Лако Је Критиковати 137

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

cloudy (Small)Облачно са шансом за ћуфте (Cloudy with a Chance of Meatballs 2009) је цртаћ о луцкастом проналазачу Флинту који жели да учини нешто добро за своје суграђане. Наиме, они сви живе на острву Сволов Фолс и главна делатност је продаја сардина. Међутим, онда се десило да је свет одлучио да су сардине грозне и то се одразило на економију града. Зато је Флинт осмислио машину која воду претвара у разноврсну храну. Када је покушао да машину стави у погон, она је одлетела, попут ракете, у небеса. И тада су почели да „кише“ хамбургери. Становницима овог града се то допало и замолили су Флинта да за вечеру буду неке друге јестиве падавине. Флинт је из своје лабораторије могао да контролише машине у облацима и тако је започео невероватни бизнис који је прославио град у целом свету. Но, како је време одмицало, машина је почела да „багује“ и падавине су постајале све опасније.

Критички осврт: Овај цртаћ има крајње необичан заплет и веома, веома је смешан. Анимација је сасвим добра, можда баш зато што није слаткаста. Филм има сјајну динамику, узбудљив је и дефинитивно има емоцију. Све ми се свиђа и само могу да похвалим.

Едукативни моменат: Прича каже да када се све чинило изгубљеним, Флинт се суочио са поразом и пронашао наду. То треба и ми да урадимо сваки пут када се суочимо са поразом, па ће нам и живот можда бити ружичаст, баш као и овај цртаћ.

Оцена наставника:

5(веома јака)

cloudywith (Small) (Small)Облачно са шансом за ћуфте 2 (Cloudy with a Chance of Meatballs 2 2013) је наставак претходног филма. Флинтов јунак из детињства, светски познати научник Честер Ви, послао је тим да очисти острво Сволов Фолс од нагомилане хране, а Флинта је приволео да ради за њега. Флинт је са много ентузијазма започео да ради у фирми свог идола, не знајући да овај има себичну намеру да му преотме изум који воду претвара у храну. Честер не зна где се на острву налази машина и потребна му је Флинтова помоћ, тим пре што се екосистем острва променио у невероватном смеру.

Критички осврт: Ово је достојан наставак одличног цртаћа. Има све што је потребно; поставка је иста, али је идеја сада другачија, додуше унеколико класичнија. Филмић има јаке поруке и још јаче алузије на нека добра СФ-остварења попут „Парка из доба јуре“.

Едукативни моменат: Екосистем који се појавио на острву и кога чине живе намирнице није баш толико невероватан. Истина, међу живим светом тешко ћемо пронаћи хамбургер који се креће уз помоћ ножица помфрита и плете мрежу од топљеног сира, али су чланови једног екосистема храна неким другим члановима. Један од најзначајнијих односа између живих бића у екосистему је однос (ланац) исхране.

Оцена наставника:

5(јака скоро као претходна)

next (Small)Џуманџи: Следећи ниво (Jumanji: The Next Level 2019) је трећи наставак франшизе „Џуманџи“. Друштво из претходне авантуре у Џуманџију се окупило након три године, али без млађаног Алекса Волфа. Троје пријатеља су се забринула за њега, те отишла до његове куће и тамо су имали шта да виде. Алекс је наново ушао у игрицу. Знајући да кроз опасности које у Џуманџију вребају не може да прође сам, одлучили су да му се придруже и помогну му, али је дотрајала и покварена конзола увукла и два старца која су се тада нашла у кући: Денија Девита и Денија Главера.

Критички осврт: Овај филм неоспорно има много шарма и неколико узбудљивих сцена (посебно она када их мајмуни нападају на висећим мостовима, а ни нојеви нису лоши), те харизматичне глумце и слатке мотиве који покрећу ликове, али реално гледано није померио границе у односу на претходни део. Другим речима, заиста није унео ничег новог, ако изузмемо „свичовање“ ликова, што није богзна шта. Предвидљивих сцена има, па је тако било јасно да ће Дени Гловер остати у игрици и да је заправо она његов спас. Има и патетике, за неколико нијанси више него што је права мера, али и то не замерам превише. Највише замерам финалну борбу између Двејна Џонсона и Рорија Макана која уопште није узбудљива и сувише је технички одрађена, да се тако изразим. Заправо, да је тај део урађен иоле боље преломио бих на четворку. 🙂

Едукативни моменат: Џек Блек није био задовољан својим аватаром јер није имао снагу и кондицију, али је знао геометрију. 🙂 Испоставило се да је његово знање и те како послужило и спасило их све. Никад не знамо кад нам које знање може затребати.

Оцена наставника:

3(на четири)

gothika (Small)Готика (Gothika 2003) је прича о психијатру Хали Бери која ради на случају затворенице Пенелопе Круз. Хали не верује у Пенелопине приче, већ сматра да је девојка полудела услед трауматичног искуства са очухом. Једно вече када се враћала кући, Хали је на путу колима умало ударила у девојку која је стајала на киши. Притрчала је да јој помогне и од тог тренутка је изгубила свест, да би се пробудила у затворској болници и под оптужбом да је искасапила свог мужа Чарлса С. Датона. Сада се Хали нашла са друге стране решетака и суочена са тим да јој нико не верује да се ту дешавају још неке невероватне ствари.

Критички осврт: Матје Касовиц је спочетка дефинитивно префорсирао режију. Као да нису биле довољне психоделичне сцене са мноштвом крупних планова, језива атмосфера без покрића и драматично-помпезна музика, већ је морала да буде и кишовита ноћ са све муњама. Аман. 🙂 Филм се у неком таквом маниру и наставио, са тим да је то сада имало више смисла јер се десило врло мистериозно убиство. И Матје је заиста успео да направи мистерију, али невоља је у томе што ју је превише развлачио и попуњавао је филм мотивима који се понављају, па је тако Хали макар два пута побегла из ћелије. То је некако дало утисак да прича нема много „меса“ и да се радња котрља, мада је много више тапкала у месту. На крају се испоставило све оно што сам сумњао током филма, а заиста није било тешко претпоставити. Сам крај је заправо антиклимактичан наместо да буде узбудљив и у доброј мери је урушио квалитет филма који је иначе све време био негде на клацкалици.

Оно што је добро у овом филму је свакако глума и то пре свих две лепотице: Пенелопе и Хали. Специјални ефекти су солидни, а продукција је богата.

Едукативни моменат: И Пенелопе и Хали су рекле како не могу веровати некоме ко мисли да су луде. Ово се може и шире посматрати – тешко је веровати било коме ко има предрасуде о вама. Дакле, да би неко стекао поверење, мора да буде отвореног ума.

Оцена наставника:

2(на три)

Honeymoon-film-poster (Small)Медени месец (Honeymoon 2014) је прича о двоје младих Роуз Лезли и Харију Триадавеју, који су одлучили да свој медени месец проведу у њеној брвнари крај језера. Дани су им лепо и страсно започели, али је онда једне ноћи Роуз нестала. Хари ју је пронашао у шуми како наводно месечари. Након тога је Роуз почела да се мења и врло чудно понаша. Хари је посумњао да она има аферу са Бенџамином Хубером, који има ресторан недалеко одатле, али ће се испоставити да је истина далеко страшнија и фаталнија.

Критички осврт: Режисерка Ли Јанијак је направила један језив и чудан филм. Паралелно са тим је успела да направи интригантан однос између младог брачног пара (заједно са глумцима Роуз и Харијем) и иако филм нема брзу динамику, свакако држи пажњу. Но, онога тренутка када мистерија креће да се решава и када је Хари већ увелико убеђен да његова супруга није његова супруга, Ли је некако закорачила на врло танак лед и опасно балансирала на ивици логике. Но, филм је решила на сјајан начин и показала да је једнако умешна и у СФ-у, као и у драми.

Може се рећи да је овај филм метафора промена које људи доживљавају када су у браку, те суочавање са тим да тек онда када живите заједно са неким заиста тог неког и упознате. И то може и да вам се не допадне, поручује Ли. Она такође потцртава и губитак индентитета приликом уласка у брак, али је тај део већ вештије сакрила између редова. И што је још битније, добро га је уклопила у СФ део који ће уследити. У сваком случају, врло интересантан мали филм. 🙂

Едукативни моменат: Однос између Роуз и Харија почео је да пропада онда када су се појавиле тајне. Сваки однос који није искрен тешко да може да буде квалитетан и трајан.

Оцена наставника:

5(са минушчићем)

damnation (Small)Притајено зло: Проклетство (バイオハザード ダムネーション 2012) је јапански цртаћ који је више инспирисан серијалом „Притајено зло“, него што припада том серијалу. У фиктивној бившој држави Совјетског Савеза Републици Источној Славији бесни грађански рат. Американци имају интерес у тој држави и шаљу свог агента Леона, али су га брже-боље опозвали. Међутим, он је ипак одлучио да настави мисију јер поуздано зна да се у овом рату користи биолошко оружје, те жели да га раскринка и заустави.

Критички осврт: Овај цртаћ почиње нарацијом која нас упућује у актуелне међународне политичке односе и при томе је објективнија него већина новинара које сам слушао по телевизијама. 🙂 Уследила је радња чији је замајац исфорсиран, те главни лик Леон креће да сређује ствари у читавој држави, иако су сви његови Амери повучени из те исте државе одлуком Владе САД-а. Сама радња је некако нејасна спочетка, да би се колико-толико уобличила негде до средине. У питању је врло солидан политичко-војни трилер са интригантним и понекад изненађујућим ликовима. Нека општа места се нису могла избећи у овом пожанру, налик на оно када се Леон без повреде извуче испред рафалне паљбе са неколико корака даљине. Иначе је овом јунаку, који је само човек, дато превише кредита.

Анимација је прилично добра и веома фино дочарава људске покрете. Гестикулација није још увек усавршена, а и још једна ствар која се није дала избећи је да цртани личи на видео-игру. Нисам одушевљен тиме, али подношљиво је, као и количина патетике у појединим сценама.

Едукативни моменат: Један од патриота је рекао Леону како обожава америчке производе, али мрзи Америку. То показује оно чега често нисмо свесни: све има своје предности и мане, па тако и та пуста Америка. 🙂 Иако је много зла нанела целом свету, ипак је дала и много тога доброг.

Оцена наставника:

4(некаква)

zhunter (Small)Ловац на зомбије (Zombie Hunter 2013) је један од оних хорора који се праве директно за дискове. Посебна дрога розе боје постала је веома тражена међу зависницима, а и број зависника је порастао. Фатална последица ове дроге је да су се људи претворили у зомбије и настала је апокалипса. У постапокалиптичном свету Мартин Копинг путује сам и успут убија зомбије. Но, ускоро, не својом вољом, неће више бити усамљени осветник.

Критички осврт: Већ ми се прва сцена није допала јер је исфорсирана и нелогична. Водитељ повраћа док чита вести (и то уз очигледно лош специјални ефекат) и то камера зумира, да би онда објавили техничке проблеме и наново вратили истог водитеља коме су уста и даље замазана… Није баш да не очекујем такав треш на „Хепију“, на пример, али треш је треш, па таман га било и у свакодневном животу, односно телевизији. Онда се фокус преусмерава на напрженог Мартина који изговара свој монолог. У ствари, ми чујемо његове мисли које су изговорене са таквом дикцијом да немамо ни једну сумњу да је он баја и то светски. Већ тада су ми две ствари биле јасне: да је овај филм лоше режиран и да у њему глумци лоше глуме. Испоставило се управо тако, али са том разликом што је режисер Кевин Кинг и показао неки потенцијал и неколико кадрова чак и интересантних има, али су глумци потпуно безнадежни.

Под условом да кажемо да овде неке радње има, она је класична, обична и развучена са прегршт предвидљивих момената, иако се Кевин побринуо да ничега не мањка: протагонисти се боре и против преживелог који је пристигао из неког слешер филма и против зомбија и против мутираних зомбија вероватно одбеглих из „Притајеног зла“. Маске и специјални ефекти нису скроз слаби, али ништа није у овом филму толико лоше као што су дијалози. Има ту и патетике, али није толико страшно као све остало. Када кажем страшно, то заиста није комплимент овом хорору.

Едукативни моменат: Оно за шта је Мартин тврдио да је бајка, за Данија Трехоа је била нада. Увек ћемо се сусретати са различитим гледиштима на исту ствар, али је поента у томе да не истерујемо своје и поштујемо туђе ставове.

Оцена наставника:

1(са нестабилним плусићем)

officeu (Small)Канцеларијски устанак (Office Uprising 2018) је прича о типичном забушанту Брентону Твејтсу који ради у фирми Емотех, специјализованој за развој наоружања. У фирми су најављена отпуштања, али то Брентона не брине много. Оно што ће га забринути је ситуација коју ће затећи када један дан буде дошао на посао. Наиме, већина његових колега претвориће се у крволочне убице. Брентон ће морати да се потруди као никада до тада да спаси себе и своју симпатију Џејн Леви.

Критички осврт: Ово би био мешанац „Експеримента Белко“ и „Зомбиленда“, са тим да је овај потоњи мање присутан у причи, а више у сензибилитету. Ово „недоношче“ није поновило квалитет ниједног од та два, па ипак, забаван је или макар неке форе у филму су забавне. Неке су већ виђене и врло бајате. Но, филм има добар темпо, узбудљив је и испуњен занимљивим ликовима. И глума која то прати је сасвим пристојна. Каран Сони је био сјајан, али и остали су били на висини задатка. И музика је заиста добра.

Могуће да је режисер Лин Одинг имао идеју да направи сатиру на рачун канцеларијског пословања, те корпорацијских односа и то бих рекао на основу тога какво се оружје у филму користи (хефталице и подлоге за писање) и других детаља, али за овакав филм то је сувише амбициозна идеја, ако је идеја уопште и била. Мислим да је сасвим довољно што је успео да направи солидну комедију.

Едукативни моменат: Брентон је стално каснио и није читао упутства, али оно што је добро радио је да је имао резервни план. Тако да је правио видео-игру на којој би могао да заради, ако добије отказ на послу. Можда његов план није најсјајнији, али је свакако корисно имати план Бе.

Оцена наставника:

4(хајде, може)

oculus (Small)Окулус (Oculus 2013) је филм режисера Мајка Фланагана, који је уследио након његовог краткометражног филма. Брентон Твејтс је до своје 21. године био затворен у психијатријској болници зато што је, као дечак, убио свог оца Рорија Кокрана. Када је изашао из болнице јер му се стање поправило, сачекала га је његова сестра Карен Гилан и одмах предложила да се обрачунају са духовима из прошлости. Она је убеђена да њен брат није убица, већ огледало којим управљају натприродне силе. Иако не дели њена уверења, Брентон јој помаже у науму, али ће се испоставити да то није добра идеја.

Критички осврт: Овако изгледа хорор са врло озбиљним, студиозним приступом. Овде се паралелно дешавају две приче, али их заправо има више, с обзиром на то да Брентон уноси рационално у импулсивни наступ своје филмске сестре Карен и готово успева да је убеди. Онда креће прави фантастични део који, опет, не мора да буде фантастични, већ психоза коју брат и сестра имају због смрти својих родитеља. Режисер Мајк направио је слојевиту радњу где је више тумачења могуће и, чак и да није било његовог експеримента са кратким филмом, очигледно је да је о идеји размишљао и да ју је разрадио. При томе, узео је глумце који напросто зраче управо оним карактерима које је желео. И добрано је намучио и њих и нас, колико са прошлошћу која је превише мрачна за двоје мале деце, колико са гадним сценама попут оне када Карен загризе стакло или када Рори чупа своје нокте. Оно што бих му свакако замерио је појава Кејт Сигел која изгледа као безуба утвара. Колико год вешт Мајк био, није успео да у фантастичном делу избегне све замке, односно клишее које овај поджанр има. Да није тога, можда бисмо заиста могли да разговарамо о потподжанру, односно неком новом правцу у овој врсти хорора. И крај јесте заокружио причу, али није баш да није очекиван.

Едукативни моменат: Нисам стручан у психоанализи, али верујем да је Брентон био у праву када је тврдио да наша психа изналази начине да нам помогне да се ослободимо кривице. И то је у реду јер изгледа као природни одбрамбени механизам. Невоља настаје када покушавамо да се ослободимо одговорности.

Оцена наставника:

4(веома јака)

godzilla (Small)Годзила (Godzilla 2014) је чак тридесети филм о овом познатом монструму, али тек други холивудски. И у овом се назире помало став Амера да прихвате да су можда они, малко, одговорни за оне атомке које су бацили на Јапанце током Другог светског рата. Углавном, када се рудник уранијума урушио, научници су пронашли на Филипинима скелет Годзиле, али и некаква огромна јаја за која се испоставило да припадају сасвим другачијој, али једнако огромној и застрашујућој врсти. У то неко време се у Јапану десила хаварија у нуклеарној електрани и тада је научник Брајан Кранстон изгубио своју вољену супругу. Испоставиће се да су ова два догађаја повезана и да ће кулминирати петнаест година касније.

Критички осврт: Већ на самом почетку филма смо имали узбудљиву јурњаву и унезверену недомицу: да ли ће Жилијет Бинош проћи кроз врата или не и спасити себи живот или неће… Шалим се. Нисам имао недоумицу и врло је јасно било шта ће се десити. И каснија дешавања су врло предвидљива и прича је више него класична. И при томе су ликови стереотипи са као дан јасним мотивима. Глума је превише драматична, мада су глумци били на висини задатка. У овом случају им сценарио и режија нису ишли на руку. Сценарио некако није дозволио нити једном од њих да се истакне. Осим ликова, поруке које филм шаље су такође остале бледе.

Филм има неких или грешака или чудноватих момената. Рецимо, протагонисти се возе мостом који спаја град са карантинском зоном и на њему се налазе олупине возила и друго смеће, што значи да ту нико ништа није рашчишћавао и сређивао. Ипак, свака улична светиљка, а на том мосту има их много, ради беспрекорно. То је заиста ситно у поређењу са потезима војске који се дешавају на мосту. Годзила је толико велики да може да прегризе мост, те правити му „сачекушу“ на једној тако фрагилној конструкцији ја бих пре назвао мањком интелигенције него војном тактиком. И као да то није било довољно, полиција је блокирала излаз са моста, тако да су школски аутобуси који евакуишу децу остали заробљени на мосту у тренутку када макар два од три чудовишта наилазе.

Годзила је и овај пут замишљена класично, али се сада појављује и паразит ејлијенског изгледа и при томе има и неке наднаравне способности. Не могу да кажем да је то плус, али свакако занимљиво изгледа. Научно објашњење, које укључује и разлоге зашто научници нису убили створење, на врло је тананим ножицама. При томе научник Брајан долази до неких сазнања за која ће се испоставити да су тачна, а да он уопште није имао благу представу да се ради о чудовишним животињама. Са друге стране, специјални ефекти заиста нису лоши и ту бих могао само да замерим да су сцене превише у мраку, па све то није дошло до пуног изражаја. Морам да похвалим и сцену када Арон Џонсон скаче са падобраном и из његове перспективе видимо борбу чудовишта у граду. И начин како је Годзила дохакала овом другом створењу је маестралан. У овом филму је акција са чудовиштима урађена заиста добро и са мером и то је штета јер све остало није довољно добро.

Едукативни моменат: На крају се испоставило да је најбоље оружје против чудовишта – друго чудовиште. У пољопривреди се ово користи; у агроекосистем уводе се животиње које ће потаманити оне које називамо штеточинама. И то је биолошко средство и оно је боље од хемијског јер не трује храну коју ћемо добити и не загађује животну средину.

Оцена наставника:

3(сасвим солидна једна)

Лако Је Критиковати 135

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Playmobil-The-Movie (Small)Плејмобил: Филм (Playmobil: The Movie 2019) је француски филм на енглеском језику рађен као промоција немачке играчке „Плејмобил“. Ања Тејлор-Џој је девојка која је постала пунолетна и жељна да пре наставка школовања пропутује светом и доживи авантуре. Међутим, управо тада јој родитељи страдају у аутомобилској несрећи и она мора да постане старатељ свом млађем брату. Своју дужност је схватила сувише озбиљно и толико се стриктно заштитнички поставила према брату, да га је „угушила“. Зато је он побегао да сам доживи авантуру и обрео се у продавници Плејмобил играчака. Она је успела тамо да га нађе, али наместо да га врати кући, игрица их је „усисала“ и обоје су постали играчке које ће доживети невероватну авантуру о каквој су до тада маштали.

Критички осврт: Поставка је потпуно класична, ликови стереотипи, а хумор од инфантилног до заиста не смешног. Да не грешим душу, има пар успелих фора. Зато општих места и класичног америчког пренемагања има значајно више. Да ствар буде гора, ово није амерички филм и изгледа да Французи заиста искрено и дубоко воле Амере. Једино што овај филмић чини иоле занимљивим су честе промене амбијената. И музика није лоша.

Мислим да је основна грешка у овом филму што је сувише фокусиран на то да се направи реклама за лего играчке, а много мање на томе да се направи добра и духовита прича.

Едукативни моменат: Иако се суочила са озбиљним животним проблемима и великом одговорношћу, Ања је постепено схватила да и даље може да ужива у животу и да не мора да се одрекне свих авантура којима се надала. Јасно је да морамо да се боримо са проблемима и да не можемо бежати од одговорности, али то не значи да треба да се одрекнемо живота. Другим речима, живот ће нам бити онакав каквим га сами направимо и доживимо.

Оцена наставника:

2(на један, и заправо може и један)

bloodbusters (Small)Крвожедни гадови (Bloodsucking Bastards 2015) је филм о једној малој фирми која се бави продајом глупих ствари. Без обзира на то, Френ Кранц има велике снове – да постане шеф менаџмента. Међутим, директор тог одсека Џоел Мари наместо Френа на то место поставља Педра Паскала, класичног позера. Френ ће ускоро схватити и разлог зашто је Педро добио његову жељену позицију – јер је вампир. Проблем је што је до тог тренутка Френовог просветљења Педро већ већину запослених или претворио у вампире или их убио.

Критички осврт: Јасно је да у филму има ироније која укључује капиталистичке вредности и не знам колико је режисер Брајан О’конел имао идеју да тај сатирични део истакне, али ја га свакако истакао не бих. Но, то не значи да филм није духовит, напротив. Добар је, прилично блесав, али је и некако пребрз. Нисам сигуран да сам сваку фору пропратио. Рецимо, једна од јачих фора је када Френ покушава да провали шифру свог противника Педра и укуцава све могуће увреде које му падну на памет. 😀 Глумци су одлични комичари и добро су изнели причу која само на хумор и рачуна. Нема ту буџета и специјалних ефеката, али и без тога сасвим је забавно и држи пажњу.

Едукативни моменат: Сви запослени су претворени у вампире како би били ефикаснији у послу. Наравно да није неопходно да постану натприродна бића, већ је сасвим довољно да промене неке лоше навике, попут губљења времена на неважне ствари. Успех се, истина, тешко стиче, али може се постићи и на врло природан, овоземаљски начин.

Оцена наставника:

4(рецимо)

landead (Small)Земља мртвих (Land of the Dead 2005) је један од шест хорора који припадају серијалу „Живих мртваца“ режисера Џорџа Ромероа. У постапокалиптичном свету поједини су се добро снашли и саградили раскошне апартмане. За њих раде мање срећни преживели који морају да се боре са зомбијима не би ли дошли до награде. Један од њих је и Џон Легвизамо, али он очекује значајно већу награду и не наилази на разумевање Дениса Хопера, који је на челу богаташке елите. Зато Џон преузима напредно возило са пројектилима, уцењујући Дениса да ће уништити град. Денис унајмљује Џоновог дојечурашњег претпостављеног Сајмона Бејкера да заустави Џона и преотме возило. Испоставиће се и да су зомбији постали другачији и да сада представљају претњу као никада до сада, те ће угрозити све актере ове приче.

Критички осврт: Маске зомбија су различите, али је већина врло успешна. Џорџ је извео неке занимљиве трикове са зомбијима и тако унео оригиналне детаље у причу која је такође оригинална. Направио је „ред“ у хаосу, те нас је подсетио да залуд учимо историју и да наново понављамо исте грешке. Наиме, заједница која је преживела апокалипсу ослања се на моћнике који за ту исту заједницу уопште нису заинтересовани. У ствари, на неки начин, Денис их третира као зомбије, бацајући им „коске“. Џорџ је тиме пласирао једну социјалну причу у сендвичу између хорора и акције и све то прилично добро уклопио. Добио се један динамичан, занимљив филм који има и неке своје духовите моменте. Све у свему, утисак је заиста добар.

Едукативни моменат: Друштво којим је руководио Денис није опстало и зато што се руководило искључиво личним интересима. У каквом год друштву да лични интереси појединца надвладају друштвени интерес такво друштво је осуђено на неуспех. То важи и за друштва која броје мањи број чланова, попут тимова.

Оцена наставника:

5(може)

zombie qichen (Small)Напуштени град З-108 (棄城Z-108 2012) је тајвански хорор о зомби апокалипси која се десила због вируса који се отео контроли тамошњих научника. Прича прати судбину неколико ликова који покушавају да избегну злу судбину. Међутим, у хаотичном свету који је настао, опасност нису само зомбији, већ и преживели.

Критички осврт: Ово је филм који одлично почиње и након неколико секунди кривуља на графикону квалитета пада далеко, далеко испод икс-осе. Мислим да је главни проблем у овом филму што је режисер (и уједно сценариста) Џо Чјен имао циљ да прода филм, а не да исприча причу. Зато је ставио у филм све оно за шта је веровао да ће бити атрактивно: зомбије који час трче, час споро ходају, гологруде цице, патетично-мелодраматично-романтични интермецо, борилачке вештине кад им време није и пушкарања где полицајци и мафијаши рафалном паљбом оспу једни по другима са два корака удаљености и никако да се поубијају међусобно. И као да то није било довољно, девојке у филму отима садиста са маском од сировог меса и иживљава се над њима. При томе његова машта иде дотле да их силује хоботницом и не могу, а да се не запитам чему то. У ствари, много сцена у овом филму нема много смисла, а нису смислено ни повезане међусобно. Пред крај се мафијашки шеф претворио у некакво огромноруко чудовиште и тиме је филм добио нову димензију бизарног.

Глумци су показали очајну глуму, а дијалози су не само сведени, већ не садрже нити траг интелигенције. Једну од најглупљих реплика изговара новинарка која интервјуише девојку која је преживела блиски сусрет са зомбијима: „Госпођице, ваша цела породица је умрла. Како се осећате? Да ли сте јако тужни?“ Џоу то опет није било довољно, па је „виспрена“ новинарка наставила са питањем: „Када вас је ујео зомби да ли сте осетили још неку сензацију осим бола?“ Ликови повремено имају и монологе како би нас известили шта се тренутно дешава. Шта рећи? Шта год да кажем мало је тога што ће бити у корист овом филму. У ствари, маске зомбија повремено нису биле лоше и мислим да има једна добра фора, мада за ово потоње не бих баш дао неки већи улог за опкладу.

Едукативни моменат: Како би успели да преживе, полицајци и криминалци су морали да се удруже против зомбија. Ми нећемо баш морати да радимо са криминалцима, али ће нам се задесити да радимо са неким ко је до јуче био наш „непријатељ“. Рад са особама које нам нису симпатичне је тескобан, али ако превазиђемо нетрпељивост постићи ћемо неки виши циљ, па можда победити и зомбије. 🙂 Углавном, нужда закон мења, а и тако се види да ли смо заиста професионалци у свом послу.

