Лако Је Критиковати 98

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

the-last-starfighter-poster (Small)IVПоследњи звездани борац (The Last Starfighter 1984) је СФ филм који прати животну причу млађаног Ленса Гуеста, који живи у камп приколици, труди се да упише неки бољи колеџ и воли да игра видео-игре. Колеџ није уписао, али је успео да обори рекорд играјући игрицу. Тема те аркадне игрице је уништавање „непријатељских“ свемирских бродова. Оно што Ленс није знао је да је та игрица заправо тест за будуће звездане борце. Зато је по њега дошао Роберт Престон како би га регрутовао за велики рат који се дешава у свемиру.

Критички осврт: Симпатична идеја је да момак који је остварио рекорд на видео-игрици у ствари положи тест за пријем у свемирску војну академију. Да се његов одлазак не би приметио у његовом кампу, мења га ванземаљац који постепено преузима његов лик. Изгледа да су мислили на све детаље, односно врло детаљно су све одрадили, а опет тако неоптерећујуће, у духу осамдесетих. Волим СФ филмове осамдесетих, а посебно свемирску фантастику са свим оним футуристичким објектима у којима су ходници осмоугаони. Потпуно непрактично за оне који ходају туда, али баш кул (што би рекли млади) изгледа.

Ово је један сладак филм, са неколико занимљивих идеја. И ништа више од тога, дакле ништа помпезно и ништа што би се могло сврстати у неки јачи класик СФ-а.

Едукативни моменат: Ленс није веровао да може да буде звездани ратник јер је само клинац из кампа. Роберт му је на то узвратио да ако тако мисли, онда ће само то и бити. Другим речима, ми не морамо да се помиримо са улогом, да је тако назовем, коју тренутно имамо и можемо да стремимо и ка нечем другом, па, зашто да не, много амбициознијем.

Оцена наставника:

4(слатка)

forbidenking (Small)IVЗабрањено краљевство (The Forbidden Kingdom 2008) је кинеско-амерички филм. Момак Мајкл Ангарано је залуђен за кунг фу и често посећује радњу старца Џеки Чена у којој проналази филмове са борилачким вештинама. Мајкла малтретирају хулигани из краја и пошто њихов вођа Морган Беноа сазнаје да он посећује Џекијеву радњу, присиљава га да их на превару уведе код старца како би га опљачкали. Џеки је покушао да се одбрани, али га је Морган упуцао. Мајкл је почео да бежи од подивљалог хулигана и са собом понео златни штап из Џекијеве радње. И тај штап га је одвео у свет где се кинеске легенде обистињују.

Критички осврт: Највише ми смета тај амерички егоцентризам и поред милијарду и кусур Кинеза, колико их већ има, баш је Американац морао да буде изабрани и кључан у кинеској легенди. У реду је Мајкл глумео, али опет. И да ли је могуће да Американци не могу да смисле лик јунака који није нов клинац у школи и кога не малтретирају локални хулигани? Да будемо поштени, ни Кинези не одустају од својих борби са левитацијом. Но, они су макар шармантни и пуни духа чак и када се понављају. Такође не одустају ни од Краља Мајмуна и ово није први њихов филм који сам гледао где се та митолошка личност појављује. И колико сам приметио, не разликује се значајно од својих пандана у тим другим филмовима. И неке сцене у овом филму имају пандане у другим филмовима. Прва асоцијација су ми сви они филмови налик на „Карате Кида“ када Мајкл вежба кунг фу, а ту је и антологијска сцена из „Конана“ која се „види“ у сцени када лепа вештица Ли Бингбинг стрелом убија Џекија. И без тих детаља прича је сасвим класична са предвидљивим крајем; буквално за сваку сцену када се Мајкл враћа у свој свет је јасно како ће се одвијати.

