Лако Је Критиковати 199

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Мува II (The Fly II 1989) је наставак култног филма снимљеног три године раније. Ерик Столц је син научника из претходног наставка Џефа Голдблума и од њега је наследио брилијантан ум, али и хромозоме муве које је овај током петљања са телепортацијом несрећним случајем стекао. Ериково развиће се зато одвија необично брзо и другачије но код осталих људи и тим научника, на челу са злим Лијем Ричардсоном, који гаји Ерика у научној установи, очекује да ће гени муве преовладати. Оно што они не знају је да ће се њихово истраживање окренути против њих.

Критички осврт: Специјални ефекти који на почетку приказују рађање бебе у некој врсти чауре стварно су добри, чак импресивни. И остали специјални ефекти у филму нису лоши, али сама прича не би могла да прође са том описном оценом. Режисер Крис Валас није померио причу у односу на први део ни у ком смеру, нити ју је унапредио, нити уозбиљио. Заправо, радња је једна равна линија, макар до половине филма. Хорор који започиње у другој половини потпуно је разочаравајући, неспретан и нестрашан и наместо да поправи ствар, још више је погоршао.

Дафни Зунига и Ерик су добро одабрани, не само зато што су лепушкасти, него су успели да дочарају сензибилитет и харизму коју су имали њихови претходници Џеф и Џина Дејвис (Дафни је ипак било лакше).

Едукативни моменат: Ли је на крају осетио несрећну судбину својих експерименталних субјеката. Порука би била да не радимо другима оно што не бисмо желели да други раде нама.

Оцена наставника:

(на три или три на два)

Изабери или умри (Choose or Die 2022) је хорор у чијем је фокусу видео-игрица из осамдесетих која је некако завршила у модернијим временима. Заинтересовани играчи су се ипак нашли, али су и врло брзо зажалили. Игрица је постала део реалности и показала се погубном за људе око њих и њих саме.

Критички осврт: Видео-игра која постаје део реалности заиста није новитет у хорорима и већ у осамдесетим је та идеја пласирана. У овом филму видео-игра нуди крваве изборе, што такође није новина, а пример је „Петља“ из 2016. Но, филм не мора нужно да буде иновативан да би био добар, а овај је такав једним делом. Има своје успоне и падове, па је тако јачи пад када су Иола Еванс и Ејса Батерфилд у базену. Сасвим је нејасно шта се хтело постићи тиме, а избор који је стављен пред Иолу је бесмислен јер је требало да бира између живог Ејсе и свог филмског брата који је (давно) покојан. Успон у филму одмах долази након тога када се Иола и Ејса возе колима, па је то приказано у аркадној игрици што је добра форица. Свеукупно филм је више у успону него у паду, али некако није успео да се попне више од осредњег хорора можда и зато што је режисер Тоби Микинс губио фокус, односно није био доследан ни у радњи, ни у жанру. Филм је динамичан и држи пажњу, има добрих момената и неких финих, али неразрађених идеја, те нећете изгубити ако га погледате. Нећете много ни добити.

Едукативни моменат: Порука овог филма је код нас позната изрека: „Док једном не смркне, другом не сване“. Пошто сам биолог, таман да искористим ову народну изреку на примеру из еволуције. Наиме, изрека вероватно на најбољи начин изражава оно што се десило сисарима након нестанка диносауруса. Наиме, док су тираносауруси и остали предатори из редова диносауруса господарили нашом планетом, сисари су били мали и плашљиви и водили су ноћни начин живота, а током дана су се скривали од поменутих грабљиваца. Све се променило када су диносауруси нестали са планете јер су се сисарима указале нове, сада слободне еколошке нише. О томе следећи занимљиви текст:

Национална географија: Како су сисари након нестанка диносауруса почели да мењају животне навике (15.12.2018)

Оцена наставника:

(мање-више објективна)

Спуштање (The Descent 2005) је британски хорор о шест пријатељица које су се запутиле у авантуру истраживања још увек неоткривене пећине. Тамо ће пронаћи „ужас из дубине“ како су код нас назвали овај филм.

Критички осврт: Режисер Нил Маршал је пун изненађења. Он прави сцене које ће вас тргунути, као у другим хорорима, али овде су често врло ненадане и што је битније – дозиране. Но, осим у детаљима, он прави и изненадне мешавине сна и јаве, преокрете у односима и судбинама ликова и у првих пола сата је преокренуо и поджанр хорора. Ако нисте претходно гледали трејлер, Нил ће вас навести да помислите да је то оноземаљски хорор, тим пре што је Шона Макдоналд на почетку филма изгубила филмског мужа и кћерку. Ако бисмо гледали детаље, Нил као да наводи и да би хорор могао бити у вези некаквог култа или бигфута. Но, тада се хорор фокусира на пећину и постало је јасно да шта год треба да се деси, десиће се ту. Нил је показао изузетну умешност у режији и сцене у мрачној пећини уопште нису ни мрачне, ни напорне, напротив – врло су ефектне. Осветљења има сасвим довољно да може да се види, а да се истовремено дочара и амбијент. Да би све зачинио унео је и природне препреке, узане пролазе, литице и поноре и савладавање свега тога стварно је узбудљиво. И хорор део је прилично узбудљив, мада бића из пећине нису претерано маштовито осмишљена, а и нејасно је на који начин се оријентишу. Некако ме није убедило то да користе звук или ехолокацију, мада је јасно да морају бити слепа. Оно што је још неубедљиво је дубока бара крви. Општих места има, попут оног када је Натали Мендоза случајно и у страсти борбе пробола Алекс Рид кроз врат.

Ипак, сви ти тањи делови приче су опростиви, али акциони делови, којих такође има, баш и нису. Добро их је замислио, као и аутфит протагонисткиња који подсећа на исти појединих суперхероина, али реализација није сасвим стамена. Не изгледа импресивно, чак је помало и треши и доста ту има некаквог нејасног превртања. Свакако јесте добра ствар коју је Нил урадио то што је узео шест врло карактеристичних и карактерних глумица, тако да их је лако разликовати у свем том мраку и по физиономији и по нарави. Упечатљива је сцена када Шона проналази спас пентрајући се преко свих оних костију и ту вероватно има неке симболике. Међутим, још је упечатљивија последња сцена (коју су Амери избацили прибојавајући се да је сувише депресивна) када схватамо да Шона у ствари није успела да побегне даље од сопственог сна.

Едукативни моменат: Оливер Милберн је рекао да треба да волимо сваки дан. И то је један добар поглед на живот и како треба да га живимо.

Оцена наставника:

(на пет иде)

Спуштање: део други (The Descent: Part 2 2009) је наставак претходног филма. Спасиоци су дошли да траже шест жена које су нестале у пећини и њихова дводневна потрага је била неуспешна. Тада је пронађена једна од њих Шона Макдоналд, али она има амнезију. Полиција ју је повела са собом у јаму како би освежила памћење и упутила их до преосталих пет. Показаће се да ће спасилачкој екипи бити потребно спасавање.

Критички осврт: Ликови у овом филму су добро одабраних карактера и добро су дочарани, али не и односи између њих, конкретно хијерархија, па је у једном тренутку ауторитет Гавин Одерлихи, а у другом Даглас Хоџ. Но, то је миноран проблем. Овде је већи проблем логика самих сцена. Оно што је режисер претходног наставка Нил Маршал урадио маестрално, а то је коришћење светлости у пећини, овај режисер Џон Харис је потпуно омануо. Погибије су такође лоше изведене, крв очигледно није крв и све то изгледа врло треши. Са друге стране, сцене јесу страшне, али са шишмиш-људима и релативно мрачним и клаустрофобичним простором тешко је да хорор омане. Сама поставка филма не изгледа у реду јер шериф Гавин и његова полицајка Кристен Камингс, крајње необучени за претраге у пећинама, крећу са екипом и са једином преживелом Шоном управо у пећину. При томе, Шона је видно трауматизована (има амнезију, чак) и врло могући кривац за нестанак њених пет другарица, да не кажем осумњичена, те њено учешће у акцији не само да није у складу са процедуром, већ ни са здравом памети. Кад сам већ код здраве памети, колико човек мора да буде глуп да би се у пећини, где вребају чудовишта и где су све уски пролази и велики понори, лисицама везао за Шону? То је ипак урадио Гавин, али је зато његова погибија била врло ефектна, нема шта. Последња сцена није ефектна. Она је опште место без покрића, исфорсирана да би наставак заличио на доказано добри оригинал. Ипак, по квалитету ни налик му није.

Едукативни моменат: Шона и Натали Мендоза су на крају опростиле једна другој и чак спасиле једна другу у неком тренутку. Њих је удружила несрећа, али свеједно, праштање је племенита ствар и треба је пружити другима јер ако злопамтимо то ће нас изједати попут чудовишта из пећине, па можда чак и претворити у њих (што се у првом делу и десило са Шоном).

Оцена наставника:

(објективна)

Вормвуд: Апокалипса (Wyrmwood: Apocalypse 2021) је наставак филма из 2014. о зомбијима који пустоше Аустралију. У постапокалиптичном свету живи војник Лук Мекензи који хвата људе, зомбије и хибриде једних и других за потребе војске у бункеру. Он се нада да они праве лек у својој скривеној лабораторији, али када буде сазнао шта заправо раде то му се неће допасти.

Критички осврт: Николас Бошир има тик са руком нешто сведенији, али суштински исти оном који је имао и Брус Кејмпбел у „Злим мртвацима“ из 1987. „Мртваци“ су били треш, а такав је некакав и овај филм, али режисер Кија Роуч-Тарнер некако успева да буде уједно и добар. Сличне трикове је користио и код оригинала. Подозревам да је овде користио мотиве из других филмова, па је Лук разапет на дрво попут Арнолда Шварценегера у „Конану“, а онда је извео билдерску фору и свака част на томе. Да ли је заиста Кија користио мотиве из других филмова или није – не знам, али сцене јесу ефектне, а акција је баш динамична. При томе је ликове стављао у наизглед безизлазне ситуације и сасвим довољно изазова пред њих, а ти изазови чак нису ни били зомбији, већ војска. Ни прича није лоша, мада су мотиви ликова повремено нејасни, тим пре што се мењају у току радње, посебно Лукови.

Едукативни моменат: На почетку филма Лук је лоше делао и узроковао смрт многих из незнања. Ми нећемо бити толико екстремни, али свакако можемо много штете нанети ако знања немамо. Незнање је скупље од знања, заправо.

Оцена наставника:

(јака)

Свет се завршава у кампу З (World Ends at Camp Z 2021) је још један филм о зомбијима који нападају младеж док је боравила у кампу. Разлог њиховог боравка није била забава, већ посао: богати Мајкл Чемерис је одлучио да купи тај део природе. Но, некако му се није дало да посао и финишира.

Критички осврт: Лоша глума, исти такви дијалози и досадна дешавања, то би биле најважније карактеристике овог филма. Једино што је лепо у овом филму је камп и човек заиста да пожели да проведе викенд тамо. Углавном, до половине филма смо гледали како се успостављају некакви односи између ликова, а онда је започела зомби апокалипса. Ни једно ни друго није било инспиративно. Прво, ликови су стереотипи и потпуно бледи и незанимљиви, а друго зомбији нису страшни и сцене нису узбудљиве, нити су уверљиве. До краја се није разрешило ко је ставио маску злосрећном Артуру Бусијересу Галанту и правио чудне култне олтаре у шуми и какве везе то сада има са зомбијима, или се то ипак разрешило, само што сам превидео јер овакав филм баш не окупира сву могућу пажњу.

Едукативни моменат: Ен-Каролин Бинет је рекла свом дечку Мајклу да је најбоља ствар коју може да учини за камп да не чини ништа. И била је у праву и некад је нечињење свакако боље од било каквог чињења. Рецимо, ако постоји интенција да се направи рудник са застарелом технологијом која ће уништити природна богатства, свакако је боље не направити га. Или, још један пример. Ако има могућности и довољно новца да се направи овакав филм, боље је не направити га. 🙂

Оцена наставника:

(може плусић)

Мајка (Umma 2022) је прича о мајци Сандри Оу и кћерки Фивел Стјуарт које живе на ранчу без струје и технологије. Сандра верује да су срећне и да треба да развијају свој бизнис са пчелама, али Фивел има другачије планове за своју будућност. Њихов устаљени живот ће се променити када Сандру посети њен ујак Том Ји из Кореје и саопшти јој значајне вести. Наиме, њена мајка је умрла и од ње се очекује да је достојно испрати на онај свет. Проблем је у томе што старамајка не жели да оде. 🙂

Критички осврт: Радња се необично споро развија, али некако није досадно. Режисерка Ајрис Шим је јако добро дочарала атмосферу, те је тако градила сцене да оне увек имају неки подтекст који много говори о односима између ликова, као и њиховим карактерима. Многи родитељи се труде да не личе на своје родитеље у односу према деци, мада се то неминовно дешава и такву животну ситуацију Ајрис је екстремизовала у нешто мекшој хорор причи (мекшој у односу на оно шта Азијати могу да ураде са овим жанром). При томе је користила духове, што је чест мотив источњачких хорора и то је врло добро уклопила. Не и одлично јер је уплела изгледа и мало њихове митологије (или макар јапанске) и употребила кицуне, лисицу са много репова. Мало знам о томе, али кицуне би требало да буде месенџер између овоземаљског и света духова, тако да јесте правилно употребљена, али њена сврха у филму није јасна. Уз то, недовољно добро је анимирана и то се баш види. Крај филма је антиклимактичан, благ и неуверљив, те превише вуче на патетични Холивуд. Остаје готово бљутав укус након овог филма и једна врло добра идеја није добро и реализована, као да Ајрис није имала довољно снаге да је изнесе до краја.

Глумци су одлично урадили свој део посла, посебно Сандра.

Едукативни моменат: Сандра је схватила да је њена филмска мајка Мива Алана Ли имала тежак живот у иностранству, али због тога није желела да буде жртва и у праву је. Када блиски људи нису задовољни треба да их разумемо и да им помогнемо, али никако да трпимо због тога.

Оцена наставника:

(до пред крај филма била би четворка)

Икс (X 2022) је слешер који се дешава на једном осамљеном имању које је мала група порно филмаџија закупила да сними филм.

Критички осврт: Увод је уједно и тизер и то је врло мудро одрађено, таман довољно да привуче пажњу. И филм је одржао пажњу пре свега због свог ведрог духа и хумора који није баш чест у слешерима. Тема је интригантна јер је овде пустоловина порно групе и режисер Ти Вест је ту доста добро балансирао и одржавао је тај „кинки вајб“, али није прешао границу доброг укуса или је макар није прешао превише. Иначе ми се његова режија допала и то не само у хорор моментима, иако се он испраксовао за тај жанр. Очигледно Ти зна да је добар у свом послу, па се малко и разметао. Сцена са Мијом Гот и алигатором управо то и доказује и баш је ефектна, а добрих сцена има још. Но, да се вратим на Тијеву идеју да сними „кинки филм“ у хорор филму и чини ми се да ју је добро пласирао баш због тога што ју је представио из сасвим друге перспективе. Он није посезао за патетиком, емпатијом или моралним недоумицама, већ је кроз прилично добро написане дијалоге ликова провукао поруку да ти људи имају другачији поглед не само на секс, већ на живот уопште. У контрапункту са паром стараца који је изнајмио кућицу порно дружини, а који је немоћан да оствари физички контакт, све је то још ефектније пласирано. Такође ми се допада што је Ти сваки детаљ у филму поставио са разлогом, те је на крају заокружио причу и добио један ванредно добар хорор. Убиства нису маштовита као у сличним филмовима, али на њима и није акценат, ма колико то чудно изгледало у једном слешеру.

Едукативни моменат: Мија је имала мото да одбија да живи живот какав не заслужује. Ја бих подржао и додао да се свакако вреди потрудити да добијемо живот какав заслужујемо.

Оцена наставника:

(заиста може)

Свини Тод: Демонски берберин из улице Флит (Sweeney Todd: The Demon Barber of Fleet Street 2007) је хорор снимљен по истоименом мјузиклу Стивена Сондхајма и Хјуа Вилера из 1979. награђеном престижном наградом Тони за позоришну уметност у Америци. Сам филм је такође вишеструко награђен разним наградама, али је Оскара добио само за сценографију. Главни протагониста је лондонски берберин Џони Деп који се 1846. вратио у свој родни град из петнаестогодишњег изгнанства у које га је бацио главни судија Алан Рикман како би се докопао његове жене Лоре Мишел Кели. Џони је у приземљу свог стана срео неуспешну пекарку Хелену Бонам Картер која му је открила да се Лора отровала. Џони је одлучио да се освети користећи своје оруђе бритву као – оружје. Пошто није било баш тако једноставно да дође до судије, чекајући погодан тренутак започео је своју праксу, али и крвави и морбидни бизнис са Хеленом.

Критички осврт: Режисер Тим Бертон као да је преселио поставу из серијала о Харију Потеру у овај филм (Тимоти Спол, Хелена и Алан), а чак се и водећи протагониста Џони појављује у неком каснијем наставку ове саге (која се сада зове „Фантастичне звери“). Ипак, филм нема магију и не бави се тиме. Он је потпуно бертоновски и манир је више него препознатљива мрачна готика. Ово је тужна прича више него хорор, а мјузикл је од оне врсте где сви нешто певуше и мелодија се практично не разликује од почетка до краја филма. Зачуђујуће, али у овом филму то некако није напорно. Као што ни шљиштање крви на све стране не изгледа треши као у неким другим филмовима.

Иако су глумци одабрани, некако ме нису оборили с ногу својом глумом, али Џонијев изглед је зато безмало маестралан. Допада ми се крај и он је потпуни преокрет. Заправо он јесте на неки начин поетска правда, али је опет сасвим трагичан. Свеукупно, ово је једна добра несрећна љубавна прича.

Едукативни моменат: Џони је толико био заокупљен осветом да није приметио да је вољена жена Лора жива, нити је препознао своју кћерку Џејн Вајзенер. Када смо посвећени лошим циљевима, сва је прилика да ћемо пропустити добре ствари.

Оцена наставника:

(стамена)

Серија несрећних догађаја Лемонија Сникета (Lemony Snicket’s A Series of Unfortunate Events 2004) је филм рађен према истоименој трилогији књига писца из наслова. Лијам Ејкен и Емили Браунинг су сирочићи који су остали без родитеља јер су они погинули у пожару. Бригу о њима преузео је даљи рођак Џим Кери, гроф и неталентовани глумац, који има зле планове. Деца морају да се спасу од њега, али то није лак задатак јер их он увек пронађе и увек у некој новој улози.

Критички осврт: Нарација и дијалози су одлични. Одлична је и глума. Џим је сјајан као и увек, шармантан и духовит, а грофовски изглед је сасвим свеж и добро му стоји. Нови изазов је био и тај што је његов лик глумац и треба да глуми друге ликове у које се прерушава, а да опет остане препознатљив. Режисер Бред Силберлинг је правио неку врсту лепо дизајниране готике у свакој сцени и одговарајућем амбијенту и све време сам очекивао да ће однекуд да искочи Џони Деп као Маказоруки или Чарли. Ипак, Бред је пуштао и машти на вољу и уз костиме старе више од сто година и исте такве телескопе, комбиновао је фрижидер и врло модерну кухињу. Доба у којем се дешава радња је неодредиво, али свакако има свој шарм. Цео филм има шарм и необичну, али и дирљиву причу, лишену патетике што посебно ценим.

Едукативни моменат: Наратор је на крају филма рекао да је ово била прича о Бодлеровима, чија је одлика да верују да увек има нешто: нешто што треба изумити, нешто да се прочита или нешто да се загризе. И нешто да се уради да се начини уточиште, како год малено било. Можда нам је наратор поручио да ценимо то нешто што имамо јер, уз довољно умешности, од тог нечег можемо направити много шта.

Оцена наставника:

(јака)

Лако Је Критиковати 174

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кисеоник (Oxygène 2021) је СФ на француском језику. Мелани Лоран се буди у криогенској комори и схвата да је затворена ту и да јој понестаје кисеоника. Она покушава да се спаси из овог клаустрофобичног простора, али је отежавајућа околност што има амнезију. Ипак, уз помоћ Мила, вештачке интелигенције која јој стоји на располагању, почеће да открива ко је и како се ту нашла. 

Критички осврт: Прича је сасвим фина и иако је у доброј мери предвидљива, заокружује се на крају и добија неки смисао. Мелани је имала тежак задатак да држи пажњу публике у врло ограниченом простору и то је и урадила макар у мом случају, пре свега захваљујући доброј глуми.

Едукативни моменат: Мелани је успела много тога да сазна и о себи и о ситуацији у којој се нашла у врло скученом простору и са Милом и још понеким саговорником као јединим ресурсима, те све то за врло кратко време, нешто дужим од сата. Учење и са скромним средствима може бити врло ефикасно, ако умемо да учимо.

Оцена наставника:

(ту негде се врти)

Армија мртвих (Army of the Dead 2021) је хорор који је погодио Лас Вегас. Наиме, војни експеримент је пошао по злу и практично су сви житељи овог града, као и бројни туристи, постали зомбији. Влада САД је одлучила да баци нуклеарну бомбу на град, око којег је постављена привремена ограда. Док се то још није десило, богати Хиројуки Санада је унајмио Дејва Батисту да из Вегаса узме милионе, заједно са тимом људи које одабере. Силан новац се налази у великом и добро чуваном сефу, па је један од чланова био и чувени обијач Матијас Швајгхефер. Читава акција је добро осмишљена, али ће ипак кренути лоше и попримити нежељени ток.

Критички осврт: Овај филм је најављен као један од хитова хорора 2021. и имао сам очекивања која су тек делимично испуњена. Рецимо, заплет је истоветан оном у корејском „Полуострву“ снимљеном годину дана раније. Драматично-патетичне сцене трају исувише дуго, мада неког оправдања имају. Међутим, допада ми се како је решена ситуација са Лас Вегасом у уводу филма и пре свега главни протагониста Дејв, који је заиста баја. И остатак екипе није лош, мада су ликови, иако живописни, ипак стереотипни. Сама прича је акција и атмосфера јесте напета, али се главни окршај дешава практично при крају филма. Но, разочарао није, баш као ни цела прича. Јесте предвидљива, али нема празног хода и има духовитих детаља (рецимо када Тиг Нотаро брише крв са шофершајбне хеликоптера како би видела атомску бомбу која пролеће у супротном смеру), посебно када су укључене и музичке нумере. Ту је и моја омиљена „Зомби“ од Кренбериса. И дефинитивно морам да похвалим крај који је решен маестрално. Ретко у којем филму хорор жанра је крај тако ефектан. Још да додам да су маске зомбија осредње, а такви су и специјални ефекти. У пар наврата се види анимација.

Едукативни моменат: Дејв је разлучио шта жели, а то је да отвори ресторанчић у којем ће правити сендвиче и ролнице од јастога и да изглади односе са филмском кћерком Елом Пернел. За то му нису били потребни милиони, нити да излаже свој живот и животе пријатеља ризику. Некада имамо велике прохтеве, иако оно што суштински желимо можемо да остваримо уз много мање средстава и уз нешто више труда.

