Подршка

Текст колегинице Љиљане Јовић:

Након ужасне трагедије, након, како неко мудро рече, најтрагичнијих дана у српским школама још од Шумарица, који су одјеци који се у јавности чују?
Из „Рибникара“, школе која је најужасније погођена, често чујемо похвале за наставнике, подршку наставницима, захвалност наставницима. Али у свим другим школама притисци на наставнике још су већи и страшнији него пре.

Сада родитељи још бруталније и агресивније притискају да се нешто уради или не уради, позивајући се на могућност нове трагедије као на аргумент. А некако увек трагедијом аргументују да треба да буде тако да њихово дете добије већу оцену или мању казну. Или још чешће, да онај с ким је у директном сукобу њихово дете буде оштрије кажњен.

Све инспекције које су за нас надлежне још ажурније и још агресивније преиспитују сваку нашу реч, сваки наш потез. Не желе да имају пропуст сад кад брину да би пропусти могли да имају овако драматичне последице. А исто мисле и центри за социјални рад, полиција, здравствене установе, који нам се чешће него икад обраћају тражећи хитне састанке и хитне, што детаљније извештаје.
Да будем јасна – верујем да су многи стварно забринути, верујем да искрено покушавају да заштите децу и да учине школе поново безбедним. Али молим све да још једном размисле да ли је ово пут. Да ли заиста на нас треба да се љутите, да ли заиста нас треба да нападате?

Одмах након трагедија многи су поменули да је осим деци, сада подршка неопходна и просветним радницима. А какву подршку смо добили? У школама постаје неиздрживо. Свакодневица нам је да нам прете да ће нам послати инспекцију, да ће нам послати медије. И шаљу. Наш накарадни систем обавезује инспекцију да дође и по анонимној и по потпуно бесмисленој пријави и да нас пропутује и гледа хиљаду наших папира. Наравно, подразумева се да је само савршено довољно добро. Па где је тако сем у школама?

О медијима који једва чекају да лешинаре и да нас повуку по блату да не говорим. Немају наши медији обавезу да известе истинито, да известе објективно. Само школе имају обавезу да правдају сваку изговорену реч.

У памет се, људи! У памет се, родитељи! Ко ће децу да вам учи кад све што вреди отерате из школа?

Пре три недеље дошли смо на своја радна места сви са кнедлом у грлу, са сузама у очима. И сви смо панично једни са другима разговарали само о томе како да децу што боље проведемо кроз оно што је необјашњиво, неразумљиво, застрашујуће. Мислим да смо у великој мери успели, да је моменат да станемо и да погледамо у себе. Како је нама? Мени лично у последњих десет дана троје изузетних, троје фантастичних просветних радника без иједног пропуста у свом раду, троје из различитих школа рекло је да је неиздрживо и да траже други посао који би могли да раде од јуна. Од јуна, јер просветни радник неће ни кад је неиздрживо да остави децу пре краја школске године.

Сутра ћу да ћутим

Аутор текста који следи је Марина Панић.

„Али допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку и човечности.“

Андрић „О причи и причању“

Јучерашња страхота отворила је Пандорину кутију свих невоља које имамо као друштво. Разочарана сам и беспомоћна.

Сви смо заказали: и власт која не види своју одговорност него гаси ватру кашичицом, и медији који ватру распирују својим незнањем о томе како се извештава и који се подаци смеју дати на увид, и ми одрасли који идемо од линча до потпуног мртвила и деца која се диве погрешним узорима и величају злочин као забаву.

Ко познаје дете најбоље? Ко је задужен да се бави његовим развојем? Родитељи, школа, цело друштво?

Има нека афричка пословица где се каже да је цело село задужено за васпитање.
Кад нам је важна оцена и успех, такмичења и награде, а не васпитање, толеранција и разумевање, ево шта се дешава.

Ово несрећно дете је стекло сва знања на највишем нивоу: из планирања, из енглеског, из права, из хемије, моторичке вештине су му на високом нивоу. Показао се толико добро да се чудимо да је један тринаестогодишњак све успео да савлада и реализује. Честитам, успели смо да направимо машину, која на раном узрасту све може и све зна.

Но, да би био човек, мора ПРЕ СВЕГА да поседује најважнију компетенцију: да разликује добро од зла. Ако нисмо људи, шта смо онда? Где се учи како да будеш човек?

Сме ли наставник да отвори ђачку торбу уз сумњу да је у њој нешто недозвољено? Сме ли да одузме мобилни телефон? Сме ли да казни за лоше понашање?
Како да им будемо узори кад смо уплашени од бесмислених правила која су нам задата да их слепо пратимо, а на све стране се медијски се промовишу као идоли они која никаква правила не поштују?

Ћутали смо на дивљачку вожњу ламборгинија по граду, на провоцирање и псовке, на измицање столице чекајући да неко други преузме обавезу и одговорност и да исправи криве Дрине уместо нас.

