Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂
13 Језиво (13 Eerie 2013) је канадски хорор који се дешава на некаквом пустом месту које се зове Језиви теснац. То место је некада било подручје на ком се налазио затвор за тешке криминалце, а данас је напуштено. Професор Мајкл Шанкс је нашао да је погодно да ту одржи испит из форензике за својих шесторо студената. Они су започели вежбе, али рад на лешевима се показао као изузетно опасан.
Критички осврт: Студенти су дошли да буду форензичари и, по природи посла, треба да гледају мртва људска тела. И Кетрин Изабел вришти као цурица (додуше, она то и јесте, али је и форензичар) када је видела мртвог миша на свом кревету. Ако ћемо баш да цепидлачимо, не видим ниједан разлог зашто би у спаваоници на креветима били скелети и лешеви животиња, ма каква морбидна да је студентска пракса у питању. Но, и поред тих не баш претерано логичних детаља, филм је добро кренуо и режисер Лоуел Дин успео је да направи језиву атмосферу, баш као у наслову свог филма. И лешеви су добро дочарани шминком и маскама. Међутим, већ први напад ми се није допао јер је сувише исфорсиран и генерално лоше одрађен. Нешто слично је било и са осталима.
Мањкавости овог филма су онда кренуле да се ређају. Испоставило се да је радња (под условом да је тако назовемо) сасвим класична, да су поступци ликова нелогични, њихови мотиви нејасни, глума сасвим уобичајена, а дијалози су потпуно сведени. Нешто маштовитија су била „хемијска убијања“ зомбија која је спровела Кетрин, али то није значајније поправило утисак, баш као ни крај за који морам да признам да јесте ефектан. Могао бих сцену када Брендан Флечер и Џеси Мос покушавају да покрену аутобус да назовем узбудљивом… Заправо, сцена није узбудљива, али је у овом филму најузбудљивија. Остале су врло бледе или су, пак, мрачне (у смислу да недостаје светлости, па се не разабира баш много).
Едукативни моменат: Професор Мајкл је увек говорио како је форензика онај тип анализе који захтева стрпљење и посвећеност. Ове две особине су згодне и за све друге области људског живота и треба их развијати.
Оцена наставника:
(на један или један на два)
Џиперс Криперс (Jeepers Creepers 2001) је америчко-немачки хорор који је добио назив по истоименој песми из 1938. која се и чује у филму. Џина Филипс и Џастин Лонг су сестра и брат који аутомобилом путују са колеџа кући како би тамо провели летњи распуст. На путу их је сустигао манијакални возач оклопљеног комбија који их је поштено испрепадао. На крају их је престигао и одјурио својим путем. Но, то је био тек почетак ноћне море која је уследила.
Критички осврт: Виктор Салва је урадио сасвим добру режију, сцене учинио у доброј мери језивим користећи више-мање опробане „рецепте“ (ако изузмемо сцену у затвору при полицијској станици која малко одудара од клишеа) и направио причу која вешто балансира између хорора и трилера, као што је случај са „Кад јагањци утихну“ (ту и тамо још неких сличности има и можда је овај филм био Викторова инспирација). Прича укључује изузетно моћног вампира и двоје немоћних тинјџера који ипак успевају да му утекну током готово читавог трајања филма. Радња је класична, али вампир није; довољно је необично дизајниран да се издвоји у односу на свеколики вампирски свет. Иако је Виктор заиста имао пикове који искачу, некако ми цео „график“ није изнад равне линије. Или је можда боље да кажем да је на мудар, манипулативни Викторов начин филм успео да заличи на нешто што је изнад просека у жанру хорора (помогли су и продукција и глума, ако ћемо искрено). Објективно гледано, ово је тек један технички добро одрађен хорор, са нешто бржом динамиком него што је потребно да би се добио пун ефекат.
Едукативни моменат: Вампир је најпре плашио своје жртве како би намирисао шта му од њих треба. И то има смисла. Мислим, нема смисла да ми сада плашимо људе, али истина је да у лошим, па и страшним ситуацијама тачно можете видети шта од кога можете да добијете.
