Задатак, али тежак

Пре неки дан сам на Фејсбук групи „Велика зборница“, на којој се окупљају наставници, видео објаву једне колегинице, али и мајке, која је поставила математички задатак за прву годину гимназије и пропратила га речима (парафразирам): докле више то иживљавање? Оно што ме је у првом тренутку зачудило је силина којом је та објава изнесена за задатак за који сам сигуран да сам га релативно лако решавао у првој години средње. Ишао сам у средњу педагошку која баш и не слови за математичку гимназију. 😀 Другим речима, нити ми је математика била претерано „јака“, нити сам ја такав математичар. Ипак, задатак ми није изгледао ни тежак, а још мање „иживљавајући“.

Онда сам се малко замислио, размислио уз кафу, цигарету и терасу и дошао до неких закључака. Оно што ја видим је да задатак уопште није проблем са којим се сви боримо. Јер, ако задатак није био тежак мени, сигурно има оних којима је апсолутна боза до оних којима је право мучење. Тај ми задатак није био тежак, али и те како има задатака из математике који јесу. И више од тога; као биолог морам да признам да има много, али много тога из биологије што или не знам, или „знам“ погрешно или где нисам сигуран. То ме ражалошћује, али ми говори и оно што је непобитна чињеница: нисам савршен. Нико није и свако има своје задатке који ће бити „иживљавање“ чак и у области која му је струка.

Сви се разликујемо и логично је да нећемо сви једнако бити дорасли сваком изазову који се пред нас постави. И ми то годинама уназад занемарујемо јер смо све подредили успеху, ма шта год под тим успехом подразумевали. Рецимо, успех је да дете има петице из сваког предмета. Оно мора бити подједнако добро и из математике и из српског језика и из биологије и историје, иако за сваки од њих је потребна другачија врста способности. Уколико дете има четворку из математике, али све друге петице, Наставничко веће изгласа да се оцена „поправи“. Или ће му наставник неоправдано дати оцену више ако му „фали за успех“. И управо та фраза и јесте срж проблема.

Пошто не можемо бити сви добри из свега, или макар врло мали број њих то заиста може (када кажем врло мали број не мислим на двадесет у генерацији већ још мањи број), онда морају да се пронађу другачији начини за постизање успеха. Родитељи ће изнудити пет из предмета тако што ће се жалити на наставника директору школе или претити тужбама у Министарству или показати било који вид агресије, ђаци ће преписивати, а сви ће породично варати на онлајн настави. Наравно, сваком нормалном је јасно да такав „успех“ није успех и да ће се кад-тад показати лажним, али систем који ми имамо не функционише нормално.

Све је подређено успеху без покрића и тако имамо инвазију Вуковаца, док Министарство просвете толико не верује школском систему, јер зна врло добро (а и кумовало је томе) да наставници деле оцене под притиском, те је увело завршни тест који је „тежак“ готово половину бодова од потребних за упис на даље школовање. И даље; институције нам воде нестручни и наметнути, политичари фалсификују највиша академска звања, а цело друштво се разуме у спорт и политику и има мишљење о свакој боговетној научној теми (нажалост, најчешће погрешно). То иде дотле да се медицином и фармакологијом баве они који су једину додирну тачку са тим областима имали ту што су, по свој прилици, преспавали часове природних наука у основној и средњој школи. Но, успех се мора остварити, на сваки начин. Ако објективно изостаје, лажираће се или ће се изнудити. Нашим епидемиолозима заправо уопште није дозвољено да се изјасне да смо се сусрели са новим вирусом који је, на крају крајева, непознат светским научницима (јер онда их нећемо видети као успешне лекаре), већ морају да дају информације и предвиђања на дневном нивоу, па се информације истом учесталошћу и мењају.

И ето нама друштва лажи и незнања, а све почиње једним тешким задатком. 🙂 Заиста све почиње од њега, без претеривања. Врло верујем да би све било значајније боље и лакше ако бисмо прихватили да успех није императив, већ да је императив – задовољство. Ми треба да будемо задовољни оним што смо и оним што можемо. Моћи ћемо више ако учимо и трудимо се и у томе је суштина и тог и других задатака, али не морамо да будемо ренесансни за све што постоји, богом дани и да постигнемо врх из свих школских предмета као деца или престижних области као одрасли. И бићемо онолико добри колико је то могуће, а некако и верујем да онда ни успех неће изостати. У крајњој линији и тај осећај задовољства је сигуран успех.

 

4 thoughts on “Задатак, али тежак

  1. Свака част, колега 🙂

    Баш бих волела да прочитам Твоје виђење (посебно мере) везане за овај несрећни вирус и целокупну ситуацију. Наравно, из угла једног биолога.

    И причам о чланку у склопу ове области. На пример, 137 🙂

    Свако добро!

    1. Е, то био био тежак задатак за написати. 😀 С обзиром на то да ова пандемија неће скоро проћи, верујем да ће и следећи чланак бити посвећен томе.

      Хвала на лепим речима.

      1. Стрпљиво ћу чекати…

        Лепе речи умеју да буду и измишљене, а моје су искрене. Чисто да истакнемо разлику 🙂

  2. Ево, поново читам овај текст – прочитала сам га и чим је објављен, али нисам имала времена да прокоментаришем.

    Сматрам да су ови данашњи родитељи веома – несвесни тога шта се дешава око њих, а нарочито кад са сопствене тачке гледишта осмотре тренутак у коме им се деца налазе. Само им је интернет дао простора да то сад јавно изражавају, а да пре тога не размисле о последицама.

    Рецимо, ја, сад кад радим у школи, па бацим поглед на своје гимназијске уџбенике из биологије (деси се, још увек стоје у кућној библиотеци), просто се запањим и забезекнем терминологијом која се тамо налази, а где је још и разумевање појава које та терминологија представља и објашњавање истих. Сад ми је фасцинантно да смо све то учили и да нас нико није питао ништа (осим за оцену), јер се бавим другом облашћу.

    Али, та мајка која се безразложно згрозила над задатком, заборавила је да је деци у том узрасту обавеза да – иду у школу и УЧЕ. Да, реално, немају неких других обавеза, као што их имају родитељи. Због тога не можемо да се ставимо на место деце кад заборавимо како нам је било кад смо били њихових година.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s