Борба за научну писменост

Након трибине Центра за промоцију науке, о којој само речи хвале имам, где сам био нека врста званичног блогера…

Биолошки блог: Борба за опстанак научне писмености 1. и 2. део (23.5.2017)

…и сам сам дао допринос овој борби једним својим текстом.

Школски портал Бигза: Еволуција и вера у науку (23.5.2017)

Неко мудар је рекао да нас не одређује оно што нам се догађа, него како ми на то реагујемо. А на ово морамо да реагујемо јер, у противном, лоше ће нам се ствари догађати.

evolution_of_religion

Advertisements

Ljudi imaju više od 5 čula

https://www.weforum.org/agenda/2017/01/humans-have-more-than-5-senses/

large_maw9w7j

Ekvilibriocepcija … čulo ravnoteže samo je jedan od mnogih načina pomoću kojih doživljavamo svet oko nas

slika: REUTERS/Steve Nesius

Piše Aleks Grej

Objavljeno 9. januara 2017.

Kada govorimo o ljudskim čulima, mislimo na čulo vida, sluha, ukusa, dodira i mirisa. Pa ipak, oduvek smo znali da smo u stanju da osetimo mnogo više od toga. Međutim, šta tačno možemo da osetimo i dalje je predmet naučnih istraživanja.

Neurolozi su u potpunosti svesni da posedujemo čitav paket čula. Kao što objašnjava video koji je snimila kompanija Aeon, mnogi bi se složili da posedujemo između 22 i 33 različitih čula.

Evo nekoliko naših manje poznatih čula:

Ekvilibriocepcija – osećaj za ravnotežu. On nas drži uspravnim, i pomaže nam da se krećemo, a da se ne povredimo.

tep-small

Propriocepcija – saznanje gde nam se nalazi koji deo tela, bez da smo ga pogledali. Zahvaljujući tome možemo na primer, da kucamo ne gledajući u tastaturu, ili da se krećemo ne gledajući u svoje noge.

ahs68hw9ztgz6jrmpjcgqjniwlp0-small

Kinestezija – osećaj kretanja.

Termorecepcija – znamo da li je u našoj sredini previše hladno ili previše toplo. To što smo u stanju da osetimo temperaturu prostora u kome se nalazimo, pomaže nam da ostanemo živi i zdravi.

Nocicepcija – sposobnost da osećamo bol.

Hronocepcija – kako osećamo prolaženje vremena.

Čula koja ljudi ne poseduju

Postoje neka čula koja se mogu naći samo u svetu životinja.

Elektrocepcija – sposobnost da se osete električna polja u okruženju. Ajkule mogu da otkriju električna polja u svom okruženju, uključujući i ona koja emituje njihov plen koga ne moraju nužno videti.

Magnetorecepcija – nekoliko vrsta sisara, slepi miševi na primer, mogu da osete Zemljino magnetno polje i koriste ga za navigaciju.

xpwuoahf-small

Polarizovana svetlost – mnoge životinje, uključujući tu i insekte i ptice, koriste polarizovanu svetlost kako bi odlučile u kom pravcu će se kretati.

Višečulno opažanje

Aristotel je prvi ukazao na činjenicu da postoji više od pet čula koja vladaju našom stvarnošću, a u to još uvek verujemo.

Međutim, video koji sledi tvrdi da bismo mogli pogrešiti donoseći zaključke o stvarnosti na osnovu pet čula.

Naša čula deluju zajedno, i ono što oseti jedno, može upravljati osećajima nekog drugog čula. Na primer, kada sedimo u avionu, ono što vidimo menja se za vreme poletanja aviona – deo kabine koji se nalazi ispred nas deluje uzdignuto, a ipak, u našem vidokrugu ništa se nije promenilo. Ušni kanali govore nam da smo nagnuti unazad, i to menja sliku koju vidimo.

