Ко не уме, умеће

С времена на време, на друштвеним мрежама се појави овакав некакав текст:

Зелена учионица: Умете ли да решите овај математички задатак за ДРУГИ разред основне школе? (16.11.2018)

Наслов, наравно и како другачије, сугерише да је у питању преозбиљан задатак и логична реакција је да ћемо сви да исколачимо очи и у неверици проживимо наредних двадесет минута кунући аутора задатка, збирку, издавачку кућу, али зашто стати само на томе? Криви су и систем, школа, али и учитељица, јер и ако нису, требало би да јесу, а разлог ћемо већ некако наћи. 

И, одиста, било је много негодовања и пре него што кренем на два главна аргумента, морам да приметим једну ствар која се већ дуго кристалише међ родитељским живљем. Родитељи ће у 99% случајева жустро бранити своје дете ако је неваспитано и/или насилно у школи. Сви ће бити криви (највише наставници, разуме се) осим детета. И то ми је у реду јер ти исти родитељи кроз такво понашање детета очитавају сопствени неуспех у одгајању и просто не могу то да прихвате. Другим речима, разумем да је то за родитеље велики шамар у врло важном, породичном сегменту живота. Међутим, овога пута родитељи бране децу од задатака за вежбање математике. Иначе родитељи бране децу од разнозврсних активности у школи и не могу да се не запитам зашто то чине. Простом логиком гледано, требало би да поздраве ако се дете у школи развија на сваки начин, посебно интелектуални, но можда и ту има страха да се покаже да дете није ингениозно колико поносити родитељи потенцирају. Да ту има нешто истине, указују и поменути аргументи.

Први јачи аргумент је да овакви задаци збуњују ђаке. И то је тачно. Сваки нови, до тада невиђени задатак или захтев, највероватније ће изазвати управо такву реакцију. То се редовно дешава и нама, одраслима. Да ли сте икада морали због било каквог разлога да се суочите са нешто компликованијим сајтом или апликацијом који делују врло збуњујуће? Ако вам сајт или апликација нису насушна потреба, баталићете их, али проблем настаје ако јесте. Или да ли ће се муж збунити да нађе чарапе ако је жена променила распоред ствари по кући по ко зна који пут? Ако вам се то десило, апликација или чарапе, односно и једно и друго, ако сте дигитално освешћен муж, онда верујем да подозревате да су нове ситуације у којима ћемо се наћи најчешће збуњујуће. Сетите се како смо се осећали када је започела пандемија. Или како је изгледало када сте први пут почели да типкате по паметном телефону. Збуњујуће ситуације ће нас пратити цео живот. И овакви задаци јесу припрема за живот и ми и деца имамо два избора. Један је да позовемо у помоћ некога ко зна, да нам објасни, а други је да сами пробамо да се суочимо са проблемом. И један и други путић воде до извора знања.

Други јачи аргумент је да овакви задаци обарају самопоуздање. Најпре, мене занима да ли се самопоуздање ствара ако дете одговори на сваки могући захтев и задатак? Да ли је неком ко је добар лекар и сјајно обавља свој посао самопоуздање пољуљано ако није талентован за певање и не познаје довољно добро историју? Но, хајде да кажемо да није важно да дете научи да неће бити добро баш из свега и да нам императив буде да га убедимо да ће бити сјајно чега год се дохвати. То ћемо постићи тиме да толико поједноставимо тестове да добије две искуцане стране са задацима типа колико је пет минус два и колико је три плус четири. Такви задаци су добри за стицање рутине рачунања и сигурно је да треба похвалити дете ако уради прву страну. Похвалићемо га и ако уради другу страну и даћемо му још таквих задатака. Похвалићемо га и за трећу, четврту, пету… Када престајемо да га хвалимо и да ли престајемо уопште? Договорили смо се да нећемо захтевне задатке због да не изгуби самопоуздање. Дакле, дајемо му само оно што знамо да може да реши, а то зна и само дете.

Као наставник приметио сам једну врло интересантну ствар. Деца све време очекују награду за било шта што ураде. Као у видео-игрици која вас и навлачи тиме што вас стално опскрбљује неким наградицама за сваки пређени ниво. При томе улажу минимум труда и напора, раде нешто што је испод сваког њиховог капацитета, али и даље очекују. Рецимо, прекопирају текст са Википедије, ставе у презентацију (при томе не форматирају), то прочитају пред целим одељењем (обично их непознате речи које се налазе у тексту збуњују) и опет верују да заслужују оцену. Лепо је ценити свој рад и ако га ми ценимо, и други ће, али чекај мало. Ми имамо политичаре који секу црвену врпцу испред новоофарбаних зебри или купљених контејнера и очекују наклоност и аплаузе грађана. Ова презентација из основне школе има врло практичну последицу у свакодневном животу, а то је очекивање да за врло мало добијете много. Невоља је у томе што не можемо да рачунамо на то да сви људи око нас прихватају да смо ми урадили велика дела јер се рад некако види. На крају дана, нисам сигуран ни да дете када решава нешто што је заиста лагано и зна да није уложило неки јачи напор заиста стиче самопоуздање. Да ли се самопоуздање стиче на нешто што могу да ураде готово сви? И да ли се самопоуздање губи ако не можемо да урадимо нешто што иначе мањи број њих може? 

Нека то буду питања за размишљање. Ах, да, размишљање. Некако верујем да са том радњом треба започети на што млађем узрасту, па чак и у ДРУГОМ разреду, како је то акцентовано у наслову текста. Дете ће можда и урадити задатак спочетка текста, што је феноменално, а можда и неће. И ми ћемо му помоћи да разуме. Неки следећи задатак ће онда урадити, а можда и опет неће. И то није смак света. Ако имамо нормалан приступ према томе, дете неће бити збуњено, а неће му ни опасти самопоуздање. Имаће цео живот пред собом и бројне изазове и задатке. И решиће неке, многе од њих и они заиста не морају да буду математички.

И пронаћи ће себе и свој будући позив. 

Миша Машина је онај наставник

На „Зеленој учионици“ је освануо следећи текст:

Писмо „оног детета“ свим наставницима (14.3.2022)

Не бих анализирао овај текст, већ сам желео да вам пренесем генијалан коментар генијалног човека. Он је био наставник и има свој бенд. На крају текста моћи ћете да чујете моју омиљену песму коју певају. Но, прво његов коментар (који БТВ има више лајкова него сам текст).

