Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂
Звездани ратови: Епизода V – Империја узвраћа ударац (Star Wars: Episode V – The Empire Strikes Back 1980) је друга епизода саге, али пета према хронологији догађаја. Три године након уништења Звезде смрти, галактичка империја прогнала је побуњенички савез на ледену планету, али и то им није довољно јер желе да униште сваки преостали отпор. Мрачни лорд империје Дарт Вејдер (у овом наставку га тумачи Дејвид Праус) жели да пронађе младог џедаја Лука Скајвокера (Марк Хамил), који је један од побуњеника и преобрати га на мрачну страну. Међутим, дух Дартовог учитеља Оби Ван-Кеноби (Алек Гинис) упућује младог витеза на мочварну планету где ће га обучавати добри џедај мајушни зелени Јода (Сем Игл).
Критички осврт: Режисер Ирвин Кершнер се снашао довољно (мада је Џорџ Лукас и даље присутан и као сценариста и у продукцији), тако да се сага наставила као што је и започела, а то значи одлично. Мислио сам најпре да је незгода на снежној планети коју Марк доживљава само непотребна драма, али није тако. Сваки део ове приче има смисла. Осим пелена које је Марк носио после у стакленој туби док се опорављао од поменуте незгоде. 😀
У овом делу, за разлику од претходног, уочљивије је да су специјални ефекти древни. У првом делу су били импресивнији или зато што су их урадили бољи мајстори или зато што су тада пред њих постављени мањи изазови. Углавном, ни у овом делу нису скроз лоши, напротив. У овом делу бих похвалио и то што има много маште и маштовитих бића, попут чудовишта у астероиду.
Едукативни моменат: Када је Марк рекао свом мајушном учитељу Јоди да не може да поверује, овај му је одговорио да зато и не успева. Да бисмо успели у нечему, морамо да верујемо у успех.
Оцена наставника:
(наравно!)
Звездани ратови: Епизода VI – Повратак џедаја (Star Wars: Episode VI – Return of the Jedi 1983) је хронолошки последња епизода, а у ствари је трећа по реду у саги. Покрет отпора је помоћу својих шпијуна сазнао важне шифре и осмислио план како да дохака новој свемирској станици Звезди смрти коју гради галактичка империја како би уништавала планете са непослушним становништвом. Међутим, добро осмишљен план лагано почиње да пропада јер је император (Ијан Макдиармид) све време знао за намере побуњеника и пустио их је да улете у замку која треба да их уништи све. Ипак, ни галактичка империја није рачунала на то да и покрет отпора има мале, али моћне савезнике.
Критички осврт: Ово је један од првих СФ филмова, а можда и први, који сам гледао. И тад ме је очарао, а и сада када га гледам. Све ми се допада – и машта, и акција и авантура. Као и прва два наставка и овај је ремек-дело СФ-а.
Едукативни моменат: Џедаји сматрају да су бес, страх и агресивност сигуран пут ка мрачној страни. И у праву су.
Оцена наставника:
(и опет: наравно!)
Тајни живот Волтера Митија (The Secret Life of Walter Mitty 2013) је авантуристички филм са Беном Стилером у главној улози. Он глуми повученог сањара који обавља посао у подруму за потребе часописа „Лајф“. Фирма која издаје овај часопис доживљава промене у руковођењу и најављено је да ће издање на коме раде уједно бити и последње. На насловној страни треба да објаве најбољу фотографију икад реномираног фотографа Шона Пена, а управо је Бен задужен да развије негатив који је од Шона добио. Међутим, негатив је нестао и Бен мора да пронађе Шона како би сазнао где је. То није лак задатак јер нико не зна где се фотограф налази, а могао би бити било где на свету.
Критички осврт: Главни јунак је социјално неснађени самац који сања велике снове и који је окружен безобразним сарадницима. Такав лик је експлоатисан у гомили оствaрења и самим тим није занимљив, што је врло лоша стартна позиција. Ликови су углавном стереотипи, а Адам Скот се толико трудио да буде лик који волимо да мрзимо, да није оставио јачи утисак. Његова брада заиста јесте, пошто му нипошто не стоји. Много живописнији лик је онај који тумачи Пол Фицџералд и он је унео оригиналнији приступ у исмејавање менаџмента јер увод у причу се добрим делом бави управо тиме. Ни то није новост јер већ и врапци на грани знају да се суровост менаџерског система капитализма безуспешно крије иза стратегија како да се на хуман и саосећајан начин отпусте људи са посла. Дакле, хумор је прозаичан и једино бих издвојио као јако успешну сцену када Бен пародира Бенџамина Батона. Има још пар смешних реплика и то је, мање-више, то.
