Лако Је Критиковати 96

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

hercules_poster (Small)IIХеркул (Hercules 1983) је још једна прича о старом грчком јунаку из митова, кога овог пута глуми Лу Ферињо. Филм је по жанру тзв. пеплум или како га зову „мачеви и сандале“. Херкул је рођен из светлости, а Зевс (Клаудио Касинели) га је послао на Земљу да се избори са злом које је ослобођено из Пандорине кутије (која личи на микс амфоре, свемирског брода и диско кугле). Пошто је обдарен изузетном снагом, Херкул је дорастао том задатку.

Критички осврт: На почетку можемо чути помпезну нарацију која објашњавања веома широко схваћену и помало „испретурану“ Хесиодову Теогонију. У ствари цела митологија није епска колико је СФ, тако да су богови малтене ванземаљци који су населили Месец. И пошто се зло родило исто као што су и они, одлучили су да направе најинтелигентнијег и најјачег човека на свету који ће му се супротставити и тако је настао Херкул, односно Лу. Мени Лу баш не одаје утисак најинтелигентнијег, али не бих да будем заговорник предрасуда. Рецимо да прихватим да он то јесте и да је сјајан у сваком погледу и велики шампион. Ипак, не могу да прихватим и да је велики глумац. 😀 Неке сцене су веома сличне онима у Конану, снимљеним годину дана пре овога, али Лу није чак ни у рангу Арнолда Шварценегера. Глума је иначе театрална и посебно предњачи Ђани Гарко. Поред лоше глуме ту су и лоши специјални ефекти. За то време не очекујем богзна шта, али ово је баш, баш лоше.

Сама поставка приче је овде проблематична. Богови су заузели Месец, али ту се појављује и краљ Миној, као и Дедал (који је женско, односно Ева Робинс). Тако да ми није јасно ко, забога, живи на том Месецу и одакле сада сви они. 🙂 Хера (Росана Подеста) има и улогу конферансијеа, тако да је све помало налик на приредбу. И то приредбу коју су осмишљавала деца, а не наставници јер радња више личи на дечју игру где се следећи догађаји измишљају у ходу. И поједини ликови, попут самих богова и појединих краљева појављују се само онда када је то погодно и више их нема до краја филма, што опет говори о томе колико је радња расута.

Но, маште у филму има. Када је медвед убио Херкуловог тату (у ствари човека који га је усвојио), овај се толико разљутио да га је бацио чак у свемир. И тамо се он претворио у сазвежђе великог медведа. На то је Атена (Делија Бокардо) питала Зевса колико ће још сазвежђа настати док Херкул не буде заустављен. 🙂 Касније је Херкул бацао чак и балване на друге планете. Када је чистио краљевску шталу где су били божански коњи, померио је ток реке бацајући стене и то је урадио ван сваког закона физике и здраве памети и када је река опрала све то својом бујицом, штала се буквално цаклила колико је чиста. 🙂 Има тога још много – и бацања и разних лудости и све то чини да овај филм буде заиста померен, односно луцидан и то не могу да не ценим. Ово је један од оних филмова који је толико лош да је у ствари добар. Или да будем прецизнији – довољан. 🙂

Едукативни моменат: Херкул је рекао чак и једну мудру; да прихвата ствари какве јесу јер зна шта ће он урадити. Другим речима, његова стратегија је да се снађе у свим условима на које не може да утиче. Заиста, ем је мудро, ем је практично.

Оцена наставника:

2(са плусићем)

Man_From_Earth_Holocene (Small)IIIЧовек са Земље: Холоцен (The Man from Earth: Holocene 2017) је наставак филма из 2007. Дејвид Ли Смит је бесмртник који свако мало мења универзитете где предаје. Међутим, у последње време почиње да му се дешава нешто што за неколико хиљада година није; почео је да стари. Он покушава да пронађе решење за свој проблем, а четворо његових студената покушава да реши мистерију у вези са њим.

