Зона сумрака

Данас ми је колегиница рекла како је причала са мајком једног ђака и како јој је ова казала да „качи глупости на Гугл учионицу“. Резигнирано је додала како се више посветила школској деци него сопственом, а са циљем да им проследи користан едукативни материјал, па чак и игрице. 

Оно што је јасно у образовању и васпитању је да наставници и родитељи не могу сами. Морају заједно и морају да сарађују за добробит детета. Такође је јасно да наставници не треба да буду ултимативни ауторитети деци, као што су наши наставници били нама, а из једноставног разлога што смо сви људи и сви грешимо – како у материји коју предајемо, тако и у педагошком поступању. Знања не треба усвајати без преиспитивања, а ставове треба посматрати критички. Међутим, бојим се да се то критичко мишљење, које је иначе популаран термин у методици данас, схвата превише широко. Заправо, бојим се да смо дубоко загазили у сиву зону, ако не и у Зону сумрака.

Видим и према писању неких мојих колега да критичко мишљење није баш схваћено на прави начин и да, зашто да не, треба проналазити слабости и у књижевним делима који су обавезан део лектире. Шекспир у ствари је невешто писао драме, а Ками је развијао неуверљиве ликове, каже колега и потпуно је небитно што наши ђаци нису завршили ни основно образовање, тек улазе у свет књижевности и са муком изражавају своје мисли (јер не читају, већ прелећу препричане полуверзије на нету), они свеједно треба да одређују да ли је нешто дело пажње вредно или не и да одбацују вредности које су неки тамо наметнули. Сличне „критичке ставове“ поједине колеге (и људи ван струка и обавезно ван стручности) су показивале (и показују) према науци, медицини, хуманим наукама, историји и граматици. Све се „критички процењује“, чак и то да ли ћемо дозволити људска права и да свако живи онако како жели.

Што се појединих родитеља тиче, „критички став“ према ауторитету наставника отишао је у крајност, па отуда и овакве „примедбе“ које све више чујемо. Ако се ауторитет доводи у питање, свакако не сме и поштовање, а овде га ја не видим. Када сам питао колегиницу да ли је одмах прекинула разговор, она ми је рекла да није. На логично питање које је уследило – зашто, одговорила ми је да она мора да покаже тој родитељки да је боља од ње. 

Нисам је питао шта је рекла на опаску „да качи глупости“ и заиста није ни важно. Шта уопште рећи на тако нешто? Оно што ми је свакако јасно, баш као и вама, да након те реченице нема места ни за смислен разговор, сарадњу или било какво решење проблема. Ја не бих показивао родитељки да сам бољи од ње, јер већ знам да јесам бољи од таквог начина комуникације. Завршио бих разговор, јер када већ систем нема начина да сачува поштовање према наставницима (ауторитет не мора да ми чува, изградио сам га сам), онда не може да очекује да га се одрекнем. Нисам врећа за ударање и немам намеру да то постанем, ма колико год та жена веровала да је у праву. 

И имам савет (иако је савете незахвално давати) за све мудре психологе који су увели критичко размишљање и подржали људе и децу да на тај начин размишљају. Најпре треба да свима објасне шта критичко мишљење јесте, шта није и на који начин се исказује. Књижевна дела и њихово тумачење су једна ствар, њихово оспоравање друга и далеко су једно од другог колико и преиспитивање образовних материјала од безобразлука и бахатости. Мислите о овоме и урадите то одистински критички.

Угледни и урбани

Петком увек имам шести час са осмацима и знате како то већ иде; умор узима маха и код њих и код мене, али некако „изгурамо“ тај час сваки пут, чак и када је онлајн. Међутим, данас смо остали дуже и не бисмо прекинули да нисам инсистирао, а сами ученици су рекли да није важно што је прошао час (који иначе траје 45 минута). Нису помињали ни плусеве и петице које су заслужили и изгледа да им и то у том тренутку није било важно. И даље су били у Гугл учионици. И заиста вас не лажем, а тако је било и са преосталих три одељења. У једном, петом, час је испао осредњи, али увек имате и такво одељење, мада је било интересантних утисака и са тог часа.

Како сам извео час? Тема је била урбани екосистеми и задао сам им прилично једноставан задатак. Било је потребно да погледају следећу слику:

Untitled

Објаснио сам им да сваки круг представља шему града са бројем становника. Лево је велики град, а десно су три мања која тек у збиру имају исти број становника.

Онда сам им најавио дебату. Пошто су већ подељени на групу А и групу Б, задао сам групи А да заступа став да већи град мање загађује природу, а групи Б да мањи градови мање и загађују.

А: Већи градови имају градски превоз којим се вози више људи, па се смањује број аутомобила на улицама. Такође, већи градови имају услове и за израду метроа.

Б: У мањим градовима је мања удаљеност, па се људи више одлучују за шетњу или вожњу бициклом.

А: У већим градовима може такође да се користи бицикл; пример су Нови Београд и Нови Сад.

Б: Да, али су релације дуже, па вожња бициклом захтева време, које запослени људи баш и немају.

Како не бих сувише компликовао, на почетку сам дао тек нека суштинска правила дебата, а друга правила смо учили „у ходу“:

  1. Користите аргументе, а не мишљење. На пример, ако кажем да дрво има зелено лишће – то је аргумент који је заснован на чињеници. Ако кажем да дрво има лепо лишће, то је мишљење засновано на мом утиску – оно што је лепо мени не мора бити лепо и вама.
  2. Будите парламентарни и саслушајте аргумент противника. То је уљудно, а и можете пронаћи контрааргумент само ако чујете аргумент до краја.
  3. Не смете нападати особу, већ њен аргумент.

