Лако Је Критиковати 69

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

City-of-Angels (Small)Град анђела (City of Angels 1988) је немачко-америчка романтична драма. Николас Кејџ је анђео који има задатак да одводи покојне на онај свет. Мег Рајан је хирург који се свим силама бори да људи не оду на онај свет. Николас се заинтересовао за њу и приказао јој се, а убрзо и заљубио. Као и она у њега. Иако су различити, та љубав је могућа, ако он „падне“, односно одрекне се својих моћи и постане обичан смртник. Као и људима, Бог је анђелима дао слободну вољу, тако да је одлука на Николасу.

Критички осврт: Сама идеја, да анђео завиди човеку, стара је, па, колико и Библија. 🙂 Што се реализације тиче, јесте романтично, али је на моменте и досадно. У ствари, таквих момената баш има много. Мотиви се веома често понављају, а пре свих Николасова жеља да сазна како је то осећати. Неминовно то мора да пређе у монотонију. У реду, схватили смо, он не осећа, а тако би желео. И треба да идемо даље, али ми се, са те мртве тачке, не померисмо готово до пред крај филма. Филм, дефинитивно, није динамичан. Мег је уобичајено слатка и досадна у улози коју је усавршила у гомили филмова пре овог. Лик смиреног и доброћудног анђела баш је „легао“ Николасу, који не врца баш од енергије. Добри су они и мање-више сјајно пливају у тим улогама, али претераше. 🙂

Радња је предвидљива и одвија се по обрасцу по коме су овакви филмови, углавном, прављени, са све разочарењима и музичким интермецима који та разочарења прате. Онда наилазе препреке великој љубави, па он јурца за њом, а она је обавезно негде отпутовала (или путује или хоће да се уда), па је то јурцање још драматичније и фрка је да ли ће стићи на време… Углавном, класична лимунада прича којој је додат и патетичан, несрећан крај.

Едукативни моменат: Допало ми се на крају што се Николас није покајао због избора које је направио, без обзира на последице и на лош исход. У оваквим случајевима и не треба се кајати. Најпре, то је био његов избор (не нечији туђи), а, потом, мотив који га је определио за тај избор је добар. На крају крајева, кајање нам неће много помоћи.

Оцена наставника:

3(може плус или, можда боље, плусић)

big (Small)Велики (Big 1988) је америчка комедија. Двојица тринаестогодишњака Дејвид Московски и Џаред Риштон проводе дане у дружењу и дечацима занимљивим активностима. Дејвиду се допала девојчица Кимберли М. Дејвис, али се њој свиђају старији дечаци. У луна парку Дејвид је пронашао необичну машину за прорицање судбине са лутком чаробњака Золтара, која се понудила да му испуни жељу. Он је пожелео да буде велики. Већ сутрадан, жеља му се испунила и постао је Том Хенкс. 🙂

Критички осврт: Има наивних момената. Рецимо, како то да мајка Мерседес Рул није направила фото-робот у полицији човека који јој је био у кући? Или како то да у озбиљној фирми нису проверили његов матични број? И када га је обезбеђење удаљило са возића како то да су га родитељи пустили да сада шета сам кроз луна парк? Но, све то не квари утисак о филму, који има добру идеју и још бољу реализацију. Чак, није ми тешко да поверујем да су ликови у филму веома озбиљно гледали на Томову инфантилну црту; неко као врлину, други као претњу. Та особина уме да буде и занимљива и симпатична, а понекад, чак, и потребна. Поменуту особину Том је мајсторски дочарао. Глума Тома Хенкса је одувек била одлична, па није било разлога да буде другачије и у овом филму.

Углавном, филм је занимљив, сладак и са форама које су одличне, а посебно када се Том и Елизабет Перкинс код њега у стану играју (у правом, не у пренесеном смислу те речи 🙂 ).

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: све има своје време и са многим стварима не треба журити колико год оне изгледале примамљиво. Оне ће доћи у неко доба и то доба ће бити право доба за то. Сада уживајте у добу у коме сте, док траје. Наравно, пре свих мислим на децу и детињство, али се односи и на оне који (прерано) жуде за пензијом. 🙂

Оцена наставника:

5(слаба или јака четворка, свеједно)

nanny-mcphee--watch (Small)Дадиља Мекфи (Nanny McPhee 2005) је прича о чаробној дадиљи коју глуми Ема Томпсон. У викторијанској Енглеској злосрећни удовац Колин Ферт има седморо деце која су неподношљиво неваспитана. Нити једна дадиља не може да изађе на крај са њима. Да зло буде веће, Колин нема могућности да их издржава без помоћи богате Анџеле Лендсбери, баба-тетке своје покојне супруге. Анџела захтева од Колина да се наново ожени и то му поставља као услов да би му и даље помагала. Немајући куд, одлучује се на решење очајника – да ожени неподношљиву удовицу Силију Имри. За то време пристигла је мистериозна дадиља Мекфи, која је одлучила да децу научи пет важних лекција. Они су је, најпре, дочекали непријатељски, али су, временом, увидели да она може да помогне како њима, тако и њиховом оцу.

Критички осврт: Ово је прича налик на ону о Мери Попинс, али значајно сведенија и предвидљивија. Уз то, маште има мање, а магија је очигледнија. Уз сведену причу иде и сведен, инфантилан хумор. Прича, иако сведена, има динамику и шаље лепе поруке.

Допало ми се што се у филму потенцира да су деца много више обратила пажњу на то шта дадиља може, а мање на њен накарадни изглед. Такође ми се допало што одлазак дадиље, када је обавила свој задатак, није испраћен патетичним плакањима. У ствари, није било ни претераних емоција, ни претерано захтевне глуме. Ово је једна једноставна, питка, дечја или породична, како желите, бајкица.

Едукативни моменат: Дадиља Мекфи показала је нама наставницима како можемо да се „изборимо“ са неваљалом децом: чаролијом. Тачно сам знао да је решење веома једноставно. 🙂

Оцена наставника:

4(између четири и три, да будем прецизнији)

baron (Small)Авантуре барона Минхаузена (The Adventures of Baron Munchausen 1988) је филм базиран на причи барона чије је име у наслову, а који је и стваран и фиктиван лик јер се појављује у делу немачког писца Рудолфа Ериха Распеја. Барон је за живота заиста „баронисао“ о својим подвизима у руско-турском рату (1735–1739). Филм се бави управо једном његовом невероватном авантуром која је резултовала победом над турским султаном, кога у филму глуми Питер Џефри.

Критички осврт: Филм је био тотални фијаско што се зараде на биоскопским благајнама тиче и то је заиста штета јер је одличан. Авантуру је приказао са толико маште и одличне глуме, а ефекти и акција за оно време уопште, али уопште, нису лоши.

Авантура се састојала из неколико мањих прича (приче у причи) и свака има и смисао и може да се схвати као метафора за многе реалне, животне ситуације. У том смислу, овај филм је, чак, животнији него многа друга нефантастична остварења. Уз то, некако природно иде и да шаље јаке и лепе поруке.

Додао бих и да ми се допадају и костими и шминка, као и сценографија. Све изгледа веома ефектно и занимљиво. С обзиром на честе промене прича и амбијената, толико да се са Месеца радња премешта у гротло вулкана, где се рађа прелепа Венера (Ума Терман), па онда негде у јужна мора, филм има динамику и све време држи пажњу. Највише су ми се допале сулуде идеје. Толико једноставне, а толико изврћу елементарну логику, да је то, напросто, фасцинантно. Када су се спуштали са Месеца (који је у облику српа, логично), канап им је био прекратак да би се спустили до Земље. Зато је барон свом слуги Ерику Ајдлу дао додатно парче канапа да га веже за доњи део и тако продужи канап. Додатно парче је узео са врха, који је био прикачен за Месец. Одакле би га иначе узео, запитао се барон? Заиста, одакле другде? 🙂

Едукативни моменат: Ево да научимо и нешто ново о самом делу. Рудолф је чуо „ловачке приче“ барона и најпре је написао причу за неки мање значајан немачки часопис, а потом је издао и књигу 1785, али у Енглеској. Међутим, књига је издата и на другим језицима, па и немачком. Прави барон био је веома узнемирен што су његово име и лик употребљени за портретисање таквог једног јунака, па је запретио легалним покретањем процеса против аутора. Вероватно се плашећи тужбе за повреду части једног племића, Рудолф никада није обелоданио да је он аутор књиге (која је, очигледно, писана под псеудонимом), већ се за то сазнало постхумно.

Оцена наставника:

5(заиста заслужена)

Time-Bandits (Small)Временски бандити (Time Bandits 1981) је прича о дечаку Крејгу Варноку, у чијој соби се налази портал који води кроз простор и време. Тако у његову собу упада шесторица патуљака који су украли мапу од Свевишњег бића. Ова мапа води кроз историјске и митолошке догађаје, као и различита, па и измишљена места. У метежу који је настао, Крејг је кренуо са патуљцима у авантуре о којима је, до тада, само читао у историјским књигама.

Критички осврт: Ово је необичан спој виспреног, комичног, али и озбиљно филозофског филма и инфантилног дечјег, где се укршта свет маште, пун авантуризма и бајковитих ликова и реалан свет, пун површности и суровости. Ретко када сам гледао филм где су оваква два приступа тако добро умрежена. Има динамику и сталну промену сцене, тако да не може да буде досадан. И иако нас води из приче у причу, које једна са другом везе немају (у једној је јунак Робин Худ, а у другој древни грчки краљ Агамемнон, на пример), радња има фокус и прича се лепо заокружује при крају. Крај је иначе баш изненађујућ, чак шокантан. Ја сам протумачио да овако решен филм, заправо, прави јаку критику религије, али неко други ће протумачити на свој начин.

Свакако се могу видети креативне идеје и задивљујуће добри специјални ефекти за оно време. Дејвид Ворнер се на веома маштовит начин разрачунава са противницима у финалној сцени и било је јасно да ће га само Бог (глуми га Ралф Ричардсон) зауставити. И то је прилично било предвидљиво. Међутим, све остало није. Филм је пун изненађења, а посебно је изненађујућ крај, што сам већ поменуо.

Едукативни моменат: У овом филму је много значајније да поуку извуку родитељи него деца. Крејгови родитељи били су окупирани свим другим, само не сопственим дететом; кућним апаратима, статусом међу комшилуком и испразним емисијама. То је довело до тога да је дечак радије видео себе поред измишљеног краља Агамемнона него поред сопствених родитеља. Бавите се својом децом јер ако се ви окренете од њих, окренуће се и они од вас.

Оцена наставника:

5(јасно)

charlie (Small)Чарли и фабрика чоколаде (Charlie and the Chocolate Factory 2005) је филм о дечаку Чарлију (глуми га Фреди Хајмор) који живи у веома сиромашној породици у варошици где ради најпознатија фабрика чоколаде на свету. Њу води Џони Деп. И Џони је осмислио наградну игру за цео свет. У свега пет упакованих чоколада налази се златна карта за петоро срећних добитника. Деца која извуку златну карту, постаће Џонијеви гости на један дан. Добиће и значајне награде, али само једно од њих добиће награду каква се замислити не може. Погађате, један од сретних добитника је и Чарли.

Критички осврт: Веома ми се допада рад и естетика, да је тако назовем, режисера Тима Бертона. Ни овај филм није изузетак, мада мислим да су неки други његови филмови бољи од овога. Тим је, у свом препознатљивом маниру, направио необичан филм, са маштовитом радњом и интересантним ликовима, међу којима је и његов омиљени глумац Џони Деп. Додуше, радња је и добрим делом предвидљива, али се заокружује на крају и даје једну лепу причу са још лепшим порукама.

Веома ми се допала породична кућа Фредијева и како његова породица у њој живи, као и сценографија у Џонијевој фабрици. Хумор је, такође, успео, мада је дозиран. Филм је више забаван, него што је смешан. На пример, смешне су алузије на неке друге филмове, пре свега „Одисеју у свемиру“. Неке идеје су преузете из других остварења попут лифта који иде у свим правцима, али ни оригиналних идеја не мањка.

Едукативни моменат: Одлично је предавање одржао деда Дејвид Морис свом унуку Фредију. Када је дечак одлучио да прода своју карту и тиме помогне породици, он му је рекао следеће: да новца има много у свету и све га је више јер га све више штампају. А златних карата има свега пет. Само би глупан трампио такву једну ретку карту за нешто тако обично као што је новац. 🙂 Мудро је деда говорио, а ако не видите да је мудро, то само значи да још нисте нашли своју златну карту.

