Naučnici tvrde da Gugl menja naše mozgove

https://www.weforum.org/agenda/2016/10/how-google-is-changing-our-brains/

google

Internet je promenio sve aspekte našeg života. Sada naučnici tvrde da menja čak i naše mozgove

Slika: REUTERS/Darren Staples

Piše Stéphanie Thomson urednik, Svetski ekonomski forum

Objavljeno 6. oktobra 2016.

Nekada davno, u vreme pre pojave interneta, ukoliko bi vam neko postavio problematično pitanje, imali ste na raspolaganju nekoliko opcija. Mogli ste da proverite da li neko od vaših poznanika zna odgovor. Mogli ste da ga potražite u enciklopediji. Ili ste mogli da se zaputite u biblioteku kako biste sproveli istraživanje. Šta god da ste izabrali od navedenog, sigurno je bilo složenije i zahtevalo je više vremena od onoga što biste danas uradili: potražili odgovor na Guglu.

graphic-average

Zahvaljujući tehnologijama – a posebno internetu – više ne moramo da zavisimo od svog ponekad nepouzdanog pamćenja nasumičnih činjenica i informacija. Prisetite se, kada ste se poslednji put pomučili da upamtite nečiji broj telefona? I čemu učenje kako se pišu te duge, složene reči, kada će vam opcija autocorrect ukazati na to?

Ali, u trenutku kada nam je sve znanje sveta koje će nam ikada trebati, tu na dohvat ruke, da li prepuštamo sopstveno pamćenje internetu?

Naš virtuelni mozak

Prema skorašnjem istraživanju, upravo to radimo. Najnovija studija naučnika sa univerziteta u Kaliforniji i Ilinoisu, utvrdila je da to što se sve više oslanjanjamo na internet, menja način na koji razmišljamo i pamtimo.

U studiji, ispitanici kojima je postavljen niz trivijalnih pitanja bili su podeljeni u dve grupe. Prvoj grupi bilo je dozvoljeno da koristi samo sopstveno pamćenje, dok su ostali ispitanici imali zadatak da odgovore potraže onlajn. Zatim je ispitanicima iz obe grupe postavljena grupa lakših pitanja i data im je mogućnost da koriste internet. Ispostavilo se da je verovatnoća mnogo veća, za one koji su koristili internet u prvom krugu, da će to ponovo učiniti.

Ne samo da je bilo verovatnije da će se poslužiti internetom, bili su i brži da to urade, retko pokušavajući sami da dođu do odgovora, čak i onda kada su pitanja bila relativno jednostavna.

Sve navedeno predstavlja dokaz da postoji trend koji istraživači nazivaju „kognitivno prebacivanje“. Toliko je postalo lako da se nešto jednostavno potraži onlajn, da ima stvari koje uopšte ni ne pokušavamo da pamtimo.

„Dok smo ranije možda pokušavali da se sami nečega setimo, sada ni ne pokušavamo. Kako sve više informacija postaje dostupno preko pametnih telefona i drugih uređaja, postepeno sve se više oslanjamo na njih u svakodnevnom životu“, kaže Bendžamin Storm, glavni autor studije.

Kako internet menja naš mozak

Ova najnovija studija zasniva se na postojećim istraživanjima koja ukazuju na to da internet ne menja samo naš život i način na koji radimo, već zapravo menja i naš mozak.

Bilo kome ko je upoznat sa radom neurologa Majkla Mercenika, to neće biti iznenađenje. Uostalom, naš mozak i jeste napravljen da se tako ponaša. „Napravljen je da se prilagođava. Njegova suština je u promeni“, objašnjava u svom popularnom TED govoru.

your-brain

Vaš mozak – svaki mozak – predstavlja radove u toku. Lako se „oblikuje“. Od trenutka kada se rodimo do trenutka kada umremo, on se neprekidno preobražava i menja, poboljšavajući se ili lagano nazadujući, u zavisnosti od toga kako ga koristimo.

U tom slučaju, važnije pitanje je da li je to dobro ili loše. „Prilično je jasno da se pamćenje menja“, rekao nam je Storm. „Ali, da li je to promena na bolje? U ovom trenutku, za nas je to nepoznanica.“

I zaista, čini se da su mišljenja podeljena oko toga da li je u pitanju pozitivan ili negativan razvoj.

Postoje mišljenja da je uklanjanjem potrebe za učenjem napamet – sistema koji nas je primoravao da pamtimo datume, imena i činjenice – internet pomogao da oslobodimo kognitivne resurse za druge, važnije stvari.

Nikolas Kar, autor knjige What the internet is doing to our brains („Kako internet utiče na naš mozak“), nije preveliki optimista. Time što prepuštamo internetu funkciju spoljašnje memorije, gubimo sposobnost da prebacimo informacije koje čujemo i pročitamo na dnevnom nivou, iz naše radne memorije u dugoročnu memoriju, koju Kar opisuje kao „ključni faktor za stvaranje znanja i mudrosti“.