Писмо „оног наставника“ свим ученцима

 
Драги моји, знам да може да вам буде тешко. Знам и да вашим родитељима (или родитељу… или старатељу) може да буде тешко. Живот је некад СИВ, некад ЦК.
 
Али, да се не лажемо:
 
Ја вам нисам ни родитељ, ни старатељ. Нисам вам ни најбољи, ни најгори друг – нисам вам друг уопште. Заједно проводимо време јер је то у опису мог посла, а вас је довео избор ваш или ваших родитеља, ваш претходни успех (ако сте сада средњошколци) или, једноставно, нема ближе школе. Ја појма немам ко ће ми бити у разреду. Штавише, ја често појма немам ни ко ми јесте у разреду – ја вам предајем један или неколико предмета, али предајем и другим разредима. Ја вас често имам изнад 200 током недеље!
И ви и ваши родитељи, знам, вапите за пажњом – наставник је тај који вас гледа неколико сати дневно. Али, зар не – не гледа вас један наставник, већ више њих, а један вас гледа пар сати недељно, највише. Но, нека буде и да имате само једног наставника (ето, учитеља – на пример): вас је тридесеторо, а он је један.
 
То је тридесет живота, искустава, нади, страхова, успеха и неуспеха; тридесет срећи и несрећи – којима можете да додате и макар толико родитељских срећи и несрећи. Свако од вас је посебан, јашта, и свако заслужује пажњу и разумевање.
 
Али наставник није дежурна социјална установа.
 
Ваши родитељи имају вас, једно или двоје (просечно). Ваш најбољи друг има вас. Ваши другари имају вас и још неколико добрих другара. Ваши баба и деда имају пар вас унучића. Ваше тетке и тече имају можда десетак вас које повремено виде и, ваљда, све време воле.
 
Наставник има (најмање) тридесeторо вас.
 
Има и своју децу, ако неко није приметио.
 
Наставник ће дати све од себе – али није му много ‘себе’ преостало наког што га зајашу политиканти, функционерони, мини-стар; није му остало много ‘себе’ када – као и ваши родитељи, бабе и деде, тетке и тече – калкулише како да прегура до следеће ниподаштавајуће плате или како да „индивидуализује“ наставу за свих 200 ученика којима предаје. Ваш наставник можда нема веће муке од ваших родитеља, али и ви и ваши родитељи очекујете да за вас има више времена, воље и снаге него што и ваши родитељи за вас имају.
 
Зар не?
 
Укратко: неће моћи.
 
Не зато што наставник не жели, већ зато што нема снаге и времена за то. За вољу га, ипак, не питајте – његова је воља у свему овом и иначе најмање битна.
 
Дакле, да се не лажемо: ако наставник и постигне са вама више него што је постигао ваш родитељ, старатељ, рођак или пријатељ, то није зато што му је то посао – то је зато што је и он у том тренутку имао срећу да може да вам се посвети толико. Но, наставничка снага није бесконачна: можда је, помажући теби и Пери, занемарио Мару и Лазу. Тешко да ће то ико приметити осим Маре и Лазе. А онда ће Мара и Лаза да пишу како им наставник није посветио довољно пажње, не знајући да се наставник сатро од муке да помогне теби.
 
Теби.
 
И многима попут тебе.
 
Зато, укратко: доста више качења о грбачу наставницима.
 

 

 

Барселона 3. део

У току првог таласа пандемије разни људи су радили разне ствари корисне за друштво и неке је амбасада Европске уније наградила као хероје. Ту смо се нашли и нас двоје ТВ наставника Анђела Петровић и ја. Награда за све нас је био пут у град по избору у Европској унији и ми смо изабрали Барселону. На пут смо повели и Вељка Петровића, мужа, и Јелену Дробњаковић, познатију као куму. Наставља се видео-прича о томе.

У Барселони се сваки дан користили метро. Већ сам вам написао да је веома једноставан за коришћење, али вам нисам написао да баш сви људи који су се возили метроом су носили маске. Буквално нисам видео ниједан изузетак. Да ли наплаћују казне? Не знам и нисам видео никакву контролу, нити је било ко на нас вршио притисак да морамо да носимо. Напросто смо урадили оно што су и сви и што и иначе радимо у нашем јавном превозу у Београду.

Као што је Анђа рекла, Тибидабо је брдо (планина?) високо 512 метара и такво је највише у том делу приобалног ланца Каталоније. Да бисмо се попели на ту висину користили смо неку врсту жичаре. Жичара нам се баш дојмила, тако да сам снимио и улазак…

…и саму вожњу. Вратоломно смо стигли до врха и тамо затекли прелепи видиковац и врло интересантан забавни парк. Кума и ја смо пожелели да се провозамо старињским каруселом који је био на ивици провалије (који чак ни мени није изгледао страшан), али смо одустали јер претерано кошта. У Барселони иначе наплаћују буквално сваку атракцију, малтене шетњу улицом.

На врху брда је прелепа црква, а на њеном врху је скулптура Исуса, односно Светог срца Исусовог, а која је дело Ђузепа Мирета, за кога знам само да је био вајар. У цркву може да се уђе на више спратова, што омогућавају терасе око ње и степенице које до тих тераса стижу. Иначе је повелико здање, а пошто је и на брду (или планини, нисам сигуран), видљива је из разних делова Барселоне.

Сам назив Тибидабо потиче из Јеванђела по Луки, када је ђаво искушавао Исуса и нудио му сва царства која су могла да се виде са високог брда. Тиби дабо буквално значи „Ја ћу ти дати“, а ова прича референцира управо на ово брдо, иако се Христово искушење није десило на том месту.

Ја баш нисам хтео да снимам и жичару у повратку, али су девојке инсистирале и свакако је било импресивно, баш као и у доласку.

Из жичаре у жичару, па смо стигли до Монжуика, што би значило „Планина Јевреја“ (тамо је пронађено средњовековно јеврејско гробље). Ипак, та област садржи много различитих атракција, а њен значај је у томе што представља место са кога је Барселона почела да се шири до данашњих размера. Већ само жичарење до тамо било је занимљиво, што можете да видите у следећем видео-прилогу.

