Лако Је Критиковати 115

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

alone (Small)IIIСама (Alone 2015) је индијски хорор. Главна јунакиња је лепа Басу Бипаша, која сазнаје да јој је мајка Нена Гупта тешко повређена, те мора да се врати у своју родну Кералу како би је посетила у болници. Са њом на пут креће и њен супруг Каран Синг Гровер. Басу је у страху од повратка у породичну кућу јер је за њу везују страшне успомене у вези са њеном покојном сестром сијамском близнакињом. И чим је дошла, испоставља се да је страх оправдан јер дух њене сестре почиње да је прогања.

Критички осврт: Боливуд смешта музички интермецо свуда, па и у хорор филм. И када Каран у првих десет минута филма касни на рођендан своје супруге Басу, почиње песма, а уједно и ветар (додуше у стану су, па је то можда наједном подивљао клима уређај) који јој косу дира. Наравно, уз Боливуд иду и препознатљиве мелодраматичне сцене као из „Мале невесте“, које прате лепо нашминкане разрогачене очи без обзира која је емоција у питању. 🙂 Но, Басу је толико лепа жена да јој је за опростити и што није вична глуми даљој од сапунице. У ствари, не могу уопште да узмем за зло нешто што је већ традиција и део културног миљеа боливудских филмова. Уосталом, има ту и нешто глуме, па је Каран прилично био уверљив у својој улози набуситог типа.

Оно што дефинитивно замерам филму је што је режисер Бушан Пател превише дуго правио оне сцене које вас препадну у тренутку. У реду, схватили смо, Басу прогања њена сестра и хајдемо сада даље. 🙂 Међутим, то даље никако да се деси, баш као и у сапунским серијама са тог поднебља. Неке сцене јесу биле добро осмишљене, али свеједно. Ипак, не могу да кажем да филм није занимљив, напротив. Заправо, занимљив је читав тај феномен мелодраматичних остварења (пре свега поменутих серија) која обилују празним ходом, а ипак су суперпопуларна и неком чаролијом држе пажњу. Режисери драматике са тих простора успели су да украду пелцер од латиноамеричких серија и сву ту испразну патетику учинили гледљивом. И овај филм заиста јесте такав, мада је јасно да никакве иновативности, маште, занимљивих обрта и свега другог што би га учинило иоле квалитетним – нема.

У финалу филма најпре смо имали боливудску варијанту „Истеривача ђавола“, а онда је кренуо као неки преврат који је баш, баш лоше изведен. Најпре што је предвидљив, а онда и нелогичан (тело испод дасака мора да почне да се распада, а то има разне последице којих у филму није било) и није ни рационалан јер Каран, заправо, побија самог себе. Уз све то, филм лоше и поентира, иако јесте истина да две особе не могу бити једнаке, па макар оне биле и природни клонови, односно једнојајчани близанци.

Едукативни моменат: Басу није желела да јој пријатељица гледа у тарор карте јер није веровала у те ствари, а и запитала се зашто учити о себи од других. За тарот не бих смео да гарантујем да ће вам пружити било шта значајно осим забаве, а што се учења од других тиче, Басу ипак није у праву. Од других можемо да научимо много тога о себи, па макар то било и какав утисак остављамо.

Оцена наставника:

3(солидна)

april (Small)IV na IIIАпокалипса „Ејприл“ (April Apocalypse 2013) је прича о момку Рицу Томпсону, који је заљубљен у девојку из детињства Ејприл, а која је, опет, заљубљена у најпопуларнијег спортисту у школи Рендија Вејна. Но, таман када је изгледало да ће Риц ипак победити у овом љубавном троуглу, испоставило се да она мора да се пресели са својом породицом. Њега је то бацило у очајање, чак дотле да га је породица послала код психијатра. Но, много више од психијатра на Рица је утицао његов деда који га је охрабрио да започне нов и самосталан живот ван дома родитеља који му нису били довољна подршка. И таман се Риц отиснуо на пут, када је започела зомби апокалипса.

Критички осврт: Фора на почетку је слатка, али је већ виђена. Хумора је било и током филма и на моменте није био лош, али је далеко и од смехотресног и од виспреног. Најсмешнији лик је убедљиво Тод Сташвик и штета је што је кратко трајало његово појављивање.

