Лако Је Критиковати 105

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Забрањена планета (Forbidden Planet 1956) је футуристички филм о људима који су довољно развили технологију за истраживање и колонизовање других планета. На једну такву се упутио тим научника, али пошто је изгубљен контакт са њим, команда на Земљи је послала спасилачку мисију коју предводи Лесли Нилсен. Лесли је успео да лоцира јединог преживелог научника Валтера Пиџона, који уопште није био рад да буде спашен. Ускоро су Лесли и његови другари схватили и зашто и да је Валтер пун тајни и изненађења.

Критички осврт: Занимљиво је видети Леслија најпре како није седокос, а потом и како глуми неког ко није потпуни лудак. Но, филм има нешто хумора, а дефинитивно има духа.

Многе идеје у овом филму су интересантне. Када је посада стала у своје тубице мислио сам да ће се телепортовати, а они су у ствари – путовали. Наравно, главна идеја, која чини заплет филма, уједно је и најбоља. И реализована је добро, додуше претерано мелодраматично (што за оно доба није необично) и повремено збрзано.

Едукативни моменат: Напредна цивилизација је пропала јер су њени чланови занемарили сопствене лоше карактерне особине. Да и сами не бисмо пропали, већ напротив успели у било чему, треба да будемо свесни својих и предности и мана. Другим речима, треба умети проценити себе.

Оцена наставника:

(на четири)

Слипстрим (Slipstream 2005) је филм о младом физичару Шону Астину, који је одлучио да испроба свој џепни времеплов, тзв. слипстрим. Он је то урадио у банци, пошто је заљубљен у службеницу за шалтером. Невоља је што је у току пробе у банку упала група наоружаних пљачкаша. У метежу који је настао, времеплов је завршио код вође банде Винија Џоунса. Агент Еф-Би-Аја Ивана Миличевић, која се ту затекла по задатку и која је схватила шта је заправо слипстрим, кренула је у потеру са не баш вољним Шоном. Међутим, ситуација се још више закомпликовала јер су бандити доживели саобраћајну несрећу, улетели у аутобус у близини и узели путнике за таоце. Но, Ивану ни то није поколебало јер јој је џепни времеплов једина нада да врати у живот свог партнера и љубавника Кевина Отоа, који је био погинуо током пљачке.

Критички осврт: Филм је почео као документарац из области физике, а онда је уследила радња која балансира негде између СФ-а и кримића. Режисер Дејвид Ван Ајсен се толико потрудио (са очигледно скромним буџетом) да направи кул сцене, да је пропустио да их учини макар иоле реалним. Пушкарања су потпуно неуверљива и потпуно погодна. Додуше, неке сцене са пуцњавом је и намерно карикирао, али свеједно. Филм има још неуверљивих момената, па тако полиција пушта таоце из аутобуса да одшетају тек тако. Та сцена је погодна за превару коју су криминалци извели и која уопште није лоше осмишљена, али заиста нема логике. Ако већ лекарска екипа неће да прихвати таоце, а онда су макар полицији потребни да идентификују криминалце или за сведочење или за писање извештаја. И даље, Шон је имао много прилика да утекне Винију, који се успут чак решио и свог пиштоља, али то, из нејасног разлога, чак ниједном није покушао. Нејасно је и зашто су криминалци имали саобраћајку на ауто-путу.

Не могу да кажем да је прича лоша, напротив, али је више него трапаво реализована. Уз то, дијалози су поприлично сведени, а глумци ми нису били уверљиви и то посебно негативац Вини, који је имао захтевну улогу психопате.

Едукативни моменат: Вини је на крају одлучио да одустане од пљачке. Схватио је да би много више изгубио него што би добио. Иако не би требало да криминалац буде пример, свакако је добро одмерити корист и губитак пре него што се упустимо у било какав посао.

Оцена наставника:

(може на три)

Гејмер (Gamer 2009) је филм који се дешава 2034. године. Мајкл Си Хол је милијардер који је осмислио виртуелни свет који заправо није виртуелан. Технологија коју је осмислио мења нервне ћелије људи и омогућава другим људима да контролишу њихове покрете и виде њиховим очима. На тај начин направио је „Друштво“, односно „игру“ у којој играчи манипулишу живим људима као својим аватарима. Мајкл је отишао и корак даље и осмислио сурову игру „Убице“ у којој играчи сада могу да манипулишу војницима у ратним акцијама. У тој игри „аватари“ заиста гину, али је њима смрт свакако била извесна, пошто су сви они осуђеници на смртну казну. Но, ако остану живи тридесет борби, добијају слободу. Најуспешнији је Џерард Батлер, кога покреће познати гејмер Логан Лерман. Сва је прилика да ће Џерард стећи слободу, али Мајклу такав исход не одговара.

Критички осврт: Идеја да се виртуелни и реални свет измиксују није нова, али како је то реализовано у овом филму свакако јесте донекле иновативно. Истина је да овај филм располаже са мноштвом потенцијала; интригантном причом која је утолико актуелнија што предлаже еволуцију сајбер простора, добро постављеним друштвеним односима и сјајним глумцима који су их дочарали. Ту је фантастична Кира Сеџвик у улози површне и славе жедне новинарке, која тек на интуитивном нивоу капира да ту није све како треба, поштовања вредан Мајкл, који на врло аутентичан начин уме да дочара негативца и Џерард који је прави избор за главног мученика (додуше потпуни стереотип, али и даље је добар). И споредни ликови су добро урадили свој део посла, попут Сема Витвера, социјалног радника који отаљава посао и тако проналази најједноставнију логику ствари. Специјални ефекти су без грешке и све то прати адреналинска музика (пре свега обрада мегахита Јуритмикса у изведби чудноватог Мерилина Менсона). И сав тај потенцијал некако је остао замрзнут у акционим сценама, баш као што су то режисери направили у појединим тренуцима са покретима. Друштвене теме, моралне дилеме и све поруке које би филм могао да пошаље тек су загребане. Овај филм је пре свега акциони, са више него танком причом и још тањом мистеријом. У доброј мери подсећа на „Тркача“, али је филм Арнолда Шварценегера урађен са знатно више шмека.

Режисери Марк Невелдин и Брајан Тејлор су направили хаотично и акционе и друге сцене и оне заиста кул изгледају, али, авај, јако тешко се прате. Верујем да су таквом ексцентричном режијом желели да дочарају утисак који се ствара у сајбер свету, али је читаво то замешатељство сувише банализовано. То се види и по одабиру ликова који користе живе људе за своје фантазије; то су старци, дебељуце или гадни, или пак, као у случају Логана, интернет звезде. Мислим да је вероватнија претпоставка да ће сви ти људи бити, заправо, веома разнолики и да ће се међу њима наћи и они који су лепи, али сувише стидљиви или без храбрости да доживе авантуру у реалном животу или са жељом да не угрозе своју репутацију. Кул изглед овог филма чини га и прилично напрженим, а такви су и ликови који имају улогу тзв. убица. Тери Круз се понаша безмало као животиња, што је толико претерано и толики клише да је једини ефекат који је створио да је иритантан. Но, не могу да кажем да све то није узбудљиво, дефинитивно је шокантно и застрашујуће, а има и готово ингениозних цака, као када је Џерард покренуо аутомобил на етанол. Права примена хемије и биологије, нема шта. 🙂 Са друге стране, како је Џерард докрајчио „Нанекс“ мислим да глупље није могло бити решено. Сам тај крај је урушио и оно мало квалитета који је филм имао, а опет је некако остао недоречен, баш као и поједини његови делови који се баве споредним ликовима.