Након врха смо се спустили скроз до Шпанског села. Оно је подигнуто 1929. за тадашњи Светски сајам и, иако је планирано да буде срушено након тога, опстало је до данашњих дана због великог интересовања. Гледамо како ово село представља кума.

Сада вас водимо у обилазак овог села које представља Шпанију у малом. Рецимо, ту су ресторани са типичним јелима из разних области Шпаније. Међутим имају неко чудно радно време које је двократно и баш када смо ми били имали су паузу пред вечеру. Једва стигосмо да попијемо кафу Вељко и ја.

Такође у доба када смо ми били, имали су тему у вези са Ноћи вештица и разне неке зомбије који једу мозгове и кловнове који се шетају са секиром или ножем. Врло симпатично, мада се девојкама није допало.

У склопу овог села је музеј Фран Даурел, који је заправо приватна колекција, а садржи дела модерне уметности. Међу уметницима су и Дали и Пикасо. Оно што ме је запањило је да је улаз био џабака, а фотографисање није дозвољено. Свеједно је моја кума имала још један перформанс у овом селу. 

Након села смо отишли до оближње Чаробне фонтане. Оно што сам пронашао на сајту њихове Владе је да изгледа та фонтана већ годину дана, због пандемијске ситуације, не пружа посетиоцима несвакидашњи светлосни догађај. И иначе не светли увек и треба пропратити на нету када се спектакл очекује. Пошто ми то нисмо проверили, а Вељко је заборавио да нам каже, у доба када смо стигли није радила, али смо се вратили сутра по дану и тада јесте. Иако није била осветљена, верујте да је импресивна. Шта да вам кажем када се до врха пење многобројним, чак и покретним степеницама.

На крају смо, мада врло кратко, посетили један тржни центар. Чак и у том центру се плаћа евро ако желите да вас лифт одвезе до врха, тако да свака част на предузетничком духу Каталонаца. Кума и ја смо на крају отишли на кафу у Старбакс и, колико сам схватио, ово је њена прва кафа у том кафићу. 

На крају нема ретроспективе. Снимили смо били нешто, но нека претходни снимак са кафом буде крај, мада не и сиктер-кафа. Остали смо у Барселони до касног поподнева сутрашњег дана и видели још две лепе куће ексцентричног архитекте Гаудија, те се промували градом. Свакако је било дивно путовање, нешто што и вама желим, а надам се да сам вас овим влогом мотивисао да посетите Барселону. До следећег путовања. 

Барселона 2. део

У току првог таласа пандемије разни људи су радили разне ствари корисне за друштво и неке је амбасада Европске уније наградила као хероје. Ту смо се нашли и нас двоје ТВ наставника Анђела Петровић и ја. Награда за све нас је био пут у град по избору у Европској унији и ми смо изабрали Барселону. На пут смо повели и Вељка Петровића, мужа, и Јелену Дробњаковић, познатију као куму. Наставља се видео-прича о томе.

У Барселони смо се кретали на три начина: пешице (уф), метроом и аутобусом. У метроу смо се врло једноставно сналазили јер је једноставно и замишљен. Потребно је само да знате како се зове станица на коју треба да дођете и без по муке можете стићи било где. 

Дакле, запутили смо се у парк Гвељ, који је пројектовао каталонски архитекта Антони Гауди почетком 20. века. У видео-прилозима ћете видети да је био (помало) ексцентричан, а његов рад, односно парк је под заштитом УНЕСКО-а као Светска баштина.

У парку смо видели свашта лепог и импозантног, па и лелујаву клупу, врло маштовито осмишљену. На снимку ћете видети и црвену зграду подно те клупе и изгледа да је то школа?!? На коју магију колеге у тој згради одржавају наставу, када терасу и ван сезоне обилази велики број туриста, заиста немам благу представу.

Након парка смо имали дугу шетњу до Саграде фамилије, цркве која је Гаудијево ремек-дело. Није успео да је доврши за живота, али је рад и након његове смрти настављен и завршетак се не очекује у скорије време.

Наравно, морали смо и да једемо, па смо се за ручак определили за паељу, национално јело. Мислио сам да ћу се фасцинирати, али нисам остао фасцинантан. Свакако ми се допало, али укус уопште није нов. Напротив, препознатљив је и у питању је нека врста пилава.

Након тога смо отишли на плажу Барселонету. Понеко се чак и купао, али је хладно време ипак одредило неке друге активности. Људи су се шетали и играли одбојку. Свакако је било дивно бацити поглед (и прсте) у море.

Као мали сећам се да сам гледао слајдове у посебном апарату из Француске који их је учинио тродимензионалним и један од слајдова је приказивао детаљ из парка Цитадела. Од тада до недавно сам на ту активност из детињства заборавио, али ми се тог дана у Барселони вратило сећање јер сам тај детаљ могао да видим овај пут уживо (одмах након кулирања на плажи), баш као и Тријумфалну капију која није импресивна као она у Паризу, али је лепа. И Цитаделу и капију моћи ћете да видите на Јелениним и Анђиним многобројним фоткама, а ми се враћамо у собу.

И још један снимак из апартмана, уз ретроспективу дана, за крај. 

Барселона 1. део

У току првог таласа пандемије разни људи су радили разне ствари корисне за друштво и неке је амбасада Европске уније наградила као хероје. Ту смо се нашли и нас двоје ТВ наставника Анђела Петровић и ја. Награда за све нас је био пут у град по избору у Европској унији и ми смо изабрали Барселону. На пут смо повели и Вељка Петровића, мужа, и Јелену Дробњаковић, познатију као куму. Следи видео-прича о томе.

Врло брзо смо се сместили у апартман и одмах кренули у обилазак. Најпре смо били у Готској четврти, те посетили Пикасов музеј. У том музеју приказано је мноштво дела овог сликара и он је очигледно имао своје фазе, тако да сам на неким класичнијим (да их тако назовем) сликама имао прилике да се уверим да је био нестварно надарен уметник, а да је цело то његово замешатељство са кубизмом и модерним трендовима био његов луцкасти избор. У музеју сам открио да се бавио и вајањем предмета и израдом накита, што раније нисам знао. По изласку из музеја смо наставили шетњу, а Анђа и Јелена су се изгубиле (у улици дугој нешто мало преко километра). Но, некако су нас пронашле и то у Старбаксу где смо нас двојица пили кафу. Где смо још били, откриће вам Анђа у првом видеу за данас.

