Лако Је Критиковати 173

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

Кућа страве доктора Терора (Dr. Terror’s House of Horrors 1965) је прича која се дешава у возу. У исти купе се сместило пет мушкараца, а са њима и мистериозни Питер Кушинг. Остали путници су убрзо открили да је Питер стручњак за окултно и да уме да предвиђа судбину уз помоћ тарот карата. Сви, осим надменог Кристофера Лија, пожелели су да сазнају своју судбину и открили да их очекују натприродни догађаји који се завршавају фатално по сваког од њих. Чак је и Кристофер пристао да сазна своју судбину, која није била нимало боља. Ипак, сваки од њих је имао могућност да избегне такву судбину, али ни то решење није било спасоносно.

Критички осврт: Прва прича је потпуни фијаско; Кејти Вајлд је убијена, а тројка из њене околине није показала ниједну адекватну емоцију, чак ни њен деда Питер Маден. Но, ту се чудне реакције не завршавају. Нил Макалум је буквално помахнитао и од разумног човека који очито не верује у локалне легенде (јер је желео да провери шта има у мртвачком сандуку) претворио се (већ у две кратке сцене касније) у непоколебљивог верника у то да је Кејти убио вукодлак (чудне ствари су се издешавале, али мало разумне неверице није на одмет – тим пре што вукодлаци рецимо не постоје) и одлучио је да претопи сребрни крст у метке и исте вечери попричека крај ковчега и убије шта год изађе. Некако је изостала логична реакција да се због убиства позове, шта ја знам, полиција? Разумем да су приче кратке и да режисер Фреди Франсис није имао баш много времена за сваку од њих, али ову је баш „збуџио“. У другој причи је сценариста Милтон Суботски био премаштовит и развио биљку која има мозак и сече телефонске жице како би спречила укућане да комуницирају. И у трећој причи има претеривања, али је макар духовита, па то некако пролази. Вуду описан у тој причи већ тешко пролази јер је замишљен као цветни дизајн. Четврта прича ми је некако најбоља и једина од свих ових је заиста прича кратке форме. И онда пета која је симпатична, али ми је промакло како је Доналд Садерленд прозрео да је његова филмска супруга Џенифер Џејн вампирица… Прича која повезује све остале није лоша и даје фину завршницу. Осим прве две, приче имају својих добрих страна, али ми готово све изгледају збрзано и неразрађено.

Едукативни моменат: Практично можемо извести поуку из сваке приче, али нека то буде четврта. Кристофер је глумио ликовног критичара и толико је потцењивао сликара Мајкла Гофа, да се на крају сам обрукао. То ће нам се лако десити ако будемо глуматали неприкосновени ауторитет и са висине гледали на друге људе. Сви правимо грешке, тако да је само питање времена када ћемо то и ми учинити.

Оцена наставника:

(може на четири)

Књига од крви (Book of Blood 2009) је британски хорор рађен према истоименој књизи Клајва Баркера. Софи Ворд је факултетски професор који се бави паранормалним и у жижи њеног интересовања је кућа у којој је убијена девојка под мистериозним околностима. Уз њу је њен партнер са факултета Пол Блер, али је она ангажовала и студента Јонаса Армстронга, за којег верује да је видовит. Њих троје одлазе у кућу како би експериментално доказали да ту нечег натприродног има и, заиста, биће сведоци чудесних догађаја.

Критички осврт: Идеја за филм је добра и у складу је са мрачном естетиком по којој је Клајв препознатљив. Међутим, реализација ме није задивила. Немам ја ту много да замерим; глума и специјални ефекти су солидни, а режисер Џон Харисон је успео да одржава и тензију и пажњу током читавог филма. Ту су сасвим ситне рупе у радњи попут смрти Клајва Расела (јуноша може да одере човека, а не може да разбије обичан прозор), али ни то не бих могао баш да замерим. Заправо, једина би ми замерка била што се радња све време некако развлачи и савија сама у себе, наместо да има некакав ток или макар такав оставља утисак.

Едукативни моменат: Овај филм нас учи о нашим жељама. Јонас је желео дар, који је и добио, али не на начин какав је желео. Заправо, када нешто јако желимо, морамо да будемо свесни и тога да остварење тих жеља не мора нужно да значи да ћемо бити задовољни. Оно што замишљамо не мора бити и оно што реално можемо добити. Софи је погрешила као научница зато што је силно желела да верује у успех експеримента; да ће доказати оно што заговара. Онда се разочарала када је открила Јонасову превару. Научник треба објективно да приђе експерименту, а чак и ако се хипотеза оспори и то је свакако научни податак.

Оцена наставника:

(не баш најстабилнија)

Дух (The Djinn 2021) је филм о дечаку Езри Дјуиу који је нем услед неке операције коју је имао. Његов филмски отац Роб Браунстајн и он су се доселили у нови стан и већ прве ноћи Езра је остао сам јер је његов отац отишао да ради као радио-водитељ. Пре тога је Езра у тој кући у ормару пронашао „Књигу сенки“ са враџбинама. У једном поглављу је научио како да затражи жељу и решио је да покуша када је отац отишао. Езри је у почетку изгледало као да враџбина није успела, али оно што је касније сазнао је да ће му жеља бити испуњена ако до поноћи преживи уз убилачки настројеног духа.

Критички осврт: Режисери Дејвид Шарбоње и Џастин Пауел изгледа да немају баш јасну идеју шта је страшно у једном хорор филму, па тако сцена где камера кружи празном кућом осветљеном црвеним светлом траје неколико минута. Са све застрашујућом музиком. Други страшни моменти нису ни близу оригинални, али су једнако досадни; жена која плаче окренута леђима, телевизор који се укључује сам од себе и јаки звуци изненадни. Међутим, овај филм јесте померио границе због тога што практично цео филм носи дете и то кроз врло тескобне сцене и без гласа. Дечак има занимљиву физиономију и сасвим добро глуми, тако да је успео да одржи пажњу, али је овај филм ипак био ризик управо због одабира главног протагонисте и то свакако ваља ценити и то је главни разлог високе оцене јер многи други разлози би били против (радња без превише „меса“, неразрађена прича и ликови, танки или никакви специјални ефекти итд).

Едукативни моменат: Роб је рекао свом филмском сину Езри да док мислимо о стварима које нам недостају, заборављамо на ствари које имамо. И то је једно добро запажање и уједно родитељски савет.

Оцена наставника:

(танана)

Момци из округа пакла (Boys from County Hell 2020) је ирски хорор о неколико становника тамошње варошице који су се суочили са древним вампиром.

Критички осврт: Опасни Ирци, вазда блеје по пабовима и вијају се по њиховим вриштинама, екосистемима који изгледају незанимљиво и мртво, али су увек инспирација за страшне приче. Према тврдњи протагониста овог филма, биле су инспирација и за Брама Стокера, иначе Ирца и творца „Дракуле“. Оно што ми се допало у филму је што вампир са којим се боре уопште није као Дракула и заиста је оригиналан, а и сам начин како долази до крви је такође никад виђен до сада. Прича је динамична, занимљива и мада има предвидљивих делова, свакако има шмека и врло је духовита.

Едукативни моменат: Џек Роуан тек када је прочитао „Дракулу“ сазнао је да Брам уопште није писао о томе да се овај плашио сунчевог светла. Неке Дракулине моћи и мане увели су режисери када су радили филмове према књизи. Тако је Џек сазнао нешто ново, а нове ствари ћемо научити такође читајући књиге као и он.

Оцена наставника:

(ипак може)

Перголe (The Arbors 2020) је прича о човеку Друу Метјузу, који ради као бравар у малом граду и очајнички покушава да има присан однос са незаинтересованим млађим братом Рајаном Девенпортом. Једне вечери је случајно пронашао на путу мртвог јелена, а убрзо је и установио да је узрок смрти животиње у њеном трбуху; необичан пауколики паразит. Како би задивио брата (јер су као мали ловили разне животиње) однео је створење кући и почео је да га гаји. Испоставило се да је створење врло опасно по људе и да расте. Но, најнеобичније од свега је што је са Друом успоставило врло чудну везу.

Критички осврт: Допада ми се лик који тумачи Дру јер је потпуно ван клишеа. Он је екстремно интровертан и исто толико инфантилан, безличан и досадан да га чак и рођени брат Рајан избегава и чак га није питао ни шта му је са руком која је дуже времена у завоју. И онда се појавило то биће које није претерано оригинално и наравно пауколико јер таква животна форма нас највише плаши. Тада креће да се показује Друова (најблаже речено) необична природа и успоставља се веза између чудовишта и њега. Међутим, и споредни лик Брукс Адис показује чудно понашање и иако је желео да се спријатељи са Друом, опет ми је његово саучешће у сулудим Друовим активностима није јасно. Полицијска истрага такође није јасна; они су ухватили Брукса у врло необичној активности и он се успаничио и почео да бежи. Претражили су његово власништво, али су занемарили део шуме близу којег су га нашли, ако су већ сумњали да он може бити убица. Но таква полицијска неактивност била је погодна за даљу причу, па и њено разрешење. Дакле, прича има својих мањкавости, али је интересантна (иако спора), решена на необичан начин и, с обзиром на танак буџет, специјални ефекти нису лоши. Додуше, чудовиште се овде не појављује много и сцене са његовим нападима нису ни хорор ни превише присутне. Ово није филм о чудовишту, већ филм са чудовиштем, које врло лако може бити и метафора. У сваком случају ја сам за то да се да шанса и оваквим остварењима јер су другачија у односу на већину, тим пре што је глума одлична, посебно Друова.

Едукативни моменат: Дарил Манро је желела да убеди Друа да пође са њом рекавши му да те не прате сви проблеми где год да одеш. Неки су укорењени у месту где си. И то може бити тачно; неки проблеми су карактеристика места где живимо, као и људи који су ту. Свако треба да иде тамо где му је боље и где му се радују. Опет, треба имати на уму да има проблема и од којих не можемо побећи, посебно ако те проблеме стварамо сами. Дакле, није поента променити место где живимо, већ и променити себе ако је то потребно.