 А: У малим градовима некада неће ићи пешице чак ни до школе – школе су удаљене јер их има мањи број (није исплативо правити их више због мањег броја становника и тиме и деце). У великом граду школа има на „сваком ћошку“.

Б: То што школа има на „сваком ћошку“ повећава утрошак воде и енергије. Просторије школа морају да се чисте и греју.

—-

А: Мали градови нису гаранција и да мање загађују; минихидроелектране, иако мале праве велику штету природи. По аналогији тако могу и мали градови.

—-

Б: Мали градови имају више зелених површина јер у великим градовима има више тргова и булевара који су у бетону.

Треће правило заиста нико није прекршио, али са првим смо имали мало проблема. Већини деце је било врло јасно шта су аргументи, али је било и оних који су мешали сопствене утиске са аргументима („људи су по природи себични“), а предрасуде нисам охрабривао никако. И иначе их није било много јер је Раковица део Београда, највећег града, али је истовремено и предграђе, тако да смо ми „ни овамо, ни тамо“. То је можда допринело да се осмаци заиста уживе у своје улоге и повремено би изговарали заменице „ми“ и „ви“, што је било јако симпатично.

И та већина која је одмах разумела шта је аргумент повремено би имала проблема да га артикулише и ту сам морао да подстичем – да објасне своју тврдњу и на коју чињеницу се позивају.

А: У већим градовима могуће је направити нуклеарну електрану која практично не загађује ваздух.

Б: Зато у мањим градовима користе обновљиве изворе енергије јер су доступнији (реке).

—-

Б: Већи градови имају више туриста који загађују јер бацају отпад.

А: Мањи градови могу бити уз планину или национални парк, па ће имати више туриста.

Б: Туристи на планини неће возити аутомобил као у великом граду, него ће се скијати или шетати.

Са другим правилом смо имали проблема углавном тек на крају часа, када се расправа „разбуктала“, али тада смо већ прекардашили време предвиђено за час, па сам некако успевао то да прекинем.

Иначе, заборавио сам да поменем две ствари. Једна је да сам им у уводној речи дао одрешене руке да користе све изворе информација за припрему (која је трајала кратко), па тако интернет, као и одрасле особе у кући, које у току дебате нису имале право учешћа. Такође су могли да користе све знање којим располажу из сваког предмета. Оно што ме је изненадило је да су користили математику (препирка о томе у ком случају тих хиљаду људи користи већу површину природе или вероватноћу – да ако има више људи, већа је и вероватноћа пронаћи волонтере који ће очистити отпад са улице), али и биологију. Некако сам био уверен да појма немају о ономе што смо учили до тада; заправо сам био убеђен да спавају. Занимљиво је било да су се позивали и на искуство и на оно о чему су „у ходу“ чули на ТВ-у или од старијих.

Оно што ме је још зачудило је да сам на сваком часу чуо неке нове аргументе и, искрен да будем, неки ми уопште нису пали на памет.

А: У већим градовима је више људи, па ће се наћи и више стручњака за еколошке пројекте који су у великим градовима и исплативији.

Б: У већим градовима је већи пренос вируса јер је више људи, па се више људи разболи и тако се повећава медицински отпад.

_macbHGMr7d6p00

А: У великим градовима главна делатност су угоститељство и трговина, а у мањим је пољопривреда – где се загађује тракторима, а и људи пале њиве ради уништавања стрњике.

Б: У мањим градовима људи су најчешће близу свом послу, док у великим градовима морају да путују аутомобилима на посао. А и ако путују у мањим градовима на исти начин, мање је и семафора, па аутомобили ређе стоје на семафору и мање времена загађују издувним гасовима.

А: У већим градовима је централно грејање, док у мањим преовладавају кућна ложишта, па је веће загађење.

Нека правила, али и термине смо учили успут. Рецимо, научили смо шта значи „ирелевантно“. Поједини су, на пример, поменули социјализацију, али она је небитна ако не може да се повеже са темом о којој смо причали.

Друга ствар коју нисам поменуо је да сам одредио двоје деце – по једно из сваке групе – да буду „непристрасне“ судије. Тек у једном случају и јесу биле, али у свим другим одељењима нису. Очекивано, навијали су за своје групе или (у једном случају) судије нису могле да се одлуче. Када сам их питао да аргументују своје одлуке, уопште нису узимале у обзир квалитет аргумената и то ми је јасно јер нису могле да их „измере“. Наместо тога одлучили су се за квантитет: колико је деце учествовало у расправи и то је био главни „аргумент“ за то која група је боља. Ако сам добро схватио, што их је било више који су дискутовали, група је била боља.

У последњем одељењу судија се изјаснио да су аргументи били готово једнаког квалитета, али да је његова група активније учествовала. Онда сам ја питао зар то није доказ да је друга група боља јер је са мање активних чланова изнедрила једнако добре аргументе (волим да будем „ђавољи адвокат“). Онда је судија рекао сјајну ствар – да је та група више сарађивала, онда би чак и победила. Његове речи сам искористио као поруку са тог часа.

Б: У већим градовима се налазе аеродроми који много загађују ваздух. Мали градови их немају.

А: У већим градовима су већа улагања и стандард је бољи, па људи користе напреднију технологију, па тако и аутомобиле, чиме мање загађују.

Б: Већи градови средства троше на инфраструктуру која мора бити велика, па мање средстава имају за заштиту животне средине. У мањим градовима је мања површина, па се лакше одржава.

А: Већи градови први добијају „новотарије“, па су отворенији за рециклажу, на пример.