Критички осврт: Први филм је имао оригиналну идеју, па је она надоместила и мањак буџета и мањак радње, а овај сада наставак није баш могао да игра на ту карту. Режисер Ричард Шекман је покушао да уведе какву-такву радњу, па је са једне стране имао веома радознале студенте који су се дали у истраживање живота свог професора, те повремено и кршили закон, што је сувише одскочило од сензибилитета филма (мада је сличан мотив имао и у првом филму када су и пиштољи „радили“, па је то ваљда у реду), а са друге је Дејвид напокон почео да стари и да се суочава са сопственом смртношћу. Међутим, оба ова покушаја су сувише блага, без обзира што овај други има и својеврсну симболику. Крај је решен како је решен и судбине младих људи су остале да „висе у ваздуху“, што ми се није допало јер је изостала и порука и поука и смисао свег претходног дешавања. Могу само да закључим да је све то дешавање ништа више од сценографије која је омогућила умне дијалоге. И то некако није довољно.

Веома ми се допало како Дејвид, као универзитетски професор, разговара са студентима током предавања и ти дијалози су лепи и паметни. Чак сам научио да дебељушкасте представе Буде нису веродостојне јер Буда-дебељко има карактеристике монголоидног типа, а он, с обзиром на то да потиче из Индије, морао би бити европеидан. Очигледно је на различите представе било које религијске личности утицај имала и култура и вера неког народа. Углавном, у филму су ти разговори били религијског карактера и највећим делом су се тицали хришћанства. Имао сам утисак као да је Ричард имао идеју да нагласи мањкавости једностраног погледа на свет и да предложи религију која ће обухватити све људе; не према њиховом опредељењу, већ према њиховом карактеру. Немам ништа против таквог приступа, напротив. Најбољи део разговора се одвија у подруму где Стерлинг Најт држи као таоца Дејвида и покушава да открије да ли му овај говори истину. Та сцена приказује и докле су људи спремни да иду како би одбранили своја уверења.

Едукативни моменат: Када је Стерлинг рекао да ми знамо да је Исус био божанство, професор Дејвид га је упитао да ли заиста зна или тек верује? Знамо само оно што можемо да докажемо. У томе је разлика између науке и религије. Опширније текст на ову тему написао сам на овом блогу и можете га наћи овде.

Оцена наставника:

3(реална)

Scalps-images (Small)IСкалпови (Scalps 1983) је хорор који се дешава у некој од пустиња Калифорније. Шест студената археологије су кренула у експедицију са циљем да пронађу артефакте који датирају из древних индијанских села. Међутим, то се није допало духовима Индијанаца и запоседају једног од њих Ричарда Алана Хенча, те он почиње да убија чланове своје дружине.

Критички осврт: Филм почиње, најблаже речено, неартикулисано. Онда креће да се одвија радња која има неку идеју, али је развучена и са много непотребних детаља. Рецимо, када млади путују у колима камера снима крајолике којима пролазе. И то траје пар минута. Сама припрема, да је тако назовем, у хорор који ће уследити, траје преко пола филма и преко сваке мере. При томе, никад нисте сигурни које је доба дана јер се ноћ и сумрак смењују са ликовима на које је камера фокусирана. Маске страшних духова индијанаца су дефинитивно смешне, а један од њих носи маску лава и он је победио на такмичењу за најбесмисленију појаву у филму. Туче и убиства су једнако неуверљиви као и маске.

Филм је дефинитивно нискобуџетни, а не постоји труд режисера и сценаристе Фреда Олена Реја да од тог мало направи макар нешто. Не само да је прича танка и превише обична, већ су и дијалози веома често неповезани. Глума је заиста лоша, па тако Џорџ Рандал глуми старца коме се тресе штап отприлике онако како смо замишљали да се старци понашају када смо били деца. 🙂

Едукативни моменат: Иако маска лава може да миче горњу леву усну, што је вероватно највеће техничко средство које је овај филм могао да приушти, тешко да је лав могао да буде симбол Индијанаца. И за то није неопходно да знате историју. Довољно је да знате да лав насељава Африку, а да су Индијанци народ са подручја Северне Америке.