Оцена наставника:

4(лагана)

xmenorigins (Small)Порекло Икс-људи: Вулверин (X-Men Origins: Wolverine 2009) је четврти наставак о Икс-људима, мутираним суперхеројима, а први о Вулверину, кога глуми Хју Џекман. Хју је одрастао уз брата Лијева Шрајбера и са њим се борио у сваком боговетном рату који је избијао током њиховог бесмртног живота. У новије време обојица су приступила специјалном одреду који води Дени Хјустон. Међутим, показало се да се јединица бави веома прљавим пословима и да убија недужне људе. Зато је Хју иступио и настанио у Канади, где се запослио као дрвосеча. Тамо је нашао и љубав свог живота Лин Колинс и изгледало је да се напокон скрасио. Након шест година, Дени га је пронашао и обавестио да му је брат ван сваке контроле и да убија бивше чланове одреда, који се, у међувремену, распао. Замолио га је да му се придружи како би решили ту кризу, али је Хју одбио. Но, врло брзо се уверио да не може бити по страни и да, још једном, мора да учествује у мисији коју није желео.

Критички осврт: Од сва три наставка о Вулверину, овај је најкласичнија суперхеројштина. Но, то није минус, а и неки већи минус овом филму не могу да дам. Прича је сасвим добра, одржива, са много акције и добрих сцена. Ефекти су врхунски, као и у сваком другом наставку, продукција одлична, а глума сасвим задовољавајућа. Ликови су мање-више конзистентни и занимљиви. Посебно ми се допала кул моћ Тејлора Кича, а Рајан Ренолдс је врло интересантно изнео своју улогу.

Едукативни моменат: Иако је Дени дао много разноврсних моћи Рајану, он ипак није успео да победи Вулверина. Колико год мислимо да је неко супериоран, ипак не може да победи у свему и сваког. Ако мислимо да смо ми ти који смо у свему добри, чак најбољи или непогрешиви, треба да размислимо два пута. 🙂

Оцена наставника:

5(па, може)

wolverinew (Small)Вулверин (The Wolverine 2013) је други наставак о овом мутираном суперхероју који има невероватну моћ регенерације и избацује металне канџе. Пролог филма дешава се током Другог светског рата у Нагасакију. Тамо је Вулверин спасио живот јапанском војнику приликом пада атомске године. Много времена од тада, Вулверин је добио позив из Јапана од тог истог војника, који је сада најмоћнији човек у тој земљи и у самртној постељи. Мотив старца да позове Вулверина је да му се захвали што му је тада спасио живот, али и да му да једну (непристојну) понуду. Вулверин је отишао до старца и готово одмах постао део породичне драме, али и интрига и врло опасних дешавања.

Критички осврт: Интересантне су сцене борбе Риле Фукушиме и Хиројуки Санаде док Хју Џекман сам себи врши операцију на срцу или када Хјуа пробадају безбројним стрелама. Овако када напишем звучи крволочно, али треба видети сцену и биће јасније. У ствари све сцене ми се допадају јер филм има шмек јапанских борилачких филмова и у сасвим успелом споју са суперхеројштином (овог другог мало мање) добила се једна квалитетна прича, без превише патетике.

Глумци су добро одрадили посао. Морам да поменем да Рила има невероватно занимљиву физиономију, а занимљива је и Светлана Ходченкова, са све шпицастим носићем. Скоро нико у филму није класично леп, тако да и то доприноси да овај филм буде другачији од уобичајене холивудског шминкераја. Углавном, све похвале.

Едукативни моменат: Хал Јаманучи је сматрао да Вулверин нема разлога да живи толико дуго, док он има. И ту је направио две грешке. Најпре, потценио је туђи живот – свако има разлога да живи. Друго, нико није незаменљив. Иако је имао недовршена посла, увек постоји неко други ко је тим пословима, такође, дорастао.

Оцена наставника:

5(јача него претходна)

navyseals-zombies (Small)Морнариче фоке против зомбија (Navy Seals vs. Zombies 2015) је филм о коме је све речено у наслову. У Њу Орлеансу је избила епидемија зомбија и потпредседник Америке Рик Фокс остао је у клопци док је промовисао своју кампању. Зато је ангажован одред морнаричких фока да га спаси.

Критички осврт: Дијалози су сведени и испразни, тако да боље да их није било. За већину није било ни потребе. Радња је класична, предвидљива и развучена, а продукција лоша и тек на моменте поједине сцене су заличиле на нешто. Специјални ефекти не личе ни на шта, а богами ни глума појединих глумаца. Рецимо, поменути Рик, осим што је глумац, он је и бивши кошаркаш НБА лиге и бизнисмен, али његова свестраност није, истовремено, успешна на свим пољима. Другим речима, не можете на силу бити ренесансни тип. 🙂

Квалитет снимка се толико разликовао из сцене у сцену, да као да сам гледао пар различитих филмова уметнутих један у други. Што се тока неких сцена тиче, решења режисера Стантона Барета нису увек била најсрећнија и просторни односи нису увек логични. Зомбији су сада овамо, да би у следећој сцени били мало даље или ко зна где. Но, то су једине грешке. Све остало било је коректно и досадно.

Најбољи комплимент који могу да дам овом филму је да није потпуни крш. 🙂

Едукативни моменат: Војницима су две ствари биле најважније – успех мисије и саборци. И у сваком послу, верујем, те две ствари треба да буду најважније – колико добро радимо и људи око нас, наше колеге.

Оцена наставника:

1(са микроскопски ситним плусем)

ForbiddenWorld (Small)Забрањени свет (Forbidden World 1987) је свемирска прича, чији је главни јунак капетан Џеси Винт добио задатак да посети лабораторију на планети Ексарбија. У тој лабораторији научници покушавају да добију биће које су произвели генетичким инжењерингом. Испоставља се оно што је и очекивано – биће које се родило је чудовиште које једе људе. Иако су га створили, сада ће бити принуђени да га убију, а у томе ће им помоћи капетан Џеси.

Критички осврт: Нема шале са овим филмом – одмах на почетку је свемирска битка са све ласерима. Заиста су претерали са светлима, без обзира што врцаве осамдесете траже своју дозу сјаја. Хајде што убојити ласери светле у свим бојама и облицима, већ светли и свемирски брод и споља и изнутра. Ипак, прави хит је лабораторија за генетичка истраживања по чијим полицама су разбацана искасапљена и измрцварена тела ситних сисара. 😀 Мере предострожности су тек смејурија. 🙂 У ствари, много тога у овом филму је смешно. Када мутант напада лабораторијског техничара на почетку, крв толико прска са њега да потпуно прекрива објектив камере и то видимо у постепеном затамњењу („закрвављењу“). Потом, научника Фокса Хариса (чији је бели мантил све време умазан крвљу од експериментисања), при крају филма, Џеси оперише тако што га сече скалпелом без анестезије, док овај вришти и у руци држи цигарету са муштиклом. И даје му инструкције шта да ради, пошто Џеси није хирург већ капетан свемирског брода. Тешко је издвојити у мало текста све те луцидности. 🙂

У питању је смешна и јефтина имитација „Ејлијена“, са тим да овај туђин течно пише енглески. 🙂 Ова верзија није потпуни хорор као оригинал. У њој има и мало романтике, мало еротике и свега онога што би, према мишљењу аутора филма, могло да прода овај… назовимо га, просто, производ. 🙂 Глумци су, наравно, очајни, радња – и оно што је има, боље да је нема, али једну ствар морам да признам овом филму. То је идеја која се односи на биологију врсте коју су добили генетичким инжењерингом и какав однос она прави према људима. Идеја је потпуно сулуда и очигледно су недовољно о њој промишљали, али, са друге стране, сасвим иновативна и скроз занимљива, тако да сам био веома изненађен када сам је видео у филму овог формата. Да вам не откривам идеју, довољно је рећи да је овај филм решио оно што Ејлијен није могао; недостатак људских ресурса. Има ту још занимљивих решења, као када су две лепотице из филма одлучиле да комуницирају са мутантом. То у „Ејлијену“ никоме никада није пало на памет. 🙂

Филм је, наравно, лош – ту спора нема. Али, ипак, има својих момената. 🙂

Едукативни моменат: Џун Чедвик је рекла да оно што је интелигентно мора да зна да комуницира. Ја бих додао и да важи и обрнут случај; комуникација ће нас учинити интелигентнијим. 🙂

Оцена наставника:

2(морао сам)

Advertisements

Лако Је Критиковати 65

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

toy_story_three_ver (Small)Прича о играчкама 3 (Toy Story 3 2010) је трећи наставак трилогије о играчкама дечака Ендија. Енди је сада већ порастао и спрема се за колеџ. Више му није до игре и одлучио је да своје играчке отпреми на таван, а да понесе са собом само свог омиљеног шерифа Вудија. Међутим, Ендијева мајка је грешком однела играчке на ђубре. Оне су се спасиле зле судбине на отпаду и одлучиле да оду у обданиште. Вуди покушава да их одговори од тога, али њима се тамо допада и немају намеру да се враћају Ендију. Но, врло брзо ће схватити колико је њихова одлука фатална.

Критички осврт: За разлику од претходна два наставка, овде је анимација урађена значајно боље – што се људских ликова тиче, а што је и очекивано, с обзиром на то да је снимљен деценију касније. И док су прва два наставка адутирала на хумор и причу, овај је додао још један адут, а то је нежна и сетна емоција условљена растанком и одрастањем. И није испало лоше, напротив, тим пре што је избегнута свака патетика. У ствари, ништа у овом филму није лоше, једино што је можда за нијансу претерано Вудијево наваљивање да се играчке врате свом власнику Ендију, а како би се (пре)нагласила његова оданост.

Едукативни моменат: Када је Енди описивао Вудија, рекао је да је он храбар, паметан и љубазан, али као најбитнију Вудијеву особину навео је то да он никада није одустао од њега и да је био ту, без обзира на све. И то је, заиста, најважнија особина пријатеља.

Оцена наставника:

5(уз препоруку)

lostblaggo (Small)Звончица и изгубљено благо (Tinker Bell and the Lost Treasure 2009) је још једна прича о вили чије је име у наслову и која живи у земљи Недођији. Овај пут Звончица је добила задатак да направи скиптар на који ће бити постављен месечев камен. Овај камен има моћ да, на посебну ноћ, прелама месечеву светлост и претвара је у плаву вилинску прашину, неопходну за летење свих вила. Њен пријатељ Теренс понудио се да јој помогне, али ју је његова помоћ више оптеретила него што јој је значила. На крају је Звончица поломила и скиптар и камен, а са Теренсом се посвађала. У једној представи је чула да постоји магично огледало које испуњава жеље и добила је идеју да пронађе то огледало и њиме поврати месечев камен. И тако је кренула у авантуру у којој ће јој се придружити један мали свитац.

Критички осврт: И ово је прилично добро осмишљена прича, са много добрих порука и поука. Анимација је и даље сјајна, а не недостаје ни авантуре и лепих емоција.

Едукативни моменат: Звончица је имала класичан проблем неприхватања одговорности. Увек јој је неко други био крив за лоше поступке због њене брзоплетости или немарности. Тек када је променила ставове и прихватила одговорност за своје поступке, ствари су почеле да се решавају повољно.

Оцена наставника:

5(да)

Tinker-Bell-and-the-Great-Fair (Small)Звончица и велико вилинско спашавање (Tinker Bell and the Great Fairy Rescue 2010) је наставак претходног филма. Виле су одлучиле да неко време проведу у земљи људи скривене у свом малом кампу од лишћа. Међутим, Звончицина знатижеља за људским изумима је била толика, да је на крају остала заглављена у кућици за лутке девојчице Лизи. Испоставило се да Лизи воли виле и да не жели да науди Звончици, а ни да је држи затворену. Тако су њих две постале пријатељице, а мала вила је схватила да је њена мисија да помогне девојчици да јој њен отац научник посвети више пажње. То, ипак, није тако лако постићи јер је он човек од науке и не верује у виле.

Критички осврт: Ово ми је најслабији наставак од свих, не зато што није добар, напротив. И даље је то заиста леп цртаћ који бих сваком детету препоручио, пре свега због добрих едукативних порука које шаље. Моја замерка је што овде нема много материјала за радњу. Добар део филма се своди на дружење између Лизи и Звончице, са једне, и вратоломије вила у спасилачкој мисији, са друге стране. Има ту и авантуре и помало хумора, али, све у свему, овај наставак не нуди много, а још мање много новог.