Оцена наставника:

(не баш најстаменија)

Велика бела (Great White 2021) је филм о пару Аустралијанаца Катрини Боуден и Арону Јакубенку који пружају туристичке услуге заинтересованима. Тако су добили посао од младог и богатог Тима Каноа, да његову филмску супругу Кими Цукакоши и њега одведу на Ђавољи гребен. Са њима је пошао и кувар Те Кохи Туака. Како је петоро пристигло на плажу, тако су пронашли мртвог Џејсона Вајлдера, очигледно жртву ајкуле. Катрина је код њега пронашла мобилни и преко фотографија сазнала да је са њим и девојка Татјана Марјановић. Пошли су у потрагу за њом, али су стигли прекасно и Те Кохи се уверио да је девојка мртва. У том неком тренутку ајкула је напала њихов хидроплан и толико га оштетила да је потонуо. Те Кохи је успео да активира пластични чамац за спасавање и сада је њих петоро на отвореном мору, препуштен морским струјама и – ајкулама.

Критички осврт: Већ ми се одабир пара који воде посао на том неком острву није допао; Катрина и Арон сувише су Барбике без иоле шарма или харизме. Њихови ликови су патетични и исфорсирано романтични, те имају сапунски однос. Дакле, поставка је већ досадна, баш као и уводна сцена. Остали ликови (њих троје заправо) су необичнији и занимљивији, као ликови, али и њихове физиономије (Те Кохи је Маор, на пример). Сама прича је класична и није померила поджанр у којем је рађена ни за милиметар. Оно што јој иде у прилог су висок буџет и врло ефектне сцене, посебно када се камера фокусира на положај ајкуле у односу на протагонисте. То је требало да унесе и неку тензију у чему је режисер Мартин Вилсон донекле и успео, иако је јасно да ће ајкула увек бити ту негде и спремна за напад. Нејасно је зашто је ајкула напала авион, а није гумени чамац који је значајно крхкији (макар није у првих сат времена филма), али прича је некако морала да плута. И у правом смислу речи је плутала јер се највећим делом одвијала на поменутом гуменом чамцу и морале су да се десе ситуације (чак и исфорсиране) када ће поједини ликови доспети у воду. Можда би било боље да је тако и доплутала до свог завршетка, али су Катрина и Арон сморали да постану хероина и херој и потпуно руинирају крај и чак филм доведу, удруженим снагама са Кими, до саме ивице крша и мало преко тога. У једном моменту се Катрина бори против ајкуле која режи међ неком подводном металном конструкцијом, али се онесвестила услед недостатка кисеоника. Тада је доронила Кими која јој је дала вештачко дисање под водом и Катрина се толико опоравила да је врло срчано убила ајкулу не узевши ни дах изнад воде… Ко зна, можда је Мартин био инспирисан „Ајкулнадом“. 

Едукативни моменат: У једном тренутку је Тим изгубио живце и направио ситуацију у којој је Те Кохи изгубио живот. Не верујем да ћемо се често наћи у тако драматичним ситуацијама, али карактер треба обуздавати јер ако изгубимо живце, ризикујемо да изгубимо још понешто вредно. 

Оцена наставника:

(могло је да буде и три, али…)

У Земљи (In the Earth 2021) је прича која се дешава у свету погођеном пандемијом. Џоел Фрај је научник кога је Влада послала у подручје изузетно плодне шуме у околини Бристола како би помогао истраживању своје бивше колегинице Хејли Сквајрс. Хејли се бавила микоризом и задатак јој је био да повећа приносе садница. У хотелу који је постао привремени камп за хитне случајеве, након што је прошао здравствену контролу, Џоел је упознао свог водича Елору Торчију, која га је убрзо повела у шуму. Они ће тамо заиста пронаћи Хејли, али и врло опасног Риса Шерсмита. Испоставиће се да Хејли испитује микоризу, али на начин који излази ван домета науке.

Критички осврт: Алтернативни филмови увек имају ту карактеристику да су тешко разумљиви и овај није изузетак, али и ако не видите метафоре које шаље, свакако је ту поједностављено стање ствари – гљиве испуштају у ваздух халуциногене супстанце које су довеле до тога да антагонисти полуде и убијају људе. Ипак, ако је судећи по критичарима, овде ипак има нечег више. Режисер Бен Витли је себи задао тежак задатак – да са малим буџетом направи прилично складан спој слешера, научне фантастике и мистицизма. У самој режији видан је утицај других филмова, посебно култних „2001: Одисеје у свемиру“ и „Исијавања“, којима је највероватније Бен желео да да омаж и чак је и те детаље добро уклопио. Тему је актуелизовао тако што је референцирао на пандемију, коју је искористио као поставку. Он није дао објашњења зашто нам се све ово дешава и чак је и исказао став да је против тога да људи објашњавају природу и да покушавају да је разумеју на свој начин. Наместо тога, он поручује да треба да је саслушамо. Филм обилује ефектним сценама, а оне које су хорор заиста су гадне. Глумци су добро одрадили свој део посла.

Едукативни моменат: У филму се спомиње микориза – то је посебна веза између биљака, односно њиховог корења и хифа гљива. Ова веза може бити мутуалистичка и углавном то и јесте. Гљиве и биљке размењују минералне и хранљиве супстанце, па тако и утичу на хемијски састав земљишта.

Оцена наставника:

(није да се нисам двоумио)

Клупко (The Tangle 2019) је футуристичка прича у којој су улогу интернета преузели нанороботи и направили мрежу чији је назив у наслову филма. У том свету десило се убиство; убијена је Мери Џејн и то тако да „Клупко“ није успело то да детектује. Агенти који су изван „Клупка“ Кристофер Сорен Кели, Никол да Силва и Џесика Грејам ухапсили су јединог осумњиченог Џошуу Битона кога је неко унајмио да прати Мери. Међутим, све указује да он није убица, а да су агенти и те како упетљани у цео случај.

Критички осврт: Кристофер је у овом случају и сценариста и режисер и одлучио се за крими причу која је у реду, али њен ток и разрешење ме нису фасцинирали. Требало је да заличе на неку причицу Агате Кристи, али тај ниво једноставно није достигнут. Такође, дијалози су били превише поетични (у појединим случајевима су Кристофер и Џошуа заиста и рецитовали), али су тиме били јако тешки за праћење и некако нису наметнули идеју, филозофију, размишљања на тему, било шта што је већ Кристофер имао на уму. Само је постигао контраефекат да су сморили јер сви ти стихови нису имали на шта да референцирају; радња и тако није била усмерена ка филозофији и могућим правцима културне еволуције људе, већ ка крими причи која је у основи љубавна сапуница. Дакле, јасно је мени шта је Кристофер желео, али то на овај начин није могао да постигне. Чак и завршни разговор између Џошуе и вештачке интелигенције, који јако личи на „Косача“ из 1992. и донекле на „Њен“ из 2013, нема ту снагу јер ми није убедљив и не могу да осетим емпатију према нечему о чему се у филму причало као некој СФ стварности која постоји ван буџета филма. Високо технолошки разговори нису допринели јер сам се изгубио у мору скраћеница које ми не значе ништа и чије значење сам могао да наслутим из контекста. Зато морам да се оградим да сам можда нешто и предвидео и видео рупе које то у ствари нису. Рецимо, ако су Кристофер и Џесика су били ван „Клупка“, а он је остварио романсу са Мери из спољњег света (наводно су ово двоје били у некој врсти изолације) и како је он сада успео да хакује њен лични софтвер који је део тог „Клупка“? Углавном, овај филм је добар покушај, али идеја, тон и слика нису усаглашени. 

Едукативни моменат: Кристофер је помислио да би вештачка интелигенција могла да лако учини недело које је сам учинио. Међутим, морамо да будемо свесни да ако мислимо лоше, онда је проблем пре свега у нама.

Оцена наставника:

(са микро-плусићем)

Ускрснули (Risen 2021) је СФ који почиње тако што је метеор погодио подручје близу сеоцета Беџер на северу Пенсилваније, САД. Из себе је испустио отрован гас који је за врло кратко време побио све мештане; преко хиљаду људи. Војска и научници су дошли да испитају случај и сусрели се са још једним невиђеним феноменом – неки од лешева људи су васкрсли. Ускоро је постало јасно да их је запосео ванземаљски ентитет.

Критички осврт: Није ми се допао цртеж спочетка. Да ли је могуће да је за кућу у снегу са камионом испред потребан специјални ефекат и то лош? Онда сам током филма схватио да има још цртежа врло реалних објеката и људи, па посумњујем да су аутори филма баш фанови ЦГИ ефеката. На крају крајева, овај филм је редак по томе што су ЦГИ коришћени тамо где уопште није било потребе за њима. Да не грешим душу, користили су их и тамо где је било, али су и даље били лоши. Прича није ништа што нисмо видели у оном делу серијала оног дела „Досијеа Икс“ који се бавио посетама ванземаљаца и филму „Дан када је Земља стала“ и у још неким. И пропуста има. Егзобиолог Никол Шамо обавештава војску САД да су и Руси имали сличну ситуацију тако што је претражила интернет. За једну моћну војску прилично су а) необавештени и б) дигитално неписмени. Поменути егзобиолог је главна протагонисткиња и толико је патетична да је иритантна. Уз један њен монолог где пати за својим тужним детињством буквално свира тужна виолина. Тих мелодраматичних сцена има више и све трају поприлично. Но, да се вратим на пропусте – има их још, па када је војнике напао ванземаљац својим менталним моћима, поскидали су маске и тако се изложили отровном гасу, али то код неких није било ни видљиво, ни довољно, па су почели да се убијају међусобно ножевима и пиштољима. На крају Никол улази у забрањену зону без проблема јер је нико и не чува, иако је врло постало јасно да се ради о опасности од међунационалног значаја. Има и један допадљив моменат у филму када широм планете почињу да се дешавају феномени и то је пропраћено феноменалним инструменталом и ефектним сценама, али авај, тај део више личи на трејлер него на секвенцу филма.

