Лако Је Критиковати 85

Следи листа „нових“ десет филмова мог омиљеног (фантастичног) жанра, које сам одабрао. Оно што ову листу разликује од свих осталих је што је обавезан део критике сваког филма и едукативни моменат, а што је логично с обзиром на то да је прави један наставник. Да почнем полако. 🙂

It-remake-movie-poster (Small)Оно (It 2017) је адаптација књиге Стивена Кинга, прецизније први део приче. Група деце из малог града Дерија радосна су јер је почео летњи распуст. Испоставиће се да то лето уопште неће бити безбрижно за њих. Непознато и застрашујуће зло отелотворено као кловн (глуми га Бил Скарсгор) прогони децу и храни се њиховим страхом, али и њима самима. Дружина, појачана новим члановима, одлучује да се супротстави.

Критички осврт: Филм има шмек „Страве у Улици брестова“, само што у овом случају актери не спавају већ застрашујуће приказе виде будни. Сцена када Софија Лилис доживљава страву у свом купатилу малтене је преписана, а и сцена када се на крају бори против кловна готово да јесте. У једном тренутку Џејден Либерхер трчи ка биоскопу који најављује управо пети део поменутог филма. Врло је могуће да је режисер Андрес Мускијети желео да да омаж том другом хорору, а очигледно је да његов љубитељ и да је имао утицаја на његов рад (макар у овом филму).

Сам филм можда и није тако страшан колико је језив, а Андрес није много ризиковао и користио је већ испробане „рецепте“ попут застрашујућих шиљатих зуба и црних руку које се промаљају иза врата. Није увек био убедљив јер погибија дечака са почетка филма не изгледа уверљиво. Кловн му откида руку и дечак покушава да отпузи и тако побегне. Деца тог узраста се веома узнемире и препадну и код малих повреда, а код овакве не верујем да би остала довољно свесна да пробају да побегну. Но, тешко је рећи. Има и занимљивих сцена, као када безглави јури буцка у архиви библиотеке. Такође је добра сцена када Џејден сусреће малог брата у подруму своје куће. Све је праћено врло добрим специјалним ефектима. Има и предвидљивих детаља, те је било јасно шта ће Меган Чарпентјер написати на гипсу млађахном Џеку Дилану Грејзеру, као и шта ће Софи извући из сливника метром на развлачење. Са друге стране, промакло ми је како се црнопути клинац нашао са другарима на дну бунара, а био је на врху и без конопца. Прича о убиству Софијиног оца некако је остала да виси у ваздуху, такође без конопца, а и без коца. 🙂

Филм има својих сурових момената и напад хулигана на буцка на мосту је управо такав и много је језивији него хорор сцене. И реалнији је, а и клинци су добро одглумели. Бил у улози кловна био је прилично добар, тако да је млада глумачка постава сасвим била на висини задатка. Уз то, одабрали су физиономије тако да свака од њих буде симпатична и упечатљива. Клинци воде и симпатичне дијалоге, мада има превише псовки. Но, са друге стране, реално је претпоставити да ће клинчурија у тим годинама тако и разговарати. Уосталом, ово је хорор где су жртве деца, тако да је сама поставка довољно осетљива, те су псовке у дијалозима само додатак. И као да све то није довољно, ту је и проблематичан однос Софије са њеним оцем Стивеном Богером, а и однос Николаса Хамилтона са сопственим оцем Стјуартом Хјузом такође је насилан. У ствари, насиља у овом филму има баш много. Ипак, моје одобравање, упркос томе, има. Пре свега због храброг приступа и реалног приказа јаза генерација и порука које недвосмислено упућују како се одупрети насиљу и насилницима. Уз све то, филм уопште није лош и држи пажњу.

Едукативни моменат: Кловн је убедио дечака с почетка филма да нису странци ако се упознају. Када сазнате нечије име и нешто о тој особи изгледа као да сте се упознали, али то заиста није тачно. Некада нећете упознати неку особу ни када је виђате сваки дан. Да би неко за вас престао да буде странац, много тога мора да се деси (посебно у кризним ситуацијама) и много тога морате да сазнате.