Овај несрећни дечак је узео ”правду” у своје руке и одлучио да дела. Зато што ми нисмо делали како треба.

Данас се оглашавам.

Сутра ћу да ћутим, да мртвој деци својим дахом не пореметим ваздух, мир и спокој да им не угрозим. Да их испратим у тишини, не у црну земљу, него на небо.

Крвава бајка, поново. Историју нисмо научили.

Перфектни систем

Након насиља над колегиницом у Трстенику, огласио се министар просвете. Вест су пренели многи медији.

Телеграф: Ружић поводом насиља у школама: Систем треба да штити ученике али и све запослене, проверићемо све механизме (17.11.2022)

Мени је пажњу привукла флоскула „савршен систем“. Не могу, а да се не запитам какав је то систем када је у њему жртва једна жена, самохрана мајка и наставница. Ја сам поставио питање, а одговор даје мој пријатељ и колега Милан Петровић. Додуше, његов одговор упућен је министру.

Читам Ваше саопштење на сајту МПН-а „поводом недавних случајева насиља у школама“, па пошто ни МПН нити сајт на трпе коментаре, мораћу овде и овако да Вам напишем.

Већ сте другом мандату на позицији министра просвете, овог пута надамо се и са већим фокусом на проблеме наставника. Не приличи више нити да се правдате како нисте радили у школама, нити да у први план стављате своје врле саветнике који су направили, како га Ви зовете „систем доведен до савршенства“.

СИСТЕМ НИЈЕ САВРШЕН, НАПРОТИВ САСВИМ ЈЕ ДЕВАСТИРАН.

Од целог чланка једино са чиме се можемо сложити јесте да систем образовања носе „дивни и племенити људи“. Можда Вас не треба подсећати да и дивни људи иду на посао, очекују плату која ће им за поштено урађен рад дати могућност достојанствене егзистенције. Иако „верујете да ниједна особа (у систему) није пожелела да ради у школи, а да нема љубав према тој професији и самој деци“, Ви перпетуирате модел који позива наставнике на то да је део њиховог посла да се у мањој или већој мери жртвују за виши циљ. Нисте ту неки претеча, то су радили безбројни министри пре Вас, по правилу када је требало сузбити незадовољства или испреговарати ново ништа са синдикатима који се буне. Посао у образовању је пре свега посао. Услови рада за запослене у Вашем министарству, то одговорно тврдим, једни су од најгорих у целој земљи. Можда су Вам саветници већ скренули пажњу да у већим градовима већ имамо мањак наставника? Ако они нису стигли, из медија сте морали чути да педагошке смерове мало ко жели да упише. Ево ја ћу додати, јер сам гледао статистике – како Ви „унапређујете систем“, све их је мање који тај систем стављају на своју листу жеља.

НАСИЉЕ ЈЕ НАСИЉЕ – НАСИЛНИЦИ И ЖРТВЕ ИМАЈУ ИМЕНА

У Вашем саопштењу, као лингвиста, примећујем да сте се послужили техником уопштавања како бисте замаглили чињеницу: над нашом колегиницом извршено је насиље највишег степена. Да, ишли смо на семинаре, ево да применимо у пракси: када неко физички повреди или доведе у ризик другога, то је највиши облик насиља; када неко то сними, објави у циљу јавног извргавања руглу, то је највиши облик насиља. Када неко то уради особи које је одговорна да у школи брани друге ученике од насиља, то превршава меру и показује да систем, ма колико дуго да је усавршаван једноставно не ради.

Ви позивате све у систему да прате правилнике, наставе да раде као и досад, али ту Вас опет саветници нису обавестили: правилници веома благо кажњавају овакве прекршаје ученика, поготову ако су малолетни, поготову ако су родитељи утицајни, поготову ако је колектив већ лабилан и болећив и најзад, ако појединац-жртва није решен да устане и брани своје достојанство.

Ваљда смо за овакве ситуације систем и правили: да не бисмо морали да ми, као колеге и бивше колеге, штитимо и подржавамо колегиницу која сутра треба да се врати у ту учионицу, да погледа у очи те ученике, родитеље, друге колеге? Ваљда смо зато правили систем да нас не би на крају тукли на радном месту? Као неко ко је покушао да у том систему једном заштити своја права, могу Вас обавестити да је сваки корак предвиђен у том систему јако болан и трауматичан, а пут до Ваше канцеларије дуг, а до поменутих „међународних организација“ још не знам ко је дошао.

Колегиница која је доживела насиље има своје име. Као особа на челу министарства дугујете јој извињење јер систем није учинио довољно да ово насиље превентивно спречи. Ако бисте желели да, бар до краја мандата, још имате наставнике, дајте чим пре урадите нешто да их макар не туку на послу, док се они, (и ако им је кад не умеју да се побуде паметно и до краја) жртвују за образовање и васпитање наше деце. О узроцима ових „недавних случајева насиља у школама“, који су за нас који јесмо некад у просветили радили, само последњи у низу, можемо да дискутујемо и дискутоваћемо, али ТЕК кад видимо шта сте ВИ урадили да систем заштити ове тужне очи система образовања у Србији које у Вас гледају са свих профила часних учитеља, наставника, радника у школама и родитеља.

