Лако Је Критиковати 114

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

_V_ (Small)IIIБожићни дневници (The Christmas Chronicles 2018) је још једна у огромном низу америчких божићних прича. Дарби Кејмп је девојчица која живи у породици са самохраном мајком Кимберли Вилијамс-Пејсли и проблематичним братом Јудом Луисом. Дарби воли да гледа видео-траке са прошлих божића, када је био присутан и покојни отац Оливер Хадсон. И на таквом једном снимку видела је, сасвим случајно, руку Деда Мраза. Убеђена да он заиста постоји, успела је да наговори брата да направе заседу и сниме Деда Мраза. У тој намери су успели, али се ту прича не завршава. Они су постали слепи путници у његовим саоницама и актери авантуре каква се доживљава једном у животу.

Критички осврт: Нешто више сам задовољан специјалним ефектима него глумом. Додуше, Деда Мраз је Курт Расел, тако да нисам ни имао очекивања у том смеру, али ни остали ме нису оборили с ногу. Као ни цео филм, уосталом. Ово је једна врло лагана прича у којој је режисер Клеј Кејтис искористио све трикове да се допадне што је могуће већој циљној групи. Деда Мраз је фенси (за младе), згодан (за маме) и балансира на ивици закона, што целој причи даје шмек кримића (за тате). А ту су и дражесни вилењаци за оне најмлађе, па и нешто старије јер су веома налик Гремлинима. Збиља, ово је један породични филм који нуди за сваког понешто и свеукупно ништа ново. Наново је тема спасавање Божића кога су несмотрено рунирала деца жељна пажње, али пре свега спасавање породице која се распада услед смрти главе те породице Оливера. Дакле, све је већ виђено, па и врло добро изведена сцена када Курт пева у затвору. Наравно, готово све сцене су предвидљиве. Ово је породични филм и гледајући глумачку екипу; Оливер је син Голди Хон која игра супругу Куртову, а у реалном животу Оливер је одрастао у породици са мајком и очухом – погађате, Куртом.

Оно што ми се баш није допало у филму је што се релативизује криминал. Заправо, претвара га у праву играчкандију. Такође, Деда Мраз је прерастао своју улогу и он сада решава све проблеме, чак и оне које имају бивши супружници (Мартин Роух и његова Лиза). Од светог Николе до брачног саветника Деда Мраз, изгледа, еволуира и даље. 🙂 Ипак, без већег ефекта, макар што се овог филма тиче.

Едукативни моменат: Јуда је морао да верује у себе да би постигао оно што је Деда Мраз од њега тражио. И у томе јесте цео „трик“. Много тога можемо постићи ако верујемо у себе.

Оцена наставника:

3(с невидљивим плусем)

poster-haunted (Small)IIУклета палата (The Haunted Mansion 2003) је филм продуцентске куће „Дизни“ базиран на атракцији (кући страве) која се може посетити у Дизнилендима диљем Земљиног шара. Еди Марфи је човек који води сопствени бизнис продаје некретнина и превише је посвећен послу, а премало породици. Ипак, његова супруга Марша Томасон некако га је наговорила да проведу викенд на језеру заједно са њихово двоје деце. Но, практични Еди је успут пожелео да обаве још једну „гажу“ за коју је веровао да ће бити посао живота. И испоставило се да то јесте случај, али не онакав каквом се надао.

Критички осврт: Колико год да се Еди трудио (а заиста је велики напор уложио) да буде духовит, напросто ништа није било смешно. Мислим да сам се осмехнуо на пар фора. 🙂 Иначе је филм довољно забаван, али недовољно иновативан и још мање интригантан. Ово би била верзија заљубљеног Дракуле, само што своју васкрслу љубав није пронашао вампир већ дух. И урађена је једнако романтично, али и много више инфантилно.