Оцена наставника:

4(веома, веома блага)

temple-thunderbird-dvd (Small)Храм (Temple 2017) је хорор који се дешава у Јапану. Наталија Ворнер је докторанд која проучава религије и има идеју да обиђе Јапан и тамошње храмове. Друштво јој праве дечко Брендон Тајлер Шкленар и друг из детињства Логан Хафман. Посебно ју је заинтересовао један забачени крај, али становници Јапана који знају за њега сматрају да обилазак тог храма није добра идеја. Упркос томе, троје младих се запутило тамо.

Критички осврт: Хвала ауторима филма што је само троје младих кренуло у хорор авантуру, а не петоро, што је стандард. И то троје нису баш неки фасцинантни глумци, али су макар лепи. 🙂 Можда свесни да такви јесу, нису се ни трудили превише. 🙂 Други моменат који овај хорор чини другачијим је да више од половине филма готово да уопште није хорор. Они су дошли до уклетог храма тек после 40 минута (а филм траје ни сат и двадесет). Међутим, причица је питка и држи пажњу, а и интригантан је љубавни троугао између главних протагониста. И морам признати да је добро уклопљен у хорор који следи.

Проблем је што је хорор који следи сам са собом није добро уклопљен. Девојка сама по ноћи улази у напуштени рудник, иако није логично да је њен дечко тамо, те то није довољно већ она улази све дубље. При томе се пита има ли икога ту, а кренула је са том намером да помогне Брендону. Такође је нејасно зашто њена батеријска лапмпа ради, када је сцену пре тога истрошила батерију. Тек фијаско настаје када угледа свог унакаженог дечка. Иначе се све по ноћи и у шуми јако лепо види, а ни протагонисти немају проблема са ноћним видом. Саме сцене заиста нису страшне, а није да не очекујете после оноликог увода. Сцене су, углавном, махнито јурцање по шуми око храма и у руднику, а оне сцене које су иоле језиве и које је требало истаћи, као када деца духови погледају у Логана, трају прекратко и чудно су сечене. Изгледа да је режисер Мајкл Барет желео да направи нешто налик на јапански хорор, али ово је више него блед покушај. Азијски хорори су, по правилу, веома добри и застрашујући (сетите се „Круга“). Свеукупно, овај филм чак није ни у границама просека америчког хорора.

Сам крај потврђује оно што је све време било очигледно и изгледа и хаотичан и бесмислен и као опште место и речју – изгледа свакако, само не успешно решен.

Едукативни моменат: Троје младих лако су се сналазили у Јапану и пронашли су храм који је интересовао Наталију захваљујући томе што је Логан знао језик. Познавање било ког страног језика значајно ће нам помоћи и улепшати путовања.

Оцена наставника:

2(на једва)

shadowp (Small)Људи сенке (Shadow People 2013) је амерички хорор у коме главну улогу има радио водитељ Далас Робертс. Младић (Џонатан Барон) који се јавио током Даласове емисије умро је на мистериозан начин. Пре тога је Даласу проследио податке о необичном истраживању и увукао га у мрачну мистерију опасну по живот. Но, Далас је решен да је истражи и докаже свету да су бића која вребају у сенкама стварна.

Критички осврт: Имао сам осећај као да је режисер Метју Арнолд био неодлучан на који начин да почне, па је направио два почетка и оба су већ много пута виђена до сада. Показао је он неодлучност у много чему, тако да се филм ломи негде између полушизоидног психолошког хорора и обичног хорора. Овај потоњи је урађен баш, баш пристојно, али га је овај први поджанр, значајно слабији, потиснуо. Дакле, хорор прича није уопште лоша и сцене су, иако неинвентивне, прилично језиве. Посебно ми је страшан напад на медицинску сестру Жаклин Флеминг. Он је трајао много краће него напад на библиотекарку Марају Бонер, али је био знатно ефектнији.

Далас је глумац необичног понашања, који, очигледно, воли да хода бос, али су, свеукупно гледајући, ликови потпуни стереотипи. Његов однос са сином Матијем Липтаком (који, буди узгред речено, није баш најјаснији) неодољиво подсећа на онај из „Рата светова“, а цела радња подсећа на много других филмова. Има ту и „Круга“ и још којечега.

