полицајка и бивши Еф-Би-Ај агент који треба да реши серију убистава младих девојака у свом родном месту. Но, то није једини проблем са којим мора да се бори јер су „на столу“ и нерешени породични односи и прошлост из детињства која је прогања.

Критички осврт: Ово је буквално крими-причица и то у деминутиву, иако бисте према опису радње очекивали значајно грандиознији, интелигентнији и мистериознији случај. Режисер Фернандо Гонзалез Молина је некако неспретно прелазио преко саме истраге и доказа, тако да није баш најјаснији начин како су полицајци закључили то што су закључили. Но, хајде да кажемо да је доброћудна тетка Ицијар Аиспуру допринела својим тарот картама; на крају крајева овај трилер у некој мери кокетира са натприродним, те отуда и моје занимање за њега. Ликови су листом стереотипи потекли из холивудских филмова и чак и аутентични и жустри Шпанци нису успели да им дају мало свежине. Но, оно у чему је Фернандо свакако успео је да створи добру атмосферу и да понуди сасвим нов начин изградње трилера: да се буквално читава истрага, протагонисти и антагонисти налазе у истој породици. Сви ликови ван те необичне фамилије су крајње маргинализовани, иако би неки од њих можда требало да дођу до изражаја. Ипак, и овако је то испало сасвим солидно и пејзажи које је Фернандо снимио, па чак и дуга, досадна киша, некако су магични у овом филму.

Едукативни моменат: На почетку филма је био цитат Вилијама Џонаса Барклија о забораву, да што више тежимо да заборавимо, то нас више прати. Мудра мисао, а тумачење препуштам вама.

Оцена наставника:

(више мотивациона јер овом филму треба дати шансу)

Наслеђе у костима (Legado en los huesos 2019) је наставак претходног филма. Детективка Марта Етура је добила задатак да истражи скрнављење цркве, али јој се наметнуо случај масовних убистава и самоубистава који се дешавају по истом обрасцу. Уз све то, наново мора да се бори са духовима прошлости, пре свега са својом умоболном мајком Суси Санчез.

Критички осврт: Наставак је дефинитивно бољи од оригинала и овде већ видимо смиренију причу где можемо лакше да пропратимо трагове које Марта и њена екипа прате. Већ у првом делу филма ми видимо да она води битку на три различита колосека, али се они постепено уливају у један и то је изведено врло елегантно. Такође су и односи тако урађени и све имплицира, мада није наглас речено. Јасно је да Марта има проблем са својим филмским супругом Беном Нортовером и да је на помолу љубавни троугао са суцем Леонардом Сбараљом, иако је све некако указивало да ће тај трећи бити њен партнер наочити Карлос Либрадо. Шпанци изгледа не могу без својих сапуњавих ТВ новела, али ако, све је то дозирано. У овом филму бих похвалио глуму, пре свих Мартину и њене филмске маме, те ми се чини да су сада тек обе глумице дошле до свог пуног изражаја. Свеукупно, ово је један заиста добар тлиер са прстохватом вештичарења. 🙂

Едукативни моменат: Свештеник Иманол Аријас је рекао како људи имају право да одлучују, али да увек постоји граница. Дакле, право није право ако наше одлуке угрожавају друге људе и зато и постоје границе.

Оцена наставника:

(одиста може)

Пољупци (XX 2017) је омнибус од четири међусобно неповезане приче са фантастичном и хорор тематиком. Заједничко за све њих је да имају трагичан завршетак.

Критички осврт: Везивна прича је морбидна и гротескна анимација, која није баш ни најјаснија, мада изгледа да неку симболику има. Што се главних прича тиче, оне су различитих квалитета, па и жанрова. Прва прича је најбоља и она ме је „одувала“. Идеја је баш свежа, а реализована је баш како треба и чак је и нарација употребљена сврсихосдно и изванредно. Друга прича је црна комедија и она јесте комична, мада пре свега због главне протагонисткиње Мелани Лински, која је сјајно дочарала свој лик. Трећа и четврта прича су хорори, мада сам убеђен да сам идеју за трећу имао прилике да видим у једној од епизода „Зоне сумрака“, а чак и да нисам, свеједно је идеја већ негде екранизована. И то важи за скоро све приче. Четврта нуди малко другачији угао у односу на њој сличне у другим филмовима, односно другачије се завршава, али збирно гледано ово нису приче које праве неки помак унапред и највише што могу да постигну је да их назовемо солидним. И такав је заиста у збиру цео овај омнибус.

Едукативни моменат: У причи „Немој да паднеш“ четворо протагониста су пронашли древне цртеже на стени. Кејси Адамс их је назвао хијероглифима, али га је Морган Кранц исправио да су у питању петроглифи и у праву је. Петроглифи су слике створене дуборезом, гравирањем, жуљањем или гребањем по површини стена, да би се добила уметничка обрада камених форми и најчешће су повезани са праисторијским културама. Оно што као биолог могу да вам кажем је да је први предак који се бавио овом уметношћу је неандерталац, још пре неких 65.000 година. 

Оцена наставника:

(минусоидна)

13.13.13. (13/13/13 2013) је хорор који се дешава у једном америчком граду на датум означен у наслову филма (већ према неком рачунању времена) када су сви становници скренули с ума и постали екстремно насилни. Настао је хаос и прича прати страдање бившег полицајца Треја Ајерланда, његове породице и пријатеља.

Критички осврт: Режисер Џејмс Кален Бресак је на почетку филма прилично исфорсирао симболику броја 13 и то већ није изгледало добро. И надаље филм није изгледао добро. Све је префорсирано и неуверљиво. Сцене су досадне и развучене више него година од тринаест месеци описана у филму. Глума је прилично лоша. Но, са друге стране не знам ни како би била боља када реакције које ликови треба да одглуме врло често нису логичне у датој ситуацији. Ликови знају оно што не би могли да знају, тешко рањени се шеткају као да је све у реду, а град захваћен таласом незапамћеног насиља је сасвим у реду осим што се чује бука. Последња сцена је само потврдила све ове наводе и колико је филм лош.