Фотографија и режија у овом филму ми се баш, баш допадају, а праћени су више него солидним специјалним ефектима. Музика ми се такође допала и сјајно је уклопљена. Уз лагану причу (која, додуше, нема много „меса“ и предвидљива је, али свеједно држи пажњу), свеукупно даје једну сасвим солидну романтичну авантуру са лепим порукама и истом таквом емоцијом. Морам да похвалим Бена да је заблистао у последој сцени. Заиста је успео да пренесе емоцију искрене ганутости.
Едукативни моменат: Занимљиво гесло „Лајфа“ је могло да се види у овом филму. Гласи: „Видети свет, опасне ствари, видети преко зидова, прићи ближе, међусобно се пронаћи и осећати – то је сврха живота“. Ако вам се гесло допало, знате шта вам је чинити.
Оцена наставника:
(искрена)
Смањивање (Downsizing 2017) је филм који започиње једним сјајним научним открићем Ролфа Ласгорда да људи могу да се смање. Идеја овог научника је била да се смањи и штета коју људи наносе планети и тако и загађивање. Међутим, оно што је почело као еколошка идеја, прерасла је у економску јер је живот патуљастих људи значајно јефтинији. То је био мотив Мета Дејмона, као и његове супруге Кристен Виг, да се подвргну медицинском захвату смањивања и да се доселе у свет патуљака.
Критички осврт: Јако ми се допало како је режисер Александер Пејн замислио сам процес самњивања. Изгледа као производни процес где се фабрикују мали људи, а све је праћено адекватном музиком. Све изгледа уједно и бајковито и врло реално.
Сама идеја за филм је сјајна. Аутори филма су прилично исцрпели све могућности које би човечанству пружило овакво једно откриће, а провукли су и све недоумице, односно лоше последице које би га пратиле да ли кроз размишљања ликова или кроз саму радњу. Рекао бих да је тема довољно разрађена. И, кад то помињем, ту се негде нашао и Србин, кога тумачи Кристоф Валц и који је нашао начин да у том, мајушном свету направи велику зараду. 🙂 Иако изгледа као да се догађаји у Метовом животу одвијају случајно, у ствари су врло усмерени и комплетна радња и те како има циљ и прича се на крају заокружује. Углавном, и прича и идеја су добре, праћене истим таквим порукама, а Мет је био стандардно добар, као и сви други у филму. Ту су негде и специјални ефекти који и нису нарочито експлоатисани како бисмо већ очекивали.
Едукативни моменат: Око седам милијарди људи насељава Земљу и потреба за ресурсима је веома велика и то не само како бисмо задовољили биолошке потребе, већ и како бисмо се развијали технолошки, научно и на многе друге начине. Последица тога је велика штета коју наносимо природи и другим врстама јер ресурсе узимамо од њих. Можда је решење и да се смањимо, али пошто је то ипак СФ, много реалније и боље је да се развијамо – одрживо.
Оцена наставника:
(од мене)
Господар прстенова: Повратак краља (The Lord of the Rings: The Return of the King 2003) је трећи и последњи наставак суперпознате саге рађене према роману Џ. Р. Р. Толкина. Зли чаробњак Саурон решен је да покори бајковити свет, али се људи опиру на челу са Арагорном (Виго Мортенсен). Ипак, највећа нада је малени хобит Фродо (Елајџа Вуд), који је са пријатељем Семом (Шон Астин) кренуо у опасну мисију са циљем да уништи прстен – извор Сауронове моћи.
Критички осврт: Овај пут ми се највише дојмио Џон Нобл. Његов лик је најсложенији од свих представљених и иако има врло приземне и очигледне мотиве, показао је широк спектар и понашања и емоција. Свака сцена са њим ми је сјајна, а истакао бих ону када наводно очајава за сином Дејвидом Венамом и приближава се зидинама града, те угледа непријатељску војску у формацијама испред тих истих зидина. Иначе, све сцене у овом филму су сјајне; посебно сцене битака, а сцена када паук напада Елајџу је безмало маестрална.
