Лако Је Критиковати 125

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

earth (Small)IIЗемљанке су лаке (Earth Girls Are Easy 1988) је мјузикл у коме главну улогу игра Џина Дејвис и она је маникир у Холивуду. Планира да се уда за доктора Чарлса Рокеа, али он јој није веран и колико год да она покушавала да спаси ту везу, ситуација се није мењала. Но, њен живот се ипак мења када у њен базен слеће свемирски брод са тројицом ванземаљаца жељних забаве и девојака.

Критички осврт: Одмах су ми се допала и решења ванземаљаца и њихове технологије. И прва половина филма (отприлике) имала је шмека са не баш урнебесним, већ више онако наивним хумором. Али, свакако шармантим, што се негде од половине изгубило и мислим да је режисер Жилијен Темпл тада већ претерао са лудостима и скренуо у дубиозу, баш као што су и Џим Кери и Дејмон Вејанс скренули на аутопут где се вози у погрешном смеру. Верујем да је то био једини начин да Жилијен скрене и пажњу гледалаца са тога што филм, заиста, нема никакву радњу.

Ако не већ радњом, онда је Жилијен испунио филм свим могућим врстама предрасуда. И то их је толико префорсирао да уопште нисам сигуран да ли је хтео да их истакне или да им се супротстави. Плавуше су у овом филму глупе и заводљиве, а жене се труде само да лепо изгледају, док оне које читају књиге су несрећне и усамљене. Црнци добро плешу, хиспано типови траже кавгу, доктори јуре за медицинским сестрама и непоправљиви су женскароши, фризери су хомосексуалци… Чини ми се да давно нисам гледао филм у коме је толики број предрасуда излистано. Но, чак и да је хтео да представи колико су предрасуде лоше, то је урадио на потпуно површан начин. Но, није само он префорсирао друштвене ставове, већ су и глумци исфорсирали своје ликове. Једино бих могао да похвалим Џину да је успела да нађе праву меру. И презгодна је, мора се признати, па се ни костимограф Линда М. Бас није претерано трудила да је обуче. 🙂 Ипак, Линда је урадила врло живописан посао, свакако.

Едукативни моменат: Није баш лако да се у овако „плитком“ филму нађе нешто едукативно, али рецимо да ме је инспирисао срећан крај који је показао да љубав не познаје границе ни између различитих светова. Мање СФ део би био да љубав не познаје границе ни између различитих држава и култура.

Оцена наставника:

2(сасвим довољно)

autostoperi (Small)Аутостоперски водич кроз галаксију (The Hitchhiker’s Guide to the Galaxy 2005) је филм рађен према истоименој књизи Дагласа Адамса. Мартин Фриман је човек који се једно јутро пробудио да би схватио да је предузеће за путеве започело рушење његове куће јер је она на путу предвиђене обилазнице. И таман када је легао испред булдожера како би тим протестним чином заштитио своју имовину, наишао је његов најбољи пријатељ Мос Деф како би му саопштио да ће читава Земља бити уништена. Наиме, врло непријатна ванземаљска раса Вогони дошла је да уништи планету јер је она на путу изградње свемирске саобраћајнице.

Критички осврт: Књига по којој је рађен филм је ремек-дело фантастике и наравно да филм не може да је победи и сва је прилика да ће се појавити критичари који ће рећи да је он тек бледа верзија. Но, бледа верзија или не, тек филм је заиста добар. Уосталом, он има много делова којих уопште нема у књизи; укључујући и окосницу приче. При томе, аутор књиге и у овом случају сценариста Даглас, као и колега му Кари Киркпатрик, те режисер Гарт Џенингс нису одустајали од сатире која говори о државним системима, религији, бирократији и свим другим значајним друштвеним феноменима. И то су урадили сјајно, једнако као и што су глумци одрадили свој део посла.

Прича има много маштовитих детаља, па су тако лопатаста бића на планети Вогона, која излећу из песка и туку сваког ко има идеје, сјајно осмишљена. Једино што не могу да похвалим у овом филму су специјални ефекти. Они, додуше, нису лоши, али нису ни врхунски. Но, њих је Гарт надоместио заиста интересантним техничким решењима.

Едукативни моменат: Мислим да је довољно рећи: 42. 🙂

Оцена наставника:

5(наравно)

tihisat (Small)Тихи сат (The Quiet Hour 2014) је филм о постапокалиптичном свету који су руинирали ванземаљци. Малобројно преживело становништво живи на ивици егзистенције кријући се од патрола, односно ванземаљских летелица. Филм прати причу двоје младих који су остали сами у таквом свету и који су мета и ванземаљаца и лутајућих банди људи.