„Desetine istraživanja koja su sprovodili psiholozi, neurobiolozi i predavači navode na isti zaključak: kada smo onlajn, nalazimo se u okruženju koje podstiče površno čitanje, prenagljeno i rastrojeno razmišljanje, i površno učenje“, piše on.

Od poruka na samolepljivim papirićima do Ajfona

Iako treba da se sprovede još mnogo istraživanja posledica svega ovoga, možda promena nije tako značajna kao što mislimo. Uostalom, kako pisac o tehnologijama, Klajv Tompson, ističe, mi smo zapravo svoje pamćenje prepustili jako davno.

„Čovečanstvo se oduvek oslanjalo na to da će pomoćna sredstva baratati detaljima za nas. Jako dugo smo čuvali znanje i u knjigama, i na papiru, i na porukama na samolepljivim papirićima.“

Jedina razlika je u tome što se danas okrećemo sofisticiranijim uređajima za tu pomoć. „Možete da prestanete da brinete o tome da će vam vaš Ajfon istrgnuti pamćenje. To se već desilo mnogo ranije“, kaže Tompson.

A prema Stormu i njegovom timu istraživača koji je učestvovao u poslednjoj studiji, to ne mora da bude tako loše. „Na kraju, prilično sam veliki optimista. Smatram da će internet (odnosno, generalno tehnologija) znatno proširiti mogućnosti ljudskog uma.“

Prevela: Aleksandra Ravas

Репродуктивно здравље

_md77k0cgrqcmdmo_00Недавно сам дао интервју за часопис „Данас“ о сасвим сигурно животној, али и увек шкакљивој теми, где се јасно види какав заиста став имају житељи Србије. Са једне стране, сви смо нешто прогресивни и сматрамо да је нормално да се о сексу говори, а са друге јавност је саблазнута када се помене учење о томе у школи. То саблажњавање утолико је смешније када знамо да су телевизијски програми у свако доба дана препуни, ма крцати, голотињом и сексом, почевши од „певачица“ и „старлети“, којима испада све што испасти може, преко реклама у којима „шљиве не падају“, до „практичне примене“ у ријалитима. Интернет такође нуди обиље „садржаја“, а млади, који су бомбардовани свим тим (без обзира што се на почетку емисије у дванаест поподне забрањује деци испод 14 година), могу само да стекну несигурност и погрешне представе. Моје колеге и ја смо то и потврдили, али не могу да тврдим да ће то иницирати неке промене. Но, макар да нас чују шта имамо да кажемо.

Данас: Да ли је секс грех (29.9.2016)

У биологији постоји једно царство

_mphvQuxTryl0jb00 (Small)Систематика живог света у биологији је једна проблематична ствар. А проблем у свеколиком живом свету прави богат биодиверзитет. Иако ми знамо да сва жива бића, без обзира на њихову готово бескрајну различитост, имају једног заједничког претка, веома их је тешко данас довести у везу и „спаковати“ у фиоке или фолдере или царства, како их већ биолози стручно називају. Неке „фиоке“ већ постоје и у њима гомиле наслагане документације о многим врстама, али на „радном столу“, баш као на класичној слици канцеларије у којој се мало ради, а мало пије кафа, налази се гомила нерешених, заосталих „предмета“. Различити научници решавају их на различите начине и за то је потребно време, које ми у школама, пак, немамо, те смо морали да се довијамо како смо умели. И прогласили смо да постоји пет царстава, што није тачно, те сврстали оно што смо знали у свако од њих, са тим да ни нама самима та подела до краја није јасна.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Но, ова подела није за овај блог. За Биолошки јесте и тамо сам се бавио и бавићу се тиме када год се укаже прилика. Овде сам хтео да направим поређење. Склони поделама, а ваљда по инерцији, биолози у Србији подељени су такође у царства. И опет их има пет. Оваква подела постоји и у другим струкама, али није толико јасна и стриктна као код нас. Заправо, код нас је апсолутна и ултимативна, ни налик оној која важи за живи свет.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Прво царство чини Биолошки факултет. Већ при самом помену на ову институцију, представницима неких других царстава (ако не и свих) накострешиће се свака длака на телу, али ни представници самог овог царства немају високо мишљење о представницима других, а можда немају мишљење уопште. Некако се понашају као сами себи довољни и нико их не занима осим њих самих; чак ни сопствени студенти (уосталом, сетите се како сте се провели на факултету). Систем који су успоставили се одржава, а студенти се уписују. Биологија, иако у новије време оспоравана, лепа је наука и заинтересованих ће бити. Додуше, можда су наставници у основним и средњим школама заслужни што је на упису увек већи број од уписаних, али то и тако нико не доводи у питање, јер је факултет од наставника отуђен. Чак и онај део који се бави методиком, што се у најновијим дешавањима и показало. То је што се тиче Београда. Што се тиче других градова, поједини методику или немају или се она уопште и нигде не помиње, а једини који по том питању парира Београду, свакако је департман у Новом Саду.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Друго, највеће царство, чине основношколски наставници. Тек у новије време, посредством друштвених мрежа и због недаћа које су задесиле представнике овог царства, некако су почели ближе да сарађују. Стање које сам затекао пре неколико година био је неоправдано елитизиран Стручни актив наставника у Београду, који се окупљао ради форме и без икаквих овлашћења и који је више користио представницима других царстава да се позову у кључним тренуцима на наводне одлуке (којих није било), а како би се оправдао неки поступак или делегирање испод жита. Наставници у другим градовима махом нису ни имали Активе и са нескривеном нетрпељивошћу посматрали су псеудорад тог „тела“ чије „одлуке“ нису одобравали. Од тада до сада прилично смо еволуирали, можда се и малко осилили, што је, ваљда, и природно, с обзиром на свевременско гажење, али и даље смо прилично пасивни и одржавамо се захваљујући појединцима. Но, добро, ово је Србија, тако се у нас ради – сви системи и тако опстају искључиво захваљујући прегалаштву јединки. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