Оцене су само један сегмент, где је све остало?

Моја двострука колегиница: и наставница и блогерка чији је псеудоним Бака Штрумпф, оставила је коментар на мој чланак и пошто је коментар вредан да се прочита, било ми је жао да остане само коментар. И ево га чланак, а реч дајем колгиници на квадрат. 🙂

Радим у школи, па, ево, већ скоро читаву деценију. И ако се осврнем на своје школске дане, и упоредим их са школским данима деце којој предајем и којој сам предавала, мислим да сви заборављамо једну ствар, а то је да се знање и способност деце да добро прођу на било каквим тестовима, испитима, да се снађу у проблемским ситуацијама и у ситуацијама које су им нове, не могу проценити само на основу школског (не)знања и оцена. Школа јесте ту као образовна установа, али на формирање дечјег знања једнако велики утицај има и све оно што дете ради ван школе. Да ли и колико времена родитељи проводе с децом, како се проводи то време, колико слободног времена дете има – да му буде досадно, па да само смишља како да се разоноди, колико је ту времена препуштено сопственој креативности, и остало. Колико деца ЧИТАЈУ ван школе. Будимо искрени, не читају ни лектиру, која је знатно редукована у последњих десетак година, а тек у поређењу с лектиром коју смо ми читали… Ми смо током основне школе били изложени дечјим новинама и часописима које смо куповали преко школе, који су били препуни мозгалица и логичких игара. Ја сам научила како функционишу дан и ноћ током нестанака струје, вероватно још пре поласка у школу, тако што је с једне свећа горела на столу а тата окретао глобус (зарезач величине песнице) и показао ми где смо ми на том глобусу. Лепо ми је било у школи, а још лепше кад у подне дођем кући, завршим домаћи, и онда цело поподне проведем занимајући се неким својим рукотворинама. Нисам имала 27 изборних предмета, нити сам ишла на 13 такмичења, нити на 38 секција, додатних, допунских и припремних настава, нису ми пунили главу ни религијом ни грађанским одговорностима, нити сам знала која су ми права. Знала сам и за батине и за обавезе. Данашња деца су у школи оптерећена све већим бројем непотребних предмета, све већим бројем часова, све уморнија кад дођу кући и имају све мање времена за слободно време и досаду, јер је СТРАШНО страшно ако им је досадно да их се толико бомбардује којекаквим активностима, спортом, језицима, балетом, музичком школом, све под притиском друштва које од свакога очекује да постигне максимум за који су родитељи убеђени да ће га дете постићи само ако му обезбеде довољно приватних часова и то од 2. године живота. Не морамо сви достићи свој максимум с 11 или 18 година. Нисмо сви изузетни. Морамо се некад и одморити. А врхунска постигнућа могу сачекати и до 30 и неке године.

Тако да ми се чини да проблем није само школа, већ све оно ван школе. А оцене су само један сегмент у том процесу.

Поента коментара је да је школа ок, и да се у школи може стећи знање, али џаба и та петица ако се с дететом неће радити нешто да укапира чему служи све то што се научи. Стечено знање треба да буде функционално, на нивоу који дете може да појми, а не да у 2. разреду основне школе у уџбенику из енглеског има клил у коме слуша текст о клими у различитим деловима света, па да на карти СВЕТА (понављам, у 2. разреду основне) означи Мексико, Аргентину, Италију и Србију. Била, видела. Какви континенти и клима с 9 година, ало, људи!

Шта вреди пунити деци главу информацијама с којима они не знају шта ће, што могу као папагаји да издекламују све живо, а што њима не значи ништа податак колики је био тираносаурус рекс и шта је јео.

Ако с родитељима, бабама и дедама, другарима, не испроба нешто у природи, или ако не види у пракси шта значи ротација Земљине кугле и што не видимо Сунце по цео дан, џаба да то издекламује на часу и добије 5. Нису ни са мном родитељи проводили по цео дан, радили су обоје, и околности су биле другачије него сад. Нисам била ни спортиста ни балерина ни музичар. Била сам дете – опуштено, ведро, уморно кад се уморим од игре. Неоптерећено приватним часовима и обавезамА и јурцањем из једне школе у другу. ДЕТЕ. Којем је често било досадно, па је смишљало како да нешто поправи или преправи или исправи. Полупам флашу (случајно) па исечем колено. Паднем низ степенице и избијем себи дисање. Кад покажем интересовање за нешто, пусте да се занимам тиме. Нисам научила 5 страних језика пре 7. године. С енглеским сам се срела тек у 5. разреду, а студирала сам га врло успешно. Са другим страним тек у средњој. Ова настава страних језика од 1. основне је чиста глупост, одговорно тврдим као наставник енглеског. Чисто бацање у времена и пара. Али ко мене пита…

И као такво дете, имала сам све време овог света преда мном да научим и урадим све што пожелим.