Критички осврт: Режисерка Стефани Јолан је одлучила да учини ситуацију што је могуће више безнадежном, па је у постапокалиптичном свету суочила са једне стране превише младу девојку Дакоту Блу Ричардс и њеног такође младог брата Џека Макмилена, који је још и слеп – као да није довољно што су млади и бројчано надјачани у односу на четворицу бандита и још једну жену приде. Ипак, неку предност им је дао Карл Дејвис, али је Стефани оставила оправдану сумњу у његове намере. И направила је атмосферу која је заиста одговарајућа, а глумци су добро урадили свој посао. Ипак, радња није добро одабрана. Постоји море филмова са сличном тематиком и овај не само што није донео ништа ново, већ је неминовно било да готово свака сцена буде предвидљива. Уосталом, ликова у овом филму је баш мало, тако да је било јасно какви односи су ту могући.

Овај СФ није претрано занимљив нама који волимо СФ филмове јер овде је СФ негде горе на небу, недоступан (онолико колико је и већи буџет био недоступан Стефани), док се на земљи одигравала драма-трилер. Но, ако је већ тако, очекујем да онда макар прича буде добра, а овде је урађена заиста осредња драма, са врло наивно постављеним трилер деловима. Не могу да верујем да још увек неко прави филмове са пушкарањима где се не погађају са пар метара удаљености. На крају постоји и некакав преврат, али је он баш благ. Као и цео овај филм, уосталом. Још да додам и да је без икакве поенте и да ми нарација звучи као писмени рад романтичне средњошколке која би баш волела да се зове Сузан. 🙂

Едукативни моменат: Карл је описао сцену у току апокалипсе да је био у продавници са својом супругом и да су се препирали јер је он куповао скупу храну, а она је желела да приштеди за летовање. Сада му је све то звучало банално. И, заиста, некада нам проблеми изгледају велики, али су заправо смешни у поређењу са правим животним проблемима, као када нам је здравље угрожено, на пример. И то треба имати на уму, макар да се не бисмо превише нервирали. Када боље размислите, многи проблеми нису вредни тога.

Оцена наставника:

3(било ми је жао да дам два, која је реалнија)

dyatlov (Small)Инцидент у пролазу Дјатлов (The Dyatlov Pass Incident 2013) је филм који се базира на истинитом догађају када је тајанствено изгубило живот деветоро руских планинара на северним планинама Урала. Током ноћи између 1. и 2. фебруара 1959. нешто их је натерало да истрче ван својих шатора оскудно одевени на дебео снег и температуру испод нуле. Читав догађај је мистерија и петоро америчких студената се упутило на исту стазу, више од пола века касније, како би добили неке одговоре. И онда су нестали. Филм говори о томе шта им се заиста десило.

Критички осврт: У једној критици филму ме је насмејало то што је критичар(ка) навијао(ла) за то да ликови умру споро и болно. 🙂 Ради се о томе да су му(јој) ликови изгледали сувише иритантно. Мени су изгледали потпуно прозаично. Они су буквално глумили шаблонски за овај поджанр хорора. Пре свега је шаблон што их има петоро; три момка и две девојке. Сама радња заиста није лоша. Режисер Рени Харлин је прилично дуго градио мистерију, да би финале дао тек у последњим минутима. Није то било нешто неочекивано, али није ни разочарало, како то већ обично бива у оваквим филмовима. Не могу да кажем да је ово сјајан хорор који ме је „одувао“, али је сасвим солидан и довољно језив, ако већ не страшан и са задовољавајућом динамиком заиста није досадан.

Едукативни моменат: Петоро студената је настрадало јер су потценили свој задатак. Ми највероватније нећемо настрадати ако урадимо то исто (мада, никад се не зна), али са таквим ставом засигурно нећемо имати резултат којем се надамо.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

munjaudara (Small)Удари муње (Lightning Strikes 2009) је ТВ филм чија је премијера била на мој рођендан. Хм, могли су да ме обрадују и бољим филмом. 🙂 Углавном, застрашујуће биће саздано од муње терорише житеље малог града, али остарели придошлица Дејвид Скофилд има решење како да му дохака.

