Лако Је Критиковати 119

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

Muppets_1-sht_v4.inddМапети (The Muppets 2011) је седми филм о овим познатим луткама. Прича почиње у малом граду Смолтауну. Џејсон Сигел има брата Волтера који је другачији и коме треба много подршке. Зато му се Џејсон посветио, чак и на уштрб љубавне везе коју има са локалном учитељицом Ејми Адамс. И наместо да само њих двоје отпутују на романтично путовање у Лос Анђелес, како би прославили десетогодишњицу забављања, Џејсон је повео и Волтера. За Волтера је то велики догађај јер ће имати прилику да види Мапете, које обожава од детињства. Међутим, када су пристигли, имали су шта да виде. Театар у коме су наступали Мапети је руиниран и већ је уговорено да га купи богати и лакоми Крис Купер. Крис не жели да обнови позориште, већ да га сруши и ту постави нафтне бушотине. Волтер који је, из потаје и због стицаја околности, чуо Крисове намере, сазнао је и да Мапети треба да сакупе десет милиона да поврате своје власништво. Са братом и Ејми успео је да пронађе Кермита и остале чланове екипе, који су одлучили да се боре за своје и да наново започну свој некада популарни шоу, за који се надају да ће им донети неопходна средства.

Критички осврт: Хумор је баш добар, а Ејми и Џејсон су се одлично снашли као комичари. Мапетовци су већ стандардно сјајни и смешни. Но, оно што ми се више допада у овом филму је нежна емоција коју пружа. Наравно, све је романсирано, погодно и у последњем тренутку, али маестрално и неодољиво.

Едукативни моменат: Речи песме коју Џејсон и његов мапетовски брат певају кажу да је живот песма ако има некога да је пева заједно са нама. Лепа и мудра песма, нема шта.

Оцена наставника:

5(њежна, као и филм што је)

detektivpikachu (Small)IVПокемон детектив Пикачу (Pokémon Detective Pikachu 2019) је филмска прича о познатим јунацима из аниме цртаћа. Џастис Смит је дечак који, за разлику од свих осталих, нема свог покемона. Прича почиње када је сазнао да му је отац из Рајм Ситија, који је иначе детектив, погинуо у акцији. Зато је отишао у тај град познат по томе што у њему људи и покемони живе у хармонији. И тамо је нашао свог покемона Пикачуа, са којим је започео истрагу гледе смрти свог оца, која је обавијена велом тајне и иза које се крије читава теорија завере.

Критички осврт: Оно што замерам читавом серијалу о Покемонима је сам концепт. Ма колико год слатки били (а у филму је Пикачу буквално неодољив), људи и деца их користе за међусобне борбе у рингу. То неодољиво подсећа на мучне борбе паса и других животиња и мој ментални склоп то не може да прихвати, а као наставник то свакако не могу да одобрим. У филму је то ублажено тиме што је поставка другачија у том смислу да градоначелник Рајм Ситија Бил Нај заговара хармонију између људи и Покемона, а не борбе и што је филм довољно инфантилан да га не можемо озбиљно схватити.

Млађани Џастис се баш наплакао над судбом клетом свог филмског оца Рајана Ренолдса, али некако ме није дотакао. Нити он, нити сам филм напросто немају емоцију довољно јаку да изазову реакцију. Са друге стране, нема превише патетике, али има специјалне ефекте, врло солидну режију, фину динамику и довољно смислену причу. У ствари, филм ме је пријатно изненадио.

Едукативни моменат: Када је Џастис гледао холограмски приказ који је приредио Бил, ма колико фасцинантан био, није садржавао све значајне детаље (јер их овај није ни приказао). Ма колико год сликовита и садржајна нечија прича била, тешко ћемо добити целовиту слику само из једног извора. Зато је потребно да се информишемо из више.