Режисер Роб Минкоф је премало изазова ставио пред своје протагонисте и иако је филм праћен сасвим солидним специјалним ефектима, нема ту ни праве акције, ни узбуђења. Све је то некако осредње. Оно што ме је највише заинтересовало у филму је избегавање теме којом се филм бави. Ни у једном тренутку није речено зашто Натанијел Паркер није могао да буде са Маршом. Океј, они припадају различитим световима, али зашто припадају? Да није, можда, то због тога што је она црнкиња? 🙂 Оваква политичка (не)коректност отвара нека друга и много озбиљнија питања, а не закључује апсолутно ништа и у вези са тим филм не даје никакве поруке осим посредних и недоречених. У реду је закључити да љубав не познаје разлике, ако баш желите то да закључите, али лично нисам присталица елегантних решења која неће повредити бело оријентисане Американце и другу публику. Све ми то исувише личи на Барбику и њену најбољу другарицу црнкињу, како би се од детињства усвојио модел да су разлике у боји коже небитне (али да је главна цура ипак заносна плавуша). 🙂 Неке појаве у друштву не могу да се решавају на свима прихватљив начин.

Едукативни моменат: Када се Еди пожалио Џенифер Тили да је све пробао и да није успео и питао је шта да ради, она му је (мудро) одговорила: пробај опет. Што више покушавамо, повећавамо и шансу да успемо.

Оцена наставника:

2(и нагиње и не нагиње ка тројци)

akvamen (Small)Аквамен (Aquaman 2018) је филм из серијала рађеног према Ди-Си стриповима. Главни јунак, кога тумачи Џејсон Момоа, заправо је „мешанац“ воденог и сувоземног народа. Његова мајка (Никол Кидман) је краљица Атлантиде која није желела да се уда за краља, већ је побегла и нашла љубав са светионичарем Темуером Морисоном. Ипак, након што је родила Џејсона, морала је да се врати свом народу како је краљева гарда не би прогањала – и њу и њих двојицу. Тамо се удала за краља и родила сина Патрика Вилсона. Испоставило се да је Патрик врло амбициозан престолонаследник и да жели да уништи народ са копна. Да би у томе успео, морао је најпре да завлада свим народима у мору. Међутим, његова вереница Амбер Херд није поборник рата и зато тражи Џејсонову помоћ како би зауставио крвопролиће. Једини начин да Џејсон у томе успе је да преотме престо свом полубрату, а то није лаган задатак.

Критички осврт: Овај филм је прави спектакл и то по много чему. Режисер Џејмс Ван измиксовао је наизглед неспојиве поджанрове фантастике и направио асоцијације на бројне претходне филмске хитове, па тако ту има много епске фантастике попут „Господара прстенова“, подразумеване суперхеројштине, свемирске попут „Ратова звезда“, уз зачин авантуре као што је виђена у „Индијани Џоунсу“. Да, кад кажем свемирска, мислим на напредну технологију, само под водом, а ту су и подморнице налик на летелице са све ласерима. У једном тренутку је Џејсон узвикнуо како су „Авети на шест сати“, што је јасна алузија на „Звездану капију: Атлантида“, суперпознату серију у којој је био један од виђенијих протагониста. Изгледа да му је Атлантида била суђена и он се у њој добро снашао. И други глумци су се лепо снашли, а Патрик чак врло личи на своју филмску маму Никол. Глума и сцене су за неколико нијанси превише мелодраматичне и музика која их прати помпезна, али у оваквим филмовима то је дозвољено.

Борбе су сјајне, тим пре што се дешавају у води, па су кретања у простору постала неограничена и тиме и могућности. Морам приметити да их је Џејмс сасвим искористио. Последња сцена ратовања је безмало величанствена, али је мене „одувала“ сцена када Џејсона и Амбер јуре чудовишта из тзв. рова. Акција, како она у води, тако и на копну, дефинитивно је успела.