Едукативни моменат: Иако је Мајкл имао амбиције да управља другима, на крају се испоставило да је препрека био сам себи. Наиме, није могао да управља сопственим страхом и несигурношћу и није могао да размишља о томе да је јачи од Џерарда. Да је преживео, лекцију коју би научио је да не треба да радимо на томе да друге прилагођавамо себи, већ да себе учинимо што бољим, па и јачим.

Оцена наставника:

(иде на три)

Јуниор (Junior 1994) је још један филм где су Арнолд Шварценегер и Дени Девито партнери. Овог пута они су научници на прагу открића, односно лека за лечење стерилности. Но, Управа за храну и лекове им није одобрила тестирање на женама, а тиме им је ускраћено и даље финансирање. Зато је Арнолд одлучио да се врати у Европу. Дени није одустао тако лако и предложио је партнеру да, када већ не могу да тестирају на женама, онда пробају на мушкарцима. Тако је Арнолд постао заморче сопственог истраживања, али и први мушкарац који је остао у другом стању.

Критички осврт: Дени је био баш добар, Арнолд је био сасвим солидан (мада му ни улога није била презахтевна, руку на срце), а Ема Томпсон је претерала и направила карикатуру расејане научнице. Могла је то да уради значајно умереније, а опет једнако духовито. Кад смо код хумора, пошто је ово једно од оних остварења која се броје у романтичне комедије, свакако га има. Мени је најсмешнија сцена био Арнолдов сан, када му прелепа медицинска сестра приноси бебу са његовим лицем, која узвикује „мама, мама“. Заиста је надреално. Има ту још комичних ситуација, као када у лабораторији расправљају зашто су Арнолду брадавице осетљиве. Но, много више од тога што је овај филм комичан, он је накако шармантан, сладак и топао. То је један од оних филмова који гледате са константним осмехом и занима вас шта ће се дешавати како филм одмиче, иако радња не иде много даље од напретка Арнолдове трудноће, са свим типичним пропратним појавама попут јутарње мучнине. Има ту и као мало акције, када Френк Лангела полаже (неосновано) право на Арнолдову бебу, али је она више смешна него узбудљива (са све Арнолдовом паролом: „Моје тело, мој избор“) и сувише је наивно постављена, те не могу да је схватим озбиљно.

Да закључим; читава радња је прилично глупава и бесмислена, али опет је све то у пакету симпатично. Можда највише због Арнолда који је иначе симпатичан, али и који је идеалан за улогу која захтева спој неспојивог – мачо мушкарца и трудноће.

Едукативни моменат:  Јасно је да цело ово замешатељство да Арнолд буде мајка није могуће, без обзира на то какав лек измислили. Да би се беба развијала неопходне су плацента и пупчана врпца, а ти органи се стварају унутар материце коју мушкарци немају. Ово је свакако део који мора да се зна из биологије, а чему нас не учи овај филм. Оно чему нас учи је да вреди истрајавати у раду и то су Арнолд и Дени учинили иако им је укинуто финансирање пројекта. Ако заиста верујете у оно што радите, наћи ћете начин да тај рад (успешно) завршите.

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

То је диван живот (It’s a Wonderful Life 1946) је филм базиран на краткој причи „Највећи дар“ коју је Филип Ван Дорен Стерн написао 1939. Џејмс Стјуарт је мали приватник у малом граду који је преузео фирму свог покојног оца више због других људи него због сопствених амбиција. У ствари, његова жеља је била да путује светом. Фирму је свеједно успешно водио надајући се да ће је преузети његов млађи брат Тод Карнс. Но, десило се да је њихов ујак Томас Мичел изгубио велику своту новца и Џејмс се нашао у великом проблему. Не видећи излаз, одлучио је да изврши самоубиство. Тада је Бог послао свог анђела Хенрија Трејверса са задатком да га одврати од тог наума. И Хенри је смислио заиста маштовит начин како да то уради.

Критички осврт: Ово је култни филм, веома цењен и то оправдано. Пружа једну ако не духовиту, а онда причу са много духа, слатку и динамичну. Иако нисам љубитељ црно-белих филмова, а још мање економских тема у таквим филмовима, морам да признам да ми није било досадно (упркос предвидљивости радње). Ликови су харизматични и занимљиви, а њихови дијалози једноставни, али бритки. Уз то, филм нуди ону нежну емоцију тако својствену старињским филмовима.

Последња сцена је свакако антологијска, али је стварно смешно да гомила људи „с коца и конопца“ пева као добро увежбан професионални хор. 🙂 Но, наивних момената иначе у филму свакако не мањка.

Едукативни моменат: Баш као што је Хенри поручио у својој посвети, човек не може да пропадне ако има пријатеље.

Оцена наставника:

(стабилна)

Колосалан (Colossal 2016) је филм о девојци Ен Хатавеј, која је незапослени писац и алкохоличар. Њен уштогљени дечко Ден Стивенс није могао да се носи са њеним проблемом и избацио је из стана у коме су живели у Њујорку. Она је била принуђена да се врати у свој родни градић и тамо је срела сада већ одраслог друга из школе Џејсона Судејкиса. Испоставило се да он води бар, те јој је понудио посао келнерице који је она прихватила. Чак је почела и да избегава алкохол (иако је била њиме окружена), али је схватила да јој се живот наново компликује и то на крајње необичан начин. Наиме, када год крочи у малено игралиште за децу, она се пројектује  на другој страни света – у Сеулу, главном граду Јужне Кореје, али као џиновско чудовиште.

Критички осврт: Хумор у овом филму ми се баш, баш допада. Идеја за причу је одлична, као и сама прича која невероватно држи пажњу. Мало је нејасно како је Ен повезала да је она чудовиште (морала би да има заиста пребујну машту да би уопште помислила на то), али је свеједно све у филму сјајно урађено. Чак су и специјални ефекти солидни, али филм пре свега адутира на поменуту причу, дијалоге, ликове и глуму.

Едукативни моменат: Ен је била значајно физички слабија од Џејсона, али је ипак пронашла начин да га победи. Некада ће нам се дешавати да су проблеми са којима се боримо превише за нас, али и они су савладиви ако пронађемо начин.

Оцена наставника:

(наравна)

Супермен (Superman 1978) је први филм из серијала где овог јунака глуми Кристофер Рив. На планети Криптон живи технолошки веома напредна раса људи, али чак и они нису могли ни да предвиде, ни да спрече апокалипсу која их је задесила. Једини ко је схватио шта се дешава је научник Марлон Брандо, но нико му није поверовао. Схвативши да је крај неизбежан и да не може да спаси свој народ, Марлон је макар спасио свог сина. Његов син је тада био беба, а Марлон му је наменио да одрасте на Земљи. Зато га је сместио у свемирски бродић и послао на дуго путовање кроз галаксије.