Оцена наставника:

4(ипак иде ка тројци)

alita-battle-angel-poster (Small)IVАлита: Борбени анђео (Alita: Battle Angel 2019) је сајберпанк филм рађен према истоименој манга цртаној серији. Радња се дешава у будућности, тачније 2563, након великог рата. Преживели са свих страна света окупили су се испод јединог преосталог лебдећег града Залема и започели живот под руководством грађана Залема. Један од њих, лекар Кристоф Валц је на отпаду (пристиглом из Залема) пронашао делове женског киборга, склопио је и оживео. Назвао је Алита (глуми је Роза Салазар) према својој покојној кћерки. Испоставиће се да челнику Залема Едварду Нортону не одговара што је Алита наново жива и мобилише све снаге како би је уништио. Но, то није лако јер је овај киборг сасвим посебан.

Критички осврт: Већ на самом почетку било ми је јасно да нећу гледати неки иновативни филм. Сам град будућности веома подсећа на онај из цртаћа о Астро Боју, а металне конструкције зграда виђене су зилион пута. И када је Кристоф почео да склапа Алиту, те када је објашњено да је немогуће ући у летећи град Елизијум, пардон Залем, то је само потврдило тај мој закључак. 🙂 Сценариста Џејмс Камерон је покушао ово да ублажи старим триком; да направи замешатељство различитих жанрова и прича, па одмах на почетку имамо спој Ролербола и Џека Трбосека, на пример.

Филм, свакако, има маштовитих детаља, ако већ нема оригиналну причу. Такође, специјални ефекти су сјајни. Алитино лице је одрађено толико добро да сам у неком тренутку потпуно прихватио Розу са неприродно великим манга очима као сасвим природну лепојку. Такође, сјајно су направили киборга од Еда Скрејна, али ни остали нису лоши. Киборзи који су напали Розу и Кристофа (приликом његове акције заустављања крвопролића над усамљеним женама у забаченим уличицама) веома су интересантно осмишљени, а све је пропраћено сјајном акцијом. Иначе је акција у филму сјајна, динамична и узбудљива. Но, можда је у томе и проблем. Ради се о томе да ме је овај филм јако подсетио на „Духа у љуштури“, пре свега због главне хероине јер и она потиче из сличне манге. Не верујем ни да грешим ако бих рекао да су ова два филма у истом поджанру, тим пре што имају заиста много заједничког, почевши од главне хероине, што сам већ поменуо. И не верујем да грешим ако приметим да Амери суштински не разумеју тај поджанр који су преузели од Азијата. Они не виде дубљу причу у томе, као ни симболику и метафоре, те не могу да дочарају емоције и остваре уметнички дојам. Напросто праве филм да буде пријемчив за њихову публику и том тренду је подлегао чак и режисер Роберт Родригез, који иначе уме да скрене са благодарних мејнстрим стаза. Један од доказа за то је и сцена када Роза пружа своје срце Киану Џонсону. Симболика ове сцене је јасна, али је она некако одрађена, па… одрађена је у правом смислу те речи и уз врло сведен дијалог.

Филм није оптерећен патетиком, али плакања и мелодраме има. Но, нечега мора бити. Макар је глума која све те сцене износи сасвим у реду.

Едукативни моменат: Кристоф је био против тога да Роза буде ратник, али на крају је морао да јој то омогући јер је у томе била најбоља. Некада нам се неће допасти избори наших најдражих, али морамо да их поштујемо ако њих чине срећним и ако су се пронашли у томе.

Оцена наставника:

4(стаменита)

amitvil (Small)IIАмитвил: Буђење (Amityville: The Awakening 2017) је десети наставак саге о уклетој кући у Амитвилу. Читава сага се базира на истинитом догађају који се збио 1974. када је Роналд Дефео убио шесторо чланова своје породице. У филму кућа у којој се све то десило је уклета. Четрдесет година након убиства у њу се доселила самохрана мајка Џенифер Џејсон Ли са своје две кћерке и сином Камероном Монаханом који је у коми. Џенифер Џејсон Ли се доселила из практичних разлога; како би могла да обезбеди сину сву неопходну негу. Међутим, десило се више него што се надала – Камерон је почео да се буди из коме. Ипак, њена старија кћерка Бела Торн има своје сумње јер је проучила историјат те куће. Испоставља се да је у праву и да Камероново оздрављење није ни природно, ни добро за све њих.