Едукативни моменат: Нерационални (а какав би други био) страх од броја 13 назива се трискаидекафобија.

Оцена наставника:

(објективнија би била нула)

Капија (The Gate 1987) је хорор који се дешава двојици другара дванаестогодишњака Луису Трипу и Стивену Дорфу, баш када су им родитељи отишли на пар дана ван града. Стивенова бебиситерка је његова сестра Криста Дентон коју више занима дружење са другарицама и симпатија Шон Фејган, али посвећује пажњу и брату. Све троје ће морати да се суоче са паклом чија се капија отворила у њиховом дворишту.

Критички осврт: Иако ми је било симпатично да гледам мајушног Стивена (који је као клинац природно био фаца, док је као старији много морао да се труди да то буде), опет ми овај филм баш није био најјаснији. Ово је некакав хорор за децу и то јесте чудно јер иако деца воле страшне приче (верујте ми на реч као наставнику) опет ми спој дечјег и хорор филма заиста нема смисла. Наравно да има много и то успешних хорора где се појављују деца и тинејџери, али њих гледа и старија публика, а овај филмић је очигледно намењен претпубертетлијама, годиница сличних као што их имају и два главна дечака у филму. Ово је утолико чудније што у филму има и смрскавање глава, као и њихово отпадање, зомбија (прилично успелог), демона и свега онога што иначе има у филмовима. На крају дана, филм је рангиран ознаком PG-13 (Parents Strongly Cautioned, што би у буквалном преводу значило „строго упозорење за родитеље“) и као такав није прикладан за своју циљну публику, односно оне испод тринаест година.

Сама радња као радња је океј, ништа специјално, са тек пар интересантних (и мислим у каснијим остварењима искоришћених) идеја, уз врло површне и наивне тренутке, тако специфичне за осамдесете. Но, деца су се као глумци показала, а дијалози за тај узраст стварно нису лоши, баш као ни специјални ефекти.

Едукативни моменат: Криста је одбијала апеле свог млађег брата да позове родитеље у помоћ, па су сви преживели паклену ноћ, коју би у супротном можда и избегли. Треба тражити помоћ од других, посебно старијих ако сте дете и ако проблем са којим се суочавате превазилази ваше могућности.

Оцена наставника:

(сасвим солидна)

Логанов бег (Logan’s Run 1976) је футуристички филм рађен према истоименој књизи Вилијама Ф. Нолана и Џорџа Клејтона Џонсона. Година је 2274 и људи живе у куполама где им је на располагању висока технологија и све благодети које може да им пружи, али у којој могу да уживају док не напуне тридесет година. Тада морају да иду на вртешку где их машина убија ласерима, надајући се да ће баш они бити ти који ће бити „обновљени“. Један број људи не верује у ову врсту реинкарнације и не жели да умре, те они беже (тркачи), а њих лови посебна полиција – успављивачи. Централни компјутер има податак да је преко хиљаду људи ипак успело да изађе ван куполе и да пронађе уточиште. Зато даје задатак успављивачу Логану (Мајкл Јорк) да пронађе то уточиште и уништи га. Да би у томе успео, Логан мора да убеди покрет отпора да је и сам тркач, једини међу успављивачима. У његовој мисији ће му помоћи Џени Агатер, која има емотивни интерес и која жели да у уточишту буде са својим новопронађеним драганом, пардон Логаном. 

Критички осврт: Знам да овај филм има много лоших страна, попут сведених дијалога, преглумљавања и глуматања, као и погодних акционих сцена које ама баш све иду у прилог херојству тада млађахног Мајкла, али ово је филм који ми је био најомиљенији као основцу. Напросто не могу да будем објективан.

Едукативни моменат: Иако су имали младост испуњену уживањем, неки житељи града под куполом желели су да побегну. То је било зато јер нису били слободни да проживе живот онолико колико желе. Чак и златни кавез је ипак само кавез.

Оцена наставника:

(без да трепнем)

Закривљеност (Curvature 2017) је прича о младој жени Линдзи Фонсеки, која је изгубила супруга Ноу Бина и покушава да се врати нормалном животу и пословним обавезама. Заправо, таман како се вратила на посао, једно јутро је схватила да је некако преспавала неколико дана и да је неко прогони. Линдзи покушава, уз помоћ пријатеља Зака Ејверија, да се присети шта јој се дешавало тих дана, али ће открити много значајније ствари и велику заверу.

Критички осврт: Режисер Диего Халивис је правио заиста добре кадрове, узео је веома лепу глумицу Линдзи (која и зна да глуми), глумачку легенду Линду Хамилтон и заплет урадио готово идентично заплету у првом делу Матрикса (када је Линдзи прогонио Алекс Лени). Шта је пошло наопако? Изгледа цео филм. Ако занемаримо да је ово тек једна од милион варијанти на тему исте идеје петљања са времепловом, свака сцена је развучена значајно више од праве мере. Филм је преспор и при томе нема узбуђења. Финале је требало да изгледа суперпаметно, али ме заиста није дотакло јер све некако изгледа стерилно и неубедљиво. Посебно је Алексова улога проблематична. Он је човек који прети пиштољем и има тајне договоре са Гленом Моршауером, али се након разговора са Заком потпуно преподобио. Нејасно је шта је он све знао и који су његови мотиви.

Диего је изгледа желео да направи трагичну драму у оквирима акције коју је сместио у оквире паметног трилера и то уоквирио СФ-ом. Бојим се да његове амбиције нису успеле да се сместе ни у један од та четири (под)скупа.