Едукативни моменат: Лизин отац морао је да схвати да потребе и жеље његове кћерке нису једнаке његовима и да то што њега фасцинира наука, не фасцинира на исти начин и њу. Ми одрасли често заборављамо да деца имају нека своја интересовања и да и она заслужују пажњу, без обзира што нама не изгледају довољно озбиљно и важно.

Оцена наставника:

4(са више од једног минуса)

othersajd (Small)Друга страна огледала (The Other Side of the Mirror 2016) је филм који има још један назив – „Алиса: Мрачна страна огледала“. Алиса је тинејџерка чија је вољена мајка умрла и која не воли школу претерано. Једва је дочекала летњи распуст и један дан је провела са својом надобудном сестром у природи. Тада се појавио мистериозни човек, кога је Алиса пратила све до зечје рупе и у њој открила нови свет.

Критички осврт: Нисам имао утисак да гледам филм, већ више некакву представу… Не, преслабо је ово чак и за представу. Више је личило на неки школски пројекат тинејџера који су несхваћени, па траже метафизику у свом постојању. 🙂 Продукција је управо као да се ради о школском пројекту. Камера је пробала да уради оно што продукција није и то помало необичним кадровима. То је успело свега у пар покушаја у филму, рецимо на самом почетку када је Алиси умрла мајка. Иначе, тај почетак је застрашујуће патетичан.

Буџет за филм, очигледно, био је веома, веома скроман. Случајно или намерно, Алиса је имала поцепану хаљину на лактовима, а старињска кола су возила модерним друмовима и то је превише видно да се не би опазило. Сценографију, костиме и шминку не треба ни помињати, а специјалних ефеката није ни било.

Идеја за филм, заправо, уопште није лоша, али је, нажалост, баш лоше реализована. Ту је и неспретан и непотребан спој са хришћанством, а има и мало националне историје, политике, па чак и биологије, што поздрављам, али, опет, све је потпуно сувишно. Можда би било боље да се филм базирао на људској драми, што је и премиса филма. Додуше, сигурно би било боље да је филм имао било какав фокус. Радња је у потпуном хаосу и иако прича Луиса Керола даје добру подлогу за различите маштовите иступе, овде је то баш лоше урађено, тешко се прати и врло брзо постаје досадно. Поједини ликови су упечатљиви, попут Белог Зеца, али ме глума није оборила с ногу. Дијалози и монолози су врло запетљани и, напросто, бујају од великих речи, али ако размислите о њима биће јасно да су у питању веома приземне „мудрости“. Једно од првих правила праве мудрости је да причате јасно и употребљавате једноставне реченице, ако ни због чега другог, а оно да би вас други разумели . У супротном, сама мудрост нема много смисла. И сам филм изгледа као да нема много смисла, мада ми је намера аутора прилично јасна; желео је да направи уметнички филм. Ипак, због свега овога што сам навео, све што је направио је контраефекат. Неке ствари, напросто, не могу да се одраде „на силу“.

Едукативни моменат: Алиса је прихватила и таблету од Белог Зеца и напитак на столу који је могао да остави било ко, а касније и печурке. И упала је кошмарни свет. Такав свет је једини који може да се очекује онда када узмете таблете или било какве супстанце од лоших људи.

Оцена наставника:

1(и ово је много)

EARTOECHO (Small)Земља Еху (Earth to Echo 2014) је филм о тројици дечака, пријатеља, који су, вођени необичним дешавањима на својим мобилним телефонима, отишли у оближњу пустињу. Да би то урадили, лагали су својим родитељима да ће преспавати један код другог. Те ноћи су у пустињи открили нешто чему се нису надали: маленог ванземаљца коме је била потребна помоћ да састави свој свемирски брод.

Критички осврт: У питању је један потпуно контрадикторан филм. По поставци веома подсећа на легендарног „Е. Т. ванземаљца“, а и овај ванземаљац је заиста дражестан и подсећа на неку малу сову. И ту се сва чаролија завршава. Све остало је потпуни треш. Клинци мали, мили и свилени, буквално прелазе све границе деликвенције. Они се туку међусобно, упадају у туђе куће, обијају радње, беже од полиције, посећују барове за одрасле и луде журке и, као шлаг на торту, возе кола (која су, такође, украли). Тако да ја ово не бих назвао дечјим филмом, иако су се, можда, аутори филма надали да ће направити баш такав. Да буде грђе, вероватно су се надали да ће направити омаж поменутом „Е. Т. ванземаљцу“ са све вожњом бициклима. Није баш све преузето из тог филма; једна сцена је преузета и од „Вештица из Блера“.

Клинци су добро одрадили своје улоге, а њихови ликови су сасвим солидно разрађени. Такође бих похвалио и специјалне ефекте, а пре свега идеју како се склапа свемирски брод. Радњу, пак, не бих похвалио. Иако је идеја заиста добра, да се за опроштајну ноћ издешава све што се десило, реакције свих одраслих или су сувише наивне или сувише пасивне или сувише помирљиве, али, у сваком случају, потпуно неуверљиве чак и за псеудодечји филм попут овог. Крај је сасвим хаотичан, тако да нисам разумео да ли су они наставили своје дружење и на који начин.

Едукативни моменат: Као што дечак на крају филма закључује, даљина је питање ума. Уколико вам је неко пријатељ, остаће вам то и даље, без обзира колико далеко живео од вас.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три)

recallthe (Small)Опозив (The Recall 2017) је филм о масовној отмици коју су започели ванземаљци на разним местима по свету. У жижи приче је петоро младих који су, баш тада, дошли у шумску брвнару како би се тамо дружили и лепо провели. Већ прво вече схватају да их ванземаљци прогоне и покушавају да побегну на неко сигурније место.

Критички осврт: Поставка је врло класична, већ виђена – млади одлазе у брвнару у шуми, а тамо је и чудак Весли Снајпс, а који, наравно, једини зна о чему се ради. Чак је и број младих, а и њихове улоге у групи, стандардан. Ванземаљци су, такође, сасвим класични. И збивања у унутрашњости свемирског брода су већ виђена – нека по филмовима са сличном тематиком, а друга у „Матриксу“. У ствари, филм је већ снимљен много пута до сада. 🙂 Није донео ни мрвицу новог, осим идеје о еволуцији људи која је тек пред крај почела да се реализује. Сам крај је, уједно, и најзанимљивији, али и он је преписан из филмова о „Икс-људима“. Овде се ради о компилацији познатих блокбастера и не могу да кажем да није успешно умрежена у причу која је одржива, али није грандиозна.

Глума ме није фасцинирала, мада није ни претерано захтевна. Туча између Џедидејаха Гудекре и његовог пријатеља уопште није уверљива, а ни саобраћајни удес који је уследио. Но, то су мањи проблеми са овим филмом. Много већи проблем је тај што је наместо оригиналности и инвентивности, морао да адутира на неке друге аспекте како би колико-толико постигао квалитет, што, рекао бих, није био случај. Другим речима, нема много тога што бих могао да похвалим.

Едукативни моменат: Ванземаљци су побољшали људе које су отели. Петоро младих на излету или било где не могу баш да очекују да ће кренути инвазија с неба која ће их унапредити, али ће свакако бити побољшани ако су нешто научили из искуства које су на том путовању имали.

Оцена наставника:

2(на један или један на два, свеједно)

solomon (Small)Рудници краља Соломона (King Solomon’s Mines 2004) је телевизијска мини-серија и пета по реду филмска адаптација истоименог романа. У Африци професор Џон Стендинг је успео да пронађе мапу која води до легендарних Соломонових рудника, али је то сазнао окрутни поглавица Хаким Ке-Казим. Он је заробио Џона и наредио му да напише писмо својој кћерки Алисон Дуди да дође у Африку и донесе мапу, која је, у међувремену, пристигла њој у Лондон. Она се одазвала очевом позиву и ангажовала водича Патрика Свејзија. И њих двоје, уз помоћ пријатеља, кренули су у мисију спасавања, која ће им заувек променити животе.

Критички осврт: Ово је једна солидна лимунада, која се конзумира у породичном окружењу. 🙂 И не можете да очекујете више од теле-новеле. Авантуре има, али сасвим дозиране, љубавне мелодраматичне романтике (и уопште мелодраматике) доста више и понешто од природних лепота Африке. И то би било то. Авантура је, дакле, далеко од оних које доживљава Индијана Џоунс. Уз то, није ни увек уверљива. У силном пушкарању на отвореном, толико су промашивали да сам се, напросто, запањио када је један од маргиналних ликова рањен. Наивних момената има још, па се тако Патрик упутио у опасну мисију проналаска камена предака само у друштву нежне даме Алисон, а Гавин Худ га је онесветио једним ударцем истим оружјем којим га је, пар сцена пре тога, премлатио горостасни црначки ратник и при томе ниједном није изгубио свест. Чак је тог ратника победио. Но, кад већ поменух туче, сасвим су добре, а згодна цака употребљена је и за ону финалну између Патрика и Гавина (мада је то виђено у „Флашу Гордону“ много година пре овог).

Ликови су класични и не бих могао да издвојим нити један који је харизматичан или занимљив по било којој основи. Патрик ми је изгледао некако сувише озбиљно и истрошено. Ни трага оној његовој страсти која га је и прославила. Чак ми није изгледао уверљиво ни у љубавном заносу према прелепој Алисон; напросто се није видела „хемија“. Дијалози су неинспиративни и повремено и неповезани, али углавном лагани, баш као што је и сам филм.

Едукативни моменат: Када се Џон запитао какав је то отац када је довео своју кћерку у опасност, врачара му је одговорила питањем: какав је то отац када се кћерка изложила опасности да га спасе. Сваки проблем можемо посматрати са више становишта и сходно томе, извући различите закључке. При томе је веома важно да чујемо и ставове других људи.

Оцена наставника:

3(ма, може)

faceoff (Small)Скинуто лице (Face/Off 1997) је акциони филм у коме је главни протагониста Џон Траволта, а главни антагониста Николас Кејџ. Николас је опасни терориста кога Траволта, као шеф Еф-Би-Ај одсека за борбу против тероризма, настоји да ухвати. То му и полази за руком, али Николас, услед повреде, упада у стање коме. Невоља је што је бомба, коју је Николас поставио, још увек активна, али Еф-Би-Ај не зна где се она налази. Једини који то зна је Николасов брат Алесандро Нивола, који је, додуше, у затвору, али нема намеру да да информацију. Зато Си Си Ејч Паундер предлаже Траволти невероватну пластичну операцију замене лица са Николасом, како би убедио Алесандра да му је брат и сазнао тајну која га занима. Са новим идентитетом убацују га у затвор и он успева да обави своју мисију, али невоља је што се, у међувремену, Николас пробудио из коме.

Критички осврт: Траволта је био сав мелодраматичан, а и цео филм прилично нагиње ка мелодраматици. Посебно крај који је са све грљењем и толико срећан да је бајковит.

Специјални ефекти замене лица изненађујуће су добри, али је, заиста, превише када је фризер почео да ради свој посао у току тако једне комплексне операције. Разумем ја да је режисер Џон Ву желео да постигне ефекат како се Траволта комплетно преображава у Николаса, али је претерао. Тек је Николасов преображај на „стакленим ножицама“. Он се буди из коме, без проблема скида завоје са, практично, одраног лица, зове кога треба и кулира уз цигарету. То, наравно, нико не види на монитору установе у којој се дешавају веома значајни експерименти. Ти експерименти су, иначе, супертајни и практично нелегални, али, свеједно, Николасови пајташи проналазе главног хирурга Колма Фиора у року од неколико минута и овај, без припрема, ради свој посао. И тако је мали Перица, пардон мали Џон Ву, замислио научну фантастику. Фантастика свакако јесте, али научна мало мање. 🙂

Акција је, пак, сасвим солидна. Џон Ву је тада већ имао много филмова снимљених иза себе и колико сам успео да пропратим, управо се усавршавао у овом жанру. Тако да је и не претерано енергичног Николаса успео да начини акционим херојем. Да не грешим душу, лепо је одглумео. И радња је сасвим у реду, тако да већих замерки немам.