Што се тиче моје поруке са ових часова, сигуран сам да сам пронашао право решење за рад са ђацима на овим часовима. Све више разумем да нема много користи од тога да им предајем или причам било шта јер нема ту пажње, већ је много боље да рад препустим њима. И забавније је, и иако нема много изненађења (најактивнији су управо они од којих сам то и очекивао, а један дечак је чак учествовао у обе групе јер довољно зна и може и било му је занимљиво), неких изненађења је ипак било. Тако је једна девојчица која ми никад ништа не учи и не показује намеру, овога пута имала и аргумент и то добар. Један, додуше, али вредан. Надам се да ће и вама ово моје искуство бити вредно и ако нисте пробали дебату да се осмелите на тај корак јер заиста није тешко органитовати преко Гугл мита. Чак можете и да „мутирате“ некога ко неће да поштује правила спочетка. Ако се опробате или сте већ искусили овакав начин рада, јавите се у коментару са утисцима (ако вам није тешко).

А ко ће то да предаје?

Ових дана је на мене оставио утисак један подужи, али врло интересантан текст:

Цензоловка: Медијско описмењавање: Треба ли нам школа за информациону писменост? (1.3.2021)

Текст се бави више него актуелном темом – како разликовати информације од дезинформација и како развити критичко мишљење код ђака. Напредни народи похитали су да убаце преко потребне предмете чији је циљ управо то и – оманули су. Да, чак и готово свемогући Финци…

Како и зашто – прочитајте у тексту, а оно што је мене инспирисало у том тексту је улога наставника у свему томе. За себе слободно могу да кажем да сам пионирска генерација наставника новог миленијума јер сам се запослио баш 2000. године. Од тада до сада могао сам на властитом и примеру својих колега да посматрам (и не само да посматрам) како се улога наставника усложњавала. Од предавача, понекад брзо, а понекад полагано, постајали смо модератори, евалуатори, рефлексивни практичари и, напокон, критички пријатељи. Уз све те „титуле“ ишле су и нове обавезе, али и вештине које су се подразумевале. И то у правом смислу подразумевале јер се исто тако подразумева да то што припадамо малобројној факултетски образовној популацији истовремено значи и да поседујемо све неопходне вештине, без обзира на врсту факултета. С времена на време имамо понеки семинар који некада масовно, а некада одабрано прођемо и то је углавном то. Након три дана предавања и радионица већ смо „оснажени“ да „имплементирамо“ шта год се од нас тражи.

Наравно да то није довољно, а наравно и да очекивања од нас нису оправдана. То што смо факултетски образовани не значи да смо супермени. Чак не значи ни да имамо развијено критичко мишљење, а велики број наставника га и нема. Или да будем прецизнији – нема га у великом броју области. По вокацији сам биолог и што се мене тиче, врло сам лагана „мета“ за било какве дезинформације из историје јер то је област коју не познајем довољно. Зашто сам онда зачуђен што је неки историчар лака мета за антиваксере и друге групе које не одобравају маске, вакцине, па чак ни дезинфекцију руку?

Још смешнија ми је прича да наставници треба да потенцирају предузетништво код ђака. Предузетништво ми некако иде уз новац, а наставници не могу да изборе више од две хиљаде на плату у року од пет година. Ти убоги наставници који већину ствари раде из пречистог ентузијазма треба да васпитавају ђаке да умеју да уновче своје идеје? Мудар народ има изреку која каже: „Нашао си цркву у којој ћеш да се молиш!“

Ако прихватимо реално стање, а то је и да су наставници људи (јер још увек нисмо дошли до тог футура да наместо нас раде холограми у које ћемо убацивати дискове за критичко мишљење, предузетништво, живот у демократском друштву и све остало што је светлосним годинама далеко од онога што смо полагали на факултетима), морамо да се запитамо елементарно: откуд нама компетенције?

Једино решење које видим је да их стичемо искуством. Образовни систем мора да смисли механизме којима ће наставнике убацивати у различите улоге у којима ће стицати искуство пре него што почну да предају. Када се појавила пројектна настава као обавезна наставна метода, требало је да будемо свесни и тога да велики број наставника није напустио учионицу и своју (екс)катедру и да никада (али никада) није урадио ниједан поштен пројекат, а камоли га водио, а сада треба да га примењује. И наравно да се створио отпор или напросто незаинтересованост или несналажење и све оне дечје болести које, поред врло одрасле короне, имамо у школама.

Шта још имамо? Управо (наново) читам књигу Терија Прачета „Вештице на путу“ где старија вештица каже млађој како ова не може никако да буде суђаја јер нема искуства. На то јој је млађа одбрусила да нема ни она. Онда се старија досетила: „Јесте, али ја немам искуства много дуже од тебе!“ Бојим се да то је бољка нашег образовног система јер имамо очекивања тамо где немамо ни струку, ни искуство.

Дакле, школа није једина која има дечје болести; има га читав образовни систем, а нису имуни ни факултети који образују наставни кадар. Наравно, постоји и решење да се направи један врло комплексан наставнички факултет, али о томе неком другом приликом… Аутор текста који сам вам представио на почетку је закључио да треба да предајемо најбоље што можемо и да пружимо ђацима – чињенице. И то је сасвим у реду и приступ и закључак, али да је тако једноставно и није баш. Но, свакако је елементарно и треба да буде приоритет јер наша професија је пре свега баш то, а и ту већ имамо и образовања и искуства.