Оцена наставника:

1(и још мање)

hunger_poster (Small)IVГлад (The Hunger 1983) је прича о вампирици Катрин Денев, чији је вишевековни партнер Дејвид Боуи убрзано почео да стари. Како би му помогла, Катрин се обратила за помоћ клиници на којој се изучава старење и на којој ради доктор Сузан Сарандон. Одговоре није пронашла, али јесте пронашла следећу дружбеницу, управо лепушкасту Сузан.

Критички осврт: У реду је да експериментални мајмун брзо остари; то су истраживали. Али зашто је, забога, брзо и иструлио? Старење и труљење уопште нису исте ствари, односно процеси. 🙂 Режисер Тони Скот очигледно није мислио да наука у научно фантастичном филму мора бити коректна. 🙂 Зато је унео голишавости колико год је могао, а ту је и тада шокантна љубавна сцена између Катрин и Сузан. Или је макар требало да буде шокантна, ако је ишта било шокантно у веселим осамдесетим. Филм је, иначе, дефинитивно у духу те декаде. Додуше, није лепршав, већ је мрачан, али чак је и тај мрак некако раздраган, елегантан и екстравагантан.

Сам филм је другачији у односу на уобичајени приступ. Ту су вампири, али без очњака и који користе ножиће, у ствари фенси „скакавце“ стилизоване у виду привеска облика египатског симбола бесмртности (истовремено и погодно и прозаично). А онда, верни Катренин пратилац почиње да ради оно што су и сви пре њега; да стари. Она тугује због тога, али и тражи новог пратиоца или боље рећи пратиљу. Дакле, оригиналности не мањка, а и прича није лоша и лепо се заокружује на крају. Овде мањка динамике, као и дешавања, али је филм визуелно веома дојмљив, а и поменута еротичност, урађена врло сензуално и са мером, свакако доприноси.

Маска остарелог Дејвида је одлична. Катрин је беспрекорно лепа и за пар нијанси више мелодраматична. Иначе су изабрани глумци сасвим океј и ако изузмемо сузе које су лиле у потоцима, добро су урадили посао.

Едукативни моменат: Катрин је дала дар бесмртности Сузан и погрешила је. Заправо, погрешила је што је није питала да ли тај дар уопште жели. Она је искључиво била фокусирана на сопствена осећања, али и када волимо некога то нам не даје за право да доносимо одлуке у име те особе.

Оцена наставника:

4(заиста може)

night-of-the-wolf-late-phases (Small)IIIКасне фазе (Late Phases 2014) је хорор у којој главну улогу има ослепели војни ветеран Ник Дамичи. Његов син Итан Ембри га доводи у насеље за старе људе. Тамо све изгледа учмало, а у ствари је врло опасно. Наиме, једном месечно дешавају се застрашујућа убиства. Полиција није мотивисана да детаљније истражи о чему се ради, али је Ник одлучан да стане на пут крвопролићу.

Критички осврт: Избор главног глумца је заиста добар и Ник има и те како шта да понуди, осим харизме која је више него очигледна. Сам филм и има шта да понуди и нема. Оно што нуди (и што је добро) уопште није оно због чега је филм и направљен, а то је хорор. Хорор је прозаичан, јефтин и препун општих места, практично на ивици треша, ако ту границу није и прешао. У овом филму је добра она позадинска прича која је у вези са старим људима, као и односом младих, односно њихове деце, према њима. У ствари, сама поставка је прилично добра. Све се дешава у насељу намењеном старима, које је на ивици шуме, те напади звери нису појава која би се могла протумачити необичном, а пошто су жртве стари људи, полиција их није поставила високо на листи приоритета. У овај рај за једног вукодлака долази тврд орах Ник, који му постаје претња. Овај прави нову стратегију; сопствену војску. Да би отежао јунаку што више, сценариста Ерик Столзе га је начинио слепим. Дакле, прича заиста није лоша, али је упропашћена ниским буџетом и младим шпанским режисером који изгледа да није био дорастао задатку, макар што се хорора тиче. И крај је без везе, патетичан и крцат великим речима, а које су врло обичне. На сахрану је дошло њих двоје, иако је Ник ратни ветеран и логично је да ће ту да се врзма и испаљује хице и нека војска. Овако је ефекат ваљда требало да буде јачи, али није постигнут. Ту негде је и рупа у филму јер тек на крају сазнајемо да у граду постоји и видео надзор. Логично је питање зашто полиција никад није погледала снимке за све претходне нападе звери, којих је било, по њиховим речима, сваког месеца.