Drugi jednostavan primer bi bila šolja, očima vidimo samo spoljni izgled, ali pošto je držimo i osećamo, naš mozak prima dodatne informacije, pa znamo da je u pitanju trodimenzionalni objekat. U ovom slučaju, naša čula vida i dodira zajedničkim snagama omogućavaju nam da vidimo kompletnu sliku.

7gpabrc9yb9s0d-small

Na kraju, ne treba ništa prihvatati zdravo za gotovo – naše opažanje sveta je višečulno. A moguće je da smo samo zagrebali površinu onoga što možemo da osetimo.

https://www.facebook.com/worldeconomicforum/videos/10154084059376479/

Tekst prevela:

Aleksandra Ravas

Један одсто

percent_graph_up_animatedПронашао сам један стручан текст из 1980. У том тексту колега Гигов навео је као разлог да „покушамо са новом методом јер и повећање успеха и само за 1% било би значајно и заслужује пажњу“. Ми данас користимо сличне методе пре свега због тога да бисмо заштитили себе од оних родитеља који су агресивни и који радо укључују Министарство просвете као арбитрара, а које се радо одазива и поставља на страну тих истих родитеља. Мотиви су се променили не само на штету наставника, већ комплетног образовања. Ваљда је циљ да побољшамо постигнућа ученика, па макар и за тај 1%.

Бигз портал – рубрика „Мислим да“: Индекси за ђаке (16.1.2017)

Naučnici tvrde da Gugl menja naše mozgove

https://www.weforum.org/agenda/2016/10/how-google-is-changing-our-brains/

google

Internet je promenio sve aspekte našeg života. Sada naučnici tvrde da menja čak i naše mozgove

Slika: REUTERS/Darren Staples

Piše Stéphanie Thomson urednik, Svetski ekonomski forum

Objavljeno 6. oktobra 2016.

Nekada davno, u vreme pre pojave interneta, ukoliko bi vam neko postavio problematično pitanje, imali ste na raspolaganju nekoliko opcija. Mogli ste da proverite da li neko od vaših poznanika zna odgovor. Mogli ste da ga potražite u enciklopediji. Ili ste mogli da se zaputite u biblioteku kako biste sproveli istraživanje. Šta god da ste izabrali od navedenog, sigurno je bilo složenije i zahtevalo je više vremena od onoga što biste danas uradili: potražili odgovor na Guglu.

graphic-average

Zahvaljujući tehnologijama – a posebno internetu – više ne moramo da zavisimo od svog ponekad nepouzdanog pamćenja nasumičnih činjenica i informacija. Prisetite se, kada ste se poslednji put pomučili da upamtite nečiji broj telefona? I čemu učenje kako se pišu te duge, složene reči, kada će vam opcija autocorrect ukazati na to?

Ali, u trenutku kada nam je sve znanje sveta koje će nam ikada trebati, tu na dohvat ruke, da li prepuštamo sopstveno pamćenje internetu?

Naš virtuelni mozak

Prema skorašnjem istraživanju, upravo to radimo. Najnovija studija naučnika sa univerziteta u Kaliforniji i Ilinoisu, utvrdila je da to što se sve više oslanjanjamo na internet, menja način na koji razmišljamo i pamtimo.

U studiji, ispitanici kojima je postavljen niz trivijalnih pitanja bili su podeljeni u dve grupe. Prvoj grupi bilo je dozvoljeno da koristi samo sopstveno pamćenje, dok su ostali ispitanici imali zadatak da odgovore potraže onlajn. Zatim je ispitanicima iz obe grupe postavljena grupa lakših pitanja i data im je mogućnost da koriste internet. Ispostavilo se da je verovatnoća mnogo veća, za one koji su koristili internet u prvom krugu, da će to ponovo učiniti.

Ne samo da je bilo verovatnije da će se poslužiti internetom, bili su i brži da to urade, retko pokušavajući sami da dođu do odgovora, čak i onda kada su pitanja bila relativno jednostavna.