Након тога смо обишли Колумбов споменик у Барселони. Тај споменик је висок 60 метара и мислим да посетиоци могу лифтом унутар њега да се пењу горе, али ми то нисмо могли јер је било затворено. Иначе тај споменик служи као подсетник да је Колумбо известио краљицу Изабелу I и краља Фердинанда V да је допутовао до новог континента. Споменик је близу Марине, односно луке где смо се укрцали на један од њихових бродића и – крстарили.

Оно што сам ја назвао реком заправо је Средоземно море и још увек смо на том мору. Обратите пажњу шта раде Јелена и Анђа, а шта сви остали људи на овом крстарењу. 🙂

Пошто је био први дан, препун узбуђења и неочекиваних авантура (на аеродрому су нас, ничим изазвани, тестирали на ковид), нисам се снашао да снимим више видео-прилога, али биће их у опису наредна два дана. За крај још један снимак: ретроспектива снимљена када смо се, касно увече, вратили у апартман.

Критички критизер

Ауторка овог текста…

Зелена учионица: „Сви ми у непосредној настави видимо – присутан је генерални пад IQ код деце“ (14.9.2021)

…ме је, пре много времена, питала шта је за мене критичко мишљење. Одговор захтева много текста, али за почетак да наведем да овакво мишљење подразумева и да садржаје које пронађемо на нету не узимамо здраво за готово. Приказаћу то на примеру и то управо овом.

Да кренем по деловима, мислим да је тако најједноставније.

Пролог

Екрани заглупљују. Деца су све мање активна, а физичка активност је неопходна да би се мозак покренуо и развијао. Усмерени тренинзи на које родитељи воде децу нису довољни и не могу да замене слободну игру, сваког дана, на отвореном. Слободна игра је та која буди машту, а боравак на отвореном веома је важан за развој сваког детета. То је једна страна медаље. И то већ и птице на гранама знају.

Ја мислим да птице не знају или ако знају, онда је њихово знање паушално. Физичка активност је сигурно важна, али не бих смео да потпишем да је неопходна да би се мозак покренуо и развијао. Деца која су у колицима, физички непокретна из било ког разлога, свакако могу имати мозак који је и покренут и развијен. Такође, деца су међусобно различита и има и таквих која избегавају физичке активности или су напросто неспретна и не знам да таква деца заостају за другима. То исто важи и за свет одраслих. Треба ли да помињем Стивена Хокинга

Тек оно што не бих смео да потпишем је да екрани заглупљују. Но, хајде да то прихватимо јер је дато као неоспорна чињеница (и птице је знају, па зар није). Претпостављам да се овде мисли на екране паметних телефона или компјутера јер, како ствари стоје, деца телевизију јако слабо гледају или је не гледају уопште. Ми смо генерације које су гледале телевизију и сва је прилика да смо остали верна публика. Да ли и ТВ екрани заглупљују? Ако да, како смо ми остали имуни? Вероватно јесмо остали имуни јер ми користимо и ове друге екране и нисмо заглупели, чим можемо да проценимо да деца јесу. Но, да ли је то заиста тако, хајде да видимо у остатку текста.  

Заплет

Али, дотакнимо се мало и друге стране исте медаље. Радно време родитеља више није од 7 до 3. Није ни до четири. Ма ретко кад је и до пет. Маме и тате задихани стижу у вртић, погнутих глава јер нису могли да изађу раније с посла. Баш у 5 до 5 им је шеф бацио предмет на сто, који је требало решити одмах.

Школска деца чекају код куће, вероватно с телефонима у рукама. Неки су мали да би изашли сами напоље. Неки немају другаре који желе напоље. У јулу и августу су врућине, није препоручљиво бити напољу. Зими је загађење велико, не изводите децу напоље.

Да, данас је родитељство дефинитивно велики изазов. И не можемо за све што се дешава кривити само родитеље. Али да се нешто мора предузети, то је сигурно.

Први пасус у овом низу је превише драматичан за мој укус, али нема смисла да критикујем стил писања другог аутора. То би већ било критизерство, а не критички осврт, а то нису исте ствари. Из овог пасуса не могу да закључим много тога јер су послови које обављају мама и тата сувише уско дати. Очигледно је реч о људима који раде у некој канцеларији, нешто више од осам сати или почињу са послом касније. Шта је са другим струкама? Шта је са поменутим шефовима? И они могу бити родитељи. Да ли они одлазе у вртић уздигнутих глава? 

Други пасус ми изгледа попут филма чија је тема природна катастрофа: жега која пржи у лето и загађење које гуши у зиму. Стичем утисак да живимо у постапокалиптичном дистопијском друштву, што можда и није тако далеко од истине. Оно што је заобилазак истине у оба ова пасуса је да су родитељи немоћни и да а) не могу да се баве својом децом и б) не могу да утичу на сопствену децу да се поиграју напољу. Трећи пасус већ је сасвим коректан и заиста не треба кривити родитеље, али не зато што се не баве децом (ту их ништа не оправдава ако је то тако), већ зато што одистински имају много изазова, пре свих у егзистенцијалном смислу. Деци ипак треба обезбедити паметне телефоне које они не испуштају из руку док су родитељи на послу и чији екрани заглупљују. Да, мало сам саркастичан, али смо рекли да стил писања нећемо критиковати. 🙂

Расплет

“Мене заиста брине генерални пад IQ, тога смо сви свесни у непосредној настави.” – каже наставница ликовне културе Снежана Гроздановић. “Појединци који извлаче ствар су мањина, изузеци. Међутим, мислим да су деца до поласка у школу изузетно интелигентна, а да мањина има ниже способности.” – додаје она. Каже да се поласком у школу, све то преокрене.

Иако ми је другарица и драга сарадница Снежана Гроздановић, према мом мишљењу, уопште није у праву. Најпре, нисмо сви свесни – ево ја нисам. Друго, не знам ни како да будем свестан јер ја својим ђацима не дајем тестове интелигенције. Нисам ни стручан за то. Друго, ко каже да је IQ старијих генерација висок, па да је сада опао у млађим генерацијама? Све што се дешава око нас, па чак и ранији пасуси у овом истом тексту, демантују ту нашу високу памет. Како је могуће да ми, који смо избегли замке екрана и имали слободну дечју игру која нас је покренула и развила, те са импозантним коефицијентом, радимо дванаест сати дневно и робујемо шефовима који бацају ствари на нас, да бисмо после тога понизно ишли у вртиће и дозволили загађење које нас пржи и лети и зими? 