Иако је Џејмс малко „злоупотребио“ биологију и накрцао жива бића и тамо где их или нема или нема баш толико, морам признати да је слатко уредио Атлантиду и да је све бљештаво и медузоидно. Чак и Амбрина свечана хаљина. 🙂 Прича није грандиозна, али толико је накићена и толико динамична да држи пажњу све време. У ствари, ако ћемо поштено, филм је прединамичан. Толико тога се дешава и толико детаља има, а као што сам на почетку рекао, мења се и сензибилитет филма из авантуре у епску, па у „свемирску“, високо технолошку фантастику, па натраг на суперхеројштину, да не оставља много простора за емоције. Њих има, али ако пажљивије погледате, видећете да се оне тек дотичу успут, овлаш и површно. И то је штета јер овде има простора за једну добру интригу, како дворску, тако и породичну. Осим ове, филм свакако има још мана, али је као блокбастер (за шта је и прављен) испунио сва очекивања. Овај серијал о суперхеројима већ последњих неколико година у односу на „Марвела“ губи битку, али је Аквамен ипак донекле поправио позиције.

Едукативни моменат: У једном тренутку водени народ је великим таласима вратио све ђубре које су људи са копна годинама бацали. Медији су коментарисали како нам је море „вратило“ наше загађење. Водени народ не постоји, али опасност од ђубрета је врло реална.

Оцена наставника:

5(наравно)

iconoclast(small)iЈеретик (Iconoclast 2012) је прича о усамљеном ратнику кога је васкрсла мрачна богиња са циљем да побије све старе богове и одузме моћ од њих.

Критички осврт: Морам да признам да сам радњу овог филма преписао јер нисам успео да је пропратим. Најпре што је некако дата неартикулисано, а и иако сам гледао свакојаке и сваковрсне кршеве (јер ме увек некако развеселе), овај ми напросто није држао пажњу. Колико сам схватио, ово је неки спој епске фантастике и глупости. Највише и, у ствари, готово искључиво овог другог. Режисер Шон Мајкл Арго је желео, претпостављам, да његов филм изгледа мистично, али је добио ефекат да заиста изгледа, како већ рекох, глупо. Шон, који је и главни глумац (можда из нарцисоидности (ничим заслужене), а можда зато што је, сигуран сам, јако тешко наћи било кога ко би глумео у овако нечему) сит се изратовао (измислио сам реч, али је баш прикладна) са разноразним чудацима и чудакињама. Те борбе нису изгледале баш како је он, верујем, замислио. Борба мачевима и мочугама више је изгледала као да плеве башту. 🙂 Костими су углавном од коже и личе на СМ-опрему, са ту и тамо детаљима из средњег века, али богами и новог доба. Један од калуђера имао је врло модерне панталоне са све каишем. 🙂

Како би продао филм, Шон је унео и мало еротике. Углавном су допринеле оскудно одевене тетовиране и пирсинговане девојане, од којих понека и гологруда. Осим женских прса, Шон изгледа воли и основне еколошке појмове и то конкретно покровност у шуми. У то верујем јер су у макар десетак кадрова биле крошње дрвећа; камера се увек некако подизала ка њима. Додуше, филм је сниман аматерском камером. Јасно је и да је зато и звук лош. Као и избор музике. Речју, у овом филму све је лоше, под условом да ово уопште назовемо филмом. Е, да, оно мало специјалних ефеката су сви они које и сами можете направити у некој од апликација које се бесплатно могу преузети са нета. Знам да један од њих може да изведе и мој колега који предаје ликовно. 🙂

Едукативни моменат: Едукативно у овом филму је то што показује да не мора све што неко уради другачије и мистично да буде уједно и уметнички. Уметност тражи много више од тога, а пре свега таленат, поенту, естетски доживљај, квалитет. Све то ћете видети у признатим уметничким делима, па ће вам бити јасно да је све то потребно. Ваљда ће бити јасно и Шону када у будућности буде правио неки нови филм. 🙂

Оцена наставника:

1(у ствари нула)

replicas (small)ivРепликанти (Replicas 2018) је филм о научнику Кијану Ривсу који покушава да људски ум уметне у тело робота. Његови напори су још увек узалудни, али он не губи наду. Додатну мотивацију добија када његова породица гине у саобраћајној несрећи, те он види једино решење у томе да их васкрсне кроз свој експеримент. Он ће се успротивити и законима биологије и физике и, испоставиће се, наоружаним Владиним агентима, како би тај наум остварио и повратио оно што му је најдраже.

