Лако Је Критиковати 106

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lavictima (Small)VДесета жртва (La decima vittima 1965) је италијански футуристички филм снимљен према краткој причи Роберта Шеклија под називом „Седма жртва“. У будућности људи учествују у суровој игри у којој је циљ да убију другог човека којег компјутер изабере. Игра се састоји из десет рунди и сваки учесник пет пута може бити „ловац“, али пет пута мора бити „ловина“. Веома успешна у овој игри је Американка Урсула Андерс и остала јој је још једна рунда да победи. Задатак је да убије Италијана Марчела Мастројанија. Телевизија се заинтересовала за овај дуел и план је да она убије Марчела на довољно „атрактиван“ начин какав би гледаоцима био занимљив. Међутим, показало се да је Марчело фаталан по њу.

Критички осврт: Идеје за убиства су врло креативне (ако тако уопште могу да их назовем), те Марчело убија младог барона Волфганга Хилингера тако што му мамузе повезује са динамитом и чека да овај куцне једном чизмом о другу. Урсула упуцава свог нападача Џорџа Ванга из брусхалтера (мотив који је касније баш експлоатисан у популарној култури), а након назови стриптиз перформанса. У ствари, цео филм има некакав шмек перформанса. Лагодан, готово разигран тон којим су убице представљене имао је за циљ да прикаже сву бездушност ове крваве игре, али су таквој атмосфери допринели и сви равнодушни или усхићени гледаоци и медији. Алузија је више него јасна, а треба ли коментарисати актуелност?

Још много тога може да се види и чује у филму, па тако у једном тренутку Урсула убеђује Марчела да је њено интересовање за њега последица тога што фрустриране Американке жуде за сексуалношћу Италијана. Има ту још најава (или критика?) сексуалних слобода и сви детаљи овог филма, уз главну тему, очигледно имају сврху да провоцирају. Постоје јасне алузије на хипи покрет, религију и случне друштвене феномене и све је то пародирано, баш као и насилни ријалити. Изгледа да режисер Елио Петри највише има пик на Америку јер је, осим поменуте пошалице на сексуалну немоћ тамошњих мушкараца, извитоперио прокламовани прогресивни амерички систем и слободу коју даје својим становницима и претворио их у сасвим нешто друго. Земља могућности, како је зову, пружа и ту могућност да људи „слободно“ могу да се убијају где год пожеле, док код Италијана ипак постоје бројна места где то није „ред“ радити. Италијани, везани за породицу, крију своје остареле родитеље по кућама, док их Амери предају држави (ма шта год то значило, али свакако не звучи алтруистички). Или је, напросто, Елио желео да сукоби прогрес и традицију, те прикаже све оно што нас може задесити ако од овог потоњег одустанемо. Уз све то лепо иде и демагогија или непроверена филозофија да се агресија (па тако и ратови) може спречити „издувним вентилима“ у виду морбидних игара ловаца и ловине, а касније искоришћених у неким остварењима попут „Прочишћења“. У једном тренутку наратор тврди да да је Адолф Хитлер био учесник у овако нечему Други светски рат се не би задесио, на пример.

Дакле, поруке које филм шаље су сјајне и исто тако пласиране, те у том смислу овај филм представља врло озбиљно остварење. И радња, иако сва лепршава, виспрено је осмишљена кроз надмудривање ловца и ловине. Јасно је и очекивано да ту има и романтичне подлоге, али свеједно, мајсторство је направити дешавања од тако „мало меса“. Филм заиста има и духа, шарма и хумора. Све похвале.

Едукативни моменат: На крају је агресију победила љубав. И то је најбољи могући закључак.

Оцена наставника:

5(врло сигурна)

Truth-or-Dare (Small)IVnaIIIИстина или изазов (Truth or Dare 2018) је филм о шесторо студената који су одлучили да проведу пар дана у Мексику. Девојка из те групе Луси Хејл у бару упознаје младића Ландона Либоарона, који ју је шармирао. Он предлаже њој и њеном друштву да их одведе на једно занимљиво место, што они прихватају. Испоставља се да је у питању напуштена кућа. Тамо их је убедио да играју „истина или изазов“, што они такође прихватају. И оба пристанка су била погрешна јер поменута игра постаје не само стварни део њихових живота, већ и по живот опасна.

Критички осврт: Филмови где игра постаје озбиљна нису новост. Чак, филм баш са овом игром и, изгледа, истом темом снимљен је годину дана раније. Тај филм нисам гледао (још), па их не могу упоредити, али могу са сличним филмовима у овом поджанру. Оно што се разликује је број младих. Устаљен број пет сада је постао шест, тако да имамо два пара младих и још један распар. На „журку“ се убацује и Ландон, те групу младих одводи у напуштену кућу. У међувремену им се придружује и проблематични Сем Лернер и, хопла, ето њих осморо. Јасно је да што их је више, то је боље за хорор, али оно што ми се заиста допало што се ове осморке ликова (који су потпуни стереотипи) тиче јесу њихови међусобни односи који су у доброј мери разрађени. Прилично је добро решен љубавни троугао између Луси, Тајлера Поузија и Виолет Бин. Такође ми се допало како је режисер Џеф Водлоу направио заплет. И расплет је добро, заправо виспрено решио.

Много мање ми се допала глума, али сама прича, иако класичнија и предвидљивија бити не може, држи пажњу и довољно је драматична, ако већ није застрашујућа. Овај филм има неколико елемената као и „Кућа духова“ снимљен годину дана раније. И тамо су млади на превару увучени у демонско проклетство, а и тамо је било потребно да се као „жртва“ принесе део тела. Нисам фасциниран овим „преписивањем“, али морам да приметим да су ова два филма иначе врло сличног сензибилитета и квалитета. Сва је прилика да ако вам се допао први, допашће вам се и овај.

Едукативни моменат: Луси је између Виолет и свих осталих људи одабрала своју најбољу другарицу; њих је угрозила, а њу је заштитила. Не бих се бавио тешким филозофским питањима шта је исправно урадити, али свакако нам нама блиске особе морају бити најбитније.

