Лако Је Критиковати 90

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

lilo--stitch (Small)VЛило и Стич (Lilo & Stitch 2002) је Дизнијев цртаћ о ванземаљцу Стичу, кога је створио зли геније и такође ванземаљац Џумба. Непредвидљивог Стича нису желели да задрже у Галактичкој федерацији, већ су га утамничили. Он се, пак, ослободио и украо један од свемирских бродова, побегао потери и завршио на Земљи, конкретно Хавајима. Пошто је командант федерације послао Џумбу да зароби и врати Стича, Стич је своју шансу видео у томе да га удоми мала девојчица Лило. Девојчица га је прихватила пуног срца, али мајушни ванземаљац не може против своје деструктивне природе, те задаје и Лили и њеној старијој сестри гомилу проблема и оне упадају у свемирске авантуре каквим се нису надале.

Критички осврт: Веома ми се допада како су изградили Лилин карактер. Она је девојчица са проблемом у понашању, а што је изазвано породичном ситуацијом. Њен проблем је погоршан тиме што је другарице одбацују и она на то узвраћа агресијом. Управо такву децу и срећемо у школској пракси. Сценаристи и режисери Крис Сандерс и Дин Деблоа ништа нису улепшали, али јесу дали бајковити приказ излаза из такве тешке ситуације. У реалности нисам сигуран да би кућни љубимац решио проблем, па макар то био и Стич, али сигурно јесте да је таквом детету потребан пријатељ и сва подршка коју му може пружити. Углавном, базиран на једној таквој тешкој животној причи малог детета и уз „зачин“ у виду неодољивог ванземаљца, на овај цртаћ не можете остати равнодушни. Он даје веома јаке емоције и важне животне поруке.

Едукативни моменат: У овом цртаћу охана, односно породица на хавајском, значи да нико не сме бити остављен или заборављен. Сасвим добра дефиниција породице и треба је примењивати. 🙂

Оцена наставника:

5(и још звездица)

matilda (Small)IVМатилда (Matilda 1996) је прича о девојчици (глуми је Мари Вилсон) која је рођена у породици која не мари много за њу. Отац Дени Девито (уједно и режисер) и мајка Ре Перлман су сувише заокупљени својим проблемима да би открили колико је Матилда паметна. Када су је напокон пустили да иде у школу, њен интелект је ипак уочила учитељица дивног карактера Ембет Дејвиц. Оно што ће Ембет тек открити о Матилди превазићи ће сва њена очекивања.

Критички осврт: Ох не, наново она глупост да је познато да људи користе мали део свог ума. Заправо, могуће је да Американци заиста користе само мајушан део свог мозга, али да ли је могуће да тамошњи режисери макар не прочитају нешто о томе пре него што проспу глупости у филму?

Јасно ми је шта је режисер Дени желео, али је толико поједноставио и екстремизовао Матилдину породичну ситуацију да она делује више нестварно него медиокритетски. У прилог бајковитости приче сведочи и то да су ликови потпуно бели или црни, попут добрих вила и вештица у бајкама. Директорка школе Пем Ферис тек делује бајковито. Она је права валкира која се гнуша деце и која је страх и трепет од кога деца вриште, а баца децу по школском дворишту као кладиво?!? Матилдине грубе шале према оцу су, најблаже речено, инфантилне и пре бих рекао да припадају неком плићем хумору. Да не помињем када је Ре скидала шешир (залепљен суперлепком) Денију у ресторану, те када су почеле да падају торте и сличне сластице по људима. До тада сам веровао да је та врста хумора превазиђена још пре пола века и да се задржала искључиво у лаганим Дизнијевим серијама. Но, ово је, очигледно, дечји филм, па га тако треба и третирати. И он свакако има добрих страна; глуму, емоцију, поенту и актуелност. И добрих сцена, попут оне када Пем тера малог Џимија Карца да поједе целу торту (данас Џими уопште није крупајлија као што је био као дете). И, напокон, све оно што сам навео као лоше стране филма, могу истовремено навести и као добре јер мора да се призна и аутору приче и аутору филма храбар и оригиналан приступ теми.

Прича је за неколико нијанси више развучена него што добар укус налаже, али има сасвим довољно авантуре и напетих сцена. Крај је срећан и у реду, направљен наивно као и цео филм, али ми ту недостају деца, односно Матилдини другари.