Метју је свако мало убацивао исечке са ТВ-а који су имали за циљ да филму дају шмек документарца и самим тим учине га реалним, па тако, ваљда, и страшнијим. Тих исечака било је превише и то без потребе. Ликови у њима дају или сведене изјаве (најблаже речено) или рекапитулацију оног што се у сценама види, тако да самом филму нису допринели. Метју је желео и да нас остави запитане (да ли у свему томе „има нечега“), али једино што сам се ја запитао је да ли је могуће да је толико неинвентиван и да ли је могао више да упропасти и упросечи идеју која, у ствари, и није тако лоша.

Едукативни моменат: У филму се говори о парализи спавања. То је непријатан доживљај који не искуси свако (процене су да их доживи око петина људи). У основи, то је сан, али особа верује да се пробудила и доживљава некакву застрашујућу халуцинацију. При томе не може да се помери, па се зато и назива парализом. Ја сам, иначе, једном то доживео и заиста је толико застрашујуће да, иако је било давно, још увек је се сећам.

Оцена наставника:

3(бледуњава)

deadinT (Small)Мртав у Тумбстоуну (Dead in Tombstone 2013) је амерички акциони хорор вестерн. Дани Трехо је вођа бандита који је успео да ослободи свог полубрата Ентонија Мајкла Хола из затвора – тврђаве и то у тренутку када су хтели да га обесе. Ентони је предложио Данију да украду злато из банке које је предмет спора у једном градићу, на шта је Дани пристао и повео дружину да обаве задатак. Задатак су обавили, али план ипак није протекао како је замишљен. Дани је убијен и завршио је у паклу код демона Микија Рорка. Да би избегао језиво мучење, Дани је Микију предложио нагодбу на коју је овај пристао и вратио Данија у живот тачно након годину дана.

Критички осврт: Након „грандиозног“ почетка који је требало да буде кул, креће занимљива поставка вестерна. Међутим, „кул“ није престао. Режисер је готово сваку сцену темпирао тако да филм одаје поменути кул утисак и није постигао ефекат управо зато што је исфорсирано, а без шмека. Тако има успорених јахача тамо где им место није, акције која је хаотично снимана са камером која је у покрету, експлозија иза ликова који се споро и сасвим смирено удаљавају и других безуспешних покушаја. Такође, ликови су фенси „Матрикс“ обучени, што је требало акцију да учини узбудљивијом, а њих још више кул. Акција је испала сасвим солидна, а ликови прилично обични за један вестерн филм. Дијалози су неописиво глупави, а уз то и непотребни, попут оног када Мики и Дани разговарају у салуну.

Радња је била јасна и пре него што се десила, па тако и да ће Ентони имати тајни план, да ће издати брата Данија и остати у граду да њиме влада. Његова „владавина“ је опште место. Пошто је он зао један даса, свуда по граду су туче, блуд и разврат, што целу ту сцену чини сведеном. Део када Дани доспева у пакао је чак толико сведен да је баналан. Мики са оним његовим деформисаним лицем услед неуспелих пластичних операција заиста изгледа као какав грозоморан демон, али цела сцена је апсолутно и неопозиво безвезна. Погодба која се одвија у њој тек нема логике; шесторица бандита припадају ђаволу, па припадају. Да ли ће умрети тог дана или неког другог, бесмртном сотони је сасвим свеједно. Ипак, њему се нешто жури да њихове душе добије одмах, те се погодба склапа и креће више него предвидљив заплет. Предвидљиво је и било да ће Ентони узети Дајну Мајер за таоца, само је било питање када ће се то тачно десити. Баш као што је предвидљиво било да ће се филм завршити револверашким окршајем између Ентонија и Данија, тачно у подне, пардон поноћ.

Цео филм је потпуно неинвентиван. Чак је и замисао како пакао изгледа неинвентивна, а и специјални ефекти (оно мало што их има) такође су већ виђени.

Едукативни моменат: У једној од последњих сцена становници Тумбстоуна побунили су се против Ентонија. Он је сматрао да они то немају право да раде јер им је давао новац. Оно што је Ентони научио на тежи начин је да новцем не може да се купи баш све.

