Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.
Скуби-Ду! Музика вампира (Scooby-Doo! Music of the Vampire 2012) је цртаћ о популарној дружини чији је предводник јунак из наслова. Та дружина је отпутовала у варошицу у Луизијани како би посетила тамошњи сајам чија су тема вампири. Позоришна трупа која тамо наступа је своју улогу схватила сувише озбиљно и користећи древни ритуал призвали су исто тако древног вампира. Пристигла дружина ће морати да се супротстави том вампиру, али и да (раз)открије ко га је заиста и због чега „дозвао“.
Критички осврт: Ово је један солидан цртаћ који можемо очекивати од Скуби-Дуа и његове екипе, са мистеријом која је довољно интересантна. Наравно, од почетка је јасно да правих вампира ту нема, али остаје питање ко их је и зашто анимирао. Режисер Дејвид Блок је мудро увео две сумњиве личности тек толико да нагађамо ко је крив, мада може да се предвиди да је прави кривац заправо неко сасвим трећи. Све то је зачинио музичким нумерама које су далеко од певљивих хитова, но и то што је овај цртаћ мјузикл је опет новина у серијалу Скуби-Дуа.
Едукативни моменат: Винсент ван Хелсинг (глас му је позајмио Џеф Бенет) је позвао познату дружину да му буду сведоци у неделу, али наместо тога они су га раскринкали. Увек морамо да рачунамо на то да људи неће имати оне улоге које им ми наменимо, већ оне које сами изаберу.
Оцена наставника:
(рецимо да може)
Гоксеонг (곡성 2019) је јужнокорејски хорор. У средишту приче је трапави полицајац Квак До-вон који истражује мистериозна убиства у селу чији је назив у наслову филма. Истрага му постаје врло значајна када је открио да и његова кћерка има сличних физичких и психичких проблема као и сељани који су починили убиства. У помоћ му пристиже и шаман Хванг Јунг-мин, али се кћеркино стање само погоршава. Квак је у неприлици и не зна више коме да верује: науци, цркви или легендама и сва је прилика да се упустио у борбу у којој тешко може да победи.
Критички осврт: Већ од првих сцена провејава црни хумор. Полицајац креће на увиђај гледе убиства, а ташта га зауставља да доручкује речима да је особа већ мртва, то што жури неће је вратити. И у следећој сцени он заиста доручкује. 🙂 Добрих фора има још. Заправо ми се допада што овде има хумора, али филм није смешан, он је прилично озбиљно урађен. Негде од средине филма, када се разболела Квакова кћерка, ствари већ постају мање смешне и више трагичне. Ту се завршава (ионако трапава) полицијска истрага и креће борба са оноземаљским. Само финале је сјајно урађено и Квак и Ким До-јун се налазе у некој врсти пинг-понг игрице између Чун Ву-хи, мистериозне жене и Јапанца којег није могуће убити Џуна Кунимуре. Режисер На Хонг-ђин је то урадио потпуно трипозно и тешко је било приклонити се једној од те две стране. Крај је баш добро решен, али када се осврнемо на радњу ситних недолседности има и најклимавија је улога шамана Хванга као саучесника.
Едукативни моменат: У једној од последњих сцена Ким се преценио у односу на Џуну и помислио је како је он тај који држи конце у рукама, али се испоставило да то није тако. Највероватније је настрадао, а ми треба да извучемо поуку да не треба да се прецењујемо, али ни потцењујемо, већ да објективно сагледамо своје могућности у решавању потешкоћа.
Оцена наставника:
(богме јака)
Слагалица халуцинација (ปริศนารูหลอน 2021) је тајландски хорор који је на енглеском говорном подручју познат као „Цела истина“. Двоје деце, чија је мајка упала у кому након саобраћајне несреће, прелазе да живе у кући баке и деке. Тамо ће пронаћи рупу у зиду коју виде само они и која ће им открити неке страшне породичне тајне.
Критички осврт: Режисер Висит Сасанатиенг је правио тензију у ситуацијама у којима тензију не очекујемо и када би се бака у кухињи окренула да каже нешто деци, то је пропраћено драматичном музиком. Међутим, цео филм је чудан, почевши од интриге која је крајње необична (рупа у зиду које у ствари нема), преко гестикулације ликова (чије су физиономије врло интересантне) до њихових поступака. Мистерија се дозирано градила и исто тако решавала, а није класична прича о духовима којој су Азијати толико склони. Финалне сцене су заокружиле све и главна и позадинска дешавања и добила се једна врло црна и некако тужна прича, али добрим делом је завршница била предвидљива.