Оцена наставника:
(ломи се на три)
Уздигнуће ВИ (A.I. Rising 2018) је српски филм на енглеском језику, рађен према приповетки Зорана Нешковића „Предвече се никако не може“. Компанија „Едерлези“ (филм се још зове и „Уздигнуће Едерлезија“) у будућности, тачније 2148, одлучила се за дуго свемирско путовање и послала искусног астронаута Себастијана Кавацу. Међутим, добио је и друштво и то женског андроида Стоју, са напредном вештачком интелигенцијом. Она ће Себастијану испунити његове сексуалне фантазије, али њему то неће бити довољно.
Критички осврт: С обзиром на низак буџет, режија и камера су одрадили солидан посао, а и у очи ми је упала интересантна сценографија, довољно мрачна да асоцира на неке добре старе свемирске СФ филмове, попут „Ејлијена“. И у ту такву једну околину смештени су двоје људи који буквално зраче сексуалношћу, што за женског протагонисту није ни чудо јер је у питању порнографска глумица Стоја. Истина јесте да су оба лика, ако не већ стереотипи (баш као што је то готово бездушно професионални социјални инжењер Маруша Мајер), онда макар предвидљивог карактера. И док се сценографија мењала тек толико да сцена не буде статична, фокус је био на односу ово двоје који је већ виђен у многим и то одличним филмовима (сетите се само „Истребљивача“ из 1982. где је Харисон Форд имао сличан проблем необичне љубави). Но, без обзира, идеја је добра и Себастијан је постао футуристички Пигмалион. Проблем је у томе што је Себастијан, након што је спровео у дело своју замисао и подарио карактер Стоји, постао сувише неартикулисан и драматичан. Сва она харизма, мушки принцип и шмек који је имао, испарила је у околни свемир и радња је почела невероватно да замара и открива све лоше ставке танког сценарија Димитрија Војнова. Јасно је мени да је Димитрије желео да уђе у филозофију људске слободе, али је то потпуно трапаво реализовао и дијалози су, најблаже речено, неповезани. Тест депресије који Стоја ради у Себастијаново име је буквално баналан. Имам осећај као да је филм радио неко ко у области људских односа нема превише искуства, а они су једино у овом филму важни.
Односи су у готово потпуној мери фројдовски обојени и фрустрација је производ апстиненције. Океј, не бих аргументовао дубоку психоанализу и хајде да прихватимо и то и све остало што је Димитрије сервирао, попут гомиле предубеђења на самом почетку филма међу којима и то да Балканац уједно мора бити Едиповац. Зашто би то била ексклузива Балканаца? Према мојим сазнањима, изгледа да је лице Кипа слободе вајар Фредерик Бартолди (Француз) урадио према лику своје мајке, док је за руке и торзо позирала његова супруга. Ако то није Едипов комплекс, заиста не знам шта јесте. Но, добро, кажем хајде да прихватим и то да је Едипов комплекс заштитни знак овдашњих мушкараца, али ону драму при крају филма, комбиновану са нејасним мотивима из „Одисеје у свемиру“ (у том филму је то имало оправдања у радњи, а овде заиста нема), не знам како да прихватим и чему, забога, сав тај светски бол? 🙂 Трагедија коју Себастијан, па и Стоја доживљавају је у толикој мери исфорсирана да је неубедљива. И, тек да додам, промакла ми је поента свега тога. Он је наједном схватио да је она ипак особа јер је, јелте, плакала сама, те је одлучио да је спаси жртвујући себе. Хм. До-о-обро. Лепо. Само да додам да је Себастијан требало да обави мисију око звезде Алфа Кентаури која је нешто мање од 4,5 светлосне године удаљена од Сунца. У филму он за око годину дана ни до Сатурна није добацио, па ме занима како је Димитрије замислио да он уопште стигне на своје одредиште. Но, очигледно му свакако није било суђено, па није ни важно. 🙂
Едукативни моменат: Себастијан је Стоји омогућио да буде особа независна од свог софтвера који доноси одлуке за њу, те је веровао да јој је на тај начин подарио слободу. Међутим, испоставило се да то ипак није било тако. Бити особа и доносити одлуке не значи уједно и бити слободан. Тим пре што некада доносимо одлуке под туђим утицајима и зато што морамо да их донесемо. И то не значи да је то лоше, нити да смо тиме изгубили своју личност.
Оцена наставника:
(у ствари је два, али хајде наши смо)
Терминатор: Мрачна судбина (Terminator: Dark Fate 2019) је шести наставак о роботу из будућности, звучног назива, који је послат у прошлост (нашу садашњост) да убије (овог пута) Мексиканку Наталију Рејенс пре него што постане претња вештачкој интелигенцији. Но, и људи су послали своју хероину Макензи Дејвис, како би спречила напредни модел Габријела Луну (дотичног Терминатора) да заврши своју крваву мисију.
