Њено величанство: допунска настава

Колико сам до сада успео да закључим, наставници не воле допунску претерано. busykianУченици је тек не воле и није тешко закључити ни зашто. Ђаци који би требало да похађају овај тип наставе имају проблеме у учењу, али неретко имају проблема и са концентрацијом, радним навикама и радном дисциплином, а мотивацију за учење не треба ни помињати. Ми од таквих ђака очекујемо да ће преседети у школи све часове редовне наставе и имати и снаге и енергије и ентузијазма да се задрже још покоји час. Да зло буде веће, тај час је, најчешће, након редовних часова и није тешко претпоставити да ће, чак и ако све то време ништа нису радили, бити уморни. Обично се дешава да ђак нема само једну „слабост“, већ да му не иде више предмета, што значи да се и часови допунске наставе умножавају геометријском прогресијом и да један ђак, уз фонд који има, посећује и допунску из српског, математике, физике и енглеског језика, већ прелази у домен научне фантастике.

Како се обично све то дешава у школи? Ђаци имају два избора: да не дођу на допунску и да дођу. У првом случају, заврши се тако што су наставници љути на своје ђаке, а ђаци лошу оцену нису поправили. У другом случају, шанса да ђак поправи своју оцену значајно се повећава, али се дешава да труд буде узалуд и да на крају нема резултата. Јасно је да се први случај много чешће дешава.

Ђаци не долазе на допунску и то је веома честа анализа коју чујем на Наставничким већима. И обично се на тој констатацији завршава. Нико нема решење за тај проблем јер да решење постоји, ти ђаци би већ били мотивисани на редовној настави и не би ни имали јединице.

У том смислу много више смисла ми има онај ИОП 1, где се захтева да поједини ђаци на самом часу добијају неке другачије (прилагођене) задатке. Наравно, ИОП прате бројни проблеми, али и без њега проблема има. Ђаци који имају проблема у учењу, по правилу, не могу или не желе (а последице су, у оба случаја, исте) да прате редовну наставу. Дете коме је досадно правиће и дисциплинске проблеме, што, опет, представља отежавајућу околност током предавања. Чак и да тога нема, морамо да се запитамо која је сврха тога да нам то дете буде на настави. Оно је провело са нама 45 минута, али сем тога ништа са њим нисмо постигли. Било која друга активност би била боља од тога.

Не кажем ја да на редовној настави тој деци треба да посветимо све време јер то и не можемо да изведемо. Имамо ми ту још ђака. Али време свакако морамо посветити припреми. Прилагођене припреме ће од нас захтевати више времена, али, верујем, да ће се то утрошено време и исплатити.

Дакле, да се ја питам, допунска би била део само оних предмета где мора да је буде и када је то неопходно. У овом случају мање је више: боље одредити неколико часова где ће се урадити оно најосновније за двојку, него да та настава буде (не)редовна.

И оно што се у мојој школи показало као врло делотворно је пројекат „Другар ментор“. Већ вам је из наслова пројекта јасно о чему се ради. Углавном, алтернатива има, а питање је да ли ћемо се њима бавити или само тугаљиво гледати како ђаци не посећују допунску наставу.

Advertisements

Блоговање из личног угла

Званични чланци су написани на Биолошком блогу, а што је и логично јер сам на конференцији Британског савета „Нове технологије у образовању“ био званични блогер. Овај текст је незваничан, али такође у вези са конференцијом и блоговањем.

Бигзов школски портал: Шта је било ново на „Новим технологијама“ (11.6.2018)

Став наш насушни

Када је одељењски старешина питао ђаке свог не баш мирног одељења зашто су дисциплиновани на часовима биологије, један ђак је одговорио да је на часу наставник озбиљан, па су и они озбиљни.

evil_plot_grandeНије баш истина да се никад не насмејем за време часа, а још мање је истина да не користим хумор. Хумор је здрав, тврде научници, а и деца га воле. Овде се пре ради о приступу раду. Уколико ђаци виде да наставник са довољном дозом озбиљности третира и предмет који предаје и рад на часу, тако ће се понашати и они. Шта то значи у пракси?

Најпре, припрема је ту веома важна. Ја не верујем превише у форму, па тако од свих оних техникалија часа (које бесомучно пишемо и како ћемо их назвати) не видим много користи осим једне која и није претерано значајна, а то је да припрема изгледа импресивно некоме ко ће је гледати. Најважније ставке у припреми су ми циљ који хоћу да постигнем и активности током часа. У овом потоњем веома је важно да нема празног хода, односно делова часа који су нека врста непотребне паузе и увек је битно да се зна шта се у сваком делу часа ради.

Надаље, важно је смањити „шумове“ на најмању могућу меру. Ко је коме отео гумицу, да ли се некоме иде у тоалет да пије воду и сличне ствари решавамо тако што тим стварима не придајемо велики значај и обавезно им стављам до знања да је оно што се ради на часу најважније. Одавно сам научио да се са ђацима који имају проблем у понашању не расправљам. Постоји разрађен систем награђивања и кажњавања и доследно се примењује. Доследност је есенцијално битна. Када ученици виде да у правилима рада на часу нема изузетака, неће више ни да „шуме“ по том питању.