Критички осврт: Већ сама поставка ми је била безвезе. Шта рећи када је Анабел Рајт са својим филмским сином бежала од муња које су ударале иза њих лагано напредујући. Муња може да удари било где било када и то брзином светлости и потпуно је бесмислено да она јури било кога. Но, поставка је таква и то неко биће вреба из муње и, судећи по Дејвидовим речима, древно је. Међутим, нејасно је како напада и како убија, те кога може, а кога не може и зашто не може, а још мање је јасно какво је то биће. Нема истраживања о њему, већ су тек загребане неке легенде и доведене у, рецимо, некакву везу са њим. Режисер Гари Џоунс је унео некакав (сведени) дијалог о том феномену, али није се превише замарао објашњењима. Он је човек решио да направи акцију илити филм за забаву. Невоља је што филм заиста није забаван.

У овом филму све је већ виђено осим тог бића-муње, па тако и градоначелник (Тод Јенсен) који не жели да види очигледну опасност већ је био значајан лик у „Чељусти“ из 1975. Међутим, у овом случају је то баш претеривање и сасвим је нереално да се неко тако понаша, осим ако није потпуно полудео. Нелогичних момената има још, па је тако и смрт Џона Лашковског баш натегнута. Сва је прилика да након онаквог удеса не би трепнуо ниједном, а не неколико пута. Заправо, практично ништа у овом филму му не иде у прилог: причица је класична, мотиви и емоције ликова су сувише површни, специјални ефекти веома слаби, а глума на ивици подношљивости. Филм је решен небулозно како је и постављен, а Гари је потпуно заборавио да прикаже шта се заиста десило са телом несрећног Дејвида. Но, није ни важно.

Едукативни моменат: Градоначелник је желео да има празнични дан у граду по сваку цену, па и ако бесни опасна олуја. И зато је угрозио безбедност грађана. За све мора да постоји право, добро одабрано време.

Оцена наставника:

1(на два)

Scouts-Guide-To-The-Zombie-Apocalypse (Small)Водич за извиђаче кроз зомби апокалипсу (Scouts Guide to the Zombie Apocalypse 2015) је филм о тројици момака Логану Милеру, Тају Шеридану и Џоију Моргану који су у извиђачима иако је јасно да су престарили и да треба да се окрену неким новим интересовањима. Заправо, то једино није јасно Џоију, који је управо стекао вредну извиђачку значку. Тројица другара то треба да прославе на камповању, али су Логан и Тај добили бољу понуду – да оду на журку. Међутим, Џои је раскринкао њихову „заверу“ и то је изгледало као крај пријатељству, али се испоставило да је започео и крај читавом граду јер је започела и зомби апокалипса. Тројица другара ће се наново удружити како би спасили све младе на журци и девојку која је Тајева симпатија.

Критички осврт: Почетак је тако једноставан, а маестралан. Режисер Кристофер Лендон је направио сјајну комедију ситуације са Блејком Андерсоном (одличним за ову улогу) и заиста инвентиван увод у зомби-компликацију. Сваки детаљ је у тој сцени добро урађен. И касније је Кристофер имао заиста занимљиве идеје попут оне када Логан убија стриптизету или када он и Тај мењају гуму на аутомобилу док зомбији навиру. Зомбији су углавном били класично спори и неартикулисани, али је било и таквих који су се разликовали у понашању, што је такође допринело да буде све оригинално и интересантније, мада не баш и конзистентно. Овај филм има танку, класичну причу или боље речено причицу, али испричану са много маште и духа.

Едукативни моменат: Тај је рекао како није важно што у извиђачкој униформи изгледају као шмокљани и што им се сви у школи смеју. Важно је да им покажу шта могу прави извиђачи. Другим речима, колико год неки посао који радите други посматрали потцењивачки, ви га радите добро и квалитет ће се сигурно показати.

Оцена наставника:

5(уз микро-минус)

dont (Small)Мртви не умиру (The Dead Don’t Die 2019) је филм о зомби апокалипси која је настала услед померања Земље из њене орбите. Прича прати судбине варошана Сентервила, заиста лепог места, каквим га они сматрају, у ноћи када су сви мртви устали из својих гробова.

Критички осврт: Динамика филма је изузетно спора, али то је урађено са намером, као и то да мештани малог Сентервила врло спокојно дочекују зомби апокалипсу. Њихове смирене реакције су урнебесне, баш као и сва мирна, готово достојанствена дешавања. Када Бил Мари, Адам Драјвер и Хло Севињи убијају Керол Кејн (која је зомби) заиста је пресмешно. И све је праћено врло солидним специјалним ефектима. Ипак, хумор, ефекти и сјајна глума добрих глумаца у овом филму нису све.