Има ту и некакав преокрет, који у неком другом филму и не би био лош, али је у овом решен опет у патетичном маниру. Наиме, режисер Еди Ајра је поставио оправдану сумњу да је главну протагонисткињу отац злостављао као малу, да би се на крају испоставило нешто сасвим друго. И у самом том обрту постоје превиди у логици: како би мала девојчица уопште могла у тајној војној и научној установи да приђе ванземаљцу, а камоли да оствари било какав контакт? Цео тај обрт има прилично добру идеју и прилично је лоше реализован, баш као и цео филм, а и глума није помогла баш. Филм је повремено и заличио на озбиљан СФ, али то просто није довољно.

Едукативни моменат: Никол је ванземаљски облик живота изгледао као клица и није га сматрала довољно важним да га пријави војсци. Или га је сматрала сувише крхким и није желела да га војска уништи. Како год га посматрала, потценила га је и тај облик је израстао до џиновских размера и уништио цео свет. Некада нам проблеми изгледају минорно, али ако их игноришемо могу се претворити у велике и тешко савладиве проблеме.

Оцена наставника:

(може на два)

Празнични специјал Миниона (Minions Holiday Special 2020) је кратак цртаћ о Минионима који се састоји од четири још краће приче.

Критички осврт: Свака прича је слатка јер су актери бескрајно симпатични Миниони, али нису једнаке по квалитету. Прва је баш слаба и не садржи ништа више од њихових уобичајених вратоломија, док су преостале већ имале неку идеју, мада је у трећој причи она до сада баш експлоатисана у другим остварењима и то практично на сличан начин. Утисак је океј, али далеко од тога да сам одушевљен. Пошто је овај филм замишљен и као рекламни за оно што следи од ове продукцијске куће, рекао бих да ова реклама ипак није довољна. 

Едукативни моменат: У последњој причи Миниони су се баш потрудили да освоје значку извиђача и нису успели. На крају су је ипак добили од својих пријатељица. Заправо, сваки труд ће нам се исплатити на овај или онај начин.

Оцена наставника:

(врло иде на три)

Лако Је Критиковати 140

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.

The Book of Eli (Small)Књига Илаја (The Book of Eli 2010) је постапокалиптични филм који прати путовање усамљеног Дензела Вошингтона. Он на свом путу наилази на разне препреке, али има мисију коју мора да испуни и коју му је поверио сам Бог.

Критички осврт: У овом филму видни су ЦГИ, како их већ зову, ефекти. Није баш да их се нисам нагледао по филмовима и није баш ни да их нисам до сада уочавао, али овде баш иритирају. И уз то, уопште не фасцинирају. Дистопијско друштво у рушевинама, са браон и сивим тоновима и где људи из очаја једу људе, виђено је у бројним филмовима. Оно што донекле фасцинира су борбе које води Дензел.

Свакако да режисерима морам да признам добру атмосферу коју су направили, али то и није било тешко са таквим колоритом и глумцима. Ипак, највише од свега им признајем да су религијски мотив уградили заиста добро у причу и чини ми се да нигде до сада нисам видео да је то тако вешто (и не тако суптилно) урађено. Са једне стране имамо проповедника божје речи, односно Дензела, а са друге човека институционализоване вере Гарија Олдмана. Другим речима, религија даје моћ, али су у овом случају супротстављене моћи коју добијамо над нама самима (Дензел) и моћи коју желимо над другима (Гари). Метафора је јака и има смисла, а даје и смисао читавој причи. И ту видим највећу вредност ове приче, која је у основи класична (Гари јури Дензела и девојку како би се домогао оног што жели). Крај има неки преокрет, донекле изненађујућ (у ствари, није нимало изненађујућ, али хајде), али је исфорсирана и префорсирана божја правда. Некако видим да се велике речи (којима су Амери толико склони) на крају у нарацији нису могле избећи, али их је превише или је то већ било превише, не знам ни сам… Свеукупно се добија добра идеја спакована у филмић тек за пар нијанси бољи од медиокритета.

Едукативни моменат: Реј Стивенсон је рекао Дензелу како овај нема избора. На то му је Дензел одговорио да избор увек постоји. И то увек треба имати на уму.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Wrong Turn (Small)Погрешно скретање (Wrong Turn 2003) је хорор који се дешава на споредној, заборављеној заобилазници са ауто-пута. Дезмонд Харингтон је журио на некакав састанак, али се на ауто-путу десио удес, те је наишао на колону возила која стоји. Пошто није имао стрпљења да чека, кренуо је назад у потрагу за неким алтернативним путем. Тако је наишао на запуштену бензинску пумпу и тамо видео мапу која је показивала да постоји заобилазница. Решио је да крене тим путем и тамо наишао на петоро младих који су имали незгоду са возилом. У ствари, у тренутку непажње сударио се са њима, али срећом без повреда. Но, цела ситуација у којој су се њих шесторо нашли ипак је далеко опаснија.

Критички осврт: Поджанр хорора који најмање волим је слешер филм. Овај филм је од самог старта имао све карактеристике да га баш, баш не волим, а две бих издвојио: једна је то америчко инсистирање да су људи са генетичким поремећајима деформисани и манијакални, што је жалосно и речима неописиво, а друга је да је филм преоптерећен општим местима. И то општим местима која се понављају: где год је пар, момак нестаје, да би га девојка потражила и нашла га мртвог, а потом и она бива убијена. Осим овога, филм пати од класичних „болести“ за овај поджанр. Радња је превише обична и повремено сасвим погодна. На пример, манијакалне убице лишавају живота из цуга, што бисмо рекли, сваког на кога наиђу, али не и лепу и главну хероину Елајзу Душку, јер – како? Она је главна, треба да преживи, те је ваљда логично да њу само заробе. Сам Дезмонд се показао као какав суперхерој. Погођен у ногу, са обилним крварењем, он скакуће са гране на грану, бије се голорук против двојице са секирама и преживљава експлозију тик испред њега која га је одувала са све Елајзом. Ту експлозију је преживео и један манијакални, мада је био буквално у експлозији. Није имао ни опекотину, мада на онолико унакаженом лицу тешко је и рећи.

Филм је технички урађен сасвим солидно, уз океј продукцију и пристојну глуму и са понеком узбудљивом сценом. Међутим, у поджанру у којем је рађен није остварио ич новог.

Едукативни моменат: Дезмонд није желео да се стрпи и сачека на ауто-путу, па је упао у невољу. Стрпљење је заиста чак животно важна вештина и не треба да будемо као Дезмонд. Уосталом, изрека каже: стрпљен-спашен.

Оцена наставника:

2(може и на три, али има разлога да буде и на један)

deadand (Small)Мртви и сахрањени (Dead & Buried 1981) је хорор који се дешава у једном малом граду Потерс Блаф у којем становници на суров начин убијају туристе. На случају ради локални шериф Џејмс Фарентино, не знајући да су у ове бизарне догађаје укључени сви људи које зна, па чак и његова супруга Мелоди Андерсон.

Критички осврт: Сцена када је Денис Редфилд са породицом ушао у напуштену кућу је једна од оних сцена које саплићу добар филм. Нити има логике, нити је добро урађена и сасвим је опште место у хорор филмовима. Остало је сасвим добро и ово је врло солидан хорор и то са врло оригиналним приступом. У појединим поступцима ликова јављају се неке недоследности, али вероватно би све то могло да се одбрани. Ипак, остаје утисак неразрађене приче, као да се режисер Гари Шерман више бавио изградњом мистерије, него њеним расплетом. Специјални ефекти варирају; од очигледних до врло добрих (с обзиром на време када је филм настао).

Едукативни моменат: Мелоди је предавала деци о црној магији јер је хтела да им час буде забаван – деца воле оно што је страшно – објаснила је. И то има смисла, много се лакше учи оно што је забавно. Међутим, не треба да заборавимо да морамо да научимо и оно што је потребно.

Оцена наставника:

4(готово сигурна)

iljadu (Small)1922. (1922 2017) је филм рађен према истоименом роману Стивена Кинга. Томас Џејн је фармер, поносан на своје приносе и свог сина јединца Дилана Шмида. Проблем настаје када је Томасова филмска супруга Моли Паркер пожелела да се пресели у град јер јој живот на фарми не прија. Моли је захтевала развод и натраг свој мираз – читавих 40 хектара земље. Желећи да задржи цео свој посед, Томас подговара сина да заједно убију Моли, те они то и чине. Но, Томасови проблеми тек су тада постали страхотни.

Критички осврт: Овај филм се води као натприродни хорор, али први део филма је трилер и то врло успео. Режисер Зак Хилдич је направио изузетно мучну атмосферу и у њу сместио ликове које тумаче сјајни глумци. За Томаса живот без фарме (односно земље, како је он назива) је живот без вредности и он доноси одлуке не зато што је срећан на месту где је, већ зато што ће у супротном његов живот изгубити смисао. Тако представљен мотив чини да цео филм изгледа значајно реалније и самим тим страшније. Иначе је овај глумац за ову улогу заслужио најмање Оскара. Само убиство је престрашно, тако да тада већ нисам био сигуран коју би сцену Зак могао да уведе да буде језивија од те. Међутим, Зак није „пуцао“ на то да ређа језиве сцене. Када је кренуо хорор део, иако сама сцена када се Моли појављује није изненађујућа, читава њена освета јесте и далеко је од класичног прогањања неупокојеног. Углавном, Зак је водио причу стварно одлично и свака сцена је у њој са разлогом и добро је дочарана. Ово је филм који садржи једну озбиљну, крајње трагичну причу, која има дубину и поруке, те ликове према којима не можете да не осећате емпатију.

Едукативни моменат: Томас је схватио да на крају сви буду ухваћени. Другим речима, за свако почињено недело последице морамо да осетимо. Но, оно што је још важније, схватио је да увек постоји други начин и да недело уопште не мора да буде опција.

Оцена наставника:

5(врло јака)

thecurse (Small)Проклетство (The Curse 1987) је филм рађен према краткој причи „Боја изван свемира“ писца Хауарда Филипса Лавкрафта. На фарму, на којој живи дечак Вил Витон са својом породицом, пао је метеор необичног изгледа. Вил је позвао комшију лекара и научника Купера Хакабија, али овај није имао довољно знања да испита тај објекат. Ипак је одлучио да му не придаје превише значаја, тим пре што га је и његова супруга Хоуп Норт убедила да им то није у интересу, али ће се испоставити да ће метеор бити фаталан и по њега и по готово читаву фармерску породицу.