Клот, али не и фркет

Ових дана тема је млади, али изузетно успешан наставник, који, и поред бројних постигнућа, ипак није добио посао за стално на који је већ дуго година чекао. Млади наставник се побунио против овакве одлуке, чак и отвореним писмом министру, а наставници су похрлили што речима подршке, што коментарима. У међувремену се јавио и његов директор који школом управља даљинским из далеке Америке и нанео „нову боју“ на случај, што би једна учитељица рекла. И док се случај боји новим бојама, а ми расправљамо о могућим односима између свих актера, те развлачимо причу по све три димензије у овом нашем образовном свемиру, заборављамо неке ствари и то по свој прилици суштинске.

У првом пасусу сам намерно изоставио имена актера и оних који би судије волели да буду, јер поента и јесте да овде не посматрамо имена него сам проблем. Место у школи постоји и треба да буде попуњено. Питање је: ко га је заслужио? Ако оголимо целу ситуацију, ми имамо две (некада и више) особе које се боре за посао, за егзистенцију. Ипак, морамо имати на уму да школа није установа за социјална решења, баш као што то не треба да буде ниједна друга установа. Поставио бих вам питање: да ли бисте желели да вас оперише хирург који је примљен на посао само зато што је то био начин да прехрани своје троје нејачи или бисте више волели да вас оперише хирург који је најбољи у свом послу? Ово звучи врло хладно и можда чак и бездушно с моје стране, али ипак није. Управо је супротно. Све и да се руководимо социјалним моментом, ко може да каже која особа је значајнија, чији је живот важнији, чија је породица битнија? На коју год страну превагнули, огрешићемо се о једно људско биће и још неколико њих који од тог бића зависе.

Овде радимо са децом и сви знамо да то не може свако и да генерације зависе од наших способности. Једино решење је да се, при избору кандидата за посао, руководимо тиме. Ми за сада имамо потпуно сулуде законе које бисмо могли да посматрамо као зачарани круг: директор бира комисију за пријем кандидата, а комисија доноси одлуку. Ако кандидати нису задовољни избором, жале се – директору. Овиме се петља затвара, а сва моћ одлази у руке једног човека који, баш зато што је један, веома је подложан сопственим емоцијама, али и унутрашњим (из колектива) и спољашњим (ко зна одакле све) утицајима. Овај зачарани круг има врло мало додирних тачака са објективним увидом у ствари. Комисија може да врши процену на основу интервјуа са кандидатима, али о томе заиста не бих јер сам намерио да напишем озбиљан текст овог пута.

Дакле, једини начин је да постоје критеријуми или што би једна моја драга колегиница Наташа Трнавац Ћадовић рекла: „Треба нам КЛОТ, никако фркет“ (Критеријуми, Лична (и материјална) одговорност, Образложење и Транспарентност). Једна друга колегиница је рекла да се диви младом наставнику због постигнућа, али питање је како све то изгледа у учионици. Заиста, како све то изгледа у учионици од које све полази? У ствари, то није питање; питање је како то проценити и ко је компетентан толико да може да направи поређење? У нашем послу приступа настави има бесконачно и тешко је рећи који од њих је најбољи, тим пре што се производи нашег рада (да их тако назовем) виде тек у годинама које следе. Наставници су људи и имају своје карактере који се виде и у настави; сензибилитети се разликују и свако ће одговарати неком другом ученику, а нама ће отежати да направимо процену осим ако немамо две крајности – очигледно доброг насупрот видно лошем наставнику. У случају кандидата за посао ми морамо да „сечемо“ чак и ако имамо два одлична. Баш зато, битно је гледати све – и наставу и активности ван ње.

Оно што бих ја свакако гледао су ретка, егзотична постигнућа, она која нема свако. Ако је наставник приредио поетско вече, то је врло лепо и свака част на труду, али ја знам најмање пет наставника српског језика који ће такву ствар уприличити левом руком, али ако је наставник написао приручник који је преведен на пет језика националних мањина, то значи да се ради о реткој „зверки“. Такву „зверку“ вреди задржати у школи јер ако он стреми тим неким постигнућима која га издвајају у односу на огромну већину, сва је прилика да ће и своје ђаке повући са собом. И они ће се издвојити и постати „зверке“ које ће донети нове ретке успехе и унапредити друштво у будућности. Јер историја је показала да само они који су јединствене успехе имали, успели су и да помере читава друштва.

Ако заиста мислимо да побољшамо ово друштво, морамо да мислимо унапред и да гледамо у будућност. Наставници су управо ти који за ту будућност раде. И зато, од наших избора данас, та будућност ће и зависити.

Како да реагујемо када оде кључан човек

Пронашао сам текст који је написао Рајан Дајс (Ryan Deiss), оснивач и директор неколико успешних компанија и аутор пар стручних књига из области економије. Текст ми се допао јер је применљив и на школски живот (у мојој школи се тако нешто и десило), па сам га превео и малко прилагодио.

Scalable: How To Respond When A Key Team Member Quits (19.6.2020)

Изгубити сјајне људе из тима никада није лако, а још је теже када оде особа чија је улога у тиму кључна, односно када је у питању вођа тима или директор.

Не само да тај одлазак ствара додатни посао за вас и остале чланове тима који морају да уђу да би попунили празнину, већ може да штети моралу и „сензибилитету“ компаније у целини.

„Уосталом“, размишља остатак вашег тима, „ако би неко толико важан био спреман да одустане, можда би требало и ми да почнемо да се осврћемо око себе…“

Упркос свим вашим најбољим напорима, сјајни људи ће напустити ваше предузеће. Без обзира да ли одлазе ради покретања сопственог подухвата или негде ће више зарађивати, те имати вишу позицију, свеједно ће отићи. То је ипак само пословна чињеница.

Па шта можете ви да урадите? Како да се носите са стварима када кључна особа да отказ?

