Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако.
Љубав и чудовишта (Love and Monsters 2020) је постапокалиптични филм о романтичном момку Дилану О’Брајену, који жели да пронађе своју љубав из младости Џесику Хенвик. Но, то није лак задатак јер Земљом сада царују застрашујући и огромни монструми.
Критички осврт: Дилан је у овом филму много више успео да се искаже него у оном „Тркачу кроз лавиринт“ (за који и даље мислим да је суперлош). Овај филм има шмек „Зомбиленда“; хумор је сличан, у доброј мери и тема, а и ту се појављује старији ментор главном јунаку, овај пут Мајкл Рукер. Очигледно се режисер Мајкл Метјуз угледао на добре узоре и направио свакако занимљив филм, са више него добрим специјалним ефектима и донекле маштовитим чудовиштима. Поруке које филм шаље такође су јаке, а посебно оне које мотивишу људе да буду храбри. Заиста добро урађен блокбастер, нема шта.
Едукативни моменат: Иако изгледа потпуно сулудо да се Дилан, након седам дана застрашујуће борбе са чудовиштима, наново враћа у своју колонију, ипак није из најмање два разлога. Први је што је схватио ко су заиста људи којима треба посветити пажњу, а други је што када починимо грешку (а одлазак у другу колонију за Дилана и јесте била грешка), најбоље што можемо је да је исправимо.
Оцена наставника:
(рецимо да да)
Поноћно небо (The Midnight Sky 2020) је филм заснован на роману „Добро јутро, поноћи“ књижевнице Лили Брукс-Далтон. Година је 2049. и на Земљи је настала апокалипса услед озбиљног загађења и један од преосталих људи је Џорџ Клуни и то само зато што остао у бази на Арктику где загађење још увек није стигло у свом пуном замаху. Његов задатак је био да прати свемирску мисију која треба да испита једини насељиви сателит Јупитера К-23 и он није одустао од тога иако је у бази остао сасвим сам (остали су се евакуисали). Испоставиће се да астронаути заиста пристижу са тог сателита и биће им потребна Џорџова помоћ.
Критички осврт: Ово су две приче у једној и одвијају се паралелно на умирућој Земљи и у свемиру. Џорџ се у овом случају окушао и као глумац и као режисер и није разочарао, иако му је радни стаж као режисера свакако мањи. Сцене су добре, одмерене довољно да драмски део не буде досадан, а узбудљиви делови стварно су такви. Фотографија је одлична, а Џорџу је свакако ишао на руку и леп један буџет.
Сама прича је слатка, не претерано изненађујућа, мада су неки делови били намењени томе да нас изненаде. Крај ми се допао јер јесте емотиван, али није патетичан, чак ни срцепарајући.
Едукативни моменат: На крају се испоставило да је Џорџов рад ипак имао смисао, ако ни због чега, а зато што је спасио живот својој филмској кћерки Фелисити Џоунс и нерођеној унуци. Но, какав год, смисао ће се свакако наћи у сваком добром раду.
Оцена наставника:
(свакако плус)
Освета из будућности (Vendetta dal futuro 1986) је италијански СФ који се дешава у будућности када су киселе кише толико киселе да пробијају каросерију аутомобила. Велики број присталица окупља слепи Франко Фантасиа који се бори за здравију животну средину, али то не одговара моћном и бескрупулозном индустријалцу Џону Саксону. Зато су његови научници створили киборга Данијела Грина са циљем да изврши атентат на Франка. Данијел је успео да дође до Франка, озбиљно га повредио, али не и убио јер је у последњем тренутку схватио да то не жели да учини. Побегао је са лица места са намером да пребегне у другу државу, али за њим сада јуре и власти и Џонови најамници.
Критички осврт: У овом филму сви глуме као роботи, мада је једини робот, колико сам схватио, Данијел. Прочитао сам да је Данијел остао упамћен по овој улози, тако да не могу да се не запитам какве су му остале. Неке ствари је можда ипак боље не знати. 🙂 У време настанка овог филма било је популарно да главне улоге тумаче набилдовани билдери, али су Арнолд Шварценегер и Силвестер Сталоне имали макар неки шарм, ако не већ и глумачког умећа.