Критички осврт: Мрачна је судбина гледалаца филма „Терминатора: Мрачна судбина“. Наиме, треба утрошити више од два сата драгоценог живота и видети безидејну причу, која је већ виђена у ранијим наставцима, запањујуће лоше глуму и једну добру дозу патетике која иде дотле да заиста вређа интелигенцију. Као да то није мало, већ је филм крцат рупама којима иначе обилује акциони жанр, па Линда Хамилтон (сада већ времешна, али и даље зрачи) без проблема стоји на испусту (који је спуштен и отворен „на изволте“) огромног авиона који полеће. Када је видела ту сцену, једна моја пријатељица је закључила: овај филм је заиста СФ! 🙂 Нелогичности иду дотле да су буквално прешла у небулозе. Тако да разуларена Наталија креће да се песничи са напредним роботом, а савладала је вештину пуцања из аутомата (који је једва успела да подигне) уз тек мало Линдиног подстицаја (секунд пре тога је мајушним пиштољем машила са пар корака даљине). Знам ја да је мотивација значајан сегмент успеха, али овако инстант стећи вештину не би могао ни сам Арнолд Шварценегер. Чак ми ни његове пошалице нису биле симпатичне, што значи да је филм заиста „мрачан“ или боље рећи – мрак.
Сама поставка је већ иритантна. Наиме, Линда је задовољна што је спасила будућност и њоме више не владају Терминатори. Сада имамо нову верзију будућности којом владају Терминатори. Да, добро сте прочитали и ако не видите разлику, онда очигледно нисте сценаристи овог филма јер прибојавам се да разлику виде само они. 🙂 Емоција у филму иначе нема, па се Наталијин стриц ни секунду није замислио када је сазнао да су њен отац и брат убијени, иако су му, па шта знам, породица?
У прилог филму могу да истакнем акцију са сјајним ефектима (искрено, анимација је у пар наврата видна), али то је, ако ћемо право, било очекивано. Режисер Тим Милер је искористио све животне средине да фајт буде епониман, али залуд. Мислим да сага о Терминатору није заслужила овакав наставак.
Едукативни моменат: Гледајући овај филм можда треба извући закључак да неке приче не треба настављати, посебно ако немамо свежих идеја и не можемо да понудимо више онај квалитет који се очекује.
Оцена наставника:
(са микроскопским плусем)
Мисија на Марс (Mission to Mars 2000) је филм који је делимично базиран на истоименој атракцији у Дизниленду, али свакако није дечји. НАСА је одлучила да започне колонизацију Марса и тамо је послала тим астронаута. Они су тамо пронашли необичну планину и чинило им се да садржи и значајне изворе воде. Испоставило се да је њихово откриће опасно и готово сви чланови су страдали услед ослобађања невероватне силе. Након годину дана на Марс је пристигла друга екипа како би сазнала шта се десило и спасила можда јединог преживелог Дона Чидла. Тамо ће затећи нешто што ће бити највеће откриће у историји човечанства.
Критички осврт: Ово је типичан амерички филм са све оним њиховим пренемагањима која нису јењавала од почетка до краја. То, лабави дијалози и превише површне емоције (што би донекле могло да се оправда тиме да су сви протагонисти у филму сурови професионалци), највише смета овом филму који је врло солидан СФ, са врло пристојном динамиком и без већих грешака, ако занемаримо лупетарање протагониста о ДНК. Оно што они у филму мисле да је хромозом, заправо су базни парови. И еволуција је приказана потпуно погрешно, чак и ако прихватимо објашњење теорије панспермије.
Сцена када их погађају микро-метеори је прилично добра. У ствари, цео тај део када имају проблеме у свемиру и покушавају да атерирају на Марс чини ми се да је најбољи у филму. Мистерија која се на Марсу дешава је у реду и донекле је маштовита, опет ако изузмемо лик ванземаљца који је малтене рађен по „Досије Икс“ шаблону. Ипак, делимо исту ДНК, па се такав изглед донекле може и оправдати.