Критички осврт: Чини ми се да ни у једном филму нисам чуо оволико помпезну музику и толико помпезне музике. 😀 Осим ње, изгледа да се режисеру Ричарду Донеру (или већ неком из његове екипе) јако допао ефекат када два хула хопа ротирају један на другом и иако крхко изгледају, као што хула хоп иначе изгледа (па макар га било и два), они су изгледа некакав несавладив штит. Некако верујем да су глумци добрано водили рачуна да их случајно не нагазе и поломе. 🙂 Углавном, на Криптону их има посвуда. То је детаљ, али у овом филму детаљи су важни, па је тако Суперменов тата Марлон имао идентичан чуперак (додуше седокос) као и његов наследник касније. 🙂 Могу само да закључим да је на Криптону чуперак наследна особина. 🙂 Но, далеко од тога да је ово једини наивни моменат у филму. Он врца од наивности, почевши од криминалаца које Супермен лови (и који задовољно броје новац буквално на исти начин као што баке пребројавају да ли су им дали у пошти пуну пензију), па преко летења са Марго Кидер (која сасвим лепо удише ваздух тамо изнад облака и не смрзава се у више него танкој хаљини) и сличних будалаштина. И као да је све то мало, ту су и ситне грешке; док се Џин Хекман и Нед Бити расправљају са војском (и то комплетном, као да је било неопходно да баш сви војници изађу из возила и као да нема надређеног свима њима), Валери Перин се шуња преко моста на коме су били – најпре без ципела, а потом у штиклама. Но, свеједно, неодољиво је.

Специјални ефекти нису лоши за оно доба, али нису ни богзна шта; када Џеф Ист претиче воз, покрети му нимало нису природни. Да, он је натприродан, али је ово претерано натприродно. 🙂

Прича је симпатична са сценама нешто више развученим но што је заиста било потребе, а сам увод како Супермен одраста и постаје суперхерој прилично је дуг. Углавном први суперхеројски филмови у серијалима имају тај (назовимо га) припремни део, а овде је поголем. Но, и цео филм траје око три сата, ако ћемо поштено. Било је ту времена. 🙂 Додуше, Џефова транформација у Кристофера је опет некако збрзана, те након надахнутог говора (астралне или какве већ) пројекције његовог тате Марлона, где му он прича о чудима двадесетак галаксија и топлини људског срца, Кристоферово појављивање у црвеним слип гаћицама навученим преко плавих хеланки делује заиста отрежњујуће, чак шокантно. 😀 Но, то није спречило Марго да се заљуби у њега. И тако добисмо романсу којој се, вероватно, нада већина жена и која је сигурни адут овог филма да заинтересује и велике девојчице, пошто је велике дечаке већ добио самом темом. 🙂 Кристофер се врло снашао у улози заљубљеног шепртље (алтерега) и допринео шарму који филм, без сваке сумње, има. И оно што филму још признајем да има је – машта. Каква су само решења нашли и протагониста (Супермен који изиграва људску бушилицу за бетон, али још боље је кад имитира шину за воз) и антагониста (Џин који је одлучио да заледи Супермена пославши на њега вештачки снег, а ту је и његов маестрални план како да од беспућа направи раскошне и уносне плаже)… Сјано, заиста. Добро је осмишљено и замешатељство са враћањем времена, али није баш најлогичније испало. Но, добро.

Едукативни моменат:  Када му је Глен Форд, отац који га је усвојио, рекао да се прави важан пред другарима, Џеф је одговорио како много тога може да уради и да постигне сјајан резултат у рагбију. И онда је питао да ли ако неко нешто уме да уради сјајно и то и уради, да ли то значи да се прави важан? Отац му је одговорио да не, али да он верује да је Џеф посебан и да је ту са разлогом, а да тај разлог није да прави сјајне резултате у рагбију. И није погрешио јер је Џеф постао Кристофер, пардон Супермен. Нама за наук може бити да не морамо никоме да се доказујемо и правимо важни, а ако добро радимо неке послове, па и постижемо резултате, онда то треба да чинимо зато што је то довољан разлог за нас.

Оцена наставника:

(не баш супер)

Двојни змај (Double Dragon 1994) је филм заснован на серији видео-игара истог назива. Дешава се у будућности (за то време), у години 2007. када је Лос Анђелес због великих земљотреса руиниран, те је на његово место изграђен Нови Анђелес. Овај нови град није уједно и бољи јер ноћу њиме харају банде. Као њихов вођа се намеће Роберт Патрик, који жели да се домогне моћног медаљона двојног змаја. Једну половину је пронашао, а другу чувају браћа вешта у борилачким вештинама Марк Дакаскос и Скот Волф. И испоставиће се да многољудна банда није довољна да дохака двојици јунака.

Критички осврт: Нарација је најавила класичну (да класичнију не може) поставку. И онда је кренула СФ варијанта „Карате Кида“, само што је овде Кид у дупликату (можда је један Кид, а други Карате). У ствари, убрзо је било јасно да је ово замешатељство и различитих филмова (један од њих је „Ратници“ из 1979. јер постоји више од једне готово истоветне сцене, а ту су и банде, наравно) и различитих жанрова, ваљда све што се режисеру Џејмсу Јукићу допадало када је био мали. Невоља је што то није реализовао баш најбоље. Рецимо, трка колима са Нилсом Аленом Стјуартом (и потом и свака псеудоборба са филмском браћом Марком и Скотом) потпуно је срамотна. Толико је неузбудљива и без енергије и духа, да би је требало користити као контрапример добре акције. И глума је контрапример доброј, посебно Јулије Никсен која је, наводно, помајка двојици протагониста, са тим да је од једног старија шест, а од другог чак десет година. Њихов филмски тата је очигледно волео млађахне за живота. 🙂 Чак је и Роберт био смешно помпезан, иако се јесу потрудили да макар има изглед кул негативца. Поменути Нилс уопште није кул. Њега су као принцезу одвели на столицу за експериментисање на којој је добио натприродну снагу. Логично, мишићна маса се увећала, али потпуно нејасно. Наиме, није ми јасно чему они изавратни мишићи (не знам другачије како да их назовем јер они ни код кога не постоје), а који наликују на јастуче на надувавање згодно за дуга путовања аутобусом. Гротескно јесте, али је бесмислено. Готово једнако бесмислено као и експлозије које се дешавају диљем реке (и по самој реци) док двојица протагониста беже од глисера-тенка.

Филм има свега пар добрих цака, али зато општих места и наивних момената има гомилу, као у најсрећнијем периоду осамдесетих. Поступци ликова уопште нису јасни, а моћ коју Роберт има је толико захвална да се домогне другог дела медаљона, да је својеврсно мајсторство да у томе не успе. Дакле, мимо сваке логике он се прегања (у правом смислу те речи) са браћом, а како би радња могла да тече. Што се тиче радње, па она се некако и на силу котрља, али како иде ка крају грешке су све крупније и нелогичности веће. На пример, полицајац Леон Русом је био у окршају са Кристином Вагнер и победио је, чак онесвестио (при томе, иако полицајац у униформи, уопште нема оружје). И никакво хапшење није спровео, нити је позвао колеге, а није се ни забринуо за своју кћерку Алису Милано, која је не само присуствовала сукобу, већ и врло активно учествовала, те некако нестала са лица места. И човек је, наместо било какве сувисле акције (да зло буде веће, он је шеф полиције), отишао да ради свој посао и чисти улице од банди… Но, све што је дошло после је још небулозније. Најинтересантније је како се део медаљона који је био код Скота активирао. У сред борбе, момак се наљутио и бацио га (иако је императив да га Патрик не узме и, забога милога, то једино и одржава и оно мало слабашне радње) јер му је толико муке задао. И, хопла, медаљон се активирао. Што би рекао један критичар, из овога би се дало закључити да га је или покренула моћ фрустрације или моћ да не буде код Скота. 🙂

Дијалози су испод задовољавајућег, али колико-толико разумљиви. Међутим, разговор између двојице браће након Јулијине погибије је готово немогуће повезати у смислену целину. Треба ли рећи да су емоције сасвим површне? Но, у оваквом филму тешко је и очекивати нешто дубље и озбиљније.