Критички осврт: Након више него класичног почетка, видимо више него класичну америчку кућу и више него стереотипне ликове. Међу њима и Камерона који је у коми и на апаратима и требало је само сачекати да се злодух смести у његово тело. 🙂 И надаље хорор је био класичан, са свим оним добро познатим општим местима. Рецимо, у кући нестане струје, а осигурачи су, наравно, у подруму. И има нелогичности, па тако Џенифер Морисон свраћа у кућу своје сестре у три по поноћи. Јесте, рекла је да ће свратити након ноћне смене, али је то могло да значи и ујутро. Овако испада превише буквална и при томе без икаквог јачег разлога. Све у свему, више пута виђено и испразно. Утисак је мање него осредњи.

Једино вредно помена у овом филму је сјајна глума Џенифер Џејсон Ли и њена патолошка повезаност за сина, која опет, ствара дубљу патологију у читавој породици. И други глумци су били на висини задатка, али је Џенифер Џејсон Ли бриљирала.

Едукативни моменат: Џенифер Џејсон Ли је желела свог сина натраг по сваку цену. Циљ је, без сваке сумње, веома важан, али ће нам се таквим учинити и многи други циљеви. Право питање је шта бисмо све учинили да их постигнемо. Овај филм показује да постоје границе и да циљ, ипак, не оправдава средства. И ту могу да будем сагласан.

Оцена наставника:

2(веома бледуњава)

deb (Small)IVНоћ живе Деб (Night of the Living Deb 2015) је игра речима на енглеском језику и алузија на познати филм „Ноћ живих мртваца“. Деб, односно Дебора (Марија Тејер) је необична девојка која је, једно вече у бару, одлучила да приђе момку Мајклу Касидију, у кога се већ дуже време била загледала. Испоставило се да се ујутру пробудила у његовом стану, али се није сећала како је ту доспела. Није ни он, али му се новонастала ситуација није допала. Он је покушао да се реши Марије, но то није лако јер је у међувремену завладала зомби апокалипса.

Критички осврт: Овај филм је потпуна лудница. Марија је одлична комичарка, а форе које сам видео заиста су оригиналне и – смешне. Све је подређено хумору у овој врцкастој причи, али радње има, одржива је и води ка неком циљу. Истина, има претеривања, али дозирано и тек у пар момената. Специјални ефекти заиста нису на висини задатка, иако је продукција пристојна. Зомбији су тек малко дошминкани људи и нису страшни. Како написах, ово није хорор, већ комедија. И то романтична комедија, али која није преслатка и бљутава.

Едукативни моменат: Мајкл се на крају ипак заљубио у Марију, иако је спочетка желео да побегне од ње. У међувремену ју је упознао. Дакле, треба дати прилику особама које упознајете; нећете се заљубити у све њих, али ће неке од њих постати дивни пријатељи или сјајни пословни партнери, на пример.

Оцена наставника:

4(заиста може)

prospect (Small)IVНалазиште (Prospect 2018) је футуристички филм који се дешава у доба када људи путују свемиром и траже своју срећу на другим планетама. Софи Тачер је тинејџерка која је на путовању са својим оцем Џејом Дупласом и управо су пристигли на планету са бујном шумом, али препуном отровних спора. Њихова мисија је да пронађу органски узгојене драгуље како би зарадили новац за бољи живот. Међутим, како су се спуштали, све је кренуло по злу. Шатл им се покварио, а на њих су наишла двојица наоружаних са намером да им покраду све вредности које имају. У окршају који је уследио Џеј је убијен, а Софи је побегла. Но, један од нападача Педро Паскал ју је пронашао и Софи, иако је свесна да је он убица њеног оца, прихвата да са њим заједно пронађе начин да оде са ове негостољубиве планете.

Критички осврт: Након ефектног почетка почела је радња која ми баш није „легла“. Они су на некој планети где углавном има само биљака и јурцају зa необичним драгуљима. Океј, ти драгуљи су спаковани у некакву, најблаже речено, чудну амбалажу, али опет ме филм није заинтригирао. Ипак, оно што морам да признам је дубока прича која прати главне протагонисте и сам стицај околности при коме су Софи и Педро упућени једно на друго је добро осмишљен. Заправо, филм је у целини једна добра драма која се базира на врло сведеним мотивима, али истовремено и компликованим људским односима.