Едукативни моменат: Линдзи је са својим филмским супругом Ноом имала занимљив дијалог и ево, тако га и представљам.
Ноа: То што нешто можемо да урадимо не значи и да треба, тим пре ако ћемо повредити неког.
Линдзи: Да ли је у реду да повредимо неколико људи сада ако ће то спасити хиљаде касније?
Ноа: То би значило да ми знамо будућност, али је не знамо и зато за то нема оправдања.
Линдзи: Да ли треба да живимо као инсекти од тренутка до тренутка?
Ноа: Да, ако покушамо да урадимо најбоље у сваком од тих тренутака.

Оцена наставника:

(то је то)

Звездани ум (Звёздный разум 2022) је руски СФ. Земља је пред колапсом јер се појавио вирус који напада и уништава биљке. Кисеоника је све мање и човечанству прети гушење. Међутим, археолози су у једној пећини пронашли ванземаљске артефакте који су старији од појаве живота и који служе за међузвездана путовања и тераформирање планета. Научници су пронашли погодну планету и послали тим до ње са све артефактима, односно дупликатима које су направили. Посада је направила међузвездани скок, али је он пошао по злу и обрели су се у сасвим непознатом делу свемира. Ипак, пред њима је била планета сасвим погодна да је тераформирају и иако је већина посаде била против, вођа мисије Игор Александрович Корешков је одлучио да покушају. Испоставиће се да ће то бити погубно за све њих, али неопходно за читаво човечанство.

Критички осврт: Дуго времена није било оваквих филмова и баш сам се обрадовао када се појавио један овакав тврди СФ и то са врло пристојном продукцијом и ако не и солидним специјалним ефектима, оно макар са таквом сценографијом. Но, не лези враже, врло брзо је постало јасно да ће овај филм бити онолико далеко од доброг колико су се и астронаути обрели далеко од Земље. Глума је баш, баш лоша, а дијалози још гори. Руси пате од великих речи, можда чак више и од Амера, али је то овде звучало претерано, а због лоше глуме и неуверљиво.

Идеја за филм је одлична, али је реализација била мање него осредња. Све је превише личило на Ејлијена, а радња и ако нема много рупа и рупица, свакако има много питања која почињу са „како“ и „зашто“ које бисмо могли поставити, а тичу се и повремених крајње нелогичних поступака ликова. Ово је један добар покушај који уопште није разрађен, баш као ни ликови у филму.

Едукативни моменат: Уместо да размишљају о другим планетама, научници су се ипак посветили својој и спасили су је. Спас нам неће пружити неки фиктивни светови на које бисмо могли отићи, већ то што ћемо побољшати овај у којем већ живимо.

Оцена наставника:

(на три, али више два)

Лако Је Критиковати 189

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Не гледај горе (Don’t Look Up 2021) је сатирична прича о двоје научника Леонарда Дикаприја и Џенифер Лоренс који су открили заиста изузетну ствар: метеор који прети да уништи комплетно човечанство. Проблем је у томе што ни политички врх САД (односно председница Мерил Стрип), ни медији, ни јавност немају слуха за ово откриће.

Критички осврт: Филм је предобар, а башка што је актуелан, те врло препознатљив у данашњици коју живимо.

Едукативни моменат: Све што је било потребно је да људи погледају горе ка небу и виде све доказе који су им потребни. Међутим, председница Мерил и њена администрација су их убедили у супротно и то потпуним глупостима и одвраћањем пажње. Критичко мишљење је данас потребније него икада, рекао бих, тим пре што медији и интернет имају све што је потребно да нам одврате пажњу од значајних ствари.

Оцена наставника:

(дефинитивно)

Запетљано (Entangled 2019) је канадски СФ. Четири брилијантна студента су приморана да се суоче са самима собом на застрашујуће начине када њихов експеримент из квантне физике доведе до запетљаног паралелног постојања које их оставља да се преиспитују ко су и шта је стварно.

Критички осврт: Ако занемаримо логичке грешке које у оваквим филмовима морају да постоје, а које се нисам трудио да проналазим, овај филм је врло лош. И равна је линија. Дакле, врло лоша равна линија. Идеја није нова, а крај је сасвим предвидљив. Атмосфера је без везе, а ликови су толико незанимљиви, са нејасним мотивима и очајно дочарани, да нисам осетио ни мрвицу емпатије. Очигледно, док сам гледао овај филм нисам осетио баш ништа. Дијалози су далеко од инспиративних и више приличе некој плиткој сапуници.

Едукативни моменат: У истој димензији су се појавиле различите верзије протагониста. Они су себе прогласили бољим или лошијим верзијама, али то у ствари не зависи од димензије у којој смо. То зависи од нас самих и избора које правимо. И то није квантна физика и не морамо да будемо брилијантни студенти да бисмо то разумели.

Оцена наставника:

(поклоњена зато што има колико-толико озбиљан приступ теми)

Смртоносни спа (Death Spa 1989) је хорор који је за једног глумца (Мерита Батрика) био и његов последњи, пред смрт, а за глумицу Керин Парсонс почетак блиставе каријере. Сам филм није баш блистав, а дешава се у спа центру који опседа дух Шари Шатак, жене власника Вилијама Бамилера, која је извршила самоубиство.

Критички осврт: Иако је филм рађен на крају осамдесетих, он одсликава ову декаду у пуном сјају. Све је шарено, лепршаво и голишаво. Да би ово последње било што је могуће више оправдано, место злочина, овај збивања је спа. Такође је све врло површно, са причом која је превише разуђена и наивна, јако лошим дијалозима и истом таквом глумом. Како се филм креће ка својој завршници, све је лошије. Сцене су међусобно неповезане, без икакве логике у дешавањима и иако у једном делу спа центра људи пролећу кроз стакло, у другом је све нормално, журка се одвија несметано и полицајци наручују пиће. Само финале је лоша копија финала неупоредиво бољег филма „Кери“. Једина добра фора у целом филму је што су се светла неонске рекламе тако угасила да се добио наслов филма. Дакле, све што је добро у овом филму стаје у неких десетак секунди.