Интересантан је приказ еколошке ситуације у будућности, ако оставимо научну логику по страни. Сам филм некакву логику има, али је ту већи проблем што нема радњу. Данијел бежи, убице га јуре и то је, отприлике, то. Ах, да, и повремено обара руке са локалним камионџијама. Углавном, сви се ту нешто врте у круг и воде врло приземне дијалоге. Има ту као неке акције и вероватно је она океј, мада ми акциони филмови нису интересантни, а овај није ни узбудљив. Једино што не могу да оспорим режисеру Серђу Мартиноу је да није лоше распоредио негативце, па неки нападају из кола, други из камиона, трећи из заседе, четврти из хеликоптера… Упркос свем том спектаклу, једина сцена која ми се допада је последња када Данијел разговара са својом симпатијом Џенет Огрен. И ефектна је, а и последња је, што је такође важно. 🙂
Едукативни моменат: Пре него што је ишчупао срце Џону, Данијел му је поручио да је омануо зато што је желео да му контролише мозак, а заправо је требало да му контролише срце. Другим речима, много је лакше манипулисати нечјим емоцијама него рацијом, али ја мислим да је Џон свакако погрешио што је желео да манипулише уопште. То свакако није добро радити било коме, а и може да нам се одбије о главу, или о срце, као у Џоновом случају.
Оцена наставника:
(са микро-плусићем)
Вештина: Завештање (The Craft: Legacy 2020) је наставак филма из 1996. Радња је врло слична оној у поменутом филму, само се сада упознајемо са новом генерацијом вештица. Њих су три и чекају четврту, а то је млађана верзија Виноне Рајдер – Кејли Спејни. Она је, дакле, слатка, тек се доселила и није свесна да има моћи, али ће уз помоћ новостечених другарица то открити.
Критички осврт: Да, овај филм се одвија према обрасцу и има много предвидљивих момената, као и општих места, а и кокетирања са тинејџерима. Међутим, неколико детаља мало искаче, попут тајне Николаса Галицина, која уноси интересантан табу, а истовремено компликује тему и односе ликова. И ту је тај преломни тренутак; да ли ће интрига бити успешно спроведена или ће се све то претворити у патетичну сапунску оперу. И није се десило ни једно ни друго, на жалост или на срећу. Некако је радња наставила да се дешава у очекиваном смеру. Свакако видим да је режисерка Зое Листер-Џоунс била спремна да помери границе, а и да унесе неке нове идеје, међутим некако јој је то друго измакло, а прво је испало млако. И цео утисак о филму је такав, баш као и о финалној борби. До краја, прича је остала некако недоречена, што се филмских синова Дејвида Духовнија тиче, али и готово свега осталог. Јасно је да Зое планира наставак, али је то све изгледало неспретно.
Глумци су се добро снашли у својим улогама и при томе мислим на млађахне наде, пошто је Дејвид већ стари вук.
Едукативни моменат: Лови Симон је рекла да ако не могу да користе моћ одговорно, онда не би требало ни да је користе. И у праву је.
Оцена наставника:
(може на три)
Клетва Успаване Лепотице (The Curse of Sleeping Beauty 2016) је хорор филм базиран на бајци из наслова. Усамљени сликар Итан Пек је наследио имање од ујака за којег није ни знао. Када је дошао на то имање, схватио је да је у питању кућа коју је сањао. Итан је такође сањао и прелепу девојку Успавану Лепотицу (Индију Ејсли) чија су судбина и хиљадугодишњи сан управо повезани са том кућом. И изгледа да само он може да пробуди лепу Индију.
Критички осврт: Режисер Пири Реџиналд Тео је мудро искористио цаку из једне од бољих епизода серије о Доктору Хуу (у којој су се такође статуе кретале) и уз не много средстава направио солидан хорор, мада у доброј мери предвидљив. Уз то створио је интересантан амбијент, налик на онај из „Чувара пакла“, па све то изгледа интригантније и језивије. Међутим, сама радња се бори са низом проблема; ако размислите о њој видећете да преокрет нема богзна какве логике, а демон који је чувао лепотицу се није показао богзна како моћан. Сам крај је потпуно антиклимактичан, лишен било какве језе, узбуђења, ичега.
Но, колико год да је Пири успео (или није успео) у хорор делу филма, апсолутно није у драмском и разговори су прозаични и на моменте патетични. Фора у филму нема баш превише. Улога дежурног кловна припала је Џејмсу Адаму Лиму и био је шармантан, али не баш и урнебесан. Ликови су стереотипи и неразрађени и иако су глумци по физиономији одговарајући, некако не зраче.
Едукативни моменат: Док је Итан „искористио“ свој губитак да нађе изговор да се повуче у себе, Натали Хол је њен губитак ојачао да настави да се бори. Свако жали на свој начин и то је истина, али је ипак Наталин начин бољи.
Оцена наставника:
(уз опаску: штета за протраћени потенцијал)
Вампири: Мртви (Vampires: Los Muertos 2002) је наставак филма „Вампири“ из 1998. Џон Бон Џови је ловац на вампире који добија задатак да сакупи екипу која ће дохакати једној посебно моћној вампирици Арли Јовер. У тој намери не успева јер га она, са својом хордом, вечито престиже и убија једног по једног ловца. На крају, Џону не преостаје ништа друго него да се удружи са једним опатом без искуства лова на вампире, момком коме средња школа баш и не иде и полувампирицом која се није претворила у створење ноћи захваљујући лековима. Но, и таква екипа има своје адуте.
