Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.
Сенка у облаку (Shadow in the Cloud 2020) је новозеландски филм који се дешава у току Другог светског рата. Прича прати жену у униформи Клои Грејс Морец која се укрцала на један бојни авион како би обавила такни задатак. Међутим, на самом лету све је кренуло наопако: остала је заглављена у лоптастој куполи за нишанџије, напали су их јапански авиони, а њихов авион демолира чудовишни гремлин. Уз то, чланови посаде откривају да Клоина мисија баш и није пристигла са војног врха. Ипак, она свеједно мора да је испуни.
Критички осврт: Оно што је преломило да овај филм ипак сврстам у сјајне је што је врло необичан, другачији. Немам никакве сумње да је режисерка Розан Љанг феминсткиња и тиме читав филм напросто одише, али немам ништа против, а и то је био зачин који је овај филм и учинио другачијим. Но, бојим се да се мало занела и претеривала је, посебно у последњој сцени (када се Клои бије са гремлином у води). На страну то, филм држи пажњу све време чак и у првом свом делу када је Клои у тој стакластој куполи, где ми практично само гледамо њу како ту седи и слушамо нешто врло налик радио-емисији (али се управо то добро уклапа у неоноар шмек филма). Оно што је уследило баш је узбудљиво. Глума је сасвим добра, а специјални ефекти одлични. Тако да немам да замерим богзна шта.
Едукативни моменат: Већ у уводном цртаћу научили смо да не треба да кривимо друге (гремлине у овом случају) за сопствене пропусте, већ треба да будемо одговорни.
Оцена наставника:
(озбиљно иде ка четворци)
Дечаци из Бразила (The Boys from Brazil 1978) је филм рађен према истоименој књизи Ајре Левина објављеној две године раније. Дуго након Другог светског рата у Парагвају је млади Јеврејин активиста Стив Гутенберг успео да дозна планове ратног злочинца доктора Јозефа Менгела (тумачи га Грегори Пек). О томе је обавестио познатог ловца на нацисте Лоренса Оливијеа. Лоренс је већ био упознат са тим да се нацисти крију свуда по свету и да кују разне планове, али га је позив младог Стива дотакао јер је прозрео да су нацисти током тог позива ушли у траг момку и да су га убили на лицу места. Зато је почео да истражује и временом открио једну сасвим невероватну причу чији је циљ стварање Четвртог рајха под вођством самог Адолфа Хитлера.
Критички осврт: Ово је култни филм, са добром идејом и причом која је одлично вођена и где свака сцена има сврху, баш као и сваки лик који се појавио. Глумци су одлично одабрани, а старији владају овим филмом.
Едукативни моменат: У овом филму Менгеле се показао као одличан генетичар (што у стварности није био) и знао је да на формирање карактерних особина не утичу само гени, већ и околности у којима човек живи. Тако да се његов рад није завршио само клонирањем; он је хтео да и те услове учини што сличнијим онима које је за живота имао Адолф. Заправо, у реалном животу и одистинској науци, проучавања једнојајчаних и двојајчаних близанаца су показала да су на формирање карактерних особина утицаји средине ипак кључни у односу на наследну основу.
Оцена наставника:
(свакако)
Кома (Кома 2019) је руски филм о необичном свету у коме се обрео Ринаљ Мухаметов. Ради се о паралелном универзуму који настањују људи који су у коми и који је и сачињен из њихових сећања. Све те људе предводи Константин Лавроненко, који је наводно најдуже у коми и који има очекивања од Ринаља. Испоставиће се да ће Ринаљ испунити та очекивања и чак да ће имати моћ да за све те људе створи прелеп и безбедан свет, али је цена ипак превелика.
Критички осврт: Мислим да Руси највише греше када праве филмове налик на холивудске, а са мотивом да те филмове „победе“. Њихов аутентични сензибилитет иначе даје изузетан шмек филму и они изгледају и квалитетно и импресивно, али оваквим приступом се он свакако изгуби. Изгледа да је узор овом филму био престижни „Матрикс“ и неке сцене су невероватне сличне (попут буђења Ринаља и Кијануа Ривса у том другом филму у стварном свету), али је сензибилитет готово истоветан и све ово стварно изгледа као сва три „Матрикса“ спакованих у један филм. Прича као прича није лоша, те иако има неких збрзаних делова, могу рећи да има колико-толико оригиналну идеју и успешну реализацију. Чак ту постоји и као неки преокрет и наместо да главни противник Ринаља буде његов супарник Антон Пампушни, испоставило се нешто сасвим друго и то је солидно одрађено, тако да је све врло динамично и забавно. Специјални ефекти су сјајни и Рује су се, логично, разметале.