Сам филм је са најкласичнијом поставком, која није баш успела да ме заинтересује. Када је кренула зомби апокалипса, филм је већ постао значајно занимљивији, а и први Рицов сусрет са зомбијима је обећавао. Сами зомбији нису страшни, а и нису ни могли да буду с обзиром на очигледно низак буџет. Ипак, зачуђујуће, филм није треш. Добар део недостатака у филму (не баш најсјајнија продукција, као и танана и много пута испричана прича) Џарет Тарнол је санирао солидном режијом и добро решеним крајем. Уз то, успео је некако да све то буде интересантно, што је мајсторство за које не могу да тврдим како је постигао. Јесте често мењао амбијент, али све је то некакав полурурални део САД-а и није атрактивно. Све време је уводио и нове глумце и иако њихови ликови јесу симпатични, нису уједно и толико упечатљиви. И глумци нису баш прва постава. Тако да ми заиста није јасно како му је успело.

Да, свакако бих похвалио музику у филму.

Едукативни моменат: Риц је рекао да му је, упркос упозорењима да је дрога лоша, дрога учинила живот лакшим. То свакако није истина јер дрога, на дуже стазе, живот чини неподношљивим, а и није поента да ствари постану лакше, већ да постану реално боље.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири)

theruins (Small)VРушевине (The Ruins 2008) је филм рађен према истоименом бестселеру Скота Смита. Група младих људи ужива покрај базена на одмору у Мексику. Тада срећу Немца Џоа Андерсона и његове пријатеље Грке и он им предлаже да са њим оду на излет до једног тајног места где су пронађене древне рушевине храма народа Маја. Они се одлучују на то путовање не знајући да их тамо чека застрашујућа судбина.

Критички осврт: Ликови су толики стереотипи да су ми били иритантни. Глумци нису харизматични, тако да ми је глума с почетка изгледала испразно и без енергије (иако је неки труд могао да се види). Уз то је ишла и више него класична поставка и једно у спрези са другим није обећавало неку занимљиву пустоловину.

Међутим, прича је почела да се одвија сасвим добро. Додуше, чудовишне биљке нису новост у СФ-у, али ове приказане овде су врло успеле, маштовито и виспрено осмишљене. Са натприродним хорором упоредо се дешава и психолошки хорор, који постаје све интензивнији што је ситуација петоро младих људи све више безнадежна. Чини ми се да нисам скоро гледао страшнију сцену од оне када Џоу секу ноге. Некако ми је изгледало да режисер Картер Смит све више помера границе и да нема намеру да убије своје јунаке пре него што их добрано измучи, а са њима и публику. И успео је, заиста. Специјални ефекти су сасвим добри, а и глума је већ увелико почела да бива уверљива. Но, пре свега, прича је испала сјајна, па и донекле оригинална. Мотиви домородаца су ми у почетку били нејасни, да би се на крају прича заокружила у врло смислену, у ствари одличну целину.

Едукативни моменат: Основни проблем је настао од тренутка што се млади Амери и Европљани нису разумели са домороцима јер нису знали језик. То је још један разлог зашто је учење језика важно; да не би било проблема и неспоразума. И учење биологије је важно, а да бисмо препознали опасне врсте биљака. 🙂

Оцена наставника:

5(на једва)

before (Small)IVПре него што нестанемо (散歩する侵略者 2017) је јапански филм који је режирао Кијоши Куросава (није у роду са Акиром Куросавом). Троје ванземаљаца су пристигла на Земљу као извидница пре него што отпочне инвазија. Њихов задатак је да науче што више о људској врсти коју намеравају да униште.

Критички осврт: Јапанци заиста имају духа и њихов хумор је некако луцидан. Рецимо, стварно је смешно када ванземаљац вежба људске покрете тако што гледа водитеља на ТВ-у који показује карту са временском прогнозом. Уз луцкасти хумор иду и исте такве идеје, па је врло маштовит предмет интересовања ванземаљаца и начин како га сакупљају. И реакција људи након тога доприноси тој оригиналности, али и читавој филозофији личне слободе и потреба друштва у коме се налазимо. У складу са тим и крај је решен генијално. И ту видим највећу вредност овог остварења и његов једини (али врло јак) адут.

Азијски филмови су увек помало и чудни, па тако има и нејасних сцена, попут оне када новинар и ванземаљац разговарају са детективом у болници, а ништа мање није чудна ни туча која је уследила између детектива и девојчице. Ипак, најчуднији од свега су мотиви новинара да уради онако како је урадио.

