Лако Је Критиковати 149

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Basic RGBПриче за лаку ноћ (Bedtime Stories 2008) је филм о несуђеном наследнику хотела Адаму Сандлеру, од чијег оца Џонатана Прајса је богати Ричард Грифитс купио имовину. Ричард је обећао Џонатану да ће његов син водити хотел, али наместо тога задржао је Адама као домара. Пошто је Адамова сестра Кортни Кокс изгубила посао као директор школе, одлучила је да нађе посао у Аризони. То је значило да мора да одсуствује неко време како би имала интервјуе, па је своје двоје деце препустила ујаку Адаму на чување. Адам није баш особа којој би требало поверити децу, али се некако снашао и успављивао их је причама за лаку ноћ. У тим причама замишљао је себе као главног јунака, а деца су додавала маштовите детаље. Испоставило се да се сви ти детаљи из тих прича остварују у Адамовом животу.

Критички осврт: Заиста нисам Адамов фан, али у овом филму је био чак и симпатичан. Идеја је одлична и сјајно је реализована, са много доброг хумора и маште. Додуше, крај је превише бајковит чак и за ову причу која садржи бајке за лаку ноћ, али добро.

Едукативни моменат: Џонатан је говорио како је наша забава ограничена само нашом маштом. И добро је говорио.

Оцена наставника:

5(углавном)

firstpurgeПрво Прочишћење (The First Purge 2018) је приквел франшизе о „Прочишћењу“, посебном измишљеном дану одређеном у футуристичкој САД. Тог дана, прецизније ноћи, дозвољено је свако кривично дело, укључујући и убиство. Тај дан увела је нова политичка партија Нови очеви оснивачи Америке, како би наводно дала одушка становништву да искали свој бес те једне ноћи, што ће утицати да се стопа криминала смањи током свих осталих дана у години. Наравно, прави мотиви су сасвим другачији и то је углавном јасно становништву острва Статен Ајланд у Њујорку, који су виђени за покусне куниће. Но, они ипак прихватају да партиципирају јер је сваком од њих понуђено по 5.000 долара само да остану ту где јесу, а ради се о сиромашној и дискриминисаној групи у Америци. Када је експеримент почео, његови творци нису били задовољни како се одвија, па су одлучили да унесу више крвопролића. Оно што је почело као социјални оглед, завршило се као систематски масакр сиромашног становништва.

Критички осврт: Морам да признам да ми се није допала поставка овог дела „Прочишћења“ јер црначке банде су чест мотив акционих кримића које не волим толико. Са друге стране, оваква поставка не само да изгледа реалније јер су у питању сиромашни људи који ће за новац прихватити и сурове експерименте (вероватно и вакцине које се тестирају), а то што су у питању црнопути још више даје на уверљивости и поставља вечито питање – колико је заиста Америка одмакла од робовласничког односа и дискриминације. Још многа питања поставља овај филм и практично сва су уперена ка двоструком моралу и људским слободама које се пропагирају, али које пракса демантује. Тешко да би се то могло све постићи са неком другом заједницом, тако да сам прихватио поставку и врло брзо ушао у причу у којој је на брзака представљено неколико главних ликова, који су сви стереотипи. Режисер Герард Макмери (и сам црнопут) није улепшавао ствари већ је приказао оба лица црначке заједнице, те оба лица сваког од тих лица. Нико није ни црн ни бео, без обзира на боју коже и свако има ону другу страну. Герард је, да би ствари учинио занимљивијим, ефектнијим, па и страшнијим, ликовима доделио СФ контактна сочива која снимају све што протагониста (или антагониста) види и која дају неприродну плаву боју очима. Међутим, контактна сочива, баш као и суптилна метафора, нису потрајали.

Како би малко погурала ствари, политичка партија која пропагира „Прочишћење“ унајмила је псе рата (боље пристаје назив него војници), који су заоденули препознатљиве маске Кју-клукс-клана. Оне су изазвале ефекат да све буде још страшније, али су приземљиле филм. И, заправо, како креће интензивнија акција, тако се филм све више урушава. Испоставља се да Мариса Томеј, која је стручни психолог и која је осмислила експеримент, уједно није знала за ову заверу власти и постаје заговорница да се плаћене убице ипак не пошаљу. И пита се, шта сам урадила? Цео тај део је невероватно неуверљив, а њена улога тиме потпуно обесмишљена. Јер као што је она поставила питање, тако може и свако од нас – колико убистава је за Марису прихватљиво? Док се дешавало спорадично, за Марису је то био експеримент у којем је тражила анализу, а када се омасовило закукала је Печу Дарагу да то не чини… На крају крајева, чак и да није очекивала масакр, ја свакако не бих очекивао од њеног лика да сада постане задужна за сироте и потлачене. И’лан Ноејл је одржао мотивациони говор који је потпуно безличан, али оно битније што се тада дешава је да су чланови банде сада они који су добри и заштитнички настројени. Истина је да не очекујем да влада било које државе (посебно Америке) буде пријатељ народа, али и ова порука, коју је Герард пласирао, свакако није исправна. Очигледно је да Герард зна да разликује добро од лошег, али опет се некако колеба.

Акција је сасвим океј (мада другачије нисам ни очекивао), ако волите акције типа Рамбо, пошто је И’лан био управо његова црнопута верзија и лагано сређивао групицу по групицу обучених војника. Дронови су свакако били непотребно претеривање, такође, а чини ми се да је Герард урадио управо то у сваком сегменту филма. Претеривао је. Најамници су листом били плавокоси и плавооки и према физиономији су личили на нацисте, а таква некаква и униформа им је била. Идеја за филм је кудикамо добра, али је врло слабо реализована.

Едукативни моменат: Без обзира какав је И’лан херој постао, Лекс Скот Дејвис је ипак била у праву када је рекла да Прочишћење траје један дан, а да И’ланова банда уништава њихову заједницу преосталих 364 дана у години. Једно добро дело значи, али не може да потре све оно лоше што се ради. Ако тако олако прихватамо као хероје и идоле оне који су криминалци, ни систем којем тежимо неће бити исправан.

Оцена наставника:

3(па још минус)

mayhem (Small)Хаос (Mayhem 2017) је филм који се дешава у једној фирми и коју прича један од запослених Стивен Јан. Керолајн Чикизи је успела да намести Стивену проблем (који је изгледа сама изазвала) и тако и отказ. Стивен је пружио сав могући отпор да се то не деси, али је на крају завршио тако што га је обезбеђење пратило до излаза. Ипак није изашао, као ни било ко други из фирме, јер су снаге безбедности ставиле зграду у карантин. Наиме, вирус ИД 7 је преко вентилационог система контаминирао зграду. Лекари су пустили агенс за неутрализацију вируса, али је потребно осам сати да делује. До тада, заражени су морали да се боре са необичном болешћу; вирус узрокује да попуштају све кочнице и људи ће учинити све без проблема, па чак и убиство. То је изазвало потпуни хаос по канцеларијама и број повређених и мртвих се увећавао из минута у минут, а Стивен је видео своју шансу да стигне до врха (где је управа) и поврати свој посао.

Критички осврт: Овај филм је снимљен у Београду и, искрено, с обзиром на наслов филма, нисам се претерано ни зачудио. Сам филм је одличан, са прилично инвентивном идејом. Она подсећа на „Експеримент Белко“ и на мноштво зомби филмова, али се поставка разликује и од једног и од других. У овом случају вирус мења понашање људи, али они су и даље свесни, што у другим филмовима који се баве том тематиком није случај. То је омогућило режисеру Џоу Линчу да његови заражени раде оно што у другим филмовима нису могли; да тактизирају и траже (најчешће окрутна) решења како би се попели до врха. Управо то главни протагониста Стивен (уз више него одличну пратњу Самаре Вивинг) и жели и он се све време пење до врха зграде, а спречавају га једино овлашћења и шифре. И, наравно, људи. И у томе и јесте поента; све време од почетка филма дешава се беспоштедна кланица у корпорацијама где крупнији једе ситнијег, а како би се достигао статус. Она само постаје очигледнија са уласком вируса. Уосталом, бравуре и глумачке и кроз добро осмишљене дијалоге између Стивена и Керолајн са самог почетка филма нам говоре управо то. Ово је једна успела сатира која застрашује не само насилним сценама (оне су чак донекле и смешне), већ и реалношћу новог доба у које смо ушли. Сцене су бруталне и ефектне и увек се нешто дешава, без празног хода. Све време филм држи пажњу.

Едукативни моменат: Самара је рекла како ниједна кап не мисли да је направила поплаву. То би значило да свако од нас мисли да је сувише мали да би узроковао глобалне проблеме, али то није тако. Ми заиста можемо бити део проблема или део решења и од нас много зависи.

Оцена наставника:

5(заиста може)

earthfall (Small)Пад Земље (Earthfall 2015) је апокалиптични филм који прати судбину једне породице тренутно растављене због послова сваког члана. Испоставиће се да ће их апокалипса наново окупити, али након много мука.

Критички осврт: Ни мени, као ни Џоу Ландоу и Ендруу Елвису Милеру, нејасно је било шта се дешава, али је мање била јасна временска динамика. Земља је била у проблему већ добре две недеље и то избачена из орбите и нико то није осетио, а Џо је тврдио како са кћерком није причао две недеље, иако су се чули тог дана. Ни касније у филму није разјашњено колико заиста траје авантура чланова Џоове породице.

Специјални ефекти су очигледна анимација и у неким краћим секвенцама и нису били толико лоши. Добро урађени руинирани предели ипак нису искоришћени да се по њима шврћкају протагонисти, што је минус, али вероватно и последица слабог буџета. Ипак, много је приметнији труд око ефеката него око глуме. Но, грешке су се дешавале, па је аутомобил који су возили Мишел Стафорд и Рафаело Дегрутола, након што је био руиниран метеоритском кишом и експлозијом, већ у некој сцени касније био нов новцијат. И сама Рафаелова погибија је још једна рупа у филму, али свеукупно рупа и нема толико. Ту чак постоји и неки преврат који звучи смислено, мада сама борба Владе САД против ситуације која их је задесила далеко је од смислене. Амери све решавају нуклеарним бомбама, па тако и ово, али заиста је нејасно како би оне помогле. Да не грешим душу, исход на крају није прецизиран као успешан, што је вероватно и најбоље.

Прича је потпуна класика где родитељи у хаосу апокалипсе траже и спасавају своју кћер јединицу, док наоколни и маргинални ликови полагано гину. Чудо једно како други млади из девојчиног друштва немају сопствене и пожртвоване родитеље, мада би се то могло објаснити њиховом погибијом. Читав филм није крш, али далеко је од доброг остварења. За један ТВ филм је сасвим довољан.

Едукативни моменат: Иако су млади мислили да је „безбедно место“ заиста такво, испоставило се сасвим супротно. Некада назив уме да нас завара. На пример, човечја рибица није врста рибе, већ водоземца и примера има још. Свакако морамо више сазнати о некој појави како бисмо били сигурни да је то оно што ми мислимо да јесте.

Оцена наставника:

2(на један или један на два)

AbandonedMine-Movie-poster (Small)Рудник (The Mine 2012) је филм о петоро младих који су се одлучили да празник Ноћ вештица прославе кампујући испред рудника за који локално становништво верује да је уклет. Пошто је започео пљусак, морали су и да уђу у рудник и убрзо су се нашли у клопци из које је изгледало да нема излаза.

Критички осврт: Чини ми се да нисам гледао овако досадан хорор, сасвим неинвентиван и безличан. Уз патетичне тренутке и испразне разговоре, ту као има и неки преврат, али, авај, ништа то не поправља ситуацију. Баш као ни ликови који јесу занимљиви или макар неки од њих.

Едукативни моменат: Рајли Маклендон је хтео да се нашали са својим пријатељима и то је имало чак фаталан крај. Неке игре и шале могу да буду грубе и опасне и да повреде људе и чак у таквим опуштеним тренуцима свакако треба имати меру.

Оцена наставника:

1(ко врата)

Близнецы (Small)Твинс ефекат (千機變 2003) је хонкошки филм који је у Европи добио овај назив јер су две главне глумице (Шарлен Чој и Џилијан Чунг) популарни дуо „Твинс“ и певају поп музику на кантонском језику. У филму, Шарлен је сестра Екина Чена, ловца на вампире, а Џилијан је његова нова помоћница. Екин гони страшног вампира Микија Хардта, који има врло амбициозне планове – да стекне моћи које ће га учинити отпорним на сунчеву светлост. 

Критички осврт: Када год гледам азијатске филмове, не могу да не приметим њихов сензибилитет који се драстично разликује. Њихова глума изгледа претерано наивно, а такве су им и форе, мада су неке заиста смешне. Најсмешнија су дешавања на свадби Џекија Чена и његове младе која не може да одоли алкохолу, али и те како може удварачу који хоће да је преотме. Заправо, оно што њихове ситуације чини комичним је што су потпуно непредвидљиве.

Прича као прича је сасвим класична. Мики је вампирски племић који жели велику моћ, а њу може да добије тако што ће убити петог принца вампира… Но, тако озбиљна поставка остављена је за сам крај филма. Највећим делом гледамо, па ни сам нисам сигуран шта. Рецимо да је ово двострука љубавна прича – са једне стране између поменутог принца Едисона Чена и Шарлен, а са друге стране – Екина и његове помоћнице Џилијан. И оба пара пролазе кроз низ што симпатичних, што борилачких ситуација и то је то. При томе, сцене се мењају као да немају везе са претходном. То су такве промене расположења и тема, да је потребно најпре десетак секунди да се уопште сетите на шта референцира та сцена конкретно. Но, хајде да кажемо да финална битка није разочарала. И да кажем да ефекти нису толико лоши (мада их и није било богзна колико), а борилачке вештине сјајне, чак духовите и уз много акробације.

Едукативни моменат: Џилијан је рекла како разуме љубав између Шарлен и вампира јер се и сама заљубила. Истина јесте да ћемо боље разумети туђе емоције или ситуације ако смо их и сами искусили.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

exgirl (Small)Моја супер бивша девојка (My Super Ex-Girlfriend 2006) је љубавна прича која се дешава између Лука Вилсона и Уме Терман. Лук сазнаје да је његова нова девојка у ствари суперхерој који спашава Њујорк од разних недаћа. Међутим, он схвата да је не воли, иако је фасциниран њоме, те да воли своју колегиницу Ану Фарис. Зато је одлучио да раскине, али Ума то није добро поднела. Она постаје фатална претња и немајући куд, Лук је морао да удружи своје снаге са суперзликовцем Едијем Изардом, који има начин како да Уму лиши њених моћи.

Критички осврт: Ово је крајње симпатична пародија на Супермена, мада ту има и елемената других филмова, попут „Фаталне привлачности“. Глумци су заиста добро одабрани, а прича је духовита, забавна и слатка.

Едукативни моменат: Иако је Ума била била суперјунак у сваком погледу, нимало није била супер у односу са Луком. То само значи да неке вештине попут спретности, снаге или логичке интелигенције нису довољне. Потребан је и рад на другим вештинама.

Оцена наставника:

4(малко умањена)

gaslight (Small)Бетмен: Готам под гасним светиљкама (Batman: Gotham by Gaslight 2018) је тридесети дугометражни цртаћ о Ди-Сијевим суперјунацима које компанија „Ди-Си стрипови“ ради са филмским продуцентским кућама. У викторијанском Готаму, жене сумњивог морала убија Џек Трбосек. На место злочина увек прекасно стигне Бетмен и он покушава да одгонетне ко је убица. Проблем је у томе што ће у једном тренутку његов алтер-его Брус Вејн бити осумњичен, што ће компликовану истрагу учинити још тежом.

Критички осврт: Цртаћ је сасвим океј и има интересантну идеју, баш као и атмосферу, те врло дозирано уводи ликове у причу и не запоставља их до самог краја (што се обично дешава са споредним улогама). Режисер Сем Љу и сценариста Џејмс Криг одлучили су се да направе крими, а не хорор причу, па је лик Џека Трбосека морао да буде много више од манијакалног убице проститутки. И то је у реду, иако су његова убиства постала више „наменска“, а мање „предаторска“, те је убио и часну сестру што се у доброј мери коси са његовим уверењима. Но, добро, и у таквом случају неких јачих замерки на причу немам. Цртачи су добро обавили посао, мада су женски ликови махом слични међу собом и да немају различите фризуре тешко да бих разликовао једну универзалну лепотицу од друге. Сцене туча су добро одрађене, али не и друге акционе сцене, посебно не оне са пуцањем.

Едукативни моменат: Бетмен је, без обзира на све препреке, као што је убиство сведока, недостатак боље опреме за форензику и боравка у затвору, остао доследан свом циљу и на крају пронашао убицу. Врло често ће нам се на путу остварења циља испречити препреке, а ми треба да будемо истрајни попут Бетмена.

Оцена наставника:

4(онаква некаква)

doom (Small)Лига правде: Проклети (Justice League: Doom 2012) је тринаести цртаћ горепоменутог серијала. Суперјунаци су зауставили банду Ројал Флаш која је користила напредну технологију да би опљачкала дијаманте из трезора. Међутим, чак ни чланови банде нису знали одакле им та технологија, али оно што је суперјунацима свакако било јасно је да је нова претња на видику.

Критички осврт: Сасвим је добра епизода, интересантна и открива слабости суперјунака који иначе изгледају неправедно надмоћни у односу на своје противнике. Битке су добро уклопљене и маштовите колико је то већ било могуће, а свакако да ту фали малко мистерије. Но, режисерка Лорен Монтгомери је то надоместила интригама које се односе пре свих на Бетмена и његово увек проблематично понашање.

Едукативни моменат: На крају је чак и Супермен прихватио да мора да постоји некаква контрола његових моћи. Истина је да мора да постоји контрола било чијих моћи, односно овлашћења и рада, јер иначе би ствари могле да крену наопако. Чак и када верујемо да чинимо добро лако може да се испостави обрнуто, као у случају Чудесне жене у овом филмићу. Неко са стране ће другачије видети ситуацију и уочити пропусте које сами нисмо запазили.

Оцена наставника:

4(много иде на тројку)

kriza (Small)Лига правде: Криза на двема Земљама (Justice League: Crisis on Two Earths 2010) је седми цртаћ у серијалу. На алтернативној Земљи Лекс Лутор је праведник, али губи битку од синдиката криминала, који чине суперхероји. Зато је он успео да изуми направу која прави портал ка другој, нашој Земљи. Тамо је убедио суперхероје да му помогну и они одлазе – сви, осим Бетмена. Међутим, и Бетмен ће морати да им се придружи када буде видео да, попут Лекса, и зликовци могу да уђу у његову димензију.

Критички осврт: Ова епизода бави се паралелним димензијама и у доброј мери је поставка очекивана, али је ипак интересантна. Ако ни због чега другог, а оно зато што су суперхероји добили себи равне противнике; своје злокобне дупликате. Мотиви ликова су добро одрађени, као и њихове дилеме и личне филозофије. Има овде памети и сасвим солидне акције и ово је једна врло озбиљна, студиозно урађена прича.

Едукативни моменат: Кћерка председника државе из друге димензије је рекла како смо увек јачи када чинимо праву ствар. И то важи и у нашој димензији, такође.

Оцена наставника:

5(свакако)

Лако Је Критиковати 130

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

gemini (Small)Близанац (Gemini Man 2019) је СФ трилер о припаднику посебних снага америчке војске Вилу Смиту чији је задатак да снајпером пресуђује терористима. Након тога што је убио човека у брзом возу у покрету, одлучио је да се пензионише. Међутим, ускоро открива да човек кога је убио уопште није терориста и да је тиме постао умешан у заверу коју кује његова Влада. Већ исто вече нападају га маскирани плаћеници, те је принуђен да бежи и да открије о каквој завери се ради јер је то једино што може да му спаси живот.

Критички осврт: Вил већ рутински глуми „набријане“ типове, али овог пута му је лик за неколико нијанси мекшег карактера, па ето прилике да покаже колико је карактерни глумац. 🙂 Верујем да оно што је њему више пријало је што му је ЦГИ графика повратила младост. Ако се тај тренд настави, суперпознати глумци и некада холивудски лепотани могли би наново да освајају срца обожаватељки са великих и малих екрана. 🙂 Но, оно што је мени било импресивније су борбе између Вила и његовог клона, што на мотору, што шакетање међу скелетима. И то је и једини адут овог филма, који, на крају крајева, и јесте акциони. Све остало је прилично танко, а радња пре свега. Прво, мистерије практично нема. Чак и ако занемаримо назив филма, када чујемо да Вил на почетку није убио терористу већ молекуларног биолога, врло је јасно како ће се ствари одвијати, те ко ће кренути да га јури да га убије. То што је Мери Елизабет Винстед открила негде око половине филма апсолутно није више од потврде. Потом, читава јурњава, теорије завере и сви остали сегменти филма већ су виђени у гомили других остварења овог типа и, напокон, већина сцена је предвидљива. Филм је динамичан и забаван, колико то већ акциони филм може бити (дефинитивно није мој жанр), али ништа ново није донео.

Едукативни моменат: Млађа Вилова верзија је на крају направио другачији животни избор иако је веровао да је добар само као војник. Чак и када нам се чини да у животу немамо других опција, не мора да буде тако и сигурно можемо наћи и нешто боље за себе ако потражимо.

Оцена наставника:

3(реалка)

menace (Small) (Small)Претња из свемира (Menace from Outer Space 1956) је црно-бели телевизијски амерички филм. Заправо, ово није замишљено да буде посебан филм, већ је настао сједињавањем три епизоде ТВ-серије о свемирском ренџеру Рокију Џонсу (глуми га Ричард Крејн). Ренџер се, са својом дружином, запутио на планету са које је дошла ракета израђена напредном технологијом. Тамо ће упознати народ налик људима, којима Земљани нису страни и према којима имају одређене намере.

Критички осврт: Хит ми је што Сали Мансфилд носи плашт. И неки други ликови носе плашт, али њој стоји некако најбоље. У ствари, цео филм је хит, са ванземаљцима који су најобичнији људи, али са обележјима Бедуина склоним шљокицама. Они живе у свега једној згради у потпуној пустари и говоре неки брунтави језик, али једнако чисто и енглески јер их Земљани посећују свако мало. И то у својим узаним ракетама које када погледате изнутра довољно су простране да се у њима сместе канабеи на којима путници кроз свемир могу лепо да се опруже да би се при полетању сви одреда поонесвешћивали. 😀 Таквих пресмешних детаља има заиста много и уз драматичну глуму (Морис Кес је био не предраматичан, већ супердраматичан) филм је заиста смешан и донекле забаван.

Међутим, иако филм има некакву идеју, радња је у невероватном хаосу. Ликови су час у ракети, час ван ње, а дечак Роберт Лиден је час био у затвору, час се дружио са својом ванземаљском другарицом. Најпре је потпуно бесмислено да дечака уопште поведу у мисију откривања напредне цивилизације са напредним оружјем, али хајде да прихватимо да ниједна бебиситерка тада није била доступна. 🙂 Режисер Холингсворт Морзе је покушао да у радњу унесе разне активности, па ту има некаквих туча, јурњава ракетама и преврата, ако у ово потоње укључимо и то да су дечак и девојчица одјурили да издају пријаве њеној мами (а шта би деца друго урадила). Међутим, све је то само допринело свеопштем хаосу и потпуно ми је нејасна већина компликованих дешавања у тако једноставно постављеном филму.

Едукативни моменат: Морис је рекао како прави научник не верује ни у шта док се то не докаже. Ја бих додао да је то добро за сваког, без обзира да ли је научник или не – не треба да будемо лаковерни.

Оцена наставника:

1(стварна)

terore (Small)Ужас у свемиру (Terrore nello Spazio 1965) је италијански СФ хорор. Петнаесточлана посада два свемирска брода хрли ка планети са које су дошли сигнали које су очигледно послала интелигентна бића. Међутим, још док су се приближавали планети започели су проблеми и два брода су најпре изгубила аудио, а потом и сваки други контакт. Но, оба су слетела, али не без страшних последица. Капетан Бари Саливан, са својим тимом, покушава да реши мистерију ове планете и да спаси своје људе од очигледних опасности које на планети вребају.

Критички осврт: Ово је један врло драматичан и врло мистериозан филм. Свемирски брод се опасно приближио мистериозној (а каквој другачијој?) планети, те је завладала гравитација која моментално убија чак и бубашвабе, а о људима да не говоримо. Упркос томе, капетан Бари искључио је ауто-пилота и са своје две (отежале) руке приземљио брод. Ех, ти прастари хероји непревазиђени су остали до данашњег дана. 🙂 Увек када гледам ове старе филмове сетим се зашто сам тада обожавао фантастику. За моје дечје очи то је била права ствар; нема сада ту неких припрема и проучавања и истраживања, већ екипа од самог почетка хрли у својој играчкици испред црне позадине са белим тачкама (звездама, јел’те) ка авантури. Додуше, у овом филму постоји јак разлог зашто је све тако брзо започело и то откривамо на самом крају. А свемирски брод је препун дугмића који шљаште и са повеликом куглом на средини. Врло брзо је постало јасно да је једини смисао те кугле да мења боје у зависности од опасности у којој се посада налази, али нека. Важно да изгледа, баш као и свемирска одела са крагнама које уз врат покривају и образе. И све то заиста има своје чари, баш као и сценографија планете која изгледа као џиновски производи најинтересантнијих хемијских реакција у епрувети.

Наравно, филм има гомилу мањкавости, почевши од безнадежне глуме. Рецимо, када је Бари наловио Анхела Аранду да нешто петља око опреме, готово моментално сви су дотрчали у исти мах, иако су пре тога отишли да спавају. Такође, пред крај филма, запоседнути Бари и Норма Бенгел сувише су олако пустили Анхела да им уништи опрему. Но, без обзира на све те рупице и рупчаге, идеја за филм је сасвим у реду, као и прича. Да је спретније испричана, био би то изузетан СФ. Но, и овако, сасвим је довољно добар да заслужи титулу култног класика.

Едукативни моменат: Ванземаљци су добро поентирали; људи ратују међу собом, па тиме показују да им људски живот није важан. Зашто би био ванземаљцима? Примењено на личном плану, други ће ценити наш живот, рад и дело онолико колико га сами ценимо.

Оцена наставника:

4(на три)

galaksiofteror (Small)Галаксија ужаса (Galaxy of Terror 1981) је футуристички филм који почиње приказом погибије последњег преживелог члана свемирске посаде у мисији на тајанственој планети. На другом месту у свемиру, мистични вођа, чије је лице скривено бљештавом црвеном светлошћу, шаље у спасилачку мисију команданта Бернара Беренса и одабрани тим. Оно што ће они наћи на необичној планети је управо оно што каже и наслов филма.

Критички осврт: Режисер Брус Д. Кларк није губио време, баш као ни капетаница његовог брода Грејс Забрински. Очас посла је посада свемирског брода стигла на паклену планету, након што смо видели некакав мистичан разговор мистичних бића. И не само што је посада стигла до паклене планете, већ је одмах нашла руиниран свемирски брод чијој посади су дошли да пруже помоћ, без да су их уопште потражили и иако су принудно слетели (и то једва) на огромну планету на којој су могли да слете било где. Некако се згодило да се приземље тик уз тражени брод и претрага је одмах започела. Без скафандера, разуме се, јер пуста планета има кисеоника довољно за дисање. Колико се све код Бруса брзо одвија, облачење скафандера био би губитак драгоценог времена. Нема смисла да маштовито осмишљена чудовишта и публика жељна маштовито осмишљених чудовишта чекају.

