Да би семинар био нај

PrintСвако од нас има нека очекивања од семинара. Не улазим у стандарде квалитета; има ко да мисли о томе. Моја очекивања су врло практична и усмерена су ка томе да научим нешто што могу да применим. О томе је следећи текст.

Бигзов школски портал: Шта очекујем од семинара? (27.4.2018)

One thought on “Да би семинар био нај

  1. Опет ја морам нешто да прокоментаришем. Током претходних 6-7 година, била сам на чак 24 семинара. Неки су били краткотрајни, неки вишедневни. Неки су били чисто теоријски, неки практични. Неке су држали психолози и педагози, неке колеге стручне за предмет који и ја предајем. Међутим, ни на једном од ових семинара нисам научила ништа што бих могла применити у раду у школи. Што се тиче предавања која држе педагози и психолози, иако су сва дивна, лепа, занимљива, сјајна, бајна и красна, теоријски изузетно добро организована, асертивна и каква све не, стекла сам утисак да све то причају, пишу и предлажу људи, било домаћи, било страни, који ни сата радног искуства у школи немају. Да није тако, не би само у недоглед понављали неке ствари које у школи једноставно не функционишу. С друге стране, када су у питању семинари и предавања колега стручних за мој предмет, такође ми је, искрено, већ досадило да слушам оне који долазе из савршених услова. Те интерактивне табле, те глума, те пројекти, те мобилни телефони и таблети, примена ИКТа у настави, савршено спроведена инклузија, брзо и лако и успешно превазилажење почетних проблема претворено у невиђени успех, и бла бла бла. Оно о чему нико не размишља, или размишља али се не усуђује да каже, јесте следеће: када ћемо на семинарима чути причу о стварној школи? О школи у којој је најбитније да деца добију добре оцене иако сами признају да ништа не уче и да их ништа не занима и да су лењи. О школи у којој те колега зове кад одеш у иностранство да прети да ћеш летети из школе ако од 19 ђака у његовом одељену 15 не буде имало петице, иако их ни пола њих не заслужује. Када ћемо чути искуство некога ко није успео да примени ИОП јер нам он сад служи као главни изговор да дигнемо руке од детета, јер су и родитељи дигли руке од њега или га претворили у дебила управо лошим васпитање. Кад ћемо чути неку стварну причу колеге који плаче после сваког радног дана јер, ма колико се трудио, колеге се према њему понашају као да не зна ни материју сопственог предмета, а камоли како да држи час. Кад ћемо чути како се борити с колегама које не долазе на наставу, а зависимо од њих, као што је одељенски старешина који не дође на матурски испит свог одељења а не можете испит да спроведете без њега, и притом искључи телефон и буде недоступан сатима, а онда кад се појави а ви већ прешли на следеће одељење, шаље вам записнике по деци и прекида вас 5 пута и тражи да завршите папирологију јер је он у то0м тренутку у школи и не размишља о томе да ви имате и друге обавезе. Како направити исправну контролну вежбу, како правилно у њој применити нивое за све ученике тако да се број кечева сведе на минимум. Како се борити против родитеља који вам упадну на час и пред децом почну насилнички да се понашају и прете и деру се да им кажете колико кошта двојка. Како се изборити с папирологијом, и због чега је најбитније да се административни део посла заврши како треба; и због чега је папирологија битнија од рада на самом часу.
    И тако, да не дужим више, има ту још много питања о којима размишљам кад одем на неки семинар и чујем савет да „свако дете треба укључити у наставу, свако дете је дивно, паметно, само тражи ово или оно”, а онда се сетим да се већина нас врати у школе какве горе описах.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s