Мали Принц

Милионима година цвеће ствара трње. Милионима година овце ипак једу цвеће. Зар није озбиљно ако покушамо да схватимо зашто се цвеће толико труди да створи трње које ничему не служи? Зар није важан рат између оваца и цвећа? Зар то није озбиљније и важније од рачуна неког црвеног дебељка? И ако ја познајем један јединствен цвет, кога нема нигде сем на мојој планети, и кога једна мала овца може да уништи у једном трену, просто тако, једног јутра, чак и не схватајући шта чини, зар то није важно?!?

Основна школа „Иво Андрић“ у Београду се распада. Да, баш, управо, док ви читате овај текст. То је основна школа која је повећа, мада не највећа, али која је до сада направила много креативних ствари, учествовала у небројено међународних и локалних пројеката, изнедрила изузетне наставнике и одшколовала ђаке који и данас воле да се сете своје основне и креативних активности, па и изузетних успеха које су имали/постигли баш ту. Када бих вам набројао све што је урађено, црвени дебељко из приче о Малом Принцу имао би много рачунања. Служили смо за пример и понос и код нас су долазиле стране делегације из (већ митске) Финске, Француске, Аустрије… како би виделе шта радимо. Један од представника те делегације ми је рекао да на скали од 1 до 5 би школи дао оцену 10. Највишу оцену смо имали и на екстерној инспекцији.

У школу је дошла са маском са металним шљокицама жена која је очигледно некомпетентна из практично свих области из којих се компетенције траже за наставника, а о директорима да не причамо. Пре ње, била је слична и још из гимназије, која није ни познавала прилике у основној школи. Да не причам о томе да није знала ни где се наша школа налази. Јасно је да квалитетан стручњак на позицију не долази на такав начин. Ипак, први пут смо и пружили шансу, мада је нејасно зашто, али други пут…

И сада се боримо својим трњем, онако како руже то могу јер не желимо да будемо овце. Питали су нас за мишљење и нису га усвојили без икаквих аргумената јер их и немају. Једини „аргументи“ су они најнижи и оно што мене чуди и љути, као и мог одскорашњег имењака из приче, управо је то што су сви „политички коректни“, сви у рукавицама, крију се једни иза других као поређане домине и праве се као да је све нормално. Иако и сами знају да је ситуација далеко од нормалне исто онолико колико и планета Малог Принца од Земље. Ништа није нормално и све је накарадно. Све је трагично смешно и смешно трагично. Школа која је некада са лакоћом одрађивала најзахтевније пројекте пристигле из Европске уније или Америке или Русије, сада са тешком муком постиже најосновнији рад који се одвија у учионици. Наша руководилица као успешан дан броји онај када се није много изнервирала неспособна да реши редован проблем у школи. Није нас болест ковид савладала, савладали су нас болесна сујета једног човека и болесна амбиција једне жене. И та сујета и та амбиција постављени су испред интереса хиљаду и двеста деце, за коју сви углас тврдимо да су наша будућност.

Ми смо наставници и иако модерне методике прописују да наставници у 21. веку морају да буду овакви и онакви, мислим да је сасвим довољно да, за почетак, имају образ и кичму. На крају крајева, од биологије се увек полази. Ми смо одлучили, као колектив, да се ниједног од та два органа не одрекнемо. Када размислите, немамо ни избора. Морамо да се боримо јер је важно. Важно је да не дозволимо да цвет не поједе овца, да нас не поједе страх, а да децу не поједу лоши узори.

Ако неко воли цвет који постоји само на једној међу милионима звезда, то је довољно да буде срећан када их посматра. Он каже себи: „мој цвет је негде тамо…“  Али ако овца поједе цвет, то је за њега као да су се одједном све звезде угасиле. И зар то није важно!

Фотеља се воли срцем

Верујем да сте сви већ упознати са ситуацијом у мојој школи и исто тако верујем да вам је врло јасно да ситуација у тој истој школи постаје све мучнија. Најпре је постала мучна за нас, наставнике, а потом, полагано, попут вируса короне, мучнина је почела да се шири на све учеснике школског живота.