У наставку мини-интервјуа Снежана објашњава да је квалитет ликовних дечјих радова опао, али да су се оцене повећале. То не бих доводио у питање јер Снежана је сјајан наставник ликовне културе и њена процена је сигурно добра. Ипак, не могу да се не запитам две ствари. Једна је да ли тада причамо о вредности коефицијента интелигенције јер је креативна интелигенција тек једна од многих, а ипак далеко од оне коју схватамо у ужем смислу и којом се чланови Менсе поносе. Друга је да ли је опала креативност ученика или њихов труд. „Дефинитивно, школа убија радозналост и креативност“ – закључује она. Да ли је то дефинитивно?

У методици наставе постоји нешто што се зове „паразитирајући фактор“. Да бисте доказали да ли нешто (школа) утиче на нешто (креативност) морате да урадите експеримент. Међутим, то нимало није лако. Како год осмислили експеримент, нешто ће спречити да докажете хипотезу и то нешто је поменути паразитирајући фактор. Видите како, на развој детета не утичу само школски часови. Ту су и породица, вршњаци, екрани (који заглупљују), спорт на који дете иде или не, а ни узраст не смемо заборавити јер свуда има и те неке биологије и пубертета. Никада не можемо да будемо сигурни шта је то што убија радозналост, ако га нешто убија уопште. Ја бих рекао да су они ипак радознали: не за оно што нас занима, већ што занима њих и то обавезно није исто, али је и нормално јер нас деценије деле. Можда је то трећа страна медаље о којој нисмо размишљали јер смо сувише давно били деца.

Епилог

Подсећања ради, број вуковаца у Србији је на веома високом нивоу. Према неким подацима, чак сваки шести ђак у Београду је носилац ове дипломе која, полако, губи свој смисао. Делује да је образовни систем спуштањем критеријума деци послао јасну поруку – не морате се много трудити да бисте остварили успех у школи. Како ће се то одразити на данашње генерације, остаје да видимо.

Ако занемаримо да смо овај закључак прочитали у разним текстовима до сада негде, рецимо, милион осамсто шездесет и четири пута, ја бих лично волео да је ово тако и да смо пронашли проблем. То би значило да све што је потребно је само да подигнемо критеријуме и све ће бити у реду, а IQ бити на жељеној висини. Овде би се свакако укључиле и птице на гранама и зацвркутале да лака решења уједно нису и најбоља, а ја бих додао да вероватно не би била ни успешна. Оно што је нама потребно је потпуна промена парадигме образовања. Ми имамо ситуацију какву имамо, децу која су сигурно много интелигентнија него што ми вреднујемо, али се не труде. Зашто се не труде? Можда и зато што се у целој овој причи ниједном реченицом нисмо осврнули на њихове потребе. Само на проблеме које имају родитељи и школу која није добра. 

И закључак…

Када бих био критизер, а не критички пријатељ, како нас наставнике данас зову, рекао бих да је овај текст навијачки за немоћне родитеље пред великом школом која их понижава и заглупљује им децу. На страну то што и птице на грани виде да је ауторитет и школе и наставника довољно урушен и без овог текста, хајде да се запитамо шта у нашој школи заиста не ваља, а има тога много што не ваља. И хајде да будемо конструктивни. Не да таргетирамо школу и чекамо коментаре наставника (којима је већ свега доста) на друштвеној мрежи, већ да пробамо да измозгамо предлоге који ће помоћи и једној и другој и трећој страни, ако стране уопште и постоје. Сви би требало да имамо исти циљ, а то је боље образовање за боље сутра које ће бити боље само ако се разликује од овог данас. 

И још да додам да се надам да сам мало приближио феномен критичког мишљења. 

Зона сумрака

Данас ми је колегиница рекла како је причала са мајком једног ђака и како јој је ова казала да „качи глупости на Гугл учионицу“. Резигнирано је додала како се више посветила школској деци него сопственом, а са циљем да им проследи користан едукативни материјал, па чак и игрице. 

Оно што је јасно у образовању и васпитању је да наставници и родитељи не могу сами. Морају заједно и морају да сарађују за добробит детета. Такође је јасно да наставници не треба да буду ултимативни ауторитети деци, као што су наши наставници били нама, а из једноставног разлога што смо сви људи и сви грешимо – како у материји коју предајемо, тако и у педагошком поступању. Знања не треба усвајати без преиспитивања, а ставове треба посматрати критички. Међутим, бојим се да се то критичко мишљење, које је иначе популаран термин у методици данас, схвата превише широко. Заправо, бојим се да смо дубоко загазили у сиву зону, ако не и у Зону сумрака.

Видим и према писању неких мојих колега да критичко мишљење није баш схваћено на прави начин и да, зашто да не, треба проналазити слабости и у књижевним делима који су обавезан део лектире. Шекспир у ствари је невешто писао драме, а Ками је развијао неуверљиве ликове, каже колега и потпуно је небитно што наши ђаци нису завршили ни основно образовање, тек улазе у свет књижевности и са муком изражавају своје мисли (јер не читају, већ прелећу препричане полуверзије на нету), они свеједно треба да одређују да ли је нешто дело пажње вредно или не и да одбацују вредности које су неки тамо наметнули. Сличне „критичке ставове“ поједине колеге (и људи ван струка и обавезно ван стручности) су показивале (и показују) према науци, медицини, хуманим наукама, историји и граматици. Све се „критички процењује“, чак и то да ли ћемо дозволити људска права и да свако живи онако како жели.

Што се појединих родитеља тиче, „критички став“ према ауторитету наставника отишао је у крајност, па отуда и овакве „примедбе“ које све више чујемо. Ако се ауторитет доводи у питање, свакако не сме и поштовање, а овде га ја не видим. Када сам питао колегиницу да ли је одмах прекинула разговор, она ми је рекла да није. На логично питање које је уследило – зашто, одговорила ми је да она мора да покаже тој родитељки да је боља од ње. 