_n (Small)Треће царство су средњошколски наставници (који из мени недокучивих разлога више воле да их називамо професорима, што у овом тексту неће бити случај 🙂 ). Иако је ово царство веома блиско претходном, везе нису успостављене. Средњошколци изгледају још пасивнији него основци, иако се боре са много више проблема него ми. Све време су под притиском због уписа првака који је сваке године неизвестан, као што је неизвестан и њихов статус у средњим стручним школама. Рецимо, дозволили су (или ће пре бити да су морали да дозволе), што смо ми остали тек делимично пропратили, да се фонд биологије у средњим медицинским школама смањи (што је нонсенс), а неку сличну судбину доживеле су и гимназијске колеге пре неку годину.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Четврто царство, за нас наставнике мистериозно, представљају научни институти, од којих је најистакнутији онај који носи име Синише Станковића. Представници овог царства се тек спорадично баве наставом, када неки наставник залута са одабраним бројем деце на институт, или када запослени са института залутају на неки фестивал који се бави науком, попут Ноћи музеја. Њихова главна делатност је наука, којом ипак не могу да се баве несметано. Они конкуришу за пројекте, декларативно равноправно са Биолошким факултетом, али у збиљи од тих пројеката њима зависе плате, док факултетском кадру зависе – хонорари. Представници царства научних института су тек од скоро стекли право да буду ментори, што је била ексклузива представника факултета, иако су се докторати од вајкада радили на институту, који је, логично, обезбеђивао простор, средства и логистику. Сада то, дакле, могу, али много тога другог не могу. У ствари, много више не могу него што могу и питање је зашто пристају на то. Одговор је, као и за све у животу, зато што имају или зато што немају. Или имају неку своју рачуницу или немају избора.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Пето царство, најмање, али прилично моћно, јесу биолози по разним Владиним институцијама. Неке од њих, попут Завода за заштиту природе, окренуте су биологији (али не нужно и другим поменутим царствима), а друге, попут ЗВКОВ-а и самог Министарства, окренуте су настави у целини и биолози који у њима раде, по природи ствари, „преквалификовани“ су у универзалне саветнике. Уосталом, када имамо неки проблем, као ономад са такмичењима, Активи се не обраћају нити једном од биолога тамо, већ, рецимо, начелнику Школске управе који је по вокацији – географ. Да ли би могао да се искористи потенцијал тих људи за унапређење наставе биологије и уопште статус науке? Да, али не мора да значи. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Rhododendron sp pollen grains (Small)И као што вируси не припадају ниједном царству, тако имамо и неке ентитете који нису припадајући, али јесу значајни. Рецимо, Природњачки музеј у Београду или Истраживачка станица у Петници. Петничари, попут вируса, с времена на време успеју да заразе представнике мање-више свих царстава добрим вајбом, али ипак је у питању епидемија малог домета, те иако добар вајб може да потраје, на велике популације нема већег ефекта. Нама је, ипак, потребно више од тога, али пре него што напишем и шта, требало би причу о царствима да резимирам.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

У природи тек наизглед влада хаос – овај организам једе онај, а при томе пази да га трећи не поједе, али и да не заради неког паразита, те прави симбиозу са неким петим организмом… У свем том метежу док свако једе сваког и где наизглед нема правила, те је много мањи заправо јачи од много већег, а спорији адаптивно успешнији од бржег, цео систем функционише и супстанца кружи, а енергија протиче. У царствима биолога ништа не кружи, јер је све препуно слепих улица, свуда су закрчења и застоји и свако вози са себе, а друге гази по потреби. Нема ни протока енергије, макар не оне позитивне. Царства се одржавају (ван сваког закона природе), али прогреса, макар оног правог, нема. И сви су незадовољни, а адаптивна вредност ниска. Можда ће се неком учинити да су ипак задовољни представници Биолошког факултета, али и ако јесу, питање је докле ће бити. Губитак радних места по средњим школама, а ко зна, можда и основним, смањиће потребе друштва за кадром. А тиме и за студентима. Слична опасност вреба и са института. Неповољан положај научника условиће смањење фитнеса те популације, а тиме и део студирања оног кадра намерног да се науком бави. Просто ће престати да буде важно колико интересовање влада за упис, јер љубав према науци је идеал коме тежимо, а радна места су реалност коју имамо.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