Оцена наставника:

1(на ништа)

finalgirls (Small)Последње девојке (The Final Girls 2015) је комични слешер филм у којем главну улогу игра Таиса Фармига. Она је девојка која је у саобраћајној несрећи изгубила мајку Малин Окерман, глумицу која је остала запамћена по нискобуџетном хорору. Гик Томас Мидледич је позива на свечану пројекцију тог филма (који је у међувремену стекао култни статус) и успева да је убеди да дође. Неколико пријатеља се придружује Таиси као подршка и сви заједно одлазе на пројекцију. Међутим, стицајем несрећних околоности, биоскоп се запалио и ватра је блокирала излазе. Таиса и пријатељи су се снашли тако што су исекли биоскопско платно како би кроз њега пронашли излаз, али наместо да се нађу напољу, нашли су се у филму.

Критички осврт: Од самог почетка јасно је било да је режисер Тод Штраус-Шилсон желео да пародира јефтине Бе хорор филмове и морам да признам да је у уводној сцени заиста успео у томе. И онда је променио „брзину“ и убацио се у један, да га назовем нормалан филм. Међутим, испоставило се да филм није нормалан, односно да то јесте слешер филм, али сасвим другачије постављен. Он и даље има хумор у себи и то прилично добар. Са друге стране, ту је и врло садржајна прича и то је заиста мајсторство направити у овом поджанру, тако да могу само да похвалим. У ствари, Тод је искористио сва општа места (видно тенденциозно), и уз одличну фотографију и пристојну продукцију показао како се то ради. И, за разлику од других слешер филмова, у овом је глума сасвим солидна.

Едукативни моменат: Таиса је рекла Малин да не мора да буде стидљива девојка са гитаром, већ може да буде шта год жели. Другим речима, нико не мора да буде оно што други виде и очекују, већ треба да буде свој.

Оцена наставника:

5(мало сам се двоумио, али нека је)

we-are-what-we-are-poster (Small)То смо шта смо (We Are What We Are 2013) је амерички хорор који је римејк истоименог мексиканског филма из 2010. Прича прати породицу Била Сејџа, а почиње тако што Билова филмска супруга Каси Депајва умире на улици. Била је њена смрт дубоко потресла, али инсистира на мистериозној традицији коју породица одржава и сада мајчину улогу преузима најстарија кћерка Амбир Чилдерс. Проблем је што та традиција подразумева убијање невиних људи и изгледа да Амбир, као и њена сестра Џулија Гарнер, нису спремне да у њој активно учествују.

Критички осврт: Иако је било јасно да се фанатичко зло дешава у Биловој породици, опет је режисер Џим Микле тако постепено (готово опрезно) градио причу, те уз то заиста добро, да не може да вас не заинтригира. При томе, антагонисти су, уз подразумеваног Била, један сасвим мали дечак и две девојке плаве и анђеоски лепе, тако да је то појачало утисак нестварног у једној сасвим стварној причи. Овај хорор није класичан и због тога што нема натприродних дешавања и зато што не игра на ту карту да вас тргне уз драматичну промену музике и нагли покрет (има и тога, али су такви ефекти крајње маргинализовани). Овај хорор изазива ужас због саме радње и атмосфере. Сцене убиства су више него страшне, али и сцена вечере која је уследила није уопште пријатна. Некако се Џим, уз целу своју глумачку екипу, „играо“ са публиком, дајући јој ужас којем не може да одоли. Све ме то подсећа на сцену из живота када се деси нека саобраћајна или каква друга несрећа и пролазници који су се ту задесили, иако искрено потресени, напросто морају да погледају. Такав је случај и са овим филмом. И оно треће што га издваја у односу на остале хороре је да је изведен тако да грозна тема којом се бави не пређе границу сваког доброг укуса (као што је то случај са „Људском стоногом“, на пример), или да не користим ту игру речима, да не пређе у потпуну крајност. Рецимо, последња сцена када кћери раде свом оцу оно што је можда чак и логично, али сигурно страшно, није изведена да вас баци у несвест, већ некако метафорички, готово митски.

Похвалио бих готово све у овом филму, пре свега глуму, потом динамику, атмосферу и то што је сваки поджанр који се нашао у овом филму успешно изведен. Исто тако успешно су повезани и прошлост и садашњост. Свакако филм за препоруку, али не и уз грицкалице.

Едукативни моменат: Свакако да постоје традиције и традиције, не овако сулуде као у филму приказане, али понекад луцидне и бесмислене. Но, ако бисмо проучили њихове корене, можда бисмо им и пронашли смисао. И то је један од разлога зашто ваља учити историју.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

Code-eight (Small)Шифра 8 (Code 8 2019) је мрачнија варијанта приче о људима са супермоћима (налик на Икс-људе). У свету који филм приказује они су у незавидном, пролетерском положају и чекају да их унајме као физичке раднике за малу надницу. Млађани Роби Амел, који има моћ да манипулише електричном струјом, одаје се криминалу како би сакупио довољно новца за лечење своје филмске мајке Кари Мачет. Увидеће да пут којим је кренуо ипак није најбоље решење.

Критички осврт: Већ на самом старту ми је била иритантна поставка. Више је депласирано да они са супермоћима буду прогањани и прокажени. Аман, у сваком новијем филму је тако. Но, чак и ако занемарим крајње неоригиналну поставку, не могу да занемарим крајње неоригиналну радњу, која има и својих рупа и рупица. Рецимо, када су људи са моћима пљачкали блиндирана кола која превозе новац неки су били маскирани, док други нису. Зашто ови други нису? Наивних сцена иначе има још.

Свеукупно гледано, ово је један технички добро одрађен трилер. Има ту акције, занимљивих борби моћима (које су већ виђене, али боже мој), добрих специјалних ефеката, ефектних сцена, разрађених ликова (додуше стереотипних) са солидно дефинисаном мотивацијом и које су глумци фино дочарали уз уверљиве емоције. Ипак, не могу да нађем нити један елемент који би га уздигао изнад нивоа медиокритета у поджанру у којем је рађен.

Едукативни моменат: Агент Сунг Канг је рекао да оно што знаш и оно што можеш да докажеш су две различите ствари. И често заиста јесу и то треба имати на уму када год тврдимо нешто.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

Code_eight_posterШифра 8 (Code 8 2016) је кратак филм који је претходио гореописаном и који приказује исти свет у којем су људи са моћима подређени и принуђени на физички рад са малим надницама. Млађани Роби Амел, који има моћ да манипулише електричном струјом, прихвата посао код Алфреда Рубина Томпсона. Алфред га на крају дана није исплатио колико су се погодили, па му је Роби циглом разбио прозор на колима. Због тога је Роби дошао у сукоб са полицијом који ће ескалирати у трагичан догађај.

Критички осврт: Мислим да режисеру Џефу Чену много боље иду кратке од дугих форми. У десет минута успео је да прикаже све оно што није успео у сат и по: неразумевање и нетолеранцију другачијих, капитализам на делу и правила у спрези са хуманим и рационалним, на крају крајева. Углавном, овај филм има добре поруке, једнако добре специјалне ефекте као и дугометражни и довољно буџетни парњак, фину једну глуму и динамику и драму која се развила за кратко време. Свака част.

Едукативни моменат: Читава невоља је настала када је Роби у афекту разбио прозор на Алфредовим колима. Многе лоше ствари урадимо у афекту и баш због тога, када се изнервирамо, треба да покушамо да се смиримо пре него што делујемо. То јесте тешко, али треба покушати и – вежбати.

Оцена наставника:

5(си)

split (Small)Подељен (Split 2016) је хорор о трима девојкама које је отео неурачунљиви Џејмс Макавој. Џејмс пати од дисоцијативног поремећаја идентитета са чак 23 различитих личности, од којих су преовладали двоје који врше припреме за „рађање“ двадесет и четврте, коју називају звер и која представља наредни ступањ у људској еволуцији.

Критички осврт: Морам признати да је идеја безмало сјајна. Уз то, Џејмс је прилично добро одглумео неколико личности (не свих 23 и то је јасно јер би то оптеретило филм, већ је функција овог броја само да нам предочи да се ради о изузетном феномену психе). Није ме фасцинирао, али опет не знам да ли то иде на душу њему или ликовима који нису потпуно разрађени. Што се разраде ликова тиче, посебно два главна Џејмса и Ање Тејлор Џој, ми видимо да имају менталне проблеме, сазнајемо да су обоје били злостављани у детињству, али готово ништа не сазнајемо о њиховој суштинској природи, патњи, осећањима, мотивима који их покрећу. Режисер М. Најт Шјамалан толико се посветио идеји која је, без сваке сумње, одлична и то потврђујем ево још једном, да је заборавио да „удахне“ живот својим ликовима. Они су буквално приказани као прелазни облици у еволуцији; ту су, важни су и хајде да видимо шта ће бити даље са њима, без много детаљисања. То је условило да не осетим ни трачак емпатије према њима. Изузео бих само Ањину ситуацију јер се бори да се ослободи наметнутог заточеништва, али би се ту емпатија постигла и са било којом жртвом у таквим околностима. 

Филм је преразвучен, а некако М. Најт није искористио ту скоро двосатну минутажу на то да заинтригира, прикаже ликове кроз неку другу перспективу, већ је готово комплетну пажњу посветио општим местима типа игара мачке (Џејмса) и мишева (заробљених девојака). Јасно је да и тога треба да буде, али ово је ипак исфорсирано. Не могу да грешим душу, постоје флешбекови које има Ања, али и та прича је већ много пута испричана. И ту је и паралелна прича са харизматичним психијатром Бети Бакли. Њена улога је да потврди наше најцрње сумње да се Џејмс претвара у звер, али није најсрећније постављена, нити остварена. Докторка Бети је готово увек контрадикторна себи, те на научној конференцији отвара сва врата ка паранормалном, да би их у разговору са Џејмсом буквално залупила. Она може да га спречи да он убије и њу и девојке, али то ипак не чини, иако је врло лагано: треба само да изговори његово име. Но, она не говори име, али га исписује (коме?), и тако даље и тако даље. Углавном, филм има идеју, један изузетан потенцијал и ресурсе, макар људске ако не техничке, али је то могло много боље да се реализује.

Едукативни моменат: Оно што је Бети урадила на научној конференцији је у суштини да је ману представила ако не као предност, а оно као потенцијал. Нисам сигуран да су наше мане уједно и наши потенцијали, али верујем да ћемо остварити готово пун наш потенцијал ако смо свесни наших мана и трудимо се да их поправимо.

Оцена наставника:

4(на три)

unbrea (Small)Несаломљив (Unbreakable 2000) је преднаставак претходног филма. Брус Вилис је једини човек који је преживео тешку несрећу путничког воза. Због тога се за њега заинтересовао Самјуел Л. Џексон, који продаје слике из стрипова као уметничка дела. Самјуел верује да је Брус заправо суперхерој и да има моћи налик на оне описане у стриповима. Он покушава и на крају успева да Бруса увери у сопствена уверења, те га подстакне да започне суперхеројски живот. Проблем је што Самјуелови мотиви уопште нису исправни.

Критички осврт: У овом филму су и камера и режија заједничким снагама урадиле сјајан посао. На пример, одлична је сцена када спочетка Брус прича са лекаром, а испред њих се одвија шта се већ одвија и перспектива је потпуно скрајнута; оно што је важно дешава се иза, у периферији. И у читавој причи је исто са перспективом: она није усмерена ка суперхеројској причи, већ ка драми коју суперхерој преживљава (обично је обрнуто и драма је тек толико ту да буде лабава мотивација ликова јер је све подређено акцији). То чини да овај филм буде заиста другачији и има свежу идеју, али не бих се усудио да кажем да одише свежином. Атмосфера је сувише депресивна, мада не одбија гледаоце или не макар мене. Некако интригира цело то дешавање и развија се у једном добром смеру, да би се на крају све заокружило у смислену, али застрашујућу и донекле и тужну причу. Ово је један добро осмишљен и добро урађен филм.

Едукативни моменат: Сцена када Брус оставља свој кишни мантил у ормар као какву опрему суперхероја некако шаље поруку да никаква опрема, заправо, те ни никакве супермоћи нису потребне. Сваки човек може да буде суперхерој. Довољно је да учини неку добру ствар за неког другог.

Оцена наставника:

5(фина)

Лако Је Критиковати 129

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

judastitans (Small)Тинејџери Титани: Јудин уговор (Teen Titans: The Judas Contract 2017) је цртаћ из Ди-Сијевог света суперхероја. Овог пута лига младих хероја има проблем са фанатичким вођом култа Бладом, који је стекао бесмртност, али жели да стекне и супермоћи. Зато су његови научници направили посебну машину која може да му испуни жељу. Само је још потребно да у ту машину „стави“ и суперхероје и Тинејџери Титани су идеално решење за њега.

Критички осврт: Цртаћ има заиста слатке, врцаве форе, макар на почетку. И има и врцаве секвенце, почевши од деколтеа ванземаљске принцезе. Да се ради о тинејџерима суперјунацима јасно је и по томе што су излистани сви проблеми сваког члана групе. Тако се добио осећај једне класичне тинејџ сапунице, али и разводњене радње. Но, некако се то на крају све повезало у колико-толико јединствену и смислену причу, али оно што ме је запањило је колико је емоција режисер Сем Љу успео да унесе у један овакав цртаћ. Свакако је урадио, ако не добар, а оно пристојан посао.

Едукативни моменат: Плава Буба је рекао Тери да не мора померати планине како би помогла људима. И заиста је тако, не морате бити суперхерој и имати такве моћи, али чак и мала помоћ другоме учиниће вас суперхеројем за ту особу.

Оцена наставника:

5(на четири, додуше)

darkph (Small)Мрачни Феникс (Dark Phoenix 2019) је дванаести наставак о Икс-људима. Софи Тернер је штићеница школе коју води Џејмс Макавој и која је намењена као уточиште за посебне (мутанте са супермоћима). Џејмсу је веома важно да их свет обичних људи прихвати, па у договору са председником САД (глуми га Брајан Дарси Џејмс) предузима акције које ће мутантима донети популарност. Једна од њих је и спашавање астронаута који су наишли на необичну силу у свемиру. Но, та акција, иако успешна, имала је негативне последице по Софи. Сила је ушла у њу и она је сада постала много моћнија, али и много опаснија.

Критички осврт: Изгледа да трећи наставак Икс-људи („Икс-људи: Последње упориште“) није био довољан да се суперхеројски лик Џин Греј (тада ју је глумила Фамке Јансен) докаже са својим супер-моћима, већ је морао да се обезбеди још један наставак где ће се размахати. Проблем је у томе да се уопште није размахала. Некако се није дало режисеру Симону Кинбергу да прикаже сву силину силе која је сада отелотворена у Софином телу, а иначе прави ршум по свемиру и уништава читаве планете.

Већ прва сцена која приказује саобраћајну несрећу је обећавала одличне специјалне ефекте, али овде ни они нису били искоришћени. Само понављање приче из поменутог наставка већ није било добро и та безидејност у спрези са више него танком и сасвим класичном причом дало је једно мање него осредње остварење. Овде, додуше, има мало драме и односи између ликова су колико-толико пристојно приказани и има мало мудролија у дијалозима, те глумци нису били лоши и са врло захвалним физиономија за своје улоге, али чак и све то за овакав филм сигурно није довољно. Чак подозревам да је Џенифер Лоренс пристала (или тражила) да је убију у овом наставку јер је франшиза кренула у лошем смеру и рекао бих да не ради у прилог њеној импозантној каријери.

Едукативни моменат: Џејмс је девојчици дао оловку на дар са речима да може са њом нацртати нешто лепо, а може и некоме ископати очи. Шта ће учинити са њеним даром зависи од ње. И од свих нас; своје таленте који су нам „дати“ можемо користити на разне начине. Одлука и, што је битно – одговорност, на нама је.

Оцена наставника:

2(ту негде)

sinisterui (Small)Злокобно (Sinister 2012) је филм о писцу Итану Хоку који пише о стварним злочинима и очајнички жели да понови успех који је постигао деценију раније са тадашњом књигом. Зато се са породицом пресељава у кућу у чијем дворишту се десио покољ читаве породице која је у тој кући живела. Испоставиће се да то није била добра идеја.

Критички осврт: Режисер Скот Дериксон није човек који губи време. Увео нас је у мистерију практично од самог почетка филма, а у првих петнаест минута и у хорор. Једина је невоља што врло брзо можете претпоставити одакле опасност долази и који члан породице ће одиграти кључну улогу. Уосталом, Скот је малтене поставио неонску рекламу изнад „осумњичене“. Још да приметим да су многи догађаји у филму више него предвидљиви. Ипак, Скоту се мора признати и да је мајстор хорора. Сцене су свакако језиве, баш као и ентитет који је одговоран за зле радње, а ефекат појачава кућни видео са застрашујућим убиствима и даје ону ноту стварног дешавања. Хорори су обично најстрашнији ноћу, те ни овај филм није изузетак. Но, ту је друга врста проблема – видљивост оног што се дешава. Режисери то различито решавају или не решавају, а у овом случају такве сцене су решене заиста добро, те је то уједно и похвала директору фотографије или кинематографу, како год се већ то занимање назива.

Овај филм углавном носи Итан и он ми је занимљив јер има све карактеристике да ми иде на нерве, али добро балансира на ивици иритантности (не знам како то успева) и морам да признам да је добар у свом послу. И остали глумци су фино одрадили свој део. И тај део није баш био лаган као у другим хорорима, пошто је овде уметнута и једна озбиљна драма која прати брачне односе Итана и Џулијет Рајланс, као и односе других чланова породице.

Едукативни моменат: Итан је покушао да побегне од својих проблема тако што се одселио из куће и из града. Међутим, зла судбина га је сачекала у новом стану. Од проблема се не може побећи.

Оцена наставника:

5(и то стамена једна)

Scary_Stories_Teaser_Poster (Small)Страшне приче које се причају у мраку (Scary Stories to Tell in the Dark 2019) је филм рађен према серији књига писца Алвина Шварца. Зое Маргарет Колети и њени другари стицајем сплета околности доспевају у локалну кућу коју мештани сматрају уклетом. Наиме, у њој је некада живела необична девојка Сара која је трагично завршила свој живот, оптужена за вештичарење. Зое је пронашла Сарину бележницу и понела је са собом. Врло брзо је открила да то није била добра идеја, јер су се у бележници појавиле нове страшне приче.

Критички осврт: Радња је класична и по таквом се обрасцу и одвија. Оно што преживљава Натали Ганџхорн већ је виђено у филму „Верници“ из 1987, а и остале приче већ су мање-више виђене. Но, труд режисера Андреа Овредала свакако је видан да све те сцене учини што страшнијим. У ствари, овај филм и јесте „извадила“ режија. У једном тренутку, негде пред крај, имам утисак да ју је Андре разводњио и малко више изместио из реалности (Мајкл Гарза улази у полицијска кола, има чеони судар и нико се око тога не секира, баш као ни за то што је Мајкл мистериозно утекао из полицијске станице где је Гилу Белоузу, шефу полиције, поломљен врат), али свеукупно заиста није лоша. Углови снимања су интересантни и посебно бих похвалио сцену када зомби напада злосрећног Габријела Раша. Но, предвидљивих момената има (било је јасно да ће на крају Зое доживети судбину Кетлин Полард), има и више-мање (више више него мање) непотребне нарације и неколико рупа у филму. И некако су лични страхови Остина Зајура, Остина Абрамса и Мајкла остали да висе са стране, необјашњени и без јаче везе са оним што им се десило; иако је изгледа постојала идеја да се та веза успостави.

Едукативни моменат: Приче заиста имају моћ и оне могу и да лече и да боле. И једне и друге имају своју сврху и добро је да постоје. Треба причати приче и треба их читати.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

wyrmwood (Small)Вормвуд (Wyrmwood 2014) је аустралијански акциони хорор. Услед необичне метеоритске активности настала је епидемија зомбија, а потом и права апокалипса. Тек неколико људи остало је здраво, али сада имају тежак задатак да преживе и међу зомбијима и међу војском која није пријатељски настројена.

Критички осврт: Режисер Кија Роуч-Тарнер је изгледа одлучио две ствари; да ово не буде уобичајена зомби-прича и да сцена никако не буде хигијенска. 🙂 Крви је посвуда и прска ли прска, а ликови доживљавају врло луцидне авантуре. Такве су и идеје, па се испоставља да зомбији могу да се искористе као гориво, те једног од њих протагонисти прикачињу за возило, попут резервоара. Све то јако подсећа на „Побеснелог Макса: Бесни друм“ када је Том Харди био прикачен за возило (додуше из другог разлога), али овај филм је снимљен годину дана раније… Ако ћемо већ о томе ко је од кога преписивао. Иначе, филм има сензибилитет „побеснелог Макса“, иако се дешава у садашњици, што је заиста интересантно. Кија је успео да ме врло лагано уведе у постапокалиптичан дистопијски свет и да га прихватим без проблема. При томе, ликове је учинио прилично луцидним, што је допринело да, уз врло добру динамику, филм буде заиста занимљив.

Сцене када зомбији нападају су врло ефектне, и иако сам био убеђен да ће Кија прећи границу крша, то се ипак није десило. И форе су добре, а све је снимљено одлично. Крај је и предвидљив, за нијансу више „напржен“ и опште место, али није значајно покварио утисак.

Едукативни моменат: Када су протагонисти били у колима окружени зомбијима, Леон Беркил је рекао како му се ништа горе у животу није десило. Онда му је Кит Аџије узвратио да се њему јесте догодило много горе; седмогодишњи син му је умро на рукама од болести. Увек може горе, али чим може горе, увек може и боље. То потоње би требало да нам буде девиза.

Оцена наставника:

5(до-о-обра)

JeepersCreepersTunes (Small)Џиперс Криперс 2 (Jeepers Creepers 2 2003) је наставак филма из 2001. Крипер (Џонатан Брек) је врста вампира који се храни омладином сваких 23 године у току 23 дана. Управо у време тих застрашујућих активности у његовом ареалу појавио се аутобус са школским кошаркашким тимом и навијачицама, који се враћао са утакмице. Пошто им је побио све одрасле (два наставника и женског возача буса), Крипер их је напао. Ипак, прискочиће им у помоћ Реј Вајз којем је Крипер убио млађег сина дан раније и који је одлучан да се освети.

Критички осврт: Овај наставак много новог није донео у односу на претходни, али није баш поновац. Некако ми је по сензибилитету блискији „Страви у улици Брестова“. Режисер Виктор Салва се овога пута више играо са простором, тако да је учинио једнако небезбедним и отворено поље и клаустрофобичну унутрашњост школског аутобуса. Такође је увео психологију масе, вешто искористивши изборе вампира постављене још у првом делу. Тако да је Ерик Ненингер у филму започео једну филозофију која подразумева питање које ставља на кушњу све вредности које сматрамо цивилизацијским тековинама: да ли жртвовати појединце ради добробити заједнице? Ништа епохално Виктор није урадио, а и даље мислим да је добар манипулатор и да уме да „прода“ општа места као интригу и осредњи хорор као неуобичајени. Нема шта, он је режисер који прикупља идеје из других дела и добро их уграђује, дајући привид иновативног. Све то даје један солидан хорор, мада слабији у односу на први део. Радња је сасвим у реду, са неколико предвидљивих детаља, али се заокружује на крају. Истина је да Виктор уме да направи причу (и одабере довољно занимљиве и веште глумце).

Ипак, прича није потпуно без рупа. Када је девојка из аутобуса пробуразила вампира шиљком, на врху тог шиљка се нашло његово око. Како је око успело да остане у комаду при проласку кроз лобању? Разумем ја да је Виктор желео ефекат, али је овако постигао само контраефекат, баш као што је и око на шиљку окренуто контра у односу на логичан положај. 🙂 Са друге стране, Виктор је успео да објасни оне пауколике ножице око главе које у првом делу уопште нису имале смисла, осим да изгледају, па, пауколико (пре ће бити ејлијенски, што је опет туђа идеја занимљиво употребљена).

Едукативни моменат: Млади из аутобуса су успели да савладају чудовиште тек када су деловали тимски. Све док су се свађали и бежали свако за себе, те никако нису сарађивали, били су лак плен. Многе проблеме тимски ћемо лакше решити, па чак и застрашујуће вампире.

Оцена наставника:

4(врло слабуњава)

paradisehill (Small)Рајска брда (Paradise Hills 2019) је футуристички филм који се дешава на једном предивном острву, које служи као простор за терапију младих девојака како би се „побољшало“ њихово психичко и свако друго стање. На том острву је завршила и млађана Ема Робертс која је одбила да се уда за богатог Арноа Валоаа. Она се опире убеђивању да је он ипак најбоља опција за њу и нада се томе да побегне са оним којег ипак воли.

Критички осврт: Два најјача утиска у овом филму су ми његова естетика, која је исфорсирано романтична и то што је предвидљив у готово свакој сцени. Режисерка Ејлис Вејдингтон није бежала од своје женствености и својски се потрудила да филм учини управо таквим. Ту је и љубавни троугао, односно четвороугао, можда чак и петоугао, тако неизоставан у филмовима са оваквом тематиком. Ејлис је том љубавном мелодрамом вешто баратала (мада је лик Џеремија Ирвина већ виђен у „Играма глади“ у лику Лијама Хемсворта) и интрига се врти око ње једнако као и око самог рајског острва. Под условом да је у овом потоњем било интриге јер обавезно опште место је да се на рајским деловима света у филмовима дешава нешто злокобно и погубно по протагонисткиње. Ту очигледност Ејлис је помутила натприродним моћима Миле Јововић и то је испало, зачудо, сасвим у реду и није помутило и филм, чак дало му је неку бајковиту ноту која се уклопила јер је сензибилитет филма то и дозволио. Ејлис свакако морам признати да је вешта у свом послу, иако јој је ово деби.

Оно где ја видим вредност овог филма је добра једна алузија на дискримнацију која се дешава на више нивоа; према сиромашнима, према женама, према алкохоличарима… Али пре свега према женама. И читава сцена која се дешава на рајском острву је заправо визија жене у очима савременог патријархата; оне су окружене цвећем, шминкају се и – залудне су. Њихова улога је да буду маргинална сценографија, једнако лепа и преслатка као и она која их окружује. И окосница радње је да су све оне и послате на острво како би постале боља верзија себе, али онакве какве друштво очекује. Неминовно је запитати се колико је прича применљива на модерна, ИКТ времена. Да ли нама друштвене мреже раде оно што рајско острво ради протагонисткињама приче? На тим мрежама ми јесмо боља верзија себе и чинимо се друштвено прихватљивим, али не бих смео да потпишем да је у свим случајевима тако. Но, вреди се запитати, свакако.

Едукативни моменат: Мила је рекла како се људи жале да грм руже има трње. Она, пак, ствари посматра тако да грм са трњем има руже. Иако изгледа исто, ипак није, а који ћемо угао посматрања прихватити, зависи од нас и од тога колико желимо да нам живот буде леп.

Оцена наставника:

5(мајушна)

lastdays (Small)Последњи дани (Los últimos días 2013) је шпански апокалиптични филм који приказује дистопијско друштво заробљено унутар зграда и других објеката јер је целокупно становништво заражено необичним обликом агорафобије. Сваки излазак на отворен простор је смртно опасан. У таквој једној ситуацији Ким Гутијерез покушава да пронађе своју вереницу Марту Етуру. Да би у томе успео мора да прође кроз друге зграде, подземну железницу и канализацију. Његово путешествије није безопасно јер људи које среће очајни су од глади, жеђи и немаштине уопште.