Критички осврт: Наслов филма на први поглед није јасан јер уз клетву тешко може да се повеже метеор који са собом доноси неке микробе или шта ли већ ванземаљско. Међутим ми сазнајемо да је глава породице Клод Акинс побожан човек и инсистира да читава његова породица поштује правила из Библије. У ту причу је некако, мало више неспретно, уметнута прељуба, а ту још могу да се доведу у везу и други греси. Међутим, сама прича није религијска, већ врло тврди СФ. И није лоша и има неког смисла, али и неких рупица попут те да се Кетлин Џордан Грегори шврћка наоколо са абнормално великим чирем на образу и то нико не доводи у питање или када Стив Карлајл уђе у шупу наместо да уђе у кућу и затражи помоћ због паса који су управо напали Хоуп. Ипак, најзанимљивији ми је хорор део ове приче. Режисер Дејвид Кит се баш потрудио да нас маштовито застраши маскама деформисаних ликова у филму и са крви која прска из парадајза, али је заправо најстрашнија и најуспелија сцена када Кетлин себи зашива руку у мирној, готово спокојној породичној атмосфери у дневном боравку њиховог дома. Финалне хорор сцене дефинитивно су лоше урађене, тако да оне заиста не могу да застраше. Истина, и ту се Дејвид баш потрудио да финале буде маестрално са све рушењем свега наоколо главних протагониста. Једино што никако не могу да објасним то је херојство Џона Шнајдера, па и његово касније разбољевање.

Ликови су стереотипи, осим Кетлин, која има врло интересантну физиономију. Малком Данаре је толики мали насилник да је његов лик заправо карикатура. Чак, прави лик из цртаћа пошто и у цртаћима све време носе исту одећу, а Малком је све време носио исту премалу спортску мајицу. У реду је да дечко има свој омиљени одевни предмет, али је мало вероватно да ће се прати и сушити динамиком приказаном у филму (а није баш да се није прљао).

Едукативни моменат: Хоуп је рекла свом мужу како не треба поправљати ствари које нису покварене. У пренесеном смислу то значи да не треба ми да намећемо наша мерила вредности другима. Ти други нису покварени, само имају другачије ставове и стилове живота. На крају крајева и право да живе како желе.

Оцена наставника:

4(зато што ми се филм допадао када сам био мали)

empireoftheants (Small)Цартво мрава (Empire of the Ants 1977) је филм који је настао инспирисан истоименом кратком причом Херберта Џорџа Велса. Џоун Колинс је менаџер и има за циљ да прода плацеве на једном острву. Зато је организовала излет потенцијалним купцима и довела их је ту. Међутим, она не зна да је на острву завршила канта са радиоактивним отпадом који је тако утицао на мраве да они постану џиновски и претња за све њих.

Критички осврт: На самом почетку је могао да буде и неки сувислији текст који чита наратор. Можда би и једноставне чињенице из биологије биле учинковитије од мелодраме без много смисла. Додуше, и сви разговори у филму нису имали много смисла, мада су имали очигледан циљ да нас упознају са ликовима. Глумци који су изабрани јесу занимљиви, али некако нису могли да дођу до изражаја, баш због прозаичних дијалога. Специјални ефекти нису ни толико лоши за оно време, али је поглед из „мравље перспективе“ пресмешан. Преко камере је очигледно стављен лим са рупама како би нам се дочарало како мрав види. И то би било чак и колико-толико коректно, да је режисер Берт И. Гордон знао шта је мозаичан вид. Уз то, мрави су цврчали и буквално вриштали што је деловало надреалније него њихова џиновска величина. У сцени када убијају Едварда Пауера, Џоун вришти, али уопште не изгледа да она вришти и чак чује се некакво двогласје… Касније се испоставило да су мрави вриштали. И све време су мрави били у неким чудним, готово неприродним позицијама, те као да су се борили између себе.

Сама прича је чиста класика, уз обиље лоше глуме и општих места. Чак има и оног да се Брук Паланс (невешто) спотакла и уганула чланак и напросто није могла да хода и бежи од најезде мрава. То је заиста толико глупо да су модерни режисери одустали од овога, али ето због тога и кукавичког јој мужа Роберта ПајнаБрук настрада. Иначе су и та и готово све остале сцене апсолутно предвидљиве. Страшне сцене су прављене увек некако да не видимо шта се дешава; или кадрови који само наговештавају или су у некаквом метежу, па их све то и није чинило страшним. Филм је малко извадила идеја о послушним људима и начину како постају послушни јер се ту види неки наговештај маште, али то опет није довољно. Филм је лош, па је лош.

Едукативни моменат: Мрави и други инсекти имају и просте и сложене очи. Сложене очи састоје из из великог броја простих. Свако просто око види део слике. Сви ти делови заједно дају целину која изгледа као мозаик, те се такав вид назива мозаичан. Дакле, тако инсекти виде, а не као што је у филму приказано – да свако просто око види целу слику, те изгледа као многоструко дуплирана слика.

Оцена наставника:

1(на два)

godzila king (Small)Годзила: Краљ чудовишта (Godzilla: King of the Monsters 2019) је наставак филма из 2014. Научници, окупљени у склопу организације „Монарх“, свуда по свету пронашли су необичне и огромне животиње које су назвали титанима. Једна од водећих научница Вира Фармига успела је чак да изуми машину која може да их контролише. Међутим, Чарлс Данс, екотерориста који има за циљ да потамани човечанство и преда свет титанима, отео је и Виру и њену машину. Чудовишта су почела да се буде и пустоше Земљу, али најгоре од свих њих је уједно и њихов вођа – змај који бљује ватру. Чарлс и Вира ослободили су га из вечитог леда и апокалипса је започела. Ипак, војска и Вирин бивши муж Кајл Чандлер консолидовали су се и кренули у контранапад. Њихов кец у рукаву је најјачи монструм од свих – Годзила.

Критички осврт: Дакле, 2014. научници нису научили лекцију када су чудовишта порушила цео град и побила људе, већ сада порађају нове младице још живописније. Џиновска мокрица с почетка је сјајна; и осмишљена и оживљена на великом/малом екрану. Но, ту се машта режисера Мајкла Дафертија и сценаристе Макса Боренштејна не зауставља. Они уводе у причу и змаја и то троглавог. Јасно је мени да су једноглави превазиђени, али шта ћемо за наставак? Но, о том потом, а што се овог филма тиче, морам рећи да се прича развила. Додуше, развила се на стакленим ножицама пошто је екотерориста Чарлс са шачицом људи врло једноставно преузео војно-научна постројења и то која чувају такву светску потенцијалну опасност. Но, када су се једном стране супротставиле, прича је већ текла значајно логичније. У сваком случају, одвија се по холивудском шаблону, има предвидљивих момената и америчког пренемагања, али је дефинитивно блокбастер, где сјајни специјални ефекти прате битке епских размера. Одлична је цака када војници излећу из летелице и одмах их спржи змајева ватра… Има много ефектних момената у филму.

Едукативни моменат: Када је Си Си Ејч замерила Кену Ватанабеу да звучи као да се диви чудовиштима, он јој је одговорио да се диви свим облицима живота. И то је најбољи став који према животу можемо имати.

Оцена наставника:

4(врло солидна)

nerve-poster (Small)Петља (Nerve 2016) је филм рађен према роману истог назива из 2012. књижевнице Жане Рајан. Међу тинејџерима је омиљена ријалити игрица која носи назив као у наслову филма. Они који се одлуче да играју прихватају изазове које им постављају посматрачи и уколико изврше задатак добијају лепу своту новца. Емили Мид је једна од играча и очигледно зависна од игрице и популарности коју јој та игрица доноси. Њена повучена другарица Ема Робертс нема таква интересовања, али је у њој прорадио инат и жеља да докаже околини да и она уме да прихвати изазов, па се укључила у игру. Испоставиће се да је игра много више захтевна од онога што је Ема могла и да сања. Из изазова у изазов, улог ће на крају постати и сам живот.

Критички осврт: Рекао бих да режисери Хенри Јост и Аријел Шулман заиста разумеју нове генерације јер су направили филм који не само да одговара тинејџерима, већ и веома добро објашњава неке феномене који се у њиховој популацији дешавају. Сама динамика филма и интрига шта ће се даље десити и шта ће лоше да се деси (јер неминовно је, зар не?) и буквално адреналинско узбуђење у доброј мери маскира једно основно логично питање: како. Наиме, гледаоци су ти који дају изазове, али немогуће је да гомила, глупа као што је свака гомила, направи тако интелигентне задатке постављене пред младе и атрактивне Ему и Дејва Франка. Заправо, без обзира колико се режисери трудили да читаво то замешатељство учине вољом гомиле, утолико су ствар учинили наивнијом. Ситуација се још више компликује када су се у једначину убацили и Емили и Машин Ган Кели, те све то постаје све мање уверљиво. Наводно објашњење је да су гледаоци јако добро обавештени јер мрежа „Петља“ преузима све личне податке са других друштвених мрежа, али то објашњење, иако едукативно, није довољно добро. Све је још мање уверљиво јер је полиција у филму инертна, а тако се некако постављају и сви одрасли, што случајни пролазници, што чланови породица.

Други проблем са којим се бори овај филм је понављање. Једанпут луда вожња где су Мишку (Дејву) затворене очи и једанпут прелазак преко мердевина што Еме, што Емили на великој висини јесте и довољно застрашујуће и довољно узбудљиво, али као да су се тиме идеје потрошиле. Тако да је Дејв добио задатак да наново шврћка по пречкама, овог пута крана, а да би се колико-толико увело нешто ново, задатак је био да виси (што ипак није ново јер и то је било), али на једној руци (да, дефинитивно ново). Само сам чекао да нова наредба буде да виси косом приљубљен за кран уз помоћ статичког електрицитета. Тада је филм већ увелико изгубио сензибилитет тинејџерског трилера и ушао у сферу хорора где се манијакални убица поиграва са својим жртвама. На крају је потпуно мрачан задатак и некако је све ишло ка томе, сувише предвидљиво и потпуно разочаравајуће. Међутим, преокрет је урађен добро и добро је одрађена психологија масе. Ипак, и ту морам да замерим; заказан је окршај са пиштољима на свима познатом месту и полиције нигде?