Едукативни моменат: У оваквом филму тешко је пронаћи било шта едукативно, али хајде да пробамо. Иако је Вилијам водио фенси место, шарено и модерно уређено, са компјутерском опремом и мноштвом младих и лепих људи, ипак се испоставило опасним за многе од њих јер није водио рачуна о безбедности. Веома је значајно да простор и ствари у њему буду практичне и безбедне, па тек онда лепе и импресивне, а не да буде обрнуто. 

Оцена наставника:

(без поправног)

Истеривачи духова: Загробни живот (Ghostbusters: Afterlife 2021) је четврти наставак „Истеривача духова“ који се дешава тридесет и две године након велике славе истеривача (референцира на други наставак из 1989). Кари Кун је наследила имање од свог оца са којим дуго није била у контакту и то ће се испоставити као спасоносно решење за декинтирану самохрану мајку два детета. Проблем је што је имање које је наследила практично безвредно, а још већи што је уједно и место на којем је опседају духови. И то није случајно јер ће се испоставити да је Карин отац један од истеривача. 

Критички осврт: У другом делу су Сигорни Вивер и Рик Моранис постали демонолике звери, а овде се то, на врло сличан начин, десило са Кари и њеном симпатијом Полом Радом. И овде се, као и у првом делу, појављује дух од манчмелоуа, само што их овде има више, минијатурни су и попут гремлина. Мотиви су се поновили, али не и сензибилитет првих филмова и то јесте разочаравајуће, јер од наставака очекујете да одрже дух франшизе, посебно ако су оригинали данас већ култни. Наиме, у питању је једна осредња радња, без превише нових идеја и сасвим питка комедија која би свакако могла бити и боља. Има и грешака, па је тако начин како је демон запосео Пола сасвим неуверљив; у великом супермаркету где се то десило буквално није било никог. Нека је и касно вече, опет не изгледа реално.

Ликови су ведри и комични, али се режисер Џејсон Рајтман ипак највише посветио маленој Макени Грејс и није баш разрадио и довршио приче других ликова. Јесте добро повезао стару екипу са овим филмовима и направио је емотиван и за пар нијанси више патетичан крај но што је права мера, али у реду је пошто је то и требало да буде омаж једином преминулом члану из те старе екипе Харолду Рамису. Општи утисак је да је све ово могло много боље.

Едукативни моменат: Кари је мислила да је добила безвредно имање од свог оца, али је онда сазнала да оно и те како има сврху и да је читав рад њеног оца имао сврху. То што ми некада не разумемо нечији рад или не схватамо вредност не значи уједно и да је нема. 

Оцена наставника:

(објективна)

Последњи воз за Божић (Last Train to Christmas 2021) је филм о Мајклу Шину, који је успешан (или макар то покушава да буде) менаџер ноћних клубова. Он је са својом девојком Натали Емануел ушао у воз и толико је задовољан својим љубавним и пословним животом да жели све у вагону да части шампањцем. Међутим, његово расположење ће се променити када буде схватио да га сваки следећи вагон води у неко друго време његовог живота. 

Критички осврт: Идеја за филм је добра и глумци су одрадили свој део посла исто тако. Реализација јесте нискобуџетна, али је сасвим у реду и постигла је циљ. Режисер Џулијан Кемп се дотакао разних тема (животно важних одлука, породичних односа, очекивања од брачних партнера, успеха – шта он заиста јесте) и прилично је добро поентирао у свакој од њих. Међутим, овом филму ипак нешто фали да буде оцењен одлично. На страну то што се можда и сам Џулијан погубио у вагонима, што је и очекивано, мислим да је ипак превише закомпликовао причу и тешко је пратити је, тим пре што се она не одвија хронолошки. Неке мотиве је и поновио што је непотребно, па је тако Мајкл исто раскинуо однос са Натали, као и са Мијом Макеном-Брус. Но, и поред свега тога, Џулијан је направио леп мали филм.

Едукативни моменат: Мајкл као мали је довео свој живот у опасност како би показао својој тетки Холи Ерл да не постоје сигурна решења. Наиме, она је хтела да да своју бебу сестри Хејли Милс јер је веровала да она сама неће моћи да свом детету пружи безбедност. Онда је видела да то не може ни њена сестра, нити ико, на крају крајева и одлучила да бебу задржи. Та одлука се показала исправном, а порука је да не треба одустајати зато што не можемо да будемо перфектни. У најгорем случају бићемо једнако лоши као што то могу да буду и други.

Оцена наставника:

(минус)

Жестоки Хенри (Hardcore Henry 2015) је СФ који су заједничким снагама направили Амери, Руси и Кинези. Ради се о киборгу који мора да прође разне недаће како би спасио себе и жену коју воли Хејли Бенет, а која га је таквим начинила.

Критички осврт: Ово је типичан гејмерски филм са врло поједностављеном премисом и крајње предвидљивим расплетом. У ствари, прича овде није ни важна, баш као ни карактер и развој ликова. У једном тренутку Шарлто Копли враћа киборгу његова сећања из претходног живота, али ни то није било важно, нити је режисер Иља Најшулер томе посветио неку већу пажњу. Ни овај филм не завређује неку већу пажњу, али га у великој мери „чупа“ то што је адреналински динамичан, технички готово перфектан са одличним специјалним ефектима и има макар једну свежу идеју у виду необичних Шарлтових клонова. Филм је бруталан, али, ако могу тако да кажем, има сјајних цака у свем том убијању и неколико добрих фора. На крају је све прешло у претеривање, али у игрицама свакако мора да постоји одређена градација и задаци морају бити тежи.

Едукативни моменат: Шарлто је и свом шефу Данилу Козловском поставио питање мотивације које овај није схватио озбиљно. На крају је Данилу то дошло главе јер није добро проценио шта киборга покреће. Мотивација је веома значајна и ако јој не посветимо пажњу, вероватно нећемо баш изгубити главу, али нећемо ни успети да заинтересујемо некога за нешто што нам је важно. 