Оцена наставника:

(минус)

Мртви тупани (Dead Dicks 2019) је филм о девојци Џилијан Харис која је добила посао у другом граду. Проблем је што то мора да каже старијем брату Хестону Хорвину јер је он психијатријски случај и некако се подразумева да она мора да води рачуна о њему. Испоставиће се да је баш тренутак када мора да му се посвети више него икад јер се њему дешавају крајње чудесне, натприродне ствари.

Критички осврт: Радња је заиста непредвидљива; нејасно је ка чему води, иако су режисери Ли Паула Шпрингер и Крис Бавота давали неке наговештаје попут заборављене исечене ноге леша у купатилу. Идеја је интересантна, а уз радњу и приче из прошлости ликова, лако може да референцира на многе животне теме, пре свих на породичне односе и колико су они заиста обавезујући. Глумци су добро обавили свој посао; можда Хестон ипак нешто боље од Џилијан, али свакако су били на нивоу задатка. Мотиви Мета Киза ми нису увек били најјаснији, али фора са његовом клиничком смрти је баш добра. Свакако прича има неки свој ток и логику и не могу да кажем да је лоша, напротив. Уз то, треба имати на уму да је филм очито нискобуџетни, а опет је добар, што је увек за поштовање.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи како је тешко направити промене и Хестон, колико год пута да се наново рађао, остајајо је исти. Џилијан није веровала да може да промени свој живот и заиста оде на други посао у други град. У ствари није могла да напусти брата. Свака новина ће нам нешто одузети, али ћемо њоме нешто и добити; Џилијан прилику за другачији живот у којем ће напокон моћи да се посвети себи. Свакако тако морамо посматрати промене; не само кроз оно што губимо, већ и кроз оно што добијамо.

Оцена наставника:

(веома јака)

Бесконачни (Infinite 2021) је филм чији је сценарио базиран на причи Тода Стајна, а која је опет адаптација романа Ерика Мајкранца „Реинкарнационистички радови“ из 2009. Филм полази од тога да се реинкарнација дешава и да тек стотињак људи може да се сети својих претходних живота. И не само то, већ да задрже све вештине и знања која су стекли. Један од њих Чуетел Еџиофор ово не посматра као дар, већ проклетство и жели да заврши ову бесконачну траку живота. Зато је изумео посебно јаје које има снагу да уништи сав живи свет на Земљи. Међутим, други бесмртници су му отели ту застрашујућу технику, односно конкретно Дилан О’Брајен и сакрио је пре него што је умро. Дилан се реинкарнирао у Марка Волберга, који се, пак, својих прошлих живота не сећа. Зато је мисија и добрих и лоших бесмртника да поврате сећање Марку и докопају се јајета пре оне друге стране.

Критички осврт: Ево како изгледа хибрид „Горштака“ и „Икс-људи“ у сценографији „Црног пантера“ и уз нешто ефеката из „Матрикса“. Но, не кажем да је лоша идеја, напротив, макар док није дошло до претеривања (дигитални меци који узимају душу људима су одвећ превише). Филм има врло добру акцију којој је све подређено, па чак и логика. Ако изузмемо неизбежне „Рамбо – форе“ где протагонисти убијају гомиле обучених војника из непосредне близине, без обзира на врло озбиљне повреде, логичких грешака – мањих и већих – има још. Софи Куксон је у својој не баш сигурној глуми саопштила Марку како припада парцији бесмртника који желе да оставе свет бољим него што је био. Само сцену пре тога буквално је оставила улицу са масакрираним полицијским одредом. Некако се тон и слика не слажу у том сегменту. Када је Чуетел (који има изузетну физиономију) узео из Дилановог тела фамозно јаје, оно није било запрљано никаквом крвљу или другим ткивом. Океј, тело му је било замрзнуто, али опет, некако не изгледа уверљиво. Но, све је то ипак ситно у односу на акцију која је за више степени превазишла ниво „Чарлијевих анђела“ с почетка миленијума. Општи утисак је да је режисер Антоан Фукуа склон претеривању у свему (и у СФ и у акционом делу) и то је највећа замерка, али је макар забавно.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи да је сваки људски живот прилика за унапређење, без обзира да ли реинкарнација постоји или не – додао бих ја.

Оцена наставника:

(могла би да буде и тројка)

Несвети (The Unholy 2021) је филм рађен према роману „Светилиште“ из 1983. Џејмса Херберта. Џефри Дин Морган је новинар нарушене репутације који трчи за сензацијама. Једна од таквих искрсла је у варошици крај Бостона, али се испоставило да прича није довољно добра. Међутим, тада налеће на глувонему девојку Крикет Браун, која је наводно вођена божанском руком и у стању је да чини чуда. Зато је остао у том месту како би пропратио дешавања, а уједно добио ексклузиву и наново вратио своје позиције виђенијег новинара. Испоставиће се да ће његов задатак постати значајно озбиљнији.

Критички осврт: И овај хорор је најављен ове године као један од „топ“ хорора, а заправо и није тако топ. Сувише је оних општих сцена које вас плаше уз изненадни јак звук, а практично су све предвидљиве. Сама идеја уопште није лоша и ликови су добро одабрани, а и глумци. Међутим, реализација је заиста осредња. Оно што је ипак мало „чупа“ је што је режисер Еван Спилиотопулос приказао две стране цркве; правоверну коју представљају Диого Моргадо и Вилијам Садлер и популистичку, која води политику, продаје сувенире и жели да допре до што више верника без обзира на све, а коју представља бискуп Кери Елвес. Чини ми се да је Еван ту добро поентирао да права вера не подразумева обавезно и божје људе; на крају крајева главни протагониста није ни верник, ни безгрешан, али се показао исправан.

Едукативни моменат: Када је бискуп Кери питао Џефрија зашто жели да обелодани да Крикет ипак не проповеда реч Дјеве Марије, већ ђавола и тако упропасти све, чак и сопствене интересе, Џефри је одговорио зато што је то истина. Истина је ипак испред сваког личног интереса.

Оцена наставника:

(баш, баш минус)

Ноћ демона (Night of the Demon 1957) је филм рађен према краткој причи „Позивање руна“ из 1911. писца М.Р. Џејмса. Дејна Ендруз је професор из Америке који је пристигао у Британију на конференцију где је требало да његов колега Морис Денам раскринка мистични култ Нила Макгиниса, али је затекао вест да је Морис погинуо под чудним сплетом околности. Морисова нећака Пеги Каминс, као и Морисове колеге, убеђени су да су натприродне силе на снази, али не и Дејна. Мишљење му неће променити чак ни Нилова најава да је он следећа жртва и да га очекује смрт за три дана.

Критички осврт: Одмах смо имали прилике да видимо чудовиште, малтене у првој сцени. Нема ми ту шта да се питамо са чиме ће се протагонисти суочавати. Чудовиште је смешно (а какво другачије у време када је сниман филм), али су сцене изненађујуће застрашујуће. Сами кадрови шуме ноћу и како демон напада прилично су успешни. Оно што је мање успешно је прича. Начелно она није лоша и свакако има идеју и заокружена је, али је некако неразрађена и површна. Заправо, она тиме одише. Када су се Дејна и Пеги договарали када да се виде, он ју је позвао у хотел, али није рекао који. Када су хипнотисали Брајана Вајлда, говорили су му чији глас да слуша и он је то чинио, иако није могао да зна Дејну и друге професоре по имену (до тада је био кататоничан, без реакција). Такође, мотиви ликова су врло дискутабилни; не само Нилови (и зашто је забога на крају отео Пеги), већ и његове филмске мајке Атен Сејлер. И, можда је то и највећи проблем, овом филму недостаје драме, што је помало чудно, с обзиром на то да је црно-бели и да су тада много више драмили. Свеједно, утисак је прилично млак.  

Едукативни моменат: Дејна није желео да прихвати гласине и празноверја већ научне доказе. Иако је на крају морао да то ипак учини, треба имати на уму да није грешио; јер ово је ипак фантастични филм, а у реалном животу демони не постоје.

Оцена наставника:

(минус)

Зли цртаћи (Evil Toons 1992) је филм о четири девојке које су унајмљене да очисте кућу пре него што се нови станари уселе. План је да остану у кући током викенда и оне су дан провеле у чишћењу, а увече им је на врата дошао Дејвид Карадин са неочекиваном пошиљком. Иако нису знале за кога је пакет оне су га отвориле и виделе морбидно дизајнирану књигу. Књига је исписана на латинском, који само Моник Габријела разуме, па је својим другарицама читала наглас. То је била грешка јер је прочитала враџбину која је оживела нацртаног демона.

Критички осврт: Иако је настао почетком деведесетих, филм има више шмек осамдесетих, али би био лош и у тој декади. Режисер Фред Олен Реј нам је, након уводне сцене са Дејвидом, представио четири расне лепотице, а врло брзо их је и разголитио. И надао се да ће му то продати филм јер апсолутно ништа друго не може, а понајмање глума и дијалози. И при томе није се обазирао колико има смисла да Медисон Стоун изводи стриптиз пред својим колегиницама и евентуално другарицама, само је битно било да се скине. Медисон то очигледно није био проблем, а изгледа да је у неким другим филмовима изводила и штошта радикалније. Ово би више био еротиски филм или „цртаћи“ за старије (буквално).

Главне протагонисткиње јесу старије и све време помињу да су у школи, а очигледно нису. У време снимања филма Барбара Дер, Моник и Дон Доу (који је члан школског рагби тима) имали су око тридесет година, а поменута Медисон тек пар година мање. Но, то је миноран проблем у филму у односу на квалитет којег нема ни у траговима. Нема ни приче, логике, а ни хумора, иако неки покушаји постоје да овог потоњег буде.

Едукативни моменат: Девојке су кренуле да чисте од подрума јер им је то било најомраженије место, па да га првог пребрину. Ето савета како да се ради посао.

Оцена наставника:

(а чита се нула)

Супер ја (超级的我 2019) је кинески филм о момку Дарену Вангу који покушава да пише сценарије и тако заради неки новац, али не може да се фокусира већ много месеци јер има застрашујуће ноћне море. Зато живи практично као бескућник са никаквим могућностима да чак купи и храну. Међутим, у једном тренутку ће успети да материјализује своје снове и да из њих дограби драгоцености и да их пренесе у стваран свет. Временом постаје све вештији и све бољи у контролисању свог сна, а драгоцености постају све веће. Од сиромашка Дарен постаје мултимилионер. Мећутим, ствари никада нису тако лагане, посебно оне са друге стране стварног.

Критички осврт: Већ у првих петнаест минута филм ми се допао; некако је обећавао да ће бити маштовит, а заиста је комичан. Касније се сензибилитет филма мења у значајно озбиљнији, али свеједно и тада држи пажњу. Посебно ми се допао главни јунак Дарен. И његова трансформација је заиста добра; донекле личи на оне америчке „Пепељуге“, али је урађена са много више шмека. Наравно, оно што се очекивало је да млађани Дарен почне да плаћа цену за оно што је добио, само је било питање како ће то изгледати. И финале је оправдало очекивања, уз сасвим добру акцију коју прате солидни специјални ефекти. Кинези воле мало да претерују са моралним подукама и то је и овде случај и свакако би било боље да су се фокусирали на једну или пар мудрих, али добро. Финална сцена је ипак опште место, но некако ефектна. Ово је филм са фином идејом, разрађеном радњом, одличном глумом и уз неке корекције (попут контраховања развучених делова), био би на добром путу да буде респектабилно дело фантастике.

Едукативни моменат: Сонг Ћа је рекла како на крају сваке приче смо награђени или успехом или искуством. Заиста добар начин на гледање на ствари, чак и када формално нисмо победили.

Оцена наставника:

(још мало јој треба да буде сјајна)

Будни (Awake 2021) је филм о необичној апокалипси: људи су наједном престали да спавају. То је пропраћено свим тегобама које доживљава организам лишен сна и људи почињу да се понашају ирационално и насилно. Прича прати судбину самохране мајке Џине Родригез, чија је филмска кћерка јединствена по томе што може да спава.

Критички осврт: Идеја за филм је одлична, а реализација је солидна. Филм јесте напет и динамичан, а режисер Марк Расо је стављао обећавајуће изазове пред протагонисте. Негде су испунили очекивања, попут оног у цркви, негде донекле, попут манијака на ауто-путу, а негде су остали млаки попут одбеглих робијаша. У просеку свих тих сцена, утисак је врло добар. Иако је дао врло солидно научно објашњење феномена којим се бавио, Марк је ипак навијао за религију и то се види и по лику свештеника којег је тумачио Бари Пепер, али и по последњој сцени која је врло очигледна метафора.

Едукативни моменат: Здрав стил живота подразумева и здрав сан. И о тој важној теми нас учи биологија и зато никако не треба прескакати часове овог предмета, а овај пут једна занимљивост: Светски дан сна се обележава 21. марта.

Оцена наставника:

(упркос општој критици)

Савршен (Perfect 2018) је филм о момку Гарету Ворингу, који је у наступу несвесног беса убио своју девојку Кортни Итон. Његова богата мајка Аби Корниш је то решила тако што га је послала на психијатријску клинику коју води Морис Компт. На тој клиници се млади лече тако што се мењају према сопственом избору, а уз помоћ врло агресивних метода и СФ-технологије.

Критички осврт: Идеја за филм је већ виђена, а и начин како је режиран. Визуелно, овај филм јако асоцира на „Неонског демона“, али нема тај шарм. Пар идеја је врло добро, попут апгрејда који млађани Гарет ради, а и наратор се појављује на сцени као учесник СФ-клинике, што до сада нисам виђао. Но, можда би боље било да је остало невиђено јер је нарација која прати цео овај, па назовимо га перформанс, највећи проблем. Прилично оптерећује превише апстрактним мислима које, када се преведу, заправо понављају тек пар ставова. Она свакако јесте у функцији осликавања личности главног протагонисте и има неког оправдања. Поменути главни протагониста је и одабран зато што има изразито андрогини изглед; довољно и мускуларан, мужеван, баш као и феминизиран. Речју – идеалан манекен, те се режисер Еди Алказар у појединим тренуцима пребацио на музичке спотове наместо на филм и тиме скрајнуо и сензибилитет и квалитет. Некако је други део филма почео да пада, врло вероватно као и пажња гледалаца, те је скренуо у дубиозу и ту су уметнути и невешти Едијеви покушаји да повеже религију и еволуцију кроз неке древне и мучне богове, попут Крона, који су јели своју децу. Уз овај лош микс, ту је и лоше придодата ванземаљска компонента.

Сам крај ми сугерише да је Еди погрешио у две ствари. Прва је да можда није довољно добро артикулисао идеју да би адекватно приказао метафору, а друга је да му је идеја послужила као основа на којој је градио естетику, те је естетика „појела“ идеју. Наиме, изгледа да су му се се допали и „Одисеја у свемиру“ и „Косач“ (не замерам, напротив) и да је одлучио да завршнице ова два филма споји у једну завршницу сопственог. Углавном, Еди је завршио филм како га је завршио, али није заокружио приче ниједног виђеног лика у филму осим Гаретове (под условом да прихватимо да је то у Гаретовом случају заиста урадио).

Едукативни моменат: Овај филм нам говори да нам додаци у виду технологије нису довољни да бисмо напредовали од нашег претка у савани. Напредак треба да усмеримо на природу свог карактера.

Оцена наставника:

(нажалост не може више)

Лако Је Критиковати 171

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Сенка у облаку (Shadow in the Cloud 2020) је новозеландски филм који се дешава у току Другог светског рата. Прича прати жену у униформи Клои Грејс Морец која се укрцала на један бојни авион како би обавила такни задатак. Међутим, на самом лету све је кренуло наопако: остала је заглављена у лоптастој куполи за нишанџије, напали су их јапански авиони, а њихов авион демолира чудовишни гремлин. Уз то, чланови посаде откривају да Клоина мисија баш и није пристигла са војног врха. Ипак, она свеједно мора да је испуни.

Критички осврт: Оно што је преломило да овај филм ипак сврстам у сјајне је што је врло необичан, другачији. Немам никакве сумње да је режисерка Розан Љанг феминсткиња и тиме читав филм напросто одише, али немам ништа против, а и то је био зачин који је овај филм и учинио другачијим. Но, бојим се да се мало занела и претеривала је, посебно у последњој сцени (када се Клои бије са гремлином у води). На страну то, филм држи пажњу све време чак и у првом свом делу када је Клои у тој стакластој куполи, где ми практично само гледамо њу како ту седи и слушамо нешто врло налик радио-емисији (али се управо то добро уклапа у неоноар шмек филма). Оно што је уследило баш је узбудљиво. Глума је сасвим добра, а специјални ефекти одлични. Тако да немам да замерим богзна шта.

Едукативни моменат: Већ у уводном цртаћу научили смо да не треба да кривимо друге (гремлине у овом случају) за сопствене пропусте, већ треба да будемо одговорни.

Оцена наставника:

(озбиљно иде ка четворци)

Дечаци из Бразила (The Boys from Brazil 1978) је филм рађен према истоименој књизи Ајре Левина објављеној две године раније. Дуго након Другог светског рата у Парагвају је млади Јеврејин активиста Стив Гутенберг успео да дозна планове ратног злочинца доктора Јозефа Менгела (тумачи га Грегори Пек). О томе је обавестио познатог ловца на нацисте Лоренса Оливијеа. Лоренс је већ био упознат са тим да се нацисти крију свуда по свету и да кују разне планове, али га је позив младог Стива дотакао јер је прозрео да су нацисти током тог позива ушли у траг момку и да су га убили на лицу места. Зато је почео да истражује и временом открио једну сасвим невероватну причу чији је циљ стварање Четвртог рајха под вођством самог Адолфа Хитлера.

Критички осврт: Ово је култни филм, са добром идејом и причом која је одлично вођена и где свака сцена има сврху, баш као и сваки лик који се појавио. Глумци су одлично одабрани, а старији владају овим филмом.

Едукативни моменат: У овом филму Менгеле се показао као одличан генетичар (што у стварности није био) и знао је да на формирање карактерних особина не утичу само гени, већ и околности у којима човек живи. Тако да се његов рад није завршио само клонирањем; он је хтео да и те услове учини што сличнијим онима које је за живота имао Адолф. Заправо, у реалном животу и одистинској науци, проучавања једнојајчаних и двојајчаних близанаца су показала да су на формирање карактерних особина утицаји средине ипак кључни у односу на наследну основу.

Оцена наставника:

(свакако)

Кома (Кома 2019) је руски филм о необичном свету у коме се обрео Ринаљ Мухаметов. Ради се о паралелном универзуму који настањују људи који су у коми и који је и сачињен из њихових сећања. Све те људе предводи Константин Лавроненко, који је наводно најдуже у коми и који има очекивања од Ринаља. Испоставиће се да ће Ринаљ испунити та очекивања и чак да ће имати моћ да за све те људе створи прелеп и безбедан свет, али је цена ипак превелика.

Критички осврт: Мислим да Руси највише греше када праве филмове налик на холивудске, а са мотивом да те филмове „победе“. Њихов аутентични сензибилитет иначе даје изузетан шмек филму и они изгледају и квалитетно и импресивно, али оваквим приступом се он свакако изгуби. Изгледа да је узор овом филму био престижни „Матрикс“ и неке сцене су невероватне сличне (попут буђења Ринаља и Кијануа Ривса у том другом филму у стварном свету), али је сензибилитет готово истоветан и све ово стварно изгледа као сва три „Матрикса“ спакованих у један филм. Прича као прича није лоша, те иако има неких збрзаних делова, могу рећи да има колико-толико оригиналну идеју и успешну реализацију. Чак ту постоји и као неки преокрет и наместо да главни противник Ринаља буде његов супарник Антон Пампушни, испоставило се нешто сасвим друго и то је солидно одрађено, тако да је све врло динамично и забавно. Специјални ефекти су сјајни и Рује су се, логично, разметале.

Едукативни моменат: Ринаљ је имао архитектонске идеје које нису имале прођу у реалном свету, али јесу у свету коме. Такав свет не постоји, али не треба ни олако одустајати од својих идеја; појавиће се место и време где ће оне вредети.

Оцена наставника:

(танана)

Кољска ултрадубока (Кольская сверхглубокая 2020) је још један руски филм који прати задатак лекарке епидемиолога Милене Радуловић. Њу су руске власти (у доба Перестројке) послале у бушотину из наслова, на дубину од неколико километара, а како би испитала необичну епидемију која се тамо појавила.

Критички осврт: Режија је у овом филму, баш као и фотографија, маестрална. Рекао бих да је режисер Арсениј Сјухин успео да извуче максимум из приче која је некако трапаво срочена. Прича је иначе већ много пута виђена, а поставка јој лежи у теорији завере и то ми је већ срозало идеју. Мотиви појединих ликова, пре свих лекара, сасвим су нејасни и некако ми немају оправдања. Глума је баш добра, али то много не извлачи мањкавости.

Специјални ефекти су очигледан адут овог филма, али далеко су од импресивних. Чак и у врло ефектној сцени када се несрећној лаборанткињи криве прсти, прилично добро се види да су пластични. Остале маске и чудовишта се углавном слабо виде што и јесте и није добро. Ипак, некакав ефекат се добио и све изгледа прилично језиво и гадно.

Едукативни моменат: Кољска ултрадубока бушотина заиста постоји. Дубина бушотине је импресивних 12 километара, дијаметар површинског дела је 92 центиметра, док на дну износи 21,5 центиметара. Бушотина је направљена са циљем детаљних научних истраживања земљине коре. Пројекат је званично започео 24. маја 1970. на дан обележавања стоте годишњице Лењиновог рођендана. На бушотини је својевремено радило чак 16 научно-истраживачких лабораторија.

Оцена наставника:

(може плус)

Слепи путник (Stowaway 2021) је футуристички филм који се дешава на свемирском броду са свега троје чланова посаде (Ана Кендрик, Данијел Де Ким и Тони Колет) који се запутио ка Марсу. У току путовања заповедница Тони је пронашла повређеног техничара Шамијера Андерсона који је случајним сплетом околности полетео са њима. Испоставило се да је систем за одржавање живота оштећен и да нема довољно кисеоника за путовање. Посада се суочила са тим да Шамијер мора да се жртвује како би се њих троје спасили, али Ана не жели да се помири са тим. Зато ће кренути у врло опасну мисију ван свемирског брода.

Критички осврт: Темпо филма је баш спор, али није досадно пре свега због глумаца који су и добри и харизматични. Сама прича није допринела, пошто је већ испричана; клаустрофобичан простор свемирског брода већ је обрађиван много пута. Питање је било само како ће се завршити. Специјални ефекти за овај филм нису толико презахтевни, рекао бих, али сцена када се Ана и Данијел пењу уз каблове, заиста делује импресивно и оставља без даха. Свакако је узбудљиво и тужно, а није патетично.

Едукативни моменат: У овом филму ради се о тешким одлукама које су морале да се донесу и сваки члан тима је учинио све што је могуће да сачува све остале. Данијел је жртвовао своје животно дело, а Ана свој живот. Ми свакако не треба баш да будемо толико екстремни, али увек треба да знамо које су нам опције и какав је њихов приоритет.