Брус је свакако директан и нема ту шта да се ми питамо шта је хтео. Он јасно показује своје намере и не таји ништа, тако да смо убрзо открили да је Ерин Моран претеча Марине Сиртис из „Звезданих стаза“, те има парапсихолошке моћи јер је то и сама рекла. Малтене се представила публици. 🙂 Са друге стране, Брус не таји ни своје веома чудне (најблаже речено) фетише, тако да џиновски црв силује Таф О’конел. Не могу, а да се не запитам – чему то и зашто, забога, али је Брус имао неку своју идеју ужаса и како он изгледа у галаксији, те нам је кроз заиста занимљиву сценографију представио да се он налази отелотворен у пирамидалној грађевини ничим изазваној. Баш као што су његови протагонисти ничим изазвани одлучили да промене своју мисију спасавања у мисију прилично хаотичног проучавања. Свакако њихово понашање није увек изгледало логично. Из свега овога је јасно да је Брус направио једно небулозоидно замешатељство макар два различита поджанра, које у поменутом небулозоидном маниру и завршава, али не могу да будем сасвим строг. Овај филм је више некакав бреинсторминг, односно набацивање идеја које свеукупно немају неки смисао, али гледајући га данас и те како препознајем елементе каснијег и одличног „Прометеја“ и неких других филмова. Овај филм је прекурсор каснијих значајно бољих остварења и некакав шмек има, а маште му свакако не недостаје. Специјални ефекти за оно време чак и нису лоши, а ни глума, што је својеврсно мајсторство глумаца. Заиста је напор покушати да добро глумиш у оваквом ужасу. Мислим, у галаксији ужаса. 🙂

Едукативни моменат: Едвард Алберт је постао господар тек онда када је савладао страхове, а не када их није имао, за разлику од других чланова свемирске посаде. Права храброст није херојство уз одсуство страха, већ херојство упркос страху.

Оцена наставника:

2(чак на три иде)

anon (Small)Анон (Anon 2018) је трилер који се дешава у будућности. Клајв Овен је детектив који води истраге уз помоћ очију. Наиме, сви људи имају компјутерске импланте који им омогућавају да се информишу о свему на лицу места и размењују слике онога што су видели, али такође и Клајву да пронађе прекршиоце. Невоља настаје када се појављује убица способан да хакује туђе очи.

Критички осврт: Врло интересантна идеја, али са врло предвидљивим заплетом. Јасно је да ће се појавити неко ко може да буде ван „видокруга“, а идеја да жртва види своје убиство мислим да је већ искоришћена у „Чудним данима“ из 1995. Свеједно, радња је прилично интересантна. При томе, динамика уопште није превелика; филм није пребрз, али није досадан, напротив. Рецимо да је најближи овом филму култни филм „Ниске страсти“, са значајно симпатичнијим главним глумцем. 🙂 Но, онај други филм много је боље решен него овај. Решење мистерије није довољно шокантно и некако упросечује онај део приче која се односи на трилер.

Допадају ми се доскочице и уопште дијалози у овом филму. Врло су једноставни, а виспрени. Заговорник сам да су управо такви и разговори и говори најбољи.

Едукативни моменат: Аманда Сајфред је рекла да ће решење наћи свако ко зна како да га тражи. И у праву је. 🙂

Оцена наставника:

4(не баш најјача могућа)

Children-Of-Men-poster (Small)Деца од људи (Children of Men 2006) је футуристички филм чија је радња смештена у годину 2027. Већ пуних осамнаест година становништво је јалово и деца се не рађају. Друштво је у колапсу и свуда у свету дешавају се ратови и немири. Велика Британија одржава какав-такав ред, али има кризу са избеглицама и терористима и зато је постала полицијска држава са препознатљивим елементима фашизма. Клајв Овен, бивши активиста, а сада цинични бирократа, покушава да колико је то могуће животари у оваквом суморном свету, све док га није киднаповала група политичких активиста „Рибе“. Они му дају задатак да набави документа за транзит млађаној Клер Хоуп Ешити. Клајв ће врло брзо схватити да задатак који је добио није пуко шверцовање избеглице, већ заправо нада за спас целог човечанства.

Критички осврт: Режисер Алфонсо Куарон је направио једну врло интересантну ситуацију и поставио питање смисла претходно обесмисливши читаво постојање људског рода тако што му је одузео могућност да има потомство, односно будућност. И то је упаковао у добро осмишљену радњу за коју уопште нисте сигурни у ком правцу ће вас одвести. Не сећам се да сам давно гледао неки филм који има толико слојевиту радњу попут овог. Алфонсо је обрадио питања политике, друштвених односа, људских права и дискриминације, па и заштите животне средине, те када се сви ти слојеви разгрну, остаје љубав као главни покретач протагониста, пре свих Клајва. Алфонсо је довео изузетну глумачку екипу и ова је урадила сјајно свој део посла.

Сцена је одлична, тим пре што је сцена цео град, односно читава област Британије и ту је одрађен феноменалан посао. Све изгледа врло стварно и аутентично, а камера је то снимила баш како треба. Међутим, сцена која ме је и шокирала и задивила је порођај Клер Хоуп. Толико је стварна да бих поверовао да су написали да се глумица заиста породила у филму. 🙂 Ако занемарим пар наивних момената када јуре или гађају мецима Клајва из приличне близине и не погађају, сцене ратовања су такође маестралне. Алфонсо их је направио тако да вас опчине, али и да вас држе под константним стресом због ужаса који ликови доживљавају. Најмоћнија је сцена када Клер Хоуп и Клајв излазе из ратом руниране зграде и све престаје, чује се узвишена музика, они пролазе са бебом и онда, уз нову експлозију, све се наставља где је стало. Мислим да јачу поруку о бесмислу ратовања Алфонсо није могао да пошаље.

Едукативни моменат: Овај филм има одличне поуке и поруке о томе шта је заиста важно, а шта су глупости којима се људи баве и унесрећују једни друге. На нама остаје да се запитамо на шта од ова два ћемо потрошити свој живот. Мислим да сам све рекао. 🙂

Оцена наставника:

5(онакву какву дајем за ремек-дела)

sexmision (Small)Секси мисија (Seksmisja 1984) је пољски култни филм. Луди научник је открио начин како да изведе да људи могу безбедно да проведу време у хибернацији. Његовом експерименту подвргла су се двојица млађих мушкараца, један биолог, а други авантуриста. Међутим, наместо да у хибернацији проведу планиране три године, спавали су читавих 53 године и пробудили се у постапокалиптичном свету. Врло брзо су сазнали да у овом свету више нема мушкараца и да њиме владају искључиво жене. Међутим, тај свет ипак није рај за двојицу преосталих.

Критички осврт: Идеја за филм није лоша, али ми се реализација готово уопште не допада. Најпре, филм претерано дуго траје (117 минута), што не мора увек да буде лоше, али у овом случају има превише празног хода. Део када су у карантину (у којем су заправо заточени) већ је превише развучен, а неминовно клаустрофобичан. Заиста изгледа као тапкање у месту. Даље, оно чега много недостаје у овако постављеном филму је хумор. Ако изузмем пар сцена у филму које су симпатичне, практично ништа није смешно, што је невероватно с обзиром на то каква је тема. И, напокон, радња је сасвим класична и добар део тога је предвидљив.

Интересантна је расправа која се водила између жена организованих као на каквој конференцији и двојице мушкараца и јасна је намера режисера да сукоби две (лоше) крајности: неоправдани феминизам и превазиђен патријархални модел друштва. Читав тај сатирични део (укључујући и алузије на тада, а могуће и сада, друштвено-политичке системе) прилично је пристојно урађен и то је оно што даје култни статус филму, па му и повећава оцену. Ипак, остаје утисак да је све то могло много боље да се уради.

Едукативни моменат: И једна и друга страна су се трудиле да покажу да је постојање (или непостојање) једног пола природно. Можда је најбоље да макар једном оставимо природу по страни и да уважавамо сваког без обзира на пол и на било какве друге разлике. Људи (а ту мислим и на жене и на мушкарце) треба да буду равноправни и да не траже мане једни код других и да себе постављају на прво место.

Оцена наставника:

3(лабавица)

dedsnowII (Small)Мртви снег 2 (Død snø 2 2014) је наставак истоименог филма из 2009. Вегар Хуљ је једини преживели у масакру који се догодио у норвешким планинама. Полиција му не верује да су његово друштво побили зомбији нацисти, већ верују да је убица он. Не иде му у прилог ни то што су му лекари (стицајем несрећних околности) пришили изгубљену руку (у претходном делу ју је сам себи одсекао), која је заправо рука главног наци-зомбија, пошто се она понаша неконтролисано и наставља да касапи људе у Вегаровој близини. Ипак, ускоро ће целокупно становништво моћи да се увери да зомбији о којима он прича и те како постоје и да имају намеру да их све побију.

Критички осврт: Шта је са тим човеком (режисером Томијем Вирколаом) и његовом фасцинацијом људским цревима? Чак ни у другом наставку није одустао од тога да она излећу из стомака, везују се, даве се људи њима и користе се као црева за претакање бензина. Но, сада је прибегао ономе што у првом делу није користио; зомби заразу. Главни зомби Орхан Гамст је попут чаробњака који може да оживљава мртве. То заиста вуче на треш јер угриз (као основни начин преношења заразе) ипак има неку биолошку основу и делује значајно прихватљивије. Но, у претходном делу смо научили да је Томи инспирацију пронашао у скандинавској митологији и да су зомбији заправо бића из тих легенди – драузи. Ако је већ тако, онда ово Томијево решење има неког смисла. Међутим, најзачајнија ствар коју је Томи урадио је да је потпуно променио сензибилитет филма и он је сада из класичног хорора прешао у комични хорор и то врло успешно.

Томи је поједине сцене решио маестрално, неке малтене попут Пајтоноваца. Рецимо, страшно звучи, али је генијална сцена када Вегар убија дечака у болници и при томе је Вегар то стварно одглумио одлично. И онда цела ситуација постаје све луђа, увођењем гикова из САД који су дошли да помогну, иако је врло јасно да је у питању тројка којој не бисте поверили ни две нацртане овце. Ту је и локални шеф полиције и још гомила ликова који су потпуно луцидни. Врхунац је када протагонисти добијају идеју да Вегар оживи комунисте који ће се супротставити зомбијима нацистима. 🙂 Сваки део филма је попуњен, макар духовитим детаљем и динамика је одлична. У једном тренутку се Томи мало нахвалио (што поштујем као сертификовани Нарцис), те је Мартин Стар изјавио како овај филм није као ниједан други и како је заправо направио сасвим нов (под)жанр зомби-филмова. И, морам признати, има ту истине. Углавном, врцаво, смешно, интересантно, свеже, крајње непредвидљиво и повезано у смислену причу. Овај део бољи је од оригинала и то за више ширина. Истина, има рупа у филму, попут оне да је појачање из САД дошло превише брзо, али на њих може да се зажмури јер је све остало сјајно. Чак и крај, који је претерано гадан, али феноменалан.

Едукативни моменат: Вегар је најпре био очајан што му је пришивена рука од зомбија, али је касније не само научио да функционише са њом, већ ју је и искористио да оствари неке своје циљеве. Свака промена која нам се деси делује застрашујуће и лоше, али временом ћемо се и навикнути и увидети како је та промена можда чак и добродошла.

Оцена наставника:

5(уз препоруку љубитељима зомбија)

alicethrought (Small)Алиса с оне стране огледала (Alice Through the Looking Glass 2016) је наставак филма из 2010. Алиса (глуми је Мија Вашиковска) је успешан капетан брода који је наследила од оца. Међутим, брод жели да јој узме Лео Бил, богати племић кога је Алиса одбила. Наиме, она није желела да се уда за њега и тиме му је повредила сујету. Алиса је дошла на његов бал јер је хтела да га убеди да промени мишљење и да јој не преузме брод, али у тој намери није успела. Тада ју је посетио лептир из Земље чуда и показао јој како да у ту земљу наново дође – тако што ће проћи кроз огледало у Леовој радној соби. Ту је сазнала да постоји неко ко има веће проблеме од ње – Луди Шеширџија (Џони Деп) који умире од туге због губитка породице. Она жели да му помогне, а то може да уради само тако што ће од персонификације времена (Саша Барон Коен) добити хроносферу уз помоћ које ће се вратити кроз време и спасити Шеширџијину породицу.

Критички осврт: Режисер Џејмс Бобин је прихватио исти мотив који је имао и његов претходник Тим Бертон – еманципацију жена. У претходном делу Алиса је морала да се уда против своје воље, а сада је морала да иде корак даље; да се одрекне свега онога што жели да ради у животу.

У односу на оригиналну причу из романа, ова је значајно рационалнија. Једино што је дијаболично је играње са простором (и временом, али и тај део је рационализован). Но, и претходна прича је била рационализована такође, па јој то много није сметало. Уосталом, према роману Луиса Керола Алиса јесте симболизовала време, као и у овом филму, тако да неки сегменти јесу доследни. Морам свакако да признам да су и сценографија и авантуре маштовити, без обзира што је читава прича више класична него она написана. И многе мудре мисли и доскочице могу да се чују, а свиђа ми се и што су карактери доследни кроз читаву причу. Џејмс је постигао и да радња, а посебно финале, буде довољно узбудљива и све је пропратио солидним ефектима. Можда се мало више трудио да поједини нељудски ликови буду слатки, али добро, ипак је ово бајкица.

Едукативни моменат: Алиса је имала девизу да је једини начин да се оствари немогуће веровати да је то могуће. Нисам сигуран да је ово могуће, али вреди пробати. 🙂 Но, оно што је рекао Саша далеко је реалније, а врло мудро – прошлост не можемо променити, али можемо учити из ње.

Оцена наставника:

5(жемо)

HyperFocal: 0Алиса у Земљи чуда (Alice in Wonderland 1951) је Дизнијев цртаћ рађен према истоименом делу Луиса Керола. Док јој је сестра читала лекцију из историје, Алиса је заспала и уснила да се налази у земљи у којој „ништа није што јесте, већ јесте све оно што није“.

Критички осврт: Цртаћ је прилично кратак, траје 75 минута, али ипак није збрзан. Можда јесте малко при почетку, али је углавном прича добро испричана и уз веома добру анимацију, с обзиром на годину када је снимљен. Похвалио бих и много маштовитих детаља. Углавном, леп један рад, заиста. Једино бих замерио насилне делове где се ликови међусобно ударају чекићима, што је иначе лоша одлика тих старињских цртаћа.

Едукативни моменат: Алиса је себи давала добре савете, али их се није придржавала и зато је западала у невоље. Ако већ имамо тај сопствени глас разума, треба и да га послушамо.

Оцена наставника:

5(на четири или четири на пет)

Лако Је Критиковати 129

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

judastitans (Small)Тинејџери Титани: Јудин уговор (Teen Titans: The Judas Contract 2017) је цртаћ из Ди-Сијевог света суперхероја. Овог пута лига младих хероја има проблем са фанатичким вођом култа Бладом, који је стекао бесмртност, али жели да стекне и супермоћи. Зато су његови научници направили посебну машину која може да му испуни жељу. Само је још потребно да у ту машину „стави“ и суперхероје и Тинејџери Титани су идеално решење за њега.

Критички осврт: Цртаћ има заиста слатке, врцаве форе, макар на почетку. И има и врцаве секвенце, почевши од деколтеа ванземаљске принцезе. Да се ради о тинејџерима суперјунацима јасно је и по томе што су излистани сви проблеми сваког члана групе. Тако се добио осећај једне класичне тинејџ сапунице, али и разводњене радње. Но, некако се то на крају све повезало у колико-толико јединствену и смислену причу, али оно што ме је запањило је колико је емоција режисер Сем Љу успео да унесе у један овакав цртаћ. Свакако је урадио, ако не добар, а оно пристојан посао.

Едукативни моменат: Плава Буба је рекао Тери да не мора померати планине како би помогла људима. И заиста је тако, не морате бити суперхерој и имати такве моћи, али чак и мала помоћ другоме учиниће вас суперхеројем за ту особу.

Оцена наставника:

5(на четири, додуше)

darkph (Small)Мрачни Феникс (Dark Phoenix 2019) је дванаести наставак о Икс-људима. Софи Тернер је штићеница школе коју води Џејмс Макавој и која је намењена као уточиште за посебне (мутанте са супермоћима). Џејмсу је веома важно да их свет обичних људи прихвати, па у договору са председником САД (глуми га Брајан Дарси Џејмс) предузима акције које ће мутантима донети популарност. Једна од њих је и спашавање астронаута који су наишли на необичну силу у свемиру. Но, та акција, иако успешна, имала је негативне последице по Софи. Сила је ушла у њу и она је сада постала много моћнија, али и много опаснија.

Критички осврт: Изгледа да трећи наставак Икс-људи („Икс-људи: Последње упориште“) није био довољан да се суперхеројски лик Џин Греј (тада ју је глумила Фамке Јансен) докаже са својим супер-моћима, већ је морао да се обезбеди још један наставак где ће се размахати. Проблем је у томе да се уопште није размахала. Некако се није дало режисеру Симону Кинбергу да прикаже сву силину силе која је сада отелотворена у Софином телу, а иначе прави ршум по свемиру и уништава читаве планете.

Већ прва сцена која приказује саобраћајну несрећу је обећавала одличне специјалне ефекте, али овде ни они нису били искоришћени. Само понављање приче из поменутог наставка већ није било добро и та безидејност у спрези са више него танком и сасвим класичном причом дало је једно мање него осредње остварење. Овде, додуше, има мало драме и односи између ликова су колико-толико пристојно приказани и има мало мудролија у дијалозима, те глумци нису били лоши и са врло захвалним физиономија за своје улоге, али чак и све то за овакав филм сигурно није довољно. Чак подозревам да је Џенифер Лоренс пристала (или тражила) да је убију у овом наставку јер је франшиза кренула у лошем смеру и рекао бих да не ради у прилог њеној импозантној каријери.

Едукативни моменат: Џејмс је девојчици дао оловку на дар са речима да може са њом нацртати нешто лепо, а може и некоме ископати очи. Шта ће учинити са њеним даром зависи од ње. И од свих нас; своје таленте који су нам „дати“ можемо користити на разне начине. Одлука и, што је битно – одговорност, на нама је.

Оцена наставника:

2(ту негде)

sinisterui (Small)Злокобно (Sinister 2012) је филм о писцу Итану Хоку који пише о стварним злочинима и очајнички жели да понови успех који је постигао деценију раније са тадашњом књигом. Зато се са породицом пресељава у кућу у чијем дворишту се десио покољ читаве породице која је у тој кући живела. Испоставиће се да то није била добра идеја.

Критички осврт: Режисер Скот Дериксон није човек који губи време. Увео нас је у мистерију практично од самог почетка филма, а у првих петнаест минута и у хорор. Једина је невоља што врло брзо можете претпоставити одакле опасност долази и који члан породице ће одиграти кључну улогу. Уосталом, Скот је малтене поставио неонску рекламу изнад „осумњичене“. Још да приметим да су многи догађаји у филму више него предвидљиви. Ипак, Скоту се мора признати и да је мајстор хорора. Сцене су свакако језиве, баш као и ентитет који је одговоран за зле радње, а ефекат појачава кућни видео са застрашујућим убиствима и даје ону ноту стварног дешавања. Хорори су обично најстрашнији ноћу, те ни овај филм није изузетак. Но, ту је друга врста проблема – видљивост оног што се дешава. Режисери то различито решавају или не решавају, а у овом случају такве сцене су решене заиста добро, те је то уједно и похвала директору фотографије или кинематографу, како год се већ то занимање назива.

Овај филм углавном носи Итан и он ми је занимљив јер има све карактеристике да ми иде на нерве, али добро балансира на ивици иритантности (не знам како то успева) и морам да признам да је добар у свом послу. И остали глумци су фино одрадили свој део. И тај део није баш био лаган као у другим хорорима, пошто је овде уметнута и једна озбиљна драма која прати брачне односе Итана и Џулијет Рајланс, као и односе других чланова породице.

Едукативни моменат: Итан је покушао да побегне од својих проблема тако што се одселио из куће и из града. Међутим, зла судбина га је сачекала у новом стану. Од проблема се не може побећи.

Оцена наставника:

5(и то стамена једна)

Scary_Stories_Teaser_Poster (Small)Страшне приче које се причају у мраку (Scary Stories to Tell in the Dark 2019) је филм рађен према серији књига писца Алвина Шварца. Зое Маргарет Колети и њени другари стицајем сплета околности доспевају у локалну кућу коју мештани сматрају уклетом. Наиме, у њој је некада живела необична девојка Сара која је трагично завршила свој живот, оптужена за вештичарење. Зое је пронашла Сарину бележницу и понела је са собом. Врло брзо је открила да то није била добра идеја, јер су се у бележници појавиле нове страшне приче.

Критички осврт: Радња је класична и по таквом се обрасцу и одвија. Оно што преживљава Натали Ганџхорн већ је виђено у филму „Верници“ из 1987, а и остале приче већ су мање-више виђене. Но, труд режисера Андреа Овредала свакако је видан да све те сцене учини што страшнијим. У ствари, овај филм и јесте „извадила“ режија. У једном тренутку, негде пред крај, имам утисак да ју је Андре разводњио и малко више изместио из реалности (Мајкл Гарза улази у полицијска кола, има чеони судар и нико се око тога не секира, баш као ни за то што је Мајкл мистериозно утекао из полицијске станице где је Гилу Белоузу, шефу полиције, поломљен врат), али свеукупно заиста није лоша. Углови снимања су интересантни и посебно бих похвалио сцену када зомби напада злосрећног Габријела Раша. Но, предвидљивих момената има (било је јасно да ће на крају Зое доживети судбину Кетлин Полард), има и више-мање (више више него мање) непотребне нарације и неколико рупа у филму. И некако су лични страхови Остина Зајура, Остина Абрамса и Мајкла остали да висе са стране, необјашњени и без јаче везе са оним што им се десило; иако је изгледа постојала идеја да се та веза успостави.

Едукативни моменат: Приче заиста имају моћ и оне могу и да лече и да боле. И једне и друге имају своју сврху и добро је да постоје. Треба причати приче и треба их читати.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

wyrmwood (Small)Вормвуд (Wyrmwood 2014) је аустралијански акциони хорор. Услед необичне метеоритске активности настала је епидемија зомбија, а потом и права апокалипса. Тек неколико људи остало је здраво, али сада имају тежак задатак да преживе и међу зомбијима и међу војском која није пријатељски настројена.

Критички осврт: Режисер Кија Роуч-Тарнер је изгледа одлучио две ствари; да ово не буде уобичајена зомби-прича и да сцена никако не буде хигијенска. 🙂 Крви је посвуда и прска ли прска, а ликови доживљавају врло луцидне авантуре. Такве су и идеје, па се испоставља да зомбији могу да се искористе као гориво, те једног од њих протагонисти прикачињу за возило, попут резервоара. Све то јако подсећа на „Побеснелог Макса: Бесни друм“ када је Том Харди био прикачен за возило (додуше из другог разлога), али овај филм је снимљен годину дана раније… Ако ћемо већ о томе ко је од кога преписивао. Иначе, филм има сензибилитет „побеснелог Макса“, иако се дешава у садашњици, што је заиста интересантно. Кија је успео да ме врло лагано уведе у постапокалиптичан дистопијски свет и да га прихватим без проблема. При томе, ликове је учинио прилично луцидним, што је допринело да, уз врло добру динамику, филм буде заиста занимљив.

Сцене када зомбији нападају су врло ефектне, и иако сам био убеђен да ће Кија прећи границу крша, то се ипак није десило. И форе су добре, а све је снимљено одлично. Крај је и предвидљив, за нијансу више „напржен“ и опште место, али није значајно покварио утисак.

Едукативни моменат: Када су протагонисти били у колима окружени зомбијима, Леон Беркил је рекао како му се ништа горе у животу није десило. Онда му је Кит Аџије узвратио да се њему јесте догодило много горе; седмогодишњи син му је умро на рукама од болести. Увек може горе, али чим може горе, увек може и боље. То потоње би требало да нам буде девиза.

Оцена наставника:

5(до-о-обра)

JeepersCreepersTunes (Small)Џиперс Криперс 2 (Jeepers Creepers 2 2003) је наставак филма из 2001. Крипер (Џонатан Брек) је врста вампира који се храни омладином сваких 23 године у току 23 дана. Управо у време тих застрашујућих активности у његовом ареалу појавио се аутобус са школским кошаркашким тимом и навијачицама, који се враћао са утакмице. Пошто им је побио све одрасле (два наставника и женског возача буса), Крипер их је напао. Ипак, прискочиће им у помоћ Реј Вајз којем је Крипер убио млађег сина дан раније и који је одлучан да се освети.

Критички осврт: Овај наставак много новог није донео у односу на претходни, али није баш поновац. Некако ми је по сензибилитету блискији „Страви у улици Брестова“. Режисер Виктор Салва се овога пута више играо са простором, тако да је учинио једнако небезбедним и отворено поље и клаустрофобичну унутрашњост школског аутобуса. Такође је увео психологију масе, вешто искористивши изборе вампира постављене још у првом делу. Тако да је Ерик Ненингер у филму започео једну филозофију која подразумева питање које ставља на кушњу све вредности које сматрамо цивилизацијским тековинама: да ли жртвовати појединце ради добробити заједнице? Ништа епохално Виктор није урадио, а и даље мислим да је добар манипулатор и да уме да „прода“ општа места као интригу и осредњи хорор као неуобичајени. Нема шта, он је режисер који прикупља идеје из других дела и добро их уграђује, дајући привид иновативног. Све то даје један солидан хорор, мада слабији у односу на први део. Радња је сасвим у реду, са неколико предвидљивих детаља, али се заокружује на крају. Истина је да Виктор уме да направи причу (и одабере довољно занимљиве и веште глумце).

Ипак, прича није потпуно без рупа. Када је девојка из аутобуса пробуразила вампира шиљком, на врху тог шиљка се нашло његово око. Како је око успело да остане у комаду при проласку кроз лобању? Разумем ја да је Виктор желео ефекат, али је овако постигао само контраефекат, баш као што је и око на шиљку окренуто контра у односу на логичан положај. 🙂 Са друге стране, Виктор је успео да објасни оне пауколике ножице око главе које у првом делу уопште нису имале смисла, осим да изгледају, па, пауколико (пре ће бити ејлијенски, што је опет туђа идеја занимљиво употребљена).

Едукативни моменат: Млади из аутобуса су успели да савладају чудовиште тек када су деловали тимски. Све док су се свађали и бежали свако за себе, те никако нису сарађивали, били су лак плен. Многе проблеме тимски ћемо лакше решити, па чак и застрашујуће вампире.

Оцена наставника:

4(врло слабуњава)

paradisehill (Small)Рајска брда (Paradise Hills 2019) је футуристички филм који се дешава на једном предивном острву, које служи као простор за терапију младих девојака како би се „побољшало“ њихово психичко и свако друго стање. На том острву је завршила и млађана Ема Робертс која је одбила да се уда за богатог Арноа Валоаа. Она се опире убеђивању да је он ипак најбоља опција за њу и нада се томе да побегне са оним којег ипак воли.

Критички осврт: Два најјача утиска у овом филму су ми његова естетика, која је исфорсирано романтична и то што је предвидљив у готово свакој сцени. Режисерка Ејлис Вејдингтон није бежала од своје женствености и својски се потрудила да филм учини управо таквим. Ту је и љубавни троугао, односно четвороугао, можда чак и петоугао, тако неизоставан у филмовима са оваквом тематиком. Ејлис је том љубавном мелодрамом вешто баратала (мада је лик Џеремија Ирвина већ виђен у „Играма глади“ у лику Лијама Хемсворта) и интрига се врти око ње једнако као и око самог рајског острва. Под условом да је у овом потоњем било интриге јер обавезно опште место је да се на рајским деловима света у филмовима дешава нешто злокобно и погубно по протагонисткиње. Ту очигледност Ејлис је помутила натприродним моћима Миле Јововић и то је испало, зачудо, сасвим у реду и није помутило и филм, чак дало му је неку бајковиту ноту која се уклопила јер је сензибилитет филма то и дозволио. Ејлис свакако морам признати да је вешта у свом послу, иако јој је ово деби.