Рајан каже да су недавно имали управо такво искуство у његовој компанији када их је у истој недељи напустио не један, већ два члана тима. Он је зато послао мејл свом тиму, а који такође одражава његово обраћање исте недеље на састанку са целим тимом компаније.

Рајан је дозволио да тај његов мејл (који у тексту није мењао) слободно користимо као образац ако/када треба да дамо сличну објаву тиму.

Мејл је био насловљен са:

Шта се дешава кад добри људи оду?

Не би требало да чуди да када „лоши“ људи оду добре компаније постају боље. Било да се ради о проблему уклапања у општу климу (погрешна особа на правом месту) или у вези са улогом (права особа на погрешном месту), када неко такав оде, компанија је јача због њиховог одсуства.

Али шта је са добрим људима?

Шта се догађа са компанијом када оде права особа која је на правом месту?

Ове недеље смо сазнали да ће нас напустити две добре особе: Џејн До и Џејк Смит.

И Џејн и Џејк су много допринели својим тимовима и организацији у целини. Обоје су колеге волеле и поштовале и обоје су разумели наше вредности.

Али, нажалост, обоје су одлучили да се растану из својих личних разлога.

Па шта се сада догађа? Шта ово значи за нас који смо још увек овде? Шта то значи за компанију?

Срећан сам што могу да известим да ћемо бити сасвим у реду.

„Али како то може бити? Ако добре компаније ојачају када одлазе ‘лоши’ људи, онда, за разлику од њих, неће ли те исте добре компаније постати слабије ако добри људи оду?“

Не, заправо, то тако не функционише.

Као што се јачају добре компаније кад одлазе „лоши“ људи, тако и добре компаније јачају кад добри људи одлазе.

Знам да то звучи помало парадоксално, па да објасним …

Када одлазе „лоши“ људи, добре компаније јачају одузимањем. Другим речима, компанија је боља јер те особе више нема, остављајући место за нову особу, која је квалитетнија, да заузме њено место.

Супротно томе, када добри људи оду, компаније јачају додавањем. Да, они су „отишли“ што се тиче њиховог свакодневног присуства, али посао који су обавили… имовина коју су створили… људи на које су утицали… стандарди које су подигли… све те ствари остају дуго након њиховог одласка.

Другим речима, док нас можда напуштају, компанија је боља јер су били овде. То је оно што мислим под додавањем!

Добри људи постављају темеље на којима могу да се граде будући чланови тима. Тако као што су претходни чланови тима изградили темеље на којима се гради данашњи тим, тако ће и будући чланови тима данас градити на напорима оних који нас напуштају.

Дакле, иако можемо искусити осећај туге због њиховог одласка, као и осећај узбуђења због онога што следи, постоји једна емоција коју бисмо морали да осећамо више него било коју другу. А та емоција је захвалност.

Захвалност за посао који су обавили.
Захвалност за темељ који су поставили.
Захвалност што су нас оставили бољим него што смо били када су нам дошли.

Јер, на крају крајева, то је највише чему се свако од нас може надати да ће постићи у овом животу:

да када напустимо неко место оно буде боље него што смо га нашли.

Рајан

П.С. Само да будем јасан 1000%; не желим да кажем да је неко ко није способан за ову компанију заправо „лоша“ особа ништа више од тога да тврдим да смо „лоша“ компанија ако нисмо спремни да прихватимо добре појединце. У овом контексту термини „добар“ и „лош“ су превише поједностављени, односно пренесена значења. (Отуда употреба наводника за реч „лоше“.) Будући да је ово интерна белешка, надам се да ћете имати разумевања за књижевну слободу. Хвала унапред.

Рајан је додао да верује да ова порука функционише јер:

1. истинита је. Добре компаније се јачају кад добри људи оду из свих горе наведених разлога. Ово није спиновање! Виђао је то изнова и изнова, а обећава да ћемо и ми.

2. уравнотежена је. Кад неко да отказ, може нам бити примамљиво да кажемо „Спасио се!“ Не само да је уобичајено да осетите горчину, већ не желите превише да брујите о тој особи. Јер што више „суштински“ учините да звучи, то ће поразније звучати његов губитак. Даље, не желите да други људи у тиму верују да могу да искористе тренутке попут овог као полугу да преовладају, па је важно да истовремено препознате особу и њен труд, али и да подсетите све да нико у компанији (укључујући ВАС) није од суштинске важности. То је деликатна равнотежа, али истовременим захваљивањем особи на труду и подсећањем преосталих чланова тима да ће компанија бити боља након што оду, моћи ћете да успоставите ту равнотежу.

3. даје наду. Ово слање порука признаје стварност ситуације, а истовремено остаје нада и оптимизам у погледу будућности. Да, недостајаће нам, али захваљујући њиховим напорима ваши најбољи дани су још увек пред вама.

Рајан је очигледно са разлогом директор свих тих фирми и, колико видим по интернету, веома познат и признат. Ја ни близу нисам томе, али бих додао један пасус јер, на крају крајева, ово јесте мој блог.

Од када сам помоћник директора напустило нас је много добрих људи, а добар број само у последњих годину дана. Најпре, ту су наше пензионерке Вера Васић, учитељица и најнежнија особа коју сам икад упознао, која има срце велико за цео свет, као и наше две наставнице енглеског Лепосава Љешевић (која је до последњег дана посла остала узор какав наставник треба да буде) и Радмила Зимоњић (симпатична прзница, која би за сваког све учинила јер њена доброта нема граница). Потом ту су и педагог Весна Младеновић, огромна подршка свима и никада са лошим мислима о било коме, Тања Плазинић, која је чаробњак у настави и која је неисцрпан извор идеја и директор Милан Пашић, интелигентан и способан, који је са своје тадашње позиције учинио много, а пред којим су тек велике ствари.