Углавном, овај филм је пружио оно што се очекује од последњег дела сјајне трилогије; спектакуларно финале. Према мом мишљењу, најбољи је део од сва три.
Едукативни моменат: Краљеви и племићи у овом филму нису стајали у позадини и командовали. Они су први улетали у битку и показали велико јунаштво. Не очекујем да вође показују јунаштво у рату јер је боље да рата уопште нема, али је прави вођа онај који сопственим примером показује како ваља радити.
Оцена наставника:
(сигурна)
Повратак у Оз (Return to Oz 1985) је Дизнијев филм базиран на серијалу књига Л. Френка Баума и може се рећи наставак чувеног филма из 1939. Дороти у овом филму глуми мајушна Феруза Болк и њој нико не верује да чаробна земља Оз одистински постоји. Чак, њена тетка Пајпер Лори је одводи код лекара Никола Вилиамсона који има намеру да је лечи електрошоковима. Но, пре првог третмана, Дороти је успела да побегне уз помоћ мистериозне девојчице Еме Ридли и упада у оближњу реку. И река је односи право у Оз, који се променио од њеног последњег боравка тамо.
Критички осврт: Прича је веома маштовита, али то није невероватно; базирана је на књигама невероватно маштовитог писца. Мени се, искрено, не допада у потпуности како је испричана. Има сувише површних момената, што у емоцијама, што у поступцима ликова. У реду је да дечји филм буде поједностављен и да има наивних момената, али је то овде некако пренаглашено. Тако да и емоције у овом филму мањкају и нису ми уверљиве.
Специјални ефекти за оно време уопште лоши нису, али Дизнијев студио никада и није штедео на буџету. Ипак, мислим да та продуцентска кућа може да понуди много више, а могла је и тада.
Едукативни моменат: Сваким новим доласком у Оз Дороти је стицала нове пријатеље (овај пут лименог војника на навијање, страшило са главом бундеве и једног наново оживљеног вапитија). И то ће се и нама дешавати ако путујемо и долазимо на нека нова места. То је још један разлог зашто су путовања сјајна ствар.
Оцена наставника:
(реална је тројка, али ево на поклон)
Изолација (Isolation 2005) је ирски филм који се дешава на једној фарми крава коју води Џон Линч. На кравама се врше генетички експерименти зарад добијања раса које ће бити економски исплативије. Међутим, нешто је кренуло по злу и рођено је теле веома опасно за све људе на фарми.
Критички осврт: Филм ме је већ на самом почетку подсетио на „Створа“; хладно је и ликови ординирају по лабораторији (касније је било још асоцијација, попут сцене када окупљени ликови гледају у животињу коју су спалили). Осим овога, оно што сам још уочио је да је глума добра, баш као и фотографија, а да су сцене тако постављене да све изгледа у доброј мери реално. Такође, од почетка се прави некако туробна атмосфера (кроз изглед фарме која је скромно опремљена и сва у блату, а и временске (не)прилике ништа нису боље), али и доста напета, пре свега кроз односе између ликова који нипошто нису позитивни. И надаље, од тељења краве, па све до онога што ће уследити као главни део радње, та напетост није јењавала. И тај део је урађен сасвим добро, а и хорор део је прилично језив, те самим тим солидан. Има ту и мало „Ејлијена“ и којекаквих других одличних остварења који су послужили као очигледни узори.
Оно што ми се не допада је то да прича није разрађена, без обзира што се веома полако, готово опрезно одвија. Закључци које ликови извлаче напречац немају много покрића и далеко су од научних, што би макар Марчел Јуреш морао да зна јер глуми научника. Ипак, некако се испоставља да су исправни. Углавном, таква, неразрађена прича са више него предвидљивим крајем није добро испричана и све што сам навео у претходном пасусу даје један добар потенцијал који готово уопште није искоришћен. Додатно је лоше то што ми реакције ликова у кризним ситуацијама нису биле убедљиве.