Оно где ја видим вредност овог филма је добра једна алузија на дискримнацију која се дешава на више нивоа; према сиромашнима, према женама, према алкохоличарима… Али пре свега према женама. И читава сцена која се дешава на рајском острву је заправо визија жене у очима савременог патријархата; оне су окружене цвећем, шминкају се и – залудне су. Њихова улога је да буду маргинална сценографија, једнако лепа и преслатка као и она која их окружује. И окосница радње је да су све оне и послате на острво како би постале боља верзија себе, али онакве какве друштво очекује. Неминовно је запитати се колико је прича применљива на модерна, ИКТ времена. Да ли нама друштвене мреже раде оно што рајско острво ради протагонисткињама приче? На тим мрежама ми јесмо боља верзија себе и чинимо се друштвено прихватљивим, али не бих смео да потпишем да је у свим случајевима тако. Но, вреди се запитати, свакако.

Едукативни моменат: Мила је рекла како се људи жале да грм руже има трње. Она, пак, ствари посматра тако да грм са трњем има руже. Иако изгледа исто, ипак није, а који ћемо угао посматрања прихватити, зависи од нас и од тога колико желимо да нам живот буде леп.

Оцена наставника:

5(мајушна)

lastdays (Small)Последњи дани (Los últimos días 2013) је шпански апокалиптични филм који приказује дистопијско друштво заробљено унутар зграда и других објеката јер је целокупно становништво заражено необичним обликом агорафобије. Сваки излазак на отворен простор је смртно опасан. У таквој једној ситуацији Ким Гутијерез покушава да пронађе своју вереницу Марту Етуру. Да би у томе успео мора да прође кроз друге зграде, подземну железницу и канализацију. Његово путешествије није безопасно јер људи које среће очајни су од глади, жеђи и немаштине уопште.

Критички осврт: Ово је један врло солидан СФ трилер са озбиљно урађеним драмским моментима. Допало ми се како су режисери браћа Алекс и Дејвид Пастор дочарали постапокалиптично доба, али пре свега идеја која је несвакидашња. И добро су уклопили преплитање прошлости и садашњости и врло лагано увели протагонисте у катастрофу. Чак је и однос Кима и Хосеа Коронада интересантан и са сасвим добрим, виспреним дијалозима. Занимљиви су и људи које срећу, а авантуру су учинили максимално узбудљивом. Филм је динамичан, што за Шпанце није никакав проблем. Све у свему, тешко могу да нађем замерке филму. У ствари, има мало мелодраматике више него што је потребно. Но, метафора и поруке које филм шаље сасвим су добре.

Едукативни моменат: Хосе је, за разлику од Кима, сматрао да ипак има наде за човечанство докле год има времена да нешто науче. Добар став има Хосе.

Оцена наставника:

5(солидна)

darkest-hour-banner (Small) (Small)Најмрачнији сат (The Darkest Hour 2011) је филм о двојици другара Емилу Хершу и Максу Мигели из Америке који су дошли у Москву са циљем да направе добар пословни уговор, али све што су постигли јесте да сазнају да су преварени. То их није спречило да оду у тамошњи клуб да се лепо проведу. Ипак, и тамо их је сачекало изненађење; инвазија ванземаљаца који су решили да сатру комплетан људски род.

Критички осврт: Специјални ефекти су сасвим солидни, али глума је прилично слаба, ако изузмемо Џоела Кинамана који једини није био лош. Штета што је брзо завршио јер једино је његов лик и имао некакав потенцијал. Осталих четворо су досадни. Баш као и њихове реплике, а посебно бих као иритантну издвојио ону када млади Амери причају са својим спаситељима Русима. То је таква навала патетике у свега једној сцени, да делује као повећа доза шећера узета у свега неколико минута.

Режисер Крис Горак је очигледно човек који воли своју земљу Америку и искористио је све могуће прилике да то и докаже. Први снимци Москве приказали су Мекдоналдс и Старбакс, као да тај град нема аутентичних импозантних знаменитости, а потом како тамо влада безакоње. Додуше, преварант Џоел је Швеђанин, али свеједно користи руски (лабави) систем. Но, добро, Амери и Руси иначе воле да се праве важни и успут унижавају оне друге, али је Крис ипак претерао и довео своје ликове у стање ретардације. Око њих је смак света и човечанство буквално претворено у прах и пепео, а они хрле ка америчкој амбасади како би се спасили. Макар је Крис био довољно паметан да његове протагонисте у америчкој амбасади не дочека нико. Оно што свакако још морам да му признам је да није: створио напету атмосферу и узбудљиву радњу. Заправо, уопште нисам сигуран да радње има. И то је заиста жалосно јер је одабрао веома опаке противнике, чији је штит од таласа и људском оку невидљив. Углавном, једна већ виђена причица, сасвим испразна и без и једног сегмента на који би адутирала.

Едукативни моменат: Да би победили своје противнике, протагонисти су се користили знањима из физике и технике. Знање нам увек помогне да победимо.

Оцена наставника:

1(може плусић)

ashens (Small)Ашхен и потрага за Гејмчајлдом (Ashens and the Quest for the Gamechild 2013) је филм о колекционару непотребних предмета (игрица и фигурица) Стјуарту Ашхену, који се дао у потрагу за једином игрицом коју нема – Гејмчајлдом. Та потрага испоставила се као права авантура праћена разним и невероватним опасностима.

Критички осврт: Овај филм се налази негде на прелазу између оних типичних америчких урнебесних комедија и јефтиног видеа који снима друштво које се добро зеза. И форе су управо такве; негде су између површних, углавном већ виђених и врло симпатичних. Наравно, нису све баш, баш смешне, али успелих пародија има, попут оне на „Матрикс“ са момком (Крисом Бингамом) који савија кашику. Ипак, оно што морам да замерим је да форе немају виспрености и иако је Стјуарт направио шалу на сопствени рачун (што јесте похвално) и упоредио се са Сајмоном Пегом, истина јесте да његов ниво није достигао. Можда је управо зато шала и успела јер најсмешније је оно што је истинито. 🙂

Оно што морам да признам и режисеру и самом Стјуарту (који је и сценариста и главни глумац) је да су ни од чега направили нешто и при томе мислим и на буџет и на причу. При томе прича има пристојну динамику и држи пажњу, мада нема нити дубину, нити поруке. Ово је лако забавно „штиво“, но не могу да не поштујем у каквим условима је настало.

Едукативни моменат: Стјуартов помоћник је рекао свом пријатељу да ће му живот бити онолико компликован колико га самом себи таквим учини. И то је добар коментар доброг помоћника. 🙂

Оцена наставника:

4(жао ми је било да дам тројку)

Лако Је Критиковати 111

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

corbin (Small)IIКорбин Неш (Corbin Nash 2018) је прича о полицајцу (Дин С. Џегер) који истражује случајеве несталих особа. У једном тренутку и сам постаје нестала особа и схвата да мистерија на којој је радио превазилази оквире реалности.

Критички осврт: Нарација на почетку је заморна, са све великим речима које су, заправо, врло приземне, тривијалне. Како се прича развија, јасно је да се претвара у мушку варијанту „Бафи, убице вампира“, са неоправдано развученом и предвидљивом радњом, а и не увек логичном. Режисер Бен Џегер је покушао да попуни празан ход нечим што ће продати филм, па тако имамо борбе у рингу и кик-бокс бравуре. Но, свеукупно акција у филму није баш најсрећније урађена.

Сцена у колима када Дин пребија Рича Пола уопште није уверљива, а и пропустио сам како је уопште дошао до њега. Иначе готово сви глумци у овом филму, осим сјајног Корја Фелдмана, нису уверљиви. Дин има занимљиву физиономију „таф“ типа, али заиста није био на висини задатка, без обзира на више него видан труд.

Како филм напредује, постаје све досаднији и од осредњег прелази у потпуну пропаст са више него разочаравајућим финалним борбама. Јесте крв пљуштала у водоскоцима, али све те „фонтане“ нису поправиле утисак. Уз све то иде и једна солидна доза патетике, но то је још и мањи проблем у овом филму.

Едукативни моменат: У овом филму толико је било „мудрих“ речи значајно и изражајно изречених, а толико испразних да мало шта може да буде нека виспренија поука. Можда би поука могла да буде да све што звучи мудро не мора то и да буде. 🙂

Оцена наставника:

2(сасвим реална)

maxresdefault (Small)Абрахам Линколн против зомбија (Abraham Lincoln vs. Zombies 2012) је Бе филм и тзв. мокбастер који смешта познатог америчког председника у једну другачију историју са све зомбијима. Пошто је пошаст живих мртвака запретила да се рашири диљем САД, Линколн се прихватио да води групу војника на место дешавања како би истражили случај и предузели све што је потребно.

Критички осврт: Овај филм је „ружнији брат близанац“ (и продукцијски неупоредиво сиромашнији) филма „Абрахам Линколн: Ловац на вампире“. У ствари, свако поређење ова два филма не само да није фер, него није ни могуће. 🙂

Са (јединим) изузетком Била Оберста млађег који је тумачио лик председника, глума је предраматична и прелоша (ову потоњу реч сам измислио, али да напишем само „лоша“ – није довољно). Зато сам мислио да је шала када је у једном монологу Џејсон Вејл рекао како је искористио вишегодишњу вештину стечену у позоришту да превари све, па и председника. Питам се што није искористио ту вештину и у овом филму, па да превари мене да је добар глумац. 😀 Он је иначе намеравао да убије председника, али је одустао када је видео да се овај моли. На тај начин би Линколнова душа отишла у рај, а овај је намеравао да га пошаље у пакао. И све нам је то објаснио у надахнутом монологу. И опет није искористио своју више година стицану вештину. 🙂

Што се радње тиче, све време су час тамо, час овамо, јуре се са зомбијима по пољима, око тараба и у подрумима зграда и све време кују неке тактике, повремено са величанственом музиком у позадини и сви су патриоте и у моралним недоумицама да ли да убијају недужне зомбије. Има ту и неких издаја и преврата, али јако је тешко удубити се у овако лош филм, па се нисам много трудио да пропратим све то. Што се зомбија тиче, то су нашминкани статисти, који се крећу само онда када је за сцену погодно. Када је погодно другачије, стоје и чекају да им протагонисти одрубе главу. Шминка је, иначе, успелија што се зомбија тиче него протагониста који су имали видно вештачке брке, али и одећу тек узету из продавнице костима.

Углавном, шта рећи када је једина ефектна сцена када је клинац пуцао преко високог зида тако што је седео на кркаче председнику и наводио га да се креће лево и десно. 🙂 Такође, крај је занимљиво решен, у доброј мери због тога што је направљено чвориште између алтернативне и праве историје. И, заиста, не могу да не приметим да је режисер Ричард Шенкман уложио известан труд да своје дело учини што озбиљнијим и да баци сасвим ново светло на историјска догађања. Ипак, све то никако није довољно за прелазну оцену, иако видим да је Ричард радио са заиста скромним ресурсима, како материјалним, тако и људским.

Едукативни моменат: Када је један војник питао другог шта мисли о томе што их Линколн води, овај му је одговорио да му је част да га води председник. Признао је да сам није гласао за њега, али свеједно га поштује као председника и, ако ништа друго, верује у његове ингеренције. Често се наши избори неће поклапати са изборима већине (не само што се председника тиче) и ми ту имамо два избора – да их поштујемо (попут овог војника) или не. Ипак, морамо да прихватимо да су избори направљени и да утичу и на наш квалитет живота. Баш зато треба увек да користимо право да начинимо сопствене изборе, односно да учествујемо у одлучивању. 🙂

Оцена наставника:

1(на два)

elvira (Small)IVЕлвајра: Господарица мрака (Elvira: Mistress of the Dark 1988) је прича о девојци (Касандра Питерсон) која у Лос Анђелесу ради као хорор хостеса на једној ТВ станици. Када је на њу насрнуо нови задригли власник те станице, дала је отказ и бацила се на планове како да направи каријеру у шоу бизнису у Лас Вегасу. Срећа јој се осмехнула баш тог тренутка јер је сазнала да је наследница управо преминуле тетке (за коју није ни знала). Тетка је живела у варошици у Масачусетсу и Елвајра је отпутовала тамо пуна наде да ће наследити богатство. Испоставило се да су наследство једна оронула кућа, пудлица и књига рецепата. Разочарана Елвајра покушава да прода било шта од тога, али то уопште није лако. Уз то, житељи варошице је бојкотују због њеног имиџа, а набусити ујак Вилијам Морган Шепард има неке злоћудне намере. Све је против Елвајре, али ни она није сасвим немоћна. Заправо, открива да је вештица и да је то и извор свих њених проблема, али и решења.

Критички осврт: И поред све наивности коју овај филм има, а има је у огромним количинама, напросто је неодољив, баш као и главна протагонисткиња Елвајра. 🙂 Ако ћемо искрено, то је редак аргумент који могу да дам да оправдам високу оцену филму, пошто готово ништа не могу да похвалим. Радња је врло далеко од виспрене, са много нелогичности, односи између ликова су превише површни, а глума није ни могла да буде боља у оваквом филму. Хумора има, али он личи више на стендап коју изводи Елвајра и сви смешни моменти, заправо, потичу од ње. Она није само господарица таме, већ и господарица овог филма. 🙂

Едукативни моменат: Једну ствар је овај филм озбиљно обрадио (између силних неозбиљних), а то је питање морала. Да ли је Елвајра неморална због свог облачења и понашања или становници варошице коју су је унапред осудили, шиканирали, бојкотовали, називали погрдним именима и на крају чак хтели и да је спале као вештицу, а зато што су или били љубоморни на њу (жене) или су имали очекивања која није испунила (мушкарци)?

Оцена наставника:

4(и микро плус)

my-stepmother-is-an-alien-movie-poster (Small)IIIМоја маћеха је ванземаљац (My Stepmother Is an Alien 1988) је филм о научнику Дену Акројду који је сасвим случајно послао сигнал до друге галаксије. Тај сигнал је угрозио тамошњу планету и напредну цивилизацију на њој, па су представници ванземаљаца послали агента Ким Бејсингер како би мотивисала Дена да наново пошаље сигнал и поништи дејство претходног. Оно на шта нису рачунали је да ће се Ким заљубити и у Земљу и у њеног научника.

Критички осврт: Запањио сам се када сам видео Џулијет Луис (по мом мишљењу једну од најјачих глумица у Америци икад), као тинејџерку у споредној улози. Но, свако је морао негде да почне каријеру, а овај филм као почетак и није толико лош. Додуше, није ни добар. Прича је млака, са нимало оригиналним заплетом и превише патетике. Разумем ја шта су они хтели да поруче свим овим, али су то урадили на онај грозни амерички начин и више је било бламантно него искрено и емотивно. Филм је готово потпуно лишен било каквог изазова који се поставља пред главне јунаке, а нема ни напетости нимало, па је и разрешење сувише једноставно и наивно, малтене као у дечјем филму и то намењеном за баш млади узраст.

Занимљиво за Ким, али показала се у овом филму као добра комичарка. Макар колико је то било могуће са оним хумором који је филм пружио. Ден је био очекивано добар.

Едукативни моменат: Ким је у филму становник планете са цивилизацијом сасвим напредном, где се људи људи баве графиконима забаве ради. Онда је упознала Земљу и схватила да има дражи у свему ономе што је њен свет одбацио, попут хране, на пример. Када спојимо ова два света, схватамо шта је права мера: учењем и радом на графиконима постаћемо напредни, али је потребно и да уживамо у лепим и забавним стварима.

Оцена наставника:

3(колико-толико реална)

upgrade (Small)VНадоградња (Upgrade 2018) је филм о пару Логану Маршалу-Грину и Мелани Валехо. Логан ради код куће као механичар и замолио је своју драгу Мелани да оде са њим до богате муштерије Харисона Гилбертсона да му врати ауто који је сређивао. Харисон је геније за технологију и на Мелани, која такође ради у тој индустрији, оставио је сјајан утисак. Тада им је показао и свој најновији проналазак; вештачки мозак који, према Харисоновим речима, може све. При повратку кући, њихов аутоматски аутомобил се покварио и доживели су несрећу. Тада су наишли криминалци, убили Мелани и тешко повредили Логана. Логан је остао сам, парализован и несрећан, све док му у посету није дошао Харисон са понудом да му, макар, поврати покретљивост и то управо уз помоћ супермозга који је изумео. Логан је пристао, повратио могућност да хода, али и добио шансу да пронађе људе који су га унесрећили.

Критички осврт: Избор главног глумца је заиста добар и Логан је стварно бриљирао. Сам филм је свакако корак даље у поджанру у коме је рађен; права надоградња, нема шта. Специјални ефекти који све то прате ако већ нису импресивни, онда су крајње занимљиви. Режисер Ли Ванел се у појединим тренуцима разметао и користио је технологију на врло маштовите начине, али је утисак свакако позитиван. Све се то налази спаковано у солидној причи, са мистеријом која траје довољно дуго, уз напету атмосферу. Без сумње је добар филм, иако донекле предвидљив у смислу ко води целу игру. Но, то је било практично немогуће избећи. Крај је сасвим ефектан, мада је већ виђен у неким другим филмовима, тек за нијансу различит.

Едукативни моменат: Да је виртуелни свет мање болан од стварног света један је од мотива у овом филму. Увек је измаштани свет бољи и лепо га је имати, па и повремено живети у њему, али је много боље учинити стваран свет лепшим и вредним живљења.

Оцена наставника:

5(филм ме је, што би рекли, „одувао“)

the gift IVПоклон (The Gift 2010) је кратак филм о човеку из будућности који треба да уручи веома посебан поклон. Тај поклон изазваће серију убистава.

Критички осврт: Завршница у филму је сувише класична. Заиста много филмова сам видео који се завршавају на сличан начин. И прилично је приземљила филм који се уздигао на таласима мистерије и добре акције, а све то праћено импресивним специјалним ефектима. Робот је више него занимљив и ту не мислим само на његов дизајн. Готово је успео да ми измами емоцију жаљења што баца кутију у реку. Добар потенцијал који филм има изгледа као да се свео на недовршену идеју, а у ствари лоше завршену.

Едукативни моменат: Вероватно је аутор овог филма Карл Ринш имао идеју да покаже како је робот, увидевши да је похлепа људи преовладала и да су почели да се убијају око поклона, желео да га баци на недоступно место и тако те исте људе заштити од себе самих (према законима роботике Ајзака Асимова). Другим речима, техника је показала више разума од људи. И то није СФ. Некада су поступци људи, посебно када је насиље у питању, мање разумни чак и од „хладне логике“ рачунара.

Оцена наставника:

4(сасвим солидна)

sorry (Small)VИзвините на сметњи (Sorry to Bother You 2018) је прича о младом Афроамериканцу Киту Станфилду који покушава и одмах на почетку филма успева да нађе посао који му је преко потребан. У питању је продаја преко телефона и након не баш славног почетка и корисног савета колеге Денија Главера, почиње да користи свој „бели глас“. Тај глас се испоставља као врло моћна „алатка“ и он убрзо постаје запажен, а онда и унапређен, те виђен међу великим зверкама телемаркетинга. Чак и међу њима се Кит истакао и за њега се заинтересовао богати власник Арми Хамер. И како то обично бива, Арми даје Киту непристојну понуду.

Критички осврт: Овај филм сам доживео као трку на 800 метара. Као што је главни лик у филму (више него одлични) Кит полагано напредовао у каријери и прелазио све крупније кораке у свом животу, тако је и режисер Бут Рајли на причу надодавао све више и више фантастичних елемената да би прича кулминирала лудилом. Најпре је ликове сместио у један актуелни контекст који ће сваког занимати (јер тај „хлеб једемо“) и чисто ради креативности унео тек мало претеривања и предвиђања каква нас будућност очекује, да би онда Киту даривао неку врсту супермоћи, те онда добро загазио најпре у домен дистопијске, а онда и спекулативне фантастике. При томе је сјајно обрадио многе велике теме, попут све популарнијег менаџмента, глобалне економије, расизма и других подела у друштву и смисла живота уопште. Режија ми изгледа сасвим пристојно, а Бут је написао и причу и иако изгледа сасвим обично, она заиста плени. То је један од оних филмова где нема богзна какве мистерије, али где свеједно нисте сигурни где ће вас све то одвести. Има, да будем искрен, предвидљивих детаља (попут оног да ће се Теса Томпсон и Стивен Јан спанђати), но прича напросто држи пажњу и све време настављате са гледањем да видите шта ће се даље десити. И на то путовање воде вас врло добри глумци.

Јако ми се допало како је Бут пародирао људску природу, усмерену на безвезне видео-клипове наместо на важне проблеме и како је приказао настајање симбола борбе преузетог баш из тог клипа. Сцене уличних борби су врло реалне, одлично дочаране.

Едукативни моменат: Теса је замерила Киту да се окренуо против компаније тек када се њему лично десило лоше искуство са њом. Све до тада није се обазирао на муке других људи. Јасно је да најбоље учимо из сопственог искуства, али ако нешто није добро, морамо да признамо да није, иако нама тренутно користи. Још горе је ако нам користи на штету других.

Оцена наставника:

5(као и претходна)

ttitans (Small)VНапред, Тинејџери Титани! На филм (Teen Titans Go! To the Movies 2018) је цртаћ о групи младих суперхероја који покушавају да изборе своје место међу прекаљеним и признатим јунацима попут Супермена и Бетмена. Вођа супертинејџера Робин има сан да се сними филм о њему и његовој дружини јер би то било признање којем се толико надају. Зато су све своје снаге усмерили ка Холивуду, не знајући да се управо тамо и крије изазов који ће их пласирати.

Критички осврт: Хумор није урнебесан, али јесте виспрен. Јесте то и пародија суперхероја, али не у тој мери и на начин како би се очекивало. Углавном, сасвим свеж поглед на ову тему и сасвим солидна анимација. Једино бих могао да дам примедбу на причу која је могла да буде мало инвентивија и маштовитија.

Едукативни моменат: Робин је толико очајнички желео филм о себи да је окренуо леђа свему што му је важно, укључујући и своје пријатеље. Ако нас поједине жеље коштају сувише, можда је боље и не остварити их.

Оцена наставника:

5(са огромним минусом)

simon-spotlight-hotel-transylvania (Small)IIIХотел Трансилванија 3: Летњи одмор (Hotel Transylvania 3: Summer Vacation 2018) је трећи наставак цртаћа о хотелијеру Дракули и његовој чудовишној породици. Дракула је усамљен, али то не признаје. Зато његова кћерка помишља да је он под великим стресом због посла, па уплаћује породични одмор: крстарење за чудовишта. Дракула није баш био одушевљен тим путовањем, али се испоставља да ће му оно донети једну лепу авантуру и чак променити живот.

Критички осврт: Акција је добра и хумор у вези са њом, иако већ много пута испробан, није лош. Дијалози, пак, мањкају. Некако нису духовити, иако је много труда уложено да буду. Заиста, што се хумора тиче, филм нема много да понуди. Допала ми се сцена када Дракула Ерики спасава живот у авантури у стилу Индијане Џоунса, а и борба доброг и злог ди-џеја није испала лоша, пре свега због избора музике. Ипак, свеукупно гледајући, мало је добрих сцена. Што се приче тиче, више је него предвидљива, са класичном поставком односа међу ликовима и већ у првој трећини филма јасно је где све то иде. Ликови су симпатични, ако већ нису харизматични, а режисер Џенди Тартаковски сувише је јасно направио асоцијацију са породицом Адамс, која по сензибилитету није блиска овом цртаћу. Уз све то, веома мало маште је унето у филм. Пејзажи, архитектура, створења из Атлантиде и сва друга решења сувише су очекивана.

Но, не могу да кажем да прича није забавна и оно што као наставник морам да ценим су добре поруке које филм шаље. Што се овог потоњег тиче, морам рећи да у свакој ствари у којој је Џенди поентирао, свака му је на месту.

Едукативни моменат: Дракула је рекао како је породица све и како морамо поштовати прошлост, али сами градимо будућност. Мудар вампир, нема шта. 🙂

Оцена наставника:

3(забавна, као и филм што је)

starunnamed (Small)VСвемирски јуришници: Издајник Марса (Starship Troopers: Traitor of Mars 2017) је цртаћ и један од наставака саге о свемирским јуришницима. Радња се дешава у будућности када Земљани ратују са џиновским бубама са других планета. Међутим, народ који је колонизовао Марс све више показује нетрпељивост према том сукобу, али и према Земљанима, те све више тежњу ка независности. И у том неком тренутку и сами доживљавају инвазију буба. Земљани, предвођени небеским маршалом, младом и амбициозном женом, хоће да овај сукоб реше бомбом која ће разнети целу планету. Наде за Марс ипак има и то у малом, још необученом одреду који предводи генерал Каспер ван Дин.

Критички осврт: Акционе сцене су добро урађене, а има и таквих које су врло добро урађене, попут оне када скачу из запаљене летелице и приземљују се на Марсу, успут избегавајући нападе плазма-буба. Допало ми се и како су приказали војнике у клаустрофобичном положају у њиховим оделима, а и односи које војници имају међусобно и према целој ситуацији прилично су кул. Иако су у доброј мери прилагођени данашњој младости, опет су доследни оригиналном филму. Сама прича је класична, али заиста није лоша.

Едукативни моменат: Небески маршал Ејми је желела да стекне популарност тако што ће казнити колонизаторе Марса, али се испоставило да јој је популарност и подршка људи опала. Популарност није нешто на шта можемо да се ослонимо јер је врло варљива и лако може да нестане. Но, оно на шта је Ејми требало да се ослони су исправне одлуке.

Оцена наставника:

5(може)

Лако Је Критиковати 109

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

maxresdefault (Small)IIПотпаљивачица (Firestarter 1984) је филм рађен према истоименој књизи Стивена Кинга. Девојчица Дру Баримор је наследила од својих родитеља моћ пирокинезе (може да створи ватру), па је за њу заинтересована организација која је и крива што је она таква. Наиме, њени родитељи Хедер Локлир и Дејвид Кит, док су били студенти, учествовали су у тајном експерименту који су само они преживели. Супстанца коју су тада добили омогућила им је натприродне моћи; њој да чита мисли, а њему да може да контролише друге људе и апарате. У покушају да им отму кћерку, оперативци организације убили су Хедер. Сада је Дејвид преотео њу од њих и дао се у бекство. Но, организација има своје начине како да пронађе и зароби чак и људе са заиста изузетним моћима.

Критички осврт: Мени ово изгледа као рани радови Икс-људи. 🙂 Можда прерани, пошто нису баш испали добри. И радња и акција (посебно она испред куће Арта Карнија и Луизе Флечер) делују сувише смушено. Тек на крају, када мала Дру побесни због смрти оца, режисер Марк Л. Лестер се потрудио да направи спектакл са заиста много експлозије. Међутим, не вреди због тог финала (које јесте грандиозно) одгледати цео филм. Уосталом, нема ту богзна шта да се гледа јер неке радње баш и нема; Дејвид и тада мајушна Дру прегањају се са некаквом Владином агенцијом (или беже од њих или покушавају да побегну). И у тој и таквој радњи има заиста много празног хода и реплика које се понављају готово као мантра. Има и нелогичних момената, а највише у вези са моћима девојчице које нису конзистентне. На фарми она је могла да осети да су им прогонитељи на трагу, али се тај осећај није поновио када су били на кућици на језеру – иако је шума била пуна људи. Емоције су сувише површне, што је карактеристично за декаду осамдесетих, али мотиви ликова су проблематичнији и апсолутно су нејасни. Посебно лика који тумачи Џорџ Си Скот. И други велики проблем у филму је што је застрашујуће досадан.