_nojИако, као што написах, царства ферцерају свако за себе и без интересовања за друге, питање је какав је квалитет тог функционисања и докле ће уопште функционисати. Кад – тад доћи ћемо до тога да једни без других на овај или онај начин не можемо. Једини начин да направимо стабилан екосистем који ће бити конкурентан другима (и то добро конкурентан) је удруживање. И знам да сте се плашили овог дела, али морали смо до тога доћи. 🙂 Једино могуће удруживање је Српско биолошко друштво. Да, знам, наставници имају да кажу много тога о овом Друштву, чак више него што ја написах до сада и листом ништа лепо, али колико год да је то друштво било фантомско у прошлости, а грешно у садашњости, добра воља људи који га чине постоји. Чак има и представника првог (које сам навео) царства ангажованих у Друштву (односно на пословима којима се Друштво бави), а које знам и лично и за које тврдим да су квалитети и као биолози и као људи. Сви биолози знају да у свакој популацији влада индивидуална варијабилност, односно другим речима, нису сви исти и хвала Богу на томе, па макар се радило о мањини (као што је вероватно случај, али еволуција каже да се популације и по том питању могу мењати).

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Никог не наговарам ни на шта. Српско биолошко друштво постоји (сада са сасвим новом екипом) и постојаће и без нас. Моје мишљење је да тиме губе и царства наставника и само Друштво, али и струка, а ми уласком у Друштво не губимо ништа. А можда можемо да добијемо све оно што као самостално царство нисмо могли. Размислите о томе.

Популарисање биологије на наш начин

Следећи текст написао је мој ђак (једини у Београду који се пласирао на градско такмичење на оном суманутом тесту) објављен у рубрици „Међу нама“ у часопису „Политика“, 15. марта.

tumblr_o0kosmwABnrpe79o00

Пишем вам поводом текста објављеног у „Политици“ од 8. марта под насловом „Какву телесну дупљу има петрово уво“. Ја сам ученик седмог разреда. Један сам од учесника општинског такмичења из биологије одржаног 6. марта 2016, на коме сам освојио 94 поена. Мислим да је тест био превише тежак за основце и непримерен општинском нивоу такмичења. Чињеница да се из целе Србије пласирало 44 ученика од петог до осмог разреда много говори. Ја сам се спремао из пет уџбеника од седам, колико је одобрено за седми разред и уз велико залагање наставника Дејана Бошковића.

Повредило ме је то што нама који смо успели да освојимо више од 91 поена на тако тешком тесту ниједном речју нису честитали. Мислим да су сви ђаци који су остварили успех на овом такмичењу заслужили похвале, а верујем да би се још боље показали на било ком од тестова из ранијих година.

Кад сам завршио ово писмо, сазнао сам да је донета одлука да сви учесници општинског такмичења иду даље. О најбољима опет ни речи. Тако се, кажу, популарише биологија.

Василије Пантелић

ученик 7/6

ОШ „Иво Андрић“,

Београд

Црне тачке нашег новинарства

tumblr_n9gl9zDnYd1qcf2rso1_400 tumblr_n9gl9zDnYd1qcf2rso2_400Овај текст би могао да носи и назив: „Ево шта се догоди када верујете у све што новине пишу“. Ово је зато што ћу анализирати чланак:

Вечерње новости: Ево шта ће вам се догодити ако једете банане са тамним тачкицама (28.7.2014)

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Почињем од првог пасуса:

Истраживање које су спровели јапански научници су дошли до закључка да је банана с црним тачкицама осам пута здравија од зелених банана или другог воћа, пише „Amazing stories around the world“.

Овог пута нећемо се бавити правописом, а и ја нисам права особа да на такве грешке указује. Но, што се стручног дела тиче, већ могу да приметим пар ствари. Најпре, како одредити колико је нешто здравије од нечег другог? Могли бисмо да одредимо колико је теже, шире, топлије, удаљеније и уопште да упоредимо све оно што је мерљиво. Здравље напросто то није и мерне јединице за такво стање организма – не постоје. Другим речима, не можете некоме рећи да сте осам пута здравији од њега, јер би то била бесмислица. Но, чак ако ову бројку прихватимо у пренесеном, а не у буквалном значењу и даље имамо проблем. Ако кажемо да су јапански научници открили да су банане (са црним тачкама) здравије од било ког воћа, то би значило да су упоређивали све воће на свету, кога има толико много (пробајте само да набројите оно које знате) да би истраживање трајало годинама, можда и деценијама и то је заиста мало вероватно.