Џеки је у тренутку приказивања овог филма имао већ 54 године, али ипак и даље је невероватно покретљив и гибак и изводи исте оне борилачке бравуре на какве нас је навикао у својим филмовима. Наравно, нису то неке године дубоке старости, али није више ни младић. И Џет Ли и Колин Чоу нису баш били у пупољку младости, али ни стари, ни млади уопште нису лоши и сва акција (читај: борилачке вештине) у филму је сјајна. Сам филм је далеко од сјајног, али није лош. Додао бих да му фали мало више маште.

Едукативни моменат: Колин је рекао да човек који одаје почаст свом учитељу, даје почаст и себи. Иако је Колин у филму зли тиранин, свакако је мудар.

Оцена наставника:

4(врло климава)

bozicna (Small) IVБожићна песма (A Christmas Carol 2009) је Дизнијева адаптација истоимене приче Чарлса Дикенса. Радња се одвија 1843. у Лондону. Господин Скруџ (коме је глас позајмио Џим Кери) је богаташ који нема ни толеранције, ни стрпљења за сиромашне. Одбио је да оде на вечеру код свог нећака и вече уочи Божића проводи сам, згрожен свеопштом радошћу око себе. Тада се појављује измучени дух његовог покојног партнера и упозорава га да не направи исте грешке као и он, те да му загробни живот не буде тескобан. Најавио му је долазак три друга духа: духа прошлих Божића, дух садашњег Божића и духа будућих. Сва три духа су посетила Скруџа исто вече и дали су му лекцију која му је променила живот.

Критички осврт: Сцене су растегнуте за неколико нијанси више него што би била права мера. Такође, неке сцене можда и нису биле преко потребне, попут умирања божићног духа садашњости. Иако не спорим да је визуелно цртаћ сјајан, чини ми се да такве сцене скрећу фокус са приче, а конкретно та сцена ми некако и не иде уз дух Божића који се у овој причи пропагира.

Сцена када Скруџа посећује његов партнер урађена је стварно хорор и чини ми се као да је режисер Роберт Земекис и у тој, а и у другим сценама покушао да да критику комплетном раслојеном друштву. Као да је хтео да помери пажњу са једног себичног човека и да целој причи да већу ширину. И можда би у томе и успео да је причу испричао на другачији начин. Но, Чарлсово дело усмерено је ка проблему људског карактера и ка главном јунаку, те не дозвољава много одступања. Роберт је одступио колико је могао баш због те идеје и због прегршт за радњу небитних сцена (већ поменута сцена када умире дух Божића или када старац бежи или се смањује или шта већ) и нисам сигуран колико је постигао ефекат. Са једне стране сувише је разводњио радњу, а са друге учинио ју је маштовитијом. И, наравно, пружио уживање гледаоцима са 3Де наочарима. 🙂

Роберт је успео да пружи лепу емоцију, али је изградио сувише туробну атмосферу која се није значајније поправила ни у радосној еуфорији када старкеља доживљава просветљење. Он се радује и лудира јер жели да искористи мало живота колико му је остало, што јесте помало мрачан став. Мало више.

Едукативни моменат: Господин Скруџ је схватио да ће његов живот бити много бољи и мање усамљен ако буде пријазнији и плементији према другима. И то можемо да схватимо и да нас не посете три божићна духа. 🙂

Оцена наставника:

4(колико-толико стабилна)

secretpets (Small)IIIТајни живот кућних љубимаца (The Secret Life of Pets 2016) је цртаћ у којој главну улогу има пас Макс. Он обожава своју газдарицу и њихов однос је, према његовом мишљењу, савршен. Међутим, све се мења када она доноси новог пса Дјука. Он је Максу донео гомилу невоља, али и авантуру живота.