Едукативни моменат: „Радња“, како се већ звала злогласна агенција у филму, имала је погрешан приступ јер је желела да контролише моћи које су биле сувише велике. Ми се нећемо сретати са људима који могу да нас запале снагом својих мисли, али се срећемо са многим природним појавама које желимо да искористимо. Неке од њих су водени токови, енергенти, биодиверзитет и гени. Невоља је што ниједан од тих ресурса не можемо да контролишемо у потпуности и што наша жеља да их подредимо својим потребама може имати лоше последице по природу и по нас саме. Зато треба бити мудар и развијати се одрживо.

Оцена наставника:

2(на три)

chappie_movie_poster_by_flich (Small)Чапи (Chappie 2015) је филм чија се радња дешава у Јоханезбургу. Овај афрички град је огрезао у криминал, па су полицајци у својим редовима добили андроиде са вештачком интелигенцијом, који су значајно смањили стопу криминала. Заслуге за ове роботе има фирма која се иначе бави производњом оружја „Тетравал“, а креатор андроида је запослени у тој фирми Дев Пател. Дев има и лични пројекат, а то је стварање праве вештачке интелигенције и заиста успева да је створи. Ипак, директорка корпорације Сигорни Вивер нема слуха за његове иновативне идеје, па је он одлучио да на своју руку испроба своје откриће. И успева да „оживи“ једног робота који је, додуше, у лошем стању. Невоља је што га је тада заробила једна омања банда која има идеју да Дев искључи своје роботе, како би они могли да почине велику пљачку. Робот је оживео у њиховом склоништу и прихвата пар криминалаца Ваткина Тудора Џоунса и Јоланди Висер као своје родитеље.

Критички осврт: Режисер Нил Бламкамп је вероватно понесен успехом свог филма „Сектор 9“ направио веома сличну цаку; мешавину псеудодокументарца и играног филма, а ваљда по систему да рецепт који даје добро јело није добро мењати. 🙂 И Хју Џекман, након филма „Прави челик“ изгледа да се навикао на роботе, па му није сметало да „заглуми“ и у остварењу где је „Робокап“ смештен у најнасељенији град Јужноафричке Републике и има заиста занимљиве уши. 🙂 Осим Хјуа, ту је још познатих имена. Међутим, на мене су највећи утисак оставили криминалци (сви су глумци из Јужноафричке Републике); невероватно су упечатљиви, аутентични и харизматични. И посебан шмек им даје необичан акценат док причају на енглеском.

Нил прилично добро барата комедијом ситуације, али ју је, као и обично, изнео у необичан простор. У једном тренутку Дев има не мале захтеве које поставља криминалцима који су га отели, а који сада не могу да га се реше. 🙂 Међутим, оно што је Нил маестрално урадио је што је приказао све сфере живота и све слојеве друштва и повезао их у целовиту причу. Тако јој је дао огромну ширину, а себи простор да покаже колико уме. И уме, заиста. Приредио је прави спектакл са невероватним преокретима. Све време је динамично, а прича није само забавна, већ и те како има дубину. Свака част.

Едукативни моменат: Дева је потакло на акцију када је прочитао једну мудру мисао написану на његовом радном столу. Гласила је: „Стварај живот. Немој да живот креира тебе.“

Оцена наставника:

5(плус и плус)

universal (Small)IVУниверзални војник (Universal Soldier 1992) је филм о момку Жан-Клоду ван Даму који је учествовао у рату у Вијетнаму. Његов командир Долф Лундгрен је полудео и у стању нервног растројства побио је и недужне цивиле и своје војнике. Жан-Клод му се супротставио и убили су један другог. У село у коме се све то десило пристигао је специјални одред који је заташкао овај догађај, прогласио обојицу несталим у акцији и покупио њихова тела. Жан-Клод и Долф су наново оживели у тајном војном експерименту како би постали универзални војници – посебан вод за борбу против терориста. Много година касније њих двојица спроводе успешне акције, али све се мења када је радознала новинарка Али Вокер покушала да открије истину о мистериозним универзалним војницима.

Критички осврт: Специјални ефекти су, чак и за оно време, прилично лоши. Рецимо, за вијетнамско село, у које Жан-Клод улази на самом почетку, потпуно је очигледно да се налази у – филмском студију. 🙂 У тој сцени не само да нису уверљиви статисти који изигравају изгинуле, већ ни киша која лије није уверљива. Најмање уверљив је, пак, Жан-Клод, а у стопу га прати Долф. Изреку да неко нешто добија „на мишиће“ код њих двојице можете схватити у најбуквалнијем смислу. Жан-Клод, несрећник, толико не зна да глуми да је један од (изгледа укупно два) адута којим може да прода биоскопске улазнице перфектно набилдовано тело (и потрудио се да га прикаже колико год је могуће, а да опет сачува срца обожаватељки на подношљивом нивоу откуцаја). Наравно, и те како помаже и ако филм има колико-толико занимљиву/оригиналну/емотивну или какву год причу која ће завредети пажњу. Моју пажњу није завредела јер је у питању једна осредња и предвидљива акција. Но, гледајући реално, сасвим је коректна и уз то има неколико симпатичних фора. Верујем да је филм у доброј мери задовољавајући за љубитеље овог жанра; има и пушкарања, јурцања колима и туча и морам признати да је ово последње најзанимљивије. Жан-Клод не зна да глуми, али зна да се бије и да ногом ошамари противника као од шале. 🙂 Додуше, мало су претерали са ефектима када је проливање крви у питању, а изгледали су крајње неуверљиво.

Што се СФ дела тиче, па, није баш да нема проблема. Научни део је тек малко одмакао од Франкенштајнових бравура тридесетих и четрдесетих година прошлог века и уз то је сасвим бесмислен. Добра је ствар што му режисер Роланд Емерих није посветио много пажње. Кажем добро јер је и овако било много нелогичности, тако да би се отишло само у дубиозу.

Едукативни моменат: Леон Рипи и његов тим су имали идеју да направе нешто добро, што ће помоћи у борби против криминала, али им се све изјаловило због Долфовог поремећеног ума. Ум чак и не мора да буде поремећен, а да поквари добру идеју; довољно је да само размишља лоше и да је злоупотреби. Корисне и лепе идеје треба подржати, а не руинирати их личним интересима, злобом или рђавим карактером.

Оцена наставника:

4(мада је реалнија тројка)

solo (Small)VСоло: Прича Ратова звезда (Solo: A Star Wars Story 2018) је део саге „Звезданих ратова“ који се бави судбином младог лопова Хана Солоа (глуми га Алден Ехренрајх) пре него што се придружио борби против „тамне стране“.

Критички осврт: Чим је почео филм, у првих неколико секунди, видео сам две ствари. Једна је да ће филм врцати од специјалних ефеката и високе продукције, а друга је да ће глума главног протагонисте Алдена бити лаган задатак. Алден се више пута доказао до сада, колико се сећам (у „Између“ и „Предивним створењима“ био је прилично коректан), а његов старији пандан Харисон Форд у ранијим наставцима није се баш истакао талентом (колико харизмом), те га није било тешко достићи. Можда ту има и неких визуелних сличности (у осмеху дефинитивно), те је одабир младог Солоа сасвим у реду. Добар је и избор његовог ментора Вудија Харелсона, као и симпатије Емилије Кларк.

Очекивано је било и да ће филм бити хипердинамичан, а и поједине сцене су очекиване, као она када је Алден срео Вукија. Било је очекивано кога ће срести, као што је било очекивано да ће у коцкарници срести Доналда Главера. Но, то не умањује вредност филма који је значајно озбиљније рађен него претходне епизоде самих „Звезданих ратова“. И морам да приметим да је по сензибилитету ближи верзији „Звезданих стаза“ са Крисом Пајном. Можда је зато и добар.

Едукативни моменат: Алден је на крају победио Доналда тако што га је онемогућио да вара, а Вудија тако што је искористио његову лакомост. Заправо, искористио је њихове слабе тачке. Сваки човек има неку (или неке) слабости, а оне су обично уједно и њихове мане као ове наведене код Доналда и Вудија. Закључак је неумољив: што имамо мање мана имаћемо и мање слабих тачака.

Оцена наставника:

5(и то врло стамена)

starshipII (Small)IIIСвемирски јуришници 2: Херој Федерације (Starship Troopers 2: Hero of the Federation 2004) је други наставак саге о свемирској борби између људи и џиновских инсеката. На планети коју настањују инсекти, одред људи се нашао у безизлазној ситуацији: са свих страна опкољени и без жеље врховне команде да их спасе. Ипак, део њих је успео да се пробије и дође до једног, сада већ напуштеног, утврђења. Ту су били колико-толико безбедни, а ускоро им се придружио и њихов генерал Ед Лаотер са неким новим људима који су се нашли на тој планети и прискочили му у помоћ. Успели су да оспособе и уређаје за комуникацију и команда је пристала да их евакуише (пре свега због генерала), те је све изгледало да ће се ипак спасити. Међутим, тада су почеле да се дешавају чудне ствари унутар њихових сопствених редова.

Критички осврт: Колико су ми се први и трећи делови саге допали, толико овај није. Мало је сцена које могу да наведем као ефектне; рецимо, није лош прелаз на самом почетку филма са романтичне представе о рату на реалну. Допала ми се и сцена када одред проналази утврђење и са све одблесцима муње изгледа као да се ради о хорор филму из четрдесетих. 🙂 Но, највећи проблем код овог филма је што је предвидљив, са много општих места. Сцене борбе су можда и замишљене да буду епске, али нимало нису узбудљиве. Нису увек ни уверљиве.

Прича је, па сасвим осредња. Режисер Фил Типет је нешто више од половине филма одржавао мистерију, а када се разоткрила није баш фасцинирала. Слична решења су већ виђена и то, колико се сећам, у филмовима са сличним (ниским) буџетом. Глума је на ивици подношљивости, иако неколико глумаца није баш непознато. Специјални ефекти су, такође, на ивици подношљивости.

Едукативни моменат: Сај Картер је рекао како је један старији војник био љубазан према њему када је пристигао у јединицу и да су те ситнице важне. Љубазност је, заиста, ситница за нас, али је важна за људе око нас.

Оцена наставника:

3(на два)

aliens (Small)VЕјлијени (Aliens 1986) је наставак култног филма из 1979, а и сам је култни филм. Свемирски брод је (након 57 година) пронашао мајушну летелицу са Сигорни Вивер, једину преживелу са трговачког брода „Ностромо“. Сигурни је испричала како је њену посаду побило чудовиште које су „покупили“ са сателита ЛВ-426 и како је морала да уништи цео теретни свемирски брод због тога. Међутим, људи из компаније која је поседовала тај брод није поверала у ту причу тим пре што је сада ЛВ-426 тераформиран и насељен. Наводно нико од колонизатора није пријавио да тамо има чудовишта. Но, заинтересованост за Сигорнину причу наново настаје када су се наједном прекинуле све везе са базом на ЛВ-426. И не само то; понудили су јој да и она тамо крене са одредом маринаца као саветник. Иако нерадо, Сигорни креће са њима у, испоставиће се, врло опасну авантуру.

Критички осврт: Најпре морам да приметим да је овај филм видно „загазио“ у осамдесете. Сигорни се на почетку филма буди сва у шљокицама. Изгледа да је екипа Џејмса Камерона заиста мислила да се у свемирским бродовима накупља звездана прашина. 🙂 Ипак, по сензибилитету, овај филм не одступа много од претходног. Но, има много, много више акције.

Џејмс је овог пута успео у једном детаљу у ком његов претходник Ридли Скот у прошлом филму није; да мачка природно реагује на опасност. Но, у овом филму грешке нема ни у детаљима. Одлично је написан и реализован.

И да додам да најмлађи члан ове глумачке екипе Кари Хен, тада девојчица са изузетним талентом, никада више није глумила. Постала је моја колегиница – учитељица. 🙂

Едукативни моменат: Сигорни је саветовала војника Била Пакстона да се помири са ситуацијом. Тек тада може адекватно да реагује. Неће нам свака ситуација у животу бити пријатна, али морамо да је прихватимо како бисмо могли боље и да се изборимо са њом.

Оцена наставника:

5(без да трепнем)

multip (Small)VМноштво (Multiplicity 1996) је комедија о породичном човеку Мајклу Китону који има много обавеза и не стиже да их све заврши, а још мање да неко време посвети и себи. Због тога је незадовољан и нервозан, све док не наиђе на научника Хариса Јулина који му предлаже да се – клонира. На тај начин би посао био распоређен на двојицу и тако би Мајкл нашао време које му недостаје. Мајлк је то урадио и сада их је било двојица. Али где су двојица, ту су и тројица, па богами и четворица.

Критички осврт: Тема је више него занимљива; људи који много раде (а таквих није мало) свако мало су у позицији да им мањка времена и често можемо и чути да „размишљају“ да се клонирају. И то је спаковано у једну врло лагану, питку и очигледну причу. Но, ипак слатку и занимљиву. Некада је човеку потребно да се опусти и одмори мозак и овај филм је право решење.

Мајкл гегове изводи сасвим сјајно и то за глумца његовог калибра и харизме уопште није неочекивано, али су, нажалост, сви ти смешни моменти у филму прилично сведени (или у нешто удара или му нешто испада или доживљава непријатне разговоре). Режисер Харолд Рамис је ипак могао више да се потруди. Замене које је Мајкл радио у ресторану са самим собом нису довољно смешне јер су потпуно предвидљиве. Да, када сам похвалио Мајкла морам рећи и да је утолико више сјајан што се његови клонови заиста разликују и то се јасно види. У истом филму глумио је неколико различитих карактера више него успешно. Енди Макдауел није имала ни близу захтевну улогу, али она ми је врло допадљива и волим да је видим у филму.

Едукативни моменат: Када сте претрпани обавезама није неопходно да се клонирате. Довољно је да се боље организујете, што подразумева и одређивање приоритета. То је на крају Мајкл и урадио и испоставило се као добро решење.

Оцена наставника:

5(не баш најјача могућа, али ипак пет)

nightsights (Small)Ноћне знаменитости (Night Sights 2011) је филм о човеку Џонатону Ламеру који је изгубио сина и покушава да се помири са новонасталом ситуацијом. Једне вечери, док је шетао пса, запазио је необичан призор. Из земље је покуљала плавичаста светлост коју је у теглицу нехајно покупила старица која је туда пролазила. Овај необичан догађај га је подстакао да се врати и следеће вече тамо, те је наново затекао сличан призор. Мало по мало, откриће да се ради о феномену који ће променити читаву његову животну филозофију.

Критички осврт: Ово је један досадан и неинвентиван филм. Сама идеја није толико лоша, али је реализација више него нискобуџетна (или боље рећи – мање него). Све то прати и глума која је такође веома лоша. Крај је претерано патетичан и сасвим предвидљив.

Едукативни моменат: Режисер Мет Томпсон је желео да поентира да, иако је Џонатон изгубио све (односно сина), ипак је имао разлог да се и даље бори – за његову душу. Чак и када нас тешке несреће снађу, морамо да будемо јаки и да се боримо за оно што је вредно. Ако не верујемо у душу, борићемо се за и зарад оних људи који су са нама и које такође волимо.

Оцена наставника:

1(никако више)

naga (Small)IVЛегенда о Нага бисерима (鲛珠传 2017) је, заправо, енглески превод овог кинеског филма јер ми је буквални кинески превод потпуно нејасан. У питању је прича која изгледа митолошки (на шта упућује и сам наслов) и дешава се у давна времена, након рата крилатих и обичних људи. Крилати су изгубили рат, те је њихов лебдећи град Уранополис пао на земљу. Сада крилати људи покушавају да поврате своју некадашњу моћ и то тако што ће се докопати Нага бисера који би им ту моћ обезбедио. Међутим, један лопов, једна ратница и један принц ће им се наћи на путу.

Критички осврт: Кинезима успева да и са лошим специјалним ефектима имају изузетан визуелни дојам. Но, њихови филмови и тако вешто спајају супротности; њихове карактеристичне борбе (бескрајно занимљиве), сасвим су уигране, а опет изгледају некако трапаво. Инфантилну глуму често прате тешки драмски моменти, мада у овом конкретном филму нису најуспелији. Комедија је већ много боља, пре свега због крајње смешних ликова.

Поставка приче је потпуно класична, а радња некако хаотична, ваљда у циљу да све буде јако забавно. И јесте, али фокус приче је на неким местима готово сасвим расут. Но, радња се колико-толико котрља, динамична је и даје сасвим позитиван утисак.

Едукативни моменат: Дарен Ванг је рекао својој симпатији како је увек потребно имати план. Није му баш свака била мудра у филму, али ова дефинитивно јесте.

Оцена наставника:

4(мало сам поклонио)

dunjia (Small)IVКимен Дунјија (奇門遁甲 2018) је још један кинески филм познат и под називом „Хиљаду лица Дунјије“. Ванземаљска бића теже да униште свет, али група обучених ратника ће им се супротставити. Но, пошто су та бића изузетно моћна, један од ратника Други брат, кренуо је у мисију да пронађе адекватног вођу. Испоставило се да је и тај вођа биће налик на необичне ванземаљце.

Критички осврт: И овде специјални ефекти нису очаравајући, а ни визуелни дојам није сјајан као што је то случај у другим кинеским филмовима овог ранга. Читава прича је, пак, врло маштовита и толико динамична да напросто шокира. Рецимо, лопта од глиста која има крила од глиста и лети – заиста је врло иновативна. 😀

Оно што у некој мери недостаје у филму овог поджанра је комедија. Постоје покушаји, али су и превише инфантилни да би били смешни, на начин како би требало. Но, ликови и њихове авантуре су макар симпатичне, а и последња сцена јесте духовита, тако да је укупан утисак ипак позитиван. Међутим, оно што му у великој мери недостаје је конзистентност приче. Режисер Јуан Хејпин као да није марио за сам ток и изгледало је као да набацава идеје како му већ која падне на памет. Ово је, заиста, један филмски брејнсторминг. 🙂 Сцене јесу занимљиве и са импресивним борбама, али су међусобно тек овлаш повезане и нисам ни сам био сигуран ка чему све оне воде. Због свега тога и саме природе нарације, филм добрано балансира на граници разумљивости.

Едукативни моменат: Други брат, како га је дружина назвала, имао је правило које је гласило „три никад“ и „четири не“: никада немојте бити наметљиви, никад немојте брбљати и никад немојте губити вољу. Четири „не“ се односи на то да се не правимо важни, да не заборавимо да понесемо свој лек, не издамо поверење и не расипамо новац. Ако вам се ово правило допало, знате шта вам је чинити. Или боље рећи – не чинити. 🙂

Оцена наставника:

4(мало више сам поклонио)

Лако Је Критиковати 105

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the-forbidden-planet-sci-fi-movie-poster (Small)VЗабрањена планета (Forbidden Planet 1956) је футуристички филм о људима који су довољно развили технологију за истраживање и колонизовање других планета. На једну такву се упутио тим научника, али пошто је изгубљен контакт са њим, команда на Земљи је послала спасилачку мисију коју предводи Лесли Нилсен. Лесли је успео да лоцира јединог преживелог научника Валтера Пиџона, који уопште није био рад да буде спашен. Ускоро су Лесли и његови другари схватили и зашто и да је Валтер пун тајни и изненађења.

Критички осврт: Занимљиво је видети Леслија најпре како није седокос, а потом и како глуми неког ко није потпуни лудак. Но, филм има нешто хумора, а дефинитивно има духа.

Многе идеје у овом филму су интересантне. Када је посада стала у своје тубице мислио сам да ће се телепортовати, а они су у ствари – путовали. Наравно, главна идеја, која чини заплет филма, уједно је и најбоља. И реализована је добро, додуше претерано мелодраматично (што за оно доба није необично) и повремено некако сувише збрзано.

Едукативни моменат: Напредна цивилизација је пропала јер су њени чланови занемарили сопствене лоше карактерне особине. Да и сами не бисмо пропали, већ, напротив, успели у било чему, треба да будемо свесни својих и предности и мана. Другим речима, треба умети проценити себе.

Оцена наставника:

5(на четири)

sleepstrim (Small)IIСлипстрим (Slipstream 2005) је филм о младом физичару Шону Астину, који је одлучио да испроба свој џепни времеплов, тзв. слипстрим. Он је то урадио у банци, пошто је заљубљен у службеницу за шалтером. Невоља је што је у току пробе у банку упала група наоружаних пљачкаша. У метежу који је настао, времеплов је завршио код вође банде Винија Џоунса. Агент Еф-Би-Аја Ивана Миличевић, која се ту затекла по задатку и која је схватила шта је заправо слипстрим, кренула је у потеру са не баш вољним Шоном. Међутим, ситуација се још више закомпликовала јер су бандити доживели саобраћајну несрећу, улетели у аутобус у близини и узели путнике за таоце. Но, Ивану ни то није поколебало јер јој је џепни времеплов једина нада да врати у живот свог партнера и љубавника Кевина Отоа, који је био погинуо током пљачке.

Критички осврт: Филм је почео као документарац из области физике, а онда је уследила радња која балансира негде између СФ-а и кримића. Режисер Дејвид Ван Ајсен се толико потрудио (са очигледно скромним буџетом) да направи кул сцене, да је пропустио да их учини макар иоле реалним. Пушкарања су потпуно неуверљива и потпуно погодна. Додуше, неке сцене са пуцњавом је и намерно карикирао, али свеједно. Филм има још неуверљивих момената, па тако полиција пушта таоце из аутобуса да одшетају тек тако. Та сцена је погодна за превару коју су криминалци извели и која уопште није лоше осмишљена, али заиста нема логике. Ако већ лекарска екипа неће да прихвати таоце, а онда су макар полицији потребни да идентификују криминалце или за сведочење или за писање извештаја. И даље, Шон је имао много прилика да утекне Винију, који се успут чак решио и свог пиштоља, али то, из нејасног разлога, чак ниједном није покушао. Нејасно је и зашто су криминалци имали саобраћајку на ауто-путу.

Не могу да кажем да је прича лоша, напротив, али је више него трапаво реализована. Уз то, дијалози су поприлично сведени, а глумци ми нису били уверљиви и то посебно негативац Вини, који је имао захтевну улогу психопате.

Едукативни моменат: Вини је на крају одлучио да одустане од пљачке. Схватио је да би много више изгубио него што би добио. Иако не би требало да криминалац буде пример, свакако је добро одмерити корист и губитак пре него што се упустимо у било какав посао.

Оцена наставника:

2(може на три)

gamer (Small)IIГејмер (Gamer 2009) је филм који се дешава 2034. године. Мајкл Си Хол је милијардер који је осмислио виртуелни свет који заправо није виртуелан. Технологија коју је осмислио мења нервне ћелије људи и омогућава другим људима да контролишу њихове покрете и виде њиховим очима. На тај начин направио је „Друштво“, односно „игру“ у којој играчи манипулишу живим људима као својим аватарима. Мајкл је отишао и корак даље и осмислио сурову игру „Убице“ у којој играчи сада могу да манипулишу војницима у ратним акцијама. У тој игри „аватари“ заиста гину, али је њима смрт свакако била извесна, пошто су сви они осуђеници на смртну казну. Но, ако остану живи тридесет борби, добијају слободу. Најуспешнији је Џерард Батлер, кога покреће познати гејмер Логан Лерман. Сва је прилика да ће Џерард стећи слободу, али Мајклу такав исход не одговара.

Критички осврт: Идеја да се виртуелни и реални свет измиксују није нова, али како је то реализовано у овом филму свакако јесте донекле иновативно. Истина је да овај филм располаже са мноштвом потенцијала; интригантном причом која је утолико актуелнија што предлаже еволуцију сајбер простора, добро постављеним друштвеним односима и сјајним глумцима који су их дочарали. Ту је фантастична Кира Сеџвик у улози површне и славе жедне новинарке, која тек на интуитивном нивоу капира да ту није све како треба, поштовања вредан Мајкл, који на врло аутентичан начин уме да дочара негативца и Џерард који је прави избор за главног мученика (додуше потпуни стереотип, али и даље је добар). И споредни ликови су добро урадили свој део посла, попут Сема Витвера, социјалног радника који отаљава посао и тако проналази најједноставнију логику ствари. Специјални ефекти су без грешке и све то прати адреналинска музика (пре свега обрада мегахита Јуритмикса у изведби чудноватог Мерилина Менсона). И сав тај потенцијал некако је остао замрзнут у акционим сценама, баш као што су то режисери направили у појединим тренуцима са покретима. Друштвене теме, моралне дилеме и све поруке које би филм могао да пошаље тек су загребане. Овај филм је пре свега акциони, са више него танком причом и још тањом мистеријом. У доброј мери подсећа на „Тркача“, али је филм Арнолда Шварценегера урађен са знатно више шмека.

Режисери Марк Невелдин и Брајан Тејлор су направили хаотично и акционе и друге сцене и оне заиста кул изгледају, али, авај, јако тешко се прате. Верујем да су таквом ексцентричном режијом желели да дочарају утисак који се ствара у сајбер свету, али је читаво то замешатељство сувише банализовано. То се види и по одабиру ликова који користе живе људе за своје фантазије; то су старци, дебељуце или гадни, или пак, као у случају Логана, интернет звезде. Мислим да је вероватнија претпоставка да ће сви ти људи бити, заправо, веома разнолики и да ће се међу њима наћи и они који су лепи, али сувише стидљиви или без храбрости да доживе авантуру у реалном животу или са жељом да не угрозе своју репутацију. Кул изглед овог филма чини га и прилично напрженим, а такви су и ликови који имају улогу тзв. убица. Тери Круз се понаша безмало као животиња, што је толико претерано и толики клише да је једини ефекат који је створио да је иритантан. Но, не могу да кажем да све то није узбудљиво, дефинитивно је шокантно и застрашујуће, а има и готово ингениозних цака, као када је Џерард покренуо аутомобил на етанол. Права примена хемије и биологије, нема шта. 🙂 Са друге стране, како је Џерард докрајчио „Нанекс“ мислим да глупље није могло бити решено. Сам тај крај је урушио и оно мало квалитета који је филм имао, а опет је некако остао недоречен, баш као и поједини његови делови који се баве споредним ликовима.

Едукативни моменат: Иако је Мајкл имао амбиције да управља другима, на крају се испоставило да је препрека био сам себи. Наиме, није могао да управља сопственим страхом и несигурношћу и није могао да размишља о томе да је јачи од Џерарда. Да је преживео, лекцију коју би научио је да не треба да радимо на томе да друге прилагођавамо себи, већ да себе учинимо што бољим, па и јачим.

Оцена наставника:

2(иде на три)

junior_xlg (Small)Јуниор (Junior 1994) је још један филм где су Арнолд Шварценегер и Дени Девито партнери. Овог пута они су научници на прагу открића, односно лека за лечење стерилности. Но, Управа за храну и лекове им није одобрила тестирање на женама, а тиме им је ускраћено и даље финансирање. Зато је Арнолд одлучио да се врати у Европу. Дени није одустао тако лако и предложио је партнеру да, када већ не могу да тестирају на женама, онда пробају на мушкарцима. Тако је Арнолд постао заморче сопственог истраживања, али и први мушкарац који је остао у другом стању.