Оно што недостаје овом тексту су подаци о научницима који су вршили истраживање. Ми сазнајемо да су они из Јапана и то је све. Не знамо из ког су града, за који институт или универзитет раде и шта су по струци; да ли су биохемичари или генетичари на пример. Без тих података и без датума, текст делује сувише бајковито; у једној земљи, некада давно… Додуше, текст се позива на литературу, па имамо шансе и да је проверимо. И сајт „Amazing stories around the world“ (Изненађујуће приче широм света) заиста постоји, као и текст о бананама. tumblr_n9ecls65dP1tgt7sro1_400Међутим, у питању је блог, а не научни сајт. Да ли блог може да буде добар извор сазнања? Не баш, јер блог може да пише свако, а да ствар буде грђа, нисам успео да нађем ни податке о аутору. И текст о бананама нема нити једну референцу (литературу на коју се текст позива), што му је и замерено у једином коментару који је овај текст добио (а на који није одговорено).

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Други пасус:

Када се упореди с грожђем, јабукама, лубеницама, ананасом и крушкама, зреле банане садрже највише антиканцерозних материја.

Банане могу да садрже само антиканцерогене супстанце, јер супстанца и материја нису исте ствари. Но, ако занемаримо ову честу грешку коју лаици праве, морамо да се запитамо да ли ми заиста знамо које су све супстанце антиканцерогене (јер само у том случају има смисла да правимо описана поређења)? Нажалост, не знамо, баш као што не знамо ни које све супстанце стварају рак. На званичном сајту Америчког друштва за борбу против канцера (American cancer society) у самом наслову „Познате и вероватне канцерогене супстанце“ (Known and Probable Human Carcinogens Introduction) видимо да се за неке од њих тек претпоставља да изазивају рак. Ова опака болест условљена је многим факторима (тим пре што има много различитих облика који захватају различите органе) и супстанце које их спречавају откривају се и дан данас, али и даље за многе од њих није јасно у каквој су вези са развојем болести. Хипотетички гледано, можда лубеница поседује супстанцу која може да направи преврат у медицини (а коју банана нема), али ми још увек не знамо за њу. Закључак је да је изјаве оваквог типа није добро олако давати, већ је много боље навести на које конкретно супстанце се мисли.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Трећи пасус:

Како банана зри, развија тамне тачкице по себи. Што више тачкица има, више је обогаћених ћелија које развијају имунитет.

tumblr_n68dckvega1qg36hjo1_1280Ова друга реченица (баш као ни претходне) не значи много, па сам потражио оригинално истраживање како бих сазнао више. И нашао сам га. Урадили су га истраживачи са Универзитета у Токију, Факултета фармацеутских наука, те департмана медицинске хемије. (Haruyo Iwasawa and Masatoshi Yamazaki: Differences in Biological Response Modifier-like Activities According to the Strain and Maturity of Bananas. Food Sci. Technol. Res., 15 (3), 275 – 282, 2009.) Рад је веома тешко препричати тако да буде схватљив баш свакоме, али покушаћу. Најпре да вас укратко упознам са апоптозом. То је програмирана ћелијска смрт, јер је условљавају гени. Ћелије морају с времена на време да умиру, како би их замениле нове, свеже. Уколико се то не дешава, јасно вам је, почињу да се гомилају и ствара се тумор. Ово није класичан тумор, када ћелије подивљају и почињу неконтролисано да се деле, али тумор јесте и може да направи велике проблеме, а један од примера је канцер оваријума (женских полних жлезда). Механизам како се апоптоза дешава, невероватно је сложен, али је за причу важно да у њему учествују протеини названи фактори некрозе тумора (Tumor necrosis factors), а јапанске научнике је занимао онај обележен грчким словом алфа (скраћено TNF-α). И заиста, уочили су да се активност овог протеина мења у зависности од зрелости, али и од сорте банана. И не само то, већ су уочили да се након поједене банане повећава број макрофага, што је и логично, јер је то тип белих крвних зрнаца који попут амеба окружују и једу дотрајале ћелије организма (погађате, оне које су уништене апоптозом).

Какве све ово има везе са црним тачкама? За сада никакве. У раду пише да у бананама има допамина и серотонина (први је неуротрансмитер и хормон, а други само неуротрансмитер, мада га називају и „хормоном среће“, јер утиче на сан и има антидепресивно дејство) и да се њихова количина повећава како банана све више сазрева. Пошто допамин с временом потамни, научници мисле (али не тврде) да је та његова активност у вези са тачкама на банани, а које су ипак узроковане стварањем глукозе у тим деловима (и ту се прича о тачкама завршава). Допамин утиче као диуретик (појачава излучивање мокраће), на вазоконстрикцију (скупљање крвних судова) и изгледа повољно на тзв. кардиогени шок (када срце не може у довољној мери да истисне крв у крвне судове). Има антиоксидативна својства, те и значајну улогу у имуном систему нашег организма.

tumblr_n52jnzODHE1tuqp2lo1_250Судећи према истраживању ових научника, одређене сорте банана је боље јести што су „одлежале“ више дана, али прави разлози далеко су компликованији од оних описаних у једној реченици новинарског текста. И при томе црне тачке нису извор здравља (на шта новински чланак указује), већ само показатељ да је банана зрелија.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Четврти пасус:

У том ступњу сазревања, банана је и најбоља за пробаву јер се шећер из банане тада најлакше апсорбује, за разлику од мање зрелих банане када је тежа за пробаву јер се скроб још није претворио у шећер.