Едукативни моменат:  Алиса је од своје филмске мајке научила да треба да се бори за оно у шта верује. То звучи као нешто не више од пароле, али јесте важно.

Оцена наставника:

(реалка)

Како да дресирате свог змаја (How to Train Your Dragon 2010) је цртаћ базиран на серији књига Кресиде Коуел. У забаченом викиншком насељу становници имају проблем са змајевима, али се храбро боре да би сачували своје овце. Момак Хикап, поглавичин син, жарко жели да буде убица змајева као сви остали из његовог села, али му то не полази за руком. Највише због тога што му је та рука премршава. Међутим, он не одустаје и упорност се исплатила; успео је да улови најжешћег змаја од свих. Но, када је требало да га убије, схватио је да то ипак није његов позив.

Критички осврт: Хумор је сјајан. Радња је сасвим класична, са врло стереотипним ликовима, иако су у питању викинзи. Слабашан момчић, на кога остали гледају као на погрешку у својим редовима, постаје јунак захваљујући мудрости и радозналости. То свакако шаље добре поруке, али је, ипак, већ виђено. И опет имамо екстазу дечака који јаше свог змаја над кршевитим пределима и океаном. Да, ни у овом филму то није прескочено. Занимљив је сусрет викинга и матице змајева и потпуно асоцира на други део „Ејлијена“. Чак и матица змајева има сличан „накит“ изнад врата. У сваком случају, у питању је занимљив, динамичан и леп филм.

Едукативни моменат: Хикап је радио оно што је врло мудро; учио је на примеру свог змаја и то примењивао на све остале. У томе је и смисао таксономије у биологији. Није потребно да неко научи о свакој могућој врсти (нити је могуће), већ је довољно да основне карактеристике научи на примеру једне и то примењује на све остале.

Оцена наставника:

(врло постојана)

Како да дресирате свог змаја 2 (How to Train Your Dragon 2 2014) је наставак претходног цртаћа. У викиншком селу људи и змајеви живе заједно готово идиличним животом. За Хикапа ствари ипак нису тако ружичасте јер његов отац жели да он постане поглавица након њега. То није и Хикапова жеља, већ би он више волео да истражује свет. Но, тако ће пронаћи и нешто што му се уопште неће допасти и што је озбиљна претња његовим саплеменицима и, наравно, змајевима.

Критички осврт: Почетак филма сувише подсећа на игру квидича у филмовима о Харију Потеру. И даље има неких асоцијација са другим филмовима, али свеједно је радња свакако била предвидљива, иако је прилично закомпликована. Овај филм је значајно блеђи у односу на први део и то у практично свему. Јесте он и динамичан и узбудљив, те има сасвим океј поруке, али радња не само што је предвидљива, већ има и неких крупних мањкавости. Једна од њих је давно изгубљена Хикапова мајка и тај део уопште није уверљив. Такође, контрола коју главни антагониста има над змајевима, некако је на дугом штапу. Треба ли коментарисати стрелице за успављивање животиња (у овом случају змајева) које користе викинзи? Јасно је да је ово фантастика, али чак и у овом жанру треба наћи меру. 🙂

Едукативни моменат: Хикап се плашио да постане вођа након свог оца јер у себи није препознао врлине које су његовог оца красиле. На крају се испоставило да је постао добар вођа свом народу. Није обавезно да када стекнете неку позицију где радите будете као ваш претходник, без обзира колико он добар био. Довољно је да будете добри онолико колико и на начин који умете.

Оцена наставника:

(на четири)

Лако Је Критиковати 98

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Последњи звездани борац (The Last Starfighter 1984) је СФ филм који прати животну причу млађаног Ленса Гуеста, који живи у камп приколици, труди се да упише неки бољи колеџ и воли да игра видео-игре. Колеџ није уписао, али је успео да обори рекорд играјући игрицу. Тема те аркадне игрице је уништавање „непријатељских“ свемирских бродова. Оно што Ленс није знао је да је та игрица заправо тест за будуће звездане борце. Зато је по њега дошао Роберт Престон како би га регрутовао за велики рат који се дешава у свемиру.

Критички осврт: Симпатична идеја је да момак који је остварио рекорд на видео-игрици у ствари положи тест за пријем у свемирску војну академију. Да се његов одлазак не би приметио у његовом кампу, мења га ванземаљац који постепено преузима његов лик. Изгледа да су мислили на све детаље, односно врло детаљно су све одрадили, а опет тако неоптерећујуће, у духу осамдесетих. Волим СФ филмове осамдесетих, а посебно свемирску фантастику са свим оним футуристичким објектима у којима су ходници осмоугаони. Потпуно непрактично за оне који ходају туда, али баш кул (што би рекли млади) изгледа.

Ово је један сладак филм, са неколико занимљивих идеја. И ништа више од тога, дакле ништа помпезно и ништа што би се могло сврстати у неки јачи класик СФ-а.

Едукативни моменат: Ленс није веровао да може да буде звездани ратник јер је само клинац из кампа. Роберт му је на то узвратио да ако тако мисли, онда ће само то и бити. Другим речима, ми не морамо да се помиримо са улогом, да је тако назовем, коју тренутно имамо и можемо да стремимо и ка нечем другом, па, зашто да не, много амбициознијем.

Оцена наставника:

(слатка)

Забрањено краљевство (The Forbidden Kingdom 2008) је кинеско-амерички филм. Момак Мајкл Ангарано је залуђен за кунг фу и често посећује радњу старца Џеки Чена у којој проналази филмове са борилачким вештинама. Мајкла малтретирају хулигани из краја и пошто њихов вођа Морган Беноа сазнаје да он посећује Џекијеву радњу, присиљава га да их на превару уведе код старца како би га опљачкали. Џеки је покушао да се одбрани, али га је Морган упуцао. Мајкл је почео да бежи од подивљалог хулигана и са собом понео златни штап из Џекијеве радње. И тај штап га је одвео у свет где се кинеске легенде обистињују.

Критички осврт: Највише ми смета тај амерички егоцентризам и поред милијарду и кусур Кинеза, колико их већ има, баш је Американац морао да буде изабрани и кључан у кинеској легенди. У реду је Мајкл глумео, али опет. И да ли је могуће да Американци не могу да смисле лик јунака који није нов клинац у школи и кога не малтретирају локални хулигани? Да будемо поштени, ни Кинези не одустају од својих борби са левитацијом. Но, они су макар шармантни и пуни духа чак и када се понављају. Такође не одустају ни од Краља Мајмуна и ово није први њихов филм који сам гледао где се та митолошка личност појављује. И колико сам приметио, не разликује се значајно од својих пандана у тим другим филмовима. И неке сцене у овом филму имају пандане у другим филмовима. Прва асоцијација су ми сви они филмови налик на „Карате Кида“ када Мајкл вежба кунг фу, а ту је и антологијска сцена из „Конана“ која се „види“ у сцени када лепа вештица Ли Бингбинг стрелом убија Џекија. И без тих детаља прича је сасвим класична са предвидљивим крајем; буквално за сваку сцену када се Мајкл враћа у свој свет је јасно како ће се одвијати.