Нисам је питао шта је рекла на опаску „да качи глупости“ и заиста није ни важно. Шта уопште рећи на тако нешто? Оно што ми је свакако јасно, баш као и вама, да након те реченице нема места ни за смислен разговор, сарадњу или било какво решење проблема. Ја не бих показивао родитељки да сам бољи од ње, јер већ знам да јесам бољи од таквог начина комуникације. Завршио бих разговор, јер када већ систем нема начина да сачува поштовање према наставницима (ауторитет не мора да ми чува, изградио сам га сам), онда не може да очекује да га се одрекнем. Нисам врећа за ударање и немам намеру да то постанем, ма колико год та жена веровала да је у праву. 

И имам савет (иако је савете незахвално давати) за све мудре психологе који су увели критичко размишљање и подржали људе и децу да на тај начин размишљају. Најпре треба да свима објасне шта критичко мишљење јесте, шта није и на који начин се исказује. Књижевна дела и њихово тумачење су једна ствар, њихово оспоравање друга и далеко су једно од другог колико и преиспитивање образовних материјала од безобразлука и бахатости. Мислите о овоме и урадите то одистински критички.

Угледни и урбани

Петком увек имам шести час са осмацима и знате како то већ иде; умор узима маха и код њих и код мене, али некако „изгурамо“ тај час сваки пут, чак и када је онлајн. Међутим, данас смо остали дуже и не бисмо прекинули да нисам инсистирао, а сами ученици су рекли да није важно што је прошао час (који иначе траје 45 минута). Нису помињали ни плусеве и петице које су заслужили и изгледа да им и то у том тренутку није било важно. И даље су били у Гугл учионици. И заиста вас не лажем, а тако је било и са преосталих три одељења. У једном, петом, час је испао осредњи, али увек имате и такво одељење, мада је било интересантних утисака и са тог часа.

Како сам извео час? Тема је била урбани екосистеми и задао сам им прилично једноставан задатак. Било је потребно да погледају следећу слику:

Untitled

Објаснио сам им да сваки круг представља шему града са бројем становника. Лево је велики град, а десно су три мања која тек у збиру имају исти број становника.

Онда сам им најавио дебату. Пошто су већ подељени на групу А и групу Б, задао сам групи А да заступа став да већи град мање загађује природу, а групи Б да мањи градови мање и загађују.

А: Већи градови имају градски превоз којим се вози више људи, па се смањује број аутомобила на улицама. Такође, већи градови имају услове и за израду метроа.

Б: У мањим градовима је мања удаљеност, па се људи више одлучују за шетњу или вожњу бициклом.

А: У већим градовима може такође да се користи бицикл; пример су Нови Београд и Нови Сад.

Б: Да, али су релације дуже, па вожња бициклом захтева време, које запослени људи баш и немају.

Како не бих сувише компликовао, на почетку сам дао тек нека суштинска правила дебата, а друга правила смо учили „у ходу“:

  1. Користите аргументе, а не мишљење. На пример, ако кажем да дрво има зелено лишће – то је аргумент који је заснован на чињеници. Ако кажем да дрво има лепо лишће, то је мишљење засновано на мом утиску – оно што је лепо мени не мора бити лепо и вама.
  2. Будите парламентарни и саслушајте аргумент противника. То је уљудно, а и можете пронаћи контрааргумент само ако чујете аргумент до краја.
  3. Не смете нападати особу, већ њен аргумент.

 А: У малим градовима некада неће ићи пешице чак ни до школе – школе су удаљене јер их има мањи број (није исплативо правити их више због мањег броја становника и тиме и деце). У великом граду школа има на „сваком ћошку“.

Б: То што школа има на „сваком ћошку“ повећава утрошак воде и енергије. Просторије школа морају да се чисте и греју.

—-

А: Мали градови нису гаранција и да мање загађују; минихидроелектране, иако мале праве велику штету природи. По аналогији тако могу и мали градови.

—-

Б: Мали градови имају више зелених површина јер у великим градовима има више тргова и булевара који су у бетону.

Треће правило заиста нико није прекршио, али са првим смо имали мало проблема. Већини деце је било врло јасно шта су аргументи, али је било и оних који су мешали сопствене утиске са аргументима („људи су по природи себични“), а предрасуде нисам охрабривао никако. И иначе их није било много јер је Раковица део Београда, највећег града, али је истовремено и предграђе, тако да смо ми „ни овамо, ни тамо“. То је можда допринело да се осмаци заиста уживе у своје улоге и повремено би изговарали заменице „ми“ и „ви“, што је било јако симпатично.

И та већина која је одмах разумела шта је аргумент повремено би имала проблема да га артикулише и ту сам морао да подстичем – да објасне своју тврдњу и на коју чињеницу се позивају.

А: У већим градовима могуће је направити нуклеарну електрану која практично не загађује ваздух.

Б: Зато у мањим градовима користе обновљиве изворе енергије јер су доступнији (реке).

—-

Б: Већи градови имају више туриста који загађују јер бацају отпад.

А: Мањи градови могу бити уз планину или национални парк, па ће имати више туриста.

Б: Туристи на планини неће возити аутомобил као у великом граду, него ће се скијати или шетати.

Са другим правилом смо имали проблема углавном тек на крају часа, када се расправа „разбуктала“, али тада смо већ прекардашили време предвиђено за час, па сам некако успевао то да прекинем.

Иначе, заборавио сам да поменем две ствари. Једна је да сам им у уводној речи дао одрешене руке да користе све изворе информација за припрему (која је трајала кратко), па тако интернет, као и одрасле особе у кући, које у току дебате нису имале право учешћа. Такође су могли да користе све знање којим располажу из сваког предмета. Оно што ме је изненадило је да су користили математику (препирка о томе у ком случају тих хиљаду људи користи већу површину природе или вероватноћу – да ако има више људи, већа је и вероватноћа пронаћи волонтере који ће очистити отпад са улице), али и биологију. Некако сам био уверен да појма немају о ономе што смо учили до тада; заправо сам био убеђен да спавају. Занимљиво је било да су се позивали и на искуство и на оно о чему су „у ходу“ чули на ТВ-у или од старијих.

Оно што ме је још зачудило је да сам на сваком часу чуо неке нове аргументе и, искрен да будем, неки ми уопште нису пали на памет.