Оцена наставника:

4(или три; нисам могао да се одлучим)

magicafrica (Small)IIМагично путовање у Африку (Magic Journey to Africa 2010) је шпански филм на енглеском језику. Ради се о девојчици која жели да пронађе дечака који ју је заинтересовао док је џепарио у ресторану и који се потом много разболео. Зато је она, на крилима маште, одлетела у његову родну Африку и тамо доживела лепу авантуру.

Критички осврт: Мотив којим почиње овај филм је сасвим добар. Дечак Африканац у Шпанији има живот налик на онај који воде Роми на нашим просторима; пребира по кантама, повремено што проси, што џепари и препуштен је улици. Девојчица се заинтересовала за њега и од виле сазнала да је дечак болестан. Радња је некако одмах почела да се одвија и већ на почетку кренули су замршени разговори (конкретно између виле и девојчице), који нису добро срочени. Сигуран сам да је режисер и сценариста Жорди Ломпарт желео да свему томе да неку мудрост и дубоку поруку, али је добио неуротичну вилу која уопште не зна шта хоће. Мислим да би бољи ефекат постигао да је разговор био једноставан јер је тема већ довољно тешка. Рецимо, разговор између цвета и девојчице је кудикамо успелији. Но, дијалози су свеукупно прилично безлични и без јасних порука. Понегде су поруке потпуно омашене као у случају разговора лава и девојчице. Заправо, цео филм, који је потегао јаке теме, практично у свакој маши поенту и готово одмах губи фокус. Жорди као да се колебао да ли да направи (неупоредиво блеђу) варијанту „Алисе у Земљи чуда“ или документарац. Колико сам упознат, он је режисер који се и специјализовао за документарце и можда је требало да настави са њима. Овај микс јесте добар покушај, али не довољно добар. Жорди је желео да живот представи на ведар и једноставан начин, те да ублажи и тешку животну причу и смрт, али је направио контраефекат. Повезао је тешке социјалне теме са адаптацијама и еколошким факторима и, како би лаици рекли, законима природе, те све то више изгледа конфузно и компликовано. Иако, можда, могу да претпоставим шта је хтео, тај његов спој природе и друштва сасвим је трапаво изведен. На крају је он финиширао причу и дао закључак, али је, опет, остао (горак) укус недореченог. Уз све то, мешао је и стилове у режији и то међусобно није уклопио најбоље, па то додатно уноси пометњу.

Глума је баш лоша, а ефекти су са много сјаја, али мало учинка. Није лоше када девојчица показује другарици како се на небу види сенка њеног прста када додирује глобус (ако занемаримо основно непознавање географије, али је свеједно маштовито).

Едукативни моменат: Крилати коњ је рекао девојчици да дечак кога тражи не може да буде онакав како би она желела. На њено питање зашто, одговорио је да су сви различити и да то какви ће бити одређује сваки човек за себе. И то је истина, а најбоље што ми можемо да учинимо је да те особе прихватимо какве јесу, а не да имамо очекивања.

Оцена наставника:

2(реална)

horton (Small)VХортон је чуо Хуа! (Horton Hears a Who! 2008) је цртаћ рађен према књизи истог назива Теодора Суса Гајзела. У џунгли живи инфантилни слон који је схватио да у зрну прашине постоји читав свет мајушних особа. Он жели по сваку цену да спаси тај свет, односно да га склони на сигурно, иако то наилази на неодобравање строге женке кенгура која воли да води главну реч у џунгли.

Критички осврт: Филм је предиван. Необичан је, врло духовит и зрачи феноменалним порукама. Велики слон покушава да спаси свет у зрну прашине, показујући да је сваки живот, ма како мали изгледао, важан. А када су Хортонови мали пријатељи потрчали за њим да му покажу како су и они пронашли своје мале светове (у ствари цветове), сјајан је пример солидарности. Ипак, најјача је сцена када бесна руља, због демагогије коју је пласирала кенгурица, опколи Нортона и када га она упућује да види шта је проузроковао само због једног обичног цвета. И на то он њој одговори да није цвет у питању, већ трунка. 🙂 А мајушни Хуовци, како би их огромне животиње у џунгли чуле и схватиле да и они постоје, лупали су у лонце и правили буку. Познато? 🙂 Филм има толико метафора и асоцијација на друштвене догађаје, да нисам сигуран да мали узраст ово може да појми, али свеједно, препоручио бих га сваком узрасту.

Едукативни моменат: Грађани Хувивила били су убеђени да се ништа не може десити њиховом савршеном свету, али су спознали да је он врло фрагилан. Исто ћемо спознати и ми за наш свет, ако наставимо да уништавамо природу као до сада.

Оцена наставника:

5(плус)

croods (Small)VКрудсови (Kruds 2013) је цртаћ о породици пећинских људи, који живе „монотоним срећним животом у мраку и страху“ у пећини и тако преживљавају. Ип (глас јој је позајмила Ема Стоун), кћерка у тој породици и тинејџерка, баш и није срећна таквим животом и стално је у потрази за нечим новим и забавним. Тако је налетела на Момка (Рајан Ренолдс), који је њених година и који јој је предсказао смак света. Он јој се понудио и да пође са њим како би се спасила, али њен отац није одушевљен том идејом. Ипак, испоставило се да је Момак у праву и да безбедан живот у пећини више није могућ.

Критички осврт: Цртаћ ме је „купио“ већ у уводној нарацији. Анимација је сјајна, а хумор је генијалан. Ово је заиста један од ретких, веома ретких филмова који су успели да ме стварно насмеју. Ликови су сјајни, а посебно ми се дојмио отац породице Граг коме је глас позајмио Николас Кејџ. Уз ликове ту је и читав спектар измаштаних животиња и иако су режисери Крис Сандерс и Кирк Демико изгледа желели да им филм заличи (буде пародија или омаж) на „Аватара“, донекле асоцира чак и на „Карику која недостаје“ из 1980, са тим да је овај цртаћ значајно холивудски „испеглан“. Но, свакако је одличан.