Едукативни моменат: Када је прва екипа наишла на необичну планину на Марсу, сила напредне технологије их је раскомадала. Тек је друга екипа пронашла начин да уђе у необичан објекат. Нас највероватније нико неће раскомадати, али од начина како приступимо свакако ће много зависити да ли ћемо негде бити добродошли.
Оцена наставника:
(вео-о-ома климава)
Патрик (Patrick 1978) је филм о момку Роберту Томпсону (у филму Патрик) који је убио своју мајку и њеног љубавника и након тога завршио у коми и на приватној клиници у Мелбурну. Лекар Роберт Хелпман зна да Патрику нема помоћи, али свеједно га одржава у животу путем апарата ради проучавања. На клинику стиже Сузан Пенхалигон у потрази за послом и постаје Патрикова болничарка. Она се веома заинтересовала за његов случај и верује да он није заиста мртав, што ће се и показати, али на невероватан начин.
Критички осврт: Рекао бих да је овај филм на неки начин био „брак“ „Кери“ из 1976. и „Томија“ из 1975. Заправо, глумац Роберт личи на Роџера Далтрија (поменутог Томија) или макар има сличну фризуру. И глув је, нем је и слеп, само што, за разлику од Томија који сјајно игра флипер, овај бацака ствари уз помоћ телекинезе.
Режисер Ричард Френклин је направио неколико изузетно занимљивих кадрова. Рецимо, крајње је интересантно решио прву сцену. И, иако страшних сцена има заиста мало у филму, Ричард је очигледно имао дара да их направи заиста језивим. Свакако је допринео Роберт који има врло занимљиву физиономију. Ричард је успео такође да у доброј мери разради ликове, а главну протагонисткињу учини једнако и анђелом и ђаволицом, те она и није и јесте хероина. Заправо, ниједан од ликова није потпуно добар или лош; они су напросто животни, са свим њиховим манама и врлинама и поступцима који су и овакви и онакви. Прича изгледа као да је прављена насумично, али заправо и те како има свој ток и заокружује се на крају. Свакако је врло необична, са темом која није захвална, али ју је Ричард максимално искористио и учинио динамичном колико год је то било могуће. Чак, нисам видео ни неке веће грешке.
Едукативни моменат: У недостатку уобичајених чула, Патрик је развио нека необична. Ми не морамо да развијемо неку натприродну способност; сасвим је довољно да усавршавамо већ постојеће, обичне, и оне ће, временом, постати сасвим добре и поштовања вредне. Можда чак и импресивне једнако као што су и натприродне какве виђамо у научно фантастичним филмовима.
Оцена наставника:
(не баш најсјајнија звездица и свакако без звездице)
Право време (About Time 2013) је британска драма о момку Доналу Глисону који је одрастао у породици у Корнволу у градићу поред мора. Када је довољно одрастао, његов отац Бил Нај му је открио породичну тајну; да сви мушкарци у њиховој породици имају способност да се враћају у прошлост. Најпре у неверици, Донал се врло брзо уверио да му отац говори истину и одлучио је да своју моћ искористи како би побољшао свој романтични живот. Испоставило се да ће му ова моћ омогућити да оствари још неке лепе циљеве.
Критички осврт: Филм има невероватан шарм, баш као и ликови који се у њему појављују. Дијалози су врцави и симпатични, а прича је сјајна. Ово је драма са топлом, људском причом, како се то обично каже, која држи пажњу све време. Љубитељима драме, чак и онима који не воле фантазију (и можда управо и њима), дефинитивно бих препоручио. Овај филм пршти од емоција чак и када се воде сасвим обични разговори.
Едукативни моменат: Бил је свом филмском сину Доналу дао формулу за срећу; да наново проживи сваки дан, али овог пута без брига и фрустрација. Ми немамо моћи као њих двојица и сваки дан можемо проживети само једном, али то нас не спречава да применимо Билову формулу. Уосталом, то је на крају и сам Донал учинио.
Оцена наставника:
(права у право време)
Повратак Мери Попинс (Mary Poppins Returns 2018) је наставак чувене приче из 1964. Бен Вишо је самохрани отац троје деце и запао је у дугове. Уколико их не врати, изгубиће кућу. Рок је кратак, али трачак наде постоји – уколико пронађе сертификат који јемчи да је он наследник и самим тим власник дела банке која и треба да му преузме кућу. Међутим, том сертификату се изгубио сваки траг. У том неком тренутку појављује се Мери Попинс (Емили Блант), дадиља која нестварно чини стварним и решава чак и најтеже проблеме.