Греота је овом филму дати оцену мању од три, али би сигурно била боља да је прича завршила у рукама неке боље продуцентске куће и вештијег режисера.

Едукативни моменат: Свештеник Том Нунан је на миси говорио о жртвовању и томе колико се родитељи жртвују за своју децу. Са друге стране, та деца често нису свесна тих жртви. И то није добро. Треба бити свестан онога шта родитељи чине за нас и враћати им на најбољи начин – посебно у старости.

Оцена наставника:

3(не баш најстабилнија могућа)

silent-night (Small)IVТиха ноћ (Silent Night 2012) је такође хорор који се дешава у америчкој варошици током празновања Божића. Маскирани Деда Мраз масакрира све оне који нису били добри. Полицајка Хаиме Кинг и њена мала јединица покушавају да га зауставе.

Критички осврт: Ово је занимљив спој радосне божићне приче и врло мрачног хорора. Томе је допринео режисер Стивен К. Милер, који је комбиновао сцене украшавања града и празничног духа не само са језивим сценама, већ и непријатним животним ситуацијама (када се градоначелник Том Анико свађа са кћерком Кортни Џејн Вајт или када се свештеник Кертис Мур набацује Хаими).

Донал Лог је живописан лик који деци прича окрутне животне истине о Божићу и родитељима. Заиста је забаван и напокон нешто ван стереотипа. Није лош ни Ендру Секон, Хаимин колега, а ни њен шеф шериф Малком Макдауел. Ликови су луцкасти и кроз филм провејава хумор и прилично успела иронија и све то даје известан шмек. Хорор део је баш гадан и сасвим је успео; много више него крими прича, која је овде потпуно маргинална. Океј, постоји негде ту мистерија ко је убица, али нешто много осумњичених ликова баш и нема, а и очигледно сценариста Џејсон Ротвел није адутирао на ту карту, нити је тајио по ком обрасцу убица бира своје жртве. Но, то није замерка јер је и овакав приступ сасвим динамичан и држи пажњу. Филм некако има шмек „Ноћи вештица“, али ми се ова прича више допада.

Има и рупа у филму, па је тако крајње необично да је крај кататоничног Брајана Ричардсона новчаник пун новца (који је његов унук Ерик Џ. Берг опљачкао), док је хоспитализован у специјализованој установи. Ипак, већих грешака нема.

Едукативни моменат: Када је Ендру закаснио на посао, Елен Вонг му је рекла како она успе и да опере косу и да се нашминка и да стигне на време. Он све то не мора. Истина је и да мора, нема оправдања; само је важно да се добро организујемо и свуда стижемо када треба. И још један савет за успешно обављање посла имао је и шериф Малком. Никада својим шефовима не износите проблем ако немате спремно решење.

Оцена наставника:

4(фина једна)

Grinch-stole-christmas-poster (Small)IVКако је Гринч украо Божић (How the Grinch Stole Christmas 2000) је филмска адаптација истоимене приче Теодора Суса Гајзела из 1957. У пахуљи снега постоји град Ко чији житељи обожавају Божић. Међутим, отпадник тог друштва Гринч (глуми га Џим Кери), који живи на планини крај тог града, не воли Божић и чак жели да га упропасти за све друге. Ипак, девојчица Тејлор Момсен верује да он није зао и тражи од својих суграђана да му дају другу шансу. Проблем је што је Гринч неће искористити како се она надала.

Критички осврт: Ово је један од оних дечјих филмова у коме се хумор гради на основу трапавости ликова, где падају, газе се и све им испада из руку. Дакле, тотално безвезан хумор, па таман био и намењен деци. Нешто успелији је када Гринч краде поклоне и декорацију од грађана Коа. Иначе је Џим био стандардан са оним његовим геговима на које нас је навикао, али истина је да уме да унесе душу чак и у улоге које су наивне и нестварне, баш попут ове.