Критички осврт: Ово је један врло солидан СФ трилер са озбиљно урађеним драмским моментима. Допало ми се како су режисери браћа Алекс и Дејвид Пастор дочарали постапокалиптично доба, али пре свега идеја која је несвакидашња. И добро су уклопили преплитање прошлости и садашњости и врло лагано увели протагонисте у катастрофу. Чак је и однос Кима и Хосеа Коронада интересантан и са сасвим добрим, виспреним дијалозима. Занимљиви су и људи које срећу, а авантуру су учинили максимално узбудљивом. Филм је динамичан, што за Шпанце није никакав проблем. Све у свему, тешко могу да нађем замерке филму. У ствари, има мало мелодраматике више него што је потребно. Но, метафора и поруке које филм шаље сасвим су добре.

Едукативни моменат: Хосе је, за разлику од Кима, сматрао да ипак има наде за човечанство докле год има времена да нешто науче. Добар став има Хосе.

Оцена наставника:

5(солидна)

darkest-hour-banner (Small) (Small)Најмрачнији сат (The Darkest Hour 2011) је филм о двојици другара Емилу Хершу и Максу Мигели из Америке који су дошли у Москву са циљем да направе добар пословни уговор, али све што су постигли јесте да сазнају да су преварени. То их није спречило да оду у тамошњи клуб да се лепо проведу. Ипак, и тамо их је сачекало изненађење; инвазија ванземаљаца који су решили да сатру комплетан људски род.

Критички осврт: Специјални ефекти су сасвим солидни, али глума је прилично слаба, ако изузмемо Џоела Кинамана који једини није био лош. Штета што је брзо завршио јер једино је његов лик и имао некакав потенцијал. Осталих четворо су досадни. Баш као и њихове реплике, а посебно бих као иритантну издвојио ону када млади Амери причају са својим спаситељима Русима. То је таква навала патетике у свега једној сцени, да делује као повећа доза шећера узета у свега неколико минута.

Режисер Крис Горак је очигледно човек који воли своју земљу Америку и искористио је све могуће прилике да то и докаже. Први снимци Москве приказали су Мекдоналдс и Старбакс, као да тај град нема аутентичних импозантних знаменитости, а потом како тамо влада безакоње. Додуше, преварант Џоел је Швеђанин, али свеједно користи руски (лабави) систем. Но, добро, Амери и Руси иначе воле да се праве важни и успут унижавају оне друге, али је Крис ипак претерао и довео своје ликове у стање ретардације. Око њих је смак света и човечанство буквално претворено у прах и пепео, а они хрле ка америчкој амбасади како би се спасили. Макар је Крис био довољно паметан да његове протагонисте у америчкој амбасади не дочека нико. Оно што свакако још морам да му признам је да није: створио напету атмосферу и узбудљиву радњу. Заправо, уопште нисам сигуран да радње има. И то је заиста жалосно јер је одабрао веома опаке противнике, чији је штит од таласа и људском оку невидљив. Углавном, једна већ виђена причица, сасвим испразна и без и једног сегмента на који би адутирала.

Едукативни моменат: Да би победили своје противнике, протагонисти су се користили знањима из физике и технике. Знање нам увек помогне да победимо.

Оцена наставника:

1(може плусић)

ashens (Small)Ашхен и потрага за Гејмчајлдом (Ashens and the Quest for the Gamechild 2013) је филм о колекционару непотребних предмета (игрица и фигурица) Стјуарту Ашхену, који се дао у потрагу за једином игрицом коју нема – Гејмчајлдом. Та потрага испоставила се као права авантура праћена разним и невероватним опасностима.

Критички осврт: Овај филм се налази негде на прелазу између оних типичних америчких урнебесних комедија и јефтиног видеа који снима друштво које се добро зеза. И форе су управо такве; негде су између површних, углавном већ виђених и врло симпатичних. Наравно, нису све баш, баш смешне, али успелих пародија има, попут оне на „Матрикс“ са момком (Крисом Бингамом) који савија кашику. Ипак, оно што морам да замерим је да форе немају виспрености и иако је Стјуарт направио шалу на сопствени рачун (што јесте похвално) и упоредио се са Сајмоном Пегом, истина јесте да његов ниво није достигао. Но, та шала јесте успела.

Оно што морам да признам и режисеру и самом Стјуарту (који је и сценариста и главни глумац) је да су ни од чега направили нешто и при томе мислим и на буџет и на причу. При томе прича има пристојну динамику и држи пажњу, мада нема нити дубину, нити поруке. Ово је лако забавно „штиво“, али је то сасвим прихватљиво с обзиром на то у каквим условима је настало.

Едукативни моменат: Стјуартов помоћник је рекао свом пријатељу да ће му живот бити онолико компликован колико га самом себи таквим учини. И то је добар коментар доброг помоћника. 🙂

Оцена наставника:

4(жао ми је било да дам тројку)

Лако Је Критиковати 107

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

cor (Small)IVРидикове хронике (The Chronicles of Riddick 2004) је други део серијала о свемирском авантуристи Ридику, односно наставак филма „Мркли мрак“ из 2000. Ридик (глуми га Вин Дизел) је антихерој чија је глава уцењена и који мора да бежи са планете на планету како га се ловци на уцењене главе не би домогли и одвели у какав паклени затвор. Пут га наводи на планету Хелион Прајм коју је баш тада напала секта и уједно војна сила Некроманга. Ова секта је врло деструктивна и уништава светове, а предводи је маршал Колм Феоре. Испоставиће се да је Ридик једини који му се може супротставити.

Критички осврт: Мени се овај део серијала о Ридику највише допао. За разлику од друга два, има причу. И иако је та прича добрано класична, она је уједно и слојевита и врло актуелна. Галаксију угњетава секта Некроманта која је практично фашисоидна и велича култ смрти. Другим речима, влада уз помоћ страха јер релативизује живот. Испоставља се да је ипак у питању култ личности, нама тако близак, и то се види већ на самом почетку филма када се приказују куле са Колмовим ликом, а више лица на њој демонстрира његову моћ. И та моћ, заправо, метафора је свеприсутности (лица су уперена на све стране), што тирани очигледно воле да практикују.

Као у изреци да није коме је нуђено, па је тако краљевска титула била суђена ипак Вину наместо Карлу Ербану, и то тај део чини некако „конановским“. И Конану је суђено да постане краљ, баш као и Ридику, али ни један ни други не престају да буду ратници. Заправо, идеологија народа који је Ридик преузео и захтева да њихов владар пре свега буде – најјачи међу њима. И, што је такође важно, борба Ридика са секташима није мотивисана жељом да се победи зло, већ је – лична. Све то што овај филм има сличан сензибилитет као Конан и причу веома, али заиста веома сличну, чини га јако занимљивим, тим пре што је све измештено у оквире свемирске фантастике. Филм прави асоцијације и са „Звезданим ратовима“, али само у делу где се мења планетарна локација и где се свемирске једрилице боре међусобно. Режисер Дејвид Твохи се није одлучио да, као у поменутој саги, допринесе разноврсним животним формама, већ је варирао људску форму у неколико ванземаљских. И то је и добро и није. Добро је што није додатно оптеретило радњу, а лоше јер нити је нарочито маштовито, нити је вероватно да би се баш свуда на свакој насељеној планети појављивао људски облик као интелигентан. Тек једна сцена асоцира и на филм „Сувишни извештај“, те верујем да би се још неке асоцијације могле пронаћи. Са овим потоњим филмом сличност је у људима са наднаравним моћима која су у немоћном положају и експлоатисана. У овом случају, пошто се ради о култу некроманга, ти људи су попут живих лешева на одру, а начин како их некроманзи користе као комуникацијске уређаје безмало је генијалан. И у све то је уметнута дворска сплетка и то сасвим успешно јер није прављена само зарад сплетке и да би радња била забавнија, већ она и те како има и сврху и циљ.

Морам да похвалим Танди Њутон која је маестрална сплеткарошица и јака жена која хоће да подупре не баш јаког мушкарца иза кога стоји. Већ не бих похвалио нарацију која је „препржена“ и непотребна. Специјални ефекти су могли да буду бољи.

Едукативни моменат: Танди је указала Карлу да би требало да убије Колма и тако дође до престола. Он је то назвао завером, а она је то назвала – планирањем. Веома често ћемо чути и демагогију и улепшане начине да се нешто каже, али за нас је боље да ствари назовемо правим именом. Тада ћемо заиста и знати на чему смо.

Оцена наставника:

4(благовољна)

badt (Small)IVЛош укус (Bad Taste 1987) је хорор комедија о ванземаљцима који су дошли на Земљу у име корпорације Крамб Кранчи како би људе искористили и пласирали као брзу храну и тако поразили конкурентску кућу Мек Јабал која се бави истом делатношћу, али са прженим месечевим пацовима. Паравојна формација сачињена из неколико одабраних момака отишла је у засеок (чије су становнике масакрирали ванземаљци) са циљем да их зауставе.

Критички осврт: Овај филм је тенденциозно рађен да буде кршина и у томе је режисер потпуно успео. Наравно, и он и цела екипа су се сјајно забавили снимајући га и то се види. Колико год је било могуће унели су хумора, а понегде и врло довитљивих детаља. Рецимо, човек из базе наместо вештачке руке има само један вештачки прст како би могао да притиска дугмиће. 🙂

Многи делови су баш гадни и обично је у таквим филмовима то заиста неуспео и јадан покушај да буде смешно, али овде је другачије. Уз то, одлично су пародирана општа места у сличним СФ хорорима, као што је рецимо када аутомобил жртве неће да упали из прве док надолази претња у виду манијакалног ванземаљца. Има и пародија на друге филмове, па тако и онај и о Конану. У „Конану Варварину“ Арнолд Шварценегер зубима убија птицу грабљивицу, а овде Питер Џексон удара главом галеба. 🙂 А када је Питер везао каишем главу (како му не би испао мозак кроз гадну рану коју је задобио) неодољиво подсећа на Рамба. 🙂 И сама пуцачина у филму већ је пародија на тај филм и све друге сличне. И заиста верујем да је Питер, као режисер (сценариста, продуцент, едитор, глумац и директор фотографије), имао право на овакву критику јер је касније доказао колико може; као режисер, сценариста и продуцент потписао је значајна дела филмске уметности. Рецимо, сви „Господари прстенова“ и сви „Хобити“ су његови.

Овом филму једино могу да замерим што је сувише фокусиран на борбу са ванземаљцима и није се удубљивало у још неке делове таквог типа СФ-а, те верујем да би и то било добро обрађено. Но, и оволико колико је – није лоше.

Едукативни моменат: Мајк Минет је био принуђен да куса кашу грозног изгледа ванземаљаца, али када је пробао – допало му се. Свакако важи да никад не знате да ли ће вам се нешто допасти док не пробате. 🙂 Но, неке ствари, као што су дуван, дрога, алкохол и ванземаљска каша, ипак не морате пробати. 🙂

Оцена наставника:

4(рецимо)

crow (Small)VВрана (The Crow 1994) је филм који се дешава у мрачном граду и почиње суровим убиством двоје младих дан пред њихово венчање. Након годину дана, младић Брендон Ли је ускрснуо из гроба захваљујући врани која има моћ да то уради. Разлог за његово васкрсење је да се освети криминалцима који су их убили и који и даље праве гадости по граду. Но, они су ситне рибе које предводи бескрупулозни Мајкл Винкот и Брендон ће врло брзо схватити да његов задатак неће бити завршен док не заустави и њега.

Критички осврт: У вези са овим филмом постоји и једна лична прича. Наиме, након гледања овог филма у биоскопу, нас неколико студената одлучило је да покрене студентски часопис и наденули смо му име „Врана“. Часопис није заживео дуже од пилот и првог броја, али, свеједно, не могу баш да будем сасвим објективан према овом филму.

Радња је глупкаста као и у култном филму „Ватрене улице“ снимљеном равно деценију пре овога, а примера има још. На улицама насилници спроводе анархију и херој ће их спречити. У овом случају херој је све то извео постхумно (нажалост у једном делу филма и у реалности јер је глумац Брендон током снимања погинуо) са шминком налик оној која је заштитни знак суперпознатог негативца и Бетменовог противника Џокера. Међутим, оно што овај филм ипак уздиже је стил, мрачан, али са шмеком (готика је увек дојмљива, па и ако је нео-готика), харизматични ликови и довољно виспрени дијалози.

Мотив овог филма подсећа на најпопуларнију песму Едгара Алана Поа „Гавран“ и то не само због птице, која је сродна овој у наслову филма. Такође, мрачна атмосфера је исто асоцијација на „мрачног“ писца и песника, тако да овај филм има донекле и уметничку позадину, али његову највећу вредност видим у емоцији која је искрена и лепа. Постоји ту и небеска правда коју је уделио Брендон, али она не умањује тугу и горчину и то је сасвим погођена поента.

Едукативни моменат: Поука овог филма је да иако ствари имају свој век трајања, баш као и људи, љубав је бесмртна.

Оцена наставника:

5(вероватно субјективна)

the-dream-of-the-ballet-masterСан балетског мајстора (Le rêve du maître de ballet 1903) је кратки филм чувеног Жоржа Мелијеса. Као што сам назив каже, кореограф балета је отишао да спава и уснио сан који се на крају претворио у ноћну мору.

Критички осврт: Кратки филмови обично имају неку цаку на крају, те ни овај древни филм није изузетак. Са ове временске дистанце морам да приметим да је то сасвим бледа фора, мада за оно време је можда била и урнебесна. Ипак, судећи према ономе што сам видео од Жоржовог рада, умео је он значајно креативније. Некако ми изгледа да је машту (коју је, без сваке сумње, имао у изобиљу) у овом случају подредио вицу, да га тако назовем. Лепо је то што је спојио две уметности, односно филм и балет, мада оно што је играчица извела нимало не личи на балетске кораке. Све у свему, далеко од ефектног, мада се и на овом кратком примеру види колико је умешан Жорж био што се тиче ефеката и режије.

Едукативни моменат: Оно о чему је кореограф сневао је да направи сјајну представу. Сви имамо своје снове и не треба да одустајемо од њих, чак и ако се на тренутке претворе у ноћне море, као што се то десило кореографу.

Оцена наставника:

2(на три)

trulokapa (Small)IМала мртва Трулокапа (Little Dead Rotting Hood 2016) је хорор верија црвенкапе. Бјанка Сантос тумачи улогу Црвенкапе, пардон Трулокапе и њу је у шуми заклао вук. Њена бака ју је сахранила и извршила ритуално самоубиство. На тај начин јој је пренела моћи како би ова васкрсла и борила се против вукодлака који опседају њену варошицу и убијају људе.

Критички осврт: Јао, Марина Сиртис из „Звезданих стаза“ сада глуми баку… Време заиста лети. 🙂 Овај филм није баш да је окупио потпуно непозната имена (на пример ту су Ерик Балфур из „Линије хоризонта“ и Патрик Милдун из „Свемирских јуришника“), али није ни она из самог врха холивудског глумишта. Трулокапа, односно Бјанка је већ нешто свежије име, а и млада је, каријера је тек пред њом, само не бих се усудио да прогнозирам да ће бити успешна. Ту се појављује још група младих које вуци треба да поједу и чија је глума довољно лоша да су заиста заслужили такву судбину. 🙂 Дакле, глумци нису врхунски, али ни филм није. Ово је један класичан секси хорор са свим општим местима која у хорорима оваквог типа можете да видите. Логика радње ми у појединим моментима измиче. Ерик виђа мистериозну девојку (Ејми Лавхорн) приликом потере ноћу у шуми и то је већ ситуација која не би требало да се заврши чаврљањем код дрвета, али режисер Џаред Кон очигледно не мисли тако. И има добрих проблема са дневно-ноћном ритмиком. После јутра већ је дубока ноћ. 🙂

Дијалози су претерано површни и иако је јасан циљ да нам дочарају однос између ликова, реплике су далеко од фокусираних и виспрених. У ствари, потпуно су испразне и превише пута се понављају исте. Акција је језива. Да, и треба да буде језива у хорор филму, али овде није на тај начин језива, већ језиво одрађена. Посебно када су у пећини; Ерик и Патрик пуцају, Бјанка се шиба са компјутерски лоше одрађеном мајком вучицом, вукови реже… И ништа се конкретно не дешава. Ова акција не само да није узбудљива, она једноставно – није. 🙂 И у целини, ово је језиво одрађен филм и то је штета јер је имао неку назнаку идеје, ако не већ и идеју, за макар солидан хорор. Наслов филма је свакако обећавао колико-толико оригиналну причу, али је (иначе лоша) продуцентска кућа „Азилум“ није пружила. Као ни објашњење шта заиста убија вукодлаке јер су некад отпорни на метке, а некад баш и не.

Едукативни моменат: У овом филму вукови су таманили људе, али у реалном животу је сасвим обрнуто. Иако сиви вук није угрожена врста, свеједно треба да покажемо више хуманости и не ловимо и убијамо животиње без потребе. Посебно не из страха и незнања јер вукови ће радије да се држе подаље од људи и неће нападати са намером.

Оцена наставника:

1(на два)

monstersquad (Small)IVОдред за чудовишта (The Monster Squad 1987) је дечји филм о медаљону који садржи све добро на свету, а за који је заинтересован гроф Дракула (Данкан Регер) лично. Зато је окупио чудовишта како би се домогао медаљона и уништио га у ноћи (једној у сто година) када медаљон постаје фрагилан. У томе га могу спречити само деца која су схватила шта се дешава, а захваљујући дневнику чувеног Ван Хелсинга (Џек Гвилим).

Критички осврт: Од самог почетка ми је било јасно да је ово мудро режиран филм. Фред Декер није хтео да на силу има специјалне ефекте које очигледно није могао да има, па их је решио елегантно, кроз сецкане сцене од којих свака приказује по једну фазу преображаја Дракуле из слепог миша, на пример или Карла Тибоа у вукодлака. Иначе, свеукупно, ефекти су сасвим добри, баш као и продукција.

Допало ми се како су клинци представљени у овом филму. То није најбоље понашање и није за узор (и има претеривања у ружним речима), али је врло реално и ведро. Цео филм заиста има духа и држи пажњу. Наравно, пошто су то осамдесете, има и наивних и обавезних момената које је та декада увела, па тако и колаж сцена уз поп нумеру када се клинци припремају за борбу са чудовиштима.

Едукативни моменат: Дијалог два пилота:
Први: Депримиран сам.
Други: Зашто?
Први: Како зашто? Возим бомбардер из Другог светског рата са дрвеним сандуцима, лешевима! Зар би требало да славим?
Други: Да ли се жале? Да ли им припада мука? Да ли траже још оних бадемастих ствари?
Први: У праву си. Ово је одличан посао, стварно сам срећан.
Овај дијалог сасвим довољно говори да треба да обратимо више пажње на оно што је позитивно, па ћемо видети колико заиста јесмо срећни и колико је наш посао добар. И – више ћемо га ценити.

Оцена наставника:

4(може)

cherry-dvd-cover (Small)IVЧери 2000 (Cherry 2000 1987) је футуристички филм у постапокалиптично руинираној Америци. У делу који је урбано уређен живи Дејвид Ендруз срећно заљубљен у свог робота Памелу Џидли. Док се љубио са њом на мокром кухињском поду, Памела је имала кратак спој и покварила се. Модела као што је Памела више није било на тржишту, али Дејвид није желео ниједан други. Сазнао је да га може наћи у напуштеној фабрици, али се она налази у опасној зони 7. Зато унајмљује Мелани Грифит, чији је посао опасност, како би му пронашла његову синтетичку љубавницу. Мелани пристаје, али је услов да он крене са њом. Испоставиће се да га очекује авантура која ће му променити (љубавни) живот.

Критички осврт: Режисер Стив Де Џарнат је унапредио пуцачину, тако да минобацачи само прште, али, авај, нимало уверљиво. Мелани и Дејвид су у колима на приличној висини закачени за јак магнет са крана, а свуда около их гађају минобацачима и не погађају. Додуше, ракетице дефилују око њих, па чак и експлодирају ту негде поред, али то није имало видан учинак ни на аутомобил, ни на њих двоје. Но, Стив је морао акцију да учини колико-толико узбудљивом, пошто сам филм има веома танку, већ виђену и претерано развучену радњу и иако је мотив главног протагонисте разумљив, опет је преблаг и толико префорсирано романтичан да је инфантилан и смешан. Овај филм је превише површан чак и за осамдесете. Схватам ја да је овде порука требало да се односи на друштвено прихватљиви положај жене, али је она некако трапаво изведена. Поруке и поуке о друштвеним вредностима и зависности од технологије су, пак, сувише благе.

Мислим да је највећи адут овог филма антагониста Тим Томерсон и његова банда. Они су потпуно брутални, али уопште не изгледају опако као у „Побеснелом Максу“, већ више изгледају као роштиљџије боље држеће средње класе у белим панталоницама. И то појачава тај језиви ефекат који изазивају, заправо много ефектније него да су набилдоване фаце у ланцима и кожи.

Едукативни моменат: Дејвид је желео жарко свог робота Чери, али се на крају предомислио и определио за врло живу Мелани. Можда и зато што није поента да имате некога ко ће вам у свему повлађивати. Ако добро размислите, то сигурно није добро за вас.

Оцена наставника:

4(минус)

twinpiks (Small)IIIТвин Пикс: Ватро, ходај са мном (Twin Peaks: Fire Walk with Me 1992) је филм настао по завршетку серије „Твин Пикс“. Он би се могао назвати прологом јер је Лора Палмер (глуми је Шерил Ли) још увек жива. Наиме, серија почиње њеним убиством и истрагом која је уследила. У филму сазнајемо да је Лора водила проблематичан живот и да се многи ликови у већој или мањој мери могу довести у везу са њом.

Критички осврт: Нисам гледао серију, иако знам шта јој је тема и неке сцене и ликови су ми познати. И јако тешко сам могао да пратим овај филм; он је прављен тако да буде неразумљив, од сецканих сцена које, наизглед, немају много везе једна са другом и још уз то се све време уводе нови ликови са неким својим причама које су, листом, остале да висе негде без икаквог завршетка. Иначе, приче у филму баш и нема. Он се бави ликовима које је Дејвид Линч осмислио и које није могао да уобличи како је желео током серије пошто је отказана (друга сезона није поновила успех прве). Да ли је Дејвид на овај начин желео да настави пројекат у који је веровао, заиста не знам и нисам пропратио његове интервјуе, али сигурно је да није мислио и на ону публику која би одгледала само филм.

Продукција је пристојна, глума сасвим солидна, а ликови су чудни, те зато необични и занимљиви. У ствари, Лорин лик, који је главни утолико што се у серији све врти око њеног убиства (то је и разлог зашто главни протагониста у серији Кајл Маклаклан долази у Твин Пикс), најмање је занимљив од свих јер је потпуни стереотип. Она је наизглед лепа и опасна, али у ствари са великим проблемима који укључују и зависност од дроге. Добро је Шерил све то изнела, али залуд.

Едукативни моменат: Шерил, односно Лора, живела је врло ризичним животом (проституисала се и дрогирала) и на крају је трагично завршила. Сваки наркоман ће слично завршити; свакако не сви они убијени и бачени у реку, али свеједно трагично. Дрога увек има фаталан исход и то стално треба имати на уму.

Оцена наставника:

3(ко је гледао серију, вероватно би дао више)

deadpool-poster-flash-xxl (Small)Дедпул 2 (Deadpool 2 2018) је наставак саге о суперхероју спрженог лица Рајану Ренолдсу који не може да умре. Он има своју мисију да се бори против највећих криминалаца, али га они проналазе и упадају му у стан. У борби која је уследила, страдала је Рајанова љубљена Морена Бакарин. Рајан је одлучио да се убије, али то није било могуће. Ипак, у краткотрајној смрти видео је своју Морену и она му је задала мисију; да спаси дечака Јулијана Денисона, који има велику моћ, али ће поћи кривим путем злочинца.

Критички осврт: Филм је урнебесан као и први део. Разговор Рајана и Карана Сонија у таксију је пресмешан. Има и много пародија на друге филмове, али сцена када Шерон Стоун прекршта ноге у „Ниским страстима“ у овом филму је убедљиво најбоље пародирана у односу на све друге комедије које сам гледао. Овај пут сав тај хумор прати већа трагедија него у првом делу јер је тада била усмерена на самог Рајана и то што је унакажен, а сада је уништена љубав његовог живота. И то је сјајно уклопљено у уводну шпицу, која почиње веома озбиљно и тужно, али се завршава у стилу Дедпула.

Међутим, сама радња је већ виђена и то у другом делу „Терминатора“, тако да је било врло предвидљиво да у затвору мета није Рајан, већ клиња Јулијан. Опет, неки делови су потпуно непредвидљиви, попут оног када цео одабрани суперхеројски тим Дедпула скаче са падобранима. Свеукупно, овај наставак није разочарао.

Едукативни моменат: Лесли Угамс је рекла да нас бол учи ко смо. Понекад је бол толико јака да нам изгледа као да умиремо. Али не можемо заиста живети ако не „умремо мало“. Тужно и лепо је рекла Лесли.

Оцена наставника:

5(наравно)

greatwall (Small)Велики зид (The Great Wall 2016) је филм о двојици пустолова Мету Дејмону и Педру Паскалу, који су из Европе стигли на саму границу Кине како би се домогли тајне барута. Наишли су на Кинески зид и војску на њему која царство брани од застрашујућег непријатеља. Хтели-не хтели, мораће да се придруже тој армији у борби за голи живот.

Критички осврт: Униформе кинеских војника су скроз занимљиве и, што је битније, колоритне. Имао сам утисак као да гледам Слет налик на оне приређиване у част Јосипа Броза Тита. Филм је визуелно веома допадљив (чак су и чудовишта таква), а што је Азијатима, изгледа, врло значајно. Само ратовање са чудовиштима је прави фестивал, са све ратницама које изводе акробације на нечему као банџи џамп (и врло оригинално приде). Све то донекле прате специјални ефекти, који нису лоши, мада нису перфектни. Кад поменух чудовишта, она су моћно дизајнирана, а баш ми се допада како комуницирају међу собом. И оно што упада у очи, довољно су необична да их лако прихватите као део азијске (мада застрашујуће) фауне. И све описано јесте некако у духу азијског менталитета. Са друге стране, ту су Мет и Педро који су прави изасланици западњачке културе и без много труда, али са пуно куража, постају јунаци и Кинези их дочекују аплаузом у дворани за ручавање (гест који географски више припада Холивуду). Овај филм заиста је успео да помири две значајно различите културе. Но, то није нешто што је новина, баш као ни радња.

Но, радња јесте узбудљива и динамична и прави спектакл нам је приредио режисер Џанг Јимоу. Има ту мало и неке дубине, односно личних драма које проживљавају неки од ликова (са тим да је највећа пажња, разумљиво, посвећена Мету и његов лик је највише разрађен), а ту је и трунка романсе између Мета и Џинг Тиан (просто да судар култура не прође без икаквих емоција), као и прстохват патетике. Свега ту има помало, а да би се задовољила нека општа форм(ул)а коју је још давних дана задао Холивуд; ваљда како би: а) се овај филм убројио у блокбастере и б) зарадио много пара. И успео је.

Едукативни моменат: Генерал Чжан Хањјуј је признао Џинг да је много тога научила. Уједно ју је упозорио и да су њени непријатељи такође много научили и да нису исти као што су били пре шездесет година. Ми баш нећемо о непријатељству, али ако се осврнемо око себе приметићемо да се све мења и развија и да није исто као што је било. Не можемо бити ни ми, већ и сами морамо стално да учимо.