У нашу школу дошао је уљез. Не знам како другачије да је назовем, јер госпођа заиста ту не припада. Наиме, сваки колектив се гради и поприма свој карактер. Попут суперорганизма, сви чланови колоније, ма колико год међусобно различити, временом науче једни на друге, међусобно се прихвате и раде заједно. Ми смо имали срећу да наш суперогранизам буде заиста супер, да изградимо односе који су пријатељски, готово фамилијарни и научили смо да прихватамо идеје других и да улећемо у смеле реализације тих идеја. Врло вероватно је то тајна нашег успеха. Изградили смо специфичан колективни карактер и умемо да препознамо „материјал“ који одговара нашем сензибилитету, мада неретко и несвесно утичемо да се тај материјал малко доради. Госпођа је дошла из сасвим другачијег суперорганизма у којем је рад организован другачије и баш на начин који нама нити одговара, нити гарантује да ће бити успешан. Руку на срце, још мање гарантују њене референце које су „стале“ у свега две реченице, ако не рачунамо име и презиме и стручну спрему. Према мојој професионалној процени, а није баш да се не рачуна с обзиром на све што сам урадио до сада, она је онолико далеко од оптималног решења колико сам ја далеко од квантне физике, са тим да ја макар знам чиме се та грана науке бави. Она, бојим се, не зна ни где је дошла.

На питање како је дошла, одговор дају медији, који, чини ми се, све жешће пишу о нашој муци.

Глас јавности: Побуна родитеља против партијских намештаљки (3.9.2020)

Нова.рс: Наставници хоће једног, министарство шаље другог директора (3.9.2020)

Одговор који је остао недоречен и мени потпуно нејасан је зашто је дошла. Реч је о учитељици. Учитељ образује и васпитава ђаке. Он их учи о томе да се учење исплати, а да за успех треба уложити рад и труд. Какав труд је она уложила да буде ту где јесте? Даље, учитељ треба да промовише праве животне вредности, да развија критичко мишљење. Какво критичко мишљење може да развије особа која тврди да ствари морамо прихватити без преиспитивања, без постављања питања, бити покорни чак и онда када је врло јасно да поставка ствари не доноси добро никоме, а најмање деци?

И, напокон, оно што мене највише фасцинира у читавој причи је та необуздана жеља да неко буде директор једне основне школе, без обзира на то што је колектив презире, родитељи је не желе, а медији пишу то што пишу. Немојмо заборавити да све то наноси штету квалитету наставе за генерације и генерације више од хиљаду деце и да је сва одговорност за то управо на њој. Она на све то каже да је знала шта је чека и да је спремна све то да издржи. Зашто, побогу? Да би седела у фотељи? Да би јој жена у пиљари рекла: „О, добар дан, директорка“!?!

Не вреди, немам тај мозак и никада ми неће бити јасно. Обично одлуке доносимо на основу сазнања, а ја сам једну донео на основу поменутих несазнања. Моја одлука је да, ако она остане директор, ја ћу изаћи из просвете. Ако је цена да просвета остане без једног наставника као што сам ја, а да добије директорку као што је она, заиста сам преломио да је платим. Немам ја стомак за ове ствари. Можда га нема нико, али могуће је да фотеља амортизује стомачне грчеве; ко ће га знати.

Јабука

Не знам да ли сам вам икада причао да сам још као млад наставник, тамо негде 2002. и 2003, био ангажован као члан обласно-предметне комисије за природне науке у тзв. Гашиној реформи. Разлог мог ангажовања тада није био у томе што сам био много добар наставник (премало стажа сам имао тада и нисам ни стигао да се докажем), већ што сам тада имао ретку вештину да знам да се сналазим у Виндоусу. Но, нешто сам као учествовао, можда мало више учио, али свеједно сам био поносни (и кочоперни, што иде с годинама) члан тима с великим Т, дакле – Тима.