Критички осврт: Дени је био баш добар, Арнолд је био сасвим солидан (мада му ни улога није била презахтевна, руку на срце), а Ема Томпсон је претерала и направила карикатуру расејане научнице. Могла је то да уради значајно умереније, а опет једнако духовито. Кад смо код хумора, пошто је ово једно од оних остварења која се броје у романтичне комедије, свакако га има. Мени је најсмешнија сцена био Арнолдов сан, када му прелепа медицинска сестра приноси бебу са његовим лицем, која узвикује „мама, мама“. Заиста је надреално. Има ту још комичних ситуација, као када у лабораторији расправљају зашто су Арнолду брадавице осетљиве. Но, много више од тога што је овај филм комичан, он је накако шармантан, сладак и топао. То је један од оних филмова који гледате са константним осмехом и занима вас шта ће се дешавати како филм одмиче, иако радња не иде много даље од напретка Арнолдове трудноће, са свим типичним пропратним појавама попут јутарње мучнине. Има ту и као мало акције, када Френк Лангела полаже (неосновано) право на Арнолдову бебу, али је она више смешна него узбудљива (са све Арнолдовом паролом: „Моје тело, мој избор“) и сувише је наивно постављена, те не могу да је схватим озбиљно.

Да закључим; читава радња је прилично глупава и бесмислена, али опет је све то у пакету симпатично. Можда највише због Арнолда који је иначе симпатичан, али и који је идеалан за улогу која захтева спој неспојивог – мачо мушкарца и трудноће.

Едукативни моменат:  Јасно је да цело ово замешатељство да Арнолд буде мајка није могуће, без обзира на то какав лек измислили. Да би се беба развијала неопходне су плацента и пупчана врпца, а ти органи се стварају унутар материце коју мушкарци немају. Ово је свакако део који мора да се зна из биологије, а чему нас не учи овај филм. Оно чему нас учи је да вреди истрајавати у раду и то су Арнолд и Дени учинили иако им је укинуто финансирање пројекта. Ако заиста верујете у оно што радите, наћи ћете начин да тај рад (успешно) завршите.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

wonderfullife (Small)VТо је диван живот (It’s a Wonderful Life 1946) је филм базиран на краткој причи „Највећи дар“ коју је Филип Ван Дорен Стерн написао 1939. Џејмс Стјуарт је мали приватник у малом граду који је преузео фирму свог покојног оца више због других људи него због сопствених амбиција. У ствари, његова жеља је била да путује светом. Фирму је свеједно успешно водио надајући се да ће је преузети љегов млађи брат Тод Карнс. Но, десило се да је њихов ујак Томас Мичел изгубио велику своту новца и Џејмс се нашао у великом проблему. Не видећи излаз, одлучио је да изврши самоубиство. Тада је Бог послао свог анђела Хенрија Трејверса са задатком да га одврати од тог наума. И Хенри је смислио заиста маштовит начин како да то уради.

Критички осврт: Ово је култни филм, веома цењен и то оправдано. Пружа једну ако не духовиту, а онда причу са много духа, слатку и динамичну. Иако нисам љубитељ црно-белих филмова, а још мање економских тема у таквим филмовима, морам да признам да ми није било досадно (упркос предвидљивости радње). Ликови су харизматични и занимљиви, а њихови дијалози једноставни, али бритки. Уз то, филм нуди ону нежну емоцију тако својствену старињским филмовима.

Последња сцена је свакако антологијска, али је стварно смешно да гомила људи „с коца и конопца“ пева као добро увежбан професионални хор. 🙂 Но, наивних момената иначе у филму свакако не мањка.

Едукативни моменат: Баш као што је Хенри поручио у својој посвети, човек не може да пропадне ако има пријатеље.

Оцена наставника:

5(стабилна)

colossal-movie-poster (Small)VКолосалан (Colossal 2016) је филм о девојци Ен Хатавеј, која је незапослени писац и алкохоличар. Њен уштогљени дечко Ден Стивенс није могао да се носи са њеним проблемом и избацио је из стана у коме су живели у Њујорку. Она је била принуђена да се врати у свој родни градић и тамо је срела сада већ одраслог друга из школе Џејсона Судејкиса. Испоставило се да он води бар, те јој је понудио посао келнерице који је она прихватила. Чак је почела и да избегава алкохол (иако је била њиме окружена), али је схватила да јој се живот наново компликује и то на крајње необичан начин. Наиме, када год крочи у малено игралиште за децу, она се пројектује  на другој страни света – у Сеулу, главном граду Јужне Кореје, али као џиновско чудовиште.

Критички осврт: Хумор у овом филму ми се баш, баш допада. Идеја за причу је одлична, као и сама прича која невероватно држи пажњу. Мало је нејасно како је Ен повезала да је она чудовиште (морала би да има заиста пребујну машту да би уопште помислила на то), али је свеједно све у филму сјајно урађено. Чак су и специјални ефекти солидни, али филм пре свега адутира на поменуту причу, дијалоге, ликове и глуму.

Едукативни моменат: Ен је била значајно физички слабија од Џејсона, али је ипак пронашла начин да га победи. Некада ће нам се дешавати да су проблеми са којима се боримо превише за нас, али и они су савладиви ако пронађемо начин.

Оцена наставника:

5(наравна)

Superman_movie (Small)IVСупермен (Superman 1978) је први филм из серијала где овог јунака глуми Кристофер Рив. На планети Криптон живи технолошки веома напредна раса људи, али чак и они нису могли ни да предвиде, ни да спрече апокалипсу која их је задесила. Једини ко је схватио шта се дешава је научник Марлон Брандо, но нико му није поверовао. Схвативши да је крај неизбежан и да не може да спаси свој народ, Марлон је макар спасио свог сина. Његов син је тада био беба, а Марлон му је наменио да одрасте на Земљи. Зато га је сместио у свемирски бродић и послао на дуго путовање кроз галаксије.

Критички осврт: Чини ми се да ни у једном филму нисам чуо оволико помпезну музику и толико помпезне музике. 😀 Осим ње, изгледа да се режисеру Ричарду Донеру (или већ неком из његове екипе) јако допао ефекат када два хула хопа ротирају један на другом и иако крхко изгледају, као што хула хоп иначе изгледа (па макар га било и два), они су изгледа некакав несавладив штит. Некако верујем да су глумци добрано водили рачуна да их случајно не нагазе и поломе. 🙂 Углавном, на Криптону их има посвуда. То је детаљ, али у овом филму детаљи су важни, па је тако Суперменов тата Марлон имао идентичан чуперак (додуше седокос) као и његов наследник касније. 🙂 Могу само да закључим да је на Криптону чуперак наследна особина. 🙂 Но, далеко од тога да је ово једини наивни моменат у филму. Он врца од наивности, почевши од криминалаца које Супермен лови (и који задовољно броје новац буквално на исти начин као што баке пребројавају да ли су им дали у пошти пуну пензију), па преко летења са Марго Кидер (која сасвим лепо удише ваздух тамо изнад облака и не смрзава се у више него танкој хаљини) и сличних будалаштина. И као да је све то мало, ту су и ситне грешке; док се Џин Хекман и Нед Бити расправљају са војском (и то комплетном, као да је било неопходно да баш сви војници изађу из возила и као да нема надређеног свима њима), Валери Перин се шуња преко моста на коме су били – најпре без ципела, а потом у штиклама. Но, свеједно, неодољиво је.

Специјални ефекти нису лоши за оно доба, али нису ни богзна шта; када Џеф Ист претиче воз, покрети му нимало нису природни. Да, он је натприродан, али је ово претерано натприродно. 🙂

Прича је симпатична са сценама нешто више развученим но што је заиста било потребе, а сам увод како Супермен одраста и постаје суперхерој прилично је дуг. Углавном први суперхеројски филмови у серијалима имају тај (назовимо га) припремни део, а овде је поголем. Но, и цео филм траје око три сата, ако ћемо поштено. Било је ту времена. 🙂 Додуше, Џефова транформација у Кристофера је опет некако збрзана, те након надахнутог говора (астралне или какве већ) пројекције његовог тате Марлона, где му он прича о чудима двадесетак галаксија и топлини људског срца, Кристоферово појављивање у црвеним слип гаћицама навученим преко плавих хеланки делује заиста отрежњујуће, чак шокантно. 😀 Но, то није спречило Марго да се заљуби у њега. И тако добисмо романсу којој се, вероватно, нада већина жена и која је сигурни адут овог филма да заинтересује и велике девојчице, пошто је велике дечаке већ добио самом темом. 🙂 Кристофер се врло снашао у улози заљубљеног шепртље (алтерега) и допринео шарму који филм, без сваке сумње, има. И оно што филму још признајем да има је – машта. Каква су само решења нашли и протагониста (Супермен који изиграва људску бушилицу за бетон, али још боље је кад имитира шину за воз) и антагониста (Џин који је одлучио да заледи Супермена пославши на њега вештачки снег, а ту је и његов маестрални план како да од беспућа направи раскошне и уносне плаже)… Сјано, заиста. Добро је осмишљено и замешатељство са враћањем времена, али није баш најлогичније испало. Но, добро.

Едукативни моменат:  Када му је Глен Форд, отац који га је усвојио, рекао да се прави важан пред другарима, Џеф је одговорио како много тога може да уради и да постигне сјајан резултат у рагбију. И онда је питао да ли ако неко нешто уме да уради сјајно и то и уради, да ли то значи да се прави важан? Отац му је одговорио да не, али да он верује да је Џеф посебан и да је ту са разлогом, а да тај разлог није да прави сјајне резултате у рагбију. И није погрешио јер је Џеф постао Кристофер, пардон Супермен. Нама за наук може бити да не морамо никоме да се доказујемо и правимо важни, а ако добро радимо неке послове, па и постижемо резултате, онда то треба да чинимо зато што је то довољан разлог за нас.

Оцена наставника:

4(не баш супер)

doubledragonmovie (Small)Двојни змај (Double Dragon 1994) је филм заснован на серији видео-игара истог назива. Дешава се у будућности (за то време), у години 2007. када је Лос Анђелес због великих земљотреса руиниран, те је на његово место изграђен Нови Анђелес. Овај нови град није уједно и бољи јер ноћу њиме харају банде. Као њихов вођа се намеће Роберт Патрик, који жели да се домогне моћног медаљона двојног змаја. Једну половину је пронашао, а другу чувају браћа вешта у борилачким вештинама Марк Дакаскос и Скот Волф. И испоставиће се да многољудна банда није довољна да дохака двојици јунака.

Критички осврт: Нарација је најавила класичну (да класичнију не може) поставку. И онда је кренула СФ варијанта „Карате Кида“, само што је овде Кид у дупликату (можда је један Кид, а други Карате). У ствари, убрзо је било јасно да је ово замешатељство и различитих филмова (један од њих је „Ратници“ из 1979. јер постоји више од једне готово истоветне сцене, а ту су и банде, наравно) и различитих жанрова, ваљда све што се режисеру Џејмсу Јукићу допадало када је био мали. Невоља је што то није реализовао баш најбоље. Рецимо, трка колима са Нилсом Аленом Стјуартом (и потом и свака псеудоборба са филмском браћом Марком и Скотом) потпуно је срамотна. Толико је неузбудљива и без енергије и духа, да би је требало користити као контрапример добре акције. И глума је контрапример доброј, посебно Јулије Никсен која је, наводно, помајка двојици протагониста, са тим да је од једног старија шест, а од другог чак десет година. Њихов филмски тата је очигледно волео млађахне за живота. 🙂 Чак је и Роберт био смешно помпезан, иако се јесу потрудили да макар има изглед кул негативца. Поменути Нилс уопште није кул. Њега су као принцезу одвели на столицу за експериментисање на којој је добио натприродну снагу. Логично, мишићна маса се увећала, али потпуно нејасно. Наиме, није ми јасно чему они изавратни мишићи (не знам другачије како да их назовем јер они ни код кога не постоје), а који наликују на јастуче на надувавање згодно за дуга путовања аутобусом. Гротескно јесте, али је бесмислено. Готово исто колико и експлозије које се дешавају диљем реке (и по самој реци) док двојица протагониста беже од глисера-тенка.

Филм има свега пар добрих цака, али зато општих места и наивних момената има гомилу, као у најсрећнијем периоду осамдесетих. Поступци ликова уопште нису јасни, а моћ коју Роберт има је толико захвална да се домогне другог дела медаљона, да је својеврсно мајсторство да у томе не успе. Дакле, мимо сваке логике он се прегања (у правом смислу те речи) са браћом, а како би радња могла да тече. Што се тиче радње, па она се некако и на силу котрља, али како иде ка крају грешке су све крупније и нелогичности веће. На пример, полицајац Леон Русом је био у окршају са Кристином Вагнер и победио је, чак онесвестио (при томе, иако полицајац у униформи, уопште нема оружје). И никакво хапшење није спровео, нити је позвао колеге, а није се ни забринуо за своју кћерку Алису Милано, која је не само присуствовала сукобу, већ и врло активно учествовала, те некако нестала са лица места. И човек је, наместо било какве сувисле акције (да зло буде веће, он је шеф полиције), отишао да ради свој посао и чисти улице од банди… Но, све што је дошло после је још небулозније. Најинтересантније је како се део медаљона који је био код Скота активирао. У сред борбе, момак се наљутио и бацио га (иако је императив да га Патрик не узме и, забога милога, то једино и одржава и оно мало слабашне радње) јер му је толико муке задао. И, хопла, медаљон се активирао. Што би рекао један критичар, из овога би се дало закључити да га је или покренула моћ фрустрације или моћ да не буде код Скота. 🙂

Дијалози су испод задовољавајућег, али колико-толико разумљиви. Међутим, разговор између двојице браће након Јулијине погибије је готово немогуће повезати у смислену целину. Треба ли рећи да су емоције сасвим површне? Но, у оваквом филму тешко је и очекивати нешто дубље и озбиљније.

Едукативни моменат:  Алиса је од своје филмске мајке научила да треба да се бори за оно у шта верује. То звучи као нешто не више од пароле, али јесте важно.

Оцена наставника:

1(реалка)

how-to-train-your-dragon (Small)VКако да дресирате свог змаја (How to Train Your Dragon 2010) је цртаћ базиран на серији књига Кресиде Коуел. У забаченом викиншком насељу становници имају проблем са змајевима, али се храбро боре да би сачували своје овце. Момак Хикап, поглавичин син, жарко жели да буде убица змајева као сви остали из његовог села, али му то не полази за руком. Највише због тога што му је та рука премршава. Међутим, он не одустаје и упорност се исплатила; успео је да улови најжешћег змаја од свих. Но, када је требало да га убије, схватио је да то ипак није његов позив.

Критички осврт: Хумор је сјајан. Радња је сасвим класична, са врло стереотипним ликовима, иако су у питању викинзи. Слабашан момчић, на кога остали гледају као на погрешку у својим редовима, постаје јунак захваљујући мудрости и радозналости. То свакако шаље добре поруке, али је, ипак, већ виђено. И опет имамо екстазу дечака који јаше свог змаја над кршевитим пределима и океаном. Да, ни у овом филму то није прескочено. Занимљив је сусрет викинга и матице змајева и потпуно асоцира на други део „Ејлијена“. Чак и матица змајева има сличан „накит“ изнад врата. У сваком случају, у питању је занимљив, динамичан и леп филм.

Едукативни моменат: Хикап је радио оно што је врло мудро; учио је на примеру свог змаја и то примењивао на све остале. У томе је и смисао таксономије у биологији. Није потребно да неко научи о свакој могућој врсти (нити је могуће), већ је довољно да основне карактеристике научи на примеру једне и то примењује на све остале.

Оцена наставника:

5(врло постојана)

HTTYD__last_poster (Small)IIIКако да дресирате свог змаја 2 (How to Train Your Dragon 2 2014) је наставак претходног цртаћа. У викиншком селу људи и змајеви живе заједно готово идиличним животом. За Хикапа ствари ипак нису тако ружичасте јер његов отац жели да он постане поглавица након њега. То није и Хикапова жеља, већ би он више волео да истражује свет. Но, тако ће пронаћи и нешто што му се уопште неће допасти и што је озбиљна претња његовим саплеменицима и, наравно, змајевима.

Критички осврт: Почетак филма сувише подсећа на игру квидича у филмовима о Харију Потеру. И даље има неких асоцијација са другим филмовима, али, свеједно, радња је свакако била предвидљива, иако је прилично закомпликована. Овај филм је значајно блеђи у односу на први део и то у практично свему. Јесте он и динамичан и узбудљив, те има сасвим океј поруке, али радња не само што је предвидљива, већ има и неких крупних мањкавости. Једна од њих је давно изгубљена Хикапова мајка и тај део уопште није уверљив. Такође, контрола коју главни антагониста има над змајевима, некако је на дугом штапу. Треба ли коментарисати стрелице за успављивање животиња (у овом случају змајева) које користе викинзи? Јасно је да је ово фантастика, али чак и у овом жанру треба наћи меру. 🙂

Едукативни моменат: Хикап се плашио да постане вођа након свог оца јер у себи није препознао врлине које су његовог оца красиле. На крају се испоставило да је постао добар вођа свом народу. Није обавезно да када стекнете неку позицију где радите будете као ваш претходник, без обзира колико он добар био. Довољно је да будете добри онолико колико и на начин који умете.

Оцена наставника:

3(на четири)

Лако Је Критиковати 86

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

thumb_blade_film_poster_big (Small)Оштрица бесмртника (無限の住人 2017) је филм који су Американци овако превели (Blade of the Immortal). Такуја Кимура је самурај коме је чаробница даривала бесмртност. Након пола века у његовом животу појављује се девојчица Хана Сугисаки и тражи од њега освету за родитеље које су јој убили чланови супарничке борилачке школе. Он пристаје да јој помогне зато што га је подсетила на његову давно убијену сестру. Но, да би остварио оно што је она тражила, мора да убије заиста много људи.

Критички осврт: Ово је прави самурајски филм са акцијом готово од почетка и са којом нема шале. Готово да нема превише оног лебдења у ваздуху које, изгледа, практикују радије Кинези, а дефинитивно нема оне елегантне борбе у веловима који лепршају и са уиграним покретима. Напротив, сцене су врло насилне, чак бруталне и веома верно приказују крвопролиће. Борци су далеко од елегантних, већ су врло реални, крвави и прљави.

Поставка радње је једноставна да једноставнија бити не може. Но, ипак, далеко од тога да је филм сведен. Некако су аутори филма успели да причи дају дубину, а глумци су ликове учинили веома живописним и занимљивим. А и има их гомила, да се не лажемо. 🙂 У тој гомили предњачи Такуја, који је одличан глумац, а уз то и харизматичан и јапански пандан Џонија Депа. Уз све то, некако се „поткрала“ јака емоција и поред традиционалне уздржаности и суровости Јапанаца. Они и када изговарају лоше ствари то чине привидно равнодушно, што, у ствари, појачава сву страву изреченог. И, напокон, режисер Такаши Мике, у недостатку радње (стварно је нема јер се све време бесомучно боре и шеткају некако укруг), правио је преврате у односима између ликова и они су заиста драстични. Девојчица која жели смрт Соте Фукусија долази у ситуацију да га штити од гомиле самураја. И такви моменти су чести. Непријатељи постају савезници и обратно. Крај је одлично решен.

Едукативни моменат: Иако је своју бесмртност сматрао проклетством, Такуја је добијао жељу да живи онда када је требало да заштити девојчицу. Његов живот је тако добио смисао. Можда и јесте смисао живота да чинимо нешто добро. Вреди размислити о томе. 🙂

Оцена наставника:

4(може)

Blade-Runner-LB (Small)Истребљивач (Blade Runner 1982) је дистопијски, футуристички филм. Људи су створили репликанте, органске роботе који обављају тешке послове какве људи не желе. Међутим, поједини репликанти су стекли самосвест и не желе да буду потчињени људима. Пошто је њихов животни век кратак, они трагају за творцима, генетичким инжењерима, који ће им продужити живот. При томе су и брутални, те представљају опасност. Зато истребљивач Харисон Форд креће у потрагу за њима са циљем да их елиминише.

Критички осврт: Година у којој је радња смештена је 2019. То је, такорећи, сутра, али је реалност значајно технолошки слабија од оне прогнозиране у филму, иако се могу видети и „старомодне“ ствари, попут клавира или комоде. Но, сам град је потпуно измењен и прави футуристички. Технологија у реалности, ипак, не напредује том брзином. У ствари, филм на неки начин пропагира да технологија заиста и не напредује. Осим приче, која више него очигледно приказује колико је напредак, у ствари, „назадак“ јер штети људима, још неки детаљи указују на то. Рецимо, врло занимљива архитектура је приказана. Зграда компаније изгледа као храм Астека, само технички напреднији и од метала. Као да је режисер Ридли Скот желео да врати цивилизацију „коренима“ или да покаже да се људи, заправо, не мрдају од својих почетака. Овај филм је, у ствари, више од филма; он је читава филозофија која пред гледаоце поставља и помера границе цивилизације и људскости.

Глума је сјајна, а ликови су аутентични и упечатљиви. Сваки од њих носи неку своју тугу и напросто намеће тескобну атмосферу читавом филму, што говори о снази и ликова и глумаца. И сваки од њих са својим болом излази на крај (или не излази) на другачији начин. Са једне стране ту је Харисон који се бори са својим проблемима, са друге поједини репликанти, предвођени Рутгером Хауером, покушавају да их реше, а са треће Шон Јанг жели да побегне од њих. Међутим, у сва три случаја напросто се намеће безизлазност и безнађе, односно губитак рата против друштва које се креће у смеру који нам се не допада. Иако филм има наивних момената (као када Харисон јури и убија Џоану Касиди), он је, без сваке сумње, класик СФ-а.

Едукативни моменат: Овај филм на свој СФ начин говори о мање битним и значајним (што би новокомпоновани рекли ВИП) људима. Проблем је у томе да докле год такве поделе постоје, људи и нема. Прави људи су они који друге људе сматрају једнако важним.

Оцена наставника:

5(наравно)

MPWds (Small)Демонско семе (Demon Seed 1977) је филм базиран на истоименом роману писца Дина Кунца. Фриц Вивер је научник који је направио вештачку интелигенцију са идејом да помогне у многим значајним областима људског деловања, као што су медицина и рударство. Међутим, компјутер је развио сопствену свест и другачије погледе на свет, те одбио сарадњу. Наместо тога, он је запосео кућу научника, али и његову супругу Џули Кристи са намером да је оплоди. Идеја овог суперкомпјутера је да се роди као људско биће и тако доживи све оно што не може у „кутији“.

Критички осврт: Филм има неких рупа, па је, тако, нејасно где се денуо леш Герита Грејама (када сам као клинац гледао овај филм објаснио сам то себи да га је машина упила у себе – деца проналазе логику и где је нема 🙂 ), као и његов аутомобил испред куће, а и Џули је, већ у наредној сцени, изгубила свако интересовање за Герита, који је могао бити њен спасилац. Ипак, за време када је сниман, филм је направљен заиста добро и има све атрибуте неопходне да буде проглашен култним и класиком СФ-а. Овај „класик“ угледао се на боље узоре као што су „Одисеја у свемиру“ и „Розмарина беба“, али на боље се и треба угледати.

Едукативни моменат: Компјутер је одбио да нађе решење како да се експлоатишу метали на дну океана јер је био више забринут за океански живаљ него за тржиште мангана. Веома је важно за људе да имају метале које могу да користе у свим областима живота, али је важно да имају и здраву животну средину. Компромис између ова два непомирљива приоритета је одрживи развој.

Оцена наставника:

4(минус)

space_cowboys_poster (Small)Свемирски каубоји (Space Cowboys 2000) је филм који је режирао главни глумац у том филму – Клинт Иствуд. Током 1958. Клинт је био млађахан пилот (тада га глуми Тоби Стивенс), који се припремао за лет у свемир. Међутим, није био по вољи надређеном Џејмсу Кромвелу (као младог га глуми Били Ворли), па је за тај лет замењен – мајмуницом. Много година касније, тј. у време када је сниман филм, руски сателит је дотрајао и сва је прилика да ће пасти на Земљу. Једна од челница НАСА Марша Геј Харден није видела проблем у томе да дотрајали сателит пропадне, али руски генерал Раде Шербеџија јесте. Џејмс Кромвел је желео да изађе Русима у сусрет због одржања добрих односа, али је поправка сателита превазишла чак и знање НАСА-иних научника. Наиме, технологија којом је произведен је застарела и превазиђена. Једини ко може да га поправи је Клинт (јер је и он застарео и превазиђен), који, након мало нећкања, пристаје, али уз један посебан услов; да управо он и његова остарела екипа оду у свемир и изврше поправку.

Критички осврт: Када је Раде објаснио челницима НАСА-е колико им значи сателит „Ајкон“ и какве ће репрекусије да изазове његова пропаст и да доведе Русију до руба пропасти, ако не и преко ње, заиста сам осетио како ћу повратити. Све мислим да Амери не могу бити бахатији, малициознији, мелодраматичнији и патетичнији, када ме оваквом једном сценом демантују. Но, шта да очекујем од филма који се зове како се зове и који пропагира шта већ пропагира, а надам се да су Радету лепо платили јер је сваки долар марљиво зарадио. Што кажу, у страној земљи наши људи су успешни, а и он је, ваљда, пример таквог једног човека. Онда се изругивање Русији и њиховој техници наставило и даље нимало суптилно. Реално, не занима мене много руски национални понос, али ме не занима ни да гледам како Амери праве свој сопствени на уштрб туђег. Но, тиме иритантност овог филма није престала. Клинт проналази бившег колегу Џејмса Гарнера у цркви као свештеника, који се не сналази са проповедима, али видевши другара на миси почиње да прича своју младост разузданог пилота. И то одједном заинтересова публику која се до тада видно досађивала. У сцени се чује само почетак приче без икакве поенте и још мање смисла и уопште не знам чему је све то служило. Боље је урађена слична сцена када је Славко Штимац држао говор као Бошко Буха у филму из 1978. Да, ироничан сам, али и да, мислим озбиљно.

Идеја за филм је донекле племенита и приказује како и старци имају довољно живота да могу да лете у свемир. Међутим, реализована је потпуно погрешно и више депласира старе људе него што их пласира. Уз то, фора са вештачким зубима које намешта Доналд Садерланд осим што то доказује, такође је и праисторијска. Ако бисмо се удубили, схватили бисмо да имамо четворицу старих протагониста неиспуњених живота (очигледно јер иначе не би радили то што раде), који су (уценом, што је такође важно) изнудили лет у свемир и заузели место младим људима који треба да се доказују и да раде. При томе изнурују себе на обукама и озбиљно угрожавају своје здравље. Зар не би мудрије било да су се нашли као саветници тим младим људима и упутили их како да реше проблем? Да зло буде веће, Клинт чини управо супротно; ускраћује информације млађима како му не би били конкуренција и заменили га. Има ли грђе? Дакле, ту мањка и мудрости и трезвености, а не мањка тврдоглавости и себичности. И реалности мањка. Одједном, старци су сјајни у свему и у симулацији приземљују авион са кваром свих система и по најгорем невремену, издржавају све вратоломије које астронаути пролазе, трче као момци, чак и зачикавају млађе колеге. И као шлаг на торту, испоставља се да Томи Ли Џоунс има канцер панкреаса (при чему не зна шта је панкреас и да ли је могуће да не зна да је то орган који производи инсулин и регулише ниво шећера у крви и ко то не зна), али нема везе, нека лети у свемир, ионако му је остало осам месеци живота. Није ли превише? Разумем ја да он хоће, али и ја хоћу да будем богат и живим у благостању до краја живота, но неке ствари, ипак, не могу из врло објективних разлога.