Занимљиво је да се Николас и Алесандро у филму зову Кастор и Полидеук, у грчкој митологији познати и као јунаци Диоскури, Зевсови синови. То је, ваљда, требало нешто да значи.

Едукативни моменат: Колико год се трудили да будемо неко други, нећемо моћи против властите природе. Траволта са Николасовим лицем једва је сакривао гађење према криминалцима, а Николас са Траволтиним није могао да сакрије да је, суштински, мизантроп. Тешко је ићи против себе и верујем да је много боље да наместо да се трудимо да будемо неко други, радимо на томе да будемо аутентични, али све бољи.

Оцена наставника:

4(мислим да је реална)

these-final-hours (Small)Ови последњи сати (These Final Hours 2013) је апокалиптични филм који прати судбину Нејтана Филипса у последњих девет сати пред катастрофу. Нејтан је одлучио да напусти Џесику Де Гов, девојку коју воли, а како би отишао на луду журку код свог пријатеља Данијела Хеншхала, где га чека девојка Кетрин Бек. Међутим, догађаји у које се уплео на путу до тамо, промениће му приоритете.

Критички осврт: Филм почиње као потпуна лудница и са прилично насилним и адреналинским сценама. Како се радња одвија, фокус се премешта са насиља и анархију на људске судбине током последњих девет сати Земље и тај „пребачај“ је урађен веома елегантно. Предстојећа апокалипса дочарана је невероватно реално и то, практично, само кроз понашања људи. Глума је изузетна, тако да су глумци, удруженим снагама, створили једну тескобну атмосферу, која вас просто држи хипнотисане. Чак сам остао тако да гледам и док је последња сцена, а то је ништавило, трајала готово двадесет секунди. И све време сам више размишљао о филму, него што сам га, заиста, гледао. Филм нуди једну филозофију живота, о његовој пролазности и важним и неважним стварима које га чине и то презентовано на одличан начин. Сцене су невероватно јаке, испуњене емоцијама које прште из пуке мимике лица и дијалога који су више него сведени. Сам филм није сведен. Дубок је и што је најважније, представља доказ да се врло смисленом, артикулисаном причом може постићи уметничко дело. Свака част и све препоруке.

Едукативни моменат: На крају су два главна лика Нејтан и Ангури Рајс изабрали место на коме ће дочекати последњи час. И нису била важна сама места, већ људи са којима су желели да буду. На било ком месту може да вам буде лепо, ако сте окружени људима које волите.

Оцена наставника:

5(плус и плус)

Detention_of_the_Dead (Small)Казна од мртвих (Detention of the Dead 2012) је америчка хорор комедија која се дешава у тамошњој средњој школи. Седморо младих је задржано у школи због казне, а из разних разлога. Међутим, једном од њих је припала мука, а потом се претворио у зомбија. Остали су га савладали, али ту није крај. Зомби је постала и њихова наставница, али и сви други у школи. Преосталих шесторо се забарикадирало у библиотеку и покушавају да осмисле план за бег.

Критички осврт: Филм је, иначе, рађен према истоименој позоришној представи и неки делови заиста изгледају као позориште, попут оног када троје преживелих прави необично „возило“ за бег из библиотеке. Радње овде нема; филм прати судбине шесторо младих који покушавају да преживе у школи окупираној зомбијима. Има неколико добрих фора, попут оне када је рука зомбија ухватила Јакоба Закара за незгодно место и Џастин Чон му помаже да је скине. И не могу да кажем да филм није донекле забаван, пре свега због живописних ликова. Занимљиво је да су наменски урађени да буду стереотипи са препознатљивим облицима понашања, што овај филм чини пародијом америчих филмова и система вредности. То се види и кроз разговор између Јакоба и Кристе Британи Ален.

Сами зомбији су смешни и по понашању и како су нашминкани, а догађаји у вези са њима нису претерано логични. Час нападају, час само млате наоколо, час трче… Нема конзистентног обрасца. Ипак, то је маргинална ствар јер су овде, очигледно, друге ствари биле у фокусу. И што се тих ствари тиче, а то је, пре свих, иронија, филм је испунио своје циљеве.

Едукативни моменат: Разговор између Јакоба и Кристе Британи је смешан зато што је очигледно колико је статус у неком друштву бесмислена ствар. Статусни симбол није уједно и мерило нечије вредности.

Оцена наставника:

4(иде на тројку и то опасно)

Лако Је Критиковати 53

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hell_dvd-or_ (Small)Пакао (Hell 2011) је немачко-швајцарски постапокалиптични филм. Апокалипсу је изазвала појачана активност Сунца која је десетковала човечанство. У фокусу радње су младић, девојка и њена сестра који покушавају да пронађу подношљиво место за живот. Оно што заиста проналазе је баш прави пакао.

Критички осврт: У питању је веома мучан и тежак филм, али заиста добар (мада није ни оригиналан, нити непредвидљив). Некако су успели да створе и напету и хорор атмосферу, а о реалистичном тек да не говорим (што није лако с обзиром да је научна фантастика у питању). Још је занимљиво да овде нема богзна каквих специјалних ефеката. У ствари, нема их готово уопште. Све се постигло глумом, сценом и костимографијом. И то јесте поштовања вредно.

Едукативни моменат: Слична катастрофа може да нас снађе и због ефекта стаклене баште. Ако не смањимо емисију угљен-диоксида, прегрејаћемо планету. Поменути гас понаша се као стакло у стакленику. Задржава топлоту у атмосфери и узрокује да просчена годишња температура буде већа. Тек да се зна. 🙂

Оцена наставника:

5(али не препоручујем свакоме – треба имати „стомак“ за овај филм)

dragmetoposter (Small)Одвуци ме у пакао (Drag Me to Hell 2009) је прича о девојци са фарме Алисон Ломан, која покушава да успе у банци у којој ради у великом граду. Управо због те своје амбиције, одбија да помогне Циганки Лорни Равер да сачува свој дом. Лорна зато баца клетву на њу и Алисон почињу да походе мрачне силе.

Критички осврт: Глумци су више него добро одабрани за улоге које тумаче (које су, додуше, стереотипне), али је на мене испред свих оставила утисак Лорна, која је и гадна и поносна, до сажаљења јадна и застрашујућа; баца вас из једног осећања у друго једнако лако као што је Алисон бацила у пакао.

Филм сасвим вешто балансира на ивици треша и сав је, некако, у прелазима; након сцене која је одлична акција када Лорна напада Алисон у колима, долази сасвим тривијална хорор сцена код видовњака Дилипа Раоа. Тако да уопште нисте сигурни шта да очекујете већ у наредној сцени. Радња јесте класична и крцата предвидљивим дешавањима и општим местима и јасно је да ће се Алисон обрукати пред родитељима изабраника свог срца Џастина Лонга, а да зло буде веће ту је богата мама Моли Чик, која не одобрава снаху у најави. Са друге стране, на крају је Алисон стављена у сјајно осмишљену моралну дилему, која потпуно скреће „курс“ филма. Такође, уопште нисам сигуран да ли је идеја режисера Сема Раимија да нас застраши или да искаже сопствену оригиналност у презентовању бизарних сцена. Колико сам видео, уопште не инсистира да се напади злодуха дешавају увек ноћу, што је, ипак, некакав предуслов за страшан филм. 🙂

Укупно гледајући, ово је више него пристојан хорор, али верујем да утисци о њему могу бити разноврсни, баш због те његове дуалне природе, да је тако назовем.

Едукативни моменат: Алисон је била у прилици да одлучи о Лорниној судбини и она је одлучила како је одлучила. Често ће вам се дешавати да одлучујете и самим тим имате моћ над неким. И увек треба да имате на уму да се позиције мењају чешће него што мислите. Данас та особа моли за нешто вас, а сутра ћете, можда, молити ви њу. Баш као што овај филм и поручује, а то поручује и Његош у свом „Горском вијенцу“.

Оцена наставника:

4(на пет)

maxresdefault (Small)Останите укључени (Stay Tuned 1992) је прича о породици ТВ манијака Џона Ритера, чији је брак у кризи баш због његове ненормалне посвећености телевизији. Ту његову зависност искористио је ђаволасти Џефри Џонс и понудио му уговор који Џон није могао да одбије – бесплатну сателитску ТВ са 666 канала. Оно што Џон није знао је да ће га сателитска антена усисати, заједно са његовом супругом Пам Добер, те убацити у телевизијске емисије и филмове које режира сам пакао.

Критички осврт: Мени је овај филм заиста забаван и сладак, са смисленом и оригиналном причом, а и одличним хумором. Свакако да има наивних момената и по томе, а и по шмеку, више приличи осамдесетим годинама, али му то не бих узео за зло. Већи је проблем што филм није рађен „за сва времена“ јер су емисије и филмови које (виспрено) пародира били актуелни тада, те они којима то доба није познато, ни филм неће бити занимљив. Већ сам и ја заборавио неке од њих, па ми ни цаке које на њих алудирају, самим тим, нису ни јасне, ни смешне.

Едукативни моменат: Још је и тада било јасно да технологија отуђује, а сада компјутери и више него икад. У реду је провести неко време за компјутером, посебно ако је то време  корисно утрошено или ако сте се лепо забавили, али увек треба да буду на првом месту драги људи из стварног живота.

Оцена наставника:

4(плус)

dragonPearl (small) (Small)Змајев бисер (The Dragon Pearl 2011) је дечји филм који почиње кинеском легендом која каже да је змај поклонио древном краљу бисер како би потукао зле непријатеље. Бисер се у рату негде загубио, а краљ је од очајања умро. У садашњем времену археолози су пронашли гробницу тог краља, а њихова деца су одгонетнула и велику тајну коју крије.

Критички осврт: Ово је наиван (породични) филм са класичном радњом, који је уз то сасвим предвидљив. Готово од почетка је било јасно да је Робер Мамон, у ствари, антагонист (уосталом, неко мора да буде негативац у оваквом филму). Радња је сувише млака, са покушајем динамике и акције у завршним сценама, а специјални ефекти су прилично слаби, мада змај заиста изгледа неодољиво. И глума је млака и чак је и Сем Нил подбацио.

Најбоље у овом филму је, заправо, одјавна шпица када Кинези изводе музичку тачку са бубњевима.

Едукативни моменат: Све невоље су потекле одатле што родитељи нису слушали своју децу. То је, иначе, извор многих несугласица и у породици и ван ње.

Оцена наставника:

2(на три)

The-Mummy-Tomb-of-the-Dragon-Emperor-Movie-Wallpapers (Small)Мумија: Гробница Змаја императора (The Mummy: Tomb of the Dragon Emperor 2008) је последњи наставак трилогије о мумији. Овог пута, све почиње у Кини и амбицијом окрутног императора Џета Лија да постане бесмртан. Но, пошто није одржао реч према вештици Мишел Јоу, она, наместо да му бесмртност подари, претворила га је у мумију. Много година касније, млади пустолов Лук Форд открио је царев гроб, али тако допринео да се овај „пробуди“, подигне своју армију и угрози цео свет. Но, ту су Лукови родитељи, професионални агенти, који ће се супротставити древном непријатељу.

Критички осврт: Брендан Фрејзер је заиста симпатичан и довољно комичан да држи пажњу, а и други глумци су сасвим добри. Јесу били предраматични, али то је у складу са глумом из времена када су снимани авантуристички филмови тог типа и сасвим су је дочарали, као и време одмах након Другог светског рата, у коме се радња дешава. Откривање цареве гробнице исувише подсећа на вратоломије Индијане Џоунса, што, изгледа, и јесте била идеја. У том делу филма замке су прилично занимљиве и ефектне, а таква је и сва даља акција у филму које, богами, има. Специјални ефекти у доброј мери прате квалитетом.

Филм је далеко од оригиналног и сасвим је предвидљив, те ће вам намере Дејвида Колдера сигурно бити јасне и пре него што их искаже у филму. Али је, истовремено, филм и маштовит, динамичан и забаван.

Едукативни моменат: Брендан је свом сину Луку Форду предочио да он има више искуства са мумијама јер их се „наубијао“ у своје време. На то му је Лук узвратио да је била свега једна мумија, што баш и није неко велико искуство. Наравно, јасно је да је потребно много више рада у некој области да бисмо могли да се позивамо на искуство, иако, не поричем, свако искуство је значајно и треба радити на томе да га стичемо.

