Петица као гаранција

У експанзији текстова о посрнућу Вуковаца медији и факултети се грчевито боре да докажу деци која су имала све петице да свог успеха нису достојни, а ми све то пратимо са (не)одобравањем на друштвеним мрежама правдајући се притисцима родитеља, министарства и целог друштва. У целој тој слагалици недостаје неколико кључних делова да бисмо добили коначни облик и донели ваљани суд. Један од њих је свакако да ли је образовање које је ђацима дато заиста довољног квалитета да су они имали уопште шансу да изађу на мегдан животним недаћама и пријемним испитима. Другим речима, да ли је петица коју дете добије из било ког предмета уједно и гаранција да ће оно успети да се оствари у тој области ако се за ту област определи?

Ако сте на питање из мог претходног пасуса одговорили са да, размислите још једном. Хајде да пробамо са ликовном културом. У основној школи то је предмет где ђаци имају највише петица. Дешава се и да поједини ђаци имају пет само из тог предмета и ако ћемо судити по томе, ми имамо обиље будућих ликовних уметника. Међутим, јасно је да то није тако и да је таленат за ликовну уметност веома редак. Дакле, неће сви постати ликовни уметници, а већина људи не црта ништа током даљег живота, не занима се за то и у уобичајеним разговорима у кафићу тешко да ћете наићи на ову тему. Како је онда могуће да већина њих има пет? Зато што наставници најчешће не оцењују вештину, већ труд. И то је у реду, али мења перцепцију оцене, зар не?

Биологија, коју ја предајем, друга је прича. Не захтева велики таленат и дете уз сасвим солидну вештину повезивања чињеница и закључивања и једну нормално развијену моћ апстракције може да постане биолог једног дана. У овом случају ће знање одредити да ли ће се уписати у одговарајућу средњу школу и касније наставити студије. И то је све у реду и наоко изгледа да је у овом случају одговор на моје питање из првог пасуса ипак да.

Давних дана када сам уписао биологију, на мом смеру нас је било четрдесет. Од тада до сада завршило нас је десетак. Тешко да ће након оволико времена још неко да нам се придружи ако је којим случајем у међувремену стекао статус вечитог студента. Но, и ако се то деси, остаје чињеница да не завршавају сви бруцоши факултет, без обзира коју оцену понели из одговарајућег предмета, таман она била и пет. Дакле, нису се остварили из те области и испоставило се да њихова петица ипак није била гаранција. Зашто није?

Свако ко је студирао зна да осим знања постоје и друге благодетне особине које успешан студент мора да има, а једна од њих је свакако истрајност. Ту су и реторичке способности и веома је важно како ћете представити професору оно што сте научили и није тајна да студент који уме да сложи реченицу пролази боље на испитима од неког ко је слабо глагољив, а можда је провео више времена у учењу. Ту су свакако и друге особине корисне, па и оно традиционално „српско сналажење“. Све то води до успеха, али проблем постоји.

Наиме, како ћу ја, као наставник биологије, оценити баш оно што је неопходно мојим ђацима за будући успех и што је јако тешко квантификовати. Конкретно, како да дам предност ђаку који је истрајан у односу на ђака који ми зна да је плаштана дупља намењена дисању мекушаца? И како бих у том случају оправдао другој деци, колегама, Богу и народу да сам дао оцену због неке особине која не подразумева плаштану дупљу?

Мислим да сам вам на примеру студирања дочарао да знање није довољно. Оно је свакако потребно, али невоља настаје када постаје једино мерило за доношење суда о Вуковцима или за упис на факултет. Такође није најбоље решење ни да буде једино мерило за оцену пет. Да, свакако, некакво мерило мора да постоји и оно очигледно није добро јер има превише ђака са најбољим оценама из свих предмета што би требало да буде у ствари редак догађај јер нису сви за све. Међутим, какво је то наше школство када врло немилосрдно критикујемо успех ђака руководећи се мерама које смо сами увели, које не ваљају и које су далеко од реалних показатеља? И какво смо ми друштво када све време радимо оно у шта ни сами не верујемо, те и даље производимо Вуковце да бисмо их после критиковали? 