Сценографија и костими су врло живописни. И поједине идеје су сјајне, као када Кристина Барански испаљује из некаквог топа расвету која се лепи за фасаду куће. Идеја да се читав град смести у пахуљу снега је заиста маштовита. Што се тог дела тиче, маште не недостаје, али што се приче тиче, она је сасвим обична. Но, за један дечји филм није лоша, довољно је динамична и држи пажњу, а оно што је најбитније је да шаље лепе поруке.

Едукативни моменат: Тејлор, иако мала девојчица, успела је да докаже својим суграђанима да Божић није бесомучна куповина поклона и светлећа декорација, већ повод да се људи окупе и проведу квалитетно време заједно. Ја бих рекао да је сваки дан празник ако смо окружени драгим људима.

Оцена наставника:

4(па, хајде, може)

gateway (Small)IVПролаз (The Gateway 2018) је аустралијски СФ. Џеклин Макензи је научница која пет година безуспешно покушава да направи апарат за телепортацију. На крају, она и њен асистент Бен Мортли, успели су да телепортују јабуку, али, испоставиће се, у другу димензију. Успели су и да остваре контакт са људима из те димензије и схватили да су они њихове реплике. То је мотивисало Џеклин да оде тамо и потражи супруга Мајлса Поларда, кога је изгубила у саобраћајној несрећи.

Критички осврт: Радња се одвија сувише погодно и сувише предвидљиво. Према изреци – дала баба, у овом случају Џеклин, динар да уђе у коло, а дала би сто да изађе, филм пружа јасну поруку: не можемо вратити особу коју смо изгубили, а понајмање ако на њено место поставимо другу, ма колико слична била. И да, не смемо брчкати са другим димензијама. 🙂

У филму има рупа, па тако када Џеклин открива своју мртву двојницу, ова је у прилично добром стању и према њеним реакцијама не осећа се непријатан задах леша, иако је сигурно више дана лежала у том кревету. И последња сцена нема превише логике. Но, уопштено гледајући, идеја је добра и сасвим солидно је реализована и то са прилично мало средстава, што свакако треба ценити. Рецимо, Џеклин и Мајлс су ме убедили да имају срећан брак, као што су ме касније убедили да се ту нешто опасно, манијакално дешава. Глума је сасвим солидна.

Едукативни моменат: Нико није незаменљив, то је стара истина. Ипак, не можемо ни једну особу заменити другом и очекивати да ћемо добити исти квалитет. Заменици увек доносе нешто своје (особено) јер смо сви ми различити. И на то треба мислити, па се нећемо ни разочарати.

Оцена наставника:

4(можда не најбљештавија, али ипак)

The-Hunchback-of-Notre-Dame (Small)IIIЗвонар Богородичине цркве (The Hunchback of Notre-Dame 1996) је Дизнијева адаптација истоименог романа Виктора Игоа. У Паризу 1482. судија Фроло прогања Роме и у једној таквој акцији погинула је Ромкиња која је желела да заштити своје дете. Дете је било наказно и Фроло је хтео да га баци у бунар, али га је спречио добри архиђакон катедрале Нотр Дам. Он га је убедио да наместо да убије дете, треба да га одгаји као своје. Фроло је заиста преузео бригу о детету, али га је затворио у катедралу, далеко од погледа људи. Назвао га је Квазимодо. Двадесет година је прошло и Квазимодо је пожелео да сиђе са звоника међу људе. Испоставиће се да то није тако једноставно јер за њих је он, ипак, наказа. Но, лепа Ромкиња Есмералда показала је емпатију према њему и наклоност. У исто време замерила се Фролу, те је овај почео да је прогања. Растрзан између оданости господару који га је подигао и симпатија према Есмералди, Квазимодо ће морати да одлучи којој страни да се приклони.