Критички осврт: Прва сцена је требало да буде изненађујућа, али то није била. Надаље се филм одвијао према сасвим класичној поставки, мада се режисер Томи Ли Волас трудио да сцене масакра по кафићима буду маштовите. Међутим, некако су без учинка јер иако су технички донекле и добре и са још бољим потенцијалом, сасвим су беживотне, чак и за филм о немртвима. Укупно, поред неких пропуста и сувише погодних момената, радња није тако лоша и филм је забаван, мада ич није направио помак у поджанру у којем је рађен.
Ликови су стереотипи, сви одреда, али су некако симпатични. И глума није лоша, а посебно ме је пријатно изненадио Џон који делује стварно природно.
Едукативни моменат: Кристијан де ла Фуенте је рекао очајном Џону да је некада потребно мање него што мислимо да бисмо нешто урадили, посебно када немамо избора. И заиста је тако; ако смо довољно вешти и имамо добру вољу, са мало средстава остварићемо добре резултате.
Оцена наставника:
(овако некаква)
Чудесна Жена 1984. (Wonder Woman 1984 2020) је још једна прича о овој суперхероини коју тумачи Гал Гадот. Она је научница на Смитсоновском институту у Вашингтону и придружује јој се колегиница Кристен Виг, не претерано стручна и врло несналажљива у социјалним контактима. Међутим, Гал јој је пружила руку пријатељства, па чак и стручну помоћ у раду који је одмах по доласку у институт Кристен добила. Наиме, Еф-Би-Ај је конфисковао скупоцене артефакте које је пронашао на црном тржишту и Кристенин задатак је био да их процени. Гал је привукао пажњу необичан предмет, наизглед безвредан, али који је у ствари веома моћан. За његову моћ зна преварант Педро Паскал и одлучио је да га се домогне и злоупотреби. Оно што Педро није знао је да је моћ тог предмета заправо разорна по читав свет.
Критички осврт: Гал ни у овом наставку није могла без асоцијација на своју титулу мис, па је опет спасавала децу (трећег света, наравно и зар сте сумњали) у осредње узбудљивим акционим сценама јурњаве аутомобилима и другим превозним средствима. Овај филмић ми се више допао у односу на претходни, иако неодољиво подсећа на „Господара жеља“ из 1997, што није баш неки иновативни приступ. Но, прича има колику-толику мистерију јер ми не знамо одакле потиче чудесни минерал који испуњава жеље и како ће се те жеље до краја показати (мада је јасно да морају да крену по злу). Постоје недоследности у причи, па тако и број жеља које је могла да замисли Кристен, али је режисерка Пати Џенкинс некако морала да уведе у причу архинепријатељицу Чудесне Жене. Пати је желела да доследно представи лик и дело Чудесне Жене из стрипа, па она, осим ласа, сада има и моћ да летелице учини невидљивим, а и згодно дође васкрсли дечко пилот Крис Пајн да ту летелицу и вози. У стрипу пилот је она, али се то не би уклопило у контекст филма постављен још у првом делу, па је Пати нашла начин. И нашла је буџет и то поголем, тако да су специјални ефекти (ако изузмемо бравуре са ласом) врло солидни.
Признајем филму је да је имао добру идеју водиљу и добре поруке у вези са нашим жељама и колико могу да нас коштају. Главни актери су имали много тешких одлука и прерасподелу приоритета, те је све то Пати могла да претвори у озбиљно драматичне и емотивне тренутке, што донекле и јесте. Ипак је превасходно попустила пред холивудским обрасцем и унела баш много патетике. И некако је смушено одрадила јачање моћи незајажљивог Педра. Тај део је збрзала и учинила га претерано помпезним.
Едукативни моменат: Кристен је на почетку веровала како је Чудесна Жена популарна и како јој је друштвени живот сјајан. Онда јој је ова рекла како њен живот заправо уопште није био каквим га Кристен замишља и да сви имамо своје борбе. То нас учи да: а) не судимо према изгледу и б) никада не знамо какав је заиста живот други људи и врло вероватно далеко од онога што ми мислимо.
Оцена наставника:
(минус и то поголем)
Ниво 16 (Level 16 2018) је филм који се дешава у једној крајње необичној школи за девојчице и девојке, где оне имају врло устаљен ритам живота и усмерено образовање. Циљ којем теже је да их усвоји богата породица и зато оне морају да буду „чисте“. Међутим, иако су достигле ниво 16, што је и последњи ниво, две девојке сумњају у добре намере својих покровитеља и труде се да сазнају шта је заиста права сврха ове „школе“.