Глума је добра и подела улога је добра. Педро заиста има и одговарајућу физиономију и просто зрачи карактер који је требало да дочара. Ни Софи не заостаје, али он је на мене оставио већи утисак баш зато што је омогућио гледаоцу да његов лик упозна на начин како упознајемо људе у свакодневном животу. Његова прича и карактер нису дати „на тацни“ и одмах, већ се полако граде. Спочетка, он изгледа као лакоми „џибер“ који изазива све, само не поверење, да би на крају побрао симпатије и постао истински јунак за кога морамо да навијамо. Што се Софи тиче, сва је прилика да филм приказује њено одрастање. Она тинејџерске снове мора да замени врло конкретним егзистенцијалним проблемима и постаје свесна да је одговорност нешто што морамо имати и за друге људе. Овај филм, иако СФ по жанру, на један врло једноставан начин представља стваран живот који нуди много избора, а један од њих је и бежање на неко друго место (земљу обећану) за који се Софи на крају и определила. И да, што се тиче СФ дела, он је врло далеко од задивљујућих ефеката и технологије. Навикли смо на ласерске сабље и пушке, а овде можемо видети пуцаљке налик на штапове. Но, то свакако доприноси и атмосфери и шарму филма.

Едукативни моменат: Педро је закључио како се добар партнерски однос заснива на међусобном поверењу. У случају Софи и њега није било поверења, макар у почетку, али тада њихов однос и тако није био партнерски већ су из нужде били упућени једно на друго. Касније, када се између њих двоје створио правилан партнерски однос, спасили су једно друго. И само такав и такви односи могу да спасу и нас.

Оцена наставника:

4(на пет)

captivestate (Small)VЗаробљена држава (Captive State 2019) је филм о нападу ванземаљаца на Земљу. Напад је био застрашујући и владе држава су се одлучиле на безусловну предају. Ванземаљци су запосели планету и њене ресурсе, а људи су претворени у робове. Ипак, појединци су се организовали у покрету отпора и труде се да „запале ватру“ која ће бити пример целом човечанству да не сме да одустане од борбе.

Критички осврт: Оно што се мора признати режисеру Руперту Вајату је да баш уме да направи увод у причу. Филм одмах почиње акцијом и веома, веома ефектном сценом. И, надаље, филм ми је држао пажњу јер је веома динамичан, узбудљив и сјајно режиран (вреди режију похвалити два пута, заиста). Ово је врло необичан спој тврдог СФ-а и политичког трилера. Уз то, Руперт (уједно и сценариста) успео је да провуче и врло јаку симболику и алузију на актуелне власти, па, могу рећи, у читавом свету. У филму има много акције, али је прича много више од адреналинске забаве. Преокрет је виспрено одрађен и заокружује целу причу.

Едукативни моменат: У овом филму власт је представљена популистички и лицемерно. Прокламовала је демократију, а оно што су људи заиста имали је ропство. Политичари ће увек да „терају воду на своју воденицу“ и њихов приказ стварности разликоваће се од онога што је реална стварност. Треба критички и увек са резервом слушати оно што причају.

Оцена наставника:

5(сигурна)

occupation (Small)IОкупација (Occupation 2018) је још један филм у коме су ванземаљци напали Земљу и освојили је. Међутим, у шуме је пребегао покрет отпора сачињен од неколико мештана из аустралијске варошице. Они су узвратили нападом, са циљем да ослободе што је могуће више својих суграђана. Но, није им лако јер их ванземаљци све време прогоне и бомбардују.