Филм је негде до пола био прилично спор, да би онда кренула врло озбиљна акција, заиста маестрално изведена. И даље се није темпо значајније убрзао, али је нешто почело да се дешава. Ипак, дефинитивно је филм требало да траје краће и верујем да би једнако добро поентирао.

Едукативни моменат: Новинар, када је држао говор људима на улици, рекао је да што дуже не чинимо ништа то ће горе бити. Он је мислио при томе на инвазију ванземаљаца, али то важи и за много реалније теме – загађивање животне средине, на пример. Што више запуштамо било који проблем, то ће проблем бити већи.

Оцена наставника:

4(на пет)

futureworld (Small)IIБудући свет (Future World 2018) је постапокалиптични филм који приказује руинирано и расуто људско друштво у коме доминирају сурове банде. Једну од њих предводи Џејсм Франко који је пронашао женског андроида Суки Вотерхаус. Он ју је и тражио како би му била „невеста“ и извршавала његова наређења. И остварио је свој наум све док није одлучила да исправи недела која је починила у његово име и помогне несрећном принцу Џефрију Волбергу да пронађе лек за своју тешко болесну мајку Луси Лу.

Критички осврт: Филм је варијанта „Побеснелог Макса“, а има мало и шмек „Чери 2000“. Већ опустошену Земљу и даље пустоши Џејмсова банда. Међутим, та банда сувише је позерска; вичу „јухууу“ и „јеее“ и раде лоше ствари људима на које наиђу и једни другима. И све то изгледа а) већ виђено и б) крајње неуверљиво.

Нарација је потпуно беспотребна, а други је проблем и што је претерано мелодраматична. Међутим, она је била решење двојице режисера (један је Џејмс) како би објаснили преокрет у Сукином понашању, који је био нагао и без емотивне или било какве друге позадине и мотивације. Иначе је прича што танка, што предвидљива. Да ли је Џејмс желео да је направи јер је позната његова фасцинација одређеним филмовима (можда баш овим које сам навео на почетку) или зато што воли да вози мотор по беспућу, заиста не знам, али свакако одаје утисак да је правио нешто што се њему свиђа. Такође одаје и утисак да је у процесу изгубио из вида да треба да направи и филм који вреди погледати и који шаље неке смислене поруке. На пример, уопште ми није јасан смисао насиља које се десило у празном базену са Џефријем и његовим чудноватим противником. Оно је буквално насиље ради насиља и такво нема много оправдања; само је гадно. У мноштву филмова које нуде најразноврсније видове насиља, од којих су неки заиста језиви, ово чак није ни шокантно. Дакле, учинак је потпуно изостао. Баш као и на самом крају филма, који је тако решен да ниједан сегмент не остане недоречен. Сасвим је довољно и ефектно када се Џефри расплакао над постељом своје мајке, али смо ипак морали да их видимо обоје опорављене и срећне у наредној сцени.

Једино што могу да кажем у корист Џејмсовог филма је сасвим солидна глума и пристојна продукција, као и фотографија. Кажем солидна глума, иако Џефри као принц и Суки као робот нису заблистали. То су ликови који имају врло занимљиву физиономију и очигледно знају да глуме, али им улоге у оваквом контексту нису ишле на руку, што бисмо рекли.

Едукативни моменат: Суки је рекла Маргарити Левијевој да треба да негује своја осећања било да су добра или лоша. И то је заиста добар и здрав савет.

Оцена наставника:

2(мада је реалнији кец)

too (small)iТинејџер вукодлак, такође (Teen Wolf Too 1987) је наставак филма из 1985. Џејсон Бејтман је момак који је кренуо на колеџ. Уписао га је захваљујући спортској стипендији, иако њега не занима спорт, већ наука. Но, стипендија се морала одрадити и то – у рингу. Џејсон баш није виђени боксер, али ће се то променити када открије да је вукодлак.

Критички осврт: Ово је пребледео наставак иначе не баш сјајне комедије. Сцена када Џејсон мења свој распоред код административне раднице идентична је сцени када Мајкл Џ. Фокс изнуђује буре пива од продавца. Има ту још копираних сцена, али то ништа не чуди јер је радња практично преписана из претходног наставка. И оно што је измењено боље да није. У сваком случају, први филм је могао да прође, али други би већ био превише.