А Тим је радио мукотрпно и много ствари урадио, па је у једном тренутку уприличен и пријем за све чланове (тада су била другачија времена од ових данас, очигледно), који су организовали чланови Министарства, те се на пријему појавио и Он. Јасно је да таква ситуација захтева и мотивациони говор и било је и Њега, али се Гаша баш није добро сналазио и користио је метафоре које су више збуњујуће него поентирајуће. Рецимо, између осталог, поменуо је како у пуној корпи свежих јабука ако се појави нека трула јабука, допринеће да и друге буду труле (што је биолошки и хемијски потпуно тачно), али да ми нисмо те јабуке, већ смо сасвим другачије јабуке… И причао је Гаша још о јабукама и о томе како људи не користе 100% мозга, али да смо ми то сада учинили… Заиста је све било јако збуњујуће и моја колегиница наставница физике из Тима, веома, али веома фина (вероватно је сада већ у пензији), сва збланута је прокоментарисала: „Ја сада заиста не разумем, каква сам ја то јабука?“

Од тада до сада, та прича ми је остала у глави и обично помислим на њу као на метафору збуњујућих ствари које се иначе дешавају око нас, а сада сам у периоду (као и сви ми) када видим заиста много тога таквог. Видим неписмене коментаре на друштвеним мрежама људи који прозивају лекаре и поручују им да „не лупају“, као да су сви одреда докторирали медицину негде у паузама свог живота, гледам теоретичаре завера који своје глупости аргументују другим глупостима (а како може ово, а не може оно – где је упитно ко је паметан уопште поменуо ово) и гледам како се против вакцина и маски боре они који објективно не знају готово ништа о томе чему то служи. Гледам како пажњу добија бахати буздован кога не занима ако неко има леукемију и што би он уопште морао да има обзира? Том човеку су такве „Фарма“ изјаве једини начин да буде примећен јер нема ту других квалитета и он заиста успева у томе и псује се са сваким ко му одговори. Зашто му уопште нешто писати? Гледам мајку која је срчани болесник и која се правда људима зашто не сме дете да пошаље у школу и очекује презир своје околине… Људи моји, докле смо дошли?

И даље, на личном плану, гледам како сјајне наставнике, који су заиста елита, газе они којима се то може, а како неки од њих губе посао, опет зато што се то неком може. И гледам како нисам у праву за ствари за које сам сигурно у праву јер ће то, забога, пореметити нечји углед и гледам како ће увек просперирати онај… Ма, шта да вам причам, то видите и сами.

Заиста, сада се и ја, као колегиница ономад, питам каква сам ја то јабука? И, попут ње, ништа не разумем. Оно што ипак подозревам је да ако допустите да почнете да трулите, а систем јесте погодан за тако нешто, бојим се да опоравка нема. Улози су велики – нечји живот, егзистенција, и иако знам да се много тога дешава и да интернет објаве и поступци које радимо уживо брзо избледе, савест је ипак чудо. Треба некад и одспавати, драги моји.

Онлајн, али са сврхом

_eovojeveceНе знам да ли сам вам икад рекао да највише мрзим бесмислене послове. Један од њих радио сам управо данас. Наша управа сазвала је онлајн Наставничко веће и то је било прво које смо урадили на такав начин. Ако бих се ја питао, то би било и последње.

Да се разумемо, од Наставничког већа не очекујем богзна шта. И она уживо су чиста форма, без много смисла и заиста заморна. Отприлике то изгледа тако да нас диша избомбардује гомилом података о успеху ученика и њиховом владању, те на крају о значајним информацијама, којих такође има за бомбардовање. Стално нешто се значајно дешава. Но, ту има као и неке интеракције, па неко нешто и прокоментарише, па гласамо, па гледамо графике или, ко успе, мобилне телефоне испод клупе. 😀 Највећим делом Наставничко веће је губљење времена и посматрам га као део посла који не желим, а морам и једва чекам да се заврши. Биолошким речником, то је фосил из минулих времена, који постојано одолева еволуцији. Но, у нашој школи некаква еволуција се десила, али бојим се да је потпуно регресивна.

Користили смо Гуглов митинг и инсталација и укључивање је било прилично једноставно. Сакупили смо се, неки у групицама, неки појединачно и било је потребно неко време да престанемо да се кревељимо (посебно ја), да поискључујемо микрофоне и камере, да некако дозовемо колегу који је нешто радио у радионици да и он то учини (то је био забавнији тренутак), па да можемо да почнемо. Онда је управница почела да чита и чита, чита, чита. Глас је заиста био помпезан, али то макар на мене није деловало да полетније слушам.