Џеки је у тренутку приказивања овог филма имао већ 54 године, али ипак и даље је невероватно покретљив и гибак и изводи исте оне борилачке бравуре на какве нас је навикао у својим филмовима. Наравно, нису то неке године дубоке старости, али није више ни младић. И Џет Ли и Колин Чоу нису баш били у пупољку младости, али ни стари, ни млади уопште нису лоши и сва акција (читај: борилачке вештине) у филму је сјајна. Сам филм је далеко од сјајног, али није лош. Додао бих да му фали мало више маште.

Едукативни моменат: Колин је рекао да човек који одаје почаст свом учитељу, даје почаст и себи. Иако је Колин у филму зли тиранин, свакако је мудар.

Оцена наставника:

(врло климава)

Божићна песма (A Christmas Carol 2009) је Дизнијева адаптација истоимене приче Чарлса Дикенса. Радња се одвија 1843. у Лондону. Господин Скруџ (коме је глас позајмио Џим Кери) је богаташ који нема ни толеранције, ни стрпљења за сиромашне. Одбио је да оде на вечеру код свог нећака и вече уочи Божића проводи сам, згрожен свеопштом радошћу око себе. Тада се појављује измучени дух његовог покојног партнера и упозорава га да не направи исте грешке као и он, те да му загробни живот не буде тескобан. Најавио му је долазак три друга духа: духа прошлих Божића, дух садашњег Божића и духа будућих. Сва три духа су посетила Скруџа исто вече и дали су му лекцију која му је променила живот.

Критички осврт: Сцене су растегнуте за неколико нијанси више него што би била права мера. Такође, неке сцене можда и нису биле преко потребне, попут умирања божићног духа садашњости. Иако не спорим да је визуелно цртаћ сјајан, чини ми се да такве сцене скрећу фокус са приче, а конкретно та сцена ми некако и не иде уз дух Божића који се у овој причи пропагира.

Сцена када Скруџа посећује његов партнер урађена је стварно хорор и чини ми се као да је режисер Роберт Земекис и у тој, а и у другим сценама покушао да да критику комплетном раслојеном друштву. Као да је хтео да помери пажњу са једног себичног човека и да целој причи да већу ширину. И можда би у томе и успео да је причу испричао на другачији начин. Но, Чарлсово дело усмерено је ка проблему људског карактера и ка главном јунаку, те не дозвољава много одступања. Роберт је одступио колико је могао баш због те идеје и због прегршт за радњу небитних сцена (већ поменута сцена када умире дух Божића или када старац бежи или се смањује или шта већ) и нисам сигуран колико је постигао ефекат. Са једне стране сувише је разводњио радњу, а са друге учинио ју је маштовитијом. И, наравно, пружио уживање гледаоцима са 3Де наочарима. 🙂

Роберт је успео да пружи лепу емоцију, али је изградио сувише туробну атмосферу која се није значајније поправила ни у радосној еуфорији када старкеља доживљава просветљење. Он се радује и лудира јер жели да искористи мало живота колико му је остало, што јесте помало мрачан став. Мало више.

Едукативни моменат: Господин Скруџ је схватио да ће његов живот бити много бољи и мање усамљен ако буде пријазнији и плементији према другима. И то можемо да схватимо и да нас не посете три божићна духа. 🙂

Оцена наставника:

(колико-толико стабилна)

Тајни живот кућних љубимаца (The Secret Life of Pets 2016) је цртаћ у којој главну улогу има пас Макс. Он обожава своју газдарицу и њихов однос је, према његовом мишљењу, савршен. Међутим, све се мења када она доноси новог пса Дјука. Он је Максу донео гомилу невоља, али и авантуру живота.

Критички осврт: Почетак цртаћа је мање-више класика са сведеним хумором и досадном причом. У реду, ту је кочоперни псић Макс, кога воли бела кујица залуђена шпанским серијама у згради поред пута и који добија конкуренцију – много већег и јачег цимера Дјука. И он проналази (деценијама стар) начин како да он буде тај који је доминантан у стану. Дјук је изгубио битку, али не и рат и налази (наново деценијама стар) начин како да се отараси Макса. И, сасвим предвидљиво, због неспретности обојице упадају у авантуру из које ће изаћи као најбољи пријатељи. Филм је, иначе, прилично предвидљив.

Међутим, тада се појављују одбачени љубимци и њихова борба против људи и они, на челу са белим зеком, уносе у цртаћ и хумор и динамику и сасвим необичан део приче. То и како су режисери Крис Рено и Јароу Чејни уочили, пренели и превели нека карактеристична понашања животиња, једине су светле тачке у филму. И анимација је добра. Поруке које филм шаље су стандардне и говоре о пријатељству, толеранцији, хуманости. То је сасвим у реду, али ништа што баш оставља јачи утисак.

Едукативни моменат: Филм поручује да није довољно само гајити животињу. Треба јој се посветити јер она зависи од нас и потребна јој је наша љубав.

Оцена наставника:

(реална)

Анаконда (Anaconda 1997) је филм о екипи филмаџија који су се упустили у крстарење реком у прашумама Јужне Америке како би снимили документарац о мистериозном племену Ширишама. Током олује налетели су на Џона Војта, који се наводно насукао и тражио њихову помоћ. Они су га повели са собом и он се, у знак захвалности, понудио да им покаже где је тајанствено племе. Међутим, његове намере су сасвим другачије. Он је ловац на змије и има намеру да улови највећу која у тој џунгли живи и користиће сва могућа средства да свој наум оствари.

Критички осврт: Мораш заиста да имаш низак коефицијент интелигенције да би се ноћу љубакао у густишу џунгле, као што су то радили Кари Верер и Овен Вилсон. Опасне ситуације у филму не морају да се праве по сваку цену, мада могу да прихватим да људи раде различите лудости. У сваком случају, филм је и без тога довољно динамичан и узбудљив. Крај је такође узбудљив, а да би био још узбудљивији, ту су стара добра општа места; Џенифер Лопез је баш морала да испусти једну пречку док се пењала уз лестве како би побегла од змије, па је малко исклизнула, да би је на врху дочекала затворена решетка. Запаљена змија васкрсава да би је Ајс Кјуб умлатио и напокон докрајчио секиром. У ствари, свака сцена из финалног дела је опште место. Но, има и ефектних и оригиналних сцена попут Џонове погибије, а и целокупна радња је добро осмишљена. Део филма који се односи на трилер је више него коректан; Џон прилично паметно манипулише и све је урађено са довољно драматике.