Оцена наставника:

(мада нисам сигуран)

Путници (Voyagers 2021) је футуристички филм са темом освајања нове планете. Да би успели у подухвату, научници су одгајили децу из епрувете (тачно тридесеторо) и послали их на то дуго путовање. Са њима је пошао и водећи научник Колин Фарел како би осигурао да мисија успе. Међутим, неколико година касније је погинуо током оправке у свемиру и то под мистериозним околностима. Млади људи сада су препуштени сами себи, а први циљ им је да открију шта је убило њиховог ментора. Неки од њих верују да је ванземаљац који их све време прати. Показаће се да је у питању нешто мање натприродно, али једнако застрашујуће.

Критички осврт: Ово би била СФ верзија „Господара мува“, али пошто је немогуће да се умешају одрасли са стране, онда је извесно да се филм мора завршити или срећно или колапсом. Веома ми се допада како је сценариста и режисер Нил Бергер размишљао о теми и приступио јој заиста озбиљно и научно, па су тако деца одгајана у затвореним просторијама како им не би недостајао отворен простор, али онда је питање како се млађахни Тај Шеридан уопште осмелио да искорачи у свемир због, рецимо, агорафобије? Такође, Нил није узео у обзир да мисија мора да пропадне због инбридинга којег је немогуће избећи у тако малој популацији људи. Нил је био нешто успешнији у филозофском и социјалном приступу теми и дотакао се многих „дечјих болести“ од којих свако друштво пати. Фион Вајтхед је владао другима уз помоћ страха од непознатог који је надвладао рационално, а и јако лепо се видела психологија масе. Такође је добро приказана и линија мањег отпора неких ликова којима је било јасно о чему се ради, али су видели и бенефит ако се приклоне јачем. Можда би замерка могла да буде да је тек овлаш дотакао филозофију о смислу живота, а ово је више него захвална поставка за то, као и неке друге значајне животне теме, али је у мање од два сата филма требало убацити заиста много тога, тако да је опростиво – тим пре што је Нил све то врло фино дозирао и систематично је градио причу. Када кажем „убацити много тога“, ту иде и неизоставна акција која је довољно добра (мада сувише погодна) и филм је врло напет.

Нил је добро разрадио ликове, али му је ту помогла и поставка да су млади добијени и одгајани у лабораторији, тако да не могу имати неке претходне животне приче, а Колинова прича и тако није претерано значајна за радњу. Наиме, он умире у првих пола сата и предаје филмско платно сјајним младим надама, али и већ изграђеним глумцима који су безмало одлични. Лако је осетитити емоције према таквим карактерима.

Едукативни моменат: Колин је желео да заштити децу од негативних осећања, попут љубоморе или беса, али у томе није успео. Ова осећања су деловала деструктивно и неки су настрадали због њих, али су морали да их осете. Није поента да избегавамо осећања, већ да научимо да живимо са њима и да не буду узрок лоших ствари које чинимо себи и другима.

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Ексел (A.X.L. 2018) је прича о момку Алексу Нојстедтеру који воли моторе и који ће заволети и робота у виду пса који је одбегао са експеримента који спроводи војска.

Критички осврт: Одавно нисам гледао овако непаметан филм. Војска је направила робота у облику пса. У реду. Али он се понаша као пас, чак показује осећања и када је оштећен само што не зацвили. Уз то, направљен је за борбу у рату, а средио га је клинац на мотоциклу. Океј, тај клинац лепо вози тај мотоцикл, али опет. Потом га је други клинац спалио и он је то дозволио без проблема. Тако да ми смисао његове намене уопште није јасан. Искрено, није ми јасно ни зашто је овај филм снимљен. Надам се да су аутори филма схватили и након финансијског и након критичког фијаска да лепа деца нису довољна да би продала филм.

Радња је прозаична, виђена хиљаду пута до сада у сличним и лошим филмовима попут овог; Алекс Нојстедтер је главни баја и очигледни победник у тркама мотора, али је сав сиромашан, добар и наиван, док је његов конкурент и имењак Алекс Макникол све супротно од тога. И управо у часу када га је понизио уз помоћ своје екипе, овај проналази пса. И након почетне занесености невероватном играчком, крећу проблеми, да би кулминирали победом млађаног Алекса Нојстедтера у сваком смислу (али не у тркама мотора и хвала режисеру Оливеру Дејлију макар на томе што је од те активности одустао). Радња је досадна и то не само зато што је већ разрађена процедура за такве филмове. Изазови стављени пред протагонисте су или сувише слаби (сукоб са Алексом Макниколом) или претерани у наивности (сукоб са војском). Ту се појављује и слатка девојка Беки Џу која је глас разума, али је некако везана за Алекса Макникола, но свиђа јој се овај други. Односи између ликова су јасни, али превелике драме да има – има. Ипак, тинејџери су у питању, па је макар тај део опростив. Мислим, хормони и тако то.

Едукативни моменат: Алекс Нојстедтер је рекао свом филмском оцу Томасу Џејну да ни у чему није добар, осим у вожњи мотора. Онда га је отац питао у чему се конкретно окушао, па да зна у чему није добар. И то је једно паметно питање.

Оцена наставника:

(чак нема ни плус)

Ствари које су се чуле и виделе (Things Heard & Seen 2021) је филм рађен према роману „Све ствари које су престале да се појављују“ књижевнице Елизабет Брандиџ. Прича прати брачни пар са кћерком Џејмса Нортона и Аманду Сајфред, који су решили да се преселе са Менхетна у варошицу јер је Џејмс тамо добио посао професора на омањем колеџу. Он је одабрао кућу за њих двоје, али убрзо је Аманда увидела да се у тој кући дешавају чудне ствари. Ипак, много чудније ствари ће се дешавати у самом Амандином браку.

Критички осврт: Радња се прилично споро одвија, у смислу главних дешавања, али филм некако плени. Режисерски двојац Шари Шпрингер Берман и Роберт Пулчини се јако добро сналази у жанру драме и уме да држи пажњу, баш као и одабрани глумци. Сви заједно приказали су нам интересантна дешавања у животима двоје протагониста. Прича брачног пара Џејмса и Аманде је споља гладац, а унутра јадац и они осећају обавезу једно према другом, али ту страсти нема. Зато их и привлаче Наталија Дајер и Алекс Нојстедтер. При свему томе осећа се нека тензија између свих њих и ту је филм постигао завидан ниво, без обзира да ли у питању свакодневна емоција или еротска тензија. Упоредо са тим, дешава се и та хорор прича која је толико обавијена мистеријом да је у првих (више од) пола сата сасвим нејасно где све ово води. Међутим, како се ствари одвијају, заиста постају све интересантније и полагано схватамо да најзначајније тајне уопште нису оне натприродне. Ово је добро вођена прича, са крајем који је фино решен.

Едукативни моменат: Џејмс је на крају доживео неуспех јер је његов живот био заснован на лажима. Иако је пропагирао то да људи (па и он сам) не желе истину, ипак се испоставило да лаж није решење.

Оцена наставника:

(прилична)

Друштво правде: Други светски рат (Justice Society: World War II 2021) је цртаћ о Ди-Сијевим суперјунацима. У једној акцији када је Флеш помагао Супермену против Бренијака, супербрзи суперхерој се обрео у сред Другог светског рата у друштво суперхероја за које никада није чуо, а који имају мисију да победе нацисте. Он им се придружио, али је нејасно какву улогу сме да има јер би то могло да промени ток историје.

Критички осврт: Није ми се толико допала анимација колико режија. Аутори су свакако показали знање како да употребе цртеже. Оно што ми се не допада је што су Чудесној Жени подарили толико моћи да је она још супериорнија од супермена, па може да јој парира само Флеш донекле. Све борбе са њом су пренаивне и обесмишљавају цело то ратно стање. Такође ми се није допала патетика које има за много нијанси више него што је права мера, али филм нуди и лепу емоцију и причу која је заокружена. Заправо, више ми се допада него што ми се не допада, иако су и поруке филма прилично општа места.

Едукативни моменат: Флеш је желео да заштити своју Ајрис тако да нико не сазна да му је она девојка. Ајрис је на то рекла свом дечку Флешу да је живот опасан, али такође и да то не треба да их спречи да га живе. И у овом случају је она била у праву.

Оцена наставника:

(никако најјача могућа)

Клуб Винкс 3Де: Чаробна авантура (Winx Club 3D – Magica avventura 2010) је филм рађен према серији „Винкс“ која прати авантуре у чаробном свету где обитавају виле и вештице. Главна јунакиња је вила Блум, која је уједно и принцеза и жели да се уда за свог принца Скаја. Међутим, венчање је одложено јер Скајев тата краљ има мрачну тајну која ће кулминирати тако што ће вештице завити читав магични свет у црно, односно у црну магију. У помоћ Блум и читавом чаробном свету прискочиће њене пријатељице виле и тата краљ који има магични мач.

Критички осврт: Схватио сам да не волим цртаће који су намењени продаји луткица „малим принцезама“ јер су поруке које шаљу врло површне. Најпре, само то праћење моде и високих стандарда физичког изгледа ми некако није у реду. Да, то ради и Дизни са својим принцезама, али су оне некако животније и немају штикле од десет центиметара и мајице до пола стомака. Све виле (па и вештице) су топ модели, а буцке и мање пријатног изгледа су искључиво слушкиње, тако да је боље да се не појављују. Уз то, сцена када главна јунакиња бира принца врло снажно и експлицитно дискриминише оне који су гојазни, ружни и носе наочаре. То је ваљда требало да буде смешно, али ништа није духовито у овом филму и то је још једна мањкавост.

Прича која се дешава донекле није лоша, мада није ни оригинална. Режисер Иђинио Страфи је толико закомпликовао са тим неким дрветом и клетвом да ју је тешко пратити јер се правила мењају неочекивано и тек тако, па испаде да је изданак доброг дрвета у ствари требало уништити како би добро преовладало. То иначе читаву активност и протагониста и антагониста доводи у питање, а и сама поставка је збуњујућа. Вештице и виле су представљене као полазнице супарничких школа и оне се кошкају на забавама, али све то некако постаје озбиљан сукоб који кулминира смртним исходом. Испоставило се да исход ипак није фаталан, али опет – некако ми поставка и дешавање не иду заједно. Такође, љубавни заплет и однос принцезе са њеним родитељима (и правим и онима који су је усвојили) сувише је сапуњав. Добар моменат цртаћа је анимација која је пристојна, чак врло пристојна и ефекти који прате уклети град.

Едукативни моменат: Виле, њихови изабраници и краљеви су победили вештице и својим моћима, али и делима јер су били спремни да се жртвују једни за друге и да опросте грешке. Уз такве карактерне црте свакако побеђујемо и без моћи.

Оцена наставника:

(плус, мада не знам зашто плус)

Лако Је Критиковати 166

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Арханђел (Archangel 2016) је кратак филм о томе како је започео живот и борба арханђела Михаила.

Критички осврт: Режисер Рафаил Роџерс се заиста потрудио да све изгледа кул и у келтском стилу, са све металним крилима и одсечним покретима. Међутим, некако то није дало жељени ефекат. Глума је солидна, али се није осетила хемија између анђела Брајана Макгауна и његове драгане Блер Бомар. Колико сам разумео Блер је људско биће, али јој из неког разлога моћни демони (који су успут убили такође моћног Брајана) нису могли дохакати. Цео тај део је нејасан, али се видело да Блер бежи по шуми уз све лепршање њених аљина. Можда се спасила тако што се скрила иза дрвета? Углавном, филм је некако неиспричан. Другим речима, у овом филму заиста нема да се види богзна шта. Посебно не специјални ефекти, мада су маске за похвалу.

Едукативни моменат: Чак и у најлошија времена, када силе зла навале у пуној снази, увек постоји неко добар, попут Михаила, да се супротстави. Увек ће бити људи који ће се борити против апсолутистичког система, шкарта, глупости и свега другог лошег и ако сте ви једни од њих, знајте да никако нисте сами. 

Оцена наставника:

(на један)

Свети грешник (Saint Sinner 2002) је филм који почиње 1815. у манастиру у Калифорнији где обитава млади искушеник Грег Серано. Радозналост га је навела да види каква се чудеса налазе у магацину манастира и тамо је нехотице ослободио два женска демона која су му убила брата. Онда су пронашле точак времена (времеплов) и побегле негде у будућност. Челници манастира су убедили Грега да пође за њима. Наиме, само им он може дохакати посебним ножем и тако их спречити да чине злодела. 

Критички осврт: Пошто је ово телевизијски филм не можемо очекивати богзна какве специјалне ефекте, али макар очекујемо да не буду глупи. Међутим, овај филм та очекивања није баш увек испунио. Када је детективка Џина Равера упуцала Мери Мару, најпре јој је направила рупу у телу као да је пуцала из омањег топа (што је тешко да полицајци имају), а онда је рана зацелила са – све кожном јакном. Прича такође није претерано паметна и млађани Грег, када је већ имао времеплов пред собом, могао је напросто да отпутује у прошлост и спречи себе да несмотрено ослободи демоне. Не, он је отишао у будућност заједно са њима да их спречи у злу које су чиниле. Оне су свакако чиниле зло, али објективно не неко које би потресло ширу друштвену заједницу. Од демона очекујете више од неколико убистава мушкараца. Но, и то је приказано превише наивно и превише погодно. Оне не убијају када су главни ликови у питању, а без проблема убијају на јавним местима и полицијској станици приде и не можете да се не запитате како у томе успевају. Сама прича је некако детективска, какве су биле популарне скраја прошлог века и састоји се у томе да антагонисткиње дивљају, а протагонисти их јуре. И то је мање-више то. Заиста је тешко да таква радња са толиким рупама држи неку озбиљнију пажњу. Изгледа да ни режисер Џошуа Батлер није обратио пажњу, па се чудовиште које је родила Ребека Харел Тикел некако затурило. Са друге стране, ја сам пропустио разлог зашто је Грег на крају преминуо… И још да додам да су дијалози тек у покушају да буду филозофски, колико се то успело између трапавих акционих сцена. 

Едукативни моменат: У овом филму се помињу Сукубе. У средњовековним легендама, сукуба (латински: succubus, succubi, од лат. succubare, што значи „лежати испод“) је женски демон који заводи мушкарце (поготово монахе) у сновима, наводивши их на сексуални чин, тако да се ови не могу суздржати. Сукуба црпи енергију из мушкараца, често до тачке исцрпљености или чак смрти.

Оцена наставника:

(на два)

Демон (Demon 2015) је пољски филм који се дешава у руралном делу ове земље. Итај Тиран је дошао у Пољску из Енглеске где је живео много година, а како би се оженио. Прича прати управо дан његовог венчања када ће га запоседнути дух, познат као Дибук из јеврејске митологије.

Критички осврт: Главни протагониста Итај има врло занимљиву физиономију и стварно одговара улози демона. Томак Жентак невероватно личи на Орланда Блума и све време сам имао утисак да знам глумца иако је пољски филм у питању, а чини ми се да сам таквих одгледао свега пар. Но, глума је сасвим допадљива и прича заиста има шмека и некако се неочекивано завршава. Сценариста и режисер Марћин Врона довео је до апсурда колико и сам друштвени феномен венчања у народу (очигледно блиском нама), тако и друштвене вредности. У једном тренутку је Итајев филмски таст рекао свом сину како је крив што му је довео зета са „дефектом“ јер је мислио да има епилепсију. Такође, он је нашао решење како да спречи трачеве (који су му веома значајни) тако што ће напити све госте. Како филм тече, ми видимо да није демон, односно дух тај који је проблем, већ управо трачеви, односно свест локалног становништва. Заиста, толико је апсурдно, да је фасцинантно. И заиста је смешно. Ово је врло успела комедија или трагикомедија, како желите.

Едукативни моменат: Професор је у свом говору младенцима рекао да човек који није у заједници или је Бог или дивља звер, те додао да нема човека без заједнице и нема заједнице без сећања. Мудро збори професор, а и како ће другачије кад је професор?

Оцена наставника:

(не баш без минуса)

Психо Гормен (Psycho Goreman 2020) је филм о антијунаку из наслова. У давна времена овај ванземаљац великих моћи је претио да уништи галаксију, али су га силе добра савладале и живог закопале на Земљи. У данашње време пронашли су га брат и сестра Овен Мајр и Нита-Џози Хана и нехотице ослободили. Психо (Метју Нинабер) је почео да убија људе, али када су га клинци пронашли, Нита-Џози је схватила да може да га контролише. Ту ствари постају сулуде јер и сама Нита-Џози није под контролом, с обзиром на то да одраста у дисфункционалној породици са не претерано интелигентним родитељима.

Критички осврт: Главни зликовац Психо није богзна како маштовито осмишљен и налик је бројним зликовцима у другим, сличним филмовима, али су други ванземаљци значајно интересантнији иако је видан утицај других филмова попут „Ратова звезда“ и „Петог елемента“. Сви ликови (ванземаљски и они који то нису) беже од стереотипа. Ми, заправо, врло брзо увиђамо да је сила добра робот-анђео Пандора (Кристен Макулох) више сила него добра, да је верски фанатик и да изазива страх међу свим расама и то врло оправдани. И ту креће да се дешава лудило које је сценариста и режисер Стивен Костански одржавао на ивици треша и добрим делом преко те ивице, све време пласирајући миксоване поруке које се граниче са сваким здравим разумом и успут успео да направи неколико добрих фора. Једна од њих (која изгледа као независтан гег и која прекида ионако опуштену поставку за увек нова збивања и конфронтације) је када на крају ноћне море мали Овен пита Психа „Шта се сада догађа?“ На шта ПГ режи: „Чекамо да се закључи овај твој сан.“ Следи дуга пауза док насумични сплет зомбија стење и пузи око два лика. „Оки“, додаје Овен, целе секунде пре завршетка сцене. Ову шалу можемо протумачити управо као пародију која илуструје бесциљност неких лоших СФ остварења, са радњама које су клише и из којих заиста ништа не можемо научити. Универзално добро у галаксији и универзално зло су претерано апстрактни појмови, који, када размислите, не значе ништа. Отуда вероватно и онај гег који прави Нита-Џози са молитвом Христу. Штошта је Стивен поткачио овим филмом, па и религију и иако не могу да тврдим да је ово најбоље што комична фантастика може да понуди, свакако је храбар покушај, донекле другачији и забаван, ако не већ увек смешан.

Едукативни моменат: Из овог филма научили смо да љубав уме да буде деструктивна колико и мржња. Поента је у томе да сама љубав као осећање није довољна, већ да њу мора да прати уважавање, поверење, разумевање.

Оцена наставника:

(хајде да може)

Човек који је пао на Земљу (The Man Who Fell to Earth 1976) је филм рађен према истоименом роману Волтера Тевиса. У главној улози се појављује Дејвид Боуи, који је ванземаљац и пристигао је на Земљу са мисијом да воду одавде пренесе на своју планету. Његов план је започео добро, али је временом изгубио фокус и битку са људима.

Критички осврт: Оно што ме је зачудило је да филм траје дуже од два сата, али прича заиста нема „меса“ ни за стандардних сат и по. Режисер Николас Роуг је време искористио да прави неке своје апстракције како би филм учинио уметничким и ја верујем да је он то заиста и успео. И да није, филм делује заиста необично и уникатно и не очекујем да ће неко икада направити нешто овакво. Углавном, Николас се усредсредио на односе између ликова више него на саму причу, као и поруке, које ће вероватно свако од нас схватити на другачији начин јер манир у којем је филм рађен то и дозвољава. Оно на шта се Николас није усредсредио су и специјални ефекти, посебно не у изгледу ванземаљца јер сама Дејвидова појава и сензибилитет га већ чине ванземаљцем. Ово је сигурно његова улога живота и сада заиста не бих могао да замислим неког другог глумца (или рок звезду) да уради ту улогу једнако добро.

Постоје чудни пропусти у радњи, посебно у оном делу када Дејвида држе заточеног у полуруинираним тајним просторијама хотела, али је то у овом филму опростиво. Уклапа се и заиста не боде очи.

Едукативни моменат: Рип Торн је поздравио идеју да се наместо компјутерима наново окренемо људима јер људи греше. Из грешака, сматра Рип, настају нове идеје и прогрес. И то је тачно, али само ако учимо из својих грешака.

Оцена наставника:

(свакако са плусем)

Шангајска тврђава (上海堡垒 2019) је јапански филм рађен према књизи „Некада давно у Шангају“ коју је деценију пре тога написао Ђанг Нан. Радња се дешава у будућности 2042. када су људи открили нов и моћан начин за добијање енергије, али су зато постали и мета напада ванземаљаца. Ванземаљци су уништили готово све градове на свету и један од преосталих је Шангај. Овај град одолева захваљујући штиту и војсци, али свима је јасно да је питање времена када ће и он пасти. Ипак, војни врх има план како да дохака матичном броду туђина и тако да човечанству шансу.

Критички осврт: Да, ово је један од ретких филмова где синхронизација између слике и звука није добра и то се баш примећује. Према овој првој реченици делује да је треш филм у питању, али није. Но, није ни нарочито добар.

Наиме, Кинези су уложили у овај филм и специјални ефекти су на завидном нивоу (мада увек може боље), а битке су епске. Просто очаравају док их гледате и врло вероватно ћете уочити сличности са трећим делом „Матрикса“, а и шмек „Свемирских јуришника“. Овде је прича та која мањка, односно нема баш много „меса“. Ванземаљци нападају, Земљани (односно Кинези) се бране и све време брину. За све то време дешава се нежна љубавна симпатија између Лу Хана и Шу Ћи. И више од сат времена филма нити се негде креће та борба, нити су ово двоје постали пар; и Сф и романтика напросто тапкају у месту. На крају се све несрећно завршило јер је у питању Пирова победа: јесу они уништили матични брод, али су успут готово сви изгинули. Кинези имају тежњу ка помпезном, али не и ка патетици, мада емоција има. Једино што има и много завршних, тужних сцена. Можда би ипак боље било да се филм завршио коју сцену раније.

Едукативни моменат: Делује нестварно, али се режисер овог филма јавно извинио што је читаоце књиге по којој је снимио филм изневерио. Међутим, то је и исправно – када неког изневеримо треба да се извинимо.

Оцена наставника:

(и још минус)

Шефовски ниво (Boss Level 2020) је прича о пензионисаном војнику из специјалних јединица Френку Грилоу, који сваки дан преживљава исти дан. И сваки дан га убија неки од многобројних плаћених убица који га јуре. Проблем је у томе што Френк не зна због чега.

Критички осврт: Добро је урађена акција, са врло солидним специјалним ефектима и смисленом причом. Крај је океј, тим пре што би јасан исход неминовно водио до патетике.

Едукативни моменат: Френк је заправо радио оно што је неопходно да ми урадимо како бисмо овладали неком вештином: вежбао је, односно понављао сваки дан (а није да није имао дана).

Оцена наставника:

(рецимо да може)

Терминатор 3: Уздигнуће машина (Terminator 3: Rise of the Machines 2003) је очигледно трећи филм из франшизе о Терминатору кога неприкосновено глуми Арнолд Шварценегер. Он је пристигао из будућности где се боре људи против робота и његова мисија је да наново сачува млађаног будућег вођу људи Ника Стала, али и његову будућу супругу Клер Дејнс. Судњи дан, када ће вештачка интелигенција збрисати већину становништва, само што није, а на Ника и Клер намерила се убојита Кристана Локен, такође послата из будућности.