Едукативни моменат: На почетку су Крудсови живели у мраку и страху и испоставило се да то није довољно добро. За бољи живот било је потребно да се они промене, добију идеје и спроведу их у дело. Дакле, ако имате неку добру идеју, немојте бити пећински људи и скривати је у пећини. 🙂

Оцена наставника:

5(сасвим малчице блеђа)

troyodyssey (Small)Троја Одисеја (Troy the Odyssey 2017) је филм базиран на епу „Одисеја“ и приказује Одисејев (глуми га Дилан Вокс) повратак у родну му Итаку након Тројанског рата. Пошто га је краљ поражене Троје проклео, Одисејево путовање је пуно смртних опасности, а у стопу га прати морско чудовиште Кракен.

Критички осврт: Сви глумци су добрано мишићави и гадни у лицу како би се, ваљда, дочарало да су опаки ратници (посебно тој физиономији одговара Агамемнон), али ме нису уверили јер је за уверљивост пре свега потребно глумачко умеће. 🙂 Изгледало ми је као да је режисер свратио до прве теретане, покупио кога је тамо затекао и убацио у Тројанског коња (додуше, ни они који нису ратници, попут краља Пријама, нису много бољи што се глуме тиче). И изгледа да је и имао буџет само за једну теретану јер се у свакој сцени појављује врло мали број ликова, а тамо где није могао да избегне масовно појављивање, компјутер је одрадио свој део посла, само не баш најбоље могуће.

Ова верзија не прати доследно оригиналу „Илијаду“ и „Одисеју“, па је тако Агамемнон убио Париса, а Ахила је убила Кирка (Лара Хелер), која је у овом случају тројанска свештеница. Но, неких преклапања има, али и да нема то није проблем. Проблем је што је филм нехумано досадан. Одисејеве авантуре су тек овлаш одрађане (и са више него скромним специјалним ефектима и не увек и обавезно пропраћене логиком). Акценат и није био на њима, али на чему год да је био, пажње није вредно.

Едукативни моменат: На крају филма су непријатељи Одисеј и Кирка постали пријатељи. Било је потребно да се међусобно упознају, а имали су времена током пловидбе из Троје у Итаку. Ми не морамо да се отиснемо у тако дугу пловидбу, али можемо да дамо шансу људима да их боље упознамо и, ко зна, можда се и спријатељимо.

Оцена наставника:

1(нагиње ка један плус)

bigfishVКрупна риба (Big Fish 2003) је филм снимљен према истоименом роману Данијела ВоласаБили Крудуп је свеже ожењен мушкарац и очекује принову са својом супругом Марион Котијар. Он је сазнао да му је отац Алберт Фини тешко болестан, чак на самрти. Он се зато враћа у свој родни градић како би га видео, иако њих двојица неколико година нису разговарали, тачније од свађе на самом Билијевом венчању. Разлог за свађу су биле Албертове невероватне приче које је све време приповедао и тврдио да су се заиста десиле. Били је желео да његов отац буде искрен са њим, али то није било у старчевој природи, чак ни под теретом болести. Оно што ће син открити је да те приче нису толико далеко од стварности.

Критички осврт: Уопште ме не чуди што је Марион добила једну од запаженијих улога у филму. Она заиста изгледа као лик из цртаћа Тима Бертона (који је у овом случају режисер); крхка и са крупним браон очима. Иначе су глумци сјајно одабрани за своје улоге.

Детаљи који чине приче у причи су генијални, као када Јуан Макгрегор ради дању и ноћу за Денија Девита, па чак ставља и главу у лављу чељуст, а како би добио наместо месечне плате месечну информацију о својој великој љубави Алисон Ломан. При томе, информације су које јој је омиљено цвеће, да воли музику и да студира. 🙂 Тим је, очекивано, у своју причу уткао и мрачне и гротескне епизоде, па се тако Јуан пробија кроз шуму страве не би ли дошао до савршене варошице, а на позорници корејанским војницима певају сијамске близнакиње. Но, све је то врло маштовито и са много духа и хумора, а опет веома смислено и ноншалантно упаковано у целину. И све је пласирано кроз врло ефектне и визуелно допадљиве сцене. У збиру се добија једна романтична, слатка и занимљива комедија, али и веома емотивна прича, коју вреди видети.

Едукативни моменат: Истина је да свако има своју истину; своје виђење ствари и оно може бити маштовито и невероватно као оно које је имао Алберт, а може бити и реално, са „обе ноге на земљи“, као код Билија. Није наше да просуђујемо да ли неко лаже, већ да прихватимо да гледишта на исту ствар могу бити различита.

Оцена наставника:

5(њежна)

enter-the-void-movie-poster (Small)IVУђи у празнину (Enter the Void 2009) је француски филм на енглеском језику. Натанијел Браун је момак који живи у Токију и који жели да и његова сестра Паза Де Ла Уерта из Америке дође код њега. Свој наум је остварио и она је дошла, али да би он уопште дошао до новца за авионску карту, почео је да дилује дрогу. У једној рацији, коју му је наместио његов другар Оли Александар, полиција га је упуцала и убила. Његов дух је напустио тело и сада прати судбине свих људи које је познавао у Токију.

