Ових дана је на мене оставио утисак један подужи, али врло интересантан текст:
Цензоловка: Медијско описмењавање: Треба ли нам школа за информациону писменост? (1.3.2021)
Текст се бави више него актуелном темом – како разликовати информације од дезинформација и како развити критичко мишљење код ђака. Напредни народи похитали су да убаце преко потребне предмете чији је циљ управо то и – оманули су. Да, чак и готово свемогући Финци…
Како и зашто – прочитајте у тексту, а оно што је мене инспирисало у том тексту је улога наставника у свему томе. За себе слободно могу да кажем да сам пионирска генерација наставника новог миленијума јер сам се запослио баш 2000. године. Од тада до сада могао сам на властитом и примеру својих колега да посматрам (и не само да посматрам) како се улога наставника усложњавала. Од предавача, понекад брзо, а понекад полагано, постајали смо модератори, евалуатори, рефлексивни практичари и, напокон, критички пријатељи. Уз све те „титуле“ ишле су и нове обавезе, али и вештине које су се подразумевале. И то у правом смислу подразумевале јер се исто тако подразумева да то што припадамо малобројној факултетски образовној популацији истовремено значи и да поседујемо све неопходне вештине, без обзира на врсту факултета. С времена на време имамо понеки семинар који некада масовно, а некада одабрано прођемо и то је углавном то. Након три дана предавања и радионица већ смо „оснажени“ да „имплементирамо“ шта год се од нас тражи.
Наравно да то није довољно, а наравно и да очекивања од нас нису оправдана. То што смо факултетски образовани не значи да смо супермени. Чак не значи ни да имамо развијено критичко мишљење, а велики број наставника га и нема. Или да будем прецизнији – нема га у великом броју области. По вокацији сам биолог и што се мене тиче, врло сам лагана „мета“ за било какве дезинформације из историје јер то је област коју не познајем довољно. Зашто сам онда зачуђен што је неки историчар лака мета за антиваксере и друге групе које не одобравају маске, вакцине, па чак ни дезинфекцију руку?
Још смешнија ми је прича да наставници треба да потенцирају предузетништво код ђака. Предузетништво ми некако иде уз новац, а наставници не могу да изборе више од две хиљаде на плату у року од пет година. Ти убоги наставници који већину ствари раде из пречистог ентузијазма треба да васпитавају ђаке да умеју да уновче своје идеје? Мудар народ има изреку која каже: „Нашао си цркву у којој ћеш да се молиш!“
Ако прихватимо реално стање, а то је и да су наставници људи (јер још увек нисмо дошли до тог футура да наместо нас раде холограми у које ћемо убацивати дискове за критичко мишљење, предузетништво, живот у демократском друштву и све остало што је светлосним годинама далеко од онога што смо полагали на факултетима), морамо да се запитамо елементарно: откуд нама компетенције?
Једино решење које видим је да их стичемо искуством. Образовни систем мора да смисли механизме којима ће наставнике убацивати у различите улоге у којима ће стицати искуство пре него што почну да предају. Када се појавила пројектна настава као обавезна наставна метода, требало је да будемо свесни и тога да велики број наставника није напустио учионицу и своју (екс)катедру и да никада (али никада) није урадио ниједан поштен пројекат, а камоли га водио, а сада треба да га примењује. И наравно да се створио отпор или напросто незаинтересованост или несналажење и све оне дечје болести које, поред врло одрасле короне, имамо у школама.
Шта још имамо? Управо (наново) читам књигу Терија Прачета „Вештице на путу“ где старија вештица каже млађој како ова не може никако да буде суђаја јер нема искуства. На то јој је млађа одбрусила да нема ни она. Онда се старија досетила: „Јесте, али ја немам искуства много дуже од тебе!“ Бојим се да то је бољка нашег образовног система јер имамо очекивања тамо где немамо ни струку, ни искуство.
Дакле, школа није једина која има дечје болести; има га читав образовни систем, а нису имуни ни факултети који образују наставни кадар. Наравно, постоји и решење да се направи један врло комплексан наставнички факултет, али о томе неком другом приликом… Аутор текста који сам вам представио на почетку је закључио да треба да предајемо најбоље што можемо и да пружимо ђацима – чињенице. И то је сасвим у реду и приступ и закључак, али да је тако једноставно и није баш. Но, свакако је елементарно и треба да буде приоритет јер наша професија је пре свега баш то, а и ту већ имамо и образовања и искуства.
Из пера једног наставника 