Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.
Змијске очи: Џи-Ај Џо – почеци (Snake Eyes: G.I. Joe Origins 2021) је филм рађен према медијској франшизи и колекцији акционих лутака „Џи-Ај Џо“ компаније „Хасбро“. Хенри Голдинг је одважан борац који се бије за новац и приметио га је шеф јакуза Такехиро Хире и унајмио да ради за њега. У једном тренутку Такехиро захтева од Хенрија да убије инфилтрираног агента Ендрјуа Кодзија, али наместо да то учини, он постаје Ендрјуов савезник. Њих двојица заједно напуштају Лос Анђелес и доспевају у Токијо где је Ендрјуова породица. У питању је моћна и древна породица која се бори против терориста у свету, а у свом поседу има и један врло моћан драгуљ. За тај драгуљ је заинтересован Такехиро, али и озлоглашена светска терористичка организација „Кобре“. Иако је јасно да и једни и други могу много штете да нанесу ако добију драгуљ, Хенри ће га украсти за њих јер они имају нешто што он жели највише на свету.
Критички осврт: Филм почиње као и гомила других остварења (што у овом што у другим жанровима попут вестерна), када дечаку убијају оца, те он одраста и свети се. Међутим, наставља се унеколико другачије јер одраслом бунтовнику Хенрију шеф јакуза Такехиро даје непристојну понуду – да му пронађе убицу његовог оца. Дакле, његова мисија готово одмах престаје да буде самотна и брзо се претвара у мисију двоструког агента. И исто тако одмах креће акција која је одлична и чак има ту и врло креативних идеја. Рецимо, када се Ендрју и Хенри налазе у камиону, а јакузе са свих страна пробијају мачевима врата, шофершајбну и остале делове кабине, то све личи на оне мађионичарске трикове. По овоме можете закључити да филм има веома брзу динамику, да се ствари окрећу вртоглавом брзином и да је све време занимљиво. Ликови су конзистентни, а глумци су их добро дочарали. Све у свему, верујем да овај филм има мустру како треба да изгледа акциони блокбастер са борилачким вештинама.
Едукативни моменат: Самара Вивинг је рекла Хенрију да ми сви правимо грешке, али питање је шта ћемо урадити следеће. Е, то је заиста добро питање.
Оцена наставника:
(на четири)
Успомена (Reminiscence 2021) је футуристички неоноар фокусиран на Хјуа Џекмана који има машину која људима омогућава да своје лепе успомене проживе наново. Једног дана, по завршетку радног времена, у његову радњу улази Ребека Фергусон са молбом да јој помогне да се сети где је заборавила кључеве. Он ће јој помоћи, упркос противљењу своје помоћнице Танди Њутон, али ће се и заљубити у Ребеку. Испоставиће се да је то била грешка јер Ребека има тајни и мрачни живот мимо онога што Хју о њој зна.
Критички осврт: Апаратура за сећање ми је чудна јер особа види – себе. Ми никад не видимо себе осим кад се гледамо у огледало или када гледамо своје фотографије. Но, згоднији је такав приказ и за снимање и за праћење радње; овде добија и режија и публика. Међутим, режисер Марк Јошикава ништа није препустио случају; Хју је то објаснио и то објашњење заиста пије воду. Критичари су овај филм поистоветили са „Истребљивачем“ из 1982. и „Почетком“ из 2010, што му је спустило оригиналност, али ја заиста не увиђам никакве сличности између овог и тих филмова. То и даље не значи да је филм богзна како иновативан и ово јесте класична старињска крими прича постављена у контекст футуризма. Али је добра из много разлога.
У појединим тренуцима Марк је претеривао са динамиком. Можда је романтична душица јер је нежној романси Хјуа и Ребеке посветио баш много пажње, па је неке друге сцене претрчао. Опет, то јесте у функцији приче, а и крај филма је ефектан управо зато што су Марк и глумци успели да дочарају велику љубав. Морам да признам да у том финалу филма има много емоција и крај је заиста претужан. Акција је урађена врло озбиљно и заиста је узбудљива. Хју је приказан као херој који то није; његове способности су осредње, а преживљава тек захваљујући помоћи пријатеља или срећним околностима. Зато ми је некако и реалнији него у „Икс-људима“, на пример. Његова туча са Клифом Кертисом је пропраћена и врло интересантном сценографијом и цаком у вези са њом. Морам да похвалим и дијалоге који су врло виспрени.
Едукативни моменат: У Хјуовом граду Мајамију влада вечита поплава и преко дана је толико врело да људи морају да обављају своје активности ноћу. То су последице глобалног загревања и ми ћемо их изазвати својим лошим утицајем на природу. Зато морамо да се боримо да се смањи емисија угљен-диоксида и да сами што мање доприносимо томе.