Критички осврт: Након „Терминатора 2“ где је Роберт Патрик био робот изузетно маштовито дизајниран, верујем да је изазов био осмислити нешто интересантније. И аутори филма су успели у томе уводећи у причу убиствену лутку из излога (где се и појавила у филму) Кристану. Она свакако није разочарала ни појавом, ни глумом, а режисер Џонатан Мостоу није разочарао акцијом која је импресивна. Уз све то провејава одличан хумор и у тим шаљивим деловима главна звезда је Арнолд (од самог уласка у причу) који је увек бескрајно симпатичан. И специјални ефекти су прилично добри.

Оно што смета овом филму су изливи патетике, а оно што баш јако смета овом филму је недостатак људи на местима где се дешава акција, тако да је све мање уверљиво. Наравно, смета и то што је овај део практично поновљен други, али некако је сам крај извадио ствар са, хајде да кажемо, неочекиваним обртом. 

Едукативни моменат: Ник је научио од Терминатора да никад не престане да се бори и заиста је научио добру ствар. Морамо да се боримо за себе и за људе које волимо и за ствари за које верујемо да су исправне.

Оцена наставника:

(повелики минус иде уз)

Невиност (イノセンス 2004) је јапански цртаћ и наставак „Духа у љуштури“ из 1995. Филм је футуристички где је производња хуманоидних робота узела маха, али је узела и данак. Наиме, женски роботи су започели серију масакра над својим власницима и двојица агената из специјалних јединица на задатку су да открију због чега.

Критички осврт: Анимација у овом филму је очаравајућа. Она није као Дизнијева, перфектна, далеко од тога, али је свеједно сјајна. Прича је прилично запетљана и иако јесте развучена, има толико детаља који одвраћају пажњу, да ју је јако тешко пратити. Уз то су и дијалози прекрцати мудрим речима знаменитих људи и хаику поезијом, што још више отежава да се радња испрати. Истовремено, сви ти цитати добро су употребљени, имају сврху, а детаљи су врло интересантни, тако да је овај цртаћ прави уметнички, свакако врло озбиљно и студиозно урађен. На моменте ме је сцена подсетила на „Истребљивача“ из 1985. и ако заиста има имитације не мари јер је у том случају узор заиста добар.

Едукативни моменат: Једну мудру је рекао киборг: која је сврха кривити огледало ако нам се не допада шта видимо? Ово питање је сасвим довољно и без одговора.

Оцена наставника:

(до-о-обра)

Тамно скенирање (A Scanner Darkly 2006) је филм снимљен дигитално, а затим анимиран помоћу интерполираног ротоскопа, технике анимације у којој аниматори прате кадар по кадар, дајући готовом резултату препознатљив анимирани изглед. Прича је футуристичка и прати активности Кијану Ривса, који је полицајац на тајном задатку са циљем да открије значајне дилере дроге.

Критички осврт: Ово је једна паметно урађена прича. Највећи део филма се нешто дешава, али је нејасно ка чему све то иде. Тек на крају дешавају се неочекивани обрт и филм практично завршава тамо где би неки озбиљнији трилер тек почео. Заиста иновативно и свакако сјајно, са необично рађеном анимацијом која доприноси утиску.

Едукативни моменат: Писац ове приче ју је посветио људима који су настрадали. Поручио је да непријатељ никада неће бити заборављен, а непријатељ су њихове грешке када су узели дрогу. Таквог непријатеља заиста никада не смемо заборавити.

Оцена наставника:

(у почетку сам се мало био двоумио)

Лако Је Критиковати 165

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Бег (Run 2020) је хорор прича која се дешава у кући самохране мајке Саре Полсон. Она има кћерку Киру Ален која је непокретна (и глумица је у инвалидским колицима у стварном животу) и има неколико болести, попут дијабетеса и астме. Кирин живот је зато испуњен свакодневном рутином, а школује се од куће. Већ је стасала за колеџ и сваки дан очекује одговор да ли је примљена, али он не пристиже. Тада она почиње да сумња да њена брижна мајка крије неке тајне од ње.

Критички осврт: Режисер Аниш Чаганти је врло мудро водио причу, почевши од мајке Саре која је незадовољна својим животом, преко мистерије која се одвијала сасвим добрим, динамичним темпом, све до тога да се испоставило шта се испоставило. Увод у причу је добро осмишљен такође, да наведе на одређене закључке. Финале је малко нејасно, односно Сарини мотиви шта је она заправо желела да уради у подруму, али се све то некако привело крају. Крај је баш урађен одлично. Веома узбудљив филм, са одличном глумом обе протагонисткиње.

Едукативни моменат: Овај филм нам показује, додуше на екстреман начин, да деца не треба да живе живот онакав каквим су га замислили њихови родитељи, већ свој сопствени. Родитељи свакако знају шта је добро за њихово дете, али могућност избора мора да постоји.

Оцена наставника:

(уз микро минус)

Златно дете (The Golden Child 1986) је прича о социјалном раднику из Лос Анђелеса Едију Марфију, који воли децу и свој посао, а посебно је посвећен проналажењу нестале деце. Зато га је за помоћ замолила Шарлот Луис како би пронашао једног несталог дечака. Проблем је што је дечак са Тибета, поседује магичне моћи и отеле су га силе зла, тако да ће Едијева мисија овог пута бити значајно компликованија.

Критички осврт: Овом филму можда треба дати прилику. Форе с почетка нису смешне, али се некако поправљају током филма и иако су далеко од урнебесних, Еди је бескрајно шармантан и смешан у оном смислу како би нам био смешан пријатељ који се добро зеза. Прича је пренаивна и површна и лепо осликава деценију филмске наивности и површности, како бисмо могли да назовемо осамдесете, али је с почетка крими део заиста, али заиста површан. Некако је одрађен тек да бисмо могли да кажемо да је ту неке истраге, рецимо, било, мада за њом није било богзна какве потребе. Са путовањем на Тибет креће значајно маштовитија и за филм прикладнија авантура, мада блеђа варијанта Индијане Џоунса. Ово је микс кримића и мистичне авантуре, не претерано успео у оба наведена дела и још мање успео као њихов спој. И не само да није било потребе да се убаци крими део, већ мислим да је проблем режисера Мајкла Ричија био у томе што је много тога желео да убаци у овај филм, а истовремено да да простора и Едијевим бравурама, те зато све изгледа збрзано и превише погодно.

Идеја је симпатична и нудила је велики потенцијал, који свакако није искоришћен.

Едукативни моменат: Изгледало је, када је Еди кренуо по мистични нож, да чаша са водом (коју је при томе морао да носи) само одмаже, али се показало супротно. Некада ће нам неки задатак, информација, особа, било шта, изгледати као терет, нешто што нам отежава, али може да се испостави супротно. Зато ништа и никог не треба да узимамо олако.

Оцена наставника:

(али благонаклона)

Чаробњаци изгубљеног краљевства (Wizards of the Lost Kingdom 1985) је аргентинско-америчка епска фантастика. Мирно краљевство је покорио превртљиви чаробњак Том Кристофер и успут убио доброг чаробњака Едгарда Мореиру. Ипак, умакао му је Едгардов син Видал Питерсон, такође чаробњак и довољно моћан да угрози Тома. Зато је Том упро све своје снаге да пронађе Едгардов прстен и обезбеди своју власт.

Критички осврт: Овај филм буквално почиње ударцем у гонг и тако најављује помпезне осамдесете. И ово су заиста осамдесете у пуном сјају и један од оних филмова где све мора буквално да се дочара. На почетку наратор прича о томе како је владао хаос и сви се туку мачевима, а онда је завладао мир и сви плешу у плаветним спаваћицама (додуше, отац младог чаробњака има љубичасту и то такву да је заиста немужевна чак и за једног либерала какав јесам), а када су нападнути сељани бацају поврће високо у ваздух и то баш сви. Иако све то представља најбуквалније реакције, како написах, ипак је некако шокантно изненађујуће јер не очекујете баш толико да буде буквално. Тада је млађани Видал изгубио прстен који садржи невероватну моћ рекордном брзином; заправо пар секунди касније након што му га је отац дао. И онда се са својим љубимцем или заштитником који као да је дотрчао из „Улице Сезам“ обрео у некаквој шуми, док је прстен завршио незнано како у устима гаргојле или шта ли је већ. Тамо је Видал могао да гледа по површини воде потока борбу чаробњака (свог оца и злог узурпатора), али наопачке. Сцена је била окренута ка нама, а не ка младом чаробњаку. И тога има заиста много свуда по филму оптерећеном споредним дешавањима јер радње објективно нема.

Сцене масовних борби су некако смушене, али колико-толико остављају утисак због масовности и што сви негде јурцају и гуркају се. Међутим и ту се у детаљима борбе види колико је цео овај филм неозбиљан. И то се види буквално по свему; не само по детаљима приче, већ и самој причи која се завршила пре него што је почела, са много нејасних делова, посебно када је чаролија у питању. Дечак је час моћан, час није и сва је прилика да сопственом судбином не управља он, већ дух његовог оца. Но, то је мањи проблем. Већи је што чаролија обесмишљава све активности у филму. Глума је најчешће очајна, а ликови су стереотипи и нимало занимљиви, осим по фризурама и очајним костимима. Специјални ефекти су углавном светлашца и лутке попут оних из Мапета, а кулисе буквално као из дечјих представа. Видан је утицај других дела попут „Звезданих ратова“, „Господара прстенова“ и „Конана“, али залуд. Једини светлији тренутак филма је када је Киклоп заробио Боа Свенсона зато што није хтео да ожени његову сестру близнакињу и ту могу да кажем да је било мало духовито. Ипак недовољно, што је и оцена целог филма.

Едукативни моменат: Ратник Бо је рекао младом чаробњаку да је добра ствар код јуче то што је било – јуче, односно што је прошло време. Данас је нови дан и могућност да се грешке исправе. И то је добар став правог ратника.

Оцена наставника:

(на два)

Љубавни угриз (Love Bite 2008) је кратак филм о двојици момака који блеје, што би млади рекли, у соби једног од њих. До заплета долази када један одлучује да открије своју мрачну тајну другом.

Критички осврт: Режисер Крејг Борехам је у три минуте успео да смести свашта нешто – и провокацију, тензију и онај необични енглески хумор. Крејг очигледно уме за три минута да каже нешто што други режисери не умеју ни за сат и по. Једино му замерам што се није мало више потрудио око специјалних ефеката и квалитета камере, а није баш да је имао много улагања у то с обзиром на дужину филма.

Едукативни моменат: Један момак се огрешио о свог друга што га је оптужио пре него што је сазнао све чињенице. То га је коштало живота. У реалним ситуацијама неће бити толико драматично, али свакако лоше може да се заврши по пријатељство.

Оцена наставника:

(мање-више)

Љубавни угриз (Love Bite 2012) је британски хорор који се дешава у приморској варошици. Прича прати судбину четворице младића, другара који очајнички желе да пробају прво сексуално искуство. Баш због тога што га нису имали, они постају мете вукодлака гладног девица.

Критички осврт: Хумор је одличан у овом филму и иако су можда нека дешавања збрзана, а друга се одвијају преспоро, управо је хумор тај који држи пажњу све време. Изгледа да су се Британци извештили у филмовима са вукодлацима и не праве их лоше, а млађахни Ед Спелирс се окушао у два таква. Овај је необичан по томе што је микс секс комедије какве су биле популарне осамдесетих (попут „Поркија“, на пример) и хорора, мада је ово друго некако потиснуто у други план. Прича као прича је разбацана свуда наоколо по варошици где се одвија, баш као што су разбацане и емоције тинејџера који се појављују у овом филму, Еда пре свих. Обично ми смета та разуђеност у радњи, али овога пута је опростиво баш због тих варљивих и променљивих емоција пубертетског узраста које су тема овог филма. И крај је потпуно блесав, као и цео филм уосталом.

Глумачка постава је добра, а Џесика Зор заиста изгледа моћно и као сан сваког тинејџера. Похвалио бих и музику. Оно што су мане филма су свакако специјални ефекти и премало узбудљивих сцена борби са вукодлаком.

Едукативни моменат: Тимоти Спол је дао савет (док је био на самрти) младом Еду: увек чувај еластичне траке. Ово можда не звучи смислено, али треба веровати прекаљеном ловцу на вукодлаке.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Смртоносна битка (Mortal Kombat 2021) је практично нова верзија филма из 1995, мада (према релевантним изворима) није римејк. Наш свет је виђен за освајање, а окупатори долазе из озлоглашене димензије крцате суровим чудовишним зликовцима које предводи чаробњак Чин Хан. Но, да би тај поход успео, шампиони из тог света треба да се сукобе са шампионима из нашег и то по последњи, десети пут. До тада су девет победа извојевали и сада им је потребна још и ова. Међутим, показаће се да је нова генерација наших бораца тврд орах.

Критички осврт: Овај филм заиста изгледа као римејк јер је поставка приче идентична, а и ток радње није далеко. Но, чак и да је радња сасвим другачија, опет је предвидљива. Практично је било могуће предвидети сваку наредну сцену. Истина, специјални ефекти су врло фини и учинили су борбе упечатљивим, али ништа се у филму није појавило што већ није виђено или у сличним или у суперхеројским филмовима. Овај филм није померио жанр у којем је рађен ни за милиметар. Осим тога неке веће замерке немам (тим пре што је филм прилично динамичан и држи пажњу). Када бих цепидлачио, приметио бих да је врло нејасно то замешатељство са световима јер ту се негде нашао и пакао, тако да цео тај део изгледа прилично конфузно.

Едукативни моменат: На почетку је изгледало да добри бог Таданобу Асано изабрао прилично лошу, неспретну екипу, али се показало да су сви они пронашли своје супермоћи и победили све чланове Чиновог тима. У томе су успели тако што су вежбали. Да бисмо били успешни, па можда чак и победници, свакако је потребно да учимо и вежбамо.

Оцена наставника:

(за труд)

Црвена планета Марс (Red Planet Mars 1952) је филм базиран на позоришној представи „Црвена планета“ из 1932. Амерички научник Питер Грејвс пронашао је начин да комуницира са Марсовцима и од њих открива да је њихова цивилизација напреднија. То му је дало наду да читаво човечанство може да направи велики скок у развоју технологије, али се испоставља да ће друштво заправо назадовати.  

Критички осврт: Овај филм представља једну од најјачих хипербола које сам гледао. Јасно је да у фантастици морамо очекивати претеривање, али у контексту који је поставио режисер Хари Хорнер, напросто „не пије воду“. Морам и да приметим да у време када је рађен овај филм родна равноправност баш није била на свом врхунцу. Андреа Кинг је имала монолог у којем је исказала како све жене на свету све време живе у страху. Онда је разговор кренуо ка томе како се сваки изум може злоупотребити и овај филм је и направљен са циљем да се то и прикаже, али је у томе некако омануо. Када су људи сазнали да Марсовци не користе угаљ као гориво, а при томе нису ни видели Марсовца, а камоли њихову технологију, економија у читавом свету је колабирала. Режисер Хари и двојац сценариста Ентони Вејлер и Џон Л. Болдерстон очигледно су веровали да један новински наслов и једно научно истраживање може да промени комплетно устројство света. Проблем је у томе што ја у то не могу да поверујем. Идеја јесте донекле добра, али је сувише трапаво и како рекох неуверљиво приказана. 

Оно што замерам овом филму је и вечито препуцавање Амера и Руса, где су ови други приказани као друштво без људских слобода и у сваком смислу назадно (што додуше и није тако далеко од истине било тада), али је напорно. Баш као и количина патетике на крају, која је морала да се отрпи јер је ипак у питању црно-бели холивудски филм. Радња нема превише „меса“, али има неки свој ток који је у реду. 

Едукативни моменат: Андреа је свакако била у праву што се тиче злоупотребе научних постигнућа, али ми реално можемо да злоупотребимо било шта, уколико нам је то намера. Ако би нас то спречавало да начинимо напредак, онда не бисмо заиста ништа радили. Наместо тога треба да развијемо свест о томе да ствари употребљавамо на најбољи начин за све.

Оцена наставника:

(на три)

Лего ратови звезда – празнични специјал (The Lego Star Wars Holiday Special 2020) је цртаћ о најновијој екипи из „Ратова звезда“. Реј је џедај и ментор младом џедају, али никако не успева да пренесе знање. Иако је искористила све књиге које су јој доступне, успех никако да постигне. Онда је у једној књизи видела како одговоре може да пронађе у мистериозном храму. Зато се упутила тамо заједно са малим роботом и наишла на кључ који откључава прошлост и будућност. Реј је жељна знања и покушава да обиђе што је могуће више светова и види што више догађаја, али невоља настаје када је упала на Звезду смрти злог императора.

Критички осврт: Цртаћ је сладак, са идејом која није превише оригинална, али јесте погодна да се направи осврт на све делове „Звезданих стаза“. Могу рећи да је ово нешто јача епизода цртане серије, те заиста заслужује да буде специјална. Хумора има, али би могло да га буде више. 

Едукативни моменат: Јода је рекао Реј да из неуспеха можемо учити да будемо успешни и као ђаци и као наставници. Јода је мудар чак и у лего цртаћу.

Оцена наставника:

(мало више је поклоњена)

Мртви простор: Последица (Dead Space: Aftermath 2011) је цртаћ чија је прича веза између видео-игре „Мртав свемир“ и „Мртав свемир 2“. Радња је смештена у будућности на пусту планету где се налазила рударска колонија. На тој планети је пронађен ванземаљски артефакт који је уништен, а уништење прети и читавој планети. Корпорација задужена за тај део посла је послала свемирски брод „О’Бејнон“ како би се докопао остатака артефакта. Међутим, веза са тим бродом је прекинута. Зато је послат следећи брод који је затекао покољ на „О’Бејнону“, али и четворо преживелих. Они су пренети на брод како би се сазнало шта се десило.

Критички осврт: Нема шта, прича је одлична, а занимљива је и анимација. Како ко прича своју причу он је другачије и види, је ли тако, па је и ми видимо кроз другачију анимацију. Чак се у појединим причама физиономије ликова значајно разликују. Заједничко је да је у свакој причи анимација више него солидна, а ликови су допадљиво нацртани. Једини је проблем што су млађи мушкарци у првој причи често налик један другом и самим тим их је теже разликовати ако се појаве заједно, а појављивали су се.

Едукативни моменат: Једна од преживелих, официр и шеф медицинског особља Изабел Чо (глас је позајмила Гвендолин Јео) није хтела да прихвати понуђени пројекат јер је схватила да је опасан по људе. Своје непристајање скупо је платила, али свеједно, увек треба имати на уму да је и непристајање опција.

Оцена наставника:

(сигурица)

Мртви простор: Пропаст (Dead Space: Downfall 2008) је цртаћ који претходи гореописаном. Радња је смештена 2508. на пустој планети коју су колонизовали људи и на којој су пронашли артефакт ванземаљског порекла. Испоставило се да је артефакт изузетно опасан и да ће уништити практично све људе у колонији.

Критички осврт: У овом цртаћу је анимација веома необична. Неки детаљи врло су реално представљени, попут металних делова свемирског брода, док су други прави цртаћ. Прича је добра, али за много нијанси слабија од наставка. Овде су многе ствари остале да висе у ваздуху (или свемиру, пошто се ту ствари и дешавају), тако да је нејасна судбина многих виђенијих ликова, као и мотиви неких од њих. Некако ми је и промакло како је др Кајн (глас је позајмио Кит Шарабајка) стигао тамо где је стигао (након што је убио капетана) и шта је он конкретно успео да изведе.

Едукативни моменат: Посада свемирског брода је настрадала јер су упорно носили терет који их је уништио. Некада ће нам неке ствари изгледати драгоцене, али заправо ће нам бити много боље без њих, посебно ако нас угрожавају. Исто важи и за особе.

Оцена наставника:

(али јака једна)

Лако Је Критиковати 164

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Судија Дред (Judge Dredd 1995) је футуристички филм рађен према серији стрипова. У пренасељеним мегаградовима будућности има много криминала на улицама, а за његово сузбијање задужене су посебне јединице судија. Они су и полицајци и порота и егзекутори у једној особи. Један од њих је и Силвестер Сталоне, који има изузетан углед међу судијама. У једном тренутку дешава се убиство Мичела Рајана, новинара који је на трагу скандалозној причи у вези са судијама, те сумња пада на Дреда. Иако је судија Дајана Лејн дала све од себе да га одбрани од врховног суда, докази су били против Дреда и он завршава у затвору. Заправо, до затвора ни не успева да стигне јер га главни судија Јирген Прохнов жели мртвог и шаље своје људе да га убију. Јирген кује читаву заверу која би требало потпуно да промени стање ствари.

Критички осврт: Некако ми Силвестер није тај калибар као Арнолд Шварценегер (мада му је једини раван; сви остали су смешни), али морам признати да је у овом филму заиста кул. Само његово појављивање при почетку је пресмешно позерско, али свеједно кул. Импресивно је колико је у овом филму утрошено на СФ амбијент, техничке идеје, па и специјалне ефекте. Судије изгледају богато у својим металом накићеним униформама, али ми истовремено та униформа не одаје утисак погодности за антитерористичке или било какве акције. И то ми се допада, али ми се не допадају делови који су преузети из „Звезданих ратова“, и шлемови, па и музика. Увек гласам за оригиналност, па таман и необичну попут поменуте Силвестерове униформе. Оно што ми се још дојмило је и та претерана помпезност у филму, баш као и у Силвестеровој глуми. И, оно од чега се Силвестер никако није дао ослободити у тим раним радовима, свакако је „синдром Рамбо“, када сам убија гомилу наоружаних, оклопљених полицајаца из непосредне близине.

У овој причи сплетке постоје, али оне су далеко од мистерије колико је и футуристичко време из филма далеко од данашњег. Одмах је ту јасно ко је негативац, а ко је добрица. Но, прича дефинитивно није лоша. Мада морам да укажем на ситну стручну омашку; да би Силвестер и Арманд Асанте имали исти ДНК морали би и да изгледају исто.

Едукативни моменат: Силвестер је могао на сопственом примеру да се увери колико закон, у који се клео, нимало није савршен (пошто је и сам био осуђен иако недело није починио). Колико год да смо уверени да је неки систем, идеја, научни или било какав други рад савршен, никако нисмо у праву. Ништа није савршено и свему се може наћи мана. Зато је и потребно критички сагледавати све.

Оцена наставника:

(не баш јака)

Космички грех (Cosmic Sin 2021) је футуристички филм који се дешава неких петсто година од сада, када је човечанство колонизовало друге планете. Тада је и остварило контакт са ванземаљцима који су се показали врло непријатељски расположени, па је земаљска војска одлучила да прва нападне и пренесе рат на туђинску територију. 

Критички осврт: Заиста постоји труд сценариста Едварда Дрејка и Корија Ларџа да дијалоге учине виспреним, али они то некако нису успели. Са друге стране Едвард као режисер нас вратоломном брзином упознаје са гомилом неких ликова (без иоле разрађених личних прича) тако да је тешко и све њих пропратити, као и осетити било какву емпатију или поистоветити се. Мотивација је при томе нејасна, осећања плитка, а карактери су стереотипи.