Sve navedeno predstavlja dokaz da postoji trend koji istraživači nazivaju „kognitivno prebacivanje“. Toliko je postalo lako da se nešto jednostavno potraži onlajn, da ima stvari koje uopšte ni ne pokušavamo da pamtimo.

„Dok smo ranije možda pokušavali da se sami nečega setimo, sada ni ne pokušavamo. Kako sve više informacija postaje dostupno preko pametnih telefona i drugih uređaja, postepeno sve se više oslanjamo na njih u svakodnevnom životu“, kaže Bendžamin Storm, glavni autor studije.

Kako internet menja naš mozak

Ova najnovija studija zasniva se na postojećim istraživanjima koja ukazuju na to da internet ne menja samo naš život i način na koji radimo, već zapravo menja i naš mozak.

Bilo kome ko je upoznat sa radom neurologa Majkla Mercenika, to neće biti iznenađenje. Uostalom, naš mozak i jeste napravljen da se tako ponaša. „Napravljen je da se prilagođava. Njegova suština je u promeni“, objašnjava u svom popularnom TED govoru.

your-brain

Vaš mozak – svaki mozak – predstavlja radove u toku. Lako se „oblikuje“. Od trenutka kada se rodimo do trenutka kada umremo, on se neprekidno preobražava i menja, poboljšavajući se ili lagano nazadujući, u zavisnosti od toga kako ga koristimo.

U tom slučaju, važnije pitanje je da li je to dobro ili loše. „Prilično je jasno da se pamćenje menja“, rekao nam je Storm. „Ali, da li je to promena na bolje? U ovom trenutku, za nas je to nepoznanica.“

I zaista, čini se da su mišljenja podeljena oko toga da li je u pitanju pozitivan ili negativan razvoj.

Postoje mišljenja da je uklanjanjem potrebe za učenjem napamet – sistema koji nas je primoravao da pamtimo datume, imena i činjenice – internet pomogao da oslobodimo kognitivne resurse za druge, važnije stvari.

Nikolas Kar, autor knjige What the internet is doing to our brains („Kako internet utiče na naš mozak“), nije preveliki optimista. Time što prepuštamo internetu funkciju spoljašnje memorije, gubimo sposobnost da prebacimo informacije koje čujemo i pročitamo na dnevnom nivou, iz naše radne memorije u dugoročnu memoriju, koju Kar opisuje kao „ključni faktor za stvaranje znanja i mudrosti“.

„Desetine istraživanja koja su sprovodili psiholozi, neurobiolozi i predavači navode na isti zaključak: kada smo onlajn, nalazimo se u okruženju koje podstiče površno čitanje, prenagljeno i rastrojeno razmišljanje, i površno učenje“, piše on.

Od poruka na samolepljivim papirićima do Ajfona

Iako treba da se sprovede još mnogo istraživanja posledica svega ovoga, možda promena nije tako značajna kao što mislimo. Uostalom, kako pisac o tehnologijama, Klajv Tompson, ističe, mi smo zapravo svoje pamćenje prepustili jako davno.

„Čovečanstvo se oduvek oslanjalo na to da će pomoćna sredstva baratati detaljima za nas. Jako dugo smo čuvali znanje i u knjigama, i na papiru, i na porukama na samolepljivim papirićima.“

Jedina razlika je u tome što se danas okrećemo sofisticiranijim uređajima za tu pomoć. „Možete da prestanete da brinete o tome da će vam vaš Ajfon istrgnuti pamćenje. To se već desilo mnogo ranije“, kaže Tompson.