Замислите да вам неко чита на радију гомилу података за које не постоје теоретске шансе не да их запамтите, него да их уопште пропратите. И то је трајало и трајало и потписујем да нико од мојих колега то није ни слушао, а и ако јесте, врло озбиљно бих се забринуо за његово/њено здравствено стање. Сад, мени није јасно да ли се то тако одвијало зато што ми сами нисмо у стању да прочитамо тако компликован текст (мада сам сигуран да бих имао макар бољу дикцију) или зато што смо заслужили једно добро вређање интелигенције чим смо дозволили све ово, али ми је врло јасно да је све ово могло и другачије да се уради.

Показало се (или није) да настава може да се ради онлајн. О њеним ефектима, као и објективности оцењивања заиста не бих; но свеједно, те ефекте ћемо видети чим први пут кренемо да обнављамо знања када све то будемо радили уживо. Некако природно (или некако технички, како желите) ИКТ нам се увлачи у сваку пору школства. Пандемија узима свој данак, чак и сада, па је онлајн Наставничко заиста добра идеја. Међутим, не могу, а да се не запитам о сврсисходности нечега. Иако мали Перица то тако замишља или, у нашем случају, управа, само применити онлајн активност без икаквог циља или сврхе напросто није довољно. Ми смо имали управо то, а могли смо време да утрошимо на сијасет различитих, продуктивних начина.

Наравно, могли бисте ми замерити што не ценим идеју или труд да се нешто уради, али ја више нисам у годинама када могу да толеришем било шта што није осмишљено некоме ко је старији од узраста осмог разреда. Заиста више нисам за „о-рук акције“ и хајде да изгубимо време зато што се некоме то може да захтева и зато што неко воли да чита шта било наглас другима. На крају крајева, и мени се може да одбијем да будем раздрагани учесник.

Мој закључак није никаква измишљена топла вода; све треба радити са циљем и сврхом, ма какав год да је посао у питању. Ако ми наставници нисмо способни за то, не треба да држимо наставу. Ако нисмо способни да одбијемо да учествујемо у бесциљној активности, онда не треба да будемо узор својим ђацима. Ствари су јако просте и тако их и треба посматрати, а Наставничко веће, па, ако баш мора, треба му онда дати макар мало смисла.

Задатак, али тежак

Пре неки дан сам на Фејсбук групи „Велика зборница“, на којој се окупљају наставници, видео објаву једне колегинице, али и мајке, која је поставила математички задатак за прву годину гимназије и пропратила га речима (парафразирам): докле више то иживљавање? Оно што ме је у првом тренутку зачудило је силина којом је та објава изнесена за задатак за који сам сигуран да сам га релативно лако решавао у првој години средње. Ишао сам у средњу педагошку која баш и не слови за математичку гимназију. 😀 Другим речима, нити ми је математика била претерано „јака“, нити сам ја такав математичар. Ипак, задатак ми није изгледао ни тежак, а још мање „иживљавајући“.

Онда сам се малко замислио, размислио уз кафу, цигарету и терасу и дошао до неких закључака. Оно што ја видим је да задатак уопште није проблем са којим се сви боримо. Јер, ако задатак није био тежак мени, сигурно има оних којима је апсолутна боза до оних којима је право мучење. Тај ми задатак није био тежак, али и те како има задатака из математике који јесу. И више од тога; као биолог морам да признам да има много, али много тога из биологије што или не знам, или „знам“ погрешно или где нисам сигуран. То ме ражалошћује, али ми говори и оно што је непобитна чињеница: нисам савршен. Нико није и свако има своје задатке који ће бити „иживљавање“ чак и у области која му је струка.

Сви се разликујемо и логично је да нећемо сви једнако бити дорасли сваком изазову који се пред нас постави. И ми то годинама уназад занемарујемо јер смо све подредили успеху, ма шта год под тим успехом подразумевали. Рецимо, успех је да дете има петице из сваког предмета. Оно мора бити подједнако добро и из математике и из српског језика и из биологије и историје, иако за сваки од њих је потребна другачија врста способности. Уколико дете има четворку из математике, али све друге петице, Наставничко веће изгласа да се оцена „поправи“. Или ће му наставник неоправдано дати оцену више ако му „фали за успех“. И управо та фраза и јесте срж проблема.