Едукативни моменат: Ринаљ је имао архитектонске идеје које нису имале прођу у реалном свету, али јесу у свету коме. Такав свет не постоји, али не треба ни олако одустајати од својих идеја; појавиће се место и време где ће оне вредети.
Оцена наставника:
(танана)
Кољска ултрадубока (Кольская сверхглубокая 2020) је још један руски филм који прати задатак лекарке епидемиолога Милене Радуловић. Њу су руске власти (у доба Перестројке) послале у бушотину из наслова, на дубину од неколико километара, а како би испитала необичну епидемију која се тамо појавила.
Критички осврт: Режија је у овом филму, баш као и фотографија, маестрална. Рекао бих да је режисер Арсениј Сјухин успео да извуче максимум из приче која је некако трапаво срочена. Прича је иначе већ много пута виђена, а поставка јој лежи у теорији завере и то ми је већ срозало идеју. Мотиви појединих ликова, пре свих лекара, сасвим су нејасни и некако ми немају оправдања. Глума је баш добра, али то много не извлачи мањкавости.
Специјални ефекти су очигледан адут овог филма, али далеко су од импресивних. Чак и у врло ефектној сцени када се несрећној лаборанткињи криве прсти, прилично добро се види да су пластични. Остале маске и чудовишта се углавном слабо виде што и јесте и није добро. Ипак, некакав ефекат се добио и све изгледа прилично језиво и гадно.
Едукативни моменат: Кољска ултрадубока бушотина заиста постоји. Дубина бушотине је импресивних 12 километара, дијаметар површинског дела је 92 центиметра, док на дну износи 21,5 центиметара. Бушотина је направљена са циљем детаљних научних истраживања земљине коре. Пројекат је званично започео 24. маја 1970. на дан обележавања стоте годишњице Лењиновог рођендана. На бушотини је својевремено радило чак 16 научно-истраживачких лабораторија.
Оцена наставника:
(може плус)
Слепи путник (Stowaway 2021) је футуристички филм који се дешава на свемирском броду са свега троје чланова посаде (Ана Кендрик, Данијел Де Ким и Тони Колет) који се запутио ка Марсу. У току путовања заповедница Тони је пронашла повређеног техничара Шамијера Андерсона који је случајним сплетом околности полетео са њима. Испоставило се да је систем за одржавање живота оштећен и да нема довољно кисеоника за путовање. Посада се суочила са тим да Шамијер мора да се жртвује како би се њих троје спасили, али Ана не жели да се помири са тим. Зато ће кренути у врло опасну мисију ван свемирског брода.
Критички осврт: Темпо филма је баш спор, али није досадно пре свега због глумаца који су и добри и харизматични. Сама прича није допринела, пошто је већ испричана; клаустрофобичан простор свемирског брода већ је обрађиван много пута. Питање је било само како ће се завршити. Специјални ефекти за овај филм нису толико презахтевни, рекао бих, али сцена када се Ана и Данијел пењу уз каблове, заиста делује импресивно и оставља без даха. Свакако је узбудљиво и тужно, а није патетично.
Едукативни моменат: У овом филму ради се о тешким одлукама које су морале да се донесу и сваки члан тима је учинио све што је могуће да сачува све остале. Данијел је жртвовао своје животно дело, а Ана свој живот. Ми свакако не треба баш да будемо толико екстремни, али увек треба да знамо које су нам опције и какав је њихов приоритет.
Оцена наставника:
(мада нисам сигуран)
Путници (Voyagers 2021) је футуристички филм са темом освајања нове планете. Да би успели у подухвату, научници су одгајили децу из епрувете (тачно тридесеторо) и послали их на то дуго путовање. Са њима је пошао и водећи научник Колин Фарел како би осигурао да мисија успе. Међутим, неколико година касније је погинуо током оправке у свемиру и то под мистериозним околностима. Млади људи сада су препуштени сами себи, а први циљ им је да открију шта је убило њиховог ментора. Неки од њих верују да је ванземаљац који их све време прати. Показаће се да је у питању нешто мање натприродно, али једнако застрашујуће.
Критички осврт: Ово би била СФ верзија „Господара мува“, али пошто је немогуће да се умешају одрасли са стране, онда је извесно да се филм мора завршити или срећно или колапсом. Веома ми се допада како је сценариста и режисер Нил Бергер размишљао о теми и приступио јој заиста озбиљно и научно, па су тако деца одгајана у затвореним просторијама како им не би недостајао отворен простор, али онда је питање како се млађахни Тај Шеридан уопште осмелио да искорачи у свемир због, рецимо, агорафобије? Такође, Нил није узео у обзир да мисија мора да пропадне због инбридинга којег је немогуће избећи у тако малој популацији људи. Нил је био нешто успешнији у филозофском и социјалном приступу теми и дотакао се многих „дечјих болести“ од којих свако друштво пати. Фион Вајтхед је владао другима уз помоћ страха од непознатог који је надвладао рационално, а и јако лепо се видела психологија масе. Такође је добро приказана и линија мањег отпора неких ликова којима је било јасно о чему се ради, али су видели и бенефит ако се приклоне јачем. Можда би замерка могла да буде да је тек овлаш дотакао филозофију о смислу живота, а ово је више него захвална поставка за то, као и неке друге значајне животне теме, али је у мање од два сата филма требало убацити заиста много тога, тако да је опростиво – тим пре што је Нил све то врло фино дозирао и систематично је градио причу. Када кажем „убацити много тога“, ту иде и неизоставна акција која је довољно добра (мада сувише погодна) и филм је врло напет.