Сама прича је у неким ситуацијама збрзана, а у другим буквално изгледа као одуговлачење, попут оних момената када посада са мисијом креће да нападне ванземаљце. Кад поменух ванземаљце, они су нека врста Предатора са ејлијенском крви и обучени по последњој моди епске фантастике. Прилично јефтино све то изгледа, иако су специјални ефекти у свемиру донекле у реду. Углавном, Едвард се нагледао фантастике и очито је био жељан да све поджанрове смести у један филм, па су те сцене у свемиру врло налик на Марвелове суперхероје који се боре са силама зла… Но, колико год да је фантастике одгледао, Едвард није научио богзна шта, а толико је и показао у овом досадном, неинвентивном филму. Цео филм је једна равна линија и ниједну емоцију није изазвао код мене.

Едукативни моменат: Овај филм поручује да је напад најбоља одбрана. Ја нисам сигуран да је то тако, али свакако можемо да помислимо и то да ако нас неко напада, да се у ствари брани. Можда је онда добра тактика да објаснимо тој особи да нема потребе да се брани, па тиме ни да нас напада. 

Оцена наставника:

(дефинитивна)

Извађен (Extracted 2012) је филм о научнику Саши Ројзу који је изумео начин како да практично уђе у свест другог човека. Овај изум наменио је за хумане циљеве, али се за патент заинтересовала полиција која му је довела и „заморче“ – Доминика Богарта, наркомана који је наводно убио своју девојку Ожи Дјук. Задатак за Сашу је био да покаже да ли је Доминик крив или невин. Међутим, на крају експеримента нешто је кренуло по злу и Саша је остао заробљен у Доминиковим сећањима. 

Критички осврт: Ово је још један, али додуше редак пример, како филмови независне продукције могу да буду у ствари добри, а са малим буџетом. Идеја није грандиозна, али са друге стране није ни помпезна. Режисер Нир Пенери није хтео да направи неки компликовани трилер у којем се кују велике завере и опет је добио интересантну причу коју вреди испричати. Напросто је нашао праву меру, па није претерао ни у патетици иако је крај за једног од двојице главних протагониста потпуно трагичан. Уз то, глумци су одрадили свој део посла сасвим коректно, а такве су и поруке које филм шаље.

Едукативни моменат: Ликови које су тумачили Доминик и Ожи трагично су завршили иако су се јако волели. То је зато што су били наркомани и наместо да имају своју љубав и леп заједнички живот, они су имали дрогу. Та отровна супстанца даје само један исход у животу и то нимало није научно фантастично као овај филм; то је реално.

Оцена наставника:

(заиста је ту негде)

Лутке (Dolls 1987) је хорор чија се радња дешава негде у забитима Енглеске. Његова радња прати судбине шесторо људи који су пронашли склониште за време олује у вили постаријег луткара и његове супруге. Ту ноћ ће открити да су лутке у тој кући сасвим другачије од обичних.

Критички осврт: Већ ми се допао сам почетак када Керолин Перди-Гордон вози кола, онако одевена и са онаквом фацом прави онакав штос. Сјајно! И форе су се наставиле, као и ведар дух тако карактеристичан за осамдесете. И за оно време специјални ефекти су прилично солидни, са тим да режисер Стјуарт Гордон није приказивао оне које није могао да приушти, попут напада лутака на Банти Бејли. Међутим, иако је прича заокружена на крају, некако је у неком тренутку филм постао само идеја, концепт, скица, како желите, потпуно неразрађена, без дубине, емоције, било чега што би нас „укључило“ у дешавања. Ово би била врло солидна епизода „Зоне сумрака“, али за цео филм некако није довољно.

Едукативни моменат: Овај филм нам у свом хорор маниру поручује да је бољи начин да сачувамо оно дете у себи које смо били јер ћемо онда бити и мање незадовољни и мрзовољни. Некада заиста није лоше бити детињаст.

Оцена наставника:

(са плусем, мада не знам зашто)

Спирала (Spiral 2019) је канадски филм о хомосексуалном пару Џефрију Бојеру-Чепмену и Арију Коену, са малолетном кћерком Џенифер Лапорт, који су се сви заједно доселили у једну мирну варошицу. Џефрију се нису допали мештани, а посебно не најближи суседи – брачни пар Лохлин Манро и Чандра Вест, те, за разлику од његовог безбрижног партнера, подозрева да им они спремају велико зло. 

Критички осврт: Режисер Куртис Дејвид Хардер је направио озбиљан трилер или хорор, али је баш отегао мистерију чије се разрешење све време наслућивало. Међутим, на крају је направио добре преокрете и сјајно повезао Џефријеву трауматичну прошлост са дешавањима у филму. Причу је водио паметно, а сцене је учинио врло ефектним (и повремено застрашујућим), почевши од прве. Уз то, филм шаље јаке поруке и све је то у затвору појаснио Лохлин, мада је тај део могао да буде и сведенији. Сигуран сам да бисмо схватили и без толико објашњења.  

Едукативни моменат: Лохлин би могао да симболизује зло које опстаје све док постоје предрасуде према одређеним групама људи. И наместо да као друштво напредујемо и постанемо толерантнији према свима, ми се заиста уврћемо као спирала описана у филму. Практично не напредујемо и нећемо све док имамо такве ставове.

Оцена наставника:

(иде на пет)

Урлик (Howl 2015) је хорор који дожављају путници једног воза који се, усред ноћи, покварио док је пролазио кроз шуму и – стао. Машиновођа је нестао, а кондуктеру Еду Спелирсу, стјуардеси Холи Вестон и малобројнима који су се ту задесили убрзо је постало јасно да могу нестати и они сами. 

Критички осврт: Интересантна је музика у филму, а и ликови су занимљиви. Посебно ми се допада што Ед глуми шоњицу који ни колица дами нема снаге да подигне и хвала богу да су се једном досетили да такав један буде главни протагониста у оваквом филму, а не вазда неки ничим изазван херој који има завидне бицепсе и уз то је и кул фаца. Можда је и то успех овог филма јер су ликови у њему, почевши од поменутог Еда, прилично реални, животни, аутентични. Режисер Пол Хајет није баш имао много изгледа да гради мистерију јер је врло брзо постало јасно да затечени путници воза имају посла са вукодлаком, па је зато градио драму у самом возу и то прилично успешно. И хорор део је заиста добар, стварно узбудљив, без већих грешака и са необично солидним специјалним ефектима за нискобуџетни филм. Прича није оригинална (и поступци ликова су очекивани), али је свеједно интересантна, као и сам амбијент. Можда је крај могао Пол да реши и другачије, али и овако је сасвим солидно заокружио причу.

Едукативни моменат: Када је воз стао Елиот Кауан је рекао да имају два избора: или да се жале у недоглед или да учине нешто да се спасу из такве ситуације. Ово друго, рекао бих, захтева више напора, али је боље решење.

Оцена наставника:

(малко сам се колебао)

Муза (Muse 2017) је шпански филм на енглеском језику рађен према роману „Дама број тринаест“ писца Хосе Карлоса Сомозе. Елиот Кауан је факултетски професор који има везу са студенткињом. Међутим, она је тек тако, без видног разлога, извршила самоубиство у његовом купатилу. Након годину дана Елиот и даље није прежалио своју љубљену, али из ноћи у ноћ сања убиство непознате жене. Тај сан га интригира, али ће га тек заинтригирати када буде схватио да се убиство из сна заиста десило и на јави.

Критички осврт: Морам да признам да ми током гледања ова прича некако није фасовала. Након необичног и донекле ефектног почетка, крећу да се појављују неке музе којима се приписују убиства врло необична, али и дешавања у којима има пророчанских снова, мистериозног јајета које је попут коцке у „Чуварима пакла“, култа професора са универзитета и као да све то није довољно, главна протагонисткиња Ана Улару има проблем са мафијом. Први део филма је заиста у потпуном хаосу, који Кристофер Лојд као једини преживели у сусрету са музама није много уредио својом претерано језгровитом причом. Другим речима, баш и није дао Елиоту неку информацију која би њему, али и нама, приближила проблематику са којом се суочава. Да, суочава се са музама (пише и у наслову филма), а и оне су страшне и имају натприродне моћи, што је и сам Елиот (а са њим и ми) открио коју сцену раније у директном сусрету. Заиста је изгледало као да је труд улуд што је Елиот уопште потражио Кристофера. У другој половини филма је режисер Жауме Балагеро почео да склапа делиће догађаја као пазл, те и Кристоферу дао конкретнију улогу. Међутим, добио је онај пазл где се комади уклапају тек након интервенције чекићем. Тај део филма више је отворио него затворио питања и то пре свега што се логике дешавања тиче. Некако ме није убедио и некако ми цела прича „није пила воду“. Рецимо, сасвим је нејасан тренутак када је Ана спознала шта је у ствари, а њена мотивација да ради то што ради је тек постала нејасна. Међутим, у самом финалу филма више није био потребан чекић и комадићи су се уклапали лепо. Ту је већ Жауме дао и интересантан преокрет и заокружио причу.

Динамика филма је могла да буде за нијансу бржа, а глума је могла да буде за више нијанси боља. Хорор у овом филму је баш софт, али филм свеједно оставља један леп утисак. Међутим у сваком аспекту му нешто фали, те неке нијансе које би га учиниле петице достојним.

Едукативни моменат: Порука овог филма је да поезија може да учини изванредне ствари. Да бисте поверовали у то, нису вам потребне музе из филма. Довољно је да прочитате неку лепу песму.

Оцена наставника:

(нејака)

Гладни (Les affamés 2017) је канадски филм на француском језику. У руралном и шумовитом делу Квекеба тамошњи становници су се суочили са епидемијом налик на зомби апокалипсу.

Критички осврт: Има овде разних мотива, као што је „Мобилни“ снимљен годину дана пре овога, али и „Отимача тела“, чак и „Зомбиленда“. Међутим, режисер Робин Обер је успео да да неки свој, готово европски шмек филму и да га учини другачијим. И он је заиста добар (као и глума протагониста), са ефектним и понекад духовитим сценама, али је и веома спор (што је необично за зомби филм) и радња се пужећим темпом развија. Тако да је нејасно ка чему иде. Преживели из те варошице су се сакупили и беже од зомбија и шта сад? То питање остаје отворено заправо читав филм. Но, Робину изгледа није толико била значајна радња, колико поруке које је желео филмом да пошаље, а које можемо тумачити како нам драго. „Закачио“ је он ту и породичне вредности, положај жене у друштву, вечиту борбу коју појединци имају са свим животним проблемима и друштвеним токовима и довео у питање смисленост материјалних ствари. У сваком случају је успео да учини да се замислим док сам гледао његов филм. 

Едукативни моменат: Моња Чокри је све време носила хармонику са собом и изгледало је као да је то непотребан терет. Међутим, на крају је управо тим инструментом спасила живот девојчици. Предмети постају важни у зависности од тога како их употребимо.

Оцена наставника:

(негде се ту врти)

Хауард Лавкрафт и краљевство лудила (Howard Lovecraft and the Kingdom of Madness 2018) је цртаћ и то трећи део о млађаном Хауарду, дечаку који је упознао паралелне димензије и црну магију. Овог пута нашем свету прети уништење јер се баријера између димензија истањила. Хауард покушава, уз помоћ одраслих, школованих магова, да спаси свет.

Критички осврт: Анимација у овом цртаћу напросто није довољно добра. Мислим, ликови су занимљиви, као и поједина решења, али су покрети сувише стегнути, понекад неприродни. Укупно гледајући, ово је сасвим просечна, непотребно закомпликована (ваљда баш зато да не буде просечна, али није успело) епизода цртане серије.

Едукативни моменат: Поред све магије и науке, на крају се испоставило да је највећа сила пријатељство. Она то и јесте и у нашем немагичном свету.

Оцена наставника:

(ту је негде)

Душа (Soul 2020) је цртаћ о наставнику музичког Џоу Гарднеру (глас му је позајмио Џејми Фокс), који је таман добио посао за стално. Међутим, он заправо жели да свира џез у неком бенду. И таман када му се указала прилика да наступи у једном бару и то са познатом џезерком, погинуо је тако што је упао у шахт. Џоова душа се нашла у предворју раја, али он није могао да се помири са тим када је већ био на прагу остварења свог животног сна. Зато је покушао да побегне и завршио у простору предвиђеном за душе које се још нису родиле, те су га тамо заменили за ментора. Њему је припао рад са посебно проблематичном душом која већ вековима одбија да се роди на Земљи. Међутим, управо у њој Џо види своју шансу да се врати у своје тело и стигне на своју вечерњу свирку.

Критички осврт: Цртаћ је прелеп, маштовит, духовит и паметан. Напросто не можете да не осетите емоцију. Уз то, нуди и промовише џез, музички правац који чак и ако нам се не допада, не можемо да га не поштујемо.

Едукативни моменат: У животу није важно да имамо сврху, већ је важно да га живимо најбоље што можемо. То поручује овај дивни филм.

Оцена наставника:

(дивна као и филм што је)

Лако Је Критиковати 162

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Љубав и чудовишта (Love and Monsters 2020) је постапокалиптични филм о романтичном момку Дилану О’Брајену, који жели да пронађе своју љубав из младости Џесику Хенвик. Но, то није лак задатак јер Земљом сада царују застрашујући и огромни монструми.

Критички осврт: Дилан је у овом филму много више успео да се искаже него у оном „Тркачу кроз лавиринт“ (за који и даље мислим да је суперлош). Овај филм има шмек „Зомбиленда“; хумор је сличан, у доброј мери и тема, а и ту се појављује старији ментор главном јунаку, овај пут Мајкл Рукер. Очигледно се режисер Мајкл Метјуз угледао на добре узоре и направио свакако занимљив филм, са више него добрим специјалним ефектима и донекле маштовитим чудовиштима. Поруке које филм шаље такође су јаке, а посебно оне које мотивишу људе да буду храбри. Заиста добро урађен блокбастер, нема шта.

Едукативни моменат: Иако изгледа потпуно сулудо да се Дилан, након седам дана застрашујуће борбе са чудовиштима, наново враћа у своју колонију, ипак није из најмање два разлога. Први је што је схватио ко су заиста људи којима треба посветити пажњу, а други је што када починимо грешку (а одлазак у другу колонију за Дилана и јесте била грешка), најбоље што можемо је да је исправимо.

Оцена наставника:

(рецимо да да)

Поноћно небо (The Midnight Sky 2020) је филм заснован на роману „Добро јутро, поноћи“ књижевнице Лили Брукс-Далтон. Година је 2049. и на Земљи је настала апокалипса услед озбиљног загађења и један од преосталих људи је Џорџ Клуни и то само зато што остао у бази на Арктику где загађење још увек није стигло у свом пуном замаху. Његов задатак је био да прати свемирску мисију која треба да испита једини насељиви сателит Јупитера К-23 и он није одустао од тога иако је у бази остао сасвим сам (остали су се евакуисали). Испоставиће се да астронаути заиста пристижу са тог сателита и биће им потребна Џорџова помоћ. 

Критички осврт: Ово су две приче у једној и одвијају се паралелно на умирућој Земљи и у свемиру. Џорџ се у овом случају окушао и као глумац и као режисер и није разочарао, иако му је радни стаж као режисера свакако мањи. Сцене су добре, одмерене довољно да драмски део не буде досадан, а узбудљиви делови стварно су такви. Фотографија је одлична, а Џорџу је свакако ишао на руку и леп један буџет.

Сама прича је слатка, не претерано изненађујућа, мада су неки делови били намењени томе да нас изненаде. Крај ми се допао јер јесте емотиван, али није патетичан, чак ни срцепарајући.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је Џорџов рад ипак имао смисао, ако ни због чега, а зато што је спасио живот својој филмској кћерки Фелисити Џоунс и нерођеној унуци. Но, какав год, смисао ће се свакако наћи у сваком добром раду.

Оцена наставника:

(свакако плус)

Освета из будућности (Vendetta dal futuro 1986) је италијански СФ који се дешава у будућности када су киселе кише толико киселе да пробијају каросерију аутомобила. Велики број присталица окупља слепи Франко Фантасиа који се бори за здравију животну средину, али то не одговара моћном и бескрупулозном индустријалцу Џону Саксону. Зато су његови научници створили киборга Данијела Грина са циљем да изврши атентат на Франка. Данијел је успео да дође до Франка, озбиљно га повредио, али не и убио јер је у последњем тренутку схватио да то не жели да учини. Побегао је са лица места са намером да пребегне у другу државу, али за њим сада јуре и власти и Џонови најамници. 

Критички осврт: У овом филму сви глуме као роботи, мада је једини робот, колико сам схватио, Данијел. Прочитао сам да је Данијел остао упамћен по овој улози, тако да не могу да се не запитам какве су му остале. Неке ствари је можда ипак боље не знати. 🙂 У време настанка овог филма било је популарно да главне улоге тумаче набилдовани билдери, али су Арнолд Шварценегер и Силвестер Сталоне имали макар неки шарм, ако не већ и глумачког умећа.

Интересантан је приказ еколошке ситуације у будућности, ако оставимо научну логику по страни. Сам филм некакву логику има, али је ту већи проблем што нема радњу. Данијел бежи, убице га јуре и то је, отприлике, то. Ах, да, и повремено обара руке са локалним камионџијама. Углавном, сви се ту нешто врте у круг и воде врло приземне дијалоге. Има ту као неке акције и вероватно је она океј, мада ми акциони филмови нису интересантни, а овај није ни узбудљив. Једино што не могу да оспорим режисеру Серђу Мартиноу је да није лоше распоредио негативце, па неки нападају из кола, други из камиона, трећи из заседе, четврти из хеликоптера… Упркос свем том спектаклу, једина сцена која ми се допада је последња када Данијел разговара са својом симпатијом Џенет Огрен. И ефектна је, а и последња је, што је такође важно. 🙂

Едукативни моменат: Пре него што је ишчупао срце Џону, Данијел му је поручио да је омануо зато што је желео да му контролише мозак, а заправо је требало да му контролише срце. Другим речима, много је лакше манипулисати нечјим емоцијама него рацијом, али ја мислим да је Џон свакако погрешио што је желео да манипулише уопште. То свакако није добро радити било коме, а и може да нам се одбије о главу, или о срце, као у Џоновом случају.

Оцена наставника:

(са микро-плусићем)

Вештина: Завештање (The Craft: Legacy 2020) је наставак филма из 1996. Радња је врло слична оној у поменутом филму, само се сада упознајемо са новом генерацијом вештица. Њих су три и чекају четврту, а то је млађана верзија Виноне Рајдер – Кејли Спејни. Она је, дакле, слатка, тек се доселила и није свесна да има моћи, али ће уз помоћ новостечених другарица то открити.

Критички осврт: Да, овај филм се одвија према обрасцу и има много предвидљивих момената, као и општих места, а и кокетирања са тинејџерима. Међутим, неколико детаља мало искаче, попут тајне Николаса Галицина, која уноси интересантан табу, а истовремено компликује тему и односе ликова. И ту је тај преломни тренутак; да ли ће интрига бити успешно спроведена или ће се све то претворити у патетичну сапунску оперу. И није се десило ни једно ни друго, на жалост или на срећу. Некако је радња наставила да се дешава у очекиваном смеру. Свакако видим да је режисерка Зое Листер-Џоунс била спремна да помери границе, а и да унесе неке нове идеје, међутим некако јој је то друго измакло, а прво је испало млако. И цео утисак о филму је такав, баш као и о финалној борби. До краја, прича је остала некако недоречена, што се филмских синова Дејвида Духовнија тиче, али и готово свега осталог. Јасно је да Зое планира наставак, али је то све изгледало неспретно.

Глумци су се добро снашли у својим улогама и при томе мислим на млађахне наде, пошто је Дејвид већ стари вук.

Едукативни моменат: Лови Симон је рекла да ако не могу да користе моћ одговорно, онда не би требало ни да је користе. И у праву је.

Оцена наставника:

(може на три)

Клетва Успаване Лепотице (The Curse of Sleeping Beauty 2016) је хорор филм базиран на бајци из наслова. Усамљени сликар Итан Пек је наследио имање од ујака за којег није ни знао. Када је дошао на то имање, схватио је да је у питању кућа коју је сањао. Итан је такође сањао и прелепу девојку Успавану Лепотицу (Индију Ејсли) чија су судбина и хиљадугодишњи сан управо повезани са том кућом. И изгледа да само он може да пробуди лепу Индију.

Критички осврт: Режисер Пири Реџиналд Тео је мудро искористио цаку из једне од бољих епизода серије о Доктору Хуу (у којој су се такође статуе кретале) и уз не много средстава направио солидан хорор, мада у доброј мери предвидљив. Уз то створио је интересантан амбијент, налик на онај из „Чувара пакла“, па све то изгледа интригантније и језивије. Међутим, сама радња се бори са низом проблема; ако размислите о њој видећете да преокрет нема богзна какве логике, а демон који је чувао лепотицу се није показао богзна како моћан. Сам крај је потпуно антиклимактичан, лишен било какве језе, узбуђења, ичега.

Но, колико год да је Пири успео (или није успео) у хорор делу филма, апсолутно није у драмском и разговори су прозаични и на моменте патетични. Фора у филму нема баш превише. Улога дежурног кловна припала је Џејмсу Адаму Лиму и био је шармантан, али не баш и урнебесан. Ликови су стереотипи и неразрађени и иако су глумци по физиономији одговарајући, некако не зраче. 

Едукативни моменат: Док је Итан „искористио“ свој губитак да нађе изговор да се повуче у себе, Натали Хол је њен губитак ојачао да настави да се бори. Свако жали на свој начин и то је истина, али је ипак Наталин начин бољи.

Оцена наставника:

(уз опаску: штета за протраћени потенцијал)

Вампири: Мртви (Vampires: Los Muertos 2002) је наставак филма „Вампири“ из 1998. Џон Бон Џови је ловац на вампире који добија задатак да сакупи екипу која ће дохакати једној посебно моћној вампирици Арли Јовер. У тој намери не успева јер га она, са својом хордом, вечито престиже и убија једног по једног ловца. На крају, Џону не преостаје ништа друго него да се удружи са једним опатом без искуства лова на вампире, момком коме средња школа баш и не иде и полувампирицом која се није претворила у створење ноћи захваљујући лековима. Но, и таква екипа има своје адуте.

Критички осврт: Прва сцена је требало да буде изненађујућа, али то није била. Надаље се филм одвијао према сасвим класичној поставки, мада се режисер Томи Ли Волас трудио да сцене масакра по кафићима буду маштовите. Међутим, некако су без учинка јер иако су технички донекле и добре и са још бољим потенцијалом, сасвим су беживотне, чак и за филм о немртвима. Укупно, поред неких пропуста и сувише погодних момената, радња није тако лоша и филм је забаван, мада ич није направио помак у поджанру у којем је рађен.

Ликови су стереотипи, сви одреда, али су некако симпатични. И глума није лоша, а посебно ме је пријатно изненадио Џон који делује стварно природно.

Едукативни моменат: Кристијан де ла Фуенте је рекао очајном Џону да је некада потребно мање него што мислимо да бисмо нешто урадили, посебно када немамо избора. И заиста је тако; ако смо довољно вешти и имамо добру вољу, са мало средстава остварићемо добре резултате.