A prema Stormu i njegovom timu istraživača koji je učestvovao u poslednjoj studiji, to ne mora da bude tako loše. „Na kraju, prilično sam veliki optimista. Smatram da će internet (odnosno, generalno tehnologija) znatno proširiti mogućnosti ljudskog uma.“

Prevela: Aleksandra Ravas

Репродуктивно здравље

_md77k0cgrqcmdmo_00Недавно сам дао интервју за часопис „Данас“ о сасвим сигурно животној, али и увек шкакљивој теми, где се јасно види какав заиста став имају житељи Србије. Са једне стране, сви смо нешто прогресивни и сматрамо да је нормално да се о сексу говори, а са друге јавност је саблазнута када се помене учење о томе у школи. То саблажњавање утолико је смешније када знамо да су телевизијски програми у свако доба дана препуни, ма крцати, голотињом и сексом, почевши од „певачица“ и „старлети“, којима испада све што испасти може, преко реклама у којима „шљиве не падају“, до „практичне примене“ у ријалитима. Интернет такође нуди обиље „садржаја“, а млади, који су бомбардовани свим тим (без обзира што се на почетку емисије у дванаест поподне забрањује деци испод 14 година), могу само да стекну несигурност и погрешне представе. Моје колеге и ја смо то и потврдили, али не могу да тврдим да ће то иницирати неке промене. Но, макар да нас чују шта имамо да кажемо.

Данас: Да ли је секс грех (29.9.2016)

У биологији постоји једно царство

_mphvQuxTryl0jb00 (Small)Систематика живог света у биологији је једна проблематична ствар. А проблем у свеколиком живом свету прави богат биодиверзитет. Иако ми знамо да сва жива бића, без обзира на њихову готово бескрајну различитост, имају једног заједничког претка, веома их је тешко данас довести у везу и „спаковати“ у фиоке или фолдере или царства, како их већ биолози стручно називају. Неке „фиоке“ већ постоје и у њима гомиле наслагане документације о многим врстама, али на „радном столу“, баш као на класичној слици канцеларије у којој се мало ради, а мало пије кафа, налази се гомила нерешених, заосталих „предмета“. Различити научници решавају их на различите начине и за то је потребно време, које ми у школама, пак, немамо, те смо морали да се довијамо како смо умели. И прогласили смо да постоји пет царстава, што није тачно, те сврстали оно што смо знали у свако од њих, са тим да ни нама самима та подела до краја није јасна.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Но, ова подела није за овај блог. За Биолошки јесте и тамо сам се бавио и бавићу се тиме када год се укаже прилика. Овде сам хтео да направим поређење. Склони поделама, а ваљда по инерцији, биолози у Србији подељени су такође у царства. И опет их има пет. Оваква подела постоји и у другим струкама, али није толико јасна и стриктна као код нас. Заправо, код нас је апсолутна и ултимативна, ни налик оној која важи за живи свет.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Прво царство чини Биолошки факултет. Већ при самом помену на ову институцију, представницима неких других царстава (ако не и свих) накострешиће се свака длака на телу, али ни представници самог овог царства немају високо мишљење о представницима других, а можда немају мишљење уопште. Некако се понашају као сами себи довољни и нико их не занима осим њих самих; чак ни сопствени студенти (уосталом, сетите се како сте се провели на факултету). Систем који су успоставили се одржава, а студенти се уписују. Биологија, иако у новије време оспоравана, лепа је наука и заинтересованих ће бити. Додуше, можда су наставници у основним и средњим школама заслужни што је на упису увек већи број од уписаних, али то и тако нико не доводи у питање, јер је факултет од наставника отуђен. Чак и онај део који се бави методиком, што се у најновијим дешавањима и показало. То је што се тиче Београда. Што се тиче других градова, поједини методику или немају или се она уопште и нигде не помиње, а једини који по том питању парира Београду, свакако је департман у Новом Саду.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Друго, највеће царство, чине основношколски наставници. Тек у новије време, посредством друштвених мрежа и због недаћа које су задесиле представнике овог царства, некако су почели ближе да сарађују. Стање које сам затекао пре неколико година био је неоправдано елитизиран Стручни актив наставника у Београду, који се окупљао ради форме и без икаквих овлашћења и који је више користио представницима других царстава да се позову у кључним тренуцима на наводне одлуке (којих није било), а како би се оправдао неки поступак или делегирање испод жита. Наставници у другим градовима махом нису ни имали Активе и са нескривеном нетрпељивошћу посматрали су псеудорад тог „тела“ чије „одлуке“ нису одобравали. Од тада до сада прилично смо еволуирали, можда се и малко осилили, што је, ваљда, и природно, с обзиром на свевременско гажење, али и даље смо прилично пасивни и одржавамо се захваљујући појединцима. Но, добро, ово је Србија, тако се у нас ради – сви системи и тако опстају искључиво захваљујући прегалаштву јединки. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