Џон је био маестралан, као и увек. Ни остали глумци нису лоши. Глумаца има и ова експедиција је укључила неуобичајено много људи. Једини разлог томе који ми је пао на памет је да је режисер Луис Љоса нечим морао да нахрани змију, а више „хране“ значи и више забаве за гледаоце. 😀 Што се анаконде тиче, лоше је направљена, али то некако није покварило утисак. Ако ништа друго, акционе сцене са њом су сасвим добре, мада ништа епохално и што оставља без даха. Биологија понашања змије већ је проблематична. Анаконда приказана у филму веома често лови и ултрабрзо вари свој не мали плен (људе). Организми који имају променљиву телесну температуру не морају толико да једу. Уз то, врло је активна када се најела, што такође није вероватно, а о отиску људског лица (плена који је појела) на њеној кожи не вреди ни расправљати. 🙂

Едукативни моменат: Нисам наишао на озбиљнију научну тврдњу да анаконде могу бити дуге до 11,9 метара, како поједини извори (и овај филм) тврде. Но, постоји документовано да могу достићи дужину од 5,21 метар. Ако мислите да то није импозантно, само замислите да сте се са таквим примерком нашли очи у очи у каквој џунгли Амазона. 🙂

Оцена наставника:

(баш солидна)

Џуманџи: Добродошли у џунглу (Jumanji: Welcome to the Jungle 2017) је наставак филма „Џуманџи“ из 1995. Алекс Волф је дечак који жели да буде прихваћен у „кул“ друштву, па ради домаће задатке спортском асу Сер’Даријусу Блејну, али све што је постигао је да заврши у казни после школе, заједно са поменутим Сер’Даријусом и две другарице из школе. Њих четворо проналазе конзолу за видео-игру „Џуманџи“. Прикључили су је за ТВ-екран и наместо очекиване игре на том екрану, нашли су се у џунгли као ликови из игрице. Њихов задатак је да поврате драгуљ који је узео Боби Канавал, лик из игрице, те да га сместе на камени кип где припада. Само онда могу да напусте џунглу и игрицу, али то није лако јер Боб руководи наоружаним људима и опасним животињама.

Критички осврт: Џуманџи после 22 године изгледа модерније. Више није у питању друштвена, већ видео-игра. Јасно је да је то подилажење млађим генерацијама, али филм мора да има своју циљну групу. Овај је очигледно прављен тако да буде занимљив и млађима. И за нас старије је занимљив, рекао бих. Забаван је, динамичан, узбудљив и има пар добрих цака (углавном у вези са пошалицама Џека Блека) и колико-толико неку радњу. Радња иначе има и романтични део између Двејна Џонсона и Карен Гилан, али и Џека и Ника Џонаса. Овај други пар је интересантно уведен преко игрице јер је Џек тек лик којег је узела Медисон Иземан, те однос двојице мушкараца није толико шокантан. Врло вешто је то извео режисер Џејк Касдан и тако толеранцију увео на мала врата. Свака част за то. Крај је баш онако фино решен. И још бих да похвалим да ми се овакав начин екранизације видео-игре допада, за разлику од гејмерског коју сам гледао у неколико филмова.

Едукативни моменат: Двејн је рекао како он у ствари није храбар јер је могао да виси са хеликоптера у покрету пошто је имао животе за трошење. Другачије је постало када му је остао само један живот. На то му је Кевин Харт рекао да у реалности, ван игрице, само један живот и имамо. Зато не можемо да га „трошимо“, а посебно не улуд.

Оцена наставника:

(може)

Убиствени друм (Roadkill 2011) је телевизијски филм канала Сај-Фај. Седморо младих кренуло је на путовање по Ирској. Већ први пут када су стали уз пут и свратили до мале продавнице снашле су их невоље. Најпре је продавац Нед Денехи покушао да их превари, а онда су ударили приколицом у стару жену унакаженог лица. Побегли су са места догађаја, али се њихове невоље нису завршиле. Наиме, почела је да их прогања џиновска птица описана у легендама Средњег истока.

Критички осврт: И, наравно, најкласичнија могућа поставка са најкласичнијим могућим ликовима који се појављују у таквим филмовима. У бројним сличним филмовима углавном их је петоро младих, а овај пут је седморо. Из неког разлога мора да буде непаран број и у корист момака. Зашто? То је изгледа проблемско питање из математике на које ја немам одговор. Као ни на питање зашто се упорно овакви филмови снимају? 😀 Углавном, млади се заустављају у некој недођији са неугледним и језивим становницима (а где би другде) и доживљавају ружно искуство (а какво другачије) и цео пут се наставља по злу. Као што написах, већ виђено милијарду пута.

Глума је испод сваког прага подношљивости. Специјални ефекти су кудикамо бољи, а сама птица је замишљена као некакав џиновски лешинар, нимало занимљив. И није ми јасно зашто и како забога, сви ликови којима птица повреди лице (у питању су такве ране да пола лица фали) стоје и чекају да их та иста птица покупи? То чак није ни ефектно, чему се вероватно режисер Јоханес Робертс надао. Касније се акција појачала тиме што су, осим птице, младе почели да нападају и садистички настројени локалци, али ни то није дало очекивани ефекат. Крај је донекле поправио утисак, али не довољно да би овај филм био више од крша.

Едукативни моменат: Када је Ројзин Марфи рекла Неду како је све на продају, он ју је упитао да ли је она на продају. Њу је то увредило, а он је доказао да она није у праву. И није јер сви знамо да многе ствари у животу нити имају цене, нити се могу купити.

Оцена наставника:

(може микро плусић)

Приче из гробнице: Витез демон (Tales from the Crypt: Demon Knight 1995) је филм урађен по угледу на телевизијску серију „Приче из гробнице“ која је трајала од 1989. до 1996. Наратор у овој причи је тзв. Чувар гробнице, некакав демонолики створ који ради као режисер у Холивуду. Његова прича почиње тако што Вилијам Садлер покушава да побегне од упорног Билија Зејна. Тако завршава у варошици негде крај ауто-пута у пустињи Новог Мексика. Тамо га скитница Дик Милер одводи у некакав мотел (који је некад био црква) где овај изнајмљује собу. Међутим, Били га проналази и за све оне који су се затекли тамо отпочиње правцијата ноћна мора.

Критички осврт: У сцени када полиција хапси Вилијама нешто није у реду јер полиција и сви присутни сувише олако прихватају тврдње Билија, нензанца који се појавио под врло сумњивим околностима. И онда шериф Џон Шак ипак све враћа у нормалу, тако што је учинио логичан поступак. Тада креће да се дешава зло лудило. И то лудило је чудан спој коректно изведене драме и смешног хорора. Са једне стране, ту је Били који је одлично урадио своју улогу и који на интересантан и језив начин манипулише Брендом Баке, а са друге ту су костуролики демони који филм враћају ка Бе продукцији. Симпатични су они и већ на самом почетку ми се допала идеја да је костурко (или демон или шта ли је већ) холивудски режисер. Ипак, уз њихово присуство не могу да схватим овај филм као озбиљно дело фикције, а још мање као застрашујуће. Но, филм је заиста забаван и то је прилично много.

Што се приче тиче, није она нарочито инвентивна, а и поставка је једноставна. Силе зла желе да се домогну кључа који ће им откучати нешто што силама добра не одговара (сам принцип на коме кључ ради није лоше осмишљен). Протагониста Вилијам је заточен у мотелу са још неколико људи (седам, ваљда) и покушавају да преживе. И то је, углавном, то. Оно што ми се допада је да је глума сасвим у реду, ликови су конзистентни, а правила која су постављена у филму углавном су поштована, тако да много нелогичности нема. И има добрих цака, попут оне када се боре против запоседнутог Дика или клинца Рајана Оудоноха. С обзиром на тему и очигледно низак буџет, ово је можда не баш максимум који може да се извуче, али свакако висок ниво.