Критички осврт: Ово је врло солидан трилер, а веома једноставно постављен. Режисер Џефри Нахманов не пати претерано од оригиналности и сцене су у доброј мери предвидљиве, али не воли ни да одуговлачи. У првих десет минута филма смо сазнали о каквом застрашујућем експерименту се ту ради, да би у наредних пет минута Кијану већ изгубио целу породицу. Јасно је да је та трагедија врло погодна да се са њима уради експеримент. И онда већ креће – клонирање. Какво сад клонирање, питате се ви, а питао сам се и ја, када то уопште није поменуто. Џефри прави заиста радикалне обрте користећи се елементима који до тада уопште нису ни поменути, чак ни наговештени. На исти начин, негде после сат времена, филм заиста муњевито поприма другачији, акциони сензибилитет и Џон Ортиз од досадног шефа постаје врло озбиљан зли моћник. Такође без икаквог претходног наговештаја, а изгледа ни да се Кијану није превише изненадио. Само се камера накривила, а ваљда како би нам се дочарало да је протагониста доживео откровење. Иначе, протагониста, односно Кијану, нешто ме није фасцинирао глумом у овом филму. Заправо, кад мало вратим филм, ни у његовим претходним филмовима ме није фасцинирао. Волим ове игре речима. 🙂

Углавном, радња се врло брзо одвија и овом филму се динамика не може оспорити, мада је јасно да је тиме изгубио на дубини. За филозофију и неке веће моралне дилеме овде напросто није било много простора. Не допада ми се како је крај решен. С једне стране он сигурно није правичан (а као да је Џефри желео таквим да га прикаже), но са друге стране сувише је погодан. У сваком случају, сувише је амерички.

Едукативни моменат: Када је Томас Мидледич упозорио Кијана да клонови могу да испадну и овакви и онакви и да нешто страшно може да се деси, Кијану му је одговорио да се страшно већ десило, алудирајући на саобраћајни удес. Увек може да буде горе, али није то поента. Поента је да колико год да је лоше, морамо да се боримо да буде боље, баш као што је Кијану урадио и колико год да су нам шансе мале.

Оцена наставника:

4(али врло, врло јака)

mute (small)iiiНем (Mute 2018) је филм који се дешава у будућности у години 2035. и бави се судбином амиша Александера Скарсгорда. Александер је као мали у несрећи изгубио способност говора. Сада је велики и ради као бармен у једном клубу. Заљубљен је у конобарицу Сејнеб Салех, са којом планира заједнички живот. Међутим, она мистериозно нестаје и он покушава да је нађе. И то уопште није једноставна потрага јер је Сејнеб била умешана у радње ван закона, па су људи на које Александер наилази врло опасни.

Критички осврт: Филм је визуелно јако допадљив и занимљив је, иако је нејасно ка чему иде сва та радња. Некако нема циља и до циља не стиже до самог краја, а то је било јасно много пре тог краја. То је некако зачуђујуће за режисера Данкана Џоунса који, и у оно мало филмова што је урадио, увек је имао неки виспрен преокрет. Заиста, овај филм по сензибилитету уопште не одговара његовим ранијим остварењима, мада поздрављам то што је остао у сфери СФ-а (додуше, у оваквом филму могло је и без тога). Ово би била некаква, рецимо, крими прича, која је компликована, али не и добро испричана. Данкан је све време уводио неке споредне и спорадичне ликове који добрано прелазе границе морала или закона, што додатно уноси још једну нејасноћу шта је хтео тиме, односно њима да постигне. Они свакако доприносе атмосфери, али не доприносе причи. У њој нема интриге, нити неке јаче мистерије. Разрешење није значајно побољшало утисак, нити ме је оставило без даха.