Критички осврт: У овом филму све је психоделично, почевши од уводне шпице. Режисер Гаспар Ное је дао све од себе да представи како утицај дроге, тако и дешавања у загробном животу и колико сам приметио он ту не види неку разлику; трипозно је и једно и друго. Зато, осим што због експлицитних сцена секса не препоручујем ово нити свакоме нити млађем узрасту, због трипозних сцена не препоручујем ономе ко има гастритичне болове. Толико су јарке боје коришћене и толико се камера тресла да киселина мора да проради у већ неком тренутку. 🙂 Но, опет, не могу да кажем да све то није изведено визуелно прилично дојмљиво. И ту је и проблем. Гаспар је толико уложио у визуелне ефекте, да је заборавио на готово све остало. Највећа моја замерка је да су емоције оно што недостаје. Не могу да грешим душу; глумци су заиста урадили свој део посла сасвим добро, али атмосфера постигнута у филму напросто не оставља простор за то (мада простора, да га тако назовем, има напретек јер је радња преспора; код оваквих филмова ни не можемо да очекујемо неку већу динамику). Ликови су са толико специфичним судбинама и на таквом менталном нивоу да је уједно и лако и тешко осетити емпатију. С једне стране ту је њихова трагедија која би требало да вас дотакне, а са друге јако је тешко пронаћи нешто заједничко са њима и сродити се (или је мени макар било). Углавном, ако и не осетите емоцију такве животне приче, врло верујем да хоћете наместо тога уживати у визуелном доживљају, макар док не постане досадно. И то је неминовно јер спора радња развучена на више од два и по сата тешко да може да држи пажњу некоме ко није пасионирани љубитељ алтернативне уметности. И ту чак не помаже ни провокација, која је још један адут овог филма. Осим што су поменуте сцене секса експлицитне, ту је и готово инцестуозна веза брата и сестре, вероватно проистекла из њихове незрелости. Они осећају да треба да буду заједно јер су једно другом једина породица након смрти родитеља, али нису способни да артикулишу свој однос.

Оно што свакако морам признати овом филму је да помера границе. Дефинитивно је храбар. И има смислену причу, што је за СФ алтернативу, колико сам имао прилике да видим до сада, прилично редак квалитет. 🙂

Едукативни моменат: Натанијел је желео на брз начин да дође до новца и изабрао је да буде нарко-дилер. И врло брзо је погинуо. Неке одлуке у животу изгледају кул, узбудљиво, опасно и исплативо, али оне нису решење. Криминал и дрога сигурно нису, а у филму је приказан само један од разлога зашто.

Оцена наставника:

4(минус)

extinction (Small)IVИстребљење (Extinction 2018) је филм о средовечном мушкарцу Мајклу Пењи, који има посао и добру породицу, али не може да ужива у породичном животу јер га прогањају снови о рату који се дешава у његовом граду. Иако сви мисле да је проблем за психијатрију, Мајкл је убеђен да у тим сновима има нечег више. И испоставља се да је у праву.

Критички осврт: Од самог почетка филм је почео да ме нервира са све великим речима у нарацији и успореним снимком. Након тога уследила је радња која је изгледала као варијанта „Линије хоризонта“. Премиса оба филма је потпуно једнака, а дешавања су на почетку готово идентична; људи се крију по згради док их НЛО тражи и тамани. Касније се радња измешта ван зграде и тек након сат времена филма откривамо да је идеја сасвим другачија и, морам да признам, уопште није лоша. Успут је закрпила и евентуалне рупе у радњи, од којих је најуочљивија била да Мајкл, који обавља посао електричара, не само да учествује у герилској борби, већ и побеђује обученог и опремљеног непријатеља. Углавном, радња је врло динамична и држи пажњу.

Поздрављам што главну ролу није понео какав холивудски лепотан, већ не претерано наочити хиспано Мајкл. За промену мало и они који нису лепи да доживе неке натприродне авантуре. 🙂 За разлику од њега, његова филмска супруга Лизи Каплан је перфектно лепа и перфектно нашминкана када спава ноћу, а и кад ради кућне послове. 🙂 Но, шминка је опростива, као и не баш сасвим сјајни специјални ефекти.

Едукативни моменат: Мајкл и његова породица су одлучили да обришу сећања на неке раније, мучне догађаје. У реалном животу та привилегија, како ју је назвао Израел Брусард, није могућа, ма колико год би нам то у појединим случајевима одговарало. Дакле, не можемо баш да заборавимо, али не морамо ни да будемо злопамтила и можемо да опростимо.

Оцена наставника:

4(фина једна)

The-Evil-of-Frankenstein (Small)IIIЗло Франкенштајна (The Evil of Frankenstein 1964) је трећи наставак филмова о Франкенштајну у којима улогу генијалног професора тумачи Питер Кушинг. Иако је прогнан из свог сеоцета јер је створио чудовиште, одлучио је да се врати, заједно са својим асистентом Шандором Елешом. Веровао је да га мештани, заокупљени сопственим активностима, неће препознати, али се то ипак десило. Зато је био принуђен да побегне и сакрије се у пећину. Тамо је пронашао своје „дело“, сасвим очувано у леду. То је био мотив да настави свој рад, односно да га наново оживи.

Критички осврт: Филм почиње тако што Питер Кушинг покушава да оживи мртво срце. Иако тај оглед чак и научно гледано има смисла, цео тај његов рад ми смисла нема. Касније у флешбеку сазнајемо да је успео да оживи читавог човека, тако да ми рад на срцу изгледа као једна добра регресија чија ми сврха није јасна. Објашњено је тиме што је он сада као сиромашан (мада је, према опреми судећи, нејасно колико је то сиромаштво заиста), као и да жели да докаже своју теорију. Зар је није доказао тиме што је оживео човека? Изгледа да то професору Питеру Кушингу није било довољно, па је решио да оживи и срце. И при томе су се поштено ознојили и он и његов асистент Шандор. Шандор је, иначе, требало да понесе ласкаву титулу мистер очигледности пошто су такве биле његове реплике и до самог краја, иако ретке, нису јењавале. Надаље радња, иако изгледа расуто (час су овде, час су онде и не увек логично овде и онде), ипак има некакав правац дешавања и ликове доводи у међусобну везу. Авај, све то није нешто нарочито интересантно и интригантно. Већ је виђено у ранијим причама о Франкенштајну и ово је тек једна (бледа) варијанта. Томе треба додати и неке моменте који нису најбоље решени, а најтањи део је онај где се укључује хипнотизер Питер Вудторп.