Едукативни моменат: Иако је застрашујућа особа, Пем је добро поентирала када је дала савет учитељици Ембет. Рекла је да даљина до које бацамо куглу зависи од нашег труда. Уколико уложимо више труда у децу, она ће даље добацити, да се спортски изразим. 🙂

Оцена наставника:

4(млака)

starfantom (Small)VЗвездани ратови: Епизода I – Фантомска претња (Star Wars: Episode I – The Phantom Menace 1999) је први од три преднаставка трилогије „Звездани ратови“. Филм започиње уводним текстом у коме се наводи да немири потресају Галактичку републику. Kао одговор на увођење пореза одређених трговачких путева, Трговачки савез организовао је блокаду ратних бродова око планете Набу. Врховни канцелар Финис Валорум (Теренс Стамп) је послао два џедаја витеза – Kвај Гон Џина (Лијам Нисон) и његовог ученика Оби Ван Kенобија (Јуан Макгрегор) на преговоре са Трговачким савезом како би се блокада завршила. Међутим, блокада је само део великог плана и тајанственом вођи није у интересу да се она прекине. Зато два џедаја нису ни успела да преговарају већ су готово одмах увучени у борбу која неће јењавати до краја филма.

Критички осврт: Оно што ми се највише допада у овим преднаставцима је што џедаја има више; ради се о времену пре него што су их истребили. Друго што ми се допада је обиље ванземаљских животних форми, много више него техничка решења, која су исто тако богата. Шта ћу кад сам биолог. 🙂 Но, морам признати да је она њихова рели или каква већ трка у средини филма заиста импресивна, тим пре што моћна возила изгледају некако сувише крхко, као да им мотори висе на кабловима. Корусант, планета-град, такође је импресивна. Специјални ефекти су исто тако сјајни.

Маска Реја Парка изгледа сувише ђаволико, тако да је он очигледан негативац у овој свемирској бајци. И то је управо оно што је био пун погодак овог наставка – одржао је дух бајке. Ту је и добро осмишљена политичка интрига, битка на више нивоа, чудовишта из дубина и авантура на неколико маштовитих локација (планета), те све то упаковано у једну добру причу. Само могу да похвалим. Посебно ми се допала битка између Лијама и Јуана с једне и Реја са друге стране, са све паузама због енергетског заштитног поља које се непланирано укључује, па су противници присиљени да се само мрско гледају. Заиста оригиналан приступ.

Едукативни моменат: Једно од учења џедаја је да се мисли на будућност, али не на штету садашњости. Свашта можемо у овој саги научити од мудрих свемирских витезова.

Оцена наставника:

5(наравно!)

Aotctpb (Small)Звездани ратови: Епизода II – Напад клонова (Star Wars: Episode II – Attack of the Clones 2002) је наставак претходног филма. Филм започиње уводним текстом који говори да је прошло десет година од инвазије на планету Набу коју је извршио Трговачки савез и да се Галактичка република налази пред распадом. Анакин Скајвокер (Хејден Кристенсен) сада је ученик Оби Ван Kенобија (Јуан Макгрегор), а бивши џедај витез гроф Дуку (Кристофер Ли) организовао је сепаратистички покрет против Републике. У исто време галактички сенат води дебате око креирања војске за Републику која ће помоћи џедајима против сепаратиста. Но, први задатак џедаја је да заштите сенаторку Падме Амидалу (Натали Портман) и бившу краљицу планете Набу, а која има мисију да подржи галактички сенат у доношењу нових амандмана који ће променити цео систем.

Критички осврт: Овај део ми је некако највише „легао“ од свих осталих преднаставака. Све ми се допада у овом филму. И авантура и акција, чак и љубавна романса између млађаног Хејдена и лепе Натали. Урађена је некако шекспировски, малтене кроз стихове. Нисам фасциниран Хејденовом глумом, али мора се признати да он јесте добар избор за улогу дечака који жели да буде одрастао и уважен. Он напросто зрачи тиме, чак и када не глуми. Другим речима, прави је петлић. 🙂 Што се акционих сцена тиче, не могу да се одлучим да ли је боља борба у прстену сатурнолике планете или авантура у творници робота. Ова потоња буквално личи на цртаћ, али су иначе све те опасне ситуације осмишљене јако креативно.