О улози наставника и његовом послу можемо писати другом приликом.

Бака Штрумпф

Петица као гаранција

У експанзији текстова о посрнућу Вуковаца медији и факултети се грчевито боре да докажу деци која су имала све петице да свог успеха нису достојни, а ми све то пратимо са (не)одобравањем на друштвеним мрежама правдајући се притисцима родитеља, министарства и целог друштва. У целој тој слагалици недостаје неколико кључних делова да бисмо добили коначни облик и донели ваљани суд. Један од њих је свакако да ли је образовање које је ђацима дато заиста довољног квалитета да су они имали уопште шансу да изађу на мегдан животним недаћама и пријемним испитима. Другим речима, да ли је петица коју дете добије из било ког предмета уједно и гаранција да ће оно успети да се оствари у тој области ако се за ту област определи?

Ако сте на питање из мог претходног пасуса одговорили са да, размислите још једном. Хајде да пробамо са ликовном културом. У основној школи то је предмет где ђаци имају највише петица. Дешава се и да поједини ђаци имају пет само из тог предмета и ако ћемо судити по томе, ми имамо обиље будућих ликовних уметника. Међутим, јасно је да то није тако и да је таленат за ликовну уметност веома редак. Дакле, неће сви постати ликовни уметници, а већина људи не црта ништа током даљег живота, не занима се за то и у уобичајеним разговорима у кафићу тешко да ћете наићи на ову тему. Како је онда могуће да већина њих има пет? Зато што наставници најчешће не оцењују вештину, већ труд. И то је у реду, али мења перцепцију оцене, зар не?

Биологија, коју ја предајем, друга је прича. Не захтева велики таленат и дете уз сасвим солидну вештину повезивања чињеница и закључивања и једну нормално развијену моћ апстракције може да постане биолог једног дана. У овом случају ће знање одредити да ли ће се уписати у одговарајућу средњу школу и касније наставити студије. И то је све у реду и наоко изгледа да је у овом случају одговор на моје питање из првог пасуса ипак да.

Давних дана када сам уписао биологију, на мом смеру нас је било четрдесет. Од тада до сада завршило нас је десетак. Тешко да ће након оволико времена још неко да нам се придружи ако је којим случајем у међувремену стекао статус вечитог студента. Но, и ако се то деси, остаје чињеница да не завршавају сви бруцоши факултет, без обзира коју оцену понели из одговарајућег предмета, таман она била и пет. Дакле, нису се остварили из те области и испоставило се да њихова петица ипак није била гаранција. Зашто није?

Свако ко је студирао зна да осим знања постоје и друге благодетне особине које успешан студент мора да има, а једна од њих је свакако истрајност. Ту су и реторичке способности и веома је важно како ћете представити професору оно што сте научили и није тајна да студент који уме да сложи реченицу пролази боље на испитима од неког ко је слабо глагољив, а можда је провео више времена у учењу. Ту су свакако и друге особине корисне, па и оно традиционално „српско сналажење“. Све то води до успеха, али проблем постоји.

Наиме, како ћу ја, као наставник биологије, оценити баш оно што је неопходно мојим ђацима за будући успех и што је јако тешко квантификовати. Конкретно, како да дам предност ђаку који је истрајан у односу на ђака који ми зна да је плаштана дупља намењена дисању мекушаца? И како бих у том случају оправдао другој деци, колегама, Богу и народу да сам дао оцену због неке особине која не подразумева плаштану дупљу?

Мислим да сам вам на примеру студирања дочарао да знање није довољно. Оно је свакако потребно, али невоља настаје када постаје једино мерило за доношење суда о Вуковцима или за упис на факултет. Такође није најбоље решење ни да буде једино мерило за оцену пет. Да, свакако, некакво мерило мора да постоји и оно очигледно није добро јер има превише ђака са најбољим оценама из свих предмета што би требало да буде у ствари редак догађај јер нису сви за све. Међутим, какво је то наше школство када врло немилосрдно критикујемо успех ђака руководећи се мерама које смо сами увели, које не ваљају и које су далеко од реалних показатеља? И какво смо ми друштво када све време радимо оно у шта ни сами не верујемо, те и даље производимо Вуковце да бисмо их после критиковали? 

Још за крај да кажем да не знам да ли сам вам причао, али у средњој школи нисам био Вуковац и факултет сам успео да упишем тек из трећег пута. Данас сам наставник биологије и без лажне скромности верујем да имам добар један успех иза себе. Да ли сам изузетак мимо правила или онај који потврђује правило, процените сами. 🙂

Ко не уме, умеће

С времена на време, на друштвеним мрежама се појави овакав некакав текст:

Зелена учионица: Умете ли да решите овај математички задатак за ДРУГИ разред основне школе? (16.11.2018)

Наслов, наравно и како другачије, сугерише да је у питању преозбиљан задатак и логична реакција је да ћемо сви да исколачимо очи и у неверици проживимо наредних двадесет минута кунући аутора задатка, збирку, издавачку кућу, али зашто стати само на томе? Криви су и систем, школа, али и учитељица, јер и ако нису, требало би да јесу, а разлог ћемо већ некако наћи. 