Оцена наставника:

(стаклена и напукла)

Извештај о изумирању човечанства (인류멸망보고서 2012) је јужнокорејски омнибус из три приче. Прва говори о зомби апокалипси, а и трећа је апокалиптична само што је у питању пад метеора на Земљу. Друга говори о интелигентном и свесном роботу.

Критички осврт: Знао сам да су јужнокорејанци предузимљиви, али почетак прве приче даје сасвим нов поглед на ову њихову карактеристику. Момак је бацио трулу јабуку и већ исто вече на састанку са девојком појео део коре те јабуке. У међувремену су пренели отпад, разврстали га, припремили за рециклажу, самлели га и претворили у прах, дали стоци да једе, убили краву, транжирали месо и спремили га за вечеру. Свака част, одиста, но морам признати да јужнокорејанци имају и добар смисао за хумор и да су га показали такође већ у првој причи, посебно кроз реакције политичара, а ту је и врло свежа идеја о зомби Адаму и Еви. 🙂 И трећа прича је комична, а и најбоља. Необична је, врло маштовита, али опет има неког смисла. Друга одудара по сензиблитету, нема хумора и донекле је предвидљива, али је добра. Заправо, цео филм је добар иако приче немају никакву видљиву везу међу собом, осим што су натприродне.

Едукативни моменат: Када је монахиња рекла роботу да сумња у перцепцију механичара, он ју је упитао за шта она њега сматра. Одговорила му је да је он за њу Буда, а да је оно на зиду сат. Онда је он одбацио своју руку на којој су се виделе бројке и питао ју је на шта му она личи: на његову руку или на сат. Пошто она није имала одговор, он је одговорио уместо ње: да би могла да појми нешто, мора да разуме разлику, односно да класификује. Док сва жива бића деле исту природу наслеђивања, перцепција је та која класификује – као Буду или као машину. Ми грешимо да је перцепција вечна истина и таква обмана причињава нам бол. Перцепција је безначајна, те је и таква перцепција њега самог. Зато је замолио монахињу да га посматра какав заиста јесте. Компликована филозофија, додао бих ја, али има нечег у њој и верујем да је јако тешко, али и потребно посматрати људе и ствари каквима јесу. 

Оцена наставника:

(стамена)

Собок (Seobok 2021) је јужнокорејски филм у чијем је фокусу бивши агент тајне службе Гонг Ју који је наново активиран и добио је задатак да учествује у пројекту чији је назив у наслову филма. Испоставиће се да је пројекат невероватно научно достигнуће и да га многи моћници желе, али да има и таквих који желе да га униште јер прети да потпуно поремети поредак у свету. Ипак, одлука да ли ће пројекат опстати на крају ће зависити од самог Гонга.

Критички осврт: Одличан је филм, али не без мане. Мислим да је могло више да се поради на мотивацији интересних страна, а и односи моћи појединаца нису најјаснији. Но, добра глума, сјајни специјални ефекти и пре свега прича и виспрени дијалози само су за похвалу.

Едукативни моменат: У једном тренутку Гонг није био сигуран да ли жели да живи или се само плаши смрти. Да не бисмо постављали исто питање, треба да радимо на нашем животу, да буде вредан живљења.

Оцена наставника:

(свакако)

Са Богом: Грех и казна (신과함께: 죄와 벌 2017) је јужнокорејски филм који прати судбину ватрогасца Ча Тае-хјуна који је погинуо када је спашавао девојчицу из зграде која је горела. Његова душа се обрела у оном свету и мора да јој суди чак седам богова како би се утврдило да је чиста и да је заслужила реинкарнацију. Чаова три анђела чувара полажу велике наде у њега.

Критички осврт: Овај филм нема грешке ако занемаримо специјалне ефекте који нису увек на нивоу блокбастера. Наравно, ово није амерички блокбастер, али јесте под утицајем таквих филмова (довољно је погледати одећу анђела чувара и јасно је да су креатори филма фанови „Матрикса“). Но, под чијим год утицајем био, режисер Јонг-хва Ким је урадио сјајан посао. За крај припремите папирнате марамице, подозревам да ће вам бити потребне. 🙂

Едукативни моменат: Када се чинило да ће анђели чувари изгубити битку и спасење душе, испоставило се да су је добили. Ча је починио велику грешку, али је његова душа постала чиста баш због тога што је учинио све како би се искупио и помогао другима и пре свих онима које воли.

Оцена наставника:

(да, да и да)

Са Богом – Каузални змај (신과함께-인과 연 2018) је наставак претходно описаног филма. Троје анђела је сада добило задатак да спаси душу Чаовог Тае-хјуновог филмског брата Дона-ук Кима. Испоставиће се да се суђење Доновој души тиче и њих и то врло лично.

Критички осврт: Обично азијатски наставци добрих филмова добро оману, али то овде није случај. Наставак јесте за пар нијанси слабији од оригинала, али заиста није лош. Иако радња изгледа расуто, сасвим добро се њени делићи уклапају као пазл и на крају дају једну изузетну причу, у којој се преплићу овоземањски и оноземаљски свет, као и прошлост и будућност. Иако то изгледа компликовано, радња то ипак није и лако се прати. Преокрети – мањи и већи у филму можда нису маестрално изведени, али су изведени добро. 

Едукативни моменат: Ха Јунг-ву је на крају схватио да је његов пакао прошао онда када су му душе којима је учинио нажао опростиле. Да би се то десило, морао је на да призна истину, да се на неки начин искупи и што је најважније – да се извини. 