У овом делу саге има једнако политичких интрига као и у првом, али је прича мало замршенија. Ијан Макдиармид и даље вешто води политику са циљем који је већ познат, али се сада појављује Кристофер који баца ново светло на целу ситуацију. То је допринело да буде занимљивије, мада је сама прича могла да буде још виспренија. Но, и овако није лоша. И има заиста много детаља које је тешко пропратити за само једно гледање.

Едукативни моменат: Хејден је рекао и једну добру; некада морамо заборавити на понос и урадити оно што је потребно. Односно, некада неки посао мора да буде испред нас самих. Но, када успешно завршимо такав један посао, свакако ћемо бити поносни, па све дође на своје. 🙂

Оцена наставника:

5(два пута наравно!)

beyond (Small)III na IVИза (The Beyond 2017) је британски филм о томе како се у свемиру близу Земље појавила необична светлосна појава. Научници покушавају да открију о чему се ради, а подозревају да се иза те појаве крије ванземаљска интелигенција.

Критички осврт: У овом случају цео филм је урађен као документарац са научницима који дају интервјуе. До сада сам видео варијанте да је део филма урађен тако, а део као прави играни филм и ово је унеколико другачији приступ, те све изгледа реалније иако је прилично тврд СФ у питању. У ствари, изгледа да је аутор филма „ћапнуо“ са више страна и објединио у једну причу; црвоточина се појављује у сваком другом свемирском филму, роботи са људским мозгом у „Духу у љуштури“, а сфере су окосница серије „Ентерпрајз“ у оквиру франшизе „Звезданих стаза“. Нелеен Комиски проживљава авантуру сличну оној у филму „Контакт“ коју је доживела Џоди Фостер, а крај је једнак „Другој Земљи“. Ту још много тога може да се препозна. И прича изгледа као да је закрпљена од разних „крпа“ јер тек кад се заврши један проблем креће се на други и то свеукупно не изгледа лоше јер је колико-толико добро уклопљено, али не изгледа ни добро. Можда је аутор филма ипак могао да мало смањи доживљај; овако је убацио све чега се сетио и оптеретио је причу. Крај је развучен више него што добар укус налаже, али ми се на самом крају допадају еколошке поруке које филм шаље. Са друге стране, наука је приказана у доброј мери као неетичка.

Глума је изузетно добра и глумци су заиста били убедљиви у својим улогама. Џејн Пери пре свих, морам рећи. Специјални ефекти нису лоши, мада нису претерано ни били захтевни.

Едукативни моменат: Џејн је сликовито објаснила како научници уче о неким феноменима који су нам тешко доступни. Она је рекла да је то као када хоћемо да видимо шта је иза веома великог зида. Да бисмо видели, морамо много да скачемо, али нећемо моћи да видимо све што нас занима. Ипак, са сваким скоком добијамо све више информација. Ово је заиста добар опис, а показује колико труда научници улажу да би нешто сазнали и то свакако треба утолико више ценити.

Оцена наставника:

3(на четири или четири на три, свеједно)

princeza Marsa (Small)IПринцеза Марса (Princess of Mars 2009) је Де-Ве-Де адаптација романа Едгара Рајса Бароуза. Овог пута радња се дешава у садашњем времену и Антонио Сабато Јуниор је главни лик Џон Картер. Он је амерички војник на задатку у Авганистану и током једне акције задобио је тешке повреде. Његови надређени су били убеђени да он неће преживети ноћ, али то их није спречило да га телепортују на егзопланету Марс, за коју су веровали да је насељена интелигентним животом. И одиста, Антонио се и сам уверио у то и доживео авантуру живота.

Критички осврт: На самом почетку је нарација која је потпуно беспотребна и глупа, а потом Антонио са поменуте нарације прелази на дијалог који је још глупљи и који има циљ да нам покаже да су амерички војници преко потребни у земљама у којима ратују. А онда следи „Рамбо“ акција, уз то потпуно неуверљива. Цео тај почетак је био довољан да ми буде јасно какав филм ћу одгледати. И није ме изневерио. 🙂 Режисер Марк Аткинс је покушао да рационализује причу, па је сам пренос главног јунака на Марс другачији, а и то није наш Марс него неки други. Међутим, чак и ако занемаримо да се оригинална прича високо цени чак и међу факултетским професорима престижних светских универзитета, ове измене свакако нису најспретније могуће јер је потпуно нејасно како је америчка војска спасила Антонија од сигурне смрти и послала га дубоко у свемир.