Едукативни моменат: Филм почиње речима да је на овом свету три ствари немогуће пронаћи: Сунце, Месец и истину. Лепа мисао, нема шта.
Оцена наставника:
(мало је тања)
Духови рата (Ghosts of War 2020) је натприродни хорор о чети савезничких војника који су се обрели у Француској при крају Другог светског рата 1944. Добили су задатак да сачувају једну луксузну кућу убијене породице јевреја док не дођу њихове трупе. Врло брзо ће схватити да је кућа запоседнута духовима њених злосрећних власника.
Критички осврт: Ово је баш гадан хорор јер су сцене прилично страшне, а и необичан је јер нисам до сада гледао овај тип хорора смештен у оквире Другог светског рата. Акција је брутална и донекле добро изведена, али неки детаљи ми нису баш били јасни. Рецимо, када су у уклетој кући нацисти напали америчке војнике, ови су их решетали као мраве, али су Немци изгледали прилично опуштено, да би један чак ушао у купатило да опере руке!?! Само то убијање наци-војника је у појединим случајевима изгледало као у Рамбу, само што је овде било најмање четворица Рамбоа. 🙂 То је објашњено у финалу филма, али опет је могло да се уради реалније јер би било ефектније.
Само финале је одлично и као идеја, али и сцена у Авганистану. Заправо, сцена која се дешава у кући доктора Шона Тауба је убедљиво најстрашнија. Сам завршетак је исто сјајно решен.
Едукативни моменат: У којем год да су рату били – Другом светском или оном у Авганистану, војници су били као у хорор филму што је Брентон Твејтс и приметио. И то је заиста тако јер сваки рат и јесте прави хорор.
Оцена наставника:
(си)
Сат чишћења (The Cleansing Hour 2019) је хорор који је режирао Дејмијен Левек по угледу на сопствени кратки филм истог назива, а који је снимио три године раније. Рајан Гузман је варалица који глуми свештеника егзорцисту и тако прави видео-снимке, чиме стиче популарност и зараду преко интернета. У томе му помаже најбољи пријатељ из детињства Кајл Гарнер који му је техничка подршка. Невоља настаје када Кајл наговори своју девојку Аликс Анђелис да глуми запоседнуту особу и када сви (укључујући и публику) схвате да Аликс у ствари не глуми.
Критички осврт: Идеја за филм је феноменална и зато се могу опростити предвидљиви моменти, попут оног да ће запоседнута Аликс одгристи прсте Рајану. Сам хорор је довољно језив, ништа спектакуларно, али оно што га одржава је мистерија: које то велике грехе треба да признају Рајан и Кајл. Како је време одмицало, ионако малобројних ликова на сцени је било све мање, али је ситуација постајала све компликованија. Преостала тројка почела је да напредује крупним корацима у својим карактерима и односима и цела та сцена је била врло ефектна и напета. Специјални ефекти су могли да буду и бољи, али и овако је то испало прилично добро ако изузмемо ту ситницу да је цео свет гледао пренос где људи умиру и да ни у једном тренутку трајања полиција није свратила. Но, опет, крај је решен сасвим добро.
Едукативни моменат: Овај филм нам говори о томе да демони који нас прогањају су заправо производ наших лоших одлука и да је једини начин како их се можемо решити да будемо искрени према себи и другима.
Оцена наставника:
(бледуњава)
Бабадук (The Babadook 2014) је филм режисерке Џенифер Кент базиран на њеном кратком филму „Чудовиште“ из 2005. Прича прати напоре самохране мајке Еси Дејвис да одгаји свог хиперактивног сина Ноу Вајзмана и то без много успеха. Ноа све време види чудовишта и посебно страшног Бабадука, због чега је препаднут и хистеричан. Како време одмиче, Еси ће и сама угледати страшног створа.
Критички осврт: Мислим да су се и Еси и малени Ноа јако добро снашли у својим улогама и дочарали нам препознатљиво дисфункционално васпитање и напоре самохране мајке да одгаји сина. Ту су допринели и крупни кадрови, сценографија, костими, шминка… Све укупно давало је неподношљиву тескобу коју осећа Еси и како се радња одвијала Џенифер је све више товарила терета на нејака плећа своје главне протагонисткиње да напросто не може да вам је не буде жао. Ово је тај нови угао, нова перспектива која нам на прави начин приказује са чим се све поједине особе боре и након овог филма вероватно ћемо оклевати да их осудимо као неуспешне родитеље.