Још да додам да ме специјални ефекти нису оборили са ногу, а само мутирано створење, осим што је недефинисано физички, није дефинисано ни по питању животног циклуса.
Едукативни моменат: Овај филм би требало да упозори да петљање са ГМО не мора увек да да жељене резултате, али је мени далеко значајнији моменат тај да се ГМО примењивао како би газда Марчел имао више користи од своје стоке. Не морамо увек да посматрамо друге врсте само као робу од које ћемо имати користи, већ и као жива бића. Неке врсте су нам привредно значајне, али ипак треба да будемо хумани и према њима.
Оцена наставника:
(па и мање)
Да Винчијев код (The Da Vinci Code 2006) је филм рађен према истоименој књизи Дена Брауна. У париском музеју Лувру десило се убиство. Наиме, убијен је кустос Жан-Пјер Марел. Француска полиција, на челу са Жаном Реноом, позвала је Тома Хенкса наводно као стручњака за симболе, а заправо као првог осумњиченог. Међутим, полицајка и Жан-Пјерова унука Одре Тоту не верује да је Том кривац, већ да је он кључан за решавање загонетке убиства њеног деде. Испоставља се да ће њих двоје заједно открити и много више од тога.
Критички осврт: Сценариста Ден Браун је сувише закомпликовао причу и у жељи да буде више преврата, па тиме ваљда и узбудљивије, начинио је од Ијана Макелена негативца и тиме много изгубио на логици, тим пре што је тај лик замислио као ученог и мудрог човека. Напросто тај преврат није био спретан, а и убиство његовог слуге Жана Ива Бертлоа, ем је предвидљиво, ем је беспотребно. А начин како је Одри схватила да је он негативац, па је он морао да се разоткрије, тек је дечји филм. 🙂 Наивних момената има у доброј мери, највише када пар протагониста избегава опасне, па и фаталне ситуације. Све је то некако сувише погодно и површно и једва балансира на граници уверљивости. Уз то, антагонисти су се у свим случајевима показали као преслаби противници, тако да то није помогло. Филм је пао управо на главном жанру, а то је трилер. Овакав филм мора да буде виспренији.
Што се мистерије тиче заиста није лоша. Посебно је дојмљив део када расправљају о Да Винчијевој слици „Тајна вечера“ и разоткривају шта је заправо свети грал. Има ту разних загонетки, а добар део њих је рађен према већ постојећим уметничким делима. Промена локација диљем света доприноси и динамици филма. Уз добре глумце овај филм је имао добру идеју и један леп потенцијал, али све је то протраћено.
Едукативни моменат: Симболе често тумачимо на различите начине, а није реткост ни да буду злоупотребљени (пентаграм и свастика (кукасти крст) тек су неки од примера). Ипак, они много олакшавају комуникацију, а могу да помогну и у учењу. Један час о ендокриним жлездама сам урадио користећи симболе о чему можете да прочитате овде.
Оцена наставника:
(на три или три на два)
Када падне мрак (After the Dark 2013) је филм познат и под називом „Филозофи“. Џејмс Дарси је наставник филозофије који предаје одељењу напредних ђака. За последњи час у години одлучио је да сви заједно размотре један мисаони експеримент: шта би се десило са свима њима када би отпочео нуклеарни рат. Услови за све њих нису исти и морају да одлуче ко ће живети, а ко не. Испоставља се да овај задатак нимало није лак, ни интелектуално, ни емотивно.
Критички осврт: Идеја за филм је заиста добра и прилично солидно је реализована. Додуше, у појединим моментима сувише театрално, али с обзиром на то да су у питању млади људи, сва та мелодраматика и помпезност некако и приличе. Крај је малко натегнут и стичем утисак као да режисер Џон Хадлс није имао идеју како да га реши, па је нешто хтео, али ни сам не зна шта. Или, од нас двојице, само он зна шта је хтео, али мени то не чини разлику. Но, све у свему утисак заиста није лош.
Едукативни моменат: У мисаоном експерименту који је Џејмс поставио тешко је предвидети, чак и према образовању, пословима, преференцијама и неким особинама која ће особа бити корисна, а која не. На то утиче заиста много и унутрашњих, али и спољашњих фактора. Но, ја сам свакако уверен да свако може бити користан у неком делу ако то заиста жели и ако се заиста потруди. Уосталом, и ако немамо знања за нешто, можемо га стећи учењем.