Радња можда није толико нединамична, колико има празног хода. Највећи проблем са њом је што је бесциљна. Све се нешто дешава, али је нејасно ка чему све то иде. У ствари, зна се; иде ка потпуно бесмисленом крају са потпуно неуверљивим мачевањем. Специјални ефекти су нискобуџетни, а такве су и маске ванземаљаца. Рецимо, када су очигледно компјутерски генерисане двоножне животиње ходале преко пустиње, нигде се није подигло ниједно зрнце песка или прашине (тек касније су се тога сетили, па убацили и тај детаљ). Акција је сасвим неинвентивна; на свемирској летелици су хуманоиди, а са тла пуцају таркови (ванземаљци са кљовама) и меци се одбијају о каросерију летелице. Или пуцају на џиновске пауке или џиновске летеће пауке. И то је то. Како би целу причу, која је слаба, учинио колико-толико атрактивном, Марк је неке детаље пренео из суперпознате саге „Звездани ратови“, па је тако Антонија прогласио џедајем, а главни тарк је прилично задригао и помало подсећа на Џабу Хата. Има ту и „Тоталног опозива“ и којечега, али све је то залуд.

Антонијев задатак у овом филму је био врло једноставан и то није била глума, пошто човек не зна. Требало је само да покаже извајане бицепсе и по коју тетоважу и то је коректно урадио. 😀 Сама принцеза Трејси Лордс је била боља од Антонија, али то и није богзна какав комплимент. Сви су бољи од Антонија. 😀 Углавном, Трејси је неутешно седела у кавезу од лагане трске из кога је могла да изађе када год је желела. Мислим да су шипке на справама у дечјем игралишту мање размакнуте од овога. Но, то је тек деличак наивних момената у филму и тек мајушан део лоших ствари.

Едукативни моменат: На самом почетку Антонио је рекао једну мудру: да много тога можеш рећи о човеку према ономе шта ради. Ваистину можеш. 🙂

Оцена наставника:

1(правцијата)

the-fly-movie-poster (Small)VМува (The Fly 1986) је римејк истоименог филма из 1958, а снимљен је према краткој причи Жоржа Ланжелана. Прича почиње тако што се на једном скупу упознају научник Џеф Голдблум и новинарка Џина Дејвис. Он јој обећава причу о изуму који ће променити свет и она, након кратког нећкања, прихвата да оде са њим у његову лабораторију. Тамо се заиста уверила да је Џеф говорио истину. Наиме, приказао јој је уређај за телепортацију. Уређај још увек није био усавршен јер још увек није могао да телепортује жива бића, па је Џеф предложио да Џина прати даљи рад на овом изуму. Ускоро је он успео да телепортује бабуна, а потом и себе самог. Међутим, у овом потоњем случају, у капсули за телепортацију умувала се и једна мува.

Критички осврт: Џеф можда није класичан холивудски лепотан, али има невероватну харизму и ову улогу је одрадио сјајно. Уз њега, његова бивша супруга Џина је изгледала као осредња глумица, а можда то заиста и јесте.

Критичари су целу ову трагедију главног јунака видели као метафору за сиду. Сам режисер Дејвид Кроненберг је видео ширу слику; као било какву болест, рак, рецимо (што је и Џеф поменуо у једној сцени филма), као и процес старења. Према мом мишљењу та метафора није у потпуности успешна јер се болесни људи не претварају у чудовишта, мада неких аналогија има. Било како било, причу свакако треба видети јер је добро испричана.

Едукативни моменат: Научно гледано, цела прича „пије воду“ донекле. Ако се мува стопила са Џефом као други организам, зашто то нису урадиле и небројене бактерије, које су такође организми? Џеф је рекао да процес захтева чистоћу управо због муве, али би услови морали да буду и више од тога, чак стерилни, ако узмемо у обзир и организме које не видимо, а има их око нас и то много. Но, чак и да се средина довољно стерилише да бактерија око Џефа нема, биће их у самом Џефу. Немогуће их је избећи јер бактерије насељавају разне средине.