Овај филм дефинитивно има много рупа у логици дешавања, али много поука има, што као наставник морам да поздравим. Многе опасне ствари почињу врло наивно, интернет уопште није безбедно место, лако је крити се иза свог профила и посматрање насиља је саучествовање у том насиљу. Дакле, филм има много позитивних, али и много негативних ставки. Режисери се нису трудили да те негативне избегну, само су их вешто прикрили оним позитивним.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: није потребно да урадимо све што се од нас захтева зарад популарности. На крају крајева, ако је то цена популарности, онда заиста вреди размислити да ли нам је уопште потребна.

Оцена наставника:

4(реално је три, али хајде)

noescape (Small)Без собе за бекство (No Escape Room 2018) је филм о девојчици Џени Рос, коју је отац Марк Геним повео да проведу викенд на селу. Њихова авантура није успела, па су се враћали кући, али су им се успут покварила кола. Зато су били принуђени да поправку сачекају и дан проведу у оближњој варошици. Марк је ипак желео да приушти забаву својој кћерки, па јој је предложио да посете локални Ескејп рум. Џени је невољно прихватила очекујући неку гаражну варијанту, али се испоставило да је овај Ескејп рум далеко више од тога.

Критички осврт: Филм почиње више него стереотипним ликовима Џени и Марком и њиховим више него стереотипним односом мрзовољне тинејџерке кћерке и разведеног оца који се сувише труди. Они одлучују да иду у Ескејп рум и то је јасно, али претходно Џени доживљава ничим изазван хорор у тоалету ресторана и иако је та сцена требало да се уклопи са свим осталим, превише је исфорсирана. Углавном, дођоше они до сеоске варијанте Ескејп рума и надаље филм ме је заиста пријатно изненадио, тим пре што је телевизијски и још мукбастер приде, па су и моја очекивања била ниска. Ово је један заиста интересантан и у доброј мери успео спој модерног трилера са темом урбане легенде и паранормалног хорора. Поједине сцене јесу застрашујуће, а посебно бих издвојио ону када Џени лежи у скровишту поред леша који се полагано помера. Међутим, готово све страшне сцене су остале недовршене, као да режисер Алекс Меркин није имао стрпљења за њих. Ипак, морам да му признам да је вешто искористио идеје из других филмова, измиксовао их и добио врло пристојну причу за мање пристојан буџет. Ту је он развио и понеку сопствену идеју, попут оне у завршници, која није лоша. Заправо, за цео филм могу рећи да није лош.

Едукативни моменат: Денис Андрес је искористио знање из физике како би пронашао начин да изађу из једне врло опасне собе. Свако знање вреди и никад не знамо када ће нам затребати. Марк је исти проблем решио на други начин и то се свакако дешава у животу, а посебно у тимском раду. Дакле, знање и тимски дух никад нису на одмет.

Оцена наставника:

4(и овде је реално је три, али опет хајде)

total recol (Small)Тотални опозив (Total Recall 1990) је футуристички филм инспирисан кратком причом Филипа К. Дика. Арнолд Шварценегер је грађевински радник који води монотон живот, иако има прелепу жену Шерон Стоун. Прогањају га снови о Марсу и он жели да иде тамо јер верује да га чека шанса живота. Пошто Шерон не жели да они оду тамо, он се одлучује да посети компанију „Рикол“ која нуди лажна сећања, али боља од правих. Наиме, стручњаци из те компаније усађују људима у мозак сећања која никада нису имали, али имају осећај као да су заиста доживели сјајне авантуре. Код Арнолда нешто је кренуло по злу и стручњаци из „Рикола“ су схватили да је њему неко пре њих обрисао сећање. Прекинули су третман, а њега послали кући. Тада за Арнолда креће права авантура, много узбудљивија него што је то могла да му понуди поменута компанија.

Критички осврт: Као права блокбастер акција, ова има гомилу мртвих, али није то оно што овај филм чини сјајним. Најпре ту је бритак хумор, врло суптилно пласиран и веома солидни специјални ефекти искоришћени на заиста маштовит начин. Сценариста Роналд Шусет је причу баш закомпликовао, те није могао да избегне рупе и рупице које таква радња мора да има. Акција у овом филму пати од дечје болести својствене том жанру: потпуно је наивна. Шерон, која је неки екстра тајни агент, не успева да погоди чак ни врата од тоалета, а камоли Арнолда са пар корака удаљености. И таквих момената има заиста много. Ипак, морам да кажем да је ово врло добар покушај да се направи политички трилер у СФ окружењу. Овај филм можда није ремек-дело фантастике, али је онда озбиљан кандидат да то буде.

Едукативни моменат: Рони Кокс је рекао Мајклу Ајронсајду да му не даје довољно информација како би овај мислио. И то је истина; правог мишљења нема без свих неопходних информација. Зато је увек потребно проучити све изворе и чути сваку страну.

Оцена наставника:

5(може, наравно)

Лако Је Критиковати 137

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

cloudy (Small)Облачно са шансом за ћуфте (Cloudy with a Chance of Meatballs 2009) је цртаћ о луцкастом проналазачу Флинту који жели да учини нешто добро за своје суграђане. Наиме, они сви живе на острву Сволов Фолс и главна делатност је продаја сардина. Међутим, онда се десило да је свет одлучио да су сардине грозне и то се одразило на економију града. Зато је Флинт осмислио машину која воду претвара у разноврсну храну. Када је покушао да машину стави у погон, она је одлетела, попут ракете, у небеса. И тада су почели да „кише“ хамбургери. Становницима овог града се то допало и замолили су Флинта да за вечеру буду неке друге јестиве падавине. Флинт је из своје лабораторије могао да контролише машине у облацима и тако је започео невероватни бизнис који је прославио град у целом свету. Но, како је време одмицало, машина је почела да „багује“ и падавине су постајале све опасније.

Критички осврт: Овај цртаћ има крајње необичан заплет и веома, веома је смешан. Анимација је сасвим добра, можда баш зато што није слаткаста. Филм има сјајну динамику, узбудљив је и дефинитивно има емоцију. Све ми се свиђа и само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Прича каже да када се све чинило изгубљеним, Флинт се суочио са поразом и пронашао наду. То треба и ми да урадимо сваки пут када се суочимо са поразом, па ће нам и живот можда бити ружичаст, баш као и овај цртаћ.

Оцена наставника:

5(веома јака)

cloudywith (Small) (Small)Облачно са шансом за ћуфте 2 (Cloudy with a Chance of Meatballs 2 2013) је наставак претходног филма. Флинтов јунак из детињства, светски познати научник Честер Ви, послао је тим да очисти острво Сволов Фолс од нагомилане хране, а Флинта је приволео да ради за њега. Флинт је са много ентузијазма започео да ради у фирми свог идола, не знајући да овај има себичну намеру да му преотме изум који воду претвара у храну. Честер не зна где се на острву налази машина и потребна му је Флинтова помоћ, тим пре што се екосистем острва променио у невероватном смеру.

Критички осврт: Ово је достојан наставак одличног цртаћа. Има све што је потребно; поставка је иста, али је идеја сада другачија, додуше унеколико класичнија. Филмић има јаке поруке и још јаче алузије на нека добра СФ-остварења попут „Парка из доба јуре“.

Едукативни моменат: Екосистем који се појавио на острву и кога чине живе намирнице није баш толико невероватан. Истина, међу живим светом тешко ћемо пронаћи хамбургер који се креће уз помоћ ножица помфрита и плете мрежу од топљеног сира, али су чланови једног екосистема храна неким другим члановима. Један од најзначајнијих односа између живих бића у екосистему је однос (ланац) исхране.

Оцена наставника:

5(јака скоро као претходна)

next (Small)Џуманџи: Следећи ниво (Jumanji: The Next Level 2019) је трећи наставак франшизе „Џуманџи“. Друштво из претходне авантуре у Џуманџију се окупило након три године, али без млађаног Алекса Волфа. Троје пријатеља су се забринула за њега, те отишла до његове куће и тамо су имали шта да виде. Алекс је наново ушао у игрицу. Знајући да кроз опасности које у Џуманџију вребају не може да прође сам, одлучили су да му се придруже и помогну му, али је дотрајала и покварена конзола увукла и два старца која су се тада нашла у кући: Денија Девита и Денија Главера.

Критички осврт: Овај филм неоспорно има много шарма и неколико узбудљивих сцена (посебно она када их мајмуни нападају на висећим мостовима, а ни нојеви нису лоши), те харизматичне глумце и слатке мотиве који покрећу ликове, али реално гледано није померио границе у односу на претходни део. Другим речима, заиста није унео ничег новог, ако изузмемо „свичовање“ ликова, што није богзна шта. Предвидљивих сцена има, па је тако било јасно да ће Дени Гловер остати у игрици и да је заправо она његов спас. Има и патетике, за неколико нијанси више него што је права мера, али и то не замерам превише. Највише замерам финалну борбу између Двејна Џонсона и Рорија Макана која уопште није узбудљива и сувише је технички одрађена, да се тако изразим. Заправо, да је тај део урађен иоле боље преломио бих на четворку. 🙂

Едукативни моменат: Џек Блек није био задовољан својим аватаром јер није имао снагу и кондицију, али је знао геометрију. 🙂 Испоставило се да је његово знање и те како послужило и спасило их све. Никад не знамо кад нам које знање може затребати.

Оцена наставника:

3(на четири)

gothika (Small)Готика (Gothika 2003) је прича о психијатру Хали Бери која ради на случају затворенице Пенелопе Круз. Хали не верује у Пенелопине приче, већ сматра да је девојка полудела услед трауматичног искуства са очухом. Једно вече када се враћала кући, Хали је на путу колима умало ударила у девојку која је стајала на киши. Притрчала је да јој помогне и од тог тренутка је изгубила свест, да би се пробудила у затворској болници и под оптужбом да је искасапила свог мужа Чарлса С. Датона. Сада се Хали нашла са друге стране решетака и суочена са тим да јој нико не верује да се ту дешавају још неке невероватне ствари.