Сви глумци су врло упечатљиви и аутентични, мада су тако бирани да и физиономијом одговарају својим ликовима. Ипак, највише ми се дојмила Кејти Вајлд, ваљда и зато што ми је њена физиономија најзанимљивија.

Врло маштовито су израђени светлећи апарати у подрумској лабораторији професора Франкенштајна. Чудовиште, пак, није осмишљено маштовито, а маска је веома, веома лоша. Овај пут маску је носио Киви Кингстон и, како написах, није ни упола добра као она коју је пре њега носио Борис Карлоф у неким другим остварењима.

Едукативни моменат: Када је Питер Кушинг питао Шандора зашто је са њим (пошто му је то пријатељство донело само невољу и прогањања других људи), овај му је одговорио да је то због знања које жели да стекне. Некада ћемо се намучити као Шандор да нешто научимо, али вреди мука. 🙂

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 28

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

starshiptree (Small)Свемирски јуришници 3: Мародер (Starship Troopers 3: Marauder 2008) је трећи наставак приче о рату између људи и џиновских буба (заправо зглавкара). Приликом посете генерала Стивена Хогана једној од свемирских војних база на ратом захваћеној територији, долази до пробоја буба. Међутим, генерала успевају да спасу, али тек накратко. Брод којим је побегао бива погођен и посада принудно слеће на најближу планету. У ствари, на планету слећу две капсуле за спасавање, прилично удаљене једна од друге. Део посаде у једној од њих схвата да је на територији где врви од буба, па одлучују да оду до друге капсуле, јер им је то једина нада за спас. Међутим, пут је више него опасан и чекају их велика искушења.

Критички осврт: Већ на самом почетку уочљива је одлична пародија војне пропаганде, али се и надаље у филму пародирају војска и рат. У ствари, овај филм не велича ратни херојизам, макар не онако како би се то очекивало. Јасно приказује интриге и кукавичлук људи у команди и чини их реалним утолико више што нема поетске правде за њих. Такође, и религија је овде прилично на удару. Да ствар буде занимљивија, сатира је уклопљена у причу о тамо неким свемирским бубама, коју (уз све оне млаке специјалне ефекте) не можете озбиљно да схватите. Можда је зато сатира и тако добро успела, а можда је и сценариста Едвард Нојмајер напросто одрадио добар посао.

Глума није толико лоша, мада то може и боље. Грешака у филму има. Па, тако, у једном тренутку преко пустиње корача њих шест, да би их у следећем било колико и треба – петоро. 🙂 Међутим, оно што је мене, као биолога, више заинтересовало, свакако су бубице. У филму их је приказано пет различитих врста и све изгледају као да су еволуирале да буду оружја, а не жива бића. Рецимо, џиновске мокрице су у ствари – бомбе. Јасно је да би овде еволуционисти поставили врло незгодна питања. 🙂

Едукативни моменат: При почетку филма петоро их је осуђено на смрт јер су имали идеје. 🙂 Спикер на телевизији је објаснио да колико год оне биле лепе, могу бити и опасне. Још је додао да постоје дела и последице на које нико заправо не обраћа пажњу, осим ако нису део нечег већег. И колико год ово све звучало саркастично (тим пре што је изговорено током егзекуције), потпуно је тачно.

Оцена наставника:

4(на три)

MPW-767 (Small)Упознајте Еплгејтове (Meet the Applegates 1990) је комедија о џиновским бубама које имају изузетну способност мимикрије и могу да се преруше у људе. Ове бубе живе у кишним тропским шумама и пошто људи уништавају њихов дом одлучиле су да и оне униште људе. Зато се једна породица буба доселила у предграђе једног америчког градића, како би се глава породице Ед Бегли Млађи запослио у тамошњој нуклеарној електрани. Он је добио задатак од краљице буба Дебнија Коулмена да направи диверзију у тој истој електрани и изазове хаварију. Бубе су, наводно, отпорне на радијацију, али не и људи. На тај начин оне би победиле. Међутим, испоставља се да Ед и његова породица мењају мишљење о људима, па тако и о самој мисији коју су добили.

Критички осврт: Веома успела комедија, која прави смешне ситуације како би то изгледало када би инсекти били чланови људске заједнице, а заправо пародира амерички начин живљења с краја двадесетог века. Има ону лепршавост коју је „захватио“, да тако кажем, од осамдесетих година, те добру и смислену радњу која држи пажњу. Бубе су налик на богомољке и маске нису лоше, а специјални ефекти и тако нису захтевни. Додуше, режисер Мајкл Леман мало се занео приказујући како нуклеарка флуоресцира и пулсира. 🙂

Едукативни моменат: Порука овог филма је веома јасна. Кишне тропске шуме имају и врсте које су нама непознате и колико год нам биле гадне и застрашујуће, оне су вредне и треба их сачувати.

Оцена наставника:

5(ту негде)

chronicle--movie-poster (Small)Хронике (Chronicle 2012) је филм о тројици младића Дејну Дехану, Мајклу Б. Џордану и Алексу Раселу који су, током једне журке, пронашли необичну рупу у земљи. Ушли су у рупу и тамо наишли на занимљив кристал. Тако су стекли моћ телекинезе која је у почетку била, иако импресивна, ипак слаба, да би постајала све јача и јача. Момци су ускоро могли и да лете, а моћи су користили само како би се забавили и постигли популарност у школи. Међутим, све се мења када Дејн почиње да осећа последице свог лошег породичног и друштвеног живота, које су му се одразиле на психу. Он тада постаје смртно опасан по све људе у својој околини и једини је Алекс који га може зауставити.

Критички осврт: Могу да прихватим да би, када би клинци добили супермоћи, то изгледало управо овако, а не онако како је приказано у класичној суперхеројштини. У ствари, овај филм има све елементе суперхеројштине, чак и завршну битку на крају између заблуделог и праведника, али без тесних костима. 🙂 И поред тог „недостатка“ у питању је одличан филм.