Оцена наставника:

(овако некаква)

Чудесна Жена 1984. (Wonder Woman 1984 2020) је још једна прича о овој суперхероини коју тумачи Гал Гадот. Она је научница на Смитсоновском институту у Вашингтону и придружује јој се колегиница Кристен Виг, не претерано стручна и врло несналажљива у социјалним контактима. Међутим, Гал јој је пружила руку пријатељства, па чак и стручну помоћ у раду који је одмах по доласку у институт Кристен добила. Наиме, Еф-Би-Ај је конфисковао скупоцене артефакте које је пронашао на црном тржишту и Кристенин задатак је био да их процени. Гал је привукао пажњу необичан предмет, наизглед безвредан, али који је у ствари веома моћан. За његову моћ зна преварант Педро Паскал и одлучио је да га се домогне и злоупотреби. Оно што Педро није знао је да је моћ тог предмета заправо разорна по читав свет.

Критички осврт: Гал ни у овом наставку није могла без асоцијација на своју титулу мис, па је опет спасавала децу (трећег света, наравно и зар сте сумњали) у осредње узбудљивим акционим сценама јурњаве аутомобилима и другим превозним средствима. Овај филмић ми се више допао у односу на претходни, иако неодољиво подсећа на „Господара жеља“ из 1997, што није баш неки иновативни приступ. Но, прича има колику-толику мистерију јер ми не знамо одакле потиче чудесни минерал који испуњава жеље и како ће се те жеље до краја показати (мада је јасно да морају да крену по злу). Постоје недоследности у причи, па тако и број жеља које је могла да замисли Кристен, али је режисерка Пати Џенкинс некако морала да уведе у причу архинепријатељицу Чудесне Жене. Пати је желела да доследно представи лик и дело Чудесне Жене из стрипа, па она, осим ласа, сада има и моћ да летелице учини невидљивим, а и згодно дође васкрсли дечко пилот Крис Пајн да ту летелицу и вози. У стрипу пилот је она, али се то не би уклопило у контекст филма постављен још у првом делу, па је Пати нашла начин. И нашла је буџет и то поголем, тако да су специјални ефекти (ако изузмемо бравуре са ласом) врло солидни.

Признајем филму је да је имао добру идеју водиљу и добре поруке у вези са нашим жељама и колико могу да нас коштају. Главни актери су имали много тешких одлука и прерасподелу приоритета, те је све то Пати могла да претвори у озбиљно драматичне и емотивне тренутке, што донекле и јесте. Ипак је превасходно попустила пред холивудским обрасцем и унела баш много патетике. И некако је смушено одрадила јачање моћи незајажљивог Педра. Тај део је збрзала и учинила га претерано помпезним.

Едукативни моменат: Кристен је на почетку веровала како је Чудесна Жена популарна и како јој је друштвени живот сјајан. Онда јој је ова рекла како њен живот заправо уопште није био каквим га Кристен замишља и да сви имамо своје борбе. То нас учи да: а) не судимо према изгледу и б) никада не знамо какав је заиста живот други људи и врло вероватно далеко од онога што ми мислимо.

Оцена наставника:

(минус и то поголем)

Ниво 16 (Level 16 2018) је филм који се дешава у једној крајње необичној школи за девојчице и девојке, где оне имају врло устаљен ритам живота и усмерено образовање. Циљ којем теже је да их усвоји богата породица и зато оне морају да буду „чисте“. Међутим, иако су достигле ниво 16, што је и последњи ниво, две девојке сумњају у добре намере својих покровитеља и труде се да сазнају шта је заиста права сврха ове „школе“.

Критички осврт: Већ од старта ме је филм заинтересовао. Ово је очигледна варијанта „Приче једне слушкиње“ из 1990, али док су тамо карте биле отворене од самог почетка, овде је врло нејасно чему ће служити девојке са нивоа 16. Режисерка Данишка Ејстерхази успела је да створи врло мистериозну и тескобну атмосферу користећи болесно плаво осветљење, једноличан амбијент и дугачке, језиве ходнике, тако да је било лако наслутити да им се не спрема ништа добро. И онда се испоставило да су девојке у некој варијанти „Острва“ из 2005. То откривамо већ у првих пола сата филма, те је изгледало као да је Данишка збрзала мистерију, али је заправо мудро направила заплет. Кејти Даглас (иако млада, врло је харизматична и изнела је своју улогу прилично добро) је сада била у замци из које је јако тешко побећи. Уз то, ни ми, као ни њен лик, не знамо шта да очекујемо ван зидова зграде у којој је заточена. Сама та тензија и дешавања која тек напола можемо видети сасвим су довољна да филм учине изненађујуће узбудљивим. Треба и додати да је порука овог филма значајно дубља од оне коју нуде аутори поменутог „Острва“ и све укупно утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Селина Мартин је схватила да је издала пријатељицу јер су је учили да се плаши. Када је престала да се плаши, урадила је исправну ствар. Заправо, девојке су живеле у страху, незнању (чак су биле и неписмене) и без блиских веза једне са другима. Зато су и биле покорне. Јасно је шта не смемо себи дозволити како бисмо имали интегритет и да не дозволимо да било ко влада нама.

Оцена наставника:

(не баш неприкосновена)

Реци ми како умирем (Tell Me How I Die 2016) је хорор који прати групу младих људи који су се пријавили за испитивање новог лека који би требало да повећа меморију. Наместо тога, лек је повећао испитаницима прекогницију. Проблем настаје када једна од њих Вирџинија Граднер има визије смрти свих осталих у њеног групи, које су врло насилне.

Критички осврт: Режисер Ди-Џеј Виола сигурно зна да режира и сцене визуелно добро изгледају. Иначе не волим слешер филмове, али овај је мало другачији, иако се одвија према обрасцу. Наново имамо петоро преосталих протагониста које јури сулуди убица. Међутим, на неки начин Ди-Џеј је тај образац и пародирао у сцени масовног покоља девојака, а то је учинио и самом идејом. Наиме, увек знамо ко ће преживети и то је „последња девојка“ коју је васпоставила Џејми Ли Кертис у култној „Ноћи вештица“. И овде је то тако, али са том разликом да и она то зна, баш као и убица. Изгледа као да наде за преживљавање нема и ликови се све више уверавају у то, али опет нас копка може ли се судбина променити? Иако наизглед трапаво одрађена јер прича изгледа као да је у хаосу, она је у ствари добро вођена. Глума је једино спорадична код неких глумаца. Млађарија се није показала баш.

Едукативни моменат: Хајдемо мало и хемијом да се бавимо. Нејтан Крес је тврдио да се иперит (бојни отров) добија када се помешају избељивач и амонијак, који се користе у чишћењу и то није баш тачно. Мешањем избељивача и амонијака свакако се добија отрован гас (ослобађа се елементарни хлор), али то није иперит.

Оцена наставника:

(може плусић)

Тролови (Trolls 2016) је цртаћ о најсрећнијим бићима на свету: троловима. Њихови суседи су бергени, најмизернија бића. Онда су бергени, значајно већи од тролова, открили да могу осетити срећу ако поједу тролове. Зато су их заробили на једном дрвету и сваке године их „брали“ са тог дрвета и гостили се. Ипак, тролови су успели да побегну и сакрију се у шуму. Тако скривени провели су двадесет година у радости и грљењу, па су решили да прославе јубилеј спасавања из Бергенграда једном гласном журком. Проблем је што су бука и шарена светла привукли једну припадницу бергена.

Критички осврт: Занимљиво је да је овај филм осетно слабији у односу на свој наставак. Идеја је у реду, али је сувише класична, па је таква и радња. Ипак је донекле слојевита јер се упоредо са „штрумпфовским“ проблемима дешава и прича о Пепељуги. Свакако не могу да замерим много; цртаћ је сладак, забаван и смешан, са добром анимацијом и истим таквим порукама.

Едукативни моменат: Бергени су морали да схвате да не постоји рецепт за срећу (поједеш трола и будеш срећан), већ да морају да се за њу потруде.

Оцена наставника:

(на пет)

Лако Је Критиковати 149

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Приче за лаку ноћ (Bedtime Stories 2008) је филм о несуђеном наследнику хотела Адаму Сандлеру, од чијег оца Џонатана Прајса је богати Ричард Грифитс купио имовину. Ричард је обећао Џонатану да ће његов син водити хотел, али наместо тога задржао је Адама као домара. Пошто је Адамова сестра Кортни Кокс изгубила посао као директор школе, одлучила је да нађе посао у Аризони. То је значило да мора да одсуствује неко време како би имала интервјуе, па је своје двоје деце препустила ујаку Адаму на чување. Адам није баш особа којој би требало поверити децу, али се некако снашао и успављивао их је причама за лаку ноћ. У тим причама замишљао је себе као главног јунака, а деца су додавала маштовите детаље. Испоставило се да се сви ти детаљи из тих прича остварују у Адамовом животу.

Критички осврт: Заиста нисам Адамов фан, али у овом филму је био чак и симпатичан. Идеја је одлична и сјајно је реализована, са много доброг хумора и маште. Додуше, крај је превише бајковит чак и за ову причу која садржи бајке за лаку ноћ, али добро.

Едукативни моменат: Џонатан је говорио како је наша забава ограничена само нашом маштом. И добро је говорио.

Оцена наставника:

(углавном)

Прво Прочишћење (The First Purge 2018) је приквел франшизе о „Прочишћењу“, посебном измишљеном дану одређеном у футуристичкој САД. Тог дана, прецизније ноћи, дозвољено је свако кривично дело, укључујући и убиство. Тај дан увела је нова политичка партија Нови очеви оснивачи Америке, како би наводно дала одушка становништву да искали свој бес те једне ноћи, што ће утицати да се стопа криминала смањи током свих осталих дана у години. Наравно, прави мотиви су сасвим другачији и то је углавном јасно становништву острва Статен Ајланд у Њујорку, који су виђени за покусне куниће. Но, они ипак прихватају да партиципирају јер је сваком од њих понуђено по 5.000 долара само да остану ту где јесу, а ради се о сиромашној и дискриминисаној групи у Америци. Када је експеримент почео, његови творци нису били задовољни како се одвија, па су одлучили да унесу више крвопролића. Оно што је почело као социјални оглед, завршило се као систематски масакр сиромашног становништва.

Критички осврт: Морам да признам да ми се није допала поставка овог дела „Прочишћења“ јер црначке банде су чест мотив акционих кримића које не волим толико. Са друге стране, оваква поставка не само да изгледа реалније јер су у питању сиромашни људи који ће за новац прихватити и сурове експерименте (вероватно и вакцине које се тестирају), а то што су у питању црнопути још више даје на уверљивости и поставља вечито питање – колико је заиста Америка одмакла од робовласничког односа и дискриминације. Још многа питања поставља овај филм и практично сва су уперена ка двоструком моралу и људским слободама које се пропагирају, али које пракса демантује. Тешко да би се то могло све постићи са неком другом заједницом, тако да сам прихватио поставку и врло брзо ушао у причу у којој је на брзака представљено неколико главних ликова, који су сви стереотипи. Режисер Герард Макмери (и сам црнопут) није улепшавао ствари већ је приказао оба лица црначке заједнице, те оба лица сваког од тих лица. Нико није ни црн ни бео, без обзира на боју коже и свако има ону другу страну. Герард је, да би ствари учинио занимљивијим, ефектнијим, па и страшнијим, ликовима доделио СФ контактна сочива која снимају све што протагониста (или антагониста) види и која дају неприродну плаву боју очима. Међутим, контактна сочива, баш као и суптилна метафора, нису потрајали.

Како би малко погурала ствари, политичка партија која пропагира „Прочишћење“ унајмила је псе рата (боље пристаје назив него војници), који су заоденули препознатљиве маске Кју-клукс-клана. Оне су изазвале ефекат да све буде још страшније, али су приземљиле филм. И, заправо, како креће интензивнија акција, тако се филм све више урушава. Испоставља се да Мариса Томеј, која је стручни психолог и која је осмислила експеримент, уједно није знала за ову заверу власти и постаје заговорница да се плаћене убице ипак не пошаљу. И пита се, шта сам урадила? Цео тај део је невероватно неуверљив, а њена улога тиме потпуно обесмишљена. Јер као што је она поставила питање, тако може и свако од нас – колико убистава је за Марису прихватљиво? Док се дешавало спорадично, за Марису је то био експеримент у којем је тражила анализу, а када се омасовило закукала је Печу Дарагу да то не чини… На крају крајева, чак и да није очекивала масакр, ја свакако не бих очекивао од њеног лика да сада постане задужна за сироте и потлачене. И’лан Ноејл је одржао мотивациони говор који је потпуно безличан, али оно битније што се тада дешава је да су чланови банде сада они који су добри и заштитнички настројени. Истина је да не очекујем да влада било које државе (посебно Америке) буде пријатељ народа, али и ова порука, коју је Герард пласирао, свакако није исправна. Очигледно је да Герард зна да разликује добро од лошег, али опет се некако колеба.

Акција је сасвим океј (мада другачије нисам ни очекивао), ако волите акције типа Рамбо, пошто је И’лан био управо његова црнопута верзија и лагано сређивао групицу по групицу обучених војника. Дронови су свакако били непотребно претеривање, такође, а чини ми се да је Герард урадио управо то у сваком сегменту филма. Претеривао је. Најамници су листом били плавокоси и плавооки и према физиономији су личили на нацисте, а таква некаква и униформа им је била. Идеја за филм је кудикамо добра, али је врло слабо реализована.

Едукативни моменат: Без обзира какав је И’лан херој постао, Лекс Скот Дејвис је ипак била у праву када је рекла да Прочишћење траје један дан, а да И’ланова банда уништава њихову заједницу преосталих 364 дана у години. Једно добро дело значи, али не може да потре све оно лоше што се ради. Ако тако олако прихватамо као хероје и идоле оне који су криминалци, ни систем којем тежимо неће бити исправан.

Оцена наставника:

(па још минус)

Хаос (Mayhem 2017) је филм који се дешава у једној фирми и коју прича један од запослених Стивен Јан. Керолајн Чикизи је успела да намести Стивену проблем (који је изгледа сама изазвала) и тако и отказ. Стивен је пружио сав могући отпор да се то не деси, али је на крају завршио тако што га је обезбеђење пратило до излаза. Ипак није изашао, као ни било ко други из фирме, јер су снаге безбедности ставиле зграду у карантин. Наиме, вирус ИД 7 је преко вентилационог система контаминирао зграду. Лекари су пустили агенс за неутрализацију вируса, али је потребно осам сати да делује. До тада, заражени су морали да се боре са необичном болешћу; вирус узрокује да попуштају све кочнице и људи ће учинити све без проблема, па чак и убиство. То је изазвало потпуни хаос по канцеларијама и број повређених и мртвих се увећавао из минута у минут, а Стивен је видео своју шансу да стигне до врха (где је управа) и поврати свој посао.

Критички осврт: Овај филм је снимљен у Београду и, искрено, с обзиром на наслов филма, нисам се претерано ни зачудио. Сам филм је одличан, са прилично инвентивном идејом. Она подсећа на „Експеримент Белко“ и на мноштво зомби филмова, али се поставка разликује и од једног и од других. У овом случају вирус мења понашање људи, али они су и даље свесни, што у другим филмовима који се баве том тематиком није случај. То је омогућило режисеру Џоу Линчу да његови заражени раде оно што у другим филмовима нису могли; да тактизирају и траже (најчешће окрутна) решења како би се попели до врха. Управо то главни протагониста Стивен (уз више него одличну пратњу Самаре Вивинг) и жели и он се све време пење до врха зграде, а спречавају га једино овлашћења и шифре. И, наравно, људи. И у томе и јесте поента; све време од почетка филма дешава се беспоштедна кланица у корпорацијама где крупнији једе ситнијег, а како би се достигао статус. Она само постаје очигледнија са уласком вируса. Уосталом, бравуре и глумачке и кроз добро осмишљене дијалоге између Стивена и Керолајн са самог почетка филма нам говоре управо то. Ово је једна успела сатира која застрашује не само насилним сценама (оне су чак донекле и смешне), већ и реалношћу новог доба у које смо ушли. Сцене су бруталне и ефектне и увек се нешто дешава, без празног хода. Све време филм држи пажњу.

Едукативни моменат: Самара је рекла како ниједна кап не мисли да је направила поплаву. То би значило да свако од нас мисли да је сувише мали да би узроковао глобалне проблеме, али то није тако. Ми заиста можемо бити део проблема или део решења и од нас много зависи.

Оцена наставника:

(заиста може)

Пад Земље (Earthfall 2015) је апокалиптични филм који прати судбину једне породице тренутно растављене због послова сваког члана. Испоставиће се да ће их апокалипса наново окупити, али након много мука.

Критички осврт: Ни мени, као ни Џоу Ландоу и Ендруу Елвису Милеру, нејасно је било шта се дешава, али је мање била јасна временска динамика. Земља је била у проблему већ добре две недеље и то избачена из орбите и нико то није осетио, а Џо је тврдио како са кћерком није причао две недеље, иако су се чули тог дана. Ни касније у филму није разјашњено колико заиста траје авантура чланова Џоове породице.

Специјални ефекти су очигледна анимација и у неким краћим секвенцама и нису били толико лоши. Добро урађени руинирани предели ипак нису искоришћени да се по њима шврћкају протагонисти, што је минус, али вероватно и последица слабог буџета. Ипак, много је приметнији труд око ефеката него око глуме. Но, грешке су се дешавале, па је аутомобил који су возили Мишел Стафорд и Рафаело Дегрутола, након што је био руиниран метеоритском кишом и експлозијом, већ у некој сцени касније био нов новцијат. И сама Рафаелова погибија је још једна рупа у филму, али свеукупно рупа и нема толико. Ту чак постоји и неки преврат који звучи смислено, мада сама борба Владе САД против ситуације која их је задесила далеко је од смислене. Амери све решавају нуклеарним бомбама, па тако и ово, али заиста је нејасно како би оне помогле. Да не грешим душу, исход на крају није прецизиран као успешан, што је вероватно и најбоље.

Прича је потпуна класика где родитељи у хаосу апокалипсе траже и спасавају своју кћер јединицу, док наоколни и маргинални ликови полагано гину. Чудо једно како други млади из девојчиног друштва немају сопствене и пожртвоване родитеље, мада би се то могло објаснити њиховом погибијом. Читав филм није крш, али далеко је од доброг остварења. За један ТВ филм је сасвим довољан.

Едукативни моменат: Иако су млади мислили да је „безбедно место“ заиста такво, испоставило се сасвим супротно. Некада назив уме да нас завара. На пример, човечја рибица није врста рибе, већ водоземца и примера има још. Свакако морамо више сазнати о некој појави како бисмо били сигурни да је то оно што ми мислимо да јесте.

Оцена наставника:

(на један или један на два)

Рудник (The Mine 2012) је филм о петоро младих који су се одлучили да празник Ноћ вештица прославе кампујући испред рудника за који локално становништво верује да је уклет. Пошто је започео пљусак, морали су и да уђу у рудник и убрзо су се нашли у клопци из које је изгледало да нема излаза.

Критички осврт: Чини ми се да нисам гледао овако досадан хорор, сасвим неинвентиван и безличан. Уз патетичне тренутке и испразне разговоре, ту као има и неки преврат, али, авај, ништа то не поправља ситуацију. Баш као ни ликови који јесу занимљиви или макар неки од њих.

Едукативни моменат: Рајли Маклендон је хтео да се нашали са својим пријатељима и то је имало чак фаталан крај. Неке игре и шале могу да буду грубе и опасне и да повреде људе и чак у таквим опуштеним тренуцима свакако треба имати меру.

Оцена наставника:

(ко врата)

Твинс ефекат (千機變 2003) је хонкошки филм који је у Европи добио овај назив јер су две главне глумице (Шарлен Чој и Џилијан Чунг) популарни дуо „Твинс“ и певају поп музику на кантонском језику. У филму, Шарлен је сестра Екина Чена, ловца на вампире, а Џилијан је његова нова помоћница. Екин гони страшног вампира Микија Хардта, који има врло амбициозне планове – да стекне моћи које ће га учинити отпорним на сунчеву светлост. 

Критички осврт: Када год гледам азијатске филмове, не могу да не приметим њихов сензибилитет који се драстично разликује. Њихова глума изгледа претерано наивно, а такве су им и форе, мада су неке заиста смешне. Најсмешнија су дешавања на свадби Џекија Чена и његове младе која не може да одоли алкохолу, али и те како може удварачу који хоће да је преотме. Заправо, оно што њихове ситуације чини комичним је што су потпуно непредвидљиве.

Прича као прича је сасвим класична. Мики је вампирски племић који жели велику моћ, а њу може да добије тако што ће убити петог принца вампира… Но, тако озбиљна поставка остављена је за сам крај филма. Највећим делом гледамо, па ни сам нисам сигуран шта. Рецимо да је ово двострука љубавна прича – са једне стране између поменутог принца Едисона Чена и Шарлен, а са друге стране – Екина и његове помоћнице Џилијан. И оба пара пролазе кроз низ што симпатичних, што борилачких ситуација и то је то. При томе, сцене се мењају као да немају везе са претходном. То су такве промене расположења и тема, да је потребно најпре десетак секунди да се уопште сетите на шта референцира та сцена конкретно. Но, хајде да кажемо да финална битка није разочарала. И да кажем да ефекти нису толико лоши (мада их и није било богзна колико), а борилачке вештине сјајне, чак духовите и уз много акробације.

Едукативни моменат: Џилијан је рекла како разуме љубав између Шарлен и вампира јер се и сама заљубила. Истина јесте да ћемо боље разумети туђе емоције или ситуације ако смо их и сами искусили.

Оцена наставника:

(на три или три на четири)

Моја супер бивша девојка (My Super Ex-Girlfriend 2006) је љубавна прича која се дешава између Лука Вилсона и Уме Терман. Лук сазнаје да је његова нова девојка у ствари суперхерој који спашава Њујорк од разних недаћа. Међутим, он схвата да је не воли, иако је фасциниран њоме, те да воли своју колегиницу Ану Фарис. Зато је одлучио да раскине, али Ума то није добро поднела. Она постаје фатална претња и немајући куд, Лук је морао да удружи своје снаге са суперзликовцем Едијем Изардом, који има начин како да Уму лиши њених моћи.

Критички осврт: Ово је крајње симпатична пародија на Супермена, мада ту има и елемената других филмова, попут „Фаталне привлачности“. Глумци су заиста добро одабрани, а прича је духовита, забавна и слатка.

Едукативни моменат: Иако је Ума била била суперјунак у сваком погледу, нимало није била супер у односу са Луком. То само значи да неке вештине попут спретности, снаге или логичке интелигенције нису довољне. Потребан је и рад на другим вештинама.

Оцена наставника:

(малко умањена)

Бетмен: Готам под гасним светиљкама (Batman: Gotham by Gaslight 2018) је тридесети дугометражни цртаћ о Ди-Сијевим суперјунацима које компанија „Ди-Си стрипови“ ради са филмским продуцентским кућама. У викторијанском Готаму, жене сумњивог морала убија Џек Трбосек. На место злочина увек прекасно стигне Бетмен и он покушава да одгонетне ко је убица. Проблем је у томе што ће у једном тренутку његов алтер-его Брус Вејн бити осумњичен, што ће компликовану истрагу учинити још тежом.