_n (Small)Треће царство су средњошколски наставници (који из мени недокучивих разлога више воле да их називамо професорима, што у овом тексту неће бити случај 🙂 ). Иако је ово царство веома блиско претходном, везе нису успостављене. Средњошколци изгледају још пасивнији него основци, иако се боре са много више проблема него ми. Све време су под притиском због уписа првака који је сваке године неизвестан, као што је неизвестан и њихов статус у средњим стручним школама. Рецимо, дозволили су (или ће пре бити да су морали да дозволе), што смо ми остали тек делимично пропратили, да се фонд биологије у средњим медицинским школама смањи (што је нонсенс), а неку сличну судбину доживеле су и гимназијске колеге пре неку годину.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Четврто царство, за нас наставнике мистериозно, представљају научни институти, од којих је најистакнутији онај који носи име Синише Станковића. Представници овог царства се тек спорадично баве наставом, када неки наставник залута са одабраним бројем деце на институт, или када запослени са института залутају на неки фестивал који се бави науком, попут Ноћи музеја. Њихова главна делатност је наука, којом ипак не могу да се баве несметано. Они конкуришу за пројекте, декларативно равноправно са Биолошким факултетом, али у збиљи од тих пројеката њима зависе плате, док факултетском кадру зависе – хонорари. Представници царства научних института су тек од скоро стекли право да буду ментори, што је била ексклузива представника факултета, иако су се докторати од вајкада радили на институту, који је, логично, обезбеђивао простор, средства и логистику. Сада то, дакле, могу, али много тога другог не могу. У ствари, много више не могу него што могу и питање је зашто пристају на то. Одговор је, као и за све у животу, зато што имају или зато што немају. Или имају неку своју рачуницу или немају избора.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Пето царство, најмање, али прилично моћно, јесу биолози по разним Владиним институцијама. Неке од њих, попут Завода за заштиту природе, окренуте су биологији (али не нужно и другим поменутим царствима), а друге, попут ЗВКОВ-а и самог Министарства, окренуте су настави у целини и биолози који у њима раде, по природи ствари, „преквалификовани“ су у универзалне саветнике. Уосталом, када имамо неки проблем, као ономад са такмичењима, Активи се не обраћају нити једном од биолога тамо, већ, рецимо, начелнику Школске управе који је по вокацији – географ. Да ли би могао да се искористи потенцијал тих људи за унапређење наставе биологије и уопште статус науке? Да, али не мора да значи. 🙂

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Rhododendron sp pollen grains (Small)И као што вируси не припадају ниједном царству, тако имамо и неке ентитете који нису припадајући, али јесу значајни. Рецимо, Природњачки музеј у Београду или Истраживачка станица у Петници. Петничари, попут вируса, с времена на време успеју да заразе представнике мање-више свих царстава добрим вајбом, али ипак је у питању епидемија малог домета, те иако добар вајб може да потраје, на велике популације нема већег ефекта. Нама је, ипак, потребно више од тога, али пре него што напишем и шта, требало би причу о царствима да резимирам.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