Негде од средине филма почиње прави хорор део који је довољно страшњикав, мада сцене некако добро почињу, али слабашно завршавају. Оно што је много значајније је симболика читавог тог замешатељства са страшним, мрачним бићем. Он је очигледно персонификација депресије и све што видимо као промене у понашању сироте Еси због његовог присуства и мучења, то су симптоми оваквог душевног стања. Само финале је потпуно разочаравајуће и урушава филм макар за две оцене. На страну то што је већ виђено и врло класично, већ ту недостаје једна заиста значајна ствар. А то је тај преломни тренутак, мотив, твист, назовите га како хоћете, који би помогао Еси да се ипак избори са Бабадуком, односно са својим демонима. Она то напросто чини у једном тренутку, а који је једнако логичан или погодан као и сваки други. Напросто, филм нема добар расплет.
Едукативни моменат: На самом крају филма ми видимо да је Еси прихватила Бабадука као станара свог подрума, храни га и прибојава га се, али ипак може да му се одупре. У томе је суштина прихватања себе и наших мрачних страна, које треба да пригрлимо јер оне нас чине и бољим људима – баш зато што их побеђујемо.
Оцена наставника:
(али јака)
Стан Хелсинг (Stan Helsing 2009) је комедија о лику из наслова којег тумачи Стив Хауи. Он је са друштвом кренуо на журку за Ноћ вештица, али је успут морао да достави неке порно филмове из видео-клуба у којем ради. То скретање с пута ће се испоставити много дуже него што су мислили да ће бити.
Критички осврт: Рекао бих да су мишљења око тога колико је сценариста и режисер Бо Зенга духовит врло подељена. Он верује да јесте, а огромна већина која је одгледала филм схватиће да није. Колико сам разумео, Бо је био извршни продуцент на другој урнебесној комедији „Страшан филм“ из 2000, али ту није могао да научи богзна шта. Додуше, ово дело је слабије од свих урнебесних комедија које сам гледао. Буквално има три форе у филму које су на трагу да буду хумор у покушају. Бо је вероватно веровао да ако прави мизогине, расистичке и друге политички некоректне форе да ће то бити смешно, што може бити (све је подложно пародији), али не мора да значи и код њега је испало ово друго. 🙂
Едукативни моменат: Стив је имао мото да „не треба да се меша“, али и да „не треба причати о непријатним стварима“ и да „увек има неко бољи од њега да уради посао“. На крају је ипак занемарио своје животне девизе и супротставио се чудовиштима. Лепо је имати мото и принципе, али је добро и направити промену у животу.
Оцена наставника:
(ни плуса, ни разгледнице)
Морбијус (Morbius 2022) је филм о Марвеловом суперјунаку који је уједно и вампир. Глуми га Џеред Лето и он је ингениозни лекар који је успео да пронађе лек за крвну болест коју има, али су се последице испоставиле као фаталне за читаво његово окружење.
Критички осврт: Колико су маске добре, толико је причица лоша. И заиста је причица у сваком смислу деминутива. Већ виђена и предвидљива, поједностављена до крајњих граница и са стереотипним ликовима, заиста је врло танушна и незанимљива. И хорор и акциони део су слаби, а финална борба између Џереда и Мета Смита је разочаравајућа.
Едукативни моменат: Џеред је схватио да је једнако важан циљ (у његовом случају да пронађе лек за болест), али и средство како до тог циља доћи. И то не значи само да треба пронаћи средство које ће довести до циља, већ и да није свако средство опција.
Оцена наставника:
(ту је негде)
Доктор Стрејнџ у мултиверзуму лудила (Doctor Strange in the Multiverse of Madness 2022) је чак двадесет и осми филм Марвелове франшизе. У једној од димензија мултиверзума Доктор Стрејнџ (Бенедикт Камбербач) и Америка Чавез (Чочитл Гомез) су се сукобили са врло моћним демоном. Како би побегла од њега Америка је искористила своју моћ да путује кроз димензије и обрела се у овој нашој. И тамо ју је јурило чудо налик на џиновску једнооку сувоземну хоботницу, али ју је спасио овдашњи Стрејнџ. Ускоро је открио да чудовишта која јуре девојку шаље врло моћна Скарлетна вештица (Елизабет Олсен). Она жели да преотме моћ путовања кроз мултиуниверзум јер јој је циљ да у једном од њих има своју породицу коју у овој реалности не може да има. Међутим, цена тога по много људи је прескупа и Стрејнџ мора да је спречи у томе.