А: У већим градовима је више људи, па ће се наћи и више стручњака за еколошке пројекте који су у великим градовима и исплативији.

Б: У већим градовима је већи пренос вируса јер је више људи, па се више људи разболи и тако се повећава медицински отпад.

_macbHGMr7d6p00

А: У великим градовима главна делатност су угоститељство и трговина, а у мањим је пољопривреда – где се загађује тракторима, а и људи пале њиве ради уништавања стрњике.

Б: У мањим градовима људи су најчешће близу свом послу, док у великим градовима морају да путују аутомобилима на посао. А и ако путују у мањим градовима на исти начин, мање је и семафора, па аутомобили ређе стоје на семафору и мање времена загађују издувним гасовима.

А: У већим градовима је централно грејање, док у мањим преовладавају кућна ложишта, па је веће загађење.

Нека правила, али и термине смо учили успут. Рецимо, научили смо шта значи „ирелевантно“. Поједини су, на пример, поменули социјализацију, али она је небитна ако не може да се повеже са темом о којој смо причали.

Друга ствар коју нисам поменуо је да сам одредио двоје деце – по једно из сваке групе – да буду „непристрасне“ судије. Тек у једном случају и јесу биле, али у свим другим одељењима нису. Очекивано, навијали су за своје групе или (у једном случају) судије нису могле да се одлуче. Када сам их питао да аргументују своје одлуке, уопште нису узимале у обзир квалитет аргумената и то ми је јасно јер нису могле да их „измере“. Наместо тога одлучили су се за квантитет: колико је деце учествовало у расправи и то је био главни „аргумент“ за то која група је боља. Ако сам добро схватио, што их је било више који су дискутовали, група је била боља.

У последњем одељењу судија се изјаснио да су аргументи били готово једнаког квалитета, али да је његова група активније учествовала. Онда сам ја питао зар то није доказ да је друга група боља јер је са мање активних чланова изнедрила једнако добре аргументе (волим да будем „ђавољи адвокат“). Онда је судија рекао сјајну ствар – да је та група више сарађивала, онда би чак и победила. Његове речи сам искористио као поруку са тог часа.

Б: У већим градовима се налазе аеродроми који много загађују ваздух. Мали градови их немају.

А: У већим градовима су већа улагања и стандард је бољи, па људи користе напреднију технологију, па тако и аутомобиле, чиме мање загађују.

Б: Већи градови средства троше на инфраструктуру која мора бити велика, па мање средстава имају за заштиту животне средине. У мањим градовима је мања површина, па се лакше одржава.

А: Већи градови први добијају „новотарије“, па су отворенији за рециклажу, на пример.

Што се тиче моје поруке са ових часова, сигуран сам да сам пронашао право решење за рад са ђацима на овим часовима. Све више разумем да нема много користи од тога да им предајем или причам било шта јер нема ту пажње, већ је много боље да рад препустим њима. И забавније је, и иако нема много изненађења (најактивнији су управо они од којих сам то и очекивао, а један дечак је чак учествовао у обе групе јер довољно зна и може и било му је занимљиво), неких изненађења је ипак било. Тако је једна девојчица која ми никад ништа не учи и не показује намеру, овога пута имала и аргумент и то добар. Један, додуше, али вредан. Надам се да ће и вама ово моје искуство бити вредно и ако нисте пробали дебату да се осмелите на тај корак јер заиста није тешко органитовати преко Гугл мита. Чак можете и да „мутирате“ некога ко неће да поштује правила спочетка. Ако се опробате или сте већ искусили овакав начин рада, јавите се у коментару са утисцима (ако вам није тешко).

А ко ће то да предаје?

Ових дана је на мене оставио утисак један подужи, али врло интересантан текст:

Цензоловка: Медијско описмењавање: Треба ли нам школа за информациону писменост? (1.3.2021)

Текст се бави више него актуелном темом – како разликовати информације од дезинформација и како развити критичко мишљење код ђака. Напредни народи похитали су да убаце преко потребне предмете чији је циљ управо то и – оманули су. Да, чак и готово свемогући Финци…

Како и зашто – прочитајте у тексту, а оно што је мене инспирисало у том тексту је улога наставника у свему томе. За себе слободно могу да кажем да сам пионирска генерација наставника новог миленијума јер сам се запослио баш 2000. године. Од тада до сада могао сам на властитом и примеру својих колега да посматрам (и не само да посматрам) како се улога наставника усложњавала. Од предавача, понекад брзо, а понекад полагано, постајали смо модератори, евалуатори, рефлексивни практичари и, напокон, критички пријатељи. Уз све те „титуле“ ишле су и нове обавезе, али и вештине које су се подразумевале. И то у правом смислу подразумевале јер се исто тако подразумева да то што припадамо малобројној факултетски образовној популацији истовремено значи и да поседујемо све неопходне вештине, без обзира на врсту факултета. С времена на време имамо понеки семинар који некада масовно, а некада одабрано прођемо и то је углавном то. Након три дана предавања и радионица већ смо „оснажени“ да „имплементирамо“ шта год се од нас тражи.

Наравно да то није довољно, а наравно и да очекивања од нас нису оправдана. То што смо факултетски образовани не значи да смо супермени. Чак не значи ни да имамо развијено критичко мишљење, а велики број наставника га и нема. Или да будем прецизнији – нема га у великом броју области. По вокацији сам биолог и што се мене тиче, врло сам лагана „мета“ за било какве дезинформације из историје јер то је област коју не познајем довољно. Зашто сам онда зачуђен што је неки историчар лака мета за антиваксере и друге групе које не одобравају маске, вакцине, па чак ни дезинфекцију руку?

Још смешнија ми је прича да наставници треба да потенцирају предузетништво код ђака. Предузетништво ми некако иде уз новац, а наставници не могу да изборе више од две хиљаде на плату у року од пет година. Ти убоги наставници који већину ствари раде из пречистог ентузијазма треба да васпитавају ђаке да умеју да уновче своје идеје? Мудар народ има изреку која каже: „Нашао си цркву у којој ћеш да се молиш!“

Ако прихватимо реално стање, а то је и да су наставници људи (јер још увек нисмо дошли до тог футура да наместо нас раде холограми у које ћемо убацивати дискове за критичко мишљење, предузетништво, живот у демократском друштву и све остало што је светлосним годинама далеко од онога што смо полагали на факултетима), морамо да се запитамо елементарно: откуд нама компетенције?