Критички осврт: Почетак цртаћа је мање-више класика са сведеним хумором и досадном причом. У реду, ту је кочоперни псић Макс, кога воли бела кујица залуђена шпанским серијама у згради поред пута и који добија конкуренцију – много већег и јачег цимера Дјука. И он проналази (деценијама стар) начин како да он буде тај који је доминантан у стану. Дјук је изгубио битку, али не и рат и налази (наново деценијама стар) начин како да се отараси Макса. И, сасвим предвидљиво, због неспретности обојице упадају у авантуру из које ће изаћи као најбољи пријатељи. Филм је, иначе, прилично предвидљив.

Међутим, тада се појављују одбачени љубимци и њихова борба против људи и они, на челу са белим зеком, уносе у цртаћ и хумор и динамику и сасвим необичан део приче. То и како су режисери Крис Рено и Јароу Чејни уочили, пренели и превели нека карактеристична понашања животиња, једине су светле тачке у филму. И анимација је добра. Поруке које филм шаље су стандардне и говоре о пријатељству, толеранцији, хуманости. То је сасвим у реду, али ништа што баш оставља јачи утисак.

Едукативни моменат: Филм поручује да није довољно само гајити животињу. Треба јој се посветити јер она зависи од нас и потребна јој је наша љубав.

Оцена наставника:

3(реална)

anaconda-poster (Small)IVАнаконда (Anaconda 1997) је филм о екипи филмаџија који су се упустили у крстарење реком у прашумама Јужне Америке како би снимили документарац о мистериозном племену Ширишама. Током олује налетели су на Џона Војта, који се наводно насукао и тражио њихову помоћ. Они су га повели са собом и он се, у знак захвалности, понудио да им покаже где је тајанствено племе. Међутим, његове намере су сасвим другачије. Он је ловац на змије и има намеру да улови највећу која у тој џунгли живи и користиће сва могућа средства да свој наум оствари.

Критички осврт: Мораш заиста да имаш низак коефицијент интелигенције да би се ноћу љубакао у густишу џунгле, као што су то радили Кари Верер и Овен Вилсон. Опасне ситуације у филму не морају да се праве по сваку цену, мада могу да прихватим да људи раде различите лудости. У сваком случају, филм је и без тога довољно динамичан и узбудљив. Крај је такође узбудљив, а да би био још узбудљивији, ту су стара добра општа места; Џенифер Лопез је баш морала да испусти једну пречку док се пењала уз лестве како би побегла од змије, па је малко исклизнула, да би је на врху дочекала затворена решетка. Запаљена змија васкрсава да би је Ајс Кјуб умлатио и напокон докрајчио секиром. У ствари, свака сцена из финалног дела је опште место. Но, има и ефектних и оригиналних сцена попут Џонове погибије, а и целокупна радња је добро осмишљена. Део филма који се односи на трилер је више него коректан; Џон прилично паметно манипулише и све је урађено са довољно драматике.

Џон је био маестралан, као и увек. Ни остали глумци нису лоши. Глумаца има и ова експедиција је укључила неуобичајено много људи. Једини разлог томе који ми је пао на памет је да је режисер Луис Љоса нечим морао да нахрани змију, а више „хране“ значи и више забаве за гледаоце. 😀 Што се анаконде тиче, лоше је направљена, али то некако није покварило утисак. Ако ништа друго, акционе сцене са њом су сасвим добре, мада ништа епохално и што оставља без даха. Биологија понашања змије већ је проблематична. Анаконда приказана у филму веома често лови и ултрабрзо вари свој не мали плен (људе). Организми који имају променљиву телесну температуру не морају толико да једу. Уз то, врло је активна када се најела, што такође није вероватно, а о отиску људског лица (плена који је појела) на њеној кожи не вреди ни расправљати. 🙂

Едукативни моменат: Нисам наишао на озбиљнију научну тврдњу да анаконде могу бити дуге до 11,9 метара, како поједини извори (и овај филм) тврде. Но, постоји документовано да могу достићи дужину од 5,21 метар. Ако мислите да то није импозантно, само замислите да сте се са таквим примерком нашли очи у очи у каквој џунгли Амазона. 🙂