Критички осврт: Дизнијев студио још увек није био усавршио анимацију, тако да су поједини покрети сувише крути и опиру се законима гравитације. 🙂

Сама поставка је као код Дизнијеве Златокосе. Квазимодо је, наравно, значајно ружнији, али је заједничко то да обоје нису могли да напусте кулу у којој су заточени због лажи њихових тутора. То је сличност са тим цртаћем, који је снимљен касније, али општи образац дешавања је сличан са свим другим Дизнијевим цртаћима и веома је предвидљив. Нешто што је такође карактеристика свих Дизнијевих цртаћа је мјузикл. Песмице су певљиве и лепршаве, али тоналитетом одудара она коју пева министар Фроло како га раздире страст према Есмералди, што је у колизији са његовом религијом. И сцена која то прати је озбиљније урађена. Но, свеукупно, нема ту много чега оригиналног, али то је мањи проблем. Већи је проблем сама тема која, рекао бих, није разрађена. Наиме, тема је дискриминација, пре свега Рома, а онда и људи са деформитетима. И то је некако колико-толико добро почело, али се завршило као класично јурцање добрих јунака са злоћудним тиранином. Однос људи према Квазимоду представљен је сувише површно, те га они час прогањају и сурово се опходе, час га славе и при томе се понашају баш као гомила. Однос према Ромима није решен уопште, а на њему се није ни инсистирало јер је у фокусу ипак била жудња према Есмералди. Истина је да на нетрпељивост према неком народу утиче власт, али значајно утичу и предрасуде људи, тако да властодршцима не иде баш све на душу. Закључак је да је прича сувише једнострана и романсирана. Крај је романсиран у оном слаткастом холивудском стилу.

Едукативни моменат: Гаргојла је рекла Квазимоду да уколико буде само посматрао, живот ће проћи крај њега. Некада мора и да се укључи у активности. То важи за све нас и немојте да вам изглед или тако нека површна ствар буде препрека, као што је њему била.

Оцена наставника:

3(не може више)

zardoz (Small)VЗардоз (Zardoz 1974) је футуристички филм који приказује друштво дивљака које у крваве походе предводи бог Зардоз; огромна лебдећа глава од камена. Један од дивљака је Шон Конери, који се некако нашао унутар камене главе и открио праву истину о свом „богу“.

Критички осврт: Јако тешко ми је било да прихватим Шона, најчувенијег елегантног Џејмса Бонда, како шврћка наоколо у врућим црвеним гаћицама и дубоким чизмицама (док је био у кристалу заклео бих се да је носио и женске ципеле са потпетицом). Перушка до пола леђа употпуњује ову, најблаже речено, необичну појаву. Иако се нисам навикао на њега до краја филма, морам да признам да ми се филм јесте допао. На врло маштовит, готово уметнички начин, дао је једну филозофију где су одлично представљени односи у свету. Блажени у свом добро заштићеном граду згражавају се над патњама „дивљака“, али нити осећају емпатију, нити чине било шта да им помогну. Напротив; они су свесни да профитирају. Ту је и добри стари двојни морал јер док не виде да су једнаки са дивљацима, инсистирају на једнакости у оквиру своје заједнице. Ту је и однос према старима, који су „одметници“. Џон Алдертон признаје да они једва успевају да их прехрањују, али их свеједно одржавају у животу. Другим речима, медицина напредује толико да се старост становништа значајно подигла, те тиме и бројност, али нема довољно ресурса за све. Стари су одметници јер нису пожељни у друштву. Има тих метафора још и све су веома сурове, али и истините. Филм шаље веома јаке поруке.

Наратор на почетку каже да је његова прича богата иронијом, а посебно је сатирична. И заиста јесте. Такође каже да је та будућност могућа и да нас он упозорава. Све ово што сам у претходном пасусу излистао је снимљено крајем седамдесетих и иако је радња смештена у 2293, већ данас је кулминирало. Дакле, све ово је актуелно и данас, а и једнако допадљиво. Осим Шоновог имиџа, наравно. 🙂

Едукативни моменат: Када је Шон почео да чита књиге, према сопственом признању, сазнао је све што је за њега раније била тајна. Књиге то и раде; откривају нам ствари. 🙂

Оцена наставника:

5(што би Енглези рекли – индид)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s