Оцена наставника:

5(на труд)

Лако Је Критиковати 106

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lavictima (Small)VДесета жртва (La decima vittima 1965) је италијански футуристички филм снимљен према краткој причи Роберта Шеклија под називом „Седма жртва“. У будућности људи учествују у суровој игри у којој је циљ да убију другог човека којег компјутер изабере. Игра се састоји из десет рунди и сваки учесник пет пута може бити „ловац“, али пет пута мора бити „ловина“. Веома успешна у овој игри је Американка Урсула Андерс и остала јој је још једна рунда да победи. Задатак је да убије Италијана Марчела Мастројанија. Телевизија се заинтересовала за овај дуел и план је да она убије Марчела на довољно „атрактиван“ начин какав би гледаоцима био занимљив. Међутим, показало се да је Марчело фаталан по њу.

Критички осврт: Идеје за убиства су врло креативне (ако тако уопште могу да их назовем), те Марчело убија младог барона Волфганга Хилингера тако што му мамузе повезује са динамитом и чека да овај куцне једном чизмом о другу. Урсула упуцава свог нападача Џорџа Ванга из брусхалтера (мотив који је касније баш експлоатисан у популарној култури), а након назови стриптиз перформанса. У ствари, цео филм има некакав шмек перформанса. Лагодан, готово разигран тон којим су убице представљене имао је за циљ да прикаже сву бездушност ове крваве игре, али су таквој атмосфери допринели и сви равнодушни или усхићени гледаоци и медији. Алузија је више него јасна, а треба ли коментарисати актуелност?

Још много тога може да се види и чује у филму, па тако у једном тренутку Урсула убеђује Марчела да је њено интересовање за њега последица тога што фрустриране Американке жуде за сексуалношћу Италијана. Има ту још најава (или критика?) сексуалних слобода и сви детаљи овог филма, уз главну тему, очигледно имају сврху да провоцирају. Постоје јасне алузије на хипи покрет, религију и случне друштвене феномене и све је то пародирано, баш као и насилни ријалити. Изгледа да режисер Елио Петри највише има пик на Америку јер је, осим поменуте пошалице на сексуалну немоћ тамошњих мушкараца, извитоперио прокламовани прогресивни амерички систем и слободу коју даје својим становницима и претворио их у сасвим нешто друго. Земља могућности, како је зову, пружа и ту могућност да људи „слободно“ могу да се убијају где год пожеле, док код Италијана ипак постоје бројна места где то није „ред“ радити. Италијани, везани за породицу, крију своје остареле родитеље по кућама, док их Амери предају држави (ма шта год то значило, али свакако не звучи алтруистички). Или је, напросто, Елио желео да сукоби прогрес и традицију, те прикаже све оно што нас може задесити ако од овог потоњег одустанемо. Уз све то лепо иде и демагогија или непроверена филозофија да се агресија (па тако и ратови) може спречити „издувним вентилима“ у виду морбидних игара ловаца и ловине, а касније искоришћених у неким остварењима попут „Прочишћења“. У једном тренутку наратор тврди да да је Адолф Хитлер био учесник у овако нечему Други светски рат се не би задесио, на пример.

Дакле, поруке које филм шаље су сјајне и исто тако пласиране, те у том смислу овај филм представља врло озбиљно остварење. И радња, иако сва лепршава, виспрено је осмишљена кроз надмудривање ловца и ловине. Јасно је и очекивано да ту има и романтичне подлоге, али свеједно, мајсторство је направити дешавања од тако „мало меса“. Филм заиста има и духа, шарма и хумора. Све похвале.

Едукативни моменат: На крају је агресију победила љубав. И то је најбољи могући закључак.

Оцена наставника:

5(врло сигурна)

Truth-or-Dare (Small)IVnaIIIИстина или изазов (Truth or Dare 2018) је филм о шесторо студената који су одлучили да проведу пар дана у Мексику. Девојка из те групе Луси Хејл у бару упознаје младића Ландона Либоарона, који ју је шармирао. Он предлаже њој и њеном друштву да их одведе на једно занимљиво место, што они прихватају. Испоставља се да је у питању напуштена кућа. Тамо их је убедио да играју „истина или изазов“, што они такође прихватају. И оба пристанка су била погрешна јер поменута игра постаје не само стварни део њихових живота, већ и по живот опасна.

Критички осврт: Филмови где игра постаје озбиљна нису новост. Чак, филм баш са овом игром и, изгледа, истом темом снимљен је годину дана раније. Тај филм нисам гледао (још), па их не могу упоредити, али могу са сличним филмовима у овом поджанру. Оно што се разликује је број младих. Устаљен број пет сада је постао шест, тако да имамо два пара младих и још један распар. На „журку“ се убацује и Ландон, те групу младих одводи у напуштену кућу. У међувремену им се придружује и проблематични Сем Лернер и, хопла, ето њих осморо. Јасно је да што их је више, то је боље за хорор, али оно што ми се заиста допало што се ове осморке ликова (који су потпуни стереотипи) тиче јесу њихови међусобни односи који су у доброј мери разрађени. Прилично је добро решен љубавни троугао између Луси, Тајлера Поузија и Виолет Бин. Такође ми се допало како је режисер Џеф Водлоу направио заплет. И расплет је добро, заправо виспрено решио.

Много мање ми се допала глума, али сама прича, иако класичнија и предвидљивија бити не може, држи пажњу и довољно је драматична, ако већ није застрашујућа. Овај филм има неколико елемената као и „Кућа духова“ снимљен годину дана раније. И тамо су млади на превару увучени у демонско проклетство, а и тамо је било потребно да се као „жртва“ принесе део тела. Нисам фасциниран овим „преписивањем“, али морам да приметим да су ова два филма иначе врло сличног сензибилитета и квалитета. Сва је прилика да ако вам се допао први, допашће вам се и овај.

Едукативни моменат: Луси је између Виолет и свих осталих људи одабрала своју најбољу другарицу; њих је угрозила, а њу је заштитила. Не бих се бавио тешким филозофским питањима шта је исправно урадити, али свакако нам нама блиске особе морају бити најбитније.

Оцена наставника:

4(или три; нисам могао да се одлучим)

magicafrica (Small)IIМагично путовање у Африку (Magic Journey to Africa 2010) је шпански филм на енглеском језику. Ради се о девојчици која жели да пронађе дечака који ју је заинтересовао док је џепарио у ресторану и који се потом много разболео. Зато је она, на крилима маште, одлетела у његову родну Африку и тамо доживела лепу авантуру.

Критички осврт: Мотив којим почиње овај филм је сасвим добар. Дечак Африканац у Шпанији има живот налик на онај који воде Роми на нашим просторима; пребира по кантама, повремено што проси, што џепари и препуштен је улици. Девојчица се заинтересовала за њега и од виле сазнала да је дечак болестан. Радња је некако одмах почела да се одвија и већ на почетку кренули су замршени разговори (конкретно између виле и девојчице), који нису добро срочени. Сигуран сам да је режисер и сценариста Жорди Ломпарт желео да свему томе да неку мудрост и дубоку поруку, али је добио неуротичну вилу која уопште не зна шта хоће. Мислим да би бољи ефекат постигао да је разговор био једноставан јер је тема већ довољно тешка. Рецимо, разговор између цвета и девојчице је кудикамо успелији. Но, дијалози су свеукупно прилично безлични и без јасних порука. Понегде су поруке потпуно омашене као у случају разговора лава и девојчице. Заправо, цео филм, који је потегао јаке теме, практично у свакој маши поенту и готово одмах губи фокус. Жорди као да се колебао да ли да направи (неупоредиво блеђу) варијанту „Алисе у Земљи чуда“ или документарац. Колико сам упознат, он је режисер који се и специјализовао за документарце и можда је требало да настави са њима. Овај микс јесте добар покушај, али не довољно добар. Жорди је желео да живот представи на ведар и једноставан начин, те да ублажи и тешку животну причу и смрт, али је направио контраефекат. Повезао је тешке социјалне теме са адаптацијама и еколошким факторима и, како би лаици рекли, законима природе, те све то више изгледа конфузно и компликовано. Иако, можда, могу да претпоставим шта је хтео, тај његов спој природе и друштва сасвим је трапаво изведен. На крају је он финиширао причу и дао закључак, али је, опет, остао (горак) укус недореченог. Уз све то, мешао је и стилове у режији и то међусобно није уклопио најбоље, па то додатно уноси пометњу.

Глума је баш лоша, а ефекти су са много сјаја, али мало учинка. Није лоше када девојчица показује другарици како се на небу види сенка њеног прста када додирује глобус (ако занемаримо основно непознавање географије, али је свеједно маштовито).

Едукативни моменат: Крилати коњ је рекао девојчици да дечак кога тражи не може да буде онакав како би она желела. На њено питање зашто, одговорио је да су сви различити и да то какви ће бити одређује сваки човек за себе. И то је истина, а најбоље што ми можемо да учинимо је да те особе прихватимо какве јесу, а не да имамо очекивања.

Оцена наставника:

2(реална)

horton (Small)VХортон је чуо Хуа! (Horton Hears a Who! 2008) је цртаћ рађен према књизи истог назива Теодора Суса Гајзела. У џунгли живи инфантилни слон који је схватио да у зрну прашине постоји читав свет мајушних особа. Он жели по сваку цену да спаси тај свет, односно да га склони на сигурно, иако то наилази на неодобравање строге женке кенгура која воли да води главну реч у џунгли.

Критички осврт: Филм је предиван. Необичан је, врло духовит и зрачи феноменалним порукама. Велики слон покушава да спаси свет у зрну прашине, показујући да је сваки живот, ма како мали изгледао, важан. А када су Хортонови мали пријатељи потрчали за њим да му покажу како су и они пронашли своје мале светове (у ствари цветове), сјајан је пример солидарности. Ипак, најјача је сцена када бесна руља, због демагогије коју је пласирала кенгурица, опколи Нортона и када га она упућује да види шта је проузроковао само због једног обичног цвета. И на то он њој одговори да није цвет у питању, већ трунка. 🙂 А мајушни Хуовци, како би их огромне животиње у џунгли чуле и схватиле да и они постоје, лупали су у лонце и правили буку. Познато? 🙂 Филм има толико метафора и асоцијација на друштвене догађаје, да нисам сигуран да мали узраст ово може да појми, али свеједно, препоручио бих га сваком узрасту.

Едукативни моменат: Грађани Хувивила били су убеђени да се ништа не може десити њиховом савршеном свету, али су спознали да је он врло фрагилан. Исто ћемо спознати и ми за наш свет, ако наставимо да уништавамо природу као до сада.

Оцена наставника:

5(плус)

croods (Small)VКрудсови (Kruds 2013) је цртаћ о породици пећинских људи, који живе „монотоним срећним животом у мраку и страху“ у пећини и тако преживљавају. Ип (глас јој је позајмила Ема Стоун), кћерка у тој породици и тинејџерка, баш и није срећна таквим животом и стално је у потрази за нечим новим и забавним. Тако је налетела на Момка (Рајан Ренолдс), који је њених година и који јој је предсказао смак света. Он јој се понудио и да пође са њим како би се спасила, али њен отац није одушевљен том идејом. Ипак, испоставило се да је Момак у праву и да безбедан живот у пећини више није могућ.

Критички осврт: Цртаћ ме је „купио“ већ у уводној нарацији. Анимација је сјајна, а хумор је генијалан. Ово је заиста један од ретких, веома ретких филмова који су успели да ме стварно насмеју. Ликови су сјајни, а посебно ми се дојмио отац породице Граг коме је глас позајмио Николас Кејџ. Уз ликове ту је и читав спектар измаштаних животиња и иако су режисери Крис Сандерс и Кирк Демико изгледа желели да им филм заличи (буде пародија или омаж) на „Аватара“, донекле асоцира чак и на „Карику која недостаје“ из 1980, са тим да је овај цртаћ значајно холивудски „испеглан“. Но, свакако је одличан.

Едукативни моменат: На почетку су Крудсови живели у мраку и страху и испоставило се да то није довољно добро. За бољи живот било је потребно да се они промене, добију идеје и спроведу их у дело. Дакле, ако имате неку добру идеју, немојте бити пећински људи и скривати је у пећини. 🙂

Оцена наставника:

5(сасвим малчице блеђа)

troyodyssey (Small)Троја Одисеја (Troy the Odyssey 2017) је филм базиран на епу „Одисеја“ и приказује Одисејев (глуми га Дилан Вокс) повратак у родну му Итаку након Тројанског рата. Пошто га је краљ поражене Троје проклео, Одисејево путовање је пуно смртних опасности, а у стопу га прати морско чудовиште Кракен.

Критички осврт: Сви глумци су добрано мишићави и гадни у лицу како би се, ваљда, дочарало да су опаки ратници (посебно тој физиономији одговара Агамемнон), али ме нису уверили јер је за уверљивост пре свега потребно глумачко умеће. 🙂 Изгледало ми је као да је режисер свратио до прве теретане, покупио кога је тамо затекао и убацио у Тројанског коња (додуше, ни они који нису ратници, попут краља Пријама, нису много бољи што се глуме тиче). И изгледа да је и имао буџет само за једну теретану јер се у свакој сцени појављује врло мали број ликова, а тамо где није могао да избегне масовно појављивање, компјутер је одрадио свој део посла, само не баш најбоље могуће.

Ова верзија не прати доследно оригиналу „Илијаду“ и „Одисеју“, па је тако Агамемнон убио Париса, а Ахила је убила Кирка (Лара Хелер), која је у овом случају тројанска свештеница. Но, неких преклапања има, али и да нема то није проблем. Проблем је што је филм нехумано досадан. Одисејеве авантуре су тек овлаш одрађане (и са више него скромним специјалним ефектима и не увек и обавезно пропраћене логиком). Акценат и није био на њима, али на чему год да је био, пажње није вредно.

Едукативни моменат: На крају филма су непријатељи Одисеј и Кирка постали пријатељи. Било је потребно да се међусобно упознају, а имали су времена током пловидбе из Троје у Итаку. Ми не морамо да се отиснемо у тако дугу пловидбу, али можемо да дамо шансу људима да их боље упознамо и, ко зна, можда се и спријатељимо.

Оцена наставника:

1(нагиње ка један плус)

bigfishVКрупна риба (Big Fish 2003) је филм снимљен према истоименом роману Данијела ВоласаБили Крудуп је свеже ожењен мушкарац и очекује принову са својом супругом Марион Котијар. Он је сазнао да му је отац Алберт Фини тешко болестан, чак на самрти. Он се зато враћа у свој родни градић како би га видео, иако њих двојица неколико година нису разговарали, тачније од свађе на самом Билијевом венчању. Разлог за свађу су биле Албертове невероватне приче које је све време приповедао и тврдио да су се заиста десиле. Били је желео да његов отац буде искрен са њим, али то није било у старчевој природи, чак ни под теретом болести. Оно што ће син открити је да те приче нису толико далеко од стварности.

Критички осврт: Уопште ме не чуди што је Марион добила једну од запаженијих улога у филму. Она заиста изгледа као лик из цртаћа Тима Бертона (који је у овом случају режисер); крхка и са крупним браон очима. Иначе су глумци сјајно одабрани за своје улоге.

Детаљи који чине приче у причи су генијални, као када Јуан Макгрегор ради дању и ноћу за Денија Девита, па чак ставља и главу у лављу чељуст, а како би добио наместо месечне плате месечну информацију о својој великој љубави Алисон Ломан. При томе, информације су које јој је омиљено цвеће, да воли музику и да студира. 🙂 Тим је, очекивано, у своју причу уткао и мрачне и гротескне епизоде, па се тако Јуан пробија кроз шуму страве не би ли дошао до савршене варошице, а на позорници корејанским војницима певају сијамске близнакиње. Но, све је то врло маштовито и са много духа и хумора, а опет веома смислено и ноншалантно упаковано у целину. И све је пласирано кроз врло ефектне и визуелно допадљиве сцене. У збиру се добија једна романтична, слатка и занимљива комедија, али и веома емотивна прича, коју вреди видети.

Едукативни моменат: Истина је да свако има своју истину; своје виђење ствари и оно може бити маштовито и невероватно као оно које је имао Алберт, а може бити и реално, са „обе ноге на земљи“, као код Билија. Није наше да просуђујемо да ли неко лаже, већ да прихватимо да гледишта на исту ствар могу бити различита.

Оцена наставника:

5(њежна)

enter-the-void-movie-poster (Small)IVУђи у празнину (Enter the Void 2009) је француски филм на енглеском језику. Натанијел Браун је момак који живи у Токију и који жели да и његова сестра Паза Де Ла Уерта из Америке дође код њега. Свој наум је остварио и она је дошла, али да би он уопште дошао до новца за авионску карту, почео је да дилује дрогу. У једној рацији, коју му је наместио његов другар Оли Александар, полиција га је упуцала и убила. Његов дух је напустио тело и сада прати судбине свих људи које је познавао у Токију.

Критички осврт: У овом филму све је психоделично, почевши од уводне шпице. Режисер Гаспар Ное је дао све од себе да представи како утицај дроге, тако и дешавања у загробном животу и колико сам приметио он ту не види неку разлику; трипозно је и једно и друго. Зато, осим што због експлицитних сцена секса не препоручујем ово нити свакоме нити млађем узрасту, због трипозних сцена не препоручујем ономе ко има гастритичне болове. Толико су јарке боје коришћене и толико се камера тресла да киселина мора да проради у већ неком тренутку. 🙂 Но, опет, не могу да кажем да све то није изведено визуелно прилично дојмљиво. И ту је и проблем. Гаспар је толико уложио у визуелне ефекте, да је заборавио на готово све остало. Највећа моја замерка је да су емоције оно што недостаје. Не могу да грешим душу; глумци су заиста урадили свој део посла сасвим добро, али атмосфера постигнута у филму напросто не оставља простор за то (мада простора, да га тако назовем, има напретек јер је радња преспора; код оваквих филмова ни не можемо да очекујемо неку већу динамику). Ликови су са толико специфичним судбинама и на таквом менталном нивоу да је уједно и лако и тешко осетити емпатију. С једне стране ту је њихова трагедија која би требало да вас дотакне, а са друге јако је тешко пронаћи нешто заједничко са њима и сродити се (или је мени макар било). Углавном, ако и не осетите емоцију такве животне приче, врло верујем да хоћете наместо тога уживати у визуелном доживљају, макар док не постане досадно. И то је неминовно јер спора радња развучена на више од два и по сата тешко да може да држи пажњу некоме ко није пасионирани љубитељ алтернативне уметности. И ту чак не помаже ни провокација, која је још један адут овог филма. Осим што су поменуте сцене секса експлицитне, ту је и готово инцестуозна веза брата и сестре, вероватно проистекла из њихове незрелости. Они осећају да треба да буду заједно јер су једно другом једина породица након смрти родитеља, али нису способни да артикулишу свој однос.

Оно што свакако морам признати овом филму је да помера границе. Дефинитивно је храбар. И има смислену причу, што је за СФ алтернативу, колико сам имао прилике да видим до сада, прилично редак квалитет. 🙂

Едукативни моменат: Натанијел је желео на брз начин да дође до новца и изабрао је да буде нарко-дилер. И врло брзо је погинуо. Неке одлуке у животу изгледају кул, узбудљиво, опасно и исплативо, али оне нису решење. Криминал и дрога сигурно нису, а у филму је приказан само један од разлога зашто.

Оцена наставника:

4(минус)

extinction (Small)IVИстребљење (Extinction 2018) је филм о средовечном мушкарцу Мајклу Пењи, који има посао и добру породицу, али не може да ужива у породичном животу јер га прогањају снови о рату који се дешава у његовом граду. Иако сви мисле да је проблем за психијатрију, Мајкл је убеђен да у тим сновима има нечег више. И испоставља се да је у праву.

Критички осврт: Од самог почетка филм је почео да ме нервира са све великим речима у нарацији и успореним снимком. Након тога уследила је радња која је изгледала као варијанта „Линије хоризонта“. Премиса оба филма је потпуно једнака, а дешавања су на почетку готово идентична; људи се крију по згради док их НЛО тражи и тамани. Касније се радња измешта ван зграде и тек након сат времена филма откривамо да је идеја сасвим другачија и, морам да признам, уопште није лоша. Успут је закрпила и евентуалне рупе у радњи, од којих је најуочљивија била да Мајкл, који обавља посао електричара, не само да учествује у герилској борби, већ и побеђује обученог и опремљеног непријатеља. Углавном, радња је врло динамична и држи пажњу.

Поздрављам што главну ролу није понео какав холивудски лепотан, већ не претерано наочити хиспано Мајкл. За промену мало и они који нису лепи да доживе неке натприродне авантуре. 🙂 За разлику од њега, његова филмска супруга Лизи Каплан је перфектно лепа и перфектно нашминкана када спава ноћу, а и кад ради кућне послове. 🙂 Но, шминка је опростива, као и не баш сасвим сјајни специјални ефекти.

Едукативни моменат: Мајкл и његова породица су одлучили да обришу сећања на неке раније, мучне догађаје. У реалном животу та привилегија, како ју је назвао Израел Брусард, није могућа, ма колико год би нам то у појединим случајевима одговарало. Дакле, не можемо баш да заборавимо, али не морамо ни да будемо злопамтила и можемо да опростимо.

Оцена наставника:

4(фина једна)

The-Evil-of-Frankenstein (Small)IIIЗло Франкенштајна (The Evil of Frankenstein 1964) је трећи наставак филмова о Франкенштајну у којима улогу генијалног професора тумачи Питер Кушинг. Иако је прогнан из свог сеоцета јер је створио чудовиште, одлучио је да се врати, заједно са својим асистентом Шандором Елешом. Веровао је да га мештани, заокупљени сопственим активностима, неће препознати, али се то ипак десило. Зато је био принуђен да побегне и сакрије се у пећину. Тамо је пронашао своје „дело“, сасвим очувано у леду. То је био мотив да настави свој рад, односно да га наново оживи.

Критички осврт: Филм почиње тако што Питер Кушинг покушава да оживи мртво срце. Иако тај оглед чак и научно гледано има смисла, цео тај његов рад ми смисла нема. Касније у флешбеку сазнајемо да је успео да оживи читавог човека, тако да ми рад на срцу изгледа као једна добра регресија чија ми сврха није јасна. Објашњено је тиме што је он сада као сиромашан (мада је, према опреми судећи, нејасно колико је то сиромаштво заиста), као и да жели да докаже своју теорију. Зар је није доказао тиме што је оживео човека? Изгледа да то професору Питеру Кушингу није било довољно, па је решио да оживи и срце. И при томе су се поштено ознојили и он и његов асистент Шандор. Шандор је, иначе, требало да понесе ласкаву титулу мистер очигледности пошто су такве биле његове реплике и до самог краја, иако ретке, нису јењавале. Надаље радња, иако изгледа расуто (час су овде, час су онде и не увек логично овде и онде), ипак има некакав правац дешавања и ликове доводи у међусобну везу. Авај, све то није нешто нарочито интересантно и интригантно. Већ је виђено у ранијим причама о Франкенштајну и ово је тек једна (бледа) варијанта. Томе треба додати и неке моменте који нису најбоље решени, а најтањи део је онај где се укључује хипнотизер Питер Вудторп.

Сви глумци су врло упечатљиви и аутентични, мада су тако бирани да и физиономијом одговарају својим ликовима. Ипак, највише ми се дојмила Кејти Вајлд, ваљда и зато што ми је њена физиономија најзанимљивија.

Врло маштовито су израђени светлећи апарати у подрумској лабораторији професора Франкенштајна. Чудовиште, пак, није осмишљено маштовито, а маска је веома, веома лоша. Овај пут маску је носио Киви Кингстон и, како написах, није ни упола добра као она коју је пре њега носио Борис Карлоф у неким другим остварењима.

Едукативни моменат: Када је Питер Кушинг питао Шандора зашто је са њим (пошто му је то пријатељство донело само невољу и прогањања других људи), овај му је одговорио да је то због знања које жели да стекне. Некада ћемо се намучити као Шандор да нешто научимо, али вреди мука. 🙂

Оцена наставника:

3(на два или два на три, свеједно)

Лако Је Критиковати 104

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hunger (Small)VИгре глади (The Hunger Games 2012) је филм снимљен према истоименој књизи Сузане Колинс. Радња се дешава у будућности и САД су, након рата, подељене у округе у којима људи раде готово као робови. Свим окрузима управља председник Доналд Садерленд из главног града. У прошлости су се људи из округа побунили и њихова побуна је угушена, али није заборављена. Сваки округ мора да да свој данак у крви; по двоје деце (дечака и девојчицу) који ће се у главном граду борити до смрти у технолошки напредној арени. Само један од њих може да напусти арену. Прича прати судбину девојке Џенифер Лоренс која се за ове „игре“ пријавила наместо своје сестре.

Критички осврт: Још поодавно сам описао све наставке овог филма, али не и овај, најбољи, први део. Никад није касно, па тако и овај пут да напишем да је сасвим извесно да је у питању ремек-дело фантастике, са одличном идејом, фантастичном реализацијом, јаким порукама и харизматичним глумцима, пре свих Џенифер. Једино што бих ја урадио је то да бих избацио објашњење с почетка јер се све исто објаснило у првих петнаест минута филма и то у документарцу који је приказала Елизабет Бенкс, а и тако би почетне сцене биле мање јасне и самим тим занимљивије.

Приказано друштво има све мањкавости савременог; приказан је јаз између сиромашних и богатих, двојни морал, сегрегација, површност и бесмисао ријалитија, политичка олигархија, модни диктати, назадовања на свим пољима (главна атракција су гладијаторске игре које су дочаране чак и сценографијом, а које су биле одлика древних цивилизација) и тако даље и тако даље. Зато је прича актуелна, дубока и слојевита. Приказане сцене су одлично снимане и свака је ефектна. И да додам да ми је фасцинантно како је режисер Гари Рос приказао како је птица креја сасвим случајно постала симбол борбе коју води Џенифер, а касније (у наставцима филмова) је постала симбол борбе целог народа. При свему томе, Џенифер је измислила његово значење како би умирила сестру. Верујем да су симболи увек тако и настајали.

Едукативни моменат: Двојни морал је ужасна ствар. Са једне стране Елизабет је све време упозоравала Џенифер и остале да пазе на манире, а са друге била је део организације „игара“ где убијају децу. Такви двоструки аршини постоје у сваком друштву, од малих до крупних ствари и треба их препознати и борити се против њих.

Оцена наставника:

5(неопозива)

Rampage (Small)Разјареност (Rampage 2018) је филм базиран на истоименој видео-игри. Двејн Џонсон је научник, стручњак за примате и он се стара о Џорџу, изванредно интелигентном горили који је био у његовој заштити од кад је био младунче. Ипак, генетички експеримент, који је кренуо по злу, претворио је овог нежног мајмуна у бесно чудовиште које је постало опасност за читав Чикаго.

Критички осврт: Ово би била модерна и неинвентивна верзија Кинг Конга, а пошто један дивовски албино горила није довољан за јуношу какав је Двејн, што не убацити и џиновског вука са зубима као у тираносауруса и истог таквог крокодила? Као да је ауторски тим режисера инспирацију тражио у треш филмовима са канала „Сај-Фај“, а који су крцати монструозно великим дивљим животињама које једу људе и које су отпорне и на бомбе (наравно, знам да је инспирација била видео-игра из 1986, али то не поправља значајније утисак).