Оцена наставника:

4(баш солидна)

jumanji-main (Small)IVЏуманџи: Добродошли у џунглу (Jumanji: Welcome to the Jungle 2017) је наставак филма „Џуманџи“ из 1995. Алекс Волф је дечак који жели да буде прихваћен у „кул“ друштву, па ради домаће задатке спортском асу Сер’Даријусу Блејну, али све што је постигао је да заврши у казни после школе, заједно са поменутим Сер’Даријусом и две другарице из школе. Њих четворо проналазе конзолу за видео-игру „Џуманџи“. Прикључили су је за ТВ-екран и наместо очекиване игре на том екрану, нашли су се у џунгли као ликови из игрице. Њихов задатак је да поврате драгуљ који је узео Боби Канавал, лик из игрице, те да га сместе на камени кип где припада. Само онда могу да напусте џунглу и игрицу, али то није лако јер Боб руководи наоружаним људима и опасним животињама.

Критички осврт: Џуманџи после 22 године изгледа модерније. Више није у питању друштвена, већ видео-игра. Јасно је да је то подилажење млађим генерацијама, али филм мора да има своју циљну групу. Овај је очигледно прављен тако да буде занимљив и млађима. И за нас старије је занимљив, рекао бих. Забаван је, динамичан, узбудљив и има пар добрих цака (углавном у вези са пошалицама Џека Блека) и колико-толико неку радњу. Радња иначе има и романтични део између Двејна Џонсона и Карен Гилан, али и Џека и Ника Џонаса. Овај други пар је интересантно уведен преко игрице јер је Џек тек лик којег је узела Медисон Иземан, те однос двојице мушкараца није толико шокантан. Врло вешто је то извео режисер Џејк Касдан и тако толеранцију увео на мала врата. Свака част за то. Крај је баш онако фино решен. И још бих да похвалим да ми се овакав начин екранизације видео-игре допада, за разлику од гејмерског коју сам гледао у неколико филмова.

Едукативни моменат: Двејн је рекао како он у ствари није храбар јер је могао да виси са хеликоптера у покрету пошто је имао животе за трошење. Другачије је постало када му је остао само један живот. На то му је Кевин Харт рекао да у реалности, ван игрице, само један живот и имамо. Зато не можемо да га „трошимо“, а посебно не улуд.

Оцена наставника:

4(може)

roadkill (Small)IУбиствени друм (Roadkill 2011) је телевизијски филм канала Сај-Фај. Седморо младих кренуло је на путовање по Ирској. Већ први пут када су стали уз пут и свратили до мале продавнице снашле су их невоље. Најпре је продавац Нед Денехи покушао да их превари, а онда су ударили приколицом у стару жену унакаженог лица. Побегли су са места догађаја, али се њихове невоље нису завршиле. Наиме, почела је да их прогања џиновска птица описана у легендама Средњег истока.

Критички осврт: И, наравно, најкласичнија могућа поставка са најкласичнијим могућим ликовима који се појављују у таквим филмовима. У бројним сличним филмовима углавном их је петоро младих, а овај пут је седморо. Из неког разлога мора да буде непаран број и у корист момака. Зашто? То је изгледа проблемско питање из математике на које ја немам одговор. Као ни на питање зашто се упорно овакви филмови снимају? 😀 Углавном, млади се заустављају у некој недођији са неугледним и језивим становницима (а где би другде) и доживљавају ружно искуство (а какво другачије) и цео пут се наставља по злу. Као што написах, већ виђено милијарду пута.

Глума је испод сваког прага подношљивости. Специјални ефекти су кудикамо бољи, а сама птица је замишљена као некакав џиновски лешинар, нимало занимљив. И није ми јасно зашто и како забога, сви ликови којима птица повреди лице (у питању су такве ране да пола лица фали) стоје и чекају да их та иста птица покупи? То чак није ни ефектно, чему се вероватно режисер Јоханес Робертс надао. Касније се акција појачала тиме што су, осим птице, младе почели да нападају и садистички настројени локалци, али ни то није дало очекивани ефекат. Крај је донекле поправио утисак, али не довољно да би овај филм био више од крша.