Оцена наставника:

(да и да)

Лако Је Критиковати 188

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кендимен (Candyman 2021) је наставак трилогије о овом антихероју, али рекао бих да референцира пре свега на први део снимљен 1992. Јаија Абдул-Матин II је сликар заинтересован за урбану легенду Кендимена, а која је у вези са црначким гетом. То ће га инспирисати да направи изложбу, али ће се изложба претворити у масакр, а његов живот ће се у потпуности променити. Испоставиће се да је легенда врло стварна и да је он њен значајан део.

Критички осврт: Баш је добар хорор, који чак има и слојевиту причу која се не огледа само у њеној завршници када постаје кристално јасно какав ентитет представља Кендимен. Када критичарка Ребека Спенс сврстава Јаију у његову врсту, то је заиста зазвучало дискриминативно. И јесте, али на сасвим другачији начин када чујете и објашњење које следи. Међутим, режисерка Нија Дакоста није се зауставила само на томе. Она је хтела да направи поделу међу црнцима, да укаже да постоје и они који су успели да се снађу у свету белих људи и можда је ту најбољи пример епизодна улога Кристијане Кларк, која је у филму кустос престижног музеја. Када Тејона Парис разговара са њом, она схвата, баш као и ми, шта ову истински интересује, где је на њеној листи уметност заиста рангирана и што је најважније – где је рангирано то што та уметност представља. Дакле, Нија је показала да постоје и такви који нису у гету, дистанцирани од црно-белих односа. На то је указао и момак Тејониног брата Кајл Камински на самом почетку и много је таквих детаља који то акцентују. Тејона је прелепа, успешна пословна жена и увек дотерана у приликама које то захтевају, али, у поменутим последњим сценама, некако је испало да истински успешних и измештених можда и нема. Када је доживела хладан туш на властитом примеру, решила је да се брани на једини могући начин. Целој овој теми доприноси уводна нумера и завршни цртаћ, који су језиви колико и сам филм.

Прича је добро вођена и одрађена, са конзистентним, аутентичним ликовима. Има ту неких празнина које би се ваљале попунити, исфорсираних момената и чини ми се да Тејонина прича из детињства није довољно експлоатисана, али и овако филм вреди. Хорор делови су тек повремено страшни, али јесу гадни.

Едукативни моменат: Овај филм говори о томе колико је расизам страшан и он је страшнији од било каквог хорор филма.

Оцена наставника:

(није баш најсјајнија)

Доле на Земљу (Down to Earth 2001) је прича о не баш успешном стендап комичару Крису Року, који је погинуо у саобраћајној несрећи јер се загледао у наочиту Реџину Кинг. Када је стигао на небо анђели Чез Палминтери и Јуџин Ливи су схватили да су његову душу узели пре времена, те како би се искупили, брже-боље су му пронашли ново тело како би га вратили у живот. У питању је времешни и бескрупулозни богаташ Брајан Роудс кога су управо убили супруга Џенифер Кулиџ и њен љубавник Грег Герман. Иако је сада у сасвим другачијем социјалном статусу, Рок не одустаје од старог живота и својих снова.

Критички осврт: Свакако неколико добрих фора има, али далеко мање од онога што бих очекивао. Крис једноставно није смешан и заиста ме је убедио да је пропали стендап комичар. Заправо, цео филм није смешан и тек донекле је комична Ванда Сајкс. 

Прича је млака и у неким сегментима баш није ни уверљива и јако је тешко поверовати да ће се наочита, млада и никако користољубива Реџина загледати у ипак оронулог Брајана. Још теже је поверовати да ће Брајаново убиство дискутовати богаташи током састанка управног одбора и свеукупно је овде реални део филма мање убедљив од нереалног. Што се фантастичног дела тиче и он је урађен некако неспретно и површно. Ово је један досадњикав филм који се више бави Крисовим стендап наступима него било чим другим у филму, без неке јаче поруке и без емоција.

Едукативни моменат: Реџина је од Брајана захтевала да искористи свој новац мудро и за добре ствари, што је Крис у његовом телу и учинио. И то је заиста добар савет бистре Реџине јер би свет био боље место када бисмо наша добра и утицај који имамо на друге користили да чинимо добро.

Оцена наставника:

(може чак и један)

Прочишћење заувек (The Forever Purge 2021) је пети наставак франшизе „Прочишћење“. Ради се о одлуци америчких власти да једну ноћ у држави прогласе „прочишћењем“: тада су све активности легалне, чак и убиство. Ова власт је пала још у претходним наставцима и закон је поништен, али су људи наново вратили партију познату као Нови очеви оснивачи Америке. Разлог за то је што се године 2048. Америка суочила са имигрантском кризом. Велики број Мексиканаца је нелегално дошао у земљу и „прочишћење“ је враћено као идеја да се поменута криза реши. Оно на шта Очеви нису рачунали је да „прочишћење“ неће трајати једну ноћ.

Критички осврт: Када Еверардо Валерио Гут режира филм, јасно је на коју водницу ће вода тећи јер у питању је Мексиканац. На крају ће пријатељска рука Мексика показати Америци да и они сутра могу бити избеглице, али то није једина порука коју овај филм шаље, но све оне јесу упућене ка лошој страни ксенофобије и чак и благе варијанте те нетрпељивости, попут оне коју показује Џош Лукас, опет су лоше. И то је свакако добра страна филма, тим пре што ју јепласирао аутор који има шта да каже о ксенофобији Американаца. Такође бих као добре стране могао да наведем и даљи развој радње јер заиста јесте логично да „прочишћење“ израсте у нешто веће и деструктивније, много пре него да се по оглашавању сирене сви мирно врате својим животима, као што је то био случај у претходним наставцима. Међутим, сам тај прелаз из „прочишћења“ у „прочишћење заувек“ није баш логичан. Током филма ће се испоставити да се ради о координисаној акцији и сва је прилика да се таква, масовна координација могла радити само преко друштвених мрежа. Како су онда Влада, војска и добар део народа били толико изненађени? Филм има неколико необјашњених ставки, рупа и рупица, али и врло предвидљивих момената и општих места. Борбе су сасвим осредње, а финална је чак и антиклимактична, но опет филм је динамичан, донекле узбудљив и уверљив, са добрим дијалозима и ликовима који су снажни и аутентични.

