Ред је

Ред је да једном напишем текст и о себи, а подстакли су ме текстови о другима. Тешка времена су нас снашла и људи узвикују пароле. И у тим паролама поручују много штошта, па и то да будемо неко други. Ти други јесу узори и имају све моје поштовање, а свако ће га имати ко искаже став, храброст и добар рад иза којег може да стане. И иако сам увек спреман да признам заслуге, нисам и не могу да будем тај неко, а и не желим. Биологија каже да је свако од нас уникат и да има сопствену комбинацију гена (то се зове варијабилност), а против природе се не може. У ствари, кад боље размислите, зар то није сјајна ствар? Бити јединствен међу толиким људима, а има нас преко седам милијарди.

Но, да оставим природу и филозофију по страни и конкретизујем ствари. Нисам слеп и видим шта се дешава, а видим и које људске особине испливавају. И, да се разумемо, нису све те особине слатке, а и када се налазите између чекића и наковања ви осећате силу са обе стране и са моје тачке гледишта то су само две стране исте медаље. При томе мислим да су права сила само поглавице, не и учесници јер су они вазда или оперативци или гласачко тело. Или коментатори. Друштвене мреже пружају могућност да се наш глас чује, односно види и свако од нас ће ту шансу искористити. Све је то људски и све је разумљиво, али ја увек имам ту бојазан да ћу некога повредити својим коментарисањем (то је уједно и одговор на то зашто су ми текстови много блажи него што бих био у стању да напишем 🙂 ). Но, ја сам ја, а побио бих самог себе када не бих веровао у различитост.

Углавном, ја се изјашњавам овако. Не видим себе као жртву јер сам сам прихватио и заиста мислим да је то у том тренутку било потребно. Не видим себе ни као хероја, иако су ме изабрали за таквог, али мислим да могу да будем поносан на оно што сам урадио, тим пре што сам се заиста много потрудио и препознали су то они који треба да препознају. Признајем да сам имао нека очекивања која нису испуњена (није новац у питању, али није све у парама, има нечег и у злату), али и овако сам задовољан. Било је пропуста и мојих и свих укључених људи и то жестоких и још увек их има и ја бих све то другачије, али, напокон, на основу чега смем да тврдим да би то уједно и било боље? Зато што сам много паметан? Или зато што имам толико пријатеља на Фејсбуку?

Не знам одговоре на постављена питања, али оно што засигурно знам је да:

• ништа није бело или црно;
• наша очекивања су обавезно већа од онога што је реално могуће извести;
• најлакше је критиковати нешто што никад сами нисмо радили;
• ствари мењају обично појединци, посебно у нашој, наставничкој професији;
• права величина је онај ко може да не завиди, а не онај ко нешто уради грандиозно и…

…последње, али не мање важно…

• одлуке о свом животу и  раду доносим сам јер једино тако могу да докажем себи да сам слободан.

Ако сте читали овај текст и препознали сте се, врло вероватно сам на вас и мислио. 🙂