И, одиста, било је много негодовања и пре него што кренем на два главна аргумента, морам да приметим једну ствар која се већ дуго кристалише међ родитељским живљем. Родитељи ће у 99% случајева жустро бранити своје дете ако је неваспитано и/или насилно у школи. Сви ће бити криви (највише наставници, разуме се) осим детета. И то ми је у реду јер ти исти родитељи кроз такво понашање детета очитавају сопствени неуспех у одгајању и просто не могу то да прихвате. Другим речима, разумем да је то за родитеље велики шамар у врло важном, породичном сегменту живота. Међутим, овога пута родитељи бране децу од задатака за вежбање математике. Иначе родитељи бране децу од разнозврсних активности у школи и не могу да се не запитам зашто то чине. Простом логиком гледано, требало би да поздраве ако се дете у школи развија на сваки начин, посебно интелектуални, но можда и ту има страха да се покаже да дете није ингениозно колико поносити родитељи потенцирају. Да ту има нешто истине, указују и поменути аргументи.

Први јачи аргумент је да овакви задаци збуњују ђаке. И то је тачно. Сваки нови, до тада невиђени задатак или захтев, највероватније ће изазвати управо такву реакцију. То се редовно дешава и нама, одраслима. Да ли сте икада морали због било каквог разлога да се суочите са нешто компликованијим сајтом или апликацијом који делују врло збуњујуће? Ако вам сајт или апликација нису насушна потреба, баталићете их, али проблем настаје ако јесте. Или да ли ће се муж збунити да нађе чарапе ако је жена променила распоред ствари по кући по ко зна који пут? Ако вам се то десило, апликација или чарапе, односно и једно и друго, ако сте дигитално освешћен муж, онда верујем да подозревате да су нове ситуације у којима ћемо се наћи најчешће збуњујуће. Сетите се како смо се осећали када је започела пандемија. Или како је изгледало када сте први пут почели да типкате по паметном телефону. Збуњујуће ситуације ће нас пратити цео живот. И овакви задаци јесу припрема за живот и ми и деца имамо два избора. Један је да позовемо у помоћ некога ко зна, да нам објасни, а други је да сами пробамо да се суочимо са проблемом. И један и други путић воде до извора знања.

Други јачи аргумент је да овакви задаци обарају самопоуздање. Најпре, мене занима да ли се самопоуздање ствара ако дете одговори на сваки могући захтев и задатак? Да ли је неком ко је добар лекар и сјајно обавља свој посао самопоуздање пољуљано ако није талентован за певање и не познаје довољно добро историју? Но, хајде да кажемо да није важно да дете научи да неће бити добро баш из свега и да нам императив буде да га убедимо да ће бити сјајно чега год се дохвати. То ћемо постићи тиме да толико поједноставимо тестове да добије две искуцане стране са задацима типа колико је пет минус два и колико је три плус четири. Такви задаци су добри за стицање рутине рачунања и сигурно је да треба похвалити дете ако уради прву страну. Похвалићемо га и ако уради другу страну и даћемо му још таквих задатака. Похвалићемо га и за трећу, четврту, пету… Када престајемо да га хвалимо и да ли престајемо уопште? Договорили смо се да нећемо захтевне задатке због да не изгуби самопоуздање. Дакле, дајемо му само оно што знамо да може да реши, а то зна и само дете.

Као наставник приметио сам једну врло интересантну ствар. Деца све време очекују награду за било шта што ураде. Као у видео-игрици која вас и навлачи тиме што вас стално опскрбљује неким наградицама за сваки пређени ниво. При томе улажу минимум труда и напора, раде нешто што је испод сваког њиховог капацитета, али и даље очекују. Рецимо, прекопирају текст са Википедије, ставе у презентацију (при томе не форматирају), то прочитају пред целим одељењем (обично их непознате речи које се налазе у тексту збуњују) и опет верују да заслужују оцену. Лепо је ценити свој рад и ако га ми ценимо, и други ће, али чекај мало. Ми имамо политичаре који секу црвену врпцу испред новоофарбаних зебри или купљених контејнера и очекују наклоност и аплаузе грађана. Ова презентација из основне школе има врло практичну последицу у свакодневном животу, а то је очекивање да за врло мало добијете много. Невоља је у томе што не можемо да рачунамо на то да сви људи око нас прихватају да смо ми урадили велика дела јер се рад некако види. На крају дана, нисам сигуран ни да дете када решава нешто што је заиста лагано и зна да није уложило неки јачи напор заиста стиче самопоуздање. Да ли се самопоуздање стиче на нешто што могу да ураде готово сви? И да ли се самопоуздање губи ако не можемо да урадимо нешто што иначе мањи број њих може? 