Оцена наставника:

1(на два)

Radius-poster (Small)Полупречник (Radius 2017) је филм о човеку Дијегу Клатенхофу који се буди након доживљене саобраћајне несреће. Он има амнезију и не може да се сети ко је и шта му се десило. Мистерију продубљава то што све време наилази на мртве људе са чудним, беличастим очима. Он успева да нађе своју кућу, али и даље не може да се сети ничега, а додатни проблем је што људи око њега умиру или су већ мртви. Тада се појављује жена Шарлота Саливан, која је, можда, решење његових проблема.

Критички осврт: Одлична је поставка филма и реализација је сасвим у реду, мада таква прича може да се исприча на сијасет узбудљивих начина и сигурно је да може боље. И оваквој јој ништа не фали јер се добио сасвим солидан, мада у доброј мери предвидљив трилер. Мистерија је дата дозирано и на крају се прича заокружила на сасвим логичан начин. Радња је динамична, држи пажњу и без уочљивих грешака.

Едукативни моменат: Шарлота није упознала Дијега све до краја филма, односно све црте његове личности, чак и када је веровала да је открила читаву тајну. Ми никада не можемо упознати неку особу и како ће она реаговати у различитим ситуацијама, ма колико год мислили да је знамо. Изненађења су увек могућа, како пријатна, тако и непријатна.

Оцена наставника:

4(на пет)

Happy-Death-Day-Poster (Small)Срећан дан за умирање (Happy Death Day 2017) је амерички тзв. слешер филм. Џесика Рот је девојка која је на колеџу и живи у кући сестринства. Једног јутра се пробудила у соби непознатог младића Израела Брусарда и тако јој је започео дан испуњен свакодневним уобичајеним активностима. Но, овај дан је другачији јер јој је рођендан, а на крају дана је и убија маскирани психопата. Џесика се буди наново у Израеловој соби и цео дан почиње од почетка. И опет је на крају дана убија исти маскирани зликовац. Она схвата да ће се тај дан понављати све док не открије ко је убија и не спречи га у томе.

Критички осврт: Од „Дана мрмота“ многе су варијације на тему понављања истог дана и ова је, тек, једна од њих коју је нешто морало да издвоји. И, заиста, оно што је издваја је што је у питању кримић, а не комедија. Већ на старту видела се класична поставка где главна хероина Џесика среће много ликова, а како би се ту пронашли могући осумњичени. Оно што не ваља у филму је што су ликови потпуни стереотипи и што је прилично предвидљив. Како сам ток радње, тако и поједини детаљи, а и то ко је заиста убица. Но, занимљиво је погађати, а ја сам само потврдио своју претпоставку. Ипак, сценариста и уједно режисер Кристофер Б. Ландон донекле је закомпликовао радњу како би нас навео на погрешан траг, но то није било тако успешно. Заиста се потрудио, али највише што је успео је да направи један забаван омаж поменутом „Дану мрмота“. Глумци су могли да следе пример режисера и мало више да се потруде. 🙂 Специјални ефекти су добри и оно мало што их има.

Има страшних сцена и цео филм има шмек „Вриска“, а није далеко ни од „Ноћи вештица“. Ипак је ближи поменутом „Вриску“ и образложење мотива убице једнако је разочаравајуће као и у том филму. Кристофер је често варирао атмосферу у филму; од застрашујућег хорора до лагане и ведре тинејџ драме и тај микс је прилично добро уклопио, мада не у потпуности убедљиво и направио. Џесика сувише олако и ведро прихвата да ће бити убијена на крају дана, а и не поступа увек најлогичније. Но, пар цака није лоше, попут начина како открива убицу и део када изврши самоубиство како би спремнија дочекала наредни дан.

Едукативни моменат: Израел је рекао Џесики како је сваки нови дан шанса за њу да буде боља особа. То важи за све нас, без обзира што нам се дани не понављају.