Општих места има заиста много. Једино што могу да похвалим је да није било успореног хода приликом уласка у шатл, али то је једна од ретких ствари коју бих могао да похвалим. Наравно, тај улазак није могао да прође ипак без неког пренемагања и еуфоричне радости, а предњачила је Марша која је све време имала израз искрене ганутости. Емоције су, иначе, само прштале (ниједна ме није дотакла, али није важно), баш као и љубав; иако времешна, четворка је пронашла себи драгане, од тога макар две значајно млађе. Извињавам се, свештеник Џејмс Гарнер није, а не би било ни прикладно. Но, свеједно, жене напросто наскачу на престареле астронауте.

У свемиру се испоставило то што се испоставило и Џејмс Кромвел и млади астронаут Лорен Дин су, наравно и зар сте сумњали, умешани у заверу, шпијунажу и шта ти ја знам шта и тиме постали екстремни антагонисти. Некако није било довољно да само карактерно буду лоши. А када је Лорен на своју руку изашао из ракете и почео сам да поправља сателит, показао је најмање две ствари; да је његов лик тотални морон (иако је тренирани астронаут и има две мастер дипломе) и друга је да је режисер (и уједно и главни глумац) лишен сваке инвентивности. То доказује и сцена након тог „виспреног“ изласка када се десило нешто потпуно „неочекивано“; сателит се распао или активирао (што је, изгледа, једно те исто) и избацио на готовс нуклеарне бојеве главе и четворица старкеља су, наједном, спасиоци драгоцене САД од тоталног разарања. И то само они, пошто је други млади астронаут Кортни Б. Ванс, погодно, повређен у процесу и онесвешћен (то их касније није омело да га избаце из летелице на не знам којој застрашујућој висини). И тако филм, ничим изазван, поста умало апокалиптичан. Апокалиптичан или какав год, потпуно је безвезан. А крај, када приказују да је Томи стигао до Месеца, са све веселом песмицом, тешко је описива глупост.

Едукативни моменат: Када је Џејмс Кромвел питао Клинта колико је стар, овај му је одговорио: „Довољно да знам да си у фрци“. Године нису увек препрека; некада су и предност, пре свега због искуства. Тако да не потцењујте старије људе.

Оцена наставника:

1(на два)

affiche-upside-down (Small)Наопачке (Upside Down 2012) је канадско-француски филм о једном посебном свету у универзуму који има две гравитације – доњу и горњу, па тако и два одговарајућа света. Горњи свет је значајније богатији, а доњи је сиромашнији и ту живи момак Џим Старџес који је, као тинејџер, био заљубљен у девојку из другог света Кирстен Данст. Њихова веза није била дозвољена и прекинута је, али је Џим, након десет година, наново угледао своју љубав на телевизији и решио да дође до ње. Она ради у мултикомпанији и једина шанса за њега је да се и сам тамо запосли. То му је пошло за руком, али остало је да победи гравитацију и људске законе.

Критички осврт: Идеја је одлична! Реализација је очекивана, са стереотипним ликовима и са понеким занимљивим решењем током филма; рецимо како Џим прелази из туђег (горњег) у свој (доњи) свет или како „ложи“ пећ. Додуше, нека решења нису у потпуности разрадили, па је нејасно како одећа коју ликови носе не подлеже истим законима гравитације, а и објашњење како је љубав Кирстен и Џима променила свет јесте романтично, али „не пије воду“. И нарација на почетку није добро решена јер је има превише. Јесте праћена лепим сликама, али сигуран сам да је могло и другачије да се почне. Уз све то, закони који владају у друштву нису најјаснији, посебно што се санкционисања преступника тиче.

Према жанру филм је, ипак, романтична мелодрама јер има премало и авантуре и акције. Неког пушкарања има, али све је то прилично благо и нимало узбудљиво. Корпорација око које се све врти има бескрупулозне и бездушне директоре, али се један од њих Џејмс Кидни, значајан за причу, показао као сувише блед противник. Углавном, филм је симпатична љубавна прича без превише изазова.

Едукативни моменат: Филм поентира да је љубав јача од гравитације. Физичари се не би сагласили са мном, али и ја мислим да је љубав најјача сила у свемиру.

Оцена наставника:

4(блага и бледа)

whatdreams_poster (Small)Шта снови могу постати (What Dreams May Come 1998) је прича о човеку Робину Вилијамсу који је пронашао сродну душу Анабелу Шјору. Њих двоје су се венчали и добили двоје деце. Међутим, деца су им погинула у саобраћајној несрећи, а четири године касније у сличној несрећи гине и Робин. Постхумно он прелази у нови свет, а водич му је његов бивши ментор Кјуба Гудинг Јуниор. Нови свет је попут дивног сна, али за Робина није довољан; он и даље не може да напусти своју љубав Анабелу.

Критички осврт: Филм почиње као боље изведена верзија „Духа“ из 1990. Прича је тотално трагична и бол који протагонисти преживљавају је очигледна, али је избегнута патетика. Даљи ток филма је већ другачији и ту већ има поприлично патетике, али ју је, с обзиром на радњу, тешко и избећи. Филм пружа један нов поглед на загробни живот. Но, не могу да кажем и да ми се он допада, иако је оригиналан, бајковит и оптимистичан и праћен више него солидним специјалним ефектима. Сувише је поетичан, пренаглашено еуфоричан и холивудски нашминкан. Чак ни Робин није успео да поправи тај утисак. Са друге стране, успео је да да емоцију филму, на начин њему својствен, а допринели су и други глумци.

У питању је симпатичан, емотиван филм, који повремено постаје претерано емотиван и који поентира да време добија на важности онда када га квалитетно проводите са драгим особама. Ипак, далеко је од савршеног. Сценариста Ричард Матесон није могао да се одлучи да ли ће причи дати религијски шмек или ће се држати неке етеричне идеје која би могла да прође и код оних који нису хришћани. Тако да су самоубице и кажњене и нису, те њима следује пакао, а и не следује им. Филозофска расправа између Робина и Кјубе, која све то прати, прилично је танка, а цео тај део је трапаво изведен. Што је најгоре, тај део је окосница целе приче и она би требало да да и разјашњење.

Није добро решен ни крај јер некако изгледа као да је цела породица сада срећна и задовољна, мада је доживела потпуну трагедију. Крај „ускаче у стомак“ целој причи јер је и сам Робин говорио на сахрани сопственог сина Џоша Паддока како овај неће одрасти и проживети свој живот, да би, ето, на крају, сви живели некакав измишљени загробни. Напросто, уместо блажених осећања, постигао се контраефекат. Део са реинкарнацијом је тек разочарење и озбиљно ремети логику филма.

Едукативни моменат: Џош је рекао како сваки дан види како није добар као сви остали, али то не значи да ће да одустане. И то је сјајан став. Када је неко најбољи у нечему то је свакако за поштовање. Али тек је за поштовање ако неко није добар, али, свеједно, истрајава. За то треба много храбрости и снаге.

Оцена наставника:

4(озбиљно иде ка тројци)

batmanbegins (Small)Бетмен почиње (Batman Begins 2005) је верзија о суперјунаку из наслова са Кристијаном Бејлом у главној улози. Кристијан није сигуран у то што жели да учини са својим животом и креће путем криминала, а како би боље схватио злочиначки ум. Његов ментор постаје Лијам Нисон који га ослобађа из затвора у Бутану у који је доспео, те га обучава да буде ратник сенке. Кристијан схвата да идеологија ових ратника није у кохезији са његовом и он бежи од њих и враћа се у свој родни град Готам. Међутим, ратници сенке нису завршили ни са њим, ни са Готамом.

Критички осврт: Радња започиње холивудски класично; на врху мистичне планине (на коју се једва попео, што је, ваљда, искушење) Кристијан је доживео просветљење. Оно што је ипак новина у овој верзији је што је Бетмен обучен да буде нека врста нинџе и то је, заиста, занимљив приступ. Надаље, филм постаје значајно бољи; радња је озбиљнија и компликованија, мада и предвидљива, са ту и тамо понеким општим местом. У причи ништа није црно-бело, понајмање Бетмен. Смештен је у мрачан контекст, коме доприноси и то што се већина сцена одвија ноћу. И такав контекст овом (супер)хероју и одговара, а и погодан је за његов развој од момка који не може да превазиђе свој бол до правдољубивог чувара града. Иначе је ова верзија Бетмена значајно животнија него било која друга јер нема фантастичних момената, ако не рачунамо СФ опрему (додуше, нисам сигуран да је потпуно СФ). Град Готам је попут било ког другог америчког града (можда за тек нијансу бајковитији од њих), а Бетменови противници обични људи, са нешто више вештине, знања или друштвеног положаја. Ипак, овај део има све елементе суперхеројштине и суперзликовац Лијам има свој грандиозни план коме се одлучни Бетмен мора супротставити. Овај план се донекле разликује од сличних у сличним филмовима јер га прати занимљива идеологија преузета из Библије, односно приче о Содоми и Гомори. Тако да је на „сто“ стављена морална дилема истовремено и довољно стара и довољно актуелна. Мајсторски, нема шта.

Акција је одлична и разноврсна (има помало од свега – туче, пушкарања, јурцања колима) и верујем да ће се допасти сваком љубитељу тог жанра, а мени се посебно допао део када Бетмен сређује криминалце који утоварују дрогу.

Дијалози су виспрени, а необичну мудрост има чак и вођа криминалаца Том Вилкинсон, што у неку руку и не чуди јер у супротном не би ни био на месту на коме је. Глума је за нијансу више мелодраматична него што то добар укус налаже, мада су сви глумци, без сваке сумње, сјајни. Углавном, филм има много више плусева него минуса.

Едукативни моменат: Кејти Холмс је рекла Кристијану да је дубоко у себи он и даље дивно дете које је познавала, али и да није битно шта он јесте, већ шта он чини. Наша дела нас дефинишу.

Оцена наставника:

5(ипак мали минус)

maxresdefault (Small)Поглавље банши (Banshee Chapter 2013) је филм о дроги чије је ефекте, наводно, америчка влада испитивала на људима. До те дроге је дошао Мајкл Макмилијан и нестао је. Његова пријатељица Катја Винтер, иначе новинарка, желела је да открије шта се са њим десило и истрага ју је одвела до контроверзног писца Теда Левина. Он јој је, према сопственом признању, подметнуо ту дрогу у пиће и њих двоје и Тедова пријатељица Џени Габријела преживљавају мрачне тренутке и истовремено откривају истину о опасној супстанци.

Критички осврт: Режисер Блер Ериксон се одлучио да увод буде попут документарца како би нас уверио у истинитост приче. У томе није успео, али јесте успео да направи језиве сцене. Неке сцене су и наивне. Истраживач посматра пацијента кога је оставио у мраку и овај се негде у мраку и изгубио. И он га безуспешно дозива наместо да, једноставно, укључи светло. 🙂 Такође, нејасно је зашто су Џени и Тед чекали толико да испробају нову дрогу, када су дрогирању очигледно склони.

Прича као прича није нарочито ни добра, ни лоша, али свакако није оригинална. Филм има некакву концепцију, али радња изгледа помало као да је у хаосу, можда више због режије која одаје такав утисак. Мистерије има и она колико-толико држи пажњу, да би се на крају само отворила нова питања без разрешења. У недостатку боље радње, у неком тренутку горепоменуте застрашујуће сцене почињу да бивају монотоне. Ионако су све на исти калуп – неко је нестао, па га траже, па се виде сецкани кадрови којечега, па у крупном плану та особа искривљеног лица бљује крв. Тед је испричао причу Хауарда Филипса Лавкрафта која ми је звучала значајно боље од ове виђене у филму, па бих рекао да је и било боље да је Блер испричао њу, наместо да је само био благо (и преблаго) инспирисан. Глумци су били довољно инспирисани да коректно обаве свој део посла. Једино је главна протагонисткиња Катја синусоидирала, мада у збиру није била лоша.

Едукативни моменат: Дрога баш не претвара тело у пријемник за зла бића из других димензија, али свакаква зла чини телу.

Оцена наставника:

2(на три или три на два)

geostorm_lead (Small)Гео-олуја (Geostorm 2017) је апокалиптични филм који се дешава у блиској будућности. Због последица глобалног загревања цео свет трпи, па су се нације договориле да заједничким снагама изграде мрежу сателита која ће спречити екстремна климатска дешавања. Иако су заслуге за то припале вођи тима научника Џерарду Батлеру, он није био политички подобан и зато га је отпустио рођени брат Џим Старџерс. Три године касније, уочени су проблеми са сателитом и једини човек који их може решити је управо Џерард. Он пристаје да се врати на свемирску постају, али тамо затиче неочекиване кварове и диверзије. Све то има за последицу катаклизму светских размера.

Критички осврт: Био сам благо збланут када сам видео да је филм заузео став против америчког егоцентризма, али је тиме одмах добио и почетне бодове код мене. Уосталом, Америка је и најпроблематичнија држава што се признавања глобалног загревања тиче, а филм се бави управо последицама таквог облика загађења. Режисер и сценариста Дин Девлин је заправо заузео неки неуротичан став према политици сопствене нације, те није баш био за то да Америка „узима кредите“ за све добро што се чини у свету, али је истовремено за то да главни протагониста, херој и вођа тима буде ипак Американац и да се прича снима из америчког угла. То је чак приметио и лик из филма Британац Роберт Шихан, али се Џерард малтене правдао да је рођен у Британији. Ипак, овај филм јесте направио један корак ка самокритици и то поздрављам.

Сама прича није лоша, мада није ни нарочито оригинална, баш као ни катастрофе које се дешавају; више-мање су све већ виђене. Има и предвидљивих делова када је Џерард доживео несрећу током лета свемиром јер му је неко саботирао одело. Било је врло јасно да ће му се баш то десити. Ипак, најлошије од свега је што је предвидљиво ко је главни негативац. (Наравно да није председник САД и ово није „спојлер“. Ваљда вам је јасно да први човек једне такве земље не може никако бити лош. 🙂 ) Дин само што није поставио таблу са натписом „гледајте у мене“ у сваког ко би требало да буде сумњив, попут Амра Вакеда. Оно што овај филм не издваја од других сличних је то што је спој политичког трилера и апокалиптичног. Обично та два и иду заједно и јесу добра комбинација јер увек ту има неких заташкавања и „виших интереса“ који неминовно доводе до катастрофе. Тако је било и овог пута.

Ликови су стереотипи, а односи између њих више пута виђени. Но, глума је у реду. И специјални ефекти су сасвим у реду, мада нису грандиозни. Зарад специјалних ефеката има и нелогичности, па тако муње само шикају Орландом као да у тако богатом америчком граду не постоји нити један громобран, а шта рећи за то када те исте муње доведу до тога да експлодира читава зграда? И за гео-олују превише је. 🙂 Такође, људи трче у правцу лаве која избија у Хонгконгу и тако. 🙂 Но, радња је у реду и држи пажњу. Узбудљива је и на крају све се дешава у последњој секунди, баш као што и треба. На крају има много оног америчког пренемагања, али на то смо већ навикли. Углавном, забаван филм који у овај поджанр није унео ама ич новога, нити га на било који начин унапредио.

Едукативни моменат: Нема ништа фантастично у томе да ће глобално загревање променити климатске услове и тако угрозити и нас и животну средину. Морамо бити свесни тога и морамо да радимо на томе да се глобално загревање санира.

Оцена наставника:

3(баш онако солидна)

ERAGON (Small)Ерагон (Eragon 2006) је епска фантастика о момку Еду Спелееру кога је змај сафирно плаве боје одабрао да буде његов јахач. Међутим, то не одговара мрачном владару Џону Малковичу који је и сам јахач змаја. Зато он шаље моћног и злог чаробњака Роберта Карлајла да убије момка. Но, и Ед добија савезника – Џеремија Ајронса, који је и сам био јахач змаја и који у Еду види наду за победу над мрачном владавином.

Критички осврт: Режисер Штефен Фангмејер је само применио већ опробан и доказан рецепт са змајем који као младунче изгледа неодољиво, а као одрасла јединка величанствено. При томе није избегао ни да следи добре узоре. Чудовишта која Роберт прави личе на орке из „Господара прстенова“, мада сам Роберт личи на Дракулу. Цео филм личи на нешто што смо већ много пута гледали. Са једне стране имамо лепотана протагонисту Еда који се баш трудио да буде такав (леп) у свакој сцени и пућио се као каква старлета, а са друге Џона, главног антагонисту који живи у свом мрачном дворцу. Додуше, негативаца има двојица и морам да приметим да је Робертова маска маестрална са свим оним испуцалим уснама. Џон, иако би требало да је „јачи“ глумац, сувише је маргиналан и пасиван и, ваљда, „остављен“ за неки други наставак. Глумци су, иначе, добри, али није да није било преглумљавања. Углавном, поставка је јасна и млади херој, који открива да је најталентованији јахач змајева икада (а ми истовремено откривамо још једно опште место у низу), побеђује мрачног краља и доноси благостање диљем епско фантастичног света. Ах. 🙂

Дакле, ово је сасвим класична причица без трунке оригиналности и са добрим специјалним ефектима. Додуше, то што змај уме да прича (односно има способност телепатије, али му дође на исто), мало је претерано. Можда су тај „ефекат“ могли и да избегну. Но, очигледно нису могли да избегну усхићено јахање змаја. Овај мотив из „Бескрајне приче“ постао је стандард епске и сваке друге фантазије у коју је укључен змај или нешто њему налик и дечак или врло млад момак који је за то биће емотивно везан.

Што се емоција тиче, претераше га у појединим сценама, пре свега када је Џереми умирао. И умирао је и говорио опроштајне речи, и умирао је, док је Ед плакао и умирао је на леђима змаја, а онда је дошла сахрана и наново велике речи и тако. Не могу да кажем да је толико патетично колико је холивудски романсирано. Још да додам да су костими „добрих момака“ веома фолклорни, а асоцирају на народе које Амери радије повезују са антагонистима – има ту арапских мотива, афричких, а лепа Сијена Гилори има стилизовану индијански хаљину, па чак и оклоп у том стилу. Све похвале костимографу Ким Барет.

Едукативни моменат: Џереми је рекао да је увек боље тражити опроштај него допуштење. То би значило да најпре урадимо оно што није дозвољено, па онда да се извињавамо. Можда је то у реду у филму, али у животу дефинитивно није. Ако већ нешто хоћемо да урадимо, најбоље је да потражимо и начин и аргументе зашто то радимо.

Оцена наставника:

3(баш онако пристојна)

Лако Је Критиковати 85

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

It-remake-movie-poster (Small)Оно (It 2017) је адаптација књиге Стивена Кинга, прецизније први део приче. Група деце из малог града Дерија радосна су јер је почео летњи распуст. Испоставиће се да то лето уопште неће бити безбрижно за њих. Непознато и застрашујуће зло отелотворено као кловн (глуми га Бил Скарсгор) прогони децу и храни се њиховим страхом, али и њима самима. Дружина, појачана новим члановима, одлучује да се супротстави.

Критички осврт: Филм има шмек „Страве у Улици брестова“, само што у овом случају актери не спавају већ застрашујуће приказе виде будни. Сцена када Софија Лилис доживљава страву у свом купатилу малтене је преписана, а и сцена када се на крају бори против кловна готово да јесте. У једном тренутку Џејден Либерхер трчи ка биоскопу који најављује управо пети део поменутог филма. Врло је могуће да је режисер Андрес Мускијети желео да да омаж том другом хорору, а очигледно је да његов љубитељ и да је имао утицаја на његов рад (макар у овом филму).

Сам филм можда и није тако страшан колико је језив, а Андрес није много ризиковао и користио је већ испробане „рецепте“ попут застрашујућих шиљатих зуба и црних руку које се промаљају иза врата. Није увек био убедљив јер погибија дечака са почетка филма не изгледа уверљиво. Кловн му откида руку и дечак покушава да отпузи и тако побегне. Деца тог узраста се веома узнемире и препадну и код малих повреда, а код овакве не верујем да би остала довољно свесна да пробају да побегну. Но, тешко је рећи. Има и занимљивих сцена, као када безглави јури буцка у архиви библиотеке. Такође је добра сцена када Џејден сусреће малог брата у подруму своје куће. Све је праћено врло добрим специјалним ефектима. Има и предвидљивих детаља, те је било јасно шта ће Меган Чарпентјер написати на гипсу млађахном Џеку Дилану Грејзеру, као и шта ће Софи извући из сливника метром на развлачење. Са друге стране, промакло ми је како се црнопути клинац нашао са другарима на дну бунара, а био је на врху и без конопца. Прича о убиству Софијиног оца некако је остала да виси у ваздуху, такође без конопца, а и без коца. 🙂

Филм има својих сурових момената и напад хулигана на буцка на мосту је управо такав и много је језивији него хорор сцене. И реалнији је, а и клинци су добро одглумели. Бил у улози кловна био је прилично добар, тако да је млада глумачка постава сасвим била на висини задатка. Уз то, одабрали су физиономије тако да свака од њих буде симпатична и упечатљива. Клинци воде и симпатичне дијалоге, мада има превише псовки. Но, са друге стране, реално је претпоставити да ће клинчурија у тим годинама тако и разговарати. Уосталом, ово је хорор где су жртве деца, тако да је сама поставка довољно осетљива, те су псовке у дијалозима само додатак. И као да све то није довољно, ту је и проблематичан однос Софије са њеним оцем Стивеном Богером, а и однос Николаса Хамилтона са сопственим оцем Стјуартом Хјузом такође је насилан. У ствари, насиља у овом филму има баш много. Ипак, моје одобравање, упркос томе, има. Пре свега због храброг приступа и реалног приказа јаза генерација и порука које недвосмислено упућују како се одупрети насиљу и насилницима. Уз све то, филм уопште није лош и држи пажњу.

Едукативни моменат: Кловн је убедио дечака с почетка филма да нису странци ако се упознају. Када сазнате нечије име и нешто о тој особи изгледа као да сте се упознали, али то заиста није тачно. Некада нећете упознати неку особу ни када је виђате сваки дан. Да би неко за вас престао да буде странац, много тога мора да се деси (посебно у кризним ситуацијама) и много тога морате да сазнате.

Оцена наставника:

4(веома, веома блага)

temple-thunderbird-dvd (Small)Храм (Temple 2017) је хорор који се дешава у Јапану. Наталија Ворнер је докторанд која проучава религије и има идеју да обиђе Јапан и тамошње храмове. Друштво јој праве дечко Брендон Тајлер Шкленар и друг из детињства Логан Хафман. Посебно ју је заинтересовао један забачени крај, али становници Јапана који знају за њега сматрају да обилазак тог храма није добра идеја. Упркос томе, троје младих се запутило тамо.

Критички осврт: Хвала ауторима филма што је само троје младих кренуло у хорор авантуру, а не петоро, што је стандард. И то троје нису баш неки фасцинантни глумци, али су макар лепи. 🙂 Можда свесни да такви јесу, нису се ни трудили превише. 🙂 Други моменат који овај хорор чини другачијим је да више од половине филма готово да уопште није хорор. Они су дошли до уклетог храма тек после 40 минута (а филм траје ни сат и двадесет). Међутим, причица је питка и држи пажњу, а и интригантан је љубавни троугао између главних протагониста. И морам признати да је добро уклопљен у хорор који следи.

Проблем је што је хорор који следи сам са собом није добро уклопљен. Девојка сама по ноћи улази у напуштени рудник, иако није логично да је њен дечко тамо, те то није довољно већ она улази све дубље. При томе се пита има ли икога ту, а кренула је са том намером да помогне Брендону. Такође је нејасно зашто њена батеријска лапмпа ради, када је сцену пре тога истрошила батерију. Тек фијаско настаје када угледа свог унакаженог дечка. Иначе се све по ноћи и у шуми јако лепо види, а ни протагонисти немају проблема са ноћним видом. Саме сцене заиста нису страшне, а није да не очекујете после оноликог увода. Сцене су, углавном, махнито јурцање по шуми око храма и у руднику, а оне сцене које су иоле језиве и које је требало истаћи, као када деца духови погледају у Логана, трају прекратко и чудно су сечене. Изгледа да је режисер Мајкл Барет желео да направи нешто налик на јапански хорор, али ово је више него блед покушај. Азијски хорори су, по правилу, веома добри и застрашујући (сетите се „Круга“). Свеукупно, овај филм чак није ни у границама просека америчког хорора.

Сам крај потврђује оно што је све време било очигледно и изгледа и хаотичан и бесмислен и као опште место и речју – изгледа свакако, само не успешно решен.

Едукативни моменат: Троје младих лако су се сналазили у Јапану и пронашли су храм који је интересовао Наталију захваљујући томе што је Логан знао језик. Познавање било ког страног језика значајно ће нам помоћи и улепшати путовања.

Оцена наставника:

2(на једва)

shadowp (Small)Људи сенке (Shadow People 2013) је амерички хорор у коме главну улогу има радио водитељ Далас Робертс. Младић (Џонатан Барон) који се јавио током Даласове емисије умро је на мистериозан начин. Пре тога је Даласу проследио податке о необичном истраживању и увукао га у мрачну мистерију опасну по живот. Но, Далас је решен да је истражи и докаже свету да су бића која вребају у сенкама стварна.

Критички осврт: Имао сам осећај као да је режисер Метју Арнолд био неодлучан на који начин да почне, па је направио два почетка и оба су већ много пута виђена до сада. Показао је он неодлучност у много чему, тако да се филм ломи негде између полушизоидног психолошког хорора и обичног хорора. Овај потоњи је урађен баш, баш пристојно, али га је овај први поджанр, значајно слабији, потиснуо. Дакле, хорор прича није уопште лоша и сцене су, иако неинвентивне, прилично језиве. Посебно ми је страшан напад на медицинску сестру Жаклин Флеминг. Он је трајао много краће него напад на библиотекарку Марају Бонер, али је био знатно ефектнији.

Далас је глумац необичног понашања, који, очигледно, воли да хода бос, али су, свеукупно гледајући, ликови потпуни стереотипи. Његов однос са сином Матијем Липтаком (који, буди узгред речено, није баш најјаснији) неодољиво подсећа на онај из „Рата светова“, а цела радња подсећа на много других филмова. Има ту и „Круга“ и још којечега.

Метју је свако мало убацивао исечке са ТВ-а који су имали за циљ да филму дају шмек документарца и самим тим учине га реалним, па тако, ваљда, и страшнијим. Тих исечака било је превише и то без потребе. Ликови у њима дају или сведене изјаве (најблаже речено) или рекапитулацију оног што се у сценама види, тако да самом филму нису допринели. Метју је желео и да нас остави запитане (да ли у свему томе „има нечега“), али једино што сам се ја запитао је да ли је могуће да је толико неинвентиван и да ли је могао више да упропасти и упросечи идеју која, у ствари, и није тако лоша.

Едукативни моменат: У филму се говори о парализи спавања. То је непријатан доживљај који не искуси свако (процене су да их доживи око петина људи). У основи, то је сан, али особа верује да се пробудила и доживљава некакву застрашујућу халуцинацију. При томе не може да се помери, па се зато и назива парализом. Ја сам, иначе, једном то доживео и заиста је толико застрашујуће да, иако је било давно, још увек је се сећам.

Оцена наставника:

3(бледуњава)

deadinT (Small)Мртав у Тумбстоуну (Dead in Tombstone 2013) је амерички акциони хорор вестерн. Дани Трехо је вођа бандита који је успео да ослободи свог полубрата Ентонија Мајкла Хола из затвора – тврђаве и то у тренутку када су хтели да га обесе. Ентони је предложио Данију да украду злато из банке које је предмет спора у једном градићу, на шта је Дани пристао и повео дружину да обаве задатак. Задатак су обавили, али план ипак није протекао како је замишљен. Дани је убијен и завршио је у паклу код демона Микија Рорка. Да би избегао језиво мучење, Дани је Микију предложио нагодбу на коју је овај пристао и вратио Данија у живот тачно након годину дана.

