Подршка

Текст колегинице Љиљане Јовић:

Након ужасне трагедије, након, како неко мудро рече, најтрагичнијих дана у српским школама још од Шумарица, који су одјеци који се у јавности чују?
Из „Рибникара“, школе која је најужасније погођена, често чујемо похвале за наставнике, подршку наставницима, захвалност наставницима. Али у свим другим школама притисци на наставнике још су већи и страшнији него пре.

Сада родитељи још бруталније и агресивније притискају да се нешто уради или не уради, позивајући се на могућност нове трагедије као на аргумент. А некако увек трагедијом аргументују да треба да буде тако да њихово дете добије већу оцену или мању казну. Или још чешће, да онај с ким је у директном сукобу њихово дете буде оштрије кажњен.

Све инспекције које су за нас надлежне још ажурније и још агресивније преиспитују сваку нашу реч, сваки наш потез. Не желе да имају пропуст сад кад брину да би пропусти могли да имају овако драматичне последице. А исто мисле и центри за социјални рад, полиција, здравствене установе, који нам се чешће него икад обраћају тражећи хитне састанке и хитне, што детаљније извештаје.
Да будем јасна – верујем да су многи стварно забринути, верујем да искрено покушавају да заштите децу и да учине школе поново безбедним. Али молим све да још једном размисле да ли је ово пут. Да ли заиста на нас треба да се љутите, да ли заиста нас треба да нападате?

Одмах након трагедија многи су поменули да је осим деци, сада подршка неопходна и просветним радницима. А какву подршку смо добили? У школама постаје неиздрживо. Свакодневица нам је да нам прете да ће нам послати инспекцију, да ће нам послати медије. И шаљу. Наш накарадни систем обавезује инспекцију да дође и по анонимној и по потпуно бесмисленој пријави и да нас пропутује и гледа хиљаду наших папира. Наравно, подразумева се да је само савршено довољно добро. Па где је тако сем у школама?

О медијима који једва чекају да лешинаре и да нас повуку по блату да не говорим. Немају наши медији обавезу да известе истинито, да известе објективно. Само школе имају обавезу да правдају сваку изговорену реч.

У памет се, људи! У памет се, родитељи! Ко ће децу да вам учи кад све што вреди отерате из школа?

Пре три недеље дошли смо на своја радна места сви са кнедлом у грлу, са сузама у очима. И сви смо панично једни са другима разговарали само о томе како да децу што боље проведемо кроз оно што је необјашњиво, неразумљиво, застрашујуће. Мислим да смо у великој мери успели, да је моменат да станемо и да погледамо у себе. Како је нама? Мени лично у последњих десет дана троје изузетних, троје фантастичних просветних радника без иједног пропуста у свом раду, троје из различитих школа рекло је да је неиздрживо и да траже други посао који би могли да раде од јуна. Од јуна, јер просветни радник неће ни кад је неиздрживо да остави децу пре краја школске године.