Едукативни моменат: Томас Хејден Черч је желео да направи пакт са демоном Билијем и овај га је преварио и убио. Ми нећемо правити договоре са демонима, али не би требало ни да правимо договоре са било ким већ само са људима од поверења.

Оцена наставника:

(на три или три на четири, свеједно)

Уздигнуће пакла: Свет пакла (Hellraiser: Hellworld 2005) је осми наставак серијала „Уздигнуће пакла“. Овај пут пакао се „преселио“ у видео-игру веома омиљену међу четворо младих пријатеља. Играјући игрицу стекли су право да буду позвани на журку где се окупљају сви поклоници демона Кенобита и одазвали су се позиву. Журка је заиста обећавала, а и срдачно их је дочекао домаћин Ланс Хенриксен, према сопственом признању највећи фан света пакла. Међутим, полагано, журка се претворила у ноћну мору за сваког од њих четворо и још једног придошлог пријатеља Кристофера Жакоа.

Критички осврт: Морам да признам да ми се почетак уопште није допао. Четворо, односно петоро младих (јер се прикључује и пети), што је стандард, одлази на супержурку са темом пакла, да би тамо доживели прави пакао. Најкласичнија могућа поставка, али је много већи проблем што уопште није у духу серијала. При томе, Катерин Виник, која је главна протагонисткиња, уједно је и најслабија глумица у групи. Јесте лепа, али то не помаже много; огроман број глумаца су лепи људи, па ништа. 🙂 И надаље, хорор је био баш као што је увод „обећавао“; потпуно класичан и потпуно неинвентиван. Они су се врзмали по тој кући и Пинхед их је убијао једног по једног. И да додам да је ама свака боговетна сцена и предвидљива и опште место. Поступци ликова јесу мелодраматични, али нису увек логични. Катерин је успела да побегне из собе, али је одмах истрчала у двориште, ни не покушавши да нађе своје другаре. Но, добро, то је и опростиво, колико није то што су емоције ликова и нелогичне и неуверљиве. Катерин је видела своја два пријатеља унакажене, да би већ у следећој сцени мирно шеткала таваном и превртала окицама. Нелогичних момената има иначе у филму и толико је пун рупица да изгледа као фино сито. Рецимо, када је то Кристофер видео да се плава боја са палца Хенријева Кавила упила, па да би се тога присетио? Или како то да су и Катерин и Кристофер били толико витални када су их спасили након неколико дана проведених без воде?

Било је занимљиво видети „Супермена“ (Хенри) уплашеног, али то није значајније поправило утисак. Крај јесте поправио утисак донекле, те заокружио причу и учинио је унеколико другачијом. Но, реализован је врло трапаво, а Ланс је толико објашњавао шта је радио да је све личило на једно мини-предавање. Баш се потрудио да буде јасан и да сам га процењивао као предавача, извесно би добио високу оцену. Што се оцене филма тиче… Па, издвојио бих један моменат у филму када је Ланс упитао Катерин: „Је ли да да је све као у лошом хорор филму?“ Мислим да је све рекао.

Едукативни моменат: Млади су доживели све ужасе приказане у филму под утицајем дроге, а троје је чак и умрло. И то је реална последица уживања дроге, без обзира што је филм само фикција.

Оцена наставника:

(може на три)

Френклин (Franklyn 2008) је британска драма која прати животне приче четворо људи и два паралелна света; један реални и један фиктивни. У фиктивном свету обитава Рајан Филипи који покушава да пронађе вођу секте који убија девојчице. Његова потрага одразиће се и на реалан свет и троје људи у њему.

Критички осврт: Није новост да се више одвојених животних прича на крају укрсти и да тако да смисао комплетној причи. И овде је то лепо урађено, мада већ од половине филма постаје предвидљиво како ће се све то повезати. У сваком случају, прича ми се дојмила. Занимљива је и држи пажњу, има неколико интересантних преокрета и добро је испричана. Глумци су сјајно урадили свој посао, чак и несрећни Рајан, али бих издвојио Бернарда Хила који је био маестралан и могао сам да осетим сву тежину његове несреће. Однос између Еве Грин и њене мајке Сузанах Јорке је једини део који ми је слабији у овом филму јер је и сувише класичан и сувише иритантан.

Још да додам да је алтернативни град Минвајл заиста занимљиво осмишљен и архитектонски (попут Готама, али још више у стилу готике) и према уређењу са свим наметнутим и смешним религијама.

Едукативни моменат: Филм почиње мудрошћу: „Обични људи религију сматрају истином, мудри људи преваром, а владари корисном.“ Ја религију сматрам личном и она треба таква и да буде; за онога ко је одабере неоспориво право, а за људе око те особе неоптерећујућа.

Оцена наставника:

(после нешто премишљања)

Ljudi imaju više od 5 čula

https://www.weforum.org/agenda/2017/01/humans-have-more-than-5-senses/

Ekvilibriocepcija … čulo ravnoteže samo je jedan od mnogih načina pomoću kojih doživljavamo svet oko nas

slika: REUTERS/Steve Nesius

Piše Aleks Grej

Objavljeno 9. januara 2017.

Kada govorimo o ljudskim čulima, mislimo na čulo vida, sluha, ukusa, dodira i mirisa. Pa ipak, oduvek smo znali da smo u stanju da osetimo mnogo više od toga. Međutim, šta tačno možemo da osetimo i dalje je predmet naučnih istraživanja.

Neurolozi su u potpunosti svesni da posedujemo čitav paket čula. Kao što objašnjava video koji je snimila kompanija Aeon, mnogi bi se složili da posedujemo između 22 i 33 različitih čula.

Evo nekoliko naših manje poznatih čula:

Ekvilibriocepcija – osećaj za ravnotežu. On nas drži uspravnim, i pomaže nam da se krećemo, a da se ne povredimo.

Propriocepcija – saznanje gde nam se nalazi koji deo tela, bez da smo ga pogledali. Zahvaljujući tome možemo na primer, da kucamo ne gledajući u tastaturu, ili da se krećemo ne gledajući u svoje noge.

Kinestezija – osećaj kretanja.

Termorecepcija – znamo da li je u našoj sredini previše hladno ili previše toplo. To što smo u stanju da osetimo temperaturu prostora u kome se nalazimo, pomaže nam da ostanemo živi i zdravi.

Nocicepcija – sposobnost da osećamo bol.

Hronocepcija – kako osećamo prolaženje vremena.

Čula koja ljudi ne poseduju

Postoje neka čula koja se mogu naći samo u svetu životinja.

Elektrocepcija – sposobnost da se osete električna polja u okruženju. Ajkule mogu da otkriju električna polja u svom okruženju, uključujući i ona koja emituje njihov plen koga ne moraju nužno videti.

Magnetorecepcija – nekoliko vrsta sisara, slepi miševi na primer, mogu da osete Zemljino magnetno polje i koriste ga za navigaciju.

Polarizovana svetlost – mnoge životinje, uključujući tu i insekte i ptice, koriste polarizovanu svetlost kako bi odlučile u kom pravcu će se kretati.

Višečulno opažanje

Aristotel je prvi ukazao na činjenicu da postoji više od pet čula koja vladaju našom stvarnošću, a u to još uvek verujemo.

Međutim, video koji sledi tvrdi da bismo mogli pogrešiti donoseći zaključke o stvarnosti na osnovu pet čula.