У филму има и много насиља и то би било оправдано да је у служби приче, што није. Но, свакако бих похвалио глуму. Не могу да се одлучим који глумац је у овом филму бољи: Александер или Пол Рид. Такође, не могу да не осетим емпатију према лику који тумачи Александер и који је толико добар у свету који чине све лоше личности.

Едукативни моменат: Филм почиње једном занимљивом амишком пословицом: да обликује своје људе, Бог често мора да их растопи. Иако сам непоправљиви атеиста, ово ми заиста звучи мудро.

Оцена наставника:

3(иде на четири)

triffids (Small)VДан трифида (The Day of the Triffids 1963) је филм снимљен према истоименом роману Џона Виндема. Киша метеора се сручила на Земљу, али су научници проценили да не само да ће бити безопасна, него и да ће бити атрактивни небески и целовечерњи шоу. Испоставило се, ипак, да су потпуно погрешили.

Критички осврт: Прича као прича је класичан СФ хорор са биљкама људождеркама које тамане људе. Џон је, уз то што ће донети биљне споре са другог света, искористио метеоре и да ослепи готово комплетно становништво, како би дао предност биљном царству. У супротном, борба биљака и људи била би смешна. Корен, напросто, не даје брзину као људске ноге. 🙂 Но, оно што је пажње вредно у овом филму свакако је режија. Стив Секели је започео радњу једним убиством чувара у ботаничкој башти (превише развученом хорор сценом, тако карактеристичном за оно доба) и буђењем Хауарда Кила у болници (који је, срећним случајем, избегао страшну судбину већине), наместо очекиваног приказа апокалипсе (њу је напросто прескочио, али то у овом случају није пропуст). Овакав, добро осмишљен почетак, искоришћен је (много касније) у такође добром „28 дана касније“, када се у болници буди Килијан Мерфи, а сличан мотив искоришћен је у већ неком наставку „Притајеног зла“ са Милом Јововић. Постоје још неке сцене које су постале што стандард, што општа места, или су то већ биле, што не могу са сигурношћу да тврдим јер не знам све филмове из тог и ранијег доба. Тако, рецимо, када Хауард са девојчицом покушава да побегне колима која су заглибила у блату (те не мрдају до последњег момента), док им се биљка полагано приближава, чест је мотив у хорор филмовима.

Занимљиво у овом филму је што има јаку метафору и врло је актуелан, иако не знам да ли је режисер уопште имао то на уму. Сви су слепи и тек мањина може да види у земљи која пропада, а мишљења сучељавају Хауард који жели да оде негде где је (можда) боље и Никол Море која је одлучила да остане и помогне. Такође, Никол се све време нада да ће се ситуација поправити, иако је јасно да од тога нема ништа. Познато? 🙂

Специјални ефекти су, наравно, смешни, а сама апокалипса некако превише дисциплинована. Ипак, пусте улице делују прилично реалистично. Но, од филма из тог доба много више не можемо очекивати што се тог дела тиче, али што се тиче свега осталог, ово је свакако култни филм чија вредност не пролази.

Едукативни моменат: Кирон Мур је рекао како се све биљке крећу, само што ниједна не користи корење као ноге. И то је тачно, дакле није фантастика, иако нам покрети биљака нису уочљиви као они у животиња.

Оцена наставника:

5(не баш најсјајнија звездица и свакако без звездице)

leri (Small)IIIЛери (Larry 2017) је кратак хорор филм. Џо Каларко ради на паркинг сервису у својој бараки ноћну смену. Из досаде је отворио кутију у којој су нађене изгубљене ствари. Не крије задовољство када међу стварима проналази и таблет. Када је укључио таблет, отворио се сајт који описује чудовиште по имену Лери. Лерију је потребан пријатељ и сва је прилика да би Џо могао бити управо тај.

Критички осврт: Ово заиста није лош хорор, добро постављен и тескобан баш зато што је смештен у оквире клаустрофобичне крхке бараке. Страшан, али и занимљив тренутак је и када Џо схвата колико је заиста изложен. Застрашујуће сцене ипак су добрано класичне, што не квари утисак много. Оно што баш квари утисак је крај који је потпуно предвидљивог тока и веома, али веома слабо (раз)решен.

