Сутра ћу да ћутим

Аутор текста који следи је Марина Панић.

„Али допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку и човечности.“

Андрић „О причи и причању“

Јучерашња страхота отворила је Пандорину кутију свих невоља које имамо као друштво. Разочарана сам и беспомоћна.

Сви смо заказали: и власт која не види своју одговорност него гаси ватру кашичицом, и медији који ватру распирују својим незнањем о томе како се извештава и који се подаци смеју дати на увид, и ми одрасли који идемо од линча до потпуног мртвила и деца која се диве погрешним узорима и величају злочин као забаву.

Ко познаје дете најбоље? Ко је задужен да се бави његовим развојем? Родитељи, школа, цело друштво?

Има нека афричка пословица где се каже да је цело село задужено за васпитање.
Кад нам је важна оцена и успех, такмичења и награде, а не васпитање, толеранција и разумевање, ево шта се дешава.

Ово несрећно дете је стекло сва знања на највишем нивоу: из планирања, из енглеског, из права, из хемије, моторичке вештине су му на високом нивоу. Показао се толико добро да се чудимо да је један тринаестогодишњак све успео да савлада и реализује. Честитам, успели смо да направимо машину, која на раном узрасту све може и све зна.

Но, да би био човек, мора ПРЕ СВЕГА да поседује најважнију компетенцију: да разликује добро од зла. Ако нисмо људи, шта смо онда? Где се учи како да будеш човек?

Сме ли наставник да отвори ђачку торбу уз сумњу да је у њој нешто недозвољено? Сме ли да одузме мобилни телефон? Сме ли да казни за лоше понашање?
Како да им будемо узори кад смо уплашени од бесмислених правила која су нам задата да их слепо пратимо, а на све стране се медијски се промовишу као идоли они која никаква правила не поштују?

Ћутали смо на дивљачку вожњу ламборгинија по граду, на провоцирање и псовке, на измицање столице чекајући да неко други преузме обавезу и одговорност и да исправи криве Дрине уместо нас.

Овај несрећни дечак је узео ”правду” у своје руке и одлучио да дела. Зато што ми нисмо делали како треба.

Данас се оглашавам.

Сутра ћу да ћутим, да мртвој деци својим дахом не пореметим ваздух, мир и спокој да им не угрозим. Да их испратим у тишини, не у црну земљу, него на небо.

Крвава бајка, поново. Историју нисмо научили.