Оцена наставника:
(ја двојби немам)
Бебиситер (The Babysitter 2017) је хорор филм који се дешава у кући и окућници млађаног Џуде Луиса. Он има бебисистерку из снова, Самару Вивинг, која је лепа и шашава и са којом је дружење забава. Ипак, он жели да види и шта Самара ради када он заспи, па се потрудио да остане будан када га је сместила у кревет. Оно што ће видети превазићи ће његова најлуђа очекивања.
Критички осврт: Ликови су ван сваког стереотипа, али ми се највише допао Крис Вајлд који се понашао потпуно у складу са својим презименом. И обрт и уједно заплет ми се допао; из једне тинејџ романтичне комедије филм је улетео у окултни тинејџ хорор. И тек ту долази до изражаја сва луцидност ликова који су, заправо, врло разнородних сензибилитета. Зато и не постављам питање мотивације јер је тешко говорити о сврсисходности активности ликова који нису скроз своји. Ово је један забаван хорор, без јачих грешака и са идејом која је добра, мада не и баш сасвим свежа.
Едукативни моменат: Џуда није желео да пренесе свој проблем у кућу Емили Алин Линд и да је доведе у опасност, па је поново отрчао у своју кућу. И то је одговорно понашање када бринемо и за друге. У условима пандемије то значи да и смањимо контакт на неопходно, да носимо маску и вакцинишемо се.
Оцена наставника:
(ма може)
Бебиситер: Краљица убица (The Babysitter: Killer Queen 2020) је наставак претходног филма. Џуда Луис је пошао у средњу школу и није се баш усрећио јер и тако је био на мети булија, а сада још више јер сви сматрају да је тешку ноћ од пре две године коју је доживео заправо измислио. Родитељи су одлучили да га пребаце у другу школу, специјалну и са психијатријским надзором, али му је другарица из детињства Емили Алин Линд предложила да наместо тога побегну на језеро и лепо се проведу. Он је прихватио њену понуду, али ће се испоставити да је то фатална грешка.
Критички осврт: Ако прихватимо идеју да ником није стало до два нестала полицајца, шесторо младих и вероватно једног ватрогасца, те да нису нашли ни кап крви у његовој кући (а лила је у потоцима) и да су читаву ноћ коју је Џуда преживео у претходном филму приписали његовој неурози, можемо да се опустимо и да гледамо филм где су форе још боље у односу на оне из претходног дела иако референцирају на те претходне форе. У овом делу и преокрет, односно заплет је још бољи. Иначе ми се и у првом и у другом делу допада музика; заправо су баш оне песме које сам слушао као млађи.
Режисер Макџи је миксовао стилове и жанрове. Међутим, како је филм одмицао тако се и он сувише занео и претерао је. Најпре је патетични излив Џене Ортеге некако неспретно изведен, а потом ту је и сцена која је већ виђена у некој од пародија где ракета, воз и виршла симулирају секс (када се Џуда и Џена љубе), што је непотребно (сасвим је била довољна сцена која приказује дискотеку, рекао бих) јер смањује изненађење и преокрет у финалу, а и тада су настале и логичке грешке. Када је Емили убила свог оца Криса Вајлда, Кен Марино се уопште није запитао ни где су он (иако је дошао са човеком у колибу богу иза трегера) ни кћерка му. Само је повео сина коме је убризгао седатив, што је промишљена тактика за неког ко је пристигао надуван. Углавном, тај део филма је опасно срозао кривуљу графика негде до апсцисе. Но, некако је Макџи вратио филм на праве стазе и на крају није испало тако лоше.
Едукативни моменат: Џуда је рекао како се снага мери ониме што смо спремни учинити за вољене и то је свакако једна добра мерна јединица.
Оцена наставника:
(једвита)
Црни петак (Black Friday 2021) је хорор чија је радња смештена у продавницу играчака спремну да пусти гомилу муштерија на традиционалну распродају. Испоставиће се да се међу муштеријама развила необична епидемија и да су сви продавци у опасности.
Критички осврт: Ово је замишљено као хорор комедија и нити један од ова два жанра није успео; готово ништа није смешно и апсолутно ништа није страшно. У ствари, некако делује празно, већ виђено и самим тим безидејно и све то зачињено нискобуџетним специјалним ефектима са донекле солидним маскама. Најуспелији део је драмски када ликови окупљени око новогодишње расвете дискутују о неким својим животним изборима, али и тај део је кратак и тек загребан. Верујем да је ово требало да буде пародија на потрошачко друштво, али исувише је очигледна да би била успела. Ту је и проблем мотивације ликова да раде то што раде, борби које су недоследне, а финална битка са огромним чудовиштем је бесмислена. Оно гори, али се не мрда из ватре, која га је на крају докосурила. Све у свему идеја се види, али је реализована сасвим треши.