Нил је добро разрадио ликове, али му је ту помогла и поставка да су млади добијени и одгајани у лабораторији, тако да не могу имати неке претходне животне приче, а Колинова прича и тако није претерано значајна за радњу. Наиме, он умире у првих пола сата и предаје филмско платно сјајним младим надама, али и већ изграђеним глумцима који су безмало одлични. Лако је осетитити емоције према таквим карактерима.
Едукативни моменат: Колин је желео да заштити децу од негативних осећања, попут љубоморе или беса, али у томе није успео. Ова осећања су деловала деструктивно и неки су настрадали због њих, али су морали да их осете. Није поента да избегавамо осећања, већ да научимо да живимо са њима и да не буду узрок лоших ствари које чинимо себи и другима.
Оцена наставника:
(не баш најјача могућа)
Ексел (A.X.L. 2018) је прича о момку Алексу Нојстедтеру који воли моторе и који ће заволети и робота у виду пса који је одбегао са експеримента који спроводи војска.
Критички осврт: Одавно нисам гледао овако непаметан филм. Војска је направила робота у облику пса. У реду. Али он се понаша као пас, чак показује осећања и када је оштећен само што не зацвили. Уз то, направљен је за борбу у рату, а средио га је клинац на мотоциклу. Океј, тај клинац лепо вози тај мотоцикл, али опет. Потом га је други клинац спалио и он је то дозволио без проблема. Тако да ми смисао његове намене уопште није јасан. Искрено, није ми јасно ни зашто је овај филм снимљен. Надам се да су аутори филма схватили и након финансијског и након критичког фијаска да лепа деца нису довољна да би продала филм.
Радња је прозаична, виђена хиљаду пута до сада у сличним и лошим филмовима попут овог; Алекс Нојстедтер је главни баја и очигледни победник у тркама мотора, али је сав сиромашан, добар и наиван, док је његов конкурент и имењак Алекс Макникол све супротно од тога. И управо у часу када га је понизио уз помоћ своје екипе, овај проналази пса. И након почетне занесености невероватном играчком, крећу проблеми, да би кулминирали победом млађаног Алекса Нојстедтера у сваком смислу (али не у тркама мотора и хвала режисеру Оливеру Дејлију макар на томе што је од те активности одустао). Радња је досадна и то не само зато што је већ разрађена процедура за такве филмове. Изазови стављени пред протагонисте су или сувише слаби (сукоб са Алексом Макниколом) или претерани у наивности (сукоб са војском). Ту се појављује и слатка девојка Беки Џу која је глас разума, али је некако везана за Алекса Макникола, но свиђа јој се овај други. Односи између ликова су јасни, али превелике драме да има – има. Ипак, тинејџери су у питању, па је макар тај део опростив. Мислим, хормони и тако то.
Едукативни моменат: Алекс Нојстедтер је рекао свом филмском оцу Томасу Џејну да ни у чему није добар, осим у вожњи мотора. Онда га је отац питао у чему се конкретно окушао, па да зна у чему није добар. И то је једно паметно питање.
Оцена наставника:
(чак нема ни плус)
Ствари које су се чуле и виделе (Things Heard & Seen 2021) је филм рађен према роману „Све ствари које су престале да се појављују“ књижевнице Елизабет Брандиџ. Прича прати брачни пар са кћерком Џејмса Нортона и Аманду Сајфред, који су решили да се преселе са Менхетна у варошицу јер је Џејмс тамо добио посао професора на омањем колеџу. Он је одабрао кућу за њих двоје, али убрзо је Аманда увидела да се у тој кући дешавају чудне ствари. Ипак, много чудније ствари ће се дешавати у самом Амандином браку.