Реализација је мршава и крцата општим местима. Једино што је чини богатом је управо такав буџет. Филм има још неких добрих страна, а то је пре свега узбудљива акција. Но, и те сцене су сасвим погодне, те готово као у цртаном филму. Баш је било погодно да горила поједе Малин Окерман (до тада ниједног човека није појео) и то се десило. Или, сасвим погодно (и предвидљиво) је било да каменчуга спљошти Џејка Лејсија баш када је излазио из зграде и то се, такође, десило. Дијалози су врцави, али нису избегнути патетично мелодраматични делови. Окосница радње је пословни подухват Малин и Џејка који би, рецимо, могао да се подведе под војну индрустрију, али је њихов план како да спасу тај пројекат потпуно бесмислен. Логично за Џејка, који иначе глуми мање паметног брата, али је нелогично за Малин која је, наводно, паметни вођа у тој породици. И даљи њихови поступци нису јасни, али ни истрага полиције, ако ћемо поштено.

Наука је у овом филму најмршавија. Ако се већ „играмо“ генетике и осмислили смо патоген који врстама дарива екстра гене, онда је производ који смо могли да видимо у филму сасвим нелогичан. Рецимо, ген слепог миша се примио код свих, али не и ген бодљикавог прасета. При томе, механизам како се гени експримирају сасвим је нејасан јер сродност очигледно нема утицаја (кљове су нарасле крокодилу, али не и вуку и горили), али ни средина. Уз све то, крокодил је имао реп као какав анкилосаур. Заиста је он моћно осмишљен, али одакле нам сада гени изумрлих гмизаваца? У овом парку из доба јуре, осим генетике, проблем је и општа зоологија и онај део физике који се бави здравим разумом. Хајде што се горила од неколико тона пење уз осамдесетоспратницу сасвим гипко, но то раде и крокодил и вук. Овај потоњи скакуће са спрата на спрат без имало свести о томе да се његови значајно мањи припитомљени сродници не могу попети ни уз пишљиво дрво. 🙂 Понашање животиња је, такође, проблематично. Оне су агресивне, наводно због патогена. За припитомљеног горилу то свакако „пије воду“, али заиста не очекујем да вук и крокодил буду мазни и без генетичког „прћкања“. При томе, они не нападају један другог (али заједничким снагама уништавају све пред собом) док нису уништили антену и иритантни звук који испушта, да би се онда људски (животињски?) међусобно потукли. Дакле, крокодил има врло развијену свест када је мудро имати савезнике. И, напокон, уморство крокодила је тек посебна прича. Ракете, минобацачи и сва расположива артиљерија ни да га окрзне, па чак ни бомба која је експлодирала у његовим шкргама, али га је докрајчила једна метална штангла. Мислим да је много више од штангле докрајчило овај филм.

Едукативни моменат: Оно што није научно фантастично јесте техника CRISPR. Реч је о генетичком инжењерингу којим се врло ефикасно мењају гени, а заснива се на јединственој одбрани прокариотских ћелија (оних које немају једро). У њиховом наследном материјалу постоје секвенце које садрже одломке ДНК из вируса који су напали прокариоте. Ове фрагменте прокариоти користе како би открили и уништили ДНК из сличних вируса током накнадних напада. То би у најкраћем било то, а ако вас занима више од тога, нећете сазнати из овог филма, али научних и научно-популарних извора на интернету има. 🙂

Оцена наставника:

2(може на три)

fallendino (Small)IСвет из доба јуре: Пало краљевство (Jurassic World: Fallen Kingdom 2018) је пети наставак култног „Парка из доба јуре“. Нови зоолошки врт са диносаурусима, без обзира колико модеран био, пропао је у прошлом наставку и диносауруси су се размилели по острву где се врт налазио. Међутим, на том острву је прорадио вулкан и сва је прилика да ће се десити још једно (овог пута значајно мање) изумирање диносауруса. Међутим, богати Џејмс Кромвел не жели да диносауруси буду уништени и преко свог пулена Рејфа Спона ангажује Брајс Далас Хауард, која је некада радила у врту и која је врло мотивисана да спаси диносауре. Он је шаље на острво, које она, разуме се, добро познаје, а како би његовим људима показала где могу наћи различите врсте. Једна од животиња за спасавање је и велоцираптор Плава, коју је одгајио Брајсина симпатија Крис Прат. Он такође креће на острво, али се испоставља да то није била добра идеја.

Критички осврт: Ово је наставак филма из 2015, али и трилогије пре тога, чији је представник овде био Џеф Голдблум. У ствари, филм има заплет као и други део у поменутој трилогији и док је Џефу било потребно мало „убеђивања“ да прихвати задатак да се отисне у авантуру са диносаурима, овде је „убеђивање“ било потребно за Криса. И у оба случаја је потегнути „аргумент“ била лепша половина у коју је јуноша заљубљен, док је она заљубљена у диносаурусе. Прошли пут то је била Џулијана Мур, а сада Брајс. Дакле, почетак баш није обећавао нешто ново. И наставак је показао да новог заиста нема. Све је већ виђено.

Филм у пар сцена јесте узбудљив и има згодних цака, али свеукупно прича је танка да тања бити не може. Не помаже чак ни то што глумци јесу одрадили свој део посла, а и специјални ефекти су стандардно добри. Филм је крцат општим местима и наивним моментима, стереотипним ликовима, а са друге стране хумора има тек у траговима. У ствари, режисеру Хуану Антонију Бајонеу се мора одати признање да је успео да један атрактиван СФ са диносаурусима учини досадним. И то је мајсторство, нема шта. 🙂

Но, и то сам поднео некако, као и да Крис (који је зоолог или палеонтолог, штагод) пребија обучене војнике који му најпогодније налећу на волеј, па и да диносаурус (нежно, канџом од десет и више центиметара) отвара прозор, али тренутак када сам одлучио да филму дефинитивно дам један је када је Рејф открио истину о девојчици Изабели Сермон. Не само да је оптеретило причу потпуно беспотребно, него је и заиста патетичан начин да се уведе било каква иновација, а још патетичнији да се реши расплет.

Едукативни моменат: Човек је оживео диносаурусе и унео их (интродуковао) на за њих нова станишта. И десило се оно што се често дешава са интродукованим врстама; почеле су да освајају та станишта, угрожавајуће оне који су ту већ живели (аутохтоне врсте). Интродукција се дешава и без диносауруса и она најчешће угрожава врсте у њиховим природним стаништима.

Оцена наставника:

1(може на два)

noah_imaxexclusive_blog (Small)Ноје (Noah 2014) је библијска прича о потопу који је Бог послао на Земљу, али испричана на другачији начин. Аутори приче су Дарен Аронофски и Ари Хандел, а улогу Ноје тумачи Расел Кроу.

Критички осврт: Јако је тешко сврстати ову причу у било који поджанр. Она није религијска јер има много одступања од оне коју можете пронаћи у Библији, те је према поставци више епска фантастика. Међутим, приказано друштво има сличне карактеристике као оно у „Побеснелом Максу“, што би била нека футуристичка дистопија. Очигледно се режисер Дарен решио за један микс поджанрова и немам ништа против, иако цело то замешатељство у збиру не делује нарочито иновативно.

Содома и Гомора је представљена застрашујуће и задивљујуће истовремено. Сама сцена је застрашујућа, а задивљујућа је идеја и колико је реално и, нажалост, препознатљиво постављена. Људи су огрезли у грех буквално из очаја и глади. Занимљиво је да се Дарен није одлучио за варијанту описану у Библији да ће људи настрадати јер су огрезли у блуд, већ због своје уништитељске активности пре свега према природи (очигледна је дезертификација, а може се видети и цветање воде и слична загађења), што целу причу у доброј мери и актуелизује и рационализује. Потоп, односно природна непогода, научно гледано више иде уз промену животне средине него уз разврат. Ова прича се уклапа у заштиту врста на коју алудирају сва каснија дешавања у Нојевој барци. Нема шта, филм је прави један омаж заштити животне средине, па и упозорење, и то и те како поздрављам упркос бруталним сценама.

Још једна занимљива веза са биологијом је еволутивни поглед на стварање. Томе претходи и стварање свемира и свега у њему, тако да је ово један занимљив контранапад, да га тако назовем, на креационизам. И то морам да поздравим. У ствари, прича је толико озбиљно одрађена, са добром идејом и истом таквом реализацијом, те је крцата метафорама и симболима, да цео филм морам да похвалим. Посебно бих истакао идеју избора који Бог даје. Баш је добро обрађена и сасвим је схватљива, пре свега у лику Ноје и чак није било ни потребно да је Ила (Ема Вотсон) касније објасни. Дилема је, иначе, вечита и представља борбу ега и суперега.

Једино је што је „трики“ је инцест. То је уједно и највећа замерка Библији, а уз овакву причу постаје неизбежан. У филму је то елегантно решено тако што се није поменуло са ким ће се „множити“ Емине и Семове (Даглас Бут) кћерке, али су очигледни кандидати њихови стричеви – Хам (Логан Лерман) и Јафет (Лео Маки Керол). Цео тај завршни део се највише ослања на причу из Библије и тада видимо Ноја као пијанца, али и нагог како лежи на обали и све то има везе и са Хамовим одласком. Међутим, бојим се да неће бити довољно јасно ако нисте прочитали Библију и то чини да сам крај филма није најсрећније решен.

Неки ликови су добро разрађени, док су други више послужили сврси (попут Дагласа), а глумци су у високој мери (мада каткад превише мелодраматично) одрадили свој део посла. Специјални ефекти су маестрални (осим када су приказани анђели надзирачи) и осмишљени су да задиве, али је Дарен свакако приказао меру у њиховом коришћењу и, што је битније, сврсисходност. У збиру у овом филму је углавном све како треба. Прича на Нојевој барци (али и пре ње) је пуна дешавања, драматична и динамична. Дакле, уз фантастику, одлично су урађене и акционе сцене, али и драма која је дубока и држи пажњу.

Едукативни моменат: Оно у чему је Реј Винстон погрешио је што је сматрао да је величанственост људи у томе да покоре природу. И докле год будемо мислили као Реј, да смо изнад природе, штетићемо и њој и себи, а и потоп не мора да остане само библијска прича.

Оцена наставника:

5(минус)

Troy (Small)Троја (Troy 2004) је филм у жанру који на енглеском говорном подручју зову „мач и сандале“. Ова Троја описује битку из Хомеровог епа, која почиње када је тројански принц Парис (Орландо Блум) отео спартанску краљицу Хелену (Дијана Кригер), супругу краља Менелаја (Брендан Глисон). Менелај се обратио за помоћ свом мегаломанском брату Агамемнону (Брајан Кокс), који је одавно желео да уништи Троју и ово му је био погодан повод за то. Сакупио је све Грке и поход је почео.

Критички осврт: Режисер Волфганг Петерсен и сценариста Дејвид Бениоф су дочарали Хомерову „Илијаду“ како би изгледала да није митолошка, већ историјска, реална. Рецимо, Ахилова (Бред Пит) мајка је Тетида (Џули Кристи) и према митологији требало би да је морска нимфа Нерида (кћерка морског бога Нереја). У филму она сакупља љуштуре шкољки од којих прави огрлицу и има јаку интуицију (Нереј је, према миту, био обдарен пророчанским моћима), што је доводи у везу са митолошким панданом, али је не изједначава. То је тек један од примера, а у целом филму нити се виде божанска бића, нити се помиње да било који јунак потиче од њих, а требало би да је то случај са готово свима њима. Мени се, као љубитељу фантастике, ова идеја није допала, а филм ми изгледа некако сиромашан. Јесте то један историјски спектакл, али сам све време имао осећај да му нешто недостаје. Такође, поједини сегменти су тиме морали да остану недоречени.

Локације су аутентичне и праћене лепом фотографијом. Битке су врло жестоке, заиста узбудљиве и поприлично заступљене. Режисер Волфганг је у почетку радије бирао нешто мршавију, али веома сурову битку наместо епске и компјутерски генерисане. И то је у реду, али сам све време страховао да ће се војници „потрошити“, а рат треба да траје целу деценију. Још је Бред навалио као мутав већ прву сцену ратовања. Касније се ту укључило мноштво ратника, али се свеједно испоставило да се рат завршио много пре рока који је још Хомер одредио.

Бред се потрудио да прикаже све предности своје морфологије, али се није зауставио само на томе, већ је желео и да прикаже и понешто од свог (поштовања вредног) глумачког умећа. Међутим, произвео је то да ми мотивација његовог лика у овом филму није најјаснија. Можда је ипак исфорсирао свој лик у жељи да оствари Оскара вредну улогу. И није у томе успео, а и за тим није било потребе. Његов лик је у основи пљачкаш и убица жељан славе који има проблем са ауторитетом. И ту нема неке веће психологије. Аутори филма се, дакле, нису потрудили да убаце богове у цело ово замешатељство, али се јесу потрудили да карактере ликова покажу онаквим каквим их митска прича приказује. Агамемнон је и у миту и у филму описан као човек који инсистира на томе да је врховни ауторитет међу Грцима. И у том делу су били углавном доследни (не у потпуности јер у миту Брисеида (Роу Берн) није убила Агамемнона, а Андромаха (Сафрон Бароуз) није успела да побегне, већ је постала робиња), а ваљда како би нам показали како би се цео догађај одиграо да је био реалан. Невоља је у томе што је врло вероватно да све то уопште не би било као што су приказали у филму. 🙂 Можда су имали жељу да буду мудри, а испали су, најблаже речено, наивни. 🙂

Оно што ми се не допада у филму је што је холивудски нашминкан. Ахилова смрт је превише романсирана, да не употребим неку другу реч. Дијалози ме нису оборили с ногу, а посебно не они које води Одисеј (Шон Бин), који слови за вербално јаког и виспреног. Најбоље реплике имао је Питер О’Тул, рекао бих. Међутим, оно где ја видим вредност овог филма је необичан спој крајности; са једне стране велича се јунаштво и приказано је заиста са достојним поштовањем, а са друге стране сви ти јунаци у рату су се показали као звери које убијају без селекције, чак и бебе. Уз све то, режисер Волфганг је угодио атмосферу која подржава оба ова гледишта и на коју не можете да останете равнодушни. Наравно, јака глумачка постава је допринела (чак и према физиономији одговарају својим ликовима), а посебно бих издвојио Питера у улози Пријама.

Едукативни моменат: Када је Хелена изразила жаљење што се због ње заподенуо рат, њен свекар Пријам је рекао да не може да јој замери што се заљубила у Париса. Овај Пријамов гест је заиста племенит јер је он показао разумевање за туђе грешке. Лако ми критикујемо, али је много теже и уједно исправније ово што је Пријам урадио.

Оцена наставника:

4(више је тројка)

phantomplanet (Small)IIФантомска планета (The Phantom Planet 1961) је футуристички филм или како се узме, пошто је година када се радња дешава 1980. Аутори филма су оптимистично предвидели да ће тада људи ракетама крстарити свемиром и истраживати нове светове. Међутим, један од тих нових светова се мистериозно појављује и свака ракета која налети на њега претрпи судар, хаварију и уништење. Зато је команда САД послала искусног пилота Дина Фредерика да истражи ту свемирску претњу и евентуално пронађе друге ракете и астронауте.

Критички осврт: Аутори филма су сувише инсистирали да пилоти и копилоти узвикују бесмислене мерне јединице и команде, те нас, ваљда, увере да се ови налазе у свемиру и да пилотирају уз помоћ компликоване апаратуре. И уверили су ме да је опрема компликована, али једини проблем са тим је што је бескрајно досадно (иначе су сцене претерано и непотребно развучене). Оно у шта ме нису уверили је да су астронаути заиста у свемиру јер је сила гравитације више него очигледна. Постоје додуше и то врло конкретни покушаји да се космос колико-толико дочара, као и оно што се у њему дешава. Ваљда у то време много боље није могло, а и изгледа да сазнања о свемиру нису била чак ни на основношколском нивоу. 🙂 Најпре, Фантомска планета уопште није планета већ астероид, а потом летелице чудовишта су све време гореле као гранчице дрвета (наравно, у свемиру). Поменута чудовишта, иначе, више личе на огромне плишане умиљате играчке.

Сама прича би била свемирска верзија „Гуливерових путовања“, што јесте донекле маштовито. Астронаут Дин, који је за оно време изгледа био неодољиви заводник, слеће на ту чудновату планету и доживљава авантуру живота. Ту је укључена и љубавна авантура, разуме се, односно љубавни троугао, пардон четвороугао, где су бар двоје несрећни због избора друго двоје. Да све то не би била само свемирска романса, ту су негде и непријатељски настројена чудовишта, која се понашају запањујуће неартикулисано, иако су довољно технолошки напредна да путују свемиром, па таман и у запаљеним ракетама. 🙂 Са једним од њих Дин и „Лилипутанци“ су имали блиски сусрет треће врсте и борбу у потпуности неуверљиву. Но, није за замерити јер је костим очигледно намучио глумца који га је носио. И та борба прса у костим, као и свемирска ласерска пуцачина биле су сасвим неузбудљиве.

Филм има и своје ингениозне моменте. Након што је уништио силу која их је напала, лидер Фантомске планете Френсис К. Бушмен је схватио да је битка била сувише велики напор, те је уљудно присутнима пожелео лаку ноћ и повукао се у своје одаје. 😀 Нема Долорес Фејт је била још генијалнија; она је отишла у кревет раније, још док је битка била у пуном јеку. Но, то је било погодно да чудовиште може да је отме и носа је наоколо из већ неког разлога. И цео тај део је некако смушен и неуверљив, што је и карактеристика доброг дела филма и највећа замерка. Можда и зато што су глумци све то одрадили у врло смиреном тону, без иоле страсти. И то јесте чудно за то време, када се на емоцијама инсистирало и више него што је заиста било потребно.

Шта бих могао да кажем у прилог филму? Рецимо да има некакву причу (па чак и колико-толико креативну идеју), која се заокружује на крају и да су се аутори заиста потрудили да кроз дијалоге објасне што више тога о Фантомској планети, а што би без објашњења била очигледна нелогичност (на пример, одакле им храна у оној пустоши). Друга је прича колико та објашњења имају везе са науком и са здравим разумом. 🙂

Едукативни моменат: Ричард Вебер је рекао капетану да што је старији постаје све више и више уверен да је најмудрије и најбоље да усмеримо нашу пажњу на добро и лепо. Само је потребно одвојити време за то. Иако прозаичан, савет је сасвим добар.

Оцена наставника:

2(на три или три на два, како год)

wrinkle (Small)Боре у времену (A Wrinkle in Time 2018) је римејк филма из 2003, иначе рађен према истоименој књизи Мадлен Ленгл из 1962. Крис Пајн је астрофизичар са прогресивним идејама који је нестао током својих истраживања. Четири године касније, његова кћерка Сторм Рид и усвојени син сазнају од три необичне даме да је жив и да се налази негде у свемиру. И они крећу у спасилачку авантуру, заједно са Стормином симпатијом Левијем Милером.

Критички осврт: Филм је рађен тако да буде дечји и према идеји, борби универзалног добра и ултимативног зла, сценама, специјалним ефектима, јарким бојама и свему осталом намењен је заиста малом узрасту, али шаље веома јаке и компликоване поруке за које нисам сигуран да тај узраст може да их схвати (иако су их више пута понављали). Рецимо, реченица коју изговара Опра Винфри (која је боље глумила у својим ток шоу емисијама) симпатичној Сторм је да је универзум морао да прође кроз небројене процесе и да буду донесене небројене одлуке да би она настала баш таква каква јесте. Супер је то речено, али то је већ дубока филозофија негде тамо у четвртој години гимназије. 🙂

Намеће се утисак да је режисер Ави Дивернеј много више постигла у осликавању односа између ликова, него уз помоћ компјутерске анимације. Поједине сцене су пуко разметање специјалним ефектима или форсирање маште, како желите, па тако и метаморфоза Рис Видерспун у летећи лист. Уз то је и општи стандард (или опште место, опет како желите) у оваквим филмовима када одушевљено дете јаше неко летеће чудо кроз облаке над прелепим пејзажима, а који је поставила „Бескрајна прича“. Значајно је сврсисходнија и успешнија сцена или боље рећи сценографија у пећини Срећног Медијума (Зака Галифанакиса) где сви морају да пронађу равнотежу, али и то је метафора коју ће најмлађи тешко схватити. Чак је и музика преозбиљна, иако одлична, морам признати. Но, мени лично не смета, а и тако мислим да ни децу не треба потцењивати, те је мој утисак свеукупно углавном повољан. Ово је једна слатка, у доброј мери класична прича, за неколико нијанси више мелодраматична но што је било неопходно. Други део филма неодољиво подсећа најпре на „Игре глади“, али само по изазовима постављеним пред главне јунаке, а потом на „Страву у улици Брестова“ и то, рецимо, други део. Деца су се добро снашла у својим улогама (које јесу биле такође својеврсни изазови). Очигледно су одлично одабрана и, што је изгледа Ави било важно, интеркултурално. И да, Амери очигледно не одустају да јунак буде дете које није прилагођено у школи и које сви малтретирају.

Едукативни моменат: Што би рекла Рис, ми не можемо да прихватимо заслуге за свој таленат, али можемо за дела која су његов производ. И потпуно је у праву.

Оцена наставника:

3(јака)

updisney (Small)Горе (Up 2009) је цртаћ о старцу Карлу који је изгубио супругу коју је обожавао. Кућу у којој су живели претворио је малтене у храм; свето место којег није хтео да се одрекне ни због чега на свету. Међутим, за плац на коме се кућа налази је заинтересован бескрупулозни бизнисмен, намеран да ту изгради тржни центар. На крају је успео у својој намери и Карлу је, по сили закона, следовао старачки дом. Наместо тога, он је преко ноћи одлучио да кућу претвори у својеврстан цепелин како би отишао у Јужну Америку на место о коме су његова супруга и он сањали. И тамо ће доживети авантуру много већу него што је могао да претпостави, са све дечаком Раселом као слепим путником у својој необичној летелици.

Критички осврт: Почетак је тако урађен да се најежите, а богами и остатку филма емоције не недостају. Ово је цртаћ тако мајсторски одрађен да не можете да останете равнодушни. Чини ми се да одавно нисам гледао тако тужну причу, иако све врца од боја и балона. Ликови су ме одмах купили, иако их сјајна анимација није приказала као слаткасте, макар не кроз сам цртеж. Њихови карактери, донекле стереотипи, сасвим су упечатљиви и живописнији него код појединих реалних људи.

Клинац није паметнији од старца, како то већ обично бива. Он је дете жељно љубави и пажње одраслих за коју је ускраћен и наметнуо је себи задатак хероја како би завредео пажњу одсутног оца. Старац, са друге стране, осећа празнину због губитка супруге коју је обожавао и због тога што је веровао да јој није испунио оно што је највише желела. Свака њихова емоција, страх, очај, туга, приказана је маестрално.

Авантура и акција су допадљиве, али су потиснуте у други план. Чак има и неколико комичних момената, као када се два старца мачују. Но, и та комична сцена је заправо тужна јер се двојица стараца боре због онога што даје значење њиховом животу. Емоција, топла људска прича, оно је што овај цртаћ држи високо попут шарене куће на балонима са хелијумом.

Едукативни моменат: Дечак је закључио како дивљина није оно што је мислио. Сувише је дивља и уопште није као у његовој књизи. Другим речима, идеализовао ју је. Да бисмо заиста стекли увид да је нешто баш оно што желимо, неопходно је да то проживимо, онако одистински.

Оцена наставника:

5(баш)

rango (Small)VРанго (Rango 2011) је цртаћ о камелеону који живи у тераријуму и који је, због аутомобилске незгоде, завршио у пустињи и то у градићу „Прљавштина“. Тај градић насељавају разне животиње и он изгледа као варошица из вестерн филмова. Ранго је слаткоречивошћу и сплетом по њега срећних околности постао градски шериф и добио нимало лак задатак да грађанству врати воду (разуме се, најдрагоценију „валуту“ у пустињи) коју им неко ускраћује.

Критички осврт: Анимација је перфектна. С једне стране ту је пустиња једноличних боја, где је све мање-више сиво. Тако да ни зеленкасти главни јунак камелеон, способан да мења боје, није имао прилику да у пуној мери искаже колико може бити колоритан. Са друге стране, ту је живописност ликова који својим карактером и духом надокнађују и доприносе да суморни амбијент буде занимљив.

Дијалози су скроз духовити и јако ми се допадају. Сама прича је и обична и није; урбани гуштер, који има неке своје снове иза стакла тераријума (а која су уједно и заштита и затвор), несрећним стицајем околности доживљава авантуру живота – баш онакву какву је сањао. Он је, наравно, кукавица и патолошки лажов, али има довољно среће да његова фантазија заживи. Све је то већ много пута испричано, али поједини детаљи чине ову причу нешто другачијом. Пасуљка, девојка која му се допада, у одсутним тренуцима се укочи (што је нека врста поремећаја), становници пустињског града играју чудноват плес пред ишчекивање дуго жељене воде, а ту је и (жива) кокош кроз чије је око и главу заглављена стрела и која има урођени коњуктивитис. 🙂 Углавном, прича се одвија уз много хумора и ишчашених ликова и догађаја и заиста држи пажњу. Акција је заиста динамична и узбудљива, колико је то у цртаћу већ могуће. Но, оно што је најбоље у овом цртаном филму је што је виспрен.

Едукативни моменат: „Дух са запада“, који је очигледна алузија на Клинта Иствуда (мада му је глас позајмио Тимоти Олифант), рекао је камелеону да нико не може да напусти своју причу. Другим речима, оно што нам се дешава је наш живот и треба да га живимо најбоље што можемо. Оно што не можемо је да одустанемо од њега.

Оцена наставника:

5(реална)

Monsters_Inc_Cover (Small)Чудовишта Инк. (Monsters, Inc. 2001) је цртаћ о двојици чудовишта – застрашивача Џејмса „Салија“ Саливана и његовог партнера и најбољег пријатеља Мајка Вазовског, који раде у фирми из наслова. Запослени у предузећу одлазе у свет људи ноћу и плаше децу, пошто дечји врисак производи електричну енергију којом се снабдева град чудовишта. То је, наводно, опасан посао јер се деца сматрају извором заразе. Када једна девојчица доспе до њиховог града, Мајк и Сали морају да је врате назад пре него што било ко примети да се ту налази. Испоставиће се да је девојчица са разлогом ту и да је у питању велика завера, коју ће двојица пријатеља разоткрити.

Критички осврт: Цртаћ има прилично предвидљив ток и поједине сцене су насилне више него што је потребно, али све у свему је сладак. Анимација је одлична, ликови симпатични, а поруке које филм шаље су лепе.

Едукативни моменат: Чудовишта су закључила да ће много више добити дечјим смехом него страхом. И то не важи само за чудовишта. 🙂

Оцена наставника:

4(на пет)

Лако Је Критиковати 95

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the_cloverfield_paradox (Small)IIIПарадокс Кловерфилд (The Cloverfield Paradox 2018) је преднаставак франшизе „Кловерфилд“. Године 2028. свет се суочава са енергетском кризом. Зато светски научници раде на Шепардовом честичном акцелератору који би требало да обезбеди довољно енергије и за који је предвиђено да се активира у свемиру, прецизније на свемирској станици „Кловерфилд“. Посада станице је поступила према плану и након пар покушаја заиста успела да покрене акцелератор. Међутим, тада су се ствари промениле у смеру коме се нису надали.

Критички осврт: У овом филму Руси су ти који хоће рат због енергената (које данас иначе имају у изобиљу). Не знам одакле Америма образа да такву поставку дају чак и у научно фантастичном филму. Ако је ико водио ратове због нафте, то је била Америка. И вођа тима и човек челичног карактера Дејвид Ојелово, који допушта себи само кратке и усамљене тренутке слабости, Американац је (наравно и зар сте сумњали), док су сви остали припадници других народа. И он се жртвује за добробит свих (наново наравно и зар сте сумњали). Ипак, најсимпатичнији члан екипе и уједно онај који једини уноси дух и хумор је Крис О’Дауд.