Свако од њих нас је оплеменио и учинио бољим него што су нас (или ми њих) затекли, као и сам „Андрић“. Није било потребно баш да ми Рајан сугерише да будем захвалан тим људима јер свакако то јесам. Свако од њих је утицао на мене, обогатио ме и допринео да будем солидно успешан, а верујем да тако осећају и моје колеге.

Закључак? Покушаћу да резимирам Рајаново писаније у једној реченици. Можда је бољи начин да сагледамо оно што смо добили док су ти људи били ту, а не оно што смо изгубили њиховим одласком.

Наместо новогодишње честитке

Ближи се крај 2020. и иако немам идеју да лудо прославим новогодишњу ноћ, а пре свега због мера опреза, засигурно немам ни много разлога. Година 2020. остаће запамћена на глобалном плану као лоша година, година пандемије, а за нас у ОШ „Иво Андрић“ у Београду као година коју смо потрошили и временски и енергетски на нешто што се показало као беспотребна борба. Наравно, стоји то да је квалитет на крају победио и да је урађена целогодишња лекција о значају слободе и људских права, али када погледамо суштину видимо да је то била борба против сујете и неоправданих амбиција. Таква борба не би смела ни да постоји у нормалном систему образовања чији је циљ будућност читаве нације. Она је поражавајућа самим тим што су се уопште створили услови да се она деси.

Но, о тој борби је све речено на овај или онај начин и мислим да је довољно било да је резимирам у првом пасусу. Оно што је много теже обрадити као тему је шта је то добро донела ова несрећна година. Чак бих можда могао, уз неки јачи труд, да наведем неколико ставки, али ја сам се одлучио за свегу једну. Ова година је донела транспарентност. Све што смо радили и како смо се владали наједном је постало видљиво свима, дато као на длану. То је прво закачило нас ТВ-наставнике и ми сада постојимо као категорија у номенклатури наставника, али и као доказ да цело друштво може да види наш рад, да га процењује, куди или хвали и да нас коначно уважи. Морали смо да пређемо тај један мали корак за човека, али велики за друштво и да покажемо да ми у ствари нешто и радимо. У једном тренутку смо имали ситуацију да је већина струка била код својих кућа, а ми смо ти који овога пута нисмо били на распусту. Одмах након тога и упоредо са тим радом, пошто се школа изместила у свачији дом, постало је видљиво и како и колико сваки наставник појединачно ради, додуше онлајн. Родитељи су сада добили аргументе или су их изгубили јер су на лицу места могли да виде колико се њихова деца заиста труде и колико су оцене (не)оправдане. Неки су добили потврду да су у праву, а други су били „разоружани“.

Не браним све наставнике и то не верујем да ћу икада више радити, али транспарентност је у овом случају показала све што је потребно. Најчешће, мишљење градимо тако да оно буде стереотип. Сваку струку посматрамо кроз њене мрачне примере и сви негде у свести имамо да су лекари овакви, таксисти и полицајци онакви, а наставници нерадници који се стално нешто буне. Транспарентност нам је донела шансу да се покаже да нас и у нашем позиву има и оваквих и онаквих и да они други, бољи, заиста чине разлику.

Оно што важи за све (а не само за наставнике) је да лоша времена показују право лице људи и ту смо имали такође транспарентност. Веома лепо се види ко је какав, а у случају моје школе (због дешавања у њој која сам на почетку поменуо) то се видело као на тацни. У нашем конкретном случају видео сам да сам имао среће у окружењу у којем сам јер су моје колеге показале махом дивне, племените особине личности. Додуше, морао сам да се научим толеранцији и да не очекујем од свих исто (као биолог свакако знам да је то отуда што нисмо сви једнаки) и заиста нису сви исто допринели. Нисам смео да се љутим на појединце што нису довољно храбри или разборити, јер сви су дали свој допринос и показали смо да смо јединствени. Не мали број ме је пријатно изненадио својом срчаношћу, а што је нарочито важно и што би рекла моја дивна пријатељица Маријана – сад сам научио да ме окружују људске громаде на које могу да се ослоним.

Сада су везе између нас још јаче и схватио сам да више никакве сумње нема да су ти људи у тој згради моји пријатељи који ми дају снагу и којима могу да захвалим за све успехе које сам имао, а ове године ме је потерало, што би рекли старији. Додуше, транспарентност увек ради у два правца и како са једне стране добијеш, тако на другој изгубиш и истина јесте да сам понеког пријатеља и изгубио у целом овом процесу. Раније ме је то повређивало када се дешавало, али сада мислим да је добро да је тако. Пријатељ кога изгубиш у лошем периоду заиста то никада није ни био. Тако да, колико ја видим ствари, добро сам прошао. Ипак, свима нам желим једну сасвим другачију 2021. где нећемо бити задовољни ако добро прођемо, већ у којој ћемо бити задовољни зато што ће нам бити добро. Срећна нам!

Кутак за песнички тренутак

Бој на Раковици

Боже мили чуда великога,

Кад се шћаше по школи основној,

По основној школи да преврне,

Да другога на чело доведу;

Да се светле бркови и име

Раковице сина проклетога –

Славног уче брка непојамних.

Наставници нису ради кавзи

Јер су јадна сиротиња раја,

Ал’ су зато сложни, креативни,

Сви ка’ један, што наш народ рече.

На невољи се јунак познаје –

У невољи и муци да брани

Снагом својом слободу сужњима

Слогу дивну да занавек стече;

Да протера бркове из школе,

Е да мирно школске броји дане.