Едукативни моменат: Црни петак је колоквијални израз за петак након Дана захвалности у Сједињеним Државама. Традиционално означава почетак сезоне божићне куповине у овој држави. Многе продавнице нуде високо промовисане распродаје и често се отварају рано, понекад већ у поноћ или на сам Дан захвалности. Распродаје у неким продавницама се настављају до понедељка или трају недељу дана. Ето, научили смо нешто о овом популарном шопингу.
Оцена наставника:
(објектив)
Лето 84. (Summer of 84 2018) је прича о четворици дечака који су се уживели у улогу детектива и покушавају да расветле случај серијског убице чија су мета управо дечаци њихових година. Имају и главног осумњиченог Рича Сомера, али немају чврсте доказе. Они ће се потрудити да их набаве, али иако су добар тим то неће бити лак задатак.
Критички осврт: Остало ми је нејасно кога у ствари Грејам Вершер види са прозора своје собе; Тијеру Сковби или Рича. Има ту још неких ситних грешака, али све у свему ово је добар и хорор и трилер. Крај је решен маестрално, сасвим другачије у односу на друге филмове са сличном тематиком.
Едукативни моменат: Мотив у овом филму који се често понавља кроз разговоре ликова је да ми не знамо шта се заиста дешава иза затворених врата других кућа. Да ли имају срећне бракове или тајне намере – не можемо просудити, па то не треба ни да радимо. И у овом филму научили смо да хемијске формуле морају да се пишу правилно, иначе их нећемо разумети. Кејлеб Емери је написао NoAH и то не значи ништа. Кори Грутер-Ендру је написао NaOH и то већ нешто означава: натријум-хидроксид.
Оцена наставника:
(стабилна)
Деца кукуруза 666: Ајзаков повратак (Children of the Corn 666: Isaac’s Return 1999) је шести филм у франшизи „Деце кукуруза“, али се може сматрати другим делом јер референцира на први. Деца су порасла, а Ајзак (Џон Френклин) је у коми из које ће се пробудити када у сеоце Гејтлин пристигне Натали Ремси, која је у потрази за својим пореклом и својом мајком Ненси Ален. Када се Ајзак пробудио, пробудило се и старо зло које је тек мало придремало у полунапуштеном Гејтлину.
Критички осврт: Овај филм не можете ухватити ни за главу, ни за реп. Толико се тога дешава, а када бих добио задатак да пронађем логику у тим дешавањима и пре свега поступцима ликова (почевши од тога да је Ненси дала на усвајање Натали, али је остала у Гејтлину како би се старала о другој и не својој деци), мислим да му не бих дорастао. Дакле, прича се одвија, а да остаје потпуно нејасно зашто. Јасно је да све води ка томе да прави Наталин изабраник није Џон Патрик Вајт, већ Пол Попович, за кога се испоставило да има застрашујуће моћи које обесмишљавају сваку акцију вуђену у филму. Има ту покушаја неких мудрих разговора између Пола и Џона Френклина на тему религије, али је филм ипак потпуно површан и неразрађен.
Едукативни моменат: Тешко је у овом филму наћи било шта едукативно, али нека то буде поменути разговор између Пола и Џона Френклина. Џон Френклин је рекао како вера омогућава да имају поља пуна кукуруза, а Пол је одговорио да је то зато што смо ми посадили кукуруз. На то је Џон Френклин узвратио да то чинимо дириговани силом која покреће универзум. И додао је да је ту силу немогуће видети и да се налази у срцима и душама људи. Дакле, обојица говоре исту ствар, а то је да су људи ти коју су посадили кукуруз, само што један верује, а други не. Којем год гледишту се приклонили у реду је, докле год чинимо да поља доносе приносе. Надам се да сам кроз овај пример и метафору све рекао.
Оцена наставника:
(уз микро плусић)
Кућа из снова (Dream House 2011) је прича о Данијелу Крејгу који је дао отказ као уредник у издавачкој кући, како би се посветио својој породици и писању књиге. Са породицом се уселио у нову кућу, али је сазнао да су се у њој десила убиства и да је виновник човек који је побио своју породицу. Данијел је желео да се испита случај, тим пре што је осетио да неко мотри на његову кућу, али полиција није била вољна да се ангажује. Зато је сам започео истраживање и оно што ће открити потпуно ће променити његов живот.
