Клот, али не и фркет

Ових дана тема је млади, али изузетно успешан наставник, који, и поред бројних постигнућа, ипак није добио посао за стално на који је већ дуго година чекао. Млади наставник се побунио против овакве одлуке, чак и отвореним писмом министру, а наставници су похрлили што речима подршке, што коментарима. У међувремену се јавио и његов директор који школом управља даљинским из далеке Америке и нанео „нову боју“ на случај, што би једна учитељица рекла. И док се случај боји новим бојама, а ми расправљамо о могућим односима између свих актера, те развлачимо причу по све три димензије у овом нашем образовном свемиру, заборављамо неке ствари и то по свој прилици суштинске.

У првом пасусу сам намерно изоставио имена актера и оних који би судије волели да буду, јер поента и јесте да овде не посматрамо имена него сам проблем. Место у школи постоји и треба да буде попуњено. Питање је: ко га је заслужио? Ако оголимо целу ситуацију, ми имамо две (некада и више) особе које се боре за посао, за егзистенцију. Ипак, морамо имати на уму да школа није установа за социјална решења, баш као што то не треба да буде ниједна друга установа. Поставио бих вам питање: да ли бисте желели да вас оперише хирург који је примљен на посао само зато што је то био начин да прехрани своје троје нејачи или бисте више волели да вас оперише хирург који је најбољи у свом послу? Ово звучи врло хладно и можда чак и бездушно с моје стране, али ипак није. Управо је супротно. Све и да се руководимо социјалним моментом, ко може да каже која особа је значајнија, чији је живот важнији, чија је породица битнија? На коју год страну превагнули, огрешићемо се о једно људско биће и још неколико њих који од тог бића зависе.

Овде радимо са децом и сви знамо да то не може свако и да генерације зависе од наших способности. Једино решење је да се, при избору кандидата за посао, руководимо тиме. Ми за сада имамо потпуно сулуде законе које бисмо могли да посматрамо као зачарани круг: директор бира комисију за пријем кандидата, а комисија доноси одлуку. Ако кандидати нису задовољни избором, жале се – директору. Овиме се петља затвара, а сва моћ одлази у руке једног човека који, баш зато што је један, веома је подложан сопственим емоцијама, али и унутрашњим (из колектива) и спољашњим (ко зна одакле све) утицајима. Овај зачарани круг има врло мало додирних тачака са објективним увидом у ствари. Комисија може да врши процену на основу интервјуа са кандидатима, али о томе заиста не бих јер сам намерио да напишем озбиљан текст овог пута.

Дакле, једини начин је да постоје критеријуми или што би једна моја драга колегиница Наташа Трнавац Ћадовић рекла: „Треба нам КЛОТ, никако фркет“ (Критеријуми, Лична (и материјална) одговорност, Образложење и Транспарентност). Једна друга колегиница је рекла да се диви младом наставнику због постигнућа, али питање је како све то изгледа у учионици. Заиста, како све то изгледа у учионици од које све полази? У ствари, то није питање; питање је како то проценити и ко је компетентан толико да може да направи поређење? У нашем послу приступа настави има бесконачно и тешко је рећи који од њих је најбољи, тим пре што се производи нашег рада (да их тако назовем) виде тек у годинама које следе. Наставници су људи и имају своје карактере који се виде и у настави; сензибилитети се разликују и свако ће одговарати неком другом ученику, а нама ће отежати да направимо процену осим ако немамо две крајности – очигледно доброг насупрот видно лошем наставнику. У случају кандидата за посао ми морамо да „сечемо“ чак и ако имамо два одлична. Баш зато, битно је гледати све – и наставу и активности ван ње.

Оно што бих ја свакако гледао су ретка, егзотична постигнућа, она која нема свако. Ако је наставник приредио поетско вече, то је врло лепо и свака част на труду, али ја знам најмање пет наставника српског језика који ће такву ствар уприличити левом руком, али ако је наставник написао приручник који је преведен на пет језика националних мањина, то значи да се ради о реткој „зверки“. Такву „зверку“ вреди задржати у школи јер ако он стреми тим неким постигнућима која га издвајају у односу на огромну већину, сва је прилика да ће и своје ђаке повући са собом. И они ће се издвојити и постати „зверке“ које ће донети нове ретке успехе и унапредити друштво у будућности. Јер историја је показала да само они који су јединствене успехе имали, успели су и да помере читава друштва.

Ако заиста мислимо да побољшамо ово друштво, морамо да мислимо унапред и да гледамо у будућност. Наставници су управо ти који за ту будућност раде. И зато, од наших избора данас, та будућност ће и зависити.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s