Требало је да Џејсон буде адут овог филма јер је лепушкаст дечко и личи на Мајкла, који му је филмски брат од ујака (или стрица – ко ће га знати код Амера). Проблем је што је значајно мање уверљив, баш као и сви остали глумци. И сасвим су без енергије. Уз то, ликови које тумаче понашају се повремено сасвим нелогично, али хајде да кажемо да је то мањи проблем. Већи је проблем хумор који је толико приземан да испаде да је најсмешнија фора када лепу студенткињу погоди чинија са салатом… Да, ово је један од оних филмова где је гађање храном, питама и салатама апсолутни хит. 🙂 Гађали су се и жабама и то тек не знам како бих коментарисао. У филму морам да похвалим плесно-певачку тачку коју изводи млади вукодлак, али је режисер Кристофер Лич ипак претерао са музичким интермецима. У реду је да у филму буде један такав са колажем сцена, што је одлика те декаде, али их је овде био читав низ са различитим музичким нумерама и активностима вукодлака; те је популаран, те се бори у рингу, те вози кола… У реду је, схватили смо да је то део филма где проживљава процват, заиста није потребан комплетан саундтрак који то прати. И последња борба је заиста била узбудљива, ако занемаримо да је момак од седамдесетак кила добио застрашујуће батине од истренираног стокилаша целе две рунде, да би га у трећој нокаутирао као од шале. Но, ни та борба није значајније поправила утисак јер ем је варијација на тему из претходног наставка, ем је исход био врло јасан. Мало вероватан, али јасан. 🙂

Едукативни моменат: Професорица Ким Дарби је саветовала Џејсона да не сме изгубити свој циљ без обзира шта други рекли или урадили. И ту је прилично у праву и права је професорица.

Оцена наставника:

1(на два)

hook (Small)IVКука (Hook 1991) је бајка о Петру Пану, али која се дешава када је он већ одрастао и заборавио своје детињство и авантуре у Недођији. Сада има супругу и двоје деце и успешну каријеру. Његов живот се мења када је из Недођије дошао Кука (Дастин Хофман) и отео му децу. Петар (Робин Вилијамс) је уз помоћ виле Звончице (Џулија Робертс) успео да се врати у Недођију, али мора и да се присети ко је он заправо и како да лети јер само тако може да победи свог архинепријатеља и поврати децу.

Критички осврт: Стивен Спилберг је режисер који је увек волео да прави мегаблокбастер. Оно што је главни адут у тој активности свакако су били специјални ефекти, као и вратоломна прича. Сетите се само саге о Индијани Џоунсу. У овом случају специјални ефекти нису били ни импресивни, ни увек успешни, већ је ефекат постигао више сценографијом и колоритом, а прича је била можда мање узбудљива, а више породична. При томе је пружио мало другачији угао, мада суштински сасвим класичан; тата Робин сувише је заокупљен послом и сувише запоставља породицу, да би онда пронашао дете у себи и схватио који су му приоритети у животу. Лепо и поучно, холивудски типично, а Стивен је вешто балансирао на ивици патетике, тако да је целој причи дао довољну дозу нежности. И, свакако веома важно, окупио је звучна имена тог доба. Но, ово последње није гаранција успеха јер Џулија је била зачуђујуће неуверљива. И деца су, мада је њима за опростити. 🙂 Са друге стране, Робин и Дастин су били сјајни као и увек.

Морам да признам да је Стивен мислио на детаље и да има сјајних сцена, попут оне када дечаци уче Робина да лети. И свеукупно гледано филм је свакако забаван и држи пажњу.

Едукативни моменат: Када је Робинова кћерка оптужила Дастина да лаже, овај је одговорио да то никада не ради јер је истина много забавнија. Некада заиста и јесте, али истину ипак треба говорити због других и бољих мотива.

Оцена наставника:

4(солидна једна)

trista-movie-poster (Small)V300 (300 2006) је филм рађен према серијалу стрипова аутора Френка Милера. Радња се дешава у древној Спарти коју су напали Персијанци. Спартански краљ Леонида I (Џерард Батлер) није добио потврду од пророчишта да поведе целу војску, па је зато повео њих триста под изговором да иду да извиде ситуацију, а заиста како би се супротставили бројчано надмоћном непријатељу.