Оцена наставника:

3(плус)

valerian-featured (Small)Валеријан и град хиљаду планета (Valerian and the City of a Thousand Planets 2017) је француски филм на енглеском језику, базиран на стрипу о јунаку Валеријану. Валеријан (Дејн Дехан) је федерални агент, који је, заједно са партнерком Каром Делевињ, пристигао на свемирску станицу како би обавио мисију. Та свемирска станица је попут свемирске амбасаде коју насељавају све интелигентне врсте у свемиру. У једном делу те станице појавило се по живот опасно подручје и командант базе Клајв Овен верује да је то дело терориста. Он је спреман да преговара, а Дејн и Кара треба да га заштите. Међутим, терористи су прилично добро опремљени и спретни и у муњевитој акцији заробили су команданта. Дејн је појурио да га спасе, али је и сам упао у невољу, па се Кара дала у потрагу за њим. Пред њима је мисија пуна опасности и тајни које им нису доступне.

Критички осврт: Филм је веома маштовит и, што је битније, веома живописан. Ту су различите планете, ванземаљци као у „Звезданим ратовима“, друге димензије, фасцинантне технологије и свашта нешто. Ријанин перформанс је био невиђено кул, са све сјајном музиком. Режисер Лик Бесон је заиста одрадио добар посао и посветио се сваком детаљу. Толико тога има и толико је све шарено да је тешко нешто не пропустити. Цела прича је класична, али сви ти наведени детаљи је обогаћују довољно да је немогуће да буде досадно ни у једном тренутку. Уз то, радња је хипердинамична.

Дијалози нису лоши и поруке које филм шаље, такође, мада би холивудску патетику требало смањити. Такође, део са мистериозним командантом Клајвом би требало избацити јер бисте морали да имате заиста низак коефицијент интелигенције да би вам било шта ту мистериозно било. Од почетка је јасно ко је ту позитивац, а ко негативац. Уз такву поставку, без беспотребног петљања, само је требало ускочити у свемирску авантуру и то би било сасвим довољно и много боље решење за овај филм. А авантуре и акције не мањка, мада се финална борба, најблаже речено, чудно прекинула.

Дејн ми није убедљив као свемирски агент. Сувише се трудио да буде леп, а при томе не зрачи неком снагом и другим потребним квалитетима. Једино што му признајем је да има заиста добар глас. Кара, са друге стране, сувише је класична; такав лик већ је виђен у много филмова до сада. Дакле, много је мана овом филму, али на Ликову срећу (за кога иначе сматрам да је извикан више него што је добар), заиста волим овај поджанр и сјајне специјалне ефекте приде.

Едукативни моменат: Валеријан је био у дилеми да ли да поступи према процедурама или да поступи исправно. Некада нам процедуре одузимају драгоцено време, али су најчешће оне потребне јер нам дају тачно утврђен редослед корака како у нечему не бисмо погрешили. Дакле, иако су досадне, не морају да буду и лоше.

Оцена наставника:

4(минус)

coverHerc (Small)Херкул (Hercules 1997) је Дизнијев цртаћ о познатом митолошком јунаку. У овој верзији, Херкул је син Зевса и Хере који, према пророчанству, озбиљно прети да угрози амбициозне планове бога подземља Хада. Зато он шаље своје слуге да дете учине смртним и да га убију. Они су остварили тек део плана и Херкул је постао смртан и изгубљен на Земљи, да би га пронашао доброћудни сељанин Амфитрион и његова супруга. Као младић Херкул је схватио да је другачији, а онда и сазнао да је син врховног бога. Но, да би повратио бесмртност и заузео место на Олимпу, које му рођењем припада, мора најпре да се докаже као јунак.

Критички осврт: Анимација је врло занимљива и некако је одговараћа за раздобље у којој се прича дешава. Цртачи су водили рачуна и да Херкул има грчки профил. Легенда о Херкулу је измењена и доведена на ниво просечне бајке. Једино што главна протагонисткиња искаче из клишеа и донекле чини причу необичнијом. Ипак, не допада ми се американизација (грчког) мита, па је Теба „Велика маслина“, као што је Њујорк „Велика јабука“. Таквих компарација има још и јасан ми је циљ да се грчки еп приближи малим Америма, али ми је све то и даље без везе. Сувише је романсирано, изван граница сваког доброг укуса.