Едукативни моменат: Када је Ројзин Марфи рекла Неду како је све на продају, он ју је упитао да ли је она на продају. Њу је то увредило, а он је доказао да она није у праву. И није јер сви знамо да многе ствари у животу нити имају цене, нити се могу купити.

Оцена наставника:

1(може микро плусић)

demonknight (Small)IVПриче из гробнице: Витез демон (Tales from the Crypt: Demon Knight 1995) је филм урађен по угледу на телевизијску серију „Приче из гробнице“ која је трајала од 1989. до 1996. Наратор у овој причи је тзв. Чувар гробнице, некакав демонолики створ који ради као режисер у Холивуду. Његова прича почиње тако што Вилијам Садлер покушава да побегне од упорног Билија Зејна. Тако завршава у варошици негде крај ауто-пута у пустињи Новог Мексика. Тамо га скитница Дик Милер одводи у некакав мотел (који је некад био црква) где овај изнајмљује собу. Међутим, Били га проналази и за све оне који су се затекли тамо отпочиње правцијата ноћна мора.

Критички осврт: У сцени када полиција хапси Вилијама нешто није у реду јер полиција и сви присутни сувише олако прихватају тврдње Билија, нензанца који се појавио под врло сумњивим околностима. И онда шериф Џон Шак ипак све враћа у нормалу, тако што је учинио логичан поступак. Тада креће да се дешава зло лудило. И то лудило је чудан спој коректно изведене драме и смешног хорора. Са једне стране, ту је Били који је одлично урадио своју улогу и који на интересантан и језив начин манипулише Брендом Баке, а са друге ту су костуролики демони који филм враћају ка Бе продукцији. Симпатични су они и већ на самом почетку ми се допала идеја да је костурко (или демон или шта ли је већ) холивудски режисер. Ипак, уз њихово присуство не могу да схватим овај филм као озбиљно дело фикције, а још мање као застрашујуће. Но, филм је заиста забаван и то је прилично много.

Што се приче тиче, није она нарочито инвентивна, а и поставка је једноставна. Силе зла желе да се домогну кључа који ће им откучати нешто што силама добра не одговара (сам принцип на коме кључ ради није лоше осмишљен). Протагониста Вилијам је заточен у мотелу са још неколико људи (седам, ваљда) и покушавају да преживе. И то је, углавном, то. Оно што ми се допада је да је глума сасвим у реду, ликови су конзистентни, а правила која су постављена у филму углавном су поштована, тако да много нелогичности нема. И има добрих цака, попут оне када се боре против запоседнутог Дика или клинца Рајана Оудоноха. С обзиром на тему и очигледно низак буџет, ово је можда не баш максимум који може да се извуче, али свакако висок ниво.

Едукативни моменат: Томас Хејден Черч је желео да направи пакт са демоном Билијем и овај га је преварио и убио. Ми нећемо правити договоре са демонима, али не би требало ни да правимо договоре са било ким већ само са људима од поверења.

Оцена наставника:

4(на три или три на четири, свеједно)

maxresdefault (Small)IIУздигнуће пакла: Свет пакла (Hellraiser: Hellworld 2005) је осми наставак серијала „Уздигнуће пакла“. Овај пут пакао се „преселио“ у видео-игру веома омиљену међу четворо младих пријатеља. Играјући игрицу стекли су право да буду позвани на журку где се окупљају сви поклоници демона Кенобита и одазвали су се позиву. Журка је заиста обећавала, а и срдачно их је дочекао домаћин Ланс Хенриксен, према сопственом признању највећи фан света пакла. Међутим, полагано, журка се претворила у ноћну мору за сваког од њих четворо и још једног придошлог пријатеља Кристофера Жакоа.