Прича није лоша и иако је предвидљива, не могу да кажем да није маштовита. Радња је и довољно динамична, и иако нема ту мистерије, сасвим држи пажњу. Морам да замерим да има превише патетике.

Што се науке тиче, прилично су виспрено одрадили смрт Џанг Цији, али са гравитацијом су изгледа имали проблема. Иако је у реду да у броду постоји вештачка гравитација, некако не иде да је има и около њега, а што се види у сцени када напоље излазе Дејвид, Гугу Мбета Рао и Џон Ортиз. Такође, нисам приметио да је Елизабет Дебицки имала икакве ожиљке од каблова који су јој се буквално увукли у тело. Но, специјални ефекти нису лоши, као ни продукција.

Едукативни моменат: Елизабет је била у ситуацији да се одлучи да ли живот неколико људи треба жртвовати зарад добробити осам милијарди. У животу овакве ситуације нису драстичне, али нису ни непознате. У нашем законодавству постоји институт крајње нужде, о коме има и чланак на Википедији, коме сам и сам допринео. 🙂 Према том закону, мање је зло ако настрада мање људи, али то је када гледамо законски и логично. Када гледамо људски, сваки живот је вредан и треба да поштујемо свачији живот без обзира што је он мали у поређењу са животом целог народа или човечанства. Нама он је довољно велики, а још ако има и утицаја на наш живот, његова величина је тек онда огромна.

Оцена наставника:

3(реална)

muppets-most-wanted-poster-uk (Small)VМапети најтраженији (Muppets Most Wanted 2014) је осми филм са луткама Мапетима. Пошто су управо финиширали претходни филм, Мапети желе да сниме наставак. И док излиставају углавном лоше идеје, појављује се агент Рики Џервејс који им нуди светску турнеју. Они одушевљено прихватају (осим Кермита), али не знају да је Рики зликовац који има намеру да изврши пљачку века, а да кривицу пребаци на њих.

Критички осврт: Заљубио сам се у филм већ на самом почетку када Мапети најављују наставак саге о њима, а када сам видео да ће главни антагониста бити Константин, руска варијанта Кермита и најопаснија жаба на свету која се феноменално туче са руским војницима. Иако ми је било јасно како ће све то ићи, филм ме је већ тада потпуно заокупио. Дакле, радња је предвидљива, али свеједно сјајна. Има много доброг хумора и пародија на друга остварења, али када су пародирали „Кад јагањци утихну“ са Кермитом, то је заиста била врхунска фора. Има и много авантуре, мењају се локације по свету и све то доприноси изузетној динамици филма. Динамици доприноси и то што се све време појављују познати глумци, чак и у мање него епизодним улогама, тако да просто морате да помислите: „Јао, ево га овај!“ Има и познатих певача и много песме јер је ово делом и мјузикл (што је и очекивано) и нумере уопште нису лоше. Све у свему, утисак је више него позитиван.

Едукативни моменат: Рики је дао Мапетовцима да раде шта желе, а омогућио им је више него лаган успех. Међутим, све то им се на крају обило о главу и испоставило се да је много бољи вођа Кермит, који јесте био захтеван, али и мудрији и радио је у њихову корист. Није увек онај који нам дозвољава да чинимо шта нам је воља добар по нас. Уосталом, добри родитељи, наставници и пријатељи управо то не чине.

Оцена наставника:

5(може)

gremlins-the-new-batch (Small)IVГремлини 2: Нова гомила (Gremlins 2: The New Batch 1990) је наставак познатог филма о гремлинима. Кеј Лок је власник старинарнице на Менхетну и сметња богаташу Џону Главеру да на том месту изгради раскошни тржни центар. Међутим, док једном не смркне другоме не сване и Кеј је убрзо умро и није било препрека да се његова радња сруши и оствари Џонов наум. Кеј је водио рачуна о гремлину Гизму и сада је овај створ био препуштен самом себи. Ипак, гремлина су пронашли научници који раде код Џона. Џонов запослени је и Зах Галиган који је знао за Гизма (из првог дела) и спасио га од сецирања. Но, ствари нису ишле баш тако глатко и Гизмо се размножио и на свет донео своје злоћудно потомство које је запосело тржни центар и постало опасна претња читавом Њујорку.

Критички осврт: Овај филм је ухватио последње трзаје лепршавих осамдесетих и без обзира на годину када је снимљен, према сензибилитету припада више тој декади. Другим речима, веома је лепршав и наиван. Наивних момената има много, па тако је Фиби Катс преживела пад у лифту који се стропоштао са шездесет и другог спрата и то без иједне повреде. Но, ово је она врста филма који нуди безазлену забаву.

Када летећи гремлин напада Дика Милера реакције пролазника су потпуно неадекватне. Разумем ја да пролазници не могу да виде накнадно убачене специјалне ефекте, али зато се узимају, рецимо, статисти који ће знати о чему се ради. И сцена би тада била уверљивија. 🙂 И наука је схваћена наивно, а посебно је такав део који се дешава у генетичкој лабораторији. Фаворит ми је када гремлин пије „мождани хормон“ како га је Кристофер Ли назвао (а за који ја, као биолог, уопште нисам сигуран да знам који је то хормон уопште) и онда након болне и надасве психоделичне трансформације појављује се – са наочарима на лицу. 😀 Но, тај део у генетичкој лабораторији је управо оно што помера овај наставак корак даље у односу на први део јер уз разноврстан генетички и којекакав други материјал, који гремлини жедно пију, настају нове форме гремлина, те њихове могућности веће и неваљалства маштовитија. И не могу да кажем да је то лоша идеја сценаристе Чарлија С. Хаса, напротив. Тако да је прича сасвим у реду. Ово је једна лагана комедија, са више него симпатичним створењима (чак и када су зла), више за опуштање него за громогласно смејање, мада хумор није лош, а има и пародије на друге филмове, попут „Маратонца“ и „Чаробњака из Оза“. Супер је и идеја да гремлини ометају емитовање сопственог филма.

Едукативни моменат: Зах је искористио воду како би дохакао Гремлинима, иако вода може да учини још горе; да им помогне да се размноже. У народу постоји изрека да се „клин клином избија“, али наместо тога приметио бих следеће: да оно што је за нас добро, може да буде и лоше, а зависно од тога како то користимо. Поменута вода је за нас извор живота, али ако је загадимо, као што то радимо, може постати опасна за наш организам.

Оцена наставника:

4(лепушкаста)

nationaltresur (Small)IVnaIIIНационално благо: Књига тајни (National Treasure: Book of Secrets 2007) је наставак филма „Национално благо“ из 2004. Николас Кејџ је познавалац америчке историје и одржао је једно предавање у вези са тамошњим грађанским ратом. Међутим, на предавању се појављује и мистериозни Ед Харис који има чврст доказ, а то је недостајућа страна из старе бележнице, да је Николасов предак био умешан у атентат председника Абрахама Линколна. За Николаса ово је била увреда породичне части, те се дао у доказивање невиности свог претка. То је подразумевало да пронађе древно благо које је тај његов предак пробао да заштити од непријатељских војника. Међутим, благо је добро скривено, а трагови где се налази су на тешко доступним местима.

Критички осврт: Древне загонетке у вези са тајним редовима или витезовима или чиме већ из прошлости уопште нису нова ствар у филмовима. Први пример који ми је пао напамет је „Да Винчијев код“ снимљен годину дана раније, али примера има прегршт. Овај филм је такав тип авантуре и не могу да кажем да је лош, иако није оригиналан. Прилично је узбудљив, динамичан и држи пажњу. При томе је сама загонетка повремено веома маштовито осмишљена као што је случај са столом краљице Енглеске.

Има много патриотизма у овом филму и то је подношљиво, а и тема је ипак у вези са историјом САД. Али да су баш најпаметнији људи Америке седели у председничкој столици стотинама година, ипак је претеривање. Уосталом, Никола Тесла није био амерички председник, али верујем да је био паметнији од свих њих заједно. 🙂

Има и комичних момената и то поздрављам, али има и наивних момената и то баш много. Тако Дијана Кригер открива Еду како су Николас и Џастин Барта открили тајна слова на пергаменту, иако ништа не зна о Еду и иако је и сама нека врста научнице. Открића, посебно таквог типа, не причају се унаоколо, посебно док је истраживање у току. Наивних момената има још, а углавном су у вези са акционим сценама. Вртоглаво јурцање колима баш је атрактивно направљено, али баш да нигде у Лондону нема полиције која ће се укључити, мало је вероватно. При том, камере на путу забележиле су пролазак кроз црвено светло, али изгледа ништа више, јер никаквих последица ни по протагонисте, ни по антагонисте није било. Џастин је невероватан хакер, али му није ни на памет пало да је разлог зашто је Ед увек на месту догађаја управо зато што прислушкује телефон Џона Војта. Уједно је имао сазнања да је Џона напао Ед, при чему га је онесвестио и ништа му није украо, и све што је требало је да сабере два и два. И Едов пристанак у финишу филма да сам, без својих људи, крене у авантуру са Николасовом екипом, такође је натегнут. Крај је типичан холивудски.

Едукативни моменат: Дијана је поручила Николасу да иако унапред зна који ће одговор добити од ње, свеједно треба да је пита, а не да одлуке доноси сам. Питати је ипак добро из најмање два разлога. Први је што је то поштовање према другој особи, а други је што ћемо се можда и изненадити потврдним одговором.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

journey-to-the-center-of-the-earth-theredlist (Small)VПутовање у средиште Земље (Journey to the Center of the Earth 1959) је екранизација романа Жила Верна. Асистент Пет Бун угледног професора са Универзитета у Единбургу Џејмса Мејсона, свом професору је купио комад вулканске стене. Пошто је комад био тежи него што би требало, то је изазвало професорову радозналост и он је одлучио да ту стену испита. И у њој се налазио предмет са писанијем стотину година старим, а које је потицало од истраживача који се отиснуо у средиште Земље. Џејмс је одлучио да крене у исту пустоловину, а са собом је повео и свог асистента. Међутим, има још заинтересованих за ово откриће и, што је важније, још заинтересованијих да заслуге за њега припадну њима.

Критички осврт: Декада у коме је филм настао је заиста „доба невиности“ и то се види према Петовом удварању лепушкастој Дајани Бејкер. И то је заиста имало своје чари и лепо изгледа у филму. Такође, филм је потпуно наиван, што је опет карактеристика тог раздобља, а фаворит ми је сцена како је Џејмс преварио Тејера Дејвида бацивши му со у лице. Фора је прастара, али, руку на срце, и филм је, такође. 🙂 Но, неки филмови никад нису превазиђени, ма како стари, а и приче. У овој причи се дешава много тога, иако се већи део филма најпре спремају на путовање, а потом тумарају пећинама. Ту има и фантастике и кримића и љубавне мелодраме и све то упаковано врло лепо и лагано. Да, та лакоћа са којом су се некада правиле приче у филмовима ме заиста фасцинира. Филмом нисам баш фасциниран, али је утисак одличан.

Едукативни моменат: Професор Џејмс је рекао како наука није игра погађања и да не изводи преурањене закључке. То је једна мудрост тог професора, а друга је када је рекао свом асистенту Пету да не треба да се стиди своје одеће сиромашног човека јер је позван на вечеру где су научници. „Научницима не смеју да буду битне манжетне“, закључио је. Ја бих додао да у било ком друштву то не би требало да буде битно.

Оцена наставника:

5(си)

the_dinosaur_project (Small)IIIПројекат диносаур (The Dinosaur Project 2012) је британски СФ. Група криптозоолога кренула је у Конго, како би истражила да ли су истините тврдње да тамо обитава један плезиосаур. Са њима су кренула и двојица телевизијских сниматеља, али и слепи путник, односно син вође пута Ричарда Дилејна. Оно што ће сви заједно открити превазићи ће њихова очекивања.

Критички осврт: Ово је једна од верзија „Парка из доба јуре“, али има сличности и са другим филмовима. Режисер Сид Бенет је прилично дуго одржавао мистерију, а интересантно је да је своје ликове убијао неочекиваним редом, па је тако Наташа Лоринг настрадала већ друга, иако је једина атрактивна плавуша у већински мушкој групи. Ликови су стереотипи и њихови мотиви су предвидљиви, а глума је, па, подношљива.

Специјални ефекти су сасвим солидни. Упркос томе што је прича неодржива јер толики екосистем из парка из доба јуре немогуће је да баш нико до тада није приметио и сликао свега једну нејасну фотографију (и то у Конгу у сред континента, па таман то била и Африка), режисер Сид се одлучио да ствари прикаже што је реалније могуће. Зато је направио један назови документарац са камером која се креће и тресе. Тиме је све требало да буде и узбудљиве, али се постигао контраефекат. Такви филмови напросто не могу да буду узбудљиви у мери у којој то могу филмови који су, да кажем, нормално режирани, као што је поменути „Парк“. Напросто, те сцене не могу да дочарају сву опасност и деликатност ситуације јер се већина тога и не види, а башка што је повремено толико мрачно да се ама баш ништа не види. Надам се да ће режисерима то постати јасно, као што је већ одавно јасно да је таква режија већ депласирана. Што се приче тиче, није она лоша, али је далеко од добре. Пошто радње практично нема, а да последњи кадрови не постану монотони (што је неминовно), Сид је причу зачинио још једном отежавајућом околности по протагонисте – људском амбицијом, те Питера Брука претворио у манијакалног лудака. Тако је непријатељ (диносауруси) појачан за још једног (људског) члана, али то није значајније допринело квалитету приче, а ни томе да она постане узбудљивија. Сам крај је, већ, донекле поправио утисак.

Едукативни моменат: У овом филму главну улогу имају криптозоолози. Криптозоологија је псеудонаука која се бави измишљеним бићима, а која, наводно, постоје. Ова дисциплина никада није званично призната у научној заједници, али ја не мислим да је потпуно погрешна. Докле год људи трагају за новим сазнањима, то је сасвим у реду. Чак и фантастичне замисли не треба одбацивати одмах без размишљања јер бисмо можда могли остати ускраћени за нека велика открића. Уосталом, верујем да је телевизија за људе од пре двеста година била управо таква, фантастична замисао. Ипак, доказивање било чега, па и тих мистериозних бића, већ је друга прича и ту можемо признати само научне методе.

Оцена наставника:

3(реалка само таква)

the_crazies_poster (Small)IVЛудаци (The Crazies 2010) је римејк истоименог филма из 1973. У малој вароши људи, један по један, почињу да показују веома агресивно и нерационално понашање. Шериф Тимоти Олифант покушава да се избори са овом кризом, али убрзо увиђа да не може да спаси своје суграђане и да ће тешко сачувати чак и сопствени живот.

Критички осврт: Режија је одлична, а и прича није лоша, иако није нова. Режисер Брек Ајзнер је очигледно желео филм са зомбијима, али је прибегао опробаном рецепту да наместо њих има полуделе житеље варошице, а због велике завере Владе и тиме је цело то замешатељство учинио колико-толико реалним. И врло је пазио гледе свих детаља, тако да крупних грешака нема, али се покоја ситна поткрала. Нејасно ми је да ли се Брет Рикаби у филму зове Бил или Вилијам, пошто му се име променило већ у наредној сцени. 🙂

Иначе су сцене прилично језиве и напете и ово је један од бољих хорор филмова које сам гледао. Има малко понављања начина како Раду Мичел сналазе невоље (најпре код куће, а потом и у ресторану), али опростиво је. Глумом нисам толико фасциниран, али није била ни толико захтевна. Џо Андерсон је оставио добар утисак.

Едукативни моменат: Када је човек из Владе објаснио Тимотију да је време инкубације вируса два дана, он је узвратио да је од појаве епидемије прошло три, а да је он још увек здрав. И ту је Тимоти погрешио протумачио шта тај период инкубије заиста значи. Наиме, време инкубације вируса заиста значи да је вирусу толико времена потребно да изазове болест, односно симптоме. Током периода инкубације, човек може изазвати заразу код друге особе, тако да треба бити одговоран и према туђем здрављу, баш као и према сопственом.

Оцена наставника:

4(веома јака)

the-sixth-sense (Small)VШесто чуло (The Sixth Sense 1999) је филм у чијој је жижи дечји психијатар Брус Вилис. На вече када му је градоначелник доделио награду за рад, у његову кућу упао је бивши пацијент Дони Волберг. Дони је био видно растројен и упуцао је Бруса, а потом починио самоубиство. Годину дана касније Брус среће дечака Халија Џоела Осмента, који га је подсетио на Донија. Он је све своје снаге усмерио да реши дечакове проблеме јер није желео наново да доживи неуспех. Међутим, дечак има тајну која је превазишла Брусова очекивања.

Критички осврт: Нема шта, добар филм са добром глумом, иако се Брус и овог пута безуспешно трудио да буде шмекер. Чак је и клинац Хали одличан, можда и најбољи од свих одраслих. Преокрет је виспрено урађен и изгледа да је послужио као инспирација за каснији (такође добар) филм који смо превели као „Духови у нама“. Све у свему, немам замерки, напротив.

Едукативни моменат: Људи углавном верују да је шесто чуло неко натприродно јер наводно ми имамо пет чула. Но, то није истина. Има их много више. Само у кожи имамо макар пет: за додир, топлоту, хладноћу, бол и притисак.

Оцена наставника:

5(врло)

mindeye (Small)IУмно око (The Mind’s Eye 2015) је филм о људима који имају моћ психокинезе. Један од њих је Грејам Скипер и за њега је заинтересован доктор Џон Спередакос. Он успева да убеди Грејама да дође на његову клинику и при томе му је обећао да ће видети и своју симпатију Лорен Ешли Картер, која се такође налази на клиници. Испоставља се да доктор има скривене и нимало добре намере.

Критички осврт: Првих пола сата све што се дешава је да психокинетичаре Џон држи затворене у кући, а они желе да сви заједно побегну. И то је толико развучено, да је неописиво досадно. И онда су напокон успели, али то је тако безвезно одрађено да нити је уверљиво, нити је узбудљиво. И наставак филма је сличан и све мање уверљив. Актери су добили толико фаталних рана и шеткају се без проблема и боре се и надаље међусобно. И све време се боре и све време се рањавају или убијају или и једно и друго, па опсују, па иду још један круг све из почетка. У збиру се добија потпуно испразан, монотон и безидејан филм. И на моменте очајно патетичан. Глумци чак и нису били лоши, али су заправо уложили труд у нешто што није труда вредно.

Едукативни моменат: Џон је желео да буде као и Грејам и Лорен и погрешио је. Не треба да будемо као неко други; треба да будемо своји.

Оцена наставника:

1(без поправног)

posterviral (Small)IIВирусно (Viral 2016) је филм о пандемији коју изазивају црви способни да мењају понашање својих домаћина, односно људи. Прича прати судбину две сестре Аналеаг Типтон и Софије Блек-Д’Елије, које су се, заједно са оцем Мајклом Келијем доселиле у мали град. Пандемија је стигла и тамо и њих две су суочене са опасношћу којој нису дорасле.

Критички осврт: Овако су се некако пљували и у оном несрећном филму са Никол Кидман „Инвазија“. Иначе црвићи који паразитирају и мењају људе („зомбификују их“) није нова идеја у филмовима страве и ужаса. И реализација је више него класична уз све стереотипне ликове. Две су сестре, од којих је једна харизматична и бунтовна (Аналеаг), а друга слатка и смерна (Софија) и сасвим је погодно да управо та слатка и смерна постане хероина која ће дати све од себе да спаси посрнулу сестру. При томе, Аналеаг има свог јуношу, проблематичног и нестабилног Машина ган Келија, а Софија свог доброћудног, џентлменских манира и хероизму склоног Трависа Топа. Софија побеђује у сваком погледу, чак и када је изабраник срца у питању, те сценариста Кристофер Б. Ландон и режисери Аријел Шулман су још једном показали на очигледан начин (а какав други за америчку публику) којим вредностима треба тежити и да је „девојка из комшилука“ чак и у једном таквом еманципованом западњачком свету ванвременски идеал жене. Пардон – девојке, али то не мења много на ствари.

Биологија у овом филму је коректна. Ако изузмемо измишљеног паразита који напада људе, у природи заиста постоје паразити који контролишу своје домаћине делујући на њихов нервни систем и тако их прилагођавају сопственим потребама. Међутим, током реализације се отишло у дубиозу и више нисам био сигуран ко ту у ствари има свест; људи или црви. Језиве сцене су прилично успеле, али су готово све општа места. Има, наравно, и патетике и оног обавезног америчког „бори се са њим, Аналеаг, ја знам да си унутра“… Можда не баш тим речима, али је поента да љубав и снага воље могу да победе сваку силу која запоседне тело. Но, добро, макар се колико-толико реално завршило.

Критички осврт: Мој колега Мајкл је у одељењу искористио пример једне праживотиње. Toxoplasmosis gondii је паразит који улази у тело миша, утиче на одређене центре у мозгу и чини га неустрашивим пред мачкама. У ствари, миш губи свој инстинктивни страх од мириса мачке. Разлог је што токсоплазмоза може да се размножава само у цревима мачке, па практично нуди миша мачки као оброк. Тако ће и паразит у телу миша завршити тамо где треба да буде.

Оцена наставника:

2(иде на три)

Лако Је Критиковати 81

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

chambersecret (Small)Хари Потер и дворана тајни (Harry Potter and the Chamber of Secrets 2002) је други део саге о младом чаробњаку, кога тумачи Данијел Радклиф. Школу Хогвортс, коју Хари и његови пријатељи похађају, напала је необична пошаст. Неколико деце је пронађено скамењено, а међу њима и Харијева најбоља другарица Ема Вотсон. Наставници су се дали у израду лека за ту децу, а Хари се дао у потрагу за узроком. Испоставиће се да је узрок веома опасан; толико да га се и пауци плаше.

Критички осврт: Заиста има много добрих цака у осмишљавању магичних предмета, а посебно ми се дојмио часовник који Џули Волтерс показује где су јој синови. 🙂 Но, оно што ми се највише дојми код раних филмова о Харију Потеру је тај неки опуштени манир како се чаробњаци односе према магији. Све је опасно и прилично хаотично, те постоји стотину начина да све пође наопако, али, опет, некако је све под контролом и сви старији знају шта раде. Рецимо, Метју Луис се онесвести на часу и све се и даље одвија као да се ништа није десило. И нико не придаје превелику пажњу томе што је лопта замало убила и Харија и друге играче. Иначе, да поменем да ми је њихова утакмица квидича на метлама овај пут била без енергије, осим дела када се Данијел и Том Фелтон јуре, што је, донекле, динамичније. И борба базилиска и Харија је била млака. Сва акција у овом филму је таква. Ипак, не могу да кажем да прича није квалитетна и сви сегменти су добро уклопљени.

Едукативни моменат: Том је рекао Еми како је „блатокрвна“, односно да не потиче од „чисте крви“ чаробњака, већ су јој родитељи „нормалци“. У магијској причи ово не изгледа претерано страшно, али у реалном животу јесте. И ту постоји подела на „чистокрвне“, белце, богате, националне припаднике и оне који све то нису. И то је шовинизам, који не доказује љубав према сопственом народу, већ само мржњу према свима осталима. И не треба се приклањати таквој идеологији.

Оцена наставника:

5(са минусом)

Itallendsposter (Small)Хари Потер и реликвије смрти – други део (Harry Potter and the Deathly Hallows – Part 2 2011) је последњи наставак серијала о најпознатијем младом чаробњаку на свету, кога глуми Данијел Радклиф. Како би поразио мрачног лорда Рејфа Фајнса, Хари мора да пронађе и уништи све хоркруксе – предмете који садрже делове Рејфове душе. Сам лорд је одлучан да уништи Харија и напада последње уточиште добрих чаробњака – школу Хогвортс. Финална битка између Харија и лорда, односно добра и зла, неминовна је.

Критички осврт: У овом филму има неколико нејасних момената. Када се Ема Вотсон прерушила у Хелену Бонам Картер, Данијел је зачарао гоблина да не инсистира да му Ема покаже свој чаробни штапић. Она је то, и без чаролије, могла да учини без проблема јер је Данијел имао Хеленин штапић, што смо видели у сцени пре тога. Такође, када се чаробњаци телепортују на неко друго место, а када то не могу, прилично је проблематичан део не само овог филма.

Одлична замка је осмишљена у Хеленином трезору. Такође, виспрено је решење како се Алан Рикман решио двоје негативаца, на чијој је страни, наводно, био, у магичном дуелу са Меги Смит. Његова улога двоструког агента је сјајно осмишљена и изведена; толико добро да је потребно пажљиво пропратити његово деловање како би се сагледао његов допринос борби. Што се саме борбе тиче, мало су га претерали – и тролови и џиновски пауци и вампири и шта све не.

Без обзира на поменуте слабости, овај део је значајније маштовитији и занимљивији од претходног и са много више авантуре и акције. Прича се заокружује и улази у прави, одличан финиш. Све честитке и писцу дела, а и ауторима филма.

Едукативни моменат: Дејвид Тјулис је рекао да успех одређује ваљаност уверења, а не бројност следбеника. Ових мудрих речи треба се сетити и када се броје лајкови на Фејсбуку. 🙂

Оцена наставника:

5(финална)

OST_PosterDVDCovertides (Small)Пирати са Кариба: На чуднијим плимама (Pirates of the Caribbean: On Stranger Tides 2011) је четврти наставак саге о карипским гусарима. Капетана Џонија Депа на превару је киднаповала Пенелопе Круз и одвела га на брод свог оца Ијана Макшејна. Ијан је заинтересован да нађе извор младости, како би спречио судбину да се оствари и умре од руке једноногог Џефрија Раша. Но, није само поента наћи извор; потребно је обавити цео обред, који укључује два сребрна путира и сузу сирене. Целу ову мисију компликује и што је за извор много њих заинтересовано и сви су на путу ка њему.

Критички осврт: Овај филм је, са 378,5 милиона долара нето буџета, званично, најскупљи филм свих времена. Сама ова референца већ је довољна да заинтригира, а очекивања су ми била заиста велика. И филм јесте испунио очекивања што се приче, продукције и специјалних ефеката тиче, нешто мање што се тиче глуме, посебно млађаног Сема Клафлина, али далеко од тога да ме је импресионирао. Чак, у појединим тренуцима сам се запитао где је отишло све то утрошено богатство. 🙂 Дакле, филм је добар, забаван, динамичан и, речју, немам ја ту шта да замерим. Но, верујем да би сличан ефекат постигао и да је неки милион мање уложен. 🙂

Едукативни моменат: Ијан је рекао Џонију да га речи окружују попут магле и да се од њих једва види. Врло занимљив начин да се некоме каже да је вербално надарен и да речима уме да манипулише другима. Но, вербалне способности не служе само томе; оне су важне за много тога што желимо да постигнемо. А да бисмо постигли те способности, треба што више да читамо.

Оцена наставника:

5(скупоцена, али зато што сам је ја доделио 🙂 )

pirates-of-the-caribbean-dead-men-tell-no-tales-movie-review (Small)Пирати са Кариба: Мртви људи не причају приче (Pirates of the Caribbean: Dead Men Tell No Tales 2017) је наставак претходног филма. Пошто је Орландо Блум вечни капетан Летећег Холанђанина, његов син Брентон Твејтс је одлучан да скине клетву са њега. То може једино тако што ће пронаћи Нептунов трозубац. Да би успео у овом подухвату потребна му је помоћ легендарног гусара Џонија Депа.