Критички осврт: Добро, најпре смо упознали све ликове у тој некој варошици које је требало да упознамо, а онда је кренула акција. Да, пре тога је била сасвим непотребна нарација о томе какву поуку треба да извучемо из филма. Ако је филм добар и упечатљив, сигуран сам да ћемо поуку извући без проблема. Мада могу да прихватим да би Амери свакако имали проблем, али ово је аустралијски филм. 🙂 Углавном, акција која је уследила је океј. Има много експлозије, ласера и фенси оклопљених ванземаљаца. Било је ту хаоса, смрти и дозивања вољених, али некако ми није било узбудљиво. Можда и зато што сам сличан и почетак и замајац приче видео у зилион других филмова. А онда се појавио свемирски брод који је улуд пропраћен узвишеном музиком јер као да је долетео из тих зилион других филмова. Неће вас очарати ни изглед ванземаљаца, који је већ стандардан, а то да заударају преузето је из филма „Дан независности“. Уосталом, кад су агресивни и ружњикави, што не би и смрдели приде? 🙂

Мотиви ликова ми нису увек најјаснији, као ни њихове реакције. Младолика Изи Стивенс изгубила је мајку и брата, за које не зна да ли су живи (и мала је вероватноћа да јесу након синоћњег силовитог напада), а сада у брвнарици коју су пронашли као уточиште понаша се као да је на камповању са драгим пријатељима и сва полетна јури да сакупи гранчице у шуми. Да ли је могуће да је толико површна? Могуће је, пошто је и филм такав. Ствар погоршавају општа места, мотивациони говори, успорени ход хероја герилаца, патетика… Свега има само не онога чега треба да буде: маште, инвентивности, шарма, дубље приче, узбудљивих сцена, било чега вредног. Под тим не подразумевам што главни баја ванземаљац носи плашт. 🙂 Сцена када се Рианон Фиш порађала је била ефектна због свих дешавања около, али то ипак није довољно, тим пре што су све остале сцене лошије, а како је филм одмицао постале су све небулозније, нелогичније и достигле нову градацију горег. Како је Чарли Териер пробудио Дена Јуинга из коме напросто је најјачи СФ моменат у филму, иако није требало то да буде. 🙂 Но, крај је убедљиво врхунац, али то није комплимент.

И као да све ово није довољно лоше, већ је и минутажа филма превелика. 🙂

Едукативни моменат: Када је заповедник ванземаљаца рекао Дену да нису имали избора, овај му је одговорио да избор увек постоји. И заиста је тако, те морамо прихватити одговорност за изборе које чинимо.

Оцена наставника:

1(без поправног)

timecop (Small)IIIВременски полицајац (Timecop 1994) је филм о полицајцу Жану Клоду ван Даму који је добио понуду да ради у новој, невероватној јединици која има задатак да сачува садашњост. Наиме, сјајни научник је успео да изуми времеплов и сада се та машина већ користи како би појединци стекли богатство и моћ. Циљ новоформиране јединице је да спречи зликовце у томе. Међутим, пре него што је ступио на дужност, Жана Клода и његову супругу Мију Сару напале су професионалне убице и успеле су да убију њу, али не и њега. Након десет година Жан Клод успешно ради као временски полицајац, али онда наилази на случај који му открива заверу коју спроводи сам политички врх, а која има везе и са нападом који је проживео и у коме је изгубио жену. Он је решен да разоткрије главног у тој завери, али то није једноставан задатак јер путовање кроз време омогућава да се многе ствари у садашњости промене у корист негативца.

Критички осврт: Макар три пута смо видели да Жан Клод може да уради шпагу, али, интересантно, ниједном није досадило јер је увек сцена у којој то изведе врло ефектна и донекле чак и смислена. Рецимо, када ју је направио над кухињским елементима, заиста је заслужио „титулу“ цара и он и режисер Питер Хајамс који је све то осмислио. Питер се свакако боље снашао у акцији него у фантастици, иако признајем да је тема веома захтевна с обзиром на парадоксалне ситуације које путовање кроз време може да направи. Наравно да има нелогичних сцена, попут завршне када се Жан Клод враћа у светлију садашњост и када му у наручје притрчава дете које узвикује „Тата, тата!“. Према следу радње он то дете никада није видео, али га дете очигледно препознаје. То мора да значи да је уз то дете све време био Жан Клод, али очигледно неки други он. И где је тај други он сада? Такође ми је сасвим нејасна логика и одлука Рона Силвера да се убије у експлозији, али је главни проблем што је радња превише закомпликована. И Жан Клод и Рон скакућу из времена у време и сукобљавају се у сваком од њих, што са једне стране обесмишљава неке наредне кораке, а са друге отежава нама гледаоцима да све то пропратимо.