Критички осврт: Након „грандиозног“ почетка који је требало да буде кул, креће занимљива поставка вестерна. Међутим, „кул“ није престао. Режисер је готово сваку сцену темпирао тако да филм одаје поменути кул утисак и није постигао ефекат управо зато што је исфорсирано, а без шмека. Тако има успорених јахача тамо где им место није, акције која је хаотично снимана са камером која је у покрету, експлозија иза ликова који се споро и сасвим смирено удаљавају и других безуспешних покушаја. Такође, ликови су фенси „Матрикс“ обучени, што је требало акцију да учини узбудљивијом, а њих још више кул. Акција је испала сасвим солидна, а ликови прилично обични за један вестерн филм. Дијалози су неописиво глупави, а уз то и непотребни, попут оног када Мики и Дани разговарају у салуну.

Радња је била јасна и пре него што се десила, па тако и да ће Ентони имати тајни план, да ће издати брата Данија и остати у граду да њиме влада. Његова „владавина“ је опште место. Пошто је он зао један даса, свуда по граду су туче, блуд и разврат, што целу ту сцену чини сведеном. Део када Дани доспева у пакао је чак толико сведен да је баналан. Мики са оним његовим деформисаним лицем услед неуспелих пластичних операција заиста изгледа као какав грозоморан демон, али цела сцена је апсолутно и неопозиво безвезна. Погодба која се одвија у њој тек нема логике; шесторица бандита припадају ђаволу, па припадају. Да ли ће умрети тог дана или неког другог, бесмртном сотони је сасвим свеједно. Ипак, њему се нешто жури да њихове душе добије одмах, те се погодба склапа и креће више него предвидљив заплет. Предвидљиво је и било да ће Ентони узети Дајну Мајер за таоца, само је било питање када ће се то тачно десити. Баш као што је предвидљиво било да ће се филм завршити револверашким окршајем између Ентонија и Данија, тачно у подне, пардон поноћ.

Цео филм је потпуно неинвентиван. Чак је и замисао како пакао изгледа неинвентивна, а и специјални ефекти (оно мало што их има) такође су већ виђени.

Едукативни моменат: У једној од последњих сцена становници Тумбстоуна побунили су се против Ентонија. Он је сматрао да они то немају право да раде јер им је давао новац. Оно што је Ентони научио на тежи начин је да новцем не може да се купи баш све.

Оцена наставника:

1(на два)

Radius-poster (Small)Полупречник (Radius 2017) је филм о човеку Дијегу Клатенхофу који се буди након доживљене саобраћајне несреће. Он има амнезију и не може да се сети ко је и шта му се десило. Мистерију продубљава то што све време наилази на мртве људе са чудним, беличастим очима. Он успева да нађе своју кућу, али и даље не може да се сети ничега, а додатни проблем је што људи око њега умиру или су већ мртви. Тада се појављује жена Шарлота Саливан, која је, можда, решење његових проблема.

Критички осврт: Одлична је поставка филма и реализација је сасвим у реду, мада таква прича може да се исприча на сијасет узбудљивих начина и сигурно је да може боље. И оваквој јој ништа не фали јер се добио сасвим солидан, мада у доброј мери предвидљив трилер. Мистерија је дата дозирано и на крају се прича заокружила на сасвим логичан начин. Радња је динамична, држи пажњу и без уочљивих грешака.

Едукативни моменат: Шарлота није упознала Дијега све до краја филма, односно све црте његове личности, чак и када је веровала да је открила читаву тајну. Ми никада не можемо упознати неку особу и како ће она реаговати у различитим ситуацијама, ма колико год мислили да је знамо. Изненађења су увек могућа, како пријатна, тако и непријатна.

Оцена наставника:

4(на пет)

Happy-Death-Day-Poster (Small)Срећан дан за умирање (Happy Death Day 2017) је амерички тзв. слешер филм. Џесика Рот је девојка која је на колеџу и живи у кући сестринства. Једног јутра се пробудила у соби непознатог младића Израела Брусарда и тако јој је започео дан испуњен свакодневним уобичајеним активностима. Но, овај дан је другачији јер јој је рођендан, а на крају дана је и убија маскирани психопата. Џесика се буди наново у Израеловој соби и цео дан почиње од почетка. И опет је на крају дана убија исти маскирани зликовац. Она схвата да ће се тај дан понављати све док не открије ко је убија и не спречи га у томе.

Критички осврт: Од „Дана мрмота“ многе су варијације на тему понављања истог дана и ова је, тек, једна од њих коју је нешто морало да издвоји. И, заиста, оно што је издваја је што је у питању кримић, а не комедија. Већ на старту видела се класична поставка где главна хероина Џесика среће много ликова, а како би се ту пронашли могући осумњичени. Оно што не ваља у филму је што су ликови потпуни стереотипи и што је прилично предвидљив. Како сам ток радње, тако и поједини детаљи, а и то ко је заиста убица. Но, занимљиво је погађати, а ја сам само потврдио своју претпоставку. Ипак, сценариста и уједно режисер Кристофер Б. Ландон донекле је закомпликовао радњу како би нас навео на погрешан траг, но то није било тако успешно. Заиста се потрудио, али највише што је успео је да направи један забаван омаж поменутом „Дану мрмота“. Глумци су могли да следе пример режисера и мало више да се потруде. 🙂 Специјални ефекти су добри и оно мало што их има.

Има страшних сцена и цео филм има шмек „Вриска“, а није далеко ни од „Ноћи вештица“. Ипак је ближи поменутом „Вриску“ и образложење мотива убице једнако је разочаравајуће као и у том филму. Кристофер је често варирао атмосферу у филму; од застрашујућег хорора до лагане и ведре тинејџ драме и тај микс је прилично добро уклопио, мада не у потпуности убедљиво и направио. Џесика сувише олако и ведро прихвата да ће бити убијена на крају дана, а и не поступа увек најлогичније. Но, пар цака није лоше, попут начина како открива убицу и део када изврши самоубиство како би спремнија дочекала наредни дан.

Едукативни моменат: Израел је рекао Џесики како је сваки нови дан шанса за њу да буде боља особа. То важи за све нас, без обзира што нам се дани не понављају.

Оцена наставника:

3(плус)

valerian-featured (Small)Валеријан и град хиљаду планета (Valerian and the City of a Thousand Planets 2017) је француски филм на енглеском језику, базиран на стрипу о јунаку Валеријану. Валеријан (Дејн Дехан) је федерални агент, који је, заједно са партнерком Каром Делевињ, пристигао на свемирску станицу како би обавио мисију. Та свемирска станица је попут свемирске амбасаде коју насељавају све интелигентне врсте у свемиру. У једном делу те станице појавило се по живот опасно подручје и командант базе Клајв Овен верује да је то дело терориста. Он је спреман да преговара, а Дејн и Кара треба да га заштите. Међутим, терористи су прилично добро опремљени и спретни и у муњевитој акцији заробили су команданта. Дејн је појурио да га спасе, али је и сам упао у невољу, па се Кара дала у потрагу за њим. Пред њима је мисија пуна опасности и тајни које им нису доступне.

Критички осврт: Филм је веома маштовит и, што је битније, веома живописан. Ту су различите планете, ванземаљци као у „Звезданим ратовима“, друге димензије, фасцинантне технологије и свашта нешто. Ријанин перформанс је био невиђено кул, са све сјајном музиком. Режисер Лик Бесон је заиста одрадио добар посао и посветио се сваком детаљу. Толико тога има и толико је све шарено да је тешко нешто не пропустити. Цела прича је класична, али сви ти наведени детаљи је обогаћују довољно да је немогуће да буде досадно ни у једном тренутку. Уз то, радња је хипердинамична.

Дијалози нису лоши и поруке које филм шаље, такође, мада би холивудску патетику требало смањити. Такође, део са мистериозним командантом Клајвом би требало избацити јер бисте морали да имате заиста низак коефицијент интелигенције да би вам било шта ту мистериозно било. Од почетка је јасно ко је ту позитивац, а ко негативац. Уз такву поставку, без беспотребног петљања, само је требало ускочити у свемирску авантуру и то би било сасвим довољно и много боље решење за овај филм. А авантуре и акције не мањка, мада се финална борба, најблаже речено, чудно прекинула.

Дејн ми није убедљив као свемирски агент. Сувише се трудио да буде леп, а при томе не зрачи неком снагом и другим потребним квалитетима. Једино што му признајем је да има заиста добар глас. Кара, са друге стране, сувише је класична; такав лик већ је виђен у много филмова до сада. Дакле, много је мана овом филму, али на Ликову срећу (за кога иначе сматрам да је извикан више него што је добар), заиста волим овај поджанр и сјајне специјалне ефекте приде.

Едукативни моменат: Валеријан је био у дилеми да ли да поступи према процедурама или да поступи исправно. Некада нам процедуре одузимају драгоцено време, али су најчешће оне потребне јер нам дају тачно утврђен редослед корака како у нечему не бисмо погрешили. Дакле, иако су досадне, не морају да буду и лоше.

Оцена наставника:

4(минус)

coverHerc (Small)Херкул (Hercules 1997) је Дизнијев цртаћ о познатом митолошком јунаку. У овој верзији, Херкул је син Зевса и Хере који, према пророчанству, озбиљно прети да угрози амбициозне планове бога подземља Хада. Зато он шаље своје слуге да дете учине смртним и да га убију. Они су остварили тек део плана и Херкул је постао смртан и изгубљен на Земљи, да би га пронашао доброћудни сељанин Амфитрион и његова супруга. Као младић Херкул је схватио да је другачији, а онда и сазнао да је син врховног бога. Но, да би повратио бесмртност и заузео место на Олимпу, које му рођењем припада, мора најпре да се докаже као јунак.

Критички осврт: Анимација је врло занимљива и некако је одговараћа за раздобље у којој се прича дешава. Цртачи су водили рачуна и да Херкул има грчки профил. Легенда о Херкулу је измењена и доведена на ниво просечне бајке. Једино што главна протагонисткиња искаче из клишеа и донекле чини причу необичнијом. Ипак, не допада ми се американизација (грчког) мита, па је Теба „Велика маслина“, као што је Њујорк „Велика јабука“. Таквих компарација има још и јасан ми је циљ да се грчки еп приближи малим Америма, али ми је све то и даље без везе. Сувише је романсирано, изван граница сваког доброг укуса.

Не допада ми се ни инфантилни хумор који се прави преко лупкања, саплитања и других неспретних момената, што је пропраћено адекватним звучним ефектима. Многи од тих детаља су вишак, као када Пегаз гази онесвешћеног кентаура. Такви детаљи баш приземљују цртаћ и чине га обичнијим и ступиднијим. И, коначно, радња изгледа збрзано и многе секвенце практично пролећу, тако да их је тешко пропратити, па је нејасно која им је сврха. Једино што ми се баш, баш допада је музика.

Едукативни моменат: Прави херој не мери се по величини своје снаге, већ по снази свога срца – рекао је поетични и симпатични Зевс.

Оцена наставника:

3(са *)

Song-of-the-Sea (Small)Песма мора (Song of the Sea 2014) је цртаћ који су заједничким снагама направиле Ирска, Данска, Белгија, Луксембург и Француска. Ради се о породици која насељава светионик на усамљеном острву. Ту породицу чини самохрани отац са старијим сином и кћерком. Очева мајка жели да одводе децу са тог острва јер верује да то није добра средина за децу. Међутим, оно што бака не зна је да је девојчица, у ствари, вила, која не може да живи без свог вилинског капута.

Критички осврт: Анимација је сведена и личи на ону из старих буквара, готово дводимензионална. Ипак, има неку лепоту и уметничку ноту. Рецимо, када сове нападају образују круг попут орнамента у коме се мотиви понављају. И тај мотив се види и у другим сценама.

Дијалози и монолози су сјајни, а има и заиста виспреног, иако дечјег хумора. Музика је чаробна, као и сам цртаћ кога красе феноменална, квалитетна прича и нежна емоција.

Едукативни моменат: Џин је доживео трагедију и плакао је толико да је створио океан који је претио да потопи цео свет. Његова мајка Вила сова је желела да одагна бол свог сина и других вила тако што ће им одузети емоције. Они су се тада претворили у камен. Емоције нас покрећу и без њих заиста постајемо као непомичан камен. Дакле, оне су нам потребне и не треба да бежимо од њих.

Оцена наставника:

5(плус)

Monster High Boo York Boo York-zoom (Small)Средња монструмска: Бујорк, Бујорк (Monster High: Boo York, Boo York 2015) је дванаести по реду филм о фенси монструмима који се, успут, продају као играчке. Девојка Лагуна, која потиче из мора, има проблем са јавним наступом, иако веома лепо плеше. Због тога упада у конфликт са значајно мање талентованом другарицом и у сред свађе њих две и још пар пријатеља упали су у чаробни портал у базену. Тамо их је Посејдонова кћерка претворила у риболике створове и обећала је да ће их вратити у њихову школу под условом да Лагуна превазиђе свој страх. То је значило и да има јавни наступ на дну мора.

Критички осврт: Оно што замерам овом делу, замерам сваком у овој саги. Сви ђаци су прелепе луткице (знам да је филм намењен продаји тих истих луткица, али ипак), па нема ни буцмастих, ни бубуљичавих, нити са било каквом маном. Јасно је какав стандард изгледа пропагира овакав приступ. Уз то, луткице су на штиклама од најмање десет сантима и ако нису у минићима, онда су у врућим шортсевима, што је, благо речено, дегутантно. Ипак су они у школи, па таман и монструмској.

Нараторка је рекла како је подводни град диван не само због боја (боја све време има мноштво и апсолутно су претерали), већ због изванредне подводне културе. Лепо је то, али та „култура“ не да није представљена, него није ни дотакнута ни у једном тренутку. То је само једна у низу илустрација колико је филм површан, па насиље које се дешава на свим нивоима (онлајн, психичко, емцоионално, физичко) на такав површан начин и третира.

Сама радња није толико лоша, па чак није ни потпуно предвидљива (мада јесте већим делом). Анимација је, па колоритна, али са врло ограниченим кретњама. У подводном свету коса луткица се не помера на природан начин и перфектне живо обојене фризуре не мењају облик.

Едукативни моменат: Лагуна је схватила да бежање није решење. Где год да побегла, страх ју је пратио. Једини начин да га победи био је да се суочи са њим.

Оцена наставника:

2(уз дебео минус)

Лако Је Критиковати 67

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

DHS-_Last_Action_Hero (Small)Последњи акциони херој (Last Action Hero 1993) је још један филм са Арнолдом Шварценегером, заправо његовим филмским алтер егом Џеком Слејтером. Дечак Остин Огбријен обожава овог акционог хероја и не пропушта његове филмске авантуре. Редовно иде у слабо посећени биоскоп у Њујорку у коме филмове пушта остарели Роберт Проски. Њих двојица су се спријатељили и Роберт му даје обећање да ће му пустити премијерно нови наставак са Џеком и то само за њега, ако дође у поноћ. Када се дечак појавио, добио је и више од тога; магичну карту коју је Роберт добио од мађионичара Харија Худинија, када је он био Остинових година. Испоставило се да је карта заиста магична и дечака је пренела на филм у сред Џекове вратоломне акције.

Критички осврт: Филм има шмек дечјег филма, пре свега јер глуми дечак Остин. Такође, убиства се никад јасно не виде, а и неке форе су крајње инфантилне (као када „опаки“ криминалац Чарлс Данс демонстрира како су његови пси истренирани, што има за циљ застрашивање, а пси изводе циркуске акробације). Ипак, свеукупно гледајући, хумор је сасвим солидан и, заправо, пародира акционе филмове и клишеје који се у њима јављају. Пародира и друге филмове, попут „Е. Т. ванземаљца“, али у сваком случају је забавно. Уз хумор, филм нуди и доста акције, што је и очекивано и због теме и зато што глуми Арнолд. Уз све то, филм је баш маштовит и са толико је детаља да је сва прилика да ћете многе пропустити на прво гледање.

Ако занемарим намерно направљене грешке у филму, а како би се појачао ефекат пародије, има их и у реалном свету у који су актери прешли. Шварценегер је убио Тома Нунана струјом високе волтаже, иако се овај за извор струје држао преко пластичних рукавица, а мислим да је имао и чизме од тог материјала. Таквих грешака и наивних сцена има још. Рецимо, нико није поставио питање како је Остин уопште на премијери са ВИП личностима којима не припада, а башка што је дете.

Едукативни моменат: Филм дефинитивно није живот и то се у овом случају показало јер све што је Џек могао на филмском платну, није могао у реалном свету. То, ипак, не значи да филм не може да понуди и неке животне лекције (а ја то доказујем већ 67. пут, зар не? 🙂 ).

Оцена наставника:

4(јака једна)

shaun-of-the-dead (Small)Шон од мртвих (Shaun of the Dead 2004) је британска црна комедија. Шон (Сајмон Пег) је момак растрзан између своје девојке Кејт Ешфилд и цимера Ника Фроста. Ник се понаша као кретен, а Кејт тиме није одушевљена. Сајмон покушава да испуни Кејтина очекивања, али не жели да напусти Ника. У читавој тој животној драми наступа зомби апокалипса. Сада Шон има нови задатак да сачува себе и све драге људе од ове пошасти.

Критички осврт: Волим овакве, блескасте филмове. Да филм буде такав, осим сумануте приче, допринели су и главни протагонисти Сајмон (који је и сценариста) и Ник, двојац познат још из филма „Пол“. Хумор није смехотресан, али јесте виспрен и чини да филм баш буде забаван. Дефинитивно сам уживао.

Едукативни моменат: Сајмон је на крају нашао, додуше чудно, решење како да задржи и Кејт и Ника. Неће се увек људи из наше околине лепо слагати међусобом. Некада ћемо донети тешке одлуке и удаљити неког од њих (што морамо ако та особа није добра по нас), а некада ћемо морати да будемо дипломате, те да направимо неке компромисе. У сваком случају, односи између људи ретко када су једноставни и потребно нам је много и вештине и мудрости како бисмо се сналазили у томе.

Оцена наставника:

5(до-о-обра)

prideandpr (Small)Гордост и предрасуда и зомбији (Pride and Prejudice and Zombies 2016) је филмска варијанта романа „Гордост и предрасуда“ из 1813. ауторке Џејн Остин. Радња је слична као у роману; амбициозна мајка Сали Филипс жели да богато уда својих пет кћерки јер, према закону тадашње Енглеске, након смрти њеног супруга Чарлса Данса, имање ће припасти њиховом даљем рођаку Мету Смиту и девојке ће остати без ичега. Овим мајчиним тежњама није одушевљена најстарија кћерка Лили Џејмс, која се уз то, на несрећу, заљубила у уображеног Сема Рајлија. Додатак у филму (о чему и наслов говори) је зомби апокалипса која је пристигла као болест негде из колонија. Сви морају да се боре за опстанак, па су тако пет кћерки обучене ратнице које знају како да докрајче зомбија. Сем, и сам вешт ратник и војсковођа, најпре осећа поштовање према Лили због њених борилачких вештина, а потом и љубав.

Критички осврт: Када сам рекао да гледам филм „Гордост и предрасуда“, најпре су ме сви који су се ту нашли чудно гледали, али када сам рекао и пун назив филма, одахнули су. Тада је све имало смисла. 😀 Истина је и да сам, додуше давно, прочитао књигу, а и гледао, такође давно, неку од филмских адаптација, тако да ми је тема била сасвим позната. И ова тема у филму је препознатљива и морам да признам, сасвим је добро уклопљена са зомбијима. Аутори филма су спојили наизглед неспојиво и добили причу која има и смисла и дубину и уопште није лоша, напротив.

Занимљива је и комбинација нежне, романтичне прошлости и модерне акције, што је баш уочљиво у сцени када Сем неуспешно проси Лили. И друге сцене су прилично успеле. Можда је могло да буде више акције и преврата, као и застрашујућих сцена, али и ово је сасвим у реду, уз врло пристојну продукцију.

Едукативни моменат: Једна од сестара је рекла – понос се односи на оно што ми мислимо о себи, а гордост на оно што други мисле о нама. Мудро речено, а ја бих само додао да је свакако значајно оно што други мисле о нама, али никако не сме бити пресудно.

Оцена наставника:

5(што би рекла браћа Енглези: лајт)

ARTHUR_Teaser_FINAL_LR (Small)Артур и Миномоји (Arthur et les Minimoys 2006) је француски полу цртаћ, полу играни филм на енглеском језику. Главни протагониста је дечак Артур (Фреди Хајмор) који жели да помогне својој баки Мији Фароу, која је у дуговима. Наиме, Артур верује да се у дворишту бакине куће крије благо и да би га нашао, мора да потражи помоћ мајушних људи Минимоја, за које, такође, верује да постоје и да живе у том истом дворишту. Зато се уз помоћ мистериозног афричког племена смањио на величину тих бића и ушао у њихов свет.

Критички осврт: С почетка филма дечак је толико полетан, сви су нешто ужурбани и екстраузбуђени, а све то прати и еуфорична музика, да је дешавање готово одмах доведено на ивицу хистерије. Заправо, имао сам осећај као да гледам дечји црно-бели филм. Све је то било како би се касније појачало дечаково разочарење у родитеље, али ипак је претеран контраст. И у каснијим збивањима има претеривања, али прича, свеукупно, није лоша. И хумор није лош, морам признати. Оно што највише признајем овом цртаћу је да је оригиналан и да прави некакав чудан, али и занимљив баланс између инфантилног дечјег и тинејџерског филма. Има тога и у другим остварењима (на пример у цртаћу који сам описао у претходном чланку „Средња монструмска“), али значајније мање успешно.

Анимација је веома занимљива и заиста добра. Покрети изгледају природно, а Минимоји нису неодољиво преслатки. Само су неодољиви и то је сасвим права мера. 🙂 Филм је динамичан, не мањка му ни авантуре, ни акције. Додуше, нешто више преврата и мање предвидљивости не би мањкало, такође.

Едукативни моменат: Тек када се смањио, односно када је почео да посматра ствари из друге перспективе, Артур је пронашао благо. Некада ћемо пронаћи решење нашег проблема ако погледамо на тај проблем из другог угла. Или можда ако замолимо неког за савет, пошто тај неко други свакако на тај проблем гледа другачијим очима.

Оцена наставника:

4(када бих баш гледао кроз прсте)

arthurwar (Small)Артур и рат два света (Arthur et la guerre des deux mondes 2010) трећи је наставак претходног филма. Зли Малтазар, Артуров непријатељ, успео је да уђе у свет људи и да са три милиметра порасте три метра. Такође је успео да од Артуровог деде Рона Крофорда изнуди напитак којим ће повећати и своју хорду. Малтазарова војска је одмах почела да пустоши варошицу у којој живе Артурови баба и деда, те Артур и његова компањонка Минимојка принцеза Селенија покушавају да га зауставе – иако су и даље минијатурне величине.

Критички осврт: Знам да је критика овај филм одувала, а и публика му баш није била наклоњена. Што се мене тиче, мислим да овај наставак пати од истих „дечјих болести“ као и претходна два, а то су претерана инфантилност, наивност и површност, којима, напросто, зраче. Прича је сасвим обична, мада јесте динамична и акције има. Реално гледано, филм је сасвим осредњи, мада има неке позитивне стране. Рецимо, ликови су прилично конзистентни.

Хумор је океј и, заправо, мало је и побољшан у односу на претходне делове где је био значајно сведенији. Занимљива је цака при крају филма која прави алузију на то како је Џорџ Лукас добио идеју да сними „Рат звезда“. Чак су пронашли глумца који и визуелно личи на Џорџа.

Едукативни моменат: Допао ми се поступак Мије Фароу гледе њене филмске снајке Пени Балфур. Нико за столом није желео да јој дозволи да исече питу, пошто је Пени прилично трапава. Тада се Мија умешала и рекла како је Пени једнако спретна као и сви остали, само јој треба дати подршку. И испоставило се да је у праву, а ја верујем да је подршка околине драгоцена и да је увек треба дати.

Оцена наставника:

3(реалка)

treciscryu (Small)Страшан филм 3 (Scary Movie 3 2003) је пародија на Сф и хорор филмове и, очигледно, трећи у низу таквог серијала. Ана Фарис ради као спикерка на једном ТВ каналу. Када је њена другарица из младости, а сада учитељица њеном сестрићу Регина Хол умрла страшном смрћу гледајући видео-касету, Ана је схватила да је касета уклета. У то неко време, упознаје Симона Рекса, који је, заједно са братом Чарлијем Шином, пронашао трагове у кукурузу које су оставили ванземаљци. Ана схвата да ванземаљци имају некакве везе са уклетом видео-касетом и да се зло спрема свима њима. Зато покушава да упозори људе и уједно нађе решење за спас.

Критички осврт: И овај наставак је рађен „урнебесно“ као и сви остали, али је, ипак, некако мање успешан. Веома је мало добрих фора и углавном су рециклиране оне из претходна два наставка, а хумор се добрим делом ослања на неспретне моменте ликова. Далеко је и од виспреног и од смешног, посебно прва половина филма. Како филм одмиче, добија на динамици и форе су постале разноврсније, али не поправља утисак у већој мери.

Некако нисам осетио да постоји неки већи труд и чак ми је и Лесли Нилсен деловао као да одрађује све то рутински. И у маниру који је већ много пута показао до сада, без неких нових врцавих момената. Он, сигурно, може боље од овога.

Едукативни моменат: Када су ванземаљци придошли, људи су одмах очекивали напад. И њихова очекивања су била погрешна јер се испоставило да су стигли као савезници. Ми не знамо када се нови људи појављују у нашем животу какве ће им намере бити. Не значи да свима треба слепо да верујемо, али ћемо, можда, пропустити лепа пријатељства ако им не дамо шансу.

Оцена наставника:

2(врло бледолика)

Alienplanet (Small)Планета ванземаљаца (Alien Planet 2005) је анимирани филм урађен као документарац на ТВ каналу „Дискавери“ са све еминентним гостима из света науке. Филм спекулише о томе како би могао да изгледа живот на четвртој планети у фиктивном планетарном систему Дарвин.

Критички осврт: Око анимације се нису претерано потрудили, али јесу мислили на готово све, чак и на временске (не)услове. Ипак, можда не баш на све. Рецимо, нисам приметио да су уврстили и биохемијску анализу, а некако ми изгледа основно да утврде да ли се тај ванземаљски живот базира на истом ДНК који имамо и ми. Такође, без таквих анализа неке тврдње нису основане. Рецимо, сесилни копнени организми стрелицама убадају велике покретне и једу их када ови падну. Очигледно је у питању отров, али да ли је баш неуротоксин и да ли они то биће једу живо, могли бисмо дискутовати. Но, поштовања је вредно што су консултовали стручњаке из области биологије и физике.

Решења за животне облике су маштовита. За неке инспирација нису били облици који живе на Земљи, већ и технологија. Рецимо, летећи предатори изгледају као путнички авиони, а тако се и крећу. Додуше, метан стварају и краве када варе целулозу, али су оне биљоједи. Посебно ми се допало „море“ и гротескни џинови који ходају по њему. Углавном, заиста лепа идеја за едукативни филм и само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Још раније ми је пало на памет да ученици „осмисле“ животне облике који би били прилагођени условима на другим планетама (пре свих овим „нашим“ из Сунчевог система). Мислим да би такав школски пројекат био добар спој биологије и географије (или физике).