Оцена наставника:

4(минус)

axegiantЏин са секиром: Бес Пола Банјана (Axe Giant: The Wrath of Paul Bunyan 2013) је амерички хорор са џином наказног лика који убија људе секиром. Група преступника на програму рехабилитације у природи случајно је разбеснела овог дива и то их је скупо коштало.

Критички осврт: Идеја је да законски преступници (који се понашају неочекивано питомо) доживе просветљење због амбијенталних радионица организованих у колиби у шуми. Уместо тога, доживљавају хорор причу и то је јасно да ће се дешавати од самог почетка. Као што је јасно и да ће филм бити веома, веома лош.

Глума је очаравајуће лоша (повремено сам заиста сумњао да се глумци и статисти, у ствари, спрдају), а свако осећање одглумљено је најбуквалније што је могуће. Добра намера је очигледна, баш као и лоше расположење и нема ту места за нешто сложеније и прикривене намере.

Специјални ефекти су смешни, а још смешније је како џин убија људе. У ствари, све је смешно, почевши од крајње сведене и јадно испричане приче (мада је ово први пут да видим да су Американци искористили нешто из сопственог фолклора).

Едукативни моменат: Џин се наљутио и почео да убија зато што су му млади преступници украли рог са лобање животиње. Ми никад не знамо колико која ствар неком другом значи и због чега. То је разлог више да се према туђим стварима односимо одговорно.

Оцена наставника:

1(на ништа)

huntsmanww (Small)Ловац: Зимски рат (The Huntsman: Winter’s War 2016) је наставак филма „Снежана и ловац“ из 2012. Зла краљица Шарлиз Трон је имала сестру Емили Блант, која је доживела велику несрећу и то ју је претворило у Снежну краљицу. Отишла је на север и тамо започела освајања са војском коју је створила тако што је отимала децу и обучавала их као ловце (војнике). Закон кога су морали да се придржавају је да никад никог не воле. Тај закон прекршили су Крис Хемсворт и Џесика Частејн јер су се заљубили једно у друго и платили су скупу цену. Много година касније, када је Шарлиз била поражена, Емили је пожелела да се дочепа сестриног чаробног огледала. Уз то огледало, Емили би била непобедива и Крис, уз два патуљка, кренуо је у мисију са циљем да огледало нађе први.

Критички осврт: Ретко се дешава да је други део бољи од првог, али у овом случају то јесте тако. Прича је боља и садржајнија, са више акције и мање одуговлачења. Једино где су претерали је мелодраматика између Криса и Џесике, али није толико страшно.

Било ми је жао што се Шарлиз појавила тек нешто мало на почетку, с обзиром да је лепо само гледати је, па ми је опет било драго што се наново појавила при крају, баш као што ми је било драго што се Кристен Стјуарт није појавила уопште. 🙂 Тако да је то допринело мом позитивном утиску о филму. Допали су ми се и костими обе краљице, које симболично приказују и надмоћ једне (златне Шарлиз) над другом (сребрне Емили).

Едукативни моменат: Шарлиз је веровала да када је учинила зло својој сестри да ју је тиме ојачала. Постоји изрека која каже да све оно што нас не убије – ојачаће нас и у томе има истине, али нема оправдања да се другоме зло нанесе.

Оцена наставника:

5(можда мало поклоњена)

The-Muppet-Christmas-Carol (Small)Мапетова божићна песма (The Muppet Christmas Carol 1992) је адаптација романа Чарлса Дикенса на мапетовски начин. Мајкл Кејн је бескрупулозни богаташ кога не воли чак ни поврће и који нема милости ни према коме. Његово понашање не мења се чак ни за Божић, па да би га научили памети, на Божићно вече појављују му се три духа; прошлости, садашњости и будућности. Лекције које ће добити од њих потпуно ће га променити.

Критички осврт: Мапети ме никад до сада нису разочарали, те ни овај пут није изузетак. Пружили су једну лепу и топлу причу са дирљивим песмама и виспреним хумором. Једина замерка је што су отишли у дубиозу са смрћу малог жапца, Кермитовог сина, за чим није било потребе. Требало је да се заврши песмом коју је отпевао током посете духа из садашњости и то је било довољно емотивно. Но, утисак је сасвим добар, а одушевило ме је и то што је филм права промоција Дикенсове књиге, што се види у завршним реченицама. Браво!

Едукативни моменат: Јасно је да ће човек попут Мајкла, окренут себи и окренут од људи, бити усамљен. Међутим, не морамо да будемо ни усамљени, ни несрећни, нити да нас људи не воле и избегавају. Можемо да се променимо и да будемо љубазнији, дарежљивији и толерантнији. И ту је највећа вредност овог дела Чарлса Дикенса – све може да се поправи, па и наш карактер, само ако постоји воља и труд.

Оцена наставника:

5(са сасвим малим минусом)

spacopСвемирски полицајац (Space Cop 2016) је комична трешина о полицајцу из будућности, који се услед једне акције у свемиру нашао у садашњем времену. И ту је, такође, наставио да буде полицајац, а за партнера је добио детектива из прошлости, који је био замрзнут. И њих двојица имају задатак да зауставе опаке ванземаљце који прете да униште Земљу.

Критички осврт: Прича у овом филму није нарочито значајна (прављен је превасходно да би био смешан), али није ни далеко од сасвим класичне, просечне. Једино што јесте занимљива идеја је спој два полицајаца – из прошлости и из будућности.

Хумор у филму није лош, али се, углавном, вртео око бахатости свемирског полицајца који уништава све где се појави. Слично као и Слеџ Хамер, само што је овај потоњи имао више шмека. Специјални ефекти су лошији од лоших. Маске су смешне и као да су рађене за школски маскембал, а и футуристички градови су очигледне макете. Но, и то је, ваљда, у функцији хумора. Углавном, верујем да су они циљеви које су аутори филма поставили, а то је спрдња, свакако испуњени. Филм је, дефинитивно, спрдња.

Едукативни моменат: Гледајући Свемирског полицајца изгледа нам као да од њега ништа не можемо да научимо, пошто је он једна бахата шепртља. Ипак, то није скроз тачно. Као што постоје људи који нам примером показују како треба радити, тако постоје и они који су нам „узор“ како не треба. 🙂

Оцена наставника:

2(јака)

piranha_d_sea_sex_blood_poster (Small)Пирана 3 Де (Piranha 3D 2010) је римејк истоименог и нетродимензионалног филма из 1978. Радња се дешава у америчкој варошици крај језера на коме млади воле да праве журке. Зато полицајка Елизабет Шу има пуне руке посла са бахатим тинејџерима, али праве невоље тек наилазе када се у подводном земљотресу ослободе застрашујуће рибе из дубина.

Критички осврт: Лајтмотиви овог филма су млади, лепи и голишави људи и крвожедне пиране које касапе. Дакле, голотиња и хорор, што јасно говори да је у питању филм који је дефинитивно прављен да се „прода“. И други се филмови, наравно, праве из истог разлога, али код оних добрих постоји и макар покушај уметности, оригиналности, добре приче, било чега. Овде, истина, има добрих цака, попут оне када пропелер глисера ухвати косу девојке, па зато глисер стане (што, опет, има за последицу нову узбудљиву акцију), али има и наивних момената, као када полицајци пуцају на пиране из пиштоља… Елизабет чак испаљује на њих електрични омамљивач. Шта рећи? 🙂

Специјални ефекти су прилично добри, а добро су и осмишљени, мада не увек реални. Девојка се буквално прекинула на пола у рукама спасиоца, вриснула због тога и онда клонула… Занимљиво изгледа, али ипак… Но, огрешио бих душу да кажем да известан новац и труд није уложен у њих, тако да овај филм изгледа као сасвим пристојан хорор. Опет, ништа што већ није виђено у овом поджанру и, конкретно, у вези са овом темом. И оно мало радње што има, одрађено је „по обрасцу“.

Биологија у филму је прилично атрактивна, али и прилично проблематична. Није новина у филмовима овакве врсте да подводни земљотрес ослободи пролаз за бића из далеке праисторије, али је објашњење у том случају увек на стакленим ножицама, пре свега због (не)одрживости екосистема у коме су боравиле. Уз то, боравиле су у потпуном мраку милионима година, а сада су се одлично и за трен прилагодиле приобалним условима… Тешко да би се то заиста тако дешавало.

Едукативни моменат: Када би овај филм имао дубље значење, могли бисмо да тумачимо да природа, колико год чудесна и пуна изненађења, може бити непредвидива, па и опасна. Зато чак и природњаци морају да буду опрезни, за разлику од два „стручна“ рониоца приказана у филму.

Оцена наставника:

3(али не слаба)

Лако Је Критиковати 50

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

otapanje-smallЛедено доба: Отопљавање (Ice Age: The Meltdown 2006) је други наставак саге о животињама из леденог доба. Оне су сада у долини којој прети опасност да буде поплављена због глобалног отопљавања. Да би се спасиле, животиње су предузеле сеобу до сигурног места, али времена је мало.

Критички осврт: Најпре сам помислио да овде праве радње и нема, али сам се преварио. Прича је, штавише, веома слојевита и обрађује неколико тема упоредо кроз неколико ликова, а ту је и маскота овог цртаног серијала – зверчица залуђена жиревима. И сви ликови су симпатични и зачуђујуће животни.

Анимација је перфектна и заиста дочарава животињске кретње. Све у свему, динамичан цртаћ са лепим и емотивним порукама.

Едукативни моменат: Велики лењивац је све време покушавао да се докаже пред својим пријатељима и грешио је због тога. Пред правим пријатељима нема потребе за доказивањем јер они већ знају ваше вредности, што се у случају великог лењивца на крају и показало.

Оцена наставника:

5(лепа)

escape-from-planet-earthБекство са планете Земље (Escape from Planet Earth 2013) је канадско-амерички цртаћ о ванземацима плаве коже, браћи Брендану Фрејзеру и Робу Кордрију, који тимски раде на акцијама спасавања својих сународника са других планета. При томе је Брендан херој и звезда, а Роби је логистичка подршка и увек на маргини. Њихови карактери су непомирљиви и зато стално избијају варнице између њих двојице, што је резултовало разлазом. Тако да је Брендан отишао сам у мисију на Земљи, али су га тамо људи заробили. Без обзира на свађу, Роби, вођен братском оданошћу, кренуо је за њим како би га избавио.

Критички осврт: Иако је прича далеко од оригиналне, чак је обична и сасвим предвидљива до самог краја, баш ми се допао цртаћ. Анимација је сјајна (мада су ликови тенденциозно насликани да буду преслатки и измаме симпатије), хумор је заиста успео (мада не и превише виспрен), а поруке су лепе и важне (но, опет, не и дубокоумне).

Едукативни моменат: Овај цртаћ нас учи да спретност и снага, коју је имао Брендан и ингениозна памет коју је имао Роби, не значе ништа ако не доносимо исправне одлуке.

Оцена наставника:

4(додуше поклоњена)

treasure-smallПланета са благом (Treasure Planet 2002) је футуристички цртаћ који прати живот младића Џозефа Гордона-Левита, опседнутог причама о гусарима и њиховим авантурама. Посета једног необичног ванземаљца, која му је омогућила увид у технолошки напредну мапу, омогућила му је и да доживи свој (гусарски) сан.

Критички осврт: Циљна група овог остварења су мали и велики дечаци. Све је ту – СФ налик на онај из „Звезданих ратова“, гусари, главни јунак склон авантурама и адреналинским спортовима на високо технолошком скејту и мушко пајташтво са елемнтима менторског односа старијег према млађем. Прича, или боље речено причица, већ је виђена много пута и ништа ново није донела, мада морам да признам да је лепо одрадила генерацијски јаз и вечито проблематичан отац-син однос, те је тиме реална чак и у немогућој звезданој саги. Уз то, шаље добре поруке и даје наду да је снове могуће остварити и са прилично ситним годинама.

Анимација је солидна, мада не од оне врсте која оставља без даха, а и решења за чудовишне ванземаљце нису претерано инвентивна и не одступају од опробаног Дизнијевог рецепта.

Едукативни моменат: Све што је било потребно младом протагонисти је била шанса да се докаже. Младост то, напросто, тражи и сасвим је разумљиво (мада старији и мудрији имају свест о томе да не морају да доказују никоме ништа). Но, ако је већ доказивање део одрастања, па тиме и нека потреба, треба изабрати праве и добре прилике где ћемо се доказати. Наиме, млади се често „доказују“ на лош начин (непотребним пркосом и безобразлуком или тако што ће, пред друштвом, запалити цигарету, на пример), али њихова „дела“ их неће приказати у добром светлу и касније, када одрасту, тиме се неће поносити.