И да похвалим како су снимане сцене када Мајкл и Дејн причају на врху… вишеспратнице, ваљда, али су добро снимане и све друге сцене. Заправо, уз снимање аматерском камером, као и телевизијском (какве можемо да видимо у вестима) и камерама са видео-надзора, све изгледа много реалистичније.

Едукативни моменат: У једном тренутку Мајкл је рекао Дејну да камера којом (све време) снима представља у ствари баријеру између њега и света. И то јесте тако; када год нешто снимамо, о нечему извештавамо или пишемо записник, ми се од тог догађаја ограђујемо. На тај начин се отуђујемо, али тако једино постижемо објективност. Ако се нисмо отуђили и ако смо (емотивно, интересно или како већ) уплетени у догађај, значи да не радимо професионално.

Оцена наставника:

5(са *)

supergirl-poster (Small)Супердевојка (Supergirl 1984) је филм о Суперменовој рођаки, коју глуми Хелен Слејтер. Она је девојка из града Арго, који представља колонију Криптона. Кривицом њеног старијег пријатеља Питера О’Тула град је изгубио моћни извор енергије омегаедрон, те је она кренула да га тражи. Испоставило се да је на Земљи и да га се дочепала вештица у покушају Феј Данавеј. Феј нема намеру да га се одрекне јер верује да јој он може помоћи да завлада светом.

Критички осврт: Филм је покушао да споји неспојиво – магију и суперхеројштину и испоставило се да је и даље неспојиво. 🙂 Цела прича је без везе, а како одмиче све је горе и горе. Чак и за наивне осамдесете, ово је прилично наиван филм. Почевши од радње, која је уз то и најобичнија могућа. Сцене су толико наивне да су смешне, иако треба да приказују застрашујућа дешавања, попут оног када Харта Бучера јури булдожер без возача.

Моћи Супердевојке превазишле су и Супермена. Она не само да може да одува насилнике (буквално), већ њен поглед и усијава метал и расцветава белу раду. Уз то, може да се преоблачи чаролијом (јер нема објашњења како другачије) у костим и у школску униформу. Довољно је да окрене леђа и лоптица за хокеј на трави, која удари о њу, претвориће се у прах и пепео. 🙂 А како побеђује невидљивог џиновског непријатеља, противи се сваком закону физике. Па, ипак, она све то може. Али не може да полети (и то само) у борби са Феј, када ова чини да се под испод ње распада, да би ипак полетела само сцену касније.

Глума је необично лоша, чак и оних од којих то не бих очекивао, као што су Питер и Мија Фароу.

Едукативни моменат: Питер је изгубио моћни извор енергије, јер га је користио за забаву. То је скупо платио својим животом, а довео је у опасност цео град. Неке ствари треба схватити озбиљно. Напросто, нису за игру.

Оцена наставника:

1(реална)

aof (Small)Армија Франкенштајна (Army of Frankensteins 2014) је прича о младићу који безуспешно покушава да запроси девојку и кога киднапује клинац Игор, помоћник лудог научника. Они му узимају око, пошто им само тај део тела недостаје да финиширају свог монструма Франкенштајна. И успевају да га оживе, али током тог процеса ствари крећу наопако и не само да се отвара портал за мултиуниверзуме, те се појављује много Франкенштајна, већ и портал за путовање кроз време. Тако сви доспевају у доба америчког грађанског рата, негде пре 150 година. Они бивају уплетени у тадашње догађаје, а Републиканци добијају нову шансу за победу са армијом Франкенштајна на својој страни.

Критички осврт: Већ прва сцена није нормална. Тројица војника се убијају са неким тамо противником (који се не види) и девојка бежи у шуму. Један од те тројице је јури, сустиже, испоставља се да се познају и крећу да имају секс… Иако му је пре мање од минута неко убио саборца… И онда на њих креће армија Франкенштајна и један од њих момку откида руку, којом га успут онесвешћује. И таквих сулудих сцена има практично током целог филма.

Радња је у потпуном хаосу. Главни ликови шврћкају се по времену и простору (и то ратом захваћеном) и потпуно се губи икаква представа о томе колико су камп Северњака и камп Јужњака заиста међусобно удаљени. Све време изгледа да су на пар корака, преко жбунића у шуми, а у ствари нису. У неким тренуцима ликови су укључени у дешавања, а у другим напросто одшетају, иако је око њих, рецимо, покољ. 🙂 Покољ праве Франкенштајнова чудовишта која самозацељују, али она нису једини натприродни аспект филма. Ту су и нанороботи који изобличују људе и дарују им огромну снагу, киборзи, дезинтегришуће оружје (које је направио дечак са материјалом који се могао наћи пре 150 година), мултиуниверзуми, путовање кроз време, претварање мачке у човека (боље рећи получовека, који је касније експлодирао), телепатске везе чудовишта и главног глумца, а један део заплета помало подсећа на онај из филма „Повратак у будућност“, када се личност из прошлости заљубљује у свог потомка. Додуше, натприродно је и да је болничарка преживела пад када се срушио балон којим је летела, без видне повреде.

Занимљив детаљ је да се бела рада, којом је болничарка закитила Франкенштајнов ревер, потпуно расцветала! Упадљивија није могла бити. 😀 Јасно је као дан да овај филм не можете узети за озбиљно. Сцена када црнопута болничарка из грађанског рата прави паралеле између црнаца и Франкештајна (како и једне и друге осуђују јер су другачији), уз све мелодраматичну музику у позадини, потпуно је надреална. Иначе се дешава на висини, у корпи балона за летење (оним који се касније срушио).

Продукција је лоша, па тако и специјални ефекти, али је глума још лошија. Ликови су, додуше, живописни. Рецимо, поменута болничарка у цивилном рату испрскана је крвљу рањеника чак и по лицу, а Игор је дечак од, рецимо, дванаест година, кога стари научник заклиње на самрти да побије све Франкенштајне… Шта рећи? 🙂 И борба је живописна. Франкенштајни кидају главе и чупају црева (којим онда даве неког другог), војник-киборг дезинтегрише, док се клинац са металним штапом на извлачење бори безмало као нинџа.