Оцена наставника:
(рецимо)
Мегаајкула против механоајкуле (Mega Shark vs. Mecha Shark 2014) је трећи наставак франшизе о мегаајкули, односно мегалодону. На једном теретном броду лед који је овај брод превозио почео је да пуца и ослободио се мегалодон који је одмах почео да терорише морепловце и друге људе. Пар научника Елизабет Рем и Кристофер Џаџ направили су механичку ајкулу управо да би се изборили са овом морском немани. Војска САД их је у овоме подржала и обезбедила им чак и бољу верзију овако дизајниране подморнице, те су они кренули у необични и опасни риболов.
Критички осврт: У реду је да у оваквим филмовима специјални ефекти нису богзна какви, али ми је нејасно да аутори нису постигли чак ни најједноставније. На пример, када Елизабет испробава могућности механичке ајкуле и жели да види да ли може да се извије на бок под углом од шездесет степени, много је боље окренути камеру него да сиротица извија свој врат. Па, зар није? 😀 Но, то је још и мали проблем овог филма. Много већи је што су сцене доведене до бесмисла, ако изузмемо премису која је најбесмисленија – зашто би ико правио подморницу у облику ајкуле, па таман имао за циљ да победи мегалодона? Углавном, већ у првој акцији подморница (права, не ајкулизована) избацује торпедо који експлодира на кожи ајкуле не начинивши никакву штету. И ту небулози није крај. Она га репом ћушне и врати, попут пинг-понг лоптице, ка подморници. Да, добро сте прочитали – претходно је експлодирао, али га је ајкула свеједно вратила неоштећеног, да би погодио подморницу. Он је погоди и војници обучени за такве ситуације понашају се као да су се случајно ту задесили; хаотични, дезоријентисани и као да не познају опрему којом иначе рукују. И након неколико секунди цела подморница је експлодирала. Океј, погођена је она, те једино могу да закључим да је подморница ратне морнарице нешто као цистерна са бензином. Ни друге акционе сцене са мегалодоном нису ништа боље, а нису много ни другачије.
Сама прича је очекивана и у складу са насловом филма. Са једне стране имамо мегалодона, који је практично неуништив и са друге стране механодона, последњу реч технике снабдевене вештачком интелигенцијом која има толико слабости да ми уопште није јасно како победисмо. 😀 Углавном, та два се боре, а онда се из неког већ разлога механоајкула окреће против својих твораца и пошто је амфибијско возило, почиње да терорише копно. При томе Елизабет све време покушава да ујури и спаси девојчицу која се од свега и сваког плаши, осим – механичке ајкуле, те јој се нуди као на послужавнику. Ово се, иначе, надовезује на Елизабетину животну драму јер јој је умрла кћерка истих година као и ова мала неурачунљива, па је Елизабет неописиво стало да је спасе. Доза патетике никад није на одмет, али смисао тог бола ми измиче, а о вези са остатком филма да и не говорим. Но, да се вратим на главну радњу; имамо опасност у мору, опасност на копну и рекао бих да је све покривено. Није узбудљиво, није занимљиво, а јесте нискобуџетно и већ виђено у многим филмовима овог типа до сада. Чак су се и подморнице у облику ајкуле појављивале у неким цртаћима (који још испадоше суперозбиљна остварења у односу на ово). Није баш да се режисер Емил Едвин Смит није потрудио да буде иоле узбудљиво, те је мегалодон наскакао и на авион који је у облацима, али га је механодон пресрео и спречио у злој намери тик испред носа тог авиона. Но, и поред свег труда, учинак је једнак нули. 🙂
Едукативни моменат: Глобално загревање је довело до топљења вечитог леда у коме је био заробљен мегалодон. Не очекујем да ће се из леда са полова Земље ослободити какво праисторијско чудо, али ће тај процес свакако имати негативне последице по живи свет. И то се већ и дешава јер се ниво мора подиже и потапа до тада суве екосистеме. Упоредо са тим, мења се и клима, што такође има свој утицај, врло непредвидљив.
Оцена наставника:
(на ништа)
Из пера једног наставника 