Оцена наставника:

5(добра једна)

farenhajt (Small)VФаренхајт 451 (Fahrenheit 451 1966) је филм рађен према истоименом роману Реја Бредберија. Ради се о дистопијском будућем друштву у коме главну реч воде ватрогасци и који спроводе стриктан закон да нико не сме да чита књиге. Уколико неко неког пријави да поседује књиге ватрогасци долазе, заплењују књиге и спаљују их на температури од 451 степена Фаренхајта. Ипак, постоје људи који не желе да се одрекну читања и сакривају књиге где год могу. Филм прати ватрогасца Оскара Вернера, који ће променити своје ставове у вези са тим колико су књиге лоше и тако сам постати мета својих колега ватрогасаца.

Критички осврт: Овај филм (и књига, наравно) је више од идеје. То је читава филозофија чија актуелност не престаје. Залуђеност медијима, маргинализовање образовања, бесмисленост бирократије, плитки разговори на ТВ-у, недостатак емпатије и многе друге проблеме добро истакнуте у филму можемо препознати у нашем окружењу. Све је то приказано кроз причу једног човека, без уводне нарације и сличних објашњења и то је урађено сасвим добро. Сама прича је приказала све што је потребно. Дијалози изгледају прилично смирени и рационални, али су кроз њих глумци ипак успели да дочарају много емоција. И иако тадашња критика није била наклоњена Џули Кристи, ипак сматрам да је добро одрадила обе своје (дијаметрално супротне) улоге и била уверљива довољно да се стекне утисак да се ради о две различите особе.

Оно што ми се највише допада у овом филму је што друга страна, она која уништава књиге, није представљена банално. Она има своје гледиште које на први поглед има и смисла и аргументе, мада је јасно да је у питању чиста демагогија. Управо као и у животу и целу ту идеологију лако можемо препознати у односу власти према народу. Крај је потпуно сулуд и апсолутно нема покрића у здравом разуму, али има много шарма и пре свега маште да се уопште осмисли.

Верујем да су и књига и филм утицали на многа каснија остварења која се баве дистопијским друштвом будућности. Рецимо, прва асоцијација ми је „Еквилибријум“ из 2002, али има таквих још. У сваком случају, ово јесте добар узор који ваља следити.

Едукативни моменат: Кирил Кјузак је навео разлог да су књиге лоше јер чине људе несрећним. А то је зато што људи читају о животу какав не могу да имају. У ствари, у томе је њихова вредност; да научимо да замислимо, односно створимо слику о нечему што искуствено не знамо. На тај начин стичемо способност да речи претварамо у слике и обратно.

Оцена наставника:

5(дакако)

LoTR-Fellowship-of-the-ring (Small)VГосподар прстенова: Дружина прстена (The Lord of the Rings: The Fellowship of the Ring 2001) је први део саге рађене према књизи Џона Роналда Руела Толкина. У измишљеној средњој земљи, где живе вилењаци и патуљци барабар са људима, зли чаробњак Саурон (Сала Бејкер) наново, после много стотина година, постаје претња свима. Саурон је владао уз помоћ прстена који му је, у древној бици, одсекао (заједно са прстима) млади принц Исилдур (Хари Синклер). Прстен је након тога био изгубљен, макар две и по хиљаде година, а онда га је нашло биће Голум (Енди Серкис), а потом је припао хобиту Билбу Багинсу (Ијан Холм). Међутим, чаробњак Гандалф (Ијан Макелен), који је дошао у посету свом пријатељу Билбу, открио је да овај има прстен. Знајући да је тај комад накита веома опасан и да привлачи неслућено зло, он ангажује Билбовог сестрића Фрода Багинса (Елајџа Вуд) да овај однесе прстен вилењацима. Испоставља се да то није довољно и да прстен мора да се однесе до вулкана у коме га је Саурон и направио и да се тамо једном заувек уништи. И тог задатка се Фродо прихватио, а овај пут добио и пратиоце раде да га заштите на том опасном путовању. И тако се направила дружина прстена.

Критички осврт: Познато је да овај филм и читава сага веома успешна. Моје неко виђење је да је то зато што је прича постала снажна попут легенде, а таквим су је направили аутор књиге и аутори овог филма. Некако су сваком догађају дали на важности, као и ономе ко је у догађају учествовао (без обзира да ли је херој или није), а предмети произашли из тих догађаја су постали праве реликвије. Наравно, прича је, уз то, и добра, праћена богатом продукцијом, импресивним специјалним ефектима (мада не савршеним јер се понегде види анимација) и сјајном фотографијом. Глумци су били на висини задатка, тако да ниједан сегмент филма није пао.