Критички осврт: Матје Касовиц је спочетка дефинитивно префорсирао режију. Као да нису биле довољне психоделичне сцене са мноштвом крупних планова, језива атмосфера без покрића и драматично-помпезна музика, већ је морала да буде и кишовита ноћ са све муњама. Аман. 🙂 Филм се у неком таквом маниру и наставио, са тим да је то сада имало више смисла јер се десило врло мистериозно убиство. И Матје је заиста успео да направи мистерију, али невоља је у томе што ју је превише развлачио и попуњавао је филм мотивима који се понављају, па је тако Хали макар два пута побегла из ћелије. То је некако дало утисак да прича нема много „меса“ и да се радња котрља, мада је много више тапкала у месту. На крају се испоставило све оно што сам сумњао током филма, а заиста није било тешко претпоставити. Сам крај је заправо антиклимактичан наместо да буде узбудљив и у доброј мери је урушио квалитет филма који је иначе све време био негде на клацкалици.

Оно што је добро у овом филму је свакако глума и то пре свих две лепотице: Пенелопе и Хали. Специјални ефекти су солидни, а продукција је богата.

Едукативни моменат: И Пенелопе и Хали су рекле како не могу веровати некоме ко мисли да су луде. Ово се може и шире посматрати – тешко је веровати било коме ко има предрасуде о вама. Дакле, да би неко стекао поверење, мора да буде отвореног ума.

Оцена наставника:

2(на три)

Honeymoon-film-poster (Small)Медени месец (Honeymoon 2014) је прича о двоје младих Роуз Лезли и Харију Триадавеју, који су одлучили да свој медени месец проведу у њеној брвнари крај језера. Дани су им лепо и страсно започели, али је онда једне ноћи Роуз нестала. Хари ју је пронашао у шуми како наводно месечари. Након тога је Роуз почела да се мења и врло чудно понаша. Хари је посумњао да она има аферу са Бенџамином Хубером, који има ресторан недалеко одатле, али ће се испоставити да је истина далеко страшнија и фаталнија.

Критички осврт: Режисерка Ли Јанијак је направила један језив и чудан филм. Паралелно са тим је успела да направи интригантан однос између младог брачног пара (заједно са глумцима Роуз и Харијем) и иако филм нема брзу динамику, свакако држи пажњу. Но, онога тренутка када мистерија креће да се решава и када је Хари већ увелико убеђен да његова супруга није његова супруга, Ли је некако закорачила на врло танак лед и опасно балансирала на ивици логике. Но, филм је решила на сјајан начин и показала да је једнако умешна и у СФ-у, као и у драми.

Може се рећи да је овај филм метафора промена које људи доживљавају када су у браку, те суочавање са тим да тек онда када живите заједно са неким заиста тог неког и упознате. И то може и да вам се не допадне, поручује Ли. Она такође потцртава и губитак индентитета приликом уласка у брак, али је тај део већ вештије сакрила између редова. И што је још битније, добро га је уклопила у СФ део који ће уследити. У сваком случају, врло интересантан мали филм. 🙂

Едукативни моменат: Однос између Роуз и Харија почео је да пропада онда када су се појавиле тајне. Сваки однос који није искрен тешко да може да буде квалитетан и трајан.

Оцена наставника:

5(са минушчићем)

damnation (Small)Притајено зло: Проклетство (バイオハザード ダムネーション 2012) је јапански цртаћ који је више инспирисан серијалом „Притајено зло“, него што припада том серијалу. У фиктивној бившој држави Совјетског Савеза Републици Источној Славији бесни грађански рат. Американци имају интерес у тој држави и шаљу свог агента Леона, али су га брже-боље опозвали. Међутим, он је ипак одлучио да настави мисију јер поуздано зна да се у овом рату користи биолошко оружје, те жели да га раскринка и заустави.

Критички осврт: Овај цртаћ почиње нарацијом која нас упућује у актуелне међународне политичке односе и при томе је објективнија него већина новинара које сам слушао по телевизијама. 🙂 Уследила је радња чији је замајац исфорсиран, те главни лик Леон креће да сређује ствари у читавој држави, иако су сви његови Амери повучени из те исте државе одлуком Владе САД-а. Сама радња је некако нејасна спочетка, да би се колико-толико уобличила негде до средине. У питању је врло солидан политичко-војни трилер са интригантним и понекад изненађујућим ликовима. Нека општа места се нису могла избећи у овом пожанру, налик на оно када се Леон без повреде извуче испред рафалне паљбе са неколико корака даљине. Иначе је овом јунаку, који је само човек, дато превише кредита.

Анимација је прилично добра и веома фино дочарава људске покрете. Гестикулација није још увек усавршена, а и још једна ствар која се није дала избећи је да цртани личи на видео-игру. Нисам одушевљен тиме, али подношљиво је, као и количина патетике у појединим сценама.

Едукативни моменат: Један од патриота је рекао Леону како обожава америчке производе, али мрзи Америку. То показује оно чега често нисмо свесни: све има своје предности и мане, па тако и та пуста Америка. 🙂 Иако је много зла нанела целом свету, ипак је дала и много тога доброг.

Оцена наставника:

4(некаква)

zhunter (Small)Ловац на зомбије (Zombie Hunter 2013) је један од оних хорора који се праве директно за дискове. Посебна дрога розе боје постала је веома тражена међу зависницима, а и број зависника је порастао. Фатална последица ове дроге је да су се људи претворили у зомбије и настала је апокалипса. У постапокалиптичном свету Мартин Копинг путује сам и успут убија зомбије. Но, ускоро, не својом вољом, неће више бити усамљени осветник.

Критички осврт: Већ ми се прва сцена није допала јер је исфорсирана и нелогична. Водитељ повраћа док чита вести (и то уз очигледно лош специјални ефекат) и то камера зумира, да би онда објавили техничке проблеме и наново вратили истог водитеља коме су уста и даље замазана… Није баш да не очекујем такав треш на „Хепију“, на пример, али треш је треш, па таман га било и у свакодневном животу, односно телевизији. Онда се фокус преусмерава на напрженог Мартина који изговара свој монолог. У ствари, ми чујемо његове мисли које су изговорене са таквом дикцијом да немамо ни једну сумњу да је он баја и то светски. Већ тада су ми две ствари биле јасне: да је овај филм лоше режиран и да у њему глумци лоше глуме. Испоставило се управо тако, али са том разликом што је режисер Кевин Кинг и показао неки потенцијал и неколико кадрова чак и интересантних има, али су глумци потпуно безнадежни.

Под условом да кажемо да овде неке радње има, она је класична, обична и развучена са прегршт предвидљивих момената, иако се Кевин побринуо да ничега не мањка: протагонисти се боре и против преживелог који је пристигао из неког слешер филма и против зомбија и против мутираних зомбија вероватно одбеглих из „Притајеног зла“. Маске и специјални ефекти нису скроз слаби, али ништа није у овом филму толико лоше као што су дијалози. Има ту и патетике, али није толико страшно као све остало. Када кажем страшно, то заиста није комплимент овом хорору.

Едукативни моменат: Оно за шта је Мартин тврдио да је бајка, за Данија Трехоа је била нада. Увек ћемо се сусретати са различитим гледиштима на исту ствар, али је поента у томе да не истерујемо своје и поштујемо туђе ставове.

Оцена наставника:

1(са нестабилним плусићем)

officeu (Small)Канцеларијски устанак (Office Uprising 2018) је прича о типичном забушанту Брентону Твејтсу који ради у фирми Емотех, специјализованој за развој наоружања. У фирми су најављена отпуштања, али то Брентона не брине много. Оно што ће га забринути је ситуација коју ће затећи када један дан буде дошао на посао. Наиме, већина његових колега претвориће се у крволочне убице. Брентон ће морати да се потруди као никада до тада да спаси себе и своју симпатију Џејн Леви.

Критички осврт: Ово би био мешанац „Експеримента Белко“ и „Зомбиленда“, са тим да је овај потоњи мање присутан у причи, а више у сензибилитету. Ово „недоношче“ није поновило квалитет ниједног од та два, па ипак, забаван је или макар неке форе у филму су забавне. Неке су већ виђене и врло бајате. Но, филм има добар темпо, узбудљив је и испуњен занимљивим ликовима. И глума која то прати је сасвим пристојна. Каран Сони је био сјајан, али и остали су били на висини задатка. И музика је заиста добра.

Могуће да је режисер Лин Одинг имао идеју да направи сатиру на рачун канцеларијског пословања, те корпорацијских односа и то бих рекао на основу тога какво се оружје у филму користи (хефталице и подлоге за писање) и других детаља, али за овакав филм то је сувише амбициозна идеја, ако је идеја уопште и била. Мислим да је сасвим довољно што је успео да направи солидну комедију.

Едукативни моменат: Брентон је стално каснио и није читао упутства, али оно што је добро радио је да је имао резервни план. Тако да је правио видео-игру на којој би могао да заради, ако добије отказ на послу. Можда његов план није најсјајнији, али је свакако корисно имати план Бе.

Оцена наставника:

4(хајде, може)

oculus (Small)Окулус (Oculus 2013) је филм режисера Мајка Фланагана, који је уследио након његовог краткометражног филма. Брентон Твејтс је до своје 21. године био затворен у психијатријској болници зато што је, као дечак, убио свог оца Рорија Кокрана. Када је изашао из болнице јер му се стање поправило, сачекала га је његова сестра Карен Гилан и одмах предложила да се обрачунају са духовима из прошлости. Она је убеђена да њен брат није убица, већ огледало којим управљају натприродне силе. Иако не дели њена уверења, Брентон јој помаже у науму, али ће се испоставити да то није добра идеја.