Ово је очигледна сатира потрошачког друштва, односно модерног друштва у којем живимо. Зомбији жуде за стварима које су их везивале за овоземаљски живот и оне их дефинишу, а не њихове карактерне особине. Називе брендова изговарају попут мантре, а оне који се опиру савладавају својом бројношћу. Не верујем да је сценариста и режисер Џим Џармуш случајно одабрао да преживели буду управо аутсајдери друштва – деца из поправног дома и пустињак (заправо бескућник) Том Вејтс. И Тилда Свинтон која је прави ванземаљац зато што поштује прописе. Смиреност којом мештани дочекују очигледне знаке апокалипсе је оно што ми живимо; мирни и не много забринути лошим последицама по природу коју уништавамо (дани и ноћи трају другачије и предвиђају се катаклизме што је алузија на глобално загревање). Иако сам некако очекивао да ће сванути дан на крају, то се није десило. Џим не даје ни наду, ни решење ситуације у којој смо, већ само нуди борбу. Но, свеједно је добро поентирао и направио филм сасвим другачији од других. Можда није морао да објашњава дешавања у филму кроз Билове и Адамове дијалоге чиме би постигао да филм буде виспренији, односно да гледаоци сами изводе закључке, али добро.

Едукативни моменат: Филм је све рекао; потрошачко друштво нас окреће од правих вредности у животу. Тениски рекет, гитара и блутут су само средства која нам могу помоћи или нас забавити, али не и циљ којем стремимо.

Оцена наставника:

5(минус)

kapetankronos (Small)Капетан Кронос – ловац на вампире (Captain Kronos – Vampire Hunter 1974) је прича о јунаку из наслова (глуми га Хорнст Јансон) који је у давна времена по позиву одлазио у места у Великој Британији где се борио са вампирима. Овај пут га је позвао његов пријатељ Џон Карсон у чијем месту се дешавала необична пошаст; девојке је неко претварао у бабадевојке. Хорнсту је било јасно да је у питању вампир, само је било потребно да открије где се налази и ко је он заправо. У међувремену је и сам Џон заражен вампиризмом, а и мештани су се окренули против јунака, но Хорнст је упркос свим препрекама наставио своју потрагу која ће га одвести до локалне богаташке породице.

Критички осврт: Мотиви ликова нису увек најјаснији, али нејасноћа у филму има још. Битка у крчми је изведена са много шмека, али није ми јасна њена поента у филму, а још мање њен значај. Иначе ми изгледа као да је режисер Брајан Клеменс више водио рачуна о томе како сцена изгледа (неке су попут уметничких ренесансних слика), него шта се у њој конкретно дешава и прилично дубоке рупе у логици дешавања прате филм од самог почетка. Има чудних момената и у детаљима. Лоис Лејн гаси свеће пред спавање у салону, али само на једном свећњаку. Осталих три свечњака су остала са свим упаљеним свећама. И заиста постаје значајно мрачније у читавој просторији. 🙂 И то је тек један од примера, али баш у вези са њим морам приметити да је коришћење сенке у целом овом филму очигледно успешнији аспект. Дакле, уметнички дојам је Брајан постигао, али зато радња (посебно спочетка) изгледа некако расуто без обзира што се све дешава по неком систематичном реду. Радња је заправо дата кроз мистерију коју решава Хорнст и његов помоћник Џон Кајтер. У ствари, пре ће бити да је Џон решавао мистерију, а Хорнст је користио сваку прилику да остане без кошуље. Свакако је нешто морао да понуди гледалишту, пошто вештина мачевања није баш најсјајнија, иако морам признати да се својски трудио да свака његова битка изгледа макар драматично. Свеукупно и зачуђујуће, драматике, односно мелодраматике у овом филму нема превише и филм заиста оставља сасвим добар утисак.

Едукативни моменат: Каролина Манро је рекла како је научила од мајке да лепота временом бледи, али љубазна душа остаје заувек. Мајка ју је добро научила.

Оцена наставника:

4(могло би да буде и три)

seventh (Small)Седми знак (The Seventh Sign 1988) је филм инспирисан причом из Новог Завета „Књига Откривења“ која предвиђа стварање Новог Света. Према неким тумачењима, стари свет (овај наш) ће трагично завршити у апокалипси (ваљда да би се направило места за тај нови свет) и филм се бави управо њоме. Према свим знацима, апокалипса се спрема, а појављује се и мистериозни Јирген Прохнов који на сваком месту где се нешто значајно дешава оставља распечаћен пергамент. Ипак, наде има и свет може да спаси једна трудна жена у које наде улаже и сам Јирген.