Нека то буду питања за размишљање. Ах, да, размишљање. Некако верујем да са том радњом треба започети на што млађем узрасту, па чак и у ДРУГОМ разреду, како је то акцентовано у наслову текста. Дете ће можда и урадити задатак спочетка текста, што је феноменално, а можда и неће. И ми ћемо му помоћи да разуме. Неки следећи задатак ће онда урадити, а можда и опет неће. И то није смак света. Ако имамо нормалан приступ према томе, дете неће бити збуњено, а неће му ни опасти самопоуздање. Имаће цео живот пред собом и бројне изазове и задатке. И решиће неке, многе од њих и они заиста не морају да буду математички.

И пронаћи ће себе и свој будући позив. 

Миша Машина је онај наставник

На „Зеленој учионици“ је освануо следећи текст:

Писмо „оног детета“ свим наставницима (14.3.2022)

Не бих анализирао овај текст, већ сам желео да вам пренесем генијалан коментар генијалног човека. Он је био наставник и има свој бенд. На крају текста моћи ћете да чујете моју омиљену песму коју певају. Но, прво његов коментар (који БТВ има више лајкова него сам текст).

Писмо „оног наставника“ свим ученцима

 

Драги моји, знам да може да вам буде тешко. Знам и да вашим родитељима (или родитељу… или старатељу) може да буде тешко. Живот је некад СИВ, некад ЦК.

 

Али, да се не лажемо:

 

Ја вам нисам ни родитељ, ни старатељ. Нисам вам ни најбољи, ни најгори друг – нисам вам друг уопште. Заједно проводимо време јер је то у опису мог посла, а вас је довео избор ваш или ваших родитеља, ваш претходни успех (ако сте сада средњошколци) или, једноставно, нема ближе школе. Ја појма немам ко ће ми бити у разреду. Штавише, ја често појма немам ни ко ми јесте у разреду – ја вам предајем један или неколико предмета, али предајем и другим разредима. Ја вас често имам изнад 200 током недеље!

И ви и ваши родитељи, знам, вапите за пажњом – наставник је тај који вас гледа неколико сати дневно. Али, зар не – не гледа вас један наставник, већ више њих, а један вас гледа пар сати недељно, највише. Но, нека буде и да имате само једног наставника (ето, учитеља – на пример): вас је тридесеторо, а он је један.

 

То је тридесет живота, искустава, нади, страхова, успеха и неуспеха; тридесет срећи и несрећи – којима можете да додате и макар толико родитељских срећи и несрећи. Свако од вас је посебан, јашта, и свако заслужује пажњу и разумевање.

 

Али наставник није дежурна социјална установа.

 

Ваши родитељи имају вас, једно или двоје (просечно). Ваш најбољи друг има вас. Ваши другари имају вас и још неколико добрих другара. Ваши баба и деда имају пар вас унучића. Ваше тетке и тече имају можда десетак вас које повремено виде и, ваљда, све време воле.

 

Наставник има (најмање) тридесeторо вас.

 

Има и своју децу, ако неко није приметио.

 

Наставник ће дати све од себе – али није му много ‘себе’ преостало наког што га зајашу политиканти, функционерони, мини-стар; није му остало много ‘себе’ када – као и ваши родитељи, бабе и деде, тетке и тече – калкулише како да прегура до следеће ниподаштавајуће плате или како да „индивидуализује“ наставу за свих 200 ученика којима предаје. Ваш наставник можда нема веће муке од ваших родитеља, али и ви и ваши родитељи очекујете да за вас има више времена, воље и снаге него што и ваши родитељи за вас имају.

 

Зар не?

 

Укратко: неће моћи.

 

Не зато што наставник не жели, већ зато што нема снаге и времена за то. За вољу га, ипак, не питајте – његова је воља у свему овом и иначе најмање битна.

 

Дакле, да се не лажемо: ако наставник и постигне са вама више него што је постигао ваш родитељ, старатељ, рођак или пријатељ, то није зато што му је то посао – то је зато што је и он у том тренутку имао срећу да може да вам се посвети толико. Но, наставничка снага није бесконачна: можда је, помажући теби и Пери, занемарио Мару и Лазу. Тешко да ће то ико приметити осим Маре и Лазе. А онда ће Мара и Лаза да пишу како им наставник није посветио довољно пажње, не знајући да се наставник сатро од муке да помогне теби.

 

Теби.

 

И многима попут тебе.

 

Зато, укратко: доста више качења о грбачу наставницима.

 

 

 

Барселона 3. део

У току првог таласа пандемије разни људи су радили разне ствари корисне за друштво и неке је амбасада Европске уније наградила као хероје. Ту смо се нашли и нас двоје ТВ наставника Анђела Петровић и ја. Награда за све нас је био пут у град по избору у Европској унији и ми смо изабрали Барселону. На пут смо повели и Вељка Петровића, мужа, и Јелену Дробњаковић, познатију као куму. Наставља се видео-прича о томе.