Критички осврт: Овако изгледа хорор са врло озбиљним, студиозним приступом. Овде се паралелно дешавају две приче, али их заправо има више, с обзиром на то да Брентон уноси рационално у импулсивни наступ своје филмске сестре Карен и готово успева да је убеди. Онда креће прави фантастични део који, опет, не мора да буде фантастични, већ психоза коју брат и сестра имају због смрти својих родитеља. Режисер Мајк направио је слојевиту радњу где је више тумачења могуће и, чак и да није било његовог експеримента са кратким филмом, очигледно је да је о идеји размишљао и да ју је разрадио. При томе, узео је глумце који напросто зраче управо оним карактерима које је желео. И добрано је намучио и њих и нас, колико са прошлошћу која је превише мрачна за двоје мале деце, колико са гадним сценама попут оне када Карен загризе стакло или када Рори чупа своје нокте. Оно што бих му свакако замерио је појава Кејт Сигел која изгледа као безуба утвара. Колико год вешт Мајк био, није успео да у фантастичном делу избегне све замке, односно клишее које овај поджанр има. Да није тога, можда бисмо заиста могли да разговарамо о потподжанру, односно неком новом правцу у овој врсти хорора. И крај јесте заокружио причу, али није баш да није очекиван.

Едукативни моменат: Нисам стручан у психоанализи, али верујем да је Брентон био у праву када је тврдио да наша психа изналази начине да нам помогне да се ослободимо кривице. И то је у реду јер изгледа као природни одбрамбени механизам. Невоља настаје када покушавамо да се ослободимо одговорности.

Оцена наставника:

4(веома јака)

godzilla (Small)Годзила (Godzilla 2014) је чак тридесети филм о овом познатом монструму, али тек други холивудски. И у овом се назире помало став Амера да прихвате да су можда они, малко, одговорни за оне атомке које су бацили на Јапанце током Другог светског рата. Углавном, када се рудник уранијума урушио, научници су пронашли на Филипинима скелет Годзиле, али и некаква огромна јаја за која се испоставило да припадају сасвим другачијој, али једнако огромној и застрашујућој врсти. У то неко време се у Јапану десила хаварија у нуклеарној електрани и тада је научник Брајан Кранстон изгубио своју вољену супругу. Испоставиће се да су ова два догађаја повезана и да ће кулминирати петнаест година касније.

Критички осврт: Већ на самом почетку филма смо имали узбудљиву јурњаву и унезверену недомицу: да ли ће Жилијет Бинош проћи кроз врата или не и спасити себи живот или неће… Шалим се. Нисам имао недоумицу и врло је јасно било шта ће се десити. И каснија дешавања су врло предвидљива и прича је више него класична. И при томе су ликови стереотипи са као дан јасним мотивима. Глума је превише драматична, мада су глумци били на висини задатка. У овом случају им сценарио и режија нису ишли на руку. Сценарио некако није дозволио нити једном од њих да се истакне. Осим ликова, поруке које филм шаље су такође остале бледе.

Филм има неких или грешака или чудноватих момената. Рецимо, протагонисти се возе мостом који спаја град са карантинском зоном и на њему се налазе олупине возила и друго смеће, што значи да ту нико ништа није рашчишћавао и сређивао. Ипак, свака улична светиљка, а на том мосту има их много, ради беспрекорно. То је заиста ситно у поређењу са потезима војске који се дешавају на мосту. Годзила је толико велики да може да прегризе мост, те правити му „сачекушу“ на једној тако фрагилној конструкцији ја бих пре назвао мањком интелигенције него војном тактиком. И као да то није било довољно, полиција је блокирала излаз са моста, тако да су школски аутобуси који евакуишу децу остали заробљени на мосту у тренутку када макар два од три чудовишта наилазе.

Годзила је и овај пут замишљена класично, али се сада појављује и паразит ејлијенског изгледа и при томе има и неке наднаравне способности. Не могу да кажем да је то плус, али свакако занимљиво изгледа. Научно објашњење, које укључује и разлоге зашто научници нису убили створење, на врло је тананим ножицама. При томе научник Брајан долази до неких сазнања за која ће се испоставити да су тачна, а да он уопште није имао благу представу да се ради о чудовишним животињама. Са друге стране, специјални ефекти заиста нису лоши и ту бих могао само да замерим да су сцене превише у мраку, па све то није дошло до пуног изражаја. Морам да похвалим и сцену када Арон Џонсон скаче са падобраном и из његове перспективе видимо борбу чудовишта у граду. И начин како је Годзила дохакала овом другом створењу је маестралан. У овом филму је акција са чудовиштима урађена заиста добро и са мером и то је штета јер све остало није довољно добро.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је најбоље оружје против чудовишта – друго чудовиште. У пољопривреди се ово користи; у агроекосистем уводе се животиње које ће потаманити оне које називамо штеточинама. И то је биолошко средство и оно је боље од хемијског јер не трује храну коју ћемо добити и не загађује животну средину.

Оцена наставника:

3(сасвим солидна једна)

Лако Је Критиковати 42

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

cloverfield-movie-poster-high-resolution-smallКловерфилд (Cloverfield 2008) је амерички апокалиптични филм. Апокалипса се дешава у тренутку када је приређена журка за Мајкла Стенслија Дејвида јер је добио значајан посао у Јапану. Тако да је то био уједно и испраћај из Њујорка. Међутим, испоставило се да тај град није тако лако напустити јер су га напали ванземаљци.

Критички осврт: Све ми се допада у овом филму, иако није претерано оригиналан и иако је све време сниман видео-камером, што уме да замара. С друге стране, управо због таквог снимања неке сцене су испале одличне, попут оне када џиновски ванземаљац једе Т. Џ. Милера. Сјајних сцена има још, а и како већ написах, цео филм је сјајан. Има пар грешака, а и ликови су све време показивали завидну снагу и кондицију без обзира на врло озбиљне повреде. Но, акциони филмови тај моменат и тако ретко кад успеју да реше и учине га реалнијим.

Едукативни моменат: Мајкл је најпре желео да оде у Јапан, што је значило и прекид емотивне везе са Одет Анабл. У новонасталој ситуацији ризиковао је сопствени живот како би је спасио и прошао многе препреке. Оно што нам је важно у једном тренутку, не мора да буде и у другом и зато је разумно запитати се колико нам је нешто заиста важно и колико вреди уложити у то.

Оцена наставника:

5(дакако)

dude-wheres-my-car-smallБатице, где ми је ауто? (Dude, Where’s My Car? 2000) је америчка комедија о двојици не баш интелигнетних момака Ештону Кучеру и Шону Вилијаму Скоту који се буде без сазнања шта им се дешавало прошле ноћи, а испоставља се да је то битно не само због њих, већ за спасење читаве галаксије.

Критички осврт: Филм је тенденциозно рађен да буде глупав и у томе се у потпуности успело. 🙂 Не могу да кажем да нема смешних фора, али су листом приземне. Очигледна је и пародија на неке филмове попут „Људи у црном“, а да ли је и успешна, то је већ друга прича. Углавном – забаван и површан филмић са сасвим океј глумцима. Идеалан да одморите мозак.

Едукативни моменат: Шон је пронашао излаз из неколико опасних ситуација захваљујући образовним емисијама о животињама које је волео да гледа. Није важно како стичемо знање; важно је да га стичемо и да можемо да га употребимо када нам затреба.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

affiche-inspecteur-gadget-inspector-smallИнспектор Гаџет (Inspector Gadget 1999) је филм рађен према цртаној серији из 1983. Метју Бродерик је ноћни чувар који има сан да буде полицајац и херој у кога ће се заљубити научница Џоели Фишер. Једне ноћи зликовац Руперт Еверет је убио Џоелиног оца Ренеа Обержоноу и украо његов рад на механичким деловима људског тела. Метју је покушао да ухвати Руперта, али је том приликом гадно настрадао. Џоели га је спасила тако што му је уградила механичке делове и од њега начинила инспектора Гаџета.

Критички осврт: Ово је један наиван, инфантилан дечји филм и мислим да је сасвим прикладан за публику којој је намењен. И глума је наивна, такође, мада није лоша, заиста. Филм је и ведар, додуше са тек повремено виспреним хумором (углавном је сведен) и шаље добре поруке.

Наравно, може ту да се замери штошта, као што је рецимо Џоелина претерано површна емоција гледе смрти њеног филмског оца. Но, на то може да се и зажмури, тим пре што је дечји филм у питању који је више адутирао на то да буде ведар и забаван, тако да се (мучни) мотив смрти овде заиста не уклапа.

Едукативни моменат: Метјуа нису хтели да приме у полицију, али је он, свеједно, показао храброст и постао прави јунак. Немојте очекивати да ћете увек добити потврду за своја дела и да ће вас радо примити у друштво „одабраних“, али то неће умањити то колико заиста вредите.

Оцена наставника:

4(не баш претерано јака)

battleroyale-smallКраљевска битка (バトル・ロワイアル 2000) је јапански филм о футуристичком друштву које се бори са мноштвом проблема. Како би их превазишле, власти су одлучиле да организују посебну врсту школске реформе. Циљ је да се млади науче да поштују старије, а метода се састојала у томе да се одабере једно одељење и ђаци из тог одељења одведу на пусто острво. Тамо добијају задатак да поубијају једни друге у року од три дана све док не преостане један или – нико. Управо се то десило главним јунацима у овој причи. Они су мислили да су кренули на излет, а у ствари су завршили у крвавим играма.

Критички осврт: Ово би била претеча и уједно јапанска варијанта „Игара глади“ и морам рећи сасвим успешна. Иако је филм потпуно суров и не увек претерано уверљив, а повремено и смешно патетичан, радња све време држи пажњу, слојевита је и даје већини ликова у арени дубоку, животну причу и идентитет (који недостаје деци у арени америчке верзије јер се у том филму на томе није инсистирало, већ је фокус био углавном на главној хероини). Сцене су одрађене заиста одлично и оригинално, без обзира да ли су акционе или већ неке друге. Крај је претерано развучен и толико је у духу јапанске културе да је његов смисао у доброј мери нејасан. Но, гледајући филм као целовито дело, уопште није лош, напротив.