Оцена наставника:

5(ипак са минусом)

Transformers_The_Last_Knight (Small)Трансформерси: Последњи витез (Transformers: The Last Knight 2017) је чак пети наставак саге о роботима који се трансформишу у разноврсна путничка средства. Главни трансформерс Оптимус Прајм отишао је на своју родну планету и тамо се срео са Квинтесом, која је, наводно, његов творац. Она га је зачарала и убедила да су Земљани њихови непријатељи. Тако да је покренула читаву њихову планету да уништи Земљу, а тиме би се њихова планета Сајбертрон обновила. Једини који може да спасе нашу планету је Лора Хадок, уједно и једини преостали директни потомак легендарног чаробњака Мерлина. Захваљујући генима које је наследила, само она може да користи Мерлинов штап, а који има моћ да уништи читаву планету.

Критички осврт: Филм је прединамичан и готово да нема тренутака када нема ни неке акције. Режисер Мајкл Беј је, изгледа, много тога имао на уму, па је морао и да мало убрза радњу. Тако да све и изгледа прилично збрзано, а финална битка иако маестрална што се и динамике и ефеката тиче, у таквом је хаосу да пола нисам пропратио ко ту кога уништава. Ни стратегија те битке ми није била јасна, а и, иначе, многи поступци ликова су нејасни и зашто су сада ови против ових или оних. Нејасно ми је и зашто је Ентони Хопкинс погинуо како је погинуо. Једино ми је било јасно да је морала око нечега да се направи мелодраматика, а таквих, мелодраматичних тренутака никад довољно у америчкој кинематографији. 🙂

Што се саме приче тиче, сасвим је обична и са врло препознатљивим деловима, преузетим што из претходних наставака, што из других филмова. Квинтеса је краљица преузета из „Звезданих стаза“ (односно Боргова, да будем прецизнији), Лора је последњи потомак, попут Линде Фјорентино у „Догми“, а ту је и робот који је визуелна копија Ситрипија из „Звезданих ратова“. Тачно тако, ничег оригиналног ту нема. Крај филма је сав узвишен, са великим речима и у америчком стилу, на какав смо већ навикли. Не могу да кажем да је покварио утисак јер неког нарочитог утиска није ни било.

И даље ми је концепт Трансформерса смешан, а тек када видим и њихове младунце, ствар је још смешнија. Када поменух смешно, хумора у филму има, али ништа што бих издвојио. У ствари, има, али нисам начисто да ли је смешно или тужно: када је Ентони почео „историјску“ причу о томе како су велика имена, попут владара, научника и уметника (поменути су и Никола Тесла и Чарлс Дарвин) сви листом били чланови тајног друштва које је имало само један циљ: да заштити тајну о трансформерсима… А све је почело од чаробњака Мерлина (кога је, додуше, врло симпатично дочарао Стенли Тучи). Па, и ако је фантастика, претерали су. 🙂

Едукативни моменат: Иако су све роботе људи третирали на исти начин, они међусобно нису били исти. Показало се да су неки бољи од других. Тако је и са људима и никада не смемо да имамо поједностављено и универзално мишљење о припадницима неког народа или групе.

Оцена наставника:

1(хтео сам да дам два, али нисам могао)

the-whispering-star (Small)Звезда која шапуће (ひそひそ星 2015) је јапански СФ. Главни протагониста је женски андроид, који путује необичним свемирским бродом налик на кућу и разноси пошиљке људима расељеним по разним планетама.

Критички осврт: Овакве филмове ће свако разумети на свој начин, а моје виђење је да је ово прича која говори пре о отуђењу људи, него о њиховом пропадању (иако се ово потоње пласира у филму). Уосталом, наратор каже да су људи успели да се телепортују свуда, али се показало да то, напросто, није довољно. И ми, данас, можемо онлајн да посетимо било кога и било које место, али то није исто што и реални одлазак тамо. Светови које андроид посећује су опустели и готово у сваком постоји тек по један или пар људи. Они су, очигледно, усамљени и њихов свет није леп и лепршав, већ, напротив, руиниран и пун рушевина и смећа. Заједничко за све те светове је да су већ виђени, познати. Дакле, људи насељавају сличне, препознатљиве светове, али, свеједно, свако има свет за себе и он је удаљен светлосним годинама од светова других људи. И, напокон, наслов филма постаје јасан кроз говор људи. Сви шапућу, односно говоре тихо, чак и када их обузимају јака осећања. То је, можда, све што и чујемо од других људи – шапат. Јер свако повишење гласа значи и одавање неке емоције, а оне нису примерене у друштву. Увек ћемо са негодовањем или шоком посматрати некога ко на јавном месту виче, свађа се или показује неке друге емоције, мада смо их и сами искусили. Постоје места где можемо да их покажемо и она су увек – приватна. И то је у последњем свету, који је андроид посетила, доведено до екстрема јер сваки јак звук кажњава се смрћу. Некако изгледа као да андроид, главни протагониста, има мање проблема са исказивањем осећања него људи. Али, истовремено, има проблем да схвати људе.

Овај филм заиста нема радњу и веома је спор. Међутим, направљена је нека атмосфера ишчекивања и уопште није досадно. Почетак је, чак, веома ефектан. Ефектна је и сценографија, а и фотографија. Када андроид чисти брод сцена је и прилично комична, али једнако необична као и све друге. Јапанцима је тај визуелни дојам веома важан, чак и када је црно-бели филм у питању. У ствари, вероватно баш због тога и јесте такав. И не могу да кажем да то није изазвало оно што је требало и цело дело има шмек уметничког. Уз то, пласира оригиналне идеје и даје другачији приступ. Љубитељима алтернативе овај филм ће се, верујем, допасти.

Едукативни моменат: Људи су слали једни другима ситнице, које нама изгледају као непотребне ствари, чак као ђубре. Ипак, за те људе оне су имале значење. Када се нека ствар некоме поклони, она добија сасвим нову и већу вредност него што је реално има.

Оцена наставника:

4(може)

lucid dream (Small)Луцидни сан (루시드 드림 2017) је јужнокорејски трилер о новинару коме су, у луна парку, отели сина. Три године га је тражио, а онда је сазнао за експерименталну технику која даје резултате у истрагама. Њу примењује докторка и користи луцидне снове, пре свега да би лечила психијатријске случајеве. Ипак, пристаје да помогне и несрећном оцу.

Критички осврт: Тема је већ виђена много пута, са истим премисама: СФ техника снова омогућава да се разреши злочин, али ако се претера (а другог избора нема) физиолошке последице су врло фаталне. След догађаја је веома наиван, па тако имамо психијатра који, без проблема, одаје тајне пацијента, часне сестре које немају благу представу да је дете које су примиле нестало дете и уједно вест сензација, а свеприсутност ликова на свим могућим местима где се баш тада нешто значајно дешава не треба ни помињати. Но, прича јесте добра (мада, очигледно, трапаво реализована), са симпатичним (не баш непредвидљивим) превратом и заокружује се на крају. И како иде ка крају све је динамичнија.

И емоције ликова су прилично наивне, али то је тај, мени стран, сензибилитет Азијата, тако да је то ваљда у реду. Разговор који воде двојица главних протагониста о својој деци требало је, вероватно, да буде набијен емоцијама, емпатијом и слично, а испао је потпуно без везе, односно завршио се на покушају. У филму (не баш конкретно у описаној сцени) постоји и неки покушај животне филозофије, небеске (не)правде, а све у стилу Софијиног избора, али је то некако површно, успут одрађено. Углавном, нека сведеност и инфантилност свакако су одлике њихове кинематографије.

Едукативни моменат: Иако је у филму тако, веома је мала шанса да човек који је у коми уопште нешто сања. Но, оно што је у филму добро то је објашњење луцидних снова, да су то снови у којима смо свесни да сањамо. Сањати је добро и у будном стању, али све док смо свесни да то није реалан живот. Мислим да сам овом претходном реченицом све рекао. 🙂

Оцена наставника:

3(сасвим довољно)

Лако Је Критиковати 65

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

toy_story_three_ver (Small)Прича о играчкама 3 (Toy Story 3 2010) је трећи наставак трилогије о играчкама дечака Ендија. Енди је сада већ порастао и спрема се за колеџ. Више му није до игре и одлучио је да своје играчке отпреми на таван, а да понесе са собом само свог омиљеног шерифа Вудија. Међутим, Ендијева мајка је грешком однела играчке на ђубре. Оне су се спасиле зле судбине на отпаду и одлучиле да оду у обданиште. Вуди покушава да их одговори од тога, али њима се тамо допада и немају намеру да се враћају Ендију. Но, врло брзо ће схватити колико је њихова одлука фатална.

Критички осврт: За разлику од претходна два наставка, овде је анимација урађена значајно боље – што се људских ликова тиче, а што је и очекивано, с обзиром на то да је снимљен деценију касније. И док су прва два наставка адутирала на хумор и причу, овај је додао још један адут, а то је нежна и сетна емоција условљена растанком и одрастањем. И није испало лоше, напротив, тим пре што је избегнута свака патетика. У ствари, ништа у овом филму није лоше, једино што је можда за нијансу претерано Вудијево наваљивање да се играчке врате свом власнику Ендију, а како би се (пре)нагласила његова оданост.

Едукативни моменат: Када је Енди описивао Вудија, рекао је да је он храбар, паметан и љубазан, али као најбитнију Вудијеву особину навео је то да он никада није одустао од њега и да је био ту, без обзира на све. И то је, заиста, најважнија особина пријатеља.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

lostblaggo (Small)Звончица и изгубљено благо (Tinker Bell and the Lost Treasure 2009) је још једна прича о вили чије је име у наслову и која живи у земљи Недођији. Овај пут Звончица је добила задатак да направи скиптар на који ће бити постављен месечев камен. Овај камен има моћ да, на посебну ноћ, прелама месечеву светлост и претвара је у плаву вилинску прашину, неопходну за летење свих вила. Њен пријатељ Теренс понудио се да јој помогне, али ју је његова помоћ више оптеретила него што јој је значила. На крају је Звончица поломила и скиптар и камен, а са Теренсом се посвађала. У једној представи је чула да постоји магично огледало које испуњава жеље и добила је идеју да пронађе то огледало и њиме поврати месечев камен. И тако је кренула у авантуру у којој ће јој се придружити један мали свитац.

Критички осврт: И ово је прилично добро осмишљена прича, са много добрих порука и поука. Анимација је и даље сјајна, а не недостаје ни авантуре и лепих емоција.

Едукативни моменат: Звончица је имала класичан проблем неприхватања одговорности. Увек јој је неко други био крив за лоше поступке због њене брзоплетости или немарности. Тек када је променила ставове и прихватила одговорност за своје поступке, ствари су почеле да се решавају повољно.

Оцена наставника:

5(да)

Tinker-Bell-and-the-Great-Fair (Small)Звончица и велико вилинско спашавање (Tinker Bell and the Great Fairy Rescue 2010) је наставак претходног филма. Виле су одлучиле да неко време проведу у земљи људи скривене у свом малом кампу од лишћа. Међутим, Звончицина знатижеља за људским изумима је била толика, да је на крају остала заглављена у кућици за лутке девојчице Лизи. Испоставило се да Лизи воли виле и да не жели да науди Звончици, а ни да је држи затворену. Тако су њих две постале пријатељице, а мала вила је схватила да је њена мисија да помогне девојчици да јој њен отац научник посвети више пажње. То, ипак, није тако лако постићи јер је он човек од науке и не верује у виле.

Критички осврт: Ово ми је најслабији наставак од свих, не зато што није добар, напротив. И даље је то заиста леп цртаћ који бих сваком детету препоручио, пре свега због добрих едукативних порука које шаље. Моја замерка је што овде нема много материјала за радњу. Добар део филма се своди на дружење између Лизи и Звончице, са једне, и вратоломије вила у спасилачкој мисији, са друге стране. Има ту и авантуре и помало хумора, али, све у свему, овај наставак не нуди много, а још мање много новог.

Едукативни моменат: Лизин отац морао је да схвати да потребе и жеље његове кћерке нису једнаке његовима и да то што њега фасцинира наука, не фасцинира на исти начин и њу. Ми одрасли често заборављамо да деца имају нека своја интересовања и да и она заслужују пажњу, без обзира што нама не изгледају довољно озбиљно и важно.

Оцена наставника:

4(са више од једног минуса)

othersajd (Small)Друга страна огледала (The Other Side of the Mirror 2016) је филм који има још један назив – „Алиса: Мрачна страна огледала“. Алиса је тинејџерка чија је вољена мајка умрла и која не воли школу претерано. Једва је дочекала летњи распуст и један дан је провела са својом надобудном сестром у природи. Тада се појавио мистериозни човек, кога је Алиса пратила све до зечје рупе и у њој открила нови свет.

Критички осврт: Нисам имао утисак да гледам филм, већ више некакву представу… Не, преслабо је ово чак и за представу. Више је личило на неки школски пројекат тинејџера који су несхваћени, па траже метафизику у свом постојању. 🙂 Продукција је управо као да се ради о школском пројекту. Камера је пробала да уради оно што продукција није и то помало необичним кадровима. То је успело свега у пар покушаја у филму, рецимо на самом почетку када је Алиси умрла мајка. Иначе, тај почетак је застрашујуће патетичан.

Буџет за филм, очигледно, био је веома, веома скроман. Случајно или намерно, Алиса је имала поцепану хаљину на лактовима, а старињска кола су возила модерним друмовима и то је превише видно да се не би опазило. Сценографију, костиме и шминку не треба ни помињати, а специјалних ефеката није ни било.

Идеја за филм, заправо, уопште није лоша, али је, нажалост, баш лоше реализована. Ту је и неспретан и непотребан спој са хришћанством, а има и мало националне историје, политике, па чак и биологије, што поздрављам, али, опет, све је потпуно сувишно. Можда би било боље да се филм базирао на људској драми, што је и премиса филма. Додуше, сигурно би било боље да је филм имао било какав фокус. Радња је у потпуном хаосу и иако прича Луиса Керола даје добру подлогу за различите маштовите иступе, овде је то баш лоше урађено, тешко се прати и врло брзо постаје досадно. Поједини ликови су упечатљиви, попут Белог Зеца, али ме глума није оборила с ногу. Дијалози и монолози су врло запетљани и, напросто, бујају од великих речи, али ако размислите о њима биће јасно да су у питању веома приземне „мудрости“. Једно од првих правила праве мудрости је да причате јасно и употребљавате једноставне реченице, ако ни због чега другог, а оно да би вас други разумели. У супротном, сама мудрост нема много смисла. И сам филм изгледа као да нема много смисла, мада ми је намера аутора прилично јасна; желео је да направи уметнички филм. Ипак, због свега овога што сам навео, све што је направио је контраефекат. Неке ствари, напросто, не могу да се одраде „на силу“.

Едукативни моменат: Алиса је прихватила и таблету од Белог Зеца и напитак на столу који је могао да остави било ко, а касније и печурке. И упала је кошмарни свет. Такав свет је једини који може да се очекује онда када узмете таблете или било какве супстанце од лоших људи.

Оцена наставника:

1(и ово је много)

EARTOECHO (Small)Земља Еху (Earth to Echo 2014) је филм о тројици дечака, пријатеља, који су, вођени необичним дешавањима на својим мобилним телефонима, отишли у оближњу пустињу. Да би то урадили, лагали су својим родитељима да ће преспавати један код другог. Те ноћи су у пустињи открили нешто чему се нису надали: маленог ванземаљца коме је била потребна помоћ да састави свој свемирски брод.

Критички осврт: У питању је један потпуно контрадикторан филм. По поставци веома подсећа на легендарног „Е. Т. ванземаљца“, а и овај ванземаљац је заиста дражестан и подсећа на неку малу сову. И ту се сва чаролија завршава. Све остало је потпуни треш. Клинци мали, мили и свилени, буквално прелазе све границе деликвенције. Они се туку међусобно, упадају у туђе куће, обијају радње, беже од полиције, посећују барове за одрасле и луде журке и, као шлаг на торту, возе кола (која су, такође, украли). Тако да ја ово не бих назвао дечјим филмом, иако су се, можда, аутори филма надали да ће направити баш такав. Да буде грђе, вероватно су се надали да ће направити омаж поменутом „Е. Т. ванземаљцу“ са све вожњом бициклима. Није баш све преузето из тог филма; једна сцена је преузета и од „Вештица из Блера“.

Клинци су добро одрадили своје улоге, а њихови ликови су сасвим солидно разрађени. Такође бих похвалио и специјалне ефекте, а пре свега идеју како се склапа свемирски брод. Радњу, пак, не бих похвалио. Иако је идеја заиста добра, да се за опроштајну ноћ издешава све што се десило, реакције свих одраслих или су сувише наивне или сувише пасивне или сувише помирљиве, али, у сваком случају, потпуно неуверљиве чак и за псеудодечји филм попут овог. Крај је сасвим хаотичан, тако да нисам разумео да ли су они наставили своје дружење и на који начин.

Едукативни моменат: Као што дечак на крају филма закључује, даљина је питање ума. Уколико вам је неко пријатељ, остаће вам то и даље, без обзира колико далеко живео од вас.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

recallthe (Small)Опозив (The Recall 2017) је филм о масовној отмици коју су започели ванземаљци на разним местима по свету. У жижи приче је петоро младих који су, баш тада, дошли у шумску брвнару како би се тамо дружили и лепо провели. Већ прво вече схватају да их ванземаљци прогоне и покушавају да побегну на неко сигурније место.

Критички осврт: Поставка је врло класична, већ виђена – млади одлазе у брвнару у шуми, а тамо је и чудак Весли Снајпс, а који, наравно, једини зна о чему се ради. Чак је и број младих, а и њихове улоге у групи, стандардан. Ванземаљци су, такође, сасвим класични. И збивања у унутрашњости свемирског брода су већ виђена – нека по филмовима са сличном тематиком, а друга у „Матриксу“. У ствари, филм је већ снимљен много пута до сада. 🙂 Није донео ни мрвицу новог, осим идеје о еволуцији људи која је тек пред крај почела да се реализује. Сам крај је, уједно, и најзанимљивији, али и он је преписан из филмова о „Икс-људима“. Овде се ради о компилацији познатих блокбастера и не могу да кажем да није успешно умрежена у причу која је одржива, али није грандиозна.

Глума ме није фасцинирала, мада није ни претерано захтевна. Туча између Џедидејаха Гудекре и његовог пријатеља уопште није уверљива, а ни саобраћајни удес који је уследио. Но, то су мањи проблеми са овим филмом. Много већи проблем је тај што је наместо оригиналности и инвентивности морао да адутира на неке друге аспекте како би колико-толико постигао квалитет, што, рекао бих, није био случај. Другим речима, нема много тога што бих могао да похвалим.

Едукативни моменат: Ванземаљци су побољшали људе које су отели. Петоро младих на излету или било где не могу баш да очекују да ће кренути инвазија с неба која ће их унапредити, али ће свакако бити побољшани ако су нешто научили из искуства које су на том путовању имали.

Оцена наставника:

2(на један или један на два, свеједно)

solomon (Small)Рудници краља Соломона (King Solomon’s Mines 2004) је телевизијска мини-серија и пета по реду филмска адаптација истоименог романа. У Африци професор Џон Стендинг је успео да пронађе мапу која води до легендарних Соломонових рудника, али је то сазнао окрутни поглавица Хаким Ке-Казим. Он је заробио Џона и наредио му да напише писмо својој кћерки Алисон Дуди да дође у Африку и донесе мапу, која је, у међувремену, пристигла њој у Лондон. Она се одазвала очевом позиву и ангажовала водича Патрика Свејзија. И њих двоје, уз помоћ пријатеља, кренули су у мисију спасавања, која ће им заувек променити животе.

Критички осврт: Ово је једна солидна лимунада, која се конзумира у породичном окружењу. 🙂 И не можете да очекујете више од теле-новеле. Авантуре има, али сасвим дозиране, љубавне мелодраматичне романтике (и уопште мелодраматике) доста више и понешто од природних лепота Африке. И то би било то. Авантура је, дакле, далеко од оних које доживљава Индијана Џоунс. Уз то, није ни увек уверљива. У силном пушкарању на отвореном, толико су промашивали да сам се напросто запањио када је један од маргиналних ликова рањен. Наивних момената има још, па се тако Патрик упутио у опасну мисију проналаска камена предака само у друштву нежне даме Алисон, а Гавин Худ га је онесветио једним ударцем истим оружјем којим га је, пар сцена пре тога, премлатио горостасни црначки ратник и при томе ниједном није изгубио свест. Чак је тог ратника победио. Но, кад већ поменух туче, сасвим су добре, а згодна цака употребљена је и за ону финалну између Патрика и Гавина (мада је то виђено у „Флашу Гордону“ много година пре овог).

Ликови су класични и не бих могао да издвојим нити један који је харизматичан или занимљив по било којој основи. Патрик ми је изгледао некако сувише озбиљно и истрошено. Ни трага оној његовој страсти која га је и прославила. Чак ми није изгледао уверљиво ни у љубавном заносу према прелепој Алисон; напросто се није видела „хемија“. Дијалози су неинспиративни и повремено и неповезани, али углавном лагани, баш као што је и сам филм.

Едукативни моменат: Када се Џон запитао какав је то отац када је довео своју кћерку у опасност, врачара му је одговорила питањем: какав је то отац када се кћерка изложила опасности да га спасе. Сваки проблем можемо посматрати са више становишта и сходно томе, извући различите закључке. При томе је веома важно да чујемо и ставове других људи.

Оцена наставника:

3(ма, може)

faceoff (Small)Скинуто лице (Face/Off 1997) је акциони филм у коме је главни протагониста Џон Траволта, а главни антагониста Николас Кејџ. Николас је опасни терориста кога Траволта, као шеф Еф-Би-Ај одсека за борбу против тероризма, настоји да ухвати. То му и полази за руком, али Николас, услед повреде, упада у стање коме. Невоља је што је бомба, коју је Николас поставио, још увек активна, али Еф-Би-Ај не зна где се она налази. Једини који то зна је Николасов брат Алесандро Нивола, који је, додуше, у затвору, али нема намеру да да информацију. Зато Си Си Ејч Паундер предлаже Траволти невероватну пластичну операцију замене лица са Николасом, како би убедио Алесандра да му је брат и сазнао тајну која га занима. Са новим идентитетом убацују га у затвор и он успева да обави своју мисију, али невоља је што се, у међувремену, Николас пробудио из коме.

Критички осврт: Траволта је био сав мелодраматичан, а и цео филм прилично нагиње ка мелодраматици. Посебно крај који је са све грљењем и толико срећан да је бајковит.

Специјални ефекти замене лица изненађујуће су добри, али је, заиста, превише када је фризер почео да ради свој посао у току тако једне комплексне операције. Разумем ја да је режисер Џон Ву желео да постигне ефекат како се Траволта комплетно преображава у Николаса, али је претерао. Тек је Николасов преображај на „стакленим ножицама“. Он се буди из коме, без проблема скида завоје са практично одраног лица, зове кога треба и кулира уз цигарету. То, наравно, нико не види на монитору установе у којој се дешавају веома значајни експерименти. Ти експерименти су, иначе, супертајни и фактички нелегални, али, свеједно, Николасови пајташи проналазе главног хирурга Колма Фиора у року од неколико минута и овај, без припрема, ради свој посао. И тако је мали Перица, пардон мали Џон Ву, замислио научну фантастику. Фантастика свакако јесте, али научна мало мање. 🙂

Акција је, пак, сасвим солидна. Џон Ву је тада већ имао много филмова снимљених иза себе и колико сам успео да пропратим, управо се усавршавао у овом жанру. Тако да је и не претерано енергичног Николаса успео да начини акционим херојем. Да не грешим душу, лепо је одглумео. И радња је сасвим у реду, тако да већих замерки немам.

Занимљиво је да се Николас и Алесандро у филму зову Кастор и Полидеук, у грчкој митологији познати и као јунаци Диоскури, Зевсови синови. То је, ваљда, требало нешто да значи.

Едукативни моменат: Колико год се трудили да будемо неко други, нећемо моћи против властите природе. Траволта са Николасовим лицем једва је сакривао гађење према криминалцима, а Николас са Траволтиним није могао да сакрије да је, суштински, мизантроп. Тешко је ићи против себе и верујем да је много боље да наместо да се трудимо да будемо неко други, радимо на томе да будемо аутентични, али све бољи.

Оцена наставника:

4(мислим да је реална)

these-final-hours (Small)Ови последњи сати (These Final Hours 2013) је апокалиптични филм који прати судбину Нејтана Филипса у последњих девет сати пред катастрофу. Нејтан је одлучио да напусти Џесику Де Гов, девојку коју воли, а како би отишао на луду журку код свог пријатеља Данијела Хеншхала, где га чека девојка Кетрин Бек. Међутим, догађаји у које се уплео на путу до тамо, промениће му приоритете.

Критички осврт: Филм почиње као потпуна лудница и са прилично насилним и адреналинским сценама. Како се радња одвија, фокус се премешта са насиља и анархију на људске судбине током последњих девет сати Земље и тај „пребачај“ је урађен веома елегантно. Предстојећа апокалипса дочарана је невероватно реално и то, практично, само кроз понашања људи. Глума је изузетна, тако да су глумци, удруженим снагама, створили једну тескобну атмосферу која вас просто држи хипнотисане. Чак сам остао тако да гледам и док је последња сцена, а то је ништавило, трајала готово двадесет секунди. И све време сам више размишљао о филму, него што сам га заиста гледао. Филм нуди једну филозофију живота, о његовој пролазности и важним и неважним стварима које га чине и то презентовано на одличан начин. Сцене су невероватно јаке, испуњене емоцијама које прште из пуке мимике лица и дијалога који су више него сведени. Сам филм није сведен. Дубок је и што је најважније, представља доказ да се врло смисленом, артикулисаном причом може постићи уметничко дело. Свака част и све препоруке.

Едукативни моменат: На крају су два главна лика Нејтан и Ангури Рајс изабрали место на коме ће дочекати последњи час. И нису била важна сама места, већ људи са којима су желели да буду. На било ком месту може да вам буде лепо, ако сте окружени људима које волите.

Оцена наставника:

5(плус и плус)

Detention_of_the_Dead (Small)Казна од мртвих (Detention of the Dead 2012) је америчка хорор комедија која се дешава у тамошњој средњој школи. Седморо младих је задржано у школи због казне, а из разних разлога. Међутим, једном од њих је припала мука, а потом се претворио у зомбија. Остали су га савладали, али ту није крај. Зомби је постала и њихова наставница, али и сви други у школи. Преосталих шесторо се забарикадирало у библиотеку и покушавају да осмисле план за бег.

Критички осврт: Филм је, иначе, рађен према истоименој позоришној представи и неки делови заиста изгледају као позориште, попут оног када троје преживелих прави необично „возило“ за бег из библиотеке. Радње овде нема; филм прати судбине шесторо младих који покушавају да преживе у школи окупираној зомбијима. Има неколико добрих фора, попут оне када је рука зомбија ухватила Јакоба Закара за незгодно место и Џастин Чон му помаже да је скине. И не могу да кажем да филм није донекле забаван, пре свега због живописних ликова. Занимљиво је да су наменски урађени да буду стереотипи са препознатљивим облицима понашања, што овај филм чини пародијом америчих филмова и система вредности. То се види и кроз разговор између Јакоба и Кристе Британи Ален.

Сами зомбији су смешни и по понашању и како су нашминкани, а догађаји у вези са њима нису претерано логични. Час нападају, час само млате наоколо, час трче… Нема конзистентног обрасца. Ипак, то је маргинална ствар јер су овде, очигледно, друге ствари биле у фокусу. И што се тих ствари тиче, а то је пре свих иронија, филм је испунио своје циљеве.

Едукативни моменат: Разговор између Јакоба и Кристе Британи је смешан зато што је очигледно колико је статус у неком друштву бесмислена ствар. Статусни симбол није уједно и мерило нечије вредности.

Оцена наставника:

4(иде на тројку и то опасно)