Критички осврт: Морам да признам да ми се почетак уопште није допао. Четворо, односно петоро младих (јер се прикључује и пети), што је стандард, одлази на супержурку са темом пакла, да би тамо доживели прави пакао. Најкласичнија могућа поставка, али је много већи проблем што уопште није у духу серијала. При томе, Катерин Виник, која је главна протагонисткиња, уједно је и најслабија глумица у групи. Јесте лепа, али то не помаже много; огроман број глумаца су лепи људи, па ништа. 🙂 И надаље, хорор је био баш као што је увод „обећавао“; потпуно класичан и потпуно неинвентиван. Они су се врзмали по тој кући и Пинхед их је убијао једног по једног. И да додам да је ама свака боговетна сцена и предвидљива и опште место. Поступци ликова јесу мелодраматични, али нису увек логични. Катерин је успела да побегне из собе, али је одмах истрчала у двориште, ни не покушавши да нађе своје другаре. Но, добро, то је и опростиво, колико није то што су емоције ликова и нелогичне и неуверљиве. Катерин је видела своја два пријатеља унакажене, да би већ у следећој сцени мирно шеткала таваном и превртала окицама. Нелогичних момената има иначе у филму и толико је пун рупица да изгледа као фино сито. Рецимо, када је то Кристофер видео да се плава боја са палца Хенријева Кавила упила, па да би се тога присетио? Или како то да су и Катерин и Кристофер били толико витални када су их спасили након неколико дана проведених без воде?

Било је занимљиво видети „Супермена“ (Хенри) уплашеног, али то није значајније поправило утисак. Крај јесте поправио утисак донекле, те заокружио причу и учинио је унеколико другачијом. Но, реализован је врло трапаво, а Ланс је толико објашњавао шта је радио да је све личило на једно мини-предавање. Баш се потрудио да буде јасан и да сам га процењивао као предавача, извесно би добио високу оцену. Што се оцене филма тиче… Па, издвојио бих један моменат у филму када је Ланс упитао Катерин: „Је ли да да је све као у лошом хорор филму?“ Мислим да је све рекао.

Едукативни моменат: Млади су доживели све ужасе приказане у филму под утицајем дроге, а троје је чак и умрло. И то је реална последица уживања дроге, без обзира што је филм само фикција.

Оцена наставника:

2(може на три)

franklyn (Small)VФренклин (Franklyn 2008) је британска драма која прати животне приче четворо људи и два паралелна света; један реални и један фиктивни. У фиктивном свету обитава Рајан Филипи који покушава да пронађе вођу секте који убија девојчице. Његова потрага одразиће се и на реалан свет и троје људи у њему.

Критички осврт: Није новост да се више одвојених животних прича на крају укрсти и да тако да смисао комплетној причи. И овде је то лепо урађено, мада већ од половине филма постаје предвидљиво како ће се све то повезати. У сваком случају, прича ми се дојмила. Занимљива је и држи пажњу, има неколико интересантних преокрета и добро је испричана. Глумци су сјајно урадили свој посао, чак и несрећни Рајан, али бих издвојио Бернарда Хила који је био маестралан и могао сам да осетим сву тежину његове несреће. Однос између Еве Грин и њене мајке Сузанах Јорке је једини део који ми је слабији у овом филму јер је и сувише класичан и сувише иритантан.

Још да додам да је алтернативни град Минвајл заиста занимљиво осмишљен и архитектонски (попут Готама, али још више у стилу готике) и према уређењу са свим наметнутим и смешним религијама.

Едукативни моменат: Филм почиње мудрошћу: „Обични људи религију сматрају истином, мудри људи преваром, а владари корисном.“ Ја религију сматрам личном и она треба таква и да буде; за онога ко је одабере неоспориво право, а за људе око те особе неоптерећујућа.

Оцена наставника:

5(после нешто премишљања)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s