Критички осврт: Данијел је врло необичан глумац. Он није типични холивудски лепотан и заправо има више ауторитативан него допадљив изглед. У сваком случају је добар, ту нема сумњи. И сам филм је добар, макар је тако осмишљен, са изненадним обртом када Данијел схвата како изгледа његов прави живот. Ипак, кваре га бројни детаљи и то тако да не буде виспрени трилер, што претендује да буде. Рецимо, нејасно је зашто је Елајас Котеас прогањао Данијела када се вратио у кућу, као и шта је тражио у њој када су је запечатили. Режисер Џим Шеридан је дао много кредита Данијеловом разговору са психијатром Џејн Александер, али ми у том дијалогу буквално нисмо сазнали ништа. Он је непотребан, баш као и лик који тумачи Џејн. И на крају, Мартон Чокаш се претерано трудио да изрежира убиство своје супруге Наоми Вотс, тако да је било очигледно да неће успети у својој намери. Без проблема је упуцао Елајаса, али је Наоми везао, па док је пронашао добар угао за Данијела (као да ће овај док жив гори да остане миран на месту које је Мартон одредио), дао је Данијелу све прилике да се спаси. Уз то је имао и помоћ духа. И тај део ми се свиђа и зато што волим фантастику и зато што је прави појавни облик (да га тако назовем) Рејчел Вајс такође нека врста обрта. Филм има и својих добрих и лоших страна и да се Џим само мало више потрудио, добре би преовладале.
Едукативни моменат: Данијел је на крају написао бестселер и то тако што је писао о својој трагедији. Не желим никоме да му се деси трагедија, али нам се стално дешавају разна искуства. Када пишемо о нечему што јесте искуствено, сигурно ћемо бити на правом путу да напишемо ако не бестселер, а оно добар писмени рад на часу српског језика. 🙂
Оцена наставника:
(може плусић)
Дечак по имену Чарли Браун (A Boy Named Charlie Brown 1969) је цртани филм о личности из наслова. Он је несрећан јер има осећај да стално губи, па да би ипак у нечему покушао да победи, пријавио се за школско такмичење у спеловању. Иако његове другарице нису веровале у њега, он је победио и пласирао се за државно такмичење. Заправо, он је желео да буде само први у школи, али сада више није могао назад.
Критички осврт: Већ ме је уводна сцена опчинила. Цртаћи о Чарлију Брауну су нестварно лепи. Са њим не могу да се не поистоветим; рецимо сцена када сви пуштају змајеве, а то Чарлију, колико год да је труда уложио, напросто не успева. Довољно често су ми се дешавале такве ситуације да сви успеју у нечему, а ја не. И то је баш фрустрирајуће. Верујем да многи имају таква искуства и режисер Бил Мелендез је искористио управо то – наша искуства која је представио на врло шармантни начин и то не може да вас не дотакне. При томе је користио заиста минимализам у анимацији, те је цео цртаћ право мајсторство. Прича као да је сачињена из одвојених, исцепканих сегмената и свакако би сваки од њих могао да буде посебан цртаћ, али некаква нит постоји. Бил је тако успео да убаци много духовитих скечева, лепих порука и да понуди неке вредности деци, попут нумере класичне музике. Оно што бих замерио филму је да је негде Бил одуговлачио јер радња нема довољно „меса“ и зато се Снупи клиза на леду, а и сам концепт цртаћа да нема одраслих опасно нарушава логику, па тако имамо мало дете које само аутобусом иде до великог града и лута ноћу улицама тог града.
Едукативни моменат: Лајнус је рекао тужном Чарлију да разуме да је учио напорно за такмичење у спеловању, изгубио је и има осећај да је све изневерио и направио будалу од себе. Али и поред тога, крај света није наступио. Ето, дете је објаснило описом оно што је значајна истина; неки проблеми нам се чине много већим него што заправо јесу.
Оцена наставника:
(може и пет)
Дан захвалности Чарлија Брауна (A Charlie Brown Thanksgiving 1973) је краћи цртаћ о већ поменутом дечаку и његовој „кикирики“ екипи. За Дан захвалности се спремао да оде код баке, али су му се тада најавили гости – Пеперминт Пети и њена два пријатеља. Чарли је већ потонуо у очајање, али му је другар Лајнус дао идеју да направи ручак за троје ненаданих гостију, а потом оде код баке. Идеја је лепа, али реализација баш и није била јер Чарли не зна да направи вечеру. Зато је као кувара ангажовао свог пса Снупија, што баш и није много помогло.
Критички осврт: Ово је права мера трајања за овај цртаћ, тако да ту није било много празног хода, осим можда када се Снупи борио са баштенском столицом. Свакако је шармантан филм, са лепим порукама и едукативним моментом о историји празника, као и цаком на крају.
Едукативни моменат: Марси је рекла како смисао Дана захвалности није у храни, већ у томе да тај празник проводе другари заједно. Треба да будемо захвални на оном лепом што имамо, додао бих ја, чак и без Дана захвалности.
Оцена наставника:
(свакако и дакако)
Из пера једног наставника 