Ово може бити тачно, јер је банана слађа што је зрелија, осим што скроб већ јесте шећер. Шећери су читава група једињења, позната још и као угљени-хидрати и грубо их можемо поделити на просте и сложене. Глукоза је, рецимо, прост шећер, а скроб сложен. Сложен је, најједноставније речено, зато што се састоји из много међусобно везаних глукоза. Када се те везе раскину, а што је циљ варења, добијамо глукозу. Скроб почиње да се вари већ у устима, јер у њима се лучи пљувачка која садржи ензим амилазу, способан да разложи скроб. Уколико дуго жваћете корицу белог хлеба осетићете временом да је слатка, баш зато што је амилаза урадила посао. Скроб наставља да се вари у дванаестопалачном цреву (под утицајем ензима панкреаса) и то није богзна какав тежак задатак за наше органе за варење (навикли смо их већ на свакодневни хлеб и кромпир, који су школски примери намирница богатих скробом), тако да истина је, глукоза је крајњи продукт варења и она се директно апсорбује (упија у цревним ресама), за разлику од скроба, али то није нарочито значајно. Уосталом, најобичнија коцка шећера обезбеђује нам чисту глукозу, ако је већ толико битно да себи олакшамо варење.

Можда је много значајније што се са зрелошћу банане повећава количина серотонина, који иначе поспешује перисталтику црева, па тако и боље варење и онога што смо пре банане појели.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Новински чланак је веома кратак. Не даје одговор на питање из наслова, али и са мало текста, видели сте, говори много. Оно што мени говори, а надам се, сада и вама, свакако је да постоје извори и „извори“, а да од нас зависи који ћемо прихватити као валидан.

tumblr_n9i7uuDAA21s58ydro1_500

Све је како треба

11440349-eco-concept--water-drop-in-the-sky-with-tree-insideВест од 17. марта ове године у Великој Британији:

The Guardian: Climate debate cut from national curriculum for children up to 14

Следи делимично препричан, а делимично преведен текст из овог чланка.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Направљен је предлог да се дебата о климатским променама изопшти из курикулума за ђаке до 14 година старости, што је утицај владајуће политичке партије. Наиме, у том документу нема ни помена о климатским променама у настави географије, као ни о утицају угљен-диоксида у настави хемије. Запањујуће, али не помиње се ни одрживи развој! Планирано је само учење о ефикасности рециклаже и то у оквиру наставе хемије. Ова одлука је у супротности са садашњим школским програмом, у коме се на неколико места помиње интеракција људи и животне средине, као и одрживи развој.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

kuglaОчекивано, овај потез Владе наишао је на неодобравање еко-активиста и научника, који сматрају да су управо млади најгласнији заговорници очувања животне средине и да тако имају велики утицај на Владу, компаније и друштво у целини. Девид Кинг, бивши Владин саветник за науку, дефинитивно је осудио овај потез и окарактерисао га као политичко мешање у школство. Према његовом мишљењу, климатске промене би требало учити заједно са историјом, односно успешним покушајима да се „стане на пут“ фреону и емисији угљеника. Џон Ештон, који је до прошлог лета био Владин изасланик за климатске промене, а оснивач је еколошке организације „E3G“, сматра да је у настави географије управо најзначајнија тема – климатске промене. Њега такође брине што је тему преузела хемија, уместо да се њоме бави географија. Зато још више зачуђује што су ове промене у курикулуму поздравили Асоцијација географа, са преко 6000 окупљених наставника географије и Краљевско географско друштво.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Из овог другог друштва, огласила се Рита Гарднер, која сматра да је погрешно учити о климатским променама, пре него што се стекну потребна сазнања о самој клими. На овај начин, сматра она, географија ће најпре дати добру базу за касније боље разумевање и климатских промена и одрживог развоја. Из самог Департмана за едукацију Владе ВБ, сматрају да је читава „бука“ настала око ових измена нонсенс и да је јасно да ће ђаци и даље учити о климатским променама. Уосталом, присталице овог потеза Владе сматрају да ће деца свакако учити (у оквиру наставе географије) како физички процеси и људи утичу на изглед своје околине, али и друге теме у вези са тим, попут акумулицаје токсичних материјала у циклусима кружења супстанци. Огласио се и Департман за енергију и климатске промене, који предводе либерали, са мишљењем да од предложених промена нема ништа, јер ће сензибилни (како их назваше) наставници све ове смернице схватити довољно широко. За чланове Коалиције младих за климу ово није довољно добро и они не би препуштали „хиру“ наставника тему која ће бити од највећег значаја за будућност.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

najlepsi-citati-o-prijateljstvu_800x600Још једна критика новом курикулуму је да није добро толико чекати са учењем о климатским променама, јер је и питање који број ђака ће се уопште одлучити за учење географије на том нивоу. Сара Лестер,политички истраживач, која је специјализовала едукацију о климатским променама на Грантамовом институту за климатске промене на Империјал колеџу у Лондону, одбацује мишљење да ђаци најпре треба да науче основе, како би даље учили о климатским променама. Те теме су већ обрађене у три различите науке, укључујући и верску наставу и грађанско васпитање и сада се све то обједињује у настави географије. Мотиве за укидање учења климатских промена, она види много дубље.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

