Када је наука заправо Наука

DSCМотив за овај мој текст су два међународна тестирања. ТИМС је међународно тестирање намењено млађим разредима основне школе, док је ПИСА исто то, само за старије. Ђаци млађих разреда основних школа показали су на ТИМС тестирању да знају да повезују научено и да то знају практично да примене, док су ученици виших разреда на ПИСА тестирању показали функционалну неписменост – да научено не знају да примене у пракси. Дедукција је јасна: учитељи раде боље. Право питање је – због чега?

У неком од мојих претходних текстова сам написао како наставници воле да предају Науку. Што је компликованија и што је теже постићи добар успех предмет се више цени, а наставник стиче бољи статус међу колегама. Свако поједностављење значи и одступање од Науке, а свако незнање је недопустиво. Учитељи немају предмет за који би се емотивно везали, тако да је њима најзначајније да им ђаци, једноставно, напредују.

У вези са тим су некако и методе рада. Учитељи ће се радије опредељивати за оне технике које омогућавају више игре и више учења кроз игру, можда и зато што су опуштенији и растерећени струковних намета. Наставници ће се више држати старих и опробаних метода, а опет како би обезбедили да Наука буде озбиљно схваћена.

Уосталом, каква је то Наука која се учи кроз „неозбиљне“ активности? То, онда, није Наука већ наука, а то не можемо да допустимо. И ту наилазимо на проблем. Напросто смо заборавили да оно што је занимљиво нама (а наука коју предајемо нам је, очигледно, занимљива јер смо се за њу и професионално определили), не мора да буде и деци.

Дакле, сам предмет проучавања науке није гаранција да ће се ђацима допасти, а ако им се нешто не допада, јасно је да ће мотивација бити слаба. Још ако им то пласирамо кроз низ „озбиљних“ предавања, без њиховог активног учешћа и без тога да им сувопарно градиво учинимо атрактивним, мотивације више бити неће.

Отпор који видим код наставника према иновативним методама је усмерен и према методичким семинарима. Веома често чујем колеге како кажу да им је „доста методичких семинара“ и да желе да посете неки добар струковни. И то разумем, мислим на оно друго, мада ни то нема оправдања. У доба интернета, када су нам научни и научно-популарни радови „на изволите“ и када можемо да сазнамо о најновијим научним достигнућима из било које области наше науке са само два клика, не видим много разлога да нам о томе причају факултетски професори (ако нам уопште о томе и причају јер било је и таквих семинара где смо се само подсећали на оно што смо, давно, на факултету учили). Но, у реду, свакако се треба усавршавати, па и струковно.

Много мање оправдања видим у отвореном анимозитету према методичким семинарима. Могу да разумем да нису сви међусобно једнаки и да су неки довољно лоши да ни сертификат и бодови не оправдавају време проведено на њима, али не могу да разумем да их било који наставник сматра непотребним.

Но, и то приписујем управо оном узроку да своју Науку сматрамо веома озбиљном работом и са великим Н. Хајде да будемо поштени – који нам се део методичких семинара најмање допада? Управо оних пет минута када изводимо неку игрицу попут каладонта или нечега још „глупљег“. Ми смо, забога, одрасли и озбиљни људи. И хајде да будемо још поштенији – да ли смо икада применили неку од тих игрица у учионици? Онда више не бисмо имали нашу Науку.

Закључак је да је тешко одржати велико слово на почетку нашег предмета. При томе много тога жртвујемо, а пре свега мотивацију наших ђака за учење. Можда не би било лоше да се мало опустимо и учинимо дешавања у учионици интересантнијим, у крајњој линији и по нас саме, а још више не би било лоше да победимо своју сујету и посетимо неки час учитеља и неку идеју искористимо за час. Можда то неће поправити рејтинг на ПИСА тестирању, али не може да шкоди.

4 thoughts on “Када је наука заправо Наука

  1. Можда је и до тога што учитељи дневно имају (само) 4 часа, без рупа у распореду, и само једно одељење коме могу да се посвете срцем и душом и да науче како свако дете у одељењу дише; не морају муку да муче с нормом, итд. Али, само можда.

    1. Скроз је могуће. Једино што оно са нормом није срећна прича. Они, истина, не муче муку са нормом као ми, али зато за разлику од нас који ако изгубимо једно одељење губимо проценте рада – 10, 20 или колико одсто, они губе посао. Код њих је све или ништа, а мени је то много суровији систем.

      1. Јесте, али исто тако не морају ни са нормом да муче муку сваке године, као предметни наставници. Тако да свако носи свој крст.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s