Ипак не могу да кажем да филму не недостаје шмека, оригиналности и добрих фора. Рецимо, глумац који глуми Линколна погледа у „свој“ портрет (где је насликан прави председник САД-а) и каже да, искрено, баш и не личи на њега. 🙂 А тек како је Линколн ипак убијен у овој верзији (иако је момак из будућности тежио да промени историју) заиста је сјајно. 🙂 Дакле, филм није лишен добрих цака, али (на срећу) јесте оних америчких пренемагања. У ствари, у извесном смислу их и пародира.

Едукативни моменат: Овај филм је у Невади, на тамошњем фестивалу алтернативног филма, проглашен за најбољи филм из области фантастике. Не знам да ли је та награда оправдано дата, али истина јесте да у овом филму има много алтернативе реалности. У животу тога нема, али неких реалних алтернатива има. Другим речима, постоји много избора и треба их увек имати на уму када се доносе (тешке) одлуке.

Оцена наставника:

2(да не буде баш један)

Original Cinema Quad Poster - Movie Film Posters

Снежана: Страшна прича (Snow White: A Tale of Terror 1997) је још једна верзија бајке о Снежани и седам патуљака. Снежани (Моника Кина) је мајка умрла на порођају, те је њен отац Сем Нил довео другу жену Сигурни Вивер, још док је Снежана била девојчица. Међутим, Снежана никад није прихватила маћеху, баш као што ни маћеха није прихватила да има пасторку лепшу од ње саме. Након девет година, Сигурни је остала у другом стању, али је родила мртворођеног сина. Она је окривила Снежану за то и послала свог немог брата Мирослава Таборског да је убије. Он је, пак, омануо и Снежана је успела да побегне код седморице одметника. И док ју је отац безуспешно тражио, маћеха је покушавала да је сама убије, а уз помоћ својих чини.

Критички осврт: Ово је дефинитивно мрачније виђење ове бајке и, заправо, сам наслов сугерише да је у питању хорор. И јесте, али тек негде на крају, када се Снежана и маћеха боре у кући у којој је послуга претворена у неку врсту зомбија, а верни Снежанин пас у звер са светлећим очима. Ипак, ништа претерано страшно. И ништа претерано ново. Бајка је, додуше, скрајнута, тако да Снежанин изабраник није принц, већ један од одметника Гил Белоуз. Намерно пишем „одметници“ јер то и јесу и тек је један од њих патуљак. И нису кохерентни, иако некакву дружину представљају.

Веома ми се допада како је портретисан лик Сигурни. Њена магија (као и магија огледала) је видљива, али није увек и очигледна и помпезна. Некако је приземна и ограничена, тако да и она друга страна, која нема моћи (а то је Снежана), има реалних шанси да победи у тој игри мачке и миша. Сигурни је улогу одиграла толико маестрално, да је маргинализовала све друге ликове. Баш је доминанта и напросто плени. И у самој причи посебно је изгубио на значају принц (који то у ствари није) Дејвид Конрад, те верујем да се не би осетило да он у овом филму није ни глумио. Иначе, специјални ефекти нису нарочито захтевни, али нису ни нарочито добри.

Едукативни моменат: Маћеха је кривила Снежану за нешто што је сама узроковала, а због зависти. Велика је грешка кривити друге за сопствена (не)дела, јер тиме наносимо штету и себи и другима. Уз то, такви поступци нису одраз зрелости, јер не прихватамо одговорност.

Оцена наставника:

4(минус)

tcYNNXdLzdWYBANkXqOshHOf (Small)Команда за убијање (Kill Command 2016) је ратни футуристички филм. Група војника најамника кренула је на терен ради вежбе. Са њима је пошла и техничар Ванеса Кирби, како би тестирала најновији тип робота, који је сама дизајнирала. Испоставило се да је њених руку дело у ствари опасна машина за убијање.

Критички осврт: Ето зашто не волим акционе филмове – веома често се праве само зарад акције. Тако је и у овом случају. Војници су дошли на терен, суочили се са веома моћним технолошким оружјем, неки изгинули, а остали смислили тактику како да преживе. Филм је без поенте, закључка, било чега. Додуше, оно због чега је филм снимљен одрађено је сасвим коректно, те је режисер Стивен Гомез дочарао ратне стање и са пола туцета војника. И ефекти су сасвим у реду.

Сама прича, које у ствари нема, није оригинална. Машине које се окрећу противу својих твораца, виђене су на филму још пре скоро пола века (сетимо се „Западног света“ из 1973), а и уграђени компјутер у мозак Ванесин такође је већ виђено; рецимо најсвежији пример је у „Елизијуму“. Сам крај, када се она (трауматично) буди (као робот), толико је опште место, да ме чуди што већ не постоји универзални назив за такву сцену.

Едукативни моменат: Ми одређена дела стварамо са циљем, за који верујемо да ће донети добро. Међутим, живот лако може да нас демантује, а и оно што је за нас добро, не мора да буде и за друге.

Оцена наставника:

3(на два и у ствари, више је два)

kinopoisk.ru

Мафија: Игра преживљавања (Мафия: Игра на выживание 2016) је руски научно фантастични филм. У години 2072. гледаоцима је дојадило да гледају убијања људи уживо, те телевизијска игра „Мафија“ губи на популарности. Свеједно, емисија се и даље емитује са новим такмичарима којих има једанаест. Правила су таква да компјутер бира двоје који су тзв. мафија, док су остали мирољубиви житељи. Циљ је да житељи открију ко је мафија, а мафија има задатак да убија једног по једног житеља. Уколико житељи открију мафију добијају позамашну новчану награду, а ако мафија дође до финала новац припада тим такмичарима. Поента је да што их је мање, мање ће делити и награду, те добити више новца.