А сада мало он(а)! 🙂 Код нас се климатске промене пре свега уче у оквиру наставе биологије и већ неколико година уназад, управо на узрасту који је Енглезима споран. Ипак, разлог зашто сам превео овај чланак није поређење њиховог и нашег школског програма, већ механизам рада на школском програму. Видели смо да се у проблематику укључују све релевантне организације и да је сагледавају из свих могућих углова. И са једне и са друге (и са сваке) стране напросто прште аргументи и контрааргументи и то оставља утисак да се о овој теми добро промишља и премишља. Додуше, тема јесте важна, али је и свака промена у образовном систему, иако то готово нико у Србији не види, нити даје превелики кредибилитет.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Како то изгледа код нас? Ми биолози смо то осетили, практично неосетно. 🙂 Извршена је рокада програма седмог разреда, (по коме се сада проучава антропологија, а проучавала се екологија) са програмом осмог. Једне године смо у оба разреда предавали исто (или слично, како ко) и већ наредне ушли у систем према коме је екологија „круна“ учења биологије, те тако остављена на милост и немилост матурантима. Да се не лажемо, она свакако и јесте ултимативна наука, што због важности, што због толике комплексности да су за њено изучавање неопходна сва знања која су нам расположива, али оно што је логично у науци, не мора да буде и у настави.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Већ вековима се петаци „рву“ са ћелијом и гомилом термина који њима апсолутно ништа у животу не значе. Зачуђујуће их уче ревносно, јер су још мали и самим тим вредни, мада уопште нисам сигуран да је код свих њих уопште отпочела да се развија способност апстракције. Но, како да уче биологију без ћелије? Ни сам нисам сигуран, али врло верујем да могу, макар млађи узраст. Чуо сам да (строги) Руси као поменуту круну учења наставе биологије, посматрају – цитологију. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Дакле, морали су и седми и осми разред да ускладе тако да иду у корак са проучавањем биологије на Биолошком факултету, јер се другачије замислити не сме, али ни мислити о томе уопште. Неко је донео одлуку, о чему, мислим, медији известили нису, институције од значаја се огласиле нису, а сви који треба да аминују, аминовали су. Осим наставника, наравно. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Шта мисле наставници биологије? Веома слично ономе што мислим и ја, те хвала Богу да се у нечему слажемо. 🙂 tumblr_molnor2yCO1qbmgeto2_500Градиво у оба резреда је потпуно неприлагођено. У седмом зато што им је превелики залогај, а у осмом зато што им је премали изазов. Осмаци се зато досађују, ма како креативне радионице да им смислите, а тек када нешто морате да испредајете… Чак ни презентације нису занимљиве. Но, зар је важно како ће да науче? Битно је да уче, зар не? Још једна битна ствар (на папиру) у школама је корелација са другим предметима. Пре свега са хемијом, која је биологији најближа, толико, да је постојала и заједничка студијска група на оба београдска факултета. Некада, корелација је постојала макар у траговима. Сада су се и ти трагови изгубили. За изучавање антропологије у седмом згодно је познавање органске хемије (која се ради на крају осмог), а за изучавање екологије на основношколском нивоу, добро дође знање из неорганске хемије, која се изучава раније. И када бисте ви да ћаскате о томе како настају киселе кише, за шта вам треба знање како настају неорганске киселине из својих анхидрида, ђаци су преокупирани проблемом како да попамте имена алкана по реду. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Можда ови аргументи нису довољно јаки да би били достојни противаргументи аргументима оних који су изврнули програме. То ипак, не знам и по свему судећи, нећу ни сазнати, јер аргументе никад званично нисам ни чуо ни прочитао. Ваљда се сматра да није ни важно да наставници разумеју зашто раде то што раде и да треба да раде. Наставници, дакле, треба да раде, ђаци треба да уче, методологија настава биологије треба да буде равна методологији науке и сви ваљда треба да будемо задовољни што уопште имамо посао. Добро је да је све како треба. 🙂