Критички осврт: Ово је један добро осмишљен трилер. С једне стране имамо мистерију необичних дешавања по целом свету, а са друге дешавања у животима брачног пара Деми Мур и Мајкла Бина и то је све јако добро повезано у једну интересантну причу која би са бољом реализацијом могла да буде библијских размера, што бисмо сликовито рекли (а и у складу са темом). Глумци су добро одрадили свој део посла и одабрани су баш они чије су физиономије захвалне. Ту предњачи Јирген кога лако можете истовремено прихватити и као духовника и као нечастивог, те је са њим било лако држати ту клацкалицу мистерије ко је (или шта је) он заиста.

Ипак, реализација је заиста трапава и пуна рупица и рупа. Ако прихватимо да је Деми била опседнута Јиргеном због комбинације подивљалих хормона у трудноћи и фрустрације због могућег губитка бебе, те тако објаснили њено претерано детективско понашање, опет нећемо моћи да објаснимо баш све њене поступке који су, најблаже речено, нејасни. И остали ликови су се понашали или не увек логично или сувише погодно. Мајклова сарадница је наводно прокламовани стручњак која се показала апсолутно некомпетентна и не више од његове секретарице, мада би и свака секретарица имала вештину комуникације макар већу од нуле. Није ми била јасна ни цела мисија Питера Фридмана, осим да разувери Ватикан да је апокалипса на прагу. Једино објашњење које могу да смислим је да је хтео да буде сведок да се све одвија према плану.

Но, опет, добро сложене сцене према одличној идеји водиљи и пристојна динамика разлог су да овај филм уврстим међу боље. И као плус бих издвојио и посебну, оригиналну, старозаветну идеју Бога (иако је мотив за причу новозаветан) који није диван, али са чудним путевима својим, већ љут и врло склон кажњавању. Не могу да кажем да је овај филм продубио филозофију религије, али ју је свакако загребао и поставио нека оправдана питања. Верујем да није случајно што филозофску расправу води управо млади јеврејин Мени Џејкобс, чија вера Нови Завет не прихвата. Крај је решен прилично мелодраматично узвишено, али то не могу много да замерим јер је сасвим кратак.

Едукативни моменат: Мени је разговарао са Џонијем Хердом и питао га ко ће бити спашен током апокалипсе. Наиме, хришћани верују да то неће бити јевреји, нити јевреји верују да ће то бити хришћани. Ни једни ни други не верују да ће то бити муслимани. Ко греши и да не греше можда сви, запитао се Мени. Заиста, то је једно питање које можемо себи поставити, када год правимо поделе и ниподаштавамо или осуђујемо другу страну.

Оцена наставника:

4(с минушчићем)

blood (Small)Крв: Последњи вампир (Blood: The Last Vampire 2000) је аниме о девојци племенитог порекла која убија вампире. Добила је задатак да убије неке који се скривају у Јокоти, америчкој војној бази и аеродрому. Представили су је као ученицу на размени и она је наводно почела да похађа школу која се налазила у бази. Школарци су припремали костимирану забаву поводом Ноћи вештица, али ће се испоставити да ће неким ученицама костими бити непотребни.

Критички осврт: Све је необично у овом филму. Анимација је веома необична и иако је очигледно да је у питању аниме, некако одудара. И сцене нису једнаке међу собом, као да их је цртало више уметника који практикују различит стил. Но, свакако поздрављам свако одступање од уобичајеног. Додуше, динамика филма је такође необична, али то већ није толики плус. Има радње, дешавања, акције – и то врло занимљиве, али су сцене некако чудно развучене и има тог неког празног хода који је буквално и ход ликова и то заиста спор.

Углавном, прича је добра, занимљива, са чудовиштима која су некакав хибрид вампира и Ејлијена. Вампиризам је овде представљен као болест која корумпира људе и претвара их у наказе у контрасту на романтичну представу у коју се маскирао момак који је препао своју професорку. Режисер Хиројуки Китакубо је на интересантан начин успео да постигне да та иста професорка буде сама у гомили људи и да осети сву језу сусрета са демоном. И успео је да постигне да сцена када последњи демон умире буде на неки начин и жалосна. Свакако добар један рад очигледно талентованог Хиројукија. Његова главна јунакиња је у ствари антихерој, нешто попут Хелбоја и свих других који су напросто одлучили да не буду на страни зла. Али она убија и људе, тако да њена борба није сасвим јасна, а и она сама није сасвим класична.

Едукативни моменат: Тек сам недавно сазнао која је разлика између манге и аниме. Манге су стрипови, а аниме су филмови. Ето, научио сам нешто ново, а увек је добро научити нешто ново сваки дан.

Оцена наставника:

5(свакако)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s