Оно што причу чини лепом је њена наивност (почевши од помпезне нараторке), те она више личи на бајку него на епску фантастику. Томе доприноси и љубавна романса између главног баје и (наравно) принца Вига Мортенсена и лепотице и (наравно) принцезе Лив Тајлер, која касније (у наставцима филма) постаје увек интригантни љубавни троугао, а већ у овом наставку личи на Шекспирово дело, пошто двоје заљубљених припадају различитим световима. Свеукупно, ова прича више наликује на древни филм „Чаробњак из Оза“; има тај манир, наивну црту и нежну емоцију. Уз једну добру дозу и авантуре и акције, ово је свакако кандидат за ремек-дело фантастичног жанра.

Едукативни моменат: Чаробњак Гандалф је имао одличну реплику када је Фродо изјавио да је боље да је Голум био убијен. Рекао је да неки људи који живе заслужују смрт, али и неки људи који умиру заслужују да живе. Да ли овим потоњима то можемо да дамо? Такође је рекао још једну мудру, а то је да ми само можемо да одлучујемо шта ћемо са временом које нам је дато. Када већ одлучујемо, треба да одлучујемо мудро и да лепо проживимо то време, а да баталимо питања живота (и смрти) других људи.

Оцена наставника:

5(лепа једна)

spawn (Small)IIСпоун (Spawn 1997) је филм рађен према истоименом суперхероју из стрипа. Њега тумачи Мајкл Џај Вајт и он је агент организације која примењује врло екстремне мере у својим тајним операцијама. Пошто се Мајклу не допада што том приликом страдају и цивили, он жели да се пензионише. Међутим, његов шеф Мартин Шин је склопио пакт са ђаволом и добио је задатак да убије свог најбољег агента. Он то и чини, а ђаво сада склапа договор са Мајклом (који је завршио у паклу) да предводи његову паклену армију против небеске. Но, да би то учинио, мора најпре да изазове апокалипсу. Зато га ђаво васкрсава као свог супермоћног демона Споуна.

Критички осврт: Акција није толико лоша, али су прве акционе сцене сувише збрзане и замка за Мајкла сувише наивна, а ваљда како би се што пре прешло на ствар. И поједини делови главног дела филма су збрзани јер је све подређено акцији, а читава радња је већ виђена и то заиста много пута. Уз већ испричану причу, ту су суперхерој из пакла (који је, у ствари, добар), његов претходник Никол Вилиамсон (који је правио исте грешке као и он, па је сада мудри саветодавац), као и зли кловн (какав би другачији био?). Дакле, ликови које смо већ имали прилике да видимо у неким другим улогама, односно филмовима. Кловн је онај зликовац који прави пошалице у исто време док чини зло и то је толико пренаглашено, да временом постаје монотоно.

Има ту и наивних момената, а мотиви ликова су понекад нејасни. Рецимо, нејасно је зашто је Мартин прихватио понуду кловна да му се детонатор за бомбу угради уз срце, како би се бомба активирала када то исто срце стане. Замисао и јесте била да се бомба свакако активира, што значи и да Мартин мора да умре. С обзиром на то да је планирао да загосподари светом (а који би мотив други имао?) некако смрт не иде уз те планове. Углавном, сплетке које су сценаристи смислили, могле су да буду и виспреније или макар уверљивије. Но, и ако сплетке нису виспрене, нарација је тек прилично глупава. Врхунац је када наратор објашњава шта ће се у наредним сценама дешавати са главним јунаком и какав ће то емотивни ожиљак оставити на њему. Финална битка је праћена и слабим специјалним ефектима, а бојим се да се у њој свака логика губи. И не знам шта је мање логично: сама битка, слабост сатане и његове многобројне војске или поступци свих актера у њој.

Нису сви специјални ефекти слабашни и свиђају ми се они који су у вези са Споуном и његовим моћима. Огртач је врло кул, што би рекли клинци. У ствари, овај суперхерој ми се веома допада; има несвакидашњу и врло маштовиту опрему са којом може да ради заиста свашта и која се понаша у складу са његовим што потребама, што инстинктима. Речју, ово је суперхерој који има изузетан потенцијал, потпуно неискоришћен у мање него осредњем филму.

Едукативни моменат: Што би рекао Никол сваки избор има своје последице. Зато бирајте мудро.

Оцена наставника:

2(иде на три)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s