Занимљиво је да филм у једном тренутку референцира на политику сада већ бившег америчког председника Доналда Трампа и његов зид ка Мексику. И тај његов градитељски нагон баш није пропраћен Еверардовим овацијама, што је очекивано. То свакако филм чини актуелним, иако се ради о години значајно каснијој од ове.

Едукативни моменат: Коло среће уоколи вртећи се не престаје тко би гори ето је доли а тко доли, горе устаје. Ово је цитат Ивана Гундулића, а применљив је на овај филм, али и свакодневни живот.

Оцена наставника:

(али јака)

Лабудова песма (Swan Song 2021) је филм о човеку Махершали Алију који има породицу коју обожава, али нажалост умире од неизлечиве болести. Да би њих поштедео туге, одлучује да се клонира у напредној клиници коју води Глен Клоус и да га клон напросто замени. Међутим, то је лако рећи, али је тешко изборити се са сопственим осећањима и умрети практично сам. 

Критички осврт: Филм почиње врло старом фором када путник у возу једе слаткише другог путника мислећи да су његови и занимљиво је да се сценариста и режисер Бенџамин Клири одлучио за такав почетак, но свакако не без шарма. Такође је занимљиво да му нису сви предмети у СФ-маниру; аутомобил је сасвим такав, али врата се отварају на добру стару кваку. Но, овде је и тако најважнији напредак генетике. Глен је клонирала Махершалу и до половине филма видели смо и идеју и реализацију. Ту се паралелно одвијала и некаква драма, али углавном кроз Махершалина сећања, што није баш директно у вези са темом, попут смрти Њаше Хатендија, филмског брата близанца Наоми Харис. Иако имплицитно све то има везе, имао сам утисак да Бенџамин нема много меса у причи и одуговлачи са драмом која додуше јесте интересантна и гледљива, посебно фановима таквог жанра. Касније се и то некако надовезало, али сувише је исфорсирано. Свакако су више у функцији врцави разговори које Махершала има са Аквафином и њен лик ми више има оправдања од Њашиног. Тек негде од половине филма почиње да се одвија и драма између Махершале и Махершале (да, добро сам написао) која је вратила радњу на онај пут којим прича и треба да се одвија јер, на крају крајева, зато је и испричана. Уосталом, само таква прича и може да пласира питање које је Бенџамин имао на уму: да ли постоји права, ултимативна љубав и да ли она мора да буде несебична? Бенџаминов костимограф је чак пазио да оригинални Махершала носи сиву, а његов клон белу боју, ваљда јер прави мора да умре како би га нови наследио и живео наместо њега, али би боје, управо због жртве коју је оригинални поднео, могле да буду и другачије. Зар он није светац?

Но, право питање је да ли је ово добар филм. И одговор је да јесте. Има ту не баш празног хода, већ више мимохода, али је у питању успешна драма, донекле тужна и срећна (последња сцена је претужна), са СФ моментима који су већ виђени, али обрађени на нови начин. Ако бих ситничарио, довео бих у питање цео пројекат који је водила Глен јер би му се нашла много уноснија намена и некако подозревам да би се ту војска радо уплела, а и терористи и разне друге опасне интересне групе. Но, хајде да кажемо да би овако нешто могло да прође и овако.

У филму се у епизодној улози појављује и Џејр Тинако који се у стварном животу декларише као небинарна личност и заиста је толико андрогини да уопште нисам могао да проценим ког је пола.

Едукативни моменат: Лабудова песма је израз који се користи за последњи важнији рад, односно дело неког ствараоца пре његове смрти. Овај израз датира од старе Грчке, чији су мислиоци, укључујући и Езопа, веровали да лабудови пред смрт певају песму. Биолошки гледано ово није тачно, иако лабудови током живота могу да стварају различите звуке.

Оцена наставника:

(па, хајде, може)

Ускрснуће Матрикса (The Matrix Resurrections 2021) је четврти део саге о Матриксу снимљен након (равно) осамнаест година. Кијану Ривс је програмер који ради на видео-игри „Матрикс“ и његов шеф Џонатан Гроф захтева од њега наставак. Проблем је што Кијану не може да се одлучи да ли је Матрикс његових руку дело или заиста постоји. Његов психијатар Нил Патрик Харис га уверава да су његове епизоде недоумица психолошки проблем и лечи га плавим пилулицама. Међутим, појавиће се Морфеус (Јаија Абдул-Матин II) са својом екипом и понудиће Кијануу црвену пилулу. 

Критички осврт: Овај наставак је добио и позитивне и негативне критике и како ћете га ви оценити зависи умногоме од тога шта очекујете. Ја ћу се прикључити тиму позитивних критичара јер овај наставак нуди оно што Матрикс јесте и уз дух франшизе иде и добра акција са карактеристичним специјалним ефектима (додуше, аутори филма су ту могли заиста више да се потруде), кул ликови и динамична прича. Пошто сценаристи Лана Вачовски, Дејвид Мичел и Александар Хемон нису имали капацитета да понуде оригиналну причу, онда су је макар закомпликовали толико да ју је повремено јако тешко пратити. Но, она пије воду и сада имамо двојицу антагониста Џонатана који уме добро да се бије и Нила који уме добро да сплеткари. Свакако бих волео да видим наставак, мада га крај не најављује као што би се очекивало.

Едукативни моменат: Џесика Хенвик је имала неколико мудрих, а навешћу само пар. Рекла је да што више тражимо, више ћемо и наћи, а такође је рекла да ако не знамо шта је стварно, нећемо моћи да пружимо отпор.