Naša čula deluju zajedno, i ono što oseti jedno, može upravljati osećajima nekog drugog čula. Na primer, kada sedimo u avionu, ono što vidimo menja se za vreme poletanja aviona – deo kabine koji se nalazi ispred nas deluje uzdignuto, a ipak, u našem vidokrugu ništa se nije promenilo. Ušni kanali govore nam da smo nagnuti unazad, i to menja sliku koju vidimo.

Drugi jednostavan primer bi bila šolja, očima vidimo samo spoljni izgled, ali pošto je držimo i osećamo, naš mozak prima dodatne informacije, pa znamo da je u pitanju trodimenzionalni objekat. U ovom slučaju, naša čula vida i dodira zajedničkim snagama omogućavaju nam da vidimo kompletnu sliku.

Na kraju, ne treba ništa prihvatati zdravo za gotovo – naše opažanje sveta je višečulno. A moguće je da smo samo zagrebali površinu onoga što možemo da osetimo.

https://www.facebook.com/worldeconomicforum/videos/10154084059376479/

Tekst prevela:

Aleksandra Ravas

Naučnici tvrde da Gugl menja naše mozgove

https://www.weforum.org/agenda/2016/10/how-google-is-changing-our-brains/

Internet je promenio sve aspekte našeg života. Sada naučnici tvrde da menja čak i naše mozgove

Slika: REUTERS/Darren Staples

Piše Stéphanie Thomson urednik, Svetski ekonomski forum

Objavljeno 6. oktobra 2016.

Nekada davno, u vreme pre pojave interneta, ukoliko bi vam neko postavio problematično pitanje, imali ste na raspolaganju nekoliko opcija. Mogli ste da proverite da li neko od vaših poznanika zna odgovor. Mogli ste da ga potražite u enciklopediji. Ili ste mogli da se zaputite u biblioteku kako biste sproveli istraživanje. Šta god da ste izabrali od navedenog, sigurno je bilo složenije i zahtevalo je više vremena od onoga što biste danas uradili: potražili odgovor na Guglu.

Zahvaljujući tehnologijama – a posebno internetu – više ne moramo da zavisimo od svog ponekad nepouzdanog pamćenja nasumičnih činjenica i informacija. Prisetite se, kada ste se poslednji put pomučili da upamtite nečiji broj telefona? I čemu učenje kako se pišu te duge, složene reči, kada će vam opcija autocorrect ukazati na to?

Ali, u trenutku kada nam je sve znanje sveta koje će nam ikada trebati, tu na dohvat ruke, da li prepuštamo sopstveno pamćenje internetu?

Naš virtuelni mozak

Prema skorašnjem istraživanju, upravo to radimo. Najnovija studija naučnika sa univerziteta u Kaliforniji i Ilinoisu, utvrdila je da to što se sve više oslanjanjamo na internet, menja način na koji razmišljamo i pamtimo.

U studiji, ispitanici kojima je postavljen niz trivijalnih pitanja bili su podeljeni u dve grupe. Prvoj grupi bilo je dozvoljeno da koristi samo sopstveno pamćenje, dok su ostali ispitanici imali zadatak da odgovore potraže onlajn. Zatim je ispitanicima iz obe grupe postavljena grupa lakših pitanja i data im je mogućnost da koriste internet. Ispostavilo se da je verovatnoća mnogo veća, za one koji su koristili internet u prvom krugu, da će to ponovo učiniti.

Ne samo da je bilo verovatnije da će se poslužiti internetom, bili su i brži da to urade, retko pokušavajući sami da dođu do odgovora, čak i onda kada su pitanja bila relativno jednostavna.

Sve navedeno predstavlja dokaz da postoji trend koji istraživači nazivaju „kognitivno prebacivanje“. Toliko je postalo lako da se nešto jednostavno potraži onlajn, da ima stvari koje uopšte ni ne pokušavamo da pamtimo.

„Dok smo ranije možda pokušavali da se sami nečega setimo, sada ni ne pokušavamo. Kako sve više informacija postaje dostupno preko pametnih telefona i drugih uređaja, postepeno sve se više oslanjamo na njih u svakodnevnom životu“, kaže Bendžamin Storm, glavni autor studije.

Kako internet menja naš mozak

Ova najnovija studija zasniva se na postojećim istraživanjima koja ukazuju na to da internet ne menja samo naš život i način na koji radimo, već zapravo menja i naš mozak.

Bilo kome ko je upoznat sa radom neurologa Majkla Mercenika, to neće biti iznenađenje. Uostalom, naš mozak i jeste napravljen da se tako ponaša. „Napravljen je da se prilagođava. Njegova suština je u promeni“, objašnjava u svom popularnom TED govoru.

Vaš mozak – svaki mozak – predstavlja radove u toku. Lako se „oblikuje“. Od trenutka kada se rodimo do trenutka kada umremo, on se neprekidno preobražava i menja, poboljšavajući se ili lagano nazadujući, u zavisnosti od toga kako ga koristimo.

U tom slučaju, važnije pitanje je da li je to dobro ili loše. „Prilično je jasno da se pamćenje menja“, rekao nam je Storm. „Ali, da li je to promena na bolje? U ovom trenutku, za nas je to nepoznanica.“

I zaista, čini se da su mišljenja podeljena oko toga da li je u pitanju pozitivan ili negativan razvoj.

Postoje mišljenja da je uklanjanjem potrebe za učenjem napamet – sistema koji nas je primoravao da pamtimo datume, imena i činjenice – internet pomogao da oslobodimo kognitivne resurse za druge, važnije stvari.

Nikolas Kar, autor knjige What the internet is doing to our brains („Kako internet utiče na naš mozak“), nije preveliki optimista. Time što prepuštamo internetu funkciju spoljašnje memorije, gubimo sposobnost da prebacimo informacije koje čujemo i pročitamo na dnevnom nivou, iz naše radne memorije u dugoročnu memoriju, koju Kar opisuje kao „ključni faktor za stvaranje znanja i mudrosti“.

„Desetine istraživanja koja su sprovodili psiholozi, neurobiolozi i predavači navode na isti zaključak: kada smo onlajn, nalazimo se u okruženju koje podstiče površno čitanje, prenagljeno i rastrojeno razmišljanje, i površno učenje“, piše on.

Od poruka na samolepljivim papirićima do Ajfona

Iako treba da se sprovede još mnogo istraživanja posledica svega ovoga, možda promena nije tako značajna kao što mislimo. Uostalom, kako pisac o tehnologijama, Klajv Tompson, ističe, mi smo zapravo svoje pamćenje prepustili jako davno.

„Čovečanstvo se oduvek oslanjalo na to da će pomoćna sredstva baratati detaljima za nas. Jako dugo smo čuvali znanje i u knjigama, i na papiru, i na porukama na samolepljivim papirićima.“

Jedina razlika je u tome što se danas okrećemo sofisticiranijim uređajima za tu pomoć. „Možete da prestanete da brinete o tome da će vam vaš Ajfon istrgnuti pamćenje. To se već desilo mnogo ranije“, kaže Tompson.

A prema Stormu i njegovom timu istraživača koji je učestvovao u poslednjoj studiji, to ne mora da bude tako loše. „Na kraju, prilično sam veliki optimista. Smatram da će internet (odnosno, generalno tehnologija) znatno proširiti mogućnosti ljudskog uma.“

Prevela: Aleksandra Ravas