Тешке муке снађу школу нашу –

Ведетаре грозне страховладу

Ка Јерина завеле у школу:

Јали брци да нам расту чарни,

Јали да се у рај преметнемо,

Бој бијући, а на славу часну.

Бој отпоче на мегдану славном

Од септембра ребримо се мучки,

Ране љуте задобисмо славне

Брке страшне храбро доватисмо

Све Бранећи чест и достојинство:

беду општу школе разоткрисмо

Ка је ова наша раковичка.

Ударисмо јако најијаче

Шестоперцом од књига везеним,

Све учећи Јерине-ведeте

Како слова да се пишу красна.

Све бранећи углед наше школе,

А од брка штитећ љуту снагу.

А што приче на смак света личе,

Поправиће мједом и погачом

Опанцима и белом прегачом

Андрићевци наше горе вуци

Школу красну кад се битка сврши

Да се србски њима подичимо.

Станко Кржић

Сонет о школи са плавим кровом

Била једном школа једна,

у њој деца добра, вредна,

наставници орни , чили,

сви су у њој срећни били.

У школи са плавим кровом

учило се песмом, словом,

са осмехом, то зна свако,

стицало се знање лако.

Пројекти се низали,

успеси су стизали,

А онда?

Е, онда…

Дође онда жена нека,

није знала шта је чека.

Мислила је да је лако

да директор буде свако.

Не иде.

Наставници школу воле

таман посла да дозволе

да угледна школа ова

остане без плавог крова.

И снова.

Шта је онда било?

Наоштрили оловке,

збили се у поворке,

писали су дописе,

сакупљали потписе…

И ???

Остаје им само нада

да ће разум да савлада

невидљиве, чудне силе

које су се над њих свиле.

За њих сада зна баш свако

да се боре, то је лако

када школу бране своју

све им иде, ко по лоју.

Глас се њихов на далеко чује,

као ехо свуда одјекује,

одбацују будућност сиву

и НЕ ДАЈУ ИВУ!

Јелена Пантић

Књига обавештења

Баш сам са осмацима радио лекцију коју можете видети на табли…

…када је стигла теткица са књигом обавештења. Обавештење је било о предстојећим нерадним данима, о чему смо већ обавестили ђаке, ми наставници свако појединачно. И то је добро јер би цела група млађих разреда остала необавештена. Наиме, они су већ отишли из школе када је започело читање из књиге обавештења. Ми иначе недељама уназад обавештавамо ђаке и родитеље јер свемир је далеко и сигнали дуго путују. 

Углавном, кренуо ја да читам то обавештење (које то није) о новопристиглим информацијама (које то нису) и схватим да једна реченица траје заиста предуго и да је требало да се заврши пре макар два реда. Уз то, малко је била у хаосу и, да не знам боље, рекао бих да је нажврцана на брзину како би колико-толико стигла на време. Питам ђаке да ли разумеју оно што им читам (јер ни сам нисам био сигуран шта читам) и они кажу да разумеју. Но, мислим се, као да је важно, ионако су све то већ чули.

И управо је у томе и проблем – да није ни важно. Моја школа се из креативне установе у којој се озбиљно радило претворила у испуњавање форме. И та форма је бесмислена, баш као што је и постављење некомпетентне особе на њено чело, те баш као што је, бојим се, обесмишљено постало читаво наше образовање. Другачије не може ни бити јер се пред дечјим очима руше прави ауторитети, а васпостављају лажни, који имају само један начин да испливају јер квалитетом то не могу. Можда звучи грубо када то тако напишем, али истинито је. Корона ломи стање тела, али овакво стање ломи дух.

Другим речима, бојим се да ово не може проћи без последица. Лоши узори су постављени, а лоши су баш због тога што не могу да виде даље од својих нескромних амбиција и да процене последице својих деловања. И колико год се ја трудио да шареним фломастерима и невештим цртежима учиним да наука изгледа примамљиво, знање значајно, учење забавно, а перспективе добре, све то анулира једно једино обавештење. Како ово пристигло из далеког свемира, тако и оно ономад пристигло од тадашњег министра.

Мали Принц

Милионима година цвеће ствара трње. Милионима година овце ипак једу цвеће. Зар није озбиљно ако покушамо да схватимо зашто се цвеће толико труди да створи трње које ничему не служи? Зар није важан рат између оваца и цвећа? Зар то није озбиљније и важније од рачуна неког црвеног дебељка? И ако ја познајем један јединствен цвет, кога нема нигде сем на мојој планети, и кога једна мала овца може да уништи у једном трену, просто тако, једног јутра, чак и не схватајући шта чини, зар то није важно?!?

Основна школа „Иво Андрић“ у Београду се распада. Да, баш, управо, док ви читате овај текст. То је основна школа која је повећа, мада не највећа, али која је до сада направила много креативних ствари, учествовала у небројено међународних и локалних пројеката, изнедрила изузетне наставнике и одшколовала ђаке који и данас воле да се сете своје основне и креативних активности, па и изузетних успеха које су имали/постигли баш ту. Када бих вам набројао све што је урађено, црвени дебељко из приче о Малом Принцу имао би много рачунања. Служили смо за пример и понос и код нас су долазиле стране делегације из (већ митске) Финске, Француске, Аустрије… како би виделе шта радимо. Један од представника те делегације ми је рекао да на скали од 1 до 5 би школи дао оцену 10. Највишу оцену смо имали и на екстерној инспекцији.