Критички осврт: Цртаћ је сасвим океј и има интересантну идеју, баш као и атмосферу, те врло дозирано уводи ликове у причу и не запоставља их до самог краја (што се обично дешава са споредним улогама). Режисер Сем Љу и сценариста Џејмс Криг одлучили су се да направе крими, а не хорор причу, па је лик Џека Трбосека морао да буде много више од манијакалног убице проститутки. И то је у реду, иако су његова убиства постала више „наменска“, а мање „предаторска“, те је убио и часну сестру што се у доброј мери коси са његовим уверењима. Но, добро, и у таквом случају неких јачих замерки на причу немам. Цртачи су добро обавили посао, мада су женски ликови махом слични међу собом и да немају различите фризуре тешко да бих разликовао једну универзалну лепотицу од друге. Сцене туча су добро одрађене, али не и друге акционе сцене, посебно не оне са пуцањем.

Едукативни моменат: Бетмен је, без обзира на све препреке, као што је убиство сведока, недостатак боље опреме за форензику и боравка у затвору, остао доследан свом циљу и на крају пронашао убицу. Врло често ће нам се на путу остварења циља испречити препреке, а ми треба да будемо истрајни попут Бетмена.

Оцена наставника:

(онаква некаква)

Лига правде: Проклети (Justice League: Doom 2012) је тринаести цртаћ горепоменутог серијала. Суперјунаци су зауставили банду Ројал Флаш која је користила напредну технологију да би опљачкала дијаманте из трезора. Међутим, чак ни чланови банде нису знали одакле им та технологија, али оно што је суперјунацима свакако било јасно је да је нова претња на видику.

Критички осврт: Сасвим је добра епизода, интересантна и открива слабости суперјунака који иначе изгледају неправедно надмоћни у односу на своје противнике. Битке су добро уклопљене и маштовите колико је то већ било могуће, а свакако да ту фали малко мистерије. Но, режисерка Лорен Монтгомери је то надоместила интригама које се односе пре свих на Бетмена и његово увек проблематично понашање.

Едукативни моменат: На крају је чак и Супермен прихватио да мора да постоји некаква контрола његових моћи. Истина је да мора да постоји контрола било чијих моћи, односно овлашћења и рада, јер иначе би ствари могле да крену наопако. Чак и када верујемо да чинимо добро лако може да се испостави обрнуто, као у случају Чудесне жене у овом филмићу. Неко са стране ће другачије видети ситуацију и уочити пропусте које сами нисмо запазили.

Оцена наставника:

(много иде на тројку)

Лига правде: Криза на двема Земљама (Justice League: Crisis on Two Earths 2010) је седми цртаћ у серијалу. На алтернативној Земљи Лекс Лутор је праведник, али губи битку од синдиката криминала, који чине суперхероји. Зато је он успео да изуми направу која прави портал ка другој, нашој Земљи. Тамо је убедио суперхероје да му помогну и они одлазе – сви, осим Бетмена. Међутим, и Бетмен ће морати да им се придружи када буде видео да, попут Лекса, и зликовци могу да уђу у његову димензију.

Критички осврт: Ова епизода бави се паралелним димензијама и у доброј мери је поставка очекивана, али је ипак интересантна. Ако ни због чега другог, а оно зато што су суперхероји добили себи равне противнике; своје злокобне дупликате. Мотиви ликова су добро одрађени, као и њихове дилеме и личне филозофије. Има овде памети и сасвим солидне акције и ово је једна врло озбиљна, студиозно урађена прича.

Едукативни моменат: Кћерка председника државе из друге димензије је рекла како смо увек јачи када чинимо праву ствар. И то важи и у нашој димензији, такође.

Оцена наставника:

(свакако)

Лако Је Критиковати 130

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Близанац (Gemini Man 2019) је СФ трилер о припаднику посебних снага америчке војске Вилу Смиту чији је задатак да снајпером пресуђује терористима. Након тога што је убио човека у брзом возу у покрету, одлучио је да се пензионише. Међутим, ускоро открива да човек кога је убио уопште није терориста и да је тиме постао умешан у заверу коју кује његова Влада. Већ исто вече нападају га маскирани плаћеници, те је принуђен да бежи и да открије о каквој завери се ради јер је то једино што може да му спаси живот.

Критички осврт: Вил већ рутински глуми „набријане“ типове, али овог пута му је лик за неколико нијанси мекшег карактера, па ето прилике да покаже колико је карактерни глумац. 🙂 Верујем да оно што је њему више пријало је што му је ЦГИ графика повратила младост. Ако се тај тренд настави, суперпознати глумци и некада холивудски лепотани могли би наново да освајају срца обожаватељки са великих и малих екрана. 🙂 Но, оно што је мени било импресивније су борбе између Вила и његовог клона, што на мотору, што шакетање међу скелетима. И то је и једини адут овог филма, који, на крају крајева, и јесте акциони. Све остало је прилично танко, а радња пре свега. Прво, мистерије практично нема. Чак и ако занемаримо назив филма, када чујемо да Вил на почетку није убио терористу већ молекуларног биолога, врло је јасно како ће се ствари одвијати, те ко ће кренути да га јури да га убије. То што је Мери Елизабет Винстед открила негде око половине филма апсолутно није више од потврде. Потом, читава јурњава, теорије завере и сви остали сегменти филма већ су виђени у гомили других остварења овог типа и, напокон, већина сцена је предвидљива. Филм је динамичан и забаван, колико то већ акциони филм може бити (дефинитивно није мој жанр), али ништа ново није донео.

Едукативни моменат: Млађа Вилова верзија је на крају направио другачији животни избор иако је веровао да је добар само као војник. Чак и када нам се чини да у животу немамо других опција, не мора да буде тако и сигурно можемо наћи и нешто боље за себе ако потражимо.

Оцена наставника:

(реалка)

Претња из свемира (Menace from Outer Space 1956) је црно-бели телевизијски амерички филм. Заправо, ово није замишљено да буде посебан филм, већ је настао сједињавањем три епизоде ТВ-серије о свемирском ренџеру Рокију Џонсу (глуми га Ричард Крејн). Ренџер се, са својом дружином, запутио на планету са које је дошла ракета израђена напредном технологијом. Тамо ће упознати народ налик људима, којима Земљани нису страни и према којима имају одређене намере.

Критички осврт: Хит ми је што Сали Мансфилд носи плашт. И неки други ликови носе плашт, али њој стоји некако најбоље. У ствари, цео филм је хит, са ванземаљцима који су најобичнији људи, али са обележјима Бедуина склоним шљокицама. Они живе у свега једној згради у потпуној пустари и говоре неки брунтави језик, али једнако чисто и енглески јер их Земљани посећују свако мало. И то у својим узаним ракетама које када погледате изнутра довољно су простране да се у њима сместе канабеи на којима путници кроз свемир могу лепо да се опруже да би се при полетању сви одреда поонесвешћивали. 😀 Таквих пресмешних детаља има заиста много и уз драматичну глуму (Морис Кес је био не предраматичан, већ супердраматичан) филм је заиста смешан и донекле забаван.

Међутим, иако филм има некакву идеју, радња је у невероватном хаосу. Ликови су час у ракети, час ван ње, а дечак Роберт Лиден је час био у затвору, час се дружио са својом ванземаљском другарицом. Најпре је потпуно бесмислено да дечака уопште поведу у мисију откривања напредне цивилизације са напредним оружјем, али хајде да прихватимо да ниједна бебиситерка тада није била доступна. 🙂 Режисер Холингсворт Морзе је покушао да у радњу унесе разне активности, па ту има некаквих туча, јурњава ракетама и преврата, ако у ово потоње укључимо и то да су дечак и девојчица одјурили да издају пријаве њеној мами (а шта би деца друго урадила). Међутим, све је то само допринело свеопштем хаосу и потпуно ми је нејасна већина компликованих дешавања у тако једноставно постављеном филму.

Едукативни моменат: Морис је рекао како прави научник не верује ни у шта док се то не докаже. Ја бих додао да је то добро за сваког, без обзира да ли је научник или не – не треба да будемо лаковерни.

Оцена наставника:

(стварна)

Ужас у свемиру (Terrore nello Spazio 1965) је италијански СФ хорор. Петнаесточлана посада два свемирска брода хрли ка планети са које су дошли сигнали које су очигледно послала интелигентна бића. Међутим, још док су се приближавали планети започели су проблеми и два брода су најпре изгубила аудио, а потом и сваки други контакт. Но, оба су слетела, али не без страшних последица. Капетан Бари Саливан, са својим тимом, покушава да реши мистерију ове планете и да спаси своје људе од очигледних опасности које на планети вребају.

Критички осврт: Ово је један врло драматичан и врло мистериозан филм. Свемирски брод се опасно приближио мистериозној (а каквој другачијој?) планети, те је завладала гравитација која моментално убија чак и бубашвабе, а о људима да не говоримо. Упркос томе, капетан Бари искључио је ауто-пилота и са своје две (отежале) руке приземљио брод. Ех, ти прастари хероји непревазиђени су остали до данашњег дана. 🙂 Увек када гледам ове старе филмове сетим се зашто сам тада обожавао фантастику. За моје дечје очи то је била права ствар; нема сада ту неких припрема и проучавања и истраживања, већ екипа од самог почетка хрли у својој играчкици испред црне позадине са белим тачкама (звездама, јел’те) ка авантури. Додуше, у овом филму постоји јак разлог зашто је све тако брзо започело и то откривамо на самом крају. А свемирски брод је препун дугмића који шљаште и са повеликом куглом на средини. Врло брзо је постало јасно да је једини смисао те кугле да мења боје у зависности од опасности у којој се посада налази, али нека. Важно да изгледа, баш као и свемирска одела са крагнама које уз врат покривају и образе. И све то заиста има своје чари, баш као и сценографија планете која изгледа као џиновски производи најинтересантнијих хемијских реакција у епрувети.

Наравно, филм има гомилу мањкавости, почевши од безнадежне глуме. Рецимо, када је Бари наловио Анхела Аранду да нешто петља око опреме, готово моментално сви су дотрчали у исти мах, иако су пре тога отишли да спавају. Такође, пред крај филма, запоседнути Бари и Норма Бенгел сувише су олако пустили Анхела да им уништи опрему. Но, без обзира на све те рупице и рупчаге, идеја за филм је сасвим у реду, као и прича. Да је спретније испричана, био би то изузетан СФ. Но, и овако, сасвим је довољно добар да заслужи титулу култног класика.

Едукативни моменат: Ванземаљци су добро поентирали; људи ратују међу собом, па тиме показују да им људски живот није важан. Зашто би био ванземаљцима? Примењено на личном плану, други ће ценити наш живот, рад и дело онолико колико га сами ценимо.

Оцена наставника:

(на три)

Галаксија ужаса (Galaxy of Terror 1981) је футуристички филм који почиње приказом погибије последњег преживелог члана свемирске посаде у мисији на тајанственој планети. На другом месту у свемиру, мистични вођа, чије је лице скривено бљештавом црвеном светлошћу, шаље у спасилачку мисију команданта Бернара Беренса и одабрани тим. Оно што ће они наћи на необичној планети је управо оно што каже и наслов филма.

Критички осврт: Режисер Брус Д. Кларк није губио време, баш као ни капетаница његовог брода Грејс Забрински. Очас посла је посада свемирског брода стигла на паклену планету, након што смо видели некакав мистичан разговор мистичних бића. И не само што је посада стигла до паклене планете, већ је одмах нашла руиниран свемирски брод чијој посади су дошли да пруже помоћ, без да су их уопште потражили и иако су принудно слетели (и то једва) на огромну планету на којој су могли да слете било где. Некако се згодило да се приземље тик уз тражени брод и претрага је одмах започела. Без скафандера, разуме се, јер пуста планета има кисеоника довољно за дисање. Колико се све код Бруса брзо одвија, облачење скафандера био би губитак драгоценог времена. Нема смисла да маштовито осмишљена чудовишта и публика жељна маштовито осмишљених чудовишта чекају.

Брус је свакако директан и нема ту шта да се ми питамо шта је хтео. Он јасно показује своје намере и не таји ништа, тако да смо убрзо открили да је Ерин Моран претеча Марине Сиртис из „Звезданих стаза“, те има парапсихолошке моћи јер је то и сама рекла. Малтене се представила публици. 🙂 Са друге стране, Брус не таји ни своје веома чудне (најблаже речено) фетише, тако да џиновски црв силује Таф О’конел. Не могу, а да се не запитам – чему то и зашто, забога, али је Брус имао неку своју идеју ужаса и како он изгледа у галаксији, те нам је кроз заиста занимљиву сценографију представио да се он налази отелотворен у пирамидалној грађевини ничим изазваној. Баш као што су његови протагонисти ничим изазвани одлучили да промене своју мисију спасавања у мисију прилично хаотичног проучавања. Свакако њихово понашање није увек изгледало логично. Из свега овога је јасно да је Брус направио једно небулозоидно замешатељство макар два различита поджанра, које у поменутом небулозоидном маниру и завршава, али не могу да будем сасвим строг. Овај филм је више некакав бреинсторминг, односно набацивање идеја које свеукупно немају неки смисао, али гледајући га данас и те како препознајем елементе каснијег и одличног „Прометеја“ и неких других филмова. Овај филм је прекурсор каснијих значајно бољих остварења и некакав шмек има, а маште му свакако не недостаје. Специјални ефекти за оно време чак и нису лоши, а ни глума, што је својеврсно мајсторство глумаца. Заиста је напор покушати да добро глумиш у оваквом ужасу. Мислим, у галаксији ужаса. 🙂

Едукативни моменат: Едвард Алберт је постао господар тек онда када је савладао страхове, а не када их није имао, за разлику од других чланова свемирске посаде. Права храброст није херојство уз одсуство страха, већ херојство упркос страху.

Оцена наставника:

(чак на три иде)

Анон (Anon 2018) је трилер који се дешава у будућности. Клајв Овен је детектив који води истраге уз помоћ очију. Наиме, сви људи имају компјутерске импланте који им омогућавају да се информишу о свему на лицу места и размењују слике онога што су видели, али такође и Клајву да пронађе прекршиоце. Невоља настаје када се појављује убица способан да хакује туђе очи.

Критички осврт: Врло интересантна идеја, али са врло предвидљивим заплетом. Јасно је да ће се појавити неко ко може да буде ван „видокруга“, а идеја да жртва види своје убиство мислим да је већ искоришћена у „Чудним данима“ из 1995. Свеједно, радња је прилично интересантна. При томе, динамика уопште није превелика; филм није пребрз, али није досадан, напротив. Рецимо да је најближи овом филму култни филм „Ниске страсти“, са значајно симпатичнијим главним глумцем. 🙂 Но, онај други филм много је боље решен него овај. Решење мистерије није довољно шокантно и некако упросечује онај део приче која се односи на трилер.

Допадају ми се доскочице и уопште дијалози у овом филму. Врло су једноставни, а виспрени. Заговорник сам да су управо такви и разговори и говори најбољи.

Едукативни моменат: Аманда Сајфред је рекла да ће решење наћи свако ко зна како да га тражи. И у праву је. 🙂

Оцена наставника:

(не баш најјача могућа)

Деца од људи (Children of Men 2006) је футуристички филм чија је радња смештена у годину 2027. Већ пуних осамнаест година становништво је јалово и деца се не рађају. Друштво је у колапсу и свуда у свету дешавају се ратови и немири. Велика Британија одржава какав-такав ред, али има кризу са избеглицама и терористима и зато је постала полицијска држава са препознатљивим елементима фашизма. Клајв Овен, бивши активиста, а сада цинични бирократа, покушава да колико је то могуће животари у оваквом суморном свету, све док га није киднаповала група политичких активиста „Рибе“. Они му дају задатак да набави документа за транзит млађаној Клер Хоуп Ешити. Клајв ће врло брзо схватити да задатак који је добио није пуко шверцовање избеглице, већ заправо нада за спас целог човечанства.

Критички осврт: Режисер Алфонсо Куарон је направио једну врло интересантну ситуацију и поставио питање смисла претходно обесмисливши читаво постојање људског рода тако што му је одузео могућност да има потомство, односно будућност. И то је упаковао у добро осмишљену радњу за коју уопште нисте сигурни у ком правцу ће вас одвести. Не сећам се да сам давно гледао неки филм који има толико слојевиту радњу попут овог. Алфонсо је обрадио питања политике, друштвених односа, људских права и дискриминације, па и заштите животне средине, те када се сви ти слојеви разгрну, остаје љубав као главни покретач протагониста, пре свих Клајва. Алфонсо је довео изузетну глумачку екипу и ова је урадила сјајно свој део посла.

Сцена је одлична, тим пре што је сцена цео град, односно читава област Британије и ту је одрађен феноменалан посао. Све изгледа врло стварно и аутентично, а камера је то снимила баш како треба. Међутим, сцена која ме је и шокирала и задивила је порођај Клер Хоуп. Толико је стварна да бих поверовао да су написали да се глумица заиста породила у филму. 🙂 Ако занемарим пар наивних момената када јуре или гађају мецима Клајва из приличне близине и не погађају, сцене ратовања су такође маестралне. Алфонсо их је направио тако да вас опчине, али и да вас држе под константним стресом због ужаса који ликови доживљавају. Најмоћнија је сцена када Клер Хоуп и Клајв излазе из ратом руниране зграде и све престаје, чује се узвишена музика, они пролазе са бебом и онда, уз нову експлозију, све се наставља где је стало. Мислим да јачу поруку о бесмислу ратовања Алфонсо није могао да пошаље.

Едукативни моменат: Овај филм има одличне поуке и поруке о томе шта је заиста важно, а шта су глупости којима се људи баве и унесрећују једни друге. На нама остаје да се запитамо на шта од ова два ћемо потрошити свој живот. Мислим да сам све рекао. 🙂

Оцена наставника:

(онакву какву дајем за ремек-дела)

Секси мисија (Seksmisja 1984) је пољски култни филм. Луди научник је открио начин како да изведе да људи могу безбедно да проведу време у хибернацији. Његовом експерименту подвргла су се двојица млађих мушкараца, један биолог, а други авантуриста. Међутим, наместо да у хибернацији проведу планиране три године, спавали су читавих 53 године и пробудили се у постапокалиптичном свету. Врло брзо су сазнали да у овом свету више нема мушкараца и да њиме владају искључиво жене. Међутим, тај свет ипак није рај за двојицу преосталих.

Критички осврт: Идеја за филм није лоша, али ми се реализација готово уопште не допада. Најпре, филм претерано дуго траје (117 минута), што не мора увек да буде лоше, али у овом случају има превише празног хода. Део када су у карантину (у којем су заправо заточени) већ је превише развучен, а неминовно клаустрофобичан. Заиста изгледа као тапкање у месту. Даље, оно чега много недостаје у овако постављеном филму је хумор. Ако изузмем пар сцена у филму које су симпатичне, практично ништа није смешно, што је невероватно с обзиром на то каква је тема. И, напокон, радња је сасвим класична и добар део тога је предвидљив.

Интересантна је расправа која се водила између жена организованих као на каквој конференцији и двојице мушкараца и јасна је намера режисера да сукоби две (лоше) крајности: неоправдани феминизам и превазиђен патријархални модел друштва. Читав тај сатирични део (укључујући и алузије на тада, а могуће и сада, друштвено-политичке системе) прилично је пристојно урађен и то је оно што даје култни статус филму, па му и повећава оцену. Ипак, остаје утисак да је све то могло много боље да се уради.

Едукативни моменат: И једна и друга страна су се трудиле да покажу да је постојање (или непостојање) једног пола природно. Можда је најбоље да макар једном оставимо природу по страни и да уважавамо сваког без обзира на пол и на било какве друге разлике. Људи (а ту мислим и на жене и на мушкарце) треба да буду равноправни и да не траже мане једни код других и да себе постављају на прво место.

Оцена наставника:

(лабавица)

Мртви снег 2 (Død snø 2 2014) је наставак истоименог филма из 2009. Вегар Хуљ је једини преживели у масакру који се догодио у норвешким планинама. Полиција му не верује да су његово друштво побили зомбији нацисти, већ верују да је убица он. Не иде му у прилог ни то што су му лекари (стицајем несрећних околности) пришили изгубљену руку (у претходном делу ју је сам себи одсекао), која је заправо рука главног наци-зомбија, пошто се она понаша неконтролисано и наставља да касапи људе у Вегаровој близини. Ипак, ускоро ће целокупно становништво моћи да се увери да зомбији о којима он прича и те како постоје и да имају намеру да их све побију.

Критички осврт: Шта је са тим човеком (режисером Томијем Вирколаом) и његовом фасцинацијом људским цревима? Чак ни у другом наставку није одустао од тога да она излећу из стомака, везују се, даве се људи њима и користе се као црева за претакање бензина. Но, сада је прибегао ономе што у првом делу није користио; зомби заразу. Главни зомби Орхан Гамст је попут чаробњака који може да оживљава мртве. То заиста вуче на треш јер угриз (као основни начин преношења заразе) ипак има неку биолошку основу и делује значајно прихватљивије. Но, у претходном делу смо научили да је Томи инспирацију пронашао у скандинавској митологији и да су зомбији заправо бића из тих легенди – драузи. Ако је већ тако, онда ово Томијево решење има неког смисла. Међутим, најзачајнија ствар коју је Томи урадио је да је потпуно променио сензибилитет филма и он је сада из класичног хорора прешао у комични хорор и то врло успешно.

Томи је поједине сцене решио маестрално, неке малтене попут Пајтоноваца. Рецимо, страшно звучи, али је генијална сцена када Вегар убија дечака у болници и при томе је Вегар то стварно одглумио одлично. И онда цела ситуација постаје све луђа, увођењем гикова из САД који су дошли да помогну, иако је врло јасно да је у питању тројка којој не бисте поверили ни две нацртане овце. Ту је и локални шеф полиције и још гомила ликова који су потпуно луцидни. Врхунац је када протагонисти добијају идеју да Вегар оживи комунисте који ће се супротставити зомбијима нацистима. 🙂 Сваки део филма је попуњен, макар духовитим детаљем и динамика је одлична. У једном тренутку се Томи мало нахвалио (што поштујем као сертификовани Нарцис), те је Мартин Стар изјавио како овај филм није као ниједан други и како је заправо направио сасвим нов (под)жанр зомби-филмова. И, морам признати, има ту истине. Углавном, врцаво, смешно, интересантно, свеже, крајње непредвидљиво и повезано у смислену причу. Овај део бољи је од оригинала и то за више ширина. Истина, има рупа у филму, попут оне да је појачање из САД дошло превише брзо, али на њих може да се зажмури јер је све остало сјајно. Чак и крај, који је претерано гадан, али феноменалан.

Едукативни моменат: Вегар је најпре био очајан што му је пришивена рука од зомбија, али је касније не само научио да функционише са њом, већ ју је и искористио да оствари неке своје циљеве. Свака промена која нам се деси делује застрашујуће и лоше, али временом ћемо се и навикнути и увидети како је та промена можда чак и добродошла.