Критички осврт: Радња се прилично споро одвија, у смислу главних дешавања, али филм некако плени. Режисерски двојац Шари Шпрингер Берман и Роберт Пулчини се јако добро сналази у жанру драме и уме да држи пажњу, баш као и одабрани глумци. Сви заједно приказали су нам интересантна дешавања у животима двоје протагониста. Прича брачног пара Џејмса и Аманде је споља гладац, а унутра јадац и они осећају обавезу једно према другом, али ту страсти нема. Зато их и привлаче Наталија Дајер и Алекс Нојстедтер. При свему томе осећа се нека тензија између свих њих и ту је филм постигао завидан ниво, без обзира да ли у питању свакодневна емоција или еротска тензија. Упоредо са тим, дешава се и та хорор прича која је толико обавијена мистеријом да је у првих (више од) пола сата сасвим нејасно где све ово води. Међутим, како се ствари одвијају, заиста постају све интересантније и полагано схватамо да најзначајније тајне уопште нису оне натприродне. Ово је добро вођена прича, са крајем који је фино решен.
Едукативни моменат: Џејмс је на крају доживео неуспех јер је његов живот био заснован на лажима. Иако је пропагирао то да људи (па и он сам) не желе истину, ипак се испоставило да лаж није решење.
Оцена наставника:
(прилична)
Друштво правде: Други светски рат (Justice Society: World War II 2021) је цртаћ о Ди-Сијевим суперјунацима. У једној акцији када је Флеш помагао Супермену против Бренијака, супербрзи суперхерој се обрео у сред Другог светског рата у друштво суперхероја за које никада није чуо, а који имају мисију да победе нацисте. Он им се придружио, али је нејасно какву улогу сме да има јер би то могло да промени ток историје.
Критички осврт: Није ми се толико допала анимација колико режија. Аутори су свакако показали знање како да употребе цртеже. Оно што ми се не допада је што су Чудесној Жени подарили толико моћи да је она још супериорнија од супермена, па може да јој парира само Флеш донекле. Све борбе са њом су пренаивне и обесмишљавају цело то ратно стање. Такође ми се није допала патетика које има за много нијанси више него што је права мера, али филм нуди и лепу емоцију и причу која је заокружена. Заправо, више ми се допада него што ми се не допада, иако су и поруке филма прилично општа места.
Едукативни моменат: Флеш је желео да заштити своју Ајрис тако да нико не сазна да му је она девојка. Ајрис је на то рекла свом дечку Флешу да је живот опасан, али такође и да то не треба да их спречи да га живе. И у овом случају је она била у праву.
Оцена наставника:
(никако најјача могућа)
Клуб Винкс 3Де: Чаробна авантура (Winx Club 3D – Magica avventura 2010) је филм рађен према серији „Винкс“ која прати авантуре у чаробном свету где обитавају виле и вештице. Главна јунакиња је вила Блум, која је уједно и принцеза и жели да се уда за свог принца Скаја. Међутим, венчање је одложено јер Скајев тата краљ има мрачну тајну која ће кулминирати тако што ће вештице завити читав магични свет у црно, односно у црну магију. У помоћ Блум и читавом чаробном свету прискочиће њене пријатељице виле и тата краљ који има магични мач.
Критички осврт: Схватио сам да не волим цртаће који су намењени продаји луткица „малим принцезама“ јер су поруке које шаљу врло површне. Најпре, само то праћење моде и високих стандарда физичког изгледа ми некако није у реду. Да, то ради и Дизни са својим принцезама, али су оне некако животније и немају штикле од десет центиметара и мајице до пола стомака. Све виле (па и вештице) су топ модели, а буцке и мање пријатног изгледа су искључиво слушкиње, тако да је боље да се не појављују. Уз то, сцена када главна јунакиња бира принца врло снажно и експлицитно дискриминише оне који су гојазни, ружни и носе наочаре. То је ваљда требало да буде смешно, али ништа није духовито у овом филму и то је још једна мањкавост.
Прича која се дешава донекле није лоша, мада није ни оригинална. Режисер Иђинио Страфи је толико закомпликовао са тим неким дрветом и клетвом да ју је тешко пратити јер се правила мењају неочекивано и тек тако, па испаде да је изданак доброг дрвета у ствари требало уништити како би добро преовладало. То иначе читаву активност и протагониста и антагониста доводи у питање, а и сама поставка је збуњујућа. Вештице и виле су представљене као полазнице супарничких школа и оне се кошкају на забавама, али све то некако постаје озбиљан сукоб који кулминира смртним исходом. Испоставило се да исход ипак није фаталан, али опет – некако ми поставка и дешавање не иду заједно. Такође, љубавни заплет и однос принцезе са њеним родитељима (и правим и онима који су је усвојили) сувише је сапуњав. Добар моменат цртаћа је анимација која је пристојна, чак врло пристојна и ефекти који прате уклети град.
Едукативни моменат: Виле, њихови изабраници и краљеви су победили вештице и својим моћима, али и делима јер су били спремни да се жртвују једни за друге и да опросте грешке. Уз такве карактерне црте свакако побеђујемо и без моћи.
Оцена наставника:
(плус, мада не знам зашто плус)
Из пера једног наставника 