У школу је дошла са маском са металним шљокицама жена која је очигледно некомпетентна из практично свих области из којих се компетенције траже за наставника, а о директорима да не причамо. Пре ње, била је слична и још из гимназије, која није ни познавала прилике у основној школи. Да не причам о томе да није знала ни где се наша школа налази. Јасно је да квалитетан стручњак на позицију не долази на такав начин. Ипак, први пут смо и пружили шансу, мада је нејасно зашто, али други пут…

И сада се боримо својим трњем, онако како руже то могу јер не желимо да будемо овце. Питали су нас за мишљење и нису га усвојили без икаквих аргумената јер их и немају. Једини „аргументи“ су они најнижи и оно што мене чуди и љути, као и мог одскорашњег имењака из приче, управо је то што су сви „политички коректни“, сви у рукавицама, крију се једни иза других као поређане домине и праве се као да је све нормално. Иако и сами знају да је ситуација далеко од нормалне исто онолико колико и планета Малог Принца од Земље. Ништа није нормално и све је накарадно. Све је трагично смешно и смешно трагично. Школа која је некада са лакоћом одрађивала најзахтевније пројекте пристигле из Европске уније или Америке или Русије, сада са тешком муком постиже најосновнији рад који се одвија у учионици. Наша руководилица као успешан дан броји онај када се није много изнервирала неспособна да реши редован проблем у школи. Није нас болест ковид савладала, савладали су нас болесна сујета једног човека и болесна амбиција једне жене. И та сујета и та амбиција постављени су испред интереса хиљаду и двеста деце, за коју сви углас тврдимо да су наша будућност.

Ми смо наставници и иако модерне методике прописују да наставници у 21. веку морају да буду овакви и онакви, мислим да је сасвим довољно да, за почетак, имају образ и кичму. На крају крајева, од биологије се увек полази. Ми смо одлучили, као колектив, да се ниједног од та два органа не одрекнемо. Када размислите, немамо ни избора. Морамо да се боримо јер је важно. Важно је да не дозволимо да цвет не поједе овца, да нас не поједе страх, а да децу не поједу лоши узори.

Ако неко воли цвет који постоји само на једној међу милионима звезда, то је довољно да буде срећан када их посматра. Он каже себи: „мој цвет је негде тамо…“  Али ако овца поједе цвет, то је за њега као да су се одједном све звезде угасиле. И зар то није важно!

Фотеља се воли срцем

Верујем да сте сви већ упознати са ситуацијом у мојој школи и исто тако верујем да вам је врло јасно да ситуација у тој истој школи постаје све мучнија. Најпре је постала мучна за нас, наставнике, а потом, полагано, попут вируса короне, мучнина је почела да се шири на све учеснике школског живота.

У нашу школу дошао је уљез. Не знам како другачије да је назовем, јер госпођа заиста ту не припада. Наиме, сваки колектив се гради и поприма свој карактер. Попут суперорганизма, сви чланови колоније, ма колико год међусобно различити, временом науче једни на друге, међусобно се прихвате и раде заједно. Ми смо имали срећу да наш суперогранизам буде заиста супер, да изградимо односе који су пријатељски, готово фамилијарни и научили смо да прихватамо идеје других и да улећемо у смеле реализације тих идеја. Врло вероватно је то тајна нашег успеха. Изградили смо специфичан колективни карактер и умемо да препознамо „материјал“ који одговара нашем сензибилитету, мада неретко и несвесно утичемо да се тај материјал малко доради. Госпођа је дошла из сасвим другачијег суперорганизма у којем је рад организован другачије и баш на начин који нама нити одговара, нити гарантује да ће бити успешан. Руку на срце, још мање гарантују њене референце које су „стале“ у свега две реченице, ако не рачунамо име и презиме и стручну спрему. Према мојој професионалној процени, а није баш да се не рачуна с обзиром на све што сам урадио до сада, она је онолико далеко од оптималног решења колико сам ја далеко од квантне физике, са тим да ја макар знам чиме се та грана науке бави. Она, бојим се, не зна ни где је дошла.

На питање како је дошла, одговор дају медији, који, чини ми се, све жешће пишу о нашој муци.

Глас јавности: Побуна родитеља против партијских намештаљки (3.9.2020)

Нова.рс: Наставници хоће једног, министарство шаље другог директора (3.9.2020)

Одговор који је остао недоречен и мени потпуно нејасан је зашто је дошла. Реч је о учитељици. Учитељ образује и васпитава ђаке. Он их учи о томе да се учење исплати, а да за успех треба уложити рад и труд. Какав труд је она уложила да буде ту где јесте? Даље, учитељ треба да промовише праве животне вредности, да развија критичко мишљење. Какво критичко мишљење може да развије особа која тврди да ствари морамо прихватити без преиспитивања, без постављања питања, бити покорни чак и онда када је врло јасно да поставка ствари не доноси добро никоме, а најмање деци?

И, напокон, оно што мене највише фасцинира у читавој причи је та необуздана жеља да неко буде директор једне основне школе, без обзира на то што је колектив презире, родитељи је не желе, а медији пишу то што пишу. Немојмо заборавити да све то наноси штету квалитету наставе за генерације и генерације више од хиљаду деце и да је сва одговорност за то управо на њој. Она на све то каже да је знала шта је чека и да је спремна све то да издржи. Зашто, побогу? Да би седела у фотељи? Да би јој жена у пиљари рекла: „О, добар дан, директорка“!?!

Не вреди, немам тај мозак и никада ми неће бити јасно. Обично одлуке доносимо на основу сазнања, а ја сам једну донео на основу поменутих несазнања. Моја одлука је да, ако она остане директор, ја ћу изаћи из просвете. Ако је цена да просвета остане без једног наставника као што сам ја, а да добије директорку као што је она, заиста сам преломио да је платим. Немам ја стомак за ове ствари. Можда га нема нико, али могуће је да фотеља амортизује стомачне грчеве; ко ће га знати.