Оцена наставника:

3(али заиста јака)

signs-00 (Small)Знаци (Signs 2002) је амерички филм о фигурама (ликовима) у житним пољима, који су, посебно седамдесетих година прошлог века, привукли пажњу јавности и за које се веровало да су их сачинили ванземаљци. У овом филму је, наводно, доказано да су те рукотворине направили људи, али су почели да се појављују нови у новије време, за које се испоставило да су ипак дело туђина. Филм прати судбину бившег свештеника Мела Гибсона и његове породице који имају своје усеве, а које походе ванземаљци. Ускоро су и Мел и његова породица постали жртве тог похода.

Критички осврт: Иако филм изгледа спор, у ствари је баш занимљив. Режисер и уједно сценариста М. Најт Шамалан створио је чудну атмосферу која држи пажњу (уз сјајну подршку свих одабраних глумаца), а успео је у свему што је желео – да дочара хумор, језу, као и емотивну драму, а како је већ за чим било потребе.

Филм има много наивних момената и много недоречености, чак толико да радњу (посебно пред крај филма) доводи на ивицу одрживости, али је на мене оставио добар утисак пре свега зато што је необичан.

Едукативни моменат: Испоставило се да су високо технолошки развијени ванземаљци имали проблем са – обичним вратима. Често се дешава да неко ко решава компликоване задатке, лако пада на оним једноставним. То је зато што такве проблеме узимамо здраво за готово наместо да им се посветимо и решимо их са пажњом. У крајњој линији, и мали, једноставни проблеми могу да постану велики ако остану нерешени.

Оцена наставника:

4(на петицу)

paul (Small)Пол (Paul 2011) је прича о ванземаљцу на кога су налетела два „гика“ Сајмон Пег и Ник Фрост на пропутовању кроз Америку и то она места за која се везују посете ванземаљаца (попут чувене Области 51). Испоставило се да је Полу потребна помоћ да побегне са Земље и њих двојица су пристала да му помогну, али то није баш тако лака мисија.

Критички осврт: Форе су генијалне, а ванземаљац је очаравујуће дизајниран, тако да мора да измами симпатије. А и двојица главних гикова дефинитивно су ми симпатични, тим пре што делимо слична интересовања. 🙂 Углавном, цео филм ми је симпатичан и верујем да ће бити и вама.

Едукативни моменат: Двојица главних протагониста постигла су успех у области коју обожавају онда када су писали о ономе што им се заиста десило. Најбоља дела ћемо остварити онда када радимо у области коју познајемо, односно у којој имамо искуства. Зато је важно да то искуство и стекнемо.

Оцена наставника:

5(много јака)

passengers (Small)Путници (Passengers 2016) је футуристички СФ који прати судбину свемирског брода „Авалон“. Овај брод хрли са Земље ка планети коју путници треба да колонизују и то путовање траје 120 година. Путници, укупно њих 5.000, у хибернацији су и бродом управља аутопилот. Међутим, брод је ушао у појас астероида и један повећи га је погодио и проузроковао низ кварова. Брод је успео да поправи скоро све, осим једног. Последица тог квара је да се 90 година пре времена пробудио путник Крис Прат. Он врло брзо схвата да је сам и да неће доживети долазак на обећану планету.

Критички осврт: Ја волим овакве филмове. Ово је тврди свемирски СФ са одличним специјалним ефектима, добром причом и још бољом глумом. Иако је крај префорсирано драматичан и срећан са екстремно малим шансама да срећан буде, свеједно сам уживао гледајући.

Едукативни моменат: Андроид бармен Мајкл Шин је лепо објаснио Крису. Крис се лоше осећао јер није био на месту где је желео. И колико год замишљао место где би заиста желео да буде, не би му било боље. Наместо да замишља где би радије био, много боље је да утроши енергију на то да најбоље искористи место где заиста јесте.

Оцена наставника:

5(наравно)

final-v-smallПоследња дестинација 5 (Final Destination 5 2011) је последњи наставак саге о (младим) људима који су преварили смрт. Административци једне фирме кренули су аутобусом на излет и дружење. Међутим, док су прелазили преко моста, Николас Д’Агосто имао је визију да ће се тај део моста срушити и да ће сви изгинути осим његове бивше девојке Еме Бел. Он се успаничио и повео Ему ван аутобуса, а неке његове колеге кренуле су за њим. Испоставило се да су ти што су кренули једини и преживели несрећу, али не задуго. Ускоро је почео ланац необичних смртних случајева по редоследу какав је требало да се деси на мосту.

Критички осврт: Попут већине претходних наставака и овај је узбудљив и динамичан. У овом случају има чак и нечег новог јер је уз хорор причу сасвим успешно направљен и трилер. Уз то, крај је маестрално решен и заиста представља велико финале целе саге.

Едукативни моменат: Пред крај овог филма поставља се (филозофско) питање ко заслужује, а ко не да живи. Другим речима, чији је живот вреднији. Ја дубоко верујем да не постоји подела на вредне и мање вредне животе, али свакако да постоје разлике у томе колико су поједини животи задужили друге, колико су тим другима вредели и колико су им доброг и среће дали.

Оцена наставника:

4(са мини-минусом)

scary-movie-V (Small)Страшан филм 5 (Scary Movie 5 2013) је, такође, последњи наставак, али овог пута комичне саге која пародира друга филмска остварења. Чарли Шин је изгубио живот услед деловања натприродних сила, а његово троје деце усвојио је његов брат Симон Рекс. Услов да би усвајање било одобрено је да се Симон са децом, као и својом супругом рокерком Ешли Тисдејл, усели у кућу за коју се испоставило да је походе духови.

Критички осврт: Овај филм је снимљен нешто касније у односу на прва четири, али та пауза очигледно није помогла да се развију свеже идеје. Сам почетак са Чарлијем је нешто и обећавао, али све касније потпуна је пропаст. Можда има две смешне форе, а све остало је само простачко.

Едукативни моменат: Тешко ми је било да било шта окарактеришем као едукативно из овог филма, пошто је већина тога безвезна. Онда ми је синуло да филм може да се искористи и као контрапример. Дакле, ако желите да будете духовити, не морате да будете и банални.

Оцена наставника:

1(потпуна)

Push_poster (Small)Гурање (Push 2009) је филм о људима који имају натприродне моћи и које користи тајанствена америчка организација Дивизија. Међутим, нису сви чланови ове организације добровољци, па је тако Камила Бел побегла, одмах након што је добила ињекцију која садржи дрогу за побољшање моћи. Дивизија је кренула у потрагу за њом, а она је затражила помоћ од њеног бившег дечка Криса Еванса. И Камила и Крис имају супемоћи, али их имају и њихови противници, тако да је борба веома тешка и неизвесна – чак и за оне који могу да виде будућност, попут Дакоте Фанинг.

Критички осврт: Филм је почео општим местом да би већ на самом почетку постало јасно да се ради о варијанти Икс-људи. Све је обећавало да ће филм бити класична акциона суперхеројштина (што и јесте), али је и динамичан, узбудљив и занимљив и са шмеком Манге. Радња је интелигентно осмишљена, добро комбинујући узрок и последицу.

Специјални ефекти су поприлично добри, мада нису морали баш одмах, односно у првих двадесет минута, да демонстрирају готово све супермоћи које посебни људи имају. Што се тих моћи тиче, неке обесмишљавају друге јер су сувише супериорне и готово је немогуће победити их. Тако да има рупа, а и мотиви ликова нису баш увек најјаснији.

Едукативни моменат: Протагонисти су нашли начина да дохакају непријатељима који имају изузетне моћи. Колико год да нам неки проблем изгледао „моћно“, често ће се наћи начин да га решимо, само треба да имамо вољу и добру стратегију.

Оцена наставника:

4(са добрим једним минусом)

The-Craft-movie-poster (Small)Вештина (The Craft 1996) је амерички тинејџерски филм. Робин Тани је проблематична тинејџерка која се са родитељима доселила у предграђе Лос Анђелеса. У новој школи упознала је три девојке, одбачене од друштва, за које се испоставило да су вештице. И управо су чекале четврту како би „затвориле круг“.

Критички осврт: Филм има мало шмек „Вештица из Иствика“, али и оних тинејџ романтичних комедија популарних деценију раније („Тинејџ вештица“, „Тинејџ вукодлак“ и „Тинејџ шта год вам падне на памет“). Свакако кокетира са млађом публиком и нуди врло површан (и не претерано динамичан) филозофски (боље рећи „филозофски“) поглед на решавање проблема. Мада, истини за вољу, тинејџерима и јесте својствено да траже лакша решења проблема, тако да је и у том смислу филм близак њима. Осим што је површна, радња је и предвидљива и јасно вам је да је само питање времена када ће главне протагонисткиње почети да плаћају цену што су се поигравале са недокучивим силама природе. То се дешава у финалу филма који би, када бисмо цео филм представили као график, био доњи пик, праћен све мање уверљивом глумом и поступцима ликова.

Ликови су, иначе, чисти стереотипи и иако постоји позадина приче за готово сваког од њих, ипак нису довољно разрађени.

Едукативни моменат: Порука овог филма је јасна: немојте радити другима оно што не желите да други раде вама.

Оцена наставника:

2(бледа)

Лако Је Критиковати 22

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

indiana-jones-and-the-kingdom-of-the-crystal-skull (Small)Индијана Џоунс и краљевство кристалне лобање (Indiana Jones and the Kingdom of the Crystal Skull 2008) је мало окаснели четврти наставак саге о пустоловном професору археологије Индијани Џоунсу, а кога глуми Харисон Форд. Овај пут Индијана је у потрази за легендарним градом Елдорадом, сачињеним од злата, а како би тамо однео кристалну лобању необичног изгледа за коју се верује да ће дати огромне моћи ономе ко је у поменути град однесе. За ове моћи заинтересовани су и совјетски агенти, на челу са Кејт Бланчет, који се надају да ће уз помоћ њих преовладати над САД-ом.

Критички осврт: У филму има много акције са јурњавама и пуцњавама и јако је тешко избећи да ту не буде наивних момената (типа пуцају једни у друге са два метра и не погађају) и овај филм те моменте дефинитивно није избегао. Уз наивне моменте има и много наивне презентације науке. Никада нисам био добар из физике, али сам убеђен да магнет приказан на почетку показује, најблаже речено, атипична својства. Час је невероватно моћан, час не ради, час ради умањено… Али зато сам прилично стручан из биологије и прилично сам сигуран да шкорпиони који су се размилели по телу Шаје Лабаф не могу да пиште. А и тврдња Индијане да су те животиње отровније што су мање, није баш чињеница. Има ту још ненаучних момената, као када Индијана преживљава директан удар нуклеарне бомбе затворен у фрижидеру, али и животно нелогичних момената, јер војници, који знају да ће се нуклеарна проба десити, напуштају град (у који се гађа) десет секунди пре удара.

Филм практично од почетка има онај манир какав су имали и претходни наставци – са све сулудим, вратоломним вожњама и Индијаниним изналажењем крајње необичних решења изласка из безизлазних ситуација. И то јесте филм о Индијани Џонсу, тако да је све то било очекивано, а очекивано је било да буде и понављања тих суновратних сцена из претходних наставака. Поновила се и Карен Ален, Харисонова партнерка из првог дела „Отимачи изгубљеног ковчега“, сада већ жена у зрелим годинама и мајка Индијаниног сина јединца Шаје Лабафа који је у једном тренутку изигравао Тарзана. Можда би то било и симпатично да ми овај глумац није скроз одбојан. Што се других глумаца тиче, па нисам фасциниран њиховим делом овде, а пре свега Кејт Бланчет, која је префорсирано ледена краљица.

Такође је префорсирана улога руске војне организације у целој причи и види се да филм, иако се позива на доба хладног рата, има навијачко политичке намере, што му смањује вредност (као и крај који је типичан амерички, са све широким осмесима и радошћу). Но, да се разумемо: просечна прича са млаком радњом, која има превасходно циљ да забави публику, чини да овај филм неку већу вредност и нема.