Оцена наставника:

(уз препоруку љубитељима зомбија)

Алиса с оне стране огледала (Alice Through the Looking Glass 2016) је наставак филма из 2010. Алиса (глуми је Мија Вашиковска) је успешан капетан брода који је наследила од оца. Међутим, брод жели да јој узме Лео Бил, богати племић кога је Алиса одбила. Наиме, она није желела да се уда за њега и тиме му је повредила сујету. Алиса је дошла на његов бал јер је хтела да га убеди да промени мишљење и да јој не преузме брод, али у тој намери није успела. Тада ју је посетио лептир из Земље чуда и показао јој како да у ту земљу наново дође – тако што ће проћи кроз огледало у Леовој радној соби. Ту је сазнала да постоји неко ко има веће проблеме од ње – Луди Шеширџија (Џони Деп) који умире од туге због губитка породице. Она жели да му помогне, а то може да уради само тако што ће од персонификације времена (Саша Барон Коен) добити хроносферу уз помоћ које ће се вратити кроз време и спасити Шеширџијину породицу.

Критички осврт: Режисер Џејмс Бобин је прихватио исти мотив који је имао и његов претходник Тим Бертон – еманципацију жена. У претходном делу Алиса је морала да се уда против своје воље, а сада је морала да иде корак даље; да се одрекне свега онога што жели да ради у животу.

У односу на оригиналну причу из романа, ова је значајно рационалнија. Једино што је дијаболично је играње са простором (и временом, али и тај део је рационализован). Но, и претходна прича је била рационализована такође, па јој то много није сметало. Уосталом, према роману Луиса Керола Алиса јесте симболизовала време, као и у овом филму, тако да неки сегменти јесу доследни. Морам свакако да признам да су и сценографија и авантуре маштовити, без обзира што је читава прича више класична него она написана. И многе мудре мисли и доскочице могу да се чују, а свиђа ми се и што су карактери доследни кроз читаву причу. Џејмс је постигао и да радња, а посебно финале, буде довољно узбудљива и све је пропратио солидним ефектима. Можда се мало више трудио да поједини нељудски ликови буду слатки, али добро, ипак је ово бајкица.

Едукативни моменат: Алиса је имала девизу да је једини начин да се оствари немогуће веровати да је то могуће. Нисам сигуран да је ово могуће, али вреди пробати. 🙂 Но, оно што је рекао Саша далеко је реалније, а врло мудро – прошлост не можемо променити, али можемо учити из ње.

Оцена наставника:

(жемо)

Алиса у Земљи чуда (Alice in Wonderland 1951) је Дизнијев цртаћ рађен према истоименом делу Луиса Керола. Док јој је сестра читала лекцију из историје, Алиса је заспала и уснила да се налази у земљи у којој „ништа није што јесте, већ јесте све оно што није“.

Критички осврт: Цртаћ је прилично кратак, траје 75 минута, али ипак није збрзан. Можда јесте малко при почетку, али је углавном прича добро испричана и уз веома добру анимацију, с обзиром на годину када је снимљен. Похвалио бих и много маштовитих детаља. Углавном, леп један рад, заиста. Једино бих замерио насилне делове где се ликови међусобно ударају чекићима, што је иначе лоша одлика тих старињских цртаћа.

Едукативни моменат: Алиса је себи давала добре савете, али их се није придржавала и зато је западала у невоље. Ако већ имамо тај сопствени глас разума, треба и да га послушамо.

Оцена наставника:

(на четири или четири на пет)

Лако Је Критиковати 129

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Тинејџери Титани: Јудин уговор (Teen Titans: The Judas Contract 2017) је цртаћ из Ди-Сијевог света суперхероја. Овог пута лига младих хероја има проблем са фанатичким вођом култа Бладом, који је стекао бесмртност, али жели да стекне и супермоћи. Зато су његови научници направили посебну машину која може да му испуни жељу. Само је још потребно да у ту машину „стави“ и суперхероје и Тинејџери Титани су идеално решење за њега.

Критички осврт: Цртаћ има заиста слатке, врцаве форе, макар на почетку. И има и врцаве секвенце, почевши од деколтеа ванземаљске принцезе. Да се ради о тинејџерима суперјунацима јасно је и по томе што су излистани сви проблеми сваког члана групе. Тако се добио осећај једне класичне тинејџ сапунице, али и разводњене радње. Но, некако се то на крају све повезало у колико-толико јединствену и смислену причу, али оно што ме је запањило је колико је емоција режисер Сем Љу успео да унесе у један овакав цртаћ. Свакако је урадио, ако не добар, а оно пристојан посао.

Едукативни моменат: Плава Буба је рекао Тери да не мора померати планине како би помогла људима. И заиста је тако, не морате бити суперхерој и имати такве моћи, али чак и мала помоћ другоме учиниће вас суперхеројем за ту особу.

Оцена наставника:

(на четири, додуше)

Мрачни Феникс (Dark Phoenix 2019) је дванаести наставак о Икс-људима. Софи Тернер је штићеница школе коју води Џејмс Макавој и која је намењена као уточиште за посебне (мутанте са супермоћима). Џејмсу је веома важно да их свет обичних људи прихвати, па у договору са председником САД (глуми га Брајан Дарси Џејмс) предузима акције које ће мутантима донети популарност. Једна од њих је и спашавање астронаута који су наишли на необичну силу у свемиру. Но, та акција, иако успешна, имала је негативне последице по Софи. Сила је ушла у њу и она је сада постала много моћнија, али и много опаснија.

Критички осврт: Изгледа да трећи наставак Икс-људи („Икс-људи: Последње упориште“) није био довољан да се суперхеројски лик Џин Греј (тада ју је глумила Фамке Јансен) докаже са својим супер-моћима, већ је морао да се обезбеди још један наставак где ће се размахати. Проблем је у томе да се уопште није размахала. Некако се није дало режисеру Симону Кинбергу да прикаже сву силину силе која је сада отелотворена у Софином телу, а иначе прави ршум по свемиру и уништава читаве планете.

Већ прва сцена која приказује саобраћајну несрећу је обећавала одличне специјалне ефекте, али овде ни они нису били искоришћени. Само понављање приче из поменутог наставка већ није било добро и та безидејност у спрези са више него танком и сасвим класичном причом дало је једно мање него осредње остварење. Овде, додуше, има мало драме и односи између ликова су колико-толико пристојно приказани и има мало мудролија у дијалозима, те глумци нису били лоши и са врло захвалним физиономија за своје улоге, али чак и све то за овакав филм сигурно није довољно. Чак подозревам да је Џенифер Лоренс пристала (или тражила) да је убију у овом наставку јер је франшиза кренула у лошем смеру и рекао бих да не ради у прилог њеној импозантној каријери.

Едукативни моменат: Џејмс је девојчици дао оловку на дар са речима да може са њом нацртати нешто лепо, а може и некоме ископати очи. Шта ће учинити са њеним даром зависи од ње. И од свих нас; своје таленте који су нам „дати“ можемо користити на разне начине. Одлука и, што је битно – одговорност, на нама је.

Оцена наставника:

(ту негде)

Злокобно (Sinister 2012) је филм о писцу Итану Хоку који пише о стварним злочинима и очајнички жели да понови успех који је постигао деценију раније са тадашњом књигом. Зато се са породицом пресељава у кућу у чијем дворишту се десио покољ читаве породице која је у тој кући живела. Испоставиће се да то није била добра идеја.

Критички осврт: Режисер Скот Дериксон није човек који губи време. Увео нас је у мистерију практично од самог почетка филма, а у првих петнаест минута и у хорор. Једина је невоља што врло брзо можете претпоставити одакле опасност долази и који члан породице ће одиграти кључну улогу. Уосталом, Скот је малтене поставио неонску рекламу изнад „осумњичене“. Још да приметим да су многи догађаји у филму више него предвидљиви. Ипак, Скоту се мора признати и да је мајстор хорора. Сцене су свакако језиве, баш као и ентитет који је одговоран за зле радње, а ефекат појачава кућни видео са застрашујућим убиствима и даје ону ноту стварног дешавања. Хорори су обично најстрашнији ноћу, те ни овај филм није изузетак. Но, ту је друга врста проблема – видљивост оног што се дешава. Режисери то различито решавају или не решавају, а у овом случају такве сцене су решене заиста добро, те је то уједно и похвала директору фотографије или кинематографу, како год се већ то занимање назива.

Овај филм углавном носи Итан и он ми је занимљив јер има све карактеристике да ми иде на нерве, али добро балансира на ивици иритантности (не знам како то успева) и морам да признам да је добар у свом послу. И остали глумци су фино одрадили свој део. И тај део није баш био лаган као у другим хорорима, пошто је овде уметнута и једна озбиљна драма која прати брачне односе Итана и Џулијет Рајланс, као и односе других чланова породице.

Едукативни моменат: Итан је покушао да побегне од својих проблема тако што се одселио из куће и из града. Међутим, зла судбина га је сачекала у новом стану. Од проблема се не може побећи.

Оцена наставника:

(и то стамена једна)

Страшне приче које се причају у мраку (Scary Stories to Tell in the Dark 2019) је филм рађен према серији књига писца Алвина Шварца. Зое Маргарет Колети и њени другари стицајем сплета околности доспевају у локалну кућу коју мештани сматрају уклетом. Наиме, у њој је некада живела необична девојка Сара која је трагично завршила свој живот, оптужена за вештичарење. Зое је пронашла Сарину бележницу и понела је са собом. Врло брзо је открила да то није била добра идеја, јер су се у бележници појавиле нове страшне приче.

Критички осврт: Радња је класична и по таквом се обрасцу и одвија. Оно што преживљава Натали Ганџхорн већ је виђено у филму „Верници“ из 1987, а и остале приче већ су мање-више виђене. Но, труд режисера Андреа Овредала свакако је видан да све те сцене учини што страшнијим. У ствари, овај филм и јесте „извадила“ режија. У једном тренутку, негде пред крај, имам утисак да ју је Андре разводњио и малко више изместио из реалности (Мајкл Гарза улази у полицијска кола, има чеони судар и нико се око тога не секира, баш као ни за то што је Мајкл мистериозно утекао из полицијске станице где је Гилу Белоузу, шефу полиције, поломљен врат), али свеукупно заиста није лоша. Углови снимања су интересантни и посебно бих похвалио сцену када зомби напада злосрећног Габријела Раша. Но, предвидљивих момената има (било је јасно да ће на крају Зое доживети судбину Кетлин Полард), има и више-мање (више више него мање) непотребне нарације и неколико рупа у филму. И некако су лични страхови Остина Зајура, Остина Абрамса и Мајкла остали да висе са стране, необјашњени и без јаче везе са оним што им се десило; иако је изгледа постојала идеја да се та веза успостави.

Едукативни моменат: Приче заиста имају моћ и оне могу и да лече и да боле. И једне и друге имају своју сврху и добро је да постоје. Треба причати приче и треба их читати.

Оцена наставника:

(на четири или четири на три, свеједно)

Вормвуд (Wyrmwood 2014) је аустралијански акциони хорор. Услед необичне метеоритске активности настала је епидемија зомбија, а потом и права апокалипса. Тек неколико људи остало је здраво, али сада имају тежак задатак да преживе и међу зомбијима и међу војском која није пријатељски настројена.

Критички осврт: Режисер Кија Роуч-Тарнер је изгледа одлучио две ствари; да ово не буде уобичајена зомби-прича и да сцена никако не буде хигијенска. 🙂 Крви је посвуда и прска ли прска, а ликови доживљавају луде авантуре. Такве су и идеје, па се испоставља да зомбији могу да се искористе као гориво, те једног од њих протагонисти прикачињу за возило, попут резервоара. Све то јако подсећа на „Побеснелог Макса: Бесни друм“ када је Том Харди био прикачен за возило (додуше из другог разлога), али овај филм је снимљен годину дана раније… Ако ћемо већ о томе ко је од кога преписивао. Иначе, филм има сензибилитет „побеснелог Макса“, иако се дешава у садашњици, што је заиста интересантно. Кија је успео да ме врло лагано уведе у постапокалиптичан дистопијски свет и да га прихватим без проблема. При томе, ликове је учинио прилично луцидним, што је допринело да, уз врло добру динамику, филм буде заиста занимљив.

Сцене када зомбији нападају су врло ефектне, и иако сам био убеђен да ће Кија прећи границу крша, то се ипак није десило. И форе су добре, а све је снимљено одлично. Крај је и предвидљив, за нијансу више „напржен“ и опште место, али није значајно покварио утисак.

Едукативни моменат: Када су протагонисти били у колима окружени зомбијима, Леон Беркил је рекао како му се ништа горе у животу није десило. Онда му је Кит Аџије узвратио да се њему јесте догодило много горе; седмогодишњи син му је умро на рукама од болести. Увек може горе, али чим може горе, увек може и боље. То потоње би требало да нам буде девиза.

Оцена наставника:

(до-о-обра)

Џиперс Криперс 2 (Jeepers Creepers 2 2003) је наставак филма из 2001. Крипер (Џонатан Брек) је врста вампира који се храни омладином сваких 23 године у току 23 дана. Управо у време тих застрашујућих активности у његовом ареалу појавио се аутобус са школским кошаркашким тимом и навијачицама, који се враћао са утакмице. Пошто им је побио све одрасле (два наставника и женског возача буса), Крипер их је напао. Ипак, прискочиће им у помоћ Реј Вајз којем је Крипер убио млађег сина дан раније и који је одлучан да се освети.

Критички осврт: Овај наставак много новог није донео у односу на претходни, али није баш поновац. Некако ми је по сензибилитету блискији „Страви у улици Брестова“. Режисер Виктор Салва се овога пута више играо са простором, тако да је учинио једнако небезбедним и отворено поље и клаустрофобичну унутрашњост школског аутобуса. Такође је увео психологију масе, вешто искористивши изборе вампира постављене још у првом делу. Тако да је Ерик Ненингер у филму започео једну филозофију која подразумева питање које ставља на кушњу све вредности које сматрамо цивилизацијским тековинама: да ли жртвовати појединце ради добробити заједнице? Ништа епохално Виктор није урадио, а и даље мислим да је добар манипулатор и да уме да „прода“ општа места као интригу и осредњи хорор као неуобичајени. Нема шта, он је режисер који прикупља идеје из других дела и добро их уграђује, дајући привид иновативног. Све то даје један солидан хорор, мада слабији у односу на први део. Радња је сасвим у реду, са неколико предвидљивих детаља, али се заокружује на крају. Истина је да Виктор уме да направи причу (и одабере довољно занимљиве и веште глумце).

Ипак, прича није потпуно без рупа. Када је девојка из аутобуса пробуразила вампира шиљком, на врху тог шиљка се нашло његово око. Како је око успело да остане у комаду при проласку кроз лобању? Разумем ја да је Виктор желео ефекат, али је овако постигао само контраефекат, баш као што је и око на шиљку окренуто контра у односу на логичан положај. 🙂 Са друге стране, Виктор је успео да објасни оне пауколике ножице око главе које у првом делу уопште нису имале смисла, осим да изгледају, па, пауколико (пре ће бити ејлијенски, што је опет туђа идеја занимљиво употребљена).

Едукативни моменат: Млади из аутобуса су успели да савладају чудовиште тек када су деловали тимски. Све док су се свађали и бежали свако за себе, те никако нису сарађивали, били су лак плен. Многе проблеме тимски ћемо лакше решити, па чак и застрашујуће вампире.

Оцена наставника:

(врло слабуњава)

Рајска брда (Paradise Hills 2019) је футуристички филм који се дешава на једном предивном острву, које служи као простор за терапију младих девојака како би се „побољшало“ њихово психичко и свако друго стање. На том острву је завршила и млађана Ема Робертс која је одбила да се уда за богатог Арноа Валоаа. Она се опире убеђивању да је он ипак најбоља опција за њу и нада се томе да побегне са оним којег ипак воли.

Критички осврт: Два најјача утиска у овом филму су ми његова естетика, која је исфорсирано романтична и то што је предвидљив у готово свакој сцени. Режисерка Ејлис Вејдингтон није бежала од своје женствености и својски се потрудила да филм учини управо таквим. Ту је и љубавни троугао, односно четвороугао, можда чак и петоугао, тако неизоставан у филмовима са оваквом тематиком. Ејлис је том љубавном мелодрамом вешто баратала (мада је лик Џеремија Ирвина већ виђен у „Играма глади“ у лику Лијама Хемсворта) и интрига се врти око ње једнако као и око самог рајског острва. Под условом да је у овом потоњем било интриге јер обавезно опште место је да се на рајским деловима света у филмовима дешава нешто злокобно и погубно по протагонисткиње. Ту очигледност Ејлис је помутила натприродним моћима Миле Јововић и то је испало, зачудо, сасвим у реду и није помутило и филм, чак дало му је неку бајковиту ноту која се уклопила јер је сензибилитет филма то и дозволио. Ејлис свакако морам признати да је вешта у свом послу, иако јој је ово деби.

Оно где ја видим вредност овог филма је добра једна алузија на дискримнацију која се дешава на више нивоа; према сиромашнима, према женама, према алкохоличарима… Али пре свега према женама. И читава сцена која се дешава на рајском острву је заправо визија жене у очима савременог патријархата; оне су окружене цвећем, шминкају се и – залудне су. Њихова улога је да буду маргинална сценографија, једнако лепа и преслатка као и она која их окружује. И окосница радње је да су све оне и послате на острво како би постале боља верзија себе, али онакве какве друштво очекује. Неминовно је запитати се колико је прича применљива на модерна, ИКТ времена. Да ли нама друштвене мреже раде оно што рајско острво ради протагонисткињама приче? На тим мрежама ми јесмо боља верзија себе и чинимо се друштвено прихватљивим, али не бих смео да потпишем да је у свим случајевима тако. Но, вреди се запитати, свакако.

Едукативни моменат: Мила је рекла како се људи жале да грм руже има трње. Она, пак, ствари посматра тако да грм са трњем има руже. Иако изгледа исто, ипак није, а који ћемо угао посматрања прихватити, зависи од нас и од тога колико желимо да нам живот буде леп.

Оцена наставника:

(мајушна)

Последњи дани (Los últimos días 2013) је шпански апокалиптични филм који приказује дистопијско друштво заробљено унутар зграда и других објеката јер је целокупно становништво заражено необичним обликом агорафобије. Сваки излазак на отворен простор је смртно опасан. У таквој једној ситуацији Ким Гутијерез покушава да пронађе своју вереницу Марту Етуру. Да би у томе успео мора да прође кроз друге зграде, подземну железницу и канализацију. Његово путешествије није безопасно јер људи које среће очајни су од глади, жеђи и немаштине уопште.

Критички осврт: Ово је један врло солидан СФ трилер са озбиљно урађеним драмским моментима. Допало ми се како су режисери браћа Алекс и Дејвид Пастор дочарали постапокалиптично доба, али пре свега идеја која је несвакидашња. И добро су уклопили преплитање прошлости и садашњости и врло лагано увели протагонисте у катастрофу. Чак је и однос Кима и Хосеа Коронада интересантан и са сасвим добрим, виспреним дијалозима. Занимљиви су и људи које срећу, а авантуру су учинили максимално узбудљивом. Филм је динамичан, што за Шпанце није никакав проблем. Све у свему, тешко могу да нађем замерке филму. У ствари, има мало мелодраматике више него што је потребно. Но, метафора и поруке које филм шаље сасвим су добре.

Едукативни моменат: Хосе је, за разлику од Кима, сматрао да ипак има наде за човечанство докле год има времена да нешто науче. Добар став има Хосе.

Оцена наставника:

(солидна)

Најмрачнији сат (The Darkest Hour 2011) је филм о двојици другара Емилу Хершу и Максу Мигели из Америке који су дошли у Москву са циљем да направе добар пословни уговор, али све што су постигли јесте да сазнају да су преварени. То их није спречило да оду у тамошњи клуб да се лепо проведу. Ипак, и тамо их је сачекало изненађење; инвазија ванземаљаца који су решили да сатру комплетан људски род.

Критички осврт: Специјални ефекти су сасвим солидни, али глума је прилично слаба, ако изузмемо Џоела Кинамана који једини није био лош. Штета што је брзо завршио јер једино је његов лик и имао некакав потенцијал. Осталих четворо су досадни. Баш као и њихове реплике, а посебно бих као иритантну издвојио ону када млади Амери причају са својим спаситељима Русима. То је таква навала патетике у свега једној сцени, да делује као повећа доза шећера узета у свега неколико минута.

Режисер Крис Горак је очигледно човек који воли своју земљу Америку и искористио је све могуће прилике да то и докаже. Први снимци Москве приказали су Мекдоналдс и Старбакс, као да тај град нема аутентичних импозантних знаменитости, а потом како тамо влада безакоње. Додуше, преварант Џоел је Швеђанин, али свеједно користи руски (лабави) систем. Но, добро, Амери и Руси иначе воле да се праве важни и успут унижавају оне друге, али је Крис ипак претерао и довео своје ликове у стање ретардације. Око њих је смак света и човечанство буквално претворено у прах и пепео, а они хрле ка америчкој амбасади како би се спасили. Макар је Крис био довољно паметан да његове протагонисте у америчкој амбасади не дочека нико. Оно што свакако још морам да му признам је да није: створио напету атмосферу и узбудљиву радњу. Заправо, уопште нисам сигуран да радње има. И то је заиста жалосно јер је одабрао веома опаке противнике, чији је штит од таласа и људском оку невидљив. Углавном, једна већ виђена причица, сасвим испразна и без и једног сегмента на који би адутирала.

Едукативни моменат: Да би победили своје противнике, протагонисти су се користили знањима из физике и технике. Знање нам увек помогне да победимо.

Оцена наставника:

(може плусић)

Ашхен и потрага за Гејмчајлдом (Ashens and the Quest for the Gamechild 2013) је филм о колекционару непотребних предмета (игрица и фигурица) Стјуарту Ашхену, који се дао у потрагу за једином игрицом коју нема – Гејмчајлдом. Та потрага испоставила се као права авантура праћена разним и невероватним опасностима.

Критички осврт: Овај филм се налази негде на прелазу између оних типичних америчких урнебесних комедија и јефтиног видеа који снима друштво које се добро зеза. И форе су управо такве; негде су између површних, углавном већ виђених и врло симпатичних. Наравно, нису све баш, баш смешне, али успелих пародија има, попут оне на „Матрикс“ са момком (Крисом Бингамом) који савија кашику. Ипак, оно што морам да замерим је да форе немају виспрености и иако је Стјуарт направио шалу на сопствени рачун (што јесте похвално) и упоредио се са Сајмоном Пегом, истина јесте да његов ниво није достигао. Но, та шала јесте успела.

Оно што морам да признам и режисеру и самом Стјуарту (који је и сценариста и главни глумац) је да су ни од чега направили нешто и при томе мислим и на буџет и на причу. При томе прича има пристојну динамику и држи пажњу, мада нема нити дубину, нити поруке. Ово је лако забавно „штиво“, али је то сасвим прихватљиво с обзиром на то у каквим условима је настало.

Едукативни моменат: Стјуартов помоћник је рекао свом пријатељу да ће му живот бити онолико компликован колико га самом себи таквим учини. И то је добар коментар доброг помоћника. 🙂

Оцена наставника:

(жао ми је било да дам тројку)