Још за крај да кажем да не знам да ли сам вам причао, али у средњој школи нисам био Вуковац и факултет сам успео да упишем тек из трећег пута. Данас сам наставник биологије и без лажне скромности верујем да имам добар један успех иза себе. Да ли сам изузетак мимо правила или онај који потврђује правило, процените сами. 🙂

5 thoughts on “Петица као гаранција

  1. Мислим да у целом образовном процесу недостаје једна карика, која се састоји од два елемента, а то су следећа три питања…

    Шалим се, али мало и не. Радим у школи, па, ево, већ скоро читаву деценију. И ако се осврнем на своје школске дане, и упоредим их са школским данима деце којој предајем и којој сам предавала, мислим да сви заборављамо једну ствар, а то је да се знање и способност деце да добро прођу на било каквим тестовима, испитима, да се снађу у проблемским ситуацијама и у ситуацијама које су им нове, не могу проценити само на основу школског (не)знања и оцена. Школа јесте ту као образовна установа, али на формирање дечјег знања једнако велики утицај има и све оно што дете ради ван школе. Да ли и колико времена родитељи проводе с децом, како се проводи то време, колико слободног времена дете има – да му буде досадно, па да само смишља како да се разоноди, колико је ту времена препуштено сопственој креативности, и остало. Колико деца ЧИТАЈУ ван школе. Будимо искрени, не читају ни лектиру, која је знатно редукована у последњих 10ак година, а тек у поређењу с лектиром коју смо ми читали… Ми смо током основне школе били изложени дечјим новинама и часописима које смо куповали преко школе, који су били препуни мозгалица и логичких игара. Ја сам научила како функционишу дан и ноћ током нестанака струје, вероватно још пре поласка у школу, тако што је с једне свећа горела на столу а тата окретао глобус (зарезач величине песнице) и показао ми где смо ми на том глобусу. Лепо ми је било у школи, а још лепше кад у подне дођем кући, завршим домаћи, и онда цело поподне проведем занимајући се неким својим рукотворинама. Нисам имала 27 изборних предмета, нити сам ишла на 13 такмичења, нити на 38 секција, додатних, допунских и припремних настава, нису ми пунили главу ни религијом ни грађанским одговорностима, нити сам знала која су ми права. Знала сам и за батине и за обавезе. Данашња деца су у школи оптерећена све већим бројем непотребних предмета, све већим бројем часова, све уморнија кад дођу кући, и имају све мање времена за слободно време и досаду, јер је СТРАШНО страшно ако им је досадно да их се толико бомбардује којекаквим активностима, спортом, језицима, балетом, музичком школом, све под притиском друштва које од свакога очекује да постигне максимум за који су родитељи убеђени да ће га дете постићи само ако му обезбеде довољно приватних часова и то од 2. године живота. Не морамо сви достићи свој максимум с 11 или 18 година. Нисмо сви изузетни. Морамо се некад и одморити. А врхунска постигнућа могу сачекати и до 30 и неке године.

    Тако да ми се чини да проблем није само школа, већ све оно ван школе. А оцене су само један сегмент у том процесу.

  2. Поента коментара је да је школа ок, и да се у школи може стећи знање, али џаба и та петица ако се с дететом неће радити нешто да укапира чему служи све то што се научи. Стечено знање треба да буде функционално, на нивоу који дете може да појми, а не да у 2. разреду основне школе у уџбенику из енглеског има клил у коме слуша текст о клими у различитим деловима света, па да на карти СВЕТА (понављам, у 2. разреду основне) означи Мексико, Аргентину, Италију и Србију. Била, видела. Какви континенти и клима с 9 година, ало, људи!

    Шта вреди пунити деци главу информацијама с којима они не знају шта ће, што могу као папагаји да издекламују све живо, а што њима не значи ништа податак колики је био тираносаурус рекс и шта је јео.

    Ако с родитељима, бабама и дедама, другарима, не испроба нешто у природи, или ако не види у пракси шта значи ротација Земљине кугле и што не видимо Сунце по цео дан, џаба да то издекламује на часу и добије 5. Нису ни са мном родитељи проводили по цео дан, радили су обоје, и околности су биле другачије него сад. Нисам била ни спортиста ни балерина ни музичар. Била сам дете – опуштено, ведро, уморно кад се уморим од игре. Неоптерећено приватним часовима и обавезамА и јурцањем из једне школе у другу. ДЕТЕ. Којем је често било досадно, па је смишљало како да нешто поправи или преправи или исправи. Полупам флашу (случајно) па исечем колено. Паднем низ степенице и избијем себи дисање. Кад покажем интересовање за нешто, пусте да се занимам тиме. Нисам научила 5 страних језика пре 7. године. С енглеским сам се срела тек у 5. разреду, а студирала сам га врло успешно. С другим страним тек у средњој. Ова настава страних језика од 1. основне је чиста глупост, одговорно тврдим као наставник енглеског. Чисто бацање у времена и пара. Али ко мене пита…

    И као такво дете, имала сам све време овог света преда мном да научим и урадим све што пожелим.

    О улози наставника и његовом послу можемо писати другом приликом.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s