Едукативни моменат: Јасна порука овог филма је да треба да пазимо шта желимо јер сви ликови који су трагали за златом или моћи, настрадали су. Ја бих био блажи у својој поруци и рекао да свакако треба нешто желети и имати циљеве у животу, па зашто да не, стећи и новац и друштвени положај, али је кључ у томе да треба бити умерен и не треба користити сва средства, јер циљ их не оправдава.

Оцена наставника:

3(па, тако)

Extraterrestrial-Poster- (Small)Ванземаљско (Extraterrestrial 2014) је филм о отмицама које спроводе ванземаљци у једном омањем и забаченом америчком граду. У ту варошицу пристиже петоро младих са циљем да проведу викенд у брвнари Британи Ален, девојком из тог друштва. Журка те вечери није баш била успела јер је Британи одбила брачну понуду свог дечка Фредија Строме, а врхунац је био пад некаквог небеског објекта недалеко од брвнаре. Они одлазе до места удара и откривају да је објекат ванземаљска летелица, а да је пилот одшетао негде у шуму.

Критички осврт: Тешко је рећи ком поджанру припада овај филм јер кокетира са неколико, али се није прославио ни у једном. Има чак и пар психоделичних сцена, које и нису тако лоше испале, али су дочарале искључиво панику, не и страву. Па, зато, рецимо да је ово некакав не баш страшан хорор. Филм се на самом почетку разликовао од других, стандардних хорор филмова, јер у овом се петоро младих нису раздвајали и тако постали лаке жртве, већ је свих петоро ишло да промени осигурач у подруму када је у колиби нестало струје. И показало се да то може бити једнако застрашујуће као и да је тек неко (и то сам) отишао да то уради. Међутим, касније, раздвајања су се дешавала чак и без икакве логике. Шон Роџерсон је одвео у полицијска кола само Џесија Моса, док је остало троје оставио саме у кући, иако се његов партнер шериф Гил Белоуз још није вратио из обиласка шупе поред те куће.

Међутим, највећа нелогичност је управо у вези са ванземаљцима. Један од њих је менталном снагом натерао Гила да убије Џесија, па потом и себе. То је поприлична паранормална моћ која обесмишљава свако друго јурцање за људима и играње мачке и миша. Чак, против Мајкла Ајронсајда ванземаљац се бори голорук, иако је пола свемира прошао, док сам Мајкл пуца наоколо из пушке. Цврц. И поступци ванземаљаца су потпуно насумични; неке отимају, друге убијају, треће враћају, а четврте милосрдно поштеде.

Ванземаљци су дизајнирани најкласичније могуће, без трунке оригиналног виђења. Да се разумемо, цео филм је такав, не само неоригиналан, већ безидејан. Све је ту: петоро младих жељних да дивљају у колиби, док ноћ не промени све; ванземаљска летелица која се урушава недалеко од имања у виду ватрене лопте; теорија завере у коју верује само остарели лудак; отмице које спроводе ванземаљаци и унакажене животиње; снимци панике и бекства уз помоћ приручне камере и да не набрајам. Не могу чак да кажем да утисак поправља финале филма (последњих петнаестак минута), када свемирци отимају и Британи. И ту има већ виђеног, пошто је она била заточена, односно залепљена некаквом слузи, баш као у „Ејлијену“. Над Џесијем врше експерименте са висећом машином и са бубама које улазе у тело (све виђено у десетинама других остварења), а како га убијају требало је ваљда да буде поетска правда, но испало је потпуно морбидно и банално. И сам крај је скроз без везе, без логике и поенте, патетичан и као да је преузет из „Последњег Мохиканца“, а врхунац је појављивање Мекензија Греја као јасне алузије на Пушача из „Досијеа Икс“… Некако ми то личи на јефтин трик да се филм додвори публици правећи асоцијације на већ доказано квалитетна и култна остварења, тим пре што овај филм квалитет постигао није.

Едукативни моменат: Када је Фреди био заробљен у свемирском броду, Британи је успела да га нађе међу стотинама других. Не могу да кажем да увек препознајемо праве особе међу другима, те их бирамо за своје партнере и пријатеље, али су оне нама посебне и имају особине које су нама значајне. И са друге стране гледајући, када је нас неко изабрао за блиску особу, значи да смо ми том неком посебни и то треба да нам ласка и треба да ценимо.

Оцена наставника:

2(минус)

Battleship-8 (Small)Бојни брод (Battleship 2012) је научна фантастика која говори о инвазији ванземаљаца на нашу планету. Централна личност је проблематични младић Тејлор Кич који се под притиском свог савесног брата Александера Скарсгорда придружује морнарици. Током војних вежби на броду, а на којима су била ангажована оба брата, у Пацифик је са неба пало неколико објеката. Бродови су кренули да истраже шта је у питању и сусрели се са веома агресивним ванземаљцима, који су отпочели жестоку поморску битку.

Критички осврт: Филм је претерано „напржен“, да тако жаргонски кажем, типичан амерички. И то од самог почетка. И то се није завршавало, тако да су се смењивале сцене које форсирају америчке вредности са сценама патетике. Када је Тејлор Кич очајавао у безизлазној ситуацији са надмоћним ванземаљцима, а са наметнутом титулом капетана, Џон Туви га је позвао да дође на командни мост, те је Тејлор рекао: „Не могу.“ А овај му је одговорио: „Ако Ви не можете, ко може (драмска пауза), капетане?“ Уз све драматичну пропратну музику, након чега капетан у успореном ходу одлази на своју дужност. И таквих сцена има поприлично и једна од њих је и када ветерани, такође у успореном ходу, крећу да покрену борбени брод стар 70 година (ни ветерани нису млађи), јер то је последња нада у борби са ванземаљцима. Има и сцена које више него друге вређају интелигенцију гледаоца, па тако научник Хемиш Линклејтер, који се више него било ко разуме у технологију, помишља да је Грегори Д. Гедсон киборг јер има уметке на ампутираним ногама.

И знам да Амери обожавају снопове ласера усмерене ка небу, али да они иду и из станице за свемирска истраживања, ипак је претерано.

Добар део филма је или рушење градова или тактичко надигравање између ратних пловилица. Осим што је све то нехумано досадно, нема ни елементарне логике. Свемирски брод није уништио овоземаљски када је имао чисту мету, да би га онда неким чудом изгубио, те наново нашао према пројектилима које је овај избацио… Цео рат обесмишљавају ротирајући колутови, који су толико разорни да уништавају масивни ратни брод као од шале, а успут руше путеве и мостове. Појављују се тек понекад јер би њихова континуирана употреба (а нема разлога да је не буде) донела сигурну победу ванземаљцима. И, наравно, људи побеђују технологију која је способна за међузвездана путовања. Важи. Да зло буде веће, овај филм некако много личи на Трансформерсе, о којима сам већ писао и као и сада, нимало лепо. Логике нема у још неким стварима, па тако су изнашли да ванземаљци носе кациге јер им смета Сунце, што се у филму и показало. Добро, али зашто их онда носе и ноћу?

Ликови су потпуни стереотипи, почевши од главног Тејлора Кича који тумачи момка проблематичног понашања и још проблематичнијег односа према ауторитетима, али који постаје одговоран капетан и херој дана. Додуше, чин официра стекао је невиђеном брзином, што је крајње неочекивано с обзиром на његово непримерено понашање.

Глума је млака и неуверљива. Да би се додворио публици, режисер Питер Берг (који је очигледно требало да се држи глуме) унајмио је Ријану као једну од виђенијих глумица у филму. Ријана је лепа и лепо пева, али глума није баш тако лепа. Горепоменути Грегори Д. Гедсон такође није глумац, већ пензионисано војно лице и он се у филму тако и понаша. Само се и понаша, не глуми. 🙂 Ријани и Грегорију је за опростити јер се ни прекаљени глумци нису показали, попут Лијама Нисона, који је те године номинован за Златну малину за најгору споредну мушку улогу. Заслужено.

Едукативни моменат: Људи побеђују ванземаљце захваљујући бојном броду старом 70 година, пошто им је само он остао. Међутим, и са модерним разарачима нанели су знатну штету непријатељу. У процесу образовања често се воде полемике да ли треба иновирати наставу са ИКТ или треба одржавати старе, добре и опробане методе. Мислим да то није много важно, већ је, као и у филму, пресудна стратегија. Другим речима, најважније је како се користе.

Оцена наставника:

1(на нула)

large_tIW9nTuxxy8iXSvsKJqFDVZpyg (Small)2012 (2012 2009) је апокалиптични филм у којем је Земља угрожена ненормалном активности Сунца. Ерупције на овој звезди постале су рекордне и послале превелик број честица неутрина на Земљу, тако измењених да делују као микроталаси и загревају Земљино језгро. То је довело до застрашујућих земљотреса, цунамија и супервулкана, које човечанство није могло да спречи. Зато су владе развијених земаља удружено направиле арке како би сачувале срећне, али пре свега значајне и богате појединце.

Критички осврт: Сама поставка ми изгледа у реду, мада ми је физика најслабија тачка од свих природних наука, тако да мени није за веровати. 🙂 Много је труда уложено да се направи драматична ситуација (пре свега на почетку филма), тако да се у томе претерало и изазвало заправо контраефекат. У реду, схватио сам, ситуација је озбиљна и сви смо у благој паници – да ли можемо сада даље? 🙂 Главни ток радње и није лош и држи пажњу, мада, истина, све се дешава у последњој секунди, а тајминг је сувише добро подешен и да се сретне ко све треба да се сретне и спасе ко све треба да се спасе. 🙂 Завршница квари утисак са све оним америчким пренемагањем, грљењима и патетичним изливима емоција.

Глума је сасвим добра, као и избор глумаца. Додуше, има их поприлично и смењују се веома брзо у сценама једној за другом, тако да све њих треба пропратити. Згодна цака је што се у филму појављује Линдал Грант, који неодољиво подсећа на Арнолда Шварценегера, а у улози гувернера Калифорније. 🙂

Специјални ефекти су сјајни, као када се Калифорнија распада (импресивно, нема шта) или као онда када Џон Кјузак бежи у камп приколици са својом кћерком испред супервулкана. Чак није ни урађено као опште место да џомбе земље и лава попут пројектила погађају свуда наоколо, али не и возило – овде је возило било погођено. Но, да би се постигла драматика, нелогичности има. Џон тражи по камп кућици праву мапу у одељку за мапе, тако да кућица пропада у бездан, из кога се он спашава, али свеједно. Логичније би било да је узео све мапе и улетео у авион којим ће побећи и где ће лако наћи мапу која му треба. Има још неких мање-више ситних нелогичности, али све у свему, утисак није лош.

Едукативни моменат: Филм је добио назив према години када су, наводно, древне Маје предсказале крај света. Та година је прошла, а крај света се није десио. То довољно говори о квазипророчанствима и другим натприродним глупостима које се пласирају неуком народу. Неке ствари ипак припадају искључиво домену фантастике и веома ју је важно раздвојити од науке. Немојте бити неуки. 🙂

Оцена наставника:

4(на три)

cooties-shugice (Small)Шугице (Cooties 2014) је амричка хорор комедија, чија је радња смештена у варошици Форт Чикен у Илионоису. Елајџа Вуд је писац у покушају, који је у свом родном граду добио послић на одређено време да буде наставник на замени у локалној школи. Међутим, његов први радни дан није баш почео најбоље јер није оставио утисак ни на колеге, ни на децу. Наставак дана је био још гори и претворио се у праву ноћну мору пошто су деца почела да обољевају и да постају зомбији, који убијају и једу своје наставнике. 🙂

Критички осврт: Ако волите да клопате док гледате филм, у току овог немојте то да радите. Заиста је гадан и деца су представљена управо тако, као гадни створови (и зомбији и они који то нису). Наставници су, пак, представљени као стереотипни лудаци који на часу причају о својим проблемима. Иако сам наставник, то карикирање није ми одбојно јер је некако то у филму урађено симпатично, са шмеком. Да додам да ми се допало наставно средство једног од њих – пуловер на коме су чичак траком накачени људски органи – тачно тамо где треба да буду.

Филм је црна комедија и то прилично успела, тако да убијања и сакаћења, која су крајње наивна, не боду очи. И емоције и међуљудски односи такође су у служби комедије, па су и они наивни, а има и таквих ситуација. Рецимо, деца час могу, час не могу да отворе врата. Или када Рејн Вилсон убија дечака противпожарним апаратом, сав је испрскан црвеном крвљу, да би се испоставило већ у наредној сцени да дечак зомби у ствари има црну крв.