Вера у науку

imagesПре неког времена, имао сам, па да кажем спор са колегиницом у вези са пројектом у коме учествујем. У разговору који је уследио било је свега и свачега (да сада не препричавам сочне детаље), али је главни предмет спора био статус верских празника у школским активностима. Колегиница је непрекидно инсистирала на томе да је „напад“ (кога иначе није ни било) на верску наставу исто што и напад на еволуцију, а ја сам упорно избегавао разговор на ту тему. И то из само једног разлога. Разлог је што је такав разговор, најблаже речено, залудан. Идеално за блог. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Као биолог, веома често сам наилазио на потенцирање спора између библијског предања и сазнања из еволуције, јер у првом случају креатор је Бог, а у другом – природа. Има ту још неслагања и људски је да први утисак буде да су то алтернативне приче које једна другу искључују. Приземно речено, вероваћемо у једну или другу, односно – определићемо се.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

То би наравно било – поједностављење. Проблем је много компликованији и захтева мало више промишљања, али и бољу информисаност. Када се опредељујемо за једно или друго, некако је логично да за то и „навијамо“, па је тако логично и да ту страну приче боље разумемо и више се њоме бавимо. Ова друга прича, која нам је страна, углавном нам је и мање позната. И ту почињемо да правимо грешке, јер колико год паметни и вешти у расправама били, не можемо да надокнадимо незнање.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Колегиница је у једном тренутку написала да она не верује да су људи настали од човеколиког мајмуна, па ипак не негира цео један предмет. Најпре једна материјална грешка, од две које обично заговорници теологије и креационизма праве. Човек није настао од човеколиких мајмуна нити од мајмуна уопште. То чак ни Дарвин није тврдио. Тачно је да су га у часописима његовог времена представљали као химеру човека и мајмуна, али то је била последица незнања и неразумевања или напросто, тражења „противаргумената“ његовим теоријама. Дарвин је живео у 19. веку и требало би да два века касније људи ипак имају сазнање о томе шта је овај велики човек причао (односно о чему је писао). Па ипак, заблуде су чешће део опште културе него што је то случај са тачним тврдњама. Да вас подсетим, човеколики мајмуни су шимпанза, горила и орангутан, који у односу на људску врсту нису предачки, већ сродни таксони.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

strasnoДруга, много битнија грешка је управо то да колегиница не верује. Ту долазимо до суштине проблема; библијска догма и еволуција уопште не искључују једна другу и уопште нису ни сукобљене, пре свега. То би било као када бисмо одлучивали ко је већи шампион; првак у боксу или првак у пливању слободним стилом. Зашто ово пишем? Зато што је религија ствар вере, а наука ствар сазнања. Религији нису потребне чињенице да би се одржала, она не тражи доказе за оно што тврди. Њој је довољан духовни склоп појединца који ће је прихватити. Наука се не ослања на нашу духовност.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Верујем (сада ја) да колегиница „верује“ да је сила производ масе и убрзања, јер су физичари дошли до тога путем научних сазнања, као и да је молекул воде сачињен из два атома водоника и једног кисеоника, јер тако кажу хемичари. Такође, верујем и да је опште прихваћено да се у Сунцу дешавају реакције фузије, иако нико у Сунцу био није да се лично у то увери, као и да се Косовски бој десио баш 15. јуна 1389. иако нема живих сведока од тада. Науке имају своје начине и да уђу у Сунце и да путују кроз време. Питање је зашто колегиница и остали слични јој, не верују да је човек еволуирао?

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Еволуција је чињеница. Она је доказана путем научних сазнања. Не тражи се да верујемо у њу, баш као што се у школи не тражи да ђаци верују у све што наведох у претходном пасусу. Тражи се – да знају. Зар не? 🙂 Вера са друге стране, не тражи да знамо да Бог постоји, већ да у њега верујемо. Уосталом, у самој библији је лепо дат разлог зашто се Бог напокон не појави међу нама и увери нас да је (све)присутан. Такође, Исус, богочовек, није стварао чуда јер је сам чаробан, као божји син, већ зато што је имао веру.  Својим примером, показао је људима шта им ваља чинити.

tumblr_mlgtc5ydBb1rigfhoo1_500

Дакле, вера и наука не могу бити сукобљене ни под којим условима. То може да донесе само назадовање (једном смо већ замало избегли „пресељење“ у средњи век, када је било приче о укидању еволуције у школама). Питање је да ли вера и наука могу да буду помирене? Наравно, чак и ако у појединим сегментима тврде различито, као у овом случају. Знам много биолога који су верници, јер бављење биологијом је професионално опредељење, а верска убеђења ствар су избора сваког човека. Добра ствар код вере је управо та што не тражи аргументе и доказе, што нам даје слободу какву људски дух и треба да има. Ја могу да верујем да су сви људи суштински (у дубини душе) добри, иако објективно знам да то није тако.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Надам се да сам појаснио да је упоређивање вере и науке налик упоређивању уметности и спорта или било које друге две ствари које не припадају истом скупу, што би рекли математичари или бабе и жабе, што би рекао наш народ. 🙂 Ова тема ми више прија као монолошка (иначе бих са колегиницом кренуо у расправу и око тога), али то није разлог да не оставите коментар уколико то желите. 🙂