Једино решење које видим је да их стичемо искуством. Образовни систем мора да смисли механизме којима ће наставнике убацивати у различите улоге у којима ће стицати искуство пре него што почну да предају. Када се појавила пројектна настава као обавезна наставна метода, требало је да будемо свесни и тога да велики број наставника није напустио учионицу и своју (екс)катедру и да никада (али никада) није урадио ниједан поштен пројекат, а камоли га водио, а сада треба да га примењује. И наравно да се створио отпор или напросто незаинтересованост или несналажење и све оне дечје болести које, поред врло одрасле короне, имамо у школама.

Шта још имамо? Управо (наново) читам књигу Терија Прачета „Вештице на путу“ где старија вештица каже млађој како ова не може никако да буде суђаја јер нема искуства. На то јој је млађа одбрусила да нема ни она. Онда се старија досетила: „Јесте, али ја немам искуства много дуже од тебе!“ Бојим се да то је бољка нашег образовног система јер имамо очекивања тамо где немамо ни струку, ни искуство.

Дакле, школа није једина која има дечје болести; има га читав образовни систем, а нису имуни ни факултети који образују наставни кадар. Наравно, постоји и решење да се направи један врло комплексан наставнички факултет, али о томе неком другом приликом… Аутор текста који сам вам представио на почетку је закључио да треба да предајемо најбоље што можемо и да пружимо ђацима – чињенице. И то је сасвим у реду и приступ и закључак, али да је тако једноставно и није баш. Но, свакако је елементарно и треба да буде приоритет јер наша професија је пре свега баш то, а и ту већ имамо и образовања и искуства.

Клот, али не и фркет

Ових дана тема је млади, али изузетно успешан наставник, који, и поред бројних постигнућа, ипак није добио посао за стално на који је већ дуго година чекао. Млади наставник се побунио против овакве одлуке, чак и отвореним писмом министру, а наставници су похрлили што речима подршке, што коментарима. У међувремену се јавио и његов директор који школом управља даљинским из далеке Америке и нанео „нову боју“ на случај, што би једна учитељица рекла. И док се случај боји новим бојама, а ми расправљамо о могућим односима између свих актера, те развлачимо причу по све три димензије у овом нашем образовном свемиру, заборављамо неке ствари и то по свој прилици суштинске.

У првом пасусу сам намерно изоставио имена актера и оних који би судије волели да буду, јер поента и јесте да овде не посматрамо имена него сам проблем. Место у школи постоји и треба да буде попуњено. Питање је: ко га је заслужио? Ако оголимо целу ситуацију, ми имамо две (некада и више) особе које се боре за посао, за егзистенцију. Ипак, морамо имати на уму да школа није установа за социјална решења, баш као што то не треба да буде ниједна друга установа. Поставио бих вам питање: да ли бисте желели да вас оперише хирург који је примљен на посао само зато што је то био начин да прехрани своје троје нејачи или бисте више волели да вас оперише хирург који је најбољи у свом послу? Ово звучи врло хладно и можда чак и бездушно с моје стране, али ипак није. Управо је супротно. Све и да се руководимо социјалним моментом, ко може да каже која особа је значајнија, чији је живот важнији, чија је породица битнија? На коју год страну превагнули, огрешићемо се о једно људско биће и још неколико њих који од тог бића зависе.

Овде радимо са децом и сви знамо да то не може свако и да генерације зависе од наших способности. Једино решење је да се, при избору кандидата за посао, руководимо тиме. Ми за сада имамо потпуно сулуде законе које бисмо могли да посматрамо као зачарани круг: директор бира комисију за пријем кандидата, а комисија доноси одлуку. Ако кандидати нису задовољни избором, жале се – директору. Овиме се петља затвара, а сва моћ одлази у руке једног човека који, баш зато што је један, веома је подложан сопственим емоцијама, али и унутрашњим (из колектива) и спољашњим (ко зна одакле све) утицајима. Овај зачарани круг има врло мало додирних тачака са објективним увидом у ствари. Комисија може да врши процену на основу интервјуа са кандидатима, али о томе заиста не бих јер сам намерио да напишем озбиљан текст овог пута.

Дакле, једини начин је да постоје критеријуми или што би једна моја драга колегиница Наташа Трнавац Ћадовић рекла: „Треба нам КЛОТ, никако фркет“ (Критеријуми, Лична (и материјална) одговорност, Образложење и Транспарентност). Једна друга колегиница је рекла да се диви младом наставнику због постигнућа, али питање је како све то изгледа у учионици. Заиста, како све то изгледа у учионици од које све полази? У ствари, то није питање; питање је како то проценити и ко је компетентан толико да може да направи поређење? У нашем послу приступа настави има бесконачно и тешко је рећи који од њих је најбољи, тим пре што се производи нашег рада (да их тако назовем) виде тек у годинама које следе. Наставници су људи и имају своје карактере који се виде и у настави; сензибилитети се разликују и свако ће одговарати неком другом ученику, а нама ће отежати да направимо процену осим ако немамо две крајности – очигледно доброг насупрот видно лошем наставнику. У случају кандидата за посао ми морамо да „сечемо“ чак и ако имамо два одлична. Баш зато, битно је гледати све – и наставу и активности ван ње.

Оно што бих ја свакако гледао су ретка, егзотична постигнућа, она која нема свако. Ако је наставник приредио поетско вече, то је врло лепо и свака част на труду, али ја знам најмање пет наставника српског језика који ће такву ствар уприличити левом руком, али ако је наставник написао приручник који је преведен на пет језика националних мањина, то значи да се ради о реткој „зверки“. Такву „зверку“ вреди задржати у школи јер ако он стреми тим неким постигнућима која га издвајају у односу на огромну већину, сва је прилика да ће и своје ђаке повући са собом. И они ће се издвојити и постати „зверке“ које ће донети нове ретке успехе и унапредити друштво у будућности. Јер историја је показала да само они који су јединствене успехе имали, успели су и да помере читава друштва.

Ако заиста мислимо да побољшамо ово друштво, морамо да мислимо унапред и да гледамо у будућност. Наставници су управо ти који за ту будућност раде. И зато, од наших избора данас, та будућност ће и зависити.