Пошто не можемо бити сви добри из свега, или макар врло мали број њих то заиста може (када кажем врло мали број не мислим на двадесет у генерацији већ још мањи број), онда морају да се пронађу другачији начини за постизање успеха. Родитељи ће изнудити пет из предмета тако што ће се жалити на наставника директору школе или претити тужбама у Министарству или показати било који вид агресије, ђаци ће преписивати, а сви ће породично варати на онлајн настави. Наравно, сваком нормалном је јасно да такав „успех“ није успех и да ће се кад-тад показати лажним, али систем који ми имамо не функционише нормално.

Све је подређено успеху без покрића и тако имамо инвазију Вуковаца, док Министарство просвете толико не верује школском систему, јер зна врло добро (а и кумовало је томе) да наставници деле оцене под притиском, те је увело завршни тест који је „тежак“ готово половину бодова од потребних за упис на даље школовање. И даље; институције нам воде нестручни и наметнути, политичари фалсификују највиша академска звања, а цело друштво се разуме у спорт и политику и има мишљење о свакој боговетној научној теми (нажалост, најчешће погрешно). То иде дотле да се медицином и фармакологијом баве они који су једину додирну тачку са тим областима имали ту што су, по свој прилици, преспавали часове природних наука у основној и средњој школи. Но, успех се мора остварити, на сваки начин. Ако објективно изостаје, лажираће се или ће се изнудити. Нашим епидемиолозима заправо уопште није дозвољено да се изјасне да смо се сусрели са новим вирусом који је, на крају крајева, непознат светским научницима (јер онда их нећемо видети као успешне лекаре), већ морају да дају информације и предвиђања на дневном нивоу, па се информације истом учесталошћу и мењају.

И ето нама друштва лажи и незнања, а све почиње једним тешким задатком. 🙂 Заиста све почиње од њега, без претеривања. Врло верујем да би све било значајније боље и лакше ако бисмо прихватили да успех није императив, већ да је императив – задовољство. Ми треба да будемо задовољни оним што смо и оним што можемо. Моћи ћемо више ако учимо и трудимо се и у томе је суштина и тог и других задатака, али не морамо да будемо ренесансни за све што постоји, богом дани и да постигнемо врх из свих школских предмета као деца или престижних области као одрасли. И бићемо онолико добри колико је то могуће, а некако и верујем да онда ни успех неће изостати. У крајњој линији и тај осећај задовољства је сигуран успех.

 

Пет идеја за онлајн петицу

Наравно, свако има неку мудру у вези са наставом на даљину, а понајвише о томе шта у њој не ваља и како наставници то могу боље. Увек може боље. Лично, не очекујем да у оваквој ситуацији у којој смо се нашли, нађемо и времена да побољшамо себе. Верујем да је велики успех да из свега овога изађемо живи, здрави и нормални.

Untitled

Дакле, не намеравам да тупим о томе које су мањкавости. Уосталом, сви их виде и није баш да нису очигледне, а ту су и увек спремни ловци на грешке. Размишљао сам о томе шта можемо да научимо и шта можемо у некој будућности да урадимо и то су те идеје.

1 Наставници су добили задатак да како знају и умеју организују учење на даљину. И колеге су управо то и урадиле, баш како су знале и умеле. У мору различитих идеја, друштвених мрежа и платформи верујем да може да се нађе најмањи заједнички садржалац и да неки вештији информатичар осмисли платформу која би била довољно добра за све. Јасно је да школу на близину не може да замени школа на даљину, али може да је олакша. У ситуацији пре пандемије имали смо прегломазне фондове часова за сваки разред, а ту је придодато још штошта, попут слободних, али увек обавезних активности и никада решене на прави начин припремне наставе. Све то може да се пресели на даљину, односно онлајн и да и ђаци и наставници буду релаксиранији. Исцрпљивање никада није донело добре резултате. Уосталом, овакви облици наставе и траже креативан рад и/или много увежбавања, а школа на даљину може да добаци управо до тога. Сложићемо се да неко озбиљније испитивање не долази у обзир.