Критички осврт: Поетична нарација у филму је потпуно непотребна. Џерард и Лина Хиди су сасвим добро одиграли сцену растанка пред битку и буквално су њихове очи рекле више од речи. Тако да је накнадно разјашњење њихових осећања увреда и њиховој глуми и нашој интелигенцији. Глума свих је била на нивоу, а глумци су максимално харизматични и добро одабрани за Спартанце и Спартанке. Напросто зраче снагом и при томе не мислим на извајане бицепсе, мада они у овом случају свакако помажу. За разлику од поменуте нарације, дијалози су одлични и виспрени, посебно онај када преговарају два краља.

Филм је сјајан и све оно што очекујете од историјског спектакла (мада ово заиста није историјски спектакл, али правимо се да јесте), пре свега због борби које без даха остављају. Режисер Зак Снајдер учинио је сцене максимално ефектним користећи се свим могућим триковима и веома јарким бојама. Понекад је претеривао, па сам у макар једном тренутку имао осећај да гледам фестивал поводом кинеске Нове године са све петардама, ватрометом и бизарним костимима. Одсецање главе црнопутом генералу је тек претерано. Зак је уводио необичне створове (углавном људске наказе), па је џелат имао надограђена сечива наместо руку, а и целокупан његов изглед је некако гротескан. Одсечена глава је одлебдела у ваздух и ту се некако вртела попут добро дриблинговане фудбалске лопте, мада начин егзекуције не би требало да произведе такав ефекат. Још једну ствар коју бих биткама могао да замерим је превише мелодраматике, али те негативне ствари нису претекле тас ваге у односу на онај други где су позитивне, а ова битка их има довољно да се са правом може назвати епском.

На крају је Леонида епски и завршио живот, а његова смрт и смрт сабораца кадрирана је попут неке ренесансне или такве некакве религијске слике. Но, метафора ту и тако није неопходна; опште је познато да хришћанство има дебеле корене у култури, традицији и митологији Старе Грчке. Што се осталих аспеката филма тиче, осим поменутих борби, па, има их сасвим мало. Све је подређено јунаштву на бојном пољу. Има ту неке дворске, односно политичке интриге, али је она буквално не више од зачина у овом „јелу“. Из истог разлога и прича је поједностављена, те доведена на праву меру, рекао бих.

И наравно, филм није могао да прође без легендарног лаконског одговора. Када су Персијанци запретили да ће се небо затамнити од њихових стрела, Спартанац је одговорио да је то одлично јер ће се борити у хладовини. 🙂

Едукативни моменат: У филму је објашњено да ниједан Спартанац, ни роб ни краљ не могу бити изнад закона. И у томе лежи тајна добре државе. Надам се да ће то једном схватити и наша власт.

Оцена наставника:

5(може)

belko (Small)VЕксперимент „Белко“ (The Belko Experiment 2016) је амерички филм који се дешава у главном граду Колумбије Болготи. На пустој периферији тог града смештена је компанија која се бави запошљавањем Американаца у тој јужноамеричкој држави. Радни дан тог јутра није започео као сваки други јер је запослене на капији дочекало непознато обезбеђење и вратило све оне који су из Колумбије кућама. Ипак, Американци су свеједно започели своје јутарње активности док их није прекинуо глас са разгласа који им је саопштио да морају да убију две трећине својих колега ако мисле да преживе. Већина је мислила да је у питању (груба) шала, али су малобројни, који су се успаничили, убрзо схватили да бекство из зграде није могуће. Након тога сви су схватили и да је глас са разгласа мислио озбиљно.

Критички осврт: Овај филм је изузетно насилан и заиста није за сваког. Онима који „имају стомак“ да погледају овај филм, не знам да ли бих га препоручио. Мени се лично допао, пошто има доста психологије и режисер Грег Маклин се одлично поиграо и са својим ликовима и са мојим живцима. У 88 минута успео је да ме убеди да је танка линија између доброг и лошег и да ситуације које личе на неке друге ситуације, лако могу да дођу до свог екстрема. Да појасним; некако не видим да је случајно да се баш Тони Голдвин, шеф читавог одсека капиталистичке фирме трансформисао у правог наци официра који у концентрационом логору одлучује ко ће живети, а ко умрети. Заиста, има овде доста очигледних и мање очигледних метафора, као и сатире. Хумор је овде заиста виспрен, а интересантно је да га Грег уопште није препустио ликовима, већ га је постигао искључиво својом режијом. Рецимо, када је Џон К. Макгинли искасапио сатаром људе у тоалету, камера је зумирала натпис на коме пише како треба оставити тоалет чистим након употребе за следећег корисника. 🙂