Критички осврт: Џони се врло ефектно појављује у овом филму. Ефектна је и сцена када га спашавају са гиљотине, а има још таквих занимљивих сцена. И хумор уопште није лош, а специјални ефекти су сјајни. Има много акције и авантуре. Филм је неспорно динамичан. Међутим…

Уколико сте гледали све претходне наставке ове саге, не знам да ли има потребе да гледате и овај. Овај део је компилација свих претходних. Имамо морнаре под клетвом која их одржава као зомбије и које предводи Хавијер Бардем (у првом делу то је био Џефри Раш), као и самосвесну, предузимљиву и невољама склону Кају Скоделарио (у првом делу Кира Најтли), а која се заљубљује у главног лепотана Брентона (Орландо је био дежурни лепотан у првом делу). И као што је у другом делу Орландо покушавао да спаси клетве свог оца, тако је и Брентон задао себи исту мисију у овом делу, а и клетва је иста. Речју, ово је једна рециклирана прича или породична мануфактура, како желите. 🙂

Едукативни моменат: Каја је рекла да само зато што нешто не видимо, не значи да није присутно. Ово је добро позната изрека и потпуно је тачна у сваком смислу.

Оцена наставника:

3(и то лоша једна)

Looney_Tunes_Back_in_Action_Poster (Small)Луни Тјунс: Поново у акцији (Looney Tunes: Back in Action 2003) је играни филм у коме се, упоредо са реалним ликовима, појављују и цртани. Патак Дача је незадовољан својим статусом у филмској компанији „Ворнер брос“ у односу на звезду Душка Дугоушка. Међутим, наместо да добије позицију за коју верује да му припада, добио је отказ. Уз њега, отказ добија и неуспели каскадер, а у ствари радник обезбеђења Брендан Фрајзер. Брендан је син познатог глумца Тимоти Далтона, који ради и као тајни агент. Пошто зли момци заробљавају Тимотија, Брендан креће да га спасе, а придружује му се и Дача. Њима се придружују и Џена Елфман и Душко Дугоушко, који желе да врате Дачу у компанију. Но, Дача већу корист види од овог другог посла тајног агента, тим пре што је начуо да се све врти око плавог дијаманта.

Критички осврт: Превише је све инфантилно и посебно на почетку има бесмислених дијалога (који више личе на монологе) и толико дуго трају, да маше циљ који треба да постигну. Наместо да су смешни, постају монотони. Неке форе јесу успеле, али то напросто није довољно за овакав филм.

Прича је попут оних о Џејмс Бонду и потпуно је класична: имамо добре шпијуне, лоше момке, лепе плавуше и дијамант највреднији на свету. Као и све сличне приче, довољно је динамична да држи пажњу, чему доприносе честе промене амбијента, а и крцата је акцијом, авантуром и, додуше приземним, хумором. Како би било забавније, има пародирања других филмова и серија, попут „Ејлијена“ и „Доктора Хуа“, као и самих Луни Тјунс цртаћа. Због свих тих цака, али и самог начина како је прича испричана, она делује некако расуто. Углавном, ништа што већ није виђено и веома далеко од грандиозног. Специјални ефекти су сасвим добри и цртаћи су лепо уклопљени у реалан свет, а што се самог тог замешатељства тиче, па, није ново, али није ни досадно. Све у свему, филм који није лош, али да може боље – сигурно може.

Глума је између једва задовољавајуће и незадовољавајуће, уз увек симпатичног Брендана, искусног у оваквим улогама (или би, макар, требало то да буде – био је Џејмс Бонд лично) Тимотија и катастрофално лошег Стива Мартина. Што се женског дела тиче, Џена се релативно добро снашла у потпуно стереотипној улози ледене краљице која се у међувремену откравила, те још и да је била симпатична и харизматична, то би био пун погодак. Џоун Кјузак је била донекле занимљива, а Хедер Локлир је била слатка, као и увек. Глумила је на исти начин као када би се нашла у скечу Мапет Шоуа.

Едукативни моменат: Када је Дон Стантон отпустио Џену, она се успротивила речима да не могу њу да отпусте пошто је направила филм који је зарадио 950 милиона. На то је добила одговор да то није милијарду. 🙂 Колико год да мислимо да смо добро урадили неки посао, увек може боље.

Оцена наставника:

4(поклоњена јер је реална тројка)

returnparadajz (Small)Повратак парадајза убица (Return of the Killer Tomatoes 1988) је наставак филма „Напад парадајза убица“ снимљеног равно деценију раније. Свет се опоравио од претходног рата са парадајзима и сада су они илегално поврће. Но, зли научник Џон Астин, у својој тајној лабораторији, од парадајза прави људе, односно читаву војску. Направио је и савршену жену у коју се заљубио разносач пице (без кечапа, разуме се) Ентони Штарк. Ентони је својој симпатији пружио уточиште када је побегла од свог господара, а како би спасила свог „брата“ мутираног парадајза. Џон није желео да се одрекне своје креације, па је послао свог слугу Стива Лундкиста да је врати. Ентони је, у међувремену, открио да је она парадајз, али ју је таквом прихватио и решио да је заштити, уз помоћ свог најбољег пријатеља Џорџа Клунија.

Критички осврт: Занимљиво је видети Џорџа у оваквом филму. Није необично да топ холивудски глумци имају „грехе из младости“, мада овај филм уопште није кршан колико су неки други из исте категорије, те за Џорџа ово и није сраман почетак каријере. Форе су приземне, без даљег, али филм ипак има неког шарма и свакако успева да измами осмех. Једна критика овом филму је била насловљена са „забавније је него што има било какво право да буде“. 🙂 Та реченица, иако изгледа не много смислена, довољно добро описује филм.

Едукативни моменат: Реална опасност од парадајза по људско здравље није баш сам плод, већ пестициди којима се ти плодови прскају. Дакле, парадајз не би требало да буде илегална поврћка као у филму, већ део здраве исхране, а законом би требало контролисати коришћење хемијских средстава, што код нас, нажалост, није добра пракса.

Оцена наставника:

4(заиста може)

Vintage Publicity Posters for The Birds (Small)Птице (The Birds 1963) је филм легендарног режисера Алфреда ХичкокаТипи Хедрен је размажена и невољама склона богаташица, коју у продавници птица у Сан Франциску среће наочити Род Тејлор. Пошто је Род тражио љубавне птице за своју сестру Веронику Картрајт, а и пошто се допао Типи, она је одлучила да их купи и однесе му их у Бодега Беј, приморско место где он проводи викенде. Испоставило се да ће Типи тамо доживети много више од љубавне авантуре.

Критички осврт: Одлична је сцена када Типи вози кола и како би приказао да вози вртоглаво, Алфред је снимао кавез са љубавним птицама које су се, под утицајем инерције, кривиле налево или надесно. Било је и других ефектних сцена (довољно је рећи да је сцена када се птице скупљају на игралишту иза Типиних леђа антологијска) и Алфреду се мора признати да је своју добру репутацију заслужио поштено. Верујем, чак, да је овај филм послужио као узор за друге хорор филмове и сцена када Род лагано хода међу побесенелим птицама трудећи се да их не узнемири, опште је место у многим каснијим остварењима.

Прича је садржајна, али и сувише детаљна, а такви су и дијалози. Но, то је одлика тог доба, а и тако све изгледа животније. Неке сцене су развучене више него што је било потребе, али нема празног хода у филму, иако траје готово два сата. Сама прича је успешан спој помало компликоване љубавне (мело)драме и хорора кога прате, за оно време, више него сјајни специјални ефекти. Иако је глума старомодна, уопште није лоша, напротив. Глумци су сасвим добро дочарали емоције. Посебно ми се допала Сузан Плешет и то не само зато што глуми учитељицу (увек те улоге гледам субјективно, признајем). Крај је сасвим задовољавајући, мада и недоречен.

Едукативни моменат: Све је почело у продавници кућних љубимаца. Иако лепе, птице у кавезима не треба ни продавати, ни куповати, ни гајити. Скучени кавез далеко је од простора потребан птицама за лет и задовољавање свих њихових потреба, а не треба заборавити да су због трговине дивљим врстама многе птице лепог перја постале угрожене у својим природним стаништима.

Оцена наставника:

5(није баш чиста и иде на четири)

themanwithtwobrains (Small)Човек са два мозга (The Man with Two Brains 1983) је комедија са Стивом Мартином, који је и главни протагониста и режисер. Он је светски познати неурохирург. Док је давао интервју у колима, налетео је на Кетлин Тарнер. Пошто се прилично повредила у тој несрећи, он је морао да је оперише и то је урадио врло успешно. Њена лепота га је завела и ускоро су се венчали. Међутим, испоставило се да је Кетлин зла и да воли да мучи и вара своје мужеве. За Стива брачни живот постаје пакао, али све се мења када упознаје научника Дејвида Ворнера и његову тајну лабораторију.

Критички осврт: Комедије са Стивом су прилично специфичне, можда чак и уникатне. Хумор који се пласира у њима је увек негде између оног који можемо да видимо у површним урнебесним комедијама и виспреног аланфордовског. Као да Стив, који је и сценариста, не може да се одлучи којој грани да се приклони. Тако да сам увек у његовим делима видео много потенцијала, а, опет, некако недореченог, недовршеног и, углавном, незадовољавајућег. Тако је било и овог пута.

Прича је сасвим добра и занимљива, довољно динамична и без празног хода. Иако је порука филма прозаична, ликови стереотипи и радња класична, те се одвија по давно утврђеном и опробаном протоколу, не могу да кажем да је идеја лоша и да је лоше реализована.

Едукативни моменат: Стив је имао прелепу жену Кетлин са којом није био срећан. Иако лепа, Кетлин је била зла и кињила га је. Онда је открио Сиси Спејсек, за коју није знао како изгледа (само је видео њен мозак са којим је могао телепатски да разговара) и са њом открио праву љубав. Схватио је да је унутрашња, односно лепота личности, далеко значајнија од спољашње лепоте. И јесте тако.

Оцена наставника:

4(поклоњена јер је ово ипак више за три)

hollykane (Small)Експеримент Холи Кејн (The Holly Kane Experiment 2017) је прича о научници чије је име у наслову филма и коју глуми Кирсти Авертон. Она се бави алтернативном и експерименталном техником утицаја на подсвест, а како би лечила људе. За њен рад заинтересован је Ники Хенсон, који јој је омогућио све услове за даљи рад. Испоставља се, пак, да Ники има и неке скривене мотиве.

Критички осврт: Филм много замара јер се одвија готово искључиво кроз разговоре у којима се актери понављају и који су међусобно веома слични. Прича, заиста, нема много „меса“ и нове информације се дају на кашичицу и то је и недовољно и досадно. Заправо, цео филм је досадан и преспор. Дијалози нису виспрени, иако постоји жеља да то буду. Филозофија коју нуде је, најблаже речено, опште позната. Да, наравно да у историји религије постоји много насиља; то, ваљда, сви знају.

Идеја и заплет нису лоши, али нису ни епохални. Постоји неки покушај акције, али је остао искључиво на покушају. Крај није решио готово ништа; оставио је да све виси у ваздуху, не баш до краја јасно и недовршено. Можда би, уз другачију реализацију, ово био један пристојан филм. Овако, свакако је испод просека.

Едукативни моменат: Ники је истакао проблем када се без критичког размишања прихаватају туђе идеје. И то јесте прави проблем.

Оцена наставника:

2(стабилна)

img_darkn (Small)30 дана ноћи: Мрачни дани (30 Days of Night: Dark Days 2010) је наставак филма „30 дана ноћи“ из 2007. Годину дана је прошло како је група вампира масакрирала грађане варошице на Аљаљсци и Кил Санчез, која је преживела тај покољ, путује по свету и држи предавања о томе шта се заиста десило. Њу проналази троје људи који се баве убијањем вампира и предлажу јој да им се придружи, како би убили главну вампирицу Мију Киршнер. Хтела – не хтела, Кил ће морати да им се придружи јер је јуре и вампири којима се њена активност разоткривања уопште не допада.

Критички осврт: Већ ме је нарација на почетку нервирала јер је депласирана. И, касније, цео филм ме је нервирао. У односу на претходни наставак, овај је неупоредиво лошији. Радња је обична, неинвентивна, досадна, растегнута, са много патетике и нелогичних момената и да је продукција лошија, ово би био класичан кршина филм. Чак ни кланица на броду, при крају филма, не делује шокантно. У ствари, све делује предвидљиво, осим краја, који је толико небулозан и нелогичан да је тако нешто јако тешко предвидети. Мотиви ликова, како људских, тако и вампирских, нису увек јасни и логични, а сами ликови нису занимљиви ни по једној основи.

Едукативни моменат: Диори Берд је било неприхватљиво да остану на броду који плови са свим вампирима. Кил је сматрала да немају избора, на шта је Диори узвратила да имају. И истина је да готово увек имамо изборе. Ако прихватимо ситуацију у којој смо, такође смо направили избор.

Оцена наставника:

1(минус)

Лако Је Критиковати 79

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

death-note-l-poster (Small)Бележница смрти (Death Note 2017) је филм базиран на манги истог назива. Током једног спортског тренинга у школи, Нат Волф, момак који је седео са стране и гледао своја посла, пронашао је свеску необичног изгледа и још необичнијег садржаја. Испоставило се да је свеска зачарана и да људи умиру уколико се њихово име упише у њу. Уз свеску иде и Бог смрти, коме је глас позајмио Вилем Дафо. Апетити овог бога су незасити, али Нат ипак жели да буде позитивац, чак и када убија људе. Он постаје нека врста праведника и у том „походу“ придружује му се девојка проблематичног карактера Маргарет Кали. Но, ствари нису тако једноставне, још мање херојске, а најмање се одвијају по плану двоје младих.

Критички осврт: Радња иде веома занимљивим током. И иако јесте логичан и преврати јесу очекивани, није уједно и предвидљив, што је прилично мајсторство. Прича је, без сваке сумње, сјајна и интелигентна.

Режија је више него коректна, без великих грешака и празног хода, а и глумци су сасвим коректно одрадили своје улоге. Нису ме баш оборили с ногу, мада морам да похвалим Маргарет, а и Кит Станфилд није лош.

Демон је заиста гадан и то са толико труда такав направљен да је величанствен. Тако да он није страшан, већ занимљив, харизматичан, речју, управо супротан од онога што очекујете у хорору. Но, не могу да кажем да је то грешка. Уосталом, такво виђење Бога смрти је и оригинално.

Едукативни моменат: Детектив Шеј Вигам је имао врло непопуларан став чак и међу својим колегама. Он је сматрао да Кира нема право да ради то што ради, односно да одлучује о животу и смрти, иако су у питању били окорели криминалци. При томе не постоји место жалбе на ту одлуку. Ово је пример разлике између тога шта ми мислимо да је исправно (Кирино деловање) и шта је заиста исправно (Шејов став). Другим речима, оно што је популарно и што други желе да чују, није увек и исправно.

Оцена наставника:

5(да, свакако)

pirates-of-the-caribbean the-curse-of-the-black-pearl (Small)Пирати са Кариба: Проклетство Црног бисера (Pirates of the Caribbean: The Curse of the Black Pearl 2003) је авантуристички филм чија се радња одвија у Карипском мору у првој половини 18. века. Џони Деп је капетан гусарског брода Црни бисер, чија се посада побунила, те га је свргла и оставила на пустом острву. Он се некако спасио и одлучио да прикупи нову посаду и освети се новом капетану Џефрију Рашу. Испоставило се да је Џефри жртва древне клетве, која је и њега и његову посаду учинила бесмртним. Тако да Џони мора да се бори против духова како би повратио свој брод.

Критички осврт: Филм је прави авантуристички и у том жанру испунио је сва очекивања, без обзира на више него класичну радњу и стереотпне ликове. Додуше, лик враголастог капетана кога тумачи Џони је, такође, стереотипан, али са много харизме и шарма. И други ликови су живописни, а глумци су фино одрадили посао. Такође, има и много лепих поука из поступака и дијалога ликова. Дијалози су иначе врло виспрени.

Филм је узбудљив и занимљив све време, са много добрих фора и цака. Има и много преврата и надмудривања противника. Ниједна битка није разочарала, а ни специјални ефекти. Обично су у филмовима ти ефекти тупави када су скелети они који нападају (као што је случај у следећем филму у овом чланку), али у овом случају није било тако. Аутори филма су се мало и разбацивали (да не кажем правили важни) ефектима, што се види у једној од финалних борби у пећини кроз чију таваницу се пробија сјај Месеца, па се мало виде људи, мало костури.

Едукативни моменат: Гувернер Џонатан Прајс је рекао својој кћерки Кири Најтли да мисли да је донела добру одлуку. Али је додао да чак и најбоља одлука која је донесена из погрешног разлога, може и сама бити погрешна. Мудар човек и очигледно није гувернер без разлога, макар само у филму. 🙂

Оцена наставника:

5(додуше, са мајушним минусом)

large_uRvNOES (Small)Страва у Улици брестова 3: Ратници снова (A Nightmare on Elm Street 3: Dream Warriors 1987) је трећи наставак саге о злочинцу Фредију Кругеру који убија тинејџере у сновима. Патриша Аркет је девојчица коју Фреди прогања у сновима и повређује је. Њена мајка Брук Банди верује да јој је кћерка покушала самоубиство, па шаље Патришу у установу која се бави тинејџерима склоним деструкцији. Испоставља се да сва деца тамо имају истоветни проблем као Патриша и истоветног зликовца у својим ноћним морама.

Критички осврт: Овај наставак ми се највише допада од свих, чак и од првог дела ми је бољи. Идеја о ноћној мори која постаје реална опасност је потпуно искоришћена и то на маштовит начин, а да, опет, прича буде одржива и смислена и да не скрене у небулозу. Чак је сценариста Вес Крејвен убацио и суперхеројштину и у жанровски сасвим другачију причу уклопио на врло добар начин. Ово је један од оних дела где је Вес показао колико може, а може много.

Занимљиво је колико је добрих глумаца било у овом, али и у другим филмовима о Фредију. Патриша је и у тим годинама била сјајна глумица, али ми Хедер Лангенкамп није била уверљива.

Едукативни моменат: Крејг Васон је, осим традиционалне медицине засноване на науци, користио и друге начине како би помогао деци; нове лекове, хипнозу, савете Хедер који су били, најблаже речено, чудни, као и религију. О сваком његовом избору могли бисмо много да причамо, пишемо и дискутујемо и то не увек позитивно, али да не улазимо сувише у дубиозу, само ћемо истаћи суштину. Добра ствар код Крејга је што је тражио увек нове начине да би решио проблем и био отвореног ума за све то. Ово је важно јер животни проблеми најчешће нису једноставни и нема неког општег обрасца како се решавају.

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија)

elm_st_dreammaster (Small)Страва у Улици брестова 4: Господар снова (A Nightmare on Elm Street 4: The Dream Master 1988) је наставак претходног филма. Улогу Патрише Аркет је сада преузела Туесдеј Најт и она није уверена да је Фреди мртав. И, заиста, он васкрсава и убија најпре Кена Сагоеса, а потом и Роднија Истмана. Када је убио и саму Туесдеј, сва деца из Улице брестова била су побијена. То Фредију није било довољно, па је потражио нове жртве.

Критички осврт: У овом филму је форсиран мотив девојчица у белим хаљиницама које песмицом призивају Фредија. То је један од препознатљивих мотива ове саге и, заиста, даје језиву ноту целој причи. Међутим, од овог дела саге креће суноврат. Идеја о Фредију је сјајна и може да се реализује на низ маштовитих начина, али то у овом наставку није случај. Заправо, сценарио је срамно танак и безличан. Радње готово да нема.

Безидејност овог филма види се у многим сегментима преузетим што из ранијих наставака, што из других филмова. Фреди убија Роднија готово на исти начин као што је у првом делу убио Џонија Депа. Андрас Џоунс док вежба карате покрете не само да личи на Ралфа Макиа из четири године раније снимљеног „Карате Кида“, већ обојица имају повез око чела са истом шаром, само у другој боји. Лиса Вилкос неодољиво подсећа на „Кери“ гледајући начин облачења и понашања. И имала је сличан однос са оцем Денисом Мелом, као што је Кери имала са својом мајком, када јој ова није дозволила да оде из куће. Остало је још само да има моћ телекинезе у сновима. Но, она јесте добила неке моћи, док је Фреди добио душе – на исти начин као и у претходном наставку. Тако да су се мало играли ласерима или већ некаквим светлосним ефектима, мало су практиковали карате, гимнастику и све у свему, наместо да финална битка буде епохална или макар упечатљива, узбудљива, заправо је била досадна и са сувише приземном завршницом.

Речју, требало је да сага буде трилогија и овај део је, заједно са каснија два, вишак.

Едукативни моменат: Лиса је стекла неке способности својих пријатеља и то није толики СФ. Наиме, ми учимо од своје околине и многа знања и вештине нам драги људи, напросто, „пренесу“. То је још један од разлога зашто је дружење добра ствар.

Оцена наставника:

1(без поправног)

affiche-rupture (Small)Руптура (Rupture 2016) је СФ трилер у коме главну улогу игра Нуми Рапас. Она је разведена жена која покушава да буде самостална. Има сина Персија Хајнш-Вајта који има проблема са математиком. Пошто је оставила сина код бившег супруга, кренула је да, са колегиницом, скаче падобраном из авиона. На путу до те пустоловине пукла јој је гума и морала је да заустави ауто крај пута. Испоставило се да је та незгода испланирана и да су је људи, који су се ту затекли, отели. Одвели су је на непознато место и заробили у некаквој оронулој установи. Они имају нека очекивања од ње, која припадају сфери натприродног.

Критички осврт: Овај филм није најбоље прошао код критике и у „Гардијану“ је, на пример, окарактерисан као „луцидни, перверзни, насилни порно хорор“. Он, свакако, има компоненте и луцидног и насилног, али сигурно није у питању порно филм, а и као хорор није застрашујућ како, већ, очекујемо да филмови у том жанру буду. Како год било, готово у целих сат и петнаест минута трајања филма чудио сам се оваквој негативној критици. Наиме, оно што морам да признам ауторима филма је да су добру атмосферу направили. Када је ситуација требало да буде напета, била је, када је требало да буде тескобна, такође. Режисер Стивен Шејнберг је мистерију одржавао прилично дуго, па је мало и одуговлачио, те је прича развучена за неколико нијанси више него што је права мера. Но, ништа неопростиво. Нуми је сјајно одрадила свој лик и богами се намучила, а и други глумци нису били лоши. Све у свему, сасвим солидан трилер. И, онда, у самом финишу, филм је почео да пада. Идеја, која, заправо, уопште није лоша, некако је реализована на приземан и површан начин. Уместо да финале заокружи причу и учини је смисленом и ефектном, потпуно ју је покидао, баш као што наслов филма и каже. 🙂

Занимљива је одлука сценариста да Нуми, приликом бега, оде у тоалет. Прилично је логично да ће жртва имати и физиолошке потребе, али нико о томе не размишља. Макар није размишљао до овог филма. 🙂 И друге одлуке Нуми су биле занимљиве и филм у целини није незанимљив, напротив, али све то, на крају, није било довољно.

Едукативни моменат: Друштво које је отело Нуми није баш најбоље могуће и људи који отимају друге и експериментишу на њима нису узор који треба пратити, али у једном су у праву. Они желе да промене лош однос према животној средини и сматрају да ако они то не ураде, нико други неће. И истина је да не треба чекати на друге да се нешто промени. Нико то неће урадити наместо нас.

Оцена наставника:

3(са мини плусем)

leptirica_cover (Small)Лептирица (Лептирица 1973) је југословенски филм чија је радња смештена у сеоцету и у давна времена. Сељани муку муче са вампиром који им убија воденичара. За годину дана променили су четворицу воденичара и више нико не жели да се прихвати тог посла. Некако су успели да приволе сиромашног Петра Божовића да постане воденичар и он је једини преживео сусрет са вампиром. Сељани схватају да морају да предузму неке конкретније мере да се отарасе вампира, што и чине. Упоредо са тим помажу и Петру да се ожени девојком коју воли.

Критички осврт: Ово није филм у рангу „Маратонаца“, „Ко то тамо пева“ и „Давитеља“, али јесте још једна црна комедија квалитетно и аутентично урађена. Иако има комичних момената, пре свега захваљујући ликовима који су такви какви су, приступ причи је заиста озбиљан и задире у српску традицију и веровања. То је још једна разлика између овог и поменутих филмова јер се они баве српским менталитетом, а овај је већу пажњу посветио културолошком наслеђу или боље речено коренима. То не пребацује тас ваге ни на једну страну, већ, једноставно, чини овај филм другачијим.

Временска дистанца дочарана одећом (ношњом), шминком, старим занатима, начином говора и понашањем, као и форсирањем обичаја, чини да филм изгледа бајковит (да се све дешавало некада давно), а тиме и његова радња прихватљива. То би се много теже постигло да је све то смештено у време нама блискије јер нас наша свакодневица онемогућава да се уживимо у нешто што је, ипак, пука маштарија. Код страних филмова то је мањи проблем, рекао бих, пошто се све дешава негде далеко.

Осим комичних ликова, ту су и стални и добро познати метежи, који су увек сјајни у нашим филмовима. Такође, јауци и узвици ликова су урнебесни. „Види, види, како јој прилази, гле! Отидоше, гле!“ И таквих монолога, реплика или чега ли већ има заиста много, са све акцентом и надсинхронизованих, пошто статисти у самој сцени, очигледно, ћуте. 🙂 Иначе је атмосфера сјајна у филму, а постигнута је на више начина, па и појањем женског хора без музике, такође аутентичног.

Велика вредност овог филма је и у његовој једноставности. Док Амери троше огромна средства и улажу велике напоре како би дочарали зла бића, овде је то приказано врло бритко. Видна је метафора када се вампир појављује, те напада воденичаре. Точак, који може да симболише живот због свог окретања, стаје, а црна рука злог вампира опипава бело, чисто, добро брашно. Брашно је добро јер се од њега прави хлеб, односно намирница која је најчешће у изрекама оно најосновније што човеку омогућава егзистенцију. Када нам неко узима посао и плату, рећи ћемо како нам узима хлеб из руку. Ако нечиста сила упрља тај хлеб или онемогући људе да дођу до њега, онда таква сила мора бити врхунски зла. Једноставно, зар не? 🙂

Филм кратко траје и изгледа да није испричао целу причу, тако да је веома интригантан и занимљив лик строгог „оца“ Слободана Перовића остао недоречен. И то је штета.

Едукативни моменат: Расположено друштво сељана је желело да за Петра украде девојку. И иако су веровали да чине добро дело, пошто је момак честит и ваљан, а девојка Мирјана Николић га воли, опет су морали да питају за дозволу и попа Танасија Узуновића „да не буде грехота“. Морал је веома важан и добро је да га људи имају, али је некада у колизији са исправним. Зато не би требало спроводити морал по сваку цену и доводити га до екстрема. Другим речима, чак и морал мора да има неку меру. 🙂

Оцена наставника:

5(увек)

Weird_Science (Small)Уврнута наука (Weird Science 1985) је филм о двојици непопуларних тинејџера Ентонију Мајклу Холу и Илану Мичелу Смиту. Једно вече одлучили су да направе виртуелну девојку која ће испунити њихове еротске маштарије. Испоставило се да су добили више од занимљивог софтвера – девојка је оживела у виду заносне и чудотворне лепотице Кели Леброк. Она је имала мисију да своје творце учини срећним, али су њени начини поприлично чудни. Но, двојица момака доживели су авантуру живота и за њих се све променило на боље.