Но, с обзиром да је ово пародија, за неке наивне моменте можемо да будемо сигурни да су рађени са намером, па је тако наставник биологије Ли Вонел, који иначе предаје млађим разредима основне школе, невероватан стручњак за анатомију и медицину. Анализе излучевина ради голим рукама и при томе заиста закључује шта јесте проблем, а изгледа да је у стању да направи и вакцину! Као што и у озбиљним остварењима довољно је да научник докторира у једној области, више не постоји ниједна у којој није стручан. Све у свему, филм добро поентира, смешан је и крајње необичан, а добро балансира на ивици треша.

Едукативни моменат: Елајџа Вуд је безуспешно писао хорор роман, да би му се у збиљи десила – и то много занимљивија – хорор прича. Живот је вечита инспирација и само треба погледати око себе, искористити то и много креативних идеја можемо да реализујемо – за писање прича, наставу или било шта друго.

Оцена наставника:

4(блага, али ипак четворка)

all_cheerleaders (Small)Све навијачице умиру (All Cheerleaders Die 2013) је римејк филма истог назива (и истих режисера) из 2001. Фелиша Купер је вођа навијачица у својој школи, која је настрадала током вежби баш у тренутку када је њена другарица из детињства Кејтлин Стејси правила видео репортажу о њој. Фелишино место вође заузима Брук Батлер, али преузима и њеног дечка Тома Вилијамсона, капитена фудбалског тима. Кејтлин улази у екипу навијачица, која сада броји једног члана мање, те успева да постане интимна са Брук, али и да је окрене против сопственог дечка. Том је то јако тешко поднео и настала је свађа, која се завршила трагично. Четири њих су погинуле у саобраћаној несрећи, укључујући и Кејтлин и Брук. Међутим, Кејтлина бивша девојка Сијаноја Смит-Макфи, која је вештица, враћа их у живот. Девојке постају попут вампирица – жедне крви и освете.

Критички осврт: Филм је дефинитивно напуцан, типично амерички, али је некако урађен са шмеком и уопште нисам могао да разазнам да ли режисери Лаки Маки и Крис Сивертсон дају сатиричан поглед на женско навијаштво у америчким школама (и амерички систем вредности уопште) или само покушавају (и успевају) да буду реални. Како год, направили су да филм уопште није одбојан, напротив, врло је интригантан, а сам почетак маестралан. Не могу да кажем да је наставак филма баш маестралан, али јесте динамичан и иако није страшан (а води се као какав хорор), дефинитивно је гадан. И необичан је, односно није стандардни. Рецимо, у току крваве трке за голи живот, драматичну музику прекида нежна, управо она какву осећа Сијаноја Смит-Макфи, док се вози на мотору са својом драгом Кејтлин. И након пар момената наново се враћа драматични тренутак. Таквих померених момената има, а и цела радња је прилично луцидна.

Није баш да нема грешака, па филм крши чак и сопствену логику. Ако све навијачице осећају оно што се једној дешава, онда је требало да буде тако и када је Том убијао Ренин Џонинк у свом комбију. Међутим, та сцена је тако добро повезана са исповести Кејтлин (која се дешава у истом тренутку), да је за опростити.

Иако сам по наслову очекивао глупост, испоставило се да су двојица режисера урадила добар посао.

Едукативни моменат: Освета није решење и то је Кејтлин схватила на тежи начин. Јер када се неко свети може лако повредити и оне који то не заслужују, чак и блиске људе, па и самог себе. Постоје бољи начини да се правда задовољи.

Оцена наставника:

4(чак солидна)

Moviepedia_Hercules_ (Small)Херкул (Hercules 2014) је филм о познатом јунаку из легенди старе Грчке. Овај Херкул (Двејн Џонсон), иако изузетан ратник, није полубог, већ фаму о њему гради његов нећак Рис Ричи својим вештим приповедачким способностима. Но, и то је било довољно да га унајми Џон Херт, племић, како би поразио свог наводно бескрупулозног непријатеља Тобијаса Сантелмана. Херкулов задатак је био да обучи Џонову гарду, како би овај поразио Тобијаса и загосподарио Тракијом, а са крајњим циљем да тој земљи врати мир. Међутим, Џонове намере нити су часне, нити се заустављају само на једној победи.

Критички осврт: Ова верија Херкула приказује како би он изгледао као човек (а не полубог) у реалном, мада романсираном контексту тога времена. Митолошких елемената у филму има, али само кроз приче, снове и уобразиљу и они су приказани уз помоћ више него солидних специјалних ефеката. Додуше, ефекти су коришћени и у сврху приказивања ратних сцена и ту је, такође, постигнут очигледан успех. Иначе, „делегендовање“ грчких митолошких личности није новост. Исто је урађено и у филму „Троја“ из 2004. и колико се сећам добила се једна млака, али солидна прича. У овом случају, ситуација је слична.

Додуше, то што Херкул није смештен у контекст легенде, овај филм не чини много мање фантастичним. Његова снага остаје натприродна; он је у стању да преврне наопачке коња у галопу, покида дебеле металне ланце, баци човека десетак метара и победи три хибридна вука са застрашујућим канџама. Лик Херкула много подсећа на Конана и цео филм некако вуче ка епској фантастици више него ка историјском спектаклу. Што, опет, мени као љубитељу фантастике уопште не смета, напротив. 🙂

Едукативни моменат: У једној сцени Џон Херт каже Херкулу да свидело се то њему или не, његово име представља ратни поклич. Оно што сваког човека прати је репутација, а некада га и престиже. И није нам увек по вољи, нити ће увек да одсликава оно што ми мислимо или бисмо волели да мислимо о себи.

Оцена наставника:

4(бледуњава)

poseidon-rex (Small)Посејдон рекс (Poseidon Rex 2013) је филм чија се радња дешава на острву уз обалу Белизеа. Група ронилаца, трагача за древним благом, ненамерно ослобађа једно праисторијско биће из подземља. Оно креће да масакрира становништво и туристе на том острву, те неколико њих, највише упућених у новонасталу проблематику, тражи решење како да том створењу дохака.

Критички осврт: Већ на самом почетку филма, има, најблаже речено, глупости. Никад нисам ронио у животу (нажалост), али сам прилично сигуран да са онаквом ронилачком опремом са све оном цевком у устима нема шанси да се ћаска како су тројица то чинила под морем. Онда је у неком тренутку, ваљда, и режисер Марк Лестер то схватио, па су са тим престали и прешли на невербалне поруке. Тиме се глупости не завршавају. Они су минирали неко подводно брдашце и од „силине“ тих мини-експлозија Брајан Краузе се онесвестио (тако да је плутао при површини окренут стомаком, са све боцом са кисеоником на леђима), а негде испод те сада разрушене земље ослободио се монструм налик на диносауруса. Одакле? И даље диносаурус напада несрећника који је остао у чамцу, који пуца рафалном паљбом што у небо, што у диносауруса (кога не повређује, те га чак ни не тргне) и овај га сустиже и једе… И тако се завршава увод у филм. 🙂 Но, глупости, нелогичности, наивни моменти (назовите их како желите) и даље се не завршавају. Када бих кренуо све да их наводим, ко зна колико текста бих написао јер их је филм крцат. И након неопеваних небулоза филм се завршава општим местом – заљубљени пар одлази држећи се за руке, а из јаја легу се нови посејдони као нове претње човечанству (и свакој здравој памети).

Дијалози су потпуно сведени, а глума је застрашујуће лоша. Гледао сам дечје приредбе које су уверљивије. 😀 Мислим да је овде пресудно у избору глумица било да су суперзгодне, а глумци лепо набилдовани. Па, добро, макар су сви лепи. 🙂

Чудовиште у филму је некакав нотосаур који неодољиво личи на тираносауруса. У ствари, овако би можда изгледао тираносаурус да је амфибија. Углавном, специјални ефекти који га прате сасвим су јефтини, баш као и цео филм, да се не лажемо. Уз то је и глуп, безидејан (таквих сличних, мање или више успешних, има већ гомила) и досадан. Речју, кршина. 🙂

Едукативни моменат: Море, али и читава природа, крије многа жива бића за која не знамо. Нека су и опасна (можда не баш као овај посејдон), али многим истраживачима то је прихватљив ризик да их открију и да сваки пут наново докажу колико је живи свет разноврстан и чудесан.

Оцена наставника:

1(а у ствари нула)

kinopoisk.ru

Игре изгладњивања (The Starving Games 2013) је пародија на први филм „Игре глади“ из 2012. Ако нисте одгледали оригинални филм, пародију је јако тешко разумети. У будућности, када су људи изгубили поверење у корпорације и изабрали Леди Гагу за председницу, демократија је пропала и сиромашне угњетава самоизабрани немилосрдни председник Дидрих Бадер тако што на лутрији бира двоје деце из сваког дистрикта који ће се борити у шуми док не победи један (или једна). Из дистрикта 12 добровољно се пријављују Мајара Волш и Коди Кристијан и они завршавају у арени. Комедија прати њихове авантуре тамо.

Критички осврт: То је једна од оних урнебесних америчких комедија где се ниже скеч за скечом, али који немају утицаја на даљи ток радње. Били су, смешни су и све се наставља као да се никада нису десили. Неке шале заправо су критика оригиналном филму (али и неким другим филмовима и ликовима). Неке су потпуно предвидљиве, а већина уопште није смешна. Рецимо, добро је урађена веза са „Аватаром“ и то је један од ретких момената за који могу уопште да кажем да је добар.

Није све искоришћено од оригиналног филма „Игре глади“ јер неке сцене нису пропраћене, неки ликови су потпуно маргинализовани (попут Ленија Кравица), а други нису ни пародирани (Вуди Харелсон), али не смем да тврдим да је то имало утицај на (не)успешност ове комедије. Ионако су се режисери потрудили да у филм уведу што више познатих ликова из разних филмова (па и Хари Потера), као и познате певаче, попут поменуте Леди Гаге, а ваљда како би филм учинили пријемчивијим. Очекивани ефекат је ипак изостао и ако волите комедије, ова ће вас разочарати.

Едукативни моменат: Овај филм поприлично оштро критикује друге и углавном маши поенту, али добро, није поента у томе. Поента је у томе да је сам овај филм језиво лош и заслужује и те како оштру критику, тако да он, у ствари, пародира сам себе. Да бисмо било кога или било шта критиковали, треба сами да пружимо квалитет, иначе ће се наша критика окренути против нас самих.

Оцена наставника:

1(дефинитивно)

high_spirits_xxlg (Small)Борбени духови (High Spirits 1988) је филм о ирском замку који опседају духови. Питер О’Тул је власник тог замка који је претворио у хотел и не води га нарочито успешно. У толиким је дуговима да је постало извесно да ће изгубити своју древну некретнину. Питер чак помишља и на самоубиство, али му је онда синула спасоносна идеја. Прогласио је замак запоседнутим и ангажовао све своје запослене да глуме духове, а како би пружио атракцију (америчким) туристима. Гости долазе и веома брзо откривају превару, која се претвара у прави фијаско. Али онда су духови преузели и гости доживљавају авантуру која им потпуно мења живот.

Критички осврт: Падања, саплитања, сулуде вртешке и друге незгоде, некада су, односно у доба снимања овог филма, биле смехотресне. Данас, наравно, није, али јесте шармантно, луцидно и симпатично. Смешни су пре свега глумци, који су изврсни комичари, као и њихови бритки дијалози. Има и занимљивих алузија, па су тако духови опатица рађени као ванземаљци из једног од старијих наставака „Ратова звезда“, а има и еротичних момената, попут оног када су те исте опатице убациле у базен Питера Галагера и Џенифер Тили. Ипак су то врцаве осамдесете, али све је дозирано.

Поједине сцене, посебно окупљања у предворју дворца веома личе на позоришни комад, а и глумци су тако добро и разиграно одрадили улоге да се тиме тај утисак појачава. Утисак је, иначе и генерално, јако добар.

Едукативни моменат: Када је хотел пропадао, на почетку филма, сви запослени, без обзира шта радили, дали су се у посао да спроведу у дело луцкасту, али спасоносну идеју. Нису препустили да управа то уради за њих, већ су допринели. Свако од нас може да допринесе да кућа у којој живи и кућа у којој ради буде успешнија, а тиме ћемо и себи обезбедити да имамо где да живимо и радимо.

Оцена наставника:

5(не баш чиста, али ипак)