Осим сатире, филм нуди и филозофска питања за која се верује да немају правог одговора. Типа, да ли бисте убили једну особу како бисте спасили живот многима? Адрија Архона се нашла у тој ситуацији над злосрећним Овајном Јомејном и одлучила је како је одлучила. Филозофске расправе су једна ствар, али пракса увек показује другачије. И, према мом мишљењу, уверљивије. Уверљивост су пружили и глумци који су заиста били на висини задатка. И оно што је такође важно, филм је веома динамичан, држи пажњу и углавном је непредвидив. Отприлике можете да процените који ликови ће остати на крају, али и ти битнији ликови врло лагано губе животе, попут Мелони Дијаз и Адрије, на пример. И крај је решен прилично добро и другачије у односу на друге филмове са сличним тематиком.

Можда би неко могао да замери како су запослени уопште допустили да им уграде било шта у главу, а камоли бомбе. Додуше, они нису знали да су у питању бомбе, већ су мислили да су у питању локатори. Објашњење је било да им то уграђују ако се деси да их неко киднапује. И мени је то ваљано објашњење јер су Амери толико пуни себе и толико мисле да су од злата саздани да ми је сасвим уверљиво да они мисле како сви други народи желе да их отму. Тако да да, „пије ми воду“ објашњење да су дозволили да им та чудеса уграде у главу.

Едукативни моменат: Тони је свакако негативац у филму који размишља на лош начин, али у једној ствари је био у праву. Не можемо се претварати да се лоше ствари дешавају. Морамо се суочити са њима.

Оцена наставника:

5(дефинитивно)

Escape-Room-movie (Small)IVЕскејп рум (Escape Room 2019) је психолошки хорор филм који су заједничким снагама урадили Амери и Канађани. Шесторо људи је добило необичну позивницу за игру „ескејп рум“ и понуђена им је богата награда ако успеју да изађу из соба са загонеткама. Испоставило се да ће награда престати да буде битна, већ да се сачува голи живот.

Критички осврт: Давно нисам гледао овако динамичан филм. Готово свих 100 минута је акција. Једини део када акција пада је онај када ликови причају своје животне приче, што са једне стране има оправдања јер је требало објаснити образац по коме су бирани, а са друге стране и не пошто је из кратких флешбекова била јасна позадина сваког лика. Уз то, животна прича Џеја Елиса је била предвидљива, односно да он није рекао целу истину. Предвидљиво је било и да ће Тејлор Расел преживети, као и како ће се битка између ње, Логана Милера и мастера игре одвијати и, напокон, да ће сви трагови целе активности бити уклоњени када дође окаснела рука правде. Но, има и непредвидљивих момената, па је тако Логанов лик право изненађење. Био сам убеђен да је он миноран лик, што се није испоставило. Заправо, ниједан лик овде није миноран јер су прилично сви разрађени и, за разлику од других хорора, нису само „месо за клање“. То је уједно и одговор на питање како је режисер Адам Робител успео да направи тако напету атмосферу; можда нећете пропратити све интелигентно постављене трагове у собама (због брзине темпа радње), али свакако ћете навијати за ликове са којима је лако осетити „присност“ и тиме према њима и емпатију.

Овај филм је унапређена и „тренди“ верзија „Коцке“, са мотивом на самом почетку преузетом из „Уздигнућа пакла“ и то управо коцком. Очигледно је која је Адамова омиљена геометријска фигура. Адам се свакако снашао добро у овом поджанру, али не и сасвим савршено. Рецимо, прелако је пустио двоје преживелих и иако је јасно да у целом замешатељству учествује тим људи (у последњој сцени се то и показало), испало је да је ван СФ конструисаних соба поприлично пусто.

И морам да поменем собе. Оне су дизајниране делимично успешно. Неке су ми се више дојмиле, попут прве и рецимо оне наопачке, а друге су ми биле мање маштовите и већ виђене по другим филмовима.

Едукативни моменат: Да би изашли из једне собе у другу, протагонисти су морали да решавају логичке проблеме. Слично је и у животу када желимо да пређемо са једне фазе посла у другу. Логика, знање, добра организација, сарадња са другима, све оно што су они морали да примене у овом филму, помоћи ће и нама у мање опасним, али значајним ситуацијама.

Оцена наставника:

4(на пет или пет на четири, свеједно)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s