У Барселони се сваки дан користили метро. Већ сам вам написао да је веома једноставан за коришћење, али вам нисам написао да баш сви људи који су се возили метроом су носили маске. Буквално нисам видео ниједан изузетак. Да ли наплаћују казне? Не знам и нисам видео никакву контролу, нити је било ко на нас вршио притисак да морамо да носимо. Напросто смо урадили оно што су и сви и што и иначе радимо у нашем јавном превозу у Београду.

Као што је Анђа рекла, Тибидабо је брдо (планина?) високо 512 метара и такво је највише у том делу приобалног ланца Каталоније. Да бисмо се попели на ту висину користили смо неку врсту жичаре. Жичара нам се баш дојмила, тако да сам снимио и улазак…

…и саму вожњу. Вратоломно смо стигли до врха и тамо затекли прелепи видиковац и врло интересантан забавни парк. Кума и ја смо пожелели да се провозамо старињским каруселом који је био на ивици провалије (који чак ни мени није изгледао страшан), али смо одустали јер претерано кошта. У Барселони иначе наплаћују буквално сваку атракцију, малтене шетњу улицом.

На врху брда је прелепа црква, а на њеном врху је скулптура Исуса, односно Светог срца Исусовог, а која је дело Ђузепа Мирета, за кога знам само да је био вајар. У цркву може да се уђе на више спратова, што омогућавају терасе око ње и степенице које до тих тераса стижу. Иначе је повелико здање, а пошто је и на брду (или планини, нисам сигуран), видљива је из разних делова Барселоне.

Сам назив Тибидабо потиче из Јеванђела по Луки, када је ђаво искушавао Исуса и нудио му сва царства која су могла да се виде са високог брда. Тиби дабо буквално значи „Ја ћу ти дати“, а ова прича референцира управо на ово брдо, иако се Христово искушење није десило на том месту.

Ја баш нисам хтео да снимам и жичару у повратку, али су девојке инсистирале и свакако је било импресивно, баш као и у доласку.

Из жичаре у жичару, па смо стигли до Монжуика, што би значило „Планина Јевреја“ (тамо је пронађено средњовековно јеврејско гробље). Ипак, та област садржи много различитих атракција, а њен значај је у томе што представља место са кога је Барселона почела да се шири до данашњих размера. Већ само жичарење до тамо било је занимљиво, што можете да видите у следећем видео-прилогу.

Након врха смо се спустили скроз до Шпанског села. Оно је подигнуто 1929. за тадашњи Светски сајам и, иако је планирано да буде срушено након тога, опстало је до данашњих дана због великог интересовања. Гледамо како ово село представља кума.

Сада вас водимо у обилазак овог села које представља Шпанију у малом. Рецимо, ту су ресторани са типичним јелима из разних области Шпаније. Међутим имају неко чудно радно време које је двократно и баш када смо ми били имали су паузу пред вечеру. Једва стигосмо да попијемо кафу Вељко и ја.

Такође у доба када смо ми били, имали су тему у вези са Ноћи вештица и разне неке зомбије који једу мозгове и кловнове који се шетају са секиром или ножем. Врло симпатично, мада се девојкама није допало.

У склопу овог села је музеј Фран Даурел, који је заправо приватна колекција, а садржи дела модерне уметности. Међу уметницима су и Дали и Пикасо. Оно што ме је запањило је да је улаз био џабака, а фотографисање није дозвољено. Свеједно је моја кума имала још један перформанс у овом селу. 

Након села смо отишли до оближње Чаробне фонтане. Оно што сам пронашао на сајту њихове Владе је да изгледа та фонтана већ годину дана, због пандемијске ситуације, не пружа посетиоцима несвакидашњи светлосни догађај. И иначе не светли увек и треба пропратити на нету када се спектакл очекује. Пошто ми то нисмо проверили, а Вељко је заборавио да нам каже, у доба када смо стигли није радила, али смо се вратили сутра по дану и тада јесте. Иако није била осветљена, верујте да је импресивна. Шта да вам кажем када се до врха пење многобројним, чак и покретним степеницама.

На крају смо, мада врло кратко, посетили један тржни центар. Чак и у том центру се плаћа евро ако желите да вас лифт одвезе до врха, тако да свака част на предузетничком духу Каталонаца. Кума и ја смо на крају отишли на кафу у Старбакс и, колико сам схватио, ово је њена прва кафа у том кафићу. 

На крају нема ретроспективе. Снимили смо били нешто, но нека претходни снимак са кафом буде крај, мада не и сиктер-кафа. Остали смо у Барселони до касног поподнева сутрашњег дана и видели још две лепе куће ексцентричног архитекте Гаудија, те се промували градом. Свакако је било дивно путовање, нешто што и вама желим, а надам се да сам вас овим влогом мотивисао да посетите Барселону. До следећег путовања. 