Правила рада на часу не правим договорно са ђацима. Знам да ће сада психолози и педагози листом да попадају у несвест, али ја у те „договоре“ не верујем. Ако ђаци знају своја права, треба да знају и своје обавезе. Не можемо се о једном договарати, а друго подразумевати. Ја дизајнирам час, ја га водим, без обзира да ли сам предавач или правим радионицу, те је логично да ја знам како се на том часу треба владати. То не значи да мојим ђацима није пријатно на часу, напротив. Увек ми је циљ да направим подстицајну климу и да баш свако од њих дође до изражаја и оствари свој пун потенцијал. То не могу да урадим ако немам радну дисциплину.

Уосталом, у пракси ти „договори“ у вези са дисциплином обично су једносмерни. Сви знамо да када наставник каже да се договоримо у вези са тим, то значи – биће како вам ја причам, зар не? И, напокон, договори у вези са правилима понашања нису реална животна ситуација. Живо сам заинтересован да ли се и ти психолози и педагози договарају са својом управом или послодавцима како ће се понашати на послу и да ли могу да се „договоре“ да касне на посао, на пример.

Последње што бих истакао као јако важно је став. Колико год да су деца мала, имају јако добар развијен инстинкт. До сада су увек и непогрешиво процењивали да ли сам уморан или нерасположен, ма колико год се трудио да то сакријем. Они напросто препознају колико смо озбиљни у некој намери и колико смо јаки да се изборимо са одређеним проблемима. Такође, врло лако процењују колико је неко ауторитет као стручњак или као методичар. Зато, ако желите дисциплину на часу, не морате да будете вештац или вештица и делите јединице. Верујте, не делим их, а опет постижем да не морам да вичем на часу. Мој савет је да заузмете став, добро осмислите активности са конкретним циљевима и доследно примењујте правила. И већ када закорачите на неки наредни час, биће баш онакав какав треба да буде.

Нове технологије 2018

„Нове технологије“ и ове године на истом месту – у Белекспоцентру на Новом Београду и трају два дана.

Британски савет: Нове технологије у образовању 2018 (за 8. и 9. јун 2018)

Пошто сам наново званични блогер, ред је био да напишем текст о томе:

Бигзов школски портал: Нове технологије 2018. (22.5.2018)

konferencije-nove-tehnologije

 

Да би семинар био нај

PrintСвако од нас има нека очекивања од семинара. Не улазим у стандарде квалитета; има ко да мисли о томе. Моја очекивања су врло практична и усмерена су ка томе да научим нешто што могу да применим. О томе је следећи текст.

Бигзов школски портал: Шта очекујем од семинара? (27.4.2018)

Одговарање пред таблом

boy_point_blankУсмено испитивање је увек лакше од писменог и то из много разлога. Ипак, постоје нека правила и за овакву врсту процењивања знања, а и увек су једни начини бољи од неких других.

Бигзов школски портал: Питања на усменом (2.4.2018)

Успех

Многе колеге ми кажу да мени све лако иде и да је мени увек лакше него њима из већ неког разлога, а верујте разлога увек има. Тешко је одговорити на такве тврдње, а да звучи уверљиво. Онда сам видео једну слику на Фејсбуку која говори више од речи. Направио сам реплику те слике која представља успех као врх леденог брега који плови у мору. Изнад површине је оно што се види, а испод (логично) оно што се не види.

iceberg

И оно што је јако важно је шта је, у ствари, дефиниција успеха. Иако, према многим мишљењима, имам импресивну биографију, истина је да су ме све награде за једног од најбољих едукатора мимоишле и по свему судећи никад нећу добити ниједну од њих. Гледајући према томе, тешко да сам ја и успешан наставник и пример за све остале. И то јесте један од мојих аргумената за све колеге који кажу да мени све лако иде. За све то што мени наводно лако иде, морао сам много да се помучим и ништа нисам добио на сребрном послужавнику. Свака награда је била производ неког великог рада, а не утиска неког тамо о томе колико сам ја заиста добар. Свеједно, награде јесу ласкаве, али постоји нешто боље од њих.

Успех за наставника, како ја на то гледам, нешто је сасвим „обичније“. Успех је када научим ђаке, када их приволим да уче мој предмет и чак можда и усмере своју будућу професију ка томе. Успех је када ме запамте и када део мог предавања и филозофије о томе шта је добро уграде у свој живот. Бити део толиких живота је оно што једног наставника чини да буде више од једног човека. Уз све то, када ми млађе колеге кажу да сам утицао на њихов рад, а ти дивни људи утичу даље на друге младе људе, каква је мени награда више заиста потребна?

Можда је мени заиста лакше него другима, али ја лично сумњам у то. Но, није ни важно ко је ту у праву. Далеко је важније да ја и свако од нас зна шта за њега значи успех и да настоји да тај успех и оствари. Људи ће видети врх леденог брега или га неће видети. Ми ћемо свакако видети да ће на том брегу стајати читаве генерације младих људи чији ће живот сигурно бити бољи ако постоји и наш труд у учионици.