Критички осврт: Ово је једна врло слојевита и исто тако актуелна прича која говори о улози жене у савременом друштву. Иако је главни протагониста Бенедикт, филм се ипак фокусира на Елизабет јер је она жена која гради каријеру и постаје најмоћније биће у чаробњачким круговима, те виђени владар мултиуниверзума, али то није оно што она заиста жели. Она жели своја два сина. Дакле, та располућеност између професије и породице и превага једног у односу на друго свакако су изазови са којима се мордерне жене суочавају. Прича се завршава тужно, мада она и јесте тужна све време, а помало је и хорор, мада прави љубитељи овог жанра не би требало да имају очекивања.
Морам да похвалим машту режисера Сема Рејмија који је у чаробњачке борбе унео занимљиве елементе, попут оног када се Стрејнџ бори против самог себе (из друге димензије, разуме се) уз помоћ нота. Марвел већ у последњих неколико филмова негује културу толеранције према мањинским групама и другим културама и оријентацијама, па је тако било и овог пута. Чочитл има две мајке, рецимо, али пошто је овде мултиверзум у питању који може бити свакакав, то некако иде и јесте добар начин да се пласира. Дакле, филм је добар и моје замерке су ситне, али их има. Рецимо, у 3Де варијанти (у којој сам гледао филм) превелики број пута камење и предмети ми лете у очи, а да специјални ефекти нису увек на висини задатка. Такође, динамика филма није довољно брза. Сам крај, како је Чочитл дохакала Елизабет је помало неспретан, али је намера јасна. Истини за вољу, то је објективно био једини начин.
Едукативни моменат: На крају је Скарлетна вештица употребила своју изузетну моћ да уништи Даркхолд (Књигу проклетих) у свакој димензији, а како ова књига не би довела било кога у искушњење да учини неко злодело. И то је добра стратегија. Лепо је јачати своју вољу и упркос изазовима одупрети им се, али ако ћемо да престанемо да пушимо, најбоље је да не купујемо цигаре и да нам нису пред очима и надохват руке. Тако ћемо сигурније и лакше остварити свој наум.
Оцена наставника:
(вери стрејнџ, овај стронг)
Рупа (El hoyo 2019) је шпански филм који је на енглеском говорном подручју познат као „Платформа“. У филму се ради о једној необичној врсти затвора у којем заточеници живе по нивоима. Што су на вишим нивоима у бољој су позицији. Што су ниже, позиција је толико лоша да им је и живот угрожен. Невоља је што сваког месеца мењају позиције и не знају где ће завршити.
Критички осврт: Идеја је одлична и ово је врло интелигентан филм. Метафора друштва је очигледна и ту се провлаче теме морала, политике, људских права и слобода, религије, одрживог развоја, углавном свих оних које су за човечанство релевантне. Филм почиње двојицом глумаца који су врло интересантни, иако визуелно недопадљиви, посебно старији који уз то има и врло лош карактер, па опет сасвим рационалан. И то је јако чудно јер је он заправо социопата или врло близак том поремећају личности. Како нивои одмичу ствар постаје све уврнутија, али уједно и сасвим логична. Надреална је сцена када Александра Масангкај храни Ивана Масагеа месом Сориона Ејгилеора (кога су обоје заклали) и он јој се захваљује уз разнежену музику у позадини. Све то јако личи на видање рана и негу брижне медицинске сестре, али је у контексту потпуно болесно. Режисер Галдер Гастелу-Урутија је правио поређења између сјаја и очаја и док са једне стране главни кувар прави драму око тога што је пронашао длаку кувара у колачу, Иван једе црве који разлажу леш убогог Сориона. Свака сцена је врло ефектна и неко значење јој можемо приписати. Сцене су свакако и застрашујуће и уопште нисам сигуран да ли је то због дешавања у њима или зато што је све то врло животно и реално. Крај је можда могао да буде решен и другачије, али и овако је у реду.
Ово је врло морбидан и бруталан филм, који би се могао сматрати хибридом „Коцке“ и „Ледоломца“, али ми се чини да их је оба превазишао. Свакако вреди погледати, мада није за оне осетљивије.
Едукативни моменат: Овај филм поентира да раскош са једне стране ствара беду са друге. Ако смо алави и нерационално трошимо ресурсе, неће их бити ни за друге, ни за нас у будућности.
Оцена наставника:
(ипак са микро-минусом)
Из пера једног наставника 