Оцена наставника:

(на мишиће)

Тражи се пријатељ за крај света (Seeking a Friend for the End of the World 2012) је прича у чијем је фокусу Стив Карел, продавац животних осигурања кога је жена оставила у тренутку када је цео свет сазнао да ће се за мање од месец дана десити апокалипса. Најпре је покушао да настави да живи последње дане као што је живео и све претходне, али онда упознаје девојку Киру Најтли која ће му променити оно мало живота који му је преостао.

Критички осврт: Ово је сјајна комедија са супер форама и иако у доброј мери приказује сву тескобу ситуације у којој се нашао цео свет, опет је лепршава и ведра. Једину замерку коју имам је да је крај у потпуности предвидљив, па на неки начин и цео ток приче.

Едукативни моменат: Када је Кира рекла Стиву да жали што га раније није упознала јер није било довољно времена за њих, он јој је одговорио да никада и не би било довољно времена. Зато треба уживати у лепим стварима ма колико год да трају.

Оцена наставника:

(плус)

Прича о Пепељуги (A Cinderella Story 2004) је оно што наслов и каже, а дешава се у модерно време. Пепељуга је Хилари Даф и она ради у ресторанчићу, који јој је остао од њеног покојног оца, на шта је тера маћеха Џенифер Кулиџ, а она сања о свом принцу грубијану нежног срца Чаду Мајклу Марију.

Критички осврт: Ово је комедија која то у ствари није, прилично испразна, површна, наивна и погодна и без хумора. Џенифер је готово успела да направи једну добру фору. Ликови су стереотипи и свеукупан утисак је баш лош. Режисер Марк Росман је успео да причу смести у модерне оквире и учини је реалном, но опет бајковитом и то је лепо извео, али то и није довољно велики подвиг за прелазну оцену.

Едукативни моменат: Виб Хабли је поручио својој филмској кћерки Хилари да не дозволи да је страх од жеља спречи да жели. То је уједно и порука за све нас.

Оцена наставника:

(плус може)

Скуби Ду! Мистерија почиње (Scooby-Doo! The Mystery Begins 2009) је трећи филм и први приквел у франшизи о Скубију Дуу, познатом псу из цртаћа. Необични момак Шеги (Ник Палатас) је усамљен и несхваћен, али ће се то променити појавом два и можда чак и три духа у његовој школи. Заједно са новостеченим пријатељима решиће мистерију зашто су они ту и спасиће школу.

Критички осврт: За један ТВ и дечји филм, ово је сасвим солидно. Расплет је потпуно преписан из филма „Хари Потер и Камен мудрости“ и прилично је предвидљив, а још једна крупна замерка филму је што је лишен сваког хумора. Има ту пар инфантилних, сведених фора, али су и оне ретке. Можда је основна грешка режисера Брајана Леванта та што је пробао да направи цртаћ у играном филму и верујем да би другачији приступ био и свежији и примеренији, али и овако може да прође. Поруке у филму су лепе и верујем да могу само позитивно да утичу на најмлађе.

Едукативни моменат: Четворо протагониста су кроз дружење променили мишљење једни о другима и видели да свако од њих има много добрих страна. Другима треба дати прилику и можда ће нас пријатно изненадити.

Оцена наставника:

(на два)

Непоправљиви Рон (Ron’s Gone Wrong 2021) је прича о дечаку Барнију (глас је позајмио Џек Дилан Грејзер) који једини у школи нема последњи хит технике – малог робота Би-бота који ствара пријатељства. Његови бака и самохрани отац су старог кова и не разумеју сасвим његову потребу да и он има што и друга деца, али ће му ипак набавити један модел. Проблем је што је тај модел оштећен у транспорту и понаша се сасвим другачије од уобичајених. Ускоро ће постати врло занимљив другој деци и проузроковаће низ инцидената, па ће се за њега заинтересовати и челници компаније која производи Би-бота. Барни ће доћи у ситуацију да мора да штити свог робота и пријатељство које је са њим развио.

Критички осврт: Цртаћа о пријатељству између дечака и робота има већ много и овај је један у низу. Оно што га издваја је поентирање правог пријатељства и свих оних опречних ствари које интернет дружење собом носи. Верујем да је то могло и боље, али и овако је сасвим добро реализована та идеја. Посебно бих издвојио алгоритам пријатељства како га је осмислио дечак, као и жртвовање малог робота за дечака како би стекао праву децу као пријатеље. Такође је успела и ситуација коју је имала девојчица Савана (Кајли Кантрол) са славом какву није желела. Режисерски двојац Жан-Филип Вајн и Сара Смит свакако навијају за оне старињске варијанте дружења, али не беже од модерних трендова и направили су један добар компромис.

Едукативни моменат: Овај цртаћ нам говори да је пријатељство двосмерна улица и да пријатељи не раде оно што ми желимо, већ имају своју личност коју треба да прихватимо.

Оцена наставника:

(рецимо)

Шарм (Encanto 2021) је цртаћ о породици Мадригал у скривеном делу Колумбије, која штити читаво насеље својом магијом. Наиме, глава породице Алма (глас позајмила Марија Ботеро) има чаробну свећу која сваком члану породице дарује посебну моћ. Једини члан који моћ није добио је Мирабел (Стефани Беатрис) која свеједно жели да да свој допринос породици и заједници. Оно што ће Мирабел сазнати је да је, према пророчанству њеног ујака Бруна (Џон Легвизамо), она можда разлог за пропаст породице и уништење магије. Ипак, пророчанство је двосмислено и можда је она заправо шанса да се магија спаси, као и сви људи у сеоцету.

Критички осврт: Ово је сјајан цртаћ, маштовит, емотиван са одличним порукама и истом таквом музиком.

Едукативни моменат: Алма се огрешила о Мирабел, а ова ју је осудила. Односе су изгладиле тек када су разумеле животну причу оне друге. Да бисмо боље разумели друге, потребно је да их заиста упознамо.

Оцена наставника:

(да, да и да)