Едукативни моменат: Лери је желео пријатеља, али зато што је различит наишао је на страх. Људи се плаше онога што је различито и то је чудно јер биологија каже да је свако различит од свих других. И то треба имати на уму пре него што нас страх обузме. 🙂

Оцена наставника:

3(рекао бих реална)

nextgen (small)ivСледећа генерација (Next Gen 2018) је футуристички цртаћ. Ради се о девојчици која је све време незадовољна својим животом и зато и бесна на своју околину. Презире роботе јер су сви око ње опчињени њима, па чак и њена мајка. Но, њен став према роботима се мења када наиђе на једног који је најновији и најнеобичнији модел.

Критички осврт: Већ на самом почетку допао ми се начин како су аутори филма приказали како просечан човек размишља, пре свега кроз наступ Џастина Пина (глас му је позајмио Џејсон Судејкис), директора фирме који уме да подилази публици. У ствари, режисери (и сценаристи) Кевин Р. Адамс и Џо Ксандер се баве сасвим обичним темама које су сместили у футуристички контекст. Доминантна тема је животна прича тинејџерке, која је озбиљно „загазила“ у деликвенцију и која је, заправо, жртва. Све то дато је кроз причу о необичном пријатељству са поквареним роботом који има муке са преоптерећењем меморије и мора свако вече да бира која сећања ће избрисати. Једноставно постављено, а врло паметно.

Ово је интересантан спој дечје приче и врло сурове акције у којој људи гину. Акције, иначе, баш има и прилично је узбудљива. Финале филма и крај су у доброј мери холивудски нашминкани, а и има врло предвидљивих мотива током филма. Али ако занемаримо то, филм свакако има довољно кредита да буде увршћен у успелије цртаће. Прича је озбиљна, прилично разрађена, динамична и узбудљива, са више него солидном анимацијом. И морам поменути да је музика сасвим фина.

Едукативни моменат: Научник је рекао свом последњем моделу робота како није савршен, али је додао и да је савршено непријатељ добром. Заиста мудар научник, нема шта.

Оцена наставника:

4(прилично јака)

ralph_breaks_the_internet_official_poster (small)vРалф разбија интернет (Ralph Breaks the Internet 2018) је наставак цртаног филма о Разбијачу Ралфу из 2012. Ралф је јунак аркадне игрице и преко дана обавља свој посао, а увече, када се играоница затвори, дружи се са Венелопи, принцезом из друге игрице. Но, она је незадовољна својим послом јер је игрица предвидљива и без изазова. Ралф, као добар пријатељ, одлучио је да преуреди игрицу како би се она забавила. Из тога се изродила катастрофа и девојчица која је играла Венелопину игру поломила је волан, саставни део конзоле. Газда играонице нема материјалних средстава да купи нови волан и морао је да искључи игрицу. Тако је Венелопи остала без посла, али се опет укључио Ралф и предложио да оду на за њих до тада неиспитан терен – интернет и тамо пронађу и купе волан.  И њих двоје су се тамо запутили и доживели авантуру која ће им заувек променити животе.

Критички осврт: Један од најбољих момената у филму је када се Венелопи обрела у дворани са принцезама и када треба да докаже да је једна од њих. Занимљиво је како је ту компанија Дизни показала како уме да се шали на сопствени рачун, односно рачун прича које прави. Ову причу су направили перфектно. Допала ми се цела авантура и поруке које цртаћ шаље. При томе не мањка ни хумора, ни маште, ни емоција. Свака част.

Едукативни моменат: Када је Ралф видео коментаре о себи, односно како га други виде, схватио је да се њихово мишљење разликује и да може бити веома негативно. Али је одмах потом схватио да једино мишљење које му је заиста важно од његове другарице Венелопи. Не треба да нас дотиче шта неко кога познајемо само преко интернета мисли о нама. Зна се чије мишљење треба да нам буде меродавно.

Оцена наставника:

5(свакако и плус приде)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s