Едукативни моменат: Ако бисмо сцену где јапански наставник држи уводни час својим ђацима о преживљавању посматрали као критику школства (што сигурно и јесте), увидели бисмо шта је ту у ствари погрешно. Наставник је (у филму на екстреман начин) инсистирао на ономе што је сам сматрао важним, пренебрегавши потребе својих ђака. Да бисмо било кога било чему научили, морамо да водимо рачуна и о мотивацији. Ако неко не жели нешто да научи, можемо то поштовати, а можемо и да се потрудимо да тог неког заинтересујемо. Рад на томе да заинтересујемо некога за нешто важан је и за послове ван наставе.

Оцена наставника:

5(може)

moon_zps07d6b0-smallТамна страна Месеца (The Dark Side of the Moon 1990) је један од оних филмова који се снимао директно за тржиште видео-касетама. У питању је футуристички филм који се бави посадом једног свемирског брода у мисији поправке сателита са нуклеарним наоружањем. Већ на самом почетку филма запали су у проблеме са техником. Системи за одржавање живота су се нашли у квару и док су они покушавали да пронађу узрок, увидели су да је њихова летелица ушла у орбиту на мрачној страни Месеца.

Критички осврт: С обзиром на то да су филмови који су се снимали за видео-клубове обавезно слабијег квалитета и за потребе лагане забаве, овај и није испао тако лош. Дефинитивно је у питању филм са питком радњом и поједностављеним хорором (боље речено смешним), а у складу са тим и театралном (мада не и катастрофално лошом) глумом, али има и својих добрих страна. Рецимо, прича је сасвим у реду и није потпуно класична. Спој свемирске фантастике и религијских момената није лоше испао (обично тај спој није најсрећнији у филмовима које сам гледао до сада). Уз то, поједине сцене су ефектне, а закључак филма је заиста занимљив. Има занимљивих (мада нејасних) решења, па је тако централни компјутер у виду девојке робота која седи у столици и са њом чланови посаде могу да разговарају.

Има и пар недоследности, па је мртви астронаут час у униформи, час у спаваћици, али ништа неопростиво. Већи је проблем што би се логика могла оспорити самој радњи (рецимо зашто је враг дозволио да га уништи пројектил, ако је већ преузео централни компјутер). Укупно гледајући, филм није незанимљив, има пристојну динамику и довољно је забаван.

Едукативни моменат: Узрок свих проблема је што чланови посаде нису веровали једни другима. У сваком тиму је то велики проблем и тешко да било шта може да се уради ако поверења нема.

Оцена наставника:

3(нагиње ка четворци)

full-moon-poster-smallМесец 44 (Moon 44 1990) је немачки филм на енглеском језику. Једна компанија у будућности губи своја добра диљем галаксије и проучивши тактику свемирских пирата, било им је јасно да ће следећа мета бити Месец 44. У дефициту пилота, челници компаније одлучују да тамо пошаљу затворенике као одбрану, а и агента Мајкла Пареа како би истражио зашто тамошњи шатлови мистериозно нестају.

Критички осврт: О самој причи могу да кажем да је слојевита јер се дешава на више нивоа, мада и сасвим класична, са више-мање стереотипним ликовима. Мистерија у овом филму је тек у покушају јер нема богзна колико сумњивих који би могли да поткрадају компанију и отимају шатлове. Иако филм није најдинамичнији могући, ипак у доброј мери држи пажњу. Глумци су сасвим у реду, али је глума могла да буде и боља.

Едукативни моменат: Тек када су затвореници и млади хакери дошли до тога да не треба међусобно да се сукобљавају, извукли су живе главе са Месеца 44. Да бисмо постигли било какав циљ, не треба да се свађамо са људима са којима радимо, ма како различити били.

Оцена наставника:

3(али гравитира ка четворци)

doomsday-smallСудњи дан (Doomsday 2008) је постапокалиптични филм који се дешава на територији Велике Британије. Пошто је завладала епидемија смртоносног вируса, Британци су пронашли решење тако што су државу поделили зидом на два дела – један у коме су болесни у тзв. карантину и други у коме се здрави. Здрави су бездушно убијали сваког ко би хтео да уђе у њихову зону, а међу болеснима завладала је анархија која се завршила колапсом. Након двадесет година у друштву здравих, које није било лишено проблема, наново се појавио смртоносни вирус. Једину наду да и то друштво не пропадне видели су са друге стране зида.

Критички осврт: Иако у филму нема оригиналних сегмената, те има преписивања из других остварења попут „Побеснелог Макса“, овај филм ипак има да понуди неку иновативност. Све време се смењују поджанрови, тако да нас је режисер Нил Маршал „прошетао“ кроз различите приче (има ту и дистропичног друштва, повратка у средњи век, епидемиолошке апокалипсе, класичног кримића, акције итд) и при томе ни у једном моменту није изгубио на динамици. Филм је све време узбудљив и држи пажњу, а сви делови су добро уклопљени. Прича је баш добра, мада би се логици вероватно дало оспорити штошта, пре свега у мотивима ликова, а и решење мистерије је више него предвидљиво (но, сасвим научно, такође). Глумци су добро одабрани, без грешке.

Едукативни моменат: Оно што је одржало одређену популацију људи живим је биодиверзитет. Разноврсност гена омогућава природи (којој и ми припадамо, иако то често заборављамо) да преживи чак и приликом катастрофа већих размера. Увек ће се појавити јединке одређених генотипова које ће моћи да преживе у новонасталим условима, ма како ти услови били неповољни. У томе је значај биодиверзитета и зато о њему и учимо.

Оцена наставника:

5(мање)

biohazardБиолошка опасност: Нулти пацијент (Biohazard: Patient Zero 2012) је филм о катастрофи која се десила у једној научној установи. Установа се, наводно, бави истраживањима у оквиру агрономије, али и тајним војним пројектима. Десило се да је управо тај део измакао контроли и научници су се заразили вирусом који изазива убилачку агресију. И сада је војска на путу да побије све запослене у установи како би спречила пандемију ширих размера.

Критички осврт: Прича је сасвим неинвентивна, а радња је нефокусирана. У једном тренутку потпуно је нејасно да ли је тема убијање научника или борба заљубљеног пара да преживи. Мотиви ликова су ништа више јасни, а поједини ликови, попут шерифа, нису ни потребни.

Дијалози су предугачки. Само објашњење шта се дешава траје безмало као једно просечно предавање. Што је још горе, дијалози су потпуно сведени – имао сам осећај као да гледам неку латиноамеричку сапуницу. И продукција је ту негде, а и глума. Оно што би требало да је драматично, у ствари је смешно. И цео филм је смешан, иако се не ради о комедији.

Едукативни моменат: У филму су експериментисали са агресијом, али ниједан експеримент неће показати да је то добро и пожељно осећање. Агресија је увек деструктивна и за онога ко је агресиван и за његову околину.

Оцена наставника:

1(заиста заслужена)

vikingdom-smallКраљевство викинга (Vikingdom 2013) је епска фантастика која се дешава у време када су викинзи почели да прихватају хришћанство. Сујетни бог Тор (Конан Стивенс) одлучио је да прекине владавину једног Бога и казни незахвалне људе. У томе га једино може спречити Доминик Персел, ратник који се вратио из мртвих.

Критички осврт: Филм је замешатељство различитих поджанрова, па осим нордијске, има ту и грчке митологије (када Доминик Персел сазнаје да је његов отац у ствари бог, а који се на дан зачећа прерушио у краља за кога је веровао да му је отац – мотив у неколико прича о Зевсу), а и зомбија. Ту, такође, има и преузетих мотива из других остварења у овом поджанру, па је видан утицај „Господара прстенова“ и „Конана“. И поред свег тог мегамикса, прича је, целокупно гледано, прилично класична и предвидљива.

Поједине сцене су сувише наивне, па су, тако, људи у тврђави на узвишењу видели ратну флоту тек кад су бродови малтене пристали. Сцене борбе су, такође, прилично наивне, мада се око специјалних ефеката јесу потрудили (иако је очигледно у питању нискобуџетни филм). Око глуме, пак, нису се потрудили готово нимало. 🙂 Доминик има импресивне мишиће, али нимало енергије. Ни други нису били на висини задатка и лоша глума је срозала рејтинг овог филма са осредњег на исподпросечни.

Едукативни моменат: Доминик у првом тренутку није желео да прихвати љубав ратнице Натасије Малте јер се био заветовао богињи љубави Џеси Мос. Међутим, управо га је богиња саветовала да се не окреће сувише прошлости јер ће у том случају пропустити будућност. Другим речима, у животу ће нам се дешавати непријатни, тужни, па чак и трагични догађаји, али живот иде даље и то морамо да прихватимо.

Оцена наставника:

2(на тројку)

monsterhunt-smallЛов на чудовишта (捉妖記 2016) је кинески филм о чудовиштима која су људи протерали из свог света. У тренутку када прича почиње, у земљи чудовишта влада грађански рат и нови краљ прогони стару краљицу која је трудна. Она успева да побегне у свет људи, тачније у једно село и свој плод преноси на младог вођу тог села. Сада је он тај који мора да изнесе трудноћу, али и избегне и ловце на чудовишта који знају за нерођеног принца и хоће да га се домогну.

Критички осврт: Кинези су познати по томе што праве необичне филмове и овај није изузетак. У ствари, врло је препознатљив њихов стил, са луцидним дијалозима и акробатским карате захватима. Оно што овај филм чини необичним је спој једне инфантилне, дечје приче (у пар наврата имао сам утисак да гледам „Мапет шоу“), са изузетно суровим дешавањима. Уз то, морам да поменем да се иза преслатких анимација чудовишта крије изузетно јака алузија на децу са посебним потребама и уопште људе који су другачији. Овај филм не нуди решење за такве особе, али добро поентира, односно уочава њихов статус у друштву и проблеме са којима се боре и они који су другачији и чланови њихове породице и сви други. То овој живописној причи даје довољну дубину и озбиљност да је чини слојевитом и вредном пажње.

Едукативни моменат: Људи који су другачији нису чудовишта и не треба да живе изоловано. Ако се то заиста дешава, онда су чудовишта управо они који такав однос праве.

Оцена наставника:

5(од мене)