Не допада ми се ни инфантилни хумор који се прави преко лупкања, саплитања и других неспретних момената, што је пропраћено адекватним звучним ефектима. Многи од тих детаља су вишак, као када Пегаз гази онесвешћеног кентаура. Такви детаљи баш приземљују цртаћ и чине га обичнијим и ступиднијим. И, коначно, радња изгледа збрзано и многе секвенце практично пролећу, тако да их је тешко пропратити, па је нејасно која им је сврха. Једино што ми се баш, баш допада је музика.

Едукативни моменат: Прави херој не мери се по величини своје снаге, већ по снази свога срца – рекао је поетични и симпатични Зевс.

Оцена наставника:

3(са *)

Song-of-the-Sea (Small)Песма мора (Song of the Sea 2014) је цртаћ који су заједничким снагама направиле Ирска, Данска, Белгија, Луксембург и Француска. Ради се о породици која насељава светионик на усамљеном острву. Ту породицу чини самохрани отац са старијим сином и кћерком. Очева мајка жели да одводе децу са тог острва јер верује да то није добра средина за децу. Међутим, оно што бака не зна је да је девојчица, у ствари, вила, која не може да живи без свог вилинског капута.

Критички осврт: Анимација је сведена и личи на ону из старих буквара, готово дводимензионална. Ипак, има неку лепоту и уметничку ноту. Рецимо, када сове нападају образују круг попут орнамента у коме се мотиви понављају. И тај мотив се види и у другим сценама.

Дијалози и монолози су сјајни, а има и заиста виспреног, иако дечјег хумора. Музика је чаробна, као и сам цртаћ кога красе феноменална, квалитетна прича и нежна емоција.

Едукативни моменат: Џин је доживео трагедију и плакао је толико да је створио океан који је претио да потопи цео свет. Његова мајка Вила сова је желела да одагна бол свог сина и других вила тако што ће им одузети емоције. Они су се тада претворили у камен. Емоције нас покрећу и без њих заиста постајемо као непомичан камен. Дакле, оне су нам потребне и не треба да бежимо од њих.

Оцена наставника:

5(плус)

Monster High Boo York Boo York-zoom (Small)Средња монструмска: Бујорк, Бујорк (Monster High: Boo York, Boo York 2015) је дванаести по реду филм о фенси монструмима који се, успут, продају као играчке. Девојка Лагуна, која потиче из мора, има проблем са јавним наступом, иако веома лепо плеше. Због тога упада у конфликт са значајно мање талентованом другарицом и у сред свађе њих две и још пар пријатеља упали су у чаробни портал у базену. Тамо их је Посејдонова кћерка претворила у риболике створове и обећала је да ће их вратити у њихову школу под условом да Лагуна превазиђе свој страх. То је значило и да има јавни наступ на дну мора.

Критички осврт: Оно што замерам овом делу, замерам сваком у овој саги. Сви ђаци су прелепе луткице (знам да је филм намењен продаји тих истих луткица, али ипак), па нема ни буцмастих, ни бубуљичавих, нити са било каквом маном. Јасно је какав стандард изгледа пропагира овакав приступ. Уз то, луткице су на штиклама од најмање десет сантима и ако нису у минићима, онда су у врућим шортсевима, што је, благо речено, дегутантно. Ипак су они у школи, па таман и монструмској.

Нараторка је рекла како је подводни град диван не само због боја (боја све време има мноштво и апсолутно су претерали), већ због изванредне подводне културе. Лепо је то, али та „култура“ не да није представљена, него није ни дотакнута ни у једном тренутку. То је само једна у низу илустрација колико је филм површан, па насиље које се дешава на свим нивоима (онлајн, психичко, емцоионално, физичко) на такав површан начин и третира.

Сама радња није толико лоша, па чак није ни потпуно предвидљива (мада јесте већим делом). Анимација је, па колоритна, али са врло ограниченим кретњама. У подводном свету коса луткица се не помера на природан начин и перфектне живо обојене фризуре не мењају облик.

Едукативни моменат: Лагуна је схватила да бежање није решење. Где год да побегла, страх ју је пратио. Једини начин да га победи био је да се суочи са њим.

Оцена наставника:

2(уз дебео минус)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s