Критички осврт: Већ на самом почетку, у првих петнаест минута, филм је испунио оно што је у наслову најављено. „Наука“ је, заиста, приказана уврнуто, потпуно инфантилно и ван сваке логике, а о научној да не говорим. Но, не могу да кажем да није било баш никаквог шарма, напротив.

Дијалози су повремено скроз бесмислени, а понекад и без енергије. Поједине форе су занимљиве, ако не већ смешне, али веома често има претеривања у поступцима ликова и врло сведеног хумора. Но, филм јесте чудан, другачији и морам да ценим храброст аутора филма да направе нешто овако, а да опет радња има неког смисла и да добро поентира.

Едукативни моменат: Кели је рекла Ентонију и Илану да ће их људи волети због онога какви су, а не због онога што им дају. И то је истина јер ако вас неко „воли“ због онога што му дајете, биће да вас само користи. Пријатељи се не могу купити.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

green-lantern-emerald-knights (Small)Зелени фењер: Смарагдни витезови (Green Lantern: Emerald Knights 2011) је цртаћ о суперјунацима који се, уз помоћ зелених прстенова, боре против зла у свемиру. Звезда, око које кружи планета Зелених фењера, постала је портал за пролаз Крона, злоће сачињеног од антиматерије. Он шаље демоне који уништавају фењераше, а потом и сам улази у њихов свет. Но, они не желе да се препусте без борбе.

Критички осврт: Превише суров почетак за један цртаћ одмах је показао да је намењен великим дечацима. 🙂 Такође је најавио и крајње обичну причу. Прича за овај жанр јесте класична, али је упакована у омнибус сачињен од флешбекова. Тако да имамо више прича у једној, па то чини да филм, ипак, буде унеколико другачији у односу на гомилу других. Све те приче уопште нису лоше и на крају се, мање или више успешно, повезују.

Занимљиви су облици зелених фењера и како су искоришћени у филму у смислу кретања и борбених тактика. Анимација је, за овакав вид цртаћа, сасвим очекивана, но, опет, квалитетна и занимљива. На пример, када су у флешбеку приказане силе зла, њихови свемирски бродови који уништавају планете изгледали су као микроби који нападају ћелије. Врло маштовито и ефикасно, а једноставно приказано је стање свемира, што са становишта јунака ове приче и јесте релевантно јер су они заштитници тог свемира (да не кажем имуни систем). Микрокосмос сликовито је пребачен у макрокосмос и тако му је дата животност, а и смисао целој причи. Има смисла бранити нешто што је живо, али никако нема много смисла штитити свемир као празан, мрачан простор са планетама које у тишини орбитирају. Томе је допринела и жива планета, која је један од хероја. По томе и још неким моментима у филму, рекао бих да је овај цртаћ био узор за „Чуваре галаксије“ из 2017. Ако је то заиста тако, онда је то још један плус за овај филм.

Занимљиво је и да неке савремене теорије помињу могућност постојања антиматерије у звездама, па чак и у нашем (рођеном) Сунцу. Тек да се зна.

Едукативни моменат: Једна од хероина је рекла да суочавање са познатим може да изазове веће бриге од суочавања са непознатим. Ту свакако има истине јер ћемо се теже одлучити да нешто урадимо ако имамо лоше претходно искуство. Но, познатим или непознатим, свеједно, добро је докле год смо спремни да се суочимо са проблемима.

Оцена наставника:

5(не баш најбљештавија)

moviesu-g-i-joe-the-rise-of-cobra (Small)Џи Ај Џо: Успон кобре (G.I. Joe: The Rise of Cobra 2009) је филм намењен промоцији истоимених акционих фигурица. Кристофер Еклстон је власник моћне компаније за израду оружја под пригодним називом „Марс“. Његов најновији изум су нанороботи који једу метал и у стању су да униште читаве градове. Ову нанотехнологију откупио је НАТО, али су за њу заинтересовани и терористи који желе да загосподаре светом. Једини који може да спречи да оружје падне у нежељене руке је специјални одред који предводи Денис Квејд.

Критички осврт: Филм је прединамичан, крцат догађајима и акцијом. Чак су и флешбекови чиста акција. Специјални ефекти су местимични; има и добрих и лоших, а таква је и глума. Запањујуће, али лош у овом филму је Денис. Ни Кристофер, ни Ченинг Тејтум, а ни Џозеф Гордон-Левит нису се баш прославили. Прича је сасвим класична и ако би постојале процедуре за израду војног СФ-а са високом технологијом, радња овог филма би одсликавала једну од њих. Истина је да је у овом филму акција направљена ради акције, али није узбудљива, мада се режисер Стивен Сомерс из петних жила трудио да је таквом учини. Хумора нема, ако не рачунамо пар неуспелих покушаја, али зато општих места има ко шаше. 🙂 И, нажалост, има и оних америчких напржених момената, али их је у филму са овом тематиком тешко и избећи. Постоје чак и оригинални моменти, додуше ретки, као што је туча двојице дечака која изгледа као код одраслих истренираних бораца. Чак, финална борба, када се исти ликови боре као одрасли, значајно је мање уверљива и без енергије.

У прилог филму могу да кажем да је забаван и држи пажњу и да нема већих грешака. Али је зато крај потпуно безвезан и покварио је утисак, који је, ионако, био осредњи. Сцена када Џозеф прави слугу од свог бившег господара Кристофера толико је инфантилна да више приличи серији „Моћни ренџери“.

Едукативни моменат: Денис је рекао да је знање пола победе. Ја мислим да је више, али и ако је пола, то је сасвим довољан разлог да га стекнемо.

Оцена наставника:

2(на три)

despicable-me-iii (Small)Грозни ја 3 (Despicable Me 3 2017) је, очигледно, трећи део саге о злочинцу Груу који је напустио „каријеру“ зликовца и посветио се усвојеним кћеркама и позиву агента који лови неке нове зликовце. Један од њих је Треј Паркер, односно лик који тумачи – пропали глумац из осамдесетих који жели да се освети Холивуду који га је одбацио.

Критички осврт: Прича је превише разуђена јер се састоји из више мањих прича. Оне се на крају некако уклапају, али је ипак превише да готово сваки лик има неку сопствену авантуру. Због тога главни негативац није дошао до пуног изражаја, што је штета јер је заиста симпатично осмишљен. Заправо, ово је најзабавнији зликовац у сва три наставка.

Но, и даље, серијал „Грозни ја“ плени хумором, динамиком, занимљивим идејама и мудрим поукама. Није на нивоу претходна два наставка, али је, свеједно, одличан.

Едукативни моменат: Гру је рекао својој кћерки да није нашла једнорога већ јаре, са једним рогом, додуше. Но, она је и даље била задовољна и закључила је да има најбоље јаре на свету. И добро је реаговала. Неке жеље нам неће бити испуњене јер су нереалне и недостижне, али то не значи да не треба да будемо задовољни и оним што нам се испунило. И то је нешто, зар не?

Оцена наставника:

5(унеколико блеђа)

Лако Је Критиковати 69

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

City-of-Angels (Small)Град анђела (City of Angels 1988) је немачко-америчка романтична драма. Николас Кејџ је анђео који има задатак да одводи покојне на онај свет. Мег Рајан је хирург који се свим силама бори да људи не оду на онај свет. Николас се заинтересовао за њу и приказао јој се, а убрзо и заљубио. Као и она у њега. Иако су различити, та љубав је могућа, ако он „падне“, односно одрекне се својих моћи и постане обичан смртник. Као и људима, Бог је анђелима дао слободну вољу, тако да је одлука на Николасу.

Критички осврт: Сама идеја, да анђео завиди човеку, стара је, па, колико и Библија. 🙂 Што се реализације тиче, јесте романтично, али је на моменте и досадно. У ствари, таквих момената баш има много. Мотиви се веома често понављају, а пре свих Николасова жеља да сазна како је то осећати. Неминовно то мора да пређе у монотонију. У реду, схватили смо, он не осећа, а тако би желео. И треба да идемо даље, али ми се, са те мртве тачке, не померисмо готово до пред крај филма. Филм, дефинитивно, није динамичан. Мег је уобичајено слатка и досадна у улози коју је усавршила у гомили филмова пре овог. Лик смиреног и доброћудног анђела баш је „легао“ Николасу, који не врца баш од енергије. Добри су они и мање-више сјајно пливају у тим улогама, али претераше. 🙂

Радња је предвидљива и одвија се по обрасцу по коме су овакви филмови, углавном, прављени, са све разочарењима и музичким интермецима који та разочарења прате. Онда наилазе препреке великој љубави, па он јурца за њом, а она је обавезно негде отпутовала (или путује или хоће да се уда), па је то јурцање још драматичније и фрка је да ли ће стићи на време… Углавном, класична лимунада прича којој је додат и патетичан, несрећан крај.

Едукативни моменат: Допало ми се на крају што се Николас није покајао због избора које је направио, без обзира на последице и на лош исход. У оваквим случајевима и не треба се кајати. Најпре, то је био његов избор (не нечији туђи), а, потом, мотив који га је определио за тај избор је добар. На крају крајева, кајање нам неће много помоћи.

Оцена наставника:

3(може плус или, можда боље, плусић)

big (Small)Велики (Big 1988) је америчка комедија. Двојица тринаестогодишњака Дејвид Московски и Џаред Риштон проводе дане у дружењу и дечацима занимљивим активностима. Дејвиду се допала девојчица Кимберли М. Дејвис, али се њој свиђају старији дечаци. У луна парку Дејвид је пронашао необичну машину за прорицање судбине са лутком чаробњака Золтара, која се понудила да му испуни жељу. Он је пожелео да буде велики. Већ сутрадан, жеља му се испунила и постао је Том Хенкс. 🙂

Критички осврт: Има наивних момената. Рецимо, како то да мајка Мерседес Рул није направила фото-робот у полицији човека који јој је био у кући? Или како то да у озбиљној фирми нису проверили његов матични број? И када га је обезбеђење удаљило са возића како то да су га родитељи пустили да сада шета сам кроз луна парк? Но, све то не квари утисак о филму, који има добру идеју и још бољу реализацију. Чак, није ми тешко да поверујем да су ликови у филму веома озбиљно гледали на Томову инфантилну црту; неко као врлину, други као претњу. Та особина уме да буде и занимљива и симпатична, а понекад, чак, и потребна. Поменуту особину Том је мајсторски дочарао. Глума Тома Хенкса је одувек била одлична, па није било разлога да буде другачије и у овом филму.

Углавном, филм је занимљив, сладак и са форама које су одличне, а посебно када се Том и Елизабет Перкинс код њега у стану играју (у правом, не у пренесеном смислу те речи 🙂 ).

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: све има своје време и са многим стварима не треба журити колико год оне изгледале примамљиво. Оне ће доћи у неко доба и то доба ће бити право доба за то. Сада уживајте у добу у коме сте, док траје. Наравно, пре свих мислим на децу и детињство, али се односи и на оне који (прерано) жуде за пензијом. 🙂

Оцена наставника:

5(слаба или јака четворка, свеједно)

nanny-mcphee--watch (Small)Дадиља Мекфи (Nanny McPhee 2005) је прича о чаробној дадиљи коју глуми Ема Томпсон. У викторијанској Енглеској злосрећни удовац Колин Ферт има седморо деце која су неподношљиво неваспитана. Нити једна дадиља не може да изађе на крај са њима. Да зло буде веће, Колин нема могућности да их издржава без помоћи богате Анџеле Лендсбери, баба-тетке своје покојне супруге. Анџела захтева од Колина да се наново ожени и то му поставља као услов да би му и даље помагала. Немајући куд, одлучује се на решење очајника – да ожени неподношљиву удовицу Силију Имри. За то време пристигла је мистериозна дадиља Мекфи, која је одлучила да децу научи пет важних лекција. Они су је, најпре, дочекали непријатељски, али су, временом, увидели да она може да помогне како њима, тако и њиховом оцу.

Критички осврт: Ово је прича налик на ону о Мери Попинс, али значајно сведенија и предвидљивија. Уз то, маште има мање, а магија је очигледнија. Уз сведену причу иде и сведен, инфантилан хумор. Прича, иако сведена, има динамику и шаље лепе поруке.

Допало ми се што се у филму потенцира да су деца много више обратила пажњу на то шта дадиља може, а мање на њен накарадни изглед. Такође ми се допало што одлазак дадиље, када је обавила свој задатак, није испраћен патетичним плакањима. У ствари, није било ни претераних емоција, ни претерано захтевне глуме. Ово је једна једноставна, питка, дечја или породична, како желите, бајкица.

Едукативни моменат: Дадиља Мекфи показала је нама наставницима како можемо да се „изборимо“ са неваљалом децом: чаролијом. Тачно сам знао да је решење веома једноставно. 🙂

Оцена наставника:

4(између четири и три, да будем прецизнији)

baron (Small)Авантуре барона Минхаузена (The Adventures of Baron Munchausen 1988) је филм базиран на причи барона чије је име у наслову, а који је и стваран и фиктиван лик јер се појављује у делу немачког писца Рудолфа Ериха Распеја. Барон је за живота заиста „баронисао“ о својим подвизима у руско-турском рату (1735–1739). Филм се бави управо једном његовом невероватном авантуром која је резултовала победом над турским султаном, кога у филму глуми Питер Џефри.

Критички осврт: Филм је био тотални фијаско што се зараде на биоскопским благајнама тиче и то је заиста штета јер је одличан. Авантуру је приказао са толико маште и одличне глуме, а ефекти и акција за оно време уопште, али уопште, нису лоши.

Авантура се састојала из неколико мањих прича (приче у причи) и свака има и смисао и може да се схвати као метафора за многе реалне, животне ситуације. У том смислу, овај филм је, чак, животнији него многа друга нефантастична остварења. Уз то, некако природно иде и да шаље јаке и лепе поруке.

Додао бих и да ми се допадају и костими и шминка, као и сценографија. Све изгледа веома ефектно и занимљиво. С обзиром на честе промене прича и амбијената, толико да се са Месеца радња премешта у гротло вулкана, где се рађа прелепа Венера (Ума Терман), па онда негде у јужна мора, филм има динамику и све време држи пажњу. Највише су ми се допале сулуде идеје. Толико једноставне, а толико изврћу елементарну логику, да је то, напросто, фасцинантно. Када су се спуштали са Месеца (који је у облику српа, логично), канап им је био прекратак да би се спустили до Земље. Зато је барон свом слуги Ерику Ајдлу дао додатно парче канапа да га веже за доњи део и тако продужи канап. Додатно парче је узео са врха, који је био прикачен за Месец. Одакле би га иначе узео, запитао се барон? Заиста, одакле другде? 🙂

Едукативни моменат: Ево да научимо и нешто ново о самом делу. Рудолф је чуо „ловачке приче“ барона и најпре је написао причу за неки мање значајан немачки часопис, а потом је издао и књигу 1785, али у Енглеској. Међутим, књига је издата и на другим језицима, па и немачком. Прави барон био је веома узнемирен што су његово име и лик употребљени за портретисање таквог једног јунака, па је запретио легалним покретањем процеса против аутора. Вероватно се плашећи тужбе за повреду части једног племића, Рудолф никада није обелоданио да је он аутор књиге (која је, очигледно, писана под псеудонимом), већ се за то сазнало постхумно.

Оцена наставника:

5(заиста заслужена)

Time-Bandits (Small)Временски бандити (Time Bandits 1981) је прича о дечаку Крејгу Варноку, у чијој соби се налази портал који води кроз простор и време. Тако у његову собу упада шесторица патуљака који су украли мапу од Свевишњег бића. Ова мапа води кроз историјске и митолошке догађаје, као и различита, па и измишљена места. У метежу који је настао, Крејг је кренуо са патуљцима у авантуре о којима је, до тада, само читао у историјским књигама.

Критички осврт: Ово је необичан спој виспреног, комичног, али и озбиљно филозофског филма и инфантилног дечјег, где се укршта свет маште, пун авантуризма и бајковитих ликова и реалан свет, пун површности и суровости. Ретко када сам гледао филм где су оваква два приступа тако добро умрежена. Има динамику и сталну промену сцене, тако да не може да буде досадан. И иако нас води из приче у причу, које једна са другом везе немају (у једној је јунак Робин Худ, а у другој древни грчки краљ Агамемнон, на пример), радња има фокус и прича се лепо заокружује при крају. Крај је иначе баш изненађујућ, чак шокантан. Ја сам протумачио да овако решен филм, заправо, прави јаку критику религије, али неко други ће протумачити на свој начин.

Свакако се могу видети креативне идеје и задивљујуће добри специјални ефекти за оно време. Дејвид Ворнер се на веома маштовит начин разрачунава са противницима у финалној сцени и било је јасно да ће га само Бог (глуми га Ралф Ричардсон) зауставити. И то је прилично било предвидљиво. Међутим, све остало није. Филм је пун изненађења, а посебно је изненађујућ крај, што сам већ поменуо.

Едукативни моменат: У овом филму је много значајније да поуку извуку родитељи него деца. Крејгови родитељи били су окупирани свим другим, само не сопственим дететом; кућним апаратима, статусом међу комшилуком и испразним емисијама. То је довело до тога да је дечак радије видео себе поред измишљеног краља Агамемнона него поред сопствених родитеља. Бавите се својом децом јер ако се ви окренете од њих, окренуће се и они од вас.

Оцена наставника:

5(јасно)

charlie (Small)Чарли и фабрика чоколаде (Charlie and the Chocolate Factory 2005) је филм о дечаку Чарлију (глуми га Фреди Хајмор) који живи у веома сиромашној породици у варошици где ради најпознатија фабрика чоколаде на свету. Њу води Џони Деп. И Џони је осмислио наградну игру за цео свет. У свега пет упакованих чоколада налази се златна карта за петоро срећних добитника. Деца која извуку златну карту, постаће Џонијеви гости на један дан. Добиће и значајне награде, али само једно од њих добиће награду каква се замислити не може. Погађате, један од сретних добитника је и Чарли.

Критички осврт: Веома ми се допада рад и естетика, да је тако назовем, режисера Тима Бертона. Ни овај филм није изузетак, мада мислим да су неки други његови филмови бољи од овога. Тим је, у свом препознатљивом маниру, направио необичан филм, са маштовитом радњом и интересантним ликовима, међу којима је и његов омиљени глумац Џони Деп. Додуше, радња је и добрим делом предвидљива, али се заокружује на крају и даје једну лепу причу са још лепшим порукама.

Веома ми се допала породична кућа Фредијева и како његова породица у њој живи, као и сценографија у Џонијевој фабрици. Хумор је, такође, успео, мада је дозиран. Филм је више забаван, него што је смешан. На пример, смешне су алузије на неке друге филмове, пре свега „Одисеју у свемиру“. Неке идеје су преузете из других остварења попут лифта који иде у свим правцима, али ни оригиналних идеја не мањка.

Едукативни моменат: Одлично је предавање одржао деда Дејвид Морис свом унуку Фредију. Када је дечак одлучио да прода своју карту и тиме помогне породици, он му је рекао следеће: да новца има много у свету и све га је више јер га све више штампају. А златних карата има свега пет. Само би глупан трампио такву једну ретку карту за нешто тако обично као што је новац. 🙂 Мудро је деда говорио, а ако не видите да је мудро, то само значи да још нисте нашли своју златну карту.

Оцена наставника:

4(лагана)

xmenorigins (Small)Порекло Икс-људи: Вулверин (X-Men Origins: Wolverine 2009) је четврти наставак о Икс-људима, мутираним суперхеројима, а први о Вулверину, кога глуми Хју Џекман. Хју је одрастао уз брата Лијева Шрајбера и са њим се борио у сваком боговетном рату који је избијао током њиховог бесмртног живота. У новије време обојица су приступила специјалном одреду који води Дени Хјустон. Међутим, показало се да се јединица бави веома прљавим пословима и да убија недужне људе. Зато је Хју иступио и настанио у Канади, где се запослио као дрвосеча. Тамо је нашао и љубав свог живота Лин Колинс и изгледало је да се напокон скрасио. Након шест година, Дени га је пронашао и обавестио да му је брат ван сваке контроле и да убија бивше чланове одреда, који се, у међувремену, распао. Замолио га је да му се придружи како би решили ту кризу, али је Хју одбио. Но, врло брзо се уверио да не може бити по страни и да, још једном, мора да учествује у мисији коју није желео.

Критички осврт: Од сва три наставка о Вулверину, овај је најкласичнија суперхеројштина. Но, то није минус, а и неки већи минус овом филму не могу да дам. Прича је сасвим добра, одржива, са много акције и добрих сцена. Ефекти су врхунски, као и у сваком другом наставку, продукција одлична, а глума сасвим задовољавајућа. Ликови су мање-више конзистентни и занимљиви. Посебно ми се допала кул моћ Тејлора Кича, а Рајан Ренолдс је врло интересантно изнео своју улогу.

Едукативни моменат: Иако је Дени дао много разноврсних моћи Рајану, он ипак није успео да победи Вулверина. Колико год мислимо да је неко супериоран, ипак не може да победи у свему и сваког. Ако мислимо да смо ми ти који смо у свему добри, чак најбољи или непогрешиви, треба да размислимо два пута. 🙂

Оцена наставника:

5(па, може)

wolverinew (Small)Вулверин (The Wolverine 2013) је други наставак о овом мутираном суперхероју који има невероватну моћ регенерације и избацује металне канџе. Пролог филма дешава се током Другог светског рата у Нагасакију. Тамо је Вулверин спасио живот јапанском војнику приликом пада атомске године. Много времена од тада, Вулверин је добио позив из Јапана од тог истог војника, који је сада најмоћнији човек у тој земљи и у самртној постељи. Мотив старца да позове Вулверина је да му се захвали што му је тада спасио живот, али и да му да једну (непристојну) понуду. Вулверин је отишао до старца и готово одмах постао део породичне драме, али и интрига и врло опасних дешавања.

Критички осврт: Интересантне су сцене борбе Риле Фукушиме и Хиројуки Санаде док Хју Џекман сам себи врши операцију на срцу или када Хјуа пробадају безбројним стрелама. Овако када напишем звучи крволочно, али треба видети сцену и биће јасније. У ствари све сцене ми се допадају јер филм има шмек јапанских борилачких филмова и у сасвим успелом споју са суперхеројштином (овог другог мало мање) добила се једна квалитетна прича, без превише патетике.

Глумци су добро одрадили посао. Морам да поменем да Рила има невероватно занимљиву физиономију, а занимљива је и Светлана Ходченкова, са све шпицастим носићем. Скоро нико у филму није класично леп, тако да и то доприноси да овај филм буде другачији од уобичајене холивудског шминкераја. Углавном, све похвале.

Едукативни моменат: Хал Јаманучи је сматрао да Вулверин нема разлога да живи толико дуго, док он има. И ту је направио две грешке. Најпре, потценио је туђи живот – свако има разлога да живи. Друго, нико није незаменљив. Иако је имао недовршена посла, увек постоји неко други ко је тим пословима, такође, дорастао.

Оцена наставника:

5(јача него претходна)

navyseals-zombies (Small)Морнаричке фоке против зомбија (Navy Seals vs. Zombies 2015) је филм о коме је све речено у наслову. У Њу Орлеансу је избила епидемија зомбија и потпредседник Америке Рик Фокс остао је у клопци док је промовисао своју кампању. Зато је ангажован одред морнаричких фока да га спаси.

Критички осврт: Дијалози су сведени и испразни, тако да боље да их није било. За већину није било ни потребе. Радња је класична, предвидљива и развучена, а продукција лоша и тек на моменте поједине сцене су заличиле на нешто. Специјални ефекти не личе ни на шта, а богами ни глума појединих глумаца. Рецимо, поменути Рик, осим што је глумац, он је и бивши кошаркаш НБА лиге и бизнисмен, али његова свестраност није, истовремено, успешна на свим пољима. Другим речима, не можете на силу бити ренесансни тип. 🙂

Квалитет снимка се толико разликовао из сцене у сцену, да као да сам гледао пар различитих филмова уметнутих један у други. Што се тока неких сцена тиче, решења режисера Стантона Барета нису увек била најсрећнија и просторни односи нису увек логични. Зомбији су сада овамо, да би у следећој сцени били мало даље или ко зна где. Но, то су једине грешке. Све остало било је коректно и досадно.

Најбољи комплимент који могу да дам овом филму је да није потпуни крш. 🙂

Едукативни моменат: Војницима су две ствари биле најважније – успех мисије и саборци. И у сваком послу, верујем, те две ствари треба да буду најважније – колико добро радимо и људи око нас, наше колеге.

Оцена наставника:

1(са микроскопски ситним плусем)

ForbiddenWorld (Small)Забрањени свет (Forbidden World 1987) је свемирска прича, чији је главни јунак капетан Џеси Винт добио задатак да посети лабораторију на планети Ексарбија. У тој лабораторији научници покушавају да добију биће које су произвели генетичким инжењерингом. Испоставља се оно што је и очекивано – биће које се родило је чудовиште које једе људе. Иако су га створили, сада ће бити принуђени да га убију, а у томе ће им помоћи капетан Џеси.

Критички осврт: Нема шале са овим филмом – одмах на почетку је свемирска битка са све ласерима. Заиста су претерали са светлима, без обзира што врцаве осамдесете траже своју дозу сјаја. Хајде што убојити ласери светле у свим бојама и облицима, већ светли и свемирски брод и споља и изнутра. Ипак, прави хит је лабораторија за генетичка истраживања по чијим полицама су разбацана искасапљена и измрцварена тела ситних сисара. 😀 Мере предострожности су тек смејурија. 🙂 У ствари, много тога у овом филму је смешно. Када мутант напада лабораторијског техничара на почетку, крв толико прска са њега да потпуно прекрива објектив камере и то видимо у постепеном затамњењу („закрвављењу“). Потом, научника Фокса Хариса (чији је бели мантил све време умазан крвљу од експериментисања), при крају филма, Џеси оперише тако што га сече скалпелом без анестезије, док овај вришти и у руци држи цигарету са муштиклом. И даје му инструкције шта да ради, пошто Џеси није хирург већ капетан свемирског брода. Тешко је издвојити у мало текста све те луцидности. 🙂

У питању је смешна и јефтина имитација „Ејлијена“, са тим да овај туђин течно пише енглески. 🙂 Ова верзија није потпуни хорор као оригинал. У њој има и мало романтике, мало еротике и свега онога што би, према мишљењу аутора филма, могло да прода овај… назовимо га, просто, производ. 🙂 Глумци су, наравно, очајни, радња – и оно што је има, боље да је нема, али једну ствар морам да признам овом филму. То је идеја која се односи на биологију врсте коју су добили генетичким инжењерингом и какав однос она прави према људима. Идеја је потпуно сулуда и очигледно су недовољно о њој промишљали, али, са друге стране, сасвим иновативна и скроз занимљива, тако да сам био веома изненађен када сам је видео у филму овог формата. Да вам не откривам идеју, довољно је рећи да је овај филм решио оно што Ејлијен није могао; недостатак људских ресурса. Има ту још занимљивих решења, као када су две лепотице из филма одлучиле да комуницирају са мутантом. То у „Ејлијену“ никоме никада није пало на памет. 🙂

Филм је, наравно, лош – ту спора нема. Али, ипак, има својих момената. 🙂

Едукативни моменат: Џун Чедвик је рекла да оно што је интелигентно мора да зна да комуницира. Ја бих додао и да важи и обрнут случај; комуникација ће нас учинити интелигентнијим. 🙂

Оцена наставника:

2(морао сам)