Критички осврт: Ово није прво предвиђање како ће емисије будућности изгледати, нити је неочекивано. Много више ми је било неочекивано да Руси направе овакав филм. Знао сам да су некада добро правили бајке, али су ме пријатно изненадили и са научном фантастиком. Наиме, направили су садржајну, дубоку причу, која прати сваког од ликова и интелигентну игру која вас напросто увуче да и сами погађате ко је мафија. Мотиви ликова нису увек најјаснији, али опет не смем да тврдим да је психологија људи, који би учествовали у таквој игри, регуларна, да тако кажем. Па тако не смем да тврдим да би се понашали логично. И да, сцене визуелно изгледају одлично, а специјални ефекти су прилично добри. Све похвале Рујама.

Едукативни моменат: Двојица од једанаесторо су заправо били затвореници, који су добили слободу као награду за учешће. Познато? 🙂 Истина јесте да у овом футуристичком филму има много сличности са садашњим временом и приликама у нашој и другим земљама. А те прилике су такве да се због гледаности померају границе и да зато ми данас имамо кич, неморал и глупост као редован ТВ програм. Кључна реч је „гледаност“. Ако не бисмо давали подршку оваквим програмима не би их ни било.

Оцена наставника:

5(прихвата се)

notcnidozor (Small)Ноћна стража (Ночной дозор 2004) је још један руски филм, овог пута више фантастичан, него научан. У прологу филма, који је смештен негде у средњовековно доба, представљени су нам „Други“, натприродна бића разних моћи. Једна група је на страни светла, а друга на страни таме. Једном приликом сусрели су се на мосту и започели битку. Владару бића светлости постало је јасно да су снаге једнаке и да ће се међусобно уништити и зауставио је борбу. Тада је направио примирје са владарем злих, а да би обезбедили да примирје буде трајно, постигнут је договор да бића светлости патролирају током ноћи, а бића таме током дана. Прича почиње у садашњем времену у Москви, када једна од патрола открива да је један од људи заправо Други и да има пророчанске моћи. Они га регрутују и он са њима креће да хапси неваљале вампире. Међутим, током једне акције, случајно открива да је девојка у метроу на неки начин повезана са предсказањем ултимативне битке између добрих и злих. Зато су силе добра започеле мисију да спрече ову борбу која прети да их уништити.

Критички осврт: Треба ли рећи да је борба између добра и зла, овако описана, тема многих, али заиста многих остварења? Међутим, овај филм дефинитивно нуди нешто ново. Најпре, све се одвија у Русији онаквој каква је и амбијент, али и све остало, сасвим се разликује у односу на нашминкане америчке филмове на које смо навикли. Рецимо, у филму се појављују баке са марамама, ходници са јефтиним керамичким плочицама и витражима на зидовима и возила и зграде из комунистичког доба. Магија је представљена онако како је блиска управо руском, па и нашем поднебљу – девојка са урокљивим очима, петљање са напицима у ракијским чашама, амајлије и бајање.

Још да кажем да је владар добрих директор (и то онај прави) електропривреде, а владар лоших је најпре вежбао (по њега) позитиван исход на видео-игрици, да би то онда применио и у реалности. 🙂

Друга ствар, радња је веома запетљана, да би, како време одмиче, постајала заокружена целина и при томе веома виспрено осмишљена. Уз то, ефекти и глума су сјани, а цео филм је заиста уметнички урађен. Наново похвале Рујама. 🙂

Едукативни моменат: Равнотежа добра и зла, описана у филму, давно је разрађена у филозофији. Добро и зло једно без другог не могу да постоје. Ипак, то нас не спречава да ми будемо добри. Сасвим довољно (и чак исувише) је зла на свету.

Оцена наставника:

5(још једна)

cell_ver (Small)Мобилни (Cell 2016) је апокалиптични филм, базиран на истоименом роману Стивена Кинга. Електронски сигнал је пуштен широм света и учинио је да у тренутку сви они који су телефонирали западну у убилачко лудило, а касније се преобратили у инстиктивна створења са колективном свешћу. Малобројни који су остали при здравој памети, међу којима и Џон Кјузак, покушавају да преживе у новонасталом застрашујућем свету.

Критички осврт: Ово је, у ствари, филм о зомбијима, али испричан на сасвим нов и занимљив начин. Видео сам да су критике овом филму упућене углавном негативне, али ова моја неће бити таква.

Осим што ми се допада идеја, прича, глума и ефекти, допада ми се и што је филм утолико реалан што приказује повреде онако како би се заиста и дешавале. Када је зомби-мобител-жена (не знам како бих је другачије назвао) ударила металном штанглом Изабел Ферман по глави, ова је умрла од последица повреде. Није само отресла главу и наставила да се бори, како то обично бива. Иначе су Изабел сахранили као Снежану; на пропланку, односно узвишењу у шуми. Не знам да ли је режисер Тод Вилијамс имао намеру да направи такву асоцијацију, али је филм одрадио тако да је препознатљив стил Стивена Кинга. Другим речима, филм је безмало језив, малобројни главни глумци се непрекидно смењују и никад нисте сигурни ко ће преживети. И постоји и религијски моменат, односно личност која симболизује божански ентитет. У овом случају то је својеврсни ђаво, човек са црвеном капуљачом, кога сви сањају у својим кошмарима и кога зову „Председник интернета“. Он овде, додуше, нема значајнију улогу, осим да би повећао и мистерију и језу, али свеједно је ту и свакако је „кинговски“.

Поједине сцене дефинитивно су морбидне, али су и оригиналне и ефектне, попут оне када малобројни нормални масакрирају мобител-зомбије који сневају на стадиону. Све у свему, филм вредан да се погледа, али није за свакога.

Едукативни моменат: Порука овог филма веома је јасна – мобилни и други уређаји претварају људе у зомбије. И то се заиста дешава, тако да ћете неретко видети човека како прелази улицу и буљи заокупљено у свој телефон. Он се заиста понаша као безумни зомби коме више ништа није важно – чак ни сопствени живот (јер га је зомби и тако изгубио).

Оцена наставника:

4(јака)