Барселона 2. део

У току првог таласа пандемије разни људи су радили разне ствари корисне за друштво и неке је амбасада Европске уније наградила као хероје. Ту смо се нашли и нас двоје ТВ наставника Анђела Петровић и ја. Награда за све нас је био пут у град по избору у Европској унији и ми смо изабрали Барселону. На пут смо повели и Вељка Петровића, мужа, и Јелену Дробњаковић, познатију као куму. Наставља се видео-прича о томе.

У Барселони смо се кретали на три начина: пешице (уф), метроом и аутобусом. У метроу смо се врло једноставно сналазили јер је једноставно и замишљен. Потребно је само да знате како се зове станица на коју треба да дођете и без по муке можете стићи било где. 

Дакле, запутили смо се у парк Гвељ, који је пројектовао каталонски архитекта Антони Гауди почетком 20. века. У видео-прилозима ћете видети да је био (помало) ексцентричан, а његов рад, односно парк је под заштитом УНЕСКО-а као Светска баштина.

У парку смо видели свашта лепог и импозантног, па и лелујаву клупу, врло маштовито осмишљену. На снимку ћете видети и црвену зграду подно те клупе и изгледа да је то школа?!? На коју магију колеге у тој згради одржавају наставу, када терасу и ван сезоне обилази велики број туриста, заиста немам благу представу.

Након парка смо имали дугу шетњу до Саграде фамилије, цркве која је Гаудијево ремек-дело. Није успео да је доврши за живота, али је рад и након његове смрти настављен и завршетак се не очекује у скорије време.

Наравно, морали смо и да једемо, па смо се за ручак определили за паељу, национално јело. Мислио сам да ћу се фасцинирати, али нисам остао фасцинантан. Свакако ми се допало, али укус уопште није нов. Напротив, препознатљив је и у питању је нека врста пилава.

Након тога смо отишли на плажу Барселонету. Понеко се чак и купао, али је хладно време ипак одредило неке друге активности. Људи су се шетали и играли одбојку. Свакако је било дивно бацити поглед (и прсте) у море.

Као мали сећам се да сам гледао слајдове у посебном апарату из Француске који их је учинио тродимензионалним и један од слајдова је приказивао детаљ из парка Цитадела. Од тада до недавно сам на ту активност из детињства заборавио, али ми се тог дана у Барселони вратило сећање јер сам тај детаљ могао да видим овај пут уживо (одмах након кулирања на плажи), баш као и Тријумфалну капију која није импресивна као она у Паризу, али је лепа. И Цитаделу и капију моћи ћете да видите на Јелениним и Анђиним многобројним фоткама, а ми се враћамо у собу.

И још један снимак из апартмана, уз ретроспективу дана, за крај. 

Барселона 1. део

У току првог таласа пандемије разни људи су радили разне ствари корисне за друштво и неке је амбасада Европске уније наградила као хероје. Ту смо се нашли и нас двоје ТВ наставника Анђела Петровић и ја. Награда за све нас је био пут у град по избору у Европској унији и ми смо изабрали Барселону. На пут смо повели и Вељка Петровића, мужа, и Јелену Дробњаковић, познатију као куму. Следи видео-прича о томе.

Врло брзо смо се сместили у апартман и одмах кренули у обилазак. Најпре смо били у Готској четврти, те посетили Пикасов музеј. У том музеју приказано је мноштво дела овог сликара и он је очигледно имао своје фазе, тако да сам на неким класичнијим (да их тако назовем) сликама имао прилике да се уверим да је био нестварно надарен уметник, а да је цело то његово замешатељство са кубизмом и модерним трендовима био његов луцкасти избор. У музеју сам открио да се бавио и вајањем предмета и израдом накита, што раније нисам знао. По изласку из музеја смо наставили шетњу, а Анђа и Јелена су се изгубиле (у улици дугој нешто мало преко километра). Но, некако су нас пронашле и то у Старбаксу где смо нас двојица пили кафу. Где смо још били, откриће вам Анђа у првом видеу за данас.

Након тога смо обишли Колумбов споменик у Барселони. Тај споменик је висок 60 метара и мислим да посетиоци могу лифтом унутар њега да се пењу горе, али ми то нисмо могли јер је било затворено. Иначе тај споменик служи као подсетник да је Колумбо известио краљицу Изабелу I и краља Фердинанда V да је допутовао до новог континента. Споменик је близу Марине, односно луке где смо се укрцали на један од њихових бродића и – крстарили.

Оно што сам ја назвао реком заправо је Средоземно море и још увек смо на том мору. Обратите пажњу шта раде Јелена и Анђа, а шта сви остали људи на овом крстарењу. 🙂

Пошто је био први дан, препун узбуђења и неочекиваних авантура (на аеродрому су нас, ничим изазвани, тестирали на ковид), нисам се снашао да снимим више видео-прилога, али биће их у опису наредна два дана. За крај још један снимак: ретроспектива снимљена када смо се, касно увече, вратили у апартман.