Сама поставка је већ проблематична. Пошто се садашњост мења у односу на то колико се прошлост променила и сви ликови је прихватају такву каква је („раније“, неизмењене садашњости се сећа само онај ко је био у прошлости и изменио је), како онда временски полицајци уопште знају да се у прошлости било шта дешава? Такође, Скот Лоренс је објаснио да може да се путује само у прошлост јер се будућност није десила. У реду, али како су се онда они који су отишли у прошлост потом и вратили? За њих данашње време постаје будуће, зар не? И сам времеплов је проблематичан. Он је замишљен као летелица, безмало авион, који преноси путнике у прошлост и нестаје заједно са њима. Међутим, не појављује се у прошлости заједно са њима. Дакле, где је? И зашто је путовање у прошлост тако компликовано, а за повратак у садашњост довољно је притиснути дугме на малом апарату?

И као да све ово није довољно, филм је оптерећен општим местима, као оним да Жан Клод губи једног партнера Џејсона Шомбинга, да би добио другог кога не жели и који је, наравно и зар сте сумњали, жена – Глорија Рубен. Ипак, не могу баш да „уништим“ овај филм. Морам признати да има пристојну динамику и држи пажњу. Такође, види се труд режисера да направи једну озбиљнију причу у области политичког трилера. Све то није довољно, али не би било фер занемарити.

Едукативни моменат: Садашњост је на крају ипак опстала и постала лепша, захваљујући поштењу полицајца Жан Клода. Он није дозволио да га Рон поткупи или заплаши, као његове партнере. Поштење и храброст су особине које могу да спасу и садашњост и будућност.

Оцена наставника:

3(минус)

Bill_and_Teds_Excellent_Adventure (Small)IVБилова и Тедова одлична авантура (Bill & Ted’s Excellent Adventure 1989) је филм који говори о двојици не превише паметних момака Кијану Ривсу и Алексу Винтеру који имају само једну ноћ да спреме презентацију из историје из које немају добре оцене и сва је прилика да неће положити овај предмет. То не одговара људима из будућности којима су ова двојица веома важни, па шаљу свог агента Џорџа Карлина да времепловом дође до њих, али и да им „позајми“ тај исти времеплов како би путовали кроз историју и научили све што је потребно.

Критички осврт: Наслов овог филма нам је тачно рекао шта ћемо гледати, једино што бих ја избацио епитет „одличну“, пошто је ова авантура више врлодобра.

Телефонска говорница као времеплов већ је у то време увелико била заштитни знак серије „Доктор Ху“, а ни остала футуристичка чудеса не врцају од оригиналности. Но, овде је ионако значајна прошлост. Режисер Стивен Херек провео је двојицу протагониста кроз разна историјска раздобља тек толико да у сваком направи понеки скеч, акциону или романтичну сцену. За више није ни могао јер је идеја била да Кијану и Алекс науче целокупну историју на том свом путовању, што никако није реално, али није ни путовање кроз време, ако ћемо право. 🙂 Хумор при томе није урнебесан, али је на моменте допадљив, док је у више момената инфантилан. Заправо, цео филм је у доброј мери инфантилан. Но, заиста има шмек неодољивих осамдесетих и потпуно испразне и површне, али лепе поуке. Велики плус је што нису тупили са Абрахамом Линколном (глуми га Роберт В. Барон), што сам очекивао када су га (испред Сократа, Бетовена и Сигмунда Фројда, али верујем да не би било разлике ни да су били присутни Ганди, Ајнштајн и Тесла) представили као посебног госта. Знате већ какви су Амери и очекивао сам велике, надахнуте речи, али аутори филма остали су доследни маниру у коме је цео филм сниман и тако нису покварили утисак.

Сама прича је на крају заокружена (мада предвидљива у потпуности) и довољно маштовита. Кијану и у мањој мери Алекс су преглумљавали, али добро, опростиво је.

Едукативни моменат: Кијану и Алекс су научили историју кроз авантуру. Ми немамо времеплов да можемо да урадимо исто, али сазнавање нових ствари, на који год начин се дешавало, свакако је одлична авантура и води ка одличном успеху. 🙂

Оцена наставника:

4(хајде, може некаква)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s