У природи тек наизглед влада хаос – овај организам једе онај, а при томе пази да га трећи не поједе, али и да не заради неког паразита, те прави симбиозу са неким петим организмом… У свем том метежу док свако једе сваког и где наизглед нема правила, те је много мањи заправо јачи од много већег, а спорији адаптивно успешнији од бржег, цео систем функционише и супстанца кружи, а енергија протиче. У царствима биолога ништа не кружи, јер је све препуно слепих улица, свуда су закрчења и застоји и свако вози са себе, а друге гази по потреби. Нема ни протока енергије, макар не оне позитивне. Царства се одржавају (ван сваког закона природе), али прогреса, макар оног правог, нема. И сви су незадовољни, а адаптивна вредност ниска. Можда ће се неком учинити да су ипак задовољни представници Биолошког факултета, али и ако јесу, питање је докле ће бити. Губитак радних места по средњим школама, а ко зна, можда и основним, смањиће потребе друштва за кадром. А тиме и за студентима. Слична опасност вреба и са института. Неповољан положај научника условиће смањење фитнеса те популације, а тиме и део студирања оног кадра намерног да се науком бави. Просто ће престати да буде важно колико интересовање влада за упис, јер љубав према науци је идеалан коме тежимо, а радна места су реалност коју имамо.

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

_nojИако, као што написах, царства ферцерају свако за себе и без интересовања за друге, питање је какав је квалитет тог функционисања и докле ће уопште функционисати. Кад – тад доћи ћемо до тога да једни без других на овај или онај начин не можемо. Једини начин да направимо стабилан екосистем који ће бити конкурентан другима (и то добро конкурентан) је удруживање. И знам да сте се плашили овог дела, али морали смо до тога доћи. 🙂 Једино могуће удруживање је Српско биолошко друштво. Да, знам, наставници имају да кажу много тога о овом Друштву, чак више него што ја написах до сада и листом ништа лепо, али колико год да је то друштво било фантомско у прошлости, а грешно у садашњости, добра воља људи који га чине постоји. Чак има и представника првог (које сам навео) царства ангажованих у Друштву (односно на пословима којима се Друштво бави), а које знам и лично и за које тврдим да су квалитети и као биолози и као људи. Сви биолози знају да у свакој популацији влада индивидуална варијабилност, односно другим речима, нису сви исти и хвала Богу на томе, па макар се радило о мањини (као што је вероватно случај, али еволуција каже да се популације и по том питању могу мењати).

✓✗◊★♪♫♠♣♥♦

Никог не наговарам ни на шта. Српско биолошко друштво постоји (сада са сасвим новом екипом) и постојаће и без нас. Моје мишљење је да тиме губе и царства наставника и само Друштво, али и струка, а ми уласком у Друштво не губимо ништа. А можда можемо да добијемо све оно што као самостално царство нисмо могли. Размислите о томе.

Популарисање биологије на наш начин

Следећи текст написао је мој ђак (једини у Београду који се пласирао на градско такмичење на оном суманутом тесту) објављен у рубрици „Међу нама“ у часопису „Политика“, 15. марта.

tumblr_o0kosmwABnrpe79o00

Пишем вам поводом текста објављеног у „Политици“ од 8. марта под насловом „Какву телесну дупљу има петрово уво“. Ја сам ученик седмог разреда. Један сам од учесника општинског такмичења из биологије одржаног 6. марта 2016, на коме сам освојио 94 поена. Мислим да је тест био превише тежак за основце и непримерен општинском нивоу такмичења. Чињеница да се из целе Србије пласирало 44 ученика од петог до осмог разреда много говори. Ја сам се спремао из пет уџбеника од седам, колико је одобрено за седми разред и уз велико залагање наставника Дејана Бошковића.

Повредило ме је то што нама који смо успели да освојимо више од 91 поена на тако тешком тесту ниједном речју нису честитали. Мислим да су сви ђаци који су остварили успех на овом такмичењу заслужили похвале, а верујем да би се још боље показали на било ком од тестова из ранијих година.

Кад сам завршио ово писмо, сазнао сам да је донета одлука да сви учесници општинског такмичења иду даље. О најбољима опет ни речи. Тако се, кажу, популарише биологија.

Василије Пантелић

ученик 7/6

ОШ „Иво Андрић“,

Београд