2 Нама је дефинитивно потребна некаква онлајн универзална библиотека. Интернет је предубок океан и ту може да се плива сатима у потрази за добрим материјалима. Имамо ми и острва, попут разноврсних база знања Министарства и Завода, али и она ми изгледају некако разуђено. Замислите ситуацију да имамо некакво (у почетку макар плитко) море са свим тим острвима и претрагама према кључним појмовима. Разноврсне презентације, филмићи, интерактивне игрице, али и приручници разноразни би се ту уливали и претрага би била краћа и ефикаснија. И што је битније, настава би била богатија. Некако видим да би то море морало да оформи Министарство, али наставници би и пливали у њему и пунили га. И тим људима би се свакако признавала једна значајна референца за звање или стручно усавршавање или шта год.

3 Ово свакако подразумева и да се (напокон) оформи некаква мрежа наставника. Али не да је воде самопрокламоване и да се у њу укључују они који су симпатични или подобни, већ да постоји критеријум, попут звања, на пример. Наставник који има звање свакако има и неку амбицију да унапреди и сопствени рад и методичку праксу. Зар није сасвим у реду да такав наставник добије и конкретан задатак? И да, што није неважно, на основу тог задатка буде и плаћен неким процентом. Звање, ипак, као и рад на крају крајева, треба ценити. То је и прилика да људи из Министарства и оба завода мало и упознају добре наставнике.

4 Увек се помиње тим министарства и наставници, баш овако одвојено. И ми ту, изгледа, заборављамо неке значајне ствари. Основна је да су листом сви ти из Министарства потекли из наставе. Овом сепарацијом поручују да су се од наставе отуђили. По понашању неких од њих, рекао бих да су се отуђили и од људи, дотадашњих својих колега. Но, на страну то, пошто сам обећао још на почетку да нећу да критикујем, мислим да треба да почне да се размишља о мешовитим тимовима, који би имали јединствени назив, да га тако назовем. Бојим се да другачије неће ферцерати апсолутно ниједна идеја, ма колико добра била.

5 И морам да поменем ТВ наставу, у којој и сам учествујем, те самим тим нисам скроз објективан. Она је сада таква каква је и за ове услове је задовољавајућа, али ће неко са стране рећи то боље од мене. А и то сада и није толико важно. Оно што сам ја уочио је да су такви садржаји на телевизији очигледно потребни. Било би добро да они опстану и после пандемије, али не у овом облику. Требало би да буду забавнији, изазовнији, да стварно промовишу науку/језик/културу/уметност/спорт… Образовање, пре свега, пошто нам је образовање у суноврату и то видимо свакодневно. Не морају то да буду класичне емисије (можда баш и не треба да буду), могу и даље да буду часови, али не по програму какав имамо у школама, већ да буду интердисциплинарни и животни. Могу да буду и тематски, па и у складу са пригодним датумима и ту не мислим само на верске празнике. Рецимо, дивна је идеја да глумци читају одломке из књижевних дела, а верујем да би идеја тако лепих било још. И мислим да би у њима обавезно требало да учествују и наставници јер је ово и начин да се популарише професија и да стекне углед какав јој припада. Овакви часови би били и извор идеја за сваког од нас.

Ето, то су моје идеје и заиста немам ништа против и да их неко „украде“. Било би сјајно да се оствари макар једна од њих. И то би био корак напред, рекао бих.

Рефлексија, али фер

catlionРефлексија или одсјај је промена правца фронта таласа на додирној површини између два различита медија, тако да се фронт таласа враћа у медиј из којег је потекао. Уобичајени примери су одраз светлости, звука и водених таласа. Закон рефлексије каже да је упадни угао једнак углу под којим се талас рефлектује. Пример је, наравно, огледало.

Овај појам из физике уведен је и у педагошку праксу. Док за наставника има врло смислено значење, за многе директоре изгледа да није одмакао даље од – огледања.

Бигзов школски портал: Рефлексивни директор (25.2.2020)

Директор = наставник

„Овакав модел је добар и зато што шаље поруку да ништа није важније од наставе јер се и први човек у школи бави – наставом. И ништа мање битно је да ће тај први човек на властитој кожи осетити последице (и добре и лоше) сопствених одлука.“

Да ли је добро да директор има и понеки час? На ово питање одговара следећи текст.

Бигзов школски портал: Два у један: директор и наставник (23.12.2019)

xKqekMk