Критички осврт: И оригинални филм о Мери Попинс је био мјузикл попут овог, али неке песме у овом филму нису певљиве и током њих не дешава се богзна шта на сцени. Тако да је тај део прилично досадан. Но, појава Мери Попинс свакако је значајно занимљивија. Уосталом, о томе се овде и ради. И о маштовитим путовањима. Додуше, ништа што не бисмо очекивали; пут у морске дубине, а заправо купку једне каде, испуњен је гусарским благом и балонима од сапунице, но свеједно је живописно. Баш као и кабаре у театру порцеланске посуде са све пингвинима, што врло подсећа на први део у коме су протагонисти прошетали кроз пејзаже цртежа од креда на улици. Заправо много аналогија има са првим делом; тамо су се смејали, па „пали“ на плафон, овде се плафон окренуо; тамо су плесали оџачари, овде фењераши; и тамо и овде ишли су у банку где су децу јурили зли банкари… Можда су овде поруке конкретније, односно очигледније, али то је, углавном, то. Делови које изводе плесачи изгледају и датирано и савремено у исто време и ту је режисер Роб Маршал (или ко је већ задужен за тај део филма) одрадио добар посао. Добар посао су одрадили и глумци и заиста је екипа одабрана.
Једна од најјачих и најзахтевнијих сцена је када Бен разговара са својом децом у дневном боравку како је очајан што је изгубио своју супругу и њихову мајку. Та сцена је одрађена изузетно, са емоцијама које прште, подигла је филм изнад пуке дечје приче и дала један сасвим другачији приступ теми, али није била довољна да учини тај корак напред који се од једног наставка и очекује. Ово је, све у свему, поновљена прича. Није лоша, али није ни допринела.
Едукативни моменат: Једна од бољих песама које су певали Емили и Лин Мануел Миранда говори о томе да о књизи не треба судити према корицама. И то је истина јер спољашњи изглед може и те како да завара. Најважније је оно што је унутра.
Оцена наставника:
(минус)
Индијана Џоунс и храм пропасти (Indiana Jones and the Temple of Doom 1984) је други наставак, али заправо приквел првом филму о овом чувеном авантуристи кога тумачи Харисон Форд. Због сукоба са кинеском мафијом и након низа перипетија, Индијана је са својом малом дружином завршио у Индији у једном тамошњем селу. Становници тог села су га замолили да се упути у оближњи храм, у коме обитава млади махараџа, пошто верују да се у том храму дешава зло које им је отело сву децу. Још један изазов за Индијану је и тај што је схватио да се у храму налази и свети камен, украден од сељана, који је тек један од пет таквих и који власнику обезбеђује велике моћи.
Критички осврт: Према мом скромном мишљењу, овај наставак о чувеном пустолову је бољи и је бих га искористио као енциклопедијски пример за авантуристички филм, тим пре што динамика не јењава од самог почетка. Мислим да је у том поджанру достигао максимум и сврстао бих га у ремек-дела.
Едукативни моменат: Амришу Пурију је на крају дохакало магично камење које је тако жарко желео. Он се на тежи начин уверио да нешто (или неко) има онолику моћ колику јој сами дајемо.
Оцена наставника:
(то је то, нема шта)
Филм о љутим птицама 2 (The Angry Birds Movie 2 2019) је други филм рађен према истоименој игрици. На птичјем острву Црвени је херој који се по васцели дан бори против смицалица зелених прасића са суседног острва. Но, ускоро ће непријатељи морати да удруже снаге против становника трећег острва који имају разорно оружје и желе да освоје територије својих суседа.
Критички осврт: Иако је у питању очигледно високобуџетни цртаћ, нисам имао превелика очекивања с обзиром на то да је рађен према врло сведеној игрици. Међутим, режисер Туроп ван Орман успео је да извуче максимум, са сасвим пристојном причом, свежим хумором, одличном авантуром и динамиком и чак и сасвим океј порукама. Све похвале.
Едукативни моменат: Птице и прасићи су морали да се уједине како би дохакали много већој претњи него што су били једни другима. Није ретко да се непријатељи удружују, али је свакако мудрије да се удружујемо са другима како бисмо решили неки проблем, него да правимо себи непријатеље.
Оцена наставника:
(ипак са минусом)
Из пера једног наставника 