Критички осврт: Већ од старта ме је филм заинтересовао. Ово је очигледна варијанта „Приче једне слушкиње“ из 1990, али док су тамо карте биле отворене од самог почетка, овде је врло нејасно чему ће служити девојке са нивоа 16. Режисерка Данишка Ејстерхази успела је да створи врло мистериозну и тескобну атмосферу користећи болесно плаво осветљење, једноличан амбијент и дугачке, језиве ходнике, тако да је било лако наслутити да им се не спрема ништа добро. И онда се испоставило да су девојке у некој варијанти „Острва“ из 2005. То откривамо већ у првих пола сата филма, те је изгледало као да је Данишка збрзала мистерију, али је заправо мудро направила заплет. Кејти Даглас (иако млада, врло је харизматична и изнела је своју улогу прилично добро) је сада била у замци из које је јако тешко побећи. Уз то, ни ми, као ни њен лик, не знамо шта да очекујемо ван зидова зграде у којој је заточена. Сама та тензија и дешавања која тек напола можемо видети сасвим су довољна да филм учине изненађујуће узбудљивим. Треба и додати да је порука овог филма значајно дубља од оне коју нуде аутори поменутог „Острва“ и све укупно утисак је заиста добар.
Едукативни моменат: Селина Мартин је схватила да је издала пријатељицу јер су је учили да се плаши. Када је престала да се плаши, урадила је исправну ствар. Заправо, девојке су живеле у страху, незнању (чак су биле и неписмене) и без блиских веза једне са другима. Зато су и биле покорне. Јасно је шта не смемо себи дозволити како бисмо имали интегритет и да не дозволимо да било ко влада нама.
Оцена наставника:
(не баш неприкосновена)
Реци ми како умирем (Tell Me How I Die 2016) је хорор који прати групу младих људи који су се пријавили за испитивање новог лека који би требало да повећа меморију. Наместо тога, лек је повећао испитаницима прекогницију. Проблем настаје када једна од њих Вирџинија Граднер има визије смрти свих осталих у њеног групи, које су врло насилне.
Критички осврт: Режисер Ди-Џеј Виола сигурно зна да режира и сцене визуелно добро изгледају. Иначе не волим слешер филмове, али овај је мало другачији, иако се одвија према обрасцу. Наново имамо петоро преосталих протагониста које јури сулуди убица. Међутим, на неки начин Ди-Џеј је тај образац и пародирао у сцени масовног покоља девојака, а то је учинио и самом идејом. Наиме, увек знамо ко ће преживети и то је „последња девојка“ коју је васпоставила Џејми Ли Кертис у култној „Ноћи вештица“. И овде је то тако, али са том разликом да и она то зна, баш као и убица. Изгледа као да наде за преживљавање нема и ликови се све више уверавају у то, али опет нас копка може ли се судбина променити? Иако наизглед трапаво одрађена јер прича изгледа као да је у хаосу, она је у ствари добро вођена. Глума је једино спорадична код неких глумаца. Млађарија се није показала баш.
Едукативни моменат: Хајдемо мало и хемијом да се бавимо. Нејтан Крес је тврдио да се иперит (бојни отров) добија када се помешају избељивач и амонијак, који се користе у чишћењу и то није баш тачно. Мешањем избељивача и амонијака свакако се добија отрован гас (ослобађа се елементарни хлор), али то није иперит.
Оцена наставника:
(може плусић)
Тролови (Trolls 2016) је цртаћ о најсрећнијим бићима на свету: троловима. Њихови суседи су бергени, најмизернија бића. Онда су бергени, значајно већи од тролова, открили да могу осетити срећу ако поједу тролове. Зато су их заробили на једном дрвету и сваке године их „брали“ са тог дрвета и гостили се. Ипак, тролови су успели да побегну и сакрију се у шуму. Тако скривени провели су двадесет година у радости и грљењу, па су решили да прославе јубилеј спасавања из Бергенграда једном гласном журком. Проблем је што су бука и шарена светла привукли једну припадницу бергена.
Критички осврт: Занимљиво је да је овај филм осетно слабији у односу на свој наставак. Идеја је у реду, али је сувише класична, па је таква и радња. Ипак је донекле слојевита јер се упоредо са „штрумпфовским“ проблемима дешава и прича о Пепељуги. Свакако не могу да замерим много; цртаћ је сладак, забаван и смешан, са добром анимацијом и истим таквим порукама.
Едукативни моменат: Бергени су морали да схвате да не постоји рецепт за срећу (поједеш трола и будеш срећан), већ да морају да